list za svu

d jecu

UTEMEQILA TATJANA OLU

IĆ MUSIĆ 1994.

RIJEKA, SEPTEMBAR 2014.

199

Cijena 10

kn, 1

,5 € - u pret

plat

i 10%

popus

ta

4 Nar ili šipak 6 Tajanstvena zrnca (priča) 8 Rođendan (priča)10 Branko Radičević12 Preobražewe13 Manastir Hor Virap14 Divovi u mašti i zbiqi15 Grob neznanog junaka16 Guča18 Kraqevina Belgija20 Zuzuko22 Znam latinicu, učim ćirilicu24 Car Jovan (strip)26 Ekologija28 Dobrosav Bob Živković30 Petar Dobrović31 Kviz32 Za tebe i za...34 Predstavqamo...38 Maštom, rukom...40 Mala galerija42 Veliki odmor43 Web-zanimacije44 Čipko

SADRŽAJ

Dragi prijateqi

bjelopčelice i bjelopčelci

Ilustracija na naslovnoj stranici znači da se slavi ro-

đendan. Bijela pčela slavi dvadeseti.

A u oktobru će poletjeti dvijestoti put.

Puno je to vremena i brojeva. S nama je odrastalo mnogo

generacija, među wima su sigurno bili i vaši roditeqi.

I mi se, kao i sve, mijewamo, ali ne starimo. Mijewamo se

po vašim žeqama.

Ovo smo se qeto svi dobro odmorili uprkos kiši, zato

smo sada spremni i puni energije za novu školsku godinu.

I vi i mi.

Kao i do sada, očekujemo da nam šaqete svoje radove, li-

kovne i literarne. Želimo da s nama sudjelujete u stvarawu

još boqeg i zanimqivijeg lista. A sve to možete javqajući

nam se na sve načine: poštom, E-mailom, telefonom. Dru-

žite se s nama preko "fejsa".

Uvijek smo tu za vas.

vaša Bijela pčela

Znak patnjeBogata i sočna slikarska četkica renesansnog majstora Sandra Botičelija bila je naklonjena pričanju priča iz antičke mitologije i priča iz Svetog pisma većinom o Bogorodici s Djetetom. Na ovom detalju slike „Bogoro-

dica i Dijete sa šest anđela“, za-valjen u majčinom krilu, mali Hri-stos zamišljeno promatra svijet za koji će se žrtvovati. Plod nara što ga Bogorodica drži u ruci, a podržava ga i dječja ručica, treba shvatiti kao simbol buduće Hristove muke. Obilje sjemenki rastvorenog nara prenosi smisao o veličini Hristove patnje. Ova ljupka slika, kao i sve osta-le starog majstora, obasjana je nekom ćudljivom ljepotom, svojstvenoj samo velikom Bo-tičeliju.

Okruglasti plod nara ili šipka sa svojim bezbrojnim sjemen-

kama svojevrsno je čudo. U jeseni, opaljen ljetnom žegom, sav pucketa, rastvara se, pokazujući jarko crvene sjemenke, prepune zamamnog soka. Za neke rastvoreni šipak izraz je dobrih želja, za druge predstavlja blagoslov brojnog potomstva punog vrlina, simbol rađanja i vječnog života.Kroz historiju šipak je bio obredni predmet; vrčevi, privjesci i kraljevska žezla često su bili izrađeni u obliku šipka.Hrišćanski mislioci prenijeli su simbolizam šipka na duhovni nivo. Za njih je zaobljenost tog ploda bila iznad božanskih vječnosti, a ukusnost soka „užitak duše koja voli i spoznaje.“

Omiljeni simbOl

kameni medaljOn

Stari Grci imali su dar da sve pre-tvore u ljepotu. O tome zorno svjedoči i ovaj skupocjeni nakit u obliku šipka, koji, kako se pro-cjenjuje, potiče iz hiljadu tristote godine prije Hrista. Izradio ga je vješt zlatar koji je pokazao izuze-tan smisao za izradu i osjećaj za ljepotu oblika.Pored ukrasne namjene, nakit je imao i druga značenja; privjesak u obliku šipka bio je omiljen sim-bol plodnosti, a njegove brojne sjemenke pouzdan znak brojnog potomstva. Nosile su ga mladen-ke za vjenčanja.

4 Bijela p^ela

Nar ili šipak

Na podnom mozaiku jedne ranohrišćanske crkve u dojmljivom meda-ljonu prikazano je poprsje golobradog Hrista. Sa obje strane njegove glave mozaičkim kamenčićima naznačeni su plodovi nara. Mo-zaik sa Hristom i narom sun-čani je simbol koji predstavlja plodnost i krv kao srž života.Motiv je obrubljen nizom ra-zličitih valovitih i plemenitih ukrasnih traka, a izveden je jednostavnim linijama i obrisi-ma. Mozaik je škrt bojama, ali su kamenčići tako poslagani da naglašavaju odnos između tamnog i svjetlog.

Zlatni privjesak iz 1300. g. prije Hrista

Podna mozaička dekoracija iz IV vijeka

Sandro Botticelli, Bogorodica i Dijete sa šest anđela

Jesenja korpa obilja; brdo zrelog, sočnog i zamamnog voća ured-no nagomilanog u kor-pi. Slikar je pažljivo, nadasve vješto, nasli-kao darove prirode: jabuke, kruške, šljive, kestene, nabubrele bo-bice grožđa obavijene listovima vinove loze. Na vrhu ove hrpe na-lazi se prepoznatljiv plod nara. „Smiješni slikar“, kako su savremenici nazivali proslavljenog majstora Đuzepea Arčimbolda, volio se luckasto poigravati sa voćem i koristiti ih za izradu svojih portreta. Ova korpa prepuna voća ustvari je portret jeseni. Valja

samo okrenuti sliku i pred nama se pojavlju-je ljudska glava. Korpa za čas postaje kapa, kruška – nos, mrki ra-stvoreni plodovi ke-stena – oči, jabuke – obrazi, grozdovi – kovrčasta kosa, a obli plod nara – brada.Majstor Arčimboldo volio je likovne do-sjetke kojima nikad nije bilo kraja. Svoje

čudotvorne likove nije samo ostvarivao motivima cvijeće i voća, već je portrete stvarao iz lonaca, zdjela, knjiga, pa čak i iz alata.Ovaj neobični slikar, mnogo kasnije, utjecao je na stvaralaštvo nadrealista.

