bismarck i njegovo doba (kurt kersten)

7/22/2019 Bismarck i Njegovo Doba (Kurt Kersten)

http://slidepdf.com/reader/full/bismarck-i-njegovo-doba-kurt-kersten 1/383



... .

-

.

.



Prevela sa nemačkog originate: Mila Dlmić I Grafička opremaP. Bihaly I Copyright by Nolit Beograd 1936 I štampa »Zadružna

štamparija« Beograd 1936 god. I Povez Dufer, Beograd



B I B L I O T E K A N O L I T: I S T O R I 3 AUređuje : P. Bihaly

E K O N O M I ] A



K U R T K E R S T E N

BISMARCKI NJEGOVO DOBA

I Z D A N 3 E N O L I T B E O G R A D



Naslov nemačkog originate: BISMARCK UND SEINE ZEIT



MRAČNO DOBA

Nastupila je vladavina od sto dana. Orlovi iebde nad koio-nama velike armije. Bečki kongres se rastura. Balske dvoranezjape prazne. Doboši ponovo udaraju i pozivaju na juriš. Vojniodredi se okreću i opet prelaze Rajnu. Napred pruske čete podvođstvom jednog maršala koji jedva ume da čita i piše. Na naj-krvavijim bojištima belgijske ravnice one će izvojevati sigurnostBritanskom kraljevstvu, njihovom krvlju cementiraće se kamen-temeljac jedne imperije. Nikad Velika Britanija nlje imala usrd-nijih, a neukijih četa koje su za njenu moć morale da položesvoje živote.

1 aprila 1815 pisao je Car Napoleon svome tastu u Beč:»Pošto je trajni mir preko potreban, to mi najviše leži na srcuda ga pomažem svim svojim silama. Ali naročito mi je staio daostanem u dobrim odnosima sa Vašim Veličanstvom«. Četiri danakasnije upućuje Car cirkularno pismo suverenima: »Pošto su svetupruženi prizori velikih bitki, biće veće zadovoljstvo ako se otsadbude znalo samo za jednu utakmicu i to u širenju b lagode timira, samo za jednu, svetu borbu — za sreću naroda. Francuskaradosno i otvoreno objavljuje taj plemeniti cilj svih svojih želja.Ljubomorna na svoju nezavisnost, ona će se u svojoj politic irukovoditi nepokolebljivim načelom najodlučnijeg poštovanjanezavisnosti drugih naroda. Ako se s tim, kao što sam srećan

da verujem, podudara i lično raspoloženje i mišljenje VašegVeličanstva, onda je opšti mir osiguran za duga vremena, i рга-

7



vednost, koja je našla svoj izraz u današnjim granicama raznihdržava, biće sama dovoljna da čuva ovaj mir«.

Monarsi Evrope slušaju poslednji put, kako im govori je-

dan od njihovih kome onl osporavaju legitimnost, je r*su ne-moćni prema njegovom geniju. Na ponudu građanskog iluzioni-ste za sklapanje mira oni odgovaraju naredbom za mobilizaciju.Devet nedelja docnije; čovek koji se pozivao na mir, uhapšen

je. Monarsi Evrope imaju svoj mir. Engleska imperija stoji na si-gurnim osnovama. »Sveta Alijansa«1) kontinentalnih sila garan-tuje gušenje svakog oslobodilačkog pokreta , — mir je osigu-ran. Počinje vladavina civilš, birokratije, dvorskih kamarila. Udo-vice i siročad pruskih vojnika, pokopanih u zajedničke grobovepo Belgiji, ne znaju zašto su izginuli njihovi očevi, braća i mu-ževi. Prusi su igrali ulogu potrkuše u Evropi.

Onog 1 aprila, kada se Napoleon trudio da pridobije Au-strijanca, ugledao je svet Otto v. Bismarck, u Schonhausenu naLabi. Đrza odluka Prusa da izvrše napad pokidala je tanke konceizmeđu Pariza i Beča. Ako razmislimo, kako je izgledao položajpedeset godina kasnije, tok svetske istorije dobija čudno lice.

Zavičaj Bismarckov je kolonizovana oblast Altmark, ćelijaiz koje se razvila brandenburška vojna država. Odavde potičeudarac koji zadire duboko u slovenska istočno-polapska po-dručja, odavde nemačka ekspanzija prodire na Istok. Altmark jebio tvrđava ekspanzivnih težnji junkerS i biskupa srednjega veka.Front ove granične marke2) upravljen je prema Istoku, ona pret-stavlja kapiju za ispade i, usled okuke Labe, zadire to liko uistočne zemlje, da onaj ko drži skele kod Stendala i Tanger-mtinda vlada putevima prema severu, jugu i istoku prekolapskihoblasti.

Gospodari te retko naseljene vojne krajine su junkeri. Prviizborni knez Brandenburga dobija u zalogu Altmark i Brandenburg od prezaduženog cara i nosi se u strahovitim borbama sa

junkerima, ko ji mu osporavaju njegova prava. Oni u Hohenzol-

lernima gledaju uljeze, nametnute carske namesnike, i stotinamagodina ne prestaju da se pozivaju na svoje povlastice i da iz-

8



K ra lj F rie d rich W ilh e lm IV. B a k ro re z po slic i Th H o sem anna



borne knezove, kao i kralja, stalno prisiljavaju na ustupke. Uupornim borbama upravljači čas pokušavaju da se oslanjaju nagrađane i gradove, čas se opet bezuslovno potčinjavaju željama junkerči. Tek građanska klasa u usponu omogućava izbornim kne-zovima i kraljevima da se vile ne pokoravaju zahtevima junkera,čije imovinske prilike postaju sve labavije. Uprkos fanatičnomotporu, junkeri žrtvuju povlasticu za povlasticom. Bismarck će jednom kasnije rećl zlovoljno, da je imanje njegovih predakabilo daleko veće od imanja Hohenzollera. On će isto tako ogor-čeno iskaliti svoju srdžbu tvrdenjem, da su Hohenzolleri njegovepretke prinudili da im prepuste to imanje — Schonhausen im je bio nametnut, to je bila prisilna trampa u kojoj su Bismarck-ovi Hohenzollerima morali da prepuste dragocene posede ušumama i drugom zemljištu.

Friedrich Wilhelm I pokušavao je svim sredstvima da nagne junkere da prestanu sa svojim nasiljima nad seljacima. Pristu-pio je eksproprijacijama, ali je morao da uzmakne pred otpo-fom junkera, da bi na drugom frontu primio borbu s njima:

stvorio je birokratiju iz gradanskih redova kao tvrdavu protiv junkerstva, koje još ostaje neograničeni gospodar na selu. Stra-hoviti ratovi u koje Friedrich II, u službi Francuske i Engleske,uvlači siromasnu zemlju, prisiljavaju pruskoga kralja na blažupolitiku prema plemstvu; on nije bio u stanju ni da štiti se-1jake ni da obuzdava junkere. Ovi zauzimaju sve važnije polo-ia je u upravi, pre svega u vojsci, čvrsti su na selu i brane seuspešno protiv svih zakona koji idu za tim da ublaže položaj

seljaka. Glavni deo otšteta posle sedmogodišnjeg rata otpadana plemstvo, koje sad postavlja sve smelije zahteve. Kralj ihusvaja bez otpora , jer se boji mlade buržoazije. Važne trgo-vinske povlastice u rukama su plemstva, monopoiska politikaKrune je okov za mladu buržoaziju, dugogodisnji rat, izdrža-vanje ve like armije, ogromno poresko opte rećenje — sve touništava privredu, potkopava ceo temelj veštačke države, čija

je politička ravnoteža potpuno poremećena pljačkaškom po.li-1ikom Poljske. O nekoj misiji u Nemačkoj nije moglo b iti ni

9



govora. Dvacfeset godina po kraljevoj smrti država doživljavaslom. čak i pobednik je zbunjen njenom tako naglom propašću.

U strahu za svoju egzistenciju, Kruna pokušava reformu,

ali jedva dodiruje prava junkera i odugovlači uvlačenje mladeburžoazije u državnu administraciju. Teška srca uviđa potrebunapuštanja plaćeničkog sistema i uvođenja opšte vojne oba-veze. Umesto svega suspenduje građanska politička prava iodlaže izvršenje obećanja za kasnija, »bolja« vremena.

Godine Bismarckovog rođenja dospela je menica kojukralj Pruske, u interesu junkere* i Krune, nije bio voljan da is-kupi. Pošto je savez između Austrije i Francuske osujećen br-zom potporom Engleske i pošto je reakcija u Evropi učvršćenarnije bilo razloga za bojazan od naroda koji je bio iscrpen du-gogodišnjim ratovima i ugnjetavanjem. Najgluplji kralj Pruske,koji je s Napoleonom umeo da ćereta samo o dugmetima nagamašama, b io je najlukaviji p ro tivnik naroda. Godine 1815prestaje ugnjetavanje nemačkog naroda od strane tuđinaca, apočinje doba najstrašnije reakcije. Geslo godine Bismarckovogrođenja glasi za seljake i gradane Pruske: »Mi smo žrtvovanii prevareni.«

Drugi rat p ro tiv Napoleona, u toku leta 1815, n ije b iaodbranbeni, nego napadački. Zanos narodnog ustanka je išče-zao, upravijači su opet čvrsto sedeli u sedlu, vojskovođe kojisu se pobedonosno vratili na čelu armija, pružali su najboljegarancije za sprovodenje reakcionarnih planova. Tako je Wellington3) još decenijama kasnije bio zatočnik reakcije, kada seburžoazija osećala ugroženom od strane čartista.4)

U Pruskoj od 1815 godine nisu vise komandovali samogenerali, nego i polic ija i b irokratija . Interesantno je kako suoni generali, koji su protiv volje kraljeve sproveli naoružanjenaroda, brzo nestali s pozornice razišavši se, nezadovoljni, sasistemom. A s njima i ministri koji su se trudili da zavedu op-štu osnovnu nastavu. Humboldt5) se povukao. Stein6) je, srdit,živeo u zatočenju. Ono je bilo pogrdnije od njegovog bekstva

u Rusiju, na koje ga je naterao Napoleon. Čak ni kolebljivfcHardenberg7) nije mogao dugo da izdrži »novo« doba.

10



AH je polic ija bila u stanju da vodi upravu. Pod Friedri-chom II su njuškala kafe,8) uhode u službi vlade, držali Pruskuu šahu. Njuškala opet nadziru Prusku, ali sad njuškaju šta ko

misli. Friedrich II nije nikad ništa obećavao, ali Friedrich Wilhelm III bio je skrahirao, pa je nešto obećao. Postao je krivo-kletnik, i umesto konstitucije, dao je birokratiju.

Dvadeset i pet mracnih godina. Procesi zbog političkih prestupa ne prestaju. Zaključci Svete Alijanse rešavaju sudbinu narodnogpokreta. 1825 rešavaju se da izvrše izmene provincijskog ustava. To je sve. Staleški režim ostaje netaknut. Ugnjetavanje seljaka se po- jačava, nameću im se veći tere ti nego pre Steinovog raspisa

iz 1809 godine. Slobode štampe nema, nema mogućnosti za iz-ražavanje svoga mišljenja. Cenzura šikanira pisce i listove. Kadse četrdesetih godina j^vljaju prvi znaci radničkog pokreta, ma*šinerija pravosuda radi hladno i nemilosrdno. Filozofija i prav-na nauka izgrađuju naročite sisteme, u kojima se hvali postojećestanje, u želji da se ono održi i očuva. Država se odvaja od klasa,od živih snaga društva. Razvija se škola dvorske filozofije u kojo j se feudalizam romantički ulepšava, a vlast »po milosti bož- joj« dijale tički opravdava. No čovek koji svoju egzistencijusvodi na božju milost, nije u stanju da izgovori ili napiše ni jednu jedinu jasnu rečenicu, on je ukočen, priglup, studena priro-dat čovek koji može da se zamisli samo kao neka lutka.

Pod njegovom vladavinom se administrira država koju sumu drugi sačuvali.Nepovoljni položaj pokrajina koje su rasutepo celoj severnoj Nemačkoj otežava proces stapanja stanov-ništva, a da se i ne govori kako staleški princip vezujeljude za mesto gde su rodeni. Bečki kongres povećao je Pruskupokrajinskim područjima, ali težište države leži u istočno-po-lapskoj oblasti koja, ekonomski slaba, nije sposobna za razvitak.Samoj birokratiji i vojsci pada u deo zadatak, da zbliže hetero-gena# nejednako razvijena područja. Videćemo kako će jedanistočno-polapski junker rešavati takav jedan zadatak u Aachenu.

Verske razlike otežavaju zbližavanje, mistične fantasterije

berlinskih krugova ne mogu u tom pogledu ništa da izmene.Porajnska područja, privredno najnapredniji deo Nemačke, leže



u Savezu pruske države — oko 1830 — kao kolonijalni posed. Ona donose najveći deo prihoda , razvijaju najveću рго-izvodnju, daju najsposobnije Ijude, ali ostaju u svom />strvskom

položaju . Kasnije će jednom koblencki dvor zauzeti izvestanopozicioni stav, ali tada će se u suštini radit i o osvajanju po-zicija u najvišim sferama.

Istočno polapske provincije čine jezgro pruske države koje — kao zlokobna posledica podele Poljske — odlazi pod skutcarizma, da bi održalo svoju poziciju. I sve dok Francuskabude patila od strahovitih rana dvadesetogodišnjeg rata, a za-padno-nemačko pitanje ne bude iskrslo na dnevni red, interesi

is točnog Polablja u njegovoj porajnskoj koloniji biće čisto ad-ministrativne i finansijske prirode, dok će istovremeno nastajatinove suprotnosti, kad u industrijskim područjima zapada budepočeo polako da se razvija radnički pokret.

1 2



BEKSTVO I POVRATAK

U ta mračna teskobna vremena pada mladost Otta v.Bismarcka. Ferdinand, njegov otac, potomak jedne altmarkskeoficirske i sitnoplemićske, junkerske porodice, živi na Labi uSchdnhausenu; porodica, osim toga, ima posed i u Pomoranukod Naugarda.

Bismarckovi su u srednjem veku živeli u Stendaiu. ledan

kanceiarov predak igra izvesnu uiogu u cehovskim borbama,biva kao reakcionar prognan iz varoši, pravi sumnjive novčaneposlove i dolazi na tajanstven način do imanja; udružuje se sizbornim knezom, i celog svog života lovi u mutnome. Ovaj Klausv. Bismarck je, iz dugog niza pokolenja porodice Bismarck, je-dino lice koje je u istoriji igralo izvesnu ulogu, iako sumnjivu.U toku kasnijih stoleća oni postaju posednici, oficiri i dvorjani;u ratovima Friedricha II, koji su tako strahovito proredili redove

pruskoga plemstva, njihovi su gubici upadljivo maleni. Nekečlanove porodice moraju da nateruju na vojnu službu lukav-stvom ili b lagim pritiskom. Bismarckov otac u Napoleonovimratovima više voli zavetrinu. Slabo nadaren za gazdovanje, imanja nazaduju, dugovi porodice rastu. O njegovim duhovnim spo-sobnostima ne može se reći ništa naročito. On je u suštini mužsvoje žene, častoljubive, bigotne građanke iz jedne činovničke

porodice. Wilhelmina v. Bismarck je rođena Mencken, otac joj je bio savetnik ministarstva i stužio tri kralja; Stein ga je sma-

13



1rao poštenim i veoma liberalnim; pretci su mu bili profesori uLeipzigu i u toku 18 stoleća stupili u dvorsku sKižbu Pruske.

To je brak u kome se ogleda struktura pruskih vladajućih

krugova: plemstvo i birokratija pružaju jed no drugom ruku.Plemstvo postaje nemarno, buržoazija pokusava da dode do vla-sti zaobilaznim putem, preko birokratije. Interesantno je kako uapsolutis tičkoj Pruskoj buržoazija teži da u rangu plaćenih či-novnika osvoji sebi poziciju protiv feudalizma. Ona rešava za-datke za koje junkeri nisu sposobni i na koje oni gledaju рге-zrivo. Buržoaska birokratija se međutim snažno probija laktovimai koketuje s liberaiizmom. To ona može sebi da dozvoli, ali seistovremeno bori grčevito i bezobzirno za mesto pod suncem dvo-ra i njegovog društva. Sam Bismarck je pričao s gorkim prizvu-Jcom u glasu, kakvih se sve veština laćala njegova mati, da bi utoku zimskih meseci igrala izvesnu ulogu u dvorskom društvu.Porodica se skučavala, sredstva su bila oskudna, stan tesan imalen, no mati je htela da prima goste, da vrši reprezentativnedužnosti, da osvaja moć. Nije nemoguće da je miadi Bismarckpod takvim uslovima već u ranoj mladosti osetio antipatiju рге-ma uslužnoj, častoljubivoj, metanišućoj buržoaziji Pruske. On jeuvek govorio ijubazno o svom ograničenom, ćutljivom ocu, a ma-te ri je ukazivao samo dužno poštovanje i ništa više. Ona jebila lepa žena, ali je isto toliko volela raskoš, koliko je bila tvr-da i hladna, njena bigoterija nije bila lišena mističnih nastupa,lektiru su joj sačinjavaia zatucana pseudofilozofska, reiigioznadela kojima su se, u doba reakcije trećega i četvrtog decenija,krepili duhovi. Mati hoće da ugura sina u diplomatsku karijeru.Mora da je osećala, da u vojsci više nlje bilo lavorika. Izgledalo

je da budućnost pripada građanskom zanimanju. Ne može sereći da je instinkt vodio pogrešno ovu slavoljubivu ženu. Onapravilno postupa, ia lje miadića u Berlin u jedan naročiti zavodza vaspitanje, koji je bio poznat kao napredan i u kome je gra-đanski elemenat bio presudan. Ali antipatija prema materinomsistemu poburžoazivanja sad se samo pojačava. Ukoliko se mati

više trudi da iz mladića istrebi junkerski elemenat, utoliko žešćipostaje njegov otpor.

14



Vaspitanje u Plamanovom zavodu u Berlinu zasniva se nanačelima Jahna9) i Pestalozzia10); njihovi su potomci građanskogporekla; školski drugovi i učitelji ismevaju ono plemićsko »von«;

kruta, stroga discipline, koja nije poznavala razlike između gra-đanskih sinova i junkera, gladni život u gradu, demonstracijegrađana protiv plemićskog potomka, sve to pojačava otpor jun-kerskog deteta. Kasnije, u gimnaziji »zum Grauen Kloster«, Bismarck trpi od »plemićožderstva« pojedinih učitelja. On je u torn»plemićožderstvu« gledao reminiscenciju na doba pre 1806. Nijeh teo da vid i da »obrazovano gradanstvo« ne teži u prošlostnego u budućnost, i da je njegovo »plemićožderstvo« posledica

vladine politike posle Napoleonovih ratova.Pred Uskrs 1832 napušta Bismarck školu. Iz njegovih »Misli

i uspomena« vidi se da je tada bio ubeđen da bi republika bilanajrazumniji oblik države. Sedamnaestogodišnji mladić upuštaose pod utiskom državnih prevrata u Francuskoj i Beigiji, sve ve-ćeg vrenja u Nemačkoj, bar u teorijska razmišljanja o najboljemdržavnom obliku* Gorka ili potcenjivačka kritika, koju je od odras-lih navikao da sluša o upravljačima, nije ipak ostala bez dejstva,ali urođena prusko-monarhistička osećanja bila su u njemu ne-iskorenjiva. U Harmodiu11), Aristoge itonu12), u Brutu13) iTellu14) gledao je zločince i ubice. »Svaki nemački knez koji sepre tridesetogodišnjeg rata odupirao caru, ljutio me je. Ali počevod velikog izbornog kneza bio sam dosta pristrasan da budemprotiv cara, i da pripremanje sedmogodišnjeg rata smatram pri-fodnim«.

Pruska, monarhija, autoritet — to su osnovni pojmovi kojidominiraju njegovim političkim razmišljanjem. Bez obzira na ko-Jebanje, bez obzira na kasnije izmenjenu taktiku, — sedamnaesto-^o dilnjim mladićem vladaju ista shvatanja kao sedamdesetogo-dišnjim starcem. Antipatija prema liberalnoj buržoaziji ostala jeista, iako je on kasnije postao izvršilac njene volje. Simpatije sumu ostale stalno na strani autoriteta feudalizma.

U proleće 1832 stupa Bismarck na univerzitet. Зо§ jednomse pruža prilika za kidanje s tradicijom i idejama porekla. Straš-no je, kako taj mladić ostaje netaknut strujama vremena. Sveča-

15



nost u Hambachu16). juriš na frankfurtsku stražu16), događaji uHessenu17), svirepi policijski režim u celoj Nemačkoj prolaze pored toga čoveka, bez naročitog utiska, ne utičući na njega! Pr-

vih nedelja na univerzitetu pristupa studentskom udruženju, bur-ševstvu, da bi brzo pobegao iz njega. Razlozi koje navodi po-kazuju strahovitu primitivnost njegovog mišljenja: nije mu sesviđalo nedavanje satisfakcije, odbijao ga je nedostatak spoljaš-njeg vaspitanja i formi dobroga društva; zatim ga je »ekstravagan-cija njihovog političkog shvatanja« dovela do konačnog prekidasa liberalnom buržoazijom onoga doba. On je verovao u mo-gućnost nemačkog jedinstva, no već onda je pred njim lebdelo

evanđelje krvi i železa. Dalje je zanimljivo, koliko je malen biouticaj profesora na njega — on se čak klonio njihovih predava-nja. Iz njegovih univerzitetskih dana nema ništa sem nekolikoanegdota o studentskim nestašlucima, kakve je doživeo svakimladi čovek njegove klase, j izlišno je pričati te mladićske nes-tašluke.

Kada se Bismarck vratio u Berlin, bio je iščezao i poslednjiostatak njegovog liberalnog raspoloženja; »bučni zahvati u dr-žavni poredak« bili su u suprotnostisa njegovim staropruskimvaspitanjem. On se nije razvijao unapred, nego je zastao, po-vukao se u svoju tvrđavicu i pojačao spoljašnja utvrđenja. U pro-leće 1833 vraća se na sever i upisuje se na berlinski Univerzitet.Semestri u Gottingenu prošli su jalovo;kasnije je i sam pri-znao da nije radio gotovo ništa i da je napravio mnogo teškihdugova. U Berlinu se neće ništa promeniti; upisuje predavanja izfinansijskih nauka i nacionalne ekonomije, pruskog zemaljskogprava, državnih nauka, pomorstva, pruske statistijce. Njegov bi-ograf Marcks mora da prizna da nikad nijedan akademski na-stavnik nije imao nikakvog uticaja na Bismarcka, a mi takođe ne-mamo razloga da drukčije sudimo. Mati sve to posmatra razo-čarano i nezadovoljno: izgledalo je da se njeni snovi nećeostvarili; ona pokušava da nagovori sina da ipak prihvati voj-ničku karijeru; možda mu nedostaje disciplinovanost, možda će

ga kasarna pris iliti na delatnost — ali sin se odupire njenomkategoričkom navaljivanju, buba poslednjih meseci za ispit, prvi

16



put sprovodi svoju volju protiv matere, polaže ispit, postaje pri-slušnik kod beriinskog gradskog suda. Zimi 1835 odlazi prvi putu dvor. Mati smatra da je izvojevala pobedu.

Prvo jurišan je na jednu pozic iju odigrava se sad u tokup et nemirnih godina: prislušnik u Berlinu, pristav II klase uAachenu, pristav I klase u Potsdamu, u meduvremenu Bismarckotslužuje svoj rok u lovačkom puku, gori od žudnje da preskočisve niže stepene, samo da ne bi morao slušati, samo da bi naj-zad mogao da zapoveda. On neće da se nateže svakodnevnimdosadnim birokratskim tricama, ni da bude dugo u potčinjenompoložaju prema pretpostavljenima. Provincijski junker isto tako

ne podnosi zavisnost od slučajnih lica kao ni stegu da se pokomandi uspinje za jedan stepen na više. Volja za vlašću u njega je isto tako velika kao i antipatija prema poslušnosti. U tokutih godina izgleda da jos nije bio svestan nikakvog zadatka, je-dina mu je želja da ne bude vezan, da zauzme položaj koji do-pušta način života sličan junkerskom. Neće da bude podanik. Jedan potmuo, nejasan, ali gotovo stih ijsk i nagon ga obuzima igoni unapred. Ponekad se čini, da je život dvadesetogodišnjegmladića sada dospeo na prekretnicu.

U isto vreme doiazi jedan ruski junker, Mihailo Bakunjin,godinu dana stariji od pruskog junkera, u prve teške konfliktesa svojim pretpostavljenima i vraća se na selo, da mu najzadsve to postane nepodnošljivo i da pobegne u inostranstvo. I onsmišlja putovanje u daleki svet — kao i Bismarck; ni on nećeda služi, i on hoće po svaku cenu da sačuva svoju nezavisnost.Dugovi, teške ekonomske prilike, bolest matere, upropašćenoimanje, mnogobrojna porodica ne dopuštaju lenstvovanje, i problem se pre svega sastoji u tome, kako sačuvati svoju nezavisnost? Iz takvog osnovnog osećanja, iz takvog neobuzdanognagona ka slobodi, jedan postaje anarhista, drugi »mahniti junker«, koji sebi osvaja vlast u državi da ne bi morao nikom dasluži, da: obojica su hteli da ne služe.

Ali čovek koji je iz stepe upao u zapadnoevropske gra-

dove, kida radikalno sa svima trad ic ijama i vezama: čovek izmarke, potomak iz braka jedne birokra tske kćeri i jednog ofi-

2, K«rsf«n, Bism«rck 17



cira Fridricha II, oseća se obavezan prema svojoj kasth i branlse od svih želja da je napusti. 3ednom se, za kratko vreme, injegov put gubi u tami; u Aachenu se zapliće u Ijubavne afere,odlazi za nekom Engleskinjom na Dug, niko ne zna kako je došlodo prekida s njom, zašto se opet odjednom vraća; možda ga jesavladala tuga za zavičajem ili se vratio iz osećanja dužnosti!Celog svog života obuhvataće on osećanjem I mišljenjem stalnosamo pomoranske, donjo-saksonske predele: Videćemo ga kakodoslovno beži u provinciju, zasitio se da p lovi po kamenommoru, da radl stvari koje ironiše, čak prezire. Moralo je biti posredi nešto kao tuga za zavičajem, ali snažnija i presudnija bila je želja za nezavisnošću I mogućnošću zapovedanja.

U Berlinu su mu davali da radi trlčave stvari; još mnogodecenija kasnije, priča on, kako je morao da sedi u tesnimprostorijama, »prostorija i procedure potsećali su na nemiranpromet na šalteru neke železničke stanice. Prostorija gde suraspravni sudija i tri ili četiri prislušnika sedeli okrenuti leđimaprema publici, bila je ograđena drvenim rešetkama, a prostor

oko te četverougaone luke plavila je masa stranaka koje su semenjale i koje su, neke više neke manje, galamile«. Provincijski

junker, zatvoren među rešetke, hoće da skrati put ka diplomat-skoj karijeri, traži službu kod rajnske vlade, jer se tamo možesvršiti za dve godine, što je u staroj Pruskoj iziskivalo najmanjetri. Postaje pristav II klase u Aachenu; u Schonhausenu je spre-mao ispit, iz toga vremena postoji njegovo pismo jednom prija te lju, u kom priznaje:

»Berlinci misle da sam lud, a seljaci kažu: naš siroti mla-di gospodin, šta li mu je samo?«

Dugovi ga muče, odnosi s roditeljima se pogoršavaju^ Iju-bavi se menjaju brzo jedna za drugom. Život kao da nije biolišen razočaranja. I u tom zabačenom kutu Schonhausenu, toj staroj kući koju ironično naziva »dvor mojih dedova«, živi on sadau društvu sa jednom starom gospođom i dovrsava radove za

ispit : interesantno je da u njima predlaže posredne poreze namasovnu potrošnju; jedan rad o zakletvi pokazuje izvesnu re~

18



ligioznu skepsu — on je tad čitao Spinozu i Voltaire-a# no poka-zaće se kako je u najdubljoj svojoj sustini ostao netaknut time.

U junu 1836 polaže u Aachenu svoj ispit. Tamo mu je pret-

postavljeni graf Arnim-Boitzenburg, koji je istina »nosio sveopštudržavnu periku, ali nije nosio perčin«. O svim drugim činovnicimagovori rdavo, i tada i kasnije. Arnim je upadljivo predusretljiv;konflikti ne izostaju; Bismarck smatra položaj kao sinekuru, pre-koračuje otsustvo zbog privatnih afera. Ko veruje da će on tra-žiti doticaja s porajnskim stanovništvom, veoma će se razoča-rati. Kao nekad u Gottingenu, on tražl društvo stranaca, jednaljubavna afera mu je važnija nego celo nadleštvo, on prekora-

čuje otsustvo, putuje po svetu s nekom ženom. Kad mu je pre-otima neki bogati Englez, a njegove finansijske prilike postajusve teže, vraća se u Pomoran, obuzet kajanjem i tugom za zavi-čajem, sa svešću da je doživeo poraz, i podnosi pismenu ostavkuna službu u Aachenu.

Roditelji se ljute, mati je van sebe, otac preti prekidomodnosa. On jos jednom popušta, prista je da radi kod viade uPotsdamu, ali ga ni ovde, kao ni svojevremeno u Aachenu, »tokposlova« ne ohrabruje: »Poslove, koji su mi dodeljivani, smatraosam sitničavim i dosadnim«.

Posle nekoliko meseci mora da stupi u vojsku. Učinio je topreko volje, rok u vojsci mora da je za njega bilo teško vreme, je r vesti stižu oskudno od njega, a iz ono malo vesti može senaslutiti samo antipatija . Možda je to bila najgora godina nje-gova života — porazi na svima frontovima: konflikti sa ahenskomvladom, razočaranje u ljubavnoj aferi, sve veći dugovi, najzadmati oboleva od raka; on se, kad god mu dopušta služba, bavikraj postelje izgubljene, raspoloženje mu je gotovo očajno, pot-puno je rezigniran, kazuje ocu da od životne sreće ne očekujeviše ništa, da ga pri pomisli na činovničku karijeru obuzmegadenje.

Mater, na koju svaljuje krivicu, zaklinje »da mu da nekidrugi položaj«, najradije bi upravljao jednom fabrikom šećera —

on ne može da ostane u službi viade, neprilike s ahenskom vladom zbog njegovih dugova, njegovog osobenog bekstva, za-

2 * 19



gorčale su mu i poslednju volju za birokratiju . Neće viSe dabude zavisan, a sigurno ga je zbog sve težih finansijskih pri-lika mučila i perspektiva slabo plaćene činovničke karijere. Na

rodite lje navaljuje neprestano, mati na umoru vid i da su jo jplanovi propali pa popušta, a i sam otac priznaje da je državnaslužba samo za bogate ljude. »Nameravao sam da živim i umremna selu, postižući uspeha u gazdovanju, možda i u ratu ako gaima. Ukoliko mi je na selu ostalo ambicije# to je bila ambicija

jednog domobranskog poručnika«.

20



da navdem nikakve razloge, ali je tako«. Ima samo jedan razlog,kaže, koji bi ga mogao potstaći da savlada tu antipatiju, kada bfna dobro svojih sugrađana mogao uticati u većem obimu, nego

što je to moguće jednom privatnom čoveku. No n ije načisto,da li stvarno misli dovoljno pošteno, da bi mogao svoje snageupotrebiti više u korist drugih nego u svoju vlastitu, a ima dostavaljanih ljudi koji su u stanju da upravljaju zemljom. Pruski či-novnik je ograničen u svom delovanju, on može administrativnumašineriju samo da gura po već propisanim kolosecima, činovnik je sličan pojedinačnom sviraču u orkestru, on mora da otsvirasvoju partiju kao što piše u zakonu, smatrao on to dobrim illrđavim. »За, medutim, hoću da sviram onako ko što smatramda je dobro, ili nikako«. A zatim dolazi priznanje da je pris ta-lica slobodnijeg državnog oblika, čuju se želje koje iznenaduju,koje se dosad nikad nisu čule: gotovo sa zavišću govori o dr-žavama sa slobodnim ustavom u kojima državni č inovnik svusvoju snagu otvoreno upotrebljava za odbranu i sprovođenjemera i sistema u čiju je pravednost i korisnost ubeden. »Kodnas, međutim, moraš biti plaćen i zavisan državni službenik, dabi mogao učestvovati u javnom životu; moraš potpuno pripadatičinovničkoj kasti, delit i njena pogrešna i tačna mišljenja i od*reći se svake indiv idualnos ti u mišljenju i radu. Zloupotrebe,stvarne ili prividne, koje su u vezi s našim vrhovnim poglavari-ma, pretpostavljenima pa čak i kolegama, moras gledati, a nesmeš napadati, pa čak i oni koji su podredeni, vise su p oduticajem običa ja i u tvrdenih propisa, no pod uticajem pre tpo-stavljenoga«. »čak i u svojo j kratkoj karijeri često sam viđaokako se skupoceno vreme i rad teško plaćenih nadleštava ubi-

ja ju na takav način, da bezuslovno moraš verovati da se posloviizmišljaju, da bi se postavljenom činovniku dalo da nešto radi,a ne da se č inovnici pos tavlja ju da bi svršavali potrebne po-slove; a protiv ovakvih i drugih naopakih pojava bore se odličnipre tpos tavljeni svom energijom, ali bez uspeha; tako je to uprirodi naše uprave«. 2ali se, da čak ni činovnici na visokim polo-žajima ne samo da se ne usuduju da se usprotive štetnim, nesnos-nim, nepravednim merama, nego čak smatraju da moraju, protiv

22



svoga ubeđenja , da ih sprovode svom energijom. Kako da tudob ije š vo lje za vršenje dužnosti, kakve koristi od toga imaotadžbina? Sistem je nepravedan, vlada sprovodi principe koje

treba pobijati, »ukoliko to, doduše, dopušta poslušnost premapostojećim zakonima«. On se brani od sumnje u njegovo poli-tičko uverenje koje tako otvoreno objavlju je , smatra da moradokazati svojo j pr ija te ljic i kako mu savest nalaže da odlučnoistupi.

Mcra da su ga već onda smatrali ciničnim, egoističnim čo-vekom koga je bilo teško navesti da ma što uzme ozbiljno. Ne-poverenje prema njegovim motivima bilo je veliko; njegov na

an izražavanja, način delanja davao je uvek povoda za nespo-razume. On priznaje da ima častoljublja, priznaje da prema po-častima kakve su stekli u državnoj službi Peel18), O'Connel19), Mi-rabeau20), nije ravnodušan, ali »uspesi, koje mogu da postignemna širokom utrvenom putu, ispitima, vezama, proučavanjem akata,rangom i naklonošću mojih pretpostavljenih« nisu ga privlačili .On čak priznaje da misli na sva zadovoljen ja sujete; junkerčezne za celom stvarnom tajnom slavom koja će najzad obasjatinjega i njegovu porodicu. »Ukratko, nisam lišen častoljublja, aliga smatram isto tako rđavom strašću kao i svaku drugu strast, i još bezumnijom, je r ono, ako mu se prepustim, traži kao žrtvusvu moju snagu i nezavisnost, a ne pruža mi trajno zadovoljenječak ni u slučaju najsrećnijeg uspeha«. Finansijski razlozi? »Da bičovek danas pravilno upravljao velikim poljoprivrednim imanjem,možda je potrebno više pameti nego da postane tajni savetnik...«»Platu, koja bi mi, prema mojim potrebama, omogućila da seoženim i da osnujem svoj dom u varoši, imao bih, u slučaju naj-uspešnije karijere, kao pretsednik ili nešto slično, recimo u četr-desetoj godini, kada bih se sasušio od prašnih akata, hipohon-drije, plućne i stomačne bolesti, i kada bi mi žena bila potrebnada me neguje u boles ti. Za to skromno preimućstvo, za goli-cavo zadovoljs tvo da me zovu gospodinom pretsednikom, zasvest da zemlji retko kad koristim toliko koliko je stajem, a dapri tom ponekad kočim i škodim, i da vršim ono, što sam na ne-promišljen način učinio svojom dužnošću, ne, čvrsto sam rešen

23



da za to ne dam svoje uverenje, svoju nezavisnost, celu svojuživotnu snagu i svoju delatnost, dokle god joS ima hiljadama drugih, a među njima mnogo izvrsnih ljudi, po čijem je ukusu gor-nja cena dovoljna da radosno zauzmu mesto koje sam ja napu-stio«... I pol to očito smatra da se sumnja u njegovu odanostkralju i državi, a i svojoj porodici koju je svojim delima mogaoučiniti slavnom, on uverava da će uvek ostati član visokog dru-štva koje zaslužuje postovanje — pod tim društvom podrazu-meva svoju klasu, i realista, koji nikad ne zaboravlja tie podsobom, hitno opominje oca da brat treba da mu postane zemalj-ski savetnik, on će se ipak potruditi da stekne položaj okružnogposlanika.

Kad braća budu zauzela ta dva položaja, to će b iti odkoristi za njihovo gazdinstvo.

Zašto je to pismo tako žnačajno, zašto ga treba tako op-širno iznositi? Ono sadrži najoštriju kritiku birokratije onogadoba; ono je dokumenat optužbe protiv sistema Friedricha Wil-helma III. Autor toga pisma ne odriče da je u opoziciji prema

vladi. On zna da u toj kraljevini neće zauzeti nikakav položaj kojibi mu omogućio da uspesno vrši promene. Omiču mu se prizna-nja o snovima kojima se oda je u trenucima samoće. Da li jeslučajnost, da tu odjednom iskrsava ime Mirabeau-a, da Bismarck govori o slobodnim državama? Ne zna se kako je on za-mišljao novi sistem, u svakom slučaju izgleda da ga nije na-dovezivao na ideale stare staleške Pruske. Ta njegova kritikabirokratije, sistema, zemaljske viade uopšte, nije usamljena.

Krajem tridesetih godina živela je u nezadovoljstvu celaNemačka, a naročito Pruska. Očekivala se promena viade; Fried-richu Wilhelmu biće uskoro 70 godina, on je ukočeniji, nepristu-pačniji no ikada. Bismarck poznaje položaj na dvoru. Od godine1835 i sam je odlazio u dvor. S princem Wilhelmom se upoznaona jednom soareu, to je bio prvi njihov susret. Sadržina razgo-vora je banalna, stalno se ponavlja refren kojim se odlikuju sviti razgovori pruskih prinčeva: »Zašto niste stupili u vojsku?« »Su-više slabi izgledi, Kraljevsko Visočanstvo«. »No, baš ni u pravima

24



izgledi nisu bolji« . Što je princu najviše palo u oči, to je biogardijski stas mladoga pravnika.

Ali Bismarck vrlo maio oseća vrenje koje vlada u celoj

zemlji. On ignoriše veliki politički značaj carinskog saveza koji je sklopljen 1833 godine i koji je nemačko pitanje pomerio za jedan когак unapred. Ako hoćemo da budemo otvoreni, za njega je carinski savez dolazio u obzir samo utoliko, ukoliko mu jepružao mogućnosti da dođe do položaja. Pa ni do toga polo-žaja nije mu bilo mnogo stalo. On želi samo da nađe skloniste.Ne pridaje značaj pokretu u krilu same buržoazije, tehničkim na-pretcima četrdesetih godina. Ništa mu nije poznato o hesenskim

nemirima, — ta u to vreme se odigrala Buchnerova21) tragedija.A kad Bismarck i beleži ove događaje, čini to s indignacijom.

Delatnost u državnoj službi dovodi ga smesta u opoziciju,ali već onda on sprovodi istu taktiku kao i kasnije: ne simpatišesa opštom opozicijom, a kamo li da preduzima korake da bi po-stao njen voda, pa čak ni da jo j’ pristupi. On ostaje u granicamasvoje klase i beži na selo. 3er ta njegova odluka bila je bekstvo.Sudbina mu je pružila jednu poziciju, on je odbija, čak je i neuočava, toliko je bio vezan za svoj stalež, toliko je bio Prus sta-roga kova, roajalista.

U sile koje vladaju u zemlji ne dira. Kritikuje, ali položajsmatra potrebnim i poziva se na to, da su ti odnosi zasnovanina prirodi. Tako ne postupa avanturista, tako ne postupa revo-lucionar, borac, nego čovek koji je najtešnje vezan za svoj sta-lež i koji neće da prekorači njegove granice. On hoće da zapo-veda, ali neće da sluša, hoće da zadovolji svoje častoljublje, tomora da bude veliki zadatak, hoće da bude nezavisan — ali ne-zavisnost mu maše samo sa sela, gde vladaju junkeri. I takoon preuzima imanje u Pomoranu, tamo gde je ugnjetavanje se-Ijaka najgore. Tu je najzad apsolutni gospodar. Brat će mu po-stati zemaljski savetnik, a on okružni poslanik. Vladavina po-činje. On izbegava opoziciju, rešavajući se radije za ugnjetavanje seljaka. I sad može da svira, kako on smatra za dobro.

25



RAJ „MAHNITOG BISMARCKA"

Pomoran je raj za junkere, bio je to oduvek. Ta pruskaVandeja rađala je najžešće reakcionare i najveću bedu.

Kasnije jednom, kratko vreme pre no što je izbila mar*tovska revolucija 1848, Bismarck je iz Schonhausena izložio prilikeu Aitmarku koje se nisu mogle razlikovati od prilika u Pomoranu.To je bilo u februaru 1847. Pisao je: »Ove zime starao sam semalo više oko pomaganja ovdašnje sirotinje i našao sam, iakone u mojim selima, a ono u susednom gradu Jerihow, bedu dase veća ne može zamisliti. Kad pomislim kako jedan talir takvojgladnoj porodic i može da pomogne za nedelju dana, dode miskoro kao krađa izvršena na toj sirotinji kad potrošim tridesettalira da bih tamo otputovao...« »Kuda to može, kuda to trebada odvede? Sirotinje ima vise, no što bi sva kraljeva blaga mo-gla da je ishrane«.

To su godine ispunjene krizama, ukratko pred izbijanje re-volucionarnog pokreta koji će uzdrmati celu Evropu. U Pruskoj je 1849 došlo do pobuna šleskih tkača, koje su ugušene pomoćuvojske. U celoj zemlji godinama vladaju nemiri. Od julske re-volucije 1830 položaj se potpuno izmenio. Doba reakcije nijebilo vise trajno stanje. Buržoazija je u Francuskoj došla na vlast,u Engleskoj dve godine kasnije osvojila važne pozicije, čak i uNemačkoj počela da oživljava. Tehnički napreci, nagli razvitakporajnsko-vestfalske industrije ojačali su buržoaziju. Ona je pre

svega zainteresovana i angažovana u osnivanju carinskog sa-veza. U to junkeri počinju da shvataju vreme i uvećavaju

26



svoja imanja. Steinovim oslobođenjem seljaka formalno je uki-nuto kmetstvo, ali posle oslobodilačkih ratova junkeri pokuša-vaju svim sredstvima da svoju pređašnju vlast ponovo osvoje.

U njihovim je rukama uprava, pravosuđe, blagodareći staleškomustavu oni su neograničeni gospodari u pokrajinama. Seljaci ni-kako da se oslobode danka, argatovanja, službe. Lična slobodaostaje im zagarantovana, ali junkeri bezobzirno iskorišćavaju usvoju korist izvesne odredbe zakonodavstva. Franz Mehring izla-že u svojoj »Istoriji nemačke socijalne demokratije« taj pljačkaškipohod junkera. Seljaci koji nisu imali zaprega, bili su potpunopredati na milost i nemilost junkerskoj samovolji. Njihova me-

sta su ukidana, otkazivana im je služba, primoravani su da seodreknu svojih prava. Seljaci sa zapregama »regulisani« su, primoravani da svoju najbolju zemlju prepuste junkerima u zamenuza oslobođenje od feudalnih tereta. O statak zemlje koji biostao, priznavan je kao njihovo viasništvo. Mehring priča, da suu istočno-polapskim krajevima na taj način nastala 70.582 nasled-na imanja, a 289.652 seljaka sa zapregama oslobodilo se feudalnih tereta. čitavo ovo oslobodenje stalo je seljaka 1,533.050

jutara zemlje, 18.544.768 talira kao otplata glavnice, zatim1,599.992 talira kao obavezna godišnja renta, i 260.069 mericažita. Eksproprisani seljaci morali su da se late nadničenja; Bismarck piše kako njegovi nadničari moraju godisn je da radebesplatno muški 156 i ženski 26 radnih dana; nadnica koju su do-bijali sastojala se iz oskudnih davanja u naturi i u plati od če-tiri srebrna grosa, zimi samo jedan i po srebrni groš; žene su do-bijale još manje. Tad je bila otpočela industrijalizacija poljopriv-rede, sadila se šećerna repa, fabrike su nikle iz zemlje kaogljive posle kiše. Izgledalo je da će konjunktura biti povoljna.Baš u vreme kad je Bismarck istupio iz državne službe, otpočeo je taj preobražaj. Bismarckovi počeše osnivati fabrike , a i sa-moga su Bismarcka povoljni izgledi privlačili da takvim fabrika-ma upravlja. Uz to se pekla rakija u celom istočnom Polablju.Mehring piše: »Pruska industrija špiritusa trovala je mase sa

uspehom koji je nadmašila jedino englesko-indijska industrijaopijuma za trovanje Kine«.

27



Radna snaga je bila jevtina, otšteta koju su seljaci plaćaliza svoje oslobođenje jačala je junkere u pogledu kapita la , apolitički su oni bill gospodari, jer su im ostala sva feudalna pra

va. Da, tu je postojala mogućnost da se ne služi nego zapoveda,tu je bilo mogućnosti da se svira po sopstvenoj volji.

Tri imanja je preuzeo Bismarck u Pomoranu. Ona su u tokuposlednjeg stoleća zapuštena, mati je trošila velike sume, radilabez plana, Bismarckovi su tada stajali gotovo pred propašću.

Bismarck je racionalizovao. Hteo je zajednički s bratomBernhardom da upravlja imanjima. Ubrzo se pokazalo da je za- jednički rad bio nemoguć, i on izgura brata. Posao se uzeo

na laku ruku i otpočelo se sa pečenjem rakije, što je bilo naj- jevtin iji način za savlađivanje krize. Posle osam godina Bismarck je izračunao 20 odsto dobitka. To je bio veoma povoljan rezul-tat, ali đavo nemira neće da se okane čoveka koji je pobegaona selo, iz straha od mira koji vlada iza rešetki uredskih pro-storija.

U ono vrem nazvali su ga »mahnitim Bismarckom«. On pijei kocka se, skita se po zemlji, 1842 putuje u Englesku, da ondevidi samo ono što mu dopušta njegovo staleško gledište. Nastojida se smiri, ide u lov, u međuvremenu dobija volju za državnuslužbu, preduzima čak veoma ozbiljne korake, kasnije kazuje da

je 1845 želeo da postane ministar; posto ga natpretsednik nijesmesta primio, on pobegne. Želja da stupi ponovo u državnuslužbu obuzimala ga je kad su imanja opet bila na visini. 3edanzadatak je sad bio izvršen, často ljub lje mu nije dalo mira. Itako se zanosio, tako je dolazilo do divljih terevenki sa sop-stvenicima susednih imanja i oficirima, on se zaplitao u dvoboje,izazivao sve vise, nije živeo bez ljubavnih afera, ali je ismevaoprijatelje koji su popustali svojim strastima. 1842 putuje u ino-stranstvo, 1843 posećuje prvi put Pariz, putovanja samo preki-daju jednolični život na selu, kući se stalno vraća mrzovoljan.S jeseni 1843 mašta o putovanju u daleke krajeve: »Nameravaosam da nekoliko godina igram Azijata, da unesem nešto pro-

mene u dekoraciju moje komedije i da svoje cigare pušim naGangu umesto na Regi«. Fantazija ga čak zabavlja sanjarenjem

28



o službi u engleskoj armiji u Indiji. To su unutrašnji pokreti jed-nog strasnog čoveka koji čezne za delanjem, i čija potreba zaisticanjem ne nalazi nigde zadovoljenja. Nestalno mu tumaraju

snovi, ali ni jedan jedini put ne dolazi na pomisao, da van nje-gove klase u vlastito j zemlji postoje neke mogućnosti. On jepotpuno asocijalan čovek, ostaće takav, njegove želje pokazujusprečenog avanturistu. Prepreke kod njega potiču iz njegovevezanosti za svoju klasu. Tako se iznova omamljuje, odaje seekscesima i odlikuje se ekstravagancijama kojima se čudi ceosvet. Smatraju ga odvratnim, boje ga se, on u svojoj klasi po-stepeno postaje usamljen, odnosi sa staleškim drugovima do-

bijaju ironičan karakter, on ih ismeva, draži ih prezrivim izja-vama o vladi, ali kako mu je intimno bilo pri duši,- to pokazuje1844 jedno priznanje nekom prijatelju: »Seoski junkerski život je nepodnošljiv, činovnički život je isto tako bljutav i nekori-stan kao i рге . . . za sada .. . brodim bezvoljno rekom života,bez drugog krmila osim trenutnih sklonosti, i prilično mi jesvejedno gde će me izbaciti na obalu«.

Зе li čudo# ako se on u takvim skeptičnim, očajnim tre-nucima bavi Byronom? On ga čita i čita, citira njegove stihoveu pismima, prepisuje ga, u to doba mu »nijedna knjiga nije do-sta tmurna«, u društvu »čak glasno čezne za Byronom, za nje-govim fantastičnim, crnim, veličanstvenim, mračnim junacima«.To ga štimung propadanja jedne nagrižene klase obuzima i nenapušta.

U novembru 1845 umire mu otac koji je upravljao Schon-hausenom. Njegova smrt je, izgleda, tronula Bismarcka, ali ganije potresla.

Između braće dolazi do dugih sporova oko nasledstva;Otto dobija Kniephof u Pomoranu i Schonhausen u Altmarku.Pred njim iskrsavaju novi zadaci. Otac je rđavo ekonomisao. Onsada odbija nove ponude da stupi u državnu službu. Što ga pritom rukovodi, to je perspektiva na mogućnost delanja u okru-gu: u Saksonskoj je mogao da postane načelnik Saveza za odr-

žavanje nasipa; u izgledu je biia promena jednog zemaljskogvećnika, ali ta j položaj je zauzeo neko drugi, on je morao da

29



se zadovolji sa položajem zamenika. U Schonhausenu je našaopolje za javni rad, a da ne bude zavisan. U Pomoranu, kao štokasnije priznaje, nije za svoje staleško liberalno raspoloženje

nasao ni razumevanja ni simpatije, u Saksonskoj nailazi na odo-bravanje drugova u okrugu i uskoro će postati vođa staleškeopozicije.

30



KRVNO SRODSTVO

Kada je Friedrich Wilhelm IV 1840 godine došao na vlast,cela Pruska, čak cela Nemačka je verovala da nastupa novodoba. Celu zemlju je obuzelo kao neko pijanstvo.

Bismarck je posetio britanska ostrva, da otuda ponese je- jedino zapažanje da engleski posednici nemaju žitnica već samostogove.

Prve godine vladavine Friedricha Wilhelma IV oživljavapočetak jednog velikog preobražaja prilika u Pruskoj. Tehničkelekovine (železnica, parna mašina) i osnivanje carinskog saveza,sve veći napredak u industrijalizaciji šleskih i porajnskih pokrajina godi snažnom razvitku mlade buržoazije koja sad oštrijeistupa sa svojim zahtevima ustavnih reformi. Čitavi slojevi ši-rokih masa rasturaju se, zanatlijski stalež se gotovo sasvim uni-štava i prole tarizuje . Mašina nemilosrdno gazi preko hiljadaegzistencija. Gradovi doživljavaju živ polet, fabrike niču iz zem-Ije, proletarijat se povećava ne samo prilivom iz upropašćenihzanatlijskih redova, nego i pridolaskom sa sela. Mehring priča,da su se za prvih devet godina pod Friedrichom Wilhelmom IVparne mašine berlinskih fabrika od 29 sa 392 konjske snage po-većale na 193 sa 1265 konjskih snaga. Oskudica stanova u malimindustrijskim gradovima Pruske uzima vrlo velike razmere.Pruska tekstilna industrija smatra da će konkurenciju en-gleske tekstilne industrije moći da suzbije snižavanjem nad-<nica, produžavanjem radnog vremena i nemilosrdnim postu-

31



panjem sa kućnim radnicima. U Sleskim tkačkim srezovima do-lazi do krvavih nemira. U zimu 1844 planuli su u Peterswaldau-ui Langenbielau-u ustanci gladnih. Ti događaji su poznati iz Haupt-

mannovih »Tkača«. Fabrikanti uspevaju da svoje poziclje održevojničkom silom. Strahovita pokora obara se na tkače koji višenisu hteli da trpe i koji su se sa tkačkom pesmom na ustimasuprotstavili vojnicima. Rezultat je bio 35 mrtvih, 85 tkača jeizvedeno pred sud, bilo je kazni od deset godina tvrđavskograda, a mnogi tkači morali su da budu srećni što su prošli skaznom batina. Na taj način se očitovala romantična narav jed-nog nastranog, nenormalnog, brbljivog vladara koji se opijao

patetičnim rečima.Industrijalizacija nije ostala bez posledica za selo. Meh

ring ukazuje na jedan službeni izveštaj o položaju poljoprivred-nih radnika u istočno-polapskim oblastima. Novi privredni me*todi junkera (sađenje šećeme repe i pečenje rakije), ekspro-prijacija malih posednika zakonima o otkupu i regulisanju, po-magali su razvoj mnogobrojnog poljoprivrednog radništva.»Ta klasa živi u najvećoj bedi; položaj tih radnika je ne možebiti nesigurniji; ponajvise su na veoma niskom stepenu duhovnei moraine kulture, najvećim delom ta klasa Ijudi ne doživljavastarost, čemu su, prirodno, krivi rdav način života, prekomernirad i oskudna ishrana«. . . »Poljoprivredni radnici žive u ču-mezima koji su sličniji životinjskim brlozima no stanovima zaIjude; hrana im se obično sastoji iz krompira, soli i rakije; svakosmanjivanje berbe krompira donosi tifus usled g ladi i drugeubitačne bolesti«. U Šleskoj je dolazilo do strahovitih katastrofa,do epidemija usled gladi, godina 1847 smakla je gladu 900 Ijudi.

Tako je izgledalo u istočnom Polablju gde je vladao Bis*marck. Takve je prilike on ne samo tolerisao, nego ih je i samstvarao bezgraničnim iskorišćavanjem.

Koliko se sad svirepima prikazuju besmislene terevenke»mahnitog Bismarcka« koji je živeo u slasti i masti# odavao serazvratu, priređivao divlja bančenja, a u spokojnim trenucima’

se zanosio modnim bajronskim snovima, rugao se u novinama^ljudima koji nisu imali prava na lov. Nekoliko puta izgleda da

32



B a rik a d e u B e rlin u 1 8 4 8 L i 'o g r a f ij a o d E l sh o ltz a

Liiograf i jaP os le u lič n e b itk e p re d B e r lin s kim d vo ro m 1 8 4 8



ga je i samog potresla strahovita beda u njegovim selima, tadapokušava s milostinjom, postaje malko skrušen.

U isto vreme, dok glad besni u mnogim krajevima zemlje,

počinje pokajnički period skeptika. On dospeva u pietis tičkekrugove, pretvara se u religioznog sanjara, i uči ponovo da semoli. Tu epizodu su svi biografi uvek iznosili opsežno i veomadirljivo. Izvori za biografe postaju obilni, jer u to doba upoznajese on s Johannom v. Puttkamer, kćerkom jednoga junkera kojuuzima za ženu. U svojim vereničkim pismima nadčulnočulni ženikiznosi svoje religiozne ispovesti. Pretvaranje mahnitog junkerau pravog hrišćanina služio je uvek kao povod da se Bismarck-ov lik uzdigao do nebesa. Time su se želeli zataškati njegovipostupci, ali činjenica da se Bismarck u početku svoje pravepolitičke karijere izdaje za religioznog fanatika, pojačava utisaktoga reakcionara koji je duševno, i po svom poreklu i položaju,u savezu sa svima nazadnjačkim snagama vremena.

Užasne prilike u zemlji, revolucionarno vrenje, nezadovolj-na buržoazija, sve to mora da utiče na vladajuću klasu koja seoseća ugroženom, a koja u stvari i jeste ugrožena. Njena neči-sta savest ispoljavala se u religioznim raspoloženjima. Ali kad seradi o njenim političkim i privrednim pozicijama, za njih se onabori svim sredstvima.

Krajem decembra 1846, Bismarck je u jednom mnogo po-minjanom pismu, koje je uputio ocu pridobijene Johanne, ocr-tao svoj unutrašnji razvoj. On je od starog Puttkamera tražioruku njegove kćeri. Na stranu pitanje, ukoliko je Bismarck svojaosećanja ulepšavao iz dipiomatskih razloga; izvesno da je i utom pismu sračunao kako da utiče na starca da bi postigaosvoj cilj. U njegovim krugovima se gajilo nepoverenje u nje-govu iskrenost; na njegov život, na njegove reči njegovi sta-le ik i drugovi vrte li su glavom. On je morao da se prikazujevećim hrišćaninom no što je već bio.

Bismarck priznaje, da je posle istupanja iz državne službesve više zalazio u ćor-sokak sumnje, čitao je Feuerbacha,22)

Straussa,23) Bruna Bauera24) i konstatovao, da je bog^uskratio

3, Kersten, Bismarck

čoveku mogućnost saznanja, da je drskost



poznaje volju i planove gospodara sveta, da čovek mora smer-no da čeka, šta će mu Tvorac odrediti posle smrti, i da nam sebožja volja ne očituje drukčije no posredstvom savesti koju nam

je bog dao kao pipak kroz pomrčinu sveta. Radi umirenja sta-rog Puttkamera, Bismarck produžuje da je izlišno reći da u tojveri nije našao mira. »Proživeo sam mnogo časova bezutešnepotištenosti, kada sam mislio, da je moj život i život drugihIjudi besmisien i jaiov; možda je to bio tek slučajni izliv Stva-ranja koji se javlja i nestaje kao prašina usled koturanjatočkova«.

U takvom gotovo nihilističkom raspoloženju dospeva Bismarck posredstvom svoga prijatelja Moritza Blanckenburga upietističke krugove: »Uskoro sam se smatrao kao kod kuće i ose-ćao se tako prijatno kao nikad do sada, našao sam se u poro-dičnom životu, domu, gotovo u domovini«. U krugovima njegovihnajboljih prija te lja odigravali su se događaji koji su potresnodelovali na njega, »saznanje da je moj životni pravac plitak ibezvredan posta lo je u meni življe no ikada«. Počeo je čita tibibliju, ućutkavajući u sebi razum; samrtno oboljenje jedne pri-

ja te ijice nagnalo ga je na prvu usrdnu moiitvu, bez razmišijanjada li je to razborito : »Bog moju tadašnju molitvu nije uslilio ,aii je nije ni odbio, jer nisam ponovo izgubio sposobnost da muse molim, i osećao sam u sebi, ako ne spokojstvo, a ono veru ivolju za život kako ih inače nikad nisam osećao«.

Stari Puttkamer je nepoverljiv. Poznato je, da je povodomtoga pisma bio srdit, čak indigniran, jer je svaku reč smatraolicemerstvom. Odgovorio mu je okolišeći. Bismarck p ile još jednom odmeravajući oprezno svaku reč. Naglaiava kako ozbiljnoshvata svoje dužnosti kao načelnik nasipnog saveza, uveravada je »čvrsto i odlučno relen da uprkos svim preprekama hrliza mirom i za osvećenjem bez kojih niko neće ugledati Gospo-da« . .. »ja se smatram jagnje tom koje posrće, aii koje božjamiiost hoće da zadrži«.

On pada u propovednički patos, koji u to vreme prosevine

sigurno i sam uzima ozbiljno. Ali kasnije se u njegovim pismimanikad vile neće naći takve rečenice, one su kao svečane odore

34



njegovog staleža koje se nose samo jedared u životu. Medutimpresudno nije to, da ii se Bismarckovo misljenje podudara sasvakom reči ova dva pisma; presudno je da se on svojoj klasiobavezuje najvećom privrženošću svojim osećanjem i mišljenjem.Važno je u takvom jednom priznanju, da je on najzad našaootadžbinu, porodicu. U prvom pismu Puttkameru ocrtao je svojemladićske doživljaje, svoje labave veze s roditeljima, zatim sepoverio u kakve je strahovite sumnje zapao, sad vise neće dase upusta u terevenke, nego hoće da se skrasi, period »Sturmund Drang«-a25) je završen, njegovo utočište postaje porodica,kiasa.

Bilo bi bezumno odricati, da je on Dohannu voleo. A nije je ni smatrao za objekt. Taj čovek koji je kasnije objavio »krvi železo« kao program, strogo je delio privatni i javni život. Ži-veo je 32 godine, a da ni u koga nije imao poverenja. Svojumater je gotovo mrzeo, ocu ukazivao samo dužno poštovanje,s bratom se razišao, u državnoj službi nije mogao da izdrži, naselu je posle nekoliko godina svoj zadatak smatrao svršenim,sve ga je odbijalo, bilo mu odvratno. Put van svoje klase nijenasao nikad, čak nije sigurno ni pomišljao na to da postoje ta-kve mogućnosti. Ako je jednom pomenuo ime »Mirabeau« i odaosvoje najskrovitije težnje, sigurno mu nije pred očima lebdeoMirabeau »Loptačnice«26) koji je monarhiju hteo da spase naro-čitim merama.

Voleo je iskreno, iz duše, s tom ženom se celog životaosećao najdublje povezan. 3oš u dubokoj starosti osećao je za-Ijubljenost koja je bila srdačna i istovremeno imala nešto kava-Ijerskog. »Ne bih hteo da umrem pre svoje žene. . . ali kad njuBog pozove, ne bih ni ja hteo da ostanem na svetu«.

Kad je Dohanna umrla, sedeo je u noćnoj odeći, bosihnogu, kraj njenog odra i gorko plakao.

Kada ju je naSao, počeo da je ceni, formirao njeno bićeza sebe, prošlo je doba, kada je bezvoljno plovio rekom životabez drugog kumila sem trenutne sklonosti, i sad mu vise nije

bilo svejedno, gde će ga izbaciti na obalu.Takvi Ijudi kojima nedostaje socijalni instinkt, koji u svetu

3 * 35



vide samo realnosti, koji su u dnu duše skeptici, sumnjalice, kojinemaju vere u čoveka, čija je vera u Boga samo izraz najvećesumnje, takvi Ijudi čvršće prianjaju uz one pratioce kojima su

naklonjeni. 3a to ne znam, ali gotovo da se može reći da je onsamo 3ohanni, a kasnije možda i svome sinu Herbertu, povera-vao svoje najtajnije motive, svoja intimna mišljenja o kralju ipolitici. Bio je voda jedne svojte s kojom je potpuno srastao.Reč »krvno srodstvo« dobila je sad opet svoje prvobitno, gotovo opasno značenje: jedan snažni atavizam jo§ jednom oživ-Ijuje i deluje. Živeo je kao neki poglavica sa svojom svojtom ušumama koje je tek preko volje napuštao. 3eza koju je širio po

Evropi, imala je i tajanstvene uzroke; već sam instinkt predo-seća krv.

36



VATRENO KRŠTENJE

Bismarckova politička karijera počinje uskoro posle njego-vog stupanja u vezu sa 3ohannom. On se izmirio sa svojom kla-som — borba za njene povlastice može da nastane. Zla kob jehtela da u pitanju bude sudbina Srednje Evrope.

U istom trenutku kada se stara feudalna država osetilaugroženom od strane novih snaga buržoazije, mladoga rad-ništva, stupio je Bismarck na političku arenu. Došao je sa pot-puno jasnom političkom svešću, čvrstom i snažnom voljom, od-lučno rešen da ne žrtvuje ni jednu jedinu povlasticu svoje klasenego naprotiv da pojača njene pozicije.

Prva Bismarckova bitka bila je borba za patrimonialnosudstvo, koje je žeieo da se održi. Počev od prvih godina vla-davine Friedricha Wilhelma IV lebdeli su planovi za reformu pa-trimonialnog sudstva. Buržoazija je neprestano tražila potpunoukidanje toga sudstva koje je junkerskim sudijama davalo, i usudskom pogledu, potpunu vlast nad selom. Zahtevalo se ukidanje stanja pod kojim se održavalo dvostruko sudstvo, dvostrukesudije. Junkeri su se plašili nezgoda koje su sobom donosilestalne sitničarske parnice, ali ni prodiranje gradskog pravosudanije im bilo po volji, jer je to značilo krnjenje njihovih prastarihprava. JCralj je dao da se izrade predlozi za reformu, kojom bise otežao postupalć. Očigledno je nameravao da pusti te pred-

loge da propadnu i da ostavi staro stanje. Staleško pravo posed-nika zemlje imalo je da se održi. O toj reformi se diskutovalo

37



godinama. Postoji nekoliko memoranduma, u kojima se više po-kušava da se spase staro stanje, no što se izlaže potreba reforme.

Kada se Bismarck vratio u Schonhausen, umešao se i on u

prepirku. Uostalom, u ovoj raspravi oni kojih se ona naročitoticala — naime seljaci i poljoprivredni radnici — niti su pitani,niti su imali mogućnosti da se izjasne. U svom organizacionomplanu, Bismarck zahteva samostalne riterske sudije u glavnomnadleštvu i čuvanje bezuslovne riterske nezavisnosti. Uzimao jeučešća na savetovanjima o reformi, prisustvovao sednicama uBerlinu, objavio proglas svojim drugovima u okrugu 3erihow iobratio se na samoga kralja pismenom molbom, koju je potpi-salo 26 njegovih staleških drugova. Tražili su »da položaj sudijabude po mogućstvu nezavisan od države i staleški samostalan«.Kao i da se vlast staleža istovremeno proširi i da se smanjedažbine u novcu.

Kao što vidimo, Bismarck se bavi sasvim konkretnim pita-njima, dok ga u isto vreme obuzimaju grozničava religiozna ras-položenja i dok mu srce pripada jednoj mladoj devojci. To jeborba oko vlasti, čarkanja čak i sa kraljevskim ministarstvompravde, koje ne misli da primi borbu s junkerima spremnim dasačuvaju svoj posebni položaj u državi. Dvoboj oko reforme pa-trimonialnog sudstva ne izvodi se do kraja. U prvi plan stupajudruga pitanja. 3 februara 1847, kralj je sazvao poslanike osampruskih pokrajina u Berlin, u ujedinjenu skupštinu. Odlaganjeustavnih obećanja nije više bilo moguće. Strahovite privrednekrize, revolti u šleskoj, epidemije gladi, nemirne mase upropaš-ćenog zanatlijskog staleža, sve brojpije industrijsko radništvo, raz-vitak buržoazije, a pre svega finansijski položaj države gonilisu Krunu da preduzme korake. Ona je pokušala da stvori što jemoguće povo ljniji položaj za sebe. Skupština se sastala u aprilu.Kralj je , u stvari, išao za tim, da obmane staleže, da bi dobioodobrenje za pare koje su mu bile potrebne.

. Skupština je bila podeljena u dve kurije i prvi put sjedi-njavala u glavnom gradu pretstavnike pokrajina cele zemlje.

Prvi put im je data prilika da se sastanu, da otelove jedinstvodržave. Plemićska kurija obuhvatala je tačno 72 člana, to su bili

38



pretstavnici visokog plemstva. Staleška kurija obuhvata riterstvo,gradove i seljake. Plemićska kurija je bezuslovno odana kralju, uopoziciji su pretstavnici građanstva, uz njih su seljaci, čak i de-

lovi plemstva. Liberali ne priznaju skupštinu. Ona nije ispunjenjeobećanja koja je Friedrich Wilhelm III dao u više mahova. Onitraže konstituciju, ali neće ništa preduzimati da razbiju ovuskupštinu.

U prestonoj besedi od 11 aprila 1847, kralj im prkosi i izjavljuje izazivajući: »Nikakvoj sili sveta neće uspeti da Me pri-mora, da prirodni odnos između vladaoca i naroda, odnos koji je baš kod nas to liki izvor snage zbog svoje unutrašnje istin ito -stif pretvorim u konvencionalni, konstitucionalni odn os.. . Ni sadniti ikad više neću dopustiti, da se između našeg Boga i nebai ove zemlje utisne ispisani lik hartije kao neka druga Promisao,da bi nama vladala svojim paragrafima i njima zamenila staru,svetu vernost. Neka među nama bude istine!«

Istina je da je kralj pokušavao da pseudokonstitucijom za-dovolji zahtev buržoazije. Situacija nije bila baš ni tako nepo-voljna za njega. U zemlji je besnela glad. Dolazilo je do revolta.Privredna kriza se žurno približavala svom vrhuncu. Mogao je danastupi trenutak, kada će buržoazija biti prisiljena da moli kra-Ijeve trupe za pomoć. Od tkačkih nemira prošle su tek tri godine. Nemačka buržoazija se javlja aktivno na planu s politič-kim zahtevima, u momentu kada je već potisnuta u defanzivnipoložaj. Зе li njeno držanje baš tako čudnovato? Ona ne priznajetu skupštinu, ali je sankcioniše ostajući u njoj. Ona odbija daodobri novac, ali ne preduzima apsolutno ništa van pseudopar-lamenta, da bi svoju masu pokrenula u borbu protiv monarhijeI feudalizma. Ona već sada vodi istu politiku, kao petnaest godina kasnije. Bismarck je tada prikupio iskustva, koja će kasnijeIskoristiti u borbi izmedu Krune i parlamenta. On je upoznaoburžoaziju i dobio samo potvrdu za ono što je već odavno slutio.

Zemaljska skupština, Landtag, imala je jadno pravo odo-bravanja kredita za.vreme mira, mogla je da propiše nove po-

reze ili da odobri njihovo povećanje, mogla je da izglasavapredloge zakona, no kralj nije bio čak ni obavezan da ih podnosi.

39



Vladajuća klasa je u tom staleškom parlamentu zastupljenau manjini, od 605 poslanika za kraljem bezuslovno stoje samo 72,ali pretstavnici buržoazije, koji se smatraju kao liberalni, provode

mesece dugotrajnim diskusijama o svrsi njihova prisustva, u de-batama o poslovniku. Oni preklinju sen Friedricha Wilhelma IIIkoji je obećao konstituciju. U toku osam godina verovalo se daće kralj ispuniti očevo obećanje, verovalo se da će biti zaga-rantovani sloboda stampe i porotni sudovi. Kralj nije imao na-mere da daje prava. Njemu je trebalo novaca. Skupstinska ve-ćina izjasnila se kao nenadležna, s motivacijom da ona nije pravonarodno pretstavništvo, i zahtevala konstituciju.

Borbom za staleške povlastice osvojio je Bismarck naklo-nost svojih drugova iz okruga. Izabrali su ga za zamenika. Staležisu uzaludno pokušavali svima sredstvima da ga uguraju u skup-štinu na mesto saskog natpretsednika. I sam Bismarck je poku-šavao na sve moguće načine da ude u skupštinu. Njegovi sta-leški drugovi žalili su sto im nije uspelo. Tad se jedan poslanikrazboleo i istupio iz skupštine. Mesto za Bismarcka je slobodno.On priznaje svojoj verenici da je živo želeo da postane poslanik.

12 maja 1847 prisustvuje Bismarck prvoj sednici. Tih danaraspravlja se o prenošenju seljačkih dugova na jednu rentnubanku, čije bi garantije preuzela država. Bismarck je protiv togazakona, jer on ugrožava interese učesnika, koji su imali pravana otštetu. Tri dana kasnije p iie verenici o svom utisku: »Da-našnja skupština bila je veoma dosadna, beskrajno brbljanje, po-navljanje, razmetanje, traćenje vremena... Čudnovato je kolikobezočnosti pokazuju govornici svojim istupanjem u poredenjus njihovim sposobnostima, i kakvom se besramnom samoljubi-vošću usuduju da svoje šuplje fraze nametnu tako ve likojskupštini.«

32-godisnjeg junkera ispunjava borbeno raspoloženje. Onpriznaje da ga »stvar« mnogo više zahvata no što je mislio. Kaže*da je u neprekidnom uzbudenju koje mu jedva dopušta da jedeI spava. 17 maja prvi put stupa na tribinu, i tom prilikom izazivane samo opoziciju. U toku debate o rentnoj banci jedan liberal je bio izjavio, da izmedu viade i naroda nema poverenja, na-

40



rod je 1813, kada je kucnuo pravi čas, podigao i uzdigao kra-Ijevu krunu, da bi kralj mogao ostvariti što je rešio u mudrojnameri. Ali to jedinstvo izmedu naroda i kralja je uništeno, i

sveta je dužnost da se onaj srdačni odnos vaspostavi. Pod timuvijenim rečima podrazumevala se prevara Krune prema narodu, je r ona nije održala svoje obećanje da će dati ustav, koje jenarodu b ilo dato za njegove zasluge oko spasavanja Krune.Opozicija se na to pozivala , na tome zasnivala svoje zahteve.

Bismarck se rešio da vrati udarac. Njegov odgovor ni ukom slučaju nije bio improvizovan, nego dobro pripremljen. On,čija je porodica u oslobodilačkim ratovima igrala veoma skromnuulogu, izjavio je da se čini rdava usluga nacionalnoj časti, akose smatra da zlostavljanje i ponižavanje, koje su Prusi pretrpeliod stranog silnika, nisu bili dovoljni, da u njima uzavre krv i damržnja protiv tudinaca prevazide sva druga osećanja. Neko kogatako dugo biju dok ne počne da se brani, ne može to smatratisvojom zaslugom prema nekom trećem.

Te reči izazvale su indignaciju u svima klupama skupstine.Prebacivali su mu njegovo mladićsko doba, klasni drugovi su biliuvredeni, je r je govorio o batinama koje su dobija li. Kada jeuzeo reč za repliku, uzburkala se cela skupština. Bismarck jeostao stojeći na tribini, listao neke novine koje su tamo ležale,i završio svoj govor kada se galama stišala. Jedan govornik mu je prebacio da on ne sme da govori o onim vremenima, je r ihnije prež iveo. Bismarck mu odgovori da ne može da porekneda 1813 još nije bio na svetu, ali da je njegovo ranije žaljenjezbog toga umanjeno današnjim saznanjem da ropstvo, pro tivkojeg su se Prusi tada dig lli, n ije b ilo ukorenjeno u inostran-stvu, nego u samoj zemlji.

Bismarcku izvesno nije bilo stalo samo do toga da odbijenejasne, veoma oprezno formulisane izjave liberala , nego da,pre svega, zahvati u centralni problem, da napadne sam zahtevza donošenje ustava, zahtev zasnovan na zaslugama naroda u1813 godin i. On je odbio napad, time sto je vredao osećanja

časti, monarhiju je potisnuo sasvim u pozadinu, neprikosnovenukao svetu sliku — nije kralj bio kriv, n ije b ilo red o n jegovo j

41



politic i — narod je bio zlostavljan, on se branio — to je neštosto se razume samo po sebi. Kralj nije dužan da išta plaća zato; moraino pravo na ustav ne može se izvesti 'pozivanjem na1813 godinu. Što je Bismarcka još ozlojedivalo, to je bilo drža-nje buržoazije uopšte — poslovni karakter njene politike, njenotrgovačko shvatanje: mi smo kralju nešto dali, kralj je obavezanda nam to pla ti. Da je građanstvo obrazložilo svoje zahteveudela u vlasti, Bismarck ne bi mogao tako da istupi.

Ali udarac je pogodio. Protivnici su njegovim izazivačkimdržanjem biii duboko uvređeni, mnogi prija te lji su se udaljiliod njega i govorili da se tako može misliti, ali ne govoriti.Bismarck je pisao da je dirnuo u osinjak i da su stršljeni razja-reno zujali oko njega. Njegov prijatelj Blanckenburg primetio

je pred jednim poznanikom da će lav koji je tu liznuo krv, usko-ro početi još drukčije da riče.

Na dvoru je Bismarckov govor izazvao mučan utisak. Otvo-reno istupanje za kraljeva prava nij© baš bila muzika za čovekakoji je želeo da reši krizu odugovlačenjem, odlaganjem, zabašu-

rivanjem, i kome je pre svega b ilo stalo do toga da mu seodobre pare. Na dvorskim svečanostima za vreme skupštinskesesije, kralj i princesa od Pruske, supruga princa Wilhelma, klo-nili su se Bismarcka na neprijatan način. Kralj se nikad nije obra-ćao Bismarcku, prekidao je serkl pošto je progovorio redom sasvakim i došao do Bismarcka — tada se okretao ili skretao kosopreko dvorane, no posle nekoliko meseci pozvao je kralj roaja-lističkog megdandžiju u posebnu audijenciju , primio ga takoljubazno, razgovarao sa njim tako, da je Bismarck ohrabren uvi-deo da kralj odobrava njegovo držanje u skupštini. Kralj n ijehteo da se kompromituje razgovarajući javno sa Bismarckom —on je bio s njime potpuno saglasan, samo u pogledu taktikesu bila podeljena mišljenja: kralju je bilo jasno da u junkeru izSchonhausnea ima dragocenu rezervu za svaki slučaj.

Kad je prosla zabuna, neki konzervativci počeli su da tra-že vezu s Bismarckom. Posle četiri dana on može već da javida je nekoliko članova takozvane Dvorske partije i drugih ultra-

42



konzervativaca podložno njegovom uticaju i da će nastojati datm onemogući »bežanje i nevešto zastranjivanje«.

U toku kratkog zasedanja Bismarck još dvaput dolazi do

red, po ustavnom pitanju i po pitanju emancipacije Jevreja.Po njegovom mišljenju o ustavu je bilo nemoguće disku-

tovati. To pitanje je već davno rešeno. Kralj je izjavio u patentuod 3 februara 1847, kojim je sazvao Ujedinjenu skupštinu, da susva pređašnja obećanja ispunjena, a da se novi zahtevi ne smejupostavljati, a pre svega da se kod novotarenja izbegava i naj-manji izgled postupka bez sopstvene volje; u drugom jednomgovoru Bismarck govori o ucenjivačkoj taktici liberala, koji hoćeda odobrenje novčanih sretstava trampe za ustavne reforme. Ra-dilo se o prediogu kojim se najviše bavila skupština i koji jepretstavljao centralnu tačku svih diskusija: Kruna i junkeri tra-žili su novčana sredstva za gradnju istočne železnice koja jeimala da otvori Istočnu Prusku i time stvori konkurenciju sa indu-strijskim područjima Zapada. U liberalnim krugovima se govoriioo pomoći koju je država imala da pruži najreakcionarnijoj pokra- jini kraljevine. Sem toga su liberali, koji su tvrd iii da ne priznajuskupštinu, uopšte joj odricali pravo da odobrava novčana sredstva. Predlog je odbačen. Junkeri sa Bismarckom na čelu bili supobeđeni.

Posle nekoliko dana došlo je do debate o kraljevom ra-spisu kojim su imali da se regulišu odnosi Jevreja. Junker seizjasnio protiv viade koja daje suviše, on u pismima ismeva do-sadne debate o Jevrejima, piše o 25 govornika koji su se zauzi-mali za njihovu emancipaciju, i veli da su njihovi govori pret-stavljali stalno iste sentimentalne tirade. On je, veli, održao du-gačak govor protiv emancipacije i rekao mnogo oštrih red, pasad uveče vise ne prolazi kroz Konigsstrasse, jer bi ga Jevrejiubili: »Sada jo§ uvek govore dosadni brbljivci humaniteta.« OnJevrejima odriče pravo na državnu službu u hrišćanskoj državi,hrišćanska država podva na religioznim osnovama. »Za menered o Božjoj milosti nisu šuplje fraze, ja u njima gledam prizna-

vanje da će kneževi po Božjoj volji upravljati na zemlji skiptromkoji im je dao Bog. A kao Božju volju mogu da priznam samo

43



ono, što je otkriveno u hrišćanskom jevanđelju, i zato smatramda sam u pravu kada hrišćanskom nazivam takvu. državu koja je sebi stavila u zadatak da ostvari učenja hrišćanstva«. On

tvrdi da je cilj država ostvarenje hrišćanskog ucenja, a ne može,veli, da veruje, da bi se taj cilj mogao postići pomoću Jevreja.

U tom govoru on pribegava čudnim formulacijama i klau-zulama; za razliku od ranijih svojih govora, on je tu u neprilicikad treba da obrazloži svoje shvatanje. Zna se da je on usuprotnosti s vladom, koja više ne može da se odupire emanci-paciji Devreja, jer je trgovački kapital delimično u jevrejskimrukama. Devreji su joj potrebni, pa onda nema druge nego daim se dadu prava. Bismarcku, tamo na selu, oni nisu potrebni,I on neće da im da nikakva prava, je r ih se boji. On nepre-stano naglalava, da se slcupltina povodi za principom humanitetaza koji on neće nilta da zna, jer je to princip tolerancije. U tomgovoru prvi put se ukazuje na radnički pokret: Bismarcksmatra, da se u državama koje se povode za načelom huma-nosti, ne može komunistima odreći pravo da afirmisu svoje idejeo nemoralnosti vlasniltva, o visokoj moralnoj vrednosti krade kaopokusaja vaspostavljanja čovečjih urodenih prava, »jer i te idejesmatraju njihovi pretstavnici za humane, čak za pravi cvet hu-manitosti.« On se protivi primeni načela koje mora da ima ne-dogledne posledice, on strahuje za srednjevekovnu državu, satvrdokornolću ubedenog roajaliste ustaje protiv otvaranja jednebrane, Ito logično vodi ka otvaranju i drugih brana. I ne porice,da je »pun predrasuda« kojih se ne može da oslobodi diskusi-

jama, je r ih je usisao sa maternjim mlekom, ali neće da slulalevrejina kad tvrdi da je autorite t države u opasnosti. On senjih boji i ne taji to: jedne poznaje*kao krvopije seljaka, drugekao dosetljive talmudiste. On zaboravlja da napomene da je moćlevreja na selu nastala usled strahovitog iskorilćavanja seljakaod strane junkera, zaboravlja da je i sam ustao protiv rentnebanke, koja bi možda kred itno pitanje skrenula na bolji put,ne zn$ da će i on sam jednom praviti neobične poslove sa je

vrejskim finansijerima.Svoje proteste protiv zakona obrazlaže predrasudama i

44



iskustvima, ali na prvom mestu ga prisiljava na zauzimanje sta-va načelo: ne može se i ne sme nesto dopustiti Jevrejima, ako sekasnije moraju dati koncesije i drugim snagama. On sluti opasnost

za svoju klasu, pokazuje da ima sjajan klasni instinkt, uočava d a jeugrožen njegov ideal staleške države koji samo jednoj klasi du-guje sve povlastice. Možda je pred njim nejasno lebdela nekaslutnja o nezadrživoj, razornoj mod novca, možda se seća sop-stvenih, gorkih iskustava; novae ga je prisilio na presudne ko-rake — 3evreji su u posedu te strahovite snage koja unistavaporodice, menja životne puteve, razara egzistencije, njemu sa-mom bilo je potrebno dugo vremena dok je mogao da raspolaže

svojim sredstvima; bio je napravio dugove, kockao se, dosaozato u konflik t s rodite ljima, s pretpostavljenima — ti, 3evrejibili su pretstavnici sile koje se on bojao — junker je osetio moćkoja je sposobna da razori sve tradicije, sve zakone, sve veze,pa i samog čoveka da izbaci iz koloseka.

Predlog zakona se odbacuje. 26 juna 1847 završava se za-sedanje skupštine. Kratko vreme pre zaključenja sesije, kralj prime Bismarcka i njegove prijatelje: »Зако sam razmažen od vi-soke gospode, i sad sam toliko ponosan, i to ću stalno gledatipreko tvoje glave i samo u retkim trenucima blagonaklonostispuštati pogled ka tvojim crno-sivo-plavim odma.c

Četiri nedelje kasnije venčava se s 3ohannom v. Puttkamer.U avgustu putuju preko Praga i Salzburga u Italiju. U Venecijidolazi izmedu njega i Friedricha Wilhelma IV. do razgovora utoku kojega dobija Bismarck pohvalu za svoj stav u skupštini.Ovde, daleko od Pruske, kralj se usuđuje da svome najaktivni- jem braniocu oda priznanje. No Bismarcku je još decenijamaostalo u sećanju da su mu ograničeni putnički prtljag i nespo-sobnost krojača onemogućili da se pojavi u korektnom odelu.

45



DON KIHOT

»Okupite se kao železna stena, sa živim pouzdanjem uBoga, oko svoga kralja, oko svoga najboljeg prijatelja!« uzviknuo je Friedrich Wilhelm IV 6 marta 1848 godine članovima zajednič-kog odbora, kada je proklamovao odavno traženu periodičnostujedinjene skupštine. Reči straha, vapaj za pomoć. Februarskarevolucija oborila je u Parizu presto Louisa Philippa, na pariskimulicama pojavili su se naoružani radnici. U Londonu su se čartistioružali za odlučne udarce. Cela Nemačka bila je u pokretu. UBeču su 13 marta radnici i zanatlije izašli na barikade, Metternich je pobegao, njegovom sistemu je doia o kraj. Pruski kralj je obja-vio u neizrecivom strahu da će se kod Saveznog veća zauzeti zaslobodu starnpe i da će preduzeti korake po pitanju nemačkog jedinstva. Za 27 april je sazvana skupština. Policija je razjuri-vala zborove uzbudenih masa, već u prvoj polovini marta doslo je v ile puta do pokolja . Baš kada je stigla vest o bečkom ustan-ku, došle su deputacije iz Porajne i pretile otcepljenjem.

Izgledalo je kao da će kraljevina propastilFriedrich Wilhelm je, zaobilaznim putem, objavio dva nova

patenta, u kojima je obećao slobodu štampe i'sazvao skupštinuveć za 2 april; obećane su ustavotvorna skupština i nemačka sa-vezna država pod vodstvom Pruske.

Stvari su se razvile dotle , da je izmedu kralja i naroda

imao da s'e ugura list hartije. Taktika oklevanja i ustezanja nijeviše koristila, kralj je morao da dela, ako je hteo da spase kru-

46



nu. Vlada je , pod vođstvom njegovog brata, princa Wilhelma,gurala ka vojnoj diktaturi, gardijske trupe su koncentrisane, kralj

je zadobiven da oružanom rukom urazumi mase. Buržoazija se

nisu boja li, all dogadaji u Parizu i Beču pokazali su prv i putaktivnost jedne nove klase: bojali su se naoružanog radništva.

Povod je dat 18 marta, kada je berlinsko stanovništvomirno demonstriralo na Schlossplatzu:*) ono je tražilo da se po-vuku čete, da se još jednom bezuslovno zagarantuje slobodaItampe, da se najhitnije sazove skupština i da se osnuje gra-đ an sk * garda. Tačke, o kojima jedva da su bila podvojenamišljenja. Ideja gradanske garde potekla je od buržoazije, ona

je zamišljena kao trupa pro tiv radništva.Dok su mase stajale pred dvorom u gustim redovima, po-

ju rili su na njih dragoni, nastupila je pešadija, koju su sigurnovojni krugovi za taj trenutak držali u pripravnosti, — do danasnije objašnjeno da li je sam Wilhelm izdao naredenje za pre-duzimanje mera — ali c ilj je pos tignut: pala su dva pucnja, umasi je zavladala panika, srdžba i uzbuna; ona se lati oružja,pod iže barikadef opsede dvor; borba se vod ila do sledećeg jutra, čete spasoše dvor od juriša.

