2

3

4

5

Ujaku Vladimiru, bez koga sve ovo ne bi bilo mogue

6

7

PREDGOVOR

Kada knjiga Mie urkovia Diktatura, nacija, globalizacija stigne u ruke italaca, moe se s pravom oekovati da e izazvati iroku polemiku reakciju. Naravno, ako ne bude namerno preutana. Pisana sa naglaenim polemikim arom, ona otvoreno provocira dijalog sa vladajuim obrascima interpretacije drutva. Prema autorovom shvatanju vladajui interpretativni obrasci, koji su se koncentrisali oko dva iskljuiva ideoloka pola kosmopolitizma i nacionalizma, preterano pojednostavljuju sloenost drutvene dinamike u savremenoj Srbiji. Dominacija ove ideoloke iskljuivosti u ravni drutvene teorije ima tetne posledice i u teorijskom i u praktinom pogledu. S jedne strane, dominacija pomenutih ideolokih obrazaca podstie odravanje quasi-naunog diskursa i tako onemoguava afirmaciju istinskog teorijsko-kritikog ispitivanja drutvene stvarnosti. Tako je, na primer, nepoznavanje istorije liberalne politike misli, dovelo je do toga da se liberalizam izjednaava sa kosmopolitizmom. S druge strane, ove ideoloke forme sve vie zamagljuju stvarne drutvene probleme, spreavaju artikulaciju praktinih reenja potrebnih za izlazak iz drutvene krize, tako da i same postaju socijalno irelevantne. Iz tog razloga autor ve u uvodnoj napomeni istie da je insistirao na deskriptivnoj analizi a koliko god je to bilo mogue izbegavao (...) normativno-preskriptivistiki pristup. itajui rukopis, primetno je da se autor ne dri uvek ovako postavljenog zadatka, odnosno da raznim vidovima normativnog preskriptivizma sa kojima polemie suprotstavlja sopstveno normativno stanovie, to se u potpunosti moglo i oekivati od jednog polemiki intoniranog teksta. italac se sa nekim stavovima verovatno nee sloiti, neki stavovi nisu razvijeni u meri kako bi se nekom itaocu inilo da je potrebno, ali to ne umanjuje vrednost ovog rukopisa. Za njegovo pojavljivanje dovoljno je to to na neustaljen nain postavlja probleme, pristupa im metodoloki diferencirano, ukazuje na plodna podruja istraivanja drutvene dinamike, koja su kod nas u prilinoj meri zapostavljena i, konano, otvara polje dijaloga izvan ustaljene ideoloke iskljuivosti.

8

9

Rukopis knjige Diktatura, nacija, globalizacija Mie urkovia predstavlja zbirku od osam eseja: Diktatura simulakrumima, Poppolitika i pop-ideologija, Nacionalizam i popularna muzika, Kulturna industrija i problem nacionalnog identiteta, Nadziranje i podvoenje, Razmatranja o turbo-folku, Globalizacija liberalne demokratije: poslednja velika modernistika utopija? i Pobednici bez maginog napitka. Kako sam autor kae, radi se o esejima iz oblasti socijalne filozofije, politike teorije, teorije masovne kulture i studija nacionalizma koje povezuje tri kljuna pojma istaknuta u naslovu rukopisa diktatura, nacija i globalizacija. Prilikom problematizacije ovih pojmova autor prvo ukazuje na njihovu nekritiku upotrebu u savremenom diskursu drutvene teorije u Srbiji. U njemu su se formirala dva dominantna i iskljuiva stanovita izmeu kojih postoji otra demarkaciona linija definisana posredstvom toga da li se diktatura, nacija i globalizacija (zajedno sa srodnim figurama, kao to su, demokratija, liberalizam, ljudska prava, multikulturalizam, civilno drutvo, slobodno trite...) a priori prihvataju, ili odbacuju kao pojmovi sa potpuno jasnim i zaokruenim znaenjem. Autor s pravom ukazuje na defektnost obe vrste diskursa pokazujui njihovu idoloko-politiku pozadinu. To najbolje ilustruje sledei odlomak iz rukopisa: ...Budui da je kod nas dolo do radikalne i najbanalnije politizacije svega, pa i naunih istraivanja, stvorila se navika da se svako nauno delo povezuje sa nekom ideologijom, politikom paradigmom, centrom moi, klanom, ak odreenom politikom opcijom, tj. da se implicitno pretpostavlja da po svakom pitanju postoje samo dve opcije (ili-ili varijanta), te da svaki javni iskaz autora automatski svrstava na neku od tih strana. U sledeoj ravni analize on razmatra praktino funkcionisanje ovih tipova diskursa preko delovanja njihovih zastupnika tzv. nacionalne elite i eksponenata tzv. civilnog drutva, pokazujui da praktine posledice primene ovih diskursa protivree njihovim deklarisanim intencijama. Zbog toga autor podsea na klasine teorije drutva iz kojih je preuzet vokabular dominantnih ideolokih interpretacija u savremenom quasi-naunom diskursu u Srbiji. Pri tom, pokazuje da taj vokabular ima mnogo diferenciranije i sloenije znaenje u klasinim teorijama i da idoloko-politika redukcija predstavlja nepremostivu prepreku za ozbiljnu diskurzivnu analizu faktike kompleksnosti

drutvene dinamike u Srbiji. Autor ide i korak dalje tako to tvrdi da se ak ni klasine teorije drutva sa svojom diferenciranom metodologijom i vokabularom ne bi mogle automatski primeniti na osobenu dinamiku srpskog drutva, a kamo li njihovi redukovani ideoloki oblici. Povrinu drutvenog i politikog ivota u Srbiji prekrivaju ogromene ideoloke i politike protivrenosti, pa je nemogue svu tu prividnu dinamiku naglih zaokreta smestiti u matrice klasinih ili novijih teorijskih modela. Stoga se najee pribegava redukovanju diferencirane i isprepletane stvarnosti na nekoliko ideolokih koncepata i modela. - kae autor. Ovde emo istai posebno dva momenta koje autor razvija u svom pokuaju da obuhvati sloenost drutvene dinamike i da pronae teorijske modele koji bi joj odgovarali. Prvi se tie pokuaja da se vladavina Slobodana Miloevia, koja se inae nalazi u podlozi svih njegovih razmatranja u ovom rukopisu, definie kao specifian tip vladavine, a druga pokuaja da se afirmie istraivanje podruja poppolitike i pop-ideologije kao posebne istraivake discipline. U pokuaju da istrai specifinost vladavine Slobodana Miloevia autor najpre ukazuje na neupotrebljivost veine postojeih interpretacija drutvene dinamike. U protivstavu prema njima on razvija svoju temeljnu tezu o slobizmu kao novom obliku savremene diktature, kao obliku funkcionalne diktatorske vladavine bez totalitarne ideologije i ak uz pozivanje na demokratske principe. Preko analize pojma diktature koju je razvio Franc Nojman i uporeivanja vladavine S. Miloevia sa ovim klasinim uenjem o diktaturi, autor zakljuuje da se vladavina S. Miloevia ne uklapa ni u jednu varijantu klasinog uenja o diktaturi, te da predstavlja njen novi oblik, koji on bodrijarovski oznaava terminom diktatura simulakrumima. Prema autorovom shvatanju, Miloevi je razvio sistem simulakruma, meu kojima je posebno vaan simulakrum opozicije na osnovu koga je dobijao pseudodemokratski legitimitet i tako spreavao stvarno demokratsku pluralizaciju drutva. Ovde treba posebno istai vredan pokuaj da se u interpretaciji savremene dinamike srpskog drutva izbegne povrna i neplodna karakterizacija vladavine S. Miloevia i da se pojmovno odredi njen sadraj u poreenju sa jednim klasinim konceptom diktature (F. Nojman), bez obzira na to da li je taj pokuaj u potpunosti realizovan.

10

11

Kad je re o pokuaju da se istraivanje pop-politike i pop-ideologije afirmie kao posebna istraivaka disciplina, autor istie da ovaj pokuaj sledi jednu posebu tradiciju tumaenja drutvenih fenomena, koja vodi od savremenih post-strukturalista, do sofista u antikoj Grkoj, preko predstavnika Frankfurtske kole, Hajdegera, penglera, Niea, Frojda, Vikoa i drugih. Re je, kao to autor kae, o tradiciji izuavanja marginalnih fenomena, koja za razliku od mainstreama socijalno politikih disciplina koji je bio okupiran transparentnim institucionalnim i van-institucionalnim oblicima praktivanja moi, te drutvenom komunikacijom koja je s time povezana, bila usmerena na sva ona brojna marginalna i neobina (uvrnuta) podruja kojima se u glavnom toku politikih istraivanja odricao znaaj. Time autor iskazuje sumnju u standarne obrasce i metode drutvenih istraivanja i usmerava italaku panju na podruja svakodnevnog ivota zapostavljena u standardnim istraivanjima (kao to su: zabava, humor, seksualnost, dokolica, horoskopi...). Ovakav pristup zasnovan je na pretpostavci da su u masovnoj, popularnoj kulturi sadrani najznaajniji modeli funkcionisanja drutva u odreenoj epohi, jer je ona pruzela ulogu oblikovanja lanova drutva umesto klasinih vaspitaa, kao to su porodica, kola, crkva... Primenjujui ovakvu strategiju istraivanja na primere masovne kulture iz vremena Miloevieve vladavine, autor prezentira ubedljivu anatomiju propadanja srpskog drutva u svim njegovim segmentima. Pri tome, on se ne zadrava samo na rekonstrukciji strategije Miloevieve vladavine, nego sa istom otrinom ukazuje na ideoloki redukcionizam, kako na opozicionoj sceni u Srbiji, tako i na globalnom, svetskom planu. U skladu sa ovom obuhvatnom intencijom autora postavljen je i problem nacije i globalizacije u kojima analizira ambivalentnost ovih pojmova i istie potrebu za uvaavanjem konkretnog konteksta u kome se oni pojavljuju. Upravo se na primerima analize ovih fenomena najizrazitije pokazuje normativno stanovite autora sintezu liberalne demokratije i nacionalnog interesa. Autor ocenjuje liberalnu demokratije kao najbolji normativni model organizacije drutva koji je oveanstvo do sada stvorilo, pri emu naglaava da treba imati na umu razliku izmeu prihvatljivosti normativnog modela i nedostataka njegovog konkretnog funkcionisanja. Da bi potvrdio svoju tezu, on se poziva na kulturalistiki pokret u liberalnoj teoriji koji dopunjava klasini

liberalizam isticanjem jae potrebe za kulturnim i nacionalnim identitetom (liberalni nacionalizam). Shodno tome, autor naglaava potrebu da se Srbija, uprkos jednostranom praktikovanju globalizacije posredstvom NATO, mora prikljuiti postojeoj konstelaciji meunarodnih odnosa ukoliko hoe da odri perspektivu dravnog opstanka. Od polemiki pisanog teksta poput ovog rukopisa teko se moe oekivati da e sve pokrenute teme razviti u potpunosti. Stoga ponekad ostaje utisak da su pojedine tvrdnje nedoreene. Tako, na primer, ostaje dilema - da li urkovi rekonstruie svesni projekt vladavine S. Miloevia, ili implicitnu situacionu logiku njenog funkcionisanja? ini se da tek od odgovora na to pitanje zavisi preciznija tipoloka karakterizacija Miloevieve vladavine. Pored toga izrazita polemika otrina preti ponekad da, protivno autorovim intencijama, nivelie diferenciranost drutvenih fenomena na primer, prilikom interpretacije opozicije kao pukog simulakruma proizvedenog od strane Miloevievog reima. Preglednosti samog teksta svakako bi doprinelo i to ukoliko bi na jednom mestu (uvodnom, ili zakljunom, na primer) bio koncentrisan i ekspliciran metodoloki pristup i normativno stanovite autora. No, mogue sline primedbe na ovaj rukopis ne umanjuju njegovu vrednost. Graen sa izraenim oseanjem za kompleksnost drutvene stvarnosti i diferenciranom pojmovnom analizom zasnovanom na poznavanju klasine i savremene drutvene teorije, on predstavlja otvoren poziv na dijalog, ali i apel da se prevaziu ustaljeni modeli interpretacije drutvene dinamike u Srbiji. urkoviev rukopis predstavlja vredan pokuaj da se razgrade interpretativne predrasude o srpskom drutvu koje proizvode praktine zablude i produavaju njegovu krizu. Zbog toga smatramo da ovaj rukopis predstavlja veoma znaajan prilog rasvetljavanju interpretativne pometnje o dinamici srpskog drutva. Mile SaviInstitut za filozofiju i drutvenu teoriju

