blanšo-poj sirena

7/21/2019 Blanšo-Poj Sirena

http://slidepdf.com/reader/full/blanso-poj-sirena 1/5

78

POJ SIRENA

Susret sa imaginarnim

Sirene: čini se da su zaista pevale, ali na način ko ji ni je zadovoljavao, ko ji je samo do-zvoljavao da se nasluti u kom se pravcu otvara ju stvarni izvori i stvarno zadovoljstvo pe-vanja. Pa ipak su svo jim nesavršenim pesmama, pesmama ko je će tek doći, vodile pomor-ca prema prostoru u kom bi pesma zaista mogla otpočeti. One ga, dakle, nisu prevarile,stvarno su ga usmeravale ka cilju. Ali kad se dospe dotle, šta se moglo desiti? Kakvo je to

mesto bilo? Mesto na kom se moglo samo iščeznuti, jer je i sama muzika, u toj zemlji izvo-ra i porekla, iščezla, još dosledni je nego u bilo kom drugom kra ju sveta: more u ko je su,začepljenih uši ju, tonuli živi, i u kom su i Sirene, da bi potvrdile svo ju dobru volju, moraletakođe jednog dana iščeznuti.

Kakav je bio taj poj sirena? U čemu se sasto jala njegova mana? Zašto ga je ta mana či-nila tako moćnim? Jedni su uvek odgovarali: to je bio neljudski poj – bez sumnje, nekakavprirodni zvuk (a ima li drugači jih?), ali na rubovima prirode, u svakom sluča ju, čoveku tuđ,izuzetno nizak, ali ko ji u njemu pobuđu je neizmeran užitak propadanja ko ji ne može za-dovoljiti u uobiča jenim uslovima života. Ali, vele drugi, neobični ja je bila čaroli ja: ona jesamo oponašala ljudski poj, a kako su Sirene, ko je su bile obične životinje, izuzetno lepe

zbog odraza ženske lepote, umele da peva ju kao ljudi, one su poj toliko očuđivale da su uslušaocu budile sumnju u neljudskost sveg ljudskog po ja. Jesu li, dakle, toliki ljudi stradaliiz oča ja, zaljubljeni u sopstvenu pesmu? Iz oča ja bliskog ushićenju. Bilo je nečeg prediv-nog u tom stvarnom po ju, za jedničkom i tajnom, jednostavnom i svakodnevnom, nečegšto su morali smesta prepoznati, u glasu tih tuđih, i imaginarnih sila, u tom po ju ponorako ji je, načut, u svakoj reči otvarao ponor i pozivao neodoljivo da se u njemu nestane.

Taj poj, nek se to ne zanemari, obraćao se moreplovcima, plahim i drčnim ljudima, a isam je bio plovidba: bio je distanca, a pružao je upravo mogućnost da se ta distanca pre-đe, da se pesma pretvori u kretanje prema pesmi, a to kretanje u izraz najveće želje. Čud-novata plovidba, ali sa ko jim ciljem? Oduvek se moglo misliti kako su svi ko ji su cilju prišliuspeli samo da mu priđu i da su stradali zbog nestrpljenja, jer su prerano potvrdili: to jeovde; ovde ću baciti sidro. Drugi, pak, smatra ju da je bilo prekasno: cilj je uvek osta jao iza;čaroli ja je zagonetnim obećanjem navodila ljude da budu neverni i sebi i suštini pesme,budeći nadu i želju za velelepnim onostranim, a to onostrano predstavljalo je tek pusti-nju, kao da je rodno tle muzike jedino ko je je muzike lišeno, jalovi, osušeni predeo u kom

je tišina, poput buke, spaljivala svaki pristup pesmi onom ko bi se tu našao. Da li je, dakle,u tom pozivu iz dubina bilo zlo načelo? Da li su Sirene, u šta predanje teži da nas ubedi,bile samo lažni glasovi ko je ni je trebalo čuti, zavodljiva obmana ko joj su mogli odoleti sa-mo neverni i lukavi?

