bkc27 leto 2012 - · pdf fileƒ„††ˆ...

Београдски књижевни часопис, бр. 27, лето 2012. 79

ПУТОПИС

Антонио Табуки

ДРУГА ПУТОВАЊА

Воз за Фиренцу

Кад сам био мали, имао сам ујака који ме је водио у Фи ренцу. Остао ми је у предивној успомени. Весели, радознали момак, волео је уметност и књижевност и у тајности је писао комедије. Одлучио је да својим сестрићима мора пружити естетско образовање, а ја сам био његов једини сестрић.

Ми потичемо из околине Пизе и у то време одлазак у Фи рен-цу био је право путовање. Устајали смо у зору, хватали ста ри ауто-бус који нас је возио у Пизу и тамо чекали воз за Фиренцу. Још се сећам тих јутара када смо путовали, беле кафе у кухињи, с упа-љеним светлом, јер зими је још био мрак, сендвича у возу, онога што ми је ујак причао док се кроз прозор одмотавао кра јолик.

Говорио је о за мене чудесним именима, о стварима које ћу видети тог дана. И набрајао је: Фра Анђелико, Ђото, Каравађо, Паоло Учело. Жваћући сендвич, размишљао сам о том блаженом Анђелику који је читавог дана сликао анђеле и који је фрескама осликао манастир само зарад среће своје сабраће. Ђото је пак била марка мојих дрвених бојица, и најзад ћу видети Ђотов „ “,1 што је било најсавршенија ствар на свету.

Затим бисмо стигли у Фиренцу и шетали градом. Гледао сам огромне таванице галерије Уфици, оне тајновите слике, она

1 „ “di Giotto – савршен круг који је Ђото, према легенди, нацртао у једном

потезу и послао Папи Бенедикту XI када је овај бирао сликара који ће осликати

базилике Светог Петра и Светог Јована.

80 Београдски књижевни часопис, бр. 27, лето 2012.

упечатљива платна. Држећи ујака за руку, ходао сам Вазаријевим пролазом. Ово је свето место, рекао би ми. Затим бисмо отишли у улицу Гибелина, у једну стару крчму. И ујак би ме питао: хоћеш ли да пробаш шкембиће? Одатле смо ишли у базилику Светог Мар ка да видимо блаженог Анђелика. Благо њему, мислио сам, он је видео анђеле. Ја нисам никада успео да видим ни свог ан ђе ла чувара, премда бих се увече, пре одласка у кревет, не нада но ос вртао у нади да ћу га изненадити, или бих се преко ра мена огледао у огледалу. И питао сам ујака: Кажи ми, како да ви дим анђеле? А он би ми одговорио: Да би видео анђеле, треба уме ти држати кичицу. Каква загонетна реченица. Превртао сам је по глави док сам обилазио ћелије манастира Светог Марка.

Пиза. Где се Леопарди поново родио

Међу такозваним италијанским „градовима уметности“ који су, нарочито лети, значајна туристичка мета, Пиза је, поред Фиренце и Сијене, један од напосећенијих. Криви торањ је знан у читавом свету и, како кажу статистике, најпознатија је слика Италије после Ђоконде. У ствари, комплекс који се састоји од тор ња, катедрале и крстионице, с геометријским знањем распо-ре ђених на зеленој површини непрегледне пољане омеђене сред-њовеконим зидинама, представља архитектонско савр шен ство које заслужује име Трг чуда.2

Брзина нашег времена приморава путника на све ужур-баније и унапред планиране посете: пошто је виђен најзначајнији симбол и обављено ритуално фотографисање, аутомобил или аутобус усисава туристе да би их одвео од других одредишта. Па ипак, и ужурбани путник или путник приморан на групни распоред може себи да приушти неколико минута одметништва и да прошета, највише пет стотина метара од чувеног трга, љупком стазом која је, притом, потпуно непозната туристима. Са оближњег трга Дел Арчивесковадо може се избити на улицу Дела Фађола, на коју гледају старе господске куће и палате. Готово на самом крају, пре него што се изађе на трг Деи Кавалиери, мермерна плоча на прочељу палате која припада породици Содерини подсећа да је Ђакомо Леопарди, њихов гост, провео овде готово годину дана, од јесени 1827. до лета 1828. године.