12

13

NAPOMENA

Knjiga pod nazivom Diktatura, nacija, globalizacija, predstavlja zbirku socio-filozofskih eseja koji su nastajali u poslednjih nekoliko godina. Ono to ih povezuje jeste tematizacija ove tri kljune rei, koje su na svoj nain obeleile ivot graana Srbije u poslednjih desetak godina. Tri pojma koja su izvuena u naslovu jesu naee sretana u svim vrstama politikog diskursa tokom naznaenog perioda i oni ine crvenu nit koja se provlaila kroz sve turbulencije i deavanja koja su presudno odreivala nain naeg ivota (Miloevieva diktatura i poloaj srpske nacije u eri globalizacije). Stoga je razumljivo da se ova tri pojma provlae i kroz eseje sakupljene u knjizi, koji pokuavaju da zahvate odreene predominantne i za autora najzanimljivije fenomene Miloevieve vladavine. U njima sam stoga insistirao na deskriptivnoj analizi, a koliko je god to bilo mogue izbegavao sam normativnopreskriptivistiki pristup. Od normativizma se, naravno, ne moe potpuno pobei jer se kritika mora vriti sa nekih pozicija. Stoga je i ovde neka moja normativna pozicija implicitno prisutna, ali njeno eksplicitno izlaganje bie ostavljeno za neke druge spise. Ostalo je, naravno, mnogo toga to jo treba rastumaiti ili makar tematizovati, naprimer problem konzervativnog konsenzusa, ili problem redefinicije nacionalnog identiteta, zatim itav niz problema povezanih sa podrujem politike antropologije (rituali, predstave, simboli), politiko-patoloki profili glavnih aktera drame itd. Miloeviev reim kao skup racionalnih i iracionalnih elemenata predstavljao je jednu neverovatnu laboratoriju za inventivne teoreriare i istraivae iz oblasti drutvenih nauka. Verovatno e se jo dugo otkrivati mnogi veoma zanimljivi elementi, koji e nam rasvetljavati njegovo vreme, ali i jae bacati svetlo na mnoge univerzalnije fenomene kao to su ljudska priroda, ponaanje individua i grupa u odreenim konstelacijama odnosa, mnotvo pitanja iz oblasti nacionalizma i nacionalnog identiteta, problemi masovne kulture u savremenom svetu itd. Verovatno u se stoga ovim vremenom i njegovim fenomenima i sam kasnije baviti.

14

15

Od osam ovde sakupljenih tekstova, tri su ranije objavljena: Nadziranje i podvoenje objavljen je u asopisu Republika br. 226, a Pop-politika i pop-ideologija, u skraenom obliku, u dvobroju 266/267. Esej Pobednici bez maginog napitka, objavljen je u specijalnom broju Nove srpske politike misli iz 1999. koji se bavio odnosom NATOa i Srbije u vezi sa bombardovanjem. Tekst Globalizacija liberalne demokratije... nastao je 1999. nakon bombardovanja za potrebe jednog nerealizovanog projekta na Institutu za evropske studije. Tekst o Diktaturi simulakrumima nastao je u leto 2000. i za potrebe ovog izdanja dopisao sam samo Epilog. Ostali lanci su nastali tokom ove godine. Zahvaljujem se na podrci svima koji su mi na bilo koji nain pomogli da se u tekim vremenima bavim ovim zanimljivim ali ne ba lukrativnim poslom. Zahvaljujem se, takoe, na podrci kolegama sa Instituta za evropske studije u Beogradu. I naravno, zahvaljujem se svima onima mrtvima i ivima iz ijih sam knjiga uio, kao i onim retkim ivim ljudima iz ijeg sam govora neto novo mogao da ujem ili nauim. Zahvaljujem se i Ljubi Kljakicu za iniciranje ove knjige i za veliku pomoc u tehnickoj pripremi rukopisa. Hvala prijateljima, koliko i neprijateljima.

DIKTATURA SIMULAKRUMIMA SLOBIZAM KAO POLITIKI SISTEM DIKTATURE0.1. Jedan od moguih naina deskripcije sistema Miloevieve vladavine mogao bi biti vladavina kontrolisanim haosom. I zaista, kada neupueni posmatra iz neke eksternalne situacije pokua da sagleda i zahvati osnovne politike procese koji odreuju Srbiju devedesetih godina, najee se nae u nebranom grou; osnovni problem mu predstavlja ogromna brzina kojom se dogaaji smenjuju, zatim nagli lomovi, preokreti i zaokreti glavnih politikih subjekata u relativno kratkom vremenu, kao i sav kompleks problematinih pitanja koja karakteriu zemlje ukljuene u ratne sukobe. Povrinu drutvenog i politikog ivota u Srbiji prekrivaju ogromne ideoloke i politike protivrenosti, pa je nemogue svu tu prividnu dinamiku naglih zaokreta smestiti u matrice klasinih ili novijih teoretskih modela. Stoga se najee i pribegava redukovanju diferencirane i isprepletane stvarnosti na nekoliko ideolokih koncepata i modela. Primer za ovo je veoma popularno shvatanje o Srbiji kao savremenom pandanu nacistike Nemake, prema kome su Srbi navodno plebiscitarno, na izborima dali podrku Miloeviu da vodi osvajake ratove, vri etnika ienja i sprovodi torturu i genocid nad drugim graanima Srbije koji su drugaije verske i etnike pripadnosti. Stvaranje ovakve slike o Srbiji i Srbima velikim delom jeste rezultat potrebe administracija zapadnih zemalja da pravdaju pred svojom javnou sopstvenu krajnje sumnjivu politiku prema Balkanu i posebno srpskom narodu. No, uprkos tome ne smeju se zanemariti ni drugi faktori. Najpre valja istai da su izvori informacija koje zapadni autori imaju iz Jugoslavije krajnje sumnjivi. Pomenimo prvo uglavnom kontrolisana i cenzurisana dopisnitva velikih svetskih medija iz same zemlje. Njihove informacije su uglavnom selektovane i obojene u skladu sa prethodno postojeim matricama tumaenja srpskog politikog ivota. Drugi izvor informacija, podjednako problematian i nepouzdan, jesu takozvani alternativni beogradski krugovi. Ovom politikom podruju u u tekstu posvetiti veliki deo prostora, budui da igra jednu od presudnih uloga u sveoptoj srpskoj tragediji devedesetih. Ovde u dati

16

17

samo njegovo prethodno odreenje, u skladu sa potrebama argumenta. Naime, radi se o jednom trulom, salonskom politikom svetu, sainjenom od nadmenih polu-intelektualaca, veoma sumnjivog profesionalnog i moralnog sastava. Ova grupa ljudi, iji je realnopolitiki znaaj i poloaj u ogromnoj nesrazmeri sa njihovim ugledom i poloajem u narodu, potpuno je odvojena od sveta politike realnosti kakva postoji u Srbiji; kao takva izgradila je svoju kristalnu kulu u Beogradu iz koje se sa prezrenjem i gaenjem osvre na prostu, seljaku, zaostalu, ne-modernu, nacionalistiku, ne-civilno-drutveno orjentisanu Srbiju izdajui se za jedinu graansku svetlost civilizacije koja sija u tamnim vilajetima Miloevieve balkanske tiranije. Naalost, ova skupina pseudo-analitiara, finansijski i politiki potpuno zavisna od zapadnih izvora, jeste najvaniji izvor informacija zapadnim analitiarima, i kao takva je jedan od najzaslunijih faktora za iskrivljenu i pogrenu sliku o Srbiji koja postoji meu ovim naunicima. Trei bitan faktor za razumevanje loeg poznavanja Srbije devedesetih je to to ovi domai pseudo-opozicioni analitiari ne piu i ne priaju o sebi samima, ostavljajui ceo opozicioni prostor potpuno neanaliziranim (moja teza je da se u njemu nalazi podjednako bitan izvor naeg propadanja kao to je onaj reimski). etvrti faktor je povezan sa prethodnim i sadran je u injenici da smo mi i dalje najveim delom usmena kultura, te da postoje tabui na pisanje pa ak i govorenje o nekim stvarima. Spoljanjem posmatrau ove tabuisane informacije i trendovi koji cirkuliu samo u odreenim krugovima ostaju potpuno nepoznati. Problem je to se tek preko njih otkrivaju i razumevaju istinski tokovi i odnosi moi koji presudno odreuju drutveno-politiki sistem. I konano, kao poslednji razlog koji oteava razumevanje Srbije izvana, naveu ono to je osnovna teza ovog teksta. Smatram da je zapadnim analitiarima teko da razumeju situaciju ne samo zbog specifinih odlika mentaliteta, tradicije i sl. ve zbog toga to je Miloevi svesno ili nesvesno stvorio potpuno novi politiki sitem diktature kakav dosada nije postojao. Ukratko, cilj ovog teksta je izlaganje Jake teze o Slobizmu kao novom obliku savremene diktature. Jaka teza kae: Slobodan Miloevi je stvorio novi sistem diktature: vladavinu putem simulakruma, odnosno vladavinu preko opozicije; tj. sistem u kome je simulakrum opozicije s jedne strane najvaniji

instrument legitimiteta reima i sa druge instrument za demobilizaciju istinskih, autentinih, opozicionih, demokratskih i reformskih snaga i energija koje su postojale u drutvu bez mogunosti artikulisanja. On, naravno, koristi i neke instrumente starih sistema cezaristikih i totalitarnih diktatura, ali ovaj sistem simulakruma je velika inovacija. 0.2. Sama ideja da se napie ovaj tekst rezultat je nekoliko, po autoru evidentnih teoretskih i praktinih potreba. Iako je zbog njihove inherentne genealoke povezanosti, ova dva snopa generalno teko odvojiti, aproksimativne podele se mogu i moraju initi kako bi se, pre svega, pitanja mogla efektivnije postavljati. Bitne teoretske potrebe su sledee: najpre pokuati da se odredi politiki (u irem smislu) sistem u kome Srbija ivi ve deset godina. Zatim, jedan, uslovno reeno, apstraktniji i iri zahtev, a to je da se postavi teoretski model za jednu savremenu funkcionalnu diktaturu, koja zahvaljujui sistemskim i pre svega pod-sistemskim tokovima moe bez veih problema funkcionisati u uslovima pseudo-formalne demokratije, deliminih graanskopolitikih sloboda, i ak bez klasine totalitarne kontrole obrazovanja i bez vladajue totalitarne ideologije.1 Bitni praktini podsticaji za pisanje ovog teksta su sledei: najpre u samoj zemlji izloiti kako sistem zaista funkcionie kako bi se ukazalo na njegove trule oslonce. Ovo lociranje i definisanje problema je svakako osnovni preduslov da se krene u njegovo reavanje, ako je to mogue.2 Drugi praktini podstrek je onaj usmeren ka potencijalnim inostranim itaocima. eleo bih da pre svega onima istinski benevolentnima i zabrinutima za budunost Srbije, Srba i ostalih graana ove zemlje, pokaem svu kompleksnost problema i da pokuam da sperem ljagu koja je baena na narod kome pripadam. Osnovno je pokazati da ovo zaista jeste diktatura u kojoj diktator sve vreme svesno manipulie nagomilanim istorijskim, nacionalnim i drutveno-ekonomskim problemima koji naalost pritiskaju Srbe, zatim1

Ovo e biti jedan od presudnih elemenata u Tezi: mogua je dakle funkcionalna diktatorska vladavina bez totalitarne ideologije i ak uz pozivanje na demokratske principe. 2 Naime, moj krajnji zakljuak bie veoma pesimistian, u smislu da je sistem veoma dobro postavljen i da zahvaljujui simulakrumima kojima se demobilie energija za promene, to jest zahvaljujui depopulacionisanju politike s jedne i postepenosti propadanja s druge strane, moe da se reprodukuje jo dugi niz godina.

