BOGDAN CVIJETIĆ - VIRTUOZ I GOLGETER

Priĉa o jednom od najboljih srpskih rukometaša svih vremena, Bogdanu Cvijetiću, je posebna i ne obiĉna.

Ova priĉa je deo jednog velikog bogatstva koje ĉine sportske legende ponikle u podneblju izmeĊu Dunava i Save i Avale plave. Priĉe o srpskim sportskim legendama su izvorišta na kojima budući asovi

primaju pelcer najplementitijeg viteštva, sportske ĉasti i umeća. U toj galeriji sporstkih gromada, bez

rezerve su Rajko Mitić, Miloš Milutinović, Milutin Šoškić, Milan-Gale Muškatirović, Mirko Sandić, Radivoje Korać, Vlade Divac, Aleksandar ĐorĊević, Franjo Mihalić, Ivan-Geza Gubijan, Nenad Stekić, Dragutin Topić...i

drugi njima ravni ili pribliţno sliĉni. Za sportsku slavu i ĉast sportske veliĉine neophodno je usaglašavanje

mnogih ĉinilaca koji su bitni i vrlo razliĉiti, zavisno od sporta i njegovih karakteristika. Bogdan Cvijetić je pionir u sportu koji u prvim godinama druge polovine XX veka osvaja srednjoškolsku omladinu oba pola u

glavnom gradu Srbije. On je amblem i obrazac koji je otkrivao snagu, brzinu, upornost, borbenost, a

posebno virtuoznost u kontaktu sa loptom. Prva decenija rukometa u Beogradu pripada Bogdanu Cvijetiću, kao njegovom najboljem demonstratoru i promoteru. Ljubitelji rukometa, Bogdanovi saigraĉi i bivši

rukometaši koji su igrali protiv ekipe za koju igra Boca, nemaju dilemu koji je graditelj igre u dresu

beogradske Crvene zvezde bio i ostao najbolji u toj sloţenoj ulozi razigravanja saigraĉa. U anketi voĊenoj u uţem krugu rukometaša veteran na temu izbora najbolje postave u istoriji RK Crvena zvezda, dobijen je

sastav u kome je uloga srednjeg beka pripala Bogdanu Cvijetiću, u društvu Dejana Perića na golu, Dragan

Škrbića na pivou, sa Branislavom Pokrajcem i Ţikicom Milosavljevićem na krilima, i sa Jovicom Cvetkovićem i Milanom Lazarevićem na desnom i levom beku. Peĉat u koji su utkani svi superlativi o elementima

rukometne igre, ostavio je trajan trag u sećanjima na ono što je spontano i neponovljivo izvodio ĉovek

velikog srca u jedinstvenim rešenjima proigravanja i solo akcija. Ţivotni put Bogdana Cvijetića je pun surovosti, ali je zato i izuzetan primer za mlade sportiste kako upornost i istrajnost na krilima snaţne volje

uzleću ka sportskim vrhovima i slavi.

RoĊen u Banja Luci, 1. marta 1933. Drugi svetski rat je prisilio porodicu Cvijetić na ĉeste promene mesta

boravka i Bogdanovog školovanja. Uĉio je osnovnu školu od Banja Luke, preko Dravara i Beograda, i ponovo Banja Luke, sa svim nedaćama i teretima koje nose ĉeste selidbe u ratnim okolnostima. Srednje obrazovanje

je sticao u Beogradu, Bugarskoj i Banja Luci, da bi se 1951. upisao na Drţavni institut za fiziĉku kulturu.

Opredeljenje za poziv profesora u oblasti fiziĉkog vaspitanja je logiĉan put jednog svestranog sportiste koji je bio uspešan gimnastiĉar, atletiĉar, fudbaler,

odbojkaš, košarkaš, kajakaš, i na kraju rukometaš. Kao student DIF-a, nastupao je za ekipu svog fakulteta na propagandnim turnirima koji su igrani u Beogradu, uz uĉešće beogradskih ekipa Crvene zvezde,

Ţelezniĉara, Radniĉkog i Dinama iz Panĉeva. Svestrani sportista, u rukometu na malom terenu pronašao je

pravi sport za svoje kvalitete. Zvezdin kapiten Dejan Mandić pozvao je Bogdana Cvijetića da pristupi klubu koji je prvi povukao radikalan potez, da ekipa Crvene zvezde ubuduće igra samo mali rukomet. Ovu ideju u

naredne ĉetiri godine prihvatiće sve ekipe ne samo u tadašnjoj Jugoslaviji, nego i širom rukometne Evrope.

