branko latinčić - kantova analiza suda ukusa

8/13/2019 branko latinčić - kantova analiza suda ukusa

http://slidepdf.com/reader/full/branko-latincic-kantova-analiza-suda-ukusa 1/13

UNIVERZITET U NOVOM

SADU

FILOZOFSKI FAKULTET

ODSEK ZA FILOZOFIJU

Seminarski rad iz

Estetike

Kantova analiza suda ukusa

Student: Mentor:

Branko Latinčić (FL 19/10) Marica Rajković

Novi Sad, 2013.



Uvod

U Kritici čistog uma, u kojoj Kant podvrgava kritici spoznajno-teorijske moći čoveka,

pokazuje se da se saznanje predmeta odvija kroz suđenje, jer se „razum uopšte može predstaviti

kao moć suđenja.“1 Sve sudove u razmuskoj spoznaji, tj. sudove u logici, matematici i fizici,

Kant označava kao odredbene, s obzirom da oni podvode predstave o nekom predmetu pod

jedno univerzalno pravilo i na taj način određuju taj predmet: „Moć suđenja koja supsumira ono

što je posebno pod ono što je opšte jeste odredbena.“2 Međutim, pored odredbene moći suđenja,

Kant navodi i refleksivnu moć suđenja, koja je, nasuprot odredbenoj, „obavezna da se uzdiže od

onoga što je u prirodi posebno ka onome što je opšte.“3 Dakle, nasuprot sudovima koji određuju

jedan predmet, postoje i izvesni refleksivni sudovi koji se, za razliku od prethodnih, ne odnose na

sam predmet, već se veza predstava koja se njima uspostavlja odnosi na funkcionisanje subjektakoji sudi, te su oni uvek subjektivni (dok su odredbeni, dakle, objektivni). Ta veza predstava koja

se izražava u refleksivnom sudu jeste jedna veza sa subjektovim životnim osećanjem

zadovoljstva ili nezadovoljstva i ona ne određuje ništa u objektu, već u toj vezi subjekat oseća

samoga sebe onako kako ga aficira predstava. Stoga suditi o lepoti nekog predmeta ne znači

pridavati mu nekakvu lepotu po sebi, već je ta lepota uvek jedan odnos spram subjekta – tj.

osećaj (ne)zadovoljstva koji izaziva predstava datog objekta u subjektu: „Da bismo mogli

razlikovati dali je nešto lepo ili nije lepo, mi ne povezujemo razumom predstavu sa objektom

radi saznanja, već je povezujemo uobraziljom (možda udruženom s razumom) sa subjektom i sa

njegovim osećanjem zadovoljstva i nezadovoljstva. Prema zome, sud ukusa nikako nije sud

saznanja, usled čega nije logički već estetski.“4

Međutim, da bi jedan sud bio estetski sud, on nikako ne treba da izražava nekakvu puku

naklonost ka određenom predmetu. Primerice, sud „ova kuća je lepa za mene“ izražava upravo tu

ličnu naklonost ka određenom predmetu (što i nije sud, u pravom smislu te reči5), te takva

naklonost ne može imati pretenziju da bude smatrana za jedan univerzalni sud. Shodno tome,

Kant se na koji način moguće da jedan subjektivan sud koji se zasniva na ličnom osećanju

1 Kant, Imanuel, Kritika čistog uma, Dereta, Beograd, 2012, str. 94.2 Kant, Imanuel, Kritika moći suđenja, BIGZ, Beograd, 1975., str. 69, ubuduće: KMS 3 Ibid.4 Ibid. str. 93.5 Zurovac, Mirko, Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, JP Službeni glasnik, 2005. str. 248.



