boravak u paklu

Filološki fakultet u Beogradu

Katedra za opštu književnost i teoriju književnosti

Seminarski rad:

„Boravak u Paklu“ Artura Remboa

jul 2013 Mentor: Vesna Elez Beograd Student: Jovana Damjanović

Sadržaj:

Uvod

Biografski i pesnički elementi koji su prethodili Boravku u

Paklu

Empirijsko i lirsko Ja u Boravku u Paklu

Odnos prema hrišćanstvu i radu

Zaključak

Literatura

1

Uvod

To je zaista bio Pakao; starinski, onaj čija je vrata otvorio sin čovečiji. – ovim

stihovima iz „Jutra“ Artur Rembo opisuje pad svog životnog i pesničkog puta. Remboov

„Boravak u Paklu“ može se posmatrati kao ispovest, pokajanje i lament „genijalnog

deteta“ iz Šarlevila nad počinjenim eksperimentom koji je zahtevao rastrojstvo čula

najavljeno u pismima Polu Demeniju i profesoru Izambaru. „Boravak u Paklu“ je smatran

Remboovim oproštajem od poezije, on ga je i sâm tako tretirao, iako se Remboovo

poetsko delo završilo „Iluminacijama“. „Boravak u paklu“ je ezoterična i hermetična

ispovest jasnih aluzija na stvarne događaje iz Remboovog života, bogata podsećanjima na

njegove ranije stihove i poetološkim stavovima. Rembo definiše svoj stav prema minulim

godinama u Parizu, prema sopstvenoj poeziji, prema hrišćanstvu, radu i napretku. No,

„Boravak u Paklu“ nije samo ispovest. Kako što se vidi u citatu iz „Jutra“ kojim počinje

ovaj uvod: Rembo kaže da je to zaista bio Pakao. Ta dodatna rečca daje ton ubeđivanja,

Rembo ubeđuje čitaoca da je stvarno prošao kroz pakao, i otkriva njegovu sopstvenu

svest o postojanju čitaoca – zbirka je bila namenjena čitanju i objavljivanju. Rembo,

lirski subjekt „Boravka u Paklu“, i Rembo pisac su dva glasa – empirijsko i poetsko JA.

Jedan je očajni dečak koji iskazuje jad svoje duše, a drugi, Rembo pesnik, glumac je,

šarlatan i maštar. Njegov Pakao je isti onaj koji je otvorio sin čovečiji, taj pakao je

hrišćanski, mitološki i sakralni, a u isto vreme ovaj prozni stih je podriven ironijom, pa je

pakao i paganski, demitologizovan i svetovan – on je smišljena zabava za čitaoca.

Kako se u jednom stihu može naći okršaj suprotnosti Remboovih glasova,

prepletenih motiva iz života i književnih aluzija, tako je ceo „Boravak u Paklu“

hermetična celina čije će osnovne teme ovaj rad pokušati da prikaže.

2

Biografski i pesnički elementi koji su prethodili

„Boravku u Paklu“

Osvrt na ove biografske podatke je bitan u slučaju pesništva Artura Remboa, jer

se veliki broj referenci iz „Boravka u Paklu“ odnosi na odrastanje, detinjstvo, na godine u

Parizu i obrazovanje. Rembo se poigrava sa sopstvenim biografskim podacima, menja ih

i tumači, pa je neophodno razlučiti biografske elemente koji su prethodili stvaranju

„Boravka u Paklu“ kao i poetičke stavove koje je Rembo ranije izrazio, a koji su ostali

dominantni u ovoj zbirci. Ono što ne treba zaboraviti jeste Remboova mladost. Ona

probija iz njegove poezije: detinje sanjarije, pubertetska oduševljenja prirodom i svetom

oko sebe i nesaglasje sa sopstvenim bićem i telom koji se tek razvijaju. Neophodno je

pomenuti njegovo odrastanje; izgled mirnog i odličnog đaka koji se menja u pubertetu i

postaje buntovan; učenost – interesovanje za Platona, Montenja, školsku i savremenu

književnost.1 Lakoća sa kojom je podražavao latinske pesnike i poznavanje latinskog

jezika. A onda i prvi pesnički i poetički događaji – dva pisma: profesoru Izambaru i Polu