Predmeti i plodovi na ovoj slici kao da su nasumce porazbacani po bi-jeloj prostirci stola. Čaša, raskinuti niz ogrlice, helenski nož, vezena i naborana tkanina, cvjetovi karanfila, listići mirte i rastvoreni narovi bude nespokojstvo svojom tajanstvenošću. Slikarka Ljubica Mrkalj voli da se poigrava skrovitim značenjem predmeta. Za nju svaki predmet ili plod krije svoju priču, posebno raspolovljeni plodovi nara čiji sok ostavlja tragove crvenih mrlja. Sve su to tragovi života, znaci životodajnosti.Ljubica Mrkalj kad slika, ima neobičan ugao gledanja. Ona predmete ne postavlja ispred sebe, već se nad njih nadnosi.Oštrina likovnog zapažanja detalja najbitnije su značajke rukopisa ove umjetnice.

Za umjetnika poput Ede Kovačevića plod šipka bio je izuzetan stvaralački izazov. Njega nije zanimao sadržaj simboličkih značenja, već kako prirodni oblik šipkovog ploda pretočiti u likovni izraz.Slikajući mrtve prirode Kovačević je često okruglim plodovima šipka pri-dodavao razne oblike vaza sa cvijećem. Time bi otvarao široke prostore za igru bojom; za sklad boje i oblika.Na ovoj slici Kovačević je naslikao staklenu i bijelu keramičku vazu pre-pune usitnjenog poljskog cvijeća. Iz vaza pršti cvjetno šarenilo. Pored njih, na zemljanoj podlozi, četiri su šipka, naznačena različitim odnosima žute, crvene, zelene i njihovim pripadajućim nijansama.U širokom kolorističkom rasponu boja umjetnik je crpio snagu za svoje stvaralaštvo.

Znaci živOtOdajnOsti

luckasti slikar

5Bijela p^ela

prOstOr Za igru

Ljubica Mrkalj, Bela živa priroda sa helenskim nožem

Giuseppe Arcimboldo, Korpa sa voćem predstavlja Jesen

Edo Kovačević, Četiri šipka na hrđavom

Ilustrovala: Petra Kožar

GORDANAMALETIĆ

Deca su prvi put videla ovu voć-ku kad se mama jednom vratila s pijace. U sredini korpe pune raznog voća i povrća stajao je crvenkasti nar i pomalo se raz-metao svojom krunicom.– Šta je ovo? – začudiše se brat i sestra.Mama nije morala da pita „koje“ jer je devojčica snebivajući se pokazivala prstićem na neobičnu voćku, dok je dečak već noktom grebao njegovu čvrstu koru. – To je nar – kazala je mama. –

Tajanstvena zrncaJešćemo ga posle ručka.– Ja bih hteo sad da ga probam – rekao je dečak i zgrabio ga.– I ja, i ja! – povikala je sestra pošto je ponovo zavirila u kor-pu. Ali, mogla je samo da neza-dovoljno primeti da u njoj nema više ovakvog voća, pa je potr-čala za bratom koji je to jedva dočekao i pojurio u dečju sobu. Kad je s treskom zatvorio vra-ta, sestra plačući ostade s druge strane.– Šta vam je, deco? – zaprepa-sti se deda. – Nar je čarobna bilj-

ka. Ne treba da se žalostite zbog nje. Naprotiv, treba da se raduje-te što ste je dobili. Zato ti, Mir-ko, izađi iz sobe da čuješ priču koju imam da vam ispričam.– Čuću je ja i odavde – rekao je Mirko i počeo da pevucka baca-jući nar uvis i hvatajući ga kao loptu.– Dobro – rekao je deda. Nije hteo da se raspravlja, već je sta-vio Jelicu u krilo. – Evo te priče:„Bio jednom jedan trgovac, koji je živeo daleko, na severu. Nije mu smetala hladnoća rodnog

7Bijela p^ela

Tajanstvena zrncakraja, ali kako je na svojim pu-tovanjima odlazio u toplije pre-dele, mnogo mu se dopala lepota sela i gradova pored mora, u ko-jima je klima bila prijatna. Kako je bivao stariji, sve češće je žu-deo za toplotom, pa je i usmera-vao svoja putovanja ka jugu, kad god bi mu to bilo moguće. Jednom se obreo u Sredozemlju, u malom gradu pored mora. Razmenjivao je i prodavao robu i nije mu se vraćalo kući. Odla-gao je povratak šetajući po oko-lini izgovarajući se pred samim sobom kako će možda otkriti još nešto što bi bilo dobro za njego-ve poslove. I tako jednom u šet-nji dođe do voćnjaka u kome se nalazilo mnoštvo omanjih drve-ta punih mirisnih plodova koji mu nisu bili poznati. Radoznao, priđe jednom od njih i stade da zagleda i opipava voćke. Veoma su mu se dopale, onako okrugla-ste i crvene. Hteo je da ih proba, ali nije želeo da to čini bez odo-brenja. Zato je čekao da neko prođe pa da se raspita čije je, jer ionako nije žurio. Uskoro naiđe jedan starac pa ga trgovac zamo-li da mu kaže šta ga zanima.– To vam je nar, ili mogranj, ako više volite, a poneko ga zove i šipkom. Čarobna voćka, lekovi-ta, divnog ukusa. Kažu da u sva-koj ima isti broj zrna.– Zaista? – začudi se trgovac. – Je l’zato čarobna?– A, ne, ne... – odmahnu starac glavom.