10 avgust 1792 nije se ponovio.Na strani revolucionara palo je 183 čoveka, gotovo bez

izuzetka radnici i zanatlije. Borbe je vodilo berlinsko radništvo,a ne gradani koji su se sakrili i brzo izrazili kralju svoju odanost.

U celoj zemlji planule su pobune. U šleskoj, u gradovima,u selima, razmahala se bura. Seljaci su iznudili oslobodenje odsvih tereta i dažbina kojima ih je pritešnjavala feudalna država.Monarhija nije bila oborena. Pretrpela je veliki poraz, čete sumorale da napuste Berlin, ali radništvo je bilo slabo, bez vod-stva i nije bilo u stanju da pokret sprovede do kraja, a buržoa-zija se povukla i počela da paktira sa Friedrichom Wilhelmom.

Bismarck se nalazio na imanju nekog suseda, kada je pri-mio prvu vest o dogadajima u Berlinu. Vest su donele dve damei-z Berlina koje su pobegle.

Prvo njegovo osećanje odnosilo se na pale vojnike, on je

* Dvorskom irgu.

47



još decenijama kasnije govorio o svom ogorčenju zbog „ubistvanaših vojnika na ulicama".

On reaguje potpuno klasno-svesno, oseća da je u tom

trenutku vojska ultima ratio; čete napuštaju grad, kraij je u ru-kama ustanika i mora da se otme otuda.

Bismarck je izgleda imao veoma poslušne seljake, Schon-hausen je u svakom slučaju bio malen i usamljen; ne čuje seda su seljaci njega pris iljavali da se odrekne privilegija — na-protiv, on je prisilio seljake da se naoružaju. Na vest o približa-vanju građana iz Tangermunda, Bismarck pita svoje seljake, dali hoće da se brane. Oni odgovara ju kao četa vojn ika: »Razu-

mem!« Građani iz Tangermunda brzo su proterani, pri tom su se,vele, naročito odlikovale seljanke. Sve to zvuči operetski.

Bismarck je naredio da se na tornju prastare crkve ođcigalja, u kojoj su dobrovoljci 1813 godine položili Lutzowu27) za-k letvu — među njima je bio i pesnik Korner — istakne bela za-stava sa crnim krstom, naoružao je svoje seljake i dao se na putpo okolnim selima, smišljajući pohod seljaka na Berlin. Dedansused izjašnjava se protiv Bismarcka, nasto mu ovaj odgovara:»Vi me poznajete kao mirna čoveka, ali ako mi budete smetali,ustreliću vas.« — »To vi nećete učiniti.« — »Dajem vam na točasnu reč, a vi znate da ja reč držim, dakle okanite sel«

A poslednji čin te operete? Bismarck putuje sam u Potsdam.Tamo sreće nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Bodel-

schwingha, kome priča da se seljaci dižu. »Za kralja!« — »Dak — »Ti pelivani!« reče Bodelschwingh suznih očiju.

U Potsdamu su se sakupili generali, da sačekaju kraljevanaređenja za protivnapad.

Među njima je vladala potpuna zbunjenost. članovi dvorasmatrali su igru već izgubljenom i pokušavali da krunu spasu jednim korakom, koji će na groteskan način 70 godina kasftijesmišljati socijaldemokrata Ebert sa princom od Badena. Izmeđuprincese Wilhelma I Bismarcka odigrao se jedan značajan razgo-vor. Zakazan je posredstvom nekog nepoznatog lica. Bismarck je uzaludno pokušavao da razgovara s princem Wilhelmom, or* je hteo da ga nagovori na akciju, ali princ je već odavno bio

48



F r ie d r ic h W i lh e l m I. L it o g ra f ija p o G . F e c ke rt- u



A u g us ta , ž en a W ilh e lm a I. L i to g r a fi ja p o W i n te r h a l te r - u



u zavetrini i nije ni mislio na organizovanje protivnapada. Toli-ko se reakcija osećala slabom, toliko je položaj za revolucijubio povoljan.

Augusta je primila Bismarcka u jednoj sobi za poslugu,odbila da mu da ma kakvu informaciju o svom suprugu — vero-vatno nije htela da ovaj s njime dođe u vezu. U živom uzbuđe-nju reče mu kako je njena dužnost da čuva prava svoga sina.Kralj i princ se više ne mogu održati, ona sama hoće da vodiregenstvo za vreme sinovijeva maloletstva. Kasnije princesa po-kušava još jednom, posredstvom Vinckea, da privoli Bismarcka,no Bismarck odbija svako učešće. Bilo je u planu da se abdika-cija izdejstvuje pomoću skupštine. Bismarck izjavi Vincke-u dabi na takav pokušaj odgovorio predlogom za krivično gonjenje.Sta se osim toga govorilo, to nisu izdali ni Bismarck ni Vinckeniti druga lica koja su pri tom sudeiovala. Sam Bismarck nijenikada govorio princu Wilhelmu o planovima njegove žene, aliAugustino neprijateljstvo prema njemu izgleda da je poticalo izdogađaja toga doba.

Bismarck je smatran za vođu krajnje desnice, i zato su po-kušavali da ga pridobiju. Korak princese i liberala izgiedao jesmeo, ali nisu imali hrabrosti da ga učine bez ultrakonzervati-vaca; možda su Bismarcka odabrali za naročite zadatke. Aliizgleda da on ni za trenutak nije taj plan uzeo ozbiljno; njego-vu antipatiju pre svega izaziva činjenica, da je Skupština imalada igra presudnu ulogu. Spasti monarhiju pomoću parlamenta?Nepodnošljiva misao.

Bismarck je hteo otvorenu borbu bez izmirenja, hteo je rešenje u uličnoj borbi. I tako on juri od princa do prin-ca, od ministra do ministra, od generala do generala, i poku-Sava da stvori front protiv Berlina, protiv revolucije . GeneralPrittwitz mu kaže: »Nemojte da nam šaljete seljake, nisu nampotrebni, imamo dosta vojnika; radije nam pošaljite krompira ižita, možda i novaca«. — »A vi oslobađajte kraljal« — »Bez na-ređenja ne mogu da izvršim napadl«

Bismarck odlazi princu Friedrichu Karlu i izlaže mu kako jepotrebno da kraljevski dom održava vezu sa vojskom i da se

4, Kersfen, Bismarck 49



za kraljevu stvar mora dela ti i bez naređenja, kada kralj n ijeSlobodan. Princ mu odgovara da je on suviše mlad i da nećeda se ugleda na studente koji se rnesaju u politiku.

U Potsdamu sve stoji beznadno. Gotovo izgleda da je mo-narhija napuštena. Princ Wilhelm je nestao, njegova žena kujetamne planove, prinčevi i generali neće da se bore.

Bismarcku je položaj izgledao tako opasan, da se preruši-vao pre no sto je stupao na ulice Berlina. Bio je i suviše poznatiz SkupŠtine. Zato je metnuo na glavu širok sešir sa šarenomkokardom, pod mantilom poneo frak, jer je hteo da ode kraljuu audijenciju , čuvajući još na rubu propasti manire dvorskogčoveka.

Na stanici je postavljena kutija za priloge za borce na ba-rikadama. Jedan Bismarckov stric, Wilhelm v. Bismarck-Biest, vadinovčanik. — Bismarck ga hvata za ruku: »Ta valjda nećeš dadaješ za ubice!« Neki komorsko-sudski savetnik prepoznaje ga,iako je prerušen: »Zaboga, Bismarck! Kako vi to izgiedatel Lepasvinjarija je! ovde!«

Don Kihot iz Schonhausena odlazi smesta ka dvoru, ali gra-danska garda ne pušta ga unutra. Bismarck respektuje stražara iodlazi poražen, upućuje preko nekog posrednika kralju pismo,na koje ne dobija odgovora. Pisao mu je da se revolucija ogra-ničava na velike gradove, na selu je gospodar kralj, čim napustiBerlin. Kakva komika, kada se pomisli na predasnju scenu preddvoroml Usput Bismarcka upozoravaju, da ga prate. Neki dečkosa ulice viknu za njim: »Gle, i ovo je jedan Francuz!« Mora da je izgledao prilično čudno u mekom šeširu sa trakom, neobrijane,duge brade.

Tako on, koji je jos pre nekoliko dana hteo da vodi naBerlin seljake, nije ništa učinio; pokazao se kao komična figurai vratio se jo§ istoga dana u Potsdam, navalivši jos jednom na#dva generala da samostalno delaju: »Kako da počnemo?« upitaPrittwitz nemimo. Tad Bismarck odlupa na otvorenom klaviru pe-šadijski mars za napad. General Mollendorf ga zagrli plačući

i reče: »Kad biste nam to mogli izdejstvovati!« — »Ne mogu,ali ako to učinite bez naredenja, šta može da vam se desi?

50



Zemlja će vam biti zahvalna, a najzad i kralj.« Sporazumeše seda stupe u pregovore s drugim jedinicama. Bismarck obeća daće o tputova ti za Magdeburg, neki drugi o tputova za Stettin;

tamo je komandovao Wrangel koji je iz javio : »što bude činioPrittwitz, činiću i ja«.

Bismarck napušta Potsdam i putuje za Magdeburg, ali general neće čak ni da ga primi, nego šalje svoga adutanta uBismarckov stan i preklin je ga da napusti varoš, je r će inačemorati da ga uhapsi kao veleizdajnika. Zlovoljan, ali jos uvekne bez svake nade, vraća se u Schonhausen i mora da iz jav iseljacima, da pohod na Berlin ne može da se preduzme. Kadamu prebaciše da je zaražen revolucionarnim idejama, on ihpozva da pošlju u Potsdam deputaciju da pregovara sa genera-lima ili sa princom Wilhelmom.

25 marta stigoše u Potsdam. Upravo je bio stigao kralj,Bismarck skrenu pažnju svojim seljacima: »Evo kralja, ja ću davas pretstavim, govorite s njim.« Ali kra ljevi verni, koje je onsa sobom dovukao, bojali su se da stupe pred lice svoga via-daoca, za koga su hteli da dadu svoj ž ivot — oni se izgubišeu tren oka — Bismarck ostade sam.

U dvoru je prisustvovao kraljevom razgovoru sa genera-limav. Kada je kralj izjavio: »Nisam nikad bio slobodniji i sigur-niji nego §to sam bio pod zastitom svojih gradana!«, oficiri po-češe da gundaju, korice sabalja zazvečaše, i Bismarck poželeda jedan kralj nikad više ne doživi takvu scenu u sredini svojihoficira.

To su isti oficiri koje je Bismarck uzaludno pokušavao danagovori na samostalnu akciju, nijedan se nije usudio da povučesablju. Ali najmučnije je bilo razočaranje zbog držanja samogakralja, koji nije hteo da se bori, nego se služio metodom okle-vanja, odlaganja , očekivanja — to je bila jedino ispravna takti-ka, on je bolje od Bismarcka poznavao buržoaziju. Znao je das te strane nije pretila opasnost.

Bismarck se, medutim, teško povredenih osećanja vratio u

Schonhausen, svestan da je doživeo težak poraz. Niko nije biopristupačan za njegove savete, kralj ga čak nije ni primio, ge

4* 51



nerali su ga se klon ili ili ga se otresali, partija princese odPruske htela je da ga zloupotrebi za veleizdajničke ciljeve, uMagdeburgu roajalista umalo što nije bio uhapšen od strane

kraljevog generala, u Schonhausenu su ga smatrali izdajnikom,.najzad su mu i sopstveni seljaci pobegli obuzeti strahom.

Don Kihot je sedeo napusten kraj kamina, u starom dvorcusvojih otaca. Može biti da je osećao komičnost svoga postupa-nja, svojih pokušaja. Priznao nije nikada. Ali da je iz toga gor-kog iskustva izvukao pouke, dokazalo je njegovo držanje u tokusledećih meseci.

52



TLE ČINJENICA

Za tih nekoliko dana provedenih u zabačenom Schonhau-senu nastao je u Bismarckovom mišljenju preokret. Video je dasu njegovi avanturistički planovi za odlučno istupanje protiv re-volucije propali, da je feudalna država izgubila jednu odlučnubitku i da se moraju naći drugi putevi, da bi se Kruni i plemstvusačuvala vlast. On hoće da se što skupije proda. Povorka sličnamaskaradi, sa kraljem okićenim cmo-crveno-zlatnim bojama, koja je išla ulicama Berlina, izgledala mu je nedostojna, ali mora dase onih dana bavio mišiju da bi ujedinjenje Nemačke pod vođ-stvom Pruske biio moguće; mnogo decenija kasnije izložio je tuideju u »Uspomenama«: on govori da se kraljevom inicijativommogla stvoriti jedinstvena država, iznuđena u otvorenoj borbi naulici protiv radnika i građana. Ali sada, u toku posiednjih mar-tovskih dana, on je napušten, komičan čovek. Dve misli vladajunjime: održanje kraijeve suverenosti i privilegija plemstva. Kraijasmatra zarobljenim, kao roajalista oseća se kao protivnik svogakralja. Za privilegije namerava da se bori. Pred činjenicama,stvorenim posiednjih dana, ne zatvara oči.

I tako počinje da dela.Pre svega oštro ustaje protiv napada u štampi; jednom

magdeburškom listu iz javlju je u jednom pismu od 30 marta:»Mislim da ću izraziti raspoloženje većine plemstva, ako reknemda u vremenu u kome se radi o socijalnom i političkom opstankuPruske i u kome je Nemačka ugrožena opasnosću rascepa u više

53



pravaca, mi nemamo vremena niti smo skloni da svoje snagetraćimo za reakcionarne pokušaje ili za odbranu beznačajnihfeudalnih prava koja su nam do sada ostala, već smo spremni

da svoje snage dostojnije upotrebimo, smatrajući svoja feudaLnaprava kao drugostepeno pitanje , a uspostavljanje pravnog po-retka u Nemačkoj, čuvanje časti i nepovredivosti naše otadžbinekao za sada jedini zadatak za svakoga čiji pogled na nasu po-litičku situaciju nije zamućen partijskim gledištem.«

To zvuči kao kapitulacija , ali to piše onaj isti čovek kojise još pre nekoliko dana vratio kući »teško povređenih oseća-nja«, što nije našao sredstava i Ijudi da izvede kontrarevoluciju.On maskira svoju poziciju, ali računa sa novim snagama, povlačise, da bi ostao spreman za napad. Posle 70 godina slično ćepostupati Hindenburg, kada Groener bude legalizovao vojničkaveća: Udarac se dočekuje, sa namerom da mu se parališedejstvo.

Posle kratkog vremena u jednom drugom članku govori seveć otvorenije i preciznije: »Živimo u vreme materijalnih intere-sa, i kada se bude doneo novi ustav i umirilo sadašnje vrenje ,borba partija kretaće se oko toga, da li državni tereti treba dase podjednako razrezuju prema imanju, ili da se nametnu pre-težno zemljoradnji, uvek gotovoj da plaća porez...« On oštroustaje p ro tiv varošana ko ji hoće da poreske te re te svale nasopstvenika zemlje, na poijoprivredu... »Govori se o merama zapomaganje industrije na račun državne kase, aii se ne govorio gotovosti da se pomogne zemljoposedniku... Isto tako, u vezisa posrednim oporezivanjem, više se govori o sistemu zaštitnihcarina u korist domaće industrije , nego o slobodnoj trgovin i,koja je potrebna zemljoradničkom stanovništvu... čine se napori...da se protiv posednika riterskih imanja veštački izazove neraspo-loženje, a pri tome se smatra da će stanovništvo seia, kada seova klasa onemogući, morati da glasa ili za advokate ili zadruge varosane kojima nije stalo do interesa sela... Pokušava seda se članovi dosadašnjeg riterstva pretstave kao Ijudi koji žele

da održe i poprave staro stanje, dok piemići — zemljoposednici,kao i svi drugi razumni Ijudi, stoje na giedištu, da bi bilo besmi-

54



sleno i nemoguće zadržati ili okrenuti unatrag tok vremena; čaki ultrakonzervativni gospodin von Thaden upoređuje onoga kojise bori za prošlost sa vitezom lutalicom koji se bori protiv ve-trenjače i kome će krilo vetrenjače razmrskati kosti.«

To je priznanje poraza, koji je pretrpeo feudalizam. Do toga je saznanja najzad došao Bismarck; kad se 2 aprila bude pojavio u Landtagu, priznaće to otvoreno sa tribine.

Landtag se bio sastao da pretresa projekt izbornog zakonaza novu Ustavotvornu skupštinu; osim toga, imao je da odobrikredite i nameravao da kralju uputi adresu-zahvalnicu. Jedna odonih famoznih manifestacija potčinjenosti koje su u istoriji revo-lucionarnog pokreta jedinstvene i koje karakterišu pravo stanjestvari. Bismarck traži reč i izjavljuje da će giasati protiv te adre-se, ukoliko ona prets tavlja program za budućnost, on je pri-hvata ali iz jednog razloga, što ne može drukčije da postupi.»Ne činim to dragovoljno, nego silom prilika... Što me sili daglasam protiv adrese, to su izjave radosti i zahvalnosti za onoSto se dogod ilo u toku poslednjih dana. Prošlost je sahranjena,

i ja bolnije no ma ko od vas osećam da nikakva Ijudska moćnije u stanju da je ponovo oživi, posto je sama Kruna bacilazemlju na njen mrtvački sanduk. Ali, ako ja to prihvatam silomprilika, ipak ne mogu da napustim svoju akciju u ujedinjenomLandtagu, lažući da sam za to zahvalan i da se radujem nečem,što u najmanju ruku moram da smatram za pogrešan put. Akostvarno uspe da se na sadašnjem novom putu postigne jedinstve-na nemačka otadžbina, srećno ili ma samo zakonito stanje, tadaće kucnuti čas, kada ću pretstavniku novoga poretka moći daizjavim svoju zahvalnost, ali sad mi je to nemoguće.«

Prekinuo je usred govora, obuzela ga je uzbuđenost, rečiga izdadoše, on briznu u plač, tresući se kao u grču. Morao jeda napusti tribinu.

Ozlojeđenost zbog kraljevog držanja, strahovito razoča-ranje zbog neuspeha njegovih potsdamskih i berlinskih pokušaja,

svest o jednoj izgubljenoj bitci, sumnja u novo doba, sve je toizbilo u tome trenutku; jedna srušena klasa silazila je savladana

55



sa scene, ali u istom momentu, uprkos svoj neobuzdanosti, onuvida da treba priznati činjenice i čuvati svoje interese.

U toku tih aprilskih dana pokušavaju da ga privole da

uzme učešća u puču, koji je imao da prisili kralja i princa Wil-helma na abdikaciju i da postavi regenstvo princese Auguste.On odbija i poziva zavodnika da se udalji, upućujući mu istupretnju koja je njemu bila upućena u Magdeburgu pre nekolikonedelja: da će ga optužiti zbog veleizdaje.

U junu se princ Wilhelm, koga su prozvali kartečkim prin-cem i koga su učinili odgovornim za krvoprolice 10 marta, vratioiz bekstva iz Engleske. Na železničkoj stanici u Genthinu sreo

se Wilhelm s Bismarckom. Verovatno je Augusta pisala svomemužu da je Bismarck pokušao da dode u vezu s njim. Princ jeprepoznao Bismarcka u masi, prišao mu i pružio mu ruku re-kavši: »Znam da ste radili za mene, i neću vam nikada zabo-raviti.«

Ubrzo princ poziva Bismarcka u Babelsberg, Bismarck ses njime ophodi kao s vojnikom, izlaže mu držanje četa, ozloje-đenost oficira, želeći, izgleda, da ga u isti mah nastroji protivbrata koji je najzad naredio otstupanje. Na kraju razgovora izba-cuje najjači adut, baca ga iz koloseka, pročitavši mu jednu dugupesmu čiji su neki stihovi glasili:

»Sad crno, crveno i zlatno žari se u svetlosti sunca,Cmi orao gleda oskrnavljen sa svoga vrhunca;Tu istorija, Zollernu, sahranjuje slavu tvoju,Tu pao je jedan kralj, ali ne u boju.Ne divimo se, vala,Zvezdi koja je pala.Al zato ćeš, kralju, jednom suze liti,3er veran kao Prus neće niko biti.«Ovi rdavi stihovi nisu promašili cilj. Princ briznu u grčeviti

plac Svi su tada mnogo i često plakali. Setva suza imala je dadonese plodnu žetvu.

U toku tih istih dana naredio je sam kralj da se pozove

Bismarck; on je bio neprijatno dirnut i pokušao je da se izgo-vori, izgleda da mu je njegovo »buntovničko raspoloženje« one-

56



tnogućivalo da govori sa čovekom koji je po njegovom mišlje-Tiju sam bacio zemlju na mrtvački sanduk Krune. Poziv je po-novljen. Došao je lično kraljev adutant i zamolio Bismarcka da

dode kralju na večeru. »Nije bilo druge, morao sam da odem u'Sanssouci.«

Posle večere došlo je do razgovora izmedu Bismarcka tIcralja, na dvorskoj terasi. Na pitanje kako je, Bismarck je odgo-vorio razdraženo: »Rdavo«. — »Mislim da ste u dobrom raspolo-ienju«. — »Raspoloženje je bilo odlično, ali otkad su nam kra-Ijevske vlasti pod kraljevskim pečatom ubrizgale revoluciju, po-stalo je rdavo. Nestalo je pouzdanje u kraljevu potporu.« Tadse kraljica , kao u pozorištu, pojavi iza jednog džbuna i reče:»Kako možete tako da govorite kralju?« — »Pusti, Elise, ja ćuveć izaći s njim na kraj. šta mi upravo zamerate?« — »Napu-ita nje Berlina.« — »To nije bila moja volja.« Kraljica je smatralada mora jo§ jednom da se umeša u odbranu svoga muža: »Utome je kralj potpuno nevin, on tri dana i tri nod nije spavao.«Bismarck: »Jedan kralj mora mod da spava.«

Kralj se nije dao zbuniti: »Posle kiše ne treba kabanica;šta bi se postig lo , kada bih ja priznao, da sam postupao kaomagarac? Prebacivanja nisu sredstvo za uspostavljanje oborenogprestola; potrebna je aktivna potpora i odanost kralju, a ne kri-t ika!« I isti onaj čovek koji je još maločas bio došao kao bun-tovnik, koji je kralju bez okolišenja prebacivao slabost i ne-revnost, odjednom je slomljen — njegova dobrota ga je savla-dala, otišao je i razoružan i pridobijen.

Odto, ta j razgovor nije bilo jedino sto ga je ponovo pri-bližilo dvoru. Položaj se u junu već odlučno izmenio. Čete su sevratile u Berlin, pokret je u celoj Nemačkoj opadao. U Parizusu radnici bili strahovito tučeni u borbama koje su trajale četiridana, čartistički pokret je bio slomljen. U Frankfurtu je zaseda-vao Predparlamenat, o koji su se kao o neku branu razbijale sverevolucionarne struje. Landtag je sad odjednom odobrio kredite

koje je pre 18 marta odbio. Niko, izgleda, nije ni pomisljao daob javi »permanentnu« revoluciju. Sredinom juna, mase su u svom

57



uzbuđenju zbog održanja novoizabrane pruske Narodne skupšti-ne# jurišale na arsenal, izgledalo je da će se pokret opet raz-mahati, no on se slomio brže nego u martu, trupe su proterale

posadu arsenala, ugušile nemire. Nekoliko dana kasnije, Camphau-senovo »ministarstvo posredovanja« smenjeno je Auerswaldovim»ministarstvom dela«, buržoazija je otvoreno pokazivala svojuvo lju da ide sa monarhijom pro tiv radništva. Za reakciju jeu krvi radništva svitala zora. Mesec juni doneo je za celuEvropu presudni obrt, otada su se dogadaji poče li razvijatrunatrag, prekidani tek s vremena na vreme žestokim eksplozijama.

Bismarck je tad sa kraljem imao još niz razgovora, koji suučvrstili njegovo poverenje u kralja. Oni su se zajedno rugali»nadničarskom parlamentu«, kako su zvali prusku Narodnu skup*stinu koja je imala da stvori ustavnu i demokratsku monarhiju.Bismarck je pokušao jos u januaru da kralja natera na nasilnemere protiv parlamenta; to mu nije uspeio. Prilikom juriša naarsenal on se žalio što n ije došlo do odlučne bitke. Hteo jeda vidi kako teče krv.

U Potsdamu je došao u najbliži doticaj sa najužim krugomoko kralja, sa onom svojtom generala i visokih činovnika kojesu s pravom nazvali »kamarila«, i koji su se uostalom i samiponosno zvali tim imenom; oni su to smatrali za »neophodnuustanovu koja je imala da se prizna u državnom pravu: kao kra-Ijevi savetnici u doba kada hoće da se oslobodi svojih ministara, ali još ne može.« To su generali Gerlach, Rauch i vladir*savetnik Niebuhr, ljudi koji su uticali na svaku kraljevu odluku;Gerlachi su celog svog života ostali ultrakonzervativci, bili supro tiv nemačkog jed instva koje im je mirisalo na revoluciju,uvek su bili protiv prekida veza izmedu Austrije i Pruske, jer jeusled toga prekida nestalo najsigurnijeg jemstva za gušenje re-volucije . Kralj im je bio veoma privržen, vezivala ih je jednanesnosna mešavina lažnih srednjevekovnih feudalnih ideala kojisu bili skoro mistično ozareni; u svojoj religioznosti bili su go

tovo fanatični. Kamarila je opet kralju bila slepo odana, Bismarcksmatra da je donekle potsećala na starogermansku družinu. Rauch

53



je bio neobrazovan, neuk čovek, hrabar, na svoj način pošten^tvrdilo se za njega da ima zdravog razuma. U izvesnom smislubili su podrugljivi, kraljeve slabosti nisu im ostale skrivene, ali

su oni umeli da se njima koriste i ostaii su s kraljem nerazdvojnovezani.

Bismarcka su u toku onih meseci trpeli: ponekad se dobijao utisak, da im se naturao. Mladi Gerlach izgleda da se nikadnije mogao osloboditi izvesnog nepoverenja . Oni su se bojalinjegovih naglih odluka, njegovog zapaljivog temperamenta. Kada je za njih živo vršio adutantske poslove, možda su u isti mahmislili da su ga na taj način držali u ruci i čuvali ga od ispadakoji nisu bili od koristi za Krunu i njihovu politiku. Što Bismarcktada nije zauzeo neki presudni položaj, ima da zahvali kamarili.Friedrich Wilhelm je izgleda pod njihovim uticajem rekao zaBismarcka: »Upotrebljiv samo u slučaju neograničene vlade ba- joneta.«

U toku leta i jeseni reakcija se oružala za odlučnu borbu.Raspaljivanje nacionalnih strasti u šlezvig-holštajnskom pitanju irat sa Danskom pokazali su, istina, vojničku nesposobnost pru-skoga vodstva, ali mase se skreću, vojska se školuje za gradan-ski rat; junska bitka potstiče na podražavanje, u oktobru pobe-duje reakcija u Beču, u Berlinu smesta reaguju, otpuštaju Pfuhlo-vu vladu koja n ije mogla da se upo treb i za odlučne udarce.Morganatski sin Friedricha Wilhelma II, grof Brandenburg, pre-uzima vlast, Wrangel sa svojim četama ulazi u Berlin, 9 novembrase odlaže zasedanje pruskog parlamenta, ovaj ima u Branden-

burgu da produži svoje vegetiranje.Plan je postao već odavno. Bismarck je u tim pripremama*

igrao skromnu ulogu, kamarila ga je upotrebljavala samo za važ-nije kurirske poslove. Predlog da on ude u Brandenburgovu vladu kamarila je jedva uzimala ozbiljno, inače bi sigurno bila od-vra tila kralja. Brandenburg, čovek ograničen, po sopstvenompriznanju nije čitao novine, bio je nepoznat u oblasti državnogprava i jedina mu je želja b ila da nosi svoju kožu na pazar —takvi su ljudi potrebni reakciji u vremenima kada ona hoće da

59



Čvrsto prigrabi u ruke vlast. Brandenburg je Bismacka poslaoOttu von Manteuffelu, koji je tada bio direktor u Ministarstvuunutra injih poslova; govorio je da Manteuffe l ima prethodno

obrazovanje i da se u njega može imati poverenja. Bismarcku je uspelo da privoli Manteuffela da ude u vladu.

9 novembra, gardijski lovački bataljon je zaposeo pozo-rište, gde je zasedao pariamenat. Vladajući krugovi su bili re-leni da se puca, ako poslanici ne budu ispraznili salu. Izgledada su se kovaii mračni planovi u kojima Bismarck nije bio samozainteresovan. Sve pripreme bile su očigledno sračunate na pro-vokaciju. Bismarck je išao dotle, da je tražio da se zaposednezgrada hanoverskog poslanstva — skrupule, da li se na takavnačin smelo zloupotrebiti jedno poslanstvo, nisu uopite postojale. Kuće oko Gendarmenmarkta zaposednute su potajno noću.10 novembra izjutra uiao je u Berlin Wrangel sa svojim četama;gradanska garda pristala je na povlačenje. Do krvoprolića nijedošlo. No Bismarck je pisao: »За smatram da je politička greikašto je Wrangel vodio pregovore sa gradanskom gardom i pri-voleo je da se povuče. Da je do ilo i do najmanjeg okria ja ,tada Berlin ne bi bio zauzet kapitulacijom, nego silom, i ondabi politička pozicija vlade postala drukčija«.

Berlin je opet bio Kraljevsko Pruski Grad. Proglaieno jeopsadno stanje. U jednom pismu ženi, 14 novembra, Bismarck iz-veštava iz Potsdama: »Da su Rob. Blum, Frobel, Messenhauser uBeču streljani, sigurno već znate iz novina. Ostaj zbogom, mojandele, moram da završim«.

Posle nekoliko dana sedi za kraljevom trpezom i ruga seradnicima i demokratima. »Moguće je da će jo i uzgred dolazitido sudara, čete gore od žudnje za tim... vojnici su krasni... vojska neprekidno razoružava, — politički ide do sada sve kaošto se može poželeti, i ja zahvaljujem Bogu, ito me je udosto- jio da sam mogao v iie puta pa i danas da činim znatne uslugedobroj stvari... Od srca te pozdravljam, ljubim ti ruku, moja slat-

ka, idem na počinak«.Usluge, o kojima govori Bismarck, karakteriie Gerlach u

60



svojim dnevnicima: »On je igrao veoma aktivnog i inteligentnogađutanta naše kamarilske glavne komande<*

Pruska revolucija se dovršila. Bojno polje je napušteno bez

borbe. I Bismarck kao da je suviše lako odneo pobedu, ali onnije spoznao da su posledice ovog »suvog« svršetka bile sudbo-nosnije za revoluciju, srećnije za njega i njegovu klasu.



LAKRDIJAŠKA KAPA

U decembru se završava skupština u Brandenburgu, oktro-iše se ustav i naređuju izbori za Landtag koji su imali da se iz-vrše na osnovi opšteg prava glasa. Vlast je u rukama kralja ivojne partije. Konstituiše se I Dorn koji može da revidira odlukeII Doma, Landtaga. Nad »nadničarski parlamenat« postavlja seDorn gospodara, »Herrenhaus«, kao reviziona instancija, put zaobezbedenje kraljevske vlasti i vladavine feudalne klase sigurno

je utrven.To je bio državni udar.Bismarck je bio izabran u II Dom koji se sastao u februaru

1849. U izbornoj borbi učestvovao je sa grozničavim uzbudenjem;u Narodnoj skupštini nije bio, a sporednih uloga, naročitih mi-sija u službi kamarile izgleda da je bio sit. Težio je za javnimdelanjem, za mogućnošću da brani interese svoje klase, da napada protivnika . U martu je Landtag otvoren prestonom be-sedom.

U tom novom Landtagu Bismarck se pojavio kao voda jun-kera. Istoričar literature R. Haym dao je karakterističan prikazBismarckove pojave iz ovih godina: »Čovek tridesetih godina,visokog i snažnog rasta, glave čvrste i kratko usadene izmeduvisokih ramena, držanje plemenito ali ne fino, pokretljivo ali nenemarno, čvrsto ali ne ukočeno. Sveže puno lice s crvenim za-

liscima, ne bez tragova viteških vežbi, odavalo je snagu i zdrav-Ije. U mekšim, mesnatim donjim partijama lica titrao je podrug-

62



Ijiv osmejak, nos mu nije bio lep — malo spljoiten, oči s visokimobrvama, jasne, pametne i lukave, čelo pravo, čvrsto i slobodno.Nad utiskom udobnog uživanja preovladavao je utisak duhovnog

samopouzdanja i pribrane snage«.Tako ga je video prijatelj.Za protivnika je on bio čovek »koga seljak u svojoj ve-

černjoj molitvi pominje odmah za đavolom«. Drugi su o njemugovorili da je toliko zadužen da jedva može da diie , i da svo jim razmetanjem hoće samo da se spase. »Kad bi se pomenulon jegovo ime, mnoge su pro lazili žmarci, kao da treba da imse udari nekoliko staropruskih šiba«. Kamarila ga je još uvek

smatrala nepouzdanim i sposobnim za svaku vrstu dezerterstva,na jesen ga u Landtagu neće izabrati ni u jednu komisiju. Ne-poverenje prema njemu je bilo veliko; za jednog saskog diplo-matu je on »crveni reakcionar«. Graf Beust je zgranuto slušaonjegove red: »Kada protivnika imam u rukama, moram da gauniitim«.

Njegova mržnja prema revoluciji i demokratiji ne zna zagranicu. U septembru 1849 posetio je grobove palih revolucio-nara u Friedrichshainu. Čudo da je to udnio , ali kad je ženipisao o svojim utiscima, izbilo je iz njega kao iz kratera: »Čakni mrtvima nisam mogao da oprostim, srce mi je b ilo punogordne zbog idolopoklonstva prema grobovima tih zlodnaca,gde svaki natpis govori o »slobodi i pravdi«, što je poruga zaboga i ljude... srce mi puca od jada, kada gledam šta su udniliod moje otadžbine, te ubice, sa djim grobovima Berlinac jos idanas vr ii idolopoklonstvo. Ostaj mi zdravo, moj slatki andele...«

U novembru, Johanna mora da je izrazila svoje zgražanjezbog jezovitog guienja mađarskog ustanka. Bismarck je preko-revao u jednom pismu njenoj majci: »To mekušno sažaljenje zatelom zlodnaca pretstavlja najteži greh poslednjih 60 godina...«On je indigniran, i to ona sažaljeva obeiene pobunjenike, pre-bacuje jo j rusoovske pedagoike principe i navodi jedno po-redenje koje bi se posle nekoliko decenija moglo primeniti na

njegova sopstvena dela: »Može li pogubljenje jednog čovekama i po zemaljskom pravu dati zadovoljenje za gradove srav-

63



njene sa zemljom, za opustosene pokrajine, pobijeno stanov-ništvo, čija krv dovikuje austrijskom caru, da mu je Bog daomač vlasti?« On priziva sen Luja XVI, za koga kaže da je kriv

propasti miliona ljudi, jer nije dao po pravdi pogubiti jednogačoveka, zato što mu je to bilo neprijatno. Lik toga Luja lebdeo je pred njim u toku svih tih godina, kada se bojao za kra ljevstvai kada je osudivao i prividnu nemarnost samoga kralja. Bio jeubeden da će Friedrich Wilhelm svrsiti kao i Luj28) — pad monar-hije u Francuskoj bio je za njega celog života strahoviti »MeneTekel«. U svim biografijama ukazivalo se stalno samo na utiskekoje su u dečaku Bismarcku proizvodili oslobodilački ratovi, ali

izgleda da su njega jače impresionirale priče o francuskoj re~voluciji. Za okolinu, u kojo j je on odrastao, b ili su pad i po-gubljenje Luja XVI najsnažniji doživljaji njihove mladosti. Francuzi koji su pod Napoleonom došli u Prusku bili su vojnici revo-lucije, i borba za nacionalnu slobodu bila je junkerima uistinuborba protiv revolucije. I samo tako može se potpuno razumetfonaj prvi Bismarckov govor u Landtagu u kome je on tako že-stoko ustao protiv tvrdenja da kralj ima nekih obaveza prema

svojim gradanima.Bismarck mrzi birokratiju : »ona je bolesna od glave do

pete, samo želudac joj je zdrav, a zakonski ekskrementi koje odsebe daje, pretstavljaju najprirodniji izmet na svetu«. Za buržo-aziju ima samo grdnje i porugu; obasipa je prebacivanjima da jekukavička, a u tome je donekle i u pravu. Prema demokratimaosećao je još izvesno poštovanje, borbu sa »demokratskom ban-dom« bila je »ipak zabavnija« no sada sa ovim vodnjikavimkonstitucionalcima, koji propovedaju ista načela kao i demo-krati, samo što nemaju hrabrosti da budu dosledni do kraja, pazasladuju svoj otrov licemernim patriotizmom, čije jezgro stalnoostaje egoizam i žudnja za vlašću u njihovom interesu i interestnjihovog »obrazovanog gradanskog staleža«.

U skupstinskim debatama borio se na krajnjoj desnici zapovlastice svoje klase tako žestoko, da čak i Gerlacha hvatastrah. Kada je bio predložen jedan zakon o porezu na zemlju,on rezonuje o tom sramnom predlogu: »mešavina kukavičluka I

64



bestidne nepravde«. Za poslanike upotrebljava izraz »amfibije«i smatra se srećnim, kada može da bude u Potsdamu među gar-dijskim oficirima »u čijim žilama teče topla pruska krv«.

Kada se u proleće pretresao zakon o amnestiji, on je naj-oštrije ustao protiv njega, tvrdeći da se amnestijama podrivapravna svest, da se plačljivom sentimentalnošću više izazivajukrvoprolića nego odlučnom konzekventnom primenom praved-nosti; kruna, reče, nije poput poklonjenog konja data kralju izkrvavih ruku revolucije, nego je Bog postavio vlast, i Bog, kojiupravlja bitkama, moraće pre ili posle baciti železnu kocku iodlučiti o principima Staroga ili Novoga. Parlamentarizam je

označio kao most ka prevari, ka korupciji; parlamenat je pro-izašao iz izborne lutrije, iz hazardne igre, koja ne daje jemstvoza valjanost onih koji su izabrani. Obara se na slobodu štampe,koja samo stvara uslove za novu bunu, odbija sve zakone o udru-živanju, jer oni omogućuju stvaranje revolucionarnih saveza. Kada

je parlamenat raspravljao o civilnom braku, izjavio je Bismarckda parlamenat slobodu veroispovesti pretvara u frazu, da dozvo-lu za crkveno venčanje čini zavisnom od sudskog akta jednogseoskog date i da će crkva postati prirepak birokratije . Crkva je za njega tvrdava pro tiv revolucionarnih snaga, narod se moraodržati u veri. Podvlači izrično da čak i liberali priznaju da jeizvestan stepen pozitivnog hrišćanstva potreban običnom čove-ku, ako se hoće da on ne postane opasan.

Kada se vodila debata o regulisanju agrarnih odnosa, pre-bacio je poljoprivrednim radnicima da su pohlepni! Reforma,veli, izaziva kod njih zavist prema posednicima, stalne konce-sije povećavaju im apetit, a ne utoljuju ga. Povodom namere oukidanju poreskog oslobodenja za plemićska imanja obraća seprivatnim pismom kralju, u kome pise da se u konfiskaciji kojapogada zemljisni posed, ogleda samovolja kakvu su do sadavršili samo osvajači i nasilnici. On čak ide dotle da tvrdi kako tajplan sprema bespravni nasilni akt protiv jedne klase koja jesada nemoćna. Otvoreno, cinično i izazivački izjavljuje liberal-nom vodi von Unruhu: »За sam junker i hoću da od toga imamkoristi«.

5, Kersten, Bismarck 65



Kada se u »Mislima i uspomenama« čitaju glave koje seodnose na nemačko pitanje godine 1848/49, lako se može dob itiutisak, kao da je Bismarck tada stvaranje Rajha smatrao mogućim;

ali te glave, pisanepreko četrdeset godina posle revolucionarnih dogadaja, pretstavljaju jedan od ataka u cilju odbrane sop-stvenoga dela, koje je on morao da brani pred istorijom. Morao je da objasni, zaito je tek 1870 bilomoguće da se izvede onošto je možda moglo da se ostvari jo i 1848 godine, morao je daopravda dnjenicu, da je krvlju i železom ostvareno ono, ito jemožda 1848 moglo da se postigne. Tako on tendenciozno osvet-Ijava i dogadaje iz 1848/49 godine, pa čak i o Frankfurtskomparlamentu govori sa izvesnom pomirljivoiću, jer je kasnije isam stupio u savez sa liberalnom buržoazijom, vladao pomoćunje protiv sopstvene klase, pokriven istom buržoazijom osnovaoRajh, pa nije mogao kasnije da svom oitrinom reprodukuje svojem iiljenje i prikaže svoje delanje iz vremena borbe za jedinstvoNemačke u godini 1849. Jer on je o Frankfurtskoj narodnoj skup-stini, o komediji s Kajzerom, kao i kasnije o Uniji, govorio samos porugom, on je borbu u vreme izborne kampanje za Ustavo-tvornu skupitinu Rajha ne samo odobravao, nego i podjarivao.Interesi Pruske, održanje prava Krune i njegove klase bili su mupred, on je bio neprijatelj svih planova za stvaranje Rajha, čak ipod vodstvom Pruske. Kasnije je branio gledii te , da se moglopostid strogo nemačko jedinstvo da je kralj u martu čvrsto i od-lučno iskoristio svoju pobedu, da se ujedinio sa kneževima i da je proklamovao Rajh u cilju odbrane od revolucije. Medutim,1848 godine bio je Bismarck daleko od takvih ideja.

Čudno je, kako se on u ono vreme malo izjainjavao o ne-mačkom pitanju. On je ceo taj problem eliminisao, za njega je po-stojalo samo jedno pitanje koje je stajalo sasvim u prvom pla-nu: spasavanje Pruske od revolucije, bezbednost Krune, zaititanjegovih privilegija. »Šta me se tiču male države, sve moje težnjeIdu samo za obezbedenjem i ojačanjem pruske mod«, izjavio je jednom prijate lju. Kada je kralj, o tv oriv ii u martu 1849 skuptinu,

govorio o nemačkom pitanju , Bismarck se požurio da saopitisvojoj ženi, u želji da onemogud svaki nesporazum: »Izgleda da

66



ste prestonu besedu, zbog nemačkog pitanja, pogrešno razumeli;ona je u tom pogledu sasvim ispravna i lišena revolucionameprimese; ako kralj ostane pri tome, da ništa ne učini bez sa-

glasnosti svih nemačkih vladalaca, s čime se ja slažem, tada ćenaravno ostati sve po starom, jer Austrija i drugi neće se nikadupuštati s Frankfurtovcima«. To je svakako bilo oprezno formu-lisano; nije se znalo, kako će se kralj opredeliti kada su Frank-furtovci rešili da mu ponude carsku krunu! Čak ni princ Wilhelmnije znao, ni posle primanja deputacije , da li mu je brat primio ili odbio krunu. Romantičar je zbog svoje neozbiljnosti biouvek nepouzdan. Bismarck je tek mnogo kasnije saznao da je

•nemačko pitanje imalo velikog uticaja na kraljevo držanje i da je bilo glavni motiv njegove misteriozne politike u proleće1848 godine.

Iskustva meseca marta naučila su Bismarcka pameti, onintimno nikad ne bi bio odobrio da kralj primi carsku krunu, alida se kralj re iio na to, on vise ne bi oponirao. Kralj n ije daoda se prozre na šta će se on rešiti; tako se objasnjava postu-pak junkera koji su uputili kralju adresu u kojoj su »sa straho-poštovanjem stavili na kraljevsko srce V. V. molbu, da se neogluši pozivu nemačke Narodne skupštine«.

Emil Ludwig je prvi ukazao na ovaj čudni dokumenat koji je potpisao i Bismarck, očigledno ne samo zbog toga, sto je mislio kao i njegovi prijatelji, da kralj hoće da dobije krunu, negopre svega zato, jer su morali da budu na pozic iji: — ako dodedo stvaranja Rajha, junkeri su morali da budu najbliži prestolu,da bi i njega i sebe sačuvali od svega zla koje je moralo danastane, ako car novoga Rajha ne bude designiran inicijativom*vladaoca, nego od strane parlamenta. Uprkos tome ostaje ta ad-resa zagonetna. 3er u krugu kamarile i njenih pristalica bilo jepoznato kraljevo mišljenje o tom izboru, mnogo pre no što jeon izvršen. 24 marta izjavio je kralj da je carska kruna lakrdijaška!kapa; sto je on odbija, nije nikakva zasluga, isto tako kao štonije zasluga što ne krade. 31 marta kralj je govorio svakome

Tieka slobodno ispriča da će on abdicirati, ako bude prinudenda primi carsku krunu. Ta izjava napravila je u dvorskim krugo-

67



vima dubok utisak, kraljica se bojala abdikacije. Gerlach piše:»Situacija je bila teskobna, a opasnost abdikacije velika«.

Mnogi liberali, pa čak i neki ministri b ili su za primanje

krune, mnogi su želeli abdikaciju. Moguće je da su Bismarck injegovi prijatelji hteli svojom adresom da kralju stave do zna-nja da žele da se abdikacija izbegne primanjem krune i da muu svakom slučaju stoje na raspoloženju. Adresa je imala taktičkiznačaj, a ne značaj principijelne deklaracije.

Ali kada je kralj odbio carsku krunu, Bismarck je likovao.Bio je duboko zadovoljan, je r primanje krune ne samo da bistvorilo težak položaj u unutrašnjoj i spoljnoj politici, nego bi zna-čilo i sankcionisanje dogadaja počev od martovskih barikada.Put, kojim su hteli da idu Frankfurtovci, značio bi uništenje ono-ga pruskoga duha, koji je jedino održao državu u revoluciji.»Narod neće da se njegovo prusko kraljevstvo raspline u trulomvrenju južno-nemačke raspojasanosti... Mi smo Prusi, i Prusi ho-čemo da ostanemo!« Posle nekoliko meseci za njega je jasno»da se nemačko pitanje uopšte neće rešiti u skpuštinama, nego udiplomaciji i na bojnom polju , i sve što mi o tome lupetamo irešavamo nema v ile vrednosti no rasmatranja na mesečini nekogsentimentalnog mladića koji gradi kule u vazduhu i misli da ćega neki neočekivani dogadaj učiniti velikim čovekom«.

I tako je on protiv Frankfurta, kao i protiv Unije triju sila — Pruske, Hannovera i Saksonske — tog fantastičnog surogata,koji su sebi stvorila tri monarha, da bi frankfurtskom pokretuzadali smrtni udarac. Poslednji čin lakrdije »Nemačko jedinstvo«.

Za Bismarcka je vojničko jačanje Pruske bilo važnije oderfurtskih većanja i debata o ustavu Rajha. Kampanja za ustavRajha u toku leta 1849, upad u Saksonsku i operacije u Badenupokazali su slabosti vojske, vodstva, naoružanja. Što u toj vojscinije nastupio proces raspadanja i sto je ona bila pouzdana, zna-čilo je obezbeđenje kontrarevolucije, moć Krune.

Pruske čete vodile su početkom leta 1849 borbu protivbranilaca ustava Rajha. Pruska garda očistila je Saksonsku, Ba

den, Hessen i Wurttenberg. Ostaci Frankfurtskog parlamenta uStuttgartu razjureni su. Jedini, koji se u Drezdenu odupiru če-

68



tama kralja Pruske, bili su radnici pod vodstvom Borna i Ba-kunjina; radnici i zanatlije stupaju na jugozapadu Nemačke protiv armije princa Wilhelma. Pred Rastattom se svršava rat, po-

slednja velika oslobodilačka bitka koju će Nemačka doživeti utoku decenija . Osveta pobedioca je jezovita , u Saksonskoj iBadenu zarobljenici se streljaju. Ratni sudovi rade u moru krvLTamnice su pune. Liebknechtu tada uspeva da umakne sigurnojsmrti. Dortua streljaju. Bakunjinja zatvaraju na Konigsteinu. Richard Wagner beži, Rockela hvataju. Nemačkoj se nabija pruskakaciga. I to je bilo neko jedinstvo.

69



LOPOVI U NOĆI

U isto doba Austrija je teško pritešnjenja mađarskim na-cionalnim ustankom i českim nemirima; ruski car šalje svoju ar-miju u ustaničku Mađarsku; šume vešala niču u mađarskoj rav-nici. Ali teški položaj, slabost Austrije omogućavaju nadiranjePruske, spaseni monarsi osećaju joj se obavezni; kurs u unutraš-njoj politici skreće odlučno u desno, Pruska već u maju 1849,pobedonosna na svima frontovima oktroiše troklasni izborni zakon, ali u jednom trenutku austrijske slabosti u Berlinu misle damogu da ukradu nemačko jedinstvo; strah od revolucije je išče-zao. Savetnik Friedricha Wilhelma je potomak jedne katoličkeporodice iz Madarske, Josef von Radowitz. Bio je oficir i diplo-mata, sedeo je na desnici u frankfurtskom parlamentu, borio sedecenijama protiv Nemačkog Saveza i radio za savez sa Austri jom. Jedan memorandum iz 1847 odreduje Pruskoj vodstvo Ne-mačke. »Samo u najčvršćoj vezi sa ostalom Nemačkom možePruska da nade rezerve snaga koje su joj potrebne... Austrija jesuviše upletena u svetsku trgovinu, suviše tuda svim užim ne-mačkim interesima, radostima i patnjama... Samo sila koja stojii pada s Nemačkom, može da vrši istinski moralni autoritet...Pruski kralj mora Prusku pridobiti u Nemačkoj i pomoću Ne-mačke...« Pruska treba i mora da ide — bez Austrije .

U proleće 1849 Radowitz dobija neograničeni uticaj na

kralja. Poraz revolucionarnog pokreta i slabost Austrije izgledada otklanjaju sve opasnosti. Savez triju kraljeva, Unija kojoj pri-

70



pada 21 država, erfurtski parlamenat delo su Radowltzovo. Onizraduje nacrt ustava Unije koji garantuje jedinstvo Nemačke podpruskim vođstvom; što umereni konzervativci u Frankfurtskom

ustavu smatraju za pogodno, unosi se u taj projekat. Radowitzodbija centralističku jedinstvenu državu i sve demokratske kon-cesije, u unutrasnjoj politici treba pravna i istorijska samostal-nost pojedinih zemalja da ostane neprikosnovena, on želi Uje-d in jen i parlamenat, Narodni dom nad kojim bi imao da stojiDržavni dom, kolegium kneževa. Austriju eliminiše, ali predvidamogućnost saveza. Bismarck će posle dvadeset godina u glavnimkonturama prihvatiti Radowitzev plan i dovršiti ga. Sada je, u

godini 1849, najogorčeniji protivnik tih ideja, jer se boji revolucije, demokratskih tendencija, a pre svega prekida sa Austrijom; još posle pola stoleća ismevao je Radowitza čiji je političkitestamenat izvršio; u »Mislima i uspomenama« govori o »umeš-nom garderoberu srednjevekovne fantazije kraljeve«; godine 1849bori se pro tiv njega sa skupštinske trib ine kao I člancima u»Kreuzzeutung«-u. Kao član erfurtskog parlamenta konspiriše saRadowitzevim protivnicima u samoj vladi, pokušava da podrijeRadowitzev uticaj na kralja, agitu je pre svega kod ministraManteuffela, nagovarajući ga da u Berlinu utiče na kralja izaRadowitzevih leda. Pokusaj umerenih da pridobiju desno kriloBismarck podrugljivo odbija, konferencija sa Gagernom ostajebez rezultata, Bismarck izjavljuje »Jupiteru tonansu«, kako jeposprdno nazivao Gagerna, da se on i roajalistički Prusi boje daustavom Unije kraljevska vlast neće ostati dosta jaka. Tek kadamu je, u jednom razgovoru sa grofom Brandenburgom, postalofzvesno da će se prava Pruska čuvati po svaku cenu, a u pro-tivnom da će se izvući mač iz korica i cela bratija oterati doda-vola, gledao je sa manje rezignacije u budućnost, ne presta- jući, medutim, sa otporom. On odbija Ustav unije, koji je izgla-san ali nije nikad ostvaren.

Na jesen je Unija, koja je već odavno bila naprsla, kur-hesenskim ustavnim konfliktom bila prisiljena da se odluči: za

dalje vegetiranje ili smrt. Neslana šala svetske istorije — Pruska se smatra pozvana da hesensku konstituciju brani od izbor-

71



nog kneza i da mobili§e svoje trupe. Odlučna borba za nemačko jedinstvo — borba izmedu reakcionarnih vlada — na pragu je.Austrija mobiliše. Radowitz je sada ministar spoljnih poslova. U

okolini kraljevoj nalaze se oficiri, koji su bezuslovno za borbu.Istih meseci odlučuje se sudbina Schleswig-Holsteina, —

prepušta se Danskoj.Bismarck se koleba, ne zna da li će b iti mir ili rat; rat

smatra zločinom prema roajalis tičkoj ideji, ali je rešen da ideu vojsku; ne može bit i ni pomena da on ne bi slušao kad kraljnareduje. Iz jednog razgovora sa ministrom vojnim von Stock-hausenom postaje mu jasan vojni položaj. U početku izražavasvoje ratoborno raspoloženje, izazvano mobilizacijom i oštrim to-nom Austrijanaca. Ali ministar mu objašnjava da u ovom trenutku mora po mogućnosti da se izbegne prekid, jer Pruska ap-solutno ne raspolaže dovoljnom snagom da se odupre Austri- jancima, čak i ako Saksonska ostane neutralna. »Morali bismoda žrtvujemo Berlin i da mobilišemo u dva centra, van presto-nice otprilike u Danzigu i u Westfalenu; ispred Berlina možemotek za četrnaest dana imati oko 70.000 ljudi, a ni to ne bi bilodovoljno protiv snaga kojima Austrija već sada raspolaže protivnas«. Treba dobiti vremena, uticati na poslanike, raditi u pravcustišavanja strasti.

Izlaganja Stockhausenova nisu ostala bez dejstva naBismarcka. On je daleko od toga, da ministra vojske čini odgo-vornim za vojnu nespremnost Pruske, on svaljuje krivicu na vladu i kralja zbog njihove nemarnosti i n jihove polit ike bez plana; tuži se na mešavinu lakomislenosti i škrtosti kojima se vla-dalo u Berlinu. čudno je da mu nikad ne pada na pamet koliko je on sam uvek zahtevao da se upotrebi vojska, čudno jeda ga ne tišti koliko je duboko razočaran zbog slabosti jednogainstrumenta, koji je upravo bio dovoljan da pobeduje slabo na-oružane i slabo organizovane revolucionarne trupe, i to tekposle dugih borbi, ali koji je bio nesposoban za ozbiljan oružanisukob sa nekom drugom državom. Medutim, vojn ička slabost

Pruske postaje u ovom momentu povod najvećem zadovoljstvu.Reakcija likuje što Pruska nije sposobna za rat. Primanje na-

72



redbe pruske vlade u VarSavi postaje sveti čin. 3er ruski pritisak i čvrsta volja Austrije da tera do rata dovode vojnički sla-bu Prusku do kapitulacije u Olmiitzu. Unija, njen ustav, interven-

cija u korist konstitucionalnog ustava u Kurhessenu, sve to postaje nemoguće. Pijačkanju ideja iz 1848, koje je vršio Radowitz,sada je došao kraj. Nemački savez još jednom oživljuje pod vodstvom Austrije, igra senki u Frankfurtu može opet da počne. Acar sviju Rusa jemči za mir u Nemačkoj.

Sredinom novembra pisao je Bismarck, u momentu kada jepad Manteuffela izgledao isto tako izvestan kao i izbijanje rata:»Manteuffelov p a d ... znači rat sa svima monarhističkim država-

ma, u pozadini je revolucionarno cars tvo. .. Ako ostane Man-teuffel, postoje svi izgledi da će uskoro doći do časnoga mira,koji će dovesti dotle da će se Pruska i Austrija , pod uslovimapune ravnopravnosti, pomiriti na račun drugih država«. Njegovomišljenje, da će mali imati da snose troškove, bilo je tačno, alivarao se kada je govorio o prusko-austrijskoj ravnopravnosti. Upojedinim trenucima, opet, citira Friedricha II i potseća na šleskeratove, izjašnjava se za brz prodor, ma da je znao u kakvom jestanju bila pruska vojska. Ali naposletku brani ideju mira posvaku cenu. Dokazuje svom žestinom da je mir potreban, a skoropred samu kapitulaciju uzvikuje: »Rat bi sada bila savršena lu-dost koja bi ћ priori imala za posledicu da se naša vlada oklizne jo§ za dve milje u levo ...« On, ko ji hoće mir sartro za ljubavprivilegija svoje klase, odjednom iznosi strahote rata, govori dase prašina podiže oko tričarija; konzervativne armije izmasakri-raće se, a sudbina Nemačke preći će u ruke stranaca, »kao štoi mora da bude u slučaju razdora izmedu nas i Austrije. Engleskanas opominje na mir i ostavlja nas na cedilu, Francuska traži zasvoga pretsednika carsku krunu u kelnskoj sabornoj crkvi, a naš jedin i saveznik je il re traditore , kako ga obe partije zovu, uTurinu, i demokratija svih zemalja. Bista Roberta Bluma, iskićenacrno-belim ešarpama i kokardama, pretstavlja simvol, pred kojimberlinski domobranci. . . slave svoje svečanosti i zaklinju se da

će se osvetiti monarsima; dotle je došla Pruska. Za ove ljudećemo pobediti, ako bqderno pobedili, i svaki demokrata smeće

73



svoje rane da pokaže kralju kao neplaćen račun, ako budemopobedili njegovom pomoću. Ne mogu da zadržim suze kada po-mislim šta je postalo od moga ponosa, moje radosti, moje otadž-

bine; verni, hrabri, čestiti pruski narod opijen opojnim napitkomkoji zovu pruska čast, na uzici jedne bande rajnskih lovacapoložaja i podrugljivih demokrata ... ja ne znam za čast koja sesastoji u tome, da se revolucija rečima proklinje, a deiimasprovodi«.

Tako se ovaj čovek oseća prinuden da se izjasni za mir,samo zato što se boji mogućnosti revolucije. Uspomene na oslo-bodilačke ratove i kraljeva obećanja možda su oživeli, on nije

hteo rat koji bi se vodio za slobodoumne ideje , priznavao jesamo ugnjetačke i osvajačke ratove, nije hteo rat koji bi revo-lucionarnom pokretu davao ma i mogućnost neke šanse. Dakako,promaklo mu je da odluka o ratu i miru nije uopšte zavisila odBerlina, nego od jedne strane sile. Možda je bio svestan toga,ali izgleda da zbog te nemoći nije osećao sramotu, jer mu jeklasna svest bila jača nego nacionalno osećanje. Mržnja premarevoiuciji b ila je presudna. Čudno je i groteskno kada on sazanosom opisuje posledice pruske pobede, koja je, medutim,po njegovom sopstvenom intimnom ubedenju bila nemoguća.

Kraljev ministar je uzmakao pred carevim šurakom u Var-šavi, iako mu je rodeni brat doviknuo da mu vise ne može slu-žiti. Junkeri su odahnuli. Ovaj obrt obezbedio im je pobedu naceloj liniji. Gerlach je pisao da su Olmutzom spasene Pruska,Austrija i Nemačka, »koje su se već nalazile na rubu prop asti. . .Naši su izvojevali odlučnu pobedu, počeo je sedmogodišnji period reakcije.. . kod naših je bilo malo, suviše malo pobednič-kog osećanja i pobedničkog oduševljenja«.

Takve rečenice mogu da se smatraju za perverzan načinmišljenja, ali držanje junkera u vreme Olmutza opravdava učenjeo klasnoj borbi; opravdava tvrdnju da interesi klase pretstav-Ijaju presudni motiv u svima postupcima.

Nekoliko dana posle kapitu lacije drži Bismarck u parla-

mentu svoj pobedni govor u toku rasprave o jednoj adresi kralju, u kojoj je imala da se osudi politika vlade. On govori o ratu,

74



koji bi, po njemu, Prusku doveo u težak položaj i izazvao dve-tri velike kontinentalne sile da se umešaju. Izgovara znamenitered, koje odaju njegove najintimnije misli i koje ujedno postaju

lajtmotiv njegove kasnije politike: »Teško državniku koji ne tražitakav razlog za rat, koji bi važio i posle rata«. Cast Pruske sene sastoji u tome, da u Nemačkoj izigrava Don Kihota za uvre-dene skupštinske veličine, koje smatraju ugroženim svoje lokalneustave . .. Za mene je pruska cast u tome, da se Pruska presvega drži daleko od svake sramne veze sa demokratijom. . .«I pošto taj govor drži po dogovoru sa ministrom vojnim, i poštozbog kapitulacije vlada potištenost, on skupštinu teši najbližombudućnošću, pregovorima, u čijem će se toku u svako dobamod izazvati rat, a za vodenje rata još uvek ima vremena. To jebio manevar, u koji sigurno ni on sam nije verovao, jer na krajuispoljava svu svoju averziju prema tome ratu, koji će kasnijesam izazvati. — »Ne mogu da razumem kako u Uniji može da setraži nemačko jedinstvo; to je čudno jedinstvo , koje a prio ritraži da se u interesu toga partikularnog saveza zasad puškarajui kolju naši zemljaci na 3ugu«.

Sad se prvi put kreće na tlu velike politike, ukazujud naopasnu situaciju, koja nastaje usled mešanja stranih sila u ne-mačke stvari; u takvim okolnostima, veli, presudnu ulogu dobijainostranstvo — to je istina do koje je sada najzad došao, i kojaće šesnaest godina kasnije pretstavljati sadržinu njegove politike; težište njegove politike biće da sačuva svoju slobodu.

Razgovori sto ih je u mesecu novembru vodio sa ruskimposlanikom, izazvali su kod njega utisak da se Rusija oseća dovoljno snažnom da reši konflikt izmedu Austrije i Pruske. Ali zaBismarckovo držanje bilo je presudno duboko ubedenje, da bioružani sukob doneo koristi samo revolucionarnom pokretu; itako su junkeri s radošću primili na sebe nacionalnu sramotu.Mehring kaže da su se pravi junkeri valjali u olmickoj sramotikao mačke u macinoj travi.

75



TESKOBNA DILEMA

Olmutz je bio početak snaženja reakcije. Radowitzevimopsenarstvima bio je kraj. On je liberalnom pokretu još jednombacio mamac u vidu svoje malonemačke unije. Revolucionarnipokret je ugušen u potocima krvi. Manteuffelova vlada smatrasvojim zadatkom da obezbedi kraljevsku i feudalnu viast. Nepre-kidan niz zakona sankcioniše olmicki poraz, koji je pretstavljaopobedu reakcije.

Savezna skupština primorava male države da se odreknumartovskih tekovina, u Kurhessenu žari i pali izborni knez kojipomoću kaznenih ekspedicija nateruje seljake i varošane na po-kornost. U Pruskoj se sistematski donosi zakon za zakonom, dabi se ugušilo javno miSljenje, onemogućio svaki pokret. Postavljase Državni sud, krivični zakonik se pooštrava, donosi se zakono štampi koji određuje kauciju, ograničava se sloboda udruži-vanja i sloboda zborova, iskustva poslednjih godina korisno seplasiraju, borba protiv revolucije dobija svoj izraz u paragrafima.

Vlasteli se u provinciji vraćaju njena policijska prava, uspo-stavljaju se čak feudalna sreska i provincijska pretstavništva, ot-kup feudalnih tere ta zakonski se reguliše i donosi junkerimaogromne sume. Industrijsko radništvo je bez ikakve zaštite, zakon o fabrikama uopšte se ne oseća u praksi. Sledeće godinepretstavljaju, pri tom, godine naglog razvitka buržoazije, ubrzoposle poslednjeg revolucionarnog pokreta nastaje prosperitetindustrije koji traje godinama. šezdesetih godina doživljuje teh-

76



nika novi polet, u Pruskoj počinju da se brzo razvijaju teška in-dustrija, rudarstvo, železare. 2eleznička mreža se rasprostranjuje,parobrodarstvo pomaže procvat mlade buržoazije, koja poste-

peno staje da teško oseća nezgode nemačkog partikularizma.Medutim, uporedo sa snaženjem buržoazije razvija se, nužno, svemnogobrojnije radništvo. Dunkeri, koji su u novembru 1850 ve-rovali da su postali pobedioci, gledaju ogorčeno kako buržoa-zija preti da ih nadmaši, kako je finansijski već snažnija od njih,te će jednoga dana morati da postavi i političke zahteve.

Čudno je da Bismarck u toku toga decenija postepenog,ali neodoljivog preobražaja gotovo iščezava sa javne scene. Uunutrašnjoj politic!, njegova misija kao dresera izvršena je u de-cembru 1850, njegova klasa je pobedila. Spoljno-politički je Pruska zbog svoje kapitu lacije izgubila svaki ugled, gotovo celodecenije ona ne pretstavlja nikakav faktor, s njom se tako maloračuna, da kasnije, 1864 i 1866, pruski uspesi iznenađuju čak iMarxa i Engelsa. Ali, u toku jednog jedinog decenija socijalnastruktura Pruske se potpuno menja. Desetak godina reakcije,usled reakcionarnog zakonodavstva, daje utisak, kao da zemljomvlada mir kao na groblju, ali stvarno se, sociološki, odigrava pokret revolucionarnog karaktera, u kome sazrevaju nove snage,nove ideje.

Bismarck neće ovo vreme provesti u provinciji — on bi seogorčeno branio od prodiranja industrijskog i trgovačkog kapi-tala, iscrpeo svoje snage, a možda bi se i naprosto poseljačio.Ili da je sedeo u Landtagu, fabrikovanje paragrafa bi ga, iako

je bilo u njegovom interesu, ubrzo nateralo da pobegne. Ovako,medutim, on je dospeo u diplomatiju , na periferiju . Dobija seutisak, kao da mu promene u socijalnoj strukturi isprva ostajuskrivene, izgleda da se uopšte nije za to brinuo. Samo jedno kaoda je jasno: posle pobede reakcije nije više mogao da dela uprovinciji. Postao je voda, dreser, konspirator, adutant kamarile,do sada nije imao presudnog uticaja na tok stvari, ali je sastrašću, koja ga je razdirala, uzimao učešća u dogadajima: doba

jurišanja je prošlo, došlo je vreme da se manevriše. Sada mu je36 godina, njegova klasa izgleda snažna kao nikad ranije, ali.

77



pored sveg zadovoljstva sa najrvovijim dogadajima, on ne pre-vida da je Pruska nemoćna prema Austriji, mada je verovala dapopušta samo radi zajedničkih klasnih interesa. Front protiv Au

strije bio je zaliven krvlju i opasan, bilo je potrebno da ga čuvačovek koji se neće dati zbuniti. U Berlinu bi taj čovek, koga takolako zanose stvari i ljudi i koji ima tako razvijenu stalešku svest,samo škodio. Zato ga šalju na diplomatski front, na položaj kojimu daje mogućnost da brani interese države od ove pobed-ničke sile.

Olmicki poraz primorava Prusku da se potčini starom ustavuRajha; »Nemački Savez«, za koji se 1848 pogresno mislilo da je

sahranjen, uskrsava u svoj svojoj staroj slabosti. Pruska se re-šava, da pošalje svoga pretstavnika u Frankfurt. Nije imala kudposle razbijanja Unije. Kamarila traži čoveka koji će braniti pruske interese, koji će prema Austriji uporno braniti poslednjeosatke prestiža, ali neće čak ni koketirati ni sa revolucijom, nisa liberalizmom. Čovek, koji bude pretstavljao Prusku u Frank-furtu, mora da sprovodi dvostruki program: likvidiranje revolucije i jačanje ugleda Pruske.

Ubrzo posle Olmutza svima u Berlinu je jasno, da je kapitulacija bila sramota. Likovanje se stišava. Bismarck saznaje većposle nekoliko nedelja, kako ružno Austrija postupa sa pretstav-nikom Pruske.

U Beču je , posle Metternichovog pada, na krmilu KnezSchwarzenberg. Njegov program je prost, jasan i proračunat:stvaranje srednje-evropskog bloka pod austrijskim vodstvom,poniženje i uništenje Pruske, ugušivanje svakog revolucionarnogi liberalnog pokreta. Olmtitz je bila jedna etapa na tome putu.Kako bi rado Schwarzenberg bio naredio da trupe krenu. UFrankfurtu, kod Savezne skupštine, s Pruskom će se postupati spotcenjivanjem, »en canaille«. To u Berlinu naslućuju, i rešavajuda se pošlje najjači čovek.

Gerlachovi preporučuju kralju Bismarcka. Nedavno, u de-cembru, on je dokazao da ume da dočekuje i daje udarce, on

je ministru, kralju i junkerskoj partiji sjajno poslužio, već nekoliko godina pokazivao se kao vanredni posrednik, svrsavao je

78



odlično tajne, diskretne misije, svojim govorom u skupštini od5 decembra dokazao je da ima smisla za spoljnu politiku i spo-sobnosti da, pored sve svoje naglosti, uzmakne pred snagom

realnih dnjenica, kada to traže interesi n jegove klase. On jeupotrebljiv i očigledno pun častoljublja. U Pruskoj, koju sad ču-vaju policajci, žbirovi i denuncijanti, za tog mladog, bučnog čo-veka nema vise zadataka. U Frankfurtu može Austriji da pokažezube, ne prelazeći u otvoreno neprijateljstvo. Mladi Gerlach pri-mećuje s lakom ironijom u svom dnevniku: »Bismarck se oprostioljubazno, stišano, što je dokaz za moju tezu, da je častoljubljepravi put ka smernosti. . .« On je prema junkeru nepoverljiv iji

no njegov brat, naziva ga u razgovoru »pokvarenim vladinim re-ferendarom« — uprkos svemu, kralju sugeriraju da postavi Bismarcka, prethodno za tajnog savetnika poslanstva i pomoćnikatadasnjeg poslanika pri Saveznoj skupštini, generala von Rocho-wav Uskoro je imao da bude postavljen za poslanika, pošto jeRochow trebalo da ode. Posle dva meseca je Bismarck poslanik.

Otišao je sa dvojakim osećajima. Privladli su ga provin-cija, tišina, suverenost junkera na pomoranskim i saksonskim ima-njima; ali ni sklonost ka porodičnom životu nije mogao lako dapriguši u sebi. Tako mu je ostala teskobna dilema. Težnja za de-lanjem u javnom životu pokazala se kao jača. 3o$ jednom je mogao da pobegne, sa ustezanjem je pošao novim putem, verovao

je da je to provizorium, mislio je da nije zaključao vrata krozkoja je ušao: »Sad idem najpre u Frankfurt da razgledam situaciju . . . onda ću da vidim, da li ću uskoro možda mod da odem,da li ću uopšte mod duže da ostanem; jer ja sam se, istina, sa-glasio, ali ne poznajem jos dovoljno teren, da bih već sada mogao red sa sigurnošću da li ću tamo ostati ili ću uskoro opetdati ostavk u... Vi ste se često žalili, što nisu odozgo nešto na-pravili iz mene; a sad, evo, preko moga očekivanja i moje želje,iznenadnog postavljanja na položa j, koji je u ovom momentunajvažniji u našoj d ip lomatic i; nisam ga tražio, Gospod je tohteo, i ja moram da se primim, ne mogu da odbijem, iako pred-

vidam da će to biti neplodna i trnovita dužnost. . .« »Da sam morao postati tajni savetnik, to je ironija, kojom me Bog kažnjava

79



za sve moje huljenje tajnih savetnika. . .« U toku poslednjih danakoje je proveo u Berlinu — kada se već nije dalo više ništa iz-meniti, jo i ga privlači čežnja za ličnom slobodom; dok mu Ger-

lach 7 maja drži predavanje o ugovorima i monarsima, o važno-sti njegove misije, gleda Bismarck kako vetar dole u bašti strujlkroz cvetove kestenova i jorgovana, sluša slavuje, a ne Gerlacha.

Na Dug odlazi setan. »Postao sam tako tužan i nostalgičan,da sam morao da zaplačem dok sam ležao u p os telji. . . Večerasdakle stvarno moram da putujem«.

Tako raznežen, tako preko volje stupio je ovaj buntovnikna svoju novu dužnost, posto je kralju izjavio: »Ja imam hrabro-

sti da slušam, kada Vaše Veličanstvo ima hrabrosti da zapoveda«.11 maja 1851 stiže u Frankfurt, a 25 jula postavljaju ga za

poslanika.

80



M l a d i B i s m a r c k

C r t e Ž

G .

W e s s e l , 1 8 3 4

B i s m a r c k

k a o

p o s l a n i k

s k u p š t i n e

1 8 4 7

L i t o g r a f i j a



Ferd inand Lassal le Po s m r tn a m a s ka



PRI SAVEZNOJ SKUPSTINI U FRANKFURTU NA MAJNI

Svoj program za Frankfurt Bismarck je sam razvio u svomgovoru, u Landtagu, 5 decembra 1850: U Nemačkoj se ne odigra-va ništa bez privole Pruske; dve ravnopravne sile zaštitnice Ne-mačke, Austrija i Pruska, sprovode zajednički ono §to smatrajukao pametno i politick! ispravno. Taj program se pokazao kaopogrešan i potpuno neizvodljiv. Tek u Frankfurtu postaje Bismarcku jasno, kako je Pruska strahovito potisnuta posle Olmutza;pretstavnici Austrije postupaju s Pruskom kao sa pobedenim, ne-moćnim, čak komičnim vazalom, ona je uvrštena u red ostalihmalih država, Bismarck doživljava poniženje za poniženjem. Nepreostaje mu niita drugo, nego da u pismima iskali svoj bes nabirokratiju, koju i u Frankfurtu nalazi isto tako trulom kao nekadu Berlinu. Ubrzo dolazi u konfiikt sa Austrijancima, njegov ličniodnos sa njima je mizeran, on govori o »arogantnoj lukavosti«Austrijanaca, njihovom izazivačkom, nipodaštavajućem ponašanju.

Zadatak da se »stvori najotvorenije uzajamno poverenjebez rezervi i najiskrenija saradnja«, pokazuje se kao iluzija. Poslekratkog vremena mu je jasno da je paritetski odnos izmedu tedve države nemoguć, pošto Austrijanci ne održavaju čak ni forme ličnog ophođenja.

U oktobru 1851 Bismarck javlja svom pretpostavljenom,Manteuffelu, da pretstavnik Austrije, grof Thun, svojom bezobzir-

nošću i neljubaznošću otežava odnose i da uskraćuje ulje soci jainih formi mehanizmu ophodenja. Sledećeg meseca se već sna-

6, Kerstert, Bismarck 81



lazi u planovima Schwarzenberga, da Austriju učini gospodaremNemačke. Većina je uz Austriju, strah od revolucije, nepoverenjeprema misterioznoj, kolebljivoj, besciljnoj pruskoj politici gone

srednjenemačke države u naručje Austrije koja im pruža sigurnuzaštitu i koja, i vojnički i politički, pretstavlja veliku silu, dokPruska na taj rang ne sme da pretenduje. Bismarck likvidira svojprvobitni program, vidi da Savezna skupština u takvoj situacijineće nikad moći da postane instrumenat pruske politike, da semora udariti drugim putem da bi se uspostavila pruska mod,poći u rovove, odreći se aktivne politike na tome mestu i sma-trati Saveznu skupštinu orudem za održavanje »unutrašnjeg mira«.

Navalne trvdave za pruske ambicije nalaze se na drugim mesti-ma. Kralj i ministar neće poslušati njegov savet, ali neće ni Bismarcka prisiljavati da preduzima mere u Frankfurtu. Gotovo celoovo decenije odlikuje se potpunom pasivnošću na području pruskespoljne politike. Krimski rat dokazaće uskoro da Pruska nijeposta la nikakav faktor; ali zato pruska polic ija jeste i ostajepobedilac, koji svima sredstvima bdi nad sprovodenjem reakci-onarnih zakona.

Na dvoru se pod vodstvom princa Wilhelma formira opo-ziciona partija, koja goni na spoljnopolitičku aktivnost. Ona seregrutuje iz liberalne visoke birokratije , iz krugova krupnih fi-nansiera, porajnskog plemstva. Duša ovog buntovništva, kojeprotiv konzervativnog lista »Kreuzzeitung« pokreće sopstveniorgan, »Wochenblatt«, postaje princesa Augusta, koja je Bismarcka1848 pokušala da pridobije za državni udar; princesa iz Weimaranaginje liberalnim idejama, ženi svoga sina jednom engleskomprincesom, radi na zbliženju sa Engleskom. U unutrašnjoj politici je ta partija isto tako konzervativna i reakcionarna kao i krugoko kamarile i Manteuffela, koji pokušava da posreduje, pa naginje čas jednoj, čas drugoj strani. Ali o nekoj vlastitoj, samo-stalnoj politici svesnoj svoga cilja nema nigde ni govora.

Pošto je Bismarck godinu dana delao u Frankfurtu, kraljveć želi da svoga frankfurtskog poslanika pošalje u Beč. Daje

mu akreditivno pismo za mladog Franju Josifa, u kome Bismarckapreporučuje kao čoveka kome ima da se zahvali »održanje i

<82



očvršćenje prilika na našem selu«; on ga hvali zbog njegovogneustrašivog i energičnog truda u toku teških dana... »Osećamzadovoljstvo, što će Vaše Veličanstvo upoznati čoveka koga u

našoj zemlji, zbog njegove viteški-slobodne poslušnosti i njegove nepomirljivosti prema revoluciji do njenoga korena mnogi po-štuju, a poneki mrze. On je moj prijatelj i verni sluga...« Jedandokumenat najponiznije pokornosti, kralj se rastapa, na svoj pre-terani način, u uspomenama na razgovor koji je nedavno imaosa Nikolajem; kaže da mu je njegovo prisustvo osnažilo dušu,»naša trostruka, nepokolebljiva, verna, energična sloga jedina jeu stanju da Evropu i nepristojnu, a ipak ljubljenu nemačku otadž-

binu spase iz sadašnje krize«. Kralju još uvek lebdi pred očimaSveta Alijansa, on potpuno previda da je samo lakej ove dvo- jice, koju obasipa vrućim ljubavnim zakletvama. Povrh toga, pismo je bilo lažljivo, jer Bismarckova bečka misija imala je sasvimkonkretnu sadržinu; on je imao da vodi pregovore oko Carinskogsaveza, da bi spasao poslednju poziciju Pruske. Ta misija, medutim, svršava se bez ikakvog rezultata. Austrija ne misli na ujedi-njenje, nego na razbijanje Carinskog saveza, koji joj je stalnobio stran.

Carinski savez je bio prvi korak ka ujedinjenju Nemačkeu malonemačkom obimu, on je isključivao Austriju koja je napre-zala sve sile da Prusku privredno pokori sa Juga. Brzi razvoj pruske buržoazije značio je za Austriju sve veću opasnost; ako bise vodstvo Carinskog saveza, čiji su ugovori prestajali da važe1853 godine, predalo u ruke Savezne skupštine, bila bi Austrija,koja je politick! vladala savezom, sposobna za konkurenciju.Najpre su činjeni pokušaji da se postigne prijateljski sporazums Bečom koji je, svestan svoje pobede, pogrešno mislio da mu je pobeda osigurana. Pruskoj uspeva tajnim pregovorima da pri-do bije Hannover za trgovinski ugovor, time je u trgovinsko-po-Jitičkom pogledu stvoreno severno-nemačko jedinstvo, koje jeb ilo od bitnog interesa za buržoaziju; južno-nemačke vlade, upu-ćene na severno-nemačku robu, drže se čvrsto Carinskog save

za. Austriji, koja mora da se zadovolji zaključivanjem naročitogtrgovinskog ugovora s Pruskom, ne uspeva da razbije Carinski

■6* 83



savez. To osujećivanje austrijskih težnji, da Prusku tuče i utrgovinskoj politici, delo je Bismarckovo, ali uzrok za takav ishodstvari treba tražiti u ojačavanju industrije, mlada buržoazija je

bila zainteresovana u održanju zatvorenog privrednog područja,kome Austrija n ije pripadala. Bismarck se prvi put prihva tio

jednog zadatka koji je bio u interesu buržoazije, i rešio ga unjenu korist. Privredni momenti su mu silom nametnuli takvuulogu.

Osujećivanje austrijskih namera nije imalo političkog efekta.2estoka kriza, koja narednih godina potresa celu Evropu, potvr-duje nemoć Pruske. Oružano razračunavanje izmedu Rusije i

englesko-francuske-turske koalicije pokazuje Prusku u najžalosni- jo j situaciji; njena vojska je isto tako nesposobna za borbu, kaoSto je i njena politika lilena cilja. Uskoro po izbijanju rata Pruska već beži pod austrijsku zaltitu; u proleće 1854 Austrija pri-siljava prusku vladu da zaključi s njom savez, kojim bi jednadrugoj garantovale tadašnje teritorije. Na dvoru i u vladi vladapotpun haos. Engleska i Francuska vrše najveći pritisak na kraljai na zemlju; princ od Pruske i njegov anglofilski krug rešeni suna rat, postoje fantastični planovi o pruskoj ekspanziji na IstoKgovorilo se o odvajanju i novoj deobi Poljsk.e, o osvajanju bal-tičkih pokrajina. Engleska vlada mami Prusku stavljajući joj uizgled povećanje moći; dodelju je jo j ulogu pionira Evrope;anglofilska partija princa Wilhelma rastura memorandume inspi-risane sa engleske strane, u kojima se Pruskoj obećava Petro-grad. Malta se o potpunoj deobi Rusije. Englezi čak obećavajuda će, ako Pruska ude u rat protiv Rusije, pomagati nemačketežnje za ujedinjenjem pod pruskim vodstvom; prave se kao daodobravaju aneksiju polapskih vojvodstava od strane Pruske.

Pruski poslanik u Londonu, Bunsen, zalaže se za te predloge, čak ide dotle, da u Londonu nagoveltava saglasnost svojevlade. Poslanik, koji nema ovla lćen ja za takve izjave, morada ide, ali mahinacije se produžuju. Kada su se pokazale kaobezuspelne, Englezi prete blokadom pruske obale. U isti mah

Francuzi postavljaju zahtev da im se dozvoli prolaz kroz PruskuI upadanje u Poijsku. Sve brane za intrigante i lićardžije ukla-

84



njaju se. Liberalna štampa rastapa se pevajući himne slobodi,Protivničke partije Ipijunilu jedna drugu, kradu telegrame; princod Pruske stoji pod policijskim nadzorom, za falsifikatore do-

kumenata dobra su vremena.Savez sa Austrijom obavezivao je Prusku da na istočnim

granicama u roku od 36 dana postavi armiju od 200.000 ljudi,Austrijska politika vodila je kurs ka eventualnom zauzimanju bal-kanskih kneževina. Iz straha od Francuske i poniznosti pred Engleskom, Pruska je pobegla pod zaštitu Austrije , jer da se zaRusiju lati oružja, to je u tadašnjoj sitruaciji bilo isključeno —ne zato što bi rat na strani Rusije bio nepopularan, nego zbog

toga Ito se na tri fronta — protiv Francuske, Austrije i na po-morskom frontu protiv Engleske, nije mogao voditi rat.

Prilikom priprema za aprilski ugovor sa Austrijom, Bismarck je pokulao — sećajući se ponižavajućeg postupanja austrijskogpretstavnika u Frankfurtu — da utiče na kralja, da ostane u ne-zavisnoj neutralnosti. On predlaže da se sa Austrijom ne pakti-ra, niti da se preduzimaju zajednički koraci pro tiv Rusije. UGornjoj Šleskoj treba da se koncentrilu snažne čete, da bi seuvek mogla preći i ruska i austrijska granica; on je hteo, da sePruska Ito skuplje proda onome ko najvile nudi, ali da ser doklegod je moguće, uzdrži od svake opcije, te da tako postane go-spodar celokupne evropske situacije, da bi mogla dovesti domira i zauzeti položaj dostojan Pruske. Bismarck je smatrao dasu i Austrija i Francuska suvile slabe, da bi mogle da rizikujurat protiv ujedinjene Pruske i Rusije. Strahovite borbe na Krimunisu dop ultale Francuskoj da ozbiljno zapreti nemačkoj zapadnojgranici. U austrijskoj armiji vladale su bolesti, i bila je u slabomstanju. Kada je Bismarck govorio čak o ratu protiv Austrije, kraljse nije pokazivao nepristupačan, no najzad ga je odbio sa osme-hom: »Dragi moj, to je sve lepo, ali mi je suvile skupo.«

Rusi su bili pris iljeni da na svom zapadnom frontu drže jaku armiju, koja im je nedostajala na Krimu. Kada su Austri janci hteli da stvore povod za rat na Balkanu, Rusi su napustili

Vlalku i Moldavsku. Nejasna, nestalna pruska politika, koja jegonila vodu na austrijski mlin, omogućila je Beču da vodi tajne

85



zasebne pregovore sa zapadnim silama i da primi platu za svojeoružane demonstracije protiv Rusa. Prusi su priterani u tesnac Iprezreni od svih.

Kako je mislio Bismarck, to se najjasnije vidi iz jednograzgovora koji je vodio s princom Wilhelmom u martu 1854.Princ ni u kom slučaju nije bio obavešten o svim pregovorimakoje je njegova grupa vodila s engleskim kabinetom, on je biovojnik i nije bio sposoban da prozre sva lukavstva; situaciju je posmatrao čisto vojn ički; uvidao je da se ruski front ne možeodržati i mislio je da će energičnom demonstracijom moći dapris ili Rusiju da pre vremena sklopi mir i da je na ta j način

spase, on je čak takvo postupanje smatrao prijateljskom uslu-gom, zbog koje bi Rusija morala da bude zahvalna. U jednomrazgovoru Bismarck mu je ukazao na to da Pruska nema niuzroka za rat protiv Rusije ni interesa u Istočnom pitanju, ko jima bi mogao da se opravda rat s Rusijom ili ma samo žrtvo-vanje dugogodišnjih dobrih odnosa s njome. Svaki pobedonosnirat protiv Rusije navukao bi, veli, Pruskoj samo stalnu težnju zarevansom od strane Rusije, ako bi je Pruska napala bez razloga;medutim, pobeda bi ujedno značila i to, da bi se jedan opasarazadatak, naime poljsko pitan je, morao rešiti u obliku koji bibio podnošljiv za Prusku. Nezavisna Pruska bi navalila na cara,bilo iz straha od Francuske bilo iz uslužnosti prema Engleskoj iAustriji. »Mi bismo preuzeli ulogu indijskog kneza-vazala koji podengleskim pokroviteljstvom ima da vodi engleske ratove, ili ulogu jorkske armije prilikom odlaska u rat 1812, kada nas je oprav-dani strah od Francuske na silu učinio njenim poslusnim savezni kom.«

Kod tih red udari princu u lice srdito rumenilo, političkoizlaganje je jedva shvatio u njegovom značaju, jasan mu je biosamo apel na n jegovo vojn ičko osećanje, on grubo prekideBismarcka: »O vazalima i strahu ovde uopšte nema govora.«

Bismarckova politika u Krimskom ratu, koja je preporudvalastrogu neutralnost, bila je možda onda za Prusku jedino mogu-

ća; da njegovi predlozi nisu usvojeni, to ne dokazuje ni najma-nje da oni nisu bili ispravni; medutim, nestalna, kolebljiva, bo-

86



Jažljiva kraljeva politika svršila se potpuno negativnim rezulta-tom. Sile čak nisu Prusku ni pozvale na Pariski kongres, ona jenaknadno imala da stavi svoj potpis.