2 Piazza dei Miracoli


Антонио Табуки


Леопарди је волео Пизу, и град га је топло примио. Леопарди је волео његову климу и Лунгарне,3 који су му били дражи од оних у Фиренци. У једном писму Ђампјетру Вјесеу каже: „Пиза ми се веома допада. То шеталиште уз Арно, када је лепо време, призор је који ме задивљује: никада нисам видео ништа слично.“ Волео је отвореност људи и космполитску средину која је постојала захваљујући старом универзитету, будући да је привлачио грчке и пољске изгнанике и родољубе. Тада је пролазио кроз период неутешне туге и стваралачког мртвила: у Пизи је изнова осетио лупање срца и повратак емоција. Пробио је чауру депресије (јер, вероватно се о томе радило) и поново се родио у новом животу, оном „животу срца“, како га је звао, који га је довео до његових најдивнијих песама. У Пизи је написао Силвији и Препород, јер је био више него свестан властитог препорода. „После две године“, поверава својој сестри Паолини, „овог априла написао сам стихове; али праве стихове, заиста као некада, и с оним мојим срцем од некада.“

Године 1998 , у част прославе двестоте годишњице рођења песника, велики проучавалац Леопардија, госпођа Фјоренца Черађоли, у сарадњи са једним библиофилом и изванредним библиотекарем какав је Марчело Андрија, организовала је у Палати Ланфранки, на оним Лунгарнима које је Леопарди толико волео, изванредну документарну изложбу посвећену песнику, Леопарди у Пизи. Приказани су документи, портрети, скице, свеске, предмети, цртежи, и пре свега изворна писма и рукописи пизанских песама. Каталог, наравно, више није у оптицају, али уз мало среће, још се може наћи. У једној уличици близу улице Дела Фађола, поред Филолошког факултета, налази се неколико антикварних књижара. Ко зна, може се десити да се туриста који на неколико минута скрене са зацртаног пута врати у свој аутобус са неком вредном реликвијом.

Париз. Делакроа код куће

У срцу Сен-Жермен-де-Преа, нетом пре него што избијете на улицу Де Сен, улица Жакоб (једна од најпривлачнијих у ста-ром Паризу, где се налазе издавачке куће, књижаре и умет ничке га лерије) раскриљује се у један мали трг с неком тајновитом

3 I Lungarni – улице које иду уз реку Арно у градовима кроз које пролази, а

најпознатије су у Пизи и Фиренци.


атмосфером, можда зато што туристички аутобуси ту не могу да стигну: трг Фирстенберг. Окружен отменим зградама, трг је недавно обновљен и враћени су му стари сјај и лепота. С јед не стране налази се кућа Ежена Делакрое, чије су поплочано дво-риште и одаје из осамнаестог века такође обновљени. Сликар је ту становао последњих година живота и у башти иза куће по дигао је атеље који је можда најдражесније место у читавој кући.

Сви туристички водичи рећи ће вам да су Делакроина дела изложена у музеју на тргу Фирстенберг заправо „мања“, с обзиром на то да се она „велика“ налазе у Лувру, али не значи да један бисер не може да вреди колико и читава дијадема. Де лакроа је без сумње највећи сликар француског романтизма, привучен митологијом и историјским догађајима које је осликао на „гигантским“ плат-ни ма (најпознатије од свих Слобода води на род, са Маријаном која бујних обнажених груди, витлајући на ционалним барјаком, га зи преко барикада и лешева). То је бомбастично и помпезно плат но које је постало Делакроина „ви зит карта“, али то није само сли ка, ово платно у синемаскопу је пре свега једна историјска епо ха: налазимо се у 1830. години, На полеон је мртав већ десет го дина, Европом дувају кројачки ветрови Бечког конгреса који су по ново успоставили Бурбоне у Француској, Краљевину Двеју Си цилија, Папинску државу; Шо пен је изгнаник у Француској, Ма цини у Швајцарској, а Отоманско царство влада Грчком, где је Бај рон јуначки умро. Међу „великим“ делима у Лувру, уместо за дивљујућих историјских платана као што је ово, мени је пак да леко милије платно са тигрицом и младунчетом, достојно јед-ног сликара визионара, необична мртва природа „месо и риба“ (ја стог поред фазана) или Ла палет де л’артист,4 генијалан ау топортрет. Јер верујем да је Делакроа, сликајући своју палету, на сликао себе. А прастари модел можете наћи недирнут у атељеу му зеја на тргу Фирстенберг.