– Zbog čega, onda? – Duga je to priča, nego, uberite slobodno koliko hoćete. Sve je to moje – reče, nakloni se i ode.Trgovac metnu u pojas nekoliko plodova pa krenu svom konači-štu još uvek pod utiskom starče-vih reči. Tamo se uverio koliko je ova biljka sočna i ukusna, a više od svega zainteresovao ga je izgled njenih zrnaca, skerlet-no crvenih, providnih kao da su od stakla. Požele da ih prebroji, ali kako je bio odlučio da preo-stale plodove odnese kući, svo-joj ćerci, shvatio je da neće imati s čime da ih uporedi, pa ostavi rešenje ove zagonetke za drugi put.Uskoro su njegovi poslovi zaista zahtevali skori povratak kući, te trgovac najzad krenu na put. U drvenoj kutiji pojastučenoj sla-mom nosio je i plodove nara, kao veliku dragocenost. Kad se približio kući na dan konjskog hoda, karavan napadoše razboj-nici. Njegovi ljudi uspeše da ih razbiju i oteraju, ali su dva konja natovarena robom ipak uspe-li da otmu. U bisagama jednog od njih nalazila se i kutija s vo-ćem.“Na ovom mestu deda je utišao glas a priču je dovršio šapućući je unuci na uho:„Tako je trgovac mogao samo da priča svojoj lepoj ćerci o izgledu i ukusu nara i da joj poveri kako on ima i druga, sasvim neobič-na svojstva, izazvavši time sve

veću ljubopitljivost kod nje. A kada se jednog dana u njihovoj kući pojavio prijatelj, takođe tr-govac, koji se vratio sa dalekog puta, doneo je i nekoliko divnih ogrlica koje kao da su bile nani-zane zrncima nara.– Šta je pa ovo, okamenjeni nar? – zadivljeno upita trgovac.– To je granat, dragoceni kamen i zbilja liči na nar – uzvrati prija-telj a otac odmah kupi najlepšu nisku svojoj ćerci na poklon.– Eto, takva su zrnca nara, a što se čarolije tiče, možda će ti se ona već ukazati sama – rekao je trgovac.“ Time je deda završio priču.– Što si stao, deda? Nisam čuo kraj – nezadovoljno je rekao unuk provirujući kroz vrata.– Kraj ćeš čuti ako uđeš i pode-liš voće sa sestrom.– Naravno da hoću – užurbano je potvrdio brat i stavio mu plod u ruku. – Samo sam hteo da ga malo bolje osmotrim.Deda odmah ustade, pronađe ta-njiriće i nož i stade da odmerava sa koje strane će da ga zaseče.– Ali da svako dobije isti broj zr-naca – doviknula je Jelica.– Nego šta – potvrdio je deda. – Drukčije ne može biti. – Hoće li se i nama otkriti njiho-va tajna? – upitao je Mirko.– Možda – zagonetno je rekao deda zagledavši se u prva zaga-sito crvena staklasta zrnca što su počela da se ukazuju ispod gru-be crveno-žute kore.

RođendanAla je danas u Miličinoj kući gužva! Zvoni telefon, svako malo pristižu gosti, veselo je i bučno. Danas je Miličin rođendan, a ima se i šta čestitati. Deset go-dina života, okrugla broj-ka, nije šala! Milica, obu-čena u novu haqinu i lepo očešqana, sačekuje goste. I lutke su danas posebno brižqivo doterane i tako uparađene ukipqeno sede u svojim stoličicama. Wih će danas devojčice razgledati sa posebnom pažwom i upo-ređivati sa svojima.Ali, nisu svi danas baš tako zadovoqni.– Lepo, lepo – nadureno će Papagaj, koga su, zajedno sa lastišem, loptom, vijačom i ostalim danas nepotreb-nim igračkama, ćušnuli u pobočnu sobu.– Oni se vesele, a mi? Za-

što i mi ne učestvujemo u vesequ?– Mi im nismo potrebni – nezadovoqno će Lopta. – Za-mislite samo, jednu loptu, takoreći nezamewivu igrač-ku, gurnuti u sobu gde se od-lažu nepotrebne stvari!– Veoma nepromišqeno – složi se Lastiš.– Pomislite sami – na to će papagaj – kao, uplašili se da ću ja kqunom izbuši-ti balone i isprqati sobu! Kao da sam ja neka štetoči-na!– A baš da ste ih i izbu-šili, ne bih vam zamjerila – qubomorno će Lopta. – ti baloni kobajagi liče na nas, a nisu ni za šta. Ne umeju da skaču.Utom Milica uđe u sobu da odloži mantil svoje no-vopridošle drugarice pa priđe kavezu u kome se neza-

dovoqni Papagaj quqao na quqašci.– Mali lepi dečko – obrati se Milica vireći kroz re-šetke – jesi li mi dobro?Papagaj je, međutim, uvređe-no ćutao, čak joj je i okrenuo leđa, pa su se wegova plava i zelena repna pruga veoma lepo ocrtavale na pozadini belog zida.– Nemoj da se qutiš – tiho će Milica. – Ja sam te sklo-nila iz gužve. Neko bi mo-gao da te povredi i ne bi ti prijala velika galama. Igraćemo se ti i ja čim go-sti odu – obeća pa hitro iza-đe iz sobe.– Vidiš, vidiš – reče pa-pagaj kad su ponovo ostali sami – možda sve i nije tako kao što nam se čini. Jeste li čuli šta je rekla?– Nama ništa nije rekla – durqivo će Lopta.– Ali, to, svakako, važi za sve nas. Ona nas je, prosto, sklonila iz gužve i to je sve. To je, ustvari, pažwa – zadovoqno će Papagaj.Lopta, koja na to nije ima-la šta da primeti, odobro-voqila se gotovo sasvim.Utom se začu prasak iz sobe iz koje su dopirali muzika i galama dece.– Šta to bi? – zgranu se Pa-pagaj.– Ah, ništa naročito – zlobno će Lopta – to se je-dan od onih nasrtqivih ba-lona probušio, ništa više – reče pa zadovoqno ućuta, iščekujući novi prasak.