VRT

Moris Blanšo



79

Oduvek je u ljudi posto jao ne odveć plemenit poriv da ocrne Sirene optužu jući ih bezokolišanja da su lažljive: lažljive kad zapeva ju, varalice kad uzdišu, fiktivne kad se dodirnu;sve u svemu, nestvarne, i to tako nezrelo nestvarne da je Odise jev zdrav razum dovoljanda ih istrebi.

Istina, Odisej ih je porazio, ali kako? Odisej, Odise jeva tvrdoglavost i obazrivost, pod-muklost ko ja ga je navela da uživa u prizoru Sirena, ne riziku jući, oglušu jući se o posledice,to kukavičko, osrednje i spokojno uživanje, odmereno, kako i priliči dekadentnom Grku ko jinikad ni je zaslužio da postane heroj Ili jade, taj bezazleni i sigurni kukavičluk, uostalom za-snovan na preimućstvu ko je ga izdiže izvan uobiča jenog statusa, pošto ostali uopšte ne-ma ju pravo na sreću elite, već im je dozvoljeno samo da posmatra ju svog starešinu kakose smešno uvi ja, ekstatično se kreveljeći u prazno; dozvoljeno im je, dakle, zadovoljstvoda svo jim gospodarem zagospodare (nesumnjivo je u tome nauk ko ji su dobili, pravi pojSirena za njih): Odise jev stav, ta začuđu juća gluvoća onoga ko ji je gluv zato što ču je, do-voljna je da na Sirene prenese očaj ko ji je dotad bio namenjen ljudima, i da ih tim oča jem

pretvori u stvarne lepe devojke, jedinstveno stvarne i dostojne svog obećanja, a samimtim dostojne da iščeznu u istini i dubini svog po ja.Pošto je Sirene pobedio snagom tehnike ko ja će uvek pretendovati da se bez rizika

poigra nestvarnim (inspirisanim) silama, Odisej ipak ni je izašao neoštećen. One su ga na-mamile tamo gde ni je želeo da padne te su, skrivene unutar Odise je ko ja im je postalagrobnica, navele i njega i mnoge druge na tu srećnu, nesrećnu plovidbu, plovidbu pove-sti (récit ), pesme ko ja više ni je neposredna, već ispripovedana, i tako naizgled razoružana,oda preobražena u epizodu.

Tajni zakon povesti

Ovo ni je alegori ja. Posto ji veoma ta janstvena borba ko ja se vodi između svake povestii susreta sa Sirenama, tog zagonetnog po ja či ja je snaga u njegovom nedostatku. Borba uko joj se Odise jeva opreznost, udeo ljudske istine u njemu, mistifikaci je, istrajne veštine dane igra igru bogova, uvek koristila i usavršavala. Ono što nazivamo romanom nastalo je izte borbe. Sa romanom, u prvom planu je plovidba ko ja prethodi, ona ko ja vodi Odise ja namesto susreta. Ta plovidba je potpuno ljudska priča, ona se zanima ljudskim vremenom,vezana je za ljudske strasti, realno se odigrava i dovoljno je bogata i raznolika da bi upilasvu snagu i svu pažnju pripovedača. Postavši roman, povest ne samo da ni je ni naizgledosiromašena, već posta je bogatstvo i širina poduhvata ko ji čas obuzima pluta juće pro-stranstvo, a čas se ograničava na mali komad prostora na palubi, ponekad se spušta u dubi-ne broda u ko jima nada mora nikad ni je spoznata. Naredba izdata pomorcima je sledeća:nek se ukloni svaka aluzi ja na cilj i odredište. Svakako, s punim pravom. Niko ne može dapođe na put sa svesnom namerom da stigne na ostrvo Kapre ju, niko ne može da podesikurs ka tom ostrvu, a ko bi tako odlučio, samo bi se poveo sluča jem, sluča jem s ko jim gavezu je teško razumljiv sporazum. Naredba je, dakle, da se ćuti, uzdrži, zaboravi.