Tako je rukomet u sadašnjem obliku transformisan iz velikog rukometa igranog na terenima fudbalskih dimenzija. Bogdan Cvijetić dodaje nov kvalitet jednom perspektivnom timu. Bogdan je, kao istinski voĊa, iz

ekipe DIF-a u Crvenu zvezdu doveo Ivu Lupisa, Acu Milića, Nikolu-Paju Vuĉkovića, Tomislava Raguša...Igrom

punom inventivnog stvaralaštva, Crvena zvezda je nosilac razvoja rukometa na celom jugoslovenskom prostoru. Ova ocena je potvrĊena već 1955. kada zvezdaši osvajaju prvu titulu prvaka Jugoslavije u muškoj

konkurenciji, a već sledeće 1956. Crvenoj zvezdi pripada dupla kruna. Osvojeni su i prvenstvo i kup. Za

jugoslovenski rukomet je posebno vaţna 1957. kada je formirana I savezna liga za rukometaše. Crvena zvezda je preko kvalifikacionog turnira izborila zasluţeno mesto u elitnom društvu i postala jedan od retkih

timova koja u svojoj istoriji niakda nije igrala u niţem rangu. Rezultati i uspesi Crvene zvezde dobijaju na

teţini ako se zna da su Zagreb, Sarajevo i Ljubljana bili jaki rukometni centri sa mnogo duţom rukometnom istorijom. Kvalitetan skok u igri Crvene zvezde inicirao je junak naše priĉe -Bogdan Cvijetić, jedan od retkih

sportista koji je samo njemu znanim fluidom uspostavljao kontakt sa gledalištem i za rezultata i za gušt

svakog gledaoca. Uspevao je Bogdan da posle svake bravure baci pogled u gledalište i u trenu najavi novi spektakl i opet novi, do tada neviĊen u ovoj jednostavnoj igri koju je on toliko obogatio da su se tu preplitali

snaga u borbi za ţivot sa baletskom elegancijom, kad protivnik još samo pogledom ispraća iznenadan potez

majstora. Bogdan je osvajao publiku i igrao za njeno zadovoljstvo, a protivnika prisiljavao na predaju i divljenje. Potez koji moţe da izvede svako nije dozvoljavala stvaralaĉka priroda Bogdana Cvijetića, on je

mogao ono što ne moţe niko. Boca je komponovao svoju akciju u trenu, prema situaciji, i zato je bio

neuhvatljiv. Kao ĉlan leskovaĉke Duboĉice, Bogdan je u finalu sajamskog turnira odigranog 1958. u Leskovcu, celo drugo poluvreme drţao publiku na nogama, koja je ovacijama naizmeniĉno pozdravljala

Bocine golove i asistencije kojima je bacao u vatru ĉas Zorana Cvetanovića, najboljeg leskovaĉkog

rukometaša svih vremena, ĉas Velimira Ćirića, perspektivnog pivotmena i zaljubljenika u Bogdanovu igru. Po

završetku utakmice i predaje pehara, publika je dugo ostala na tribinama i ţalila što se ĉudesna igra okonĉala.