Gordana Maletić

Ilustrovao: Sven Kovačević

10 Bijela p^ela

Pripremio: RatKo RelI]

Branko radičević(1824 – 1853)

biografija u stihovima. Svo-jom je širokom dušom (u ri-tmu narodnog kola), u Đačkom rastanku opjevao je i krajeve i wihove qude i izrazio pa-triotska osjećawa.

"ŽIvEO JE zA dvA ŽIvOTA"

Kratkak život Branka Ra-dičevića bio je bogat događa-jima. Rođen je u Slavonskom Brodu gdje mu je otac radio kao carinski službenik. Zbog očeve službe sele u Ze-mun gdje završava osnovnu školu, a gimnaziju u Srem-skim Karlovcima. Odlazi u

čevića nije obimno, ali je ra-znovrsno. Najpoznatije su mu lirske pjesme, romanse i sati-re. Za života je objavio dvije zbirke pjesama. Treću zbirku je nakon Brankove smrti za štampu je 1862. godine pri-premio wegov otac Teodor.Branko je u Beču napisao svoje najboqe pjesme: Put, Đački ra-stanak, Tuga i opomena, Gojko, Devojka na studencu, Stojan, Putnik na uranku i druge.U većini pjesama iznosio je svoje lične mladenačke do-živqaje, radost i bezbriž-nost što donose godine mla-dosti. Svoje je pjesme često nazivao „čedom moje krvce vrele”. Vrhunac wegovog bur-nog pjesničkog života jeste čuveni Đački rastanak. To je slika wegove mladosti i školovawa, tačnije, wegova

Kada je Branko Radičević 1847. godine u Beču objavio prvu kwigu svojih pjesama, bila je to prekretnica u srp-skoj poeziji XIX vijeka. O wemu se tada počelo govori-ti kao „vesniku novog vreme-na u srpskoj kwiževnosti”. U tim je početnim pjesmama

PJESNIK "ĐAčKOg RASTANKA"Branko otvoreno i iskreno pjevao o svojim osjećajima, o qubavnim i drugim život-nim radostima. I sve je to ispjevao narodnim jezikom za kakav se svojim reforma-ma zalagao jezikoslovac Vuk Stefanović Karaxić. Bran-kova pjesnička pojava uzbu-dila je tadašwe pisce koji su ponajviše pisali patriotske i prilično dosadne stihove iskazane „starinskim” jezi-kom koji narod (osim učenih qudi) nije dobro razumio. Zato je Brankova poezija i te-matikom i jezikom oduševila qubiteqe poezije, naročito mlade qude.

AUTOBIOgRAfIJA U STIhOvIMA

Kwiževno djelo Branka Radi-

Temišvar, a 1843. po očevoj žeqi u Beču uči pravne nau-ke. Uz materijalnu pomoć srp-skog kneza Mihajla 1849, tako-đer u Beču, počiwe da studira i medicinu. Oduševqen jezič-nom reformom V.S.Karaxića sve to napušta i posvećuje se svojoj najvećoj qubavi – poe-ziji. Neko vrijeme Branko je učio i slikarstvo.Za vrijeme revolucionarnih godina 1848. i 1849., nekoliko je puta posjetio wemu dragi Beograd, („Beograde, moj beli labude”), pa je bio pod prismo-trom tadašwe austro-ugarske policije. Brankovi su prija-teqi govorili da je „živeo ua dva života”. U 29. godini umire u Beču od tuberkuloze (kao u djetiwstvu majka, i ka-snije brat Stevan) na rukama supruge V.S.Karaxića.

11Bijela p^ela

REKLI SU

Branko je poput proqetnog leptira koji leti sa cvijeta na cvijet.

Petar Petrović Wegoš

Ja mislim da do danas još nije ni jedan učeni Srbin pevao kao ovaj Radičević.

Đuro Daničić

On je prvi pravi romanti-čarski pesnik srpski, pi-sac koji je na poeziju stao primewivati romantičar-ske ideje Vuka Karaxića...

Jovan Skerlić

Branko je unio novi dah ži-votnosti i svježine u srp-sku poeziju.

Vlatko Pavletić

Na tridesetgodišnicu smr-ti preneseni su iz Beča po-smrtni ostaci i sahraweni na Stražilovu.

I dANAS JE MEĐU NAMA

Zbog pjevnosti Brankove pje-sme uglazbili su I. Zajc, S. Mokrawac, J. Marinković, M. Protić i drugi. I danas se pjevaju neke Brankove pje-sme. Zdravko Čolić i Ivana Banfić pjevaju wegovu pjesmu posvećenu Mini Karaxić, koja počiwe stihom: „Pevam dawu, pevam noću...”U školskim uxbenicima Brankova vremena bilo je za-pisano da su wegove „pesme kao cvet, koji privlači svo-jim divnim bojama...” Ali, istovremeno su mu prigova-rali što o qubavi pjeva su-više otvoreno, jer to nije prikladno odgoju mladih.

Đački rastanak(odlomak)

U ovoj najpopularnijoj pjesmi Branka Radičevoća slavi se veseli đački život i čarolije i nestašluci mladosti. Kroz pjesmu se izmjewuju svjetlo i tama, radost i tuga, a pri kraju Branko pjeva i o svom oproštaju od životnih radosti i od prijateqa. Pjemu "Đački rastanak" nazivaju i srpskom "Pje-smom nad pjesmama" i jednom od najqepših slika o đačkom životu u srpskoj kwiževnosti.

Oj, Karlovci, mesto moje drago, Ko detence došao sam amo, Igra beše jedino mi blago, Slatko zvah ja med i smokvu samo. Dete malo – golušavo tiče. Dođe tiče, pa se tu naviče, Ovde, ovde, de krioce malo Prvi put je sretno ogledalo, Ispočetka od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila svoja laka Nebu dići, tamo pod oblaka...

Ritam Đačkog rastanka„Ritam je kao srna u skoku, graciozno, sunuo u zrak, izvio se, za časak stao i poletio daqe.Oslušnite ritam „Đačkog rastanka” u stihovima:

Kad grom riknu, kada muwa sevnu, Tada, mlađan, ponajslađe pevnuh, Sever duva, vodom poquqava, Voda burna u čun zapquskava, Val za valom u časak nagrnu, Leti čamac, pa ga i prevrnu, Sve u vodu – ao krasne muke!