Drugo je pitanje, medutim, zašto je Bismarck savetovaouiazak u rat na strani Rusije, a u najmanju ruku blagonaklonuneutralnost. što njega goni u ruski tabor, to je strah od revolucionarnih potreba; rat protiv Rusije je rat za liberalizam, porazRusije znači slabljenje reakcije. A gnezdo kontrarevolucije nesme se razoriti. Za prusku državu pobedonosni rat protiv Rusijestavlja na tapet poljsko pitanje, koje se nalazi u programu libe-

ralizma, demokratije i mladog radničkog pokreta. Poljsko pitanje je, pak, specifično prusko pitanje, na ugnjetavanju Poljskezasniva se moć provincijskih junkera.

Poljsko pitanje je nerešivo, dokle god postoji prusko pitanje pored nemačkoga. Bakunjin je 1848 napravio (neobjavljene)beleške, u kojima govori o nerazdvojnoj povezanosti nemačkogi poljskog pitanja i brani tezu, da Poljska može da uskrsne tekposle propasti Pruske. Za Bismarcka još ni u Krimskom ratu nijepostojalo nemačko, nego samo prusko pitanje. Nemačko pitanjeza njega jos uvek ima »mangupski smrad revolucije«. On nećeda se odluči za Zapad, je r tada liberalizam dobija Slobodanput; on je za Rusiju, jer ruski poraz znad poraz pruske reakcije.Za čudo, u Bismarckovim govorima nikad ne iskrsava pomisao,kakve bi posledice ruska pobeda imala za Prusku; ruska pobedasvakako nije dolazila praktično u obzir, zato je praktični trezve-

ni razum junkera potpuno isključuje, da se i ne govori o tome,da pobeda reakcije za klasno-svesnog junkera nije nikakva opa-snost. Pa ipak ostaje karakteristično, da se Bismarck, doduse,boji englesko-francuske intervencije i tako prividno iz nacional-nih motiva odbija pakt sa zapadnim silama, čak otvoreno govori o vazalstvu Pruske u službi Engleske, dok smatra korisnimda Pruska zaštićuje bok caru. To je nov dokaz za Bismarckovuklasnu poziciju.

I Bismarck je u Krimskom ratu imao trenutke kolebanja,

87



bilo je pre svega momenata u početku rata, kada Je on odbijaosvaku opciju, bezuslovna neutralnost izgleda mu u interesu moćnepozicije Pruske. Zar Pruska nema slobodne ruke? Zar nije moglada vrši pritisak, kada i gde je htela? Ali šta je bila Pruska?Šta je značila ta nemoćna država sa svojim nesposobnim, ne-sigurnim vodstvom, svojim rđavim finansijskim položajem, svo jom slabom vojskom — a pre svega svojom nejasnom klasnomstrukturom, nije bilo klase, koja bi svesno gonila ka jednoj odlu-ci, to je verovatno glavni koren kolebljive politike; Pruska seklasno nalazila u prelaznom periodu, buržoazija se poverila za-

Stiti birokratije i policije, junkeri su u odnosu prema buržoazijib ili potisnuti u defanzivu, o radnistvu, medutim, koje bi u tim

jaorbama bilo u stanju da istupi kao faktor vlasti, nije nažalostmoglo b iti ni govora. I za koga se trebalo odlučiti? Za cara,koji se borio za Carigrad? Za Englesku, koja je Tursku htela dazadrži na Zlatnom rogu u interesu njene sopstvene vlasti? ZaFrancuze koji su bili zainteresovani u Maloj Aziji i koji su semesali u stvar, jer se nije smelo dopustiti da Engleska samabude u partiji? Postojala je samo jedna odluka — za revoluci-onarnu jedinstvenu državu nemačku, koja se u tome času, kadasu sve evropske države bile u medusobnoj borbi, mogla izvo- jeva ti revolucionarnim ustankom — ali na tu odluku nije nikomislio.

Posle nekoliko godina on je, prilikom jednog ispada protiv Zapada, ponovo usamljen. On zna jos od Olmutza da je

Pruska izgubila bitku, jer je bila slaba i bez saveznika, ugro-žena sa sviju strana. Krimski rat je bio poslednji čin poniženjaPruske pred Austrijom; za malodusno držanje Austrija jo j seosvetila na Pariskom kongresu, na koji Pruska nije čak bila nipozvana. Za vreme Olmutza on je iz klasnih interesa preporu-čivao i branio kapitulaciju usled intervencije stranih sila. U Krimskom ratu se otkrivaju prvi znaci njegove teorije oslabljivanja

protivnika koju niko ne razume; sledećih godina on predekonce, gotovo sasvim na svoju ruku, na zaprepašćenje Berlina.

88



Polako se razvija njegov sistem sa mnogo sitnih petlji, koji jena kraju njegovog režima tako tanano i nežno satkan i pretstav-ija tako umetničku tvorevinu, da gotovo postaje sam sebi cilj I

da gubi praktičnu vrednost: dokaz za to dali su n jegovi na-slednici.

89



JEDAN MAJSTOR NALAZI UČENIKA

Napoleon III, koji vlada već skoro osam godina od svogadrskog podviga u Francuskoj, koji izigrava zaštitnika jedne ko-ruptne i kukavičke buržoazije, koji malogradane pridobija ple-biscitima i koji je dobio Krimski rat, pojavlju je se svuda kaobranilac slobode potistenih nacija — pretstavlja za pruski Dvorpredmet straha i prezrenja. Izb ijanje sukoba izmedu njega IAustrije ne smatra se u Berlinu kao razlog za približavanje Francuskoj, jedinoj državi koja je bila u stanju da Pruskoj garantujeposed njenih zapadnih pokrajina. Ali u Berlinu se još niko neusuduje da misli na prusko-austrijsko razračunavanje, koje je zaBismarcka od početka njegove frankfurtske delatnosti gotovaveć postalo dogma.

Napoleonovi metodi nalaze u Bismarcku obožavaoca ipodražavaoca; mora se red da je uspeh koji je Napoleon postigao u borbi protiv revolucionarnog pokreta, dao junkeru si-gurnost; on ud kako jedan pokret može da se skrene u drugipravac, kako se daju koncesije da bi se dob ile pozicije, udkako buržoazija može da se politički stavi pod stara te ljs tvo,kada joj se otvori put za unosne poslove. Napoleon trpi, pot-stiče korupciju, jer ona parališe političku agresivnost buržoazije.Napoleon je došao na vlast pomoću armije i finansijskog kapi-tala, 18 brumaire Luja Bonaparte bio je ispunjenje junkerovih

snova. On uviđa da se moraju upotrebljavati utančanija sred-stva, lukavlje postavljati kontraraine, on postepeno ud kako je

90



komplikovan sastav novoga društva, a pre svega uči kako se oburžoaziji ne samo ne može da ne vodi računa, nego se s njommora i da radi, jer u pozadini iskrsava jedna treća snaga.

U leto 1855 izdejstvovao je pruski poslanik u Parizu, grofHatzfeldt, da se Bismarcku uputi poziv da poseti industrijskuizložbu u Parizu. Bismarck se obradovao tome pozivu.

Izložba se održava u sred Krimskoga rata. Ulicama se spro-vode ruski zarobljenici. U Parizu se nalaze engleska kraljica injen muž, princ Albert. Bismarckovi razgovori s kraljevskim pa-rom ne dovode ni do kakvog rezultata, osim do uzajamne zlo-volje; Viktorija je stavila Bismarcku do znanja da ga ona smatraneobičnom ali nesimpatičnom ličnošću, neobičnim čudakom. Ali,.Bismarck se prvi put sreće s francuskim carem, došlo je doraznih razgovora, car nagoveštava želju za francusko-pruskomIntimnošću, govori da su obe države upućene jedna na drugu;Napoleon je postupao veoma oprezno, verovatno je hteo daPrusku upotrebi kao adut protiv svojih saveznika, Engleske rAustrije. Bismarck shvata da se Pruskoj pruža jedna prilika, aliве ne oseća ni pozvan ni sklon da caru izade u susret. Sigurno

je slutio izvesne mogućnosti.U Berlinu se doznaje za to, gospoda su veoma šokirana V

nezadovoljna. Bismarckov susret s pruskim kraljevskim parom naRajni svršava se nipodastavanjem Bismarcka; posle nekoliko me-seci upućuje kralj ironičnim tonom Bismarcku pitanje: šta on mislio Napoleonu. Bismarck izbegava odreden odgovor: »Mislim da jeNapoleon srećan kad može mirno da uživa u nečem dobrome.«Pametan je i ljubazan, ali nije tako mudar kao što ga svetsmatra. Zabluda je, ve lir da on uvek misli kako u svetu daizazove nered. Još se malo podruguju, a odmah zatim se menjatema. Medutim, Bismarckov način sve manje razumeju na dvoru.Tad on u nizu pisama Gerlachu izlaže svoje shvatanje o Francuskoj; mora da se opravdava, što on — junker, nadtorijevac,ultrakonzervativac i ekstremni roajalista — ne samo da blagosudi o jednom hohštapleru i pustolovu, nego čak nije nesklon

da s njime paktira. Mora da objasni Gerlachu, zašto vodi ra-čuna o Napoleonu, a opet uprkos tome ne žrtvuje svoja načela.

9%



»Taj čovek mi nikako ne imponuje. U meni je tek oskudno razvijena sposobnost da se ljudima divim; naprotiv, greška moga okasastoji se u tome, sto ono jasnije vidi slabosti nego vrline«,

<ali se preko svarnosti ne može ćutke prelaziti. Napoleonov re-žim je činjenica, on postoji, s tim se treba pomiriti, takva či-njenica ne može se iskljuciti iz kombinacija, ako se hoće da sevodi politika; on je figura u šahovskoj igri politike koja ima dase vodi u interesu jedne države. »Simpatije i antipatije u pogleduInostranih sila i ličnosti ne mogu da opravdam pred svojim ose-ćanjem dužnosti u spoljno-političkoj službi svoje zemlje, ni kodsebe ni kod drugih.«

Bismarck strogo odvaja unutrašnju politiku od spoljne, onGerlachu naročito naglašava da sasvim drukčije postupa na pod-ručju unutrašnje politike. Prvi put se primećuje, kako Bismarckrazlikuje dva fronta, na kojima operiše sasvim različitim metodi-ma. U unutrašnjosti je državna vlast učvršćena, revolucionarni pokret razbijen, sve slobode sputane, sva prava pogažena; ko seprotivstavi kralju i vladajućoj klasi, taj biva pregažen; pri izra-zitom policijskom sistemu svaki otpor izgleda besmislen, ali fodnos klasnih snaga je takav, da buržoazija i ne misli na to daistupi za ugnjeteno radništvo; to bi bilo protiv njenih sopstve-nih interesa. Tu nije potrebno manevrisati, tu država ima slo-bodne ruke i može da vlada po svojo j volji. Medutim, odnossnaga u spoljnoj politici sasvim je drukčiji. Pruska je slaba, njenugled malen; Bismarck to ni malo ne skriva, on citira Goetheovuizreku: »Srozao sam se, a ne znam ni sam kako.« Pruska nevodi aktivnu spoljnu politiku, ona ne može da je vodi, negomora da se ograničava na to, da skuplja kamenje koje pada unjenu baštu, da se četka od prljavstine koja po njoj prska.Bismarck ide dotle, da prebacuje kralju kako njegova politikanema ni težnji ni svesnih ciljeva, ali... »mi imamo interesa« —savezi postoje samo sa silama čiji se interesi ukrštaju sa inte-resima Pruske, čak jedni drugima protivreče — nemačke države — Austrija — Austrija, koja ne želi da Pruska bude jača, nego

slabija. 4U tome pismu od 2 maja 1857 Bismarck pro tiv Austrije ustaje

92



oštrinom koja dosad nije bila uobičajena. Tu tutnji daleka grm-Ijavina, nagoveštavaju se konflikti. Taj čovek će biti strahovitrkada bude mogao da odlučuje. To pismo je upućeno Gerlachu,

koji još uvek veruje u sporazum s Austrijom i koji, iz straha odliberalizma, radije pada na kolena pred Austrijom. Napadi naAustriju do sada se u Berlinu oficiozno nisu culi. Austrija jebesramna u laganju, ona vodi računa samo o svojoj koristi, idehladno i cinično samo za svojim interesima, i upravo sada uKrimskom ratu pružila je porazne dokaze svoje perfidnosti inepouzdanosti. Nemački savez, orude Austrije, u slučajurata neće više postojati, nijedna od srednje-nemačkih država

neće se boriti za Prusku i Austriju, pošto je već odavno poznatoda o jedinstvu i poverenju medu njima više ne može biti red.Bismarck već sada otvoreno priznaje da Pruska mora da tražisaveznike. On zahteva sistem po kome treba da se radi, t ra i lhladno, bezosećajno odmeravanje odnosa snaga; »svaka drugavlada uzima za merilo samo svoje interese«, Pruska medutim nemože da računa ni na jednog saveznika, jer niko ne računa sanjenom stalnošću niti se boji n jenog neprija te ljs tva. »Mi smonajdobroćudniji, najneopasniji političari, pa ipak, niko nam pravo ne veru je ; mi važimo kao nesigurni prija te lji i bezopasnineprijatelji...«

U jednom drugom pismu smatra da mora da se brani odprebacivanja, sto ga na dvoru ocrtavaju kao bonapartistu. Kažeda on godine 1850 nije bio izdajnik, kada je branio Olmiitz, dagodine 1854 nije bio kozak sa Spreve, kada je hteo da optirasa Rusijom; on je Prus, ali na području spoljne politike njegovideal je biti bez predrasuda, on će, veli, u interesu Pruske nare-d iti da pruske čete pucaju na francuske, ruske, engleske iliaustrijske — to je svejedno — ali postupati treba celishodno iiskljud ti sva osećanja.

To piše zreo čovek — sada mu je 42 godine, očeličen jeu čarkanjima kod Savezne skupštine, bogat je razočaranjima iiskustvima, a uz to još uvek strahovito neafirmisan, nikad se nije

postupalo po njegovim željama, nikad nije mogao da prodre sasvojim gledištima, država ko jo j je on odan još uvek je bez

95



vode, slaba i ponižavana. Pobeda nad revolucijom bila je jediniuspeh, načelo borbe protiv revolucije on priznaje za svoje, ali je već nekoliko dana posle martovske revolucije uvideo da se

te nove snage moraju da uvrste u poredak. Posle toga uči odNapoleona kako treba da se one iskorišćuju, da bi se učvrstila jedna država, jedna vladajuća klasa.

Bismarcka izjeda silovita težnja za vlašću, potreba za ugle-dom traži zadovoljenje , ali svest o sopstvenoj snazi daje musposobnost da veruje da može da operise sa svima pojavama.U pomenutim pismima Gerlachu izlaže u konturama svoje metodekojima će otada rad iti — do smrti. Najjače n jegovo saznanje

tih godina bilo je ubedenje da je s Austrijom nemoguć spora-zum, ali najsnažnije ga je potresla revolucija. Utvrdiće se da jetaj doživljaj tridesetgodišnjaka bio presudan za ceo njegov ži-vot; on će uvek iznova u cilju odbrane od revolucije odugovla-čiti, sprečavati ili donositi odluke. Mora biti da je pedesetihgodina — za to nema direktnih dokaza — državni udar Bona-partin na njega proizveo najsnažniji utisak, a pre toga junskabitka i jezoviti teror u Madarskoj — za njega su to bile etapekontrarevolucije: održavanje i upotreba vojske, ne izbegavanje,nego čak izazivanje uličnih borbi, najkrvavije istrebljivanje revolucije, a zatim kraj prvog dna — to liko on zna, da se posle jedne revolucije ne mogu vratiti pređašnji odnosi, nove mladicemoraju se kresati, iskorišćavati. Napoleon ga je poučio kako seto radi. On i Bismarck su najizrazitiji tipovi kontrarevolucije .Jednom Bismarck pise, da »mi u našem sopstvenom državnomživotu ne možemo da izbegnemo iskorišćavanje revolucionarnihpodloga... Mnoga od pomenutih stanja su stara i mi smo se na-vikli na njih.« On ne zatvara oči pred dnjenicom, da se koristitekovinama revolucije, dm one postanu bezopasne za vladajućuklasu. Strah, koji je 1848 bio zahvatio Bismarcka, savladan je.Od Napoleona se uči primenjivanju sredstava nove vrste, onprimećuje ironično: »Čak ni onda, dok revolucionarne pojaveprošlosti još nisu u tolikoj meri zastarele da bi se za njih moglored kao vestica u Faustu za svoj pakleni napitak: »Ovo je flašaiz ko je sama ponekad pijuckam, a koja vise ni nđjmanje ne

# 4



smrdi«, čovek nije uvek dovoljno cist, da se uzdrži od ljubavnogdodira«... I dalje: »Koliko jos ima egzistencija u današnjem po-iitičkom svetu koje nisu ukorenjene u revolucionarnom tlu?...

Kada i po kojim obeležjima su sve te sile prestale da budurevolucionarne? Izgleda da im se oprašta nelegitimno rodenje,čim one prestanu da budu opasne«... To je posredno najdrago-cenije Bismarckovo priznanje tih dana, koje mu je izmaklo. Njegov strah od revolucije je iščezao, otkad je video Bonapartu nadelu. Njih obadvojica nisu stvaralačke ličnosti vremena, negouživaoci, oni vrse zloupotrebu svih vrednosti koje je stvorio jedan prevrat.

Šezdesete godine pretstavljaie su doba razvitka snaga bur-žoazije u svima zemljama; čak i u zemlji kao sto je Pruska razviose kapital na način koji iznenaduje. Velike sile vode već snažnuekspanzivnu politiku, konkurentska borba industrije dobija većogorčene oblike, industrijske grupe se besprimernom brutalnošćubore za tržišta, najgoliji profitski interesi postaju presudni. Pro-dukcija se upravo u Pruskoj umnogostručila. »Zarađivalo se mnogo novaca i živelo se iz dana u dan sve bolje. Trgovci, koji suse naglo bogatili, imali su satisfakciju, da nadmaše plemstvo ibirokratiju finansijski, a ubrzo u pojedinim slučajevima i socijalno... Kako su mogli ti milionari da se prilagode neprilikamatiacije koja nije dizala zajmove, nije delila lukrativne koncesijei koja je živela u skroz rdavim prilikama?«

Kada je Bismarck sa Gerlachom došao u sukob na pitanjuprincipa legitimnosti, u pitanju je bilo vise no diskusija o jednomproblemu koji ih je upravo interesovao. U tom momentu počeo je Bismarck da se odvaja od svoje klase, od njenih ideja iciljeva i da se približava onoj buržoaziji, kojoj se intimno nikadnije približio, ali kojoj će postati politick! voda. On je uvek ose-ćao kao junker, iako je često delao kao krupni buržoa. Teško jeprodreti uvek do jezgra idejnog sveta Bismarckovog, razgolititikarakter toga sveta. On govori o naciji, o državi, on upotrebljavasve te pojmove, koji zvuče tako uzvišeno, a ipak tek onda dobija ju smisao, kada se razgledaju nosioci vlasti i snage onogavremena koje su istinski delale.



Godine 1857 počinje Bismarckov prvi greh. Prošle su trigodine od onog prvog razgovora sa Napoleonom koji mu se,siičan zavodniku, nežno i ljubazno umiljavao. Sad se Bismarck

izjašnjava kao veliki trgovac koji zna samo za korist, a ne zapredrasude, koji tradicije čuva u staklenom ormanu, dok mu ubirou zidovi ostaju goli i hladni. Može da zvuči čudno: presudniobrt u Bismarckovom životu odreduje pustolov Bonaparta.

Na Gerlachov odgovor na njegovo poslednje pismo Bismarck je stavio primedbu: »Nisam imao razloga da odgovoromprodužavam korespondenciju, samu po sebi besciljnu.«

Zavesa je pala.

96

*



N a p o l e o n III. U l je o d F la n d rir .- a , Ve r s a il le s



„NOVA ERA"

U julu 1857 kralj, koji je uveren da je na svoj položajpozvan božjom milošću, za vreme jedne setnje u kolima, poči-nje odjednom da govori koješta, na najveći strah svoje okoiine.Posle četrnaest dana jaši Bismarck pored bolesnika na paradi,odjednom mu se učini da primećuje, kako se kralju usred govora presekoše reči — on naglo pritegnu uzde konju koji jekasao. Kralja udari kap. Vreme Friedricha Wilhelma IV je prošlo.»Nova era« otpočinje.

Iste godine potresa teška trgovinska kriza celu Evropu,radnički pokret oživljava. Neki mislioci onoga vremena veruju umogućnost revolucionarnih dogadaja. Ali potres prolazi pre nošto se verovalo. Buržoazija je prvi put saznala da mora da sepodredi određenim ekonomskim zakonima. Ukoliko je veća njenatežnja za učvršćivanjem njene mod, utoliko pre će ona prignutiglavu pred silama koje drže vlast u državi i koje su u stanjuda je zaštićuju od nove treće snage koja postaje faktor svudau industrijskim oblastima.

U odnosu izmedu evropskih sila nastaje postepeno pro-mena. Gubitak Krimskog rata, gubitak ogromnog broja ljudskihživota, politički poraz i velika ekonomska beda poremetili sunadmoć Rusije u Srednjoj Evropi. Nezadrživo vrenje medu ru-skim seljačkim masama sili carizam na ustupke. Država, utočište

kontrarevolucije, zaštitnica svih reakcionarnih snaga u nevolji,gubi svoj nimbus. Nećemo pogrešiti ako reknemo da je Bismarck




taj poraz Rusije osetio kao težak udarac i da je silom prilikadošao do saznanja da će se morati pribeći drugim sredstvima,da bi se vlast u državi održala, učvrstila, razvila.

Promene u Francuskoj i Rusiji načinile su od tvrdoglavogabuntovnika tvrdoglavog reakcionara; novi društveni oblik,nova klasa potseća ga kakvim se drugim sredstvima služila ovada bi nadvladala svoga protivnika. Mahinacije finansijske aristo-kratije izgleda da su mu mnogo imponovale; kockarski karakterte klase, njena taktika manevrisanja ostavili su traga i na njegovom sistemu.

Pruska je slaba zemlja sa rdavim granicama, ona je firmakoja ne uživa veliko poverenje , mora se navići da se operišelukavo, da se iskorišćuju suprotnosti izmedu susednih država ida se izigrava jedna protiv druge, moraju se dobiti aduti u ruke;pre svega je slabljenje Rusije uslovljavalo potrebu da se po-traže druge sile kojima je možda i samima potrebna potpora .Francuske ambicije u Italiji postaju uskoro očigledne, Italija jemedutim identična sa Austrijom koja drži celu Gornju Ita liju ,italijansko pitanje je opasnost za Austriju. Nemačke srednje imale države jedva da pretstavljaju oslonac, moć Pruske ne možese podupira ti puštanjem nemačkog pokreta u akciju ; vodstvonikad ne sme da izmakne iz ruku Pruske, a Pruska ne može davodi nemačku politiku, jer je ta politika identična sa revoluci-

jom i ugrožava nadmoć Pruske. Ali ako Pruska hoće da se kaoPruska afirmiše protiv Austrije , ona mora da stupi u savez saInostranim silama, čak i sa vekovnim neprijateljem. Tako misli junker.

Iste godine dolazi do novog razgovora izmedu Bismarckai Napoleona u Parizu. Oni vode pregovore o nojenburškom pitanju, koje mora da se reši izmedu Pruske i Švajcarske. Napoleon se trudi da u diplomatskom stabu nade figuru koju bi mogao da postavi protiv Austrije, veoma je ljubazan, predusretljiv.Dakako da Napoleon veruje da može da prevari Bismarcka. Ceonjihov odnos zasnivao se na želji, da jedan drugoga prevare;

svaki je verovao da će drugoga moći da zavede i veže. Pobe-dilac je mogao da postane samo onaj, koji se nikad ne uljuljkuje

98



verovanjem da može imati poverenja u partnera. Ko u toj rafi-fiovanoj igri prvi bude poklonio veru, taj će biti izgubljen.

Napoleon je izjavio svoj potpuni dezinteresman na levoj

obali Rajne, ali je otvoreno izašao sa svojim namerama u Italiji . Sledeći rat, rekao je, može samo tamo da se vodi, osvaja-*nje leve obale Rajne bi, međutim, iziskivalo dalje akcije protivBelgije , Holandije i Luxemburga — kakav riziko! Pošto zna zaBismarckovo držanje prema Austriji, on ispreda ideju prusko-francuske saradnje, ubacuje u razgovor povećanje Pruske prisajedinjenjem Hannovera i polapskih kneževina, Pruska bi, veli,morala zbog rastrganosti svojih pokrajina da se konsoiiduje ,potrebno joj je more iz privrednih razloga, potrebna joj je pomor-ska snaga. Drugi apel na Bismarckov idejni svet — Engleskutreba držati u lahu, njena ugnjetavajuća nadmoć mora da seunilti. Naposletku otvoreno izlazi s istinom na sredu, da mu jenajvile stalo do toga da Pruska ostane neutralna, ako on zbogItalije bude ušao u rat sa Austrijom.

Svaka reč mora biti da je bila muzika za Bismarckove uli,sto je car izlagao u glavnim potezima, to se tako jasno podu-daralo sa Bismarckovim pretstavama o uzdizanju Pruske na ste-pen velike sile. Francuz je pogodio njegov sopstveni program,ukazao proročki na mogućnosti, sa kojima se Bismarck samoigrao. Moglo bi se gotovo reći, da je taj razgovor pretstavljaozačetak nove Pruske, bizmarkovske Pruske. O Nemačkoj nije•bilo govora. Ali sad, 1857, Napoleon je izložio razvitak do 1866godine. Druga je stvar, kako se Bismarck koristio onim Ito mu je partner u igri otkrio, a druga, kako je reagovao. On nećeuzviknuti, iako ima razloga za to, neće red da, jer mu se carv i le izrudo nego I to je moglo da bude u njegovom interesu.Napoleon je već sad udnio gre iku da Bismarcka smatra kaoglupavijeg. Dva kockara su vodila pregovore, a gde ima kocke,tu ima i prevare.

Bismarck je izrazio svoju zahvalnost, Ito mu je car svojimnagoveltavanjima pružio dokaz svoga poverenja, ali da je mo-

mentano nemoguće da se berlinski dvor pridobije za takve ideje. Bismarck nastoji da jo i v ile ulju lja cara, savetujud mu da

‘ 7 * 99



se u sopstvenom interesu prođe svih tih misli kao i toga da mučak poveri misiju da to saopšti kralju, pošto nije isključena opa-snost inaiskrecije. Tako je i izgledalo da junker iz krajine govori u

korist Fracuza, koji mu izražava zahvalnost, i koji od Bismarckadobija dragovoljno obećanje da će ćutati o njegovim izjavama.Junker će ćutati, ali otvorene su mu perspektive, koje samo onvidi i iskorišćava. U pravom momentu će da deia po cenu opa-snosti da ga niko ne razume.

100



UKLANJANJE U PETROGRAD

U oktobru se otvara mogućnost momentane promene vlade. Princ od Pruske vodi s Bismarckom razgovor o prvim meramaposle promene vlade. Wilhelm smera puč, hoće da izvrši revi-ziju ustava; poslednji ostaci martovskih tekovina imali su da buduiskorenjeni. Kartečki princ hoće da počne sa osvetničkim aktom.Ko će drugi biti u stanju da mu pomogne i da ga savetuje pritoj nameri, nego roajalistički buntovnik iz 1848! Ali ga Bismarckodvraća, je r već zna da se i s postojećim ustavom može davlada bez ikakve opasnosti ma s koje strane. Pruski ugled uiNemačkoj umanjiće se# veli, sukobom izmedu Krune i Landtaga.Borba pro tiv liberalizma prisiliće Nemačku da zauzme stav.Bismarck ne želi više rat do istrebljenja protiv liberalne buržo-azije, on veruje da se ona može da upregne u kola feudalnedržave. Buržoazija, koja u novoj državi pravi svoje poslove, nijevise opasan protivniK-

Posle nekoliko dana princu se poverava regenstvo. AliBismarck, koji se bavio mišlju da sada dođe na krmilo, b ivapotisnut u pozadinu. Da je računao da će ga pozvati, dokazujunjegove red Manteuffelu, koji ga je pozvao na odgovornost štoostaje u Berlinu, a ne ide na svoju dužnost: »Ovde sam mnogopotrebniji.«

Ali nisu ga hteli. Princ je hteo samo da presliša Bismarcka,u stvari je hteo da vlada ustavno, cak da inauguriše liberalni kurs.

Čim je Wilhelm postao regent, reakcionarna Manteuffelovavlada je otstupila; nasledila ju je vlada kneza Antona von Hohen-

101



zoIlern-Sigmaringena. Njeni članovi su uzeti iz krugova koji suse za vreme krize povodom Krimskoga rata okupili oko princa,*iz opozicije protiv kraljeve rusofilske, Austriji podložne politike*

Presudni uticaj vrši nekontrolisano prinčeva žena, koja je većodavno koketovala sa liberalizmom i bila pristupačna engleskim.uticajima — u to vreme ona veri svoga najstarijeg sina Friedrichasa ćerkom engleske kraljice.

3edan govor princa-regenta, održan ministrima, karakterisen jegove političke lin ije ; on je navodno hteo da opravda promenu vlade, ali to se u govoru jedva i pominje. Hteo je, presvega, da bude okružen svojim ljudima; on odbija svaki prekiđsa prošlošću, govori o brižnoj ruci, koja treba da, popravljajući,zahvata svuda gde god se pojavi samovolja ili ma šta što seprotivi potrebama vremena — to je zapravo sve, što u tome govoru ukazuje na novi kurs, — a to je vrlo malo. Ali liberalnaburžoazija je vile no skromna. Već zbog samih tih reči promenavlade je pozdravljena likovanjem kao »nova era«.

U osnovi se, naravno, nije baš ništa izmenilo, iako je no-voizabrani Landtag dobio liberalnu većinu. U tom pravcu, ovaj*govor sadrži i izvesne poglede od velikog značaja. Kao starivojnik , odan svome zanatu, vičan da sve gleda pre svega s»gledišta oficira, princ-regent smatra svojim najvažnijim zadatkonr*reorganizaciju armije. Potrebne su izmene. Ali za to su potreb-ne mirne političke prilike i — novae, vojska Pruske mora da budesnažna i ugledna, da bi, kad ustreba, bacila na terazije težak po-litički teg — u tome pravcu duva vetar. Ali čudno da na ta iz-laganja niko ne obraća pažnju — ona se gube u opštim izlaga-njima, ali sadrže Wilhelmov program, čudno da se pre svega nečuje vika za novcem. A zatim princ-regent prelazi na spoljno po-litičku situaciju, kaže da je protiv prevremenog primanja oba-veza ugovorima — to je napad na bratovu politiku; ali regent znakako je grožđe još kiselo, i tako pada značajna reč o »moralnirr*osvajanjima«, koja Pruska mora da izvrši u Nemačkoj. Kako seto slaže — oštar mač i moral? Dok su gospoda jo i slaba, poka-

zuje se moral kao oprobano sredstvo. Prinčeve maksime svodese na stabilizaciju postojećih odnosa, on poznaje slabi p$lo-

102



žaj zemlje, ali on u isti mah već oseća puteve kojima državamora da ide, da bi postala jaka. On je dugo godina bio koman-dant u Koblenzu, zna da se ta izolovana pokrajina mora čvršće

vezati za maticu — on dakle hitno preporučuje trpeljivost u re-ligioznim stvarima: »Prava katoličke crkve ustavno su utvrdena.Prekoračivanje tih granica ne treba dopustiti«. To je programgradanskog mira, u unutrašnjosti se mora imati mir, liberali nekamirno veruju da vetar duva u njihova jedra , kasnije će se odnjih zahtevati kredit, u meduvremenu se objavljuje princip »mo-ralnih osvajanja«.

Lisica se ope t uvlači u svoju rupu i priprema za svoje

vreme.Nije čudo da u Berlinu neće junkera, tog žestokog, samo-

voljnog, nemirnog čoveka, koji isuviše hitro drži gvožđa u svima vatrama, koji nenadano izmiče i kojim je teško upravljati.I prema Austriji treba u najmanju ruku zauzeti stav iščekiva-nja. Junker je opasan, ali potrebno je imati snage, misli starivojnik. Bismarcka šalju u Petrograd. Tamo neće moći da nanosinikakve štete.

Princ-regent, koji ga se boji, ulaguje mu se, kada seBismarck nećka da ide na Nevu. »Ne razumem kako možete dato primate s to liko gorčine; pa Petrograd je uvek važiokao naj-viši položaj pruske diplomacije, i vi treba da primite kao dokazvelikog poverenja, što vas tamo šaljem«.

Zlovoljan, Bismarck prelazi u napad i draži kralja negativ-nim mišljenjem o ljudima njegova izbora, n jegovog ministraspoljnih poslova naziva udvoricom. Regent, osetno pogoden:»Smatrate li možda da sam dremalo? Ja ću sam da budemsvoj ministar spoljnih poslova i svoj ministar vojni, to ja razumem«. Možda je Bismarck mislio da o vojničkom zanatu on ve-rovatno nešto razume, ali o spoljnoj politici ne razume baš ništa,on je muž svoje žene, čovek Engleza, skroman u mišljenju. Bismarck ne popušta, kudi sve ministre; već odavno je u odstupnici.Jer tu nema ništa da se dobije. Pokušaj da dode na vlast pro-

pao je. Wilhelm ga neće. Još mu nije potreban. Dakle, u Petrograd.

103



29 januara 1859 je postavljen, u martu seli u glavni gradAleksandra II, onog slabog i svirepog, ćudljivog i kukavnog čo-veka, koji je izgubio jedan rat i koji je sada pokušavao da pri-

vidnim manevrima spase svoju krunu od seljačke revolucije . SRusima je Bismarck u Berlinu i Frankfurtu održavao u Krimskomratu prijateljske veze, njegovo držanje prema Rusiji bilo je po-znato u Petrogradu. Da je bio reakcionar, to ga je naročito pre-poručivalo, još v i le je govorilo za njega n jegovo neprija te lj-stvo prema Austriji. Smatrali su ga za prijatelja ruske stvari — atime za potpuno odanog evropskoj reakciji.

Ministar spoljnih poslova je knez Gorčakov, sada većšesdesetogodišnjak, sujetan do narcističke zaljubljenosti u samo-ga sebe, lukav i pun podmuklosti; Bismark ga naziva »lisica ukondurama«, a Gorcakov se hvalio do svoje smrti da je Bismarckbio njegov učenik.

10 4



STRAŽA NA RAJNI

Bismarck je kratko vreme u Petrogradu, kad izbija italijanskirat. Napoleon iskorišćava italijanski nacionalni ustanak, da bi po-godio vlast Austrije u Lombardiji, on misli da će mod da prevariItalijane: »oslobodiće« ih i ud niti svojim vazalima... Pljačka je većpodeljena, pre nego što izbije rat. Napoleon pretenduje na Sa-voju i Nizzu — i dobiće ih; Viktoru Emanuelu obećane su Lom-bardija, Venecija, Parma i Modena. Izmedu Austrije i Francusketreba da se stvori tampon-država, dje će nacionalne ambicijeNapoleon mod da potstiče, da bi uvek mogao da se pojavljujekao arbiter.

U Nemačkoj izbija bura ogorčenja u reakcionarnim krugovima, nacionalni ustanak u Italiji pretstavlja revolucionaran akt,mešanje Bonaparte nov hohštaplerski podvig; izgleda kao da

je sa Austrijom cela Nemačka u opasnosti. Princ-regent nameravada ubere jevtine lovorike, misli da mora da drži stražu na Rajni,da pomaže Austriji. Isprva želi se da se spreči rat, vode sepregovori sa Austrijom, koja želi da uvuče Prusku u rat. Princ-regent postavlja cenu — Austrija medutim hoće da pomoć do-bije za badava. Pruska ostaje neutralna — tako jevtina ipak nijebila — plašili su se iskustava iz Krimskog rata. Tad Wilhelm tražida se Pruskoj da bar Vrhovna komanda nad Saveznom vojskom,postavlja čak na Saveznoj skupštini odgovarajud predlog; pru

ska vojska se mobiliše, ali još pre no što su otpoče le b itke,rat je bio dobijen i završen.

105



Na iznenađenje celoga sveta, Napoleon i Franja 3osif suse sporazumeli, b ilo im je stalo da se sukob sto pre izgladi,opasnost evropskih zapleta bila je isuviše velika.

Socijaldemokrati pratili su ovaj konflikt sa najvećim intere-sovanjem. Oni odbacuju i ismevaju austrijsku parolu, da se rekaPo mora braniti na Rajni. Što je za sve druge sporedno, zanjih postaje glavno, objekt za njih postaje subjekt. Za njihovaj rat pretstavlja borbu protiv austrijske reakcije i ti ranije,ali i mešanje Napoleonovo odbijaju isto tako oitro kao i ulazakNemačke u rat na strani Austrije . Za svoju odbranu Nemačkojnije potrebno ni parče italijanskog zemljišta, u nemačkom je interesu ako strana vladavina u Italiji bude najzad ukionjena; ita-lija ima pravo da vodi borbu protiv svojih ugnjetača, slobodnaItalija pretstavljaće za Nemačku oslonac u borbi protiv Napoleona, koji će biti prisiljen da osvaja levu obalu Rajne, radi odr-žanja svoje moći. Ako Nemačka danas bude pomogla da se Italija podjarmi, ona će sutra stajati osamljena, kada Napoleon ushteda osvoji obalu Rajne.

Izneto je i g lediš te — da austrijsko gospodstvo u Ita lijimora biti slomljeno, inače će Napoleon voditi osvajački rat; da je borba za ita lijansku nacionalnu samostalnost za njih samoizgovor

O istom pitanju izjasnio se i Lassalle i odvraćao od rataprotiv Francuske, jer se on iz rata vladalaca može da pretvori unarodni rat pod vodstvom vladalaca i da izazove strahoviteposledice za oslobodilački pokret Evrope. On u tome ratu, kojidemokrati tako žarko žele, gleda najnekulturniji dogadaj koji semože zamisliti. »Ako se najzad ukroćeni krvožedni tigar nacional-ne mržnje izmedu ova dva naroda opet pusti iz njegove duplje

— tada je možda za tri decenija slomljen svaki kulturni napre-dak, sputan svaki politički razvitak, omogućena svaka pometnjaduhova, tada su opet otvorena vrata svakoj mračnoj i makijave-lističkoj kabinetskoj politici, a na zastavu naroda, umesto unu-

trašnjeg razvoja, ispisano varvarstvo osvajačke i rušilačke raz- jarenosti. To bi bila pobeda reakcionarnog principa, najveća i

106



najnedoglednija od pobeda koje je taj princip izvojevao počevod marta 1848 godine«.

1870 će se jezovito ispuniti sto je Lassalie 1859 navestio.

Kobni su medutim bili odeljci njegovoga spisa, u kojima je pozivao Prusku da u meduvremenu »oslobodi« i prisa jediniSchleswig-Holstein; Lassalle je morao znati, da će ta parola —upućena tadašnjem režimu — morati da izazove opaku pometnju,što se i desilo. Zloupotreba, koja je začeta ovim izlaganjima 1866,i suviše je shvatljiva. Za Lassalle-a je bio bitan zahtev da serazbije Austrija, kao neophodan uslov za ujedinjenje Nemačke.Lassalle je uslovno odobravao rat vladalaca protiv Francuske,

lako je to bio rat kabineta te je morao da bude nepopularan.Ono protiv čega se on borio, bio je narodni rat pod vod

stvom vladalaca. Najvažnije je što je Lassalle predvideo straho-vite posledice jednoga rata, kao što ga je kasnije vodio Bismarck.

Situacija, o kojo j se to liko raspravljalo, n ije nastupila.Pruska, a time i sve male i srednje države nisu ušle u rat protivFrancuske, one su samo mobilisale. Rusija je evropske zapletekoji su pretili, uzela kao povod za pristanak, mada je i sama

jedva bila sposobna za rat. Ali Napoleon i Franja 3osif su sesporazumeli. Napoleon je progutao Nizzu i Savoju, jedna država

je pala u ruke ne italijanskom narodu, nego savojskoj dinastiji;Napoleon se i sam brzo opario, nije postigao uticaj u Italiji koji

je želeo, prevareni varalica okrenuo se drugim pustolovinama.Dok su socijaldemokrati dogadaje posmatrali sa svoga gle-

dišta, Bismarck je mislio samo na interese Pruske, on je tražioda Pruska ostane neutralna i da joj neutralnost garantuju Francuska i Rusija; on se borio protiv svake usluge Austriji, koja jehtela da Prusku navede na rat protiv Francuske, da bi prolila krv.Bismarck pri tom nije hteo da zna za nemačko pitanje, nego jebio čisto pruski separatista, branilac interesa dinastije Hohenzol-lern i vladajuće klase.

Vrtoglavica, koju je dobila nacionalistička buržoazija, za-davala mu je veliku brigu, bojao se »da će je, podražavanjem

1813, Austrija opiti, pa će počiniti gluposti.«Vlada ruskoga cara upotrebljava sva sredstva, da Austriju

107



drži u šahu, з druge strane preduzima sve mere da skloni Francusku da rat liši svake revolucionarne boje i pretvori ga u ratkabineta. Bismarck se trudio svima silama, da se drži političke

linije Gorčakova. Kabineti cele Evrope živeli su u strahu od po-sledica toga rata; tek kad se imaju u vidu brige diplomata utoku tih dana, postaje jasan značaj Marxovih, Engelsovih i Las-salle-ovih spisa. Tema revolucije je prvi put kucnula na vrata

jedne od najozbiljnijih evropskih kriza, jedan opšti rat imao biza vladaoce nedogledne posledice. Njihovi interesi su im na-metali, da rat završe što pre. Najreakcionarnija država Evrope,Rusija, još jednom je, svojom moćnom red, ali iz straha od revo

lucionarnih komplikacija, iznudila brzo završavanje rata.U ovoj krizi Bismarck nije mogao da utiče na odluke princa-

regenta, pruska vojska je protiv njegove volje mobilisana, protivnjegove volje dos lo ' je do pregovora s Austrijom. On se nekovreme bojao da će se Pruska nad u ratu na dva fronta, kada jeizg leda lo da je Rusija rešena da ude u rat pro tiv Austrije, atime, po logici stvari, i protiv Pruske, koja je u isti mah imala davodi rat i na Rajni.

U junu 1859 Bismarck se razboleo i doputovao u Berlin,da kod nemačkih lekara potraži leka. Prilikom vraćanja u Petrograd otkinuo mu se u veni komadić usirene krvi, dospeo u krvo-to k i izazvao zapaljenje pluća — lekari su od bolesnika digli ruke.

Gledao je u susret smrti i napisao testamenat. Mesecima je lebdeo između života i smrti. Početkom marta 1860 bio se toliko oporavio, da je mogao da putuje u Berlin.

Toga proleća danovi vlade prvi put raspravljaju o Bismar-ckovom postavljanju za ministra spoljnih poslova. Regent, začudo,popušta, ali se donese odluka da se kandidat najpre presliša.Tada na jednoj sednici Bismarck izlaže svoja načela, govori protiv Austrije јоб oštrije no inače, obeležava kao najslabiju stranupruske politike njenu slabost prema Austriji, kaže da bi, istina,b ilo dobro kada bi se sa Austrijom moglo rešiti nemačko pitanje, ali da je bolje sporazumeti se sa Rusijom, da bi se Austri

ja držala u šahu, pošto su izgledi za saradnju sa Austrijom ma-leni. Ministar Schleinitz je govorio protiv Bismarcka, regent mu

108



se priključio — sednica je bila završena, kandidat propao, ministri Hohenzollern i Auerswald izgubili su kampanju za Bismarcka,koji je Schleinitza smatrao kreaturom princ-regentove žene.

U januaru 1861 umro je Friedrich Wilhelm. Princ-regent postao je kralj Pruske.

Iste godine Aleksandar II je prisiljen da objavi zakon kojim se tobože ukida kmetstvo u Rusiji. Seljaci su oslobodeni,ukoliko su, kao i u Pruskoj, mogli da se »otkupe«; u džepoveplemića i trgovačkog kapitala teku ogromne sume; poreski te-reti bezgranično rastu; seljak ne sme da napusti svoje selo,opština u sopstvenom interesu drži čvrsto svakoga dana, jer bi

se inače udeo ostalih članova u snošenju tere ta odmah sraz-merno povećao.

Bismarck o vrenju medu seljaštvom malo govori, izgledada je on tu emancipaciju shvatio u njenoj pravoj suštini. S drugestrane pozdravlja sa zadovoljstvom energično držanje ruskogplemstva, koje nije htelo da pred silom uzmakne, nego da puca.Naravno da je njemu to imponovalo, dok je za cara tvrdio da jedonekle liberalac. Pomalo je komično, kada Rusi Bismarcka zovuu pomoć kao eksperta za poljoprivredna pitanja, tražeći od njegada iznese svoja iskustva u pečenju rakije i uvodenju poreza napečenje rakije. Rusi su cenili mišljenje dugogodišnjeg posednikapecare. Zar je čudo što se njemu svidalo u Rusiji — gde je svedob ijalo velike dimenzije, gde je on, pomoranski junker iz marke,danima bio u lovu u dubokim šumama, pucao na medvede, gle-dao kako u peći nestaju cele male šume drva.

Sve što je video na selu u Pruskoj, tu je bilo džinovskipovećano, pa i beda seljaka, ali se ne bi moglo red da gamore brige da bi Rusija mogla da ide u susret revoluciji. SaInteresovanjem je posmatrao sve opasniji položaj u Poljskoj isve veće vrenje; liberalne struje u izvesnim višim krugovima za-brinjavaju ga. Pravilno postavljeno, seljačko pitanje je moglonajzad da postane dobar posao usled otkupa, to je on znao,otuda je poticalo njegovo sopstveno bogatstvo. Ali nacionalno-

revolucionarni pokret u Poljskoj ugrožavao je istovremeno poljsketeritorije koje je posedovala Pruska. Nije čudo, ako se on trudio

109



da stvori što povoljn ije odnose izmedu Berlina i Petrograda.Samo tako se objasnjava što on n ije bio sklon da se premaFrancuskoj zauzme izazivački stav, rat na strani Austrije značio

je za Prusku rat na dva fronta, a uz to je svaki rusko-poljskirat morao neodložno da stavi na dnevni red poljsko pitanje. Zaugnjetavanje Poljske bilo je potrebno da Pruska i Rusija buduu dobrim odnosima.

U leto 1861 dolazi u Berlinu do krize vlade. Kralj insistirada se priredi poklonstvena svečanost, na kojoj podanici treba dapolože zakletvu vernosti; ustav mu nije pružao dovoljno garan-cije. S liberalima je već došlo do sukoba na pitanju organizacije

vojske. Kralj je rešen da sprovede svoju volju; on zahteva da sepriredi ova srednjevekovna scena, hoće da provocira da bi sesam osećao uzdignut. Tvrdoglav, kao vojnik vičan komandovanjui pokornosti drugih, on hoće da sprovede svoju odluku. Ministrise protive, ali generali ga podupiru.

Sad prvi put stupa u akciju Bismarckov stari prija te lj izmladosti, tadašnji ministar vojni Roon, koji je predložio, inaugu-risao i sprovodio reformu vojske. Smatrfco je da je najzad došaomomenat, kada najekstremniji roajalis ta može da se pojavi nasceni. On preklinje Bismarcka da dode, kralj mu je dopustio dapotraži druge ministre, i tako on p ile Bismarcku: »Odgovorite mida li smatrate da trad ic ionalno poklonstvo kralju prets tavljaatentat na ustav?... Položaj je očajan! Kralj strahovito pati. Naj-bliži iz njegove porodice su p ro tiv njega i savetuju mu dasklopi truo mir. Sačuvaj Bože da popusti. Ako to učini, tadabrodimo punim jedrima u močvaru parlamentarnog režima.«

Bismarck, začudo, odgovara izbegavajući: Spor oko pok-lonstva ne izgleda mu dosta važan, za njega postoje druga, važ-nija pitanja koja zaslužuju da se reše. On očigledno ne verujekralju, koij se izgleda samo zbog prestiža oseća obaveznim dasprovede svoju nameru. Bismarcku je važno da se postave i rešeprincipijelna pitanja od dalekosežnog, dubokog značaja. Izgledada nije verovao da će kralj te ra ti u krajnost u pitanju vojske ;Isto tako postoji malo izgleda za temeljno menjanje spoljne politike. Bismarck misli kako će sve to odjeknuti u inostranstvu, koje

110



neće shvatiti kako vlada može da se obori na pitanju poklon-stva; on međutim traži radikalne promene, jer hoće da vodi »ve-liku politiku«, i zato prebacuje da su u spoljnoj politici konzer-

vativni, a u unutrašnjoj liberalni. >0a sam svome vladaocu verando Vandeje, ali sto se svih drugih tiče, ne osećam ni u jednojkapljici krvi ni traga od obaveze, da za njih ma i prstom maknem.Bojim se da sam zbog takvog svog mišljenja od našeg najmilo-stivijeg Gospodara toliko udaljen, da će me teško smatrati po-desnim da budem savetnik njegove Krune«.

Bismarck neće da se bori za slamku, nego za sve, on hoćeborbu za vlast u državi, pitanje poklonstva je sitnica, možda je

na račun toga pravio i sale.Uskoro se pojavljuje u Berlinu; možda će se ipak otvoriti

put za njega. AM kriza je već prebrođena, kralj se odriče poklonstva i zadovoljava se krunisanjem; njegova žena je odnela pobedu, i Roon, u najvećoj meri zadovoljan, pise Bismarcku: »Naj-veću nesreću u celoj toj mizeriji... pretstavlja mlitavost i zamo-renost našega kralja. On je v i ie no ikada potčin jen kraljici injenim pomagačima. Ako on ne postane telesno svežiji, sve jeizgubljeno, i mi teturamo dalje u jaram parlamentarizma i republike... Ne vidim nikakvog, nikakvog spasa, ako nam Gospod Bogne pomogne. U procesu sveopšteg raspadanja u stanju sam davidim samo jos jedan otporni organizam: armiju...« Na kraju moliBismarcka da se ne vraća u Petrograd pre krunisanja.

Obadvojica su kovali zaveru, ne govoreći o tome. Obadvojica su imali isti cilj. Bismarck se u meduvremenu pojavio uBaden-Badenu, gde se nalazio kralj. Kada se prijavio, kralj je bioneprijatno iznenaden. On se bojao toga čoveka, koji mu se sadveć godinama isprečavao na putu i koji je pokušavao da garazdvoji od njegovih prijatelja i njegove žene. Bojao se sred-stava koja je taj čovek preporučivao i koja su kraljevinu moglada dovedu do smrtne krize.

Kralj je bio zadovoljan, kada je Bismarck izrazio samoželju da do krunisanja ostane u Pruskoj. On mu to, umiren, odobri;o zaveri, o cilju otsustva nije ništa slutio.

U oktobru je kralj u Berlinu izbegavao da sa Bismarckom

111



govori o politic i, jer se plašio da će takvim razgovorom, čaksamim održavanjem veza sa Bismarckom, navući na sebe sumnjuda je reakcionar. šesdesetčetirigodišnjak nije hteo da na pi

tanju vojske kida s liberalima, bekstvo iz Pruske u martu 1848nije zaboravio nikad, a strah za krunu bio je jači od osećanjastida. A u pozadini se zapovednički pojavila energična, pametnažena iz malog Weimara. On je bio Hohenzoller, neodlučan, ko-lebljiv, bojažljiv i još uz to starac.

Pa ipak Bismarck, gonjen od strane Roona, nije popuštao;u toku leta piše memorandum u kome prvi put govori o za-datku Pruske u Nemačkoj, prvi put iskrsava ideja nemačkog par-

lamenta — naučio je dakle nešto od Bonaparte, — istovremenoizgleda da su italijanski događaji učinili svoje: povratak malihsuverena pokazao se-kao koban, oni se protive nacionalnimtežnjama, treba im protivstaviti jednu snagu, treba mobilisatimasu — i tu je nešto naučio od Bonaparte, koji je klase navodio jedne pro tiv drugih, ali istovremeno ih držao na lancu i uvek na-stojao da ostane gospodar. Tako on sada razvija osnovne linijesvoje buduće politike Rajha, politike koja sve izigrava jedneprotiv drugih, prividno sve zadovoljava, a ipak sputava; ali ceota j sistem je moguć, ako jedan čovek njime upravlja ; tako jezamišljen, tako mora i da otkaže, snage će jednoga dana postati jače od jednog čoveka — jer istoriju ne stvaraju pojedinci, negoklase. Klase se ne daju prevariti.

112



B is m a r ck g od . 1 8 6 2 Fotograf i ja



B i s m a r k ov a ž e na J o h an n a Fotografi ja



IGRA NA LEDU

U martu 1862 nova promena vlade. Latentna kriza zahtevastalno nova lica. Hohenzollern odlazi, princ Adolf von Hohenlohe-Ingelfingen dolazi. Bismarck govori ironično o tom sjahivanju iuzjahivanju, koje je sračunato na kratak гок. U maju 1862 Hohen-lohe ga moli da uđe u vladu, on ima tako malo volje za to kaoi prošle godine, priznaje da ne veruje u kraljevu otpornost prema uticajima njegove kuće. Opozivaju ga iz Petrograda, puštajuga da u Berlinu čeka u hotelu, to mu toliko dozlogrduje, da tražiultimativno da mu dadu dužnost ili da ga otpuste — oni gašalju u Pariz, jer je tamo upravo upražnjen položaj.

1 juna 1862 Bismarck predaje u Tuilerijama svoje akreditiv-no pismo. U prvom pismu iz Pariza koje je uputio Roonu, on pri-mećuje podrugljivo da ga kralj, izgleda, smatra manje neophod-nim, ako mu neko vreme nije pred očima, ali da ne misli da setrajno smesti u Parizu sa otkaznim rokom od osam dana; do mini-starstva bez portfe lja mu nije stalo. I tako se izmedu njega iRoona razvija živa korespondencija. Kriza se zaoštrava, kralja sveviše dovode u tesnac, ali on još uvek ne misli da pozove Bismarcka, koji, pun nemira, zloban i ogorčen, provodi leto — čas uParizu, čas u Engleskoj i Dužnoj Francuskoj. Roon ga raspaljujesvojim pismima, u kojima mu najcrnjim bojama prikazuje polo-žaj u Berlinu; u isto vreme boji se da Bismarcku ne prekipi, pa

počini glupost i izgubi strpljenje. Takve bojazni nisu na mestu,Bismarck izjavljuje na Duhove 1862: »Vi grešite kad mislite da




vodim rezistenciju, ja naprotiv imam žive nastupe preduzimlji-vog duha one životinje, koja ide na led da igra, kada jo j jesuviše dobro«.

U međuvremenu razgovora sa francuskim carem, koji gaispipava, da li bi kralj bio voljan da sklopi s njime savez. Bismarck izbegava da odgovori i istovremeno pokušava da od caraizvuče mišljenje o određenijim zadacima; jedan savez, veli, pret-postavlja neki motiv, neki određen cilj. Lukavi partner se neodaje , nego odjednom nagoveštava mutno da mu je Austrijaučinila izvesne ponude. Razgovor se svršava bez rezultata, paipak je on za Bismarcka u momentanoj situaciji od neocenjivevrednosti. On može da izvesti kraija da se na vernost Austrijeisto tako ne može računati, kao ni na njen pristanak da se po-boljša položaj Pruske u Nemačkoj.

Razdražen, ozlojeđen i razdiran težnjom za vlašću, sit če-kanja, Bismarck usred leta odlazi na putovanje, zadržava se uEngleskoj i na moru, izgleda da je već odavno izgubio strpljenje,izmenjuje dalje pisma sa Roonom, izražava svoje nezadovoljstvo

i traži šest nedelja otsustva. Već odavno je čvrsto rešen da udeu vladu; stalo mu je još samo <Ja sačeka zgodan trenutak, a presvega da se kralj saglasi sa njegovom politikom. On hoće dasvira onako, kako on smatra da je dobro, ili da uopšte ne svira.

U mirnijim trenucima govori sebi i Roonu da pre svegamora da osigura sebi dobro pojavljivan je kad se Skupštinabude onemogućila. Tada će јоб nekoliko meseci čekati iza busije,dok ne bude mogao da istupi kao spasilac krune — kao spasi-

lac od jedne već kompromitovane, smešne opozicije...Poslednjeg dana meseca avgusta Roon može da mu javi

da će morati da se započne borba, jer o koncesijama i kompro-misima ne može biti ni govora... »opasne katastrofe mogu da sepredvide sa sigurnošću« — on misli da je za kralja siguran. 12septembra Bismarck je digao ruke, izgledalo je da do katastrofe,koju su on i Roon pokušavali da skuju, neće doći; on bi se za-

dovo ljio da ostane poslanik u Parizu. »...Tražim jedino izvesnost daću na sadašnjem položaju ostati bar do 1875. Stvorite mi tu ili

114



onu drugu izvesnost, i ja ću na vašoj fotografiji naslikati anđe-oska krila«.

Medutim, 18 septembra dobija u Parizu od Roona telegram

u dogovorenoj šifri, da smesta dođe: »Kruška je zrela«. Zavere-nici legitimnosti su na cilju.

Posle dva dana stiže Bismark u Berlin. Put ka vlasti je ot-voren, antišambriranju je kraj. Bismarck nije sebi prokrčio put uvladu u otvorenoj, javnoj borbi; ovaj rat u pomrčini, ovo izme-njivanje pisama između dva prija telja , ova izrazita kabinetskapolitika simptomatični su za režim; kroz kapidžik, kao favorit jed-noga ministra koji mu je bio prijatelj, Bismarck je prodro gurajući

se i guran, častoljubiv i spreman na svako nasilje. On čeka napostavljenje kao dnovnlk, u Skupštini je još postojala mogućnostopozicije, čak I s desna; on ne dolazi kao vođa neke partije, akamo li kao tribun mase. On je najposlusniji sluga Njegovog Ve-ličanstva; ali njegovo nervozno, nestrpljivo, nesredeno, razdraž-Ijivo raspoloženje potseća ipak i na vuka razjapljenih vilica kojiu velikoj gladi obleće oko torova.

Niko u Pruskoj, a kamo li u Nemačkoj, sem jednoga generala, nije tražio Bismarcka, niko nije hteo da zna za njega, čak nikralj. On se pojavio nametnut, goreći od žeđi za vlašću, učeniksvih mračnih sila u Evropi; uzor su mu bili koketni, sujetni smut-Ijivac Gorčakov, pustolov i hazarder Napoleon; njegov sistem sesastojao u tome da raspiri rat svih protiv sviju i da otuda izvladkorist za sebe, pesnica mu je bila upravljena protiv radnoga na-roda u varoši i selu, leda su mu se savijala pred prestolom, djegvlasnika smatra slabim i nepouzdanim; prijatelji su mu u celomsvetu bili samo reakcionari, hohštapleri i krvoloci. Tako je on,žedan osvete , svestan cilja , prodro do ministarske stolice, ci-ničan i nikad u neprilici kad treba lagati.

Bismarcku je bilo 47 godina, kada ga je kralj udnio svojimministrom, jer nije imao kud.

21 septembra uveče pisao je Bismarck iz Berlina svojo jženi: »Roon nalazi da sam izmršaveo i da sam opaljen, kao dasam na kamilama putovao kroz pustinju, ali svi su saglasni daizgledam zdrav kao što godinama već nisam izgledao... U 11 sati

8* 115



sam išao na počinak i spavao do 7, sa svakojakim snima o južnomnebu, krševima i senkama smokvinog drveća, dok se jednog je-senjeg kišovitog dana nisam probudio u sivoj stvarnosti Wilhelm-

strasse«.Taj čovek donosi sobom gotov program — taj program sa-

stojao se iz šest reči: »konzervativna unutrašnja politika, libe-ralna spoljna politika«. Sprovođenje toga programa znači odu-stajanje od nestalne, pipave, čak kukavne i podmukle, plašljivepolitike kraljevske vlade od marta 1848 na ovamo. Liberalnu bur-žoaziju pritisnuti uza zid, napredni radnički pokret gaziti, ali isto-vremeno sve klase izigravati jednu protiv druge i stalno imati za

sobom jednu čvrstu snagu: to je u Pruskoj armija.Čovek koji je sam nerado bio vojn ik, ko ji je čak poku-

Šavao da se izvuče, jer nije hteo da sluša nego jedino da zapo-veda, pretvara armiju u presudan i najvažniji činilac.

Konzervativna unutrašnja politika, to znači na svaki način:ugnjetavanje, ugušivanje opozicije. U isti mah je to politika osve-te za pretrpljene udarce, koji nikad nisu zaboravljeni. Osveta zaBerlinski mart — tako misli kralj, tako misli Bismarck. Scena uPotsdamu, kada se Friedrich Wilhelm umiljavao gradanima, agardljski oficirl ozlojedeno zyečali svojim sabljama, otstupanjetrupa — sve to n ije nikad zaboravljeno.

Kada se u zemlji stvori mir, može da se vodi spoljna politika aktivnog i ekspanzivnog karaktera. U spoljnoj politici Bismarck traži liberalizam, jedna tvrdoglava klasa u zemlji možeda se urazumi, narodto ako se ne biraju sredstva; inostrane dr-žave mogu da se potčinjavaju samo ratovima ili se diplomat-skim sredstvima slabe, zavaravaju, draže, primamljuju, izoluju.Njemu je stalo samo do Pruske, samo do moći države u kojojkralj i junkeri, oslonjeni na vojsku, apsolutno vladaju; nemačkopitanje, koje daje maha svim revolucionarnim snagama, mora dapostane pruska stvar, da vladajuća klasa ne bi izgubila svojeprivilegije. Zbog toga odvajanje od Austrije, razbijanje nemač-kog saveza; masovni pokret za ostvarenje nemačkog jedinstva

mora neminovno da uništi Prusku, onu Prusku d je težište uvekleži s one strane Labe. Borba za prusku dominaciju u Nemačkoj,

116



po Bismarckovom mišljenju, može da se vodi samo u borbi protiv Austrije. I tako se politika saveza, koju je vodio Friedrich II,ponavlja još ciničnije, još besavesnije, jer se proklamuje ideja

nacionalne države, koja je buržoaziji potrebna iz ekonomskihrazloga. Savez sa »dindušmanima« ne izaziva nikakve zamerke.Program »moralnih osvajanja« odbacuje se. Rajh se stvara krvlju,železom i izdajstvom.

117



„VAŠE VELIČANSTVO, POZOVITE BISMARCKA!

Sukob u koji je dospeo Wilhelm, počeo je u trenutku kada je on u svom govoru ministrima naglasio potrebu reorganizacijevojske i zatražio novae. Da je Pruska vojska postala problema-tičan instrumenat za kralja i junkere, to su dokazali događajiposlednjih godina od Olmutza, čak od njegovih operacija u Ba-denu. Mobilizacija za vreme Krimskog rata i za vreme austrijsko-francuskog rata pokazale su takve nedostatke u organizaciji, da je udarna snaga armije izgledala sumnjiva. Ali, nije se radilosamo o tehničkim pitanjima. Presudne su bile druge okolnosti:ta stara pruska armija, tekovina oslobodilačkih ratova, u svomsadašnjem sastavu nije bila pouzdana za slučaj da dode do novih sukoba izmedu Krune i naroda. Porast radništva, razvitakindustrije, osnivanje radničkih udruženja, iskustva revolucionarnihborbi, sve je to povećavalo potrebu za bezuslovno pouzdanimoružjem. Nijedan dogadaj nije u uspomeni ovih ljudi ostavio takotrajan utisak, kao četvorodnevna junska bitka po ulicama Pariza.

Vojska je usled opšte vojne obaveze došla u najužu vezusa masama, njen položaj kao države u državi bio je ugrožen. Utoku decenija načelo opšte vojne obaveze bilo je narušavano,stajaća vojska, koja iz finansijskih razloga nije mogla da se po-veća, pretvorila se postepeno opet u profesionalnu vojsku, go-dišnji priraštaj regruta morao je da se ograniči na najmanju meru.Zadovoljavalo se obrazovanjem naročitih kadrova pod imenom»domobranaca«, u koje su uvrstavani svi regruti koji nisu mogli

118



da se uvrste u kadrove stajaće vojske. Kako je broj stanovništvastalno rastao, prešlo se na sistem kocke. Slučaj je odlučivao ko je morao da ide u vojsku, a ko je mogao da ostane kod kuće. Po

zakonu su svi gradani do 39 godine morali da učestvuju u vež-bama i da u slučaju mobilizacije idu u vojsku. Nezadovoljstvomedu nesrećnima, na koje je padala kocka, raslo je iz godine ugodinu. Došlo je do uzbuna. Za vreme operacija protiv baden-skih revolucionarnih četa čitavi bataljoni domobranaca samo suzato produžavali mars, što im se stalno davalo besplatno pivo!!Produženje kadrovskog roka samo je još pojačalo ogorčenje uširokim slojevima. Tome su se pridruživali strahovita discipline,

svirepe kazne, brutalni podoficiri: ti stari, bezobzirni, ovejani pro-fesionalni vojnici, koji su već odavno zaboravili svoje poreklo izmase. Iznad svega toga oficirski kor koji je jos uvek bio domenplemstva, koji se osećao kao najplemenitiji deo nacije, bio jeslepo odan kralju i svuda zauzimao favorizovan položaj.

Bismarckov prijatelj, ministar vojni Roon, bio je taj, koji je kralju objasnio u memorandumima da dosadašnja struktura voj-вке mora da se reformiše, ako vlada neće da domobranstvomIzgubi instrumenat svoje moći. Već u julu 1858 Roon je predaoprincu-regentu memorandum, u kome je ukazivao da dotadašnjaorganizacija vojske izgleda da dovodi u pitanje ne samo modPruske, njen ugled u Evropi, ispunjenje njene političke misije,nego čak i njen opstanak. Domobranstvo onemogućava da budugospodari u sopstvenoj kući, ono je krivo »da se uvek, kad dodedo suprotnih mišljenja izmedu vlade i podanika ili jednog njiho-vog dela, mora da proceni i proračuna, kakav će efekat kri-tikovane vladine mere u spoljnoj kao i unutrašnjoj politici pro-Izvesti na naoružani deo naroda, na domobranstvo. Ustanova do-mobranstva dakle vezuje vladi donekle ruke, slabi je tamo gdebi u interesu zemlje morala da bude jaka, čini da je neodlučnai da okleva tamo gde bi morala da bude odlučna i da brzo dela«.Izborno pravo, čak i u svom uškopljenom obliku, učinilo je svakogdomobranca biračem, i tako se u vojsku unosi politika, dok bi

medutim vojsci trebalo oduzeti pravo glasa. Domobranac će uslučaju krize kraljevu politiku »kritikovati i osudivati, pokloniti

119



pažnju nagovaranjima partijskih piskarala, i iskoristiti svaku pri-liku da izbegne svojim teškim dužnostima, lukavstvom ili silom«.

Roon ukazuje na opasnost iluzija da ono što je bilo ne

može da se vrati; pravi aluzije na događaje koji su se u tokuposiednjih godina odigraii u domobranskim odredima, i predlažeda se domobranstvo eliminiše iz stajaće vojske i da se više nešalje na ratište, nego da se upotrebljava samo kao posada. Aformacije stajaće vojske da se povećaju pozivanjem većega brojaregruta. Kadrovski гок da i dalje ostane tri godine, jer se, pri-rodno, mnogo polagalo na to, da se na pozvane utiče što je mo-guće duže. U slučaju mobilizacije imala bi da se mobilišu samo

četiri godišta rezervista. Troškovi za reorganizaciju proračunati suna deset miliona talira.

Kad je kralj ove planove izneo, naišao je na žestoku opo-ziciju. Godine 1860 predlog je otišao Skupštini koja nije imalada raspravlja o samoj reformi vojske, nego da odobri kredite.Ali u stvari se radilo o reformi, koja nije išla samo za tim, da ot-strani poslednji demokratski elemenat ustava, domobranstvo, negoi da kralju obezbedi pouzdan instrumenat, s kojim je mogao dase usudi na svaki akt samovolje i b io u stanju da vodi svojupolitiku.

U meduvremenu je stečeno jedno novo iskustvo, koje jealarmiralo sve rojaliste i potstaklo ih na otpor: Garibaldi29) jesa četom ustanika osvojio Napulj, nacionalni pokret Italije je timedobio ogroman polet. Za pruske generale i za kralja taj uspehneregularnih trupa bio je opomena. Bilo je onda pogotovo re-šeno, da se svim sredstvima sprovede organizacija vojske. Lassalle je tada pisao Marxu: »Taj zakon je sramanl Ukidanje — potpuno, samo zavijeno — domobranstva kao poslednjeg demokrat-skog ostatka iz vremena 1810, stvaranje džinovskog oruda za ap-solutizam i junkerstvo, to je, u dve red, njegov cilj«.

Zahtev kredita vlada je htela da zasladi, podnosed isto-vremeno predlog o ukidanju feudalnih oslobodenja od poreza nazemljište. Ali Plemićki dom je odbio ovaj predlog. Liberali u

Skupstini od kojih je, zbog vedne, zavisila odluka o kreditu zareformu, imali su zgodnu poziciju, mogli su da se dobro prodadu,

120



da gospodu blamiraju, da vladu prisile na ustupke — ali šta čineoni? Od obravaju... devet (umesto deset) miliona talira, jer morada se »održi dalja spremnost za rat«. Tad Wilhelm postaje kralj I

kvitira držanje Landtaga jednom vrlo komičnom amnestijom.Junkeri su imali povoljan utisak o postupcima kralja koji

izgleda nije mislio da vlada liberalno; reforma vojske je bilaobezbedena, sada su mogli da izvrše velikodušan akt i da odo-bre ukidanje oslobodenja od poreza na plemićka imanja, zato susve druge reforme otišle u fijoku.

Ali dogadaji u Italiji, poraz reakcije, ukidanje kmetstva uRusiji, velike borbe koje su otpočele na pitanju ropstva u Ame-rici, reakcionarni kraljevi postupci, sve je to godilo razvitku opo-zicionog pokreta. Buržoazija je, uprkos krizi od 1857, doživela idobra vremena, nemačko pitanje koje je u isti mah i p itanjeeminentno privrednog značaja za prusku buržoaziju, postalo je ponužnosti predmet uzbuđenih debata. Godine 1859 osnovano je,pod vodstvom hanoveranca Bennigsena,30) »Nacionalno udruže-nje«, čiji su članovi bili pretstavnici liberalne buržoazije. U junu

1861 osnovana je u Berlinu »Nemačka naprednjačka stranka«, čijisu svi zahtevi bili u interesu buržoazije, ali samo u okviru posto-

jeće države; o opštem izbornom pravu nije bilo ni reči, kao nio slobodi štampe i slobodi udruživanja, jer su ti zahtevi bili uinteresu mladoga proletarijata. Pa ipak je ta partija dobila naizborima 161 mandat i presudni uticaj u Landtagu. Ali, kada jeLandtag u martu 1862, odlukom većine, zahtevao izmenu predlogabudžeta, vlada je Landtag poslala kući. Donekle energični tonopozicije ulio je kralju toliki strah, da se već pomišljalo na borbuna ulici, i pripremala upotreba vojske. Ali strah vojne partije bio je isto tako izlišan, kao i brb ljanje o odlučnosti buržoaske opozicije. Vlada Auerswald-Schwerin otstupila je; na njeno mesto jedošla vlada Hohenlohe-ova koja je htela da sprovodi izbore; upo-trebljena su sva sredstva uticanja posredstvom zemaljskih savet-nika, upotrebljene su i uprave vlastelinskih imanja da bi se po

stigao izborni rezultat u korist vlade.Ali se prevarilo ; uzbudenje zbog reforme vojske bilo je

12t



veoma veliko, vladinim obećanjima nije niko verovao. Opozicijase vratiia sa poražavajućom većinom, vladini predlozi su odbijeni.

Sukob je bio pred vratima, ili je kralj morao da napusti

svoje planove. Najpre su, opet jednom, ministri dali ostavke. Tada je Roon hteo da učini ustupke; kralj je, prestrašen, nameravao daabdicira u korist svoga sina Friedricha; dokumenat o tome je većbio napisan.

U tom trenutku ubacio je Roon, za vreme razgovora s kra-Ijem, u diskusiju Bismarckovo ime: »Pozovite, V. Veličanstvo, Bismarcka«. Kralju jedva uspeva da prikrije svoj strah, i odgovaraoklevajući, kao da bi možda još nešto moglo da ga spase od

toga da se preda tome čoveku: »On neće hteti, neće sad ni pre-uzimati stvar; a nije ni ovde, ne možemo da se dogovorimo snjime«. Ali Roon odgovori kao u nekoj drami u periferijskom po-zorištu: »On je ovde — «

Zavesa pada.Nova scena odigrava se u Babelsbergu.

122



KRV I2ELEZO

20 septembra stigao je Bismarck u Berlin, u audijenciju ganajpre poziva kronprinc — koji je naravno veoma radoznao — ,Bismarck se pravi kao da je neorijentisan, usteže se da izrazi ma-kakav programski sud i neće da se pred njim izjasni, pre razgovora s kraljem. Bismarck tvrdi da nije ništa znao o nameri abdi-kacije kralja, kome se omakao jedan srdit znak surevnjivosti zbognjegove posete sinu. Tek u Babelsbergu Bismarck je tobože do-znao od samoga kralja da se nosi mišlju o abdikaciji.

Bismarck izjavljuje kralju da je ne samo spreman da udeu vladu, nego i da se bori za reorganizaciju vojske protiv većineLandtaga I njegovih zaključaka. »Onda je moja dužnost da poku-Sam s vama produžiti borbu, i neću abdicirati«. Time je stvorenaodluka za državni udar.

U šetnji kroz park kralj mu daje da prodta program njegove politike, ali Bismarck se ne upuita ni u kakvu diskusiju, jer bidiskusija mogla samo da ispolji suprotnosti i da kralja još sadaodvrati od saradnje sa Bismarćkom. On govori samo o momen-tanoj situaciji, pogada kralja u najosetljivije mesto: radi se o»kraljevskom režimu ili parlamentarnoj vladavini«, koja bi moglada se predupredi ma i periodom dikta tu re. I da bi mu razbioposlednje sumnje, on ga uverava: »U ovoj situaciji ja ću, čak ionda ako mi V. Veličanstvo bude naredilo nešto što ja ne budem

smatrao ispravnim, Vama ipak izložiti to svoje mišljenje, ali akoVi najzad budete ostali pri svome, radije s kraljem propasti, nego

123



li Vaše Veličanstvo ostaviti na cedilu u borbi protiv parlamen-tarne vladavine«.

To je kralju tako imponovalo, da se bez rezerve izručio go-

vorniku, za dokaz iscepao program i hteo da ga baci u jednu jarugu. Uvek na oprezi, Bismarck ga potseti da bi komadići har-tije sa poznatim rukopisom mogli da dospeju u nezvane ruke —kralj uvidi da ovaj ima pravo i turi papiriće u džep; posle te scene postavio je Bismarcka za državnog ministra i privremenogpretsednika Državnog ministarstva.

Wilhelm je bezuslovno kapitulirao.Javno mišljenje je Bismarckov ulazak u vladu primilo kao

provokaciju. O tom čoveku se malo znalo, ali i to malo je bilodovoljno, da bude izvesno šta se sprema. Toga čoveka nije ništapreporučivalo, javno je istupao u Landtagu, u Erfurtu; bio je vodaultrareakcionara, njegovi napadi nisu zaboravljeni, u zemlji su ga još uvek zvali »sumanuti junker«, o njegovoj diplomatsko] delat-nosti nije se znalo ništa, uvek je bio u opoziciji protiv sviju —nikad se nije pokazalo da je bio u pravu sa svojim gledištima,šta više mogao se smatrati za fantastu. Treitschke31) ga je zvaoplitkim junkerom, čija su razmetanja na njega proizvodila utisak,kao da je još komičniji nego što je neotesan. Jedan list starihliberala pisao je o provincijskom pletaiću sa osrednjom političkomspremom.. . »Da li je on ikada izrazio neku političku misao?« Ne-zaboravna je scena kada je on, kao mlad čovek, zapenušanomparlamentu okrenuo leda i čitao svoje novine. Niko nije imaopoverenja u toga čoveka.

Nekoliko dana kasnije izazvao je Bismarck pravu buru, kada je u budžetskoj komisiji Skupštine držao programski govor i odjednom prividno ispao iz koncepta: »Ne upire Nemačka pogledeu liberalizam Pruske, nego u njenu m oć.. . Pruska mora da pri-bere svoje snage i da bude spremna za pogodni trenutak, koji je već nekoliko puta propušten; granice Pruske, posle Bečkihugovora, nisu povoljne za zdrav državni život; velika pitanja vremena neće se rešiti govorima i odlukama većine — to je bila

velika greška godine 1848 i 1849 — , nego krvlju i železom.Svi su bili uvredeni, čak ni njegovi prijatelji nisu propustili

124



da ga ne prekore. Ali sta su hteli oni? Zar se nisu spremale jošgore stvari no što su prosti govori? Čemu to uzbudivanje, kadasu se kralj i ministar pre osam dana rešili čak na veleizdaju i kadsu nameravali da ne prezaju ni pred kakvim konsekvencijama?To Sto je rekao, bio je i ostao je njegov program. Greška mu jebila Sto je govorio ono Sto je mislio, i Sto je joS u Landtagu bioprivremeno povukao predlog, dok je sad govorio o »krvi i žele-zu«. Oni nisu shvatali da je to povlačenje bilo samo lukav Sahov-ski potez — odlaganje nije bilo odricanje.

Začudo, drugi delovi njegovog govora, u kojima je u po-

mirljivoj formi nagovestio da se ne slaže sa interpretacijom pokojoj je troSenje neodobrenih kredita protivustavno, primljeni susa manje uzbudenja. Pa, to je bila objava rata u zavijenoj formi — time je on već SkupStini uperio revolver u grudi. To su sma-trali za pravničke sofizme, ali za njega je bila u pitanju vlast. On je pripremao svoj novi položaj, ispaljivao rakete radi izvidanjaterena, dok je istovremeno na sednicu poneo maslinovu grančicuiz Avignona.

Kralj se još najviše prestraSio. Pitanje je kako je on upravozamiSljao resenje krize? Kada se stvarao plan, on je bio odlučan.Kada je počelo nastupanje, spopala ga je groznica. Bismarck ga je poznavao; on vrlo učtivo kaže za kralja da je bio oprezan čo-vek i da je prezao od upotrebe nasilnih sredstava, nepoverljivi prema njemu i njegovim namerama.

Kada je Bismarck držao svoj govor, kralj nije bio u Berlinu.

Dejstvo govora izgleda da je prenerazilo i samoga Bismarcka;smatrao je da je položaj ugrožen, i sirahovao je da će kraljklonuti.

Tako mu on krenu u susret do Juterboga, da bi uticao nanjega, pre nego Sto prodta novine.

Na nekim kolima u mraku čekao je Bismarck u Juterboguvoz kojlm je kralj putovao iz Baden-Badena. Wilhelm je sedeosam u jednom odeljenju I klase, bio je duboko potiSten i preki-nuo Bismarckova izlaganja rečima: »Ja sasvim tačno predvidam

125



kako će se to sve svršiti. Tu, na Operskom trgu, pod mojim pro-zorima, vama će odrubiti glavu, a malo kasnije meni«.

On je ćutao.

»Et apres, Sire?«»Da, apres, onda ćemo biti mrtvi!«»Da, onda ćemo biti mrtvi, ali umreti moramo pre ili posle,

a zar možemo da poginemo dostojnije? .. . 3a u borbi za stvarsvoga kralja, a Vaše Veličanstvo, zapečaćujući svoja kraljevskaprava po Božjoj milosti sopstvenom krvlju. . .«

Kralj je mislio na Karla I32) i Luja XVI, Augusta mu je uBadenu dala tu misao. Bismarck je pogodio njegove misli i uzeoda prezrivo govori o Luju XVI, koji je psihički slabić i koji nijeostavio lepu uspomenu u istoriji. Ali Karlo I je za svoje pravopovukao mač, izgubio bitku i svojom krvlju potkrepio svoje nepo-kolebljivo kraljevsko ubeđenje.

»Vaše Veličanstvo je dužno da se bori, Vi ne možete dakapitulirate, Vi morate, pa ma i po cenu telesne opasnosti, da seusprotivite nasilju«. Kralju se postepeno vraćala hrabrost, Bis

marck ga je uhvatio za kajas i govorio mu kao oficiru na ratištu — kralj jeгл to bio osetljiv, tu je bila njegova Ahilova peta.Bismarck piše ad jedva primetnom ironijom da je kralj pretstav-Ijao tip onoga oficira, koji se bojao kritike svoga pretpostavlje-nog ili sveta više nego smrti.

Tako je on kolebljiva kralja stalno gurao napred, još jednom se kralj usudio da izmakne, još jednom ga je Bismarck čvr-sto uhvatio, ovoga puta za kajas, i vukao ga dalje, nemilosrdno

I proračunato, hladno i cinično, taj majstor psihologije. Kada sustigli blizu Berlina, kralj je već bio u radosnom i borbenom ras-položenju. Ministri i činovnici na stanici uočili su da je Bismarckpobedio.

Ali nesumnjivo je, da nemačkoj buržoaziji nikad nije učinjenveći komplimenat; Wilhelm ju je rdavo poznavao, kada je smatrao da je sposobna da mu odrubi glavu. Bismarck je svakakotakve pretstave smatrao fantastičnim, ali je bio isuviše lukav, dabi kralju odao svoje mišljenje.

126



8 oktobra postavljen je Bismarck za ministra pretsednika iministra spoljnih poslova, pet dana posle toga raspustio je Landtag, sa izjavom da je vlada prisiljena da državne finansije vodi

nezavisno od podloge predvidene Ustavom.

127



IZRECI ONO ŠTO JESTE

Sta sad?Skupština se odlaže. Kruna izjavljuje da je prisiljena da

dalje vlada bez odobrenja budžeta od strane Skupstine; da, Bismarck naročito naglašava reč »prisiljena« — on, koji gazi ustav,zauzima pozu kao da je nad njim izvršeno nasilje. On je prisi-ijen, ne drugi koji su se već pozivali na praznine u ustavu, jadalise da je pravo pogaženo, a istovremeno vodiii s torn istom vla-dom pregovore o drugim predlozima i još se možda i razmetalikako su tobože oni prisilili junkera. Pravi kompleks sukoba nikood njih nije smeo da dodirne. Vlada je medutim pregnula na po-sao, vojska je reorganizovana, krediti, koji nisu bili odobreni,utrošeni su — a Skupština se zadovoljila protestima, stiskala rukutoj istoj vladi, koja ju je izbatinala.

»Šta sad?« pitao je Lassalle nekoliko nedelja posle odla-ganja Landtaga, na jednoj skupitini napredno-llberalnog udru-ženja kvarta Alt-Kelnskog. Nekoliko meseci pre toga on je uistim krugovima držao predavanje o suštini ustava, u kome je naklasičan način formulisao odnos izmedu sile i prava: »Taj ustavnalazi se u poslednjim trzajima, on je već gotovo mrtav, jos nekoliko godina i on više neće postojati. Uzroci su prosti. Kada jedan pisani ustav odgovara stvarnim odnosima, tad nikada nećedoći do ovakve uzbune. Prema takvom ustavu svaki se drži na

rastojanju od tri koraka i čuva se da mu se ne približi. Nikomeneće pasti na um da se uhvati u koštac sa takvim ustavom, jer bi

128



se inače vrlo rđavo proveo. Gde pisani ustav odgovara realnomodnosu snaga, tu se uopšte ne može desiti da jedna partija odr-žanje ustava uzme za svoju narocitu parolu. Kada se začuje taj

poklid, to je siguran i jasan znak, da je to uzvik straha; drugimrečima: da u pisanom ustavu još uvek Ima nešto, što protivurečistvarnom ustavu, stvarnom odnosu snaga. I kada ta protivured-nost jednom postoji, tada je pisani ustav — tu ne može da po-mogne ni Bog ni vika — neminovno izgubljen! On može da seizmeni u pro tivnom smeru, u levo ili u desno, ali ne može daostane«.

A upravo to su hteli naprednjaci — ovaj izrešetani, poce-pani ustav trebao je da ostane, ovom pocepanom hartijom ma-hali su oni ispred nosa gospodina von Bismarcka koji je za tomario kao za lanjski sneg, kada je u septembru došao na vlasti kada je izjavio da je ono sto je njegovim protivnicima izgledalokao pravno pitanje , pitanje sile, jer oni su bili svesni da bi semorali borit i, kad bi se oni odrekli prividna prava.

Lassalle je jedini u Berlinu ne samo shvatio pravu situaciju,nego i izrekao ono što jeste — i izvukao zakljucke. On još veruje da de naprednjake mod da povude za sobom i da ih postavina poziciju, s koje de modi da se vodi borba protiv Bismarcka.Ali on de, voda bez vojnika, stajati prema jednom vodi, koji zasobom ima armiju, i jednoga dana bide prinuden da potraži druge saveznike, a drugom jednom prilikom izgubice s trp ljenje ipodi putem kojim nije trebalo da pode.

Kada je Lassalle svoje slušaoce zapitao: »šta sad?«, oni munisu odgovorili, a on im je rekao da Bismarck sa svoje strane, usvome interesu, samo postupa po maksimama koje je on, Lassalle,objavio u svom govoru u aprilu. Bismarck Skupitini uopste neosporava pravo da odobri državni budžet ili da ga ne odobri,on samo kaže da se pravna pitanja postepeno rešavaju državno-pravnom praksom; ovo pravo je medutim samo na hartiji, a poddržavnopravnom praksom ne treba podrazumevati ništa drugo,nego pritisak realnih, stvarnih odnosa organizovane sile, vojske,

finansije, suda — one njemu — gospodinu von Bismarcku —stoje na raspoloženju, one su presUdne u poslednjoj instanciji. A

9, K«rsf«n, Bismarck 129



ako Bismarck sada sprovede svoju volju, on će to kasnije opetpokušati, a ako mu se to bude prebacivalo, on će se 1866 i 1870pozvati na presedan iz godine 1862.