zadovoljstva može važiti univerzalno, tj. kako da se od drugih može zahtevati saglastnost u

skladu sa njim. Drugim rečima, pita se postoji li apriornost u suđenju o ukusu, tj. lepoti, s

obzirom da su oni ono što dolazi „spolja“, iz empirije (odatle je drugi naziv suda ukusa estetski

sud). To je ključno pitanje njegove analize suda ukusa, ukoliko se, dakle, univerzalnost suda

ukusa ne može tražiti u određivanju objektivnih karakteristika predmeta (kao kod odredbenih

sudova), odakle mu mogućnost univerzalnosti? Stoga sud ukusa mora biti potencijalno

univerzalan, da bude u stanju da uvidi mogućnost sudova koji mogu zahtevati opštu saglasnost:

moj estetski sud mora biti takav da imam pravo da zahtevam da se drugi sa tim sudom slože.

Pritom Kant neće da apstrahuje pravila iz pojedinačnih datih objekata, već nastoji da iznađe

izvornu zakonitost svesti koja je osnov svakog estetskog shvatanja, svakog našeg suda o lepom i

ružnom.

Kant daje četiri momenta suda ukusa, koji se izlažu kroz definicije lepog: 1) lepo je

predmet nezainteresovanog dopadanja; 2) ono je ono što se dopada univerzalno bez pojma; 3)

ono je forma svrhovitosti opaženog predmeta bez predstave svrhe; 4) ono je ono što se saznaje

bez pojma kao predmet nužnog dopadanja. Ove definicije Kant izvodi na osnovu podele sudova

naznačene u Kritici čistog uma (tim redosledom): po kvalitetu, kvantitetu, relaciji i modalitetu.

Sud ukusa u pogledu kvaliteta

„Ukus predstavlja moć prosudivanja jednoga predmeta ili neke vrste predstavljanja

pomoću dopadanja ili nedopadanja bez ikakvog interesa. Predmet takvog dopadanja naziva se

lepim.“6 Ukoliko je zainteresovano dopadanje ono koje je povezano sa predstavom o egzistenciji

nekog predmeta,7 u našem suđenju o tome da li je taj predmet lep nije stalo do njegove

egistencije, već isključivo do čistog posmatranja (u opažanju ili u refleksiji) tog predmeta. Dakle,

stalo je do toga da li je ta čista predstava predmeta povezana u meni sa dopadanjem, tj. da li čista

predstava predmeta izaziva u meni osećanje zadovoljstva, „ma kako da sam ravnodušan prema

egzistenciji predmeta te predstave.“8 Sud ukusa, tj. estetski sud, za razliku od logičkog suda,

6 KMS str. 100.7 Ibid. 94.8 Ibid. str. 95.



izražava odnos spram nečega partikularnog i individualnog, naime našeg osećaja ili doživljaja

zadovoljstva ili nezadovoljstva. Dakle, kao bitno subjektivan, on nikada ne donosi određenje

samog objekta, već vrši jednu, uslovno rečeno, „deskripciju“ izvesne afekcije subjekta od strane

čiste predstave predmeta. Subjekt je taj ko ji opaža da je jedna stvar lepa, a suditi o lepoti nekog

predmeta jeste dovođenje u vezu stvari sa stanjem zadovoljstva koje je rezultat predstave tog

predmeta. Utoliko je estetika uvek usmerena na to individualno stanje subjekta.

No, interes, po samom značenju pojma (inter-esse: biti-između) predstavlja jednu

zavisnost, jedan međuodnos. „Interesovanjem se naziva ono dopadanje koje mi povezujemo sa

predstavom o egzistenciji nekog predmeta. Otuda svako takvo interesovanje ostaje u isto vreme

uvek u vezi sa moći htenja, ili kao njen odredbeni osnov ili kao interesovanje koje je nužno

povezano sa njenim odredbenim osnovom.“9 Konsekventno, Kant navodi dopadanja sa

interesom, naime, ukoliko je dopadanje nešto što izaziva izvesnu prijatnost , onda ono predstavlja

osećanje nekakvog zadovoljstva koje je posledica receptiviteta. Time taj sud o nekom predmetu

za kog ustanovljujem da je prijatan, izražava interesovanje za taj predmet, a to je jasno već iz

toga što „taj sud budi preko oseta neku požudu prema takvim predmetima, te dakle dopadanje ne

predstavlja samo čist sud o tome predmetu, već odnose njegove egzistencije prema mome

stanju.“10

Dakle, egzistencija predmeta jeste uzrok moje prijatne senzacije, zadovoljstva, utoliko

ja u svom suđenju zavisim od njegove egzistencije i moj sud nije estetski. Naše estetsko

posmatranje predmeta uvek isključuje odnos htenja, s obzirom da to htenje odnosi uvek spram

egzistencije nekog predmeta, mene, kao estetskog subjekta, zanima samo to što ja svojom

uobraziljom sebi proizvodim od njegove predstave.

Slične razloge Kant navodi i za dopadanje koje izaziva dobro i korisno: u estetskom

suđenju ne može da bude na delu nikakav moralni zakon, jer pretpostavlja poredak, dok se ukus

nikad ne vezuje za predmete. Dobro i korisno su, kao i prijatno, povezani sa sposobnošću htenja ,

te nemaju estetsku vrednost. „Dobro je ono što posredstvom uma izaziva dopadanje pomoću

čistog pojma.”11 Nešto može biti dobro radi nečega, kao sredstvo (ono što je korisno), ili dobro

po sebi, ako nam se svidja samo za sebe. U oba slučaja u dobru uvek se sadrži pojam neke svrhe,

tj. odnos uma prema htenju, dakle neko dopadanje koje izaziva egzistencija nekog objekta ili

9 Ibid. str. 94.10 Ibid. str. 96.11 Ibid. str 97.



radnje, tj. neki interes. Na osnovu toga, Kant pravi razliku između estetskih i neestetskih

vrednovanja: lepota, kao bezinteresna jeste jedno slobodno zadovoljstvo, nezainteresovanost

koja ostavlja predmet da „slobodno postoji.“12

Kada me neko upita da li je predmet lep, on uistinu pita: “Da li je čista predstava

predmeta u meni vezana sa dopadanjem, ma kako da sam ravnodušan prema egzistenciji

predmeta te predstave?”13

– a to ravnodušno dopadanje jeste jedno čisto zadovoljstvo. Sud ukusa

stoga ne treba da ima osnov u našem saznanju predmeta, već na osnovu „ jednog pravila prema

kome naši doživljaji stvari treba da se harmonizuju sa ostalim moćima koje posedujemo.“14

A to

slobodno dopadanje Kant još naziva milošću. Dakle, estetski sud, koji je bez interesa pod kojim

se razume interes za egzistenciju ili proizvođenje same stvari, jeste rezultat jedne estetske

samodelatnosti koja je posledica samosvojne subjektivnosti koja se pokazuje (pored teorijske i

praktičke) i kao estetska.

Sud ukusa u pogledu kvantiteta

U drugom momentu suda ukusa, Kant navodi: „Lepo jeste ono što se bez pojmova

predstavlja kao objekat nekog opšteg dopadanja.“15

Ovo objašnjenje lepoga izvedeno je iz

prošlog momenta, jer ukoliko smo svesni da je dopadanje bez ikakvog interesa, imamo pravo da

pretpostavimo jedan opšti osnov dopadanja. S obzirom da je dopadanje bez interesa slobodno

dopadanje, dakle, kako se ne zasniva na nekoj sklonosti subjekta niti ikakvom interesu, ne može

se govoriti o nekakvim „ličnim uslovima“16

za koje bi subjekat vezao to dopadanje, „te ga mora

posmatrati kao dopadanje koje ima osnov u onome što on može pretpostaviti takođe kod svakog

drugog subjekta koji sudi.“17

Taj sud bi onda bio sličan logičkom po tome što se pretpostavlja

njegova opšta i univerzalna vrednost, ali se ona ne dobija iz pojmova, jer ne postoji nikakav

prelaz od pojmova ka osećajima (ne)zadovoljstva. Dakle, taj sud polaže pravo na opštost, ali na

12 Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, str. 258.13 KMS, str. 95.14 Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, str. 258,15 KMS, str. 101.16 Ibid.17 Ibid.



izvesnu subjektivnu opštost, koja se razlikuje od puke empirijske partikularnosti koja se zasniva

na prijatnosti i opažanju. Međutim, „postoji jedna vrsta usklađenosti i podudarnosti: lepo mi

pruža zadovoljstvo i, istovremeno, ja pretpostavljam da je ovo zadovoljstvo podesno da bude

saopšteno drugima, a može čak da dođe i do univerzalne saglasnosti.“18

Kako je to estetski sud univerzalan? Univerzalnost logičkog suda zasniva se na pojmu,

dok univerzalnost praktičkog počiva na dužnosti. Kada kažemo da nam je Nikšićko pivo

prijatno, još ne dolazi do toga da taj sud ima pretenziju na saglasnost sa drugim subjektom i taj

sud predstavlja sud ukusa čula; dok u estetskom sudu, koji je sud refleksije, o lepoti govorimo o

jednom „svojstvu“ i na jedan implicitan način zahtevamo izvesnu saglasnost. Ukoliko sudimo o

tome da mi je lepa neka muzika, mi to tvrdimo u ime svih: sudom ukusa zahteva se od svakoga

da mu se jedan predmet dopada, ali ne na osnovu pojma, već se upravo radi o tome da drugi

subjekti svojim slobodnim nahođenjem prosude o lepoti datog predmeta.19

Kada se kaže svako

ima svoj ukus, to znači da „ne postoji a psolutno nikakav ukus, tj. ne postoji nikakav estetski sud

koji bi zakonski mogao da polaže pravo na svačije odobravanje ;“20

međutim, kada se dođe do

refleksije o tome da je naš sud bez interesa, dolazi se i do uverenja da je opravdano tražiti

saglasnost sa datim sudom.

Kantovo stanovište jeste da se lepo ne zasniva na ideji o predmetu, ali ni na ideji samoj

po sebi („lepota za sebe, bez veze sa osećanjem subjekta, ne predstavlja ništa“21

). To je upravo

zbog toga što cilj estetskog posmatrana nije objektivna spoznaja, odnosno spoznaja vođena

razumom koji podvodi sintezu uobrazilje pod pojam. Stoga kad estetski posmatramo jedan

predmet, nas ne interesuju njegove relacije spram drugih predmeta niti unutrašnja svojstva niti

bilo čega što bi potpalo pod kategorije, jer u tom slučaju ne bi došlo do slobodnog dopadanja, jer

ono treba da se odnosi na predmet po sebi: „U tom slučaju priroda prestaje da nam se pojavljuje

kao skup fenomena izloženih našem odredbenom sudu koji interveniše u svakom objektivnom

saznanju. Sud ukusa nije teorijski sud.“22

18 Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, str. 259.19 KMS, str. 103.20 Ibid. str. 102.21 Ibid. str. 108.22 Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, str. 262.



Dakle, pošto osnov univerzalnosti suda ukusa ne sme da se zasniva na pojmovima, tj. na

objektivnosti, on je subjektivan. Stoga on može biti zasnovan jedino na „duševnom stanju koje

nalazimo u uzajamnom odnosu moći predstavljanja, ukoliko te moći dovode u vezu jednu datu

predstavu sa saznanjem uopšte;“23

moći saznanja pritom deluju slobodno, jer ne postoji strogo

pravilo pojmovnog saznanja pod koje se ono podvodi. To stanje Kant naziva stanje slobodne igre

saznajnih moći24

, odnosno – razum ne podvodi sintezu uobrazilje pod objektivna pravila koja

određuju iskustvo. Ta slobodna igra, međutim, treba biti opšte saopštiva, i to se postiže na taj

način što je taj subjektivni odnos uobrazilje i pojmova razuma, koji predstavlja izvesno stanje

duha, podjednako poopštiv kako u estetskom suđenju, tako i u spoznajnom. Ova slobodna igra se

zatim prepoznaje refleksijom i dovodi do dopadanja za koje sudom ukusa pretpostavljamo da

može biti univerzalno.

Sud ukusa u pogledu relacije

Treći momenat posmatra sudove ukusa „s obzirom na onu relaciju svrha koja se u njima

uzima u razmatranje,“25

pri čemu ta svrha predstavlja „predmet nekog pojma ukoliko se ovaj

pojam posmatra kao uzrok onog predmeta (realni osnov njegove mogućnosti); kauzalitet jednog

pojma u pogledu njegovog objekta jeste svrhovitost ( forma finalis).“26

Pojam kao uzrok

egzistencije predmeta postaje samo ukoliko je on cilj delanja praćenog svešću. Jedna predstava

posledice postaje odredbeni osnov uzroka same posledice i prethodi mu, tj. postavlja mu pojam

cilja kog ostvariti određenim sredstvima: Umetnik pred sobom ima predstavu cilja kojeg treba

dostići i koji prethodi procesu proizvodnje, te ovom proizvodnjom vrši izmenu unutar čvrste i

determinisane uzročnosti u prirodi. Međutim, živi organizmi u svojim procesima autoregulacije i

održavanja takođe pokazuju izvesnu teleologiju.

„Svrha, ako se posmatra kao osnov dopadanja, nosi uvek u sebi neki interes kao

odredbeni razlog suda o predmetu zadovoljstva;“27

iz ovoga Kant zaključuje da sud ukusa nije

23 KMS. str. 107.24 Ibid.25 Ibid. str. 109.26 Ibid.27 Ibid. str. 110.



moguć na osnovu neke subjektivne svrhe, ali ni na osnovu predstave objektivne svrhe, tj. da

nikakav pojam koji označava mogućnost predmeta nije u stanju da odredi sud ukusa. Sud ukusa

je stoga određen jedino odnosom, tj. pomenutom igrom moći predstavljanja, ukoliko ih predstava

podstiče na delatnost.28

Ta svrhovitost koja služi kao osnov suda ukusa jeste jedna subjektivna

formalna svrhovitost , čista forma svrhovitosti predmeta, „svrhovitost bez svrhe“29

. Ukoliko bi

princip bila subjektivna svrhovitost, lepota o kojoj se prosuđuje bila bi zavisna od zadovoljstva

koje pruža dati predmet, te to suđenje ne bi bilo es tetsko. Ukoliko je objektivna svrha princip,

ona se može razumeti kao korisnost (spoljašnja svrhovitost) i kao savršenstvo (unutrašnja

svrhovitost). Međutim, sud ukusa nezavisan je od bilo kakvog objektivnog savršenstva, jer

savršenstvo pretpostavlja izvesno podudaranje lepe stvari sa svojim pojmom i time se estetski

sud zasniva na pojmu, odnosno, on tada i nije estetski sud. Stoga je sud ukusa jedno čisto

opažanje forme svrhovitosti – svrhovitosti bez predstave o cilju, jer cilj jeste pojam. Kada

izjavim da je jedan predmet lep, iako znam da ta lepota odgovara izvesnoj svrhovitosti, ja nikako

ne znam kojoj, jer nju je nemoguće odrediti. Lepo donosi zadovoljstvo, zadovoljava neki interes,

ali ukoliko sudimo tako da joj je to cilj, mi ne sudimo koristeći se estetskom moći suđenja.

Lepotu koja ne pretpostavlja nikakav pojam o onome što predmet treba da jeste Kant

naziva slobodnom lepotom, dok lepota koja stoji pod pojmom neke svrhe, tj. pojma, jeste

pridodata lepota.30

Shodno tome, pravi se razlika između čistog suda ukusa, koji odgovara

slobodnoj lepoti, i primenjenog suda ukusa, u kom se radi o pridodatoj lepoti, jer ona

pretpostavlja savršenstvo: ,,U prosuđivanju neke slobodne lepote sud ukusa je čist. Nije

pretpostavljen nikakav pojam ma o kojoj svrsi, te dakle ono što taj objekat treba da predstavlja, a

kojim bi pojmom samo bila ograničena sloboda uobrazilje koja se takoreći preliva u posmatranje

oblika. Ali lepota nekog ljudskog bića, lepota nekog konja, neke zgrade pretpostavlja pojam o

svrsi koji odlučuje o tome šta stvar treba da predstavlja i, prema tome, to je samo pridodata

lepota. Ipak, čistostu suda ukusa ometa ovo povezivanje dobroga sa lepotom."31

Kant, dakle, pridaje veću vrednost slobodnoj lepoti, to je zato što je ona čista, pošto

isključuje svaku intervenciju pojma funkcije ili idealnog savršenstva. Mom zadovoljstvu je

28 Ibid.29 Ibid. str. 109.30 Ibid. str. 118.31 Ibid.



dovoljna sama harmonična igra boja i linija, bez upućivanja na neku spoljašhju svrhu, kao da

lepa priroda pokazuje znake umetnosti. Stoga sud koji se odnosi na savršenstvo uopšte nije

estetski sud: „Savršenstvo ništa ne dodaje lepoti, niti joj njegovo odsustvo išta oduzima.“32

Pojam svrhovitosti bez svrhe, kao jedan od ključnih pojmova u Kantovom razumevanju lepog,

zasniva se upravo na harmoničnoj igri, na odnosu spoznajnih moći koje je slobodno, ali i

slučajno, te je lepota stvar sklada i harmonije, saglasnosti u igri naših duševnih moći.

Objašnjenje lepog, izvedeno iz trećeg momenta stoga jeste: „Lepota jeste forma svrhovitosti

jednoga predmeta, ukoliko se ona na njemu opaža bez predstave o nekoj svrsi.“33

Sud ukusa u pogledu modaliteta

U ovom ispitivanju pokazuje se da lepo stoji u nužnoj vezi sa dopadanjem: „ova nužnost

pak jeste nužnost naročite vrste: to nije neka teorijska objektivna nužnost, pri čemu se a priori

može saznati da će svaki pojedinac ostetiti dopadanje što ga izaziva predmet koji nazivam lepim;

to takođe nije praktička nužnost.“34

Nužnost estetskog suda, dakle, nije apodiktička već je reč o

egzemplarnoj nužnosti – onoj koja daje nužnost saglašavanja svih ljudi sa jednim sudom. Na

osnovu ove nužnosti zahteva se od svakog estetskog subjekta izvesno odobrenje lepote datog

predmeta: „zahtevamo da se svaki čovek sa nama saglasi, jer za to imamo jedan princip koji je

svima nama zajednički.“35

Taj princip jeste jedno osećanje, koje ne predstavlja neko lično

osećanje, već je ono svojstveno svim ljudima u vidu tzv. zajedničkog čula ( sensus communis).

Princip zajedničkog čula jeste jedan subjektivni princip, jer, ukoliko bi sud ukusa imao

objektivan princip, jedan sud ukusa imao bi bezuslovno važenje. Dakle, taj princip zajedničkog

čula treba da predstavlja princip koji ima jedno opšte važenje, ali ne na osnovu pojma, već na

osnovu osećanja: samo pod pretpostavkom da postoji neko zajedničko čulo mogu se donositi

sudovi ukusa.36

Ovo čulo, međutim, predstavlja jedan transcendentalni princip, ono nije nekakvo

psihološko-empirijsko spoljašnje čulo, već potiče iz predočene slobodne igre naših moći