18

19

uveava i manipulie realno zasnovanim resentimanom i strahom Srba za dravu i naciju, i konano podstrekava i zloupotrebljava najloije osobine iz skupa antropolokih odlika jednog naroda kojim vlada, svesno unitava njegovu elitu i amputira jedan po jedan deo njegovih istorijskih i etnikih teritorija, doprinosi unitavanju njegovog ugleda i poloaja u spoljnim centrima moi, a sve to zarad uivanja neograniene vlasti i sopstvenog bogaenja. Ukratko, svesno upropatava dravu i narod kojim vlada zarad sopstvenih linih i porodinih beneficija i interesa. Ovaj projekat e biti sproveden u tri koraka: 1) Najpre u izloiti Slobizam kao politiki sistem diktature, sa posebnim osvrtom na njegov nastanak, odnosno na proces kojim smo iz klasine totalitarne, ideoloke, jedno-partijske diktature mekog tipa, preli u naizgled viepartijsku, ne-ideoloku, savremenu, funkcionalnau diktaturu tvrdog tipa.3 2) Zatim u pokuati da objasnim zato je to inovacija u shvatanjima diktature. Pri ovome u krenuti od klasinog teksta Franca Nojmana Biljeke uz teoriju diktature u kome je autor pokuao da postavi, na dosada najpregnantiji nain dotada postojee sisteme i teorijske obrasce diktature. Pokazau zato se Slobizam ne uklapa u klasine sheme diktatura i u emu se sastoji njegova inovativna mo. Duan sam da na samom poetku istaknem potencijalni nedostatak ovog svog rada, a to je pre svega nedovoljno poznavanje pojednih istorijskih primera diktature, kao i neuraeno komparativno istraivanje savremenih diktatura. Naravno da bi uz vee poznavanje ovih dvaju polja i kvalitet ovoga rada bio vei usled poveanih mogunosti za pravljenje komparacija, referenci i ostalih dopuna koje bi moju osnovnu tezu bolje opravdale, povezale sa susednim toposima i ispolirale. Meutim, sama teza time ne bi bila bitnije izmenjena, i to pre svega njen teoretski model: dakle vladavina putem simulakruma i to osobito preko3

Kada govorim o tvrdom tipu diktature ne mislim na veu i brutalniju upotrebu aparata represije, ve na instrumente kontrolisanja, koji po definiciji u ovakvom modelu moraju biti daleko rasprostranjeniji i aktivniji. Naprosto zbog formalne mogunosti promene vlasti nita ne sme biti preputeno sluaju , te stoga nadziranje svih pora drutva mora biti veoma strogo i detaljno. Subverzivni procesi se moraju prepoznati u samom zaetku, zahvatiti, kontrolisati i usmeravati kako ne samo da ne bi ugrozili sistem ve i da bi sistem profitirao na njima.

simulakruma opozicije koji demobilie istinske opozicione snage. Takav model se ne uklapa u klasine Nojmanove modele, a nije mi poznato da je otada neko razvio drugaije modele. Zato i jeste moja elja da to pre pred kolege i javnost, makar i u skraenoj i nedoraenoj formi iznesem taj model, kako bismo nadalje, ako je toga vredan, mogli zajedno da radimo na njegovom teoretskom poboljanju. Teoretskom, naravno ne i praktinom. Dva praktina razloga za objavljivanje ovoga rada, koje u dole navesti ( a od kojih je jedan elja da se ovim radom makar malo utie na praktino ukidanje funkcionisanja ovog modela u mojoj zemlji), takoe su opravdanje za iznoenje pred javnost rada koji moda nije potpuno ukotvljen u neka komparativno-istorijska istraivanja. S druge strane, ozbiljno desetogodinje bavljenje drutvom i politikim sistemom u kome sve vreme i ivim, kao i svoju jo uvek u najveem delu slobodnu intelektualnu i finansijsku poziciju (neogranienu ni zavisnou od reima ni zavisnou od stranih fondacija kao drugog intelektualno i politiki ograniavajueg faktora na naim prostorima) smatram dovoljno pouzdanim jemcima za zasnovanost svojih tvrdnji. Stoga, ako i ne mogu sa punim pravom da zastupam vrednost svoje teze u komparativnim okvirima, makar sa punom odgovornou i utemeljenou mogu da garantujem njenu eksplantarornu snagu u Srbiji devedesetih. 3) Na kraju u preko dogaaja od 17. maja 2000. kada je za jedan dan Miloevi bez ikakvih problema oistio sve opozicione elektronske medije u Beogradu i jednim potezom ispumpao opasno naduveni opozicioni balon, praktino pokazati kako sistem ogoljeno funkcionie. Pri tome u koristiti tekst jo jednog velikog mislioca, Karla Marksa i njegovu briljantnu analizu coup detat Luja Bonaparte od 2. decembra 1851. godine. U tom uvenom, i danas izuzetno sveem delu, Marks je oko jednog naizgled izolovanog akta nasilja jednog beslovesnog uzurpatora ispleo izuzetno snanu analizu uzroka koji su omoguili taj in i preko njega izneo kompleksnu topografiju razliitih faktora politikog ivota u Francuskoj onoga doba, njihovih interesa i odnosa. Paralele 18. brimera Luja Bonaparte sa 17. majem Slobodana Miloevia su izuzetno zanimljive i zato u u treem delu uglavnom slediti metodologiju navedenog Marksovog rada koja omoguuje da se na pitoresknom istorijskom primeru oslikaju znaajni teoretski uvidi koji prevazilaze znaaj jednog trenutka.

20

21

a) DESKRIPCIJA SLOBIZMA 1. Krajem osamdesetih SFRJ je zapala u duboku strukturnu ekonomsku krizu koja je otvorila i u pojaanim bojama na svetlost dana iznela i sistemsko-politiku, ideoloku, vrednosnu i mnoge druge vrste kriza. Generalno, stari sistem, velikim delom baziran na Titovoj linoj harizmi i zapadnoj ekonomskoj pomoi, izdisao je u mukama i traio reforme na svim poljima. Drava je de facto bila podeljena na osam, pa zatim na est zaokruenih ekonomsko-politikih celina, kao rezultat ranijih ustavno-politikih reenja, zasnovanih na komunistikoj ideologiji bratstva i jedinstva. Ova neukorenjena, ogranieno internacionalistika ideologija se raspadala i na njeno mesto su, kao i uvek u trenucima krize, stupale razliite nacionalistike ideologije. Ovaj proces revitalizacije nacionalistikih ideologija i ponovne pojave nacionalnog identiteta kao fundamentalnog i najbitnijeg za najvei broj graana, sam po sebi ne predstavlja nita nenormalno u svetu u kome ivimo. Bez ikakvih normativno-vrednosnih ocena, moemo samo konstatovati da je savremena istorija kao pravilo pokazala da je ova vrsta identiteta daleko najvaniji oblik politikog identiteta u svetu. Kljuni trenutak za to je 1914. godina u kojoj su sve devetnaestovekovne, fundamentalno internacionalistike ideologije doivele slom u sukobu sa nacionalistikim. Pokazalo se da naroito kada doe do sukoba oko resursa i drugih oblika ekonomsko-politikih interesa, ljudi se po pravilu organizuju, dele i bore po nacionalnoj osnovi. Sve internacionalistike ideologije, kao i drugi oblici kulturnog, ideolokog i politikog identiteta pridolaze tek kao nadgradnja, dodatak ovom fundamentalnom identitetu. Dakle sam proces oficijelnog povratka nacionalnog identiteta kao primarnog u SFRJ nije nita nenormalno niti nepoznato u modernom svetu (kao to bi to povrni poznavaoci, titoisti, utopisti i drugi analitiari eleli da predstave). Problemi su naravno vezani za druge faktore. Najpre, za to to su sva nacionalna pitanja i nacionalni sukobi iz ranijih perioda (koji su u drugom svetskom ratu eksplodirali na frapantan nain) pod komunistikom vlau bili prosto gurnuti pod tepih i ostavljeni nereenima i otvorenima (neto slino sada radi i meunarodna zajednica; to znai da e se jednom ti sukobi veoma lako ponovo moi otvoriti). Drugo, to je decenijama prisutan i potiskivan nacionalni resentiman eksplodirao (a to se obino sa njime i deava

ako je potiskivan), ali na jedan vandalski nain. Za ovo najveu odgovornost snose pojedine nacionalne elite koje ne samo da nisu umele da kontroliu taj povratak nacionalnog i nacionalistikog identiteta, odnosno da anuliraju potencijalni otrov resentimana, ve su ga, upravo obrnuto, raspaljivale i koristile kao uasno sredstvo mobilizacije za predstojee sukobe, najee ne shvatajui kakvu su pandorinu kutiju otvorile i koju koliinu primordijalne ljudske mrnje e sve to izazvati. Konano, kljuni faktor je bio to to su postojee administrativnopolitike granice kao produkt titoistike ideologije bile u najveoj meri razliite od etno-nacionalnih granica. U takvoj SFRJ koja je ideoloki bila zasnovana kao opozitna prvoj velikosrpskoj Jugoslaviji, Srbi su kao najbrojniji narod imali najvie razloga za nezadovoljstvo. Kada je srpski etnos poeo u drugoj polovini osamdesetih da se podie iz sene titoizma, imao je veliku nesreu da u procese redefinisanja post-titoistike zajednice ue sa elitom koja je bila po mnogo emu relikt titoizma: boljevika ili post-boljevika, nesavremena u percepciji, diskursu, shvatanjima situacije, iz ega je sledilo da su i preporuke, a naroito putevi za njihovu realizaciju bili krajnje zastareli i pogreni. Tradicija i mitovi korieni su i zloupotrebljavani na krajnje primitivan nain, propaganda je bila krajnje zastarela, nestruna i pogreno usmerenaVe na prvom koraku je nainjen sutinski pogrean izbor. Srpska elita je svu svoju mo i sredstva stavila u ruke pogrenog oveka, koji je sve poverene mu mehanizme iskoristio prvenstveno za zatitu sopstvene vlasti a kasnije i za neverovatno bogaenje u vremenima propadanja itave drave i drutva kojim upravlja. Njegovo bogatstvo i nesputana mo rasli su u istoj proporciji sa uveanjem tragedija i poraza srpskih drava, srpskog naroda i drugih graana tih drava.4 Krajem osamdesetih pred Srbima su stajala dva velika kompleksa pitanja: problemi vezani za dravno-nacionalo pitanje i sklop problemaOvaj fenomen briljantno i dramatino je prikazao Koraks jednom svojom karikaturom objavljenom neposredno nakon rata iz 1999, i tokom egzodusa srpskog stanovnitva sa Kosmeta Na slici se vidi srpska izbeglika porodica koja na volovskim kolima (sa registracijom Pritine) stoji ispred Bambi parka. Poruka je oigledna: dok su trajali procesi u kojima je Miloevi navodno branio srpske interese, a to se po pravilu zavrava egzodusom Srba sa datog podruja, njegov sin i porodica su se neumereno bogatili.4

22

23

povezan sa pitanjima demokratizacije, liberalizacije, i opte transformacije srpskog drutva. Umesto da se oba ova pitanja reavaju istovremeno, srpska elita se uglavnom odluila za reavanje prvog na utrb drugog5 i tako napravila fatalnu greku. Tokom svih ovih deset godina Miloevi nastavlja da igra na tu kartu: stalno dranje otvorenih pitanja dravnosti i nacionalnog pitanja kao izgovor za permanento odravanje neke vrste neobjavljenog vanrednog stanja. (Na problem njegove zloupotrebe i manipulacije ovim kompleksom pitanja vratiemo se kasnije jer je to jedan od najbitnijih mehanizama ouvanja njegove vlasti i izvora legitimiteta ). Kada se pogleda odnos srbijanske elite prema ovom drugom kompleksu pitanja, stie se utisak da je pitanje politike pluralizacije drutva kod velike veine shvatano kao nuno zlo u trenutnim okolnostima i kao velika smetnja u zavravanju prvog, bitnijeg problema. Evidentno je da je najvei deo srpske elite stajao vrsto iza Miloevia verujui da je postignuta potpuna konstelacija odnosa za uspeh u predstojeoj preraspodeli snaga, resursa i teritorija , tokom oekivane redefinicije jugoslovenskog prostora. (Pokazae se naalost da je nastavljena tendencija iz prve Jugoslavije prema kojoj je srpski nacionalizam stalno bio povezan sa pojmovima unitarizma, centralizma i drugim centripetalnim pojmovima koji su jako opasni u multinacionalnoj zajednici dok su ostali nacionalizmi igrali na kartu na zapadu daleko popularnijih politikih koncepata kao to su decentralizacija, federalizam, funkcionalna zajednica) Za takav uspeh, smatralo se, potrebna je apsolutna homogenizacija srpskog etnosa; budui obrazovani u starim pojmovima po kojima svaka pluralizacija znai cepanje, pripadnici elite su uglavnom smatrali da bi demokratska pluralizacija Srbije vodila dehomogenizaciji prikupljenih snaga. Previali su da je istinska demokratska pluralizacija i liberalizacija drutva zapravo bila jedini nain da se izvri prava homogenizacija srpskog prostora i mobilizacija svih srpskih snaga za borbu za to bolji poloaj u Jugoslaviji (ne nuno i za rat). (Ironija je da je najvei deo ove5