Осим палете, онај ко у себи носи барем мрвицу фетишизма коју велики мајстори заслужују, наћи ће у кући на тргу Фир стен-берг много других предмета којима може да се диви: на ро чито му зичких инструмената и справа које је Делакроа прикупио на јед ном дугом путовању по Андалузији, Мароку и Алжиру, пу товању које је оставило снажан траг на његовом сликарству. Па жљив посматрач светлости и јарких боја југа, сликао је пределе јужне Шпаније и Магреба у акварелима невероватне модерности,

4 La palette de l’artiste, фр. – Палета уметника


који су на ивици апстракције и изгледају као наговештај Паула Клеа. И фигуре које настањују неке од његових предела су пре ле-пе, нарочито жене, много жена, насликаних у свој њиховој сен-зуалности и често с меланхоличним изразом. У Мароку, Делакроа је имао привилегију да уђе у харем (путовао је са дипломатском мисијом која је била у посети султану) и туга тих жена заточеница дубоко га је погодила. Онај који је схватио пресудан значај тог путовања за његово сликарство био је његов пријатељ Бодлер, велики поборник Далкроиних новина у поређењу са формалним класицизмом који је тада био на врхунцу (Енгр, на пример, према коме је Делакроа гајио отворену и разумљиву одбојност, која је иначе била узвраћена истом мером).

О својим доживљајима Делакроа је писао дневник који је једна од најзаводљивијих књига о путовању француског девет-на е стог века. Био је и даровит писац, и његови текстови о сли-кар ству и уметности откривају књижевну руку неуобичајену за неког ко је навикнут на кичицу. Његова размишљања о музици су задивљујућа и објашњавају велико пријатељство са Шопеном, а портрет Шопена који је он насликао далеко је најлепши од свих који постоје. Много записа исписаних његовом руком може се чи тати на покућству или зидовима малог музеја на тргу Фир-стенберг, месту с таквим богатством које велика колска капија у једном углу маленог трга ни најмање не наговештава.

Ле Жардан де Плант5

Идеју за ово париско чудо добио је 1626. године Жан Ероар, лекар Луја XIII, изузетно учен и широко образован човек од науке, аутор између осталог једног живог и оштроумног днев ника о детињству и младости краља, који је усхитио Карла Еми лија Гаду. Ероар је основао Ботаничку башту за студенте ме дицине тог времена, а Луј XIII, који је како каже Гада „уживао у малим пословима, будући да му Ришеље није дозвољавао да се оз биљније позабави оним великим“ (Француски Лујеви, 1964), од мах је установио положај на који га је и поставио: „Краљев апо-текар“. Али да би Ле Жардан де Плант постала раскошна каква је данас, требало је сачекати још стотињак година, краљевину Луја XV и највећег научника свог доба, Жоржа-Луја Леклерка, грофа од Бифона, истанчаног човека од пера, природњака, биолога,

5 Le Jardin des Plantes, фр. – Ботаничка башта у Паризу


астронома. Његово виђење природе утрло је пут Дарвину и ево-луционистичким теоријама.

Предивна у пролеће и лети, Ле Жардан је неодољиво место и зими због контраста између спољашњег природног окружења и великих павиљона са тропском вегетацијом. Предлажем да у Ба шту уђете из улице Кивије, назване по једном од природњака ко ји су је саградили, јер се ту налази посебан павиљон који за служује, као што ће се видети, посебну пажњу. Детаљан план ог ромне географије читаве Баште налази се на билетарници Ме нажерије,6 где је и улаз у најстарији зоолошки врт на свету, ко ји уосталом треба заобићи (кад помислимо на неизбежан крај који су у једном тренутку париске историје доживели преци тих животиња, жеља за избегавањем се појача: у току опсаде Па риза, 1870, готово све животиње су поједене и могле су се наћи ис кључиво на менију великих ресторана у граду. У сваком случају, снек бар је прихватљив а сендвич са жамбон де Пари7 је и више од тога).