Plemićski dom dao je votum, kojim se od strane Landtagaodbačeni budžet usvaja — to je bilo kršenje ustava od stranePlemićskog doma; vlada je produžila da izvodi reorganizacijuvojske uprkos odlukama Landtaga — to je opet kršenje ustava.Može li se još red da ustav postoji? Nema ga više. Za Lassalle-ase, medutim, ne postavlja pitanje, kako da se ovom ustavu omo-gud dalje postojanje? Leš se galvanizacijom može samo prividno oživeti, sačuvati samo prividnost života, pitanje medutim glasi,kako da narod ostvari svoja prava?

Lassalle odbacuje odbijanje plaćanja poreza, to sredstvo je efikasno samo u rukama naroda koji na svojoj strani već imarealna sredstva organizovane sile, ali to sredstvo je neefikasnoza jedan narod koji ima samo pisani ustav i koji tek hoće daosvoji tvrdavu realnih sredstava vlasti. Na ustanak Lassalle nemisli, on ga u tadašnjim okolnostima smatra nemogudm, takavpokusaj bi vladi samo doneo pobedu. Ali šta treba da se radi?Skupština mora da rekne ono sto jestel Usled potpuno izmenje-nih odnosa proizvodnje, apsolutizam ne može da postoji kao dosada, on ne može da se na stari nadn održi nasuprot jako razvi- jenoj buržoaziji, ali on hoće da egzistira , i u tom cilju se služikulisom — služi se prividnim konstitucionalizmom. Lassalle pot-seća na Talleyrandove33) red: »Bajonetima se može činiti sve,samo se ne može sedeti na njima«, to zna apsolutizam u svomtadašnjem položaju. Zato on uopšte vise ne pribegava goloj sili,nego traži druge izlaze: on daje ustav, u kome se narodna pravai prava narodnih pretstavnika reduciraju na neznatan minimum zakoji ne postoji nikakva realna ga rancija... Svaki pokušaj posla-nika, da pro tiv v lade sprovedu narodnu volju , on žigoše podimenom »parlamentarni« režim! Kao da se u parlamentarnom re-žimu, samo u njemu, ne sastoji suština svake istinske ustavnevlade. Ali konstitucionalne forme, kojima se apsolutizam privid

no okružio, produžuju mu život, obezbeduju mu nove koristi. »Tozavaravanje stišava borbu, kod je i o tuplju je , dni da narodne

130



smase budu delimično zadovoljne, delimično ravnodušne... Pri-vidni konstitucionalizam nije ni iz daleka tekovina naroda, nego•naprotiv samo tekovina apsolutizma i najvažniji uslov za produ-

ženje njegovoga života«. Takvom sistemu stalo je da ostane pri-kriven; on govori ono što nije, on državu, koja je apsolutistička,oglašava za ustavnu, on laže! Skupština mora da izrekne ono što jeste, mora da zauzme odreden stav, mora da donese odluku oodlaganju zasedanja na neodredeno vreme i da se ne sastajesve dotle, dok vlada ne da garancije da više neće tražiti neodo-brene kredite. Ako vlada popusti, konstitucija je pobedila, akone popusti, onda mora da upravlja kao gola apsolutistička vlada.

A to ona ne može — s obzirom na snažnu buržoaziju, s obziromna spoljnji položaj, jer bi bila slaba i ne bi mogla da sprovedenijednu svoju odluku. Buržoazija bi bila uvučena u latentnu ne-prekidnu borbu protiv vlade, celokupno društvo postalo bi orga-nizovana zavera protiv vlade, kojoj tada ne bi preostalo ništadrugo, nego da se bavi astrologijom, da čita u zvezdama odre-deni čas svoje propasti.

Medutim, Lassalle-u, koji je u tom predavanju postavio ci-sto buržoaske zahteve, nije uspelo da pridobije naprednjačkustranku, njegov predlog da se Skupština odloži do kapitulacijevlade podnet je u Landtagu od strane jednog jedinog napred-njaka, u januaru 1863, i dobio je jedan jedini glas samoga pred-Jagaca. Naprednjaci nisu hteli da se bore. Njihova se štampa obo-rila na Lassalle-a misleći da može da obori u prah njegova izla-ganja, poslanici su se uzmuvali i čak prebacivali Lassalle-u, dapaktira sa Bismarckom, da ga provocira, da zastupa iste principe.Ono čega su se ti ljudi bojali, to je bila nova snaga, koja je po-stajala sve jača — borba za parlamentarizam, borba protiv pri-vidnog konstitucionalizma mogla je da se vodi samo pod uslovomda se istakne zahtev opšteg prava glasa, ali baš opšte pravo<jlasa bilo je poništeno državnim udarom od 9 novembra 1848, aburžoazija nije htela ništa da zna o njemu, jer ona s obzirom nasvoju privrednu snagu nije imala ničega da se boji od strane

Krune, a svega od strane radništva, čim ono bude došlo doprvih političkih prava. Ta klasa je dakle iz straha izbegavala od-

" 9 * 131



lučnu borbu, i bio je vrhunac komike, kada su njeni pretstavniclprebacivali kukaviduk baš Lassalle-u, oglašujući njegov zahtevodlaganja Skupštine kao beskorisnu, pasivnu rezistenciju. Tada se

sve, sve desilo onako, kao što je Lassalle predvideo na krajusvoga govora: vladi nije bilo ni na kraj pameti da se osvrće naponovno odbijanje Skupštine da odobri budžet, Skupština je po-stala saučesnik vlade, time što je dalje zasedala, dopuštala ni-podaštavanje svojih zaključaka i dozvoljavala vladi da produžtda igra komediju prividnog konstitucionalizma.

To je u nemačkoj is to riji bila poslednja prilika koja seburžoaziji pružala da osvoji vlast. Ona se nije borila, nije čak

ni shvatala svoju povoljnu poziciju, nego je osećala jedino strah,i pustila je da je gaze. Za Lassalle-a je, medutim, ovaj tok stvariznačio konačno kidanje sa buržoazijom. Za radništvo je kucnuočas da na scenu nemačke istorije istupi kao samostalna klasa;ono je preuzelo ulogu koju je bacila buržoazija rezignirano. U istovreme kada je Lassalle upućivao svoj poslednji apel buržoazijiru Leipzigu je pripreman radnički kongres. 23 maja 1863 osnovan je Opšti nemački radnički savez.

Bismarck je, medutim, postupao s buržoazijom kao sto jeona to zasluživala svojim držanjem. U roku od nekoliko mesedrasplamteo je borbu na celoj liniji: Landtag je zatvoren, štampane samo procesima maltretirana, nego i stavljena pod nadzorvlade; izdavani su najoštriji ukazi, koji su svaku slobodu štampednili iluzornom. činovnički kadar je prodšćen, oni koji su izgle-dali politički sumnjivi marali su da idu, prilikom unapredivanjaispitivano je političko raspoloženje činovnika; ko se nije poko-ravao, leteo je ili nije dobijao povišicu plate. Domobranski ofi-ciri su otpuštani. Sudije su morali da sude onako kako je zahte-vao Bismarck; politički procesi nagomilavali su se kao nikad ranije. U toku četiri godine, po Delbruckovim podacima, hiljadudnovnika premešteno je po kazni ili stavljeno na raspoloženje.Kada su odredeni novi izbori, koji su uostalom ispali nepovoljnoza vladu, Bismarck je dopustio svako sredstvo pritiska od stranevlasti. Prusku je stezala železna pesnica, ali buržoazija sa svo jim kompromisom nije dru kdje htela. Lassalle jo j je uzaiudno

132



doviknuo: »Ne novi kompromjs, nego protivnika za gušu i podpete.«

Tako je, medutim, postupio Bismarck. I pod takvim okolno-

stima se odigralo rođenje nemačke radničke partije.Slabićsko držanje naprednjačke stranke isteralo je iz nje

proleterske članove i glasače. Za kratko vreme je po nužnostiizvršeno konstituisanje jedne nove partije.

133



DEČAK ABSALOM

Objava zakona o štampi, koji se ubrzo manifestovao u za-branama i šikanama opozicionih listova, izazvala je prvi sukobBismarckov sa kronprincom Friedrichom. Nekoliko dana posleobnarodovanja tih naredaba, za posete zapadno-pruskoj рокга- jini, u Dancigu, u jednom govoru prilikom dočeka od stranegradskog pretstavništva, kronprinc je izjavio da on nije učestvo-vao u donošenju najnovijih naredaba; izrazio je otvoreno svojeneodobravanje i govorio o neslozi izmedu vlade i naroda.

Štampa je te izjave radosno prihvatila, sukob izmedu Krune i Skupštine izgledao je da će dovesti do rascepa u samojkraljevskoj porodici. Ove nesuglasice u kraljevskoj porodici, medutim, b ile su za buržoaziju u isti mah zgodna prilika da seizrazi kako ona uopšte nije protiv Krune.

Kronprinc je samom Bismarcku uputio protestno pismo protiv zakona o štampi, a u jednom pismu kralju ostavio mu na voljuda ga razreši svih dužnosti. Bismarck na to isprva nije uopšteodgovarao.

Medutim, niko povodom toga koraka nije bio uzbudenijiod samoga kralja; može biti da mu je bila nemirna savest, možebiti da je ogorčeno uvideo u kakav ga je položaj dovelaBismarckova politika, može biti da se bojao napada sopstvenežene koja je mrzela Bismarckove metode. Kralj je bio vojnik i

osećao je vojnički, kronprinčevo dezerterstvo možda ga je presvega pogodilo kao izraz vojničke neposlušnosti. Izgledalo je„

134



da će opet izbiti stari sukob izmedu vladaoca i sina; kralju jebilo 66 godina i baš je ležao u gripu, svakog momenta je mogloda dode do promene vlade; kronprinc, upoznat sa raspoloženjem

u zemlji, n ije hteo da deli nepopularnost koju su na sebe na-vukli Kruna i vlada. Nije hteo da primi nasledstvo koje bi mogloskupo da ga stane. I ko mu je garantovao da neće doći do kon-flikta izmedu Krune i naroda, koji bi mogao da se svrši progla-šavanjem republike?! Takve misli su bile u onim krugovima odo-maćene, upravo u kronprinčevim krugovima v!adao je već odavnostrah da će svršiti kao Karlo I i Luj XVI.

Wilhelm je bio rešen da protiv sina javno preduzme mere,

mora b iti da je pomišljao na to da stvori jedan drugi slučaj»Kustrin«;34) on i Bismarck sigurno su raspravljali o tom da sekronprinc pošlje u zatvor ili u zatočenje. Ali Bismarck, koji isprvana jedno Friedrichovo pismo uopšte nije odgovorio, a na kasnijanjegova pisma stavljao podrugljive marginalije, ne samo da nijehteo da stvori mučenika, nego je hteo da se po svaku cenuizbegne sukob u kraljevskoj porodici. Ne može biti ni govora dasu ga pri tom vodila samo njegova roajalistička osećanja, negoon nije hteo da ima u zaledu protivnika; znao je da u tom ve-likom sukobu sa Skupštinom stoji potpuno sam; ko mu je garantovao da će kralj istrajati? I tako on nagovori kralja da nepreduzima ništa — u obostranom interesu — »Postupite obazrivosa dečakom Absalomom!... Neka Vaše Veličanstvo izbegne svakuodluku ab irato,*) državni razlog treba da bude jedino merilo« — potsetio je kralja na simpatije, koje je uživao mladi Friedrich,kada je bio zatvoren u »Kustrinu«; kralj je popustio.

Ali posle nekoliko dana doneo je »Times« napis o sukobuu kome se govorilo o »samovoljnom suverenu i Stetnoj vladi«.Ostalo je tajna, ko je lansirao taj članak; sigurno neki prijateljkronprinčeve kuće. Ali jedina posledica je bila što je Bismarckdao spijunisati kronprinca, njegovu ženu i njegovu okolinu; jednoBismarckovo pismo Roonu nalaže da se kronprinc nadzire i prekooficira. Kronprinčeva žena pisala je uvredeno svojoj majci: »Okru-ženi smo špijunima, koji prate svaki nas korak, i odmah o svemu

*) donesenu u gnevu.

135



izveštavaju Berlin, i to naravno tako, kako bi se osujetilo svešto mi preduzmemo.«

Posle nekoliko meseci došlo je izmedu kronprinca i Bis

marcka do razgovora — bilo je to vise prepirka; kronprinc, koga je Bismarck oslovio, podozrevao je da Bismarck hoće da utreput za prelaz u njegovu službu. Jos trideset godina kasnije se-ćao se Bismarck »neprijateljskog izraza olimpijske veličine... joši danas vidim pred sobom zabačenu glavu, pocrvenelo lice i po-gled preko levoga ramena.«

Bismarck je princa uveravao o svojoj lojalnosti, pretstav-Ijao stvar tako, kao da mu je učinio uslugu, a da bi.ugušio sve

njegove sumnje, izjavio je da neće nikada biti njegov ministar.1 pošto je kronprinc bio čovek koji se lako raspaljivao, a zatimse ubrzo stišavao, naročito kad mu za ledima nije stajala žena,njegova ukočenost je odjednom nestala, razgovor se svršio pri- jateljskim rečima. Ali suprotnost je bila samo prividno prebro-dena. Kada je kronprinc sa svojom ženom preduzeo jedno inspek-ciono putovanje, gradske vlasti ga nigde nisu dočekale. Bismar-ckove kreature su produžile da ga prate, i kronprinc je sa ženomnajzad krenuo na putovanje po inostranstvu.

136



NOVA SNAGA

Bilo bi pogrešno misliti da je Bismarck buržoaziju hteo dauništi. Takvom nemogućom misli Bismarck se nikada nije bavio,on nije bio iluzionista, nego hladni proračunati realista. On jebio kao Lassalle, načisto, kakvu je ulogu igrao prividni konstitu-cionalizam; teorijska pomišljanja bila su mu uvek strana, možese čak red mirne savesti, da mu je nedostajalo dublje razume-vanje za stvarne snage, za pokretačke ideje jednoga doba, usvima periodima njegove političke delatnosti. Klasnu strukturu,snage koje su morale da delaju jedna protiv druge, nije nikadashvatao; kod njega se n igde ne može nad ni traga razume-vanja za takva pitanja. On je zapravo bio čovek površine, svojupolitičku misiju vršio je kao neki trgovac, samo s tom razlikom,što je raspolagao oružanom snagom i birokratskim aparatom,koji je stavljao u pokret kada su izneveravali drugi metodi. On je varao, izigravao svoje protivnike, uočavao njihove slabosti igazio po njihovim pravima, kada je znao ili zakljudvao da mu seneće ništa desiti. Njegovo preziranje ljudi, osobina koju je pro-vincijski junker usled svoga moćnog položaja doneo sa sobom,nije mu dozvoljavala da se divi ljudima, ali je dozvoljavala da ihzlostavlja. On je bio opsednut manijom vlasti, i pošto se pojaviou vreme kada je bio slomljen o tpo r jedine klase koja je josmogla da nastupi kao protivnik, uspeh mu je dao sigurnost. Za

vreme svoga uspona nije imao protivnika — otuda njegov uspeh,zbog toga je išao od uspeha ka uspehu.

137



Kada se pojavilo mlado radništvo, Bismarcku ni na trenutaknije palo na um, da se time odigrao jedan od najvažnijih doga-daja svetske istorije. Ne treba se zavaravati — najvažniji doga-

daj pruske i nemačke istorije od 1862 do 1914 godine nijeBismarckov ulazak u vladu, nego osnivanje Nemačkog radničkogsaveza — tad nova snaga istupa organizovano na političku scenu.

Ko je bio taj junker? ko je stajao iza njega? ko je bio tajlukavi diplomata bez i jedne ideje, koju ne bi bio imao već nekopre njega — ko je bio ta j učenik Bonaparte i Gorčakova, koji je bio potpuno usamljen i koji se u toku celokupne svoje poli-tičke delatnosti pokazivao ili kao žongler ili kao nasilnik? On je

sve zatekao gotovo.Gde je klasa koja ga je postavila na pozornicu is torije ,

kao snaga koja pokreće napred? Bio je junker, član klase kojaodavno već nije imala druge misije nego da obezbeduje svojepovlastice. On nije bio buržoa, ali je već odavno saznao da taburžoazija viče samo za obezbedenjem i da više nije sposobnani za kakvu političku akciju. Naravno, on buržoaziju nije hteo dasmoždi — nije to bio u stanju; a čak da je i hteo, prerezao bigranu na kojoj je i sam sedeo. Ali tu buržoaziju trebalo je pri-siliti na ustupke, da bi Kruna i apsolutizam mogli dalje da postoje.

Nije bila bai originalna zamisao, kada je Bismarck tu bur-žoaziju sad u neku ruku uzeo u klješta i pokušavao da je pri-teže. Taj metod je najpre isprobao Napoleon III. 1848 je opštepravo glasa upravo pretstavljalo revolucionaran zahtev, ono je uPruskoj dato preko volje, sa najvećim strahom. »Nadničarski par-lamenat« zvali su Bismarck i njegov zbunjeni kralj Narodnu skup-štinu. Buržoazija je politički abdicirala. Čega se od nje jos imalobojati? Ona sad već nije htela da ima čak ni opšte pravo glasa jer jo j je i samoj pred nadničarima silazilo srce u pete.

Napoleon je pokazao da se s tim pravom glasa može nestoda postigne. Mladi radnički pokret tražio je pravo glasa. A akose ono da? Šta je to radništvo moglo da bude tako strašno?Čovek kao Bismarck znao je da se izbori mogu fabrikova ti,

smatrao je da će s radništvom lako izaći na kraj, je r indu-strijsko radništvo uopšte nije poznavao; a prema poljoprivred-

138



nom radništvu imao je najmanje poštovanja, njegovi seljaciu Schonhausenu i na Kniephofu trčali su 1848 za njime; još jednomtreba ponoviti njegovo sopstveno priznanje: »Sposobnost da se

divim Ijudima u meni je slabo razvijena; naprotiv, mana mogaoka sastoji se u tome, što je ono oštrije za Ijudske nedostatke,nego za vrline.« Tako se moglo desiti da je preko svojih kreaturarasprostranio vest, kao da se on bavi mišlju da uvede opšte pravo giasa. To je bilo zamišljeno kao pokušaj zastrasivanja, i nijepromašilo cilj. Buržoazija se silno uznemirila, i sada se pogotovoosećala obaveznom, da junkera ne draži u Skupštini.

Bismarck je otišao korak dalje i potražio vezu s tom no-

vom snagom. Za Lassalle-a je sigurno zarana čuo; ne zna se dali ga je policija izvestila o Lassalle-ovim izlaganjima u govoru»Šta sad?« Gustav Meyer sklon je mišljenju da je Bismarckbio obavešten o tome. Izvesno je da je Bismarck uzeo inicija-tivu da se upozna sa Lassalle-om. Došlo je do niza razgovora,za njihov broj ne zna se tačno; ne zna se ni kada su te vezekonačno prekinute. Ali da su ti razgovori, makoliko da su ostalibez rezultata, od velikog značaja za radnički pokret, to nećeniko pored. Bila je zla kob, da je Lassalle išao Bismarcku i dase čak dao zavesti da stavlja predloge, iako je Bismarck njegazvao. Nesumnjivo je Lassalle skrivio, što je Bismarckovo držanjepostalo još izazivačkije.

Obadvojica su imali zajedničkog protivnika: naprednjačkustranku, pretstavnicu buržoazije. Ali obadvojica su, opet, bilipretstavnici dveju klasa, koje su stajale jedna protiv druge kaokrvni neprijatelji. Sam Lassalle je upravo objasnio odnose izmedu buržoazije i apsolutizma; nastupile su sve posledice, na koje je Lassalle ukazivao i do kojih je imalo da dode, ako se buržo-azija potčini. Šta je radništvo, koje je Lassalle mislio da pret-stavlja, moglo da dobije u savezu sa Krunom, sve da je i bilomoguće stvoriti socijalnu monarhiju, socijalnu narodnu kraljevinu,kako se Lassalle izjasnio pred Bismarckom? Tu je bio primer,koji je dao Bonaparta, tu je bio savez izmedu Cavoura35) i Gari-baldia, koji je doneo tako porazne plodovel Nedavno pronadenaLassalle-ova pisma Bismarcku pokazuju nesumnjivo da je Bismarck

139



pozvao radničkog vođu, ali i to da je Lassalle u tim debatamabio aktivniji partner i da je stavljao zahteve, koji su za Bismarckabili samo veoma zanimljivi, kojih se on rado sećao. Ali činje-

nica, da je bila stvorena mogućnost pakta izmedu Krune i prole-tarijata, postala je kobna za celi tok radničkog pokreta.

U jednom od poslednjih razgovora Bismarck je izjavio Las-ealle-u da će opšte pravo glasa biti oktroisano u izvesnom roku.Bismarck je, naravno, imao nameru da Lassalle-ove napade, iradnički pokret uopšte, okrene protiv buržoazije, da parira nadi-ranje protiv Krune i protiv apsolutizma, koji se skrivao iza maske.Najzad je Lassalle Bismarcka formalno gonio da ok troiie izborno

pravo, hteo je dakle da ono, Sto je imalo da se iznudi u borbi,dobije od Bismarcka kao poklon. Ove poslednje diskusije sunajžalosnija tačka u odnosima izmedu ova dva čoveka. Svršilo sekao što je Lassalle i zasluživao: kada je izbio danski rat iBismarck mogao da skrene pažnju sa unutrašnjih na spoljne pri-like, on je odjedanput prekinuo veze — na kraju je Lassalle biota j, koji je trčkao za Bismarckom; tikve, sadene sa davolom,najteže su se olupale o glavu Lassalle-ovu.

Dalji tok odnosa uzeo je sasvim bizmarkovski oblik: prvo jeon tražio protivnika, zatim je izmamio njegove zahteve i želje,ispitao ih samo s obzirom na njihovu vrednost za sebe, konstato-vao da za njega nemaju značaja, pa je tada puštao da protivnikoko njega obigrava, izigravao nepopustljivog, a kada se partnerdovoljno obrukao, i postao čak nasrtljiv, Bismarck mu je zatvoriovrata pred nosom. U Bismarckovom životu pretstavlja njegov su-sret sa Lassalle-om jednu epizodu, za radnički pokret strahovitoozbiljnu opomenu.

Kada je Lassalle uzaludno preklinjao Bismarcka, bio je većbeznadan, očajan čovek. Ali bila bi greška, kada bi se Lassalle-ove posete Bismarcku objainjavale samo njegovim duševnimstanjem. Jedno od Lassalle-ovih pisama sadrži čak »molbu«, daBismarck intervencijom spreči konfiskovanje njegove knjige. Tonisu više manifestacije jedne lepe, nego pogane duše. Posle pe-

deset godina Lassalle-ovi naslednici objaviće jevandelje soci jalne monarhije i unuku Wilhelma I odobravati ratne kredite .

140



„JESZCZE POLSKA NIE ZGINULA"

Bismarck je jedva če tiri meseca b io na vlasti, a već jeizbila evropska kriza. Poljaci su ustali protiv svojih ugnjetača ipokušali da svoju političku samostalnost izvojuju s oružjem uruci. Od krvavog ugušivanja poljskog ustanka u godini 1831 uPoljskoj je vladao brutalan režim carevih namesnika. Usied po-raza u Krimskom ratu i revolucionarnog vrenja, pod AleksandromII b io je režim privremeno nesto blaži, ali Aleksandar je b iokolebljiv čovek i postupao je po metodu »šećer i bič«. Kada suzakonom o ukidanju kmetstva date izvesne oduške i kada sesmatralo da je položaj siguran, a vojne posledice Krimskog rataprebrođene, pristupilo se novim nasiljima u Poljskoj. Naravnoda Garibaldijevi uspesi nisu ostali bez uticaja na raspoloženjePoljaka; među poljskim građanstvom koje je u prvom redu imaloda trpi pod ruskim gospodarstvom, bilo je rašireno mišljenje ,da će Napoleon III pomagati njihove težnje za samostalnošću;on je važio kao pomagač nacionalnih oslobodilačkih težnja, Na-poleonske tradic ije bile su u Poljskoj još žive, jer Car je bioosnovao vojvodstvo Varšavu i omogućio da Poljska uskrsne; za-boravilo se kako je b ilo pod tim režimom, ali n ije b ilo zabo-ravljeno uskrsnuće Poljske.

Prisilna regrutacija postala je povod za ustanak. U celojzemlji su planuli ustanci. Rdavo naoružane, iregularne čete drža-le su se junački pred carevom armijom. Kada je ustanak biougušen, poslao je Aleksandar u Varšavu jednoga dželata, Mu-ravjeva, koji je vršlo jezovit teror.

141



Borbe su bile dugotrajne. Neki istoričari misle da sucarevi oficiri rat namerno odugovlačili, jer je bilo prilike ne samoda se žanje slava, nego pre svega da se dobijaju odlikovanja

i unapredenja. Ustanak je celu Evropu stavio u pokret, revolucio-narne organizacije pomagale su ustanike. Bismarck zna da su mudani izbrojani, ako se Poljska i Rusija budu revolucionisale.Uostalom, sa pruskom intervencijom nema potrebe da se hita.Dokle god ona ne bude potrebna, Rusi neće dopustiti da do njedode, a kad postane potrebna, čuvaće se Prusi da dodu.

Nije se znalo za tajne pregovore koji su se vodili izmeduBismarcka i Aleksandra. Uskoro je general Alvensleben po na-

logu Bismarckovom sklopio sa Carem konvenciju, usled koje jeza ustanike bila zatvorena pruska granica; ruski i pruski koman-danti trupa imali su da se medusobno pomazu, u slučaju potrebeda čak predu preko granice da gone »rebele«. Alvensleben imao je da izjavi da su vladaoci u odnosu prema revoluciji saveznici,koje ugrožava isti neprijatelj.

Ova konvencija, koju je Bismarck gotovo nametnuo Caru,držana je u tajnosti, ali su činjenice ubrzo pokazale da onapostoji. U Skupštini je Bismarck hladno i cinično izazvao indigna-ciju opozicije, odbio je da da makakvo oba veitenje o sporazumu.Poslanici su ga obasipali grdnjama, Waldeck je prebacivaoBismarcku da čini usluge koje bi svakome naterale u obrazecrvenilo stida. Twesten je iz javio da cast v lade nije v i le častzemlje, istoričar Sybel, koji je kasnije postao istoričar Bismarck-ovih dela, prebacivao je ministru da vr ii hajku na ljude , zbogkoje je uvredena cela Evropa, a Simson je Bismarcka nazvaoakrobatom koji p le ie na užetu, i kome se svet d ivi, zato it one pada.

Ali Bismarck je prema svim tim kritičarima, koji se nisuusudivali da se late i drugih sredstava, osećao samo prezir, onse ne daje smesti i odbija njihova prebacivanja kao fantazije.Bio je sasvim siguran da njegova politika neće naići na smetnjesa strane buržoazije u Pruskoj. Kada se reiio da Caru nametne

uslugu od strane Pruske, on je samo dosledno sprovodio politikukoju je predainjih godina mogao samo da preporučuje , ali nije

142



mogao da je sprovodi. Simpatije Francuske prema Poljskoj, pro-lazno zbližavanje između Austrije i Francuske, a pre svega inte-resi reakcionarne pruske politike da Poljska bude podjarmljena,

to su bili razlozi kojima se on rukovodio pri sklapanju konven-cije od 8 februara. On je hteo da Rusiju obaveže i da je isto-vremeno prisili da bude nepopustljiva prema Poljskoj, znao jeda je Aleksandar na mahove mislio na koncesije u Poljskoj — tobi b io rdav primer i moralo je da se spreči. Liberalni pokre tn ije smeo da dobije oduške. Sporno je , da li je Bismarck iliAleksandar težio za bližom vezom, za savezom. Sigurno je da jeGorčakov nerado primio Bismarckovu uslugu; Bismarck se opet

plašio tešnje veze, jer je hteo da ima odrelene ruke u Nemačkoji nije hteo da protiv Austrije vodi borbu za ruske interese. Nijehteo da ima partnera, nego samo silu koja će mu pokrivati leda.što je u Krimskom ratu bila teorija , sada je postalo stvarnost,ali nikad Bismarck ne bi mogao, nekoliko meseci po svom dolaskuna vlast, da istupi tako svestan svoga cilja u službi evropskereakcije , da su liberali is tupili kao ozbiijn i protivnic i i da suBismarcka strerali u tesnac. Njegova politika u odnosu na Polj-sku bila je prva posledica poraza liberala i Skupštine. Akrobatinisu sedeli gore za ministarskim stolom, nego dole u sali.

143



VEĆANJE VLADALACA U FRANKFURTU NA MAJNI

Ovih meseci postalo je aktuelno i šlezvig-holštajnsko pitanje. Ako se Bismarck još osećao pritešnjen kada je izmeđunjega i Skupštine došlo do sukoba na pitanju reforme vojske,sad mu se pružila prilika da velikim spoljno-političkim delimaskrene pažnju sa unutrašnjih borbi. Bilo bi pogrešno smatrati da

je Bismarck ma i jedan trenutak mislio da do cilja dođe drukčijenego ratom. On je taj rat kao i druge ratove svesno pripremao.šlezvig-holštajnsko pitanje bilo je čak popularno, a izvesno vreme čak i nacionalno-revolucionarno pitanje. Sećamo se da jeLassalle pisao u vreme italijanskog rata, da bi rat za Schleswig-Holstein bio najpravedniji i najlegitimniji rat, da to ne bi biorat nekulturan, niti rat nacionalnog uništavanja, »Jer su nacio-nalno oduševljenje i sva prava samo na jednoj strani, na na-šoj!«... »Neka pruska vlada povede taj nacionalni rat, brzo, bezustezanja, sama, i iz sopstvenih snaga, bez saveznih intriga...U tome ratu koji isto tako pretstavlja životni interes nemačkognaroda kao i Pruske, čak i nemačka demokratija bi nosila za-stavu Pruske.«

Lassalle je verovao da bi rat za oslobodenje severnibprovincija stvorio pokret za nemačko ujedinjenje; on nikad nijeverovao u aneksije, u nasilja. Bismarck je, međutim, od početkakrize imao na umu da polapska vojvodstva dobija samo za Prusku, a inače da ih prepusti Danskoj. Zastupnik šlezvig-holštajnskih

interesa je postao Nemački savez, a ne nemačka nacija pod vod-stvom nemačke demokratije. Počela je surevnjiva borba izmedu

144



Austrije i Pruske u cilju iskorišćavanja narodnog pokreta, koji je izazvalo šlezvig-holštajnsko pitanje. Austrija je još jednom po-kušala da izvrši reformu Saveza, Franja Josif se bavio mišlju da

se proklamuje za nemačkog cara. Držanje pruske vlade u ustav-nom sukobu i u poljskoj revoluciji, osorne Bismarckove izjave oodnosu prema Austriji, njegove jedva uvijene pretnje, sve je toAustriju nagnalo da preduzrne mere pre no što bi Pruska poku-šala da vodi sve samostalniju politiku. Ali pokušaj prepada, nakoji se Franja Josif veoma brzo rešio, bio je osuden na propast.

U julu su Wilhelm i Bismarck boravili u banji Gastein, kuda je došao i Franja Josif. Čudan slučaj je hteo da je Bismarck pro-

pustio da s kraljem govori pre njegovog razgovora sa carem;Wilhelm je od Franje Josifa doznao program zasedanja, dao senagovoriti da ga primi i bio je rešen da da svoj pristanak. Kraljprvobitno nikako nije mislio da vodi rat protiv Austrije, a kamoli da rasturi truli Savez. Na taj put ga je postepno naveo Bismarck,pa čak ni Bismarckova govornička veština nije ga navela da pre-kine sa Austrijom, nego je on kapitulirao pred činjenicama koje

je Bismarck stvorio. Bismarck je stvorio takav položaj, ko ji bikralja demaskirao kao kukavicu i nečasnog čoveka, da nije po-§ao Bismarckovim putem. Vojnik se medutim nije ničega tako bo jao kao osude od strane javnog mišljenja. Njegovo shvatanječasti nagnalo ga je da kapitulira pred Bismarckom.

Ponuda Franje Josifa došla je Wilhelmu u ovom trenutkučak kao naručena, on se osećao kao čovek koji je sazreo u doba»Svete alijanse«, ideja solidarnosti vladalaca bila je čvrsto ukore-njena u njegovom mišljenju, vodenje borbe za nemačko jedinstvodrugim putevima značilo je za njega razaranje njegovih starihideala i davanje koncesija ustanovama koje je on mrzeo u du-bini duše. Prusko-austrijska alijansa bila je za njega nužan sa-stavni deo celokupnog njegovog političkog shvatanja. Kraljica,koja je u to vreme na njega vrsila velik i uticaj, smatrala je uisti mah da bi reforma Nemačkog saveza bezuslovno izazvala ipromenu unutrašnjih odnosa u Pruskoj. Stari čovek nije hteo da

se odrekne svoje reforme vojske, ali je istovremeno hteo i mirunutra; frankfurtsko zasedanje otvorilo je izlaz.

10, K e r s fe n , B i s m a r c k 145



Tada je car, kada je već izgledalo da počin je da duvadrugi vetar, poslao saskoga kralja. To je bio veoma umešan ša-hovski potez, kada se poznaje Wilhelm, koji je.pona vljao uprkos

svim Bismarckovim prigovorima: »Trideset Gospodara koji vla-daju i jedan kralj kao kurirl«

U toku dugih časova vodila se očajnička borba izmedukralja i ministra; taktika, koju je sada Bismarck primenjivao protiv obletanja Franje Dosifa, potseća na Lassalle-ove predloge zarešenje ustavnog pitanja — on nije hteo tu reformu Nemačkogsaveza koja je izgledala da će dovesti samo do novog potčinja-vanja Pruske i koja bi nužno imala da dovede dotl'e da bi

Pruska morala da učestvuje u celoj spoljnoj politici Austrije, kojamedutim uopšte nije bila nemačka država. On nije hteo da sePruska izloži opasnosti da u Italiji vodi ratove za interese Austri je na Balkanu, ratove koji bi Prusku mogli da odvedu u propast;doba Olmutza, bedna politika u Krimskom ratu, slaba pozicija uitalijanskim ratnim operacijama nisu smeli da se ponove. Austriji

je reforma Saveza bila potrebna radi pokrivanja zaleda, ona bitad imala odrešene ruke da u Italiji ponovo postane ofanzivnai da može da se makne na Balkanu. Medutim, Pruska se sa svo jim pokrajinama, čiji je geografski položaj bio nezgodaq, nala-zila izmedu protivnika Austrije — izmedu Rusije i Francuske — iimala bi da vadi kestenje iz vatre; bila bi istovremeno u opasnosti da žrtvuje svoju konzervativnu unutrašnju politiku i da dajekoncesije liberalima, demokratiji.

Za Bismarcka nije postojala mogućnost nemačkog jedinstvasa Austrijom, kao što nije postojala mogućnost jedinstva ni po-sredstvom revolucije odozdo. Da li bi revolucionarna demokratijamogla stvoriti nemačko jedinstvo, uvlačenjem cele austrijske mo*narhije, to nije samo problematično. I ona bi morala razoriti mo-narhiju, i ona bi morala uspostaviti nacionalnu samostalnost dotleugnjetenih čeških, rumunskih, ukrajinskih, madarskih sastavnih de-lova monarhije.

Ne znamo kakvim argumentima je Bismarck pridobio kralja,

znamo samo da je to bilo očajničko rvanje. »Kralja sam bukvalnou znoju lica svoga odvratio od njegove namere... Ležao je... na

146



sofi i imao je nastupe plača, a ja sam, kada sam mu oteo pismoo konačnom odbijanju, bio tako slab i iznemogao, da sam jedvamogao da se držim na nogama. Kada sam izašao iz sobe, tetu-

rao sam i bio toliko nervozan, toliko uzbuden, da sam prilikomzatvaranja vrata koja vode u pretsoblje sa spoljne strane istr-gao kvaku. Dežurni ađutant upitao me je, da li mi je rdavo.,Nije', odgovorio sam mu, ,sad mi je opet dobro'«.

Napolju je Bismarck razbijao posude, da sebi da oduške.Posle nekoliko dana kralj je iz Baden-Badena, gde se odi-

grala ta borba, otputovao, prošavši tik pored Frankfurta, — na-trag u Berlin. Vladaoci u Frankfurtu su, medutim, izjavili da odluke

moraju da budu jednoglasno donete; kada su Austrijanci posta-vili predlog da se stvar reši i bez Pruske, vladaoci su ih uputilina nove pregovore. Oni nisu bili voljni da se izjašnjavaju u korist jedne od ovih dveju država, išli su za tim da dobiju položajarbitra i da obe sile oko njih obleću. Tako se zasedanje svršilobez rezultata. Poslednji pokušaj, da se reforma Saveza izvedemirnim putem, propao je. Ali to je imalo za posledicu, da jeAustrija za najkraće vreme počela da traži zbliženje sa Pruskom,da bi se s njom sporazumela o Schleswig-Holsteinu. Prvi put tr-čala je Austrija za Pruskom. Trebalo je osujetiti zauzimanje polap-skih vojvodstava od strane Pruske.

10 * 147



,,VO VJEKI VJEKOV NEDELJIV"

15 novembra umre Friedrich VII, danski. On je to u martu1863 ponovno postavio u prvi plan to pitanje, kada je izdao patent koji je nagoveštavao prisajedinjenje Schleswiga Qanskoj.»Up ewig ungedeelt«, »Vo vjeki vjekov nedeljiv« — nije viševažilo. Savez je na austrijski i pruski predlog pozvao u julu Dan-sku da se izjasni o tom patentu. Pošto je Danska odbila, Savez seodlučio na izvršenje, Holstein je trebalo zauzeti. Posle smrtiFriedricha obznani Christian IX novi ustav, kojim se Schleswiganektira, a Holstein i Lauenburg dolaze u zavisnost od Danske.Na Holstein je, medutim, polagao prava princ Friedrich odAugustenburga, koji se proklamovao 19 novembra za hercogaFriedricha VIII od Schleswig-Holsteina. Njegov otac je svoje pravo bio prodao za skupe pare.

Neobično zapletena situacija završila se ne samo poziva-njem na londonski protokol od godine 1852, koji je utvrdio je-dinstvo provincija, nego pre svega i politikom Bismarcka, koji je pokušavao da prikrije svoje ciljeve, i koji je, prema prilikamai perspektivama, menjao svoje planove. Svoju pravu nameruotkrio je u ministarskom savetu, koji se odmah po smrti Friedrich-ovoj sastao u Berlinu. Bismarck je neprikriveno iskazao nameruda anektira vojvodstva za Prusku, ma i po cenu rata. Niko u Ne-mačkoj nije mislio na takav plan, londonski protokol bio je na-

padnut od javnog misljenja, tvrdilo se da ovaj nikad nije biopunovažan, i da je princ od Augustenburga legitimni naslednik.

148



Tako se mislilo u narodu, tako su mislili kralj i kronprinc. Kada je Bismarck otvoreno istupio sa svojim planovima o aneksiji,kralj je smatrao da je pijan. Kronprinc je digao ruke kao da

preklinje, kao da je posumnjao u zdravu pamet Bismarckovu.Ministri su ćutali zaprepašćeni.

Idućih meseci Bismarck je činio sve da se ne prozru njegove namere; prvo se suprotstavio javnom miiljenju, postavlja- jući u zajednici sa Austrijom zahtev Danskoj da se izvede londonski protokol. Važna mu je bila saradnja Austrije, da bi spre-čio svaku intervenciju neke strane sile. U isti mah se uverio damu je Rusija ostavila slobodne ruke. Vremenom je položaj ote-

žan, kada je Savez naložio Saksonskoj i Hannoveru da posednuHolstein.

Javno mišljenje je potpuno prožeto shvatanjem da će Pruska dići ruke od vojvodstava i da ne može da vodi rat. ULandtagu je Bismarck, čije smicalice niko nije mogao da prozre,izložen najžeićim napadima. Pri svem tom vodi dalje pregovoreo savezu s Austrijom u pogledu nastupanja prema Danskoj, za slu-čaj da ova ne prizna londonski protokol nego bude istrajala pritakozvanom »eider-danisch« ustavu, patentu Friedricha VII. U istimah daje Dancima na znanje, preko posrednika, da će Engleskaistupiti za prava svoje zemlje. Verovatno je računao na tvrdo-glavost Danaca, koji najzad više nisu mogli da uzmaknu. Danska je odbila ultimatum dveju nemačkih sila, tako je u januaru 1864došlo do rata, na izgled radi sprovodenja londonskog protokola,koji je utvrdio jedinstvo vojvodstava i njihov samostalni položaju danskom državnom savezu.

Rat pod takvom parolom je u Nemačkoj ne može biti manjepopularan. Pruske trupe u prvoj polovini rata uopšte se nisu su-kobile, Austrijanci žanju uspehe — ali mala Danska posle vise-mesečne borbe niti je potučena niti je savladana. S proleća ot-počeli su pregovori u Londonu, stranke istupaju svaka sa svojomželjom, Bismarck jo i uvek uporno traži sprovodenje londonskogprotokoia, Austrijanci žele da se populariiu i zalažu se za princa

od Augustenburga, Rusi nameću jednog novog pretendanta —zbrka postaje sve veća — u junu stupaju Prusi u ofanzivu, čim

149



je isteklo primirje. Prusi tuku Dance, osvajaju ostrvo Alsen i naputu su da zauzmu Funen i Seeland. Danci vide da su primorani nasklapanje mira, koji dobijaju samo po cenu gubitka vojvodstava

po Bečkom ugovoru od 30 oktobra 1864. Schleswig-Holstein stojina raspoloženju kako Austriji tako i Pruskoj. O princu od Augustenburga, protiv kojega je na kraju Bismarck isticao ruskog kan-didata, uskoro vise nema ni govora. Presudni poraz, medutim, nijepretrpela Danska, nego Austrija, Nemački savez, a pre svega de-mokratija. Austrija je dospela u kolotečinu pruske politike, Savez je pretrpeo neuspeh, ukoliko je srednjenemačkim državamapoverio izvršenje a toga morao da se odrekne u korist Austrije i

Pruske, demokratija je propala sa svojim kandidatom, princomod Augustenburga. Pruska vojska je prvi put, iako tek u dru-goj polovini vojne, pokazala da se izvršila jedna promena. Presvega je, medutim, Bismarck rešenjem pitanja, koje i nije bilorešenje, doveo Austriju u tesnac. Rusi su poljsku uslugu naknadilinajstrožijom neutralnošću. Napoleon je pustio Bismarcku na volju — ceo svet je bio zaprepašćen, razočaran i revoltiran u isti mah.Ono Ito je Bismarck činio bila je hazardna igra. Moralni efekat jebio porazan.

Čovek koji je u ovome sukobu zastupao interese Austrije,Rechberg, napustio je po zaključenju mira svoje zvanje — uBeču su se osećali prevarenim, i morali su da nadu krivca. Ali istiutisak vladao je I u vojvodstvima, u celom svetu.

To je bio kabinetski rat. Smicalicama, blefiranjem, izdajstvi-ma i intrigama Bismarck umalo što nije ostvario jedan cilj, prvo-bitni plan aneksije je propao isto onako, kao što je morao da seodrekne da vojvodstva prepusti »nepodeljena« Danskoj; bio jeprimoran da sa Austrijom deli upravu nad vojvodstvima. Kao po-slovan čovek imao je u vidu dva rešenja, sad se radilo o tomeda se izvuče korist iz trećeg rešenja.

Bitno je bilo, da se iz jedne stvari, koja je već godinamauzbudivala čitav narod, napravila stvar tajne diplomatije. Bismarck je rezonovao dovoljno trgovački da bi sebi istakao od

mah dva cilja; ta on bi se zadovoljio i sa prisajedinjenjem vojvodstava — v$žno je za njega bilo da je Austrija došla u zavi-

150



san položaj od njega. Šta je njemu bila Nemačka? Šta je njemubilo najprirodnije pravo dvaju plemena? Kada su velike sile pri-grabile vojvodstva, granična linija bila je povučena tako da su

čitave oblasti sa danskim življem bile okupirane. Koliko je ne-sreća poteklo iz tih žalosnih intrigiranja! Ugušen je jedan narodnipokret, a po zaključenju mira svet je video dve sile čiji zastup-nici nisu znali kako da počnu sa pljačkom. Pruski kralj, koji jena kraju krajeva bio donekle ograničen priprost čovek, zbunjeno je zamuckivao pri pregovorima u Schonbrunnu; on i ne zna da liuopšte ima pravo na vojvodstva. I još jednom se zaori glas Me-fista: »Samo zahvatite hrabro, i ne budite glupi«.

Bitno je sem toga još, što se tiče masa, da nije više bilošlezvig-holštajnskog pitanja. Ono je postojalo samo jos izmeduAustrije i Pruske. Jedna jabuka razdora ukotrljala se u dvoranuEvrope, davši mogućnost da latentni sukob izmedu Pruske i Austrije svakog trenutka izbije. Još nekoliko godina ranije Bismarck je izjavio da može da se obaveže da u roku od četiri nedeljeizliferuje jedan nemački građanski rat najboljeg kvaliteta. Akotaj rat nije izbio smesta po završetku danskog pohoda, to je za-visilo samo od Austrije, koja se prvi put našla potisnuta od Pruske u drugi plan, čija vojska nije bila na visini i koja se još ibojala da navuče na sebe omrazu nemačkog gradanskog rata.Bismarck je, medutim, još uvek bio u konfliktu sa parlamentom

— unutrašnji rat se samo pooštrio; kaznama i premeštajima či-novnika, šikaniranju štampe i proganjanju političkih protivnikanije bilo kraja. U istini je Bismarck već vladao neograničeno, aburžoazija je bila mirna zato sto joj je Bismarck poklonio nekoliko povoljnih trgovinskih ugovora i što je konjunktura bila po-voljna, s druge strane pak radnički pokret u gradovima postajao je sve ja d . Tih godina Bismarck je formalno nagovarao radnikeprotiv preduzimača, udesio — ne može se drukdje red — slanje jedne misije šleskih tkača u Berlin, — ova se čak pojavila udvoru i bila tamo primljena, da bi od Bismarcka morala čuti pod-rugljive red: »iduće nedelje vala još neće biti gušdjeg pečenja!«

Bismarck je čak pokušao da stvori proizvođačke zadruge,izdirao se na preduzimače, sve to samo u nameri da zastraši bur-

151



žoaziju i da jednoj politick! siaboj klasi da izgied jačine. On jetu primenjivao bonapartističke metode.

Šta je htela Austrija u vojvodstvima? Šta je mogla tamo dauradi? Jedan korpus je ležao otsečen, daleko od rodne zemlje,nedorastao ozbiljnom napadu ma koje sile. Bečlije su pale uklopku, iz koje su mogli samo silom da se izvuku. To je nesumnjivo. Ali njegova vojnička slabost, teška unutrašnjo-političkasituacija, a pre svega bojazan od posledica jedne otvoreneborbe, primorali su Beč na taktiku manevrisanja. U prvi mah seosvrtalo za saveznicima — u inostranstvu se nisu mogli naći: ne-prijateljski i do zuba naoružana stajala je ruska granična oblast,u Italiji je Austrija imala Veneciju, za kojom je Vitorio Emanuelopružao ruku, u pozadini je stajala Francuska, kojoj ni malo nijeb ilo stalo da jedna sila u Nemačkoj postane jača od drugih.Napoleonu nije bila neprijatna činjenica da se prvi put našaoznačajan predmet spora izmedu Pruske i Austrije i da se sve višepribližavalo izbijanje nemačkog gradanskog rata. Za Bonapartu je dolazio u obzir samo onaj koji je najviše nudio. A šta je

njemu mogla Austrija da ponudi?! Mnogo je veća bila opasnostda Austrija prepusti polapska vojvodstva, a od Pruske uzme garantiju za Veneciju. Ništa ne bi bilo kobnije za Napoleona negoaustrijsko-pruski sporazum, do kojega, na sreću Francuske, Bismarcku nije bilo stalo. Već pred kraj godine Bismarck je prekopruskog poslanika u Parizu dao na znanje Bonaparti da i ne misli da obezbeduje Austriji posed Venecije. Čak je Bismarck iiao jo§ i dalje i stavio caru Napoleonu u izgied zahvalnost Pruske,

ako se bude prijateljski držao. Tada je Bismarck rasmatrao mo-gućnost jedne prusko-francuske alijanse, čijem se zaključivanjunajzad opire, samo zato §to bi obaveze mogle značiti veće ja-čanje za Francusku, a ne za Prusku.

Austrija, napuštena, razočarana, u nedoumici i nagnana utesnac, trudila se da pridobije srednje-nemačke države; isticala je kandidaturu princa od Augustenburga i pokušavala na taj na-

čin da osujeti učvršćivanje Pruske u polapskim vojvodstvima. Satom kandidaturom je Bismarck saglasan, ali samo pod uslovom

152



vojničke unije ša Pruskom, stupanja u Carinski savez, pruskih po-sada u Rendsburgu, kontrole nad kanalom u Severoistočnommoru, koji se imao probiti. Sve su to uslovi, koji su u krajnjoj

liniji značili aneksiju.Austrijanci su se protivili. Maja 1865 sukob je izgledao ne-

izbežan. Bismarck je u Parizu i u Florenciji sondirao držanje vladeu slučaju austrijsko-pruskog rata. Ali on je potcenjivao lukavostBonaparte, koji je ba§ u tome trenutku vodio pregovore sa Be-čom — on je verno sledio svoju politiku, koja nije htela da seobaveže nijednoj sili. I Ita lija je oklevala. I tako je Bismarckmorao u avgustu 1865 da zaključi Gaštajnsku konvenciju: Pruskadobija na upravu Schleswig, Austrija Holstein. Udeo Austrije uLauenburgu kupila je Pruska.

Ovim sporazumom pogaženo je sve ono što je dosad va-iilo kao »sveto i neprikosnoveno«. »Up ewig ungedeelt« bila jeparola vekovima, sa tim bojnim pokličem vodili su se ratovi, zbogn je se tuklo 1864 — a kraj je bio, da su jači delili pljačku —promućurnija je bila Pruska.

Kralj je iz zahvalnosti podario grofovsku titulu čoveku kojega je pri izbijanju rata smatrao pijanim.

Ove teritorijalne tekovine Pruske bile su prve od pedesetgodina naovamo; kralj je tih dana pretrpeo veliku promenu, kakoto sam Bismarck potvrduje, njemu su se počela sviđati osvaja-nja. Posed Kilske luke izazvao je želju za izgradnjom pruske mor-narice. Ali parlament je odbacio zahteve u pogledu momarice.Ovo odbacivanje nema velik značaj — jer je bilo jedino izraz

jaSenja na principima od strane jedne slabe opozicije , koja je iiznutra i spolja već davno bila pokolebana. Mnogobrojne istak-nute vode naprednjačke stranke već su se rasplinjavali u slavo-pojkama vladi kada je bila zaključena Gaštajnska konvencija.

Rat sa Austrijom je za Bismarcka sada jo§ bio jedino pitanje vremena i prilike. Postavljao se zadatak da se preduslovi na-čine što povoljnijim. Jedan bolji odnos sa opozicijom bio je naj-manja briga. U danskom ratu stekao je iskustva da se može voditi rat van Pruske a da se unutra ne pokrene nijedna ruka na

15 3



otpor. štampa je bila ugušena, onih nekoliko radničkih lis tovanije imalo publiciteta, njihovi urednici zatvarani su svakom pri-likom. Sa opozicijom u parlamentu svršio je Bismarck brzo, sa ne

koliko podrugljivih primedbi. Vojska je , medutim, bila »na go-tovs« i sve se dalje reorganizovala. Čega se ima bojati?

154



PRUSKA I NACIJA

U oktobru 1865 sastao se Bismarck sa Napoleonom u Biar-ritzu i izašao na sredu s otvorenim kartama. Nije krio svoje na-mere da iduće godine povede rat; Napoleon je dao nazreti daneće praviti teškoće Pruskoj. Bogme sad je i sam zapao u tesnac

— avantura u Meksiku progutala je mnoštvo ljudi i velike pare, uAlžiru su vladali nemiri. Nije mu bio potreban evropski rat, a akose Pruska i Austrija dočepaju za kose, njemu je to jedva mogloda škodi. Još uvek je verovao da može da igra posrednika. Ovdeu Biarritzu izaSao je kockar, oktobra 1865, sa svojim adutom, kojiviSe nikad neće dobiti natrag.

A onda započeše pregovori u Ita liji. Da, tako se praveratovi: Ministri putuju, kraljevi savetnici se sakupljaju na veća-nje, telegrafske žice zuje, kuriri imaju posla. A narod o svemutome ne zna ništa, štampa čuti ili pak donosi vesti na jezikukoji razumeju samo upućeni. Signalne stanice najneobičnije vrstedaju migove.

U Holsteinu sede Austrijanci, daleko od obale Dunava, ičine gluposti, odjednom se ponova oduševljavaju za princa odAugustenburga, — ta oni bi hteli da se otarase toga Holsteina.Čudno mora da je bilo u njihovoj glavi, jer oni nisu hteli rat kojinisu mogli voditi — ali oni su sami davali Bismarcku materijal —radili u štampi protiv Pruske, pravili raspoloženje za princa odAugustenburga — u Kielu su se Prusi toliko bili odomaćili kaoda su od pamtiveka tamo, jaki odredi vojske logorovali su na-

155



okolo po zemlji. Bismarck je bio na konju i čuvao se da se ikomeša u unutrašnje pruske prilike — nije više bilo šlezvig-hol-štajnskog pitanja. Schleswig je pripadao Pruskoj.

Buka koju je Bismarck podigao sračunata je ujedno i zakralja, kao da je b io napadnut njegov autoritet. Dejstvo nijeizostalo. 21 februara 1866 sastao se u Berlinu ministarski savet,kralj je revoltiran protiv Austrije i iz javlju je : »Mi nećemo daprovociramo rat, ali mi moramo da idemo napred našim putem,a ne da ustuknemo zaplašeni od jednoga rata!« Prvi put se Wilhelm pokazao sklon da ne izbegava rat protiv Austrije.

Odluka za rat nije donesena, pa ni mere naoružanja nisu

naređene. Ali na ovakvim krunskim većima retko kad se donoseposlednji zaključci. Ni u Potsdamu, 5 jula 1914, nije donesen po-slednji zaključak.

Kronprinc i jedan ministar opominjali .su. Ali nadn na kojise kralj, koga je teško bilo dovesti do odluke, već izjasnio, da-vao je Bismarcku i generalima nadu da se vise nije trebalo boja ti otpora. Nekoliko nedelja docnije mogla je već prestolona-slednikovica saopštiti svojoj majci u Engleskoj da su stvari sa-zrele za odluku; ona se osu na Bismarcka: »Taj zli čovek pariras najvećom umešnošću, kvari sve dobro i zaoštrava situaciju —priprema rat, okrećući i obrćud sve dok ne odgovara njegovimnamerama... Toliko se neistina pušta u svet, da je čovek potpunozgranut kad ih čuje; ali mreža je vešto spletena, I kralj Pruske,pored sve svoje mudrosti, sve više pada u nju...«

Kralj, međutim, idućih nedelja i meseci kao da se pokajaozbog svojih red od 21 februara, verovatno je opet ojačao uti-caj žena. Generali su se svakako tužili na neodlučnost Wilhelmo-vu, na njegovo oklevan je, na njegovu sporost. Roon je u todoba pisao: »Mi smo veoma složni, ali »mi« nismo uvek sklonibrzim zaključcima i postupcima«. Oni nisu bili zadovoljni sa svo

jim kraljem i radili su na svoju ruku, da bi ga postavili pred svr-šene dnjenice. Ponova su se Bismarck i Roon zaverili na zajed-ničko delanje. Krajem marta piše Bismarck Roonu: »Veoma je po-

željno da kralj jos ujutro izda svoju definitivnu naredbu. U četvr-tak (veliki četvrtak) neće više biti u potrebnom raspoloženju. Vi-

156



dećete ga sutra... ne biste li mogli udesiti da nas obojicu nak-nadno pozove na referat?« Kralj se uplašio, pošto je potpisaonaredbu za delimičnu mobilizaciju, odjednom se seti da je veliki

petak — upita bojažljivo Roona ne bi li bilo moguće da se oda-šiljanje naredbe odloži do nedelje.

U martu se energično vode pregovori sa Francuskom i Italijom. Napoleon nagovestava pretenzije na granice Francuske od1814; Bismarck nipošto ne prekida pregovore, tim manje što uisto vreme — a Bismarcku to nije nepoznato — Pariz pregovarasa Bečom. Mi danas znamo da su oba nemačka dvora dala pro-zreti da se odriču leve obale Rajne ako Napoleon ostane neu-

tralan u prusko-austrijskom konfliktu... Deutschland, Deutschlanduber alles...

Pregovori sa Italijom otežavaju se, u Florenciji se boje da ihBismarck ne izigra. Već davno su kružile glasine da će se sukobsvršiti na račun Italije , da će Bismarck garantovati Austriji Ve-neciju i dobiti Hostein. Takve misli je Bismarck izricao čak i ukrunskom savetu, ali nesumnjivo mu nije bilo stalo do raščišćava-nja odnosa mirnim putem; garantovanje Venecije bi uopšte uklo-nilo sukob zbog vojvodstava, ali tu je bila reforma Saveza, tu jebio odnos Pruske i Austrije uopšte. — Putevi Bismarckovi krivu-daju, ali njegov cilj je stalan — on hoće da ima Italiju uza se ida je tuče. To je nesumnjivo.

Krunski savet je odlučio da Moltke vodi pregovore u Florenciji, kad se iznenada pojavi u Berlinu, 14 marta, italijanski general Govone. Njegova pojava uzbunila je ceo svet. To je biorat. Austrija je dva dana kasnije uputila Bismarcku pitanje da liPruska hoće da nasilno raskine Gaštajnsku konvenciju. Bismarck je odgovorio ne zbunjujući se: »Ne«, i pregovarao dalje sa Go-voneom. Austrijanci, stavljeni u škripac, reagirali su pretnjama daće šlezvig-holštajnski spor predati saveznoj skupštini i da će na-rediti mobilizaciju savezne vojske. Na to je Bismarck u jednomraspisu najavio reformu saveza. Sukob se pooštrio do krajnosti.

Tri nedelje trajali su pregovori sa nepoverljivim Italijanom.

Generala je zabrinjavalo držanje kralja, koji kao da je prema Itali ji osećao nesavladljivu antipatiju — nije mogao da joj oprosti

157



njeno nacionalno-revolucionarno poreklo. Bismarck ga je umirivao,ponudio je savez koji bi obavezao Italiju da zarati čim Pruskastupi u rat. Italijani su tražili ugovor o ofanzivi, sa kojim se Bis

marck nije saglasio, nije hteo da bude obavezan. Posle dugogcenjkanja zaključen je ugovor sa rokom od tri meseca; u tomeroku Bismarck je želeo da otpočne rat. Sad je razumljivo nava-Ijivanje Roona, njegovo nestrpljenje zbog kraljevog oklevanja.

Istih dana, dok Bismarck zaključuje ugovor sa Italijom, po-kušavaju Austrijanci da se nagode i izjavljuju da su spremni dase razoružaju, ako se Pruska razoruža. Bismarck se izvlači; tad seobelodanjuje italijansko naoružanje. Austrijanci napuštaju svoje

predloge. Bismarcku stoji otvoren put.9 aprila Bismarck je uputio saveznoj skupštini predloge za

reformu saveza. Tražio je da savez zaključi: »da se sazove sa-bor koji bi proistekao iz neposrednih izbora i opšteg prava glasacele nacije, dan saziva bi se јоб bliže utvrdio , da bi primio idiskutovao projekte nemačkih vlada o reformi saveznog ustava;u međuvremenu pak, do sastanka sabora, da se utvrde ti projektimedusobnim sporazumom vlada«.

Pruski poslanik je izjavio da bi bilo potrebno »da se §to jemoguće pre sastavi jedan odbor ad hoc«. Austrijski poslanik jeizjavio da se ograduje i zadržao je za svoju vladu pravo nadalja izjašnjenja.

Bismarck ni trenutka nije mislio ozbiljno sa tim predlogom;za njega je on imao samo značaj sredstva koje treba da rasprštinemačke države. On je znao da Austrija neće prista ti na to,ali je znao isto tako da ni on neće moći da otpočne rat zbogSchleswig-Holsteina. Ovaj rat je bio nepopularan i obećavao jemalu korist. Reforma Nemačke je bio cilj. Ali borba za tu reformu morala se voditi svim demagoškim sredstvima, ako je trebaloda ima izgleda na uspeh i da dovede do obezbedenja pruskehegemonije. Bismarcku nije bilo stalo do rešenja nemačkog pitanja; reforma saveza — a govora je moglo biti samo o reformi — bila je sredstvo. Velika ideja koja je zavladala svima duho-

vima bila je zloupotrebljena od jednog provincijskog junkera kaotrik, kao smicalica. Parlamentarizam je izigran da bi se stvorilo

158



raspoloženje protiv Austrije. Sve pravo, sva veličina, sve, sve što je milionima Nemaca bilo sveto, za šta su hiljade lile svoju krv,postalo je objekat jednog prepredenog političkog avanturis te.

Onako kako je sad Bismarck stavio pitanje na dnevni red, refor-ma Saveza bila je politički hohštapleraj. Učenik Bonaparte oku-§ao se na svome majstorskom delu.

Od izbora za Rajh — prava pojedinih zemalja nisu bila čakni dotaknuta — Bismarck nije strahovao. Radi umirenja pisao jegrofu Bernstorffu u London: »U zemlji sa monarhističkim tradicijama i lojalnim nastrojenjem i opšte pravo glasa će, uklanjajućiuticaj liberalnih klasa buržoazije, dovesti do monarhističkih iz

bora... U Pruskoj su devet desetina naroda verni kralju i samosu veštačkim metodima izbora dovedeni do drukčijeg izrazasvoga mišljenja«.

Bismarckov predlog izazvao je kod mnogih revolt.Na kronprinca je Bismarckov predlog delovao kao bogo-

hulna igra sa najsvetijim stvarima. Srednje-nemačke države nasto- ja le su da pre dlog odugovlače protivpredlozima, zahtevale sunapjp re nacrt ustava. Bavarsku Bismarck n ije mogao da pri-dobije.

U maju se Austrija baktala novim pregovorima. Kako jeteško pristupala ovim raspravama, kako je često, i po cenu ka-kvih poniženja, pokušavala da sačuva mir, jer njena slabost joj

je bila očita. Ali ova nastojanja primorala su Bismarcka da vrda,da prividno pristaje na nove predloge, da u zgodnom trenutkuprekida, da ne bi stajao kao krivac.

Teškoće su rasle, kada je Napoleon istupio sa idejom jednog evropskog kongresa. Kad bi došlo do izvođenja, bilo bi sveodgodeno, izmenjeno, bile bi date druge činjenice. Kao da jenastupila kriza Bismarckovih ratnih priprema. Bismarck je naveopruskoga pretstavnika u Parizu, Goltza, da pregovara sa Napo-leonom. Razume se da nije hteo kongres, radije bi činio ustupke — radije neka Napoleon direktno zahteva šta traži. Napoleon jeiz jav io posle izvesnog okolišenja : »Oči čitavog mog narodaupravljene su na Rajnu«. Ukratko pre toga mu je Austrija dalapravo na levu obalu Rajne, zasto bi trebalo da Bismarck bude

159



sitničav? U jednom razgovoru sa Italijanom Govoneom Bismarck je nagovestio da će ustupiti Francuskoj Sarsku oblast i druge delove na levoj obali Rajne, jer on je više Prus nego Nemac, i radi

dobroga cilja on će već izvršiti jednu malu veleizdaju. . . U razgovoru sa Benedettiem je onda Bismarck sasvim otvoreno staviou izgled ustupanje pruskog Triera. Do gotovog sporazuma sva-kako nije došlo, suviše brzo su se događaji nizali. Dokumentarno je samo jedno ponizno pismo Wilhelma Napoleonu ukratko predizbijanje rata, u kome se izražava želja da će car ostati neutra-lan. Napoleon je odgovorio kao delfijsko proročanstvo: Promeneu ratu ne mogu se predvideti, a u njegovu lojalnost može kralj

da bude siguran ...Po takvom nestalnom i močvarnom tlu kretali su se osnivači

i proširite lji Rajha. Ćinila bi im se nepravda, ako bi se jed inoPrusima prebacivala vele izda ja — u Beču su bili samo glupljinego u Berlinu i činili su Napoleonu čvrsta obeć^nja da će muprepustiti levu obalu Rajne.

Predlog Napoleona za saziv kongresa nije primljen, jer seAustrija uporno branila da se na kongresu raspravlja o teritori- jalnom uvećavanju. Usled ovog opiranja postao je ceo kongresiluzoran.

Grozničave ratne pripreme nastavljene su na obe strane,čltava Nemačka strahovito se uzbudila, raspoloženje je uopštebilo oštro protiv-prusko; u maju je u Berlinu, u aleji Unter denLinden, jedan student pucao na Bismarcka; Austrija se nadala daće uskoro mod da podvikne, kada su južno-nemačke države, aosim njih Hannover, Saksonska, Kurhessen i Nassau stale na njenustranu.

1 juna predala je Austrija šlezvig-holštajnsko pitanje Savezui sazvala holštajnski staleški sabor. Bismarckov kontra-potez sa-stojao se u objašnjenju da je Gaštajnski ugovor prekršen, jer sta-leži hoće u Holsteinu da proklamuju princa od Augustenburga. Nato je Manteuffel dobio nalog da umarsuje u Holstein — on se pro-tivio borbi, ali umaršovanje je bilo dovoljno da skloni Austriju dapovuče svoje trupe. Sve je sa strane Austrije sračunato na to dase pokaže da Bismarck nije u pravu. Ovaj je opet dovoljno ciničan

160



da izrazi žaljenje što pri ulasku u Holstein nije došlo do krvoprolića.Njegovi sledeći koraci odlikuju se neuporedivom primitivnošću;on je vodio politiku kao da je baš svu nepravdu hteo da ima na

svojoj strani: 10 juna predao je Bismarck vladama svoj nacrtustava, koji je isključivao Austriju Iz Saveza, predlagao nov Savez i parlamenat, kao ranije u predlogu od 9 aprila. Austrijanciobjavljuju na osnovu kršenja Gastajnskog ugovora saveznu eg-zekuciju. Srednje-nemačke države se mobilišu. Bismarck prekoSavignya objavljuje istupanje Pruske iz Saveza, po njemu je Savez pogažen objavom rata Austrije , Pruska smatra Savez kao»ugašen«.

Kneževima Hannovera, Saksonske, Kurhessena i NassauaBismarck upućuje poziv da smesta prihvate pruske predloge reforme ili da stupe u ratno stanje. Kneževi odb ijaju zahteve Pruske.

Bismarck je postigao svoj rat.Objava rata Austriji sledila je nekoliko dana docnije. Bis

marck je izjavio da je po odredbama Saveza obavezan da štitinapadnute clanove, jer su u meduvremenu pruske trupe upale uHessen, Hannover i Saksonsku . ..

Jos pre nego što je pala odluka o ratu i miru, pokušao jeBismarck zbliženje sa naprednjačkom strankom, da bi je pridobioza sebe. Od januara 1866 imao je poverljive razgovore sa umere-nim liberalima i trudio se čak da na taj način utiče na javno mi§-Ijenje u smislu svoje politike. Naprednjak Lasker, za koga je Bismarck u mnogim razgovorima imao samo prezir, išao je već aprila1866 tako daleko da je na jednom javnom zboru pohvalno govorio o Bismarckovim planovima. Junker je, veli, u razgovorima saliberalima izjavio da se u društvu »Kreuzzeitunga« baš ne osećanaročito prijatno, da želi jedan drugi sistem, da hoće da iskori-sti liberalne snage i da je spreman da vrati uslugu uslugom.

Laskera su na zboru ismejali, ali vode liberala su već bilesklone da popuštaju. Bismarck je govorio primamljivo, u žargonunjima pristupačnom. Politika je posao. Koji buržoa ne bi bio dlr-nut takvim zvucima? Bismarck je dalje bio dovoljno ciničan da

nagovara hanoveranca Bennigsena da poradi za interese Pruskeu Hannoveru, da obrazuje tamo ministarstvo i da pridob ije Han




nover za Prusku. Bennigsen je odbio revoltiran — Bismarck celogsvog života nije mogao da shvati taj postupak. Jedno je za Bismarcka bilo sigurno: buržoazije nema šta da se boji, pa makar

i izgubio igru. Pri tome je finansiranje rata išlo tako rdavo, da su juna blagajne imale na raspoloženju taman sredstava za pet dana.Bankarska kuća v. d. Heydt pribavila je milione. Bleichroeder jeveć tada bio u prisnijoj vezi sa Bismarckom, i bio je kod Bismarcka kao kod kuće. V. d. Heydt je iz zahvalnosti za finansiranje rataproizveden za ministra. Tako se ušlo u taj rat, nesmetano nego-dovanjem koje je u masama izazvalo ovo spekulisanje ratom. Doprotesta naprednjačke stranke nije došlo, jedino mlade radničkeorganizacije izjasnile su se protiv rata.

Prvi put u istoriji sveta podiglo je radnistvo svoj glas, kadasu vladajući krugovi radi svojih interesa vodile rat. Na jednomvelikom demokratskom zboru, koji se održao maja 1866 u Frank-furtu na Majni, održao je dvadesetšestogodišnji August Bebel govor, u kome je izrekao svoje mišljenje kao »čovek iz radničkogstaleža«. Žigosao je politiku Bismarcka i označio kao prekrsiteljamira Prusku, koja nikad nije mislila na ujedinjenje Nemačke negonastoji samo da po mogućstvu što vise poveća svoju zemlju. Mo-ramo navesti neka mesta iz toga govora, jer ona svedoče o ras-položenju naroda iz tih dana, i jer su pre svega važna i zbogtoga što dolaze iz usta čoveka koji je svoju klasu vodio ka po-bedi nad Bismarckom; sve što je Bebel tada iskazao stoji u pot-punoj suprotnosti sa Bismarckovim delima i rečima. Bebel nijetrčao za Bismarckom kao Lassalle, nego mu je objavio rat. Za Be-bela nisu postojale mogućnosti pregovaranja ni taktičke akroba-tije. »Ta, Pruska nije podarila ni ustav obećan sopstvenom naroduza vreme oslobodilačkih ratova, kada je ovaj pošao u rat u imeBoga, Kralja i Otadžbine i podneo najveće žrtve, kako u imanjutako i u krvi. Ustav je pruski narod dobio svojim pretećim drža-njem godine 1848. Tada je prisilio vladu da mu da ustav. Uopšte,da li bi nam ko mogao dokazati koje su te naročite zasluge koje je Pruska stekla za interese Nemačke? Da li su to možda ona de-

magoska huškanja dvadesetih i tridesetih godina i tlačenje sva-kog slobodnog ispoljavanja mišljenja, u čemu se tako prisno sla-

162



galo sa Austrijom? Ko je bio u prvom redu što je ugušio u krvislavni ustanak 1848 i 1849? Pruska! Ko je u Badenu poubijao sto-tine boraca za slobodu i streljao presudom prekog suda druge,

kao na primer Adolfa von Trutschlera i Maxa Dortua? Pruska! Ko je u Drezdenu ugušio majski ustanak, pobio borce za ustav Rajhai ponova podigao na noge već propalu saksonsku vladu? Moželi da ima poverenja nemački narod možda prema Pruskoj go-spodina von Manteuffela ili prema Pruskoj gospodina von Bismarcka, sa njegovim preziranjem prava i ustava države? Zacelone! I tu Prusku hoće sada da stave na čelo Nemačke, državukoja po čitavoj svojoj istoriji, sa izuzetkom perioda od 1807 do

1810, kada je ležala smoždena, nije nikada bila liberalna državaniti će ikad takva biti! Ko god drukčije sudi o tome, taj ne po-znaje Prusku!«

1 jula izdao je odbor frankfurtskog zasedanja poslanika pro-klamaciju, koja je bila potpisana i od Rockela, i u kojoj je staja lo : »Nacija neće da služi kako Austriji tako ni Pru skoj...« Na-cija smatra svojom dužnošću... »da obezbedi sebi učešće u od-lučivanju svoje sudbine, putem opšteg narodnog naoružanja i

zajedničkog narodnog pretstavništva«.Ali ko je bio nacija?Dobronamerni apel došao je dockan. Kada se pojavio, sud-

bina je odlučila o nemačkom pitanju. I pre svega — gde su bilemase koje bi se podigle sa oružjem u ruci protiv kneževa svihnemačkih država i izvojevale nemačku republiku? Nije postojala jos nijedna velika opšta organizacija. Strašna tragedija lebde la jetoga leta nad sudbinom Nemačke. Buržoazija je preko svojih voda

paktirala u mraku sa vladajućom klasom, radništvo nije bilo dovoljno jako za političke akcije. I tako Bismarck nije imao pro-tivnika.

11* 16 3



CARSKO JAHANJE KOD KONIGGRATZA

Austrijska koalicija, medutim, nije bila vojnički dorasla pruskoj vojsci; njene snage su bile rasparčane; Pruska je, zahvaljujućtodličnim pripremama, navalila na trupe srednje-nemačkih država,zaposela prestonice, sprečila hanoverskoj vojsci povlačenje na jug, izvukla dodule kod Langensalze batine, ali je uspela da, do-bivsi pojačanje, nagna na kapitulaciju vojsku hanoveranskogakralja. Prusi su umaršovali u Bavarsku, odneli pobedu u nizu bitaka i stigli na kraju rata do visoravni izmedu Nurnberga iMunchena.

Saksonska je posednuta bez otpora; njene trupe su — stra-teški umesno odmaršovale i sjedinile se u Češkoj sa austrijskim.Dve pruske armije nastupile su ka Češkoj. U klancima i brdimaSudeta došlo je do prvih sukoba.

Moltke, koji je otskora postao set generalštaba, naredio jeda armije nastupaju odvojeno, da bi se sjedinile u zemlji protiv-nika za odlucnu bitku. To je bila nova, iznenađujuća taktika: uokolini kralja nepoverljivo se gundaio, sam Wilhelm bio je skep-tičan i samo se teškom mukom dao ubediti. Generali koji su Molt-keove naredbe izvodili bez volje i ne shvatajud ih, gubili su vreme, nekoliko bitaka je čak izgubljeno, ali nesjgurnost Austrija-naca pod vodstvom Benedeka, koji je bio obuzet nepoverenjemprema sebi i osećao se nedoraslim za svoj zadatak, bila je veća

— propustili su ofanzivu u poslednjem trenutku, našli se 3 julaprema pruskoj nadmoćnosti kod Koniggratza i bili potučeni po-

164



sle bitaka sa promenljivim ishodom. Bolja naoružanost Pruske —a pre svega taktika Moltkea, prilagođena novim saobraćajnimimogućnostima — vojnički je odlučila rat u korist Pruske.

Oko podne izgledalo je kao da će Austrijanci zadržati po-zicije, pruske trupe povlačile su se skoro panično, u strahovitimšumskim borbama onesposobljeni su čitavi kontingenti, morali suda se bore protiv trostruke nadmod i izgubili su skoro sve vode.

Schweinitz je sudelovao u borbi kao pratilac kraljev i opi-sao je u svojim dnevnicima jedan karakterističan događaj koji seodigrao u tome trenutku: »Prvo je naiila jedna dugačka povorkasmrtno iznurenih ljudi, iza njih jahao je na umornom, mršavomkonju jedan pogureni podnarednik povezane glave i s naočarima;spazivši nas, ljudi zastadoše i skidoše puške, pojava kralja, medutim, nije na njih učinila ni najmanji utisak. Dolazilo ih je svevise i vise, medu njima i oficiri; opustili su glave, niko nije govorio, niko nije izdavao naredbe, od taktičnog poretka nije bilovise ni traga. Tad se razljuti stari kralj i izdra se na iznemoglevojnike, kako su se samo mogli da usude da se bez naredbe pov-lače; meni je doviknuo: »Ta dovedite ove ljude u red!« U tomse okrene oficirima I uputi im reči koje su mi se činile opore alikoje nisu ostale bez dejstva. Oficiri povedose svoje ljude opetprotiv neprijatelja; ja sam dugo gledao za njima, kako su dobrimali seljački momci, sa nakrivljenim ili zabačenim šlemovima, po-srtali ka šumi, u kojoj su sva stabla pucala i prštala«. »

Oko 1 sata po podne iskrsle su izvidnice kronprincove armije, napale s boka iznurene Austrijance; kasno popodne bila jeBenedekova armija do nogu potučena, ali Prusi su bili tako izmo-reni, njihova vera u pobedu tako nesigurna, da su samo malesnage uložene u gonjenje neprijatelja. Benedek se povukao saostacima svoje vojske u nod — tek posle tri dana saznali suPrusi da su odneli presudnu pobedu.

Nije poznato da li je Schweinitz tek kasnije postao potpuno svestan značaja toga dana, ali njegove zabeleške sjajno re-

produkuju osećanja pruskih voda to popodne, kada su snageAustrijanaca klonule: Wilhelm je jahao kroz krvlju natopljenu do-

165



linu Bistrice ka visinama Lipe, oko kojih se vodila očajna borba — Schweinitz je jahao za njim: »To je pravo nemačko carsko ja-hanje, rekao sam sebi, koje skida sa nas sramotu onog drugog

jahanja koje je izveo na komedijaški način Friedrich Wilhelm IVsa trobojnom zastavom marta 1848. Tada sam se setio toga dabaš na dan te neodlučne pobede pruski narod vrši izbore za par-lamenat. Rekao sam sebi da ne samo što smo pobedili Austri- jance nego smo resili i nemačko pitanje, a s tim i razoružali ne-mačku revoluciju. Osetio sam da mi je pao teret s duse i odah-nuo sam pri pomisli da pobedničkom kralju otsada neće biti potrebna pomoć demokratskih elemenata, nacionalne unije, raznihKlapka, Vittoria Emanuela i Garibaldia, nego da će moći da vladakonzervativno i posteno«.

Na italijanskom bojištu pobedili su Austrijanci kod Custoz-ze; jula izgubili su Italijani jos pomorsku bitku kod Visa, ali sud-bina rata je odlučena.

3oš iste noći kada je saznao vest o ishodu bitke kod Koniggratza, stupio je Franja Dosif u pregovore sa Francuskom, iz-

jasnio se da je gotov da napusti Veneciju, koju je hteo da ustupiBonaparti, i naredio povlačenje Austrijanaca sa italijanskog fron-ta na severni front.

U pruskom logoru svi su u velikoj brizi. U pogledu Rusijesu svakako bili sigurni, nekoliko dana posle pobede kod Koniggratza primio je Wilhelm čestitku od Aleksandra. Ali situacija izgleda tako škakljiva, da Schweinitza skoro sa bojišta šalju u Pe-trograd. 3er u Petrogradu su bili ne samo iznenađeni već i razočara-ni, zbog brze pobede i poraza Austrijanaca bili su potišteni, pri-bojavali su se snaženja Pruske. Kada je Schweinitz sredinom julaprimljen od Aleksandra, morao je čuti da će Petrograd neradogledati aneksije. U dvorskim krugovima simpatisalo se sa Bečom.»Sve što je revolucija još poštedela, sve što je još bilo otmenopo rodenju, posedu i vaspitanju, gledalo je u bečkome dvoru i uaustrijskoj aristokratiji poslednje utočište plemstva, crkve i nepo-tizma«. Duboko neraspoloženje izazvali su u Petrogradu Bismarck

ovi apeli Česima i Madarima. Kada je izbio rat, Bismarck se nijeustručavao da potpiri nacionalnu revoluciju u monarhiji — ■ i ovaj

166



pokret, njemu toliko mrzak inače, postao je sredstvo dm je toBismarck smatrao zgodnim za sopstvene interese, dm se taj pokret upravio protiv njegovog protivnika. Obećanja Bismarckova u

samoj monarhiji jedva su deiovala; Bismarck je bio isuviše ozlo-glaien, tu se suviše otvoreno pokazao kao imitator Napoleona III,ali Poljaci su prihvatili parole, iskoristili situaciju i izneli ponovozahteve.

Aleksandar je tražio objasnjenje od Schweinitza, koji je da-vao okoliine odgovore. Očevidna je bila Aleksandrova želja danastupi kao arbiter; on je predložio da se Pruskoj prepusti Sever,Austriji Dug, da se sazove kongres, jer preuredenje odnosa ne

sme da se odigrava bez Evrope. Bismarckove nameravane anek-sije u samoj Nemačkoj naišle su na uporni otpor Aleksandra.

Aleksandrov pritisak je odredivao Bismarckovu politiku sle-dedh nedelja, s druge strane intervenisao je Napoleon još nadan po bitki kod Koniggratza. I on je bio razočaran. Taj ishod nijebio predvideo, on je očekivao poraz Pruske, u najmanju rukupak dug rat, koji bi iscrpeo snage kako Pruske tako i Austrije .Ovaj obrt pobrkao je sve planove. Za vojničku intervenciju nijebio dovoljno jak usled meksičke avanture i ustanka u Alžiru, di-plomatski je nastojao da vrši pritisak na Prusku, ukoliko mu budemogućno.

Noću između 4 i 5 jula ponudio je Napoleon te legrafskisvoje posredovanje Bismarcku. U pruskom glavnom stanu začassu se pokolebali. Gubici Pruske bili su teiki, vojnička intervencijaNapoleona neizvesna, borba na dva fronta problematična, Rusijabi prema predvidanjima ostala samo neutralna, bavarska armija

je bila jo i uvek jaka 100 000 ljudi i skoro neoitećena. čak i kadbi se vodio samo defanzivan rat protiv Francuske, izgled na jedan duži rat, sa neizvesnim ishodom, stvorio bi za Prusku teikusituaciju. Bismarck je bio reien da primi posredovanje Napoleona.I tako su ruski migovi i francuske želje odludli ishod rata.

Generali i Wilhelm u prvi mah nisu hteli da shvate teskipoložaj u koji ih je dovela Bismarckova politika. Čak i kad je po-

čela da besni kolera medu pruskim trupama, strahovito pustoied ,Wilhelma nije bilo moguće uveriti da je Bismarck morao sa Au-

167



strijom zaključiti mir bez aneksije. U svojoj nevolji pokušavali suda Mađarsku navedu na odvajanje od Franje 3osifa. Taj pokušaj je pretrpeo neuspeh. Generali i Wilhelm smišljali su osvajanje

Beča, koje bi zahtevalo dosta vremena; ovo vreme je Bismarckuizgledalo toliko skupoceno, jer su Napoleonove pretstavke po-stajale sve nestrpljiv ije , i jer je bio u izgledu kongres koji biPruskoj oteo i poslednje rezultate hazardne igre.

Wilhelm je postavljao zahteve koji bi pri držanju Napoleona i Aleksandra samo izazvali produžavanje rata i pojavljivanjenovih protivnika — kralj je tražio Saksonsku, Schleswig-Holstein,Austrijsku Šlesku, češke granične oblasti, Hannover, Hessen, Ans-bach, Bayruth, reformu Saveza pod pruskim vodstvom.

Austrijanci, sa kojima je 22 jula ugovoreno primirje, odbilisu pre svega žrtvovanje sopstvenih oblasti i aneksiju Saksonske.Napoleon je poslao Benedettia u pruski glavni stan i insistiraona održanju linije Majne — on je zamišljao južno-nemački savezpod njegovim vodstvom. Pretstavnici vojske su, medutim, upornotražili nastavljanje rata, čak i po cenu opasnosti francuske inter-vencije. Wilhelm je stajao potpuno pod njihovim uticajem, Bismarck je bio bojkotovan od njih. Pokušaj Bismarcka da pregovaradirektno sa Bečom izjalovilo se. I svakako bi generali sprovelisvoju nameru da nije 24 jula stigla iz Petrograda vest da Aleksandar želi evropski kongres. Može se verovati da je tek taj korak doveo do odluke u korist Bismarcka. Ovoj situaciji nisu seosećali dorasli ni generali ni Wilhelm.

Istih dana istupio je Napoleon, ko ji je bio obavešten ostanju pruske vojske pod uticajem kolere, sa sopstvenim zahte-vima — on je preko Benedettia tražio levu obalu Rajne —Bismarck se izmigoljio kao jegulja i nagovestio je da će žrtvovatiPorajnsku Pfalačku, a uostalom car može da uzme otitetu u Belgiji.

Uvek se hvalila Bismarckova politika iz tih dana, njegovamudrost, njegova umerenost, njegov dalekovidi pogled preporu-čivani su svima sledbenicima, govorilo se o njegovoj borbi sageneralima a potom se pobeda »civila«, ovoga civila nad voj

skom, slavila kao sjajno delo. Ali Bismarck je na ovu mudrostbio prisiljen prilikama; preliminarni mir sklopljen u Nikolsburgu

168



bio je diktat Rusije i Francuske. U svojim Memoarima Bismarcknije ni jednom rečju nagovestio da je i kada je govorio sa kraljem o rusko-francuskoj intervenciji. Na kraju bio je on sam kriv,

ako se Pruska sada posle vojničkih uspeha nalazila u teškoj situac iji. On je bio napao, a n ije čvrsto obavezao Napoleona iAleksandra; hteo je da ima slobodne ruke, ali posle vojn ičkepobede bio je u diplomatskom pogledu zatočenik Cara i Napoleona. Uvek se zabašurivala činjenica da je obrt nastupio tekkada je Aleksandar istupio sa željom da se sazove kongres. Tadumuknu i Wilhelm. Ne treba se podavati iluzijama — bez inter-vencije inostranih sila Bismarck bi bečkome dvoru diktirao mir

generala . Diplomatski je njegov poraz bio potpun kad mu nijeuspelo da stupi u direktne pregovore sa Bečom. Priča se da odKoniggratza naovamo Francuska ne bi davala mira sve dok ne biosvetila Sadovu. To je, razume se, tačno. Napoleon nije mogaoda napadne — to zacelo Bismarck tada nije znao — Francuskicar je u pogledu diplomatije doživeo teško razočaranje, jer ni-kako nije računao sa tako brzim krajem; to je bio g ubita k uprestižu, koji Napoleon nikad nije pregoreo, on je čak pred jav-nošću postao go to vo smešna figura. A li je utoliko veći bioBismarckov diplomatski poraz, intervencija Napoleonova i njega je duboko pogadala. Tako vodi put direktno od Koniggratza kaSedanu. Prusko-francuski rat nije izbio tada, on je samo odložen.Ali pre nego što je Bismarck poveo ovaj novi rat, osigurao jesvoje zalede na drugi način nego pre izbijanja »nemačkog« rata.Glavni cilj Bismarckov, pak, bezuslovna hegemonija Pruske u Ne-mačkoj, reforma Saveza pod pruskim vodstvom, nije čak ni po-stignut. Rezultat rata je bio krpež, ako se ima na umu kakvim

je ciljevima Bismarck težio. Nemački rat bio je etapa, a ne zavr-šeno delo. Silom prilika morao je da iz jednoga rata proistečedrugi, pošto se nije ukazala nijedna nova snaga koja bi drugimputevima izvršila obnovu Nemačke. Ni u danskom ni u nemačkomratu nije Bismarck postigao svoj cilj. Svakiput je morao da pre-kine, uhvaćen u sopstvenu zamku. (

27 jula potpisan je u Nikolsburgu ugovor o preliminarnommiru. Austrija je objavila svoje istupanje iz nemačkog saveza i

169



zahtevala ratnu otštetu od 20 miliona talira. Venecija, predataNapoleonu, već je davno bila posednuta italijanskim trupama.