elite vremenom preao na opozicionu stranu i da Miloevi nastavlja da ih tue upravo orujem koje su mu oni dali u ruke). Celokupan proces izrade Ustava i prvobitne formalne pluralizacije politike scene tokom 1990. doivljen je kao nuno zlo, koje se mora izvesti, ali sa to manje tete. S druge strane, u okviru samog SK Srbije iskustvo po komuniste traumatinih turbulencija iz 1989, nagnalo ih je na ozbiljno razmiljanje. Postojala je svest da ni Srbija ne moe odoleti talasu promena koji je drmao istonu Evropu. Razumeli su da do nekih promena mora doi, te je stoga trebalo smisliti taktiku kako da se na te promene odgovori. Izabrali su najbolju moguu strategiju: preduprediti opasne promene time to e se simulacija promena inicirati i sprovesti pod direktnom kontrolom vladajueg reima. 6. Krajem 1989. iniciran je proces simulacije i pravljenja simulakruma koji e direktno obeleiti devedesete i produiti vlast Miloevievog komunistikog reima za najmanje jo deset godina. 2. Simulakrum je filozofski pojam koji je u savremenu misao uveden od strane francuskog mislioca ila Deleza, a punu afirmaciju je doiveo u opusu ana Bodrijara. Nastao je poimeniavanjem latinskog glagola simulare koji prema Leksikonu Milana Vujaklije znai: praviti se onim to nije, izdavati se za to, predstavljati se, podravati koga, zabuavati. Simulakrum je dakle entitet, fenomen, nastao kao rezultat procesa simulacije. Politiki simulakrum bi bio politiki fenomen koji je procesom simulacije stvoren od nekog centra moi, da bi simulirao odreenu ulogu, odnosno pokrivao izvesno mesto na politikoj topografskoj mapi. Simulakrum je izuzetno bitan u politici zato to pokriva mesto na kome bi umesto njega trebao da stoji odgovarajui realni, istinski fenomen. Simulakrum je pseudo-realan; on zabuava, simulira da obavlja izvesnu radnju, da igra izvesnu ulogu, ali on zapravo ne obavlja funkciju realnog fenomena. On samo igra ulogu koja mu je dodeljena. Simulakrum je dvostruko derivativan: on je naslonjen naZanimljivo je da li su srpski komunisti znali ta se zaista desilo u Rumuniji, odnosno da li su znali za tamonje iskustvo kojim je vladajua elita ouvala sopstveni status upravo time to je ona uzela navodne promene u svoje ruke, a svoju tamnu prolost poslala u grob zajedno sa aueskuom.6

Indikativan je odnos prema donoenju srbijanskog ustava iz 1990. godine. Umesto da se najpre odre izbori za ustavotvornu skuptinu pa tek onda da ta istinski legitimna pluralistika skuptina donese novi Ustav, srbijanska elita je podrala Miloevievu ideju da stara komunistika skuptina donese Ustav pa da se onda viestranaki izbori odre na osnovu te komunistike zaostavtine.

24

25

topos koji pokriva te je u tom smislu pseudo-izveden iz njega, ali zapravo izvor njegove derivacije je odreeni centar moi iji su interesi najee u direktnom sukobu sa interesima realnog fenomena na ijem se mestu taj simulakrum nalazi. On se predstavlja i izdaje za onog koji nije; za realni fenomen. No on jeste realan po svojoj preventivnoj ulozi; njegova politika realnost proizilazi upravo iz te njegove pseudorealnosti. On pravi zbrku na politikoj sceni, unosi konfuziju u glave politikih subjekata i slui kao brana, omota, demobilizator i pokriva. On je brana zato to zaustavlja energiju usmerenu protiv centra moi. U tom smislu on je i zatitni omota koji je apsolutni centar moi izgradio oko sebe; nemogue je ugroziti i pobediti centar moi sve dok se prvo ne suspenduju, sklone, demistifikuju i uklone simulakrumi koje je on izgradio, a koji su upravo najvei problem zato to simuliraju da su sa druge strane omotaa, odnosno da su okrenuti protiv centra moi. Upravo zato on svoju glavnu funkciju ima u demobilizaciji, rasprivanju i manipulisanju tom energijom. Konano, on je zapravo opresivni pokriva koji spontane i esto nepredvidive snage drutva potiskuje, kanalie i razvejava ne dajui im da se pojave na svetlosti i da se usmere protiv istinskog ugnjetavaa. Razlika izmeu realnog fenomena i simulakruma je kljuna. Ona se ustanovljava genealogijom ovih dvaju fenomena. Realni fenomen je spontan, poreklo mu je u onome to se u starom real-socijalistikom diskursu nazivalo baza. On je ukorenjen (grass-rooted), potie iz realno postojee potrebe neke (najee) interesne grupe da se organizuje, stvori svoje mesto na politikoj karti, ili se izbori za njega, da preko njega zatiti ili ostvari svoje interese i to najee protiv odreenih ve postojeih centara moi. Realni fenomen se bori za redistribuciju moi u drutvu, za ostvarivanje i praktikovanje onog kvantuma moi koji odgovara snazi grupe, subjekta koji stoji iza tog fenomena. Za razliku od njega, simulakrum je najee direktno stvoren od strane diktatoracentra moi, sa preventivnim zadacima koje smo gore pomenuli; ponajpre kao preventivno sredstvo koje pokriva odreeni topos kako se na tom mestu ne bi pojavio realno zasnovani fenomen. Za razumevanje ovog teoretskog modela i konkretnog politikog sistema na ijem primeru vrimo njegovu deskripciju, bitno je poznavati

polaznu situaciju . Polazna situacija je tzv. pred-tranziciono stanje. 7 Konkretno, ovo stanje je stanje formalnog i sadrinskog politikog monizma u kome autokratski centar moi usled spoljanjih i unutranjih okolnosti poinje da osea nunost i neizbenost tranzicije (dakle prelaska u neku vrstu politikog, drutvenog, ekonomskog pluralizma). Situacija kakvu je reim u Srbiji imao 89. je vie nego idealna zbog nekoliko faktora. Najpre zbog izvanredne polazne ekonomske situacije (razvijena infrastruktura, bogati resursi, dotacije od dijaspore, to sve odlae pritisak za ekonomskim reformama) i emotivne vezanosti veine stanovnitva za sistem koji reim oliava. Zatim, zbog polazne kontrole svih totalitarnih poluga vladanja (pre svega policije i tajnih slubi) pa tako i veine buduih faktora igre. Konano, zbog nepostojanja istinskih disidenata i opozicionara izniklih iz naroda (ili koji su zbog svojih akcija i veza stekli ugled, poverenje meu obinim ljudima i bliskost sa njima) i apriorne kontrole potencijalno nezavisnih centara moi. Uz to, reim je ve unapred monopolisao najjai ideoloki izvor legitimiteta u tranzicionom periodu - nacionalno i dravotvorno pitanje. 3. Jako je zanimljiv ovaj fenomen disidentstva i opozicionarstva u SFRJ, a posebno u Beogradu. Ve je Tito faktiki od potencijalnih disidenata napravio simulakrum disidentstva i opozicionarstva. Uspeo je da tzv. Praksisovce skloni sa fakulteta i da ih izoluje i zatvori u nekoliko instituta u kojima su bili potpuno bezopasni i istovremeno u velikoj meri korumpirani velikim platama i privilegijama. Uz dobar ivot uivali su i ugled nekakvih oponenata reimu to im je beskonano hranilo sujetu i odravalo ih u uverenju da oni zaista predstavljaju nekakvu mo i nekavu istinsku opasnost po reim. Nisu loije proli ni opozicioni nacionalisti (takozvani Siminovci) koji su takoe svi bili izuzetno dobro udomljeni po dravnim institucijama. Osnovni uspeh Titovog reima je bio to to je svu tu gospodu zatvorio u nekoliko beogradskih kafana i salona (opozicioni krugovi), stvorio im rajsko stakleno zvono i tako ih potpuno izolovao od masa na koje bi mogli da utiu. Ove mehanizme i7 Ovde ne ulazim u pitanje kako sve moe nastati ovaj model i u kojim situacijama se moe implementirati i primenjivati. Zadravam se na ovoj jednoj mogunosti koja je idealna za uvoenje modela

26

27

rezultate je Miloevi u punoj meri iskoristio i nastavio da usavrava. Dugogodinjom izolovanou od naroda, izgubili su oseaj za komunikaciju sa obinim svetom, poznavanje populacije, birakog tela kome se obraaju i svaki oseaj za realnost. S punim pravom se moe rei da i do dan danas svi ti salonski opozicionari nisu izali iz svojih salona i nisu sili meu narod. (Sama ova metafora o potrebi navodnih demokratskih politiara da siu u narod iz koga bi zapravo trebalo da dolaze i ije bi interese trebalo da predstavljaju, puno govori o realnoj situaciji.) S druge strane nedostajao im je uvid u moderno i savremeno shvatanje politike, kao i poznavanje politike kao tehnike. Ovde je vreme da preliminarno uvedemo osnovnu tezu lanka. Polazimo od Nojmanove definicije diktature. Nojman kae: Diktatura za nas znai vladavinu jedne ili vie osoba koje si prisvajaju ili monopoliziraju vlast u dravi, te ju izvravaju bez ogranienja. 8 Nojman govori o tri tipa diktature: o jednostavnoj, cezaristikoj i totalitarnoj diktaturi. Moja teza je da se Slobizam ne uklapa ni u jedan od tri tipa diktature. Pomak u odnosu na ovu definiciju je sledei: u Slobizmu centar moi pseudo-ograniava sopstvenu vlast, stvara konstrolisano pseudo-ograniavanje samog sebe (svoje vlasti), kako bi predupredio istinsko ograniavanje svoje vlasti time to bi se ograniila najpre njegova mo. Pseudo-ograniavanjem svoje vlasti apsolutni centar moi odrava neogranienu mo i potpunu kontrolu sistema, ime spreava istinsko ograniavanje i moi i vlasti. Za uvoenje ovog modela, idealna je dakle pred-tranziciona situacija (posebno ona koja je postojala u Srbiji). Reim osea pritisak da doe do promena u drutvu i zna da postoji energija u drutvu koja neminovno trai promene i vodi njima. Umesto da po klasinom modelu diktature spreava te promene i time gotovo sigurno izgubi vlast, apsolutni centar moi (dakle apsolutni gospodar igre u poetnoj poziciji), odluuje se da potpuno kontrolie te promene, a naroito njihov tok i pravac. (Uzimanjem monopola na (pseudo)nacionalizam u Srbiji je reim ak uspeo da sebe predstavi kao nosioca promena prema matrici: od drave sa ugroenim srpskim interesima prelazimo u situaciju sa dominirajuim srpskim interesima). Zahvaljujui svojoj idealnoj poetnoj poziciji, i poznavanju formalne sheme tranzicionog sistema koji bi trebao da8

usledi, centar moi je u situaciji da kontrolie prelazak iz jedne sheme u drugu. On polazi od sheme toposa u formalnom sistemu koji treba da se stvori. Pred sobom ima prazan Mendeljejev sistem sa jedne strane i izvesne elemente sa druge. On poinje da polako popunjava sistem kontrolisanim elementima. Umesto da se Mendeljejev sistem (kao analogija sistemu savremene liberalne demokratije) popunjava elementima koji se nalaze u prirodi , dakle koji prestavljaju rezultate nekih prirodnih tokova, on se popunjava elementima koje konstruie reim. Popunjava se simulakrumima politikih elemenata. 4. Pre no to ponemo da rekonstruiemo proces kojim su nastajali simulakrumi u Srbiji, najpre treba uvesti bitnu aproksimativnu distinkciju izmeu direktnih i indirektnih simulakruma. Direktni simulakrumi su oni koje direktno stvara reim pomou svojih ljudi i sredstava kako bi unapred popunili odreena mesta na politikoj mapi. Nekada ih stvara potpuno a priori, tako to instalira svoj simulakrum na odreeni topos, a nekad ih stvara naknadno, nakon to uniti realni fenomen (ili njegov zaetak), pa na to mesto instalira svoj simulakrum tog fenomena. Indirektni su oni simulakrumi koji su postali nezavisno od reima, u nekoj meri spontano. No oni najee zbog svoje neukorenjenosti ne predstavljaju nikakvu opasnost po reim pa sami od sebe prosto simuliraju neki politiki element. Druga vrsta indirektnih simulakruma su oni koji mogu potencijalno biti opasni po centar moi zato to jesu ili bi mogli biti ukorenjeni, odnosno mogli bi da zastupaju neije interese. Prema njima centar mora biti najobazriviji i mora ih najsnanije kontrolisati. Nain njihove kontrole zavisi od koliine i vrste pritiska koju centar usmerava na njih. Ovaj pritisak je varijabla koja zavisi od odnosa na Skali Slobizma. Ova skala je takoe bitan segment u konstruisanju naeg teoretskog modela. Svoje postojanje ona zahvaljuje ogromnoj kompleksnosti politikih sistema i naroito njihovom daljnjem uslonjavanju u savremenom, sve dinaminijem svetu. Ona zapravo odslikava spektralnu, a ne apsolutnu, ekstremnu razliitost izmeu liberalne demokratije kao jednog ekstrema na toj skali i klasine diktature kao njenog drugog ekstrema. Ova spektralna razliitost doputa centru moi (koji uiva poloaj panoptikonskog posmatraa) da u najveem delu vremenskog postojanja svog sistema simulira pseudo-normalnost

Franz Neumman, Demokratska i autoritarna drava, Naprijed, Zagreb 1992. str. 195.