После кратког задржавања код статуе Бернардана де Сен-Пјера, пионира празника Светог Валентина и изумитеља два срца и једне колибе за вечно заљубљене Пола и Виржину, улази се у Зимску башту и припојени мексички стакленик са ба нанама, бамбусом и амазонским дрволиким жбуновима. Ако је напољу хладно (а зими у Паризу јесте хладно), не само да мо же те да ужи вате у предности једне тропске илузије, већ за скром ну цену улаз нице и у непатвореним благодетима тропске климе (или тур ског купатила, шта год), јер хигрометар бележи неумољиву сталну влажност од 90 посто. Окретнији посетиоци могу да се попну на велику стену у дну павиљона са које се пру-жа ве личанствен поглед и одакле се улази у павиљон кактуса (апсолутно „најпикантнији“ локал једног града чувеног по сво-јим ноћним локалима).

С обзиром на пространство Ле Жардана, треба бити ра дикалан у избору места за посету, осим ако не желите да у ње му про ведете сате и дане. Мислим да вас може задивити Га лерија ми нералогије, где је изложена највећа светска збир ка џи новских кри стала. У сутерену је такозвана Сал ду Тре зор,8 а у њој чудесно дра го камење из древних краљевских збир ки. Друга не заобилазна га лерија је Галерија упоредне па ле онто логије и ана томије. Само ар хи тектура у гвожђу, својствена крају деветнаестог века, вредна

6 Ménagerie, фр. – менажерија, претеча модерног зоолошког врта

7 ambone de Paris, фр. – париска шунка

8 Salle du Trésor, фр. – Сала с благом


је труда, али ће љубитељи диносауруса и осталих створења која су некада давно настањивала Земљу пронаћи ту штошта за своју душу. Посетиоца који воли фантастичну књижевност чекају два лепа изненађења: скелет целаканта, рибе за коју су палеонтолози веровали да је изумрла пре шездесет милиона година, а чији су живи примерци међутим пронађени у дубинама неког андског језера (о овом подводном бићу, португалски песник Ерберто Елдер написао је једну од својих најлепших прича у књизи Уш пасуш ем волта9 – Кораци у круг); а ако пажљиво потражите, можете наћи још једно необично морско створење, аксолотл, протагонисту истоимене фантастичне приче Хулија Кортасара (у збирци Финал дел хуего10 – Крај игре). Повест једне биолошке инволуције, Кортасарова прича почиње овако: „Једно време сам много мислио на Аксолотле. Одлазио сам да их видим у акваријуму Ботаничке баште и стајао сам сатима посматрајући их, гледајући њихову непомичност, њихове притајене покрете. Сада сам ја аксолотл.“11

Да бисте ублажили узнемирење (или га појачали) због чудноватости закона биологије на коју нам је Кортасар скренуо пажњу и тако покренуо црва сумње, препоручујем да посетите Велику галерију еволуције. Немогуће ју је описати. Посета се препоручује не само онима који су похађали стандардне студије, већ нарочито онима које су завеле пробиблијске теорије креационистичких секти Дивљег запада Џорџа Буша или уверења Ватикана. Ко зна, посетилац би могао да посумња да су нам били потребни милиони година да бисмо постали тако интелигентни а тако глупи.

На повратку, обавезно свратити у павиљон Бекерел. У тим просторијама је 1896. физичар Анри Бекерел открио радиоактивност уз помоћ соли уранијума. Бекерел (који је данас постао мерна јединица) примио је 1903. године Нобелову награду заједно са супружницима Кири. Био је оптимиста: с друго двоје великих научника посветио је своје откриће „добробити Човечанства“.

Кобне последице виделе су се у Хирошими и Нагасакију. Наука је, као што је познато, сама по себи непристрасна, све

9 Herberto Helder, Os passos em volta, порт.– Ерберто Елдер, Кораци у круг, превод

Јасмина Нешковић, Београд, Паидеиа, 2011.

10 Final del juego, шп.

11 Прича „Аксолотл“ из збирке Хулио Кортасар, Тајно оружје, превод Радоје

Татић, Београд, Нолит, 1969.


зависи од тога за које сврхе се користи. А у ишчекивању тих будућих сврха, ваљало би ухватити метро за повратак у центар, станица Жисје или Гар д’Остерлиц,12 по вашем избору.

Сет. Морнарско гробље

Сет, приморски градић Лангдока, на два корака од сред-њо вековног Монпељеа где је Рабле службовао као лекар, и отме-но летовалиште које се поноси плажом од најфинијег песка ду гом петнаестак километара.