Demeniju.2 Oni će dobiti naziv „Pisma vidovitog“ zarad ideja koje će Rembo u njima

izložiti. Dve osnovne ideje koje odlikuju ova dva pisma su „rastrojstvo čula“ preko kog

se dolazi do „vidovitosti“: „Pesnik postaje vidovit pribegavajući dugom, ogromnom i

smišljenom rastrojavanju svih čula. Svim oblicima ljubavi, patnje, ludila, on istražuje

sâm sebe, on sebe cedi kroz sve otrove, da bi sačuvao samo kvintisencije.“3

1 Bonfoa, Iv. Rembo njim samim, str. 10

2 Rembo, Artur. Sabrana dela, str. 263-2653 Rembo, Artur. Sabrana dela, str. 266

3

Druga ideja koja će se odraziti u „Boravku u paklu“, a prvi put je izrečena u

„Pismima vidovitog“ je „Ja, to je neko Drugi“. Ovoj Remboovoj ideji će biti poklonjeno

više pažnje u poglavlju o razlici empirijskog i poetskog Remboovog Ja.

Rembo ova pisma piše pred sâm odlazak u Pariz 1871. godine. Najavljeno

rastrojstvo čula će primeniti za godinu dana u Parizu, pustiće sve utiske boemskog života

da ga ponesu: pijanstvo, opijum, veza sa Verlenom i njihov turbulentan odnos. Rembo i

Verlen odlaze u London septembra 1872, zatim se Verlen sâm vraća u Pariz posle serije

svađa i na kraju 1873. godine, usledila je briselska drama – dva Verlenova pucnja iz

revolvera u Remboa koja ga fizički i neće toliko ozlediti koliko će okončati dotadašnji

način života i inicirati pisanje „Boravka u Paklu“.

U trenutku pisanja „Boravka u Paklu“, Rembo leži ranjen u briselskoj bolnici, a

kasnije je vraćen u Šarlevil i prepušten majčinoj nezi. Tada Rembo ima samo 18 godina,

a preživeo je burne godine u Parizu i Londonu, stekao pesnički ugled i rešio da se oprosti

od pisanja. Rembo je stekao slavu kao genijalni dečak, pesmama poput „Ofelije“,

„Samoglasnika“ i „Spavača u dolu“. Pesme ranijih godina okupirane su utiscima iz

spošaljnjeg sveta – lirski subjekti Remboovih pesama su razni, ponekad su pisane iz

prvog lica i to su mahom bezbrižne pesme kao „Moje boemstvo“, „Zloća“, „Večernja

molitva“.

Prozni sastavi „Boravka u Paklu“ su lični, opterećeni su prošlim utiscima. Ovi

stihovi nisu okrenuti ka spolja – oni prikazuju jedan unutrašnji svet. „Boravak u Paklu“ je

ispovest.4 Ispovest i razmatranje okolnosti koje su Remboa dovele do situacije u kojoj se

našao. „Boravak u paklu“ je hermetičnija i ličnija poezija od ranije Remboove poezije – u

njoj veliku ulogu igraju sećanja, asocijacije, ali on nije autobigrafija – to je pesnički

ciklus najfinije simbolističke poezije.

„Da bismo razumeli Remboa, čitajmo njegovo delo“ 5 kaže Iv Bonfoa. Ovo se

naročito se odnosi na „Boravak u Paklu“. Ovaj mali pesnički segment je zapravo skup

kratkih odlomaka koji su većinom prozne prirode, mada „Alhemija reči“ ima i stihovne

delove. Sastoji se od devet pesama – „Nekada, ako se dobro sećam...“, „Zla krv“, „Noć u

4 Milošević, Miloš. Od simbolizma do avangarde, str. 38

5 Bonfoa, Iv. str. 5

4

paklu“, „Bunila I – Luda devica/Paklenski suprug“, „Bunila II – Alhemija reči“,

„Nemoguće“, „Blesak“, „Jutro“ i „Zbogom“.

Povezani su istim periodom stvaranja: u bolnici i kod kuće i izazvani su istim

iskustvom. Izveštaj o paklu je svedočanstvo o porazu sopstvenih ideja. Pesma „Zbogom“

se smatrala oproštajem od poezije – a onda su došle „Iluminacije“. Njihov apokrifni ton6

najavljuje nadu u postojanje sutrašnjice što „Boravak u paklu“ ne poseduje. „Iluminacije“

su čista simbolistička poezija. Remboov tok misli je ponovo zaokupljen svetom, ali na

nov i prečišćen način. On ponovo sebe nalazi u svetu i nalazi svet kao mesto lepote i

nade.