I kasnije, Bogdan je osvajao gledališta u Švajcarskoj i Francuskoj. Bogdan Cvijetić nije umeo da se zatvori i

igra za sebe i ekipu. On je voleo ambijent i pravio ga kao maĊioniĉar skrivajući loptu, da bi sa širokim osmehom pokazivao da je lopta u mreţi protivnika. Kao graditelj, Bogdan je dejstvovao na širokom prostoru

izmeĊu svojih saigraĉa i, kao pravi dirigent, za tren preformirao raspored igraĉa, pravio haos u zoni

protivnika i asistirao najbolje postavljenom saigraĉu. Repertoar njegovih dodavanja nije registrovan u udţbenicima rukometne tehnike, Bogdan je improvizovao i komponovao novo i novo na poznatu temu. Moć

Bogdanovih asistencija afirmisala je mnoge pivotmene, a pre svih Nikolu-Paju Vuĉkovića, PeĊu Jovanovića,

Rikarda Klemenĉića, Velimira Ćirića i dr. Bogdan Cvijetić kao realizator bio je uvek u vrhu liste golgetera savezne lige. Šutirao je raznovrsno-sa zemlje iz laţnog dodavanja, iz koraka sa obe noge uvek toliko da

iznenadi golmana, a tek u skoku bile su bravure i parade. Snaţan odraz omogućavao je zadršku u skoku.

Gipkost je stvarala lepezu šuta od klasiĉnog skoka do totalnog ereta. Bio je precizan u snaţnom šutu, a lukav da laţnjakom pošalje golmana u jednu, a loptu u drugu stranu. Prema Bogdanu je ĉinjena nepravda

jer se o njemu govorilo preteţno kao igraĉu sa loptom u rukama, meĊutim, Bogdan je bio moţda još bolji

odbrambeni igraĉ. Njegov prostor u zoni 5-1, na mestu centarhalfa, je bio samo njegov. Ĉuvao je uspešno najbolje pivoe, zaustavljao najjaĉe šutere, blokirao sve lopte u rasponu svojih ruku i nogu. Bio je pravi

golman na liniji šesterca, iz te pozicije osvojene lopte slao je nepogrešivo u kontra -napad. U moralnom

smislu nosio je pozitivnu motivaciju. Predaja nikad, borba do kraja za ĉastan rezultat. Sportmen za uzor i ponos.

Iz ove priĉe raĊa se pitanje gde je i od koga Bogdan Cv ijetić to nauĉio. Bogdan nije imao ni trenere, ni uĉitelje. Uĉio je sam, otkrivajući ćudi lopte, pas igre i šuta. U vreme kada je Bogdan došo u Crvenu zvezdu,

trener je bio Mihailo Marković, zvani Mića 'Nos', jedan od osnivaĉa rukometne sekcije Crvebe zvez de i jedan

od legendarnih igraĉa koji je ostavio atletiku i trajno se posvetio rukometu, stekao status reprezentativca Jugoslavije,a kao trener ţenske juniorske reprezentacije Jugoslavije 1977. postao prvak sveta u Bukureštu

sa ekipom koju je predvodila rukometna princeza Svetlana Kitić. Mihailo Marković je, odmah po dolasku

Bogdana Cvijetića u Crvenu zvezdu, novog igraĉa prihvatio kao saradnika za dogovaranje oko najboljih rešenja. U Zvezdi je tako bilo uvek, da se svaki trener konsultuje sa Bogdanom o sad rţaju treninga,

tehniĉkim rešenjima i taktiĉnom opredeljenju. Kao student na DIF-u, bio je dragocen demonstrator u prikazu

elemenata rukometne igre na ĉasovima kod proesora Franje Horvatića koji je bio svestan da niko ne moţe da izvede traţeni zahtev bolje od Bogdana. U toj ulozi Bogdan je uţivao i davao sve od sebe, pa je kao plod

takve saradnje na DIF-u stasala plejada vanserijskih igraĉa kao Rade Ristić, Radosav Mutić, Paja Vuĉković,

Tomislav Raguš i dr. Kao nenadmašan u ulozi demonstratora, Bogdan će na poziv selektora reprezentacijee Rumunije Nikolaja Nedefa, pokazivati svoje vrhunsko umeće i igraĉima Hnatu, Mozeru, Gruji, Ivaneskuu,

Gacuu....nosocima zlatne medalje sa svetskih prvenstava 1961. i 1964.