Незаобилазно место у Сету је музеј посвећен Полу Валерију, рођеном у том градићу. А унутар музеја, као мали драгуљ уметнут у главни комад накита, „музејчић“ посвећен другом песнику, шансоњеру Жоржу Брасенсу, који је такође рођен у Сету. Један суживот заиста достојан чврсте француске демократије: буржуј и конзервативац Валери, фотографисан у својим беспрекорним прслуцима и академској одори, и бунтовник Брансенс, заврнутих рукава и с гитаром у рукама, који је у својим песмама толико исмевао буржоазију.

Али музеји, где се обавезно хода, нису савршена места за предах. „За узвишеније размишљање или, још боље, маштарење, треба седети“, рекао је шпански филозоф Еухенио д’Орс, лењи естета. Прави предах који препоручујем путнику у потрази за углом иза угла, је на брду изнад града Сета, на гробљу где је сахрањен Пол Валери и које је одавно познато по наслову његове најчувеније поеме: Ле симтијер марен13 – Морнарско гробље. Ако сте и ви лење естете као шпански филозоф, таксијем ћете стићи до њега за неколико минута. Ако имате јаке ноге, све што треба је добра шетња, после које ће вам предах бити још слађи.

Прва ствар у којој ћете уживати је тишина: наравно гробна. Утихнуо је жамор Сета, жагор шеталишта крај мора, звук корака излетника по калдрми. Повремено звиждук сирене неког брода (Сет је и значајна трговачка лука); али изнад свега, пред нашим очима, плаветнило мора и пространи хоризонт, оно узвишено и донекле паганско „медитеранство“, које је један од кључних елемената Валеријеве поезије.

За Французе, Пол Валери (1871–1945) је песничка величина попут Малармеа, који му је био ментор. Такве класификације је

12 Jussieu ili Gare d’Austerlitz, фр.

13 Le cimetière marin, фр.


тешко правити. Једно је сигурно, његову поезију као да из темеља „потреса“ надмоћ луцидности и разума која повремено готово да пориче саму природу поезије. Уосталом, мучна „Ђеновљанска ноћ“14 крајем деведесетих година (Валеријева мајка је била Италијанка), како стоји у његовој биографији, када је одлучио да напусти „магловиту“ поезију у корист луцидног филозофског промишљања, начинила је од њега великог интелектуалца.

Из тог избора направљеног у корист „чистог“ интелекта, који у одбацивању емоције личи више на волунтаристички него изворно интелектуални, заправо се рађа његова посвећеност проучавању математике и узорна књижица Ла соаре авек месје Тест,15 – Вече са господином Тестом, коју је Виторио Серени пре много година објавио у библиотеци „Силеркије“16 издавачке куће Ил Сађаторе (узгред речено: кад би Французи имали песника као што је Серени, ко зна какав би му музеј подигли), и чији би главни лик требало да представља човека који је апсолутни господар свог душевног живота.

У Валеријево доба, о великим неуролошким проучавањима интеракције две хемисфере мозга, оне у којој је похрањена емотивна компонента и оне која обрађује логичке информације (као што су на пример Саксове и Дамасијеве17 студије, овај потоњи са својом Декартовом грешком),18 могло се само сањати, и разумљиво је што један Француз просветитељског образовања као што је Валери даје предност „светлостима“ логике. Која се додуше касније показала нелогичнијом него што је мислио, будући да је симпатије поклонио (премда умерено) не баш узорним политичким личностима, попут Мусолинија. Срећом, 1917. године вратио се поезији својом кратком поемом Млада парка, а онда, двадесетих година, поемом Морнарско гробље.

„Тај спокојни дом, где шетају голубице,/ међ боровима трепери, међ гробницама;/ врховно подне ту пламом пали/ море, море увек изнова“ (тако ја преводим Midi le juste i La mer,

14 Поређење са Паскаловом ноћи када је овај после једне несреће на путу имао

визију која је значајно утицала на његову религијску свест

15 La soirée avec M. Teste, фр.

16 Biblioteca delle Silerchie издавачке куће Il Saggiatore чији је Серени био уредник

(silerchia, ит. – од латинског силер, врста жбунасте врбе)

17 Oliver Sacks i Antonio R. Damasio, неуролози и истраживачи у неколико области

неурологије и неуробиологије

18 Antonio R. Damasio, Descartes’ Error. Emotion, Reason and the Human Brain, Avon

Books, New York, 1994.


la mer toujours recommencée, који се увек преводе као „праведно подне“ /merriggio il giusto/ и „море које увек поново почиње“ /il mare sempre ricominciato/ што никада нисам схватио шта значи на италијанском). То је почетак поеме. Монотонија космоса, можда, или чак „комерцијална тачност звезда“, како ју је дефинисао Дру монд де Андраде. Или пресократовци које је Валери толико во лео? Анаксимандар и његово вечито враћање? Можда.