„Iluminacije“ čak pojačavaju očajanje i pokajništvo „Boravka u Paklu“.

„Boravak“ je lament nad sobom, ali je daleko od jednostavne zbirke proznih pesama o

pokajanju. Na zvukovnom, metaforičkom i stilstom planu, to je ezoterična konstrukcija

čiste poezije.

6 Bertolino, Nikola. Fenomen Rembo, str. 32

5

Empirijsko i lirsko Ja u „Boravku u Paklu“

Nikola Bertolino određuje Remboovo pesništvo kao monološko.7

Budući da „Boravak u Paklu“ ima ispovedni, autobiografski ton, intenzitet i osobenost

lirskog Ja nameće se kao tema.

U „Pismima vidovitog“, Rembo ispisuje čuveno:

Ja, to je neko Drugi. Ako se bakar probudi kao truba, za to nikako ne snosi on

krivicu. Za mene je to očevidno: ja prisustvujem procvatu svoje misli: gledam ga, slušam

ga: dodirnem žicu gudalom: simfonija se pokrene u dubinama ili jednim skokom stigne

na scenu.8

Ova Remboova programska teza je ključna za tumačenje „Boravka u paklu“.

Koliko god ta zbirka bila lična, pri svakoj ispovesti, očajanju i priznanju, uvek postoji taj

drugi Rembo koji posmatra svoju misao, premerava je i oblikuje.

Lirski subjekat je Rembo sâm – napaćen, osvešćen i namučen. Sa druge strane, to

je samo maska.9 Rembo želi postići nov jezik koji će biti univerzalni jezik poezije. Takva

poezija, čak i kad se ispoveda, nosi dvostrukost namere u sebi. Lirski subjekt pati,

ispoveda se, iznosi činjenice o stvarnim događajima i ljudima, a onaj drugi Rembo

posmatra, podsmehuje se, iskrivljuje ispovesti u komiku i negaciju, pa čak i kad plač

izgleda iskreno uvek postoji taj drugi ton koji opominje da je ispovest smišljena i

oblikovana zbirka poezije, a ne nabacani stihovi.

7 Bertolino, Nikola, str. 64

8 Rembo, Artur, str. 2659 Fridrih, Hugo. Struktura moderne lirike, str. 72

6

Rembo kaže u pismu Delaeu: „Moja sudbina zavisi od te knjige.“10 Ta zbirka je

lična i smišljena tako, da se ne obrati nikome. Ona je ključ razrešenja Remboovog pada

njemu samome. Njegove poetičke ideje iz „Pisama vidovitog“ podrazumevaju

komunikaciju sebe sa onim drugim u sebi – podelu unutar sebe na subjekat i objekat.

Rembo će pronaći sebe u mnogim maskama: u paganinu, šeretu, Galu, robijašu, porediće

se sa Jovankom Orleankom. To Drugo u njemu može biti Prabiće, varvarsko i pagansko

kakvim se Rembo javlja u „Boravku u paklu“:

Jasno mi je da sam uvek bio niža rasa kao i Plivati, mrviti travu, loviti, a nadasve pušiti;

piti jaka pića poput kišućeg metala, kao što su radili oni dragi preci oko vatara. 11

Namah, maska se menja. To se najbolje vidi u poglavlju „Zla krv“:

Od galskih predaka imam beloplavo oko... 12

On je naslednik svoje rase, koju naziva paganskom. Pesnik Rembo je taj koji se užasava

rada, on je lenj, i svetogrdnik. A onda se slika menja –

Nauka, novo plemstvo! Napredak. Svet se kreće. Pa zašto da se i ne okreće?13

Ova promena tona vodi čitaoca od subjektivnog Ja, do objektivnog Ja, a istina je

da su oba lika i subjektivna i objektivna. Lirski subjekt je samo donekle i empirijski i to

onda kad mu to odgovara pesničke slike radi. „Boravak u Paklu“ je time vrsta

eksperimenta, opita vezanog za lirski subjekt.14 Sâm Rembo je zaokupljen problemom

lirskog identiteta i realnog identiteta:

Kome da se iznajmim?... Kakvu laž moram podupirati?15

10 Bertolino, Nikola, str. 70

11 Rembo, Artur, str. 17012 Rembo, Artur, str. 16813 Rembo, Artur, str. 16914 Milošević, Miloš, str. 39

7

„Pisma vidovitog“ pokazuju stav o samoj poeziji. Ipak, on je taj koji odlučuje da će

postati pesnik:

Hoću da budem pesnik, i radim na tome da budem vidovit... Reč je o tome da do

nepoznatog treba dopreti rastrojavanjem svih čula. Netačno je reći: mislim. Trebalo bi

kazati: mišljen sam. 16

U ovoj igri rečima Rembo ukazuje na jasnu nameru da eksperimentiše sa

pozicijom subjekta/objekta. Ako je on neko Drugi, poeziju piše sebi, sebi drugome, jer

čemu onda inokativni i monološki karakter zbirke? Ne postoji odeljak „Boravka u paklu“

u kom se Rembo nekome ne obraća, ili nekog zaziva. On menja likove i lica – iz jednine

u množinu, pokušava da naše sebi najprirodniji ton i da isproba sve maske:

Oblaporno čekam Boga... Ostajemo ovde... Dosta! Evo kazne! –Napred!17

Zaziva bedu, mržnju, veštice i Boga. Njegove asocijacije su bogate, raspon im

seže od antičkih motiva do romantičarskih, jednako se pronalazi u istorijskim likovima,

marginalnim pojavama, muškarcima i ženama. Prebacuje se sa teme na temu, rečenice su

sve kraće. Ne treba biti u zabludi da je „Boravak u paklu“ pisan u dahu i u bunilu. Rembo

je predano radio na novim i novim verzijama, tako da prethodne verzije mogu da objasne

konačnu, budući da je pesnik težio sve većoj hermetičnosti i eliptičnosti.18

Možda se to smišljeno raspiranje najbolje pokazuje u „Alhemiji reči“. 19

Ona otpočinje posvetom: „Sebi. Istorija jednog od mojih ludila“. Rembo analizira sebe

kao pesnika, svoj stih, jezik i izučavanje, kako kaže. Zatim citira svoje stihove, oni su

nastali kao plod mašte koja je izmenila stvarnost. On prebira po uspomenama - ponašao

se po sopstvenim pravilima, to je donelo uspeh, ali ga je skrhalo.

15 Rembo, Artur, str.170 16 Rembo, Artur, str. 26317 Rembo, Artur, str. 17318 Fridrih, Hugo, str. 94

19 Rembo, Artur, str.181

8

Moje zdravlje je bilo ugroženo. Stizala me je strava... Bio sam zreo za smrt, a moja

slabost me je vodila do granica sveta i Himerije, domovine mraka i vihora.20

Subjektivni i objektivni Rembo su ovde bliski – on leži u bolnici, njegov kako lirski tako

i životni eksperiment je došao do kraja. Nakon „Alhemije reči“ dolazi „Nemoguće“, a za

njim „Blesak“ i „Jutro“ i Rembo se ponovo otiskuje u prošlost, u istoriju, u podsmevanje,

u preterivanje. U tim oscilacijama počiva „Boravak u Paklu“. Ako su subjektivni i

objektivni Rembo najbliži u „Alhemiji reči“, najdalji su u „Ludoj devici/Paklenskom

suprugu“.21

Postoji debata oko lirskog subjekta ovog odeljka. Lik mlade devojke je lirski

subjekat, ona je „luda devica“ koju je Rembo zaveo. No, način na koji je ta osoba

privržena Rembou, njen karakter i ponašanje, umnogome liče na Verlena pod maskom

ženskog lika. Ova tvrdnja se može potkrepiti odeljkom „Skitnice“ iz „Iluminacija“, kao i

Verlenovim pesmama koje se odnose na Remboa i njegovim pismima. Saputnik iz

„Skitnica“ je identičan „Ludoj devici“, taj „kukavni brat“22 podjednako mrzi i voli

Remboa kao i „luda devica“, očarava se njime ali i trpi njegove hirove.

Slušam ga kako pretvara bestidnost u slavu, okrutnost u čaroliju... Pravio se da se

razume u sve, u trgovinu, umetnost, medicinu. Ja sam ga pratila, jer tako se mora!