Is torija kao da ne beleži bez ironije svoja krivudanja uknjigu života narodS. U leto 1866 na sve strane bilo je samoobmanutih i potučenih. Ali potučeni su srećniji: Italija uzima Ve-neciju, koja je predata drugome. Austrijanci se daju »spasavati«od drugoga, a mogu da se posvete zadatku da restaurišu jednumonarhiju koja kao da se već sva raspada, i da se okrene novimciljevima na drugim frontovima. Odvajanje Austrije od nemačkestvari odreduje njenu balkansku politiku i uslovljava pooštrenu

suprotnost prema Rusiji. Obmanuti, medutim, pobedioci — Prusi — nalaze se usred neprijateljske zemlje i primaju dikta t pri komeni diktirajućima nije baš bilo lako na duši. Smešna je uloga Napo-leonova, a Car se oseća nasamarenim.

Stvoren je jedan provizorij, i niko nije s njime zadovoljan.Sva je Evropa do zuba naoružana. Svi žedne za osvetom. Vladastanje oružanoga mira, koje ne može biti trajno.

170



BRAĆA NA PRESTOLIMA

Wilhelm je u početku hteo da svrgne s prestola sve ne-mačke kneževe i da anektira njihove zemlje. To su oni kneževikoji su pošli u rat protiv Pruske i bili tučeni. Ruski car je izraziosvoje negodovanje zbog tog »revolucionarnog akta«; princip le-gitimnosti je time zadobio udarac koji je mogao imati kobne po-sledice. I tu je Bismarck popustio — Saksonska je, na austrijskizahtev, ostala neposednuta, Hessen je bio pod zaštitom ruskogcara. Ali Hannover, Kurhessen, Nassau i Frankfurt na Majni bilisu progutani od Prusa, kneževi su odvedeni kao zarobljenici ipomrli u izgnanstvu; imanja su im zaplenjena, pristalice su imrasterane; u svim osvojenim oblastima vladali su generali, uprava

je prusificirana, oblasti su prvih godina tretirane potpuno kaoneprijateljske zemlje, pukovi sa istoka dolazili su u nove provincije, proces stapanja namerno je zadržan, a poreski pritisak bio je uskoro tako jak, da je vladalo sveopšte nezadovoljstvo pro tivpruskog režima.

Kada se u Nikolsburgu pojavio bavarski poslanik, Bismarckse obrecnu na njega: »Gospodine moj! Mogao bih da vas zadr-žim kao ratnog zarobljenika!«

Wilhelmu je prijavljen opunomoćeni izaslanik slepog bavar-skog kralja. On mu poručuje: »Ne mogu da primim gospodina.Baš se sad fotografišem sa svojim pobedonosnim generalitetom«.Ne mogavsi da izvrši svoj nalog, izaslanik slepoga kralja se morao povući. Uzalud preklinje Đorđe u pismima »brata« Wilhelma.Brat i ne otvara pisma.

171



Sa pobeđenim nemačkim kneževima niti se pojedinačnopregovaralo niti se s njima zasedalo za zajedničkim stoiom prikonferenciji. Njihovo svrgnuće je dekretirano pošto se dobila

dozvola od Napoleona i Aleksandra.Svrgnuću je sledilo razbaštinjenje i zaplena poseda, a naj

zad dugogodišnje cenkanje oko plaćanja rente. Ponovo su kne-ževi, svrgnuti nažalost od sebi ravnoga, preklinjali kralja i opo-minjali ga da čuva konzervativno načelo. Podrugljivo je na toodvratio Bismarck: »U borbi u kojoj se radi o opstanku, o naj-svetijim interesima Pruske, ne znam ni za kakvo pravo«. Načelabožanskoga i konzervativnoga prava? »Kada se radi o opstanku

Pruske, ja ću se vezati i sa revolucijom, ili ma s kim ko mi možebiti od pomoći.«

Godinama je trajala ova raspra. Bismarck nije video nigdepitanje prava. »Mi nista ne dugujemo hanoveranskom kralju.«Razvlačila su se objašnjavanja, nadmoćna strana je iznurivalai uvek nanovo ponižavala pro tivnika , a godinu dana kasnijepodnesen je ovoj ugovor, koji je sadržao vrlo važne klauzule —izrazito političkog karaktera. Prvo i prvo, odrecite se izričito krune! Posed zemljišta ograničava se do krajnje mere i padabezuslovno pod nož klauzule. Novae koji se nalazi u Engleskoj

— do koga se ne može doći — prepušta se »velikodušno« Ha-noverancu. Skoro čitav zemljišni posed ostaje na »raspolaganjepruskoj Kruni«. Kralj dobija rentu od pruskih državnih hartija ,čija se kamatna služba, prema tome, može uvek regulisati. Samehartije deponovaće se u Pruskoj, sve d o k . . . ne do đe novaklauzula...

U Landtagu izjavio je Bismarck: »Da li uopšte postoji nekopravo kralja Đorđa, to pitanje ja — moram to iskreno priznati,možda je ve lika nepravda s moje strane — nisam sebi nikadpostavljao. 3a sam se držao jedino toga: koja politička preimuć-stva proizlaze iz tog sporazuma za celokupnu političku situaciju?«

Ugovori se onda potpisuju, ali Bismarck sabotira njihovoizvršenje, on nalazi sve nove i nove argumente. Onda iskrsava

pitanje hanoveranske legije. Ni za Hannover — u tome pogledune treba imati nikakvih iluzija — pitanje nemačkog jed instva

172



nije igralo presudnu ulogu. I za Hannover se radilo samo o di-nastičkim interesima. Stoga su se hanoveranski roajalisti vezaliza Francusku i rekrutovali su jednu legiju u istočnim departma-

nima Francuske. Svejedno je kakvu je borbenu snagu imala taformacija. Za Bismarcka je bilo odlučujuće njeno postojanje. Nesumnjivo je utvrđena činjenica da Bismarck ne samo ito se nijevarao u pogledu borbene vrednosti ove legije — on ju je nipo-daitavao — nego je iiao korak dalje: on je slao svoje sopstve-ne ljude u tu legiju; ona mu nije bila dovoljno jaka, a osim toga

je dozvoljavao provokacije, čak ih je i naredivao! Pre svega jegolicao pohlepnost legionara za parama. Ta Welfi36) su ih plaćali

iz svog džepa, i to je činilo jo i težim njihove finansijske nepri-like. A Bismarck je opet potpirivao po nekoliko vatri. U Landtagu je tražio davola. A osim toga su se zaplene vrsile dalje.Ni marjas se nije isplaćivao: Ta slepi kralj vrbuje trupe da bipokorio Prusku! On je u savezu sa Francuzima! On hoće da uni-šti Prusku! Nove zaplene. Wilhelm se saglašava. A onda ugovoruopšte gubi važnost. I na kraju jo i Bismarck izigrava moralnouvredenog! Đorđe je zloupotrebio naie poverenje , pogazio jesvoje »kneževsko osećanje časti«.

Mi smo hteli da mu damo viie nego ito je ikad imao. 3e liu pitanju pravo? Mi smo bili velikoduini! 3er mi niita nismo bilidužni. »O pravničke začkoljice se kraljevska vlada neće spoti-cati u vrienju svoje dužnosti, da se stara za mir svoje države.«

Stvara se jedan fond, zloglasni »Velfovski fond«,37) on do-nosi milion maraka kamata god iinje. Fond se ne predaje pomor-skoj trgovini, nego jednoj privatnoj banci — Bismarckovom kuć-nom bankaru Bleichroederu, koji vrii uticaj na pedeset listova.Uz pomoć toga fonda Bismarck potpomaže svoju itampu, kupujenovinare, osniva listove — sam fond — ili bolje red izdaci — nekontrolise se. Iz istog fonda prima Ludwig II Bavarski 300.000 maraka go diinje da bi dao svoju privolu za krunisanje Hohenzolleraza cara — isti onaj Ludwig koji je 1866 bio saveznik Hanoveranca.Kada je osnivan Velfovski fond, Bismarck je doviknuo narodnim

poslanicima: »За mislim da zaslužujemo vaiu zahvalnost, ako sebakćemo da progonimo zle gmizavce sve do njihovih pećina, da

173



bismo posmatrali šta tamo rade!« Ono što je on sam radio, tonije mogao niko da kontrolise . Njegovi gmizavci puzali su posvima zvanjima, redakcijama, bankama, misijama. Tako se uticalo

na javnost, tako su korumpovani njeni »maheri«. To je bio sistempreko kojega se upravljalo novom Nemačkom.

Avgusta su počeli pregovori sa južno-nemačkim državamao njihovom odnosu prema Pruskoj. O bezuslovnom potčinjavanjunije moglo biti govora, pošto se već i aneksija severnih i sred-njih nemačkih država izvršila protiv Aleksandrove volje. Obziriprema Napoleonu nalagali su da se na jugu oprezno manevriše.

Na stvaranje jednog novog nemačkog Saveza nije se moglo nimisliti. Moralo se zadovoljiti sa »Severonemačkim savezom« imoglo se sa južno-nemačkim državama samo sklapati ugovore. Dabi ih pridobio na svoju stranu, Bismarck je objavio u francuskojštampi svoje razgovore sa Napoleonom. Tako je slabio Napoleo-nov položaj u njegovoj zemlji i u isti mah terao Južne Nemce upruski tabor. Kada je jos u pregovorima sa Dužnim Nemcima obe-lodanio aspiracije Napoleona na levu obalu Rajne i pregovore oPorajnskoj Pfalačkoj pred samo izbijanje nemačkog rata, situacija je odlucena u korist Pruske. Tako je nastao jedan tajni defan-zivni i ofanzivni savez; u slučaju rata bile su južno-nemačke dr-žave obavezne da stave svoje trupe pod glavnu komandu pru-skoga kralja. Pravi uslovi za sklapanje mira sa Bavarskom bili sudosta teški; ova je platila 30 miliona talira, dok je Austrija prošlasa 20 miliona posle svih odbitaka; granica je na nekoliko mestaispravljana.

23 avgusta 1866 potpisan je u Pragu mir izmedu Austrije iPruske. Teritorijalno stanje monarhije, sa izuzetkom Venecije,ostaje nepromenjeno, priznaje se razrešenje dotadasnjeg Ne-mačkog saveza, francuski car daje svoju saglasnost za novo ure-đenje Nemačke bez učešća Austrije, sem toga za osnivanje Se-vero-nemačkog saveza i za sporazume između južno-nemačkihdržava i Severo-nemačkog saveza; Schleswig-Holstein pripada

Pruskoj, Austrija plaća 40 miliona talira, po odbicima ostaje da seplati 20 miliona. Saksonska ostaje nepromenjena po obimu, ali

174



postaje članica Severo-nemačkog saveza. Član 5 ugovora oba-vezuje Prusku na ustupanje severnih okruga Schleswiga Danskoj,u slučaju da žitelji izraze putem slobodnog glasanja želju da se

sjedine sa Danskom. Taj član se ne ispunjuje, glasanje se ne doz-voljava, iako Francuska nekoliko godina docnije ulaže pretstavke,uzalud; mala, oslabljena Danska nije mogla ništa da postigne sasvojim zahtevima, za sile je ta stvar bila samo sitnica, zato i nisuništa preduzimale; ali u Danskoj ta nepravda nikad nije zaborav-Ijena. Oktobra 1878 taj se član stavlja van snage putem držav-nog ugovora izmedu Austrije i Rajha; žitelji sami nisu nikad pi-tani za saglasnost, tek versaljski ugovor je ponovo izneo to pi

tanje na dnevni red i tražio propušteno glasanje u osvojenim ob-lastima, te je glasanje tada najzad i sprovedeno.

175



POBEDNICI I POBEĐENI

Marta 1866 raspuštena je pruska narodna skupština. Po-slednji meseci pseudo-opozicionarnog parlamenta urodili su јобžestokim govorničkim dvobojima između Bismarcka i opozicionihnarodnih poslanika. Sukob je ostao nerešen. 3 jula, na dan bitkekod Koniggratza, održani su novi izbori — oni su doneli težakporaz opoziciji, jer je ova izgubila skoro 100 poslanika; uprkostome konzervativci još uvek nisu imali većinu. Na višesatnoj vož-nji od Praga do Berlina pokušavao je Bismarck da privoli kraljana novu unutrašnju politiku. Kralj I generali želeli su da prokla-muju vladavinu sablje u Pruskoj; Wilhelm pre svega nista nijeshvatao o potpuno izmenjenoj situaciji. U glavnom stanu se po

javi la deputacija konzervativaca i pozvala je kralja da jednom zauvek učini kraj parlamentarnoj vladavini. Slične misli su obuzi-male i Schweinitza na kenigreckom bojištu: sad se opet moglovladati »konzervativno i pošteno«, igri за »revolucijom odozgo«trebalo je da dode kraj. Nisu opažaii da je ova nova Pruskazauzimala drugi položaj, da usled osvajanja novih provincija te-žište vise nije bilo na istoku nego se pomerilo na zapad — najzad su sagradeni mostovi izmedu istoka i zapada, od Memela pado Aachena vile su se pruske zastave. Buržoazija se nalazila ulojalnoj opoziciji, ona rat nije htela, ali mu se nije ni protivila.Plodove pobede nije uživala samo feudalna klasa, ekonomski većdavno oslabljena, nego pre svega i buržoazija, koja je bila uusponu i koja se sve snažnije ispoljavala. Bismarck nije postigao

176



svoj krajnji cilj, borba za hegemoniju Pruske nije bila završena,ali usled krpeža Severo-nemačkog saveza stvorena je na severu jedna jedinstvena oblast, a usled tajnih ugovora sa južno-nemač-

kim državama faktički je prestala da posto ji lin ija Majne. Po-sredstvom carinskog saveza i isključivanja političkog uticaja Austrije nastala je u privrednom pogledu jedna ujedinjena oblast,koja u bitnim crtama već obuhvata današnji Rajh. U toj oblastibila je buržoazija najjača klasa; pri živom razvitku proizvodnjemorao se nezadrživo izvršiti proces stapanja nove Pruske, uprkossvem prenošenju istočno-polapskih metoda, uprkos teškom po-reskom pritisku. Interesi buržoazije iznudili su ta j proces. Iz-

menjeni odnosi proizvodnje uslovljavali su jedan drugi oblik vla-davine, izvri ili su pomeranje u strukturi klasa. Zabluda bi bilaverovati da je Koniggratz stvorio tu situaciju; proces preobra-žaja proizvodnih odnosa uslovio je reformu jedinstva. U stvar-nosti je već davno buržoazija bila odlučujući faktor, njeni interesi zahtevali su preuredenje; §ta je za jednu klasu u uspdnu zna-čila svota od 10 miliona talira , ako je inače imala sve moguć-nosti da se razvije i da se ekonomski obezbedi! Feudalna klasa

je jos uvek imala gospodarstvo na selu i uticaj na državnu upra-vu, držala je pre svega u ruci aparat v ladavine — vojsku. Alinigde se interesi junkera i buržoazije nisu toliko sukobljavali dabi bio dat povod za borbu. Naprotiv: buržoazija se približavala

junkerskoj klasi, kada je radništvo silom prilika postajalo sv© jače i kada je, politički organizovano, istupilo sa svojim zahtevi ma.

Kralj i visoki torijevci očito nisu nikad shvatili ovu promenu; Bismarck nikad nije shvatio proces preobražaja, ono Što je onpriznao bili su faktori mod, sa njima je on paktirao. Tada, 1866,on je čak izneverio svoje osnovno načelo koje je zahtevalo li-beralnu politiku prema van a konzervativnu politiku unutra; to je-vandelje pokazalo se praktički neizvodljivo. Svršetak rata na-sao je novu Prusku opkoljenu bedemom neprijatelja: tu je nepo-verljiva Rusija, koja je izgubila vekovni moćni položaj, pa uvrede-na Francuska, koja se osećala prevarenom i nije napravila nikakav posao, pa povredena Danska, pa Italija u usponu koja još




nije postigla svoj krajnji cilj i koja se vezivala sa onim ko najvisenudi; u unutrašnjosti pak borba sa pristalicama proteranih dinastija,teški administrativni zadacir preuredenje odnosa Pruske prema

južno-nemačkim državama. Da li je pod takvim okolnostima trebalo nastaviti borbu sa buržoazijom ili čak ukinuti dotadanjirđavi ustav i proklamovati diktaturu? Zar nije ova postojala, akone formalno, a ono po suštini? Pobeđene nemačke države i Austrija mogle su se izjasniti kao zastupnici buržoazije — položaj uosvojenim provincijama nije nipošto bio takav da bi Prusi bili saradošću pozdravljeni. Za Bismarcka nije bilo drugog puta negoda traži poravnanje, da zaključi mir sa buržoazijom, čije je in-terese već davno potpomagao. Bitno je bilo da se ne žrtvujunikakva prava krune ni feudalne klase.

Posle dugih debata kralj se dao saviti, pristao je da setraži »indemnitet«. U prestonoj besedi, kojom je otvoren Landtag5 avgusta, najavio je da će »zemaljsko zastupstvo s obzirom naupravu vodenu bez zakona o budžetiranju morati da se pozovena naknadno odobrenje«.

Opozicija, uprkos opiranju u početku, primila je predlogindemniteta, samo su katolici, Poljaci i članovi Naprednjačkestranke glasali protiv. Mir je bio zaključen, politički je buržoazijazanavek kapitulirala; pri tome Bismarcka taj čin nije stajao ništa,samo je pravno bilo sankcionisano jedno načelo koje je opozicija svojim držanjem već davno odobrila.

Preuredenjem političkih odnosa, medutim, nisu se niitamenjale pozicije kralja i feudalne klase. Za parlament u Pruskojvažilo je troklasno izborno pravo, koje je oktroisano 1850 krse-njem ustava; svi policijski zakoni, kazneno pravo, agrarne od-redbe ostali su netaknuti. Mod staroga Prusa ostala je neslom-Ijena. Važno je da se utvrdi ta činjenica, jer baš ona pruža do-kaz o tome da je 1866 godina pretstavljala pobedu reakcije nasvim linijama. A pošto se u pojedinim zemljama nije ništa diralona starim ustavima, tim sumnjivija postaje vrednost ustava Severo-nemačkog saveza; opšte, neposredno izborno pravo, kojim je

Bismarck pre izbijanja rata hvatao kao mamcem, morao je dauvede, ali mu je ostavio važnost samo za ustavotvornu skupštinu

178



Severo-nemačkog saveza, koja je izabrana 12 februara 1867.Dva socijal-demokrata ušla su u skupštinu, jedan od njih bio jeAugust Đebel.

U prestonoj besedi prilikom otvaranja ustavotvorne skup-štine na dan 20 februara 1867 utvrđen je odnos pojedinih drža-va prema Savezu. Ova beseda čini kraj svima snovima koji su semožda još povampirivali iz frankfurtskog doba u glavama neko-licine liberala i demokrata. Treba se, rečeno je, držati činjenicai ne dati se zasenjivati idealima; nazvano je nužnošću da se»traži ujedinjenje nemačkog naroda па osnovu činjenica, a ne dase ponovo žrtvuje ono što se može dostići za Ijubav onoga što

se priželjkuje«. »Projekat ustava koji treba da vam se podnesetraži od samostalnosti pojedinih država u korist zajednice samoone žrtve koje su neophodne da bi se očuvao mir, da bi se za-

jemčili sigurnost te rito rija Saveza i blagostanje njegovih žitelja«.U te dve rečenice okarakterisana je suština ustava, čija »potpunaizgradnja... može mirne duše da se prepusti daljoj obnovljenojdelatnosti nemačkih kneževa i narodnih plemena«. Istaknuti po-ložaj kralja Pruske izražen je u rečenici: »Kao nasiednik pruskekrune osećam se jak u svesti da su svi uspesi Pruske postali u1st! mah i stepenice za uspostavijanje i povišenje nemačke moćli časti«.

Unutrašnjo-politički je Bismarck sa ovim ustavom posti--gao cilj za kojim je težio. Ako je morao da popusti u pitanjutajnog prava glasa, pokušavao je da naknadi taj ustupak timeSto narodnim poslanicima nisu odobrene dnevnice. Već se radilo o ograničavanju i sputavanju mladog radničkog pokreta.Radnici su, međutim, ponosno izjavljivali da će već skupiti ononešto parica za svoje zastupnike.

Samostalnost država unutar svojih granica zajemčena je.Rajhstag je bio zamišljen kao protivteža dinastijama; u potajlBismarck je gajio misao da ta j parlamenat, koji u mirna dobanije mogao da vrši nikakav presudan uticaj, stavi u aktivnost dabi u datom slučaju opametio dinastije. Događaji su dokazali da

se razvitak odigravao bas u suprotnom pravcu. Makako mala bilaovlašćenja parlamenta, makoliko velikim ovlašćenjima bio snab-

'12* 179



deven položaj saveznog kancelara — parlamenat je postao tri-bina sa koje je mlada socijal-demokratska partija mogla da govori čitavom narodu i da u najteža vremena napada vladu kad

više nisu bile date druge mogućnosti.Položaj saveznog kancelara obezbeden je u novom ustavu

vanrednim pravima, samo ga je kralj mogao imenovati i opozvati,bio je odgovoran saveznom pretsedništvu, čiji je vrhovni forumbio savezni savet Taj savezni savet sastavljen je od zastupnikapojedinih država i »davao neosporno izraza suverenitetu kneže-va«. On je imao izvršno pravo i pravo zakonodavstva i bio jeneograničen, pored njega je Rajhstag igrao podredenu ulogu. Oministarstvu koje bi bilo odgovorno pred parlamentom nije biloni red. Ali ne samo Rajhstag, i pojedine države su najzad bilesasvim nemoćne prema Pruskoj, koja doduše formalno nije imalavednu po saveznom pravu, ali koja je uz pomoć glasova najma-njih država u okviru svoje oblasti mogla da odlud svako pitanjeu svome interesu. Potpuno pravo budžetiranja nije imao Rajhstag,time je bilo isključeno svako mešanje parlamenta u vojničkestvari. Osobiti položaj vojske nije bio pokoleban. Do toga je kra-Iju i Bismarcku pre svega i stalo. Nadmoćni položaj Pruske osi-guran je na svim stranama.

180



PROBNA MOBILIZACIJA

l o l krajem 1866 pojavio se po nalogu Napoleona Benedettikod Bismarcka, da bi naplatio stara potraživanja. U avgustu jeBenedetti ponudio Pruskoj jedan projekat ugovora, koji je Francuskoj zagarantovao granice iz 1814 i bavarske kao i hesenskeoblasti na levoj obali Rajne. O tome su se sa Bismarckom u višemahova vodili pregovori, s vremena na vreme je on čak ‘rzgledai pristajao na tof ali formulisanje u jednom čvrstom ugovoru od-bio je; po svršetku rata situacija je bila toliko izmenjena, da jeBismarck mogao smešeći se da prede na dnevni red.

Napoleon je, prevaren i nadmudren, potučen u Meksiku,učinjen smesnim u Evropi, morao da ostane u ofanzivi, njemu jebio potreban neki uspeh da bi učvrstio svoj položaj. Ako su sesad osujetile nade na posed leve obale Rajne i osnivanje jed-nog novog porajnskog saveza, morali su se naći objekti za kom-penzaciju. Bismarck je ukazao na Belgiju, ali aneksiju ove Engleska ne bi nikad trpela, osim toga su postojali ugovori, ga-rantovani od samih velikih sila. Već u avgustu nabacio je Napoleon luksemburiko pitanje. Luxemburg je bio član Nemačkogsaveza, ali nije primljen u Severo-nemački savez. Pruska je iz-vršila zappsedanje tvrdave, suveren je bio kraij Holandije, sa kojim je Napoleon uskoro stupio u pregovore zbog neke kupovine,koji su obelodanjeni u proleće 1867. Bismarck je izvrdao zahte-

vima koje je Napoleon postavio Pruskoj, da napusti zemlju, on je uputio Napoleona da upita samu zemlju. U pogledu Belgije

181



stavljena je u izgled neutralnost, sa pretpostavkom da se carneće više mešati u nemačke stvari. U Haagu je opet saglasnostučinjena zavisnom od držanja Pruske. Tako se Napoieon vrteo

u krugu i nije postigao ništa. U martu je Bismarck prvi put upo-trebio Rajhstag u svrhu da pokrene veiiku nacionalnu kampanju,on je znao da je luksemburško pitanje sitnica, ali je znao i to,da hoće da se tuče sa Francuskom, čiji je položaj postajao sveteži. Izvršio je duhovnu mobilizaciju, da bi isprobao raspolože-nje u Nemačkoj, upućivao je preteće reči Francuskoj, koja smi-šlja samo kavgu. Rajhstag je skoro jednoglasno izjavio da jeLuxemburg nemački i ostaje nemački i da se ni stopa nemačkezemije ne sme prepustiti. Sam Bismarck je objavio tajne ugo-vore sa južnim državama. Čitava zemlja pala je u nacionalnizanos i ratno pijanstvo. Velike sile stupile su u akciju i ponu-dile svoje posredovanje, Aleksandar je predložio konferencijuu Londonu, Bismarck i Napoleon prihvatili su predlog, Bismarckzato sto nije hteo da jedino zbog Luxemburga vodi rat, Napoleon pak zato sto nije drukčije mogao. U maju odlučuje london-ska konferencija: Luxemburg ostaje pod holandskim suverenite-tom, tvrdava se ispražnjuje, pruske trupe se povlače, zemlji jezagarantovana večna neutralnost. Napoleon je opet ostao izigran.

Za dlaku je trebalo pa da se nije mogao izbeći rat — pitanje da li bi Bismarck tada stupio u rat da Napoleon nije pri-stao na predlog o konferenciji. A li Napoleon ga nije mogaovoditi, to je izvesno. Njegova nova diplomatska bruka, krajMaksimilijana,38) usamljenost u Evropi, to ga je, medutim, pri-moravalo da traži saveznike. Još u toku 1867 godine stvaraju sečvršće veze izmedu Pariza i Beča. U avgustu otputovao je Napoleon u Salzburg i pregovarao sa Franjom Josifom, stupivši uisti mah u vezu i sa Ita lijom. Ali svi ti pokusaji razbijaju se opreterane medusobne zahteve, o slabu vojničku poziciju sila io neraspoloženje Austrije da se baci u avanturu jednog novognemačkog rata. Idućih godina, uprkos tome, živo su se uzmu-vala vojna lica izmedu Beča i Pariza, prave se strateški planovi,

pobednik kod Custozze, nadvojvoda Albrecht, pregovara u pro-leće 1870 sa Napoleonom u pogledu napada na Nemačku. Sv#

182



ti pregovori vode se u punoj tajnosti, oni nikad ne d ob ija jučvrst oblik i zamišljeni su kao odbranbene mere protiv pruskognapada, kojega su se boja li i u koji su b ili čvrsto uvereni u

Beču i u Parizu. Jedno izgleda da je bilo jasno da jedna silanije htela da napada sama.

Unutrašnje prilike zaoštravaju se u Francuskoj usled zlo-srećne finansijske politike, ekspedicije su progutale ogromnepare, vojska je gotovo propala. Izbori u 1869 pokazuju sve jačuopoziciju prema carskome režimu. U proleće 1870 režim se od-lučuje na reforme i priređuje plebiscit, koji doduse donosi caruvednu, ali ogroman broj uzdržavanja od glasanja i krajnje ne-

povoljan rezultat u vojsci samo ukazuju na skoro očajno stanje.Carstvu se nije moglo ništa strašnije desiti do rat. Izjava nad-vojvode Albrechta da se Austrija 1870 još ne može da bori,primljena je sa priličnom radošću.

Poslednji put je u leto 1867, prilikom pariske svetske iz-ložbe, Napoleon uživao u punom sjaju svoje mod, koja je tadaveć bila pokolebana. Ruski car i Wilhelm boravili su u Parizu.Bismarck je pratio kralja i imao je nekoliko razgovora sa fran-cuskim carem. On je savetovao izvesne libe ra lne reforme —učenik je poučavao udtelja.

Po svim pariskim salonima Bismarck je tih dana predmetrazgovora, dtave legende pletu se oko te tajanstvene i strašnefigure. Zola je u »Nani« i u »Novcu« izneo utisak koji je izaz-vala Bismarckova pojava. Jeza se mešala s radoznalošću, pohot-nost sa antipatijom. Pojavio se kao varvarin, a ipak je zasenji-vao. Našli su ga u isti mah »privlačnim« i odvratnim. »On dniutisak brutalnog čoveka, koji nema dobro vaspitanje iz detinj-stva. Ja ga osim toga smatram za glupog«.. . »Ne mogu da ra-zumem da je taj čovek u poslednje vreme mogao imati takovelike u spe he . . .« »Uveravam vas da je on vrlo d uh o vit...«»Vi mislite da će gospodin von Bismarck zapodenuti sa namarat i tu d nas? E, to je bogam i smela tv rd n ja . . .« »A onda tu

je još i naš ca r. . .«Car je , međutim, teško bolestan čovek, n jegove veš tine

više ne pale, narodi ne očekuju oslobođenje, u severnim depart-

183



manima Francuske izbijaju ogromni štrajkovi, slomu banaka nikadkraja. Dolaze i odlaze ministri. Na ruskog cara se u Parizu vršiatentat. Gde je još sigurnost, gde je izlaz? Vatromet još jednom

pršti u plamenom sjaju na tamnom nebu junskih nod. Kao morapritiskuje zastralenu zemlju vizija jedne mlade varvarske sile.

Četiri godine užurbanih ratnih priprema u pruskoj Nemač-koj: izgradnja vojne snage, sprovođenje novog naoružanja, po-višavanje kontingenata, izgradnja železničke mreže, drumova. Ge-neralštab je pod vodstvom Moltkea još odmah posle završetkarata od 1866 skicirao planove napada na Francusku. Mobilizacijaće se izvršiti tako da će se imati nekoliko dana preimućstva nadFrancuzima. Podozrivo se gleda na sve dogadaje u vojsci pro-tivnika, špijuni Pruske gamižu po zemlji, atasei pri poslanstvu subudni kao psi. Kasniji general v. Loe dobija u Parizu specijalnezadatke, stvara vanredne podzemne veze i šalje izveštaje o sta-nju francuske vojske, sa kojima je Bismarck neobično zadovoljan.

Ti izveštaji nisu bili obojeni tako da bi se svidali na nad-ležnim mestima, nego su verno iznosili nazadovanje francuskevojske: Francuska nije mogla da napada.

U proleće 1867 — u doba luksemburskog sukoba — izjavio je v. Loe da može da preuzme jemstvo da Francuska nije spo-sobna da vodi rat protiv Pruske. Ukoliko je držanje Bismarckapostajalo izazivačkije, utoliko je podredeniji bivao položaj Francuske. Idudh godina pokuialo se, nedovoljnim sredstvima, da seizvrši reforma francuske vojske, ali preimućstvo Pruske se višenije moglo naknaditi.

Rešenost na rat protiv Francuske postojala je kod generate, za Bismarcka je zadatak bio u tome da se iznade zgodantrenutak za početak borbe.

Diplomatski postavljad mina spuštali su se u more.

18 4



U ŠPANIJI JE UPRAŽNJEN PRESTO

Godine 1868 proterana je kraljica Izabela iz Španije. Špan-ci su tražili sebi novoga vladara i mislili su najpre na jednogOrleanca koji Napoleonu nije bio u volji. I portugalski kralj, ai jedan italijanski princ, kojima su se obratili, zahvalili su se naponudi. Tada dođoše na misao, na koju su, s obzirom na velikemogućnosti izbora, već ranije mogli doći — obratili su se Ne-mačkoj. Začudo nisu tražili princa iz jednog od mnogih malihdomova već potomka iz sporedne linije Hohenzollera — naslednog princa Leopolda od Hohenzolem-Sigmaringena. On je biokatolik, mlad, oženjen portugalskom princezom, a sa Napoleonomodržavao je dobre veze. Sa njim bi se moglo izaći na kraj. Februara 1869 pojavila se prvi put ideja o ovoj kandidaciji. U martuveć je izjavio Benedetti u pruskom Ministarstvu spoljnih poslovada bi kandidacija naslednog princa naišla na otpor u Francuskoj.Kralj i Bismarck kao da tom slučaju nisu pridavali naročitu važ-nost. Kada je Benedetti u maju diskutovao sa Bismarckom o tompitanju, izjavio je Bismarck da kralj kao ni otac naslednog princa,usled nesigurnih prilika u Španiji, neće savetovati da se ta po-nuda primi. Ali još tada je Benedetti dobio utisak da Bismarckne iskazuje otvoreno ono što misli. Dok su Benedettiu u Ministarstvu spoljnih poslova još osam nedelja pre toga izjavljivalida kralj ni u kom slučaju neće dozvoliti princu da primi krunu,

sada je bilo govora samo o tome, da se ne može princu savetovati da krunu primi, ako bi mu bila ponudena. Već se sad, oči-

185



gledno, izvršila u Berlinu izvesna promena; izgleda da je kraljpočeo da se koleba. Bismarck oseća da je Francuskoj popunja-vanje španskog prestola neprijatno. Lovac u mutnom dao se

na posao.U leto 1869 šalje španski postavljač kraljeva, maršal Prim,

jednog državnog savetnika u Nemačku, da vodi pregovore saHohenzolern-Sigmaringenima. Začudo državni savetnik posećujeprvo pruskog poslanika u Munchenu, koji uspostavlja vezu saHohenzollernima. Pošto Bismarck nije dozvoljavao nijednom svomčinovniku da napravi makakav samostalan korak, mora se pret-postaviti da je on bio upoznat sa ovom stvari. Pregovori su pro-sli bez rezultata. U Sigmaringenu nisu ni odbili ni prihvatili.

Februara 1870 pregovori su obnovljeni. Španac se pojavio<drugi put u Nemačkoj, snabdeven pismima za Wilhelma i Bismarcka. O ovom koraku Napoleon nije bio izveiten; o prvom suga Hohenzollerni sami obavestili. U Berlinu se sad odlučilo dase sastane porodični savet, koji je ovo pitanje pokrenuo, i koji

je prisustvom Bismarckovim dobio politički karakter. Zaključcitoga saveta imali su dalekosežne političke posledice. Težnja Bis-marckova je bila da tom slučaju da izgled porodične stvari Ho-henzollerna i da kralj stupi u akciju kao glava porodice, a da onlično ostane sasvim po strani, kao da ta stvar nema nikakve vezesa politikom. Iza kulisa preduzeo je, medutim, napad, da bi stva-rima dao takav obrt kakav bi odgovarao njegovom cilju: bilo jepotrebno da se izazove Napoleon. Nešto pre porodičnog saveta,.Bismarck je sastavio memorandum za kralja u kome je rasprav-Ijano o svim preimućstvima i zgodama primanja kandidacije, alisa zaključkom da se primanje krune mora smatrati »kao korisnou interesu mira i zadovoljstva kod nas u zemlji i za najbezopas-niji razvoj španskog pitanja«. Samo se delimično spomenulo da je pristanak sa strane Hohenzollerna i za Francusku od bitnevrednosti. Kralj nije ništa slutio da Bismarck namerno slučaj ni-podaštava, da bi kralja ulovio. Tih dana još je stavio na znanjeda je on »od prvog početka« protivan toj stvari. Porodičnom

savetu bio je odlučno protivan. Ovo držanje primoralo je Bismarcka na dvostruku obazrivost, on se izjasnio za primanje krune

186



i razagnao je, pre svega, strahovanje o nezgodnoj situaciji uŠpaniji, o kojoj sad ne može više biti govora. Iz dnevnika kraljaKarla rumunskog proizlazi da je Bismarck tih dana sa krajnjom

energijom zastupao prihvatanje španske kandidacije. I kralj iprestolonaslednik protivili su se Bismarcku, ali on je »sa velikomvatrenošću« branio svoje stanovište. Porodični savet je odlučioda odbije. 15 marta je održan krunski savet, kome je pretseda-vao kralj, prestolonaslednik, Karlo rumunski, Bismarck, Roon,Moltke, Schweinitz, Thile i Delbruck bili su prisutni. »Jednoglasnizaključak savetodavaca glasio je za primanje, pošto je to prusko-patriotsko ispunjavanje dužnosti«. Delbruck je na ovom krunskom

savetu govorio već i o mogućnosti rata sa Francuskom; ujak Del-bruckov prisustvovao je toj sednici i izjavio u razgovoru sa isto-ričarem da je on politiku Bismarkovu smatrao u to vreme izazi-vačkom za Francuze. I pozivanje Moltkea i Roona pokazuje dase taj slučaj nije vise smatrao kao porodična stvar. Mi znamo izranijih događaja kako su Roon i Bismarck bili prisno vezani, onisu toliko puta složno radili kada se ticalo najvažnijih odiuka, onisu se uvek udruživali da bi kralja gurali napred. Rat sa Francuskom bio je rat Moltkea i Roona — zar da sad iznenada kora-čaju odvojeno, kada se sve svodilo na to da se kralj ulovi? Tose teško može pretpostaviti. Činjenicu krunskog saveta Bismarck je, uostalom, iz razumljivih razloga vazda poricao.

Pošto im više nije savest bila čista, odlučiše da ubrzajuŠpančev odlazak, jer je njegov boravak u Berlinu mogao pastiu oči — imalo je dakle već sta da se krije — ; Bismarck je po-novio svoje zahteve u toku sledećih nedelja da se princ, koji jeuostalom osećao isto tako malo sklonosti za prihvatanje kao injegov otac, primi kandidacije. Najzad posla on, u aprilu, svojukreaturu — Lothara Buchera, bivšeg prijatelja Lassalleovog, revo-lucionara iz 1848, koji je prebegao po Bismarckovom ulasku uMinistarstvo, i nekog majora Versena u Madrid; trebalo je da»ispitaju okolnosti« — Bucher je predao Primu pismo svoga šefakoje je određivalo maršrutu. Lothar Bucher je docnije sam izjavio da je Bismarck sa kandidacijom stavio zamku caru Napoleonu,ali ni Wilhelm, ni prestolonaslednik nisu ni pojma imali o Bis-

187



marckovim stvamim namerama. Da je Bucher primio pismo zaPrima, to je docnije Bismarck poricao čak i Bucheru!!

Dok se Bucher još bavio u Madridu, došla je vest da je

nasledni princ konačno odbio. Ali kada su se Bucher i Versenvratili, zabeležio je Karlo rumunski u svome dnevniku da su obaizaslanika doneli zadovoljavajuće izvestaje, da se sam Prim nadakasnijem prihvatanju. Bismarck je na svoju ruku, ne obazirući sena protivljenje drugih, ne samo dalje radio na primanju kandidacije, već i bodrio Prima na istrajnost i nove akcije. Bitno je da

je Bismarck savetovao Primu da ne pregovara sa vladom, većsa samim princom. Po svaku cenu je hteo da se održi verzija da

se radi o porodičnoj stvari. Po Delbrucku, Bismarck je Bucheru,dok se on jo§ nalazio u Madridu, poslao i drugo pismo, u kome je situacija prikazana tako kao da se Francuska naglo umiruje ida neće da vodi rat. Nemoguće je da je Bismarck verovao u to.On je hteo da namami Prima. Krajem maja zaključilo se u Madridu, da se naslednom princu učini nova ponuda, a izbor da iz-vrše Cortez*).

Nekoliko dana docnije održao je Prim javan govor, u komese nagoveštavalo da je primanje kandidacije 'u izgledu. Klein-Hattingen misli da je taj govor održan po dogovoru sa Bismarckom. Svakako je, ubrzo potom, otputovao jedan izaslanik Primovu Nemačku, da Leopoldu i četvrti put podnese ponudu.

U toku maja Basmarck nije ni sam dangubio, on je prekotnajora Versena stalno uticao na Hohenzollem-Sigmaringe. Nasledni princ, koga je na kraju obuzela sujeta, jer su se stalnoobraćali njemu, dade se nagovoriti. 19 juna primi španskog po-slanika i izjavi da je spreman da prihvati ponudu. U isto vremese obrati kralju, da izmoli njegovo odobrenje. Wilhelm odobri,I ne sluteći ništa o Bismarckovim mahinacijama.

Bismarck je postigao prvu etapu svoga cilja. Sad je došaoprotivudar. Prima je spopao strah i on obavesti francuskog posla-nika o planovima. Na sastanku drugoga jula u Madridu, Primkoga je zbunilo odlučno držanje Francuza, već je priznao da jesasvim nevin i da je §ta vise primio gotov plan. Poslanik je

*) Narodna skupsHna u Spaniji.

188



odmah izrekao ime Bismarcka. Prim ne reče ni da ni ne; govorio je o mračnim silama. Poslaniku su ta otkrića bila dovoljna.

U Francuskoj se napravi uzbuna. Francuski ministar spoljnihposlova, vojvoda od Gramonta, koji n ije hteo ni rat ni diplo-matski poraz, mobilizovao je štampu, držao u Skupštini žestokegovore, poslao svog berlinskog poslanika u Wilhelmstrasse i do-bio odgovor: oni i sami ne znaju ništa, neka pita ju M adrid . .*

Bismarck se nalazio na svom dobru u Pomoranu.6 jula Gramont govori u Skupstini o tom pitanju, koje je

već uzbudilo celu Francusku, jer Hohenzollern na španskom pre-

stolu značio je vaskrsnuće carstva Karla V. Gramont je izjavioda jo§ nista nije rešeno, ali da se ne može trpeti da se pore-meti ravnoteza Evrope i da će narod u slučaju potrebe znati daispuni svoju dužnost bez oklevanja i slabosti.

Riba se prib ližuje udici, vo klanici — sigurno je da ko-lerični Gramont pojma nije imao o igri Bismarckovoj — da nion ni bolesni Kajzer nisu znali u kakav položaj neosetno zapa-daju. Ali je uznemirenje u Parizu već b ilo tako veliko da je

Gramont morao preduzeti dalje korake.Još jednom je u Parizu povlačenje izgledalo nemoguće.

Osećali su se prevareni Bismarckovim izjayama prošle godine,,ponovo izigrani; morali su sad izvojevati uspeh diplomatski, akonisu hteii da carevina, posle toiikih diplomatskih i vojnih poraza,izgubi svaki prestiž. Iz govora Gramontovih izlazi, pored sveemfaze, da se on grčevito drži verzije da pitanje kandidacijeuopite nije reseno. On se nadao da će se na taj način modizvud . Jedna izjava od strane Prusa — i sve je b ilo rešeno.Svakako je odlucio da pregovara, i 7 jula šalje Benedettia uEms, gde se Wilhelm bavio radi lečenja. Još jednom se moraponoviti: Wilhelm nije imao pojma o Bismarckovim mahinacijama, jos manje o njegovim ciljevima. Uvek je verovao da se radi o jednoj porodičnoj stvari. Imao je 73 godine, bio je protivan sva-koj ratnoj avanturi, za političke posledice afere stvarno mu jenedostajalo razumevanje, pre svega nije tu stvar uzimao tolikoozbiljno, da ,ne bi u svako doba bio gotov da svoj pristanak

18 ?



povuče. Neosporna je činjenica da on nije imao nikakvog poli-tičkog instinkta.

Waldersee, tadanji vojni ataše u Parizu, boravio je prvih

nedelja jula u Emsu i dobio utisak u jednom razgovoru s Wilhel-mom, da je kralj gajio žarku želju da se sve svrši u miru.8 jula obavestio ga je kralj o događajima koji su se poslednje^godine odigrali iza kulisa, ukoliko je Wilhelm sam u njih bioupućen. Njegova razlaganja zvuče skoro kao izvinjenja.

»За sam više puta rekao (Hohenzoller-Sigmaringenima) kakoocu tako i sinovima — prvo je bio u pitanju Fritz a posle Leopold — da ih nikada neću nagovara ti. . . Oni su dozvolili da ihBismarck na go vori... Ja sam princa usrdno molio da sa najvećomozbiljnošću razmisli, ipak, pošto je on ostao pri svojoj odluci,dao sam mu pristanak kao glava porodice«. Wilhelm uveravašeda je on bio daleko od toga da postupi bezobzirno prema francuskoj vladi. Dokaz da je slepo verovao uveravanjima Bismarcka,koji je govorio o brzom stišavanju u Parizu — da, Wilhelm ječak mislio da je kandidacija caru u volji i da mu laska. Razvojdogađaja u toku jula zatekao je Wilhelma sasvim smetenog.»U najvećem stepenu mi je neprijatno da se sad odjednom nala-zimo pred ozbiljn im zapletom«. I onda izgleda da mu je prviput počelo da sviće: »To svakako imam da zahvalim Bismarcku,koji je stvar, kao I mnoge druge, uzeo olako«.

Trebalo je da Benedetti postigne, da kralj opozove odo-brenje kandidacije — »to bi bio ogroman uspeh, u protivnom,to bi značilo rat«.

Bismarck se krio u Varzinu*); svojim Ijudima je izdao pa-folu da Pruska nema nikakve veze sa pregovorima izmedu Madrl-<la i Sigmaringena: istina, otkako Gramont preti, više se ne možegovoriti, inače se ne bi odbili prijateljski razgovori. Napadnu IIFrancuzi, branićemo se.

To što je glupavi Gramont otvoreno objavljivao, poverovao je prepredenjak u Varzinu samo hartiji i zahtevao najstrožiju dis*kreciju. Dok Francuska besni, u Pruskoj ćute. Bismarck utiče da

*) Varzin je se lo u Pomor an u.

190 *



poluzvanična štampa bude što umerenija, ali su drugi listovi većinspirisani da dižu uzbunu. Bismarck se tačno drži svoga smera.

U meduvremenu pak Gramont menja iz dana u dan svoje

držanje, na migove iz Londona kao da popušta da bi sutradan,pod uticajem hajki u štampi podbodenih od ratne partije , ponovo udario u ostre tonove.

9 jula je prvi put Benedetti primljen od Wilhelma. Bismarck je smatrao da je ovaj korak kraljev pogrešan, je r je on hteoda se sačuva izgled porodičnog pitanja . Kralj izjavi da je onstalno odvraćao od primanja kandidacije, na stvar je uvek gle-dao samo kao glava porodice a ne kao suveren, ali da zabrani,

za to nije bio ovlašćen. (To je uostalom sa gledišta porodičnogprava bilo istinito). On je, veli, stupio u vezu sa prinčevim ocemi izvestiće poslanika o ishodu, povlačenje princa on odobrava.Kralj je uzmicao, cela akcija Bismarckova pretila je da propadne,pol to je Wilhelm poslao u Sigmaringen s molbom da se princodrekne kandidacije. U tome trenutku bio je plan Bismarckov,o kome Wilhelm nije imao ni pojma, ponisten Wilhelmovim samo-stalnim radom.

Dva dana kasnije Benedetti, koga je Gramont tutkao, po javi se ponova kod kralja, ko ji je još uvek bez odgovora, imoli Benedettia za rok od 24 časa, ali u isto vreme iskazuje isvoje čuđenje zbog takve nestrpljivosti — Francuska izgleda daie li rat po svaku cenu.

Idućeg dana dode izjava odricanja Hohenzollerna.Sukob je bio izgladen — akcija Bismarckova, godinama

pripremana, lukavo otpočeta, propala je. Kralj je uzmaknuo izstraha od rata koji je pretio. Pariz je diplomatski zadobio po-•bedu. 3os jednom izgledalo je da je izbegnut rat.

191



ISTORiJA JEDNE DEPEŠE

Ali uveče istoga dana stiže Bismarck u Berlin, — tvrdouveren da će mina eksplodirati — trebalo je da se sazove skup-Ština i da se donese odluka o mobilizaciji. Kada je Bismarckprolazio kolima kroz Wussov, stajao je njegov prija te lj, starisveštenik Mulert, pred vratima parohijanskog doma i pozdravioga ljubazno. Bismarck je iz otvorenih kola odgovorio sa kvartomi tercom »Bismarck s'en va t'en guerre«.*) Kada je stupio u svojberlinski stan, predat mu je telegram, iz koga je izlazilo da kralj,posle francuskih »pretnji i uvreda« u parlamentu i štampi, pro-dužuje da pregovara sa Benedettiem umesto da ga sa »hladnomuzdržljivošću« uputi na svoje ministre. Graf je video da je kraljsve pokvario i da je ope t pobegao.

Kada je obedovao sa Moltkeom i Roonom, dobio je novudepešu da je nasledni princ povukao svoj pristanak. »Prva mojamisao je bila da dam ostavku na službu, jer sam, posle svihuvredljivih izazivanja koja su prethodila, u ovom iznudenom po-puštanju video poniženje Nemačke, za koje ja nisam hteo zva-nično da primim odg ovo rnost. .. Držao sam da je ovo poniženjeod strane Francuske, sa njenim hvalisavim izjavama, gore negoono od Olmutza. . . Bio sam veoma potišten, jer nisam video*nikakvo sredstvo da se razorna šteta, za koju sam se plašio daće nastupiti za naš nacionalni poiožaj od jedne bojažljive poli-

* ) B is m a rc k id e u r af; p ar afra za p o pu la rn e fr an c us ke p es me - M a lb o ro u g h s 'e n v«)i 'en guer r e*.

192



tike, opet popraviti, bez nespretnog zadevanja i veštačkog tra-ženja kavge, Rat sam još tada smatrao kao nešto nužno štovise nismo mogli izbeći«.

što Bismarck nigde ne priznaje jeste slom njegove politike,koja je išla za stvaranjem toga sukoba, koji je izgleda sad postao nemoguć. On se hteo povući, jer nije podnosio taj poraz,koji je bio prouzrokovan kraljevom krivicom. On je mislio dagura kralja, da ga obmanjuje — kralj nije ništa shvatio nego ječak svoje »uzvišeno dostojanstvo« okrnjio pregovarajući i daljesa Benedettiem. Svu krivicu je Bismarck svalio na kraljicu —»samo ako bi kralj bio Slobodan od ženskih uticaja, vodilo bi

ga stalno osećanje časti naslednika Friedricha Velikog i pruskogoficira«, ali to osećanje ponosa bilo je — po Bismarcku — išče-zlo, čim bi kraljica tražila da na njega utiče.

Dobija se utisak kao da Bismarcka uopšte mnogo manjeboli propast akcije nego sto ga je kralj izigrao. Sam Wilhelm je docnijih godina s gordnom govorio da ga je Bismarck 1870nagnao na rat — on nije hteo rat, kao sto nikad nije hteo odlucnoresenje, kao sto je uvek morao biti naterivan. Bismarck se buniopro tiv rada sa kraljem, je r mu je on pokvario plan, on je po-kvario povoljnu situaciju svojim nemanjem osećanja časti, on jepočeo da se izvlad.

Bismarck, koji je hteo da putuje u Ems, ostao je u Berlinui umolio grafa Eulenburga da putuje u Ems i da kralju dostaviBismarckovo shvatanje.

U to dode nov telegram.U Parizu je car bio zadovoljan, ali javno mišljenje je bilo

štampom toliko uzrujano, da su dalje mere izgledaie neophodne.Istovremeno je poslednjih dana Bismarck pustio nemačku štampuda diže buku i da besni. Novinski rat već se vodio na oba fronta;zaustaviti je jedva bilo moguće, već je francuska štampa zame-raia Napoleonu jadno držanje, već se pomaljala opasnost jednenove revolucije. Uz to su baš Austrijanci izjavili da se Benedettiuizda nalog za nov demarš.

Ujutro 13 jula udesi Benedetti da ga kralj morade susrestina šetalištu. Wilhelm oslovi Benedettia, koji mu u toku razgovora

13, Kersfen, Bismarck



isporuči nalog svoje vlade. Izvršujud svoj nalog u ovoj privatnojformi, Benedetti je nagovestio da je u toj stvari po sredi isklju-čivo pitanje prestiža. Benedetti je smatrao da kralj treba izrično

da odobri prinčevo odbijanje i da se obaveže da u buduće nećeviše dati svoje odobrenje, ako se Hohenzolleri vrate na svojukandidaciju. Kralj ga, naposletku s izvesnom ozbiljnošću, odbi, je r veli, na slične angažmane ne sme i ne može pris tati, a zatimizjavi da nije primio zvanično odbijanje prinčevo, da je Benedetti obavešten preko Pariza i Madrida ranije nego on sam, tesad valjda uvida da pruska vlada tu nije umešana. Izmenjali su jos nekoliko ravnodušnih red — čuvena audijencija na Emskomšetalištu bila je svršena.

U toku dana primio je Wilhelm pismo od kneza od Hohen-zollerna, u kome se odustajanje zvanično saopštavalo. Kralj poslaodmah svog krilnog adutanta Benedettiu da mu saopsti prijempisma i da je saglasan, i da nema više šta da kaže poslaniku.

Uveče stiže izveštaj pruskog pretstavnika iz Pariza, da suu Parizu mišljenja da kralj treba lično da piše pismo Napoleonui da ga umoli za izvinjenje zbog kandidacije . . . Ali ovo se tra-ženje nije stavljalo vise ria diskusiju, dogadaji su se tako naglonizali jedan za drugim. Uostalom to traženje začudo ne igra uloguu dotičnoj literaturi, pa ga, izgleda, čak ni u Parizu nisu uzeliozbiljno.

Duboko potišteni sedeli su uveče istoga dana Bismarck,Roon i Moltke u Berlinu za večerom. Bismarck im objasni da nefriože da ostane. Iznenada dode iz Emsa telegram, koji je tajnisavetnik Abeken poslao šifrovano; dešifrovali su ga. Sadržao jeopisivanje dogadaja na šetalištu; o traženju jednog izvinjujućegpisma nije u depesi bilo ni reči. Poslednja rečenica glasila je:»Nj. V. prepušta Vašoj ekselenciji ne bi li treba lo da se novzahtev Benedettia i odbijanje toga zahteva odmah saopšti na-šem poslaniku u štampi«.

Bismarck pročita telegram obojici gostiju za stolom, njegova sadržina ih po Bismarckovom kazivanju, toliko oneraspoloži

da su prezreli jelo i piće. Nasuprot mišljenju Delbrucka, koji nećeda veruje u ta j utisak, mora se smatrati da su oni odista bili

194



potišteni. Telegram je dokazao trojstvu ponovno uzmicanje kra-Ijevo, govorili su da se kralj izvlači. Telegram im je izgledao bo-

ja žljiv i kao da nanovo pokazuje da kralj nije našao ton, koji su

ova trojica zaverenika smatrala potrebnim; da, to se čak moglonazvati izgovaranje, o odbijanju stajalo je da je ono došlo samo»na posletku s izvesnom ozbiljnošću«, uprkos njegovom nevero-vatnom zahtevu nije kralj prekinuo vezu sa Benedettiem, on mu

je šta više poslao u stan ađutanta i saopštio mu da je pismoprispelo — plašljivo zaključno pitanje kao da je dokazivalo dakralj, vile no ikada, okleva da prede na akciju. Ne, društvo zastolom imalo je razloga za neraspoloženje. Tad poče Bismarck

da studira telegram, da ga ispitu je , na kraju mu zape pogledna poslednjoj rečenici, u kojoj je kralj uvijeno i plašljivo pitao,da li treba da se obavesti štampa. Izgledalo je da se tu otvaraput. Bismarck upita još jednom Moltkea o stanju vojske, o per-spektivama; Moltke odvrati da se ne sme oklevati, da odgada-nje ne donosi nikakve koristi, ukoliko ranije, utoliko bolje.

U prisustvu svojih gostiju otpoče Bismarck da precrtava utelegramu, napisa ga ponovo, preinači ga sasvim. Nije moždasamo zbio rečenice, već je napravio potpuno nov koncept, uvred-Jjiv, izazovan po obliku i sadržini. Sve što je izgledalo plašljivoi neodlučno, bilo je izbrisano — ova redakcija nije ni po tekstuni po suštini srodna sa prvobitnim konceptom, ona je potpunonov rad i zbog toga falsifikat, iz pitanja postaje odgovor, iz razgovora prepirka, iz učtivog akta odašiljanja adutanta ultimatskikorak, iz labilnog stanja prelom. Bismarck sam govori o izjavikoja se morala pojaviti kao zaključna, dok bi redakcija Abeke-nova izgledala samo kao odlomak pregovaranja koje je jo§ utoku i koje treba da se nastavi u Berlinu. Ali u tome i jeste te-žište: na osnovi Abekenova telegrama bili su pregovori mogući,na osnovi Bismarckove redakcije nije ostajao nikakav drugi izlazosim rata.

Bismarck pročita svoj falsifikat gostima za stolom — Moltkeprimeti: »Tako to sasvim drukčije zvuči, pre toga zvučalo je kao

znak za predaju, a sad zvuči kao fanfara u odgovor na iza-zivanje«.

13* 195



Bismarck odgovori da će objavljivanje novog teksta nesamo zbog sadržine, već i zbog načina širenja napraviti na gal-skog bika utisak crvene marame: »Udariti mi moramo, ako ne-

ćemo da na sebe uzmemo ulogu potčinjenog bez borbi. Ali ipakuspeh zavisi bitno od utisaka kod nas i drugih, koje bude izazvaloporeklo rata; važno je, da mi budemo napadnuti, a galska nadu-venost i razdražljivost učiniće da to postanemo, ako i evropskoj javnosti, ukoliko nam je to moguće bez trube Rajhstaga, obja-vimo da smo se bez straha protivili javnim pretnjama Francuske«.

Tu je rat bio zaključen. Generali su — Moltke je star 70,Roon 67 godina — isto tako radosno iznenadeni kao i sam Bismarck. Iznenada osetiše volju da jedu i piju i razgovarahu u ve-selom raspoloženju. Roon reče: >Oo§ živi stari Bog i on nas nećepustiti da propadnemo u sramoti«.

Moltke upravi radostan pogled na tavanicu, lupi se sakompo grudima i reče: »Ako još to doživim da vidim u takvom ratunašu vojsku, onda neka odmah posle toga ovaj »stari skelet« davoodnese.a Docnije primetio je Bismarck: »Moltke ima sad rat, svojzanat«.

Depeša je u novoj redakciji bez Wilhelmovog odobrenjaobjavljena u jednom vanrednom listu u Berlinu — u Pruskoj jesirenje falsifikata kroz vanredna izdanja novina u početku rataposvećena tradicija. Kada je odiuka o ratu paia, Wilhelma nikonije pitao.

Izgledalo je , medutim, da se situacija može još jednomobrnuti — u Parizu su hteli da se zadovolje izjavom Wilhelmovomod 13 jula. Utoliko je misteriozniji dakle zahtev da se kralj izvinipismeno ! ! I

Ali nekoliko sati docnije saznala se vest o Emskoj depešLBili su duboko poraženi i potpuno zbunjeni, 14 jula uveče bila

je situacija u Parizu sasvim nejasna. Preko nod natera ratnapartija cara da se odluči. Gramont se ponašao kako je Bismarckpredvideo; nikakav bik ne bi mogao da bešnje navali na crvenumaramu, Gambetta je grmeo protiv Hohenzollera, parlamenat je

besneo od ushićenja zbog vike Gramonta — niko izgleda nijeprimetio, da je Bismarck sve vukao za nos — Napoleon, sasvim

196



očajan, samo se kleo da on to nije hteo. Bolesni avanturista nećeda zna da su njegovi blefovi vodili ka ovom svršetku, da se tokrivudanje , puno protivrečnosti, moralo završiti najzad kata-

strofom.Jos istoga dana stiže Wilhelm u Berlin. U Emsu se s Bene-

dett iem rastao prija teljski, kao da se ništa nije dogodilo i kaoda se ništa neće ni dogoditi. Na stanici u Berlinu je sasvim za-panjen zbog dogadaja u francuskom parlamentu. »Ta to prostomiriše na rat, tu ćemo mi bome morati mobilisati tri armije«. . .Bismarck misli da kralj još nikako nije shvatio situaciju i pročitamu jos jednom referat o sednici parlamenta. Sad vide kralj jasno

i izgovori klasične reči: »Ama to je objava rata. Dakle doista, još jednom takav jedan ra t. . . Pa dobro, neka bude u ime božje«.Ovde kao i u Parizu, kod obojice monarha ista potpuna neoba-vestenost, ista neodlučnost, istovetno uveravanje da to nisu hteli.U rukama nekolicine počivala je, bez mogućnosti kontrole, sud-bina miliona. Sigurno Wilhelm nikada nije saznao koliko su gazloupotrebili, kako ga je Bismarck malo cenio, i nikada tom ogra-ničenom razumu nije sinulo koga je izabrao za savetnika, komese on jednoga septembarskog dana godine 1862 predao bezu-slovno, bez borbe.

19 jula — to liko dana prode još u teskobi, a niko se neusudi da točak zaustavi — Francuska objavi rat. Još i tu glupostpočini bik u Parizu.

197



KABINETSKI RAT?

Režiser koji se razumevao u mašineriji političkog pozorištapodigao je zavesu za dramu koja je značila predigru jedne noveepohe evropske istorije. Imperijalizam pod nje svoju vladavinu usrednjoj Evropi — sa stvaranjem nadonalnih država u srednjo]Evropi prlpremljena je buržoaziji ona celina u državnom sistemu,koja joj je potrebna za učvršćivanje i proširenje njene privrednemod. Pogrešno je misliti da ovaj rat, koji je Bismarck frivolnoi drsko namestio, zbog svog kabinetskog karaktera nije bio ratburžoazije. Da se radilo samo o porodičnoj aferi, ne bi se ovajrat razlikovao ni po čemu od desetogodišnjih borbi apsolutistič-kih država za španski presto. Ali i odnosi proizvodnje su se istotako sa istom neminovnošću izmenili kao i klasni karakter drža-ve; nikad Bismarck ne bi mogao da vodi svoju politiku sa tolikouspeha, da nije istovremeno služio interesima jedne klase. Pruskiprividni konstitucionalizam, koji je Lassalle tako zajedljivo napa-dao, bio je oblik u kome je jed ino b ilo moguće ujedin jenjeburžoazije i apsolutizma — i to u trenutku kad se pojavjla novaklasa. Bila je nesreća Nemačke što ova nova klasa još nije bilazrela da samostalno deluje i da izvede protivnapad, koji bi sezavršio pobedom nove klase. Bila je nesreća da je klasa, koja je ovaploćavala apsolutizam, bila još dosta jaka u istočnom Po-lablju da svoje interese čuva i samo utoliko pravi koncesije uko-

liko one nisu ugrožavale njenoj mod. I bila je nesreća, da jepodizanje one klase, koja je bila pozvana da smeni feudalnu, po-

198



čelo u jednom trenutku, kada se radništvo već tako snažno pojavilo na pozornici, da se buržoazija u Nemackoj odmah osetilapotisnutom — svako političko preimućstvo, do koga joj je mo

ralo stajati, davalo je nade radništvu, pa je zbog toga i odusta- jala. Tako se buržoazlja odrekla uopšte političke borbe i pret-postavlla je da obezbedl svoje privredne povlastice. Zbog toga je ovo razračunavanje u godinama sukoba uzimalo tako gro-teskne, upravo glupe forme, ali zbog toga Bismarck takode može1870 da raspiri rat, jer on obema klasama donosi privredne ko-risti, i izvojevanjem nemačkog jedinstva stvara preduslov za raz-vijanje mod u evropskom okviru. Jer tek sad postaje nemačko

pitanje evropsko pitanje, postaje predmet evropskih razračuna-vanja. Nemačka buržoazija, za koju je apsolutizam potegao mac,postiže evropski značaj. Da je značaj nemačkog radništva u istojmeri porastao, to je samo logična posledica. Rat godine 1870pribavlja ne samo buržoaziji već i radništvu evropski i medu-narodni značaj. Bismarck je u ovom ratu igrao samo ulogu spo-rednog izvršioca u toku jednog istorijskog razvoja.

1*9



RATNO PIJANSTVO

Pijanstvo u Parizu, pijanstvo u Beriinu. Neupućene, zaluđe-ne mase mirišu krv; avantura ©vropskog oružanog sukoba dražigradane obeju zemalja. Uspesi u dva ratna pohoda izgleda dapružaju izvesnu garantiju za uspeh. Bezmerna kampanja u štampipodbadala je strasti, golicala instinkte, osećanja moći, často-Ijublje, nacionalni ponos. Sa bezgraničnim preziranjem neprija-te lja vodi se u pruskoj štampi kampanja. Ne preza se ni odkakve klevete ; sve što je kultura jedne stare zemlje stvorila,sve su to Bismarckovi novinari ismejali i izvrgli poruzi. Kad seima u vidu, kako su malo kulturnih tekovina imali da pokažu bašpruska država i Hohenzolleri, onda ova kampanja protiv svegaŠto je francusko deluje varvarski. 1813 išlo se u rat jer je carskaFrancuska bila ugnjetač. Pobuna je bila izraz odbrane najosnov-n ijih prava. O kampanji u štampi tad je jedva b ilo red. Sadimaju ovo oruđe, koje je prvobitno buržoazija stvorila za sebeu borbi protiv apsolutizma kao oružje naročite vrste. Bismarckupripada slava da je mogao ovo oružje da iskoristi za svoje ci-Ijeve — s odobrenjem buržoazije. Opšte uzevši, bili su u pravukad su napadali korupciju bonapartističkog sistema, ali najzadni Bismarck n ije bio pozvan da vrši taj napad; i ovde opetopravdana borba postaje izgovor, i ovde op4t onaj, koji na tonema prava, vodi jednu kampanju po sebi opravdanu pod laž-

nim pretpostavkama. To su isti metodi kojima se Bismarck služioranije, i koje će i docnije upotrebljavati.

200



Za vreme tih letnjih dana utvrđuje se za nemačkog građa-nina u glavnim crtama ona slika o francuskoj kulturi koja se dodanašnjeg dana zadržala u njegovo j glavi. Tu je kultura Francuske

osudena na smrt. Zemlja naseljena izumirućim, degenerisanim,bezvernim, demoralisanim narodom, Pariz je moderni Vavilon, ka-Ijuga greha, orude sotone. Johanna Bismarck nazvala ga je u jednom pismu »gnusni Vavilon«. Sve Što je stvarano vekovimanagrdeno je i naruženo; svaka Francuskinja je kurva, svaki Fran-cuz podvodac ili rogonja, gotika je nemačko delo, filozofiju idramu je stvorila Nemačka, militarizam je nemački pronalazak.A time se nada sve ponose. Bilo bi pogrešno verovati, da Bismarck možda nije imao isto mišljenje. Postoji klasičan dokumenatrazgovora koji je Bismarck vodio za stolom u Versaillesu, zabe-leške njegove kreature, Moritza Buscha, osobe kojom se on slu-žio da utiče na štampu i da je korumpira. Ovaj »dnevnik« jeklasičan dokumenat za duhovno stanje nemačkoga gradanina. Netreba se zavaravati — kako je Bismarck govorio, mislio, osećao,tako je govorilo čitavo nemačko gradanstvo, tako govori još idanas. On sam je bio samo zvučnik, ali pri ogromnom autoritetukoji je posedovao, bili su gradani još samo potkrepljeni u svojimpretstavama. »Bismarck je rekao« — »Bismarck je objavio« —»Bismarckov© zlatne red«.

Srca su imali ovi ljudi, to pokazuje sledeći dogadaj: U no-vembru kružila je vest da je Garibaldi sa 13.000 franktirera dopaoropstva, Bismarck je primetio: »To bi bilo odista žalosno — za-robiti 13000 četnika koji čak nisu ni Francuzi — zbog čega ih

uopšte ne streljaju?«.O Francuzima: »Odere li se takvom jednom Galcu bela koža

pojavljuje se Turko«. — Kada su seljaci, preplašeni približavanjemPrusa, pobegli iz svojih sela u šume, izjavi Bismarck: «Ja bihkuće i nameštaj ovih koji su pobegli, smatrao kao imanje bezvlasnika i po tome postupio. I kad bih se dočepao njih ja bihim oduzeo njihove krave, i sve ostalo što bi kod sebe imali,sa tvrdenjem da su to ukrali i s time se sakrili u šumu«. — Po-znati metodi koje je on inače u »velikoj« politic i primenjivao

201



prenose se tako na sitne okolnosti. Jednom se izjasnio o Fran-cuzima uopšte: »Francuski narod je stado; oni imaju novaca ielegancije, ali nemaju jedinki, nemaju individualne samosvesti

— samo u masi. To su trideset miliona pokornih Zulu — Kafera,svaki pojedini bez imena i vrednosti — čak ni sa Rusima i Itali-

janima nisu na ravnoj nozi, a kamoli s nama Nemcima. Bilo jelako# iz tih lica bez ličnosti i karaktera obrazovati gomilu koja

je druge davila sve dotle dok nisu bili složni.« Kao da je onsam, kroz osam godina, vladao drukčije Pruskom i Nemačkomnego kao zemljom Kaferal A da se on sam dobro osećao kad jepod sobom imao ovakve Kafere dokazuje druga jedna izreka:»Osećanje dužnosti čoveka koji pušta da ga usamljenog u tamiubiju, to Francuzi nemaju. To pak dolazi od ostatka verovanja unašem narodu, otuda što ja znam da postoji neko koji će mei tada videti kad me poručnik ne vidi«. Sleduje njegova relig i-ozna veroispovest — cinična iz usta ovog čoveka, koji je trirata »napravio« i nekoliko dana docnije sam opet priznao da jerat najprirodnije stanje čovečanstva, zašto se još uvek hvatajuzarobljenici — trebalo bi ih redom stre lja ti — bilo je govora o1200 zarobljenika, koji su baš bili dovedeni! Kad je doiao govorna kolonija lne vojnike koji su iz Afrike dovedeni na evropskoratno polje, uzviknuo je Bismarck: »Da su ove crnce uopste za-robili, bilo je protiv dogovora. . . Sa mojom voljom dolazi svakivojn ik u zatvor koji ovakvog momka zarobi i preda komandhTo je plen, to mora da se strelja. Lisica ipak ima izvinjenje da jo j je to tako u prirodi, ali ovi — to je najgnusniji izrod pri rode«. — Govori se o porazu Garibaldijevom — šta će od njegabiti, ako bi bio zarobljen — »Trebalo bi zarobljenike dovesti uBerlin, tamo bi im morao biti okačen na grudi plakat od kartonana kome bi stajalo: »Talijan, robija, nezahvalnost« i trebalo biih voditi kroz varoš!« Nekoliko dana kasnije: »Samo smernostvodi ka pobedi, naduvenost, precenjivanje samoga sebe suprot-nom«. Kad je on bio za to da se počne bombardovanje Pariza,neko ukaže na Ženevsku konvenciju koja nameće izvesne oba-

veze: »Ona se mora otkazati, je r to tako ne ide, na ovaj senačin ne moze voditi rat«. Strašno opustošavanje na bojnim pod-

202



Nacionalizam pruskog tipa prevazilazio je sebe u njegovim izja-vama, javnost je ovakve primedb© primala ne samo sa odobra-vanjem već ih je i raznosila, dopunjavala; golemi uspeh koji je

Nemačka postigla za tako kratko vreme, izazvao je zanos koji je opljao mozgove.

204



GLAS RADNIŠTVA

„ Sa silnom nadmoćnošću nadiru Nemci preko granice. Južno-nemačke države izjavile su da se priključuju — one su moraleda biraju izmedu pobede Napoleonove, koja bi južnu Nemačkudovela pod francusku vlast, i potčinjavanja Pruskoj. Austrija nijenapala, jer nije bila gotova. Ita lija je oklevala i uzela sebi što jo j je bilo najbliže: Rim, koji je zaposela na dan Sedana. Tako je proces težnji za nacionalnim ujedinjenjem u leto 1870 u sred-njoj Evropi bio završen.

Sa Rusijom se Bismarck sporazumeo i dobio takvo obeća-nje najstrožije neutralnosti, da su se sa istočne granice premaRusiji mogle povući trupe, i da je samo trebalo ostaviti stražuprema Austriji. Tek se sad rentirala Bismarckova usluga za vremepoljske revolucije. Sto su Rusi u Beču istupili skoro preteći, stvorilo je za Prusku povoljno obezbedenje zaleda. Wilhelm je mogao, u februaru 1871, da s blagodarnošću telegrafiše nećakuAleksandru: »Pruska neće nikad zaboraviti da Vama ima da za-hvali što rat nije postigao krajnje razmere.« Ove su se reči odno-sile na ruski pritisak u Beču na početku rata. To je, pre svega,bio razlog što Austrija nije upala. Koje su planove Rusi imali,kako su podneli račun, pokazali su dogadaji u toku rata, kada jeCar iznenada zahtevao i postigao likvidiranje strožijih uslova pa-riskog mira.

Ratni zanos koji je obuzeo Nemačku, nije mogao da nad- jača sumnje berlinsk ih bankara: ratni zajam doneo je neznatnu

205



sumu, berlinska Berza upisala je svega tri miliona. Ali samo sta-novništvo bilo je Bismarckovom štampom i obznanjivanjem emskedepeše učvršćeno u verovanju, da su kralj a sa njim i cela Ne-

mačka duboko uvređeni i da Francuska hoće rat po svaku cenu;Bismarcku je bilo pošlo za rukom da stvori uverenje da Nemačkamora da vodi odbranbeni rat i da Francuska traži za sebe celudesnu obalu Rajne, koju je on sam, još nedavno, hteo da žrtvujebar delimično. U Saveznom savetu govorio je Bismarck o teškomogrešenju Francuske o interese čovečanstva, ona ugrožava blago-stanje Evrope, to dokazuje uznemirenje nemačkog nacionalnogosećanja. Jedna cirkularna depeša zastupnicima Severo-nemačkog

saveza, od 18 jula, govori o »najgorim instinktima mržnje i za-visti koji Francusku Upunjavaju«. »Ali mi moramo prepustiti odgovornost pred bogom i ljudima onima koji nas prisiljavaju svojimopakim postupcima da prihvatimo borbu radi nacionalne časti:a u tako pravičnoj stvari smemo se uzdati sa puno poverenja upomoć Gospodnju«.

Ništa javnost ne doznaje o dipiomatskim dogadajima, ništao dugogodišnjem potezanju oko španske kandidacije, ništa o po-kušajima obmanjivanja, o misijama, ništa o manevrima i konfe-rencijama.

Kao jedini dokumenat postoji falsifikovana depeša — s njomBismarck operiše u Rajhstagu, na nju se on poziva kao na jediniuzrok rata za francusku vladu, čak on ide tako daleko, da izjav-Jjuje kako o spornom dogadaju postoji samo jedan zvanični dokumenat izmedu obe vlade: francuska objava rata.

I niko u tom trenutku ne sluti ništa, niko ne pokušava dadokuči istinu. Niko nije nepoverljiv. Bebel i Liebknecht rasprav-Jjaju dugo kako treba da se drže u pitanju ratnih kredita, oniodluče da se uzdrže od glasanja. Liebknecht je mislio da Napoleon hoće rat, a da Bismarck nema hrabrosti da podigne doba-«cenu rukavicu.

Bebel je bio sigumije voden instinktima, on je odmah iska-zao svoj utisak da je Napoleon doduse objavio rat, ali da je oniipao u klopku koju mu je postavio Bismarck, jer je Bismarck ratže leo i svoj c ilj postigao. Ali kada su nekoliko dana docnije

206



sedeo je tada u Berlinu, koji je sve znao i ćutao, koji je ličnosudelovao u zaveri, kome su bile poveravane misije, koji je izre-kao reč »klopka«, što ju je Bismarck postavio caru — taj čovek

bio je negdašnji prijatelj Lassalleov, sada kreatura Bismarckova — Lothar Bucher.

208



INVAZIJA

Tada Prusi upadaju i gaze sve što im se suprotstavi, on!su mnqgobrojniji, ranije na pozornici, njihovi generali gone njihi južnonemačke saveznike u strahovite bitke, preko visoravni bezodbrane gore protiv učvršćenih položaja na brdima, čitave ko-njičke pukove, cele divizije bivaju desetkovane. Neodoljivo seispunjuje za nekoliko nedelja sudbina carske Francuske. Kod Se-dana kapitulira car usred svoje potučene armije. U Parizu se potreći put proglašava građanska republika. Istih dana odbor uBraunschweigu biva uhapšen i u lancima odvučen u Istočnu Prusku, je r on sad više ne priznaje frazu o odbranbenom ratu i osuđujenarodni rat. Već krajem avgusta sastavljaju građanski »notabili-teti« pretstavku kralju i traže aneksiju Elsas-Lotaringije. Karakterosvajačkog rata pokazuje se neprikriveno. 5 septembra pozivao

je odbor u Braunschweigu na protestne demonstracije pro tiv anek-sija i produženja rata. U drugoj pretstavci od 9 septembra napa-dao je generalni savet prusku vojnu kamarilu, kralja i Bismarcka.

Odgovor je dao generalni guverner pomorskih oblasti, Vogel von Falckenstein, koji je sve članove odbora pohapsio i na-redio da se u lancima odvedu u tvrdavu Boyen kod Lutzena. Kad

je stari Johann Jakoby protestvovao u jednoj javnoj izjavi pro tivaneksija, bio je takode uhapšen. Na dva fronta vodio je sadBismarck svoj »narodni rat«.

Nemci su se približavali Parizti, krajem septembra opkolilfsu ga. Metz je bio opsednut, Strassburg se predao. Ali na jugu

14, Kersten, Bismarck 20»



Francuske su se okupljale nove armije, i one su stalno i nepre-stano napredovale u pravcu Pariza. Sa severo-istoka pokušavalesu vojske republlke takode da oslobode Pariz.

U poznu jesen pojavi se Garibaldi sa dobrovoljcima i uzeučešća u borbama na jugoistoku Francuske. Carska armija je zanekoliko nedelja b ila slomljena, sad, pošto je rat postao na-rodni, pojačao se otpor, za kratko vreme improvizovale su secele armije, Engleska je slala oružje, svet je simpatisao sa re-publikanskom Francuskom. Na Loari su bile nemačke trupe teškoprite§njene, u zimu su pretrpele malen poraz, dvaput je moraoda se započne rat protiv Orleansa. Pariz, za koji su se nadali

da će ga brzo osvojiti, b ranio se uporno. Nemačke snage subile preslabe da bi se usudile da jurišaju na utvrdenja . Generali su se opirali Bismarckovom navaljivanju za bombardovanje, je r nije bilo ni opsadnih topova ni dovoljno municije, a bojalisu se i blamaže. General Blumenthal okarakterisao je Bismarckovoshvatanje kao shvatanje jednog potporučnika. Kada je najzadBismarck sproveo svoju volju , pokazalo se bombardovanje savojnog glediš ta kao nepotrebno, a moralno je pojačavalo ne-raspoloženje prema Nemačkoj. Na kraju se i Pariz predao, sa-vladan gladu a ne bombardovanjem. Bismarck je diktirao mir.

Bilo je u Doncheryu, selu kod Sedana. U noći od 1 do 2septembra diktirali su pobedioci potučenima uslove kapitulacije.Bismarck se pojavio; Moltke, Blumenthal, nekoliko generalštabnihoficira sedeli su prema Francuzima. General Wimpfen govorio jeu ime opkoljene armije; u podne je — prispevši taman iz Alžira

— preuzeo komandu mesto ranjenog Mac Mahona, dockan poslepodne leprsala se bela zastava na citadeli Sedana, sad je trebalo da on stavi svoje ime na kapitulaciju: uzalud sva nastojanjada postigne povoljnije uslove. Tvrdo i neumoljivo zahtevao jeMoltke: »Cela francuska armija predaje se kao zarobljena«. Wimpfen govori onako kao što će 48 godina docnije govoriti Nemciu šumi kod Compiegnesa Fochu: Treba se pokazati velikodulnim,ako se poštede armije, to će obavezati francuski narod na zahval-nost i probuditi prijateljska osećanja. Suprotno postupanje bilo

210



bi početak novih ratova .. . U tom se trenutku umeša Bismarck:moguće je doduše osloniti se na zahvalnost jednog vladara, aline na zahvalnost jednog naroda, a po najmanje francuskog. Lu-

dost je ne iskoristiti potpuno svoj uspeh: »Francuzi su narod za-vidljiv i surevnjiv«.

3edan francuski general, carev adutant, podiže se i izjavi:car je predao kralju svoj mač samo zato što se nadao časnoj ka-pitulaciji.

Bismarck: »čiji mač je to bio, mač Francuske ili carev?«General: »Samo carev«.Moltke: »E, onda ne može biti govora o drugim uslovima«.

Preko njegovog lica ptice grabljivice prede izraz vedrog zado-voljstva.

četrdeset osam godina docnije. Sivo novembarsko jutro ušumi kod Compidgnesa. Nemački opunomoćenici pojave se usalonskim kolima maršala Focha. Došli su da saznaju predloge zaprimirje. Maršal Foch: >0a nemam nikakvih predloga«. I pozva

svoga šefa generalštaba da pročita uslove primirja.

Ujutru 2 septembra pojavi se Napoleonov opunomoćenik iisporuči želju carevu, da govori sa Bismarckom.

Isprljan i prasljiv, sa starom kapom, sa velikim čizmama jaše Bismarck na poslednji sastanak sa partnerom. Sreli su se kodFresnoisa, tri kilometra od Doncherya, car je sedeo sa tri oficirau dvoprežnim kočijama, tri druga oficira bila su visoko na konji-ma pokraj kola — Bismarck je bio opasao svoj revolver, kad senasao prema bolesnom čoveku u kočijama i šestorici potištenihoficira, nehotice je pogledao na revolver — smrtno bolesni čo-vek primeti to i postade bled kao krpa.

Tada se pozdravise vojnički, Francuzi skidoše kape — »ja je tako isto skidoh, iako je to pro tiv propisa«. Tada upita štacar zapoveda; car je želeo da govori sa kraljem. Ali Bismarck

je hteo da omete sastanak, pošto još kapitu lacija nije bila pot-pisana. Toliko se opet bojao da će mu kralj pobrkati račune.

14* 211



U zatvorenim kolima napustio je varoš Sedan, pun strahaod svojih sopstvenih vojnika.

Rat se i dalje vodio . Već je bilo izvesno da se žele za-uzeti velike tvrđave na istoku Francuske. — Uveče 4 septembraizjavi Bismarck: »Metz i Strassburg su ono što nam treba i štohoćemo da uzmemo — tvrđave. Elsas (mislio je, tumači Busch,»jako naglašavanje bivšeg nemstva i nemačkog govora Eizašanai periodičnu štampu«) to je profesorska ideja«. Tad je glasnopročitao pismo svoje žene, koja je rečima iz Biblije izražavalaželju da Francuska propadne.

»Mi hoćemo da u Parizu sami diktiramo uslove koji će ne-mački narod sačuvati od ponavljanja takvog razbojničkog napada, kao što je bio rat od 1870, i nikakav diplomat stranih sila,koji je položio ruke u krilo, neka se u to ne mesa. Ko nije ništaijč in io , ne treba ništa ni da posreduje«, pisao je trećega septembra list »Der Schwabische Merkur«. Uz to je primetio Bismarck:»Ovaj članak mora dobiti mladunce«. »On je i dobio mladunce«,

doda je Busch.Tih dana pala je odluka o budućnosti Nemačke. Odlukada se dalje vodi rat p ro tiv republike, odluka da se anektiraElsas-Lotaringija i Francuska ponizi bila je stvorena na bojnompolju Sedana. Sad se pokazalo za šta je Bismarck bio sposobankad mu niko nije smetao. Još jednom postaje očigledno da jenjegova »mudrost« u Nikolsburgu bila samo usiljena, on je samouzmaknuo pred silom. Sad su gazile pobedilačke armije preko

otvorene zemlje, izgledalo je da ih niko više ne zadržava; kad je francuski ministar, Jules Favre, već 10 septembra preko Engle-za upitao, da li je Bismarck spreman za primirje i pregovore ,izjavi Bismarck na englesko pitanje: »Za odgovor na ovo pitanjeima vremena!«

Mir se mogao postići. Bismarck ga odbi. Kada je vest oproglašenju republike u Francuskoj bila potvrdena, Bismarck je

bio utoliko više rešen da rat ne prekida. 12 septembra vodio jeBismarck dugi razgovor sa princem Luitpoldom Bavarskim, koji je

213



sa naročitom misijom bio poslat u Beč; u tome razgovoru izložio je Bismarck svoje shvatanje zašto se rat mora dalje voditi: ratprotiv Francuske znad sad odbranu monarhističko-konzervativnog

načela protiv republikansko-socijalističkog. Proglašenje republikeu Parizu naislo je na odobravanje u Španiji, u Ita liji se moraočekivati isto. U tome leži velika opasnost za monarhističkezemlje Evrope.

U tom trenutku vojne pobede stvara Bisrriarck svoje pla-nove za najbližu budućnost: nasuprot solidarnosti revolucionarnih\ republikanskih interesa, mora se stvoriti savez monarhističkihdržava — Nemačke# Rusije i Austrije. To je pravi i jedini razlogzbog koga Bismarck hoće da, po svaku cenu, nastavi borbu.Može se red da je postupao demagoški, jer je hteo da opdniAustriju takvim tonovima i da obuzda probuđenu surevnjivostRusije. Da, to je istina. Ali ova ideja izvire iz njegovih najdubljihosećanja i misli. Rat je nastavljen kao borba ugnjetača republickanske ideje, on je otkrio svoj klasni karakter. I zbog toga sebaš moralo tih dana radništvo u Nemačkoj okrenuti protiv vlada-

juće klase u vlastito j zemlji. Logika klasne borbe iziskivala jeovaj obrt. Nije uopšte važno, da li je ova gradanska republikaistupila neprijateljski prema radništvu — za Bismarcka i njegovuklasu bilo je ono neprijatelj, i ovaj obrt značio je početak razvo-

ja koji je on gledao da na vreme uguši. Borba pro tiv francuskerepublike znad u isto vreme borbu pro tiv »revolucionarnih icentrifugalnih elemenata« u vlastitoj zemlji, u Austriji, u Rusiji. Onizvodi kao logičan zaključak internacionalu reakcije. Da mu sesada, za trenutak, izjalovila prikrivena ponuda Austriji za savez,to ne dokazuje ništa protiv osnovnog shvatanja koje je Bismarckgajio u tim danima. Zbog toga su takode svi pokušaji interpre-tacije pojma »din-dušmanina« koji se sada pojavio kod Bismarcka,zaludni. Takvi govori bili su izgovori. On je samo manevrisao sapodbadanjem nacionalnih osećanja, on je sakrivao sta je u istinisam mislio. Verovatno bi on zakljudo brzo mir sa jednom car-skom Francuskom. To što ga je gonilo da produži rat, b ila je

njegova klasna svest.On je hteo da razmrska ovu novu državu, da je ponizi.