Valja priznati da su ta predodređena skromnost i želja da se ničemu ne stremi i da senigde ne odvede, bile dovoljne da od mnogih romana stvore besprekorne knjige, a od ro-manesknog roda jedan od najprivlačni jih, roda ko ji je sebi zadao da, sledeći uzdržanost i



80

radosnu ništavnost, zaboravi ono što drugi razgrađu ju poziva jući se na suštinu. Dokolica(le divertissement ) je njegov duboki poj. Neprestano menjati pravac, slediti slučaj, bežećiod svakog cilja, nemirnim kretanjem ko je se preobražava u srećnu razonodu, to je bilonjegovo prvo i najpouzdani je opravdanje. Ljudsko vreme pretvoriti u igru, a igru u slo-

bodnu razonodu, lišenu bilo kakvog trenutnog interesa i upotrebljivosti, suštinski povr-šinsku, a zahvalju jući tom površinskom pokretu, sposobnu da upi je čitavo biće – ni je be-značajna stvar. Ali jasno je da, ako roman ni je dorastao toj ulozi, znači da je tehnika prei-načila ljudsko vreme i sredstva dokolice.

Povest počinje tamo gde roman ne ide i ipak nas vodi svo jim odbi janjima i bogatomnemarnošću. Povest je herojski i pretenciozno povest jedne jedine epizode, susreta Odise-

ja i nedovoljnog i privlačnog po ja Sirena. Naizgled, izvan te velike i naivne pretenzi je, ništani je izmenjeno, i povest kao da svo jom formom nastavlja da odgovara uobiča jenom pri-povedačkom pozivu. Tako se Aureli ja izda je za običan opis jednog susreta, kao i Boravak u

paklu, kao i Nađa. Nešto se dogodilo, što je proživljeno, i potom ispripovedano, kao što je

Odisej imao potrebu da doživi događaj da bi postao Homer ko ji će to ispripovedati. Istina je da je povest, uopšteno govoreći, povest o izuzetnom događa ju ko ji izmiče formama sva-kodnevnog vremena i svetu uobiča jene istine, a možda i bilo kakve istine. Upravo zbogtoga, s takvim insistiranjem, povest odbacu je sve što bi je moglo približiti prostodušnostifikci je (roman, naprotiv, ko ji iskazu je samo verovatno i obično, teži da se izda za fikci ju). Pla-ton kaže u Gorgi ji : „Slušaj lepu povest. Mislićeš da je to bajka, ali što se mene tiče, to je po-vest. Ovo što ti budem rekao, reći ću ti kao istinu.“ A ono o čemu pripoveda je Strašni sud.

Ipak, karakter povesti se ničim ne predoseća kad se u njoj sagleda istinski izveštaj onekom izuzetnom događa ju, ko ji se dogodio, i ko ji bi neko pokušao da prenese. Povestni je izveštaj o događa ju, ona je sam događaj, pristup tom događa ju, mesto na kom je on

pozvan da se odigra, događaj ko ji će tek nastupiti i ko ji će, silom privlačenja u ko ju se po-vest može uzdati, i sam biti ostvaren.

U tome je veoma delikatan odnos, nesumnjivo pomalo ekstravagantan, ali to je tajnizakon povesti. Povest je pokret prema tački ko ja ne samo da je nepoznata, neshvatljiva,tuđa, već takva da se čini da ispred i izvan tog pokreta ne posto ji nikakva realnost, ko ja jepak toliko neodoljiva da upravo njom povest zadobi ja privlačnost, tako da ne može čak nida „počne“ pre nego što ju je dostigla, ali ipak, samo povest i nepredvidljivo kretanje po-vesti stvara ju prostor u kom ta tačka posta je stvarna, moćna i privlačna.

Kad Odisej postane Homer

Šta bi bilo kad bi Odisej i Homer, umesto da budu različite osobe ko je komotno deleuloge, tvorili jedno isto prisustvo? Kad Homerova povest ne bi bila ništa drugo do kreta-nje Odise ja u okrilju prostora ko ji mu otvara Poj Sirena? Kad bi Homer imao moć da pripo-veda samo ukoliko, pod imenom Odise ja, Odise ja oslobođenog bukagi ja, iako vezanog,ide ka onom mestu u kom mu je moć govora i pripovedanja navodno obećano, pod uslo-vom da u njemu nestane?