То су мисли којима се препуштате полузатворених очију, јер је медитеранска светлост заслепљујућа, а питање није јед-но ставно. Ту би нам требао један јачи интелектуалац, као месје Тест, али ко зна где је тај у међувремену завршио. Можда је боље одустати, јер ионако седите на неком старом надгробном камену, који прикладно хлади вашу ознојену задњицу, поветарац је свеж а поглед вам се губи у малим, увек једнаким морским таласима. И можда се осећате баш добро. Што је, на крају, и најважније.

Мужен. Прованса коју је волео Пикасо

На два корака од Кана, али у брду, када се пређе бетонска препрека која сад већ одликује Азурну обалу од Ментона готово до Рта Антиб, чека вас једно од најлепших провансалских села: Мужен. Канска станица је на двадесетак километара, а можете и таксијем, али ако путујете колима, идите аутопутем А8, излаз 42, биће више него лако стићи до села. Смештено на брдашцу, окружено пољима борова и лаванде, када уђете пешке (паркинг се налази строго изван насеља), нарочито ако долазите из земље где су такозвана културна добра у јадном стању, први утисак је да се село чува под стакленим звоном и да постоји опасност да уласком у спиралну урбанистичку структуру у коју се угнездило покварите производ.

Мужен је тридесетих година „открио“ онај геније Пикасо, који се ту преселио и направио атеље повукавши за собом Елијара, Мен Реја, Коктоа и остале из дружине. Пикасо се у Мужен склонио последњих година свог живота, насликавши ту оне изванредне слике, праве правцате ватромете боја и животности, које представљају један од најсензуалнијих омажа провансалским пределима. Поред Порт Саразен,19 у некадашњем хотелу Ле Мускаден20 сада се налази њему посвећен музеј фотографије, са

19 Porte Sarrazine, фр. – Сараценска капија

20 Hôtel Les Muscadins, фр. – Хотел кицоша


стотињак фотографија из педесетих година које су направили Андре Вије, Робер Доано, Жак Анри Лартиг и Едвард Квин. У се лу се прича како је Пикасо, када је дошао и сместио се у малом хотелу, једне ноћи необузданог полета прекрио цртежима зидове своје собе, и како га је власник, незналица, натерао да поправи „штету“. Вероватно урбана (премда сеоска) легенда.

Смештен на путу за богати Грас, па тако и незаобилазна мета трговачких каравана, у средњом веку Мужен су очигледно настањивали учени људи. О томе сведоче куће са аристократским прочељима, отменим фонтанама, лепа романичка црква. Кафеи и ресторани у старом стилу, са месинганим шанковима и плетеним столицама на тераси, чувају некадашњу атмосферу. Провансалска кухиња је првокласна; два или три мала хотела, отел де шарм,21 како воле Французи, и они прилично стари. Две или три уметничке радње (гравире, рамови, ситнице, сувенири) трезвене истанчаности. Велика продавница локалних производа (маслиново уље, бочице лаванде, мед, слаткиши) изазов је којем треба попустити. Али првокласни „производ“ је тишина, која је наравно бесплатна. Једна од најлепших уличица је Дез Орфевр22 у којој су се у XVII веку налазиле занатске радионице; чувена је златарска радња Бернардана Бареста која је ковала златнике за опатију Леран. На малом тргу Мирије уздиже се стари торањ где је наводно живео берберин који је имао опасан задатак да брије разбојника Гаспара де Беса (иначе златног срца), који се појављује и у роману Морен де Мор.

Није лепо само провести читав дан у Мужену, може бити крајње угодно и преспавати у том градићу. За оне који не би радо изабрали један од отмених, љупких хотела у селу, на три-четири километра одатле, на путу за Кан, налази се хотел Де Мужен, утонуо у раскошан врт, с лепим базеном и пространим собама. Можда је шарм мањи, али има расхладне уређаје, који су на југу Провансе, у неким годишњим добима, више него пожељни.

Мадрид и околина. Гоја изван Прада

Мадрида нема међу дестинацијама такозваних „паметних путовања“ која обично препоручују часописи о путовањима. Лети је претопло, кажу, град је пуст, не баш много разоноде.