Za reprezentaciju Jugoslavije Bogdan Cvijetić je nastupao 11 puta i postigao 21 gol. Iz tog vremena ostala je

dilema iz kojih razloga se savezni kapiten Ivan Snoj odrekao usluga igraĉa takvog formata kakav je bio

Bogdan. Obrazloţenja koja je davao Ivan Snoj nisu imala argumentovanu podlogu. Ivan Snoj je svoje rukometno 'znanje' kompenzovao ĉinovniĉkom dokumentacijom, aţurnom i sveobuhvatnom, a zaklanjao se

iza trenerskih imena Irisa Dolanca, Krete Pavlina, a posebno Vlade Štencla. Ivan Snoj je bio uspešan kao

ĉlan Tehniĉke komisije IHOR-a i kao tehniĉki sekretar RSJ. Osvojeni trofeji su delo velikih trenera, a na karijeru Ivana Snoja pala je trajna senka zbog upornosti da dokaţe svoje subjektino vrednovanje igraĉa k oji

je osvajao simpatije rukometnih struĉnjaka širom Evrope.

Evo nekih citata:

Nikolaj Nedef, trener reprezentacije Rumunije, dvostrukog prvaka sveta: “Cvijetić je takav tehničar i takmičar da bih ga uvek poželeo u svom timu.”

Iv Bulonj - trener reprezentacije Tunisa: “Video sam mnogo dobrih igrača, Nemca Kempu, Dance Olsona i

Petersona, ŠveĎanina Jansena, ali Jugoslovena Cvijetića možemo uporediti samo sa najvećim svetskim

majstorom Čehoslovakom Erstom. Njegova zadivljujuća preciznost u igri, njegova velika b rzina u pokretima i inteligencija u taktici su na najvećem mogućem nivou...”

Kurt Valdmark - trener reprezentacije Švedske, dugo godina prvi struĉnjak u Evropi: “Malo poznajem

jugoslovenske igrače, ali zapamtio sam Cvijetića, crnoputog profesora fizičke kulture.”

Rade Stanojević, dugogodišnji sportski hroniĉar i urednik u listu Politika, 13.11.1960: “On, najbolji veštak u

vladanju loptom koga smo ikad imali, majstorski će, neočekivano i uvek u najpogodnijem momentu dodati loptu saigraču, kome jedino preostaje da zatrese mrežu. Cvijetić jednom doda loptu desnom, drugi put

levom rukom, neki put odozdo, a vrlo često iz okreta ili preko glave, ili dok je leĎima okrenut saigraču i

protivniku. Njegovi pokreti zbunjuju sve igrače izuzev članova njegovog tima, koj i su neprestano na oprezu i uvek spremni da loptu prime i postignu gol...”

Ljubomir Vukadinović, najbolji sportski novinar Srbije svih vremena (21.02.1958-Politika): “Šekularac je u

malom fudbalu ono što je on u u rukometu - igrač čarobnjak varke. Kad ima loptu, za tren oka pokretom ramena rastera protivnike oko sebe i otvori put nekom od svojih saigrača. Iz tako stvorenih prilika, gol je

neminovan. U fintama je toliko vešt i raznolik da mu varke stalno uspevaju. Izvodi ih brzo, iznenadno, s

takvom harmonijom i lepotom pokreta da izaziva oduševljene publike...”

Posebnu vrednost imaju mišljenja o Bogdanu Cvijetiću ljudi koji su bili njegovi saradnici, kao treneri ili saigraĉi, afirmisani u sportu i privatnom ţivotu kao vrhunski struĉnjaci. Evo deo izvoda:

Mihailo Ćuliziborić-Ćuza, trener reprezentativnih selekcija Jugoslavije, trener Dinama iz Panĉeva, sa dve

titule prvaka Jugoslavije u velikom rukometu 1955. i 1957. godine, afirmisao jugoslovenski rukomet

dugogodišnjim radom u Tunisu i Francuskoj, o Bogdanu Cvijetiću kaţe: “Cvijetić je bio poznat po tome što je prema sebi bio toliko strog i zahtevan da mu nije bio ravan ni najstroži trener . Cvijetić je bio žongler sa

loptom, neuporediv majstor u tehnici, individualac koji nije igrao samo za sebe, nego isto tako i za kolektiv.