28

29

odnosno da kontrolisano otputa sistem prema delu skale na kome se nalazi liberalna demokratija. U tim periodima smanjene opasnosti po opstanak apsolutne i nekontrolisane moi, indirektnim simulakrumima je dozvoljena, dodeljena, ili doputena velika sloboda; nekada i skoro potpuna. Oni tada najvie doprinose pseudo-legitimnosti reima. Meutim u trenucima krize, radikalnim, klasinim represivnim metodama, snanim udarcima indirektni simulakrum se svodi na podruje koje nije opasno. Nekada se samo sasee, nekada se ak i za izvesno vreme paralie a ako ne moe da se vrati u zacrtane okvire, unitava se i na njegovo mesto se najee instalira drugi simulakrum. Ti trenuci krize, kada sistem za izvesno vreme treba vratiti unatrag, ka skali autoritarne diktature, jesu doba kada centar moi u punoj meri praktikuje svoju diktatorsku mo i klasino mitovsko odreenje suverena: onaj ko ima pravo (i mo) da zavede vanredno stanje. U tim trenucima, koji su ponekad pravi mali coup detat , diktatorska priroda sistema se pojavljuje najogoljenije. Meutim centar moi tada obino udari to je jae mogue (ali ni previe jako), dovede sistem u blizinu diktatorskog ekstrema, sredi stanje, a zatim lagano ot-puta i doputa. Tako on stalno zadrava za sebe poziciju nekoga ko iznova emanira i dodeljuje (pseudo)slobode. Na razmatranje ove skale vratiemo se kada se budemo bavili problemima medija u Slobizmu. Sad se okreemo rekonstrukciji stvaranja simulakruma opozicije kao najpotrebnijeg pred tranziciju. 5. Legenda kae sledee: 1989. pao je berlinski zid i oznaio kraj jednog doba. U istono-evropskim zemljama komunistiki reimi su padali jedan za drugim kao domine, a zatim bi novoformirana prelazna vlast, sastavljena od bivih disidenata rukovodila procesom uspostavljanja demokratskih institucija i organizovanja prvih slobodnih izbora. Pritisak ovih dogaaja oseao se i u Beogradu i stoga se shvatilo da je bolje preuzeti stvari u svoje ruke nego dopustiti da one same krenu svojim tokom. Odluilo se da se zapone sa procesom uvoenja formalnog pluralizma, kako bi se pritisak ublaio (u ostalim jugoslovenskim republikama, naroito u dvema zapadnim, proces je odavno ve bio uzeo maha). Prema izvesnoj prii koja je u opticaju, u tadanjem SK Srbije shvatili su da moraju da naprave opoziciju. Napravljena je trolana

komisija iji je zadatak bio da se napravi Opozicija, kako bi se zadovoljili uzusi formalnog pluralizma. Na samom poetku Komisija je shvatila koliko veliki problem ima pred sobom. U ostalim komunistikim zemljama, gde su postojali klasini opresivni i rigidni totalitarni sistemi, takav sistem bi iznedrio i stvorio odreenu grupu disidenata i oponenata, koji su svojim radom, stvaralatvom, vie-manje organizovanim politikim angamanom, esto i robijanjem, uspeli da steknu odreeni ugled, harizmu u masama i da stvore prve organizovane zametke graanskog drutva koji su stvarali centre moi nezavisne od totalitarne drave, odnosno paralelne njoj. U vreme sloma komunizma, ovi ljudi su po inerciji dolazili na elo prvih opozicionih partija i nakon izbora postajali vlast. U Srbiji pak, gde su intelektualci i disidenti daleko sofisticiranijim i suptilnijim metodama drani izolovano od naroda, korumpirani i na taj nain injeni bezopasnima, vlast je uspela da doe do kraja osamdesetih a da nema pravih oponenata ni disidenata. Sa ovom injenicom se suoila i Komisija. Prema Prii, komisija je konstatovala da Srbija ima samo jednog i po disidenta. Jedini pravi disident je bio Milovan ilas, ali on je bio potpuno neupotrebljiv za posao koji je trebalo da se odradi. Najpre, zato to je bio istinski ubeeni liberalni demokrata, koga nisu zanimale pseudo-forme ve istinska demokratizacija celog jugoslovenskog prostora. A uz to on sam je bio potpuna institucija na zapadu, prvi veliki disident komunistikog sveta (naprimer poasni doktor LSE-a), te nije imao potrebe za finansijskim benficijama koje donosi poloaj politikog lidera. Drugi, (polu) disident bio je Dobrica osi, ovek koji se sa partijom raziao krajem ezdesetih zbog srpskog nacionalnog pitanja i od tada je vaio za nosioca srpske nacionalistike opcije u SFRJ. Meutim, za razliku od disidenata u istonim zemljama, osi nikada nije istinski proganjan (iako je naravno prislukivan i kontolisan) i moe se rei da je uglavnom vodio udoban ivot u svojoj kui na Dedinju, u elitnom kraju Beograda. Kao popularan i itan pisac, imao je vie nego obezbeenu materijalnu egzistenciju. No za njegovo odbijanje da se ukljui u politiki ivot kao lider neke partije presudni su sledei faktori. Najpre, osi je ini se tada zaista verovao da se nalazi u poziciji apsolutnog oca nacije koji je iznad svih prizemnih dnevno-politikih igara i koji pledira na istinsko, celokupno vostvo, na upravljanje duhom nacije, a ne samo na upravljanje partikularnim drutvenim i politikim

30

31

silama. Uz to, verovao je da je Slobodan Miloevi pravi ovek, potpuno posveen realizaciji srpskog pitanja i da bi stvaranje jake opozicione partije bilo cepanje ve homogenizovane nacionalne energije. osi je prilino jasno bio odreen povodom pitanja ta je vanije: najpre drava, a tek onda njeno demokratizovanje. Kako bilo, i od njega je moralo da se odustane. Prema ovoj legendi, Komisija se dugo muila razbijajui glavu, kada je neko doao na kljunu ideju: Fransucka 7, tj. Udruenje knjievnika. UKS je bilo upravo ono to je reimu trebalo: sedite gomile pseudodisidenata koje je proizveo Titov reim, i koji su i finansijski i po mnogo emu drugom bili zavisni od reima. Kada se deset godina nakon dogaaja koje analiziramo pogleda srbijanska politika scena, uvia se da je gotovo kompletna opoziciona elita dola iz dve institucije: UKS i Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju.9 U prvoj su se sakupljali od drutva i naroda izolovani pisci, a u drugoj su radili praksisovci i ostali nekada problematini naunici, takoe izolovani od ivotnih tokova, a uljuljkani dobrim platama i nikakvim radnim obavezama. Zajedniko im je da su obe bile sastavljene od linosti slinoga tipa: od salonskih intelektualaca odvojenih od realnosti. Ovaj problem odvojenosti beogradskih intelektualaca i javnih radnika (novinara i sl.) od masa je dugorono imao izuzetno veliki uticaj i presudno je pomogao reimu da izgradi sistem simulakruma. Iz ovih izolovanih krugova, formiran je ceo budui opozicioni prostor; to znai ne samo partije ve i opozicioni (takozvani nezavisni) mediji, tzv nezavisni sindikati, strukovne organizacije, fondacije i nevladine organizacije. U svim ovim nazgled odvojenim sferama vrte se isti ovi ljudi odvojeni od masa. Posledice ove situacije su mnogovrsne. Najpre fenomen depopulacionizacije politike. Pre deset godina Miloevievu politiku je u Srbiji podravao ogroman broj graana. Razoaranje je9

Srpski pokret obnove osnovao je sa svojim kumom Vojisaljavom eeljem, lanom UKS, knjievnik Vuk Drakovi, a u njegovom vrhu su bili i Milan Komneni i Slobodan Rakiti, takoe knjievnici. Demokratsku stranku su osnovali sociolog Dragoljub Miunovi sa IFDT i knjievnik Borislav Peki. Pored njih, tu su jo bili Vojislav Kotunica, Zoran ini, Svetozar Stojanovi, Ljuba Tadi, takoe sa IFDT, kao i knjievnici Gojko ogo, Rajko Petrov Nogo i drugi. I glavna linost takozvanog treeg sektora, antiratnog pokreta i Graanskog saveza Srbije bila je saradnik IFDT, Vesna Pei.

raslo sa svakim novim njegovim pogrenim potezom i broj njegovih pristalica se postepeno osipao. No to nije znailo da glasai prelaze u drugi tabor i to upravo zbog ove odseenosti opozicionih snaga od graana i njihove nesposobnosti da pridobiju masu za sebe. Ova nesposobnost najveim delom proistie iz pomenute pred-tranzicione izolovanosti budue opozicione elite od irokih narodnih masa. Ne treba smetnuti sa uma ni da je ta opoziciona elita na izvestan nain stvorena od apsolutnog centra moi i sve vreme korumpirana od strane resursa koje on kontrolie. Opozicija je umesto utemeljenog osvajanja realnih nosilaca moi u drutvu, zapravo dobijala izvesne parie sa Miloevievog stola Ovome je na ruku ila i potpuna centralizacija ukupnog politikog i ekonomskog sistema u Beogradu. Miloevi je permanentno oduzimao nove i nove kvantume moi lokalnim sredinama, i sve je uinio da sav politiki ivot ugura u jedan centar. Ovo je tradicionalno oruje svih diktatora zasnovano na veoma jasnoj logici po kojoj je mnogo lake kontrolisati tokove ako se oni centralizuju. Ovoj nesretnoj tendenciji u srpskom politikom ivotu pomoglo je i to to su i svi ostali alternativni centri finansijske, pa tako i politike moi smeteni u Beograd. (Ovim u se posebno baviti u treem delu). Za razumevanje proizvoenja ostalih simulakruma na politikoj mapi, moramo razjasniti i drugi resurs iz koga su se pojavljivali budui opozicioni aktivisti. To su titoistiki orjentisani komunisti koji su poraeni na uvenoj Osmoj sednici SK Srbije. Ovi ljudi su dakle direktno proizali iz titoistikog drutveno-politikog aparata i predstavljali su struju koja je formirana na Titovoj doktrini po kojoj je najvei potencijalni problem Jugoslavije veliko-srpski hegemonizam. Takva politika je doivela poraz, pre svega zato to nije davala nikakve odgovore na postojee pitanja (ovo e biti uglavnom odlika i opozicije tokom devedesetih godina), a njeni nosioci su se nakon poraza za izvesno vreme povukli iz politikog ivota. No veliki broj njih e se nekoliko godina kasnije javiti na alternativnoj politikoj sceni kao izuzetno znaajni i uticajni faktori. Okupirali su pre svega alternativne izvore finansiranja (strane fondacije), a preko toga su ostvarili i istinsku dominaciju na alternativnoj ili opozicionoj politikoj sceni; pre svega na medijskoj, ali i meu partijama. Zbog izrazitog politikog ekstremizma i nedostatka umerenosti u promiljanju situacije i dogaaja, ve tada je

32

33

dolo do zaetaka ekstremnih podela, potpuno neadekvatnih za razumevanje izuzetno kompleksne situacije u kojoj su se Srbi i Srbija nali krajem osamdesetih. Te podele je nametao reim, ali su mu izuzetno asistirali ovi poraeni titoisti, koji su u meuvremenu od internacionalistiki orjentisanih komunista postali isto tako internacionalistiki orjentisani pseudo-liberali (potpuno su prihvatili novu pomodnu ideologiju).10 6. Elem, ove dve grupe ljudi, izolovani pseudo-disidenti i poraeni titoisti su bili izvor iz koga se formirao budui simulakrum opozicije. Ovi prvi su dominirali u politikim partijama, a ovi drugi su najpre izbegli prvi talas politikog aktivizma (formiranje partija), da bi zatim gotovo potpuno okupirali ostale delove opozicionog prostora. Pre svega takozvano civilno drutvo. Sam pojam civil society je jedan od temeljnih pojmova moderne politike teorije.11 On je oivljen najpre 70ih a zatim je doiveo pravu ekspanziju 80-ih usled nekoliko praktinih podsticaja. Najpre su se 70-ih razvili i buknuli u Americi i Evropi razni socijalni pokreti, od nove levice, ekologa, feministikih pokreta do homoseksualaca, crnaca i drugih marginalizovanih grupa koje su poele da sebe prepoznaju kao politike subjekte i da se bore za svoja prava i za mogunost da oblikuju svet u kome e iveti. 80-ih je podsticaj doao iz istone Evrope, pre svega zbog ogromnog znaaja koji je dobio poljski sindikalni pokret Solidarnost, ali i zbog iskustava ehoslovake,10