Brankova poezija to je simfonija ritmova, uzetih prirodi i vraćenih woj, sad s pesničkim znakom na sebi.”

Čedo Kisić, Rijeka vremena

PREOBRAŽEWE“Posle šest dana uze Isus Petra, Jovana i Jakova brata wegova i preobrazi se pred wima, i zasija se lice wegovo kao sunce, a haqine wegove postaše bele kao svetlost.”

(Mat. 17, 1-2)

aša sveta Pravoslavna crkva slavi Preobra-žewe, događaj iz živo-

ta Gospoda Isusa Hrista, 19. avgusta po novom, a 6. avgusta po starom kalendaru. Ovaj doga-đaj desio se na gori Tavor pred trojicom svedoka, wegovim uče-nicima Petrom, Jovanom i Ja-kovom. Oni su svedočanstvo Preobražewa Hristovog pre-neli ostalim apostolima i to predawe prosledili vekovima sve do nas.Gospod Isus Hristos je svo-jim apostolima najavio svoje stradawe, smrt na krstu i va-skrsewe. Rekao im je da Wego-vo carstvo nije od ovog sveta, ono je nebesko i večno. Kako bi shvatili Wegovu božansku nauku, Isus Hristos im kroz Preobražewe otkriva svo-ju božansku slavu. Hristos je šesti dan, kako naglašava je-vanđelist Matej, odveo Petra, Jovana i Jakova na molitvu na galilejsku goru Tavor. Kako nam govori Biblija, za vreme molitve jave im se starozavet-ni pravednici Mojsije i Ili-ja sa svedocima božanske sve-tlosti. Kada su videli svoje praotce, Petar je oduševqeno uzviknuo: „Gospode dobro nam

N

12 Bijela p^ela

je ovde biti…” Dok je Petar to govorio, pojavio se oblak i za-čuo se glas: „Ovo je sin moj koji mi je po voqi… ustanite i ne bojte se”. Kada su podigli gla-ve, videli su samo Hrista koji je ovim ukazawem hteo pripre-miti učenike na dan raspeća. Wegova je žeqa bila da ih oja-ča u veri i da ih osnaži božan-skom svetlošću i pokaže sve-tlost vaskrsewa. Na Tavoru je wegovo telo za trenutak posta-lo onakvo kakvo će i naše po-stati na dan opšteg vaskrsewa i drugog dolaska Hristovog. Takva će biti tela svih onih koji budu iskreno verovali i pravedno živeli u zajednici

sa Hristom. Preobražewe je javqawe svetlosti pre stra-dawa i vaskrsewa, ta svetlost osvetqava sve one koji se obla-če u hrišćanske vrline. Poja-va Mojsija i Ilije na Tavoru je-ste svedočewe da je Gospod Isus Hristos ispuwewe svih proro-štava iz Starog Zaveta.Kao što je Gospod Isus Hri-stos tešio svoje učenike pred krsnu smrt, tako nas danas cr-kva teši u danima iskušewa. Preobražewem Hristovim preobražava se sva priroda. Na dan Preobražewa osveću-ju se u crkvi grožđe i prvi je-sewi plodovi.

Radoš Matić

oložaj Jermenije (vi-soravan između Crnog mora, Kaspijskog jezera

i Mesopotamije) često je odre-đivao wenu sudbinu. Na važnom području između Istoka i Zapa-da, od davnina je bila meta broj-nih osvajača: Perzijanaca, Vi-zantinaca, Arapa, Rimqana, kr-staša, Turaka, Mongola, Tata-ra… U tom procesu primani su, opstajali, ali i prenošeni ra-zni uticaji. Najsnažniji se, ne-sumwivo, vezuju za hrišćanstvo. Iako prvi hrišćanski pisci daju obiqe podataka, sam poče-tak hrišćanstva, ipak, više osvetqavaju legende i predawa. To se odnosi i na Jermeniju. Može se reći da su Jermeni bi-blijski narod. Na wihovoj pla-nini Ararat zaustavila se, po-sle potopa, Nojeva barka. We-govi potomci širili su hri-šćanstvo. Po jednom od wih, Armenu, Jermenija je dobila ime. Uz to, u Jermeniji su mi-sionarali bili apostoli Juda i Tadej ili Vartolomej, a jer-menski car Avgar se, po pre-dawu, dopisivao sa Isusom Hri-stom. Jermenija je primila hri-šćanstvo u apostolsko vreme, a 301. godine postala je prva hri-šćanska država na svetu. Te-odosije I tek je 380. proglasio hrišćanstvo za državnu reli-giju u Rimskom carstvu. Duhovno središte Jermena po-staje 303. godine manastir Eč-miadzin, što na jermenskom znači Došao je jednorodni (mi-sli se na Hrista). Međutim, ne-povoqne istorijske okolnosti

13Bijela p^ela

P

MaNaSTiR HOR ViRap

dovele su do toga da Jermeni imaju dve crkve: monofizitsku i unijatsku.U bogatom hrišćanskom nasle-đu manastir Hor Virap zauzi-ma posebno mesto. Sagrađen je u 7. veku nad jednom tamnicom u obliku jame. Otuda mu i naziv Hor Virap, što na jermenskom znači duboka jama. Najpoznati-ji zatočenik bio je Grigor Pro-svetiteq. Wega je rođak, kraq Tiridat, bacio u jamu iz straha da mu ne preotme presto. Gri-gor je u jami čamio četrnaest godina. Za to vreme kraq je iz-gubio razum. Wegova sestra je sawala da ga samo Grigor može izlečiti. Tako je i bilo. Po izlečewu kraq se krstio, a svo-ju državu učinio hrišćanskom. Grigor Prosvetiteq je najvaž-niji jermenski svetac.Prostrana je araratska dolina. U novije doba sve više je krase vinogradi koji daju čuvena vina: Garni, Anuš, Vernašen, Goša-šen (oteli ga Azerbejxanci). Veruju Jermeni da vino leči čak