Stvarni identitet nije toliko bitan koliko Remboov pesnički eksperiment. On ismeva sebe

kroz lik svoje saputnice/saputnika, a u isto vreme i ismeva tu osobu koja ga glorifikuje i

očajava zbog njega. Rembo izokreće podsmehu i sopstveni manir da navlači maske:

Videla bih ceo dekor kojim bi se on u duhu okružio: odela, sukna, nameštaj: ja sam mu

pružila oruđe, jedan drugi lik.23

20 Rembo, Artur, str. 186

21 Rembo, Artur, str. 177

22 Rembo, Artur, str. 21823 Rembo, Artur, str. 178

9

On postaje objekat koji je posmatran od strane nekog drugog, ko je opet on sâm – luda

devica je Remboova maska, Verlenove stvarne reči o njemu su drugačije. Rembo se

krevelji sâm sebi, postavlja sebi titulu enfant terrible i ismeva svoju pratilju/pratioca koji

je slabić i kukavica. Pod maskom ruganja sebi, ruga se svom saputniku, ludoj devici,

kukavnom bratu. I opet, ruga se ponovo sebi na izboru takvog saputnika. Na kraju tog

poglavlja gotovo dobroćudno kaže:

Smešne li zajednice!24 i posle dodaje: Moj život je bio slatka ludost, to treba žaliti.

Koješta! Nakreveljimo se što bolje možemo.25

U prvoj nameri pesnik je u potrazi za nepoznatim, a već u „Boravku u paklu“ se

pokazuje koliko je taj poduhvat propao. Rembo je želeo da nađe univerzalan jezik, a ono

što je uspeo jeste da otvori Pakao u samom jeziku.26 Promene lirskog subjekta zahvataju

realnost i irealnost, Remboovo prošlo i buduće bitisanje. Zahtevaju takođe i ispovedni ton

i otklon od ličnog, ironijski stav prema sebi. Rembo uspeva da ceo ljudski rod smesti u

sebe, menjajući maske. U toj vizuri, on postiže preklapanje mikro i makrokosmosa, opet

u jeziku, u alhemiji reči, gde je sve moguće.

Odnos prema hrišćanstvu i radu

24 Rembo, Artur, str. 18025 Rembo, Artur, str. 21826 Bertolino, Nikola, str. 70

10

Artur Rembo je pisao višeznačnu, simbolističku poeziju, a „Boravak u Paklu“

je zbirka izuzetnih kontrasta. Programske ideje iz „Pisama vidovitog“ su doživele

ispunjenje Remboovoj pesničkoj i životnoj praksi i trag o tom putu je zabeležen u

„Boravku“. Rembo ne pokazuje samo lament nad prošlošću u „Boravku u paklu“.

Njegove asocijacije su široke i raznolike, mali detalji iz života su okidači za velike

pesničke slike i neki od motiva se često ponavljaju.

Možda su najizrazitije ambivalencije u „Boravku“, odnos prema hrićšnastvu i

odlasku.27 U prvom poglavlju je već rečeno kako je Rembo bio miran i poslušan učenik,

upućen u latinski, zadojen hrišćanskim učenjem, kao i strogim vaspitanjem svoje majke.28

U pubertetu prerasta u buntovnika, u Parizu živi raspuštenim, boemskim životom. Želeći

da dosegne nepoznato, on sistematično i hotimice gazi sve moralne, hrišćanske zakone,

pod devizom – rastrojstvo čula. Nakon briselske drame i tokom pisanja „Boravka u

paklu“, Rembo zapada u različite faze – zaziva Sotonu, Isusa, Boga. Govori o anđelima i

paklu. Prema mišljenju Nikole Bertolina, Rembo je stvorio tri vrste Pakla:

- Socijalno-egzistencijalni

- Folklorni

- Hriščanski29

Socijalni-egzistencijalni je nastao iz životnih prilika. Uslovljen je lošim kvalitetom

života, pijankama, mazohizmom, ranjavanjem. On provejava kroz „Boravak u paklu“ u

obliku jadikovki povodom svojih pogrešaka.