To je jedna neobičnost, pa i pretenzi ja povesti. Ona „donosi“ samu sebe, i taj izveštaj,dok sam sebe tvori, stvara i ono što pripoveda, i ni je moguć kao izveštaj osim ako ne



81

ostvari ono što se odigrava u tom izvešta ju, jer tada zaposeda tačku ili ravan gde se real-nost ko ju povest „opisu je“ uvek može sjediniti sa realnošću u povesti, gde realnost garan-tu je povest i u njoj nalazi svo ju garanci ju.

Ali zar to ni je naivna ludost? Samo donekle. Upravo zbog toga nema povesti, upravo

zbog toga je ima isuviše.Čuti Poj Sirena znači od bivšeg Odise ja postati Homer, ali ipak se samo u Homerovojpovesti odigrava stvarni susret u kom Odisej posta je onaj ko ji stupa u odnos sa silom ele-menata i glasom ponora.

Ovo se čini ne jasnim i podseća kako bi se prvi čovek morao postideti da je, kako bi biostvoren, morao sam da izgovori, na sasvim ljudski način, božansko Fiat lux , ko je će muotvoriti oči.

Ovakvo prikazivanje umnogome uprošću je probleme: otud i svo jevrsna artifici jelna iliteorijska zamršenost ko ja odatle proističe. Tačno je da samo u Melvilovoj knjizi Ahab sre-će Mobi Dika; a ipak je tačno da samo taj susret omoguću je Melvilu da napiše knjigu, taj

tako nametljiv, neumeren i toliko izuzetan susret da premašu je sve ravni u ko jima se odi-grava, sve trenutke u ko jima bi se mogao situirati, da izgleda da se dogodio mnogo prepočetka knjige, ali tako da se mogao odigrati samo jednom, u budućnosti dela, i u tommoru ko je će postati delo, pretvoreno u okean po sopstvenoj meri.

Između Ahaba i kita odvi ja se drama ko ja se može nazvati metafizičkom, ako se tomreč ju koristimo neprecizno, ista borba ko ja se odvi ja između Sirena i Odise ja. Svaka od su-čeljenih strana želi da postane celina, želi da postane apsolutni svet, što onemogućavanjegovu koegzistenci ju sa drugim apsolutnim svetom, a opet najveća želja obe ju strana

je ta koegzistenci ja, taj susret. Spo jiti u istom prostoru Ahaba i kita, Sirene i Odise ja, u to-me je tajni zavet ko ji od Odise ja stvara Homera, od Ahaba Melvila, a od sveta ko ji proisho-

di iz tog sasta janja najveći, najužasni ji i najlepši od svih mogućih svetova, nažalost, jednuknjigu, tek jednu knjigu.

Od Ahaba i Odise ja, onaj ko ima najveću volju za moć ni je najgnevni ji. U Odise ju imate promišljene tvrdoglavosti ko ja vodi ka univerzalnom carstvu: njegovo lukavstvo je utome što naizgled ograničava svo ju moć, što hladnokrvno i proračunato traži šta još mo-že učiniti, suočen s drugom stranom. On će biti sve, ako održi granicu i razmak izmeđustvarnog i imaginarnog u ko je ga upravo poziva Poj Sirena. Ishod je svo jevrsni tri jumf zanjega, a za Ahaba mračna katastrofa. Ne može se poreći da je Odisej pomalo načuo onošto je Ahab video, ali on se dobro držao u okrilju tog sporazuma, dok se Ahab izgubio uslici. To znači da je jedan odbio metamorfozu u ko joj je drugi, utonuvši u nju, nestao. Na-kon izazova, Odisej ponovo zatiče sebe, onakvog kakav je bio, a svet je možda siromašni ji,ali čvršći i sigurni ji. Ahab sebe ne pronalazi, a za samog Melvila, svet neprekidno preti dase utopi u taj prostor bez sveta u ko ji ga vuče fascinaci ja jednom jedinom slikom.