četrdeset bolesti. Ali, ne i onu glavnu, senku koju baca wihova sveta planina Ararat. Iako je u Turskoj, ona je najveći i najlep-ši ukras Jermenije. Gde god da se krene po Jermeniji, Ararat vas prati. Između manastira Hor Virap i podnožja Ararata ima svega nekoliko kilometara. Tako blizu, a tako daleko, što bi se reklo. Reka Arac deli ono što nije trebalo da se odeli. Julske vreline 2010. godine spu-štale su oblake u dolinu oslo-bađajući vrh planine izbrazdan pukotinama punim večnog sne-ga. Na jutarwem suncu blistale su kao suze prognanih i pobije-nih Jermena. Od Nojevih vreme-na do danas Ararat je izrastao u simbol postojanosti za sve qude sveta. Ta spoznaja i onu bolnu senku čini mawe bolnom. Sećawe na biblijkska vremena neki mladići čuvaju tako što za jedan američki dolar puste goluba. Ptica napravi krug oko manastira i vrati se u kavez.

Milutin Dedić

U SENCI ARARATA

14 Bijela p^ela

Pi{e: Jovan SavI^In PRIca

štitnici slabih i nejakih.Po narodnom vjerovawu di-vovi su živjeli po cijelom svijetu, a rađale su ih vile u qubavi sa velikim junacima.Divovi su dobroćudni, poma-žu qudima i štite dobre i nejake. Postoje u narodnim baj-kama i rđavi, zli divovi, koji se hrane qudskim mesom.Zli divovi nijesu nasreću po-gubni za čovjeka jer su lijeni, glupi i teško se kreću pa ih qudi nadmudre. Postoje ra-zni opisi divova od priče do priče; neki su s jednim okom

neManI I DuhovI

Nemani su nevidqiva bića koja noću švrqaju po zemqi i čine štetu i pakost qudi-ma.Ne napadaju qude ali podme-ću požare; rado dave stoku, uništavaju qetinu, kradu stvari iz kuća, izazivaju poplave i ruše mostove i nasipe.Nemani se ničeg ne boje. Čo-vjek im ništa ne može, no od wih su jači pijetlovi. Od wihovog kukurikawa pred

nasred čela, neki su s dugom bradom, nekima drveće raste na plećima i ramenima; ima ih grbavih, ćelavih, krasta-vih, kosmatih, krznenih... Svi su strahovito jaki, mogu da čupaju najveća stabla i da pomiču brda.Wihova djela su zaista divov-ska – oni su usjekli klance u Crnoj Gori, porušili žeqe-zna vrata na Đerdapu, poma-knuli tok Morave; od tragova divovskih stopala nastala su Triglavska jezera. Oni traju i danas kao kamene gromade po visovima planina.Divovi postoje od vremena u kome se čovjek razvio do moći maštawa da stvori divove koji će mu pomoći da opstane.

dIvOvI U MAšTI I zBIQI

našem narodu od dav-nina postoji vjero-vawe da su divovi zai-

sta postojali.U Bosni ima nekoliko gro-bqa gdje su “zaista” divovi pokopani.U Stocu, Hercegovina, nalazi se grad DAORSON sazidan od ogromnih komada kamena, za koji se vjeruje da su ga sazida-li divovi.U Istri je krajem prošlog vijeka iskopan grob kod Huma, a iz wega je izvađen kostur dug četiri metra. O tome navodno postoji zapis.U dolini rijeke Saviwe, Slo-venija, još u narodu traje pri-ča o golemom čovjeku, vlaste-linu KRUMVEJU, koji je bio ogroman kao div iz bajke.Od wega su ostale ruševine dvorca, golema lula i lijeva cipela; od desne je, kaže le-genda, načiweno pedeset pari dječje obuće. U doba Jugosla-vije, sredinom dvadesetog vije-ka, divne priče o slovenačkom MARTINU KRPANU i hr-vatskom VELOM JOŽI bile su obavezna lektira. Kako i nebi kad su ta dva diva bili za-

zoru nemani bježe u paničnom trku u svoja tamna skloništa na planinskim dulibama (do-line pokrivene šumom) i ta-mnim jezerima.Zato je pijetao u folkloru našeg naroda cijewen kao ju-nački borac i pazikuća pro-tiv mračnih sila.Duhovi su naziv za čitav niz fantastičnih bića. Postoje dobri i loši duhovi. Kakvi su u čovjeku duhovi, onakvi su i qudi. Vjeruje se da svaki živi stvor, od biqke do čo-vjeka, ima svog duha.Duh je besmrtan, a tijelo je smrtno. Zao duh može da uđe u čovjeka. Od toga čina nesreć-ni čovjek izgubi razum i umi-re u strašnim mukama.

U

15Bijela p^ela

Narod se sa kraqem, vladom i vojskom povlačio prema jugu. Preko albanskih vrleti po je-zivoj hladnoći, mnogi su umi-rali, ali je do Grčke došao dotada neviđen broj putnika.O stradawu govore srpska grobqa, vojna i civilna, po-dignuta u Grčkoj, Makedoniji, Italiji, Mađarskoj, Wemač-koj, Tunisu, Francuskoj, Ho-landiji, Rumuniji, Belgiji, Austriji, Bugarskoj, Alžiru, Albaniji, Češkoj, Slovačkoj i u Rusiji.Napredujući prema jugu za Srbima, Nijemci su na vrhu Avale našli mrtvog srpskog

ijepi moj narode bi-jelopčelski! Danas želim da vas podsje-

tim kako je prije sto godina započeo Prvi svjetski rat, sa stravičnim razarawem, qudskim žrtvama i drugim strašnim posqedicama. Ne-ćemo govoriti ni o čijem ju-naštvu, što bi narod rekao