Zaslužuješ smrt sa svim svojim apetitima, sa svojim sebičnjaštvom i svim smrtnim

gresima... Ujutro bih imao tako izgubljen pogled i tako mrtvo držanje da oni koje sam

sreo možda me nisu ni videli.30

Rembo preteruje u sažaljevanju sebe, pa se kaje i zbog preterivanja:

27 Fridrih, Hugo, str. 7028 Mišon, Pjer. Rembo sin, str. 1229 Bertolino, Nikola. Rembo ili objektivna poezija, str. 6430 Rembo, Artur, str.171

11

Satana koji tvrdi da je plamen gadan, da je moj bes užasno glup. Dosta!... Kad pomislim

da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odrešito, spreman

sam za savršenstvo... Oholost. 31

Pakao te egzistencije leži u tome, što nema rešenja.32

Folklorni pakao je možda najpoetičniji i najneozbiljniji. Mašta je preuzela

vođstvo i Rembo vidi sebe, van realnog sveta, prognanog, vraćenog, pomilovanog:

Postadoh basnoslovna opera: videh da sva bića imaju sudbinu koja ih neminovno vodi

sreći: akcija nije život, nego način da rasipamo snagu, iznuravanje. Moral je slabost

mozga.33

Počevši od naslova zbirke „Boravak u Paklu“, snažna stuja asocijacija i tema

koje se javljaju u Remboovom delu potiču iz sveta judeohrišćanske simbolike. Služi li

religija kao dobra forma tradicije koja se može ismejati ili Remboa boli otpor hrišćanskog

nasleđa kog ne može da se odrekne?34 Ono što sam tekst nudi jeste neosporno uranjanje u

hrišćansku sliku sveta. Remboov odnos je promenljiv kao i prema svemu ostalom.

Prepoznajem tu prljavo vaspitanje mog detinjstva,

reći će on u „Blesku“.35 U odeljku „Nemoguće“ zaključuje:

Crkveni ljudi će reći: Razumemo. Ali vi govorite o Zemaljskom raju. U istoriji

istočnjačkih naroda nema ničega za vas.36


32 Bonfoa, Iv, str. 104

33 Rembo, Artur,str. 18934 Bertolino Nikola, Rembo ili Objektivna poezija, str. 6535 Rembo, Artur, str. 190


12

Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje veronauka. Ja sam

rob svog krštenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesreću, izazvali ste i svoju. Siroto

nevinašce! Pakao ne može da napadne pagane.37

Dati odlomci ilustruju različite, ali sinhronizovane ideje o hrišćanstvu – Rembo

oseća da je proklet religijom. Ona je usađeno vaspitanje njegovog detinjstva i predstavlja

nasleđe kog bi se najradije odrekao jer ga ipak uslovljava moralnim standardima. Iz tih

razloga on priželjkuje da je paganin. Kada bi bio van sistema, kada ne bi bio hrišćanin, on

bi ponovo bio čist. Ovako, on može samo biti palo biće, koje ne može da se vrati u Raj, a

i da može, ne bi ni želeo. Rembo oseća unutrašnji sukob modernog čoveka.

Čemu moderni svet ako ljudi pronalaze takve otrove?38

Remboova mašta pretvara ga u crnca, paganina, Gala i Skandinavca:

Da li neko želi crnačke pesme ili plesove hurija? Želi li neko da iščeznem, da uronim u

potragu za prstenom? Želi li neko? Praviću zlato, lekove.39

Sve što tvrdi da jeste, ono je što bi želeo biti. Bekstvo ili odlazak neminovno proističu

kao rešenje. Nema odeljka „Boravka u Paklu“ u kom Rembo neće pomenuti neki

hrišćanski motiv. Ponekad će se kreveljiti, zamišljati Isusa kako hoda „preko purpurnih

kupina“ ili Đavola kako „trči za divljim semenkama“. Ponekad će ozbiljno žaliti. Prvi put

se u Remboovoj poeziji ovde javlja smrt.40 Iako za ovu temu ima povoda zbog briselske

drame, smrt ima hrišćanski koncept. Ona je duhovna smrt, koja priziva i telesnu. Jednom

će je prihvatati, na drugom mestu će se boriti protiv nje – u momentu pisanja „Boravka u

Paklu“, smrt nije stvarna pretnja, Rembo je ranjen u zglob na ruci, njegov poraz je smrt

37 Rembo, Artur, str. 17438 Rembo, Artur, str. 18939 Rembo, Artur, str. 17540 Bonfoa, Iv, str. 123

13

njegove zamisli.41 Ona se razvija u temu spasa i izlaska – ima li više života, postoji li novi

život posle smrti koja je kod njega nastala?