214



hteo je da se osveti za 1848, a i za 1862, on je uvek imao željuda se krvavo razračuna u uličnoj borbi sa revolucionarima i re-publikancima vlastite zemlje. Nikad mu nisu učinili to zadovolj-

stvo da mu izadu na megdan, nikada nije bila utišana užasnakrvožednost koja ga je 1848, pre svega u novembru, spopala.Sad je bio došao čas. Nisu to bili radnici sa kojima je on imaoposla, to su bili gradani. Ali tu su možda bes, želja za osvetombili još i veći. Kako je on ovu buržoaziju mrzeo i prezirao — odnajranije mladosti. Kako mu se jadno pokazala 1848 u »parlamen-tu nadničara«, kasnije u Erfurtskom Rajhstagu, zatim u pruskomparlamentu. Taj Favre, koji je molio za mir, bio je takav buržoa,

republikanac. Dan obračuna bio je došao. To nisu bili Prusi, većFrancuzi, onda, utoliko bolje, jer su se sad mogla sva pitanjarešiti jednim udarcem. Car i država, parlamentarizam, nacionalnopitanje, položaj Pruske u samoj Nemačkoj, položaj Nemačke uEvropi, osnivanje jedne imperije sa reakcionarnim obeležjem.Ovaj buržoa Favre hteo je da pregovara? »O uslovima za mir,da, ali za primirje, ne«.

215



BlC B02JI

Sad je to bio sasvim Bismarckov rat. Mora biti da je ontada svoj zadatak osećao kao misiju, on je bio bič božji, koji je kažnjavao sve revolucionarne i demokratske elemente. Uskorose okrenuo protiv radničkog i gradansko-radikainog pokreta usopstvenoj zemiji — to su za njega isti ljudi kao oni u Parizu.

U septembru naredi Buschu da napiše članak, u kome sekaže: »Ljubitelji republike u Nemačkoj, ljudi boje 3akobija, socija listički demokrati i njihovi srodnici neće ništa da znaju o ustu-panjima Francuske nama; jer oni su pre svega republikanci a tekposle nešto malo Nemci. Bezbednost Nemačke dobitkom Stras-sburga i Metza je njima omrznuta kao obezbedenje protiv re-publike koju oni žele, kao slabljenje propagande za taj državnioblik, kao smanjivanje izgleda na njihovo proširenje preko Rajne.Partija je njima iznad otadžbine. Suzbijanje Napoleona bilo im je po volji, je r je on bio pro tivnik njihove doktrine; otkako jerepublika stupila na njegovo mesto oni su Francuzi po svojimshvatanjima i naklonostima.«

Tako on sam povlači klasne granice kroz celu Evropu, takoon sam objavljuje svoju klasnu solidarnost sa Napoleonom koga je on oborio . To je jasno i razgovetno rečeno.

Doš od Reimsa daje Bismarck zastupnicima Severo-nemač-kog saveza pri neutralnim silama instrukcije koje obiluju lažima

i klevetama — rat je još uvek defanzivan rat, Francuska je zlo-činački napala i napadaće i dalje ako joj se ne otmu oblasti.

216



Sledećih meseci ne dođe do novih pregovora, vojne borbe za Pariz stupaju sasvim u prvi plan, rat se vodi sa sve većomogorčenošću, opsada Pariza ne svršava se tako brzo kao što se

mislilo — u decembru navaljuje Bismarck sve uporn ije da sebombarduje, on je za zaoštravanje rata jer se boji engleske in-tervencije. Teški nemački gubici, pojave demoralizacije u ar-miji, dugotra jni pregovori po carskom pitanju izgleda da na-meću kraj rata. Kako je on morao da odbije sve ustupke, neostaje mu drugi put, već da protivnika svim sredstvima natera nakapitulaciju. On dospeva u oštru suprotnost sa generalima kojibombardovanje smatraju nekorisnim. On preti ostavkom, mobiliše

štampu, nareduje da se fabrikuju članci u kojima se traži bombardovanje. Kada se u početku ostre zime opsada ne vrši sa ener-gijom koju on traži, nastaje ratno stanje izmedu njega i oficira,nedeljama oni ne govore.

Bismarck osuduje svaku blagost. Bedni pariski lovci krom-pira u predstražnoj liniji »moraju biti streljani«. Uzgredno on vodizloban, mali rat protiv žena na dvoru koje smatra kao krivce štose ne počinje sa bombardovanjem, mada su čisto vojni razlozinaveli generate i kralja da gladu nateraju Pariz na predaju. Nitisu topovi dosta dobacivali, niti je bilo dovoljno materijala, niti jebilo moguće da se utvrdenja bombarduju tako kako bi se moglona njih jurišati, niti se mogao rizikovati juriš sa strahovitim žrtva-ma. Veliku ulogu igrali su drugi motivi: u području topovske polj-be ležali su kvartovi bogataša, koje se želelo poštedeti. Prestolonaslednik je jasno izrazio to mišljenje: »Po načinu kako se na§ebaterije mogu postaviti pred Parizom, tanad bi pogadala samobogataške kvartove čiji su stanovnici sada bez utlcaja, jer rad-nički stalež vrši teror; pravi radnički kraj ostao bi naprotiv odbombardovanja nedirnut, prema tome bi se deo stanovništva,koji ima vlast u rukama, malo dao zbuniti bombardovanjem«.

što je rukovodilo protivnike bombardovanja svakako nijebila humanost. Pored čisto vojnih razloga bili su merodavni iklasni interesi.

Buržoazija pak, koja je bila podbodena člancima inspiri-sanim od Bismarcka, htela je da doživi avanturu Pariza u požaru

218



usled bombardovanja, želela je, kako je pisala prestolonasled-nikovica Viktorija, »čuti uzbudljive izveštaje o bombardovanju«.Uz to je dolazio već i ratni zamor, rat se otezao protiv očekiva-

nja sa mnogim gubicima, kraj se nije mogao sagledati, bilo jepotrebno novo »delo«, bio je potreban udar, koji bi fanatizo-vao duhove. Trebalo je »izdržati«, masa je htela da ima svojuhranu, još od pada Metza krajem oktobra nije bilo više ni jednog velikog uspeha. Bismarck je hteo da nadraži instinkte — to

je bio dalji razlog. I najzad bilo je to bom bardovanje izvrše-nje jednog simboličkog akta, — ovaj Vavilon trebao je da ne-stane u plamenu, iz temelja da bude uništen; kao Sodoma i Go-

mora moraće Pariz biti uništen vatrom i sumporom. Johanna Bismarck pisala je u jednom pismu o Francuskoj: »Ja ti kažem, bez-božnici treba da budu istrebljeni«.

Krajem decembra otvoreno je bombardovanje. S vojnoggledišta, njegov rezultat bio je ravan null. Moralno bio je to zlo-činački akt, sa političkog stanovišta bila je to glupost.

Glad, a ne bombardovanje, primorala je nekoliko nedeljadocnije, na kapitulaciju. 23 januara pojavio se Favre u Versail-lesu, izgledao je potišten i odelo mu je bilo malo u neredu.Posle višečasovnog razgovora dode Bismarck u trpezariju gde jenjegovo stalno društvo bilo sakupljeno. Izgledao je »neobičnoraspoložen«, dade da mu Busch nalije čaj uz koji je pojeo nekoliko zalogaja suvog hleba. Posle kratkog vremena oslovi svogrođaka: »poznajes li to?«, našta zazviždi kratku ariju, lovački signal, koji objavljuje da je jelen ubijen.

Bohlen odgovori: »Da, dobar lov«.Bismarck: »Ner to ide ovako«, našta zazvižda drugu me-

lodiju.»To je bio halali«, reče tad. »Mislim da je stvar svršena«...I tada su sedeli — Prusi u Versaillesu — rugajući se Fav-

reu, koji je, kako govorahu, izgledao prilično otrcan, koji je mno-go više osedeo, i odebljao, verovatno od konjskog mesa,kao da mu je sve bilo »voršt«. Na stolu su imali morske rakove

i majonez. Bismarck je pričao da se Favre žalio kako su Prusi pu-cali na bolesne i slepe — na Dom za slepe. — »Ne znam, šta se

219



oni žale zbog toga, ta oni čine još gore stvari, oni pucaju nanaše snažne i zdrave Ijudel« Svi su se smejali, i tad predoše na»temu«, pričahu o balskim toaletama, nepristojne viceve, sme-

jahu se anekdotama...Kada je Favre, dva dana docnije, ponovo došao, počastili

su ga jelom: »No, danas je on ipak, nadajmo se, pristojno jeo«,reče Bohlen. »Dole se raširio glas da on nije ovoga puta nisekt prezreo, već valjano pio od njega«.

Bismarck: »Da, prekjuče on nije hteo, ali danas je dozvolioda mu se nalije vise čaša. Nedavno je imao šta vise izvesneskrupule zbog jela , ali ja sam mu ih izbio iz glave, a glad mi je verovatno pomagala, je r je jeo kao neko ko je dugo postio«.

U Parizu je vladalo strahovito stanje, jeli su pacove i ži-votinje iz zoološke bašte, deca su umirala od gladi, cene hlebubile su nedostižne. Favre je pre svega tražio životne namirnice(već su se kod Bismarcka pojavili nemački poduzetnici, koji suhteli da naprave posao sa velikim snabdevanjem Pariza hranom,ali Bismarck izjavi da će se tek posle kapitulacije izliferovati ži-votne namirnice, a i to tek onda, kada bude izliferovano 7,000.000pušaka i 4.000 topova, pre toga »neće dobiti ni parče hleba, nikoneće biti pušten napolje. Posešćemo utvrdenja i bedem i sta-vićemo ih dotle na mršavu hranu, dok se ne odluče za mir ka-kav mi hoćemo«.

Član 4 uslova primirja od novembra 1918: nemačke vojskeostavljaju u dobrom stanju sledeći ratni materijal:

5.000 topova (od kojih 2.500 teških i 2.500 poljskih),25.000 mitraljeza,3.000 bacača mina,1.700 lovačkih i bombarderskih aviona.član 25. Blokada savezničkih i udruženih sila ostaje u sa-

dasnjem obimu. Nemačke trgovačke lade koje se nadu na pu-čini plene se. Saveznici i Sjedinjene države imaćeu vidu snab-devanje Nemačke namirnicama u onoj meri koja bude nadena

kao potrebna za vreme trajanja primirja.

220



Jednom za vreme pregovaranja nagovestio je Favre svojteški položaj, da će ga kroz nekoliko časova tretirati u Parizukao izdajicu, dm bude zaključena kapitu lacija , on se boji ne-

mira; našta mu Bismarck dade savet da provocira bunu, kojuFavre treba krvavo da uguši. »On — Favre — pogleda me natotako uplašeno, kao da je hteo red: Ala si ti krvožedan! Ali jamu objasnih da je to jedin i pravi put da se sa fukarom izadena kraj«.

29 januara kapitulirao je Pariz. Zaključeno je primirje na 21dan, utvrdena su se predala, nije trebalo da nemačke trupe uduu varoš, svi topovi imali su da se predaju, posada je bila ratni

zarobljenik, narodna garda treba lo je da zadrži svoje oružje»radi održavanja reda u varoši«. Snabdevanje hranom bilo jeodobreno u izvesnim izuzetcima. Za vreme primirja imalo je dabude izabrano narodno pre ts tavniš tvo, da ono zakljud mir. Ouslovima mira bili su nadsto: prepuštanje Elzas-Lotaringije, pla-ćanje 5 milijardi, posedanje izvesne teritorije sve do ispunjenjasvih uslova.

Ali okupiranje varoši kao i razoružanje narodne garde izo-stade, jer je Favre smatrao da preti opasnost pobune, Bismarckpopusti — klasna solidarnost se odtovala.

Posle izbora vodio je Thiers pregovore sa Bismarckom;spor se ticao Metza i Belforta; Belforta se odrekoše ali Metza ne

— ne samo iz vojničkih razloga, nego zato što je stitio lotarinskerudnike gvožđa i kalaja, do djeg posedovanja je nemačkoj bur-žoaziji nada sve bilo stalo. Tek sad, sasvim na kraju, stupa eko-nomski momenat u pročelje, dok je za sve vreme rata izgledalo,kao da je u pitanju nacionalna stvar. Sad se ispoljio neprikri-veno istinski karakter rata. Mlada nemačka teška industrija jeveć na vojnim liferacijama zaradila ogromno, njeni motivi da idesa Bismarckom bili su ekonomske prirode: rat, koji je s tvorioRajh, bio je konkurentska borba francuske i nemačke teške industrije, nalazišta uglja, rudokopi gvožđa i kalaja u posedu nemač-ke buržoazije značili su nadmoćnost koja je morala uskoro imatipolitičke posledice.

Za novčane poslove poveo je Bismarck u Versailles grafa

221



ke. Time što se, pre svega, starao za dovoz životnih namirnica,priznavao je već da se boji radništva. Tako naposletku vise nemože biti govora o tome, da su samo protivnici zaključili mir,

bilo je to istodobno zaključenje mira radi osiguranja protiv re-volucije koja je pretila. Zbog toga je Bismarck i imao takvu od-vratnost prema franktirerima, čije je streljanje on tražio.

Nekoliko nedelja docnije izbija u Parizu pobuna komune.Bojazan Bismarckova i Favreova bila je opravdana, oni su skoroinstinktivno napravili zajednički front — junker i buržoa. Prvi putposle 22 godine opet revolucija; nacionalni i dinastički rat pret-

vorio se u gradanski rat. »Ali od gradanskih republikanaca nas je ovaj rat svakako oslobodio. On je ovoj svojti priredio kraj sauiasom. A to je značajan rezultat. . . Odnosi, koje on sobom do-nosi, biće najbolja propaganda za naša načela«.

223



HMEU, SLAD I KARAKTERAN MAJOR

Prvoga dana marta napusti glavni carski kvartir Versailles.Pre no što će Bismarck napustiti svoj stan, izvršena je još malaprevara: mali sto, na kom je bio potpisan ugovor o miru, odne-sen je, i pre no što se gazdarica vratila u svoj dom, napravljen

je sličan sto, bez njenog znanja. Ponovilo se na kraju u malom,što se pre početka rata učinilo — sa prevarom je počelo, sa pre-varom se i završilo. A nemačkom narodu donet je još i naročitfalsifikat: carska kruna, jedinstvo Rajhe.

Danas znamo da je čak i pre rata bilo mogućnosti da seuspostavi jedinstvo Rajha i da se kralj Pruske načini carem. liproleće 1870 bilo je došlo do ozbiljnih pregovora, oni su tadaostali bezuspešni zbog otpora nemačkih kneževa i Engleske.Svest da stvara teško stanje za Prusku, naterala je Bismarcka dadržavno i carsko pitanje tretira što je moguće obazrivije. Pogre-šno je misliti da je Bismarck krenuo u rat sa čvrstom nameromda ga završi sa osnivanjem Rajha i krunisanjem kajzera u Versa-illesu. Dugi tok rata izazivao je zaplete; nesigurno držanje Austrije, liferacije oružja od strane Engleske Francuskoj, ucenjivačkimanevri Rusije, koja je u toku rata postigla ukidanje najstrožijihparagrafa pariskog mira, morale su dejstvovati baš u suprotnompravcu. Kada je od Bismarcka, u danima Sedana, traženo da pre-duzme potrebne korake za pribavljanje carske krune Hohenzolle-

rima, on se izvlačio. U jednom razgovoru sa prestolonasledni-kom, objasni mu svoju nameru da Elzas ne vrati, ali kada je pre-

224



veza Severo-nemačkog saveza i južnonemačkih država moralo sepreći na čvršću saveznu reformu, bez velikog krnjenja rezervatnihprava pojedinih država. Ali krunisanje jednog Hohenzollera za

nemačkog cara bilo je pitanje koje je nemačke kneževe diralou njihova najčovečanskija osećanja. I kada je Bismarck u tokunovembra pokrenuo carsko pitanje, naišao je kod sviju učesnikana otpor: kralj se protivio do krajnosti, kneževi nisu hteli, i prestolonaslednik nije hteo, jer je on više iskao nego Bismarck;pruski konzervativci opirali su se, samo su liberali bili za to idizali buku u štampi tako silno, sve dok Bismarck nije više mogao natrag. Tako se isprela ona komedija, koja je trajala mese-cima i koja je dovela do oštrih rasprava, najsitničarskijih intriga,budalastih zapleta.

Sredinom oktobra uverio je Bismarck prestolonaslednikada je on carsko pitanje uzeo ozbiljno na oko. Sad, pod utiskomuzbune u štampi, Bismarck je priznavao da ne bi nikad verovaokako je u nemačkom narodu želja za carskom krunom tako silna,kao što se sad ispostavljalo. Mi nemamo nikakvog dokaza — nig-de se ne nalazi ni nagoveštaj, ali se nameće pomisao, da jeBismarck popustio navaljivanju buržoazije da preduzme korakepo carskom pitanju, dokle je još bilo vremena i dok je postojalamogućnost da se pitanje uredi sporazumom izmedu samih kne-ževa. Svi su u Versaillesu bili u strahu od nove frankfurtske de-putacije, koja bi imala da u ime nemačkog naroda Hohenzolle-rima po drugi put ponudi krunu. Za Wilhelma, za Bismarcka, zasve roajaliste bilo je sećanje na onaj dan uvek ponižavajuće.

Friedrich Wilhelm IV stekao je samo jednom njinu punusimpatiju, kada je ovu krunu odbio i izjavio da se carska krunamože steći samo na bojnom polju.

U toku oktobra izvršio se preokret u političkoj i vojnoj si-tuaciji: Rusija je zahtevala platu za svoju neutralnost i koncen-trisala je trupe na austrijskoj granici. Austrija opet kao da je ko-načno napuštala plan o intervenciji, vojnički bio je položaj zaPruse postao povoljniji: izgledalo je da ne samo što Metz stoji

pred kapitulacijom, već je i Bazaine pregovarao sa Bismarckomo ponovnom postavljanju Napoleona; Orleansi su se javili Bis-

22 6



sete sasvim svojim ludačkim igrarijama u svojim dvorcima — onnije bio ozbiljan protivnik, ali on je ipak bio tu i rekao: »Ne« —Friedrich je mislio sredinom novembra da se mora osnovati Rajhbez Bavarske i prepustiti vremenu »da preobrati nerazumne«. Isaksonski kralj se opirao. On je bio jedini kralj u Severo-nemač-kom savezu, koji je slušao zapovesti Pruske. Sada je polagaoprava na naročite rezervate.

Saglasnost kneževa morala je biti kupljena. 13 novembrabili su u Versaillesu zbog držanja južnih Nemaca tako dubokoporaženi da je Friedrich pisao: »Veoma se stidim nemačkih kne-ževa, koji još nikako ništa nisu mogli naučiti i čiji sitničav karak-ter čini da radije sve stavljaju na kocku nego da u sadasnjemtrenutku vrše svoju dužnost prema velikoj zajedničkoj otadžbini...Pod takvim okolnostima ne mogu, bogami, da zamerim narodimašto se, siti čekanja, okreću protiv kneževa i još vise protiv nji-hovih kabineta i sa njima se razračunavaju«.

Bismarck je tih dana bio tako ogorčen, da se nigde nijepojavljivao. Dok je Baden bio spreman za zaključivanje, stupiše

iznenada generali u akciju i ne htedoše ni da čuju za vojnu kon-venciju sa Badenom, bavarski zastupnici intrigirahu — virtember-žani otputovaše — kad je Friedrich 16 novembra potražio Bismarcka i upitao za stanje carskog pitanja , graf je slegao ra-menima.

Friedrich je tražio odlučno nastupanje. Ali Bismarck odbacimogućnost pretnje protiv saveznika, koji bi time samo bili nate-rani u naručje Austrijanaca. Po njemu, trebalo je razvitak nemač-kog pitanja prepustiti vremenu. U toku jednog razgovora došlo je do žestokih objašnjavanja između Bismarcka i Friedricha. Bismarck se izjasnio oštro protiv metoda kralja, koji svaku depešusam pregleda, šta više popravlja, on je žalio što se uopšte ras-pravljalo o carskom pitanju, sve dok nije reseno pitanje saveza,i okrenuo se oštro protiv samog prestolonaslednika, koji je usaveznim pregovorima sa 3užno-nemcima pokrenuo carsko pita

nje i otežao situaciju — on ne sme da izražava slična mišljenja.»Ja sam se odmah ogradio najodlučnije protiv toga, da mi se na

228



takav način zapuše usta«. Na kraju prestolonaslednik opet popu-sti, pošto je Bismarck pretio svojim povlačenjem.

Istih dana navaljivala je Rusija radi ispunjenja njenih zah-

teva po pitanju Crnog Mora, što su neupućeni u Versaillesu ose-ćali kao ucenu, dok je sve to bio udesio Bismarck, da bi Rusimaukazao uslugu. Vojni položaj pred Parizom, kao i u provinciji,bio je opasan. Wilhelm je očekivao mogućnost ispada sa »mno-go uzbuđenja i u velikoj brizi«, već se uzimalo u rasmatranjenapuštanje Versaillesa. Kompromis je izgledao jedino rešenje, itako su pregoxpri o reformi saveza sledećih dana završeni ustup-cima u svima oblastima: Bavarska je zadržala sva svoja vojna

prava, svoju sopstvenu diplomatiju, svoju sopstvenu železnicu,poštu i telegrafiju. Ekonomski su joj dodeljene privilegije u po-reskim pitan jima: regulisanje poreza na pivo i rakiju b ilo jeostavljeno njoj — naposle tku.su se dakle pitanja Rajha i carakretala oko hmelja i sladal Jedno od najozbiljnijih spornih pitanja izmedu ostalih bilo je, da li vojnička oznaka treba da budena epoletama ili na rukavima, i pitanje kokarde igralo je velikuulogu. Osim toga Bavarska je zadržala sebi naročita prava u za-konodavstvu o zavičajnosti i nastanjivanju. Ove koncesije kojesu se morale učiniti još reakcionarnoj Bavarskoj osigurale su jojgotovo izgled suverene države.

23 novembra završeni su pregovori sa Bavarskom, koja jesprovela svoju volju; sad je smeo severo-nemački Rajhstag daprihvati rezolucije. On je bio sazvan za idući dan, prvo se name-ravalo da se on pozove u Versailles, docnije je taj plan napu-šten, jer je vojska htela da izbegne svaki dodir sa »nadničari-ma«, a pre svega i Wilhelm se bunio protiv parlamenta u vojnomlogoru.

Prestona beseda je tvrdila da je Francuska kriva za produ-žetak rata, i izražavala je neprikriveno želju za aneksijama. Kadasu vlade otvoreno iznele nove zahteve ratnih kredita, usprotiviose Bebel u impulsivnom govoru, koji je proizveo buru u kući. On je ukazivao na to, da nemačka buržoazija pri izbijanju rata ni

sama nije mislila da upisuje ratni zajam; naprednjak Lasker, sa-vetodavac Bleichroderov oznado je u jednom odgovoru ratni

229



posao kao nesigurnu stvar. Berza je uprkos niskom kursu zajma-od 88% upisala samo 3 miliona! Kad je Bebel na to ukazao, do-bio je »vetiki deo kuće formalan nastup besnila; obasuli su nas

(Bebela i Liebknechta) pogrdnim recirna najgrublje vrste: dese-tine članova navalile su na nas sa uzdignutim pesnicama i pretile da nas izbace napolje«.

Bebel i Liebknecht odbili su odobrenje kredita i tražili suŠto brže zaključivanje mira uz odustanak od svake aneksije francuske teritorije. Kada se prešlo na raspravljanje o ugovorima sa južnonemačkim državama, pro tivio se Bebel nesamo tim ugovo-rima, koji su ovim državama osiguravali rezervatna prava u naj-Sirem obimu, već i novom ustavu uopšte, koji je smatrao kao po-goršanje ustava Severo-nemačkog saveza. »Tri rata, koje je Nemač-ka deset godina morala da vodi, proizvela su u pogledu slobodesamo nazadak«. — Bebel je izjavio da narod traži svoje pravosamoopredeljenja, da će ga postići i sam sebi stvoriti ustav, komemože biti cilj samo republika.

Tek po zaključenju ugovora usudio se Bismarck da prido-bije bavarskog kralja za carsko pitanje. Kada se zastupnik Lud-Wiga II, graf Holnstein, pojavio u Versaillesu, složio se s njim dakralju napišu pismo i ujedno prilože koncept za odgovor. Istihdana mora da je zaključen onaj posao, koji je kralju osiguravaogodisnju rentu od 300.000 maraka; ovi pregovori, izmedu Bismarcka i Ludwiga, vodili su se posredstvom Holnsteinovim; Holnstein je lično dolazio svake godine po novae kod Bismarcka uBerlin i za sebe odbijao 10% provizije. Suma je plaćena iz Vel-fovskog fonda, dakle iz konfiskovanog imanja kralja hanoveran-skog, č iji je saveznik bio Ludwig II godine 1866, i koga je onkod Langensalce mogao spasti, da su Bavarci bili brži. U svojimmemoarima Bismarck, prirodno, ne pominje ovu aferu podmići-vanja, on samo prip isuje pobedu svojo j lukavosti sa kojom jeon pomoću pisama znao da obrlati kralja. On je njemu pisao daLudwig koncesije koje je učinio autoritetu pretsedništva, možedostojno učiniti samo nemačkom caru, a ne kralju Pruske, on jeromanticnog kralja potsetio na najstarija vremena, u kojima suWittelsbachi još vladali u Marki Brandenburg i naročitu naklonost

230



ukazivali Bismarckovim precima. (Bismarckovi su tada pravilimračne novčane poslove sa Wittelsbachima).

Koncept jednog pisma, koje je trebalo da Ludvig pošlje

Wilhelmu, bilo je priloženo. Graf Holnstein otputova za Hohen-schwangau.

25'novembra je Ludvig svome bratu Ottu, koji je kao ludakveć decenijama vegetirao sve do svoje smrti, napisao pismo, ukome je označio carsko pitanje kao »grozno i užasno«: »Bedno

je to da^je tako došlo, ali se više ne može prom eniti. .. 3a samu meduvremenu doživeo mnogo žalosti 1 Sam bavarski monarhi-sta Bray preklinjao me sa Prankhom i Lutzom, da što je mogućno

pre ponudim nemačku carsku krunu onom kralju, jer će to inačeučiniti nemački kneževi ili čak Rajhstag«. U svome pismu je Bismarck istakao istu okolnost; potstrek za carsko pitanje ne smepre svega poteći od narodnog pretstavništva, važno je, da onodode jedino od strane »Vašeg Veličanstva!« »Položaj (cara) biobi falsifikovan, kada za svoje poreklo ne bi imao da zahvali slo-bodnoj i dobro vaspitanoj inicijativi najmoćnijih kneževa koji suprlšli Savezu«.

Bojazan koju je sam Bismarck osetio od koraka narodnihposlanika, preneo je on i na kralja, da bi ga uhvatio. Kada seHolnstein pojavio u Hohenschwangau-u, Ludwig ga najpre nijehteo da primi i izgovarao se — da ima zubobolju; zatim je na-redio da mu predadu pismo Bismarckovo. Dok je bio u postelji,pročita ga, razgleda koncept za odgovor, zatraži pribor za pisa-nje i prepisa od reči do reči Bismarckov koncept — Holnsteinotputova odmah natrag u Versailles.

U pismu je stajalo, da se po pristupanju 3užno-nemačke ne-mačkom ustavnom Savezu pretsednička prava preneta na Wilhelma proširuju na sve nemačke države, zbog toga se on obraćanemačkim kneževima sa predlogom da zajednički kod kraljaWilhelma porade na tome da se vršenje pretsedničkih prava Saveza veže za titulu nemačkog cara.

Uzme li se u obzir situacija, kako je ovde opisana, ondase u celom carskom pitanju radilo samo o tituli, i čestiti stari čo-vek nije ni imao nepravo, kada se branio od te komedije i na-

231



iao izraz »karakter-major« za carsku titulu. »šta će mi karakter-major?!« obrecnu se on na Bismarcka.

3 decembra pojavi se opet Holnstein u Versaillesu, pismo

je kralju predao lično princ Luitpoid. Princ je bio upućen u in-trigu, izvršio je nalog samo nevoljno i držao se sasvim u poza-dini. Možda se stideo. Možda je to bila stara mržnja p ro tivPruske.

U prisustvu prestolonaslednika pročitao je Bismarck samLudvigovo pismo, koje je u stvari bilo njegovo sopstveno pismo,pred kraljem, koji o svemu tome nije imao ni pojma.

Kralj je bio sasvim izvan sebe zbog sadržine pisma, rekao je da stvar dolazi u nevreme, da je situacija veoma teška i uvisokom stepenu ugrožena. Bismarck mu predoči da je carskopitanje pobeda za sebe i posledica dosadašnjih pobeda, aliWilhelm se nije dao prelomiti \ gledao je u »cam i Rajhu« krstza samoga sebe, kao i za prusko kraljevstvo.

Friedrich, koji je bio upoznat sa istorijom pisma, stajao jepri tom i n ije govorio ni red — ali kada je kralj, duboko poti-šten, napustio sobu, a ipak nije odbio, graf i prestolonaslednikstegli su jedan drugom ruku. Oni su pobedili.

Dva dana docn ije p rodtano je ono pismo Ludvigovo uRajhstagu. Taj istorijski dn bio je zamišljen kao narodto svečan.Delbruck je imao da pismo prodta posle pitanja poslanika Frie-denthala. Ali kada je Delbruck stao na govorničku tribinu nijemogao da nade rukopis, pretraživao je grčevito sve džepove.Cela kuća prasnu u veselost. Najzad prodta Delbruck pismo »po-slovno, trezveno, prozaično, lišeno svakog zamaha i patosa«. Jedan prijatelj pisao je Friedrichu u Versailles da je cela scenadelovala, kao da je Delbruck nemačku carsku krunu, umotanu ustare novine, izvukao iz džepa od pantalona.

Liebknecht je za vreme debate doviknuo poslaničkom domuda se krunisanje novoga cara treba obaviti na »Gendarmen-markt«-u, ono je prikladan simvol za to, jer ovo carstvo Hohen-zollera mogu samo žandarmi održati. Ustav pokazuje da vodi

svoje poreklo iz vojnog logora u Versaillesu, čak ni spoljašnje jedinstvo nije uspostavljeno usled rezervatnih prava pojedinih

232



država, ovo jedinstvo delo je nasilja, o kome su se kneževi spo-razumeli, i za koje Skupština treba i mora prosto da kaže da.Skupština je to i učinila protiv socijaldemokratskih glasova i jed

nog dela naprednjačke partije. 10 decembra izabrana je depu-tacija, koja je trebala da odnese kralju poslanicu i čestitke Rajhstaga — druga prava nije imala.

Kada je kralju javljeno o dolasku deputacije, on nije ni-pošto bio obradovan, plašio ga je već sam privid senke, kao da je predleg o vaspostavljanju cara i Rajha potekao pre od Rajhstaga nego od kneževa. Tako mu je bila dosadna cela afera, da je ni svojoj ženi nije saopltio — ona je saznala od Ludwiga IIda je postala carica.

Uveče 16 decembra prispe deputacija u Versailles. Kraljnije hteo ni da čuje o dočeku. Dvorjani izjavijivahu glasno: »štaimaju ovi klipani uopšte ovde da traže?« Doček je bio odložen,rnada se znalo da je Rajhstag hteo da podnese samo molbu dacar ne odbije ponudu kneževa. Jedan dvorski marlal upitao jeironično princa Adalberta : »Ta mi nećemo valjda ovo carstvooblačiti za obične dane, već samo za velike dvorske zabave ilisvečanosti?« General von Boyen reče, Ita će kralj učiniti, ako gapruski Landtag spreči da primi carsku krunu. I najzad pripovedalose o »tihom besu« kralja bavarskog i saksonskog. Joi uveče isto-ga dana ni prestolonaslednik nije znao, da li će i kada će kraljprimiti deputaciju, koja se u meduvremenu zaludno šetala — na*viknuta na antišambriranje.

18 decembra smell su narodni poslanici, »ti klipani«, da senajzad pojave pred kraljem i izgovore svoje želje. U njihovojadresi stajalo je: »Ujedinjen sa kneževima Nemačke pristupa Se-vero-nemački Rajhstag sa molbom da Vaše Veličanstvo izvoll po-stići delo ujedinjenja primanjem nemačke carske krune«.

Nikad u istoriji nije se jedna klasa ponizila vise nego ovapruska buržoazija; čak i frankfurtske ideje su izneverili, dosto- janstveniji je izgledao čak i put Friedrichu Wilhelmu IV, kada mu je ponudena carska kruna. U Versaillesu se pojavio isti Simson,

koji je već tada, 1848, pripadao deputaciji.Kralj je bio začuđen, kada su kneževi izrazili žeiju, da pri-

233



sustvuju ceremoniji. Posle dugog oklevanja poruči im da onneće imati ništa protiv, ako doista neko od kneževa bude imaovolju da prisustvuje. On je bio iznenaden, kada su se pojavili

skoro svi kneževi koji su bili u Versaillesu. Samo Luitpold Ba-varski, koji izgleda da nije mogao zaboraviti aferu sa pismom,otsustvovao je demonstrativno. Prestolonaslednika je ozlovoljiloSto nisu upotrebljene »lepe mramorne stepenice u prefekturi«.Kad je Simson oslovio kralja, Friedrich je počeo da plače. Kralj,koji više nije mogao dobro da čita bez naočara, prodta zamuc-kujući svoj odgovor, on je bio »prilično dugačak i maglovit«. Zavreme primanja čula se sa fronta topovska grmljavina.

Kada se sledeće večeri Abeken u društvu za stolom pot-smevao ceremoniji, ukori ga Bismarck: »Ti ljudi su nam upravoodobrili opet sto miliona, i oni su uprkos svojim doktrinarskimpogledima izglasali versajske ug ovo re« -------------

Tad dod oie iznenada na govor o Emskoj depeii. Bismarckdade jo i jednom oduika svom negodovanju zbog tadainjeg dr-žanja kraljevog. »Sa Serenteimusom nisam bio zadovoljan, nikako.Njegovo je ponaianje trebalo da bude mnogo povučenije — Ičvršće«.

Dva dana ranije bili su uhapieni Bebel i Liebknecht, da biim se priredio veleizdajnički proces. Izbori su bili blizu, nije bilopotrebe za agitacijom protiv cara i Rajha.

1 januara stupi na snagu ustav Rajha; s obzirom na anti-patiju kraljevu i ponovljene teškoće od strane bavarske vladeodustalo se od svih svečanosti, car i Rajh behu prokrijumčareni.3oS ujutru 1 januara niko nije znao, da li su sad »car i Rajh« uve-deni; ogorčeno je pisao prestolonaslednik da je godina zaklju-čena sa nedostojnom dnjenicom, kojom se narod obmanjuje, jer je ustav doduse dat, ali se on ne sprovodi — u trenutku kadanovi ustav za narod i zemlju stupa na snagu, on se već mimoilazi.

Niko nije znao na čemu je — o »majstorski izradenom hao-su« govorio je duboko oneraspoloženi Friedrich.

Slededh nedelja otpoče sitničarsko prepiranje za titule,grbove, zastavu, naimenovanja. Pitanje titule pre svega dovelo

234



je do oštre borbe izmedu kralja i Bismarcka; još 17 januara do-*lo je do ogorčenih objašnjavanja. Wilhelm se uzbudi, zatraži ti-tulu »car Nemačke«, čiju je opravdanost Bismarck poricao, jer je

ona značila teritorijalnu vlast, koju kralj po ustavu nije posedo-vao. Wilhelm ogorčeno izjavi, da on preuzima samo senku car-stva, i uporedi sebe sa majorom, kome je dodeljen karakter pot-pukovnika; o carskoj vojsci nije hteo ni da čuje niti da dozvolida se trupama nametnu »nemačka« imena i oznake. Stari čovek,odrastao u tradicijama najstarijeg prusizma, posta izvanrednouzbuden: nemoguće mu je , reče, da opiše kakvog je očajnograspoloženja što mora da uzme zbogom od stare Pruske, do kojesamo on drži i držaće i ubuduće.

Njegove reči ugušiše se u grcanju i plaču. Kad ga sin pot-seti na istoriju njihove loze, on uzviknu u rasplamteloj uzrujano-sti: »Moj sin je svojom celom dušom za novo stanje stvari, dok ja za to stanje baš ni malo ne marim i samo se držim Pruske«.

Razgovor je morao biti prekinut, je r je kralj u najvećojijutini izjavio da neće više da čuje za svečanost zakazanu zaidud dan. Sa večernjeg čaja je izostao, zatvorio se, i niko nijeznao šta će doneti idud dan, za kad je bila zakazana u Versaille-su proklamacija cara.

Bio je to 18 januar, dan na koji je Friedrich I, godine 1701,uKonigsbergu stavio sebi na glavu prusku krunu.

Rano stiže vest o uspesima na južnoistočnom frontu. Kralju je , izgleda, malo laknulo, i pojava četa sa zastavama koje suprolazile pored kuće, razvedrila je staroga vojnika.

U sali ogledala dvorca Luja XIV skupiše se kneževi i prin-čevi, general! i oficiri. Izaslanstva pukova pojavila su se sa svo

jim zastavama.Kralj je stajao pred oltarom usred sale. Propovednik je

držao kazneni govor Luju XIV, »govor bez takta pun pruskog obo-žavanja samoga sebe«, komandu »dole šlemove za molitvu«, koja je bila zaboravljena, dao je naknadno glasno prestolonaslednik.Pevali su Tedeum.*) Tad stupi kralj na estradu ispred »Salon de

la Guerre«, tamo su stajali podoficiri sa zastavama i stegovima.*) .Tebe, bože, hvalimo".

235



On pozva k sebi zastavnike gardijskih pukova i zapovedi im dase postave tik iza njega. Kneževi su se poredali na oba boka.Wilhelm pročita kratak govor nemačklm suverenima. Bismarck u

kirasirskoj uniformi izgledao je »mrk« i pročitao je poziv nemač-kom narodu bez ikakvog traga topline ili svečanog raspoloženja,sa poslovnim naglaskom.

Skup ostade nem i nepomičan. Samo kod red »proširiteljRajha« prode trzaj salom.

Veliki vojvoda od Badena uzviknu »živeo« za cara Wilhelma — tako je on resio pitanje titu le . Nato se zapeva »Heil Dirim Siegerkranz«,*) prestolonaslednik pada na kolena pred ocemi ljubi mu ruku, on ga podiže i zagrli — kronprinc ima vremenada vidi zastavnike i primeti »njihovu odglednu dirnutost«. Zatimcar koraca pored zastava i zastavnika, rukuje se sa kneževima,silazi sa estrade, pruža ruku generalima i oficirima, oslovljavamomčad i napušta salu praćen zvucima »Hohenfriedbergera«.

Usamljen stajao je, tik pred estradom, sasvim u blizini cara — Bismarck. Wilhelm mu ne pride, ne pruži mu ruku, ignorisa ga...

Uveče je izgledao Bismarck umoran, iznuren i govorio jeneobično slabim glasom. Tri dana docnije razvila se za njego-vim stolom svada o razlici između titula »nemački car«, »car Ne-mačke« i »car Nemaca«.

Pošto su jedno vreme govorili, upita iznenada Bismarck,koji je dotle ćutao: »Zna li ko od gospode, kako se latinski kažekobasica (Wurscht)?**)

»Farcimentum«, odvrati Abeken.»Farcimen«, reče Busch.Bismarck se smešio: »Farcimentum ili farcimen, svejedno.

3a ne znam, šta bi mi bilo više farcimentum«.U glavnom stanu nalazi se pruski nadšpijun, Stieber, kla-

sična lopuža, koji je ostavio zabeleske i koji se did da je jed-noga dana vrlo otvoreno i iskreno razgovarao u Versaillesu saBismarckom i da je Bismarck bio isto tako otvoren s njim. »Mismo prijateljski pretresli našu prošlost«, o toj se prošlosti dalo

*) .Slava tebi , pobedničkim vencem ovenćanoml '

**) Nemačka fraza „ Es ist mir Wur sch t ' znač i : .has mi je sve jedno" .

236



mnogo govoriti: provokacije, namamljivanja, krivokletstva, laži,klevetanja, suzbijanje svakog slobodnjačkog pokreta svim sred-stvima. Sad u Versaillesu brinuo se Stieber za mir i red, na sva-

kom uglu ulice postavio je da stoji poljski žandarm, svaka kuća,svaki prozor je bio pod prismotrom, svaka kapija posednuta,svaka najneznatnija sumnjiva prilika pretresana je nemilosrdnodo košulje. Svaki, čiji se nos njemu nije svidao, bio je uhapšen;zatvor je bio tako prepun, da se vise nije znalo kuda će da sesmeste zatvorenici. »Pri tom ovde-onde bude po neko streljan, jednom su i dvanaestorica poslata pešice u jednu nemačkutvrdavu«.

Ovaj Stieber dob io je tada gvozdeni krst. Kada je odkralja primljena deputacija Rajha, pisao je on svojoj ženi: »Dvor-ska i vojna partija bili su prilično hladni, ja sam ovde zastupaocivilnu partiju i nemački narod. Divna vremena!«

Divna vremena — stegovi, zastave, kneževi, generali, jedanpropovednik koji drži govor pun podbadanja na mržnju, neraspo-ložen vladar, ogorčeni ministar, prestolonaslednik koji je togadana igrao ulogu aranžera svečanosti; sala apsolutističkog kralja koji je objavio: »Država to sam ja«, — carstvo stvoreno uzemlji protivnika, usred vojnog logora, proklamovano od kneže-va, isprosjačeno od gradana, koji ne smeju da budu prisutni,postignuto intrigama, opterećeno prokletstvom smešnosti, i samozato moguće, jer 50.000 leševa trunu na bojnim poljima, žrtverata. 3ol 18 januara izjutra Bismarck je preko nadvojvode Baden-skog nagovorio nenaklonjenog kralja, da dopusti uzvik »Živeo«za»Nj. carsko veličbnstvo cara Wilhelma«. Zbog toga ga novi Caru sali ogledala nije ni pozdravio. Kompromisi, intrige, zavarava-nje, cepidlačenja i igranje komedije. Borba sa zlim, sitničarskimelementima, sa već napola ludim bavarskim kraljem, jednim ro-mantičnim pruskim princem, jednim ponešto sporim, tvrdoglavim73-godišnjim čovekom, koji ga se bojao, borba protiv slabih,strpljivih gradana — borba u zagušljivoj atmosferi. Civiinu par

tiju je u Versaillesu zastupao jedan mangup, sam kralj govori ouiičnom blatu, iz koga se izdigla crno-crveno-zlatna zastava, i

237



traži crno-bele-crvene boje, koje su bile ujedinjenje stare bran-denburške i pruske zastave.

Tiče se rezervata — piva i rakije, kokarda i znakova, tiče

se titula, grbova — zar je to svet? Zar se to zove svet?To se zove nemačka »velika politika« — zove se osniva-

nje Rajha.»Remek delo« nazivano je Bismarckovo delo tih dana. E,

ako je to remek delo — izvojevati osnivanje Rajha kompromi-sima, manirima nadri advokata, lakrdijskim dosetkama, iz samogstraha da bi to osnivanje mogao zahtevati sam narod; ako sesmatra kao remek delo nadmudrivanje sujetnih, ograničenih de-

generisanih kneževa i vučenje za nos drugih; — ko naziva remekdelom to, da se osnivanje Rajha obavi u stilu pukovske proslave izazivački u jednom osvojenom dvorcu i da se čitav jedanveliki narod isključi iz straha i prezrenja, — taj odista mora da sečudi onome što se desilo u istoj onoj dvorani 28 juna 1919 god.

238



KADA SE VRATIŠE

Kad se vratiše u domovinu izlila se zlatna kiša nad kance-larora i generalima. Već su 1866 prilozi bogato pristizali, Bismarck je bio uspeo da pitanje dotacije bude uredeno zakonom. Istata skupština, sa kojom je nekad bio u sukobu, morala je daodobri milion i po talira, koji je razdeljen izmedu Bismarcka,Roona, Moltkea, generala Bittenfeida, Steinmetza i Falkensteina.U Versaillesu, u svom stolnom društvu Bismarck doduše reče dabi bolje bilo da novae nije dat, ali da je on podlegao iskuše-nju: »Za mene je uostalom bilo i nezgodnije, pošto novae nijebio dobiven od kralja nego od skupštine. Da nisam hteo da uz-mem novae od ljudi sa kojima sam se godinama svađao« — mi-ilje bi mu bilo neko dobro. Sad 1871 ispunila se želja Bismarckova,Rajhstag je morao odobriti 4 miliona talira, ali izbor lica i visinaIznosa prepušteni su oceni carevoj. O toj prošlosti imamo prikazod Rudolfa Martina, koji se zasniva na zvaničnom materijalu.Novci su bili razdeljeni medu 27 generala, Bismarck sam primio je naročitu »gratifikaciju« — Wilhelm ga je načinio knezom Ipoklonio mu Saksonsku šumu, koja je već tada vredela mnogoviše od 4 miliona talira; danas se ceni vrednost te šume na 150miliona maraka.

1866 kupio je sebi Bismarck za dotaciju od 400.000 taliradobro Varzin sa tri druga dobra, on je sad posedovao skoro

60.000 jutara i b io je najveći vlasnik dobara u Pomoranu. Iz'blagodarnosti izradio je u Landtagu povišicu za kraljevsku civil-

239



Ilstu, all kralj je prvo, kao »herzog od Lauenburga«, sam prisvo- jio — za čitava tri dana — Saksonsku šumu, iz pravničkih razlo-ga, pomoću pregovora sa »Landtagom Lauenburškim«, da bi tu

šumu zatim poklonio Bismarcku. Na taj način je Bismarck postaogospodar te šume, koja se do dana danasnjeg u nacionalnimkrugovima smatra kao svetinja.

Uskoro po svršetku rata, zemlju je pritisnula strahovita kri-za. U Berlinu je vladala užasna oskudica u stanovima, kirije suse popele za 60%; ko nije mogao da pla ti, leteo je iz stana.»Arbeitshaus«*) u Berlinu nije vise mogla da primi beskućnike,oni su pokušavali da se sami pomognu, time što su podizalibarake pred kapijama varosi. Eduard Bernstein dao je u svojoj»Istoriji berlinskog radničkog pokreta« žalosne pojedinosti. Barake su bile ruglo svake civilizacije. Na ulicama u centru varošinoćivale su iz stanova izbačene porodice sa svim svojim stva-rima. »Vidale su se scene bede koje su parale srca, kako seodigravaju sasvim javno.« Istovremeno popele su se za kratkovreme cene životnih namirnica za skoro 100 od sto, već u aprilu1871 — konačan mir nije jo§ bio zaključen — počeli su pokretiza povećanje nadnica, štrajkovi koji su trajali nedeljama. 3ula1871 napustilo je 8000 zidara posao.

Godinu dana docnije zaoštrilo se pitanje stanova toliko,da je u istočnom delu Berlina došlo do uličnih borbi izmedirradnika i policije; podignute su barikade, trupe su držane u pri-premi, kuće osvajane od policije, preko sto činovnika i 200 ci-

vilnih ličnosti bilo je ranjeno lakše ili teže; došlo je do procesazbog prekršaja mira u zemlji, državni tužilac tražio je pred po-rotnim sudom za 37 optuženika kaznu od 145x/2 godina robijei zatvora. Kada su se septembra 1872 ruski i austrijski car ba-vili u Berlinu, pucala je policija u mase, koje su se iz radozna-losti nagomilale ispred dvorca — 8 lica je ubijeno, bezbroj njifr je ranjeno. Pod takvim znacima pro tekle su prve godine mla-dog carstva.

*) Ustanova za prinudni rad siromainih.

240



A te n ta t na B is m a rk a u B e r lin u 7 - V- 1 8 6 6 D r v o r e z

■ v & ' i



K ne z O t to v on B is m ar ck F o t o g ra fija iz g o d . 1 8 8 0



Ustanak komune u Parizu uzbudio je celi svet. Osvajanjevlasti od strane radništva, hrabri otpor protiv versajske vlad©koji je trajao mesecima prouzrokovali su nesane noći Bismarcku

— on je produžio politiku koja je već bila započeta u prego-vorima sa Favreom; francuski zemljoradnici, većinom aktivni voj-nici, stari trupaši, bili su protivno mirovnim odredbama, ranijeotposiati u Francusku; pod vođstvom carskih generala skupila sesa Bismarckovim odobrenjem armija od 100.000 Ijudi u oblastiVersaillesa. Veliki deo varoških granica bio je opkoljen od pru-skih trupa, sa puškom na gotovs, niko nije mogao napustiti va-roš, životne namirnice nisu smele ući u Pariz, svako približavanje

stanovništva nemačkim vojnicima bilo je strogo zabranjeno. Ver-sajska viada je biia šta više još od Bismarcka potsticana naodlučno nastupanje. 22 aprila 1871 pisao je Bismarck nemačkomgeneralnom guveVneru Fabriceu, neka da na znanje versajskojvladi da se sumnja u uspeh francuske vlade protiv komune, daciviiističko vođenje operacija od strane Thiersa usporava konačnorešenje, da Thiers nije naklonjen »odlučnim merama protiv ustan-ka u Parizu, bez obzira na kuće i ljude«. Bismarck je zahtevao,s obzirom na produžetak pregovora uopšte, da se vođstvo ope-racije protiv Pariza preda u čisto vojničke ruke, »naprimer rukemaršala Mac Mahona«, i da on te operacije vodi »po načinuvojne diktature na bojnom polju«. »Verovanje gospodina Thiersau svoj sopstveni dar uliva nam zabrinutost«. Dva dana docnijeBismarck poruči Thiersu, da on smatra kao »najlakse izvodljivumeru protiv pobune blokadu Pariza«.

Ako su u izvesnim trenucima Versajci pomišljali da prego-varaju sa komunom, Bismarck ih je gonio na akciju. Thiers je bionehotice bezvoljno oruđe u Bismarckovim rukama, pred Francu-skom i celim svetom on je nastojao da izazove utisak kao dase ne pokorava zapovestima Bismarckovim; lično on se bojaokomune, mrzeo ju je i hteo da je uništi; Bismarck, kome je naj-više bilo stalo do toga da stvori rastrzanu slabu Francusku, gu-rao je Thiersa, krajem aprila je čak tobože preko barona od

Holsteina, kasnije »sive eminencije« pregovarao sa vodom komune Cluseretom kao da je hteo da podržava komunu protiv Thiersa

16 Kersfen, Bismarck 241



— tako se ponavlja igra mačke i miša, koju je Bismarck uvekprimenjivao kada se osećao jači, u isti mah ismejavao je Thiersai zahtevao da on ne taji svoje pregovore s njim, Bismarckom,

radi obaranja komune. Naposletku je Thiersa tako doveo u te-snac, da su Versajci prihvatili nemačke uslove plaćanja ratneotštete, pokorili se regulaciji granica po volji Bismarckovoj i 10maja u Frankfurtu na Majni potpisali ugovor o miru.

Ovaj mir oduzeo je Francuskoj dve provincije t obavezao je na plaćanje od pet milijardi franaka, severni francuski de-partmani su podeijeni u zone i ostali posednuti od nemačkihtrupa, dok nemačka vlada ne bude smatrala da je uspostavljanjereda kako u Francuskoj tako i u Parizu dovoljno da osigura izvo-denje obaveza preuzetih od strane Francuske.

Bio je to silom nametnut mir, obrazac ugovora koji je jednapobedonosna država nametnula pobedenoj. Obe provincije bilesu delom od pre sto osamdeset godina, delom od pre tristagodina francuske, u oblastima oko Metza govorilo se samo francuski, Elzas se pod Lujem XIV po svojoj volji priključio Francuskoj, kada Rajh u stvari vise nije postojao, i kada je izborniknez Brandenburški živeo od francuskih para. Kultura Elzasa bila je francuska i njegov govor. naročiti dija lekt. Da se upita sta-novništvo, to uopšte nije uzeto u rasmatranje; ideološki je Bismarck već davno odlucio da je nacionalno pitanje Elzasa bilasamo profesorska ideja. Njemu je i vojsci bilo stalo do posedatvrdava. Osvojena zemlja postade zemlja Rajha, predaja južno-nemačkim državama je odbijena, straža s one strane Rajne moglase poveriti samo Rajhu ali s obzirom na stanje stvari to je zna-čilo: Pruska je bila stvarni gospodar mostobrana, koji je u po-sedu južnonemačkih država mogao postati uzrok opasnosti zaPrusku. Gvozdenom metlom nastojalo se da se padina očisti svihfrancuskih uticaja i tradicija, stanovnici su seuvek smatrali kao»nepr ija te lj Rajha«, prema tome se s njima postupalo, oni sub ili Nemci d rugog reda, vojn i obveznici su se slali u istočnei severne gamizone Rajha, francuski jezik bi zabranjen, celo-

kupna administracija prusificirana, cela zemlja pretvorena u jedan jedin i vojni logor.

242



Francuska Narodna skupstina protestovala je protiv anek-sije, Gambetta je izgovorio slavnu reč da se o tome nikad nećegovoriti, ali će se uvek na to misliti. Na statue varoši Metza i

Strassburga u Parizu stavljen je flor, Frankfurtski mir shvaćen jeod obeju sila samo kao oružano primirje.

Bismarck, koji je uskoro sam priznavao da je aneksija bilapolitick! velika greška, ali je popustio navaljivanju vojske, koja je još vise htela anektir^ti, orijentisao je svu svoju politiku, svedo svoga otpuštanja, u idejama neminovnosti rata sa Francuskom.

I u samim osvojenim provincijama bila je medu narodomveća odvratnost protiv pruskih pukova nego antipatija protiv vra-

ćanja Francuskoj. Postepeno počeo je i autonomistički pokret,koji je Bismarck pokušavao da uguši svim sredstvima. Uskoro jecrkveno pitanje^ igralo odlučnu ulogu. Stanovništvo je bilo kato-1ičko, administracija protestantska, i ovde su se uskoro suprotno-sti sukobljavale, crkva, koja nije bila francuska, dospela je uborben stav prema Rajhu, čija je vlast bila protestanska. Jedanod glavnih razloga za kulturnu borbu bio je za Bismarcka elzaskopitanje.

<5* 243



NOVI FRONT

Po jednoj legendi, prvih deset godina posle sudbonosnogFrankfurtskog mira bilo je doba stalnog, neprekidnog, naprednograzvitka Rajha. Istoriju su kao što je poznato uvek pisali pobe-dioci. Do godine 1914 — tako je izgledalo, bila je krivulja Rajhau stalnom usponu. Ogromni razvoj industrije, širenje trgovinerosvajanje novih tržišta, razvijanje finansijskog kapitala izvršeno je posle rata brzo. Jedinstvo Rajha stvorilo je okvir za ovajrazvoj, te nije čudo da je Bismarck postao heroj. Ali uspon industrije prouzrokovao je razvitak radništva, koje je tih godinau socijaldemokratskoj partiji stvorilo svoju borbenu organizaciju,koja se borila za radnička prava.

Bismarckova politika bila je tih godina odredena usponomradnistva; on se od svršetka rata nalazi nprekidno u borbi protiv radništva. Ustanak komune bio je znak. 25 maja — ubrzo poslepada komune — bilo je u Rajhstagu pitanje ujedinjenja Elzas-Lotaringije na dnevnom redu. Tada je Bebel držao govor, u kome je još jednom protestovao pro tiv legende da je rat bio defanzi-van; već i sama aneksija protivreči ovom tvrdenju. Elzas trebatobože da bude osloboden od francuske vladavine prefekta, alipruska vlada zemaljskih savetnika nije ni za dlaku bolja. Bismarck je sve učinio da se zajednički sa versajskom vladom bori pro tivkomune, ali on, Bebel, izjavljuje da evropsko radništvo sa punonade gleda na Pariz. Borba u Parizu je bila samo čarka pretstraža.

Stenogram sa sednice beleži »veselost«. Bismarck je u svom

?44



— koliko se vise morao boriti pro tiv frontalnog napada na svo- jinu uopšte. Tad dode ta pariska komuna — eto, ljudi su izdržalitri meseca na barikadama i n ijedan se ne predade kad se ra

dilo o glavi, kad se primicao kraj. Bismarck se borio sa gradan-skom opozicijom, ali je uvek iskusio da je ona naposletku izbe-gavala otsudnu bitku. čak i sa onim Lassalleom bio je pakt mo-gućan. Ali kako da se izade na kraj sa ovim ljudimal

Naravno da mu nije izmaklo, da je radn iitvo b ilo u po-rastu. Rat je bio završen sa pobedom, Nemačka je, izgleda, bilaujedinjena, kad li eto izbijaju štrajkovi i smutnje — u isto vremei u Rusiji raste pokret. Bismarck se malo o tome izražavao, aliAleksandrove pretstave dovoljne su. Protiv tog pokreta za Bismarcka nije b ilo sredstva koje ne bi b ilo dozvoljeno — pripre-mao je rat za njegovo uništenje.

Skoro dva decenija jos traje njegova vladavina, ispunjenaneprekidnim, ogorčenim drustvenim borbama, sukobima sa sop-stvenom klasom, sukobima sa klirom, dvorskim intrigama, teško-ćama sa carem. U spoljnoj politici očajnički pokušaji obezbeđe-nja pozicije, stalno mora da potstiče nemire, da plete konce, daunosi pometnju; njegova politika je uglavnom odredena obzirimana društvene borbe i na rezultate Frankfurtskog mira. Bismarckpokušava da radi po okušanim metodima i imaće da pretrpi po-raz za porazom. Kad ga prinude na povlačenje, njegovo spoljno-političko delo već nekoliko dana po njegovom povlačenju nepostoji, unutarnje-politički pak izgubio je rat protiv radništva. Kaopobedeni napušta on bojiš te , da bi usamljen i napušten, kaoneki sedi Koriolan, vodio dalje borbu bez izgleda na uspeh, ada ne može da preinači tok istorije .

246



„ВСКЗАТ1ТЕ SET

Milionski blagoslov došao je brže u zemlju, nego sto jebilo očekivano i nameravano. Francuska je plaćala tačnije i brže,da bi povratila svoju nezavisnost i postigla evakuisanje posednu-tih teritorija . Konjunktura je cvetala u Rajhu. Došio je do onevrtoglave periode, koja je <jriazvana »vreme osnivanja« i kojaostaje za uvek vezana za Bismarckovo ime; on sam bio je većranije, pre izbijanja rata, umešan u mračne poslove, koje je morao da pravi njegov bankar Bleichroder.

Za Bismarcka su posredstvom Bleichrodera kupljene akcijepo vrlo niskoj ceni, pre no što će se s njima trgovati na Berzi.Ne samo Bismarck, već čitav niz junkera i uticajnih ličnosti uče-stvovao je u ovom poslu. čim su akcije stavljene u promet,naglo su skočili kursevi — bio je to neobično dobar posao.Uz to se desilo da su to bile akcije jedne banke koja je imalada da kredit poljoprivredi. Finansijerima bilo je mnogo stalo dapostignu poreske olakšice od strane vlade. Bismarck je poricao,da ima pojma o ovim čudnovatim poslovima — Bleichroder jeimao punomoćstvo da njegovim imanjem upravlja po svom naho-đenju, tek je iz godišnjeg obračuna video kakve su mu zaradedonele transakcije Bleichrdderove. Akcijski posao obavljen jes proleca 1870, kada je Bismarck već bio usred priprema za rat — barem januara 1871 morao je on prvi put saznati, kakve je

famozne dobitke beležio njegov konto — govorilo se o zaradiod 83.000 talira. Tada je on pregovarao sa malim Favreom, koji

247



je i sam bio prepreden trgovac i koji je uvek važio kao korumpi-rani finansijer — ali istovremeno se pojavio u Versaillesu iBleichroder, kome je Bismarck hteo da poveri finansiranje fran

cuske ratne otštete, pri kojoj su isti Bleichroder i graf Henkel-Donnersmarck uračunali tako visoke provizije, da je samog pre-kaljenog Favrea hvatala jeza. Prve menice koje su Francuzi pre-dali Prusima, primio je Bleichroder u ruke, on je imao ogromneposredničke zarade na novcu ratne otštete, osim toga upravljao je on Velfovskim fondom, koji je pretstavljao sumu od 48 mili-ona maraka, i davao samo 3% kamata. I ovo upravljanje bilo jeza Bleichrodera sjajan posao. Da je Bismarck svom privatnombankaru slične usluge ukazivao, može se dobroćudno protumačitika o. . . dokaz zahvalnosti — nesumnjivo je da slični poslovi pret-stavljaju slučaj korupcije, koji je u istoriji Pruske bio neobičan.

29 miliona iz Velfovskog fonda stajali su Bismarcku na ras-položenju. šta će on s tom sumom da počne, b ilo je njemuostavljeno, svi dokumenti bili su uništeni, vođenje računa nijebilo moguće. Bismarck je tvrdio da je Wilhelm bio saglasan sauništavanjem. Ne postoji nikakav razlog za pretpostavku, da seBismarck ovim fondom lično obogatio. Fond je služio odista samopolitičkim ciljevima, ali pomoću ovog fonda korumpovao je Bismarck sistematski javno mnjenje. Samo od Bleichrodera zavisilo je finansijski 50 listova. Na desetjnu redakcija uticao je Bismarckpomoću novinara koje je on kupio. On je podmićivao inostranelistove, kupovao novine, osnivao u švajcarskoj protiv socijali-stičkog pokreta anarhističke organe, u kojima je ujedno dao dase štampaju članci, koji su davali povoda da se preduzmu mereprotiv socijalne demokratije.

Posle rata kupio je Bismarck 35.000 jutara zemlje u bliziniVarzina, tamo je jedan prija te lj Bleichrodera, neki gospodinBehrend iz Koslina, osnovao fabriku za preradu drva, drva su muliferovale Bismarckove šume, povrh toga mu je Bismarck po-zajmljivao kapital, za koji mu je Behrend mofao plaćati8% kamate. Zato je pak Behrend pravio velike poslove

sa državnim liferacijama hartije , njegova fabrika izradivala jehartiju za državnu poštu, za telegraf, za državne železnice. I har-

248



tako opasnom trenutku# onda se mora smatrati kao sigurno da suoni gotovi da počine gluposti. Vreme je da se ruski driavni pa-piri prodadu. Sledećeg jutra telefonirao je Bleichroderu da odmah

prodaje, uskoro se pokazalo da je pravilno postupio, i Bleichrodermu je odao priznanje.

Bismarckovo priznanje ima vrednosti i zbog toga, jer po-bija njegovo tvrdenje da se on brinuo za svoj konto samo nakraju godine, kada je Bleichroder slao račun.

Poziv »bogatite se« odjeknuo je sa najvišeg mesta Rajhai tako se pokorno slušao kao ni jedno drugo naredenje. Pasivnoučestvovanje Bismarcka u ovim poslovima nije ostala nikakva

tajna. Jedva se može ozbiljno tvrditi da se on, kao mudar ra-čundžija i privrednik, nije o tome starao, kako se njegovo imanjeumnožava.

Već u drštvu za stolom u Versailiesu dao je da se nazre uizvesnim prilikama kakve mogućnosti stoje na raspoloženju jednom državniku da postane bogat čovek. Čak i da nije Bismarcklično zaradio u ovim godinama ogromne sume, već se sva njegova finansijska i poreska politika svo^ila na to, da klasa kojaposeduje ima svoje koristi. Zakoni o akcijama i o zelenaštvumenjani^ su u interesu banaka, njihova nova formulacija znatno je doprin^sila pritiskivanju onih krugova koji su bili zavisni odkredita; sitni zemljoradnici, ali pre sviju zanatlije i mali trgovcibili su potpuno nezaštićeni. Liberalna buržoazija, pak, sasvim sepredala u ruke Bismarcku, koji joj je pribavljao zakone, korisnepo poslove. Pred rat, dala je buržoazija politički ostavku timesto je pravila uzaludnu i besciljnu opoziciju, sad je moralno izgu-bila svaki oslonac i dopuštala je da je Bismarck iskorišćuje zasvaki cilj. Veliki slom godine 1873 nije mogao da promeni ni učemu ovu predanost i poniznost prema Bismarcku. Politički viseni najmanje ambicioznosti, pošto se uvidelo da se s Bismarckomne samo može žive ti, već da on nema ništa pro tiv onih kojiprave poslove i da pušta da mašina zakona funkcioniše u njiho-vom smislu. Liberalizam buržoazije dobi sad svoj najplići smi-sao — on je bio nekad pogled na svet, sama parola slobodnetrgovine imala je u svom početku čak i izvesnu revolucionarnu



žaoku, bar je delovala revolucionarno, — sad je postao gledištetrgovačke knjige, kase.

Bila je to maskerada, kada se kulturna borba vodila u ime

iliberalizma, čak kad su ti liberali pod vodstvom Virchova, uopšteskovali izraz »kulturna borba« za Bismarckov sukob sa centrumom,katoličkom crkvom i papom.

252



KULTURNA BORBA

Okupiranje Rima od strane trupa Vittoria Emanuela i gubi-tak crkvene države naterali su papu da svoju suprematiju nadvernima osnaži na drugi način. Proglašavanje papine nepogreši-vosti od 18 jula 1870 izazvalo je rascepe medu katollcima. U Ne-cnačkoj se pojavila, pod vodstvom istoričara Dollingera, sektastarokatolika, koji su sa državom zakijučili sporazume I načiniltsebe nezavisnim od Rima.

Dos u toku rata bilo je došlo do pregovora izmedu BismarckaI kurije o promenama koje su nastupile zbog gubitka crkvenedržave. 3edno vreme je Bismarck čak mislio da papi ponudi Fuldukao rezidenciju. Njegov cilj bio je očigledno političke prirode,on je hteo da izazove utisak kao da štiti poglavara crkve; na tajnadn postigao je izvesne pozicije nasuprot Austriji i Dužnonemač-kim državama. Istovremeno su povedeni pregovori za ponovnouspostavljanje crkvene države, ali do sporazuma nije došlo, jersu se posebni Bismarckovi interesi ukrštali sa papinim.

Ishod rata doneo je i carstvu Hohenzollera prevlast pro-testantizma; potučene su bile u toku četiri godine dve katoličkesije — Austrija i Francuska. Osvajanje Elzas-Lotaringije izazvalo* je teške sukobe izmedu klira i protestantske uprave Rajha, upotučenoj Francuskoj sjedinili su se roajalisti i klir ne samo zaborbu protiv republike, već i za odbranu protiv novog Rajha iza osiguranje klerikalne vladavine u celoj Evropi. Klerikalno pi

tanje dobijalo je proglašavanjem papine nepogrešivosti politick!karakter. U Rajhu osvajala je novoosnovana partija centruma sve

255



više i vise tlo, n joj su pripadali ne samo gradani, već i jedandeo plemstva, delovi mlade teške industrije , a рге svega i ka-tolički radnici u Šleskoj, Poljskoj, Rajnskoj oblasti, Vestfaliji i u

zemljama Rajha. Ova naročita struktura nove partije osposoblja-vala ju je za akcije na najsiroj bazi. Ona je bila jača nego mladasocijalistička partija, imala je trenutno vise pokretne snage a presvega i apsolutan autorite t u licu pape, čija je nepogrešivostbaš biia objavljena. Uz to je dolazilo uticaj sveštenika i čvrstaorganizacija same crkve. Za Bismarcka spoljno-politički interesibiii su presudni, pojava ove nove stranke u pograničnim provin-cijama značila je opasnost za Rajh.

Kada je odmah po primirju centrum podneo molbu caru,da se on založi za uspostavljanje crkvene države, nikakav odgo-vor nije usledio; Rajhstag je šta više sam izjavio da se nećemešati u unutrašnji život drugih naroda. Crkvena država posma-trana je kao unutrašnje itaiijansko pitanje. Kada je centrum hteoda se utvrdi odnos crkve prema državi u ustavu Rajha, smatrao je Bismarck taj zahtev kao napad i preduzeo je pre svega kora-ke, da zavadi kuriju i centrum. U meduvremenu se na univerzi-tetima raspiamtela borba oko dogme o nepogresivosti papinoj,katolički profesori, koji nisu hteli priznati odluku vatikanskogkoncila, obratili su se za pomoć Ministarstvu prosvete i crkvenihposlova. Osnovana je stranka starokatolika. Bismarckov starimetod, da izazove rascep kod protivnika, stupio je u dejstvo.Dednom biskupu, koji je isključio jednog starokatoličkog nauč-nika, oduzet je jedan deo njegovih prava.

Pruska vlada je po nagovoru Bismarckovom prešla u ofan-zivu i objavila prethodne mere, ko je su već teško pogađalecrkvu. Katoličko odeljenje u Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova je ukinuto i novembra 1871 je pridodan kaznenom zakonikutakozvani »Kanzelparagraph«, koji je kažnjavao iskorišćavanjepropovedaonice u političke ciljeve. Nekoliko nedelja docnijepodnet je pruskom Landtagu zakon o nadzoru nad školama, pokome nadzor nad svim školama i pravo postavljanja mesnih i

okružnih školskih inspektora pripada jedino državi. Debate sudovele do prvog sukoba konzervativaca s Bismarckom, jer je

254



(B is m a rc k o v s u sre t sa N a p o le o n o m na c es fi k od D o u c h e ry -a D r v o re z o d A . v. We r n e r -a

D e m o n s tr a cije p r o tiv ra ta u P a riz u 1 8 7 0 D r v o r e z



P r us k i v o j n i b u d ž e t K a r ik a fu r a o d H . D a u m i e r- a



morao načiniti da bi stigao do Ballestrema, i razmišljao je samo0 tom, da li da mu metak ispali u želudac ili među oči. »Hteosam da se zatim mirno vratim na svoje mesto i sačekam šta će

dalje biti. Naravno rekao sam sebi, da bih onda postupio istotako kao i Kullmann. — A sto su još i drugi popovski crnomanti- jaši iz Bavarske uzviknuli isto, nije me se ticalo. Ali Ballestrembio je ranije oficirl Tako sam prvo odlučio, da ne pucam, negoda toga gospodina ošamarim. Najzad je pobedilo razložnije ra-sudivanje, i ja ne učinih ništa«.

Situacija je trenutno bila tako zategnuta, da je pretsednikForkenbeck mislio da prekine sednicu — on dade da mu se do-nese šešir i da se stavi pod njegovu stolicu. U celoj je sali na-stao nemir i uzrujanost zbog Bismarckovih izlaganja. Liberali suvikali »bravo«! Centrumaši su vikali »fuj«! Forkenbeck je zvonioza mir i izjavio da je izraz »fuj« neparlamentaran. Tad je Bismarck, koji je u meduvremenu odmerio i odbacio plan ubistva,mogao da produži rečima: »Fuji to je izraz gadenja i prezira.Gospodo, nemojte verovati da su meni ova osećanja strana, jasam samo odviše učtiv, da bih ih izrazio rečima.«

Uzbuđenje je raslo, kuća je besnela, Windthorst se podiže,da obesnaži optužbu protiv Centruma za zaveru u cilju atentatana Bismarcka: On nazva Kullmanna nesrećnikom, kao sto jesvaki zločinac u njegovim ocirna bi-o nesrećn ik ... »Ali delotakvog čoveka dovesti u ma kakvu uzročnu vezu sa izvesnimstrankama, čak, sa izvesnim ličnostima, to ide i suviše daleko,delo Kullmannovo bilo je sramno, ali sramotno je bilo i pona-Sanje poluzvanične štamp e...« Predočio je Bismarcku da je oniično saslušao atentatora: »koji je kriminalista ikada čuor da po-vredeni vodi Inkviziciju? To je protiv svakog zakona o sudskompostupku!« Windthorst je činio odgovornim one koji su bili pot-strekači takvog stanja, u kome pojedini nesrećnici ne mogu odo-leti nagonu za ludačkim podvigom. »U stvari je tu aferu tretirao1 uvukao na način na kakav to nipošto nije trebalo da bude,samo gospodin kancelar Rajha.. . За ću mu to progledati kroz

prste.«Moralni udarac je pogodio — ali mržnja Bismarckova po-




stala je još veća. — Docnije je u jednom govoru Windthorstnapadao Bismarckovu policijsku upravu, a liberale izvrgavao rugluzbog njihovog saveza sa konzervativcima; on je bio iz celog

gradanstva jedini koji se tih godina još protivio Bismarcku i po-sramljivao ga — zato je Bismarck »mepenskog poslanika« pro-gonio vatrenom mržnjom i nije mu nikad oprostio što je ovajmoraino bio iznad njega.

Kakvo je b ilo dejstvo kulturne borbe — ta famozna rečpoticala je od Virchowa — u Rajhu, to je ukratko fiksiraoSiegfried von Kardorff u svojim predavanjima o Bismarcku: »Taborba je . . . zadala najteže rane koje se mogu zamis liti. . . od4.000 parohija bilo je oko 1.200 delom potpuno delom upolaopustelo. U vile nego 500 parohija nije održavano bogosluženje,nije čitana misa, i nisu davani sakramenti... sveštenici su kažnja-vani, sto su, nemajući na to prava, samrtnicima davali sakramentmiropomazanja. Većina biskupskih stolica bila je upražnjena.. .Dva arhibiskupa, tri biskupa su bila uhapšena i odvedena u za-tvor, dva biskupa bila su svrgnuta sa svojih položaja. Mnogo-brojni sveštenici su prograni delom iz svoje otadžbine, delom izRajha«.

Borba je prekinuta posle smrti pape Pija IX. Kad jeBismarck primio tu vest, sedela je porodica baš pri kafi. »Na tomoramo da popijemo jednog Nordhojzera«.*)

Novi papa Lav XI upustio se u pregovore, koji će seotegnuti godinama; veći deo zakona je opet ukinut. Bismarck je izgubio kulturnu borbu. Borba je prekinuta, je r je u proleće1878 spoljno-politički položaj usled rusko-turskog rata bio takokritičan, kako je samo bilo moguće. Ne dugo pred smrt Pija IXbio je Bismarck tvrdo uveren da se sprema »sveopšta nepogoda«i da je nastupilo predvečerje evropskog rata. Bismarckov po-moćnik, Tiedemann, napominje u svojim zabeleškama baš u tovreme da sveopšti rat u tom trenutku pada krajnje nezgodno.

Ali Bismarck je uopšte izgubio kulturnu borbu, tvrdoglavost,ša kojom su se crkva I katolici branili, iznenadila ga je. Porast

radničkog pokreta, sve oštrija privredna kriza, sveopšti preokret*) Nordhausen —- varoš u Pruskoj . Nordhau ser — raki ja pečena u Nordhausenu.

258



konjunkture prisiljavali su ga na popuštanje, on nije mogao dadopusti stvaranje moćnogfronta pro tiv sebe samog. Nije to n ikad ni bila kulturna borba u pravom smislu, Bismarck nikad nije

mislio da napada relig iju ili klir kao takve; naravno relig iju jetrebalo sačuvati za narod. Njegova borba protiv klira bila je uosnovi borba birokratskim sredstvima, mašinom zakona i polici- jom, o duhovnoj borbi ne može biti ni govora, zbog toga jeVirhovljev izraz bio sasvim promašen; borba se uopšte nije vo-dila oko kulturnih pitanja, ta Bismarck nije mogao da unese ni-kakve druge ili čak više vrednosti. Bilo bi dosledno boriti se zaateizam, tad bi se već moglo govoriti o kulturnoj borbi, ali Bis

marck se naravno grozio takvih pomisli. Porast socijaldemokrat-ske stranke upravo u tim godinama privredne krize snažio jepokret ateizma; pa i svestan ovog nepogodnog razvitka socijalne demokratije, rešio se Bismarck da ide u Kanosu.

259



NOVA PRIVREDNA POLITIKA

U istoj godini, medutim, izvršilo se odvajanje od liberalspošto je Bismarck napustio poiitiku slobodne trgovine, potrebnisu mu saveznici za njegove zaštitne carine; liberali se nisu mogli*pridobiti, ali centrum sa svojim desnim krilom izgledalo je da semože privoleti.

Tako je Bismarck borbu sa ovog dela fronta preneo na dru-gi — opet se opaža kako on pod utiskom okolnosti biva prisi-1jen na odredene postupke i mora da se povlači. Prvi put je svojom nestalnom politikom, koja je uvek bila upravljena samo natrenutnu situaciju, pokazao svoje slabe strane. Njegov ugled jemnogo izgubio u ovoj borbi. široki narodni krugovi bili su u opo-ziciji. Sa samim centrumom se Bismarck nije nikad sasvim izmirio,uprkos tome što su ponekad išli zajedno jedan deo puta, nakraju je on više zavisio od pomoći onih pro tiv kojih se takooštro borio, nego obratno.

Ali poraz je terao Bismarcka na nove napade protiv novogneprijatelja. Ako nije uspeo da savlada centrum, uspeće moždaprotiv radničke stranke koja je prividno bila potpuno usamljenai fcoja nije imala u Rimu zastitnika, nije imala nikakvo desno kri-lo, koje bi sadnjavali plemići i teški industrijalci. Još usred pre-govora o stišavanju sukoba sa papom i centrumom pripremao jeBismarck zakon o socijalistima. Zato mu je takode bio potreban

mir s crkvom.

260



U Tiedemanovim dnevnicifna naći će se vrlo mteresantandokumenat od jula 1877 koji mnogo objašnjava. Istaknuti industrijalci su državnom kancelaru poslali memorandum u kome je ne-

mačka privredna kriza bila oštro osvetljena. Industrijalci su poku-šali da nateraju Bismarcka na napuštanje dotadašnje privrednepolit ike, da žrtvuje principe slobodne trgovine i da prihvati za-štitne carine, da posredne poreze ne samo povisi, već i nove za-vede. Finansijska i poreska reforma Rajha bila je već odavno ne-izbežna usied ogromnih izdataka za vojni budžet, koji je stalnorastao, i usled privredne krize, koja je trajala već četiri godine.Novi poreski izvori morali su biti pronađeni. Bismarck se trudio naj-

pre da zaključi pakt sa liberaiima, koji su hteii da se održi slo-bodna trgovina i uvede umerena poreska reforma iz straha odradništva koje je raslo; on je hteo šta vise da uzme u kabinetnacionalnog iiberaia Benningsena, ali liberali su zahtevali za sebedruge ministarske fotelje. Wilhelm i Bismarck se uplašiše i od-toiše — morganatski brak sa nacionalnim liberaiima, koji je po-stojao već jedanaest godina, bio je pri kraju.

Uskoro se Bismarck opet približio konzervativcima koji suse jo§ pre kratkog vremena, usled privredne politike i pomaga-ganja finansijskog kapitala, tako žestoko sukobili sa Bismarckom,da su članovi stranke u »Kreuzzeitungu« otkrili veze izmedu Bismarcka i Bleichrodera kao i njegove privatne poslove; u febru-aru 1876 objavili su konzervativci u »Kreuzzeitungu« izjavu, u kojo j su zauzeli oštar stav pro tiv tvrdenja Bismarckovog na jednojsednici Rajha, da svako ko drži i plaća »Kreuzzeitung« učestvujeposredno u laži i k levetanju. »Mi žalimo što se prv i službenikkrune maša sličnih sredstava u borbi protiv stranke, koju je godinama priznavao kao najpouzdaniji stub prestola. Odbijamo dase sa njim o tome prepiremo, i da od njega primamo pouke očasti i pristojnosti«.

Izjava je bila potpisana od visokih torijevaca Stare Pruske,najstariji prijatelji Bismarckovi poslali su mu to oprostajno pismo.Na kraju dugog niza junkera bio je nekadašnji najbolji Bismarck

o v p rija te lj: »Sa najdubljim bolom p otpisuje A. v. Thadden-Trieglaff, sada u Batzwitzu«.

261



Bismarck Je veoma patio zbog ovog koraka svojih prija-telja, svoje sopstvene kaste. Uistini, on je sam već odavno pre-kinuo vezu svojom politikom, koja je bila vođena sasvim u ko

rist buržoazije I koja je u osnovi samo ostvarivala program Na-cionalne unije. Kada je primio izjavu, uzviknuo je najužem krugu:»Ah, Ja sam izgubio sve svoje prija te lje , a sa 60 godina nestiču se novi«. Malo godina pre toga raspalo se njegovo staroprijateljstvo sa Roonom. Konzervativci su sudskim putem pozva-ni da dokažu svoje tvrdenje. Bila je to borba svima sredstvima,koja je godinama besnela, i Bismarck nije nipošto izašao kaovitez bez mane iz ovog kala, u koji je upao svojom sopstvenom

krivicom. Ali sukob je skinut s dnevnog reda, kad je nova priv-redna politika primoravala Bismarcka da traži druge saveznikei da odbaci liberale. Godine 1877/78 bile su za unutrasnju kao ispoljnu politiku presudne, bile su kulminacione tačke. Spoljno-politički dovršavao je u to vreme Bismarck svoj sistem saveza,zaplovio je u one vode, koje su naposletku dovele do propasticarstva. U unutrašnjoj politici ostavio se borbe protiv kurije i cen-truma, približio se opet konzervativcima, saterao nacionalne liberale u tesnac, stavio ih još jednom pod tutorstvo i postao za-Ititnik teške industrije. Nemački imperijalizam izdržao je tih godina prvu borbu. On je bio potpuno konsekventan, kada se Bismarck u toj situaciji sa nemilosrdnom okrutnošću okrenuo protivradništva i njegove stranke. U trenutku kada je nemački imperi

jalizam stuplo na poprište istorije , nalazimo ga već u borbi saradništvom.

Onaj memorandum industrijalaca, o kome je gore bilo red,prikazivao }e posledice velikog finansijskog kraha godine 1873,koji je postepeno delovao na celokupnu industriju. Industrijal-cl su protestovali protiv vladine pogresne carinske politike, koja»dobrovoljno i bez nužde otvara vrata vanjskoj konkurenciji«.Tvrdili su da je jaki uvoz skoro onemogudo prodaju domaćerobe. Ukazivali su na porast nezaposlenosti, tvrdili su da su senadnice strahovito popele, i zaboravljali, naravno, da ukažu na

ogromno poskupljenje životnog standarda, na sve ved poraststanovništva. Centralni savez nemačkih industrijalaca bio je osno-

262



van da preduzme akcTJu protiv »govornika« radikalne doktrine0 slobodnoj trgovini i da zahteva reformu poreske i carinskeoolitike.

U prvom redu tvrdili su industrija lc i gvožđa da pate odkrize plasmana i tražili su osiguranje viših cena u zemlji, da biniskim cenama na svetskom tržištu zadržali drugo mesto, kojesu zauzimali posle engleske industrije gvožđa.

Teškoj industriji priključili su se veliki agrarci, koji su seosećali ugroženi jakom konkurencijom amerikanske poljoprivre-de. Vlada je pokušala najpre da stvori nove izvore prihoda mo-^opolom duvana koji je upropašćivao male odgajivače duvana,1 preuzimanjem železnica u državne ruke. Glavni posao u poli-tici železnica Rajha napravile su, kao što je gore opisano, banke.Kada se uskoro pokazalo da ove reforme same nisu dovoljne, ikada je traženje zaštitnih carina postalo sve presnije, pokusao

je Bismarck povećanje industrijskih poreza. Ali da bi životni standard radnika, sitnog trgovca i zanatlije držao što je moguće nižei da bi ih pre svega napravio neotpornim, poslušnim objektom,

pristupio je političkom obespravljivanju uopšte. Potpomogao je,prvo, osnivanje antisemitske stranke pod vodstvom dvorskogpropovednika Stockera, koja je okupljala glasače pre svega izmedu malogradana, tad je postala krilatica o »socijalizmu glu-paka«, pod kojom se podrazumevao antisemitizam. Zatim jeBismarck stvorio zakon o socijalistima. Mi moramo sad opet dapotsetimo na nasu tezu, da Bismarck nije crpeo svoju politiku izvazduha, da on nipošto nije išao dobrovoljno novim putevima,

da je uvek radio pod pritiskom okolnosti, sada na zapovestteške industrije. Njegova borba protiv centruma pretstavljala jesamo generalnu probu za napad protiv socijalne demokratije .Primetiće se da je on korak po korak primenjivao skoro iste me-tode i propisivao samo još oštrije zakone; razlika je u tome, sto je Bismarck imao u borbi pro tiv centruma još uvek izvesne ob-zire. Posle atentata Kullmannovog i govora Windthorstovog po-nasao se on drukčije nego posle atentata na Wilhelma I i poslegovora Bebelovih. Svestenici su bili blaže tretirani nego socijal-

263



demokrati. Protiv same partije centruma nije Bismarck preduzi-mao nfšta. Socijalna demokratija je zabranjena i nagnana u ile-gainost. Obiici borbe protiv radništva morali su drukčije izgle-

dati. Aparat državne siie tek je onda stavljen u pokret.

264



ZAKON O SOCIJALISTIMA

Niita nije već 1872 delovalo tako besprimerno kao odbra-ne Liebknechta i Bebeia u Lajpciškom veleizdajničkom procesu,gde su obojica jos jednom optužili Bismarckovu ratnu politiku,osnivanje Rajha, frankfurtski mir, i objavili ciljeve socijalizma.Tada je uzviknuo Liebknecht: »Dvostruki ideal lebdeo mi je predočima još od mladosti: slobodna i ujedinjena Nemačka i eman-cipacija radnoga naroda, tj. ukidanje klasne vladavine, — a to jeisto što i oslobođenje čovečanstva. Za ovaj sam se dvostruki ciljborio, što sam bolje mogao, i za taj dvostruki cilj boriću se, svedok u meni bude bilo daha...«

Ako je jedan politick! proces u onim godinama usponaradničkog pokreta imao smisla — ovaj »veleizdajnički« proces ga je imao. Pri tom ga je Bismarck sam hteo — sa puno ozlojede-nosti primetio je on, pri otvaranju prvog nemačkog Rajhstaga ubeloj sali, odgovornom sudiji, zašto se najzad taj proces neodržava. Tada je Bebel govorio o komuni i prouzrokovao Bismarcku besane nod. Raspra izmedu Ajzenahovaca i Lasalovacabila je završena, postojala je samo jedna radnička stranka.

Njeni su redovi rasli, broj njenih glasova povećao se pri-likom svakog izbora. štrajkovi su se gomilali.

U decembru 1875 primetio je Bismarck, da bi gradane za-plašio: »Socijalna demokratija je izvanredno napredovala... već

posle nekoliko godina će gradanstvo... čeznuti za kaznenim od-redbama, kao usamljeni putnik u mlinu za gutlja jem vode«; u

265



Rajhstagu Izjavio je nekoliko nedelja docnije da se radnici po-litički razdražuju, zbog toga oni ne rade, Rajhstag treba da»čvrsto I direktno uhvati za gušu« socijaldemokratske agitacije i

teorije. Puštene su u akciju sve snage, u štampi je svaki socijalistismevan, stavljen na ravnu nogu sa razbojnicima, zločincima*ublcama.

Uprkos jakom anarhističkom pokretu, socijaldemokratskaetranka je stalno odvraćala svoje članove od individualističkihakata, stroga discipline, najsavesnije prosvećivanje, autoritetvoda ubedili su članove da im rad treba da bude upravljensamo na zajedničke akcije. Individualni teror je bio potpuno

Isključen. To je bilo poznato vladi kao i sudovima, Bismarcku kaoi celom svetu. Ali kao Sto je Bismarck za atentat Kullmannov na-cinio odgovornom stranku centruma, tako je sada teretio socijal-demokratsku stranku za dva atentata, koja su izvršena na Wil-heltma u leto 1878.

Na žalost, do današnjega dana, nije uspelo da se osvetlipozadina tih atentata. Po našem mišljenju morao bi se u aktimapruskih ministarstava ili ministarstva Rajha nalaziti do sada ne-poznat materijal o oka atentata, ne samo ukoliko se odnosi napriznanja oba vinovnika, već pre svega na lica koja su stajalaiza ovih ljudi.

Verzija da su to bili socijaldemokrati, koji su imali nalog,morala se po svaku cenu održati. Ali obojica su bili dusevno bo-lesni, nijedan nije bio socijaldemokrata. Hodel, koji je 11 maja1878 pucao na Wilhelma na Unter den Linden, bio je limarskikalfa, poticao je iz strahovito bedne sredine, patio je od nasled-nog sifilisa, bio je postao lumpenproleter, on je neko vreme pri-padao socijaldemokratskoj stranci i najzad je dospeo u Stocke-rovu partiju. Mehring veruje da se Hodel u svom očajanju samohteo da proslavi i da je zbog toga pucao na kajzera, kogaon uopšte nije hteo da pogodi. Njegov revolver je imao krivucev i »pucao je oko ugla«. Po sveopštem mišljenju imalo se po-sla sa jednim ludakom, ali Virhovljevo traženje da mu se pre-

pusti glava pogubljenog za seciranje, vlada je odbila.Odmah posle čina dao je Bismarck da se izradi izuzetm

266



pri šetnji i šaljivo upitao, da li su vesti tako hitne, da bi se morale posvršavati odmah na lieu mesla. »Na žalost. One sadrže vestkoja izaziva revolt; opet se pucalo na kajzera, i ovog puta su

hitci pogo dili; kajzer je teško ranjen«.Uzmaknuvši naglo, knez stade. U žestokom uzbudenju za-

bode svoj hrastov štap pred sebe u zemlju i reče dišući duboko,kao da mu je sinula jedna ideja: »Onda ćemo raspustiti Rajhstag«.(Po jednoj drugoj verziji treba da je Bismarck rekao: »Sad ihimam« — nacionalne Hberale).

Ovaj često opisivani trenutak otkriva celog Bismarcka —nikakva osećajnost, nikakvo prvo pitanje o caru, nikakav otvo-reni izliv afekta, ni jedna reč uzbuđenja, sažaljenja, saučešća —političar, koji sav živi u svetu stvarnosti, počinje da govori; štap,koji je žestokim pokretom zaboden u zemlju, odvodi svako ose-ćanje — u mozgu ostaje mesta samo za politički račun: šta daradim sad — mi raspuštamo — politička akcija.

I već se krenuo kući, odlučuje da smesta otputuje, obave-§tava se u hodu o pojedinostima čina — one ga ipak još in-

teresuju.Do duboko u noć radio je na pismima za ministre pretsed-

nike Saveznih država, u kojima izlaže potrebu raspustanjaRajhstaga.

Idućeg jutra putuje u Berlin. Zemlja je uskomesana. Pucnjina starog čoveka uzbudili su strašno najšire krugove. To jenajzad bilo i pojmljivo. Ali kako je Bismarck ovo raspoloženjeiskoristio za svoju politiku, šta više potencirao, fanatizovao gra-dane, to je drugo poglavlje.

Pronosili su se glasovi o minama pod dvorom... govorilose da je pucano na prestolonaslednika i princa Friedricha Karla.Čak se već pričalo da će u Berlinu izbiti revolucija. Panično ras-položenje je bilo sveopste. Zemlja je bila u groznici. Bismarck-ova štampa je larmala, besnela, parola: »socijaldemokrati su kri-vi« izdata je pre no sto ju je Bismarck jos jednom zahtevao. Celu

je zemlju obuzela psihoza. U takvim trenucima kucnuo bi Bismarckov veliki čas. Takva raspoloženja bila su mu potrebna, dat

268



sproveđe svoju volju. Sad su morali liberali da napuste svaki ot-por# ako nisu hteli da sasvim izgube tie pod nogama.

Pri tom je Bismarck sam naglasio za vreme vožnje da

glasove smatra kao preterane, ali po svom dolasku u Berlin dao je odmah upitati ministra rata da li su preduzete sve vojničkepripreme za slučaj ulične borbe. To pitanje Bismark nije uputiosamo zato što je računao da će se za nj saznati, nego zato što

je on planski pripremao uličnu borbu.Tada se prvi put pojavilo ime Caprivia, koga će pozvati u

Berlin kad dode do borbe — govorilo se da on vredi koliko deset bataijona. Uveče upita Bismarck: »Caprivi? Ne bih mislio da

će njega oceniti tako visoko«.3oš iste večeri posetio je Bismarck za nekoliko minuta teško

pogodenog cara, koji je s mukom pokušao da se nasmeši i koji je dao izraza svojoj ogorčenosti zbog toga što se na njega pu-calo sačmom. »Da je bar bio pošten metak«. Knez je delio ovoosećanje. Dvojici ispravnih lovaca izgledao je taj atentat jos izbog toga tako naročito nedostojan, što se na plemenitog mo-narha pucalo kact na prostu divljač — tako je pričao Tiedemann.

Prestolonaslednik je preuzeo regentstvo. U ministarskomveću izgledalo je najpre da Bismarck neće prodreti sa zahtevimada se Rajhstag raspusti. Ministri verovahu da će pod novim okol-nostima Rajhstag, koji je baš zasedao, mod da se pridobije zazakon protiv socijalne demokratije. Ali Bismarck nije hteo višetaj Rajhstag, on nije mogao sa njim da radi i hteo je novi Rajhstag sa drugim sastavom, sa kojim bi on mogao da donese nesamo zakon o socijalistima, već i da sprovede celu politiku po-resku i carinsku, on je hteo da iskoristi raspoloženje, da bi stvorio za sebe vednu, koja mu je trebala. Nacionalne liberale trebalo je potu d, protiv njih je bila uperena izborna borba. Da bi mini-strima raspuštanje izgledalo potrebno, izjavio je Bismarck, da sene može tražiti od staroga Rajhstaga da sam sebe potpuno po-rekne, pošto je on baš odbio zakon o socijalistima, i da samugled Rajhstaga iziskuje apel na birače. Od ove moralizatorske

argumentacije, koja je bila samo izgovor, dao se prestolonaslednik odmah zavesti.

269



Raspuštanje je odlučeno.Izborna borba se vodila sa strašnom ogorčenošću, Bismar-

ckova štampa se okomila nikad nedoživljenom žestinom protiv li-

berala. Bismarckove reči su se raznosile, on je hteo liberale dapritisne uza zid, dok ne zaciče. Socijaldemokrati su preplavijenipogrdama. Nijedna kleveta nije zaboravljena, nijedno sredstvoprezreno, u stranku su poslati provokatori, za korupciju nastupilasu divna vremena. Tiedemann u svojim dnevnicima donosi iz-veštaje takvih agenata, koji liče na fantazije ludaka. Pri tom jeI sam Tiedemann morao priznati, da o vezama Nobilinga i Нб-dela sa partijom ništa nije mogao doznati.

Osnivani su listov i pod socijalističkom i anarhističkomzastavom. Bleichroderova štampa donosila je samo ono ito jeBismarck naredio.

Liberalna i naprednjačka štampa su se takođe okrenule protiv socijalne demokratije, sveopšta lozinka je bila: Socijalna de-mokratija mora napolje iz Rajhstaga. Nijedan socijaldemokrat nesme više da bude biran. Eugen Richter, vođa levog građanskogkriia naprednjačke stranke, dao je parolu: »Radije konzervativannego socijaldemokratski«.

30 jula 1878 održani su izbori. Ali razočarenje je bilo veliko:izabrano je devet socijaldemokrata, partija je izgubiia samo trimandata i 56.000 glasova. Nacionalni liberali su izgubili 31 mandat, naprednjaci 13. Konzervativci su požnjeli velike uspehe, centrum je dobro prošao.

Bismarck je imao svoj Rajhstag.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Rajha dobilo je nalog daizradi novi zakon protiv socijalne demokratije. Još za vreme tihpriprema došlo je do sukoba izmedu Bismarcka i ministra Eulen-burga, jer je zakonski nacrt zvanično objavljen u provincijskojkorespondenciji, pre no što je podnesen Saveznom savetu. Зегon, Bismarck, nikako nije bio zadovoljan nacrtom, jos uvek muse činio suviše blag: klauzulu da samo »nezaposlene individue«smeju b iti proterane smatrao je nedovoljnom, činovnici koji»učestvuju u soc ija lističko j politic ly moraju se o tpustiti bez

270



penzije, jer su »većina slabo plaćenih podređenih činovnika uBerlinu, zatim stražara pruge, skretničara i sličnih kategorija socija-listi, činjenica, čija je opasnost pri pobunama i transportima trupa

očigledna«. Gradanima, čija pripadnost socijalistima treba da sezakonski utvrdi, ima da se oduzme aktivno i pasivno pravo glasa.Bez tih odredbi zakon ne bi praktično ni malo naškodio socija-lizmu. što je nacrt bez pooštrenja, koje Bismarck mora da traži,postao poznat, škodiće veoma zakonu, sad se već teško možepooštriti. Bismarckove zahteve je čak i ministar unutrašnjih delaEulenburg primio sa sleganjem ramena, on je rekao da ne moževerovati da knez ozbiljno ima takve namere, ali Bismarck se iz-

razio nepovoljno o Eulenburgu: »Graf ima živce kao otmenadama, koja očekuje porođaj« . Sukob se zaoštrio toliko, da jeEulenburg u jednom pismu Bismarcku otsečno izjavio da molida se sličan postupak ne ponovi i da mu se kuđenje njegovlhodluka ne saopštava preko podređenih činovnika, kao što jeTiedemann. Uzrok sporu bio je u pokušaju sa umerenim prav-cem, sa uklanjanjem Bismarcka i obrazovanjem kabineta Eulerv*burga. Sam prestolonaslednik nije bio protiv tih planova. Mislilose da će se na drugi način modi omesti porast parti je I zaziralose od prihvatanja onih Bismarckovih sredstava, koja su izgledasituaciju samo zaoštravala i stranku jačala. Razlozi, koji nisu nibili pogrešni. U tom trenutku Bismarck nije zazirao ni od kakvogkoraka, da bi neprijatelja Eulenburga izvrgao preziru. Kriza jedocnije izravnata, ali mržnja Bismarckova protiv Eulenburga nijenikad iščezla.

Posle te predigre iza kulisa, novi Rajhstag je 9 septem-bra otvoren prestonom besedom, u kojoj je receno da novi nacrt zakona treba »da uništi ova opasna nastojanja« i da ih učinineskodljivim.

Pristupilo se odmah većanju o nacrtu, koji je Savezni savetsamo malo izmenio, 17 septembra uze Bismarck reč na prvomčitanju zakona; dan ranije Bebel je govorio i branio se od op-tužbe da je socijalna demokratija stranka caro-ubica: »Progonili

su nas na jedan način, koji potseća na najmračnija vremena sred-njeg veka... Izbacili su ljude socijaldemokratske ideologije sa

27t



posla i hleba... Psovani su i klevetani, i oglašavani za nečasnei bez prava. Sve je to odgledno upotrebljeno zatof da bi seprovocirali nemiri. U izvesnim bi se krugovima besumnje rado-

vali, kad bi se mi... dali navesti na nasilja pa da oni onda imajuu to liko bogatiji i važniji materijal p ro tiv nas radi najoštrijihmera«. Bebel traži da se pokažu protokoli, da se objave rezultatiistraživanja; on govori o nebrojenim procesima za uvredu veli-čanstva:

»За izjavljujem da vremena atentata, uvreda veličanstva,sudskih rasprava, osuda koje su se nadovezale na uvrede veli-čanstva, pripadaju najžalosnijim vremenima novije nemačke isto-

rije, da su dotični događaji i pretresi u mnogom postaii bruka isramota ne samo za nemački narod, već i za nemačke sudove«.On ukazuje na to, da je sam Bismarck pre šesnaest godina tražiododir sa socijalističkim krugovima, govori o vezama Bismarckovim s Lassalleom, o pokusajima da posredstvom Lothara Bucherazadobije Karla Marxa za saradnika »Staatsanzeigera«, sada pakBismarcka srdžba zbog neuspeiih pokušaja da razbije stranku, da je korumpira i pridobije za svoju politiku, nagoni da propiše izu-zetan zakon. Bebel izlaže još jednom ciljeve socijalne demokra-tije i kaže da će zakon samo da koristi strand, da za nju pravipropagandu, da će se policija morati udesetostrudti, da ćeceli javni život b iti zatrovan. Ali: »vlade neka dne što hoće,one nas ne mogu ozbiljno za jaku... Ma šta se desilo, mi ćemo »dalje živeti, i to živeti, dok prilike, koje su danas stvorile našežalosno stanje u Nemačkoj, ne budu uklonjene. Nemojte mi-sliti da možete nasilnim sredstvima ubiti socijalizam... Socijalnademokratija je jedina stranka, koja jo§ ima ideala, i to joj pri-bavlja njene mnogobrojne pristalice, zbog toga će ona po-bediti«.

Ali već su govori voda prvih stranaka tih dana dokazali dazakon nema nikakvog ozbiljnog protivnika izvan same partije .Nacionalni liberali su popustili; Mehring veli da su »igrali kaomečke po usijanim pločama i izvodili čudnovate skokove«. Oni

su pretrpeli poraz u izbornoj borbi, n jihov uticaj na vladu bio je u nestajanju, nova privredna politika bila je upravljena pro-

272



tiv njih, ali strah od neraspoloženja u zemlji i od sopstvene ku-raži naterao ih je u Bismarckovo naručje.

Bismarck je sutradan pokušao da se zbog svoje veze saLassalleom opravda, uveravao je Dom da nije on, nego Lassallenačinio prvi korak približavanja, poricao je sve veze sa socijalistima, sve pokušaje da njih pridobije za sebe, čak je poricaoda je imao tajne fondove na raspoloženju i da je ikada hteo daosniva proizvođačke zadruge. Jedina tačka u kojoj je imao pra-vo, bila su izlaganja o sadržini razgovora s Lassalleom; danas miznamo da se Lassalle mogao pridobiti za socijalnu monarhiju, da je Lassalle od Bismarcka tražio da nametne sveopšte izborno pra-vo. Tada se nije verovalo Bismarcku, i sam nepoverljivi Bebelsmatrao je da su Bismarckova izlaganja lažna — ali ovoga putaBismarck nije lagao.

Bismarck je potsetio u toku svoga govora na Bebelovu izjavu kojom se u prvom nemačkom Rajhstagu solidarisao sa ko-munom, pomoću te izjave on je prvi put upoznao pravu prirodusocijalne demokratije , i otada je njen izraziti neprijatelj: »Da,

gospodo, ako mi treba da egzistiramo na takav način pod ti-ranijom jednog društva bandita, onda svaka egzistencija gubisvoju vrednost«. Ko padne kao žrtva takvih mučkih ubica, taj nekamisli na to, da »ostaje na polju časti, za dobro, za veliko dobrosvoje otadžbine«.

To je bilo sve što je Bismarck imao da kaže za opravdanjezakona — ništa o uzrocima postajanja i jačanja jedne stranke,ni najmanja volja da shvati njeno postojanje — ni traga o razu-mevanju za socijalne odnose, nikakvo socijalno shvatanje, ni-kakvo razumevanje situacije u koju je dospeo time sto se bes-primernom demagogijom uopšte nije upuštao u izlaganje part?j-skih ciljeva. Šta je on znao o razmimoilaženjima izmedu društve-nih kategorija, kako je malo shvatao da izvan nadleštava postoji još jedan drugi svet. Nigde se ne nalazi u govorima i privatnimIzjavama Bismarckovim da se on trudio da shvati makar samo

postojanje radničkog pokreta. To su bili podanici koji su moralislusati; bog je to tako udesio da oni moraju da rade za druge,




njihova je sopstvena glupost kriva ako oni nisu mogli da na-preduju, njihova neobrazovanost, njihovo neznanje, njihovo rdavo ponašanje, njihovi užasni stanovi, njihov moral, njihovo ve-

čito pravljenje i dobijanje dece, njihovo rakijašenje — sve njihova sopstvena krivica. Čiji je posed, onoga je i pravo. To jebog tako udesio, to se ne sme remetiti; bog i kralj, zakon iautoritet države — to su bili postojani pojmovi, nepomer-Ijiv i, nedodirljiv i. Osim njih nisu delova le nikakve sile. Bis-marckove pretstave o radništvu ne mogu se dovoljno nisko ce-niti, one se ni po čemu nisu razlikovale od shvatanja proseonogpretstavnika njegove klase — junkera, ali n jegove izjave, ma

kako banalne, ma kako glupe bile, smatrane su isto tako sve-tim kao mudrosti nekog proročanstva. Bismarck je stvorio žar-gon u kome se decenijama izražavalo o socijalnoj demokratiji.Naročiti autoritet, koji je uživala svaka izreka Bismarckova, da-vala je tim rečima dalekosežno dejstvo. Što je Bismarck rekao bFrancuzima kao i o socijaldemokratima, to je stvarno postalonarodno blago. Niko nije toliko doprineo raspaljivanju klasnemržnje kao on. Ako je socijaldemokrata još kratko vreme predrat bio čovek žigosan, u istom redu kao i kriminalni zločinac, bilisu tome prvi uzrok Bismarckovi govori. U građanskim porodica-ma oko 1900 bio je strah od socijaldemokrata veći nego strah odzločinaca.

Ovo panično raspoloženje je Bismarck decenijama proizvo-dio u potstrekivačkim govorima i doveo dotle, da morainim ži-gosanjem obrazuje kordon oko socijalne demokratije. Socijalde-mokrat stajao je izvan Ijudskog društva, protiv njega je bilo doz-voljeno svako sredstvo, svako delo. Niko nije tako zaošlrio klasnuborbu kao Bismarck, niko nije sve pojmove o etosu i Sjud-skom dostojanstvu tako prenebregao kao Bismarck. On je so-cija ldemokrate žigosao kao neprija te lje Rajha. Rajh je bio uopasnosti. To je bio vrhunac demagogije. Der ni jedan gradaninnije se usudivao da kaže dobru reč za nekog ko je bio ozna-čen kao neprijatelj Rajha. Pod »neprijateljem Rajha« Bismarck nije

možda podrazumevao čoveka koji je iz razloga gledanja na sveti iz političkog uverenja napadao Bismarckovo rešenje nemačkog

274



pitanja, neprijatelj Rajha bio je za Bismarcka doslovno plaćeniagent jedne strane države.

Upravo u to vreme fabrikovao je Tiedemann dokumente

koji su trebali da dokažu da su socijaidemokrati biii plaćeniciengleske vlade. Kada je Bismarck govorio o neprijateljirna Rajha,mislio je on na podm itljive lupeže bez ikakvog uverenja. Ali čaki ta optužba neprijateijstva protiv Rajha, po shvatanju Bismarck-ovom, donela je strahovite plodove, ne na poslednjem mestu uredovima same socijalne demokratije. Poraz u avgustu 1914 objaš-njava se delimično iz tih razloga. Uvek je Bismarck ubacivao udebatu šlagvorte koji sis zbunjivali, da bi protivnike prenerazio

i zaplašio. Kada je prvi put nastupio u Sjedinjenom Landtagu,operisao je tada rečju »nacija« da bi zbunio protivnike, sada sepozivao na svoj Rajh i izazvao novu zabunu. Ko se trudio, osimsocijalne demokratije, da ove pojmove ispita, da protumači nji-hove veze?

18 oktobra je Wilhelm Liebknecht još jednom uzviknuo: »Zakon protiv socijalne demokratije proskribuje slobodu, prekršavasva ustavna prava. Odgovornost za to neka padne na one kojiga donosel Doći će dan kada će nemački narod zahtevati pola-ganje računa za ovaj atentat na njegovo blagostanje, njegovuslobodu, njegovu častl« A socijaldemokrata Bracke uzviknuo je:»Gospodo, ja ću vam nešto reći, mi zviždimo na celi zakon!«

Sutradan je zakon primljen — sa većinom od 72 glasa.Nacionalni liberali su glasali za zakon. To sto su centrum i napred-njačka stranka glasali protiv zakona, bio je samo gest pred njiho-vim radničkim biračima, pošto su znali da će nacionalni liberalidati svoje glasove za zakon. Jos u poslednjem času je stiglo, odBismarcka naručeno, pismo Wilhelma iz Baden-Badena, u kome je kajzer hitno molio da se u spornim tačkama ne popusti odlu-kama Rajhstaga. Pismo je bilo određeno za nacionalne liberale,ono im je saopšteno i nije promašilo svoje dejstvo — protiv sa-moga kajzera nije se usudivao nijedan nacionalni liberal da istu-pi. Poslednje njihovo kolebanje je iščezlo, kada im je Bismarck

dao na znanje, da će im dn iti ustupke u novoj privrednoj politići.Zakon je stupio na snagu 21 oktobra.

18* 275



23 oktobra napustio je Bismarck u pratnji Tiedemanna Berlin. Iza Neustadta na Dossi osetio je apetit: »Iz jedne ogromnekorpe s jelom vadio je njegov sluga sve moguće vrlo deli-

katne stvari: pola zeca, dve pečene jarebice, srneći but, raznekobasice itd. Osim toga redali su se pivo, porto, crno vino, nord-hojzer i konjak. Pošto sam već kod kuće ljudski doručkovao, og-raničio sam se u početku na pivo; ali je knez mislio sasvim pra-vilno da će mi već porasti zazubice kad ga budem video kako jede. Tako se i desilo... Kad smo ulazili u iduću stanicu, pogle-dao je knez nepoverljivo oko sebe i od sedam ili osam flaša,koliko se b ilo nakupilo na stolu, sem dve, sve ostale stavio

oprezno pod sto. Rekao je da bi mu u javnom mnjenju ipakmoglo škoditi ako bi se pričalo da knez i n jegov tajni savet-nik putuju okolo po zemlji izmedu baterija pivskih i rakijskihflaša... Docnije su spuštene zavese i upaljene lampe; zatim sudošle lule i cigare. Knez se osećao veoma udobno; bio je ve-dar i raspoložen kao retko kad, i razgovor se nije prekidaosve dok nismo stigli u Friedrichsruhe«.

Dedna velika kampanja progona otpoče. Uskoro nisu vi|epostojali nikakvi partijski listovi, sva udruženja i društva su ras-puštena, časopisi zabranjeni, skupovi onemogućeni. Osnivanje pri-krivenih listova nije uspevalo prvih godina. Sindikati su rastureni,kase zaplenjene. Hiljade radnika, namestenika, urednika ostalo jebez hleba. U novembru proglašeno je malo opsadno stanje uBerlinu. 67 članova stranke je proterano, večinom ocevi porodica,koji su imali male radnje. Docnije je proglašeno opsadno stanjeu Hamburgu i Leipzigu. Pretresima n ije b ilo kraja. Ko je b iosumnjiv, gonjen je iz mesta u mesto, porodice su sikanirane, nji-hove radnje upropašćavane. Špijuni i provokatdri nadose unosnoraspoloženje, najkorumptivniji elementi pušteni su protiv brani*laca radničkih prava

Po povlačenju Eulenburga pojavio se pomeranski junkerPuttkamer, čije ime za sva vremena ostaje vezano sa progonima.

On je bio najpokornije orude, koje je Bismarck ikada našao. Podnjegovom ministarskom vladavinom borba se zaoštrila do kraj-

276



Tiosti; dolazilo je pomoću najbesramnijih provokatorskih metodado vele izdajničkih procesa, koji su udarani na velika zvona ikoji su se završavali izričanjem najtežih kazni. Anarhistički

pokret, koji je osamdesetih godina uzimao maha, izazivao je vla-du da donosi nove zakone, čije je dejstvo pogađalo socijalnudemokratiju . Mnogi radnici pali su nevini kao žrtve zakona o©ksplozivnim materijama i proganjanju. Kada se posle dugih dva-naest godina najogorčenije borbe mogao svesti račun, pokazalose, da je ргеко 1.300 novina, časopisa i knjiga bilo zabranjeno,ргеко 332 radničke organizacije raspušteno. 900 njih je progna-no, preko 1.500 lica je osuđeno na više od 1.000 godina lišenja

slobode. Koliko li je duševne patnje bilo prouzrokovano od pan-dura Puttkamera, Madaia, Bismc*cka, koliko egzistencija razoreno.Ali kada je kratko vreme pre Bismarckovog povlačenja biranRajhstag još pod zakonom o socijalistima, dobila je socijalna de-mokratija 1,427.298 glasova. U prvo vreme toga zakopa stranka jestvarno bila osetno pogođena, ali u dugom, napornom radu pri-kupila je ona svoje raspuštene redove; već su sledeći izbori do-neli doduše gubitak glasova, ali nikako poraz ili čak slom, kakose Bismarck nadao i kako je želeo.

Iz inozemstva je vodena propaganda, 1880 držala je stranka svoju prvu partijsku skupštinu u Wydenu i odlučila da sebori svim sredstvima za svoje ciljeve. Ilegalna literatura je čestona avanturistički način unošena u Nemačku. Postepeno je opetuspevalo osnivanje prikrivenih listova i, šta više, prikrivenih udru-ženja. Već posle nekoliko godina bilo je neosporno, uprkos po-

novljenom produžavanju zakona, da se radnički pokret ne možesavladati. Nije nas zadatak, da pišemo istoriju partije pod zakonom o socijalistima, isto kao što ne možemo u okvjru nasegprikaza ulaziti u kritiku politike stranke, ali doba zakona o so-cijalistima je bila herojska era nemačkog radničkog pokreta pre^mperijalističkog rata.

U novembru 1878 izraden je memorandum za reviziju caTin-skih tarifa od fiedemanna u Friedrichsruhu, na badnje veće pre-

277



klinjao je Bleichroder u jednom pismu Bismarcka da pride politic!zaštite, na silvestrovo veče primio je knez pismo trgovačke ko-more Bohumske, u kome sto pretstavnika trgovine, zanatstva i

industrije iskazivahu svoju zahvalnost Bismarcku za novi privredniprogram, i »od čijeg što skorijeg ostvarenja najzad očekivahukorenito uklanjanje bede koja je nemačkom Rajhu pretila osiro-mašenjem i opadanjem.« Запиага meseca pisao je Bleichroderovprijatelj i saučesnik, graf Henckel-Donnersmarck, da je, pri goto-vo šestostruko povećanom američkom eksportu žita, brašna imesa, carina na žito , brašno i meso, osim carine na stoku, zanemačku poljoprivredu bezuslovna potreba, ako se ona neće da

izloži istim opasnostima kao industrija.Savez između junkera i teških industrijalaca b io je za-

ključen.U toku 1879 godine uspeva Bismarcku da pomoću konzer-

vativaca, centruma i jednog dela nacionalnih liberala izglasa carine; njihovo sprovodenje značilo je 130 miliona maraka novihporeza, ogroman porast svih cena. Carine na životne namirnicei potrošne artikle, na sirovine (drvo, pamuk, sirovo gvožđe, že-lezne fabrikate), najzad na duvan, znatno su pro širene ...

Pristanak centruma bio je kupljen konačnim likvidiranjemkulturne borbe.

Iduće godine istodobno sa ponovljenjem zakona o socijalistima povećan je vojn i budžet, sama vojska je povećana za25.615 ljudi. Privredna politika sledećih decenija ide istim kolo-sekom kojim je pošla 1879. Pred kraj njegove vladavine ona će

preživeti krizu, koja je doprinela njegovom uklanjanju iz službe.Kada se uskoro ova nova privredna politika pokazuje kao

fiasko, kada nije mogla ni da potuče inostranu konkurenciju,niti da osvoji nova tržištar a kada se položaj radničke klase stal-no pogoršavao i kada izbori za Rajhstag nisu doneli slom socijal-demokrata, pokušao je Bismarck da ih hvata na mamac. Godine1881 otpoče on iznenada sa socijalnim reformama, gurao je na-pred Wilhelma kao sedog vladara mira, dade da se pod njego-vim imenon objavl poslanica u kojoj je ctajalo da će na izleče-

278



nju socijainih zala morati da se radi ne isključivo putem repre-sije socijaldemokratskih izgreda, već ravnomerno putem pozitiv-nog unapredivanja blagostanja radnika. Iznet je zakon o osigu-

ranju za nesrećne slučajeve, o bolesničkim blagajnama i o inva-Sidnosti, koji su za imućne bili veoma zgodni, pošto su teretetrebali da snose radnici i nameštenici. Ali ista carska porukanagoveitavala je dalje sprovodenje poreske reforme, otvaranjeobilnijih poreskih izvora indirektnim državnim porezima (monopolduvana i povišavanje poreza na piće).

Socijaldemokrati isprva nisu pri većanju u Rajhstagu bili protiv pokušaja socijainih reformi, koji su odmah objašnjeni kao manevar skretanja, ali svi predlozi za poboljšanje odbijeni su oddrugih stranaka, zakoni su formulisani izričito u korist preduzetni-ka — opozicija stranke je stvorena.

U isto vreme pokušao je Bismarck da blaže primenjuje zakone o socijalistima, ali držanje frakcije Rajhstaga, neprijatnapodzemna delatnost koja se svuda osećala, pooštravanje društve-nih suprotnosti, uspesi socijaldemokrata pri novim izborima, pro-

diranje socijaldemokrata u gradske parlamente, primoravali suBismarcka ne samo da uskoro opet okrene krmilo, već i da spro-vede dalje povišenje carina na navaljivanje agraraca i industrijalaca. Monopol duvana je odbijen, ali godine 1885 utrostručenesu carine na žito, udvostručene carine na drva, povišene carinena stoku i na rakiju. 1887 povećana je mirnodopska snaga vojskeza 40.000 ljudi. Flota je izgradivana usled kolonijalne politikeVojni budžet guta u toku deset godina 5г/з milijardi maraka..

Ali zakonodavstvo za zaititu radnika ostade u skromnim počeci-ma, čak ni velika obećanja carske poruke nisu ispunjena. Ali jeBismarck uzviknuo u martu 1885, kada je njegova privredna po litika bila napadnuta, da smatra kao svoj zadatak odgajivanje mi-lionara, da Bleichroder i Hansemann (šef Diskontnog društva)imaju prava na zaštitu svoga bogatstva: »Voleo bih da možemostvoriti odmah nekoliko stotina miliona vise u zemlji«.

Tu se jos jednom pojavljuje uspomena na trećeg Napole-ona, koji celog svog života nije mislio ni na sto drugo, do da

279



SUKOB S VOJSKOM

Nedirnuta je u svim borbama uvek ostajala samo vojska,instrumenat mod junkerske kaste. Vojska je bila vodila tri rata.Ali ironija istorije je htela da diplomat tBismarck dode u sukobsa vojskom. Latentno su ove zategnutosti uvek postojale. 1866 mogao je Bismarck još na kraju da uveri generale da se sa vojskom koja je iscrpljena kolerom, ne može ratovati na dva ili čaktri fronta; odlučna bitka za osvajanje Nemačke od strane Prusamorala je biti odgođena. 1871 pokorio se Bismarck vojsci, uprkossvim sukobima koji su se u Versaillesu gotovo izrodili u otvore-no neprija te ljs tvo. Frankfurtski mir je bio mir diktovan od generate. Gotovo jos veća nego uspeh Bismarckove diplomatijeIzgledala je pobeda vojske. Vojska je bila b itke, i p retrpelasamo jedan jedini mali poraz u toku šestomesečnog rata. Ko jed irao u vojsku, taj je ustajao p ro tiv kajzera i Rajha. U voj-nom logoru bio je kajzer izabran od kneževa, u vojnom logoru

rproklamovali su ga kneževi i generali. Wilhelm bi rado bio pri-hvatio titulu »Hercog Nemaca«, koja mu se iz obzira prema kne-ževima morala uskratiti. Tako je nastala u sred Evrope jednavojna monarhija, koja je imala na raspoloženju silne rezerve, koja

je pretstavljala vladavinski aparat države, čije se stanovništvoneprekidno množilo, čija se privredna moć širila te je uskoromogla da prihvati konkurentsku borbu sa Engleskom na industrij-

skom području a sa Rusijom na agrarnom.Sukob Izmedu Bismarcka i vojske nije završen, nije mogao

281



biti završen, pošto je sam Bismarck izbegavao svako razračuna-vanje, jer je vojska jos uvek bila sudbina ove napola feudalne,na izgled konstitucionalne države, u kojoj je kruna bila snabde-

vena svim pravima vlasti. Vojska nad svim strankama — to sunalagali životni interest vladajuće klase. Zbog toga samo privi-dan parlamentarizam, zbog toga kompromis sa južno-nemačkimkneževima, kojima se kao najodličnije rezervatno pravo prizna-valo zapovedništvo (u miru!) nad vojskom. Vojska je polagalazakletvu samo vladaocu, oficire je imenovao kajzer, pravo glasavojnici kao i oficiri nisu imali, svi važniji položaji bili su rezer-visani za plemstvo. Vojni budžet je tražen od parlamenta na se

dam godina; prvi odista ozbiljn i sukobi razvili su sef kada jeRajhstag hteo da odobri vojni budžet samo za tri godine. Kadasu stranke pravile teškoće, Bismarck se nije ustručavao ni odtoga da ih zaplaši uveravanjima o prijateljstvu prema radnistvu,ali ovo je ostalo nepomirtjivo i u zbijenom frontu se usprotiviloBismarcku. Baš to je bilo presudno, da Bismarcku nije uspelo danačini od radništva sredstvo svoje politike; ovde nisu uspevalenjegove veštine. Igra šezdesetih godina, izazivanje rascepa kodprotivnika, primamljivanje, slabljenje ovoga, nije vise uspevalou osamdesetim godinama, zbog toga je baš Bismarck bio pri-moran da vodi drugu politiku, da naposletku čak protiv svojevolje vodi kolonijalnu politiku.

Pri tome je vojska, ta j ogromni faktor mod, bila za Bis-marckovu politiku najveća opasnost. Stalni sukob izmedu Bismarcka i vojske nikada nije prestajao da postoji. Iz vojske sudolazili najljud napadi protiv njega, koji su bili utoliko opasniji,ukoliko su vršeni u mraku, te nije bilo mogućnosti odbrane odnjih. Dokle god je stari Wilhelm živeo, general*! se nisu usudi-vali na odlučan udarac protiv Bismarka. Ovaj stari čovek, od1814 tesno vezan sa vojskom, u vojnom logoru proklamovan zacara, izgledalo je da jos uvek daje garanciju da će vojska saču-vati svoja rezervatna prava. Opet je ironija is torije htela, dasam Bismarck nikad nije mislio da preduzme ma i jedan korak

protiv vojske. Njegova junkerska svest zabranjivala mu je i samupomisao, da oduzima pravo vojsci. Uvek je za njega vojska bil&

282



najjača rezerva — ne samo u spoljnoj, nego još vise u unutraš-njoj politic!. Ta, u godini 1878 bio je čvrsto rešen da povedevojnike u otvorenu borbu protiv radništva. Kada je došlo vreme

njegovog uklanjaja, nastala je paradoksna situacija da su voj-nički krugovi zahtevali njegovo uklanjanje, da je jedan generalbio njegov glavni protivnik, jedan drugi general postao njegovnaslednik, dok je on sam mislio na državni udar i na upotrebuvojske za prividno neizbežni građanski rat.

285



SLUČAJ ARNIMA

Bismarck nije mogao da nastavi politiku sile koju je samfoio propagovao. Vojska nije htela da 1871 bude završetak, ona

jos jednom nije shvatila stvarne odnose snaga, nesrećni položajRajha u sred Evrope — i kada je shvatala taj položaj, zahtevala

je nove ratove radi obezbedenja. Prvih godina po Frankfurtskommiru bio je i sam Bismarck obuzet tim shvatanjima. Sa Frankfurt-skim nasilnim mirom bila je mogućnost nemačko-francuskog spo-razuma za uvek potisnuta. Bismarcku je stoga bilo stalo do slab-Ijenja Francuske, želeći da gradanska republika ostane priznata,zato sto je bila izlozena napadu radnistva, roajalista i bonapar-tista i nije mogla da vodi nikakvu agresivnu politiku. Jedna re-publikanska Francuska izgledalo je da ne može postati ozbiljnaopasnost za Nemačku. Bismarck je došao do ovog zaključka,

je r je smatrao nemogućim da bi parlamentarizam mogao dastvori jaku državu.

Bismarck se plašio konzervativno-klerikalnih snaga Francuske koje su neminovno morale da vode rat za revanš da bi semogle održati na vlasti. Taj zaključak je bio pogrešan — iz sop-stvenih iskustava on se opet dao zavesti svojom sopstvenomstaleškom svešću, da smatra jakom jednu klasu, prosto zato što

je zastupala jedan program, a da nije ni pitao za stvarne snagekoje bi ta klasa pretstavljala. Zato što je buržoazija u njegovoj

zemlji politički žrtvovala svaku ambiciju, zato što ju je on samlako tukao, verovao je , da će se ista ta klasa u drugoj zemiji

284



baš tako isto držatL Jer, niti je u Francuskoj postojao Bismarcka jo§ manje takva vojna sila kakva je bila pruska, niti je posto- ja lo takvo junkerstvo, niti takva nakazna tvorevina od saveznih

država, polusuverenih kneževa.Bismarck je uvek odbijao da potrazi zbliženje sa Francu-

skom; on, koji spoljno-politički gotovo nikad nije priznavao prin-cipe, načinio je od večitog neprijateljstva izmedu Rajha i Francuske dogmu svoje spoljne politike. Uvek mu je izgledalo opasnoda se izmiri sa Francuskom, krivica nije bila samo do pitanjaElzas-Lotaringije, već pre svega do republikanskog državnogoblika, do neograničene političke vlasti buržoazije. Građanska

republika ugrožavala je poslednje privilegije feudalne klase.Nesumnjivo je, da je on u izvesnim vremenima bio rešen

da povede novi rat p ro tiv Francuske da bi jo j zadao smrtniudarac; u razgovorima izražavao je pogdekad fantastične ideje:Burgundija, cela Lotaringija moraju opet postati nemačke. On jemislio da germanizuje Istočnu Francusku. Sa francuskim poslani-kom govorio je u oštrorn, izazovnom, nepomirljivom tonu. Nje«govim pretnjama nije bilo kraja. On je bio razočaran kada jeFrancuska tako brzo plaćala I 1873 morala biti evakuisana. Ubu-duće mislio je on samo na to, da F;ancusku izoluje, govorio po-nižavajući, uvredljivo, da bi Francuska morala da oseti svojuslabost, da bi je pred celim svetom izvrgao preziru. Kada jenjegov zamenik u Parizu, grof Arnim, tražio dodir sa klerikalnimi roajalističkim krugovima i obilazeći Bismarcka slao Wilhelmuizveštaje, Bismarck nije propustio nijedno sredstvo da bi onemo-gućio Arnima; kad se Arnim okrenuo protiv Bismarckove crkvenepolitike i sumnjao u njen uspeh, i kada su istpvremeno kružiliglasovi o tome da Arnim treba da postane kancelar, Bismarck jegrafa, sa kojim je nekada bjo u dpbrom prijateljstvu, u prvi mahpočeo špijunisati preko Holsteina. .

Kada se graf bavi u Berlinu, Bismarck ga ne prima, zatose on pojavljuje viiše puta u audijenciji kod kajzera, održava vezesa caricom, u kojoj Bismarck vidi ogorčenu neprijateljicu svoje

crkvene politike. Decembra 1872 Bismarck denuncira grafa u jednom pismu Wilhelmu, i moli ga da Ami movim izveštajima ne

285



pridaje onu važnost koja se mora pridavati objektivnim i sa-vesnim prikazima. Iz Pariza Arnim opet u izveštajima Wilhelmu na-pada Bismarckovu politiku, govori u prilog monarhističkim nasto-

janjim a, dok je Bismarck za francusku republiku, je r će velikemonarhije odbiti svako savezništvo s njom, te bi Francuska usledtoga bila usamljena. U aprilu 1873 navaljuje Arnim da se povedeistraga zbog toga što je Bismarck preneo u Berlin pregovorekoje je on sam vodio u Parizu. Pod njegovim vođstvom, veli,došlo bi do boljeg rezultata. Tada Bismarck zamahuje na udarac ј u jednom pismu kajzeru optužuje svoga poslanika koji svoju po-slovnu delatnost podreduje svojim ličnim interesima. A pošto za

takvu optužbu nije postojala ni senka dokaza, Bismarck napomi-nje da on, i to ne samo on, sumnja da graf tako šta čini. »Takonešto se ne može dokazati, ali je teško sa takvom sumnjom usrcu snositi odgovornost za način na koji ovaj visoki činovnikizvršava uputstva«. Na ove insinuacije Wilhelm ne reaguje. —Graf ostaje u Parizu.

Kada je 1873 Thiers oboren i došao na vlast Mac Mahon,kada preti opasnost restauracije i vraćanja monarhije pod kleri-kainim uticajem, Bismarck tvrdi da je graf učestovao u obaranjuThiersa i izboru maršala; Bismarckova štampa iznosi ove optužbepred javnost, Arnim zahteva demanti ili opozivanje. Bismarckodgovara okolišeći, smišlja nove manevre i klopke. Arnim pu-tuje u Berlin, kajzer ga prima i... teši. Stari čovek izjavljuje: »Po-sredi je samo osveta kneza Bismarka; osvetljivost je glavnacrta njegovog karaktera, i žalosno je što to moram da nademkod čoveka kome se toliko duguje.«

Kajzer, koji je još uvek naklonjen Arnimu, šalje ga Bismarcku. Arnim posluša taj savet, bude primljen i traži otvorenoobjašnjenje. Molio je Bismarcka da mu kaže razlog gonjenja.Tu Bismark prasne: »Vi kujete zavere sa caricom, i Vi nećetemirovati sve dotle dok Vi ne sednete za sto za kojim ja sedim,i dok ne uvidite da ni to nije niš ta . . . Vi ste me optužili caru,Vi imate veze s dvorom, koje su me već ranije ometale da Vas

opozovem.«Plačući, beznadno i duboko potresen zbog bezrazložnog

286



nepoverenja diktatorovog, napusti graf kneza. U svojim uspome-nama Bismarck se potsmeva njegovim suzama na rastanku.v.On je Arnimovu posetu smatrao kao manevar, o čemu ne može

biti ni govora.Graf se vrati u Pariz na svoje mesto; Bismarck ga iznova

muči, neshvatljivo Je, zašto je Arnim to podnosio — očigledno seosećao jak uzdajuči se u Wilhelma; najzad uspeva Bismarcku daArnima premesti u Carigrad. Arnim je saglasan, ali u to vremese u štampi pojavlju ju članci koji ga opravdavaju i napadajuBismarckovu politiku. Pitanje je da li je ove članke Arnim napi-sao ili inspirisao. On je to uvek poricao. Sada se Bismarck spre-

ma za definitivan udarac: optužuje Arnima da je vinovnik članakai preti disciplinskim postupkcm; ali kada Arnim zahteva Istra-gu, Bismark pravi pitanje kabineta, razašilje svima diplomatskimpretstavnicima Nemačke pismo, u kome se Arnim naziva »opasnaindivldua«. Da nije najzad sam Bismarck pustio te članke? Arnim,međutim, načini grešku: zadržava za sebe akta iz arhive po-slanstva u Parizu i tvrdi da su ona njegova svojina; sad Bismarckmože da mu priredi istragu, sada je graf zreo za krivični postu-pak. On je stavljen pod optužbu zbog »uklanjanja akata« i osu-den na devet meseci zatvora.

Arnim pobeže u inostranstvo i objavi brošure, u kojima jeoštro napao Bisrnarckovu politiku. Optužen je zbog veleizdajei u otsutnosti osuden na pet godina robije. Kada mu je docnijeod državnog suda osiguran Slobodan ulaz da bi radio na obnovisvoga procesa, umro je pre svoga povratka u Nemačku — siom-Ijen, žigosan čovek, čija je krivica bila sto je ne samo dokazaoda ima sposobnosti, nego i hteo da vodi drugu politiku no što

je bila Bismarckova. Wilhelm ga je voleo, o njemu se govorilokao o nasledniku Bismarckovom — dovoljan razlog za Bismarckada ga obori i moralno upropasti. Dos jednom se zapaža kakoBismarck protivniku postavlja klopke, kako ni od kakve infamije,ni od kakve konsekvencije ne preza, i protivnika goni u nevolju

j sramotu, pa i u samu smrt.

Arnimov slučaj bio je od kobnog dejstva, ubuduće nikonije više smeo da sumnja u naloge i smernice šefa, da izražava

287



bojazni ili da se čak obraća kajzeru. Sa Arnimovim slučajem Bismarck je postavio primer koji zastrašuje. U nadleštvima Bismarckovim otada je bilo ili kreatura ili intrigana. Što se nekoliko dana

po otpuštanju Bismarckovom nije našao nijedan čovek u ministarstvu spoljnih poslova koji bi bio kadar da ne samo nastavinjegovu politiku, već i da ide novim putevima, bila je to posle-dica Bismarckovog sistema.

288



MORA KOALICIJA

Kada je kulturna borba najžešće besnela, kada su francuski biskupi držali govore protiv Bismarckovih proganjanja klira,kada su se sveštenici u Elzasu podigli protiv Bismarcka, i kada

je izgledalo da se francuska vojska pod Mac Mahonom uspešnoreorganizuje, bio je Bismarck rešen na rat. U listu »Post« se po-

javio alarmantan članak »Rat u izgledu«, koji nije Bismarck na-pisao a možda ni povoda za to dao, ali čije je objavljivan jenjemu vrlo dobro došlo. — Svet je obuzela uzrujanost. Francuska, koja nije želela, a nije ni mogla da vodi rat, obratila semoled za pomoć Engleskoj, sondira jući u isti mah i u Rusiji.Izmedu Petrograda I Londona razapinjale su se niti.

Bilo je već došlo dotle, da je prvi put u konturama iskrslaantanta od 1914. Bismarck je u ugroženoj situaciji poslao diplo-matu Radovitza u Petrograd, da bi osigurao zalede. Ovoga putau Petrogradu pruski poslanik nije dočekan tako ljubazno kao ne-kada. Ne svršivši poslove krenuo se Radovitz natrag. Novi ratprotiv Francuske, koji bi se besumnje bez učesća drugih silazavršio nemačkom pobedom, značio bi nemačku nadmoćnost uEvropi — zbog toga su se sve sile osećale ugroženinrv; tek štonije zaključena trostrana antanta protiv usamljene Nemačke. I samFranja 3osif i Vitorio Emanuelo sreli su se u Veneciji i rasprav-Ijali o Bismarckovim napadima protiv centruma i pape.

Prvi put stajale su sve evropske sile zajednički protiv Bismarcka, koji je docnije tvrdio. da on rat n ije hteo. Wilhelm,




u očajnom raspoloženju, bio je ogorčen zbog alarmantnog člankau listovima »Post« i »Kolnische Zeitung«, govorio je o »besmisle-nimr potpuno neosnovanim rezonovanjima.«

U Petrogradu se veruje da sav nemir dolazi od Nemačke,u Londonu su ubedeni da će Berlin da napadne. Ministar Derbydaje na znanje nemačkom poslaniku Munsteru svoje nezadovolj-stvo, Aleksandar II govori o »spletkama« Bismarcka, koji usredove krize, potstaknute njegovom sopstvenom krivicom, iznenadapodnosi ostavku, koja se ne prima, jer Wilhelm uvida da bi tadporaz bio potpun.

U trenutku najveće opasnosti odlučuje se ruski car na putu Berlin, sobom vodi Gorčakova — nešto se gore jedva mo-glo desiti Bismarcku nego da ruski car pred celim svetom igrasudiju Evrope. Nije mu ostajalo ništa drugo, nego da dezavuilesve svoje korake. Uveliko uverava da nikada nije mislio na rat,pre ti svojim povlačenjem i ukazuje na težnje u kronprincovojstrand, da pregovara sa Engleskom. To je bio adut — Aleksandarmoli Bismarcka da ostane, ali mir je obezbeden, dan docnijemože Aleksandar francuskom poslaniku da da zadovoljavajućeizjave. Ali Gorčakov trubi celom svetu da je on tukao Bismarcka.

Bismarck besni u svojoj jarosti protiv svih tcbožnjih i stvar-nik protivnika — protiv Gorčakova, protiv francuskog poslanika,kome osporava sve sposobnosti, protiv carice Auguste, čak protiv eks-carice Eugenije, koja je tobože spletkarila u Londonu, ip ro tiv engleske kraljice , koju je Wilhelm u jednom pismu uzpretnje preklinjao da održi mir.

Godine 1875 Bismarck je doživeo svoj prvi teški diplomatskiporaz, on je stajao sa svojim Rajhom sam u Evropi. Mora koali-cijš nije ga otada vise napuštala. Pokušaji da Rusiju, Austriju iita liju privoli na savez, koji bi izrič ito osigurao posedovanjeElzas-Lotaringije, propali su. Posledice Frankfurtskog mira bile sukobne — šta je pomagao Rajh, šta je pomagala pobedonosnavojska, šta je pomogla diktatura — u trenutku kada je Bismarckhteo da samostalno, sam istupi protiv jedne sile koja je bila

slaba, imao je celu Evropu protiv sebe.Spoljno-politička kriza godine 1875 imala je duboko dej-

290



stvo na celu buduću Bismarckovu politiku. Da se Nemačka izne-nada našla nasuprot celom svetu protivnika i stajala pritom usam-Ijena, moralo je Bismarcka duboko potresti; mi znamo malo §ta

se u njemu samom događalo; s obzirom na njegovu prirodu nemože se od njega očekivati priznanje o porazu — nikada onnije priznao da je njegova politika usled iskustava toga prolećapokušavala da ide drugim putevima. Ništa tom političaru, tomhladnom račundžiji, nije bilo tako strano, kao da javno ili ma i unajužem krugu svojih saradnika prizna pogrešku; tu moralnuodvažnost nikad nije imao. Njegovi diplomatski ta jni metodisprečavali su otvorena objašnjenja. Zna se samo da je on od

onog vremena govorio o besanim noćima, koje su mu prouzro-kovale brige za Nemačku; od tih dana mučila ga je mora koali-cija . Bila je velika nesreća Nemačke što ovo Bismarckovo sa-znanje o ograničenim mogućnostima nemačke politike nije moglobiti javno pretresano. Tajna diplomatija nije trpela takva pretre-sanja. Bismarck je sam bio kriv sto je preokret koji se tih danaodigravao, ostao tajna diplomacije. Nikad on ne bi priznao da je rat, koji je on hteo, bio ometen samo uplitanjem Aleksandro-vim. Naprotiv, on je čak umeo da uveri nemačko javno mnenjeda se ništa nije ni dogodilo. Slabost Nemačke ostade državnatajna.

Ali su vojska i konzervativci vikali i besnell, plivali u pi> janstvu pobede, izazivali svet govorima, svečanostima, paradama.Petnaest dugih godina Bismarck se često očajno borio, da izmedu opasnih grebena provede državnu ladu kroz usku plitku moč-varu. On je znao da je ovaj carski sjaj bio samo prividan, znao je da gradanstvo živi u lažnom uverenju. Kada je Eugen Richterdocnije, u jednom govoru u Rajhstagu, nazvao Rusiju džinom naglinenim nogama, on nije bio svestan da je država u kojoj je onsam živeo, počivala na istim temeljima. Ali nije samo krivicaBismarckova sto se Rajh nadimao pun svesti o svojoj snazi, ina evropski i čak međunarodni značaj, koji nije imao i nije mogao imati, jer je Nemačka pri svom nepovoljnom geografskom

položaju, pri svojoj odvojenosti od svetskih mora, pri svojimdugim, teško odbranljivim granicama na istoku, pri svonv kobnom

19* 291



upravljeni da sile zajemče posed Elzas-Lotaringije, ali godine suprošle dok je Bismarck uspeo da izazove utisak kao da daje

jednoj sili to liko da bi jo j se učinilo korisnim da obezbedi posed

Elzas-Lotaringije. Ni Engleska ni Rusija nisu do Bismarckovogotpustanja nikad bile spremne da preuzmu garantiju. Koliko li je pokušaja Bismarck činio, koliko je izaslanika bilo poslato, koliko li je zaludnih pregovora vođeno; ali, ili je Engleska htelada upotrebi Rajh kao tampon protiv Rusije — za šta se Bismarcknije mogao pridobiti, — ili je Rusija htela da upotrebi Rajh kaotampon protiv Austrije, na šta Bismarck opet nije pristajao.

Kada je Bismarck zaključio savez sa Austrijom, nisu tu bili

merodavni osećajni momenti. On je odustao od velike Nemačke, je r bi balkanska politika sasvim pomerila nemačko težište, a presvega bi, sa problemom nacionalnosti, dovela Rajh u najtežesituacije. On je video, da bi se dosta teškoća imalo sa Polja-cima, Elzašanima i Dancima. »Kada Austrija ne bi postojala, mo-rali bi je izmisliti«. Austrija je za Bismarcka imala zadatak dazadrži nastupanje Rusije, da ujedno Rusiju skrene protiv sebe,a zatim da podvede pod jednu kapu nacionalne manjine, kojebi postale opasne po Nemačku čim bi postigle svoju samostal-nost i bile izložene uticaju Rusije, koja bi u tom trenutku obu-hvatala Rajh na svim njegovim istočnim granicama od Libaua doPassaua. Austrija je imala reakcionarnu misiju, ali ona je odgova-rala nemačkim interesima, i zbog toga se Bismarck približio dr-žavi Franje 3osifa. Ničeg se nije toliko bojao Bismarck kao rusko-austrijskog sporazuma.

U rusko-turskom ratu vidi Bismarck spas, jer je Rusija odvra-ćena od srednje Evrope i ne može da pode protiv Austrije. Svihtih godina on neumorno traži saveznike, nudi čas Engleskoj, časRusiji svoje usluge, svima je dosadan, jer zahteva, a ništa nepruža. Stalno traži garantiju za Elzas-Lotaringiju, ali Engleska zahteva usluge protiv Rusije, a Rusija hoće da podbode Bismarckana rat protiv Austrije, koji bi se možda završio pobedom, ali bise Rusija i Francuska po svršetku sporazumele iza leda Nemačke.

Bismarck vidi svoj glavni zadatak u osiguranju Rajha, onodbija svaku politiku koja se vodi za interese neke druge države.

293



nepoznato da Bismarck u Gasteinu pregovara sa Austrijancima.Bismarck se ljuti, za njega je Wilhelmov put drugi Olmutz, onometa istovremeno njegove pregovore sa Austrijom, koja je puna

nepoverenja i mora da misli da je po sredi nova klopka. A ovogaputa je ipak bio odista iskren. Mesec dana je trajao sukob izmedu Bismarcka i Wilhelma, već je on hteo da podnese ostavku,kad uze da posreduje prestoionaslednik, koji se zalaže za zaklju-čenje sporazuma s Austrijom, jer ovom ugovoru — kako on veruje i nada se — mora da sledi konačno okretanje leda Rusljii veza sa Engleskom. Pod takvim okolnostima je bio začet dvojnisavez.

Ministarski savet u septembru 1879 donosi rešenje u koristBismarcka, uprkos tome sto se Wilhelm još protivi. Ministri su bilipod zapovedništvom Bismarckovim — gotovo se može govoriti0 otvorenoj pobuni, najzad kajzer popusti.

16 oktobra 1879 ratifikovan je ugovor s Austrijom: ako Rusija napadne jednu od država, onda je drugi ugovorač obavezanda sa ukupnom oružanom silom svoje države priskoči u pomoć1 da samo zajednički i saglasno zaključi mir. Bude li jedna silanapadnuta od neke druge sile (Francuske) onda je druga silaobavezna ne samo da ne pomaže napadača već da zauzme ba-rem blagonaklono neutralno držanje prema saugovornoj strani.Podupire li Rusija napadača onda je Austrija obavezna da sacelokupnom svojom vojnom silom priskoči u pomoć Rajhu.

Ugovor je bio zasad zaključen na pet godina, u jednomnaročitom članu kaže se, po Wilhelmovoj želji, da zasad nemapovoda za saopstenje ugovora Rusiji, pošto ima nade da seoružanje Rusije neće pokazati kao opasno za budućnost; samou slučaju da se ta nada izjalovi, smatraće se poverljivo saopšte-nje ruskom caru kao obaveza lojalnosti. Nekoliko nedelja docni je Wilhelm u jednom pismu Aleksandru saopstava ugovor, nenjegov tekst, ali njegov smisao.

Savez doduse jemči posed Elzas-Lotaringije protiv francu-skog napada, ali on Bismarcku izgleda nepotpun, dogod i Engle

ska ne bude tu. Uskoro po zaključenju vode se pregovori u Lon-donu, koji ne dovode do cilja, jer Engleska ne pristaje iz obzira

295



prema Francuskoj. Kolonijalna razmimoilaženja počinju već aautiču na odnose izmedu evropskih država. Tako Bismarckov planostaje nedovršen, jer mu je uvek bilo jasno da sam, u zajednici

sa Austrijom, ne može voditi rat, a da će do njega doći, u tonikad nije sumnjao. Jer je zabluda verovati da je Bismarck ugo-vore zaključivao radi trajnog obezbedenja evropskog mira. Uskoro posle neuspeha pregovora sa Engleskom sledi, nužno, novoprib ližavanje Rusiji — sad Wilhelm mora da napiše svoje po-mirljivo pismo u Petrograd. Tako glasnici Bismarckovi nemirno

jure zemljama Evrope i kucaju na sva vrata. Samo u Pariz nezaluta ni jedan jedini izaslanik. Stav štampe ostaje nepomirljiv,u Elzasu se vodi politika sile, vojska se protiv Francuske demon-strativno pojačava. Rana Evrope ostaje otvorena i gnoji se.

Najzad izgleda da se Bismarcku ukazuje izlaz, kada oko1880 Francuska dolazi u sukob sa Engleskom zbog podele kolo-nija. Uskoro po ratu počela je Francuska da traži naknadu zaizgubljene industrijske oblasti, u Severnoj Africi vodila je ekspan-zivnu politiku, u severo-zapadnoj Afric i smerala je da ostvari»veću Francusku« i posle poraza na istočnom frontu ponovo jeprihvatila Napoleonove planove o Sredozemnom moru. U Aziji sedobro učvrstila, u Egiptu bila je jako zainteresovana. Uskorosu se ukazale suprotnosti prema Engleskoj kao i prema Italiji.Prvi put po ratu v ideo je Bismarck mogućnost zaokruživanjaFrancuske. On sam jos veruje da može da se odrekne svetskepo litike i kolonijalnih osvajanja, iskorišćavanje suprotnosti izmedukolonijalnih sila izgleda unosnije nego stupanje u krug državakoje dele kolonijalni plen. On je zadovoljan, što se Francuskaviše ne bavi tako intenzivno osiguranjem svoje istočne granice,sukobi izmedu Engleske i Francuske oko Maroka izgleda da ja-čaju položaj Nemačke. U isto vreme sukobile su se Engleska iRusija u Srednjoj Aziji. I prvi put posle dve godine o pet sepribližava Rusija Rajhu. Prodiranje Francuske u Severnoj Africiuznemiruje Italiju.

Rajh dospeva u srećni položaj onoga oko čijeg se prijatelj-stva otimaju. Godine 1881 mogao je Bismarck pod takvim okolno-

296



stima da zaključi ugovor sa Rusijom; atentat na Aleksandra II,neuspell zakon o socijalistima nateruju u zajednicu najreakcionar-nije sile, bojazan od revolucije kuje savez monarha. I sama Ita-

lija se boji anarhističke opasnosti. Posle dugotrajnih pregovorasledi godine 1882 zaključenje ugovora o trojnom savezu. Savezsa Italijom bio je čisto defanzivan savez. Bismarck Italiju nikadnije smatrao kao ozbiljnog partnera. Sledeće godine Austrija jeprisilila Srbiju da zaključi ugovor, Rumunija se vezuje ugovoromza Austriju i Rajh. Godine 1883 je savezni sistem Bismarckov do-vršen, sile ko je se opiru vezane su jedna s drugom, izgledasazdan jedan silni srednjeevropski Rajh, voden iz Berlina kao

centrale; Rusija je usamljena zbog sukoba sa Engleskom, Francuska u neprijateljstvu sa Italijom i Egleskom, ali bila bi zabluda,kada bi se sistem Bismarckov smatrao kao zdrav — uvek Italijamože da istupi, je r je ona zbog svojih balkanskih interesa iiredente u suprotnosti sa Austrijom, svakog momenta pitanjenarodnosti može potresti Austriju do samih temelja. Rusija će se,pošto se sporazume sa Engleskom u pogledu Srednje Azije ,vratiti balkanskoj politici i doći u oprečnost sa Austrijom. Privre-meno vlada prividan mir u Evropi — ali svi sukobi postoje la-tentno. Ugovori su uvek samo hartija kad su u pitanju interesiimperijalizma.

Iste godine kad je osnovana tobožnja Srednja Evropa,navalju je nemački imperijalizam da se osvoje nova područjasirovina. Tržišta se sužavaju. Kolonijalna politika Rajha počinjep ro tiv vo lje Bismarckove. On veruje da Nemačka može dapodnese prenaseljenost zato što bi radna snaga postala jevti-nija, i milije mu je da bude vise robova na pomoranskim do-brima nego na afričkim farmama. Poreski tere ti su već dostavisoki, kolonije će iziskivati izgradnju flote , Bismarck je ne-povrljiv prema činovnicima i trgovcima. Jos jednom se junkeru njemu brani od kolonijalne ekspanzije. Osim toga vid i dagubi šansu nezainteresovanog, koji može da izvuče koristi izsukoba izmedu kolonijalnih sila. On se brani svim silama protiv

stupanja Rajha u svetsku politiku, bojao se novih suprotnosti,novih sukoba, bojao se rata za komad pustinje u Africi, koji

297



bi se Ipak morao braniti na granicama Nemačke. Isto tako jeiz javio da je potpuno nezainteresovan u balkanskom pitanju ,njemu je potpuno svejedno ko poseduje Carigrad — važno

je samo ne biti uvučen u rat, u kome bi se Rajh morao boriti za interes t drugih, zbog toga on istodobno paktira sa Ru-sijom, dok postoji ugovor s Austrijom. Tako je verovao da jeobe sile privezao za sebe i da će u trenutku opasnosti moćiobe da onesposobi. On je hteo da se d rugi tuku zbog ne-mačkih interesa.

Ali industrija hoće I mora po svojoj tendenciji da izvozi,godine 1881 iselilo se pet od sto stanovništva, visoke carine,

kojima se sve države opasuju kao oklopom, otežavaju produ,čine da roba poskupljuje, u toku malo godina učvršćuju se po-najpre privatna društva u Africi, nateruju docnije Bismarcka daRajh prisvoji teritorij. Nevoljno se on odlučuje iz sebičnih raz-loga, još jednom se pokorava. I uskoro zapade on u prveteške sukobe sa Egleskom zbog afričkih poseda, mora da paktira sa Francuskom — prvi put opet od vremena Severo-nemač-kog saveza. Ali Francuska se drži nepoverljivo i ne želi daprekine sa Engleskom, da bi se morala obesiti o vrat Ne-mačkoj.

Tako sumnjičenje I nepoverenje vlada u svim odnosimaizmedu imperija lis tičkih sila. Osetljiv sistem ugovora vezujesamo na izgled srednjeevropske sile, postojano je pokret utoku. Godine 1885 izbija nova balkanska kriza, kad mlada Bu-garska pod princom Battenbergom, a pod engleskim uticajem,nastoji da se oslobodi ruskog tutorstva. Veze izmedu sila takob u olabavljene, interesi tako protivni, situacije tako promenljive,da je Bismarck samo još u stanju da vodi politiku za idući dan;on se odvažuje na najsmelije spekulacije, govori u svim tono-vima i nalazi se godine 1887 pred izbijanjem evropskog rata,ne znajući na koje saveznike sme da računa.

Sukob sa Rusijom izgledao je neizbežan, jer su nemački ag-rarci pokušavali da se brane od ruskog uvoza žita većim cari-

nama. Bismarck je sabotlrao mogućnost ruskog zajma u Nemačkoj,odnosl izmedu Rusije i Austrije bili su usled balkanske krize to-

298



mu konzervativno-nacionalno liberalnu većinu, koja mu je svevojne zahteve odobrila ; nešto docnije sproveo je drugo pove-ćanje vojnog budžeta.

Zemlja je bila naoružana do zuba. Vojnička stranka je go-nila na rat i sta vise radila pro tiv Bismarcka, koji je znao danjegov savezni sistem neće biti u stanju da izdrži ozbiljnu probui koji je ratničko raspoloženje u gradanstvu stvorio samo zatoda bi obmanuo pro tivnika . Kada je u poznatom govoru od 3lebruara 1888 dao pregled medunarodnog položaja, morao je nakraju priznati da je Nemačka usamljena i da se ni na sta nemože osloniti, osim na Boga; njegovim jezikom rečeno: »Mi

;Nemci bojimo se Boga, inače ničeg na svetul«To je bio njegov poslednji velik i govor u Rajhstagu, jos

jednom je on dokazao svoju veštinu da ne imenuje stvari ime-nom, da prećuti stvarni uzrok, to je pre bio odbranbeni govorprotiv neprijatelja u sopstvenom taboru, koji nisu verovali u njegovu ratnu volju , ali on postiže još jednom svoj c ilj i uspe davojni zahtevi budu odobreni. Danas znamo da se tada ni uFrancuskoj kao ni u Rusiji nije htelo ozbiljno rat protiv Nemačke.Izazivacki govori Boulangerovi imali su demagoške težnje i unu-tarašnjo-političke ciljeve. U Rusiji nisu bili ni car ni njegovi ministri spremni za ratne avanture, niti su finansijski položaj i stanjevojske omogućivali rat. Samo zato što je Rusija bila još suvišeslaba da bi mogla voditi rat, mogao je Bismarck da se odvažina igru sa ugovorom o uzajamnom osiguranju. Time što je u sop-stvenoj zemlji trpeo agitatore za rat, stvorio je prividnu situaciju,u koju sam nije verovao , ali koju je držao neophodnom da biratnu stranku umirio, inostranstvo zaplašio, socijaliste suzbijao iiznudio nove posredne poreze.

Ogromna vojna država podignuta je usred Evrope, moraza sopstvenu zemlju, uznemirenje za susede, opasno orude u rukama svojih gospodara.

Nikada Bismarckova politika nije b ila tako dvolična kaou ovim poslednjim godinama. Zaključivao je saveze, koji ga nisuobavezivali, jer ih je opet ukidao savezima sa onom silom protiv koje je prvi savez bio uperen, on se nalazio u latentnom

300



„ Trojni saves” — Savrem ena karikatura

sukobu sa vojskom, uveravao je o svojoj želji za mirom i spro*vodio u Rajhstagu svako povećanje vojnog budžeta, svaki za-htev generala; on je znao da će Nemačka uvek u slučaju rata>dospeti u opasan položaj, ali on j© zveckao sabljom, tako da suse svi uplašili i oružali za odbranu. On je smatrao da je sukob-sa Francuskom neizbežan, ali nije preduzimao ništa u cilju izmi-renja — ratna opasnost ostala je za njega prirodan argumenat — ona je spadala u arsenal njegove diplomacije , da bi u slu-čaju potrebe uvek mogao da se spase iz ćor-sokaka. Sva njegova politika vodena je s pogledom na ratne zaplete, pri tomemu je bilo jasno da je njegova koalicija bila slabija. On se bra-nio od kolonijalne politike, jer mu se time jedan adut izbijao izruke, ali on se pokoravao zahtevima onih istih privrednih kru~

m



gova za koje je uvek verovao da ih vodi na uzici, i postao je isto tako njihov zarobljenik, kao sto je bio i zarobijenikvojske.

Čas bi zakucao u Londonu, čas opet u Petrogradu, čas bivarao Beč, čas jedno s drugim, i sejao je samo nepoverenje ,zavist, sumnjičenje, izazivao je volju za odbranu. Pogrešno jeučiniti jedino njega odgovornim za ovu politiku. Krivica je bilado protivurečnosti, kojima je osnova bila u privrednom sistemu,a koje su bile pooštrene naročitom strukturom Rajha; u Bismarck-ovoj politici našle su one svoj najviši izraz. Ukoliko je vise izgledalo da se zemlja jača, utoliko su protivurečnije bile njene

unutrašnje suprotnosti i utoliko je i ona postajala slabija. Iz tedileme ne bi se nikada našlo izlaza — na kraju se moralo boriti.

Bilo je prepreka koje Bismarck nije mogao da savlada, jerse ne mogu ni ukloniti s ovog sveta duboke suprotnosti izmedukonkurentskih grupa zemalja veštinama diplomatije. Nemačka in-dustrija nalazila se u sukobu sa Engleskom, protiv ruskih agrarnihprodukata podizani su u interesu nemačke poljoprivrede visokicarinski zidovi. Francuska je patila zbog gubitka lotarinških rud-nlka gvožđa i nedostajao joj je ugalj iz Sarske oblasti.

302



KRVNO BRATSTVO

U dubokoj brizi za budućnost Rajha našao je Bismarck 8tnarta 1888 umirućeg сага. Poslednji put govorila su jedan s dru-gim ova dva čoveka koja su onog jesenjeg dana u septembrugodine 1862 u parku Babelsberškom sklopila savez protiv svognaroda. Bez programa je zaključio Wilhelm pakt s tim strašnimčovekom, koji ga je čitavih 26 godina prisiljavao da mu sledi nasvim putanjama, uvek ga stavljao pred svršen čin, iznenađivaoga, a ipak ga imao sasvim u rukama, tako da Wilhelm svih tihgodina nije bio u stanju da se otkači od kancelara. Ratovi su za-počinjani protiv njegove volje , mir zaključivan protiv njegovevolje, najogorčenija borba odigravala se u sopstvenoj porodicis tim siledžijom — sedam puta podnosio je knez ostavku — se-dam puta je car odb io da je uvaži, jednom je zabeležio napretstavci: »Nikada«. — Jedinstvo Rajha, carska kruna, austro-italijanski savez bili su Bismarckove tvorevine, taj staroprus Wilhelm mrzeo je Rajh, a carsku krunu smatrao je kao poniženje,trojni savez bio je izdajstvo prema tradicionalnom prijateljstvusa ruskim carem — uvek je on bio taj koga su gurali. Pojavadostojna mašte jednoga Dickensa: Wilhelm se svetio na taj načini>to je pre svega, za vreme sukoba Bismarckovog sa konzerva-tivcima, svakodnevno čitao listove u kojima je Bismarck ličnotako ogorčeno i opasno napadan. To je bilo jedino zadovoljenječoveka koji je bio primoran da živi u senci i taj život podnosi, je r je uvideo da je najbolje da ostane pri to j pasivnosti. Priča

303



U l j e

, A n t o n

v . W e r n e r



Poslednji potpis, koji je uzeo Bismarck od samrtnika, od-nosio se na zapovest, koja je već 17 novembra bila izvršenaali je za objavljivanje bio potreban potpis monarha: princu Wil-

helmu je povereno carsko regentstvo u onim slučajevima u kojima je car to smatrao za potrebno. Koiiko je negodovanja iza-zvala ova zapovest u San Remu, gde je od jeseni 1887 boraviona smrt bolesni Friedrich koji je video da su ga mimoišli. Nje-gova je žena tada pisala: »To je protivan pravilima i izvanred-no bezobziran postupak, kad se to čini, iako Fritz nije upitan zasavet. Car je odredio da Wilhelm umesto njega potpisuje dr-žavne papire, kad god osetl da to ne može sam. Pre dva dana

stigla je od Bismarcka potpisana notifikacija ovog fakta, kojačak nije pisana njegovom rukom. Doktor nije hteo da se Fritzuzbuduje, te sam sklonila tu hartiju i nisam mu je dala. U tostiže Heinrich, izvuče iz džepa neku hartiju, ili pismo od Wil-helma, u kome mu ovaj saopštava da je on odreden za regenta,i dade ga Fritzu, koji je bio veoma uvreden, lju tit i uzbuden,govorio je mnogo (što Je veoma zlo po njega), rekao je dahoće odmah da dođ e u Berlin ltd... Dugo je trajalo dok smo uspelida ga umirimo.«

Kajzer n ije znao da je dokument na koji je stavio svojposlednji potpis, učinio da sve razmirice u porodic i izbiju napovršinu. Umirući je došapnuo kancelaru da očekuje da će onostati na svom položaju I biti od pomoći njegovom nasledniku.Bismarck je verovao da te reči izražavaju zabrinutost zbog nje-govih odnosa sa prestolonaslednikom. Kada je Bismarck izjaviosvoju gotovost da naslednicima služi s istom revnošću kao injemu samom, car više nije mogao da govori, njegov odgovorbio je jedva nešto jači stisak ruke. Nato je počeo da bunca, zaBismarcka je mislio da je mladi Wilhelm, oslovio ga iznenada sati: »Sa ruskim carem moraš uvek biti u dogovoru, tu nije po-trebna nikakva svađa«. Dugo ćutanje. Kasnije je jo§ jednom iz-gledalo da se svest vraća. Samrtnik je otpustio Bismarcka sa re-čima: »За ću Vas još videti«. To su bile poslednje reči Wilhel-

move Bismarcka

2 0 , Kerste-л , L>:sm3rck 305



99 DANA

Nekoliko dana docnije Bismarck na lajpciškoj stanici do-čekuje jednog samrtnika. Friedrich III više ne može da govori ina pitanja pruža odgovore na ceduljicama. Rak mu je razjeogrkljan, hropac još samo dolazi iz grla čoveka koji je godinamačekao na trenutak kada će postati kralj Pruske i car nemačkogRajha. U Berlinu su od njega digli ruke onoga trenutka, kada jeupoznata priroda njegove bolesti. Mladi Wilhelm se približavaoBismarcku uprkos neprijateljstvu kneza sa krugom Stocker-Wal-dersee, koji neprekidno u potaji radi protiv Bismarcka. Ali to štosu obojica protivnici neizlečivo oboleloga, vezuje kronprinca ikancelara. Godinama su Bismarck i prestolonaslednik u neprijatelj-stvu, koje je počelo godine 1863, kada je Friedrich u Dancigu javno govorio pro tiv Bismarckovih odredaba o štampi. Tada Bismarck uverava »dečaka Absaloma« da nikada neće služiti podnjim — i nikada ne zaboravlja onu uzbudljivu scenu koja ga jepotsećala na susret Albe39) i Karla.40) Uvek su prestolonaslednik, njegova žena i imperijalističko-liberalistički krug oko nje uBismarcku gledali čoveka koji im je svojom politikom mogao otetikrunu. Uvek su, već godinama, bili u pripravnosti da svakog danapreuzmu vlast, i uvek su pokazavali jasno i glasno da su protiv kancelarove politike.

Ogorčeni gerilski rat vodio se izmedu Bismarcka i pre-

stolonaslednikovice, on vidi u njoj veleizdajnika, koji odaje po-litičke tajne svojoj engleskoj majci, smatra da ona pokušava da

306



daoca čija je glava ovenčana lovorikom, i trgovinu koja je nanajboljem putu da sve druge prevaziđe, da nemački eiemenatsvuda u svetu postane zapažen (i tamo gde on ne uživa ni na-klonost ni poverenje). Ti Ijudi ne mogu da zamisle da mi imamorazloga za žalbu, već veruju da mi treba samo da budemo za-hvalni. Kad bi samo znali kako je sve to skupo plaćeno!!!«...

»!Ja ne mogu da se div im tom srednjevekovnom načinuvođenja politike. U 19 stoleću teško da je opravdano iscepatistranicu iz knjige Medici-a41). Ja volim poštenje i otvorenost,čestitost i jednostavnost, to tražim i za tim uzdišem i čeznem.Sita sam sistema koji se služi niskim sredstvima, pa makar kolikovelik bio čovek koji ga sprovodi, i makar koliko njegove uspehei njegov sjaj poštovala gomila kratkovidih obožavalaca, koji samisebi, jer se laska njihovoj nacionalnoj taštini, izgledaju kao ve-liki patrioti, dok nivo nacionalnih osećanja i nacionalne čežnjepostaje niži i gori. Dakle, dokle treba јоб to da tra je ! Vero-vatno da će trajati duže nego naš vek! Moć i slava kneza Bismarcka veći su no ikada. Siroti dragi car je samo senka, dokVili služi Bismarcku kao poslušno oruđe i sledbenik!«...

»Knez Bismarck ima tako mnogo brutalnosti i cinizma, atako malo pristojnosti i čestitosti u svojoj prirodi, on je čovek iznekog sasvim drugog stoleća, da kao primer i ideal postajevrlo opasan«...

»Bismarck želi da nad svima vlada jednim pokretom svogmalog prsta, i veruje da je to dvostruko potrebno radi sigur-nosti u slučaju napada od strane Francuske ili Rusije. Ja ne trpim

ovo stanje stvari, ali većina Prusa i konzervativaca voli ga«...»Bismarck je strašan čovek, zbog koga je Nemačka izvan-

redno neomiljena; niko ne može da podnosi obesni i drski načinna koji on tretira druge nacije... Ti znaš da Prusi, nažalost, nisupopularni, I niko neće trpeti da jedna sila natura volju celo jEvropi«...

»On je sasvim srednjevekovan čovek, kome istinske teorije

o slobodi i modernoj veštini vladanja izgledaju kao jevrejske,premda on ponekad prima i dopušta demokratsku ideju ili meru,

308



kada veruje da je to za njegov cilj korisno; a njegova je silaneograničena.«

To su mišljenja u toku petnaest godina, ona bi se mogla

dugo redati, ona dokazuju, kako je ova žena duboko sagledalau dušu toga čoveka čija je pesnica teška kao brdo počivala nesamo na Pruskoj i Nemačkoj, već i na celoj Evropi. Srednjeve-kovni čovek, koji ima instinkt primitivca, nikad nije znao kolikoga je Viktorija upoznala, ali on je imao nos za ozbiljne protiv-nike, za čoveka za koga je imao osećanje da ga je ovaj proz-reo, i protiv koga je morao da primeni sredstva koja su izvanprostog nasilja, izvan birokratskog uticaja. Sve što je ova žena

o Bismarcku izrekla, istina je i odaje iznenađujuće znanje o Bis-marckovom biću. Ona je, kao niko u njenim krugovima, uvidelastrašne posledice koje je za sobom povlačio Bismarkov sistem.Nijedan gradanin onih dana nije nikad svesno razmislio o tomekakva je kob bio Bismarckov metod, koji je zatrovao jedan na-rod. Izvan socijalne demokratije nije Bismarck za svog životaimao ni jednog jedinog protivnika, koji bi ga proniknuo kao stoga je proniknula ova strankinja iz Engleske. Zbog toga je bilamržnja tako velika, tako stihijska, I rasla je, jer za Bismarckanije b ilo načina da se ove žene otrese. On je nju klevetao —besramno kako je to bio njegov običaj, govorio o njenoj čul-nosti, o njenom celom biću kao žene, kao što poznavalac govorio konju. Nije mogao da uništi njen dobri instinkt, njenu mudrost,zato je napadao nju kao ženu sa prezrivim manirom pruskog junkera, za koga je žena stvor drugoga reda.

Za vreme 99 dana došlo je još jednom do sudara, kada JeViktorija htela da svoju kćer uda za Battenberga, koji je jo§ uveknameravao da se vrati u Bugarsku. Bismarck je imao jakih raz-loga da to venčanje omete, jer je povratak Battenberga mogaoda od balkanske krize ponova načini izvor opasnosti i izazoveratne zaplete. Bismarck se bojao Balkana, on nije hteo da vodirat radi austrijskih interesa. Balkan se nije tjcao Nemačke, tamonije bilo šta da se dobije.

Bila je užasna scena, kada se Viktorija iznenada pojavila

309



u sobl za vreme razgovora između Friedricha i Bismarcka i zala-gala se za sreću svoje kćeri, te se najedanput iz razjedenogagrla ljutitog cara, koji se osećao poniženim, otrgao krkljajući

zvuk, koji je trebao da znači »napolje«.Tad se umeša sama engleska kraljica, koja se tada bavila

u Berlinu, I usprotivi se tom braku, jer je bio povod za zaplete,do kojih Engleskoj trenutno nije bilo stalo.

To je bilo jedino objašnjavanje koje je Bismarck za vremeonih 99 dana imao sa Friedrichom. Puttkamer je morao da ide — to je bio gest, za koji je Friedrich verovao da ga duguje libe-ralnoj legendi. Bismarck se protiv volje saglasio, ali zakon o

socijalistima ostao je, gonjenje je produženo, na pomilovanjezatvorenika nije bilo ni misliti, liiberalnim ljudima, koje je Friedrich hteo da stavi na državne položaje, zatvorio je Bismarckvrata, zato je njegov sin Herbert postao državni sekretar zaspoljne poslove, njegov zet, Rantzau, poslanik u Munchenu —dinastija Bismarck uzimala je maha ii zauzimala svoj položaj uočekivanju nove ere.

15 juna umre Friedrich u Novoj palati u Potsdamu, koju jenazvao »Friedrichskron«.

310



konju po ulicama Berlina. Tek nekoliko dana pred očevu smrtprodefilovala je pred njim alejom Unter den Linden u paradnommaršu njegova divizija , koja je sa Tempelhofskog polja išla ukasarne.

U potsdamskim vojnim krugovima bio je Wilhelm odoma-ćen, kasina je mesto gde se on obrazovao — tamo vlada mržnjapro tiv libera lnih nazora očeve kuće. Wilhelmovo obrazovanjeostaje nepotpuno, njegovo interesovanje za posao je isto takomaleno kao I njegova istrajnost. Mati r sin postaju uskoro ogor-čeni neprijatelji, kada Wilhelm, pod uticajem vojske, a i zanesensjajem uspeha Bismarckove politike, prelazi sasvim na stranu•protivnika svoga oca, u tabor Bismarcka, koji prepredeno isko-

rišćuje neslogu u carskoj porodici, da bi pojačao sopstveni po-ložaj. Bismarck je dakle sam nagnao mladoga Wilhelma da odemeđu nezadovoljnike. Ali mladi princ očara starog Wilhelmasvojim interesovanjem za vojsku 1 odlučnim konzervativnim na-zorima. Bismarck primećuje tu situaciju, poverava princu više putavažne diplomatske misije, i tako namerno ozlojeđuje prestolona-slednika, koji treba da se oseti zapostavljenim. Kad Friedrichoboli i za duže vreme napusti Berlin, Wilhelm se još tešnje pri-

vije uz Bismarcka, koji nastoji da princa sasvim privuče na svojustranu i da ga otrgne od uticaja njegovih prijatelja u vojsci, sakojima je sam kancelar u stalnom sukobu. Pokušaji, da se mladiWilhelm zaposli u ministarstvu spoljnih poslova, bili su dodušeranije ometani Friedrichovim prigovorom — otac u jednom pis-mu Bismarcku karakteriše sina kao čoveka nedovoljno zrela I ne-iskusna, koji je isto tako sklon naduvenosti kao i precenjivanju,čije je znanje puno nedostataka i bez sigurna temelja; Friedrich

naročito moli da se sin јоб ne zaposli u ministarstvu spoljnih poslova, da on treba pre svega da upozna unutraSnje prilike u sop-stvenoj zemlji.

Ali Bismarck se poziva na naredbu cara, koji je princu od-redio službu u ministarstvu spoljnih poslova.

Ne ulazimo u to pitanje, da li otac iz razloga surevnjivostin ije hteo da v id i sina u ministarstvu spoljnih posiova — pre-sudnija je svakako Bismarckova namera, da mladoga Wilhelma

312



^strgne iz njegove okoline, koja je sastavljena iz najekstremnijihprotivnika Bismarckove politike i koja se ustalila kao sporednavlada, — nju pretstavlja pomoćniik Moltkeov, graf Waldersee,

njegov prijatelj, general Loe, ministar rata Verdi, šef mornariceStosch i vojni atašei u prestonicama Evrope.

Baron von Holstein postaje docnije poverljivi čovek vojnekamarile u ministarstvu inostranih poslova. Već godinama jeHolstein potčinjen Bismarcku, u Versaillesu sedi za stolnlm dru-£tvom, za vreme komune Bismarck mu poverava da vodi pre--govore sa Cluseretom; zatim postaje sekretar Arnimov u Parizu,i Bismarck ga upotrebljuje kao agenta provokatora i uhodu; mora

da se skriva u sobi, da bi prisluikivao razgovore Amima sa vo-dećim francuskim političarima i Bismarcku slao izveštaje. U pro-cesu protiv Arnima Bismarck podmeće Holsteina kao svedoka ikompromituje ga — nikad baron neće zaboraviti kako ga jeBismarck time žigosao — on ćuti i p rividno ostaje uvek Bis-fnarckov najverniji pomoćnik, ali on mrzi .čoveka koji je od njeganačinio oruđe i misli na osvetu: učenik Bismarckov u udešavanjuintriga naučio je kako se postavljaju mine, a da nikako ne budeuhvaćen, njegova pisma generalima u doba sukoba puna su lu-kavstava i klopki, podmukao i prividno neutralan, on stalno za-bašuruje sopstvene tragove, niko mu neće moći dokazati da jeon u stvari upravljao koncima — ali već ono nekoliko pisamaWaldersee-u koja su nedavno štampana, dokazuju da je on ofi-o re nagonio na odluke, a da oni sami nisu b ili svesni ko Ihvodi. Ta pisma, prepredena i podmukla, puna su nagoveštaja,koje je mogao da razume samo najbolje upućeni. Nikad nikonije tako tiho pripremio jedan politički atentat.

Baron von Holstein bio je duša nezadovoljnika protiv Bis-tnarcka, sasvim u bliz ini kancelara sedeo je čovek koji mu jevezivao omču. Mora biti da su u diskretnim prostorijama održa-vani razgovori izmedu Waldersee-a, Loea i Holsteina — verovatnose nikad neće saznati o čemu su se tamo dogovorili pa makar

još naknadno iskrsli zapisi iz nekakvih arhlva — sujetni, u sebe

^aljubljeni, bigotni, samodopadljivi Waldersee nije nikad shva-tio jednu takvu strašnu pojavu kao Sto je to bio taj »čovek sa oči-

313



ma hijene««, verovatno on za njega čak nije ni bio tajanstven.A mudri, častoljubivi Loe možda je u Holsteinu video pomagača,oruđe — ništa više. Niko nije slutio, da Holstein drži konce u

rukama.Ovi članovi generalštaba sačinjavaju paralelnu vladu, njima

stoje na raspoloženju veliki aparat i tajni fondovi, vojni atašeisu njihovi izaslanici u inostranstvu, oni su doduše imali da šaljuzvanične izveštaje, ali što nije trebalo da Bismarck i kajzer či-taju, poveravalo se privatnim pismima, to su bili pravi izveštaji.Tako su oni vodili svoju nezavisnu, nekontrolisanu politiku nakoju se nije moglo uticati. Nikad Bismarcku nije uspelo da ras~

turi ovo gnezdo konspirativnih, opasnih, ambicioznih oficira, nikad on nije smeo na to ni da pomisli. Nad generalštabom, nadvojskom čuvao je stražu Wilhelm, ovde je Bismarck bio nemoćan.Njemu je ostao samo zadatak da sprovede vojni budžet u Rajhs-tagu. Kada je on učinio zamerke najnovijem predlogu budžeta^oficiri su prešli u najžešću opoziciju. Još je bitnije bilo što suoni sami vodili politiku i nastojali da sabotiraju spoljno-političkikurs Bismarckov. Isključenje parlamenta, nemogućnost svake

javne diskusije, svemoćnost kancelarova kao i neprikosnovenfpoložaj vojske pooštravaju razmimoilaženja, daju im istovremenokarakter zlobno i ogorčeno vodenog rata kamarile. I generalisu bili u mogućnosti da utiču ha novine, prodirali su postepenou krugove neprijateljski raspoložene prema Bismarcku, jačali,osvajali tlo, docnije će se njima pridružiti nadvojvoda badenski. je r se zavadio s Bismarckom, uskoro oni stupaju u vezu s jed-nom strankom — antisemitskom Stockerovom, koja je konkurisalakonzervativcima, neobuzdanom demagogijom otimala socijaJde-mokratima glasove i u isti mah radila protiv Bismarcka, čiji anti-socijalistički kurs za nju još uvek nije bio dovoljno oštar. Zatimse radilo da se zadobije uticaj u najvišim krugovima; najpristupač-niji je izgledao mladi Wilhelm. Njega uskoro pridobiše laskanjem;njegova nagla promenljivost, njegovo neprijateljsko držanje prema sopstvenom ocu moglo se lako iskoristiti. Pobožni Waldersee

približ io se bigotnoj, ograničenoj ženi prinčevoj i pridobio jeza Stockerovu »gradsku misiju«.