L

gROB NEzNANOg JUNAKA

15Bijela p^ela

vojnika. Nije imao identi-fikacionu ratnu pločicu. U xepu su mu našli pušča-nu municiju s tri kovanice od dva dinara. Mrtvi vojnik bio je dječak, što je Nijem-ce navodno "jako potreslo jer ratuju protiv djece." Na

grob su pribili drveni krst s natpisom "Nepoznati srp-ski vojnik".Prvi svjetski rat završen je 1918. godine, a 12. novembra 1936. na tom mjestu podignut je i osvećen Spomenik nezna-nom junaku, koji i danas uzdi-že Srbiju i krasi Avalu.Postoje brojne tvrdwe da je slavni dječak-vojnik bio Su-lejman Balić, rodom iz Duge Poqane između Novog Paza-ra i Sjenice, a za generacije simbol je tragedije i borbe za slobodu.Spomenik je djelo svjetski po-znatog i priznatog hrvatskog

vajara Ivana Meštrovića. Sagrađen je u Splitu od ja-blaničkog granita sa obale Neretve.Osam karijatida odjevenih u narodne nošwe, predstavqaju osam majki s jugoslavenskih prostora ; nose na svojim gla-vama masivan kameni krov mauzoleja i simboliziraju ču-varice vječne kuće besmrtnog junaka.Figura svake "kamene majke" ima više od 12 tona.Na zapadnoj strani pored ula-za u mauzolej "kamene majke", svaka u svojoj nošwi, poreda-ne su ovako: Šumadinka, Hr-vatica, Slovenka, Crnogorka; sa istočne strane : Makedon-ka, Bosanka, Dalmatinka i Vojvođanka.

J. S. Prica

"xaba ga bilo", nego o qepoti qudskog duha izraženoj u naj-težim mukama.Srbija je 1914. godine bila napadnuta sa svih strana; pregažena, rušena, ubijana i paqena, uprkos herojskom otporu.

ad mu dođe vreme za kiselje-nje, kupus mora da stigne iz Futoga. Krompir se nabavlja

iz Ivanjice, višnje iz Oblačine, papri-ka, sveža, suva i tucana, iz Leskov-ca… A po muziku, u Srbiji i šire, do Francuske i Amerike, ide se u Guču. Zna se šta je najbolje i gde raste. I tako već pola stoleća.Fascinacija Saborom trubača u Guči dobija planetarne razmere, i kad se nabrajaju orkestri domaći i oni koji dolaze iz sveta, i kad se prebrojavaju inostrani gosti. U varošici u zapadnoj Srbiji u pet dana Sabora sve se ređe čuje srpski jezik; mešaju se slovenač-ki, makedonski, pa francuski, engle-ski, nemački, ruski, španski, portu-galski… Kao u Kuli vavilonskoj.Da je ta manifestacija i takmičenje najboljih trubača iz Srbije i ino-stranstva nešto zaista autentično, potvrđuju i najveći svetski mediji. Njujork tajms, Tajm, Cajt, Gardian. Oni Guču svrstavaju u najznačajnije festivale koji se ne smeju propustiti. I mnogi po svetu slušaju tu preporu-ku. Statistika je malo zatajila (ko da

KGuča

Piše: Milena Dražić

16 Bijela p^ela

prebrojava goste), ali se posetioci za poslednje 54 godine zaokružuju na nekoliko desetina miliona, a orkestri koji su ih zabavljali na oko 1.500! Da li je objašnjenje te privlačnosti, koja ljude čini zavisnim od trube, u tome što se smatra najboljim lekom za neuroze? Ili što izaziva kratak za-borav dnevnih nedaća? Ili se tamo ide zbog finala, kad se dve stotine trubača nađe na stadionu kraj rečice Bijelice da zasvira himnu sabora “Sa Ovčara i Kablara”, te kad na samom kraju ljubitelji trube na ramenima

ponesu pobednike koji, i u tom po-ložaju, raspale srpska kola, čočeke? I to sve do jutra! Lokalni hroničari beleže kao po-četak Sabora godinu 1951, vašar u porti gučanske crkve, gde su prvi put zasvirala “raspuklim tonovima ulubljenih i pšeničnim testom leplje-nih truba četiri seoska orkestra”, kao predznak velikih događanja. Profesor Nikola Nika Stojić, jedan od osnivača Sabora, koji je odmah ose-tio da tu “miriše” na nešto krupno, zamolio je pisca Branka V. Radićevića za pomoć. Branko je dan pre Sabora doveo novinare iz Beograda. A oni su odmah “ukrali” trubače, odveli ih u kafanu i zadržali do zore. Predve-če, narodu okupljenom u crkvenoj porti, četiri orkestra su zasvirala “Sa Ovčara i Kablara”, pesmu posveće-nu dvema obližnim planinama, koja će postati himna Sabora. Žiri je bio ozbiljan, a ljudi se radovali i plakali. Predsednik žirija je, na kraju, proroč-ki komentarisao: “Vi ne shvatate šta se danas dogodilo. Ovo je početak renesanse srpske trube!” Već te večeri je počelo planiranje re-nesanse trube i narednog Sabora. Potaknuti glasinama i slavom Sa-bora, koja je brzo počela da se širi

17Bijela p^ela

U muzičkom smislu neprevaziđen je doprinos reditelja Emira Kusturice, koji je u fimu “Podzemlje” 1995, sa dve trubačke numere, “Mesečina” i “Kalašnjikov” kompozitora Gora-na Bregovića, digao na noge i Kan i sve zvezde kanskog festivala. Tada su na Azurnu obalu stigli i trubački orkestri Slobodana Salijevića i Boba-na Markovića i, svirajući na Rivijeri, napravili atmosferu koja nikada nije mogla biti ponovljena. Sabor uvek posećuju i smenljivi i smenjeni po-litičari, ali njihovo prisustvo nikog ne uzbuđuje niti doprinosi popular-nosti smotre. Novinarskim poslom boravila sam više puta u Guči. Prvi put čovek naj-pre oseti šok od neverovatne gužve, gustine ljudi, od šatri u kojima se sprema hrana na roštilju ili ražnju. Začuđujuća su preterivanja u jelu i