Metamorfoza

Sama povest je vezana za tu metamorfozu na ko ju aludira ju Odisej i Ahab. Delovanjeko je povest predstavlja je upravo delovanje metamorfoze, na svim nivoima ko je ona možedotaći. Ako se, iz prikladnosti – jer ta tvrdnja ni je tačna – kaže da roman teče zahvalju jući



82

svakodnevnom, kolektivnom ili ličnom vremenu, ili tačni je, zahvalju jući želji da se reč pruživremenu – povest, da bi napredovala, ima to drugo vreme, drugu plovidbu, ko ja je prelazakiz stvarne pesme u imaginarnu, pokret ko ji čini da stvarna pesma postane, postepeno,premda od jednom (a to „postepeno, premda od jednom“ upravo je vreme metamorfoze),

imaginarna, zagonetna pesma, ko ja je uvek u daljini, i ko ja označava tu daljinu kao mestoko je treba istražiti i mesto ka kom ona usmerava, ka toj tački na ko joj pesma više neće bitiobmana.

Povest želi da prođe kroz taj prostor, a pokreće je preobražaj ko ji zahteva prazna puno-ća tog prostora, preobražaj ko ji, vršeći se u svim pravcima, nesumnjivo snažno preobraža-va onog ko ji piše, ali isto tako preobražava i povest samu i sve što je u igri u toj povesti, uko joj se donekle ne odigrava ništa sem tog prelaska samog. A ipak, ima li ičeg važni jeg zaMelvila od susreta sa Mobi Dikom, susreta ko ji se dešava sada, a ko ji će „istovremeno“ teknastupiti, te će na kra ju neprestano ići ka njemu, vođen tvrdoglavom i nesistematskom po-tragom, ali pošto i ona ima odnos sa poreklom, izgleda da ga vraća u dubinu prošlosti: is-

kustvo pod fascinaci jom ko ju je Prust doživeo i ko ju je delimično uspeo da zapiše.Prigovoriće se: ali upravo „životu“ Melvila, Nervala i Prusta pripada taj događaj o komgovore. Upravo zato što su susreli Aureli ju, nagazili ne jednake pločnike, videli tri zvonika,oni mogu da počnu da pišu. Oni ulažu svu svo ju veštinu da nam saopšte svo je stvarneutiske, a umetnici su zato što pronalaze ekvivalent – u formi, slici, priči ili rečima – da biučinili da prisustvu jemo vizi ji bliskoj njihovoj. Nažalost, stvari nisu tako jednostavne. Svadvosmislenost proističe iz dvosmislenosti vremena ko je je ovde u igri, i ko je omogućavada se kaže i oseti da je fascinantna slika iskustva u nekom trenutku prisutna, pri čemu toprisustvo ne pripada nikakvoj sadašnjosti, pa čak i ukida sadašnjost u ko ju se navodnouvodi. Tačno je, Odisej je stvarno plovio i, jednog dana, određenog datuma, sreo se sa za-

gonetnim po jem. Možemo, dakle, reći: sada, to se dešava sada. Ali šta se desilo sada? Pri-sustvo po ja ko ji će tek doći. A šta je dodirnuo u toj sadašnjosti? Ne događaj susreta ko ji jepostao prisutan, već otvorenost tog beskrajnog kretanja, ko ja je sama susret, uvek uda-ljen od mesta i trenutka na kom se obznanju je, ta imaginarna distanca u ko joj se ostvaru- je odsustvo i nakon ko je događaj počinje da se odigrava, tačka u ko joj se ostvaru je pravaistina susreta iz ko je bi, u svakom sluča ju, htela da nastane reč ko ja ga izgovara.

Uvek tek u dolasku, uvek već protekao, uvek prisutan u početku, tako naglom da vampreseca dah, a ipak se ispoljava jući kao večito vraćanje i ponovno počinjanje – „ Ah, kaže Gete,u drevnim vremenima, bila si mi sestra ili su pruga“ – takav je događaj kome se pristupa pu-tem povesti. Taj događaj preokreće odnose vremena, ali ipak potvrđu je vreme, jedan po-seban način da se vreme ostvari, vreme svojstveno povesti ko je se uvodi u tra janje nara-tora na način ko ji tra janje preobražava, vreme metamorfoza gde koincidira ju, imaginarnosimultana, u obliku prostora ko je umetnost teži da ostvari, različita vremenska ushićenja.

Izvornik: Maurice Blanchot, Le livre à venir, Gallimard, 1959.

(Sa francuskog preveo Bo jan Savić Osto jić )

blanšo-poj sirena

Documents