Ah opet se popeti u život! Ili Brzo! Postoje li drugi životi?, a zatim – Ja hoću slobodu u

spasenju: kako da je postignem?42

Još jedan motiv se javlja, kao varijanta bega – san. San i spavanje pominje

Rembo u „Jutru“. „Pad i spavanje su izjednačeni“.43

Znao sa spavati ne budeći se više dana, a ustavši, nastavljao bih s najtužnijim snovima.

– kaže u „Alhemiji reči“ . Kako odmiče „Boravak u paklu“ i kako se vezanost za krevet

bliži kraju, Rembo viziju smrti postepeno zamenjuje ili ublažava vizijom sna. Pad time,

nije konačan – on je bio san ili spavanje, što je dugotrajnije, i može biti okončan. Nije

slučajno što ...opevati moje spavanje44, Rembo pominje u „Jutru“. Ovo poglavlje je

najmračnije, ali se „upravo u njemu rađa nada“.45 Iako posle njega sledi „Zbogom“, i taj

oprošaj je optimističniji od „Noći u paklu“. Te različite varijacije okončavanja, što

životnog, što poetskog ukazuju na neobičnu polarizaciju Remboovog sveta – nevinost i

grešnost su polovi. Međutim, u nevinost spada sve što nije deo Remboovog stvarnog

života i iskustva, to je mašta o dalekim krajevima, o istočnjačkoj mistici i afričkim

predelima. Grešnost je hrišćansko vaspitanje, pariski život, njegovi ideali i izbori kojih bi

se rado odrekao.

U Remboovoj poeziji vlada čulnost, ona je mahom ružnoća. 46 U svetu

„Boravka u paklu“, sve je opipljivo, čak i njegove halucinacije, sve je gorko, grozno,

41 Bertolino Nikola, Rembo ili Objektivna poezija, str. 7242 Rembo, Artur, str. 17643 Bonfoa, Iv, str. 12344 Rembo, Artur, str. 19145 Bonfoa, Iv, str.147

46 Fridrih, Hugo, str. 83

14

uzvišeno, čulno na moderan način, nalik na Bodlerove slike grada. Nikola Bertolino

smatra da je Rembo učinio u poetskoj praksi ono što je Bodler prvi uneo u teoriju.47

Lepota postoji u „Boravku u paklu“. Ona postoji van domašaja poroka i van domašaja

umetnosti:

Razvrat je glup, porok je glup i treba odbaciti trulež.48

„Boravak u paklu“ počinje stihovima:

Nekada ako se dobro sećam, moj život je bio gozba na kojoj su se sva srca otvarala, na

kojoj su tekla sva vina. Jedne večeri sam posadio Lepotu na kolena. I našao sam da je

ružna. I izružio sam je. 49

Rastrojstvo čula je narušilo lepotu nevinosti, ali ta lepota nije zauvek izgubljena, na kraju

„Alhemije reči“, Rembo kaže:

To je bilo i prošlo. Ja danas znam da pozdravim lepotu.50

Rembo aludira na kraj svoj pesničkog stvaralaštva, kraj rastojstva čula i kraj bunila – „on

pozdravlja lepotu, jer se oslobodio umetnosti“.51 Rembo je sâm izveo pobunu protiv

morala, a rastrojstvo čula ga je dovelo na ivicu smrti. On sili sebe na eksperiment koji mu

ne leži, radi vidovitosti. On vapi za nevinošću, jer mu je iskustva i previše. Nevinost

suprotstavlja svojoj oholosti, koja ga je nagnala u eksperiment.

Zločinci su odvratni poput uškopljenika: ja sam čist, i to mi je svejedno. Ali ko je moj

jezik učinio tako podmuklim, te je sve do sada vodio i štitio moju lenost? 52 ...Jarost,

47 Bertolino Nikola, Rembo ili Objektivna poezija, str. 5648 Rembo, Artur, str. 17249 Rembo, Artur, str. 16750 Rembo, Artur, str. 18751 Bertolino Nikola, pogovor Sabranih dela Artura Remboa, str. 28152 Rembo, Artur, str. 168

15

razvrat, ludilo, čije zanose i slomove ja poznajem – čitavo to breme je odloženo.