Zanimljiv je, inae, sam ovaj pojam konvertitstva u Srbiji i sve to on povlai. Bilo bi veoma interesantno napraviti politike biografije vodeih likova na alternativnoj sceni kako bi se uoio put od komiteta i analitikih i ideolokih komisija CK do NVO-a i opozicionih politikih partija. 11 Pred sam poetak rata u bivoj Jugoslaviji u Zagrebu je izaao jedan veoma zanimljiv zbornik u izdanju izdavake kue Naprijed. Zbornik se zove Graansko drutvo i drava i predstavlja zaista veoma referentan pregled raznih diskusija o pojmu graansko drutvo. Pored ostalog tu se nalazi i prevod uvenog teksta Manfreda Ridla Drutvo, graansko koji je najbolji pregled istorijskih varijacija ovog pojma od grke misli do 20. veka. Tu su takoe i dva teksta Dona Kina koji povezuju ova istorijska razmatranja sa novijim evropskim trendovima oivljavanja ovog pojma koji poinju sedamdesetih i afirmiu se naroito 80-ih u istono-evropskim zemljama. Ovim istono-evropskim iskustvima bave se u dva, takoe ve klasina lanka, Endrju Arato i Din Koen. Na kraju, tu je i pregled diskusije voene povodom ovog pojma u Jugoslaviji 80-ih, kao i dobar pregled relevantne bibliografije. Pogledati sve u Zoran Pokrovac (ur.): Graansko drutvo i drava, Naprijed, Zagreb 1991.

Maarske pa i Jugoslavije (naroito Slovenije). U ovim zemljama poele su da se stvaraju alternativne strukture ivota, stvaralatva i drutvene organizacije koje su se jasno postavljale naspram totalitarne sveproimajue vlasti komunista. U njima su zapadni teoretiari prepoznali demokratsku energiju koja je na zapadu uveliko jenjavala u doba reganizma i taerizma, a ak i zapadni lideri su prepoznali u njima energiju koja moe razbiti protivnika iznutra. Diskusije oko civil society pitanja voene su i u SFRJ krajem osamdesetih. Meutim to se brzo raspalo kao zajedniki projekat jer su se pojedinana graanska drutva formirala u okviru pojedinih centara, budui da je retko ko percipirao ceo jugoslovenski prostor kao jedinstven. U Srbiji je procvat ovoga pojma tokom devedesetih povezan sa pojavom stranih fondacija i ostalih finansijera, koji su davali novac i druga sredstva opozicionim akterima. Stranci su pre svega bili zainteresovani za pomaganje izrazito i bezrezervno prozapadnih projekata koji ni po kakvoj logici nisu mogli da nadju utemeljenje u narodu. Razlog tome je politika zapada prema bivoj Jugoslaviji, i posebno prema Srbima. Sva kljuna reenja meunarodne zajednice i Zapada, poev od same odluke Badinterove komisije po kojoj se SFRJ nalazi u procesu raspada, i prihvatanje republikih unutar-dravnih granica kao dravnih (to je presedan i protivno je Helsinkoj povelji) bile su uperene protiv srpskih interesa. Bilo je potpuno neverovatno i nelogino oekivati od graana Srbije da u vreme gotovo otvorenog sukoba sa zapadom glasaju za ili podre zapadne favorite. Politika partija koja je u potpunosti zastupala zapadnu politiku u Srbiji (Graanski savez Srbije) nikada sama nije mogla ni da ue u parlament. Opozicione partije su brzo shvatile da moraju imati sluha i za nacionalistike stavove, jer je to jedini nain da dopru do glasaa zabrinutih pre svega za pitanja nacije i drave. Takav stav je naiao na negodovanje Zapada, te su odluili da novac usmere ka svojim potpunim favoritima. Tako je poelo da se formira civilno drutvo u Srbiji (pre svega u Beogradu). Stvorena je ideologija Civilnog drutva koja je potpuno prekrila i uguila graansko drutvo. Poelo je najpre sa antiratnim organizacijama koje su bile obilato finansirane spolja. Ve tada se razvio ceo sistem poslovanja unutar ovih nevladinih organizacija, koji je naknadno usavren kada su Jugoslaviji zavedene sankcije i kada je prekinut platni promet sa ostatkom sveta. Jedini nain

34

35

distribucije novca bio je direktno i u keu. Cilj je bio izbei platni promet i porez u Jugoslaviji, kao i sakrivanje tih alternativnih tokova novca od Miloevieve vlasti. Meutim aktivisti su brzo otkrili prednosti takvog poslovanja: nikakva kontrola. Za mnoge je to postao veoma unosan biznis. Sve to vam je tu potrebno je da napravite NVO, napiete neki projekat i naete kooperanta napolju. Veina NVO-a12 su zapravo privatne firme nekolicine ljudi, a sve formalno-demokratske odredbe o delovanju NVO-a su uglavnom samo fasade. Interes zapadnih birokrata je takoe veliki. Mnogi su zaista eleli da pomognu razvoj demokratije u Srbiji, ali veliki je broj i onih koji su pomou te sheme zaradili silan novac. Naime, poto je kontrola poslovanja NVO-a u Jugoslaviji za zapadne institucije nemogua, njihovi izvetaji su se morali prihvatati bez mogunosti provere. Tako je bilo vrlo lako zatvoriti krug po sledeem sistemu: zapadni birokrata X odluujue doprinese dodeli Z para srpskom NVO -u Y; izvestan deo Z novca (recimo polovinu) Y odmah po prijemu daje na ruke X-u i sa drugom polovinom odlazi u Srbiju. U Srbiji potroi jedan deo novca na izvoenje projekta (recimo etvrtinu Z), a preostalu etvrtinu stavi sebi u dep. Nakon zavretka projekta, napie izvetaj u kojem uvea trokove kako bi pokrio celu sumu. Taj izvetaj alje birokrati koji ga bez problema prezentuje nadreenim instancama ili ga prosto stavi ad acta. Srpski reim je takoe izuzetno zadovoljan celom operacijom. Iako tokovi novca ne mogu biti oficijalno kontrolisani, reim ima naina da pomou odgovarajuih slubi prati najvei deo sume koja spolja ulazi u zemlju na ovakav nain. Projekat koji taj NVO uradi najee nee ama ba nikakave tete naneti reimu zato to je: 1) veina tih projekata najpre potpuno besmislena i beznaajna; 2) cela pria je konstruisana i deava se u malom krugu ljudi koji su i inae protiv reima, a njihov domet je politiki beznaajan i bezopasan; 3) mogunost takvih opozicionih projekata daje reimu pseudodemokratski legitimitet: eto dozvoljeni su anti-reimski projekti; 4) dosije o korupciji ljudi iz NVO -a deblja i reim potencijalno subverzivne elemente dri u aci sa mogunou da ih u potrebnom trenutku uceni; 5) devize ulaze u zemlju i tu se troe; 6) budui da je12

veliki deo tih projekata besmisleno bulanjenje o tetnosti nacionalizma kao takvog, o srpskom faizmu i denacifikaciji, o tome kako se svi problemi reavaju izgradnjom civilnog drutvaovi projekti su potpuno kontraproduktivni po izgradnju liberalne demokratije u Srbiji budui da demokratizaciju zemlje u oima obinih ljudi izjednaavaju sa rasturanjem zemlje i otvorenim vazalstvom; celu priu svode na sukob Miloevi-Klinton i trae da se svi opredele na toj osnovi. 7) zatvaraju prostor za formiranje istinskih institucija graanskog drutva, koje bi bile ukorenjene i kao takve predstavljale istinsku opasnot po centar moi. Svi ovi elementi zajedno pokazuju kako funkcionie simulakrum graanskog drutva. Drugi deo prie su GONGO-i13 poput Omladinskog saveta Beograda. Nakon formalnog uvoenja pluralizma, nekada dravne organizacije poput Saveza omladine i sl. nisu smele da opstanu kao takve. Reim ih je samo preregistrovao kao navodne nevladine organizacije (udruenja graana) i preko odravanja njihovog supstancijalnog prioriteta na konkursima za novac kod Ministarstva, praktino odrava isti status kakav su imale nekad. Nevladine organizacije i drugi elementi (institucije) civilnog drutva su instalirane od strane onog zatvorenog kruga o kome smo gore govorili, pod potpunom kontrolom vlasti. Sve te organizacije su neukorenjene, ne tite interese nijedne ire grupe graana koja bi stala finansijski i politiki iza nje. One tite i zastupaju interese najpre onih koji ih finansiraju (zapadnih zemalja), a indirektno, de facto svojom kontraproduktivnou rade i za opstanak centra moi. U treem delu emo na konkretnom primeru videti kako je civilno drutvo kao potpuni simulakrum u Beogradu unitilo i potpuno razbilo graansko drutvo, za razliku od unutranjosti gde su usled nepostojanja civilnog drutva stvoreni veoma opasni neformalni pokreti graana kao izraz potrebe da se zatite sopstveni interesi. Isti je problem i sa partijama; one takoe ne zastupaju interese neke odreene grupe. Zato i ne postoje partijske elite. Opozicione partije su

13

NVO ili NGO: en-di-o.

GONGO je skraenica od government organised non-governmental organisation, re je o direktnom simulakrumu NVO-a koji je napravila drava.

36

37

privatna preduzea jednog oveka koji u njima ima gotovo apsolutnu vlast. 7. Posebno zanimljiva situacija je sa medijima. Prva premisa svih analitiara Srbije devedesetih u vezi sa medijima je da je Miloevi apsolutni protivnik nezavisnih, zapravo opozicionih medija i da mu je krajnji cilj da ih potpuno uniti i eliminie kako bi imao samo kontrolisano informisanje. Ova premisa je pogrena jer je bazirana na zastarelim, klasinim shvatanjima totalitarne diktature po kojoj je jedini nain takvog vladanja potpuna cenzura informisanja, koja je povezana sa potpunom represijom usmerenom protiv energije za promene. Koncept Slobizma, odnosno veoma suptilne diktature polazi od drugih premisa, a to je da fenomene i energiju ne treba potiskivati (jer e eksplodirati) ve da je prethodno, preventivno treba kanalisati, kontrolisati i usmeravati u pravcu sopstvene koristi. Umesto potpune cenzure medija, u Slobizmu se izgrauje simulakrum slobodnog informisanja, sastavljen od niza sistema simulakruma slobodnih i nezavisnih medija. Prema klasinoj liberalnoj emi pluralizam informisanja nuno radi protiv apsolutnog centra moi i sve to je potrebno za demokratizaciju drutva jeste funckionisanje to veeg broja nezavisnih medija. Ovo je takoe zastarela postavka. Danas imamo situaciju drugog ekstrema u kojoj akceleracija informisanja, hiperprodukcija informacija praktino stvara nepregledni okean razliitih informacija u kome se prava, znaajna informacija gubi, a njen znaaj se ne uvia. Jedna informacija potire drugu, haos infomisanja stvara efekat informativne fisije u kojoj je teko uhvatiti smisao. Stara dobra Informacija nestaje. Ovaj mehanizam hiperprodukcije informacija Miloevi zajedno koristi sa klasinim mehanizmom opresije informacija, zavisno od potrebe i situacije. Dakle nije tano da Miloevi eli da potpuno eliminie nezavisne medije. Oni su mu izuzetno potrebni u sistemu. To jest potreban mu je simulakrum slobodnih medija, pri emu: 1) Ovi mediji moraju imati strogo kontrolisani domet/tira. Ovde imamo pre svega indirektne simulakrume. Mediji moraju postojati kao ventil, ali njihov uticaj i domet moraju biti strogo kontrolisani kako ne bi postali preopasni. Njihovo postojanje daje Miloeviu pseudodemokratski legitimitet, jer simuliraju slobodu informisanja, slobodu kritikovanja vlasti Dok god njihov uticaj nije previe opasan,