314



Uskoro su nezadovoljnici zadobili princa, namamili ga na jedan skup u kući Walderseea, gde se tobože većalo o nabav-Ijanju sredstava za berlinsku gradsku misiju — ali uistini radilo

se o pokušaju da se Stockerovoj strand osigura veza sa najvi-šim krugovima. Izgledalo je da plan uspeva. Velika »rečitost«Stockerova načinila je na princa takav utisak, da je on u razgo-voru sa Herbertom Bismarckom izjavio: »Taj Stocker ima neštood Luthera«. »Kreuzeitung« nije propustio u svom izveštaju osastanku, da javi da je Wilhelm govorio i zalagao se za Stockera.Slučaj je izazvao senzaciju, o njemu se žestoko raspravljalo, kan-celaru je izgledalo da prvi put nastaje ozbiljna opozicija u dvor-

skim krugovima.Nekoliko nedelja docnije primio je Bismarck pismo od

Wilhelma. Princ je pokušavao da se opravda, proglasio je »gradsku misiju« za nepolitičku i pevao je himnu Stockeru. Malo pretoga je Bismarck već primio jedno pismo od princa, sa prilogomkoji je mladi princ napisao »s obzirom na ne baš nemogućueventualnost skore ili iznenadne smrti cara i moga oca« — to jebila naredba njegovim budućim kolegama, nemačkim vladarima.Pismo je trebalo da im nagovesti, da oni — »stari ujaci, dragommladom nećaku ne podmeću nogu. . . Meni će biti lako da, kaonećak prema ujaku, tu gospodu pridobijem pomoću malih uslugai da ih osvojim eventualnim učtivim posetama. Kada im budempokazao šta sam i kakav sam, e onda će mi se utoliko radijepokoravati. Jer pokornosti mora biti po svaku cenul«

Bismarck, veoma uplasen, ostavi princa da čeka i odluči setek posle nekoliko nedelja na opširan odgovor, u kome se mnogotrudio da pouči mladoga čoveka, koga je obuzela prestolonasled-nička groznica. Knez se diplomatski pozivao na svoje rdavostanje zdravlja, zbog koga mu pisanje ne pada vi le tako lakokao ranije... U svim tačkama je protivurečio princu, uvio je unajučtivije reči svoju kritiku prinčevog predloga da se još za životadede i oca deponuje naredba kod diplomatskog pretstavnika Pru-ske; odvraćao ga je od saveza sa Stockerom u makojoj formi,

je r bi princ bio vezan i u slučaju neuspeha sam morao da snosiodgovornost. Princ popusti, ali žaoka neraspoloženja ostade,

315



već u odgovoru Bismarcku pojavila se, kao signal trube, reče-nica: »Teško vama kad ja budem zapovedaol«

Izgledalo je da je Walderseeov pokušaj, da princa čvrsto

veže sa ligom protiv Bismarcka, propao, utoliko su vatrenije pro-dužavali generali da rade protiv njega. Bismarckov veliki govor uRajhstagu, u februaru 1888, bio im je suviše pomirljiv, princ jepodbadan protiv spoljne politike Bismarckove, a generali samlrazvijali su pomoću svojih atašea grozničavu delatnost na dvo-rovima u Beču i Rimu. Loe je poslat u San Remo, da bi Walder-seeu podneo tačan izveštaj o bolesti prestolonaslednika.

Kad Friedrich dođe na vladu, Waldersee primeti već posletri nedelje da kancelar verovatno neće imati nerava, da voditrajan rat protiv ženskih uticaja na dvoru. — »Najbolja sigurnostprotiv toga je možda bolest Njegovog Veličanstva«. Za juli naj-kasnije nada se pobožni Waldersee smrti monarhovoj. Svakanajmanja promena u zdravstvenom stanju cara beleži se i tumači.Sa velikim razočarenjem primećuje Waldersee, da se Wilhelmune poverava ni najneznatniji zadatak: »On se, uostalom, u ovomza njega tako izvanredno teškom vremenu ponaša odlično i činisvuda najbolji u t isak. .. Već 16 marta 1888 je carica Viktorijaopisala svojoj majci stanje na dvoru: »За verujem da nas sma-traju u glavnom samo kao senke koje proleću, koje uskoro ustvarnosti treba da zameni lik Wilhelmov. 3a se mogu varati, allmeni se čini, kao da se stranka koja je tako dugo bila protivnas i koja je sa nama postupala tako rdavo, jedva trudi da pri-metno promeni svoje držanje, pošto računa sa sasvim drugomtoudućnošću«. — Ona se nije prevarila . Nekoliko dana docnijepiSe mati o svom sopstvenom sinu: »On sebe~već sasvim sma-tra za cara, i to za apsolutnog i autokra tskog. . . što ja o Wilhelmu kažem, nipošto nije preterano. . . On je u krugu, u kote-riji, čija je glavna težnja da Fritza u svakom pogledu paralizuje...«

Prestolonaslednik je u maju 1888 sasvim u rukama Walder-seeovim, 31 maja može general svome prijatelju Reckenburgusav srećan da javl da Wilhelm »nasuprot velikom kancelaru vrlo

dobro operiše i ostaje na sopstvenim nogama. . . 3a mislim da je ipak silna šansa za sve nas u okolnosti što ćemo uskoro imati

316



zivajući — oni javno proglašuju dnevnike kao falsifikat, mada uprivatnim razgovorima ne taje njihovu istinitost. Car baca u licesvojoj majci najogorčenije prekore, što je njegov otac tako što

napisao. Geffcken je stavljen pod optužbu, publikacije su za-plenjene. Ali ovaj događaj može samo da odloži krizu. Već uleto 1888 Wilhelm je primetio: »Šest meseci hoću da pustim sta-rog da predahne, zatim ću ja sam da vladam.«

Wilhelm ide na put i pravi prve posete Petrogradu, Stock-holmu I Kopenhagenu, u septembru boravi na južno-nemačkimdvorovima, u Beču i Rimu. Pri svem tom Bismarck jos 31 decem-bra dobija od Wilhelma vrlo blagonaklono silvestarsko pismo.

Do prve o tvorene nesuglasice između obojice dolazi umaju 1889, kada Wilhelm uprkos Bismarckovom protestovanjuprima deputaciju rudara štrajkača, dok vlasnicima rudnika izjav-Ijuje kako je njegova »kraljevska dužnost« da ne uskrati svojupotrporu pri sukobima kako preduzimačima tako I radnicima.Bismarck vidi u ovom govoru otimanje o popularnost i govori uRajhstagu oštro protiv socijalne demokratije. Prvi put se nago-vešćuje s druge strane bliska nepogoda.

Usred leta dolazi do novog sukoba zbog ruske politike.Odavna je Wilhelm bio pridobijen od generala i saglasio se snjima da rat mora da bude vođen na dva fronta, a ukoliko ra-nije izbije , u toliko bolje . Bismarck veruje da francusko-ruskozbliženje može sprečiti ugovorom o uzajamnom osiguranju, neveruje u austrijsku vojnu snagu i ne oslanja se ni u kom slučajuna Italiju.

U leto 1889 hteli su Rusi da u Berlinu plasiraju zajam — Bismarck je već sve svršio sa ruskom vladom,- kad generali sta-doše da kritikuju i u raspravi pomenuše ime Bleichrdderovo.Uzbuđeno hita Wilhelm Herbertu, šalje ga u Varzin, optuži uvijeno kancelara da je pravio poslove sa Bleichroderom — Bismarck popusti — on je bolestan i umoran. U tim danima raski-nuo je Wilhelm u dusi sa starim, Waldersee saopstava: »od togadoba car je sa kancelarom samo još igrao komediju. Pri susretu

bivao je osobito ljubazan i pun obzira, ali čim bi kancelar okre-nuo leda, padale su tužbe, pa čak i poruge«.

318



Walderseeova grupa se povećala, Holstein je naslutio naj-pre presudni obrt i kovao zaveru sa generalima. U kabinetu ministar Botticher se kolebao kao trska, on je imao za sve da

zahvali Bismarcku, aii kamarila nije popustala, on je bio slabić,koji je mislio da lavira izmedu linija , nastojao je da izbegnesvaku odluku koja bi ga obavezala, i u odlučnom trenutku nijese usudio ni prstom da makne za Bismarcka.

Bismarck se sve rede pojavljivao u Berlinu, sam Kajzerga je potsticao da ostane udaljen pod izgovorom brige za nje-govo zdravlje, a u stvari nije hteo da ga ima u blizini.

Stari je prepustio vodenje poslova svome sinu Herbertu

koji je zbog svoga nabusitoga karaktera bio zavaden sa celimsvetom i kao nosilac Bismarckovog imena verovao da može sebisve da dozvoli. Za čudo ispočetka Bismarckovi nisu ni slutili onapadu koji se spremao. Kada je stari u jesen Wilhelma odvratiood drugog puta u Petrograd, primetio je doduše Wilhelmovoneraspoloženje, ali mu nije pridavao nikakav značaj i otputovaobez brige u Friedrichsruh, da bi se tek 23 januara vratio u Berlin.

U meduvremenu kamarila je dobila vremena i iskoristilapriliku. Waldersee je pripremao poslanike Rajhstaga, potsticaoBottichera protiv Herberta, bio uvek u najbližoj okolini kajze-rovoj i kod mnogih već važio kao Bismarckov naslednik.

Izgledalo je kao da Bismarck ništa ne sluti.Uticaj Holsteina na Waldersee-a je sve jači, on se dopisu-

je s njim o zauzimanju diplomatskih položaja i obaveštava ga osvima dogadajima u ministarstvu spoljnih poslova. Krajem godine

je front zatvoren. Priprema se valenštajnovska42) sudbina. Bismarcka su napustili već mnogi privrženici, činovnici njegovih re-sora, rninistri iz kabineta, kneževi, a po evropskim kabinetimakruže glasovi o pretstojećem povlačenju Bismarcka. Samo ne-mačka javnost i Bismarckovi nemaju o tome ni pojma.

Kamarili zadaje brige samo pitanje taktike, koja treba dadovede do kancelarovog pada. Oni se plaše javnog mišljenja injega. 3oš 12 januara beleži Waldersee: »Radi se o tome, da se

Kajzeru da dobar savet, tako da on ne izvuče kraći kraj; jer ipored uzmaka je kancelar još uvek mudar i neobično prepreden

319



OTPUSTANJE

8 januara sastao se Rajhstag na kratko zaključno zasedanje.Trebalo je novi izbori uskoro da se izvrše. Zakon o socijalistima je isticao, trebalo je da se reši, da li će se produžiti ili ukinuti.Bismarck je bio za pooštrenje. Pod utiskom velikog štrajkačkogpokreta prethodne godine i sve osetnijeg uticaja socija lne de-mokratije, Bismarck je već u ranu zimu govorio da se stvar moradovesti do uličnih borbi. Taj stari, bolesni, umorni čovek, koji jesad od fizičke iznurenosti često počinjao da plače, bio je čaki u torn stanju još obuzet istom mržnjom prema demokratiji kao ina početku svoje karijere. Za Berlin je zahtevao Bismarck poja-čanje garnizona i u jednom pismu od 29 decembra 1889 pisaoWilhelmu: »Zasad smatram da će pre doći do unutarnjih borbinego do spoljašnih ratova, I ž ivo žalim što za te borbe nisamviše tako кгерак kao 1862«. Ali takve reči nipošto nisu bile mu-zika za uši kajzera, koji trenutno nije želeo nikakvo oružanorazračunavanje sa socijalnom demokratijom — ne što bi joj bioprijatelj, već što je strepio za presto i život.

U zimu su protiv Bismarckove volje pripremani zakoni ozaštiti radnika, kojima je bio zadatak da kod radnika izazovuutisak kao da nova carevina ima socijalan karakter. Dvanaesto-godišnja nemilosrdna borba protiv te stranke bila je bezuspešna,ona je stalno rasla 1 širila se. Verovalo se da će se drugim,

opreznijim i efikasnijim sredstvima moći ots tran iti opasnost.Prilikom dogovaranja o tim zakonima o zaštiti izjavi Bismarck da

2 1 , K « r s te n , B i sm a r cl c 321



zaposlavanje omladinaca, koji su upravo prešli godine za školu,u fabrici smatra za blagodet, nikad on neće dati svoj pristanakda manija humanitarnosti dovede do stanja koje bi moralo da

bude štetno po domaću privredu u otadžbini. U naredbama ominimalnoj zaštiti Bismarck vidi pokušaj ograničavanja... »vo5jeza rad«; radnicima se ne sme oduzeti mogućnost da rade ne-deljom, ni noćni rad ne sme da se zabrani, isto tako ni rad decei žena. Radnik se ne sme sprečavati da zarađuje novac; pitanje

je , da li se takvim reformama postiže zahvalnost naroda; celizakon je u najvišem stepenu nesocijalan...

Tako se Bismarck na kraju svoje političke karijere ukazujeu istom odnosu prema demokratiji kao i 50— 60 godina ranije ;istočnopolapski provincijski junker nije se u svojoj suštini izme-nio. Kako bi čovek sa tako skučenim vidikom mogao da upoznastvarne uzroke društvenih borbi! Nigde nema podataka da bineko zbog takvih izjava b io zaprepasćen — ne možda zato,što se u njima ispoljavalo Bismarckovo nesocijalno shvatanjeuopšte — o tome da i ne govorimo — ali niko van socijalnedemokratije nije se usuđivao od tada da govori da se godine1890 vodeći nemački državnik pojavljivao kao sablasno muzejskostrašilo.

Nisu razna intriganska rovarenja ambicioznih ljudi, koji suhteli da se dokopaju najvišeg mesta u Rajhu, prouzrokovala pad,već neslaganje u pitanju o metodima borbe protiv socijalne de-mokratije . Kamarila sa svojim načinom verovatno ne bi nikadTznudila Bismarckov pad. Kriza je morala prvo da dob ije karakterdržavne krize; sama borba za moć u najvišim atmosferama nijeb ila pravi razlog Bismarckovom padu — knez je pao u borbidruštvenih snaga. Nije presudno što je ova poslednja borba vo-đena uz isključenje javnosti i što se socijalna demokratija nijepojavila aktivno na poprištu poslednje borbe kacL pro tivn ikSismarckov. Nevidljivo ona je uvek na sceni.

Bismarckovi metodi za otstranjivanje opasnosti promašilisu, ali on ne zahteva povlačenje, ni defanzivu, niti kakve poku-

šaje obmanjivanja, već ofanzivu, napredovanje, napad s fronta.On izvrgava ruglu zakonske odredbe o zaštiti radnika, čije pot-

322



pisivanje uskraćuje. Na zasedanju krunskog veća od 24 januara je Wilhelm objavio da on neće dopustiti da se puca, on ne smei neće da bude doveden u takvu situaciju. Tu su suprotnosti,

koje se ne mogu premostiti.Uveče posle ove sednice nađoše Bismarcka u suzama i

potpuno očajnog; prijateljima dao je na znanje da sa Wilhelmomviše sarađivati ne može. Od svoga dela diže ruke. Bankrotstvo je objavljeno.

Kada je Bismarck morao da uvidi da se ni stranke u Rajhs-tagu ne mogu zadobiti za pooštravanje zakona o socijalistima,a da konzervativci produženje zahtevaju samo u slučaju ublaža-

vanja, odluči pod pritiskom okolnosti da popusti, u nameri danovom Rajhstagu predloži zakon sa pooštrenim odredbama; 25 ja-nuara Rajhstag je raspušten. Zakon je pao.

Da bi pridobio cara koji se opire svim oštrim merama,Bismarck napušta svoj otpor protiv vojnog budžeta, on traži štaviše povećanje budžetskog stava, nadajući se da će Rajhstagodbiti budžet i da će car uvideti da sa Parlamentom uopšte višene može vladati.

Kada su izbori za novi Rajhstag, 20 februara, socijaldemo-fcratima doneli skoro miilon i po glasova, te su se njihovi man-dati popeli na 35 i stranka imala najveći broj glasova, pošao jeBismarck korak dalje i smišljao ne samo ustavne reforme već<Jržavni udar.

Početkom februara Bismarck na svoje pitanje: »Bojim se,da sam Nj. Veličanstvu na putu« nije dobio od Wilhelma nikakavodgovor. To je b ilo vrlo jasno »da« — ali, kada je Bismarck,kome se nije išlo, tražio izlaz i predložio da se povuče na »sta-račko mesto u ministarstvu spoljnih poslova«, car se saglasio iiznenada živo upitao: »Ali vojni budžet ćete ipak još sprovestiu Rajhstagu?« Bismarck je potvrdio, ali važniji od vojnog budže-ta bio je za njega zakon o socijalistima, clan kabineta je bioštićenik Wilhelma .— ministar rata Verdy, u čijem je naimenova-nju gledao Wilhelmov šahovski potez protiv njega. Kada je Bis

marck u kabinetu objavio svoje povlačenje iz svih pruskih nadle-štava, ćutali su ministri, samo je Botticher promrmijao nekoliko

323



reči žaljenja i upitao kneza, posle zaključenja sednice, da li ćeon kao budući pruski pretsednik ministarstva imati rang ispredgeneralobrsta von Pape na dvoru... Bismarck otkri svoja oseća-

nja, u razgovoru sa sinom: »Svi ovi pri pomisli da će me seosloboditi, kažu uf, odahnuvši zadovoljno«.

Na dan izbora je hteo da se povuče — ne ranije, da nebi osokolio socijaldemokrate, ne docnije, da u slučaju socijal-demokratske pobede ne bi izgledao kao pobeđen i kao begu-nac. Iznenada je opet klonuo, jer je postao svestan da je poslepredaje pruskih nadleštava njegov položaj bio oslabljen.

Već 12 februara načinio je caru predlog, kako hoće da sa-čeka početak glasanja o vojnom budžetu i obnovi zakona o socijalistima i tada da ide — dakle u junu ili julu. Car je bio ra-zočaran. Koliko je Bismarckova dobrovoljna ponuda za povlače-nje olakšala situaciju — a sad borba počinje iznova, ali iz bo-

jazni nije smeo ništa da odvrati I rekao je zlovoljno: »Ondaostaje dakle sve po starom«.

Bismarck je znao kako Wilhelm želi da ga se otarasi, alisu ga vlast koju je imao u rukama, a koju nije mogao da ispustii, nada sve, bojazan za monarhiju, nagonili da ostane na svomemestu. U svojim »Uspomenama« izjavljuje Bismarck da mu je irodanosti prema prestolu i iz sumnja u budućnost izgledalo kaakukavičluk da se povuče, pre no sto su bila iscrpljena sva sred-stva, da bi monarhiju zastitio od opasnosti ili šta više branio.Dogadaji iz godine 1848 ponovili su se sad posle 42 godine —opet se pojavljuje Bismarck kao nezadovoljno buskalo i ultra-roajalist, opet on traži ljude sa kojima će do krajnosti da branipresto, opet smatra da je monarh zarobljenik svoje okoline iopet on naposletku ostaje sam. Don Kihot reakcije iz 1848 stoji1890 pred dvorom, da bi ovoga puta bio odbijen od samog mo-narha.

Posle izbora Bismarck veruje da će Wilhelm paktirati s njim.Na dan izbora Wilhelm je naredio da se drži u pripremi garnizonu Berlinu. Bismarck je protumačio ovu naredbu kao povoljnu zasebe. Ali izbori donesoše socijaldemokratima veliku pobedu.Sad je smatrao Bismarck da je njegovo vreme opet došlo. On

324



fljopšte nije imao osećanja za poraz koji je pretrpeo. Ponekadizgleda kao da je uvek živeo u zabludi, da njemu uvek sve morada uspe. Tada bi mašta izmenila stvarnost, tako da ništa nije

mogao da pozna. Sadašnja pobeda protivnika nije bila za njeganikakav poraz, već samo povod za odbranu krajnjim sredstvima.Wilhelm doduse izgleda da je i sam na mahove posta jao ne-odlučan, posle jednog razgovora s Bismarckom čulo se kako jerekao, da želi samo da mu Bismarck još vile stvori utisak, kaoda on sam vlada i da mere potiču od njega. U referatu od 25lebruara primenio je Bismarck ona sredstva, kojima je vazdahvatao starog Wilhelma: uhvatio je monarha za oficirski kajas.

Novi Rajhstag neće prihva titi vojni budžet — o tome je čakWaldersee bio ubeden, a Wilhelm kao i generali hteli su da gasprovedu — Bismarck, koji ga je ranije smatrao suvišnim, video je sad zajedničku platformu, na kojoj je za prvi mah u istompravcu sa generalima i Wilhelmom mogao da se kreće — ostalot e docnije doći samo po sebi.

Jos jednom se doživlju je poznati pokušaj — tako čestosrećno primenjen: da se protivnik zadobije za zajedničke inte-rese, da bi mu se docnije utoliko sigurnije skrhao vrat. Ali ovajpokušaj ne uspeva. Jer car se držao kao da ne primećuje Bis-marckov pokušaj — izgledalo je samo kao da su o svim spornimpitanjima saglasni: Bismarck doduse odustaje od svog otporaprotiv zakona o zaštiti radnika, ali veruje da je cara zadobio zaprogram borbe: ponajpre donošenje vojnog budžeta, zatim zakona o socijalistima, koji je imao da dobije nov paragraf koji bingrozio «neželjenim agitatorima« proterivanjem iz zemalja Rajha1 gubitkom državljanstva. Ne odobri li Rajhstag predloge, raspu-štaće se sve dotle dok najzad jedan Rajhstag ne ispuni željucara i Bismarcka. Kad je Bismarck posle ove audijencije napu-stio cara, izjavi on u kancelariji Rajha: »Kajzer je spreman da sebori, ja mogu da ostanem uz njega«.

Car je doduše hteo da se bori sa socijalnom demokratijom — ali na svoj način, i pre svega samostalno. Nema sumnje

da je i Wilhelm mislio na ulične borbe — samo ne sad i ne uzajednici s Bismarckom. Trenutno se još uvek nadao da sa soci-

328



jalnim reformama može postići dejstvo — ultimo ratio ostaje još uvek moguće, ali za to nije potreban Bismarck, to mogu Igenerali, tu je bio Waldersee, Verdy, tu je bio i Caprivi, čije je ime tih dana ponovo bilo bačeno u diskusiju — od samogBismarcka, koji ga je preporučio kao pruskog ministra pretsedni-ka da upravlja uličnim borbama protiv radništva. Možda se setio

jeseni 1878, kada su Caprivia tako toplo preporučivali.Bilo je »prirodno da Wilhelm, dirnut u svoju oficirsku čast,

nikako nije mogao da objasni Bismarcku kako se, ako ne budepotrebno, neće boriti — ništa nije više plašilo Wilhelma negosećanje na Friedricha Wilhelma IV. I za Wilhelma je važila rečkoju mu je Bismarck ranije već dobacio: »Protiv demokrata po-mažu samo vojnici!« Vojnički pojam casti Wilhelma mladeg jebio drukčiji nego onaj starog Wilhelma. Mladi čovek je živeo upretstavama oficirskog kodeksa, komenta, vredalo ga je, kadamu se davalo na znanje da se izvlači. Sve i kad bi mladi Wilhelm hteo da se izvlači, on bi to poricao i jos vise bi izigravao

jakog čoveka. To je iziskivao upravo koment. Ovu ukočenost

pojma časti Bismarck nije razumep. Stoga je postigao suprotnood onog, što je ranije u sličnim slučajevima kod starog Wilhelmapostizavao.

Sve i kad bi Wilhelm u toku razgovora mislio na to daBismarcka još neko kratko vreme podnosi — idućeg dana bila

je sltuacija već sasvim izmenjena: Wilhelm prima Walderseea iVerdya, priča im tok razgovora s Bismarckom — sad Wilhelmstvarno izigrava uvređenog, zato što je Bismarck pretpostavljaoda on u slučaju nemira i ustanka ne b io dao da se puca, aon — Kajzer — odgovorio je Bismarcku, nek se samo ne uznemi-rava, jer u slučaju potrebe neće ustuknuti ni pred krajnjim me-rama. Wilhelm je ironično primetio da je na taj njegov odgovorBismarck, koji je isprva izgledao veoma ozbiljan i brižan, postaozadovoljan i rekao da mu se svalio s cjuse teret, koji ga jenoćima pritiskivao: — »Verdy i ja (Waldersse) smejali smo se imislili da je ovo opet samo komedija; Kajzer je, verujem, istogmišljenja«. I dok je Bismarck bio u uverenju da je Kajzer na

326



njegovoj strani, shvatao je Waldersee položaj kao da se kance-lar potčinio Kajzeru.

Dva dana pre toga pisao je Waldersee generalu Stosch-u:

»29-godišnji, ambiciozni, autokratski nastrojeni sadašnjl Kajzer saizvanrednim umnim darovima i pun stvaralačkog poleta, nije mogao da sa 73-godišnjim, vlastoljubivim, egoistlčnim# na svoju sla-vu veoma taštim kancelarom duže radi; oni su u samoj stvariod poče tka jedan s drugim ili bolje reći jedan pro tiv drugogigrali komediju, svaki dan je davao Kajzeru više sigurnosti isamopouzdanja, i prirodno se na obe strane razvila zavist, koja

je sada dovela do sloma. Pukotina je tako velika, da se više nemože da zalepi«.

Komedlja je igrana jednostrano — Bismarck sad više nijemislio na igru — za njega je to bila presudna borba o moć zaspas monarhije, smatrao je sebe neophodnim, jedino sposobnimda brani krunu protiv socijalne demokratije i da samu strankuuništi. Bila je to iluzija da joj nema ravne, kada nije hteo dauvidi kako ga varaju i kako se na njegov račun segače. Ali 28 godina bio je on na vlasti, i verovao da Hohenzolleri i Rajh samonjemu imaju da zahvale za svoj opstanak, — nepojmljivo je daon nije osećao kakvu žalosnu ulogu igra, ulogu razumljivu samozbog njegove starosti i telesne iznurenosti, ali i njegove nespo-sobnosti da shvati bide jednog sistema, koji je doduše on samstvorio, ali čija su mu dejstva ostala tajanstvena. On stoji kaomajstor Anton u Hebbelovoj »Mariji Magdaleni« i stvarno neshvata svet, svoj sopstveni svet. On — ultraroajalist — mogao je da shvati starog pruskog kralja i da njime upravlja, ali ljudigornjih slojeva u novom Rajhu bili su mu nedokudvi. Ključ zanjihova bića već je davno izgubio, ranije su se uvek sva vratakao sama od sebe otvarala, sad su ostajala zaključana, mehani-zam se potpuno promenio. Da je on tada i bio dorastao situaciji , nije mogao ostati, je r sve sto je on još delao, bilo je bezdejstva , moralo je ostati bez dejstva — on je vodio politiku ubezvazdušnom prostoru — zbog toga su njegovi pokušaji da

radi na državnom udaru čisto akademske prirode, on se bori —sam — protiv jedne stranke, koja uopšte više ne postoji. što on

327



sad još kaže, predlaže i želi da sprovede bez vrednosti je , јегniko ozbiljno s njim ne raspravlja. Jedva ga i slušaju.

2 marta iznosr Bismarck na ministarskoj sednici fantastični

plan jednog državnog udara, koji je tek nedavno postao poznatradom Egmonda Zechlina, »Planovi za državni udar Bismarcka iWilhelma II 1890— 1894«. U slučaju da Rajhstag ustraje i dalje uopoziciji moraće se upotrebit i druga sredstva, kralj Pruske jeovlasćen da se odrekne nemačkog carskog dostojanstva, Rajh

je savez, koji nije sklopljen sa državama već s kneževima, onimogu u svako doba da svestrano otstupe od zajedničkog ugo-vora i da se sjedine u nov savez, sa novim ustavom, u komeviše ne bi bilo parlamenta. Samo na ovaj način biće mogućeosloboditi se Rajhstaga, ako bi izbori i dalje rđavo ispadali. Onošto je Bismarck hteo, bilo je uklanjanje Rajhstaga, zapusivanjeusta opozic iji, pre svega socija ldemokratima — opšteg nepo-srednog, tajnog prava glasa moralo je nestati, — već je ranijeBismarck zapretio da će se »nirnberška igračka«, koju je on daonarodu, morati ovome opet da oduzme, jer on ne ume s njim dase ophodi, a on je sit toga da bude upućen na rezultate jednelutrije , kako je on to sam nazvao izbore , on nije hteo vise dabude zavisan od nekih većina — Rajhstag je jednom imao smi-sla — kada ga je on mogao da načini poslušnim oružjem, — asada kada pravo glasa daje socijaldemokratima ogromnu mod,Parlament bi bio opasan, ma kako njegova prava bila ograni-čena. Okolišeći oko jedne lukave i izmudrovane interpretacijeustava udario je Bismarck putem diktature — bio je to poslednjipokuiaj da prigrabi neograničenu vlast. Verovatno da on ne binikad načinio taj fantastični predlog, da je znao, shvatio i osetiokako je Wilhelm već čvrsto bio resen da ga ostrani iz siužbe.Predlog Bismarckov izgleda da nije bio ozbiljno uzet u pretre-sanje. Wilhelmu, kao i celoj kamarili, bilo je jasno, da bi njegovoprimanje i sprovođenje ne samo izazvalo otpor, već pre svegaznačilo neograničenu diktaturu Bismarckovu — jer samo bi onza izvođenje takve ideje došao u pitanje . O predlogu izgleda

da je u nekim razgovorima Wilhelma s njegovim ljubimcima biloraspravljanja, nadvojvoda Badenski je očevidno izložio Wilhelmu

328



opasnost takvog jednog udara. Bez uzbuđenja predlog je odba-čen. Nadvojvoda izjavi kako je za nabujalost socijalističkih gla-sova samo Bismarck kriv; treba zauzeti blaži kurs, pa će stranka

tzgubiti od uticaja, ali ni u kom slučaju ne sme doći do merakoje bi izazvale krvoproliće. Prvi put je socijalistički pokretravnomerno obuhvatao ceo Rajh — i upravo ta pojava izgledada je zahtevala reforme i druge metode.

Već dva dana posle ministarskog saveta, na kome je Bismarck izložio svoje planove o državnom udaru, kajzer iznenadaizjavi da hoće uopšte da odustane od zakona o socijalistima —za to su bili krivi konzervativci, koji su u međuvremenu interve-nisali — Bismarck je odmah izjavio svoju saglasnost, jer za ovajslučaj imao je u vidu drugu tačku programa: nadao se otvorenojborbi sa socijalnom demokratijom, za to je bio pogodan vojnitoudžet, koji je morao dovesti do sukoba sa Rajhstagom. A navojnom budžetu Wilhelm je još insistirđo po želji generala, zakon o socijalistima bio je već odavno još samo Bismarckovaželja koja je čak i za krunu izgleda postala opasna. Tad pokušaBismarck da se spase, time što je postao advokat vojnog bu-džeta, na kome su insistirali njegovi najljući protivnici, generali.Preuzeo je njihov program sa namerom, da ih tuče.

8 marta primeti Bismarck, da se sa njim tera šega — on je u jednom razgovoru sa kajzerom oštro istupio pro tiv ministraBottichera, prebacio mu je neposlušnost i neiskrenost — ko dane pomisli na slučaj Arnimov? Kajzer je saslušao optužbe — Bismarck jedva što je napustio dvorac, već je Wilhelm ministruBotticheru poslao sa »vrlo milostivim pismom orden crnog orla«...l»За kao pretpostavljeni odlikovanoga nisam o tome bio obave-šten, i propušteno je da me naknadno o tome obaveste«. —O rden je bio najveće prusko odlikovanje — Bismarck ga jedo bio 1866.

. I pored svega toga je Bismarck jo§ uveren, da će tako-zvani borbeni program biti izveden. Ali za vreme dok je onu ministarskom savetu o tome govorio, uticalo se već na Wilhelma

da ga napusti. To je potez generala.Odlikovanje Botticherovo dovelo ga je do jasnog sazna-

529



nja, da njegov ostanak ne može vise dugo da traje, aii pri sverr*tom odluči se da ostane i da ne propusti ni jedno sredstvo;10 marta pojavi se u ruskom poslanstvu, sasvim očito u nameri

da izazove demarš ruskog cara u svoju korist. Ruski car sa svojim nepoverenjem prema nemackoj politici nije bio ni u komslučaju naklonjen jednom takvom koraku. Sve kad bi demarš iuspeo, naterao bi samo vodu na mlin pruskih generala. U tokutog razgovora u ruskom posianstvu izjavi Bismarck da mu je ne-moguće da pred kraj svoga života svojim potpisom potkrepljujemere koje ne odobrava. On se odlučio na povlačenje^ samo, dane bi dao maha giasovima kao da su mu uterale strah one»svinje« izabrane u Rajhstagu, on bi hteo da jos govori prednovim Rajhstagom a zatim da ide. Kada je idućeg dana ruskiotpravnik poslova Muravjev vratio posetu, nastavi Basmarck opets tužbama na Wilhelma, koji se večito boji da neće biti posve-ćen u sve poslove i sluša samo savete jednog učitelja Hinzpe-tera ili nekog malog potporučnika: »Postoji jedna nemačka ba-lada, koja se završava stihovima: »За sam to nosio sedam godina« . .. A ja sam moje breme nosio četiri puta sedam godina,i više ne mogu«.

Rusi su pod utiskom da se Bismarck nada njihovom de-maršu, oni ne znaju nilta o rovarenju kamarile a i ne veruju daBismarck ozbiljno namerava da podnese ostavku; Muravjev javljau Petrograd da kneza nagovara njegova porodica da se povuče,da stvari ostavi da idu svojim tokom, da bi se docnije povratiokao spasilac.

Tih dana Bismarck se žali i francuskom poslaniku i izražavasvoje ogorčenje zbog novog sistema — kamarila to saznaje ilicemerno se buni, nalazi da su postupci Bismarckovi »nevero-vatni« — kajzer saznaje to, iznenada se pokoleba i čak izjavida će prvom prilikom opet da obeduje kod Bismarcka, da biljudi mislili da su u dobrim odnosima. — Akcije Bismarckove kodstranih pretstavnika izgleda da nisu trenutno pjomašile izvesnodejstvo — ali sad nadvojvoda Badenski nagovoren od Walder-

seea, zahteva rešenje — jer stanje je, veli, postalo nemoguće,uskoro će ceo svet znati da kajzer igra samo komediju. Danima

330



ubeđuje nadvojvoda kajzera. Ishod ove poslednje presudne krize je bio razgovor Bismarckov sa Windthorstom 12 marta, za koji jeBleichroder posredovao, a Bismarck ga je sam žeieo — sad,

kad su svi izgledi počeli da nestaju, obratio se on za pomoćvodi stranke — iznenada mu je palo na pamet da stekne potpo-ru Parlamenta, iste one institucije koju je on još pre nekolikodana hteo da otstrani državnim udarom — obraća se čovekukoji je spadao medu njegove najveće neprijatelje — altWindthorst stavlja zahteve, traži ponovno uspostavljanje crkveno-političkih stanja od 1870 — cena je suviše visoka i ne može dase pla ti. Bismarck se oseća kao da je ucenjen — razgovor se

svršava bez rezultata. — Windthorst moli samo formalno Bismarckada ostane, ali predlaže već naslednika: Caprivi-a. Uveče izjavljuje Windthorst jednom prija te lju: »Dolazim sa političkog odra jednog velikog čoveka.« —

Kajzer saznaje za razgovor jos iste večeri od Bottichera*Sad se mora nešto preduzeti: kajzer takođe traži potporu — savećim uspehom nego Bismarck — paktira sa konzervativcima^koji se oštro izjašnjuju protiv saveza Bismarckovog sa centru-mom i nagovaraju kajzera da napusti »veliki« vojni budžet. Kaj-zer se saglašava. Bismarck vise nije potreban.

14 marta pokušava Bismarck uzalud da govori sa carem.Ali sutradan ujutro Bismarcka dižu iz postelje, car želi da govoris njim, već je u kući.

Bismarck se pojavi — samo što se obukao, bez doručka,izvinjava se da je zapovest za referat primio tek pre 25 minu-ta# — car laže: »Tako — a ja sam naređenje izdao juče poslepodne«. Bismarck odgovara takođe lažju: »Mogu Vašem Veli-čanstvu da saopštim da je Windthorst dosao i posetio me.« —-»A, Vi ste, naravno, naredili da ga izbace na vrata?« — Ne, onga je primio kao i svakog poslanika koji se kod njega prijavi.Car izjavljuje da je knez prvo morao njega da upita, knez pro-tivureči da on ima slobodu da u svojoj kući prima posete. Wilhelm pominje u govoru Bleichroderovo ime: »Mnogo je časti za

mene, što je VaŠe Veličanstvo tako tačno obavešteno o unutar-njim dogadajima u mojoj kući.« — Windthorst je, a ne on, zatra-

331



Nekoliko časova docnije prima Kajzer grofa Waldersee-ai tvrdi da je Bismarck postao mek, da je piakao i govorio kon-fuzne stvari, pomenu indirektno Hatzfeldov izvestaj: »Sa Rusijom

sad stoji čak sasvim rdavo; oni silno tamo rade protiv mene,a car Aleksandar govori s ponižavajućim izrazima o meni, kažeizmedu ostalog da sam lud. Rdavo raspoloženje protiv nas ne-prestano uzima maha, ja sad neću više ni pod kakvim uslovimada napravim posetu Krasnoju. Da su u zemiji rdavi izgledi, znasad svako; gde je sad veliki kancelar? Gde su njegove zaslu-ge?« — A Waldersee: »Ja sam pri tom osetio izvesno zadovolj-stvo.« Zatim su govorili o vojnom budžetu, koji bi se u umere-nijem obliku izneo pred Rajhstag. Na kraju primeti Waldersee:»Ja predlažem, da se Vaše Veličanstvo u pitanju ličnosti defini-tivno odluči, a onda da radi. Neka Gospod da, da Vase Veli-čanstvo održi glavu gore i izabere prave Ijude.« Car mu pružiruku sa rečima: »Ja mislim da će već ići. Lovačko zdravo.« On

je bio bodar i vrlo zadovoljan.Waldersee beleži: »Ako mi kajzer direktno naredi da bu-

dem kancelar, stvar ću shvatiti čisto vojnički i činiti što se za-povedi.«

Idućeg dana šalje Wilhelm šefa vojnog kabineta HahnkeaBismarcku I saopstava jos jednom zahtev Kajzerov da poništinaredbu.

Bismarck odbije. Hahnke ga napušta sa izjavom da će sestvar sigurno dati udesiti. Istog časa pita Waldersee na lertskojstanici: »Da li je što došlo od kancelara?« — »Ne, ni molba zaostavku ni naredba. To tako dalje ne ide.«

Idućeg jutra šalju Hahnkea po drugi put — Kajzer insistfrana opozivanju naredbe ili na davanju ostavke. Ako knez ne po-vuče naredbu, neka odmah da svoju ostavku, posle podne imada dode u dvorac, da se oprosti.

Bismarck je odgovorio da se ne oseća dosta dobro i daće pisati.

Isto pre podne primi Bismarck od cara natrag mostvo izve-

štaja, medu njima nekoliko od kijevskog konzula, priložena jebila jedna otvorena cedulja kajzerova koja je došla preko kan-

334



celarije , a u kojo j je stajalo da on mora veoma da žali što jetako malo izveštaja primio. »Vi ste već davno mogli da mi skre-nete pažnju na užasnu preteću opasnost, krajnje je vreme da se

upozore Austrijanci i preduzmu protivmere. Pod takvim okolno-stima, naravno, ne može se ni pomis liti na moje putovanje uKrasnoje. Izveštaji su odlični.« Izveštaji nisu ni bili odlični, većprastari, generalštabu poznati i nisu baš ništa sadržali od »savr-šeno strategijskog maršovanja Rusa, da bi stupili u rat«, kako je to car tvrd io. Nekoliko kozačkih satnija je premesteno — to je bilo sve. Prikriveno prebacivanje veleizdaje bilo je utolikosmešnije, što je generalštabu i onako već davno poznato i naj-

manje pomeranje trupa. A li caru je bio potreban razlog daopravda otkaz putovanja u Rusiju; njemu je trebalo pre svegada se osveti Bismarcku.

A Bismarck — može li se on žaliti kad mu se sad spremauže, nije li sve što se ovih nedelja desilo, bilo samo ponavljanjenjegovih sopstvenih metoda? Nisu li morale iskrsnuti senke svihonih koje je on prevario, ponizio, sa kojima je on sam igraokomediju? Nije li b io tu Arnim, koga je on oklevetao i u smrtoterao? Nije li bio tu Napoleon, koga je on nadmudrio? Ne po-malja li se Lassalle, koga je namamio, odgurnuo i naposletku javno izložio ruglu? Ne pojavljuje li se i sama senka starogWilhelma, koga je on držao u zabludi — tu je b io Kronprinckome nije dao da govori, tu su bile žene, koje je izlož io pre-ziru, tu su b ile stranke, koje je gonio kao d iv ljač — tu je bilaobmana celog jednog naroda, koji je bio namamljen u rat, očijem postanku on nikada ništa nije doznao, tu su bile stotine,hiljade ljudi, žena, čitave porodice, koje su njegovim zakonimadovedene u užasna očajanja. Ko nije imao razloga da se prednjim pojavi i da ga optuži — on se žalio na te ran je sege — as kime on to n ije terao šegu — on se tužio na prebacivanjeveleizdajstva — a Arnim i centrum i dindušmani Rajha — socijal-demokrati?

Nije li se on sam igrao veleizdajstvom, kada je sa Benedet-tiem vodio pregovore o levoj obali Rajne? Koga on nije prezrivoodgurnuo, ponizio , dm mu vise nije b io potreban — zar on da

335



se žali Sto ga ostavlja ju na cedHu i Izdaju? Njegov sistem jepostao čitava škola — oni — koji su ga oborili b ili su n jegovinajrevnosniji, najvatreniji obožavaoci — oni su umetnost intrigi-

ranja, igranje komedije rdavo naučili, ali oni su bili njegovi uče-nici i ponovili su njegove lekcije, primenili ih, kada su obračuna-vali sa učiteljem.

Svi ga ostavlja ju na cedilu i okreću se od njega, ali onsam je stvorio taj sistem, koji mu je dao taj nadmoćni položajšto ga je činio zavisnim samo odmonarha — a za života Wil-helmovog on nije računao s time da će došaptači ikada dospetido uticaja. — On nije bio nikome odgovoran sem monarhu, all

on, koji je i sam bio dobro upućen u sve majstorije intrige, nijenikad računao da će se to jednom okrenuti protiv njega. Moć,koju je sebi stvorio, postala je njegova zla kob. Nikad on nijeračunao da će on jednom biti suvišan — sad je bila tu situacija,u kojoj on ne samo da ne izgleda opasan, nego čak izlišan. što je on tako brzo pao, bila je samo kriva usamljena, nadmoćnapozicija, koju je sam sebi stvorio, da bi vladao. Arhiroajalistaosećao se tako tesno vezan s krunom, da nikad nije pomislioda se prema kruni na neki način osigura. Ova zabluda mu jeulila gotovo demonsko samopouzadnje; upravo tih poslednjih me-seci, osećao se on tako obezbedenim, tako čvrstim, jer je ponovovideo krunu u opasnosti i bio obuzet najboljom verom, da samoon i njegovi metodi mogu da spasu krunu.

Ali kruni vise nije bio potreban, tu je bila vojska — drugtinstrumenat nego u 1848 — i kruna je vladala jednim Rajhomu kome u to doba niko nije bio za Bismarcka. Kneževi nisu bilina njegovoj strani, jer su se stalno osećali od njega ugroženim,a osim toga njegov zakon o socijalistima stvorio je samo nemir.Stranke u Rajhstagu nisu bile za njega, jer su uvidele da s nji-ma postupa uvek samo kao sa svojim orudem. — Njegovi sop-stveni drugovi, konzervativci, ostavili su ga na cedilu kada jeizgledalo da traži vezu sa centrumom, nacionalne liberale je po-nizio i omalovažio, izmrvio i politick! stavio pod tutorstvo — zarda stupe na nejgovu stranu, sad kada on hoće da prede na naj-oštriji reakcionarniji kurs? To čak ni oni nisu bili u stanju da

356



„Krmar napušfa brod'

2 2 , K e rs fe n , B i sm a r c k

Savremena kar ikatura

337



učine. On ih je sve bockao, izigravao, prezirao i gazio — sadga oni napuštaju — njegova krivica, n jegov sistem, on je b iouhvaćen u sopstvenu klopku.

U ministarskom savetu pojavi se Bismarck jos jednom,izjavi da neće mod duže da snosi obaveznu odgovornos t zakajzerovu politiku, optuži ministre za pobunu zato sto su, nepita jud njega, pred kajzerom držali referate, izjasni se pro tivpromena u spoljnoj politici, prodta kajzerovu cedulju o izvešta- jima iz Kijeva i ironično prim eti da je pod takvim okolnostimaipak potrebno sprovesti »veliki« vojni budžet a ne »mali« kakoto sad kajzer traži. — — »»За osećam da stojim na putu kajzerui službeno sam obavešten preko kabineta da on želi moju ostavku. Stoga sam po najvišoj zapovesti izmolio moje otpustanje izslužbe.«

Nijedan se od prisutnih 'ne podiže da ga zamoli da ostane.Niko se ne usudi da spomene rastanak. Botticher je nešto mrm-Ijao o ranijim planovima, da se ogranid samo na spoljnu službu.Ministar finansija je mišljenja, da je možda mogućno poravnanje.Ministri prosvete i pravde smatraju da je sve to zabkida. Kajze-rov čovek, Waldersee-ov zaverenički drug, ministar rata Verdytobože već od dužeg vremena nije ni re d čuo od Kajzera onečemu što bi se odnosilo na ratne zaplete. Ministar polj'oprivre-de Lucius, koga je Bismarck postavio, izjavi da Bismarcka, ako je osvedočen da se njegova ostavka želi, od ovoga koraka nebi bilo mogućno odvratiti.

3edini ministar za javne poslove Maybach misli da je Bis-marckova ostavka nesreća, pa ako ne može da se spred trebasvi ministri da svoje položaje stave Kajzeru na raspoloženje.

Odluka nije donesena — sednica bi zaključena. Uveče susvi složni da zajednička ostavka ne dolazi u obzir.

»»Stvar je u redu. Hahnke je bio kod kancelara, on ne šaljsnikakvu naredbu, nego svoju ostavku«, reče Kajzer Waldersee-u,

koji se pojavio da moli za otsustvo, koje je hteo da provede uItaliji . Kad je mesto bilo upražnjeno izjavi pobožni grof: »Ovirg

338



otsustvom pokazujem jasno, da neću da konkurišem za položajkancelara«. Popodne se kamarila sporazumela ko da bude na-slednik: Caprivi.

Isto popodne prljavl se kod Bismarcka šef civilnog kabi-neta Lucanus, poslat od Wilhelma koji nije mogao da sačekada dob ije molbu u svoje ruke. Sa oklevanjem izjavi ovaj: »Kajzefpita zašto jutros tražena molba za otpuštanje još nije stigla«. —»Ali, zaboga, Kajzer može uvek i svakoga časa da me otpu-sti — i bez mog predloga, ja ne mogu imati nameru da protivnjegove volje ostanem u njegovoj službi«. Ostavku je on hteotako da udesi, da bi je docn ije mogao da objavi — to je bioposladnji udarac. — Lucanus se usudi da bojažljivo primeti kakoBismarck nema nikakvo pravo na javno objašnjenje. — »Prilikaće se već ukazati. 3a ne mislim da sam preuzmem odgovornostza moje povlačenje, nego je prepuštam Nj. Veličanstvul« To jebio razlog, zbog čega je on napisao traženu molbu, to je u po-četku osećao kao poniženje, a sad Bismarck vidi već nove mo-gućnosti — ako ga Kajzer otpusti, situacija je po njega gora — aako on napiše molbu, onda on mole da prede u napad: ali na-mera mu ne uspe, molba nije bila objavljena, nego zahvalnicaWilhelmova, za koju je Botticher morao da napravi skicu.

18 marta posla Bismarck svoju molbu u dvor. Tako se čudnotitra istorija sa istorijskim datumima.

U molbi je Bismarck naveo, zašto je on morao da ostanepri odredbi iz godine 1852, i da odgovornost za spoljnu politikune može više da snosi, jer su promenom ruske politike došli u

pitanje svi važniji uspesi poslednjih deset godina.Za to veče je Wilhelm pozvao sve komandujuće genera

te — to je bila demonstracija — da se celom svetu pokažekako je vladar s vojskom udružen, da je ona njegova potpora,Bi obznanjeno da je za naslednika određen jedan general, i bi

još objavljeno, da Rusija ima ratne namere, ali: 3a sam se prošlagodine zakleo na vernost austrijskom caru, i održaću je«.

Vojna monarhija nije nikad tako otvoreno pokazala svo je lice,

22 * 33?



Niko od generala ne umoli za reč. ćuteći saslušaše cara, allna stepenicama otvori svoje uzane usne jedan prastari deve-desetogodišnjak koji je samo retko kad kazao koju reč: »To je

vrlo žalostan događaj; mladi gospodar će nam dati da rešava-mo još mnogezagonetke«. To je bio Moltke.

Dva dana docnije predali su Hahnke i Lucanus akt o otpu-štanju u dve plave koverte. Kajzer je podario Bismarcku tituluvojvode od Launenburga, uprkos Bismarckovoj izjavi da to neželi i da mu je to neugodno. U Botticherovim memoarima stoji damu je Wilhelm još hteo da pokloni i svoju sliku, koja mu je ustvari bila namenjena za njegov rodendan, 1 april. Pismo Wilhel-movo sadržalo je red, kao »duboko uzbuđenje — ja sam senadao da za hašeg života neću ni pomisliti da se od Vas odvo- jim... ojađenog srca... nenadoknadiv život... dalji pokušaji, da vaspridobijem da povučete svoj predlog, nikakav izgled na uspeh...Vaš savet i vaša energija, Vaša vernost i privrženost ne smejuni u buduće da nedostaju ni Meni ni Otadžbini... najmilostivijiudes u mom životu je da sam pri mom stupanju na vladu imaokraj sebe Vas kao svog prvog savetnika... u znak zahvalnog, ne-zaboravnog sećanja... da vase zasluge dostojno nagradim, nije umojoj mod... Gospod neka vas blagoslovi, moj dragi kneže...«

Koliko red, toliko laži.Istoga dana preuzeo je Caprivi od Bismarcka službeni

stan. Po stepenicama su stajali poslanici, diplomate, ministri, san-duci, ormani. Sam Caprivi imao je samo jedan jedini, kratki razgovor sa Bismarckom »u vratima sobe koju je zaposeo u krilumoje kuće«. Caprivi ne postavi nijedno pitanje o stanju dr-žavnih poslova, o doskorašnjim ciljevima i namerama vladeRajha, Bismarck misli da mu je kajzer zabranio da ma šta pita.Kako on, general, misli o svojoj službi, objašnjava njegov od-govor na Bismarckovo pitanje da li se nije predomišljao pre nošto je preuzeo položaj:

»Ako ja u borbi na čelu moje desete armije dobijem na

redbu, a plaiim se da će pri njenom izvršenju biti izgubljeni iarmija i bitka i ja, i ako izvršenje mojih stvarnih obzira nema

340



nikakvog uspeha, ostaje mi jedino da naredbu izvršim i da po-ginem. Glavu u torbu i ništa više«.

To je bio čovek po Wilhelmovoj volji — ali zar nije i Bis

marck jednom izjavio da njegovi potč in jeni moraju da budupokorni kao posilni?!

26 marta oprosti se Bismarck od kajzera, koji se odjednomusudio da izjavi kako ga je samo briga za njegovo zdravije na-terala da mu podari otpust. »Moje zdravije, Vaše Veličanstvo,poslednjih godina retko kad je tako dobro bilo kao prošle zime«.

Tri dana docnije napusti Bismarck Berlin — »pod pritiskomda se §to brže iselim iz mog stana i uz vojničke počasti koje jekajzer naredio da mi se odadu na stanici, a koje bih ja s pravommogao nazvati pogrebom prve klase«.

Waldersee se, medutim, 21 marta u svom dnevniku jadaoda je sa carem nažalost imao nesporazum; prilikom razgovora0 nekim vojnim pitanjima njegova izlaganja napravila su nanjega oskudan utisak. »Svaki od prisutnih je osetio neispravnost1 nezrelost ovog gledišta;... on je doveo do izražaja samo ne-zrele ideje«.

Sa Bismarckom je pošao i Herbert, koga su po nadlestvi-ma mrzeli. Pa ipak ga je Wilhelm hteo zadržati iz razloga presti-ža, — pa je čak pokušao preko svog adutanta da utiče na kne-za, da cvaj upliviše na svog sina, da ostane u službi. Bismarckodbi s rečima: »moj sin je punoletan«. 3os 21 marta Wilhelm je verovao da će grofa Herberta mod nagovoriti da ostane: aliHerbert je otišao.

Dinastija Bismarckova je prestala da vlada. Koliko je onasama bila uverena u potrebu svoje lične vladavine, dokazala je

još i u poslednjim trenucima: ruski poslanik šuvalov pojavi senajzad s punomoćstvom, da sme da stupi u pregovore o obnoviugovora o medusobnom osiguranju. Kada se Šuvalov 17 martapojav io kod Bismarcka, morao je čuti da Bismarck neće još dugoostati u službi. Netačno je ito Bismarck docnije tvrdi da je Šu-valov imao nalog, da sme samo s Bismarckom da vodi prego

vore. Danas znamo da je Rusima toga trenutka bilo mnogo stalodo obnavljanja ugovora. Spoljno-politička delatnost kneževa za-

341



vršila se intrigom. Ali Wilhelm, koji je ba§ tada fantazirao obliskom ratu s Rusijom, ujutro 21 marta naredi da se šuvalovdovede iz postelje i izjavi mu da će on obnoviti ugovor — Bis-

marckovo je povlačenje došlo iz zdravstvenih razloga — čak,on dade u tom razgovoru i svoju carsku reč da se u spoljnojpolitici ništa neće promeniti.

Nekoliko dana docnije, medutim, u ministarstvu spoljnihposlova sede četiri čoveka i donose odluku da se ugovor neobnavlja — Wilhelm je uskoro posle jednog kratkog razgovorana to pristao sa rečima: »Pa, kad ne ide, ne ide« — bi poce-pano tanko tkivo Bismarckovih ugovora o savezima. Medutim,Rusi, koje mesecima ostavljaju u neizvesnosti, razočarani, čaksa osećanjem da su prevareni, odlucuju se da prihvate vezusa Parizom.

U kritičnim martovskim danima boravio je princ od Walesau Berlinu, pregovaralo se o Helgolandu i Zanzibaru — : novim Iju-dima u Berlinu izgledali su to dovoljno važni predmeti da sereše za mišljenje u korist fcngleske, ali u Londonu na to nisunikako na isti način odgovorili. U Berlinu su hteli da stvariuproste. Caprivi se nije usudivao da igra sa pet lopti kao Bismarck, u stvari bili su osvedočeni u snagu trojnog saveza i vero-vali su da su dorasli da vode rat na dva fronta.

Seme kamarile je proklijalo.

U zemlji se nije ništa znalo o događajima, koji su doveltdo Bismarckova otpuštanja. A jo§ manje se zna istina o ruskimi engleskim pregovorima. Ali Wilhelm je jmao upadljivo naklo-njenu štampu, mnogi gradanski listovi pozdravili su čak preokret.Nesumnjivo da je unutrašnja politika odredivala takvo držanještampe — strah od možda neminovnog gradanskog rata, ako biBismarck ostao na vlasti, odlučio je u korist kajzera, koji je svo jim naredbama o zaštiti radnika započeo jedan novi kurs premaradniltvu. Pola godine docnije zakon o socijalistima je istekao.Stranka je bila slobodna. U idućoj godini donese ona u Erfurtu

svoj novi program. Kako je ona vodila borbu p rotiv novogkursa, to je druga, lako ba§ nimalo vesela krvjiga.

342



3eđan pobeđeni napusti varoš, iz ko je je on čitavih 28godina upravljao sudbinom jedne države. Pobeden u jednomratu, koji je vođen u mraku, žrtva jednog sistema koji je on

sam ne samo obožavao, uzdizao i učvršćivao, nego ga i stvorio.Onaj koji se ponudio kao spasilac, bi prognan.

Ali Bismarckov pad ne može se uzeti samo u okviru jedneintrigantske drame. U tom slučaju ne bi bili ni čovek ni delotoliko neobični, da bi se još i danas ispla tilo tako se opsirnobaviti ovim proletnjim borbama izmedu krune i njenog branioca;tad bi Bismarckov slučaj bio samo istorijska kamerna igra —doduse bogata po sporednim dogadajima kao i dramskim zap-

letima; tad bi se u ovom ishodu jedne pruske nemačke ministar-ke vladavine mogli ustanoviti samo simptomi jednog režima.

Kamarila verovatno ne bi nikada sama otstraniia Bismarcka,ne samo zato sto je bila plašljiva i što je strepila pred dejstvomkoje je Bismarckov pad morao izazvati u javnosti — nego i zatošto je bila u stanju da vodi samo sitne, zakulisne zadevice.

Kada se u januaru Bismarck iznenada pojavio u Berlinu, je r je zakon o socijalistima bio ugrožen, krug je bio već zatvo-ren, vode su držale prste u ustima spremne za uzbunu — ali jeveć Waldersee, steran u tesnac, natuknuo da će u pogledu za-kona o socijalistima po svoj prilic i izbiti sukob. Nije im ni naum padaio da sukob sa Bismarckom podignu na jedan viši ste-pen. Ni Wilhelm nije bio kadar vlastitom snagom da preduzmenapad. Već je ranije bilo rečeno da su se borbe izmedu kancelara i kajzera, koji je bio samo orude, odigravale tako, da je javnost doduse bila isključena, ali je ipak za glavne aktere bilauvek prisutna u prostorijama u kojima su se plele intrige, do-nosile rezolucije, sudarile suprotnosti. Uvek se nanovo, kaoBankov duh u šekspirovom »Makbetu«, pojavljuju senke progo-njenih, osuđenih, često u smrt nateranih, kad je krunski savet biona okupu, kad je Holstein u svom prebivalištu slao tajanstvenapisma Waldersee-u, kada je Wilhelm po Bismarckovom odlaskupuštao Waldersee-a ili Verdya da prave viceve na račun starog

čoveka. Kada su uveče 20 februara brojali glasačke listiće u iz-bornim lokalima, Bismarckov pad bio je već siguran.

343



Bila je to nadmoćna i odlučna pobeda, pobeda nad Bismarckom, poraz njegovih dvanaestogodišnjih napora da uništisocijalnu demokratiju. šta je dakle još značilo nameravano po-

oštravanje zakona? Je li na toj liniji postojala ma i senka mo-gućnosti jednog dalekosežncg uspeha? Wilhelm i generali suosećali da su potrebni drugi metodi. 15 marta je izjavio Wilhelmknezu da ne želi da se zove kartečki princ kao njegov deda ida ne želi da gazi do članaka u krvi. »Ako Vaše Veličanstvo po-pusti« — primetio je kancelar — »moraćete posle jos mnogodublje da zagazite«. Medutim su Bismarckovi planovi o državnomudaru izazvali ba i suprotno od onoga §to je Bismarck hteo. Tad

odjednom postade jasno, kuda bi to odvelo kada bi se išlodalje s Bismarckom. Radilo se o biti ili ne biti — odlučilo se naskretanje ka drugim metodima — možda je b ilo moguće spa-siti se reformama, onim zakonima o zaštiti radnika čija je sud-bina bila zapečaćena: oni su bili objavljeni pred izbore, ali nji-hovo dejstvo je otkazalo. Trebalo je , dakle, pridodati druge,veće žrtve — oboriti čoveka koji je navukao svu mržnju na sebe,i čija je čitava delatnost od prvog dana njegovog stupanja u javni život, bila uperena samo na uništenje socijalne demokra-tije. Ako se taj čovek otstrani, možda će se povratiti poverenjeu krunu.

344



EPILOG

Bismarck se preselio u Friedrichsruh u Sachsenwaldu,Jkoji mu je na tako čudan način poklonio Wilhelm I. Nikad višeWilhelm II nije zatražio savet od njega. Nikad više nije dao iz-raza onoj svojoj želji iz naredbe 20 marta »Vaš savet i vaša

*energija, Vaša vernost i odanost ne smeju ni u budućnosti danedostaju Meni i Otadžbini«. Desilo se suprotno, naslednicimaBismarckovim bilo je zabranjeno da sa Bismarckom govore o po-!1itici, i sama veza s Bismarckom je bila sumnjiva; niko od ljudi,koji su bili u službi Wilhelmovoj, nije smeo bez dozvole da odeu Friedrichruh. Sam Bismark je govorio o drustvenom bojkotu,koji je po carevoj zapovesti bio izrečen nad njim.

Anonimna kampanja u štampi, koju je Bismarck vodio u»Hamburger Nachrichten« protiv kajzerove politike, pogoršala jesituaciju. Objavljeni članci dražili su osetljivost Wilhelma, i on je demonstrativno, posle jedva dvogodišnje službe i bez naro-čitog razloga dao Capriviu titulu grofa, samo zato što je Bismarcknapadao trgovački ugovor s Austrijom, koji je Caprivi upravozaključio.

Popularnost kneza kod malogradanstva, ovacije po svimmalim mestima gde se Bismarck pojavi, njegovi govori koji suuvek sadržavali oštru žaoku protiv Wilhelmove politike, goneWilhelma na protivakcije. Kada je Bismarck leta 1892 putovao u

Beč na svadbu svoga sina, i ako je bio predviden razgovor sa^Franjom Uosifom, morao je Caprivi da napiše pismo nemačkom po-

345



slariiku u Beču, princu Reussu, da ništa ne opravdava pretpostav-ku, da je knez ponova zadofoio ma kakav uticaj na vođenje dr-žavnih poslova: »Nj. V. umoljavaju V. E., da se, u slučaju da Vam

se knez ili njegova porodlca pokuša da p ribliži, ograničitena uzvraćanje strogo konvencionalnih formalnosti i da eventu-alni poziv na svadbu Izbegnete. Nj. V. neće o svadbi ništa dazna«. Na venčanju ne pojavi se nijedan član diplomatskog koranemačkog Rajha. Audijencija kod cara, za koju je Bismarck mo-lio, osujećena je jednim pismom Franji Josifu. Wilhelm pokušavada naljuti Franju Josifa spominjući ugovor o međusobnom osi-guranju sa Rusijom, »koji je bio sklopljen iza tvojih leđa, a kojisam ja poništio«. Od doba svoga povlačenja knez je »nanajperfidniji način u svojoj štampi i stranim zemljama« vodio ratprotiv njega samoga i Caprivia; pustao je svoje najjače bombeprotiv trojnog saveza, svog vlastitog dela; pa ako se sad sireglasovi o izmirenju, to je opet Bismarckova prevara koja računasamo sa željom za senzacijama i Ijubopitljivošću »glupe mase«.»On pokušava svim silama i lukavstvom da stvar tako okrene,da pred svetom izgleda, kao da sam ja taj koji prvi izlazi u su-sret«. Glavna tačka njegovog programa je nameravana audijencijau Beču: »Ignorišući na najnevaspitaniji način moj dvor i caricuide on u Drezden i Beč da ti se pretstavi i da izigra starog ver-nog čveka«. On moli Franju Josifa da mu, primajući »nepokor-nog podanika«, ne otežava položaj u zemlji, pre no što se Bismarck sam njemu ne približi i ne izgovori »peccavi«*).

Franja 3osif je uslužan, Wilhelmovo pismo ne promašujesvoje dejstvo, Bismarck ne bude primljen, i sveti se jednim in-tervjuom listu »Neue Frele Presse«: Kod nas su izbili u prvi redljudi koje sam ja ranije držao u tami«... On kritikuje kidanje vezasa Rusijom i gubljenje uticaja na rusku politiku.

Napad ima za posledicu nova izjašnjenja kajzerove vlade.Bismarck odgovara ponovo anonimno — to je besprekidni pod-zemni rat — »Hamburger Nachrichten« posta ju opozicioni listprotiv kajzerove politike — ali se precenjuje značaj ove kampa-

nje, isto kao i svečane ovacije koje se priređuju u Rajhu u čast*) »grešio sam*.

346



Bismarckovu čim se on ma gde pojavi. Biraju ga u Rajhstag, alSon odbija kandidaciju , — »Nisam išao u Rajstag, zato što bihmorao da napadnem vladu sa otvorenim vizirom«. Pogrešno je

smatrati, da ga je samo duboka starost sprečavala; on neće otvo-reno da se bori i neće da vodi opozicionu stranku protiv vlade,

je r se ova borba odnosi na krunu. Ništa nije tako karakterističnoza Bismarcka, kao njegovo držanje u godinama odmora: produ-ženje borbe protiv protivnika starim sredstvima kabinetske politike, anonimnim pismima, poručenim člancima, namerno datimintervjuima — njegova putovanja sa ovacijama mogu se upore-dit i sa neprekidnim vožnjama Wilhelmovim — večito se moralo

pokazivati, biti slavljen, uvek u centru pažnje i biti hvaljen — tosu istovetni metodi, nastaii iz iste ideologije. Bismarckova opo-zicija ovih poslednjih godina bila je ispunjena najdubljim stra-hopoštovanjem prema monarhiji; on izbegava otvorenu borbu,ne samo zato što bi to značilo otkriti karte, nego i zato što biopozicija u Rajhstagu dovela Bismarcka u nelagodnu blizinu sasocijalnom demokratijom. Pa iako su ga slavili, ma gde se po-

javio — gde mu je bila stranka — gde su bile njene rezerve,a pre svega njeni nosioci? Ni teška industrija, ni veleposednicinisu mogll da stvore savez sa Bismarckom, mada su se njihovevode vise puta pojavljivali u Friedrichruh-u. I, konačno, on koji

je čitavog života prezirao parlamentarizam nije mogao da seposluži oružjem koje je marta 1890 hteo da otme od naroda,zar sada, posle borbe od četrdeset i dve godine za krunu aprotiv vladavine parlamenta, odjednom da se bori onim istimsredstvima koja je toliko mrzeo? Njegova istorijska misija uslužbi monarhije I vladajućeg staleža bila je završena. Nikadanije bio usamljeniji, napušteniji. Da je autoritet krune bio slabiji,i da joj nije stajalo na raspoloženju tako strahovito oružje kaošto je vojska i birokratija , da su se stranke osećale slabijim —bilo bi možda čak moguće stvaranje jedne Bismarckove stranke.I opet su okolnosti bile jače od volje za vlašću jednog čoveka

— bez obzira na to, što Bismarck tu volju za vlašću nije više

imao v£ć je samo bio u stanju da vodi gerilski rat protiv kajzerai vlade. Tih godina nije se moglo n igde čita ti da bi on vodio

347



opozic iju protiv sila koje su u istini bile gospodari Nemačke.Tako njegov pohod, rezultat osvetoljubivosti i zlopamćenja, nemanikakvog značaja; u tome ne može ništa promeniti ni oštrina sa

kojom je ovaj podzemni rat katkad voden: kajzer i Caprivi su čakodmeravali plan da Bismarcka uhapse i zatoče u Spandau-u —ali su ovaj plan brzo napustili, jer nisu hteli da stvaraju muče-nika na svoju štetu. Pustili su Bismarcka da govori i išli su svo

jim putem. Na tome ne može ništa promeniti Što je Wilhelm, sobzirom na političke dogadaje, ne samo hteo da se približi Bismarcku, nego ga je čak pozivao u Berlin, pa i sam nekolikoputa odlazio u Fridrichsruh. Ova igra sa izmirenjem nije imalapolitičke posledice — ni jedan ni drugi nisu tu igru ozbiljno niuzimali. Vino koje je Wilhelm slao, pio je Bismarck uz viceve saMaximilianom Hardenom43). Prilikom sastanka u Berlinu i Fried-richsruh-u izbegavala se svaka aluzija na političke dogadaje —Wilhelm je Bismarcku u Friedrichsruh-u pokazivao novu opremutrupa i predao armijskom generalu jedan počasni mač. Kada jeBismarck publikovao ugovor o medusobnom osiguranju, u tre-

nutku kada je bio obrazovan rusko-francuski savez, nije vladaispočetka uopšte reagovala, a docnije je Bismarckov ugovordoživeo u debati u Rajhstagu jednodušnu osudu.

Decembra 1897 Wilhelm se poslednji put pojavljuje u Fried-richsruh-u. Bismarcku je sad 82 godine, blizu je smrt. U jesen jelekar pripremio porodicu da bude spremna na najgore, nastu-pila je staračka gangrena u nozi i stopalu, Bismarck je bio pri-

kovan za bolesničku naslonjaču. Tako je primio kajzera, koji jedošao praćen nekolikim generalima. Za stolom, Bismarck je po-kušao da navede razgovor na svetsku politiku. Wilhelm je pričaoviceve i pljeskao se po kolenima. Bismarck je pokušao jo§ jednom — Wilhelm je prečuo starčev glas i ispričao novi vie.

Tirpitz čuje Moltkea kako mrmlja: »Ovo je strašno«. Izne-nada kaže Bismarck sa prividnom nemarnošću: »Veličanstvo, sve

dotle dok imate oficirski kor, možete sebi, naravno, sve dozvo-liti. Bilo bi sasvim drukčije, kada to više ne bi bio slučaj«. Ali

348



Bismarck je počeo sa pisanjem »Misli i uspomena« u jesen1891. Bucher je bio pozvan u Friedrichsruh gde je morao da po-maže. Docnije je Busch, koga se Bismarck zbog nepoverenja ot-

fesao, potražio Buchera, koji mu se žalio na težak posao: »Nesamo da je njegovo (Bismarckovo) pamćenje slabo i da nema in-teresa sa ono što smo postigli — nego počinje namerno da iz-vrće stvari čak i kod jasnih utvrdenih činjenica i dogadaja,Neće da ima nikakve veze ni sa dm sto nije uspelo i ne dozvo-Jjava da pored njega ma ko nešto znad — sem nešto malo stari kajze r— i general Alvensleben — (ne znam zašto), koji je sklopio ugovor sa Rusijom (1863) i komandovao kod Vionville-a. Hvali tako-de i Falka, jer se verovatno plaši da bi mu on inače odgovoriona to sa otkridma. Skida sa sebe krivicu za kultumu borbu; istotako nije on ništa udnio protiv namere o nepogrešivosti Pija IX,kao ni protiv častoljubivih bezakonja Armina, iako je svako znaosuprotno... Čak i tamo gde je njegova politika sjajno uspela,neće o tome ništa da zna, na pr. o klopci koju je postavio Na-poleonu u Spanskoj stvari«...

U dvorskim krugovima vladalo je protiv publikacije veli-ko negodovanje. Nije b ilo nikoga ko se n ije osećao uvređe-nim. Tako je nastupiio ono što je Bismarck prorekao marta 1891,kada ga je Busch pitao za njegove memoare, a Bismarck odbio dase za njegova života objave:

»Ja sam od 1847 uvek zastupao monarhističko načelo, uzdi-zao ga kao zastavu I video tri kralja iz neposredne blizine, pričemu ni visoka gospoda ne pružaju uvek najlepši prizor, ali tose svetu ipak ne može kazati, to bi bilo nedosledno — protivunačela. Ali ako već jednom do toga dode, to prećuta ti ili čaknešto suprotno reći — to isto tako ne mogu. Ako se to (objav-Ijfvanje) dogodi posle moje smrti, tada to znad: »Na, evo vam,

jo§ iz groba — kakav odvratan matorl kllpanl«

K r a j

350



P R I L O G

E M SK A D EPEŠA

Abekenov tekst

Ems 13 jula 1870Saveznom kancelaru ekse-

lenciji grofu Bismarcku BerlinNr. 27, Nr. 61 eod. 3h 10 po

podne. Stanica Ems (hitno).Nj. V. Kraij piše mi:»G. Benedetti me je uhva-

1io na ulici da bi, uostalomna vrlo nam etljiv način, odfnene zahtevao, da ga opuno-moćim da odmah telegrafišeda se ja za uvek obavezujemda nikad više neću dati svojpris tanak, ako bi se Hohen-zolle ri ponovo kand idovalil3a sam ga, prilično ozbiljno,odbio, pošto čovek sličneobaveze & tout jamais ne mole i ne sme da primi. Rekaosam mu, da nisam još ništadob io i da on, pošto je pre-ko Pariza i Madrida obave-Šten pre mene, dobro uvida

da moja vlada tu nije ume-šana«.

Bismarckova redakcija

Pošto je vest o odricanjuHohenzollernskog nasiednogkneza bila službeno saopšte-na carskoj francuskoj vladi od

strane kraljevske španske,francuski poslanik u Emsu po-stavio je јоб Nj. V. zahtev

da ga opunomoći da telegra-fiše Parizu da se Nj. V. kraljza uvek obavezuje da nikadvise neće dati svoj pristanak,ako bi Hohenzolleri ponovopostavili svoju kandidaturu.

Na to je Nj. V. odbilo dafrancuskog poslanika ponovo

351



N jegovo Veličanstvo jeotada prim ilo jedno pismood kneza. Pošto je Nj. V. rek-lo grofu Benedetti-u da očeku- je obaveštenje od kneza, za-ključio je Presvetli, s obziromna gornje traženje, a na predlog grofa Eulenburga i mene,da vise ne primi grofa Bene-dettia, nego da mu prekoađutanta poruči: da je Nj. V.sada primilo obaveštenje odkneza, koje je Benedetti iz

Pariza primio, i da poslanikunema ništa da kaže. Nj. V.ostavlja Vasoj Ekselenciji navolju da li da se novi zahtevBenedettia i njegovo odbija-nje saopšte odmah kako na-šem poslaniku tako i štampi.

primi, i poručilo mu prekc-ađutanta da N jegovo Veli-čanstvo nema poslaniku ništadrugo da saopšti.

352



TUMAČ IMENA I STVARI

1) S v e t a a l i j an s a — Svetl savez, ko ji su 1815 godine,po predlogu cara Aleksandra I, sklopili vladari Rusije, Austrije iPruske, bez posredovanja njihovih ministara. Sveta alijansa naz-vana je tako po tome §to je trebalo da taj vladarski savez prividno usvaja načela hrišćanstva kao najviši zakon narodnog imedunarodnog života. Ustvari, alijansi je bilo stalo do toga daodrži ravnotežu sila u Evropi i osigura legitimnost monarha. Ali jansa se istakla suzbijanjem svih nacionalnih pokreta kao i svihnaprednih težnji. Belgijsko i grčko pitanje ubrzali su njen kraj.

2) M a r k a — stara nemačka reč za granicu; kasnije pogra-nična oblast, krajište, krajina.3) W e l l i n g t o n , Sir Arthur Wellesley — 1769— 1852.

Jedan od najznačajnijih engleskih vojskovoda i državnika; vodio je ratove pro tiv Napoleona, koga je konačno i pobedio.

4) č a r t i s t i (Chartists) — naziv za pristalice prvog veli-kog radničkog pokreta u Engleskoj, aktivnog 1830— 1840. Tražili suustavne slobode, opšte tajno pravo glasa i zakonom zagaranto-vanu radničku zaštitu.

5) H u m b o l d t , Karl Wilhelm von — 1767— 1835, značajannemački naučenjak, književnik, kritičar i državnik. Kao ministarprosvete Pruske, 1809, stvarni osnivač berlinskog univerziteta.

6) S t e i n, Heinrich Friedrich Freiherr von — 1757— 1831,značajan pruski državnik, glava pruskih reformista Napoleonovogdoba, vojni stručnjak i teoretičar.

7) H a r d e n b e r g , Karl August Furst von — 1750— 1822,sproveo kao pruski ministar značajne reforme.

8) N j u š k a I a k a f e (Kaffeeriecher) — službena lica kojasu, u doba monopola prženja kafe pod Friedrichom Velikim, po

mirisu pronalazila gde se nedozvoljeno prži kafa, da bi se napla-tile globe. .

2 3 K ers fe n, B is m ar ck 355



čajnih ljudi francuske revolucije. Vatren temperamenat, on je do-spevao u burne avanture, zatvoren zbog jedne Ijubavne afere,sjajan književnik i publicista koji je oštrim perom kritikovao ne-dostatke svoga doba kako u Francuskoj tako u Pruskoj. lako vrlobuntovan, bio je u političkim zahtevima umeren; kao deputat sta-leškog sabora (Etat generaux) doviknuo je »nećemo se pokoritinaredbi kralja da se raziđemo, samo će nas bajoneti moći po-tisnuti«, ali je ustvari želeo ustavnu monarhiju, uz rušenje starogsistema despotizma. Kralj (Luj XVI) nije mu poklanjao poverenja,i Mirabeau je umro u teškim prilikama, da mu dve godine posmrti pariske mase izvade telo iz groba i raspu mu kosti.

21) B u c h n e r , Georg — vrlo talentovan slobodoumni pes-nik, 1813— 1837, poznat najviše po dramatskom spevu »Dantonova

smrt«, u kojoj je prikazao ovog junaka francuske revolucije.22) F e u e r b a c h , Ludwig — 1804— 1872, materijalistički fi-lozof, glava Mladohegelijanaca, koji je potpuno raskinuo sa ide-alističkom filozofijom. Jedno od najpoznatijih njegovih dela je»Suština hrišćanstva«.

23) S t r a u s s , David Friedrich — 1808— 1874, protestantskiteolog i poznati kritičar religioznih dogmi. Njegovo najpopular-nije delo je kritička studija o životu Hrista, koja je oplodila mno-ge mislioce toga doba.

24) Ba ue r , Bruno — 1809— 1882, poznat nemački teolog,pisao je čitav niz značajnih teoloških rasprava, kritika Biblije ,»Kritiku jevandelske istorije Jovanove«, »Hrist i cezari — poreklohrišćanstva iz rimskog jelinstva«, bavio se i aktuelnim problemi-ma, kao npr. imperijalizmom, Bismarckovom erom, jevrejstvom itd,

25) S t u r m un d D r a n g — prvobitno jedna literarna ško-la u Nemačkoj krajem XVIII veka, koja je dobila ime po naslovu

jedne Klingerove drame »Sturm und Drang« — »3uriš i težnja«;sada označava burne, miadalačke periode u životu pojedinca ilinaroda.

2e) »L o p t a č n i c a«f »Salle de Jeu de paume« — dvoranaza lopte u versajskom dvoru, u kojoj su pretstavnici Trećeg sta-leža, pošto je dvorana za sednice u Narodnoj skupitini bila po-sednuta stražom, pod vodstvom Baillya 20 juna 1789 položili za-kletvu da se neće razići pre nego sto se ne podigne ustav Francuske na čvrstoj osnovi.

27) L u t z o w, Ludwig Adolf Wilhelm, Freiherr von — vodačuvene erne dobrovoljačke čete, nazvane po njemu, koja jeigrala značajnu ulogu u nemačkim oslobodilačkim ratovima u dru-

gom deceniju XIX veka.28) L o u i s XVI — francuski kralj iz dinastije Bourbona, ro-

2 3 * 55



đen 1754, doživeo velika društvena previranja, pokušao da s©abdikacijom spase, ali je kolebanjem pogoršao situaciju; 1793osuđen je na smrt od Konventa i pogubljen.

29) G a r i b a l d i Giuseppe — 1807— 1882, slavni narodni junak Italijana, borac za nacionalnu nezavisnost u doba kada jeItalija podeljena među tuđinskim monarhijama.

30) B e n n i g s e n, Rudolf von — 1824— 1902, nemački dr-žavnik, osnivač i vođa stranke nacionalnih liberala, koji je biou opoziciji prema Bismarckovoj politici protiv katolika i socija-lista, kao i protiv njegove carinske i ekonomske politike.

31) T r e i t s c h k e, Heinrich von — 1834— 1896, značajannemački istoričar, autor 'nemačke istorije XIX veka, izdavač ne-mačkih godišnjaka.

32) K a r l o I — engleski kralj, pogub ljen 1649 po osudikrnjeg parlamenta u eposi engleske revolucije.33) T a l l e y r a n d , P6rigord, Charles Maurice, knez od

Beneventa — 1754— 1838, poznati diplomata, biskup I državnik,koji je u Skupštini 1789 istupio sa zahtevom da sveštenstvo do-bija utvrdenu platu, da se ukine crkveni desetak, da se prodajucrkvene latifundije i izneo nacrt slobodoumnog nastavnog plana.1790 održao je na Marsovom polju obred i zakleo se kao prvibiskup Francuske na Konstituantu.

34) K u s t r i n — grad i tvrđava u Pruskoj, ozloglašena pokazamatima.35) C a v o u r , g rof Camillo Benso di — 1810— 1861, ita li-

janski državnik, ideal njegove politike bio je konstitucionalni sistem sličan onom u Engleskoj. U časopisu »II Rissorgimento« na-pisao je čitav niz članaka iz nacionalne ekonomije. Igrao je zna-čajnu ulogu u italijanskim borbama za nacionalnu nezavisnost iza ustav.

36) W e I f i — ime nemačke kneževske dinastije , koja jeodigrala značajnu ulogu jos u srednjem veku.

37) V e l f o v s k i f o n d — Imanje koje je po ugovoru od29 sept. 1867, dodeljeno ranijem kralju Đorđu V hanoverskom, akoje je od strane Pruske, iduće godine opet zaplenjeno i upo-trebljeno u pruske propagandističke svrhe, vraćeno je 1892 voj-vodi od Cumberlanda, i to u potpunom iznosu od 60 milionamaraka.

38) M a x i m i l i a n , Ferdinand, Joseph, nadvojvoda Au-strijski i car Meksički — 1832— 1867, po nagovoru Napoleona 111primio je carsku krunu Meksika poito se odrekao svojih prava

nadvojvode Austrije kako u svoje ime tako u ime potomaka. Posle tri godine nesrećnog vladanja osuden je na smrt streljanjem.

356



s9) A lb a, Fernando Alvarez de Toledo — vojvoda od Spa-nije, vojskovoda i državnik, 1507— 1582. Uspeo da postane neop-fiodan Karlu V, pod čijom je vladavinom vodio velike osvajačke

ffatove. K a r I o V — nemački car, i kralj Španije (pod imenomKarlo I), 1500— 1558. Značajan nosilac imperijalističke ekspanzijeŠpanije.

41) M e d i c i — florentinska kneževska porodica, koja jeu doba Renesanse pomagala tadašnju umetnost, a koja je legen-darna i po raspusnom i rasipnom životu, kao što su Borgie ču-veni po svireposti. Medici su igrali značajnu ulogu u borbamapojedinih dinastija tada rascepkane Itali je. Iz porodice Mediciproizišli su pesnici i sjajni govornici, pa i pape i vladari.

42) W a l l e n s t e i n , Albrecht Wenzel vo jvoda Fridlandskl — generalisimus u tridesetogodišnjem ratu, 1583— 1634, jedanod najsjajnijih vojskovoda svoga veka, bio je najzad osuden kaoveleizdajnik i mučki ubijen. Njegovi uspesi pojačali su njegoveambicije u neizmernost, što mu je pripremilo taj tragični svrše-tak, koji je inspirisao Schillera za jednu od najboljih drama.

43) H a r d e n , Maximilian — 1861— 1928, nemački publicistaf kritičar velikog formata; posle uklanjanja Bismarcka bio je jedan od malobrojnih koji su se založili za starog likvidiranog čo-

veka; bio je hrabar protivnik Wilhelma II i uperio je oštricu svoga kritičkog duha protiv Bismarckovog naslednika, Caprivia.

357



S A D R Ž A JStrana

Mračno d o b a .................................................................................. 7Bekstvo i povratak .................................................................... 13Junkerova svirka .........................................................................21Raj mahnitog B ism arc ka ................................................................26Krvno srodstvo ..............................................................................31Vatreno krštenje ......................................... .... * .................. 37Don Kihot .......................................................................................46Tie činjenica ..................................................................................53

Lakrdijaška kapa .........................................................................62Lopovi u noći ..............................................................................70Teskobna dilema .........................................................................76Pri saveznoj skupštini u Frankfurtu na M a jn i.......................81ledan majstor nalazi učenika .................................................. 90Nova e r a ........................................................................................... 97Uklanjanje u Petrograd ........................................................... 101Straža na R a j n i ..............................................................................105Igra na l e d u .................................................................................. 113»Vaše Veličanstvo, pozovite BismarckaI « ................................118Krv i železo .................................................................................. 123Izreći ono što je ste .................................................................... 128Dečak A b s a lo m ..............................................................................134Nova s n a g a .......................................................................................137»Jeszce Polska nie z g in u la « .......................................................141Većanje vladalaca u Frankfurtu na M a jn i ................................144»Vo vjeki vjekov n e d e lj iv « ........................................................... 148Pruska i nacija ..............................................................................155Carsko jahanje kod K o n ig g ra tz a ..............................................164

Braća na p r e s to lim a .................................................................... 171Pobednici i p obeđeni ................................................................176

359



Sirens*

Probna mobilizacija ................................................................. 181U španljf je upražnjen p re s to ......................................................... 185-Istorija jedne depeše ................................................................ 192Kabinetski r a t ? ..............................................................................198Ratno p i j a n s t v o ..............................................................................200Glas radništva ..............................................................................205>Invazija .................................................................... ...................... 209kBič B o ž j i ........................................................................................... 216Hmelj, slad i karakteran m a jor.................................................. 224Kada se v r a t iš e ....................... .... .............................................. 239Novi fron t .......................................................................................244»Bogatite se« ..................................................................... .... . 247

Kulturna borba ..............................................................................25$Nova privredna p o li t ik a ................................................................260Zakon o socijalistima ................................................................ 265*Sukob s v o js k o m ..............................................................................281Slučaj A r n im a .................................................................................. 284Mora koalicija ..............................................................................289Krvno b ra ts tv o .................................................................................. 30399 d a n a ........................................................................................... 3Q&K a m a r ila........................................................................................... 311Otpuštanje . .................................................................................. 321Epilog .............................................................................. .... 345

D O D A T A KEmska depeša ..............................................................................351Tumač imena I stvari . t . ....................................................... 353»

360

bismarck i njegovo doba (kurt kersten)

Documents