zemljom, lokalni trubači su s puno nade počeli da osnivaju i uvežbava-ju trubačke orkestre, kakvi su dotad svirali samo na svadbama i vašarima, a ponekad i na sahranama. „Južna pruga”, Vranje, Surudlica, Romi, Vlasi sa granice sa Rumunijom, cen-tralna Srbija, Šumadija, sela zapadne Srbije, sve je to vežbalo srpski folk, kola, čočeke, marševe, pa i španske i meksičke pesme “sa zavijanjem” („La paloma”). Guča je otvorila pro-zor nade za talentovane svirače bez nota, za sluhiste bez stalnog zani-manja, za njihovu decu. Danas, posle 54 smotre srpske trube u Guči, odavde su se proslavili brojni orkestri i talentovani muzičari, a nji-hova se slava širila i do Amerike. Šta je najviše, osim same dobre mu-zike, doprinelo slavi Guče? Najpre, tri slavne žene. Prva je bila glumica i pevačica Olivera Katarina, koja se, došavši u rana vremena, pela po sto-lovima, igrala i pevala do zore, a već je bila slavna posle višenedeljnog go-stovanja u pariskoj Olimpiji. Senzaci-ja je bio i dolazak princeze Jelisavete Karađorđević 1990, a potom, s neba, helikopterom, sletanje Lepe Brene, koja je tada, 1993, bila na vrhuncu, prva estradna ličnost Balkana.

malom prostoru postaje zarazna i masovna. Tada se vidi da je sve to mnogo više od isterivanja besa, da je u pitanju osećaj narodnog duha i tradicije, mesto gde se zaboravljaju razlike među ljudima, a čovek shva-ti ko je. Na početku Sabora svi su putevi ka Guči zakrčeni. Policija kontroliše vo-zače, spasavajući ih od njih samih, da ne izginu i ne pobiju druge. Poslednjeg dana meso je pojedeno, vatre pogašene, nagrade podelje-ne, ulice pometene. Ponegde osta-la koja izgubljena patika, bačene ukradene i ispražnjene tašne i nov-čanici, prazne boce od alkohola, jakne, kape. Žitelji Guče su poči-stili sve. Dobro su unovčili Sabor, pa idu da se ispavaju. Već planiraju za dogodine. A da nije Sabora, naša „Razglednica”

piću, lumpovanje, teturanje, dranje. Od stolova na kojima devojke bez stida, oslobođene suvišne odeće, igraju, pevaju, a trubači im sviraju “na uvce”. Šok izazivaju i dim koji se vije i guši, zvuk koji para uši, bla-to koje mesi i po šest stotina hilja-da pari nogu kad pada kiša, prašina koja se diže po lepom vremenu, av-gustovska vrućina… A to sve dok pridošlicu brzo ne zahvati opšta opijenost ritmom, mirisima pečenja, jačinom zvuka, kiseonikom s plani-na koji se probija boreći se s dimom roštilja. Tako energija sabijena na

bi pisala o Guči kao naselju koje se pominje još u 15. veku, u koje se na-rod sklanjao od Turaka. Pisali bismo o manifestaciji Raspevano Dragače-vo i Saboru tkalja. O umetničkim ra-dovima Udruženja samoukih slikara i vajara i njihovih dela u Domu kul-ture. O prirodnim lepotama s reka-ma, potocima, šumama, pašnjacima, njivama, malinjacima, voćnjacima. Tu je šansa za seoski turizam, koji se ovde lepo razvija. Odmor i mir su zagarantovani, osim u onih pet dana kad planinama odjekuju gu-čanske trube.

zavrteo:

Igor Kolarov

Glavni grad: Brisel

Površina: 30.510 km2

Broj stanovnika: 11.198.000 (2014. g.)

Državno uređenje: višestranačka federalna monarhija s dvodomnim parlamentomEtnički sastav: Belgijanci (Flamanci i valonci) 91,1%, Italijani 2,8%, Marokanci 1,1%, Francuzi 1,1%, Turci 0,6%, ostali 2,6%,Dužina kopnene granice: 1.385 kmveći gradovi: antverpen (450.000), Gent (240.000), Šarlroa (210.000), Namir (110.000)

verska pripadnost: rimokatolici, muslimani, protestanti ostali

valuta: evro = 100 centi

Najpoznatiji svjetski maneken - Pis

Belgija se deli na regione (Flandrija, valonija i grad Brisel), provincije i jezičke zajednice (flamanska, frankofonska i germanofonska).

Sa 342 stanovnika po km² Belgija je jedna od najgušće naseljenih evropskih država.

U poljoprivredi radi svega 2% stanovnika.

Belgijski konj

Poznati Belgijanci: Van Dam i Herkul Poaro

Službeni jezici: flamanski, francuski, nemački

Belgija je mala država u zapadnoj Evropi, sa uskim izlazom na Severno more. Belgijsko - frankofonsko izdanje stripa je

jedno od najznačajnijih i najbogatijih na svijetu, s galerijom likova poput:

Taličnog Toma, Štrumpfova,

Asteriksa i Obeliksa, Gaše,

Marsupilamija, Tin Tina...

Grafički uređuje: Dragan Stojković

Pod šumom je oko 21% površine zemlje.

Belgija je ime dobila po keltskom

plemenu Belgae.

Belgija je jedna od osnivačkih članica Evropske unije i NATO-a. U glavnom belgijskom gradu Briselu nalazi se sedište tih organizacija.

antverpen

Gent Briž

Čuveni Atomium

SLIKARSTVO Belgija je bila jedan od centara renesanse u 15. i 16. veku. Najpoznatiji slikari ovog perioda su Hijeronimus Boš, Piter Brojgel Stariji, braća Hubert i Jan van ajk.

U doba baroka u 17. veku najpoznatiji slikari su Peter Paul rubens i antonijus van Dajk.

Hieronymus Bosch Apokalipsa (gore) i Kristovo nošenje križa (lijevo)

Pieter Bruegel Babilonska kula (gