1

ГРАЂАНСКО НОВИНАРСТВО НА РАДИЈУ И ТЕЛЕВИЗИЈИ

Бобан Томић

Резиме: Јавно (public) или грађанско (civic) новинарство настало је крајем 1980.-их година

у САД као одговор на кризу јавног комуницирања, чији продукти су били апатија и

летаргичност грађана. Свесни покретачке снаге и улоге медија, теоретичари

новинарства покрећу модел учешћа грађана у креирању медија, најпре кроз концепт

наметања тема за расправе (agenda settings) а потом и кроз прилоге у програмским

садржајима. Раширен у Европу током 1990.-их година овај модел новинарства укључује

публику у процесе програмирања медија а посебно радија и телевизије. Технолошки бум у

области Интернета, мобилних комуникација и мултимедије повећао је број начина и

могућности за учешће грађана репортера у програмима радија, телевизије и новина.

Посебно је развијен нови тип медија (Интернет и блог) који у максималној мери

афирмише грађанско новинарство без цензуре. На таласу развоја информационо-

комуникационих технологија овај концепт, и поред бројних критика, доживљава свој

скоковит развој. Његова даља судбина је везана за развој технолошких платформи али и

инвентивност новинара, уредника и заинтересованих грађана. Суштина модела

грађанског новинарства је у ојачавању комуникационе праксе засноване на ојачаној

повратној спрези и афирмацији вредности друштвене заједнице и сваког појединца у

функцији доприноса демократизацији друштвених односа.

Кључне речи: Грађанско новинарство, електронски медији, feedback,

Интернет, ексклузивност, учешће грађана, локална заједница.

Увод

Историјски догађаји који су последње деценије ХХ века потресали земље

бивше СФР Југославије, ставили су у други план идеје и стратегије развоја друштва

за трећи миленијум. У позадини међуетничких сукоба на Балкану, без плана и реда

развијали су се информационо-комуникациони системи и масмедијски комплекси

држава наследница претходне Југославије. Без довољно прописа, у одсуству

дугорочних и озбиљних стратегија и планова развоја, у скоро свим новонасталим

државама, настали су бројни електронски и штампани медији, као одговор на

потребе новог времена и нарастајуће кризе. У Србији је тај процес био посебно

интензиван па је као резултат неконтролисане експанзије масмедијског комплекса

на крају последње деценије ХХ века евидентирано близу 1000 масмедија. Од тога

је, на националном, регионалном и локалном нивоу, било активно 614 радио

1

станица 225 телевизијских станица и 140 штампаних медија.1 Тако интензиван

развој није имао обележја систематичности нити је садржавао компоненте

техничко – технолошке усмерености која би новонасталим медијима гарантовала

стабилније пословање, извеснију будућност и виши ниво испуњености друштвених

циљева и мисије. Напротив, док су медији у Србији током последње декаде

квантитативно експандирали, њихова квалитативна својства су деградирала јавну

сферу а улога медија информише и обучи све више се сводила на трећу функцију –

забаву. Медији су, тако, дошли у значајну кризу јер је њихова бројност у

комбинацији са веома ниским квалитетом програма (кич, шунд, порнографија,

насиље, дезинформативност) довела до кризе тиража и опадања поверења код

публике. Одговор на такву кризну ситуацију у штампаним и електронским

масмедијима у Србији, покушала је да пронађе држава кроз усвајање реформских

закона током 2001. године и касније. Међутим, недовољно резолутни прописи, са

нејасним визијама и опредељењима, створили су застој у спровођењу закона а

самим тим и продубљење кризе. У таквој ситуацији масмедијски комплекс се

саморегулисао све до прве озбиљније активности у погледу регулисања

додељивања дозвола за рад радио и телевизијским станицама. Осим тога скоро да

нема никаквих активности државе и њених институција на плану систематизовања,

осмишљавања и усмеравања развоја масмедијског комплекса ка путу модерних

масмедија какве у свету и Европи препознајемо.

Исходиште таквог развоја модерних масмедија у Србији налазимо у

данашњој, веома компликованој, масмедијској сфери коју оптерећују бројне кризе,

од утицаја политике на јавну реч, финансијске неодрживости масмедија до

недовољно артикулисаних технолошких концепција масмедија2. У таквој ситуацији

највише су погођене редакције и масмедији мале и средње величине, док се они са

националним дометом и опсегом много боље сналазе јер имају приступ глобалној

публици али и глобалним изворма финансирања од којих су најмоћнији

оглашивачи глобалних и националних робних марки. Шта је могуће, али и

неопходно чинити да се овакво стање у српским масмедијима превазиђе и

унапреди? Поред редефинисања нормативно-правног оквира неопходна је

техничко-технолошка револуција посебно у домену електронског емитовања. У

том смислу, неке од неопходних састојака модерног масмедијског комплекса треба

да обезбеди наука и техника а најважнији је имплементација дигиталне платформе

на територији целе Србије са чиме ће Србија кренути у корак са суседством и

светом. Такав развој омогућиће већу иновативност и креативност у процесу

осмишљавања и управљања садржајима масмедија, самим тим и њихов бољи и

конкурентнији тржишни положај. Једна од неопходних компоненти брзог и

динамичног развоја масмедија у Србији јесте примена нових програмско-

садржинских технологија и програмских формата који значајно оспособљавају и

афирмишу интеракцију између Комуникатора и Публике, односно редакција и

1 Наведено према: М. Милетић, „Масмедији у вртлогу промена“, Заједница радио и ТВ станица

Србије, 2001. Београд. Стране 154. – 183. 2 Закаснеле реформе законских прописа у области телекомуникација, као и кашњење у процесу

дигитализације и преласка на дигитални систем емитовања радио и телевизијских програма.

1

аудиторијума. Једна од таквих компоненти у модерним масмедијима широм света а

највише на западу јесте грађанско новинарство3.

Настанак идеје грађанског новинарства

Крајем 1980-их и почетком 1990-их година у америчком новинарсту,

посебно у домену научне и теоријске мисли, развија се идеја о томе да тадашње

новинарство није довољно добро одговорило на изазове друштвене проблематике,

штавише ово је својим деловањем стало на страну политике као само једног од

протаговиста јавног живота. У складу са својим изворним принципима и идејом

аутохтоне демократичности масмедија, редакције и новинари се не би смели

сврставати ни на једну страну, већ би морали брижљиво неговати свој сопствени

приступ, углавном конципиран са позиција „четвртог стуба власти“. Међутим,

тадашња пракса је показивала да англосаксонско новинарство пати од вишка

политичке комуникације какву су практиковали политичари, као и да

„обесхрабрује политички ангажман грађана, умањује њихово знање о јавним

пословима, смањује поверење у владу и политичке иституције и генерално лоше

утиче на ниво политичког активизма грађана.4 У таквим околностима скоро је

немогуће и скоро сасвим обесхрабрујуће учешће слободних грађана у јавним

пословима и јавним политикама, јер је ниво њихове обавештености и укупне

информисаности веома низак. Критичари таквог концепта јавног комуницирања у

САД наводили су и све већи и видљивији утицај на масмедије који је долазио из

кругова стручњака за политичку комуникацију – такозваних spin5 доктора. Њихов

задатак био је да обезбеде уплив политичких информација о својим клијентима у

програме масмедија и тако индиректно и прикривено утичу на политичко јавно

мњење, али и на резултате избора и изборних кампања. Новинарство у таквим

околностима, постало је подложно разним врстама утицаја из кругова политике али

и бизниса. Један од начина како се утиче на новинаре била је и такозвана пракса

agenda settings-a односно пракса наметања дневног реда, или теме за јавно

разматрање. Новинари су све више потпадали под утицаје са стране а редакције су

понајмање биле место где се теме и идеје о спољашњем свету генеришу, развијају и

пласирају, већ је то место таквих догађаја измештено у сферу полтике и бизниса.

На таласу незадовољства постојећим стањем у новинарству Jay G. Blumler је зачео

3 Термин грађанско новинарство користимо у изворном значењу какво му приписују теоретичари

Jay Blumler, Michael Gurevitch i Jay Rosen, окупљени око мисије Pew center-a Сједињеним

Америчким Државама. 4 Entman, R. „Democracy Without Citizens: Media and Decay of American Politics“ Oxford Press. Oxford.

1989. 5 Spin – (енг.) окретати, вртети, у терминологији маркетинга и политичког комуницирања односи се

на она својства одређеном производу односно особи приписује произвођач, оглашивач или саветник

за имиџ. Spin doctor – саветник и/или експерт за стварање имиџа који има задатак да ствара и

управља информацијама са јединим циљем да створи или повећа конкурентност производа, особе

или имиџа. У свом деловању врло успешно манипулишу масмедијима и јавношћу што оспорава

њихова етичка својства.

1

теорију о кризи јавног комуницирања која указује на бројне недостатке у домену

политичког комуницирања са коначним ефектом у апатији грађана и

незаинтересованости за јавну политику.

Амерички теоретичари медија убрзо су дали одговор на такву ситуацију а он

се састојао у идеји и спровођењу концепра грађанског (civic) или јавног (public)

новинарства. Утемељивачи и главни поборници овог покрета, који је и данас веома

укорењен и развијен, били су управо Jay G. Blumler, Michael Gurevitz и Jay Rosen.

Они сматрају да је за превазилажење кризе утицаја политике и бизниса (али и

естраде – прим. аут.) на новинарство кључна улога друштвеног ангажмана

новинарства. Промоција и интензивирање свих оних процеса који подстичу грађане

и новинаре да раде заједно од суштинског је значаја. Новинарство мора да покрене

али и осмисли много динамичнији друштвени дијалог који се највише заснива на

друштвеног ангажману грађана. Грађани морају имати много већу улогу и

испољити већи активизам у процесу одабира тема о којима ће медији извештавати

али морају и сами да учествују у креирању програма медија. Таква концепција има

задатак да медије и грађане повеже и стави их у одређену врсту интерактивности из

које ће проистећи далеко квалитетнији однос према јавном животу и јавној

политици. Ако овоме додамо и идеју да је једино информисан грађанин

продуктиван учесник у процесу демократског одлучивања и деловања, тада

концепција грађанског новинарства оправдава своју сврху.

У даљој разради идеје грађанског или јавног новинарства теоријски

допринос дао је Jay Rosen и то највише кроз појашњење концепта враћања

незаинтересоване апатичне масе грађана у само средиште друштвених догађаја и

јавни живот. Он сматра да улога новинара више не може да буде да само

информишу јавност већ да они морају и да је наново формирају. „Традиционални

новинар полази од претпоставке да је демократија оно што имамо а информација

оно што нам је потребно. Ми који смо у јавном новинарству сматрамо да је истина

управо обрнута: Информација је оно што имамо, јер живимо у мору информација, а

демократија је оно што требамо“ – сматра Rosen.6 Практичне почетке јавног

новинарства налазимо још током 1988. године у локалном листу Wichita Eagle који

је излазио у Канзасу у оквиру новинско издавачке куће Knight Ridder. Уредници

овог локалног листа су применом технике наметања теме (agenda setings) успели да

скрену ток предизборне расправе између председничких кадидата Буша и

Дукакиса, са тема које су наметали изборни штабови кандидата на теме које су

занимале читаоце овог локалног листа. Исти лист је у каснијој пракси више пута

примењивао технику наметања теме и успео је да створи повећани интерес

јавности као и учешће јавности у политичком комуницирању, једноставном

актуелизацијом оних тема о којима грађани желе да слушају и разговарају. Локални

лист Ledger-Enquirer из Колумбуса у Џорџији такође спадају у пионире јавног

новинарства јер су крајем 1980-их година успели да покрену значајне јавне дебате

са учешћем публике и то путем анкетних листића које су штампали у својим

новинама. Грађани су у датим анкетама показивали које теме их окупирају и шта

очекују од јавних делатника а резултати анкета су покренули серију јавних дебата

из којих су проистекла конкретна решења за грађане и локалну заједницу. Постоји

6 Rosen. Jay: „What Should We Be Doing“ Investigative Reporters and Editors Journal.

1

још примера пионирских подухвата у промоцији идеје јавног новинарства а сви се

своде на веома успешне моделе актуелизације тема и афирмацију гласа читалаца.

Један од најзначајнихих прилога теорији модела грађанског новинарства дао

је Michael Schudson у својој студији под насловом „Јавно новинарство и његови

проблеми“ објављеној 1996. године. Он је у наведеном раду препознао три модела

новинарства у демократском друштву: Тржишни модел, заговорнички модел и

поверенички модел. Тржишни модел, како му и име каже, је својствен

комерцијалним медијима који своју одрживост темеље на приходима од

комерцијалне активности, односно маркетиншких прихода. Заговорнички модел

постоји у земљама неразвијене демократије и огледа се у инструментализацији

новинара и новинарства у функцији одређених политичких или друштвених

структура. Новинар углавном има улогу скривених убеђивача а не ретко и spin

doctor-a којима је главни циљ придобијање појединаца за ставове које заступају.

Трећи, поверенички модел је оно што би требало одликовати грађанско

новинарство, јер кроз њега новинари треба да теже да обавесте јавност о свему

ономе што би она требала да зна како би могла да се конституише као активно

грађанство. Новинар често увиђа да је јавност преокупирана другим проблемима,

презаузета и без довољно времена и мотивације да се упусти у решавање

заједничких друштвених криза, проблема и недоумица. Зато грађани у извесној

мери своје контролне механизме препуштају новинарима јер у њих имају поверења

да ће они савесно и у њиховом интересу истражити теме и пласирати најважније

инфомације. У томе је, управо, суштина повереничког модела новинарства јер

поверавањем (делегирањем) посла грађанин новинарима додељује и поверење да ће

они то сигурно најбоље урадити.

Међутим, концепција грађанског, или јавног новинарства у зачетку али и

нешто касније, наишла је на своје отворене критичаре. Иако је стекла своје

утемељиваче, теоретичаре али и практичне поборнике ова идеја је стекла и веома

озбиљну критику. Све замерке овом моделу могу се сврстати у четири групе:

структурални проблеми, етички проблеми, критика комунитаризма и критика јавне

сфере.7 У првој групи примедби замера се да је модел грађанског новинарства

применљив у локалној заједници, која је мала и релативно затворена, док је модел

споран или скоро неприменљив на националном и интернационалном нивоу. Другу

крупу примедби карактеришу етички проблеми у погледу тога да је покретање

јавних добара једна врста провокације која није спонтана нити природна, па се

самим тим ствара вештачка слика о грађанском активизму и позитивној промени.

Трећу групу замерки карактеришу критика комунитаризма као локалистичког

покрета и сувише уског приступа стварности. Комунитаризам претерује у

тумачењу и разумевању локалне заједнице, односно суседства и кроз призму

таквих сагледавања деформише слику о учешћу владе и државних институција у

решавању датих потреба и проблема заједнице. И, коначно, последњу групу

критичких примедби на рачун грађанског новинарства чини критика јавне сфере у

оквиру које се оспорава интенција грађанског новинарства да на компетентан

начин створи јавну сферу као неутралан јавни простор. Но, без обзира на све

четири групе критичких примедби моделу грађанског новинарства, његов развој и

7 Подела наведена према: Грбеша, Маријана: „Криза јавног комуницирања и идеја грађанског

новинарства“. Загреб, 2005. Страна 190.

1

ширење практичне примене није заустављен, напротив динамизиран је и омогућен

развојем информационо-комуникационих технологија и њиховом применом у

пракси.

Овом кратком прегледу настанка и ширења идеје грађанског новинарства,

неизоставно треба додати активности на оснивању Pew Center-a8 за грађанско

новинарство, који је основан 1994. године. Ова организација је половином 1990-их

година била покровитељ истраживања и бројних студија америчких теоретичара

медија на тему грађанског новинарства. Међу значајним теоретичарима који су

деловали кроз Pew Center, налазили су се Jay Rosen, Michael Shudson i Robert

Putnam.

Комуниколошки аспекти

Са становишта комуникологије модел грађанског новинарства у свој својој

укупности односа и активности на релацији Комуникатор – Реципијент,

представља веома занимљиву комуникациону ситуацију. Сагледавајући место и

улоге учесника у овом процесу јавног комуницирања, са сигурношћу можемо

закључити да је грађанско новинарство једна врста интеракцијског масовног

комуницирања у којој су улоге Комуникатора и Реципијента наизменично

дистрибуиране и испреплетане. Иако се у теоријским разматрањима сматра да

масовно комуницирање не омогућује непосредну повратну спрегу (feedback) већ да

је „повратна спрега могућа само у писмима читалаца, слушалаца, гледалаца, те у

анкетним истраживањима“9 у концепцији грађанског новинарства имамо далеко

непосредније начине, форме и структуре учешћа подразумеваног Реципијента10

у

процесу масовног комуницирања. Појављивање и развој великог броја могућности

и начина на које публика може учествовати у креирању порука које Комуникатори

(комуникациони центри, редакције) емитују, грађанско новинарство може да

захвали у великој мери новим информационо-комуникационим технологијама.

Развојем процесорских технологија, компјутерских мрежа, дигиталне технологије

али и мобилних, бежичних и оптичких технологија, савремена новинарска пракса

добила је изузетно велики број нових могућности за укључивање примајућег

подсистема у процес креирања порука. У том смислу данас можемо говорити о

потпуно новој ситуацији па самим тим и потпуно новој комуникационој шеми

унутар које су улоге Комуникатора и Реципијента до невероватних граница

испреплетане и доведене у стање високе међузависности. Отуда би наведена

тврдња Франце Врега, исказана пре скоро четири деценије, данас била скоро

беспредметна а концепција грађанског новинарства, захваљујући иновацијама у

8 Видети више на адреси: www.pewcenter.org

9 Врег, Франце: „Друштвено комуницирање“, Центар за инфомације и публицитет, Загреб, 1975.

Страна 67. 10

Термином подразумевани реципијент означавамо публику а израз подразумевани користимо стога

што је публика та друштвена група којој је по дефиницији намењена пласирана информација у

процесу масовног комуницирања.

1

информационо-комуникационом технологијама, могла би значајно редефинисати

постојеће поимање масовног комуницирања.

У својој суштини модел грађанског или јавног новинарства заснован је на

грађанском активизму који је изазван садржином примљене поруке. Грађани, који

су уједно примаоци порука из комуникационих центара, по пријему одређене

поруке испољавају одређене ставове, мишљења и активности. У том смислу може

се десити „тренутно или временски одложено реаговање на информацију“11

. Онда

када је њихова реакција упућена назад ка комуникационом центру (Комуникатору)

комуникациона пракса постаје интерактивна а примајућа страна у процесу

комуницирања постаје и емитујућа.

Оно што, свакако, треба разликовати у оваквој комуникациониј ситуацији

јесте мноштво комуникационих канала, односно начина дистрибуције информације

са једног на други пол комуникационе шеме. То, конкретно, значи да у моделу

грађанског новинарства публика (Реципијент) може постати Комуникатор на више

начина. Такође, комуникациони центар (Комуникатор) може на исти толики број

начина постати Реципијент информација. Активни грађани могу у одређеном

тренутку постати пошиљаоци или извори информација, програмских садржаја или

целих програмских целина, реализацијом функције повратне спреге (feedback-a).

То се, у почетним фазама развоја модела грађанског новинарства, дешавало

најчешће кроз учешће у анкетама, истраживањима, јавним трибинама и писмима

читалаца. Касније, учешће грађана се повећавало кроз допринос анализама,

коментарисање друштвених догађаја и активности појединаца из политике, бизниса

и естраде. У новије време комуникациони канали, којим су се грађани (публика)

премештали на емитујући пол комуникационе шеме, умножавали су се посебно на

радио и телевизијским програмима а праву експанзију доживљавају данас на

различитим платформама компјутерских мрежа од којих су најпознатије и

најпопуларније дискусионе групе, форуми, електронска пошта, веб стране и

блогови.12

Број канала којима грађани надиру у медије повећава се свакодневним

развојем различитих мултимедијалних сервиса у мрежама оператера мобилне

телефоније. Међутим, оно што допринос грађана производњи програмских

садржаја дијаметрално разликује јесте формална и садржинска (програмска)

интерактивност. То значи да грађани у производњи програма, кроз модел

грађанског новинарства, могу учествовати и на формални начин а то је најчешће

кроз учешће у анкетама и истраживањима. Том приликом грађани дају минимум

информација и само помажу новинарима да се фокус пажње усмери у жељеном

правцу (agenda settings) а такав активизам је више формалне него садржинске

природе. Уколико грађани напишу писмо, анализу, коментар, или можда сниме

неки догађај, приреде видео рад или какав други програмски садржај, тада је

њихово учешће садржинске природе, јер њихов допринос превазилази оквире

agenda setings-a и дубоко инволвира у простор креације програмских садржаја.

11

Радојковић, Мирољуб и Милетић, Мирко: „Комуницирање медији и друштво“, Стилос, Нови Сад

2006. Страна 29. 12

Видети више у: Њутн, Хари: „Речник комуникационих технологија“. CMP Books. Београд 2005.

1

Савремена пракса у програмима радија и телевизије

Како функционише савремено грађанско новинарство и у којој мери оно

одговара својим начелима и друштвеној улози? Одговори на ова питања нису

једноставни, најпре због недовољне развијености модела грађанског новинарства

на нашим просторима (Србија, југоисточна Европа) а потом и због малог броја

истраживања у овој области. Ипак, неки помаци су присутни, све више медија

посвећује пажњу овом моделу а његов, потенцијално велики, друштвени утицај

заокупља пажњу истраживача и у другим научним пољима хуманистичких наука.

Штампани медији су, због техничке природе, до сада били најподеснији за

функционисање модела грађанског новинарства. Без обзира да ли су у редакције

новина и магазина стизали резултати анкета, писама уредништву, прилози читалаца

сарадника, прилози читалаца репортера или фоторепортера, штампани медији су

увек имали (и данас имају) довољно времена и могућности да прилоге грађана-

новинара припреме и објаве. У домену електронских медија, посебно радија и

телевизије, ситуација је потпуно другачија. Због техничке сложености процеса

сакупљања и уређивања прилога, али и захтева које технички стандарди постављају

пред новинаре, грађани ређе имају могућност да свој прилог дају и објаве у

програмима радија и телевизије. Међутим, већ у области нових медија, посебно

Интернета и интерактивних платформи, грађанско новинарство доживљава прави

технолошки и програмски бум. Брзина приступа глобалној мрежи и све оно што

она нуди корисницима широм планете омогућава изузетно велике могућности за

дисеминацију најразличитијих садржаја. У том правцу посебно су се издвојили два

сервиса Интернета од којих је нешто старији World Wide Web и недавно развијени

Blog. Флексибилност и поузданост ових, нових, медија највише погодују развоју

интересовања и ширењу броја учесника у формирању и креирању јавности, или

појединих делова јавности.

Савремена пракса радио и телевизијских станица у погледу примене модела

грађанског новинарства одликује се ослањањем на традиционалне моделе

укључивања слушалаца, осносно гледалаца у креирање програмских садржаја, али

последњих година почињу да се примењују и нове форме учешћа публике у

програмима радија и телевизије. Некада су грађани могли да напишу писмо

радијском уреднику, можда и да им буде прочитан неки литерарни рад, коментар,

запажање или предлог и на томе се учешће грађана на радију завршавало. На

телевизији се, у односу на радио, захваљујући слици могао видети и неки ликовни

или какав други визуелни прилог гледалаца. Међутим, развојем информационо-

комуникационих технологија а посебно мултимедије, Интернет сервиса и сервиса

мобилне телефоније, грађани имају изузетно велики број могућности и начина да

своје информације, идеје и ставове пласирају кроз програме радија и телевизије. За

разлику од времена када се слушалац/гледалац у програм уживо могао укључити

једино телефоном данас постоје бројније могућности које се заснивају на

сервисима глобалне мреже, локалних мрежа и бројних аудио/видео линкова.

Пресељење дела техничке опреме за слање и пријем електромагнетних таласа са

земље у свемирски простор (на сателитске станице) глобализовало је сваку

појединачну тачку на Земљи. Захваљујући брзини остваривања веза и количини

1

протока информација путем електромагнетног или оптичког таласа, некада

непремостиве тачке су спојене.

У програмима радио и телевизијских станица данас налазимо нове

концепције присуства грађана у програмирању и креацији информативних,

естетских и других порука. Тако је међу првима РТВ Б92 из Београда покренула

инвентивну рубрику „Гледаоци репортери“ коју емитује на свом телевизијском

програму. Ова недељна емисија траје око 30 минута и састоји се искључиво од

прилога у виду фотографија или краћих видео записа које гледаоци током седмице

шаљу у редакцију ТВ Б92. Наиме, током недеље, сваког дана у рекламним

терминима ова кућа позива гледаоце да пошаљу своје прилоге и обећава им награде

за сваки објављени рад али и много вредније награде за најбоље радове. Тему

прилога одређују сами грађани а уредништво ТБ Б92 (keepgater) селектује прилоге

према техничком квалитету и садржини, при чему је тематика изузетно широка.

Прилози се могу послати у редакцију електронском поштом на одређену адресу,

затим MMS сервисом мобилних оператера али и поштом уколико је прилог

снимљен на DVD, CDО или видео траку. Оно што је веома вредно за редакцију ове

Телевизије јесте могућност да у току недеље на њихову адресу изненада стигне

веома ексклузиван снимак. Тако се десило да приликом пада војног авиона у атару

села Баранда код Панчева, једини снимак срушеног авиона направи локални

мештанин својом камером на мобилном телефону. Због потреба истраге и

поверљивости целог случаја, место пада авиона било је скоро целог дана

недоступно за сниматеље свих телевизија а приступ камером је имала једино војна

истражна комисија. У таквој ситуацији допринос који је грађанин-новинар дао

својим аматерским снимком је немерљив јер је његов снимак тог дана био једини

на свим телевизијама.

Редакције Јутарњег програма и Београдске хронике Јавног сервиса РТС,

такође успешно негују моделе учешћа грађана у креирању програма. Схвативши да

је гледаност од стране тих истих грађана пресудна, редакција је одлучила да

свакодневно позива грађане да снимају своју околини а да најзанимљивије фото

или видео снимке достављају на емитовање. Поред необичних, духовитих или

гротескних снимака у Јутарњем програму и Београдској хроници се често може

видети и веома интересантан прилог, који поред опште обавештајне функције може

да послужи као повод или почетак истраживања дубље друштвене теме. Посебно

популаран вид укључивања публике у програмски садржај настао је развојем SMS

сервиса мобилне телефоније и њиховом интеракцијом са радио и телевизијским

програмима. У великом броју политичких, информативних и забавних емисија

редакције РТВ станица укључују коментаре и ставове гледалаца и слушалаца на

начин да им омогућавају да путем SMS поруке контактирају редакцију. Пристигле

поруке спикери читају на радијским програмима, односно приказују путем

покретне траке (кајрон) у дну ТВ екрана. Овакав сервис омогућава да о одређеној

теми поред учесника у студију говори и публика. Поред коментара могу се

сабирати и ставови публике али и мерити расположење публике у односу према

одређеним темама. Све више радио и телевизијских станица, са националном

покривеношћу али и оних локалних, позивају своје гледаоце и слушаоце да се

активирају у процесу производње програмских садржаја. Такво опредељење медија

у великој мери оспособљава грађане да размишљају креативно и укључују се у

1

грађанско новинарство са стваралачким импулсом. Међутим, запажамо да се у

програмима радио и телевизијских станица у Србији у овом тренутку учешће

грађана у програмима у највећој мери своди на форме забавног карактера и емисије

које имају искључиви естрадни и комерцијално-забавни карактер. У том погледу

задатак уредника и власника ових медија треба да буде стварање бољег окружења

за грађанско новинарство у правом смислу те речи. „Модерна технологија

анонимне грађане, који немају конкретан додир с било којим видом новинарства,

смешта, међутим, у контекст који ни пре само 15 година нису могли да замисле.

Функцију дојављивача медијима сада има свако са иоле модернијим телефоном.

Још ако ТВ станица нуди нешто заузврат, труд грађана ће постати већи. Зашто да

мобилним телефоном не снимим саобраћајну несрећу, тучу на улици, концерт

популарне групе, јер ће неко можда то објавити, а можда добијем и награду –

запитаћете се у некој узбудљивој ситуацији. У контексту када се медији труде да

победе конкуренцију и буду бржи од других сваки материјал је од велике

важности.“13

Друштвени значај

Значај грађанског доприноса новинарству најбоље се огледа на догађају од

11. септембра 2001. године када су хиљаде грађана Њујорка својим телефонима

сликали односно снимали урушавање Светског трговинског центра на Менхетну.

Светске телевизијске станице и глобална мрежа су биле преплављење снимцима

које су начинили грађани а посећеност сајтова и гледаност таквих ТВ програма је

била изузетно велика. Приликом прошлогодишњих протеста бурманских монаха

против режима војне хунте, немерљив допринос ширењу информација о стварним

дешавањима из ове земље дали су храбри блогери и сниматељи. Подршку светске

јавности преко ноћи су добили бурмански монаси тек пошто су снимци начињени

аматерским камерама и мобилним телефонима, упркос јакој државној блокади

информација, ипак обишли свет. Колико је значај и колике су могућности

грађанског новинарства на примеру бурманских демонстрација потврдио је и

британски The Economist у свом извештају у коме указује на чињеницу да су

продемократски протести у Мијанмару 1988. године у крви угушени смрћу преко

3000 цивила. Деветнаест година касније, захваљујући глобалној мрежи и

мултимедији, информације о немирима су муњевито ширене, охрабрујући људе у

другим градовима да приступе демонстрантима али и придобијајући подршку и

пажњу глобалних медија и светске јавности.

Ако пођемо од става да грађанско новинарство, кроз поверенички модел,

Schudson, M. (1998.) делује у име и на основу поверења које новинари добијају од

грађана, тада друштвени значај модела грађанског новинарства неоспорно избија у

први план. Поред тога што актуелизује примајући пол у масовној комуникацији –

публику, он у средиште стварности доводи и другу кључну компоненту процеса

13

Божић, Игор: „Новинари међу вама“, Телевизија, Pay & Play Production, Београд 2008. Број 2.

Страна 5.

1

комуникације – повратну спрегу (feedback). У том смислу, теоријски посматрано,

масовна комуникација по моделу грађанског новинарства јесте далеко садржајнија

и богатија врста комуницирања од класичне масовне комуникације у којој је

дисемниација циљ и средтсво а повратна спрега мање значајна и актуелизована

компонента. Ако овоме додамо и поједине ставове заговорника јавног новинарства

кроз моделе јавних сервиса14

и електронском емитовању, тада са сигурношћу

можемо тврдити да је заједница, односно јавност, онај део у процесу масовног

комуницирања због којег процес масовног комуницирања и постоји.

Са становишта јавног интереса, као и интереса локалне заједнице, модел

грађанског новинарства има изузетно важност и моћ. Будући да се појава овог

модела, али и његова каснија разрада у већој мери везивала за локалне заједнице

(те му је стога приписивана сувишна комунитарност) треба нагласити да је у

процесу покретања локалне заједнице на конкретне акције кључан допринос

локалних медија. Без обзира да ли је реч о акцијама хуманитарног карактера,

радно-стваралачког или забавног профила, увек ће допринос локалних медија бити

веома важан. На другој страни, локални медији који не оставре везу са својом

публиком и не успеју да укључе публику на више различитих начина у процес

промоције, креације и реализације одређених идеја, неће имати покретачку моћ и

самим тим неће испунити свој друштвени задатак.

У том погледу од пресудне важности је примена модела јавног новинарства

у локалним заједницама, јер се покретачка енергија и интерес грађана локалне

заједнице (али и сваке друге заједнице) усредоточује путем медија ка оним

сегментима друштва који су кључни за реализацију жељене акције. Успешна

хуманитарна акција ће бити још успешнија, и још боље прихваћена од сваког

појединца, уколико се у специјалне емисије и прилоге укључују грађани, уколико

они дају своје доприносе кроз анкете, интервјуе, забавне креације које мотивишу и

информишу грађане о датој акцији. Добар пример у овом погледу представља

акција коју води РТВ Б92 под називом „Улепшај дан себи и другима“ а кроз коју се

грађанство активира и мотивише на добровољно давање крви и костне сржи. Овај

концепт, као и активности на превенцији рака дојке кроз акцију набавке првог

дигиталном мобилног мамографа у Србији, од стране исте медијске куће,

комбинује медијске и организационе ресурсе грађанског новинарства и друштвено

одговорног пословања, што свакако представља немерљив допринос заједници.

Развојни потенцијали

Сада је сасвим извесно да грађанско новинарство своју експанзију дугује, у

највећој могућој мери, развоју информационо-комуникационих технологија а

посебно развоју Интернета, мултумедије и сервиса мобилне телефоније. Оно што

грађанско новинарство из канзашких локалних новина Wichita Eagle развија до

савремених размера, свакако су бројне могућности глобалне мреже и далеко већа

пропусна моћ савремених средстава комуникације (компјутер, фотоапарат,

14

Вељановски, Раде: „Јавни РТВ сервис у служби грађана“, Клио, Београд 2005. Страна 21. – 29.

1

мултимедијални геџети и сл.). У том правцу стреме и очекивања савремених

проучавалаца масовних комуникација који развој масовног комуницирања, пре

свега, виде у развоју инфомационо-комуникационих технологија. „Током

деведесетих година, прелазак на дигитални форматсвих форми података текао је

убрзаним темпом. Овај прелазак на компјутерски језик већ је редефинисао музичку

индустрију, а сви су изгледи да ће на крају освојити и филмску, радијску,

телевизијску продукцију и дистрибуцију. У будућности ће све врсте података и

информација практично бити произведене и ускладиштене у алтернативним

дигиталним форматима. У комбинацији са сателитском комуникацијом и оптички

повезаним комуникацијским мрежама, дигиталне комуникације постале су

Супербрза трака за проток информација (Global Information Infrastructure GII),

што у пракси значи да је појединцима омогућен тренутни глобални проступ свим

врстама података и преко персоналног рачунара комуникација са било ким“15

.

Оно што у највећој мери данас интересује практичне делатнике у радијским

и телевизијским редакцијама јесу изазови и нове технолошке солуције које ће

развој комуникационих технологија тек донети. Као што је пре неколико година

било незамисливо, или недовољно јасно, како ће мултимедијални сервиси

оператера мобилне телефоније бити коришћени у продукцији и дистрибуцији

програма радија и телевизије, данас се односи на неке будуће сервисе и садржаје

глобалних мрежа. Ипак, оно што је расположиво у технолошким дигиталним

платформама данас већ унапређује концепт грађанског новинарства на програмима

радија и телевизије. Ако томе додамо и, сада већ класичну могућност, снимања

обичном видео камером и кућне монтаже прилога грађана – репортера тада је

техничка база веома довољна.

Да би се на радијским и телевизијским програмима више практиковала идеја

и модел грађанског новинарства, Редакције радија и телевизије ће најпре морати да

организују своје персоналне, временске и техничке ресурсе за следеће процесе:

а) Изазивање и ојачавање мотивације грађана за учешће у грађанском

новинарству је од пресудног значаја и постиче се тако што ће редакције

континуирано промовисати своју идеју да грађанима буде уступљен део времена у

програмима радија или телевизије. Кроз различите радио и телевизијске спотове

грађани се позивају али и едукују како да сами пошаљу прилоге, сугестије, идеје...

Ова функција може бити остваривана веома квалитетно ако се конвергентивним

емитовањем промотивних спотова укрсте радио, телевизија, Интернет и штампани

медиј.

б) Флексибилна и храбра селекција пристиглих прилога је важна карика у

технолошком ланцу јер омогућава да се и неки прилози који су пристигли а налазе

се на граници селекције обавезно пласирају. То је важно нарочито у раним фазама

примене модела грађанског новинарства, односно док се публика у довољној мери

не едукује у формалном и садржинском погледу. Поред тога, флексибилна

селекција мора да сведе на минимум функције уредника (keepgater-a) у радио

односно телевизијској станици, јер прилог који пошаље грађанин не треба да има

обавезу да буде врхунски професионалан већ поуздан, истинит и истиноидан (онај

који је свестан недостатка истине и зато тежи ка истини). Ова карика у

технолошком ланцу производње садржаја грађанског новинарства на радију и

15

Херман, С. Едвард и Мекчесни, В. Роберт: „Глобални медији“, Клио, Београд 2004. Страна 158.

1

телевизији има најпресуднији значај. Јер, уколико публика стекне поверење у

пропусну моћ уредника, тада ће поверење публике и њених припадника порасти а

мотивација за учешће значајно бити већа.

в) Доследна и поуздана емисија прилога. Сви пристигли прилози морају

обавезно бити емитовани на програмима радија и телевизије у тачним и доследно

реализованим терминима. Поузданост у управљању временом и програмом је од

суштинског значаја на радију и телевизији, без обзира о којим програмским

садржајима је реч, али у ситуацији у којој су ишчекивања публике појачана, а то је

случај када грађани очекују да чују односно виде своје прилоге, тачност и

поузданост су пресудне. За остварење ове фунцкије веома је важна конвергенција

више медија а посебно комбиновање са сервисима Интернета или блоговање. То

значи да је ефекат прилога грађана већи ако се сви пристигли прилози после

премијерног емитовања на радио односно телевизијском програму поставе (касније

и архивирају) на Интернет страници те станице. Са те локације грађани могу

касније преузимати целе прилоге или целе емисије и одложено их слушати,

гледати, анализирати и даље ширити. Најпопуларнији алат за овакву врсту

дисеминације на радио програмима је Podcast16

сервис глобалне мреже.

г) Евалуација и награђивање аутора прилога реализује се циклично са

циљем да се повећа мотивација учесника али и укаже на жељене правце и

интересовања како публике тако и самих медија. Обзиром да је грађанско

новинарство као концепт место сусрета новинарске професије и њене публике,

висок степен одговорности лежи на уредницима у тренутку када награђивањем

стимулишу (а можда и дестимулишу) делове публике. У зависности од броја и

количине примљених прилога (у почетку је то обично веома мало) редакције радија

и телевизије своје слушаоце/гледаоце репортере могу награђивати за сваки послати

прилог, за сваки објављени прилог или за најбољи прилог по оцени редакцији или

оцени публике (која гласа опет SMS-ом). Међу наградама се, потпуно извесно,

могу наћи бројни поклони спонзора и оглашивача али је најбоље да награде поред

сатисфакционе имају и едукациону и продуктивну функцију. У том погледу

грађане/новинаре ћемо радије наградити литературом која има неке везе са нашим

заједничким идејама, или која ће их подучити техничким вештинама за још боље

бављење грађанским новинарством. У категорије највреднијих награда могу

спадати камере, фотоапарати, мобилни телефони са камерама и слично.

Радио и телевизијске станице у Србији имају веома занимљиве и инвентивне

тимове и појединце који поседују солидно техничко образовање. Млађим

генерацијама је технолошка писменост на далеко вишем нивоу него што је била

ранијих деценија, стога они имају обавезу и одговорност да осмисле и креирају

нове форме и канале комуницирања између публике (активних грађана) и

редакција радија и телевизије. Оно што мора бити императив јесте да се концепција

грађанског новинарства мора развијати ојачавањем информативне и едукативне

садржине више него забавне и то из разлога што је забава постала онај

оптерећујући део у програмима великог броја радио и телевизијских станица.17

16

Више података на: www.wikipedia.org 17

Истраживања гледаности и слушаности програма радија и телевизије Strategic Marketing and

Media Research Institute и AGB Nielsen, Београд.

1

Закључак

Концепт грађанског или јавног новинарства настао је крајем 1980.-их година

у САД као одговор на нарастајућу кризу у масовном комуницирању а која је

произвела апатију, незаинтересованост и цинизам код грађана. Тражећи одговор на

питања како подстаћи грађане да буду активни учесници политичког

комуницирања теоретичари медија и новинарства Jay Blumer, Michael Gurevittch и

Jay Rosen, заједнички али и појединачно, стварају визију грађанског новинарства.

Њихов приступ се темељи на идеју да, поред неактивног грађанства, кључну обаезу

да се они покрену и подстакну на активан друштвени ангажман имају новинари. За

разлику од тржишног и заступничког модела новинарства, грађанско новинарство

спада у поверенички модел који се заснива на поверењу грађана у агилност и

поузданост новинара да ће они истражити и објавити најинтересантније

(суштинске) теме за живот грађана. Поред четири групе критика које је претрпео

концепт грађанског новинарства је почетком 1990.-их година доживео експанзију у

америчким и европским медијима а главна девиза му је била да он треба, уместо

информирањем јавности да се бави формирањем јавности. Пионири грађанског

(civic) односно јавног (public) новинарства су амерички локални листови Wichita

Eagle из Канзаса и Ledger-Enquirer из Џорџије, који су системом штампаних анкета

подстицали читаоце да указују на интересантне теме што је касније послужило као

тема за разговор са државним и локалним политичарима.

Током 1990.-их година модел грађанског новинарства у потпуној мери

доживљава експанзију и то највише захваљујући наглом техничко-технолошком

развоју у пољу информационо-комуникационих технологија. Развојем

мултимедије, Интернет сервиса на глобалној мрежи, дигиталних платформи,

мобилне телефоније и сателитских комуникација, брзина протока и опсег

информација је постао веома велики а самим тим и могућности да се оствари

далеко ефикаснија и динамичнија комуникација између Комуникатора и

Реципијената. Кроз повратну спрегу (feedback) грађанин, као члан публике радио

односно телевизијских станица, има могућност да пошаље своје мишљење, ставове,

идеје али и конкретне прилоге за програм своје станице. Прилози које шаљу

грађани селектује редакција, али они су углавном занимљиви, веома информативни

а често и ексклузивни. Енциклопедијски примери прилога грађана-новинара јесу

они начињени приликом терористичких напада на Светски трговински центар у

Њујорку 2001. године као и продемократски протести бурманских свештеника у

Мијанмару 2007. године. У српском новинарству заниљив је снимак мобилним

телефоном начињен приликом пада војног авиона у селу баранда код Панчева, када

су све станице имале на располагању само тај снимак.

У практичним решењима програми радио и телевизијских станица

примењују углавном комуникационе канале за пријем и дистрибуцију прилога од

стране грађана путем Интернета (e-mail), путем сервиса мобилне телефоније MMS,

SMS као и тонске, сликовне и видео записе на видео траци, DVD или CD

форматима. Учешће грађана репортера практикује се најчешће кроз

1

специјализоване емисије „Гледаоци репортери“, „Слушаоци репортери“, „Гледаоци

без граница“ и друге које су испуњене прилозима грађана-новинара. Поред

ексклузивности појединих фотографија или видео прилога, редакције овим путем

ојачавају повратну спрегу (feedback) и конституишу место сусрета радија и

телевизије са својом публиком. Будућност модела грађанског новинарства у

многоме се везује за даљи развој сервиса дигиталне платформе, развој

мултимедије, Интернета и аудио-видео продукције. Иако је у полазу оптерећен и

бројним недостатцима овај модел новинарства има своју перспективу и извесну

будућност јер у комуниколошком смислу представља активност која значајно и

темељно ојачава функције унутар процеса масовног комуницирања, посебно

функцију повратне спреге којој у модерном јавном комуницирању није придавана

довољна пажња. Као перспективан модел јавног комуницирања грађанско

новинарство ће сигурно значајно унапредити односе у јавној сфери, првенствено

кроз афирмацију концепта активног грађанства и демократске заједнице.

Литература:

1. Божић, Игор: „Новинари међу вама“, Телевизија, Pay & Play Production,

Београд 2008. Број 2.

2. Вељановски, Раде: „Јавни РТВ сервис у служби грађана“, Клио, Београд

2005. Страна 21. – 29.

3. Грбеша, Маријана: „Криза јавног комуницирања и идеја грађанског

новинарства“. Политичко образовање, Вол 1. Број 3. Загреб. 2005.

4. Њутн, Хари: „Речник комуникационих технологија“ друго издање. CMP

Books. Београд, 2005.

5. Rosen, Jay: „Public Journalism as a Democratic Art“ from Public Journalism,

Theory and Practice, Cheryil Gibbs (editor), Дејтон, Охајо, USA, Kettering

Foundation, 1997.

6. Rosen, Jay: „Disconnect: The Origins of Public Journalism. www.cpn.org

7. Schudson, Michael: „The Public Journalism Movement and Its Problems“ The

Politics of the the News/The News of Politics, Doris Graber (editor) Вашингтон,

USA, CQ Press, 1998.

8. Steele, Bob: „The Ethics of Civic Journalism: Independence as the Guide“.

Poynter OnLine. www.poynter.org

9. Татлић, Шефик: „Претраживање блогова и грађанско новинарство“.

www.media.ba/mcsonline/bs/print/1692. Приступ остварен 15.09.2008.

10. Херман, С. Едвард и Мекчесни, В. Роберт: „Глобални медији“, Клио,

Београд 2004.

11. Hoyt, Mike: „Are You Now, Or Will You Ever Be, A Civic Journalist? As the

Theory Moves Into Practice in More and More Newsrooms, the Debate Gets

Sharper“ Columbia Journalism Rewiew, Њујорк, 1995.

1

12. www.pewcenter.org

13. www.poynter.org

14. www.civicspacelabs.org

15. www.depts.washington.edu

16. www.media.ba

17. www.journalism.nyu.edu

18. www.netnovinar.org

19. www.citimedia.org

20. www.hks.harvard.edu

21. www.naa.org

22. www.citisenjournalism.missouri.edu

23. www.has.vcu.edu

24. www.j-lab.org

25. www.kcnn.org

26. www.pjnet.org