Miloevi ih ostavlja na miru, u njihovom zabranu (pri emu naravno vodi evidenciju o sumnjivim poslovima koji su povezani sa vodeim ljudima tih institucija; ovaj fenomen nazvan Knjiicom Broja 1 objasniu kasnije). Ali kada njihov tira i domet, pa time i uticaj poinju da prevazilaze granice dozvoljenog, on koristi sve represivne mehanizme da bi ih sveo na meru koja im je doputena. Slian je i postupak u izrazito kriznim situacijama; njihov rad se bez obrazloenja prosto suspenduje dok se praina ne slegne. Kad se situacija smiri, oni poinju ponovo da rade, vrei funkciju simulakruma. Sa medijima je inae stvar najpipavija zato to zbog prirode svog posla i potencijalno velikog uticaja (potrebe ljudi za informacijama), oni se najpre mogu oteti i prevazii granice simulacije postajui realni fenomeni. 2) Ovi mediji moraju biti toliko pluralistiki orijentisani da to lii na informativnu anarhiju. Oni moraju predstavljati razliite sile u drutvu i potirati jedan drugog (odnosno njihove informacije moraju potirati jedna drugu) kako bi se unela konfuzija u glave ljudi. Moraju dakle proizvoditi more informacija u kome istinska informacija, odnosno svaka prava re gubi svoj smisao i znaenje. 3) Ovi mediji se moraju uklapati u ideoloki stereotip o izdajnicima, stranim plaenicima kako bi svojim radom davali Miloeviu legitimitet branitelja nacije i drave. Sve ovo nas vodi formulisanju Miloevieve jednaine o koliini dozvoljene slobode medija, koja se zasniva na spektralnoj skali o kojoj smo ranije govorili. Dakle u normalnim periodima Miloevi moe da dopusti onoliko slobode medija koliko mu ide u prilog. U kriznim periodima kada se ceo sistem pomera ka skali apsolutne diktature, on mora da ih za izvesno vreme suspenduje. Ova Jednaina je vezana za ove pseudo-normalne periode i ona kae: Koliina slobode dodeljena medijima proporcionalna je njihovoj ukupnoj pluralistinosti, odnosno anarhinosti informisanja koju proizvode. to je vea razliitost informacija koje daju, to jest to je vei informativni haos koji stvaraju i koliina opozicione nesloge koju iznose pred graane, to je vea sloboda koju uivaju i koja im je doputena u radu (iz prostog razloga to reim u tome vidi svoj interes); ovo je naravno vezano za periode izrazitih svaa i nesloga u opozicionim redovima. Mediji se bave pseudo-

38

39

problemima i linim prepucavanjima opozicionih lidera umesto da se bave realnim i konkretnim drutvenim problemima.14 Obrnuto, ova doputena sloboda je utoliko manja ukoliko su mediji povezaniji, koordinisaniji i univokniji, odnosno ukoliko su posveeni pravim problemima. To su obino periodi mira u opozicionim redovima. Tada se najpre pokuava njihova ponovna fragmentacija i dekoordinacija (divide et impera), odnosno svoenje na granice simulakruma, a ako se u tome ne uspe primenjuju se radikalne opresivne metode poput tehnikog ometanja, privremenog suspendovanja, oduzimanja dozvola za rad, kanjavanja Ali onoliko koliko se truda ulae da mediji ne preu previe preko granica koju im je nametnuo reim svojom logikom simulakruma, toliko se vodi rauna i o tome da mediji ne odu previe ispod te granice, jer je to ve opasno po pseudolegitimitet koji je reimu potreban za opstajanje na vlasti. Dakle reim tolerie rad medija onoliko koliko interesa u njihovom konkretnom radu vidi.15 Svi ostali segmenti ovog opozicionog prostora (sindikati, enski pokreti, alternativne obrazovne institucije) funkcioniu na isti nain. U njima su isti ljudi, isti krugovi koji su i u ovim ostalim segmentima opozicionog prostora. Svi zajedno ine jedan zatvoren krug, opozicionu aristokratiju, oligarhiju ili opozicionu plutokratiju koja funkcionie u svom prostoru. S jedne strane, to je prostor koji im je reim dodelio i u kome su, dok simuliraju pluralizam i demokratiju bezopasni, a s druge strane oni sami ljubomorno uvaju taj prostor od drugih pretendenata (autsajdera), jer time uvaju svoj poloaj, mo i novac. Na taj nain oni uvaju status quo u drutvu: nisu sposobni da izau van tog prostora, kako bi proirili svoju mo preko zadatih granica, a okupiraju te pozicijeNaroito je zanimljivo u ovom pogledu vreme raspada koalicije Zajedno. Treba samo paljivo pratiti pisanje opozicione tampe u tom peridou, a naroito lista Dnevni telegraf. 15 Postoji mnotvo tema u vezi sa takozvanim nezavisnim i slobodnim, odnosno opozicionim medijima; posebno poglavlje studije o tim medijima u Srbiji 90-ih moralo bi da obrauje njihov odnos, odnosno povezanost sa opozicionim liderima. Veina ovih medija je itekako bila zavisna od pojedinih opozicinih lidera jer su kontakti sa stranim fondacijama, a esto i donacije ile upravo preko pojedinih lidera. Izuzetno je bitno, takoe i to da mediji samo prenose svae opozicionih lidera, a da s druge strane izbegavaju da ih kritikuju i da prikazuju gluposti koje ovi prave, odnosno pokrivaju ih; umesto toga trebalo bi da ih kritkuju sa jasnih pozicija, to se gotovo nikada nije deavalo.14

ne dajui drugima da to pokuaju. Oni su mnogo vie zainteresovani za ouvanje sopstvenih pozicija nego za borbu za promene. Istovremeno, oni su ti koji druge slojeve drutva stalno optuuju kao konzervativne, antimodernizatorske i antireformske snage, a zapravo su oni ti koji su de stabilizacioni faktor sistema, izuzetno facto, uz reim, kljuni zainteresovan za ouvanje steenih pozicija, pa tako i za ouvanje sistema u kome uivaju te privilegije. Ovaj simulakrum navodnih snaga za promene zapravo paralie i demobilie ogromnu pro-reformsku energiju koja postoji u drutvu, jer pokriva prostor onoga koji bi tu energiju trebalo da artikulie i usmeri u pravcu promena. 8. Pokazali smo da je u postojanje i ovakvo funkcionisanje ovih opozicionih, pseudo-alternativnih simulakruma integrisana jedna veoma snana i jasna logika, bazirana na interesima, kako reima koji ih je proizveo i koji ih uva, tako i na interesima samih simulakruma. Meutim, usled faktora generalne nepredvidivosti ljudskog materijala i stalne potrebe ljudi da tragaju za uveanjem svoje moi (to je jedna od retkih konstanti kod ljudskih bia), reim mora da ustanovi dodatne mehanizme za osiguravanje funkcionisanja celog sistema; mehanizme koji e pre svega osigurati da simulakrumi ostanu u zadatim granicama. Obino se kae da Miloevieva vlast poiva na tri stuba: 1)velika dominacija drutvene i dravne svojine nad privatnom, 2) mediji i 3) represivni aparat (pre svega policija, a sve vie i sudstvo). Ja dodajem jo dva elementa koji su permanentni izvor legitimiteta reima: 4) manipulacija nacionalnim i dravotvornim pitanjima, 5) simulakrum opozicije. Kada se govori o ovom treem elementu, valja ukazati na poloaj tajnih slubi u policiji. Javnost nema apsolutno nikakav uvid u njihov rad, pa time ni bilo kakvu kontrolu. To je institucija vladavine koja jasno obeleava kontinuitet sa periodom od pre devedesete. Budui da je reim potpuno privatizovao dravu i sve njene institucije, osnovano se veruje da i ove slube vie slue ouvanju njegove vlasti nego zatiti drave i graana. Ovaj aspekt politikog i dravnog ivota, omoguuje reimu da kao potpuno osiguranje ovog sistema simulakruma koristi Sistem knjiice Broja 1. Broj 1 je legendarni junak iz crnohumornog stripa Alan Ford. On je cinini, veoma stari, paralizovani ef supertajne Grupe TNT, ije je

40

41

sedite u izvesnoj cvearnici u Njujorku. Pored bistrog uma, odlinog poznavanja pokvarenosti ljudske prirode i izvanrednih organizacionih sposobnosti, njegovo najjae oruje je uvena crna knjiica. U toj knjiici koju Broj 1 potee kad god ima velikih problema sa ljudima iz vlasti (od obinog policajca do ministara i efova tajnih slubi), sa bankarima, industrijalcima, politiarima i svim ostalim pripadnicima elite, nalaze se svi podaci o svim nepodoptinama, kriminalnim delima, protivzakonitim aktima koje je dotini lik iz stripa poinio. Ovaj princip je zasnovan na veoma radikalnoj, ali u narodu (verovatno ne bez razloga) prihvaenoj logici da u jednom kompleksnom sistemu niko ne moe da se uspne do visokih mesta (moi, poloaja i para) a da nije uradio neko kompromitujue delo. To kompromitujue delo je ulaznica, lanska karta za drutvo bogatih, monih i uspenih, koje se u velikoj meri i zasniva na toj meusobnoj grenosti. Ali iznad svih je onaj ko je u poziciji da najvie zna o onim drugima i da na taj nain kontrolie igru. U ovom sluaju to je Broj 1 koji u knjiici dri sve poverljive informacije o zlodelima drugih. To mu omoguuje da ih ucenjuje u svakom trenutku kada na drugaiji nain ne moe da rei konkretan problem. Vano je takoe uoiti injenicu da on ne vri permanentno ucenjivanje odreene osobe za sve vrste svojih potreba. To bi bilo neizdrivo za tu osobu i vremenom bi postalo kontraproduktivno, jer bi se u krajnjem sluaju ta osoba naterala da neto uradi kako bi skinula stalnu moru sa svojih plea. Umesto toga, Broj 1 ostavlja svet i ove osobe u njemu da funkcioniu u svom prividu normalnosti, da igraju svoje uloge verujui u svoju apsolutnu snagu, neoptereeni tom injenicom da ih neko stalno dri u aci. Broj 1 izranja sa svojim poraavajuim tajnim orujem samo u kriznim, graninim situacijama, kada treba zavriti odreeni posao, skrenuti tokove u svom pravcu, i zatim se povlai u mrak svoga sklonita. Ovaj mehanizam knjiice Broja 1 je ono to podcrtava sve napred navedene prie i daje im element osiguranosti da simulakrumi nee prerasti u realne fenomene. Kako to funkcionie u Slobizmu? 1) Gotovo svi opozicioni akteri, ija bi delatnost potencijalno mogla biti opasna po reim, su konvertiti; bivi komunisti sa sumnjivom prolou. U titoizmu koji je vladao do devedesete, teko je bilo bilo ta postii bez nekog vida povezanosti sa nekim elementima reima. Valja

podsetiti da je taj sistem vie bio zasnovan na prividu legalnosti nego na samoj legalnosti (uvene Titove rei o tome da se Ustava ne treba drati kao pijan plota). U takvoj situaciji gde je korupcija bila gotovo legitimni, a svakako jedan od kljunih osnova funkcionisanja sistema, vrlo je lako bilo napraviti podebele dosijee o veini aktera koji se i do dan danas nalaze na politikoj sceni u irem smislu. I ovo je kljuno: svi akteri devedestih su duboko ukorenjeni svojom prolou u prethodni sistem. To je kljuni osnov kontinuiteta. Nema novih i nekorumpiranih ljudi jer ne mogu da se probiju zbog ovih prethodnih koji gotovo svi imaju nekog putera na glavi. A ove stare reim uglavnom, zbog razliitih dela, sve ima u aci zahvaljujui dosijeima iz prethodnog ivota.16 Kljuni momenat je bio zaposedanje zgrade saveznog SUP-a od strane Miloevieve policije 1992. godine. Taj neverovatni in koji je negde na granici dravnog udara i terorizma, kada su pripadnici srbijanske policije pod okriljem noi oruanim napadom osvojili zgradu u Beogradu (!?) i iz nje isterali svoje kolege federalne policajce, samo je naizgled apsurdan. Ovaj in se odigrao u vreme sukoba izmeu Miloevia kao apsolutnog gospodara Srbije sa jedne i tadanjih predsednika i premijera savezne drave Dobrice osia i Milana Pania sa druge strane. Miloevi nije smeo da im ostavi u rukama tako snano oruje kakvo predstavljaju dosijei koje je policija ( i njene tajne slube) pravila u drugoj Jugoslaviji. Cilj prepada na zgradu Saveznog SUP-a je upravo bilo osvajanje dosijea kao osnove za daljnju vladavinu . 2) Korupcija tokom poslednjih deset godina. Miloevi ne samo da je osvojio kompromitujue informacije o svim politikim akterima do 1992. godine, ve je svesno koristio korupciju kao mehanizam za delegitimizaciju opozicionih lidera. Dozvoljavao im je da s jedne strane unose novac u zemlju, vodei rauna ko kakve pronevere sa time radi i ko se koliko obogatio od navodne borbe za demokratizaciju zemlje, a s druge strane davao im je neke elemente lokalne vlasti, koje bi ovi uvek iskoristili za besomuno pljakanje esto dokazujui Miloevievu tvrdnju da su gori i od vlasti, ili direktne sinekure kojima bi ih kasnije ucenjivao. Zanimljiv je i problem prislukivanja. Govorilo se da je samo16

O tome se dosta spekulie u javnosti jer pravi dokumeti naravno nisu dostupni, a sva je prilika da i kada se vlast jednom promeni oni takoe nee biti dostupni, budui da je opozicionim liderima takoe veoma stalo da ta dokumenta nestanu.