21 hôtelde charme, фр. – љупки мали хотел

22 Rue des Orfèvre, фр. – улица златара


Па зашто се онда, питаћете се, за време августовских одмора, Ферагоста, толико чује италијански у Музеју Прадо? Вероватно зато што има паметних туриста којима није потребна ничија препорука да за своју дестинацију одаберу једну од најлепших престоница Европе. И једну од најпријатнијих. Тачно је, у августу је у Мадриду вруће; али то није влажна врућина као у Милану или Фиренци, нити мора да се ишчекује вече да би се осетио легендарни римски поветарац. Када прође најжаркији део дана, људи излазе на сув и пријатан ваздух месете,23 ручају шољу најукусније хладне чорбе на свету (gazpacho) и иду да раде нешто паметно. На пример, у посету Праду.

Из искуства знам да италијански посетилац најчешће обилази просторије са Гојом. После обавезног свраћања у салу са Веласкесовим сликама, Веласкес „ел маравиљосо“,24 видите како посетиоци улазе у просторије са делима овог узнемирујућег сликара, која се готово сва налазе овде, у Праду.

Франсиско Гоја и Лусиентес је највећи сликар „на раскршћу“, како се то каже, осамнаестог и деветнаестог века. Сваки век има сликара који му приличи. Два века раније, Италија је имала Леонарда и Микеланђела, али док је у другим земљама Европе, укључујући Италију, царевао маниризам, Шпанија је имала овог сликара визионара са чудесном кичицом, који је приковао поглед за ужасе свог времена и стање људскости уопште. И насликао их. Страственим поклоницима овог великог уметника саветујем мали излет на обод града, до Испоснице Светог Антонија од Ла Флориде,25 до које се лако стиже.

Тамо где се град разлива у село, на обалама Манзанаре, реке слављене у стиховима песника (као и у републиканским песмама Грађанског рата), где и дан-данас мадридске породице воле да одлазе на недељни излет, уздиже се мала испосница коју је 1798. наручио Карлос IV од италијанског архитекте Филипа Фонтане. Изграђена по ренесансном узору, са основом у облику грчког крста и централном куполом, она у унутрашњости те куполе крије Гојине фреске на којима је уметник (чији су посмртни остаци 1919. године ту пренети) насликао један чудесан догађај, сасвим несвакидашње чудо: Свети Антоније васкрсава убијеног човека да би га испитао и тако доказао невиност оца убијеног, који је неправедно осуђен за његову смрт. Сцена заузима читав

23 Meseta, шп. – висораван

24 Velázquez, „el maravilloso“, шп.

25 Ermita de San Antonio de la Florida, шп.


обод куполе у чијим је сферним троуглима и нишама насликана апотеоза анђела, али протагонисти главног призора који се виде иза гвозденог балкона насликаног дуж читавог круга куполе имају лица обичних људи, лица с улице. Религиозни призор се тако претвара, горе на висини, у пучки призор, готово да се ради о сеоском вашару или људима на ходочашћу. Ова измена распореда планова (земаљски елемент постављен у висини божанског) готово да изазива осећај изгубљености. У позадини је пространо плаветно небо, облаци и дрвеће на ветру; деца која се играју на балустради, сељанке у живом разговору, мушкарци утонули у молитву и други који машу рукама. У просторној концепцији препознаћете Тијепола, али ово изгледа као да је на Тијеполово узвишено небеско плаветнило пренета људска беда. Практични савет: понесите доглед.

Поред црквице, с леве стране, на неколико корака, налази се једна стара фонда, или народна крчма. Једе се за столовима од грубог дрвета, са безбројним траговима од чаша које су се, пре ваше, годинама спуштале на њих. Пуно је мадридских породица са децом, влада весело расположење и угодна гужва. Пије се сидар, јабуковача одличног квалитета, који гост истаче право из бачве. Уживање, нема шта.

Превела са италијанскогЕлизабет Васиљевић

Из књиге: Путовања и друга путовања (Viaggi e altri viaggi, 2010), коју ће, у преводу Е. Васиљевић, на јесен објавити београдска издавачка кућа Паидеиа. Наслов дела књиге који објављујемо у овом броју Београдског књижевног часописа је редакцијски.

bkc27 leto 2012 - · pdf fileƒ„††ˆ...

Documents