Sve je demonstrirao spontano i instiktivno, sa mnogo spretnosti, varkom tela nezavisno od ruke, brzo i elegantno, sa velikom preciznošću, prema okolnostima uočenim u igri. Takvim stilom predstavljao je ekipu

za suparnike, a ponekad je iznenadnim rešenjima 'na spavanju' hvatao i svoje saigrače. Imao je savršen

osećaj tzv. vremensko-prostorne orijentacije igre, a da pritom ne otkrije svoju nameru niti pogledom, niti gestom Imao je 'oči na sve strane', širok vidni ugao, dok mu je centralni pogled lutao na suprotnu stranu. U

tom mu je znatno pomogla njegova neobično izražena gipkost tela i zgloba ruke, kao rezultat strpljivog i mukotrpnog rada na treninzima. Iako je bio izraziti individualac koji je na terenu izvodio sve ono što drugi

nisu mogli, nesebično je učestvovao u igri, otvarao prostor saigračima, navodeći protivnika na sebe, da bi

onda nesmetano poslužio slobodnog igrača u situaciji za postizanje gola. Oduševljavao je visokom tehnikom i bogatim repertoarom finesa u igri, tako da je mnogo učinio na popularizaciji rukometa u samom začetku,

kada je ovaj sport tražio svoje mesto pod suncem. Kao takav, bio je cenjen i van granica naše zemlje.

Čuveni rumunski selektor Nedef ga je više puta pozivao na pripreme svoje reprezentacije kao demonstratora....Boca Cvijetić je bio najpopularniji igrač jedne generacije takoĎe vrsnih rukometaša.”

Dipl.ing. Dejan Mandić, standardni prvotimac Crvene zvezde, njen osnivaĉ i dugogodišnji kapiten:

“Najizrazitiji nosilac specifičnog stila igre i njen najbolji interpretator bio je, bez sumnje, Bogdan Cvijetić.

Stamene fizičke graĎe, pokretljiv, sjajne koordinacije pokreta, igrom sa obe ruke I briljantnom tehnikom, po prirodi uporan i borben, Bogdan je bio najbolji igrač u timu dobrih i iskusnih igrača. Bio je jedan od golgetera

ekipe, ali je i duhovitim asistencijama prema saigračima mogao da nadmudri odbranu protivnika i tako

omogući postizanje golova. Ne treba ni pominjati da je, kao veliki borac, davao pun doprinos u igri u odbrani, što nas samo utvrĎuje u uverenju da je bio kompletan igrač najviše klase. Sportista po vokaciji, bio

je sportista u svakoj pirlici i sa podjednakom ozbiljnošću pristupao je svakoj utakmici i svakom protivniku. U

odnosu sa saigračima bio je uvek korektan, čak i onda kada bi se opravdano ljutio zbog nepotrebnih grešaka pojedinaca, ili u periodima slabije forme ekipe, u porazima koje je teško, vrlo teško podnosio.”

Prim.dr. Svetislav Stonkić, prvotimac Crvene zvezde, reprezentativac Jugoslavije i savezni kapiten ţenske

seniorske reprezentacije, dugogodišnji lekar rukometnih selekcija Jugoslavije: “Bogdan Cvijetić, snažan, brz,

izdržljiv, požrtvovan, a iznad svega-besprekoran tehničar. Može se reći da ga je lopta strasno volela. Kao da je znala da u njegovim rukama ima punu zaštitu i sigurnost, sa punim osećajem da će biti upućena u pravo

vreme ponovo u sigurne ruke ili će se naći golmanu iza leĎa. Boca je sa loptom bio pravi virtuoz. Siguran u

odbrani, furiozan u napadu. Kada je imao loptu u rukama, znali smo da u zamisli realizacije ima nekoliko rešenja. Najčešće da postigne pogodak, da proigra pivotmena, da doda levo ili desno od sebe, a onome ko

dobije takvu loptu ostaje lak posao da uspešno završi akciju.

Posebno se znalo da su-kada je Boca u skoku-sva rešenja moguća. Lopta ide prema onome ko se nalazi u

najpovoljnijoj poziciji da postigne gol. To je mogao da ostvaruje samo igrač besprekorne tehnike i sa izuzetnim pregledom igre. Bio je mozak tima, voĎa igre. Bez njega bili smo solidna ekipa, sa njim izvrsna. Podjednako je shvatao angažovanje na treningu i na utakmici, svestan da na taj način ostvaruje individualni

i kolektivni napredak, služi za primer drugima, a on je tome uvek težio. Bio je veliki igrač. Na prste jedne

ruke bi se mogli nabrojati igrači njegovih kvaliteta u svetu. Nesebičan, sa velikim zadovoljstvom je svoje znanje prenosio drugima, posebno mlaĎima, svojim učenicima...”

Citirana mišljenja o Bogdanu Cvijetiću su spontani konzensus o velikom igraĉu koji je izazivao nepodeljeno

divljenje u svakom segmentu rukometne igre.

Bogdan Cvijetić je u svojoj bogatoj i dugoj karijeri imao i posebnost u ĉinjenici da je dugo, vrlo dugo, bio u dvostrukoj ulozi igraĉa i trenera. To mogu samo veliki autoriteti, a to je Bogdan obavljao elegantno i

racionalno uz veliku podršku saigraĉa i uĉenika. Istovremeno je igrao i stvarao igraĉe i ekipe uz rezultate

koji su najverovatnije jedinstveni u sportu.

Uvid u Bogdanovu rukometnu karijeru je putovanje kroz vreme koje je za njega -rukometnog majstora-stalo u zenitu snage i znanja i trajalo dok sam nije rekao: “Sada je ipak dosta.” To je bila teška odluka za ĉoveka

iza koga su ostale pobede i mnogo igraĉa i timova ĉiji je bio tvorac.

U matiĉnom klubu je proveo jednu deceniju, osvojio dve šampionske titule i jedan kup. U sezoni 1959 -60 je

u Crvenoj zvezdi i igraĉ i trener. Još jednom je sedeo na klupi Zvezde 1964/65 . gdine, ovoga puta samo kao trener. Uspešnu karijeru i igraĉa i trenera Cvijetić nastavlja u Švajcarskoj u klubu Internacional iz Ţeneve

koji za dve godine uvodi u II ligu iz regionalne. Od 1965. u Francuskoj Bogdan igra za i trenira klubove:

Kaluir, Šarore, Vilfranš, Gajar i Evijan. Ĉudesne rezultate je ostvario sa ekipom Vilfranš, koju je od regionalne lige doveo do I najkvalitetnije lige Francuske i u sezoni 1966/67. bio treći klub u Francuskoj. Na

mnogobrojne pozive iz Švajcarske, Cvijetić se vraća u Ţenevu i kao igraĉ, i kao trener brani boje kluba

Šenoa . Istovremeno je trener Univerzitetske reprezentacije grada Ţeneve.

Pored sportske aktivnosti u klubovima, Bogdan je profesor na fakultetu za fiziĉku kulturu i tako do 1994.

godine, kada je penzionisan u svojstvu federalnog eksperta za sportske igre rukomet i košarku. Sada Bogdan Cvijetić ţivi na relaciji Beograd-Ţeneva kao vrlo situiran graĊanin u porodici sa suprugom Jovankom.

Kći Vera je advoakt i udata, ima dvoje dece-Bogdanovih unuka-koji su Bogdanova radost i bogatstvo. Sin

Kristijan je profesor fiziĉke kulture i fudbalski trener, po onoj narodnoj “Iver pada pored klade”.

Sve reĉi, kojima je opisivana blistava karijera do sada neprevaziĊenog ĉarobnjaka sa rukometnih terena od

šljake, betona, parketa i tatrana, potkrepiće fotografije koje potvrĊuju raskoš talenta i velemajstorsko dostignuće kao rezultat upornosti i istrajnosti na putu do savršenstva. Mladima za uzor i primer.

Obrada Petar Lazarević