32 Ibid. str. 117.33 Ibid. str. 124.34 Ibid. str. 125.35 Ibid. str. 126.36 Ibid.



saznanja. Lepo, stoga, na osnovu četvrtog momenta suda ukusa jeste „ono što se bez pojma

saznaje kao predmet nekog nužnog dopadanja.“37

Zajedničko čulo predstavlja jednu normu, ono je pretpostavka koja se zasniva na

unutrašnjem odnosu moći uobrazilje i razuma. Budući da sama saznanja moraju opšte saopštiva,

onda i samo duševno stanje, „slaganje moći saznanja sa nekim saznanjem uopšte, i to ona

proporcionalnost koja pripada jednoj predstavi,“38

mora takođe biti moguće saopštiti na jedan

opšti način: „mora da postoji jedna srazmera u kojoj je taj unutrašnji odnos za obe duševne snage

najpovoljniji radi njihovog oživotvorenja (jedne drugom) u cilju saznanja (datih predmeta)

uopšte: i to slaganje mora da se odredi samo i jedino osećanjem.“39

Dakle, kako i samo slaganje,

tako i samo osećanje slaganja treba da je opšte saopštivo, a da bi to osećanje bilo poopštivo,

nužna je pretpostavka zajedničkog čula: ono je „nužni uslov opšte saopštljivosti našega saznanja

koji se mora pretpostaviti u svakoj logici i svakom principu saznanja koji nije skeptički.“40

Zaključak

Rezultat analize suda ukusa Kant vidi u pojmu ukusa koji objašnjava kao „moć

prosuđivanja jednog predmeta u vezi sa slobodnom zakonitošću uobrazilje.“41

Stoga je sud ukusa

prosuđivanje koje počiva na slobodnoj saglasnosti razuma i uobrazilje, igri u kojoj je razum,

nasuprot svojoj nadređenoj ulozi u objektivnoj spoznaji, podređen uobrazilji koja, reklo bi se, na

osnovu slučajnosti, bez interesa i cilja „simulira“ pravilnosti i zakonitost na jedan slobodan

način. Uobrazilja o kojoj je ovde reč jeste samostalna i razlikuje se od puke empiričarske

reproduktivne uobrazilje koja je podređena zakonima asocijacije: ona je produktivna i ima moć

da sama od sebe začinje intuici je i forme na proizvoljan način. Ona nije autonomna, jer bi to

značilo da postavlja sebi zakone, a ona ne proizvodi po zakonima: „ako se uobrazilja nagna da

postupa po nekom određenom zakonu, onda pojmovi određuju kakav treba da je njen proizvod u

pogledu forme,“42

zato dopadanje koje usleđuje nije dopadanje koje izaziva ono što je lepo,

37 Ibid. str. 128.38 Ibid. str. 127.39 Ibid.40 Ibid.41 Ibid. str. 129.42 Ibid.



odnosno, to dopadanje jeste uvek sa interesom, te sud nije donet na osnovu ukusa. Saglasnost

uobrazilje sa razumom u ovom slučaju jeste uvek subjektivna i ona počiva na „zakonitosti bez

zakona,“43

a posledica te igre oslobođene cilja da proizvede neko saznanje jeste jedno

refleksivno estetsko zadovoljstvo koje uviđamo kao posledicu takvog saglašavanja i prožimanja

ove dve moći, što za Kanta predstavlja temeljni momenat estetskog držanja.

43 Ibid.



Literatura

Kant, Imanuel, Kritika čistog uma, Dereta, Beograd, 2012.

Kant, Imanuel, Kritika moći suđenja, BIGZ, Beograd, 1975.

Kasirer, Ernst, Kant, život i učenje, Hinaki, Beograd, 2006.

Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, JP Službeni glasnik, 2005.

branko latinčić - kantova analiza suda ukusa

Documents