42

43

u Beogradu nasleena mogunost za prislukivanje oko 100 000 telefonskih prikljuaka, a budui da Miloeviev reim nikada nije kasnio sa upotrebom tehnikih dostignua, nemamo razloga da sumnjamo da su te mogunosti znatno unapreene. Svojevremeno je u obraunu sa osiem iskorien materijal dobijen njegovim prislukivanjem; dakle prislukivanjem Predsednika federalne drave! Obe ove politike omoguile su Miloeviu da ceo politiki prostor i sve njegove aktere dri pod gotovo apsolutnom kontrolom. Nain postupanja je isti kao i sa medijima i zasnovan je, dakle, na pomenutoj skali. U trenucima pseudo-normalnosti simulakrumi deluju u okviru zadatih granica, ali u trenutku kada se situacija promeni u smislu da izgleda kao da su na putu da preskoe zadate granice, aktivira se Sistem knjiice Broja 1. Verovatno je to jedini logian nain za tumaenje mnogih elementarno neloginih i nerazumnih postupaka lidera opozicionog prostora. Uz ovo ide i mogunost koju reim ima da u sve pore opozicionog prostora ubacuje svoje krtice koje skupljaju informacije, riju i rasturaju prostor i organizacije iznutra i konano ukazuju na krizne momente kada se simulakrum nalazi na putu mogue transformacije. 9. Dosada sam pokuao da postavim teoretski model nove diktature, diktature simulakurmima. Gotovo sav prostor sam posvetio deskripciji i genealogiji simulakruma opozicije, odnosno opozicionog prostora, iz prostog razloga to je on kljuni momenat za opstanak diktature. Simulakrum opozicionog prostora je fleksibilni zatitni omota koji je centar moi opasao kao providnu opnu oko sebe. Opnu koja ga titi od naroda i reformske energije koja u narodu postoji. Cela deskripcija je izvedena na nivou analitike moi i sistema distribucije moi unutar takvog modela. Sledei bitan korak u analizi bi mogao da bude analiza odnosa prava (law) i moi unutar takvog sistema; recimo praenje kako je izvrena transformacija monistikog pravnog sistema u pluralistiki bez ikakvog veeg problema za centar moi. Zatim transformacija primene Marksovog naela o pravu kao instrumentu vladajue klase (elite); selektivna upotreba ustavnih i pravnih naela. Zanimljivo je i pitanje kako se jedan relativno liberalno-demokratski ustav kakav je ustav republike Srbije, preko sistema rastegljivih i nedoreenih zakonskih normativnih akata i sistema uredbi praktino pervertira i

suspenduje zarad de facto vladavine moi. Dakle pratiti proces pravnopolitikog ivota u kome se od liberalno-demokratske pozitivno-pravne osnove stie do skoro ogoljene diktatorske moi. 17 Postoji i mnotvo drugih pitanja i aspekata ovoga sistema koji su zanimljivi za istraivanje. Najvanije pitanje je svakako bilo pitanje simulakruma opozicionog prostora jer svi drugi simulakrumi su mogui kao simulakrumi upravo zbog postojanja ovih opozicionih simulakruma: i simulakrum parlamentarizma, i simulakrum politikog pluralizma, simulakrum trine ekonomije, simulakrum nezavisnog sudstva, simulakrum podele vlasti, simulakrumi u sferi rada (sindikati, menaderi), simulakrumi visoke kulture Analiza pojedinih od ovih simulakruma, kao i njihove opte poveznosti, je svakako zanimljiv i bitan posao. Moja namera je bila da ovde izloim teoretsku matricu iz koje je mogue razumeti kako funkcionie ovaj inovirani sistem diktature, koji tek omoguuje da se ovi fenomeni shvate kao simulakrumi, te da se shvati i izradi njihova genealogija kao simulakruma. Smatram da sam mogao da iznesem ovaj model zato to ivim u njemu i zato to sam pre svega godinama skupljao materijal za analizu simulakruma opozicionog prostora, kako bih otkrio uzroke zato taj opozicioni prostor ne funkcionie, ne vri one delatnosti koje bi opozicija trebala da vri. Problem sam reio kada sam shvatio da to nije prava opozicija, ve da se radi o simulakrumu opozicije koji je prekrio opozicioni prostor. Bitna je pre svega analiza tog opozicionog prostora, a to u Srbiji niko ozbiljno ne radi. Razlog tome je to to su analitiari svi i akteri u tom prostoru i ivotno su zainteresovani za status quo, dakle za izostanak ozbiljne analize ovog prostora koja bi bila osnova da se sa promenama unutar tog prostora zapone.17

Nekoliko pravnih pisaca se ozbiljno bavilo ovim pitanjima i ostavilo mnotvo materijala koji mogu ilustrovati razliite naine zaobilaenja, suspendovanja i pervertiranja liberalno-demokratskog ustava kakav imaju Srbija i Jugoslavija. Pomenimo sledee pisce i radove: Slobodan Vueti, Privatizovana drava (1996.) i Fatalna vlast (1998), oba izdanje Stubovi kulture, Beograd; Kosta avoki, Ustav kao jemstvo slobode, Filip Vinji, Beograd, 1995; Slobodan Samardi, Ustavni problemi demokratske transformacije Savezne republike Jugoslavije u zboniku Lavirinti krize, IES, 1998; Grupa autora, Ustavne pretpostavke za demokratsku Srbiju, Beogradski centar za ljudska prava, 1997.

44

45

Nakon deskripcije i izlaganja ovog modela, u drugom delu u pokuati da napravim komparaciju tog modela sa klasinim diktaturama, da pokaem njegove inovirane aspekte i da pokaem zato se sa punim pravom moe rei da je to novi sistem diktature. b) KOMPARACIJA SLOBIZMA SA KLASINIM OBLICIMA DIKTATURE 1. Pri izuavanju diktature potrebno je najpre razlikovati objektivan, analitiki (nauni) od pseudo-analitikog, ki-politikog ili moralizatorskog pristupa. Razlike su sledee: ovaj prvi se zasniva pre svega na jednom realistinom shvatanju ljudske prirode. Prema njemu, ovek je bie koje je na sredini izmeu ivotinje i Boga; nije ni jedno od ta dva, ali nosi atribute i jednog i drugog; sposoban je za najvea dostignua u sferama stvaralatva, morala i kulture, ali je istovremeno sposoban za najkrvolonija dela (jedina ivotinja koja ubija iz zabave); stalno je razapet izmeu potrebe za sigurnou (raznim oblicima vrstog identiteta, pripadnosti odreenim simbolikim i drutvenim zajednicama) i potrebe za promenom (za novim, prethodno nepoznatim utiscima, za otkrivanjem novih prostora, za novim drutvenim, politikim, trgovinskim, seksualnim partnerima); ima stalnu potrebu za praktikovanjem i uveavanjem neke vrste moi... Generalno radi se o jednom veoma dinaminom shvatanju oveka i njegovog identiteta kao neeg to je u stalnom kretanju bez unapred odreenog puta, i to se ne moe a priori strpati ni u kakve matrice; o shvatanju oveka kao bia koje neprestano luta, trai i izgrauje sebe, svoje odlike, svoj identitet, bez ikakvog metafizikog cilja koji bi mu naznaivao pravac kretanja. Uz ovo shvatanje ljudske prirode ide i odgovarajue shvatanje ljudskih drutava i dravno-politikih sistema. I oni se moraju sagledavati kao entiteti koji se nalaze u stalnom kretanju i koji su podloni najrazliitijim partikularnim, podsistemskim, evolutivnim isto kao i globalnim, sistemskim i radikalnim promenama. Prema ovom shvatanju nijedan dravno-politiki sistem (pa ni liberalna demokratija) nije sam po sebi idealan i savren u smislu da bi se mogao kseroksirati i uniformno primeniti u svim drutvima. Svako drutvo prolazi kroz razne etape u svom nelinearnom kretanju, i nikada se ne

moe potpuno predvideti u kom e pravcu otii. Ovo kretanje zavisi od mnotva najrazliitijih internalnih i eksternalnih faktora, od mnotva podsistema, od njihovih meusobnih odnosa, od antropolokih odlika njegovih lanova, od geo-politikog okruenja, od prirodno-geografskih uticaja Od svega toga i posebno od ukupne konstelacije svih tih faktora zavisie koji e oblik dravno-politikog sistema lanovi drutva izabrati (odnosno koji e im (se) oblik nametnuti); i jo vie kako e de facto taj normativni oblik funkcionisati u datom drutvu (poznate su mogunosti da u jednom drutvu formalno vai izvestan sistem, a da usled raznih podsistemskih faktora uoavamo da se taj sistem zapravo transformisao u neto sasvim drugo.) Ovaj realistini model je svakako u opreci sa prosvetiteljskim modelom oveka kao bia koje se u svom istorijskom razvoju nuno nalazi na putu konanog obogotvorenja, emu e ga zasigurno odvesti permanentan napredak tehnike, razraunavanje sa mitovima i tradicijom i prosveivanje (obrazovanje) koje e sa njegove boanske sutine sastrugati sve ivotinjske naslage istorije i tradicije, te istu ostaviti da poput sunca sija u jednom savrenom drutveno-politikom sistemu, koji takoe nuno treba da se pojavi na kraju istorije. Poslednji izdanak ove normativne filozofije koja je pre jednog ili dva veka zavreivala panje, a danas predstavlja tek jedan filozofski relikt jednu ki-ideologiju novog Globalizma, jeste naravno Fukujamina uvena knjiga Kraj istorije i poslednji ovek. Prema njegovim shvatanjima, oveanstvo je konano stiglo do kraja istorije kome je vazda teilo i na tom kraju se naravno nalazi liberalna demokratija amerikog tipa koju samo treba iskseroksirati i instalirati podjednako u sve drave, a sve to obaviti jednom opnom kosmopolitskog prava, koje treba da zameni lokalne pravne sisteme. Poruka je da nema vie istorije i nema vie kretanja, potrage ni dinamike. 2. Upravo ovakve ideoloke matrice moramo izbei ako se bavimo politikom teorijom, pa tako i kada se bavimo pitanjima diktature. Zato nam je Franc Nojman odlino polazite. Nojman je bio jedan od poslednjih velikih evropskih mislilaca politike i prava. Formirao se u tradiciji reformisane evropske levice, doktorirao kod vodeeg konzervativnog mislioca ovoga veka Karla mita, a svoje kljune radove

46

47

je uobliavao usvajajui dostignua liberalnih demokratija u kojima je iveo. Izvanredno poznavanje istorije klasinih i modernih politikih, pravnih i socijalnih doktrina, zatim politike istorije, posedovanje istananog filozofskog pojmovnog aparata i poznavanje savremene filozofije kao i srodnih disciplina kojima su se bavili drugi pripadnici Frankfurtskog kruga kome je Nojman pripadao, omoguili su mu stvaranje jednog neidolokog pristupa fenomenima politike teorije koji drutva posmatra kao izrazito kompleksne sisteme koji se nalaze u stalnom kretanju i suoavaju se sa razliitim problemima na razliite naine. Zahvaljujui ovome, pronalazio je i razobliavao mitove unutar svih ideolokih paradigmi. Sledei nauk Karla mita prema kome su svi fenomeni politike teorije polemiki, Nojman je pokuavao da pojmove i fenomene politike teorije sagledava u kontekstu i da im u skladu sa ukupnim odgovarajuim kontekstom daje vrednost. Recimo u tekstu O teoriji federalizma 18 Nojman polazi od dva pitanja: 1. Postoji li vrijednost inherentna federalizmu kao takvom? 2. Postoje li ciljevi koji se mogu postii iskljuivo federalizmom? 19 Nakon pregnantnog istraivanja istorije i analitike ovog pojma, Franc Nojman zakljuuje: Ovaj je tekst pokuao pokazati neplodnost svake diskusije o prednostima federalizma koja bi federalizam posmatrala apstraktno. Nema vrijednosti koje b