Procenimo bez vrtoglavice kolika je moja nevinost. 53

Pitanje nevinosti i krivice u hrišćanskom kontekstu muči Remboa. On

procenjuje i odmerava svoje postupke, pada u očaj, u halucinaciju spasenja, ali iza

mističnih i ezoteričnih slika se krije jednostavno traženje puta za dalji život. Remboovo

vidi spesenje u milosrđu i oprostu prema samom sebi, ali kako je to hrišćanski koncept,

Rembo mu ne veruje u potpunosti. Spasenje u „Boravku u paklu“ ipak počiva u radu i

napretku rad, to je put nade za Remboa. Rad, razum i nakuka su pokretačke sile koliko i

bekstvo, odlazak i paganstvo.

Ljudski rad! To je eksplozija koja s vremena na vreme obasja moj ponor.54

– reći će Rembo u „Blesku“. Suština možda leži u rečima – sa vremena na vreme.

U „Ludoj devici/Paklenskom suprugu“ će reći o sebi –

On nije od onih koji znaju neko znanje i nikad neće raditi.55

Menjaće iskaz nekoliko puta – tvrdiiće da mu je rad poznat i da on ume sve, a

zatim kako nikad ne želi raditi i da poseduje samo nadarenosti koje su beskorisne. Čini se

da u zasićenosti idejama koja ga opseda u „Boravku u Paklu“, jedina stvar koja „nije

taština“56 je rad. Koncept vidovitosti podrazumeva nerad i porok, naduvenost i oholost, a

ljudski rad je konkretan i isceliteljski. Rad je za Remboa plemenita ambicija, koja

spasava od rastrojstva. On je proleterski i slobodan, vezan za daleke krajeve i nove

početke i gradi jednu utopijsku sliku. Ipak, ta utopija je zanimljiva – ona se sastoji od

realnih i opipljivih životnih činilaca – Rembo je proživeo sve što je egzotično,

jednostavan, miran život je ono što bi mu nedostajalo.

53 Rembo, Artur, str. 17254 Rembo Artur, str.19055 Rembo, Artur, str. 17856 Rembo, Artur, str. 190

16

Zaključak

17

„Boravak u paklu“ je precizno osmišljena i zaokružena zbirka poezije Artura

Remboa. „Iluminacije“ su možda njegov najveći pesnički domet, ali „Boravak“ je ličan,

glasan krik mladog pesnika preobličen u remek delo simbolizma. Prožimanje stvarnosti i

poezije, ispovednog i metaforičnog, čini Remboov pokretni i živi duh gotovo opipljivim.

U eksperimentu u kom je zamalo izgubio život Rembo se pokazuje kao mladić neobične

snage za dalekovidost. „Boravak u Paklu“, koliko god bio stilizovan, ispovedan je, dubok

i prisan. On oslikava jedno mlado rastrzano biće u njegovoj paloj genijalnosti.

Čitajući „Boravak u paklu“, prigodno je porediti Remboa sa likom doktora

Fausta. Pesnik podseća na mladog Fausta koji je svesno gubi svoju dušu i nevinost zarad

alhemije, zarad vidovitosti, a zatim shvata da jedino rad nije taština na ovom svetu.

Takva jedna ličnost je, u najmanju ruku, interesantna. Dubinu Pakla koji je preživeo ne

može da nadmaši faustovska zasićenost – ovo je kompaktan, pažljivo oblikovan izveštaj

o sopstvenom padu. U njemu se prepliće stvarna tuga i klovnosko lice dečaka koji se

krevelji sebi i čitaocu, koji tiska cenu od jednog franka na korice i koji svačemu poriče

vrednost i zadaje novu.

Literatura:

18

1. Bertolino, Nikola. Fenomen Rembo, Nolit, Beograd, 1991.

2. Bertolino, Nikola. Rembo ili objektivna poezija, Službeni

glasnik, Beograd, 2009.

3. Bonfoa, Iv. Rembo, njim samim, Vuk Karadžić, Beograd,

1966.

4. Fridrih, Hugo. Struktura moderne lirike, Svetovi, Novi Sad,

2003.

5. Milošević, Miloš. Od simbolizma do avangarde, Zmaj, Novi

Sad, 2006.

6. Mišon, Pjer. Rembo sin, Filip Višnjić, Beograd, 2006.

7. Rembo, Artur. Sabrana dela, Paideia, Beograd, 2004.

19

boravak u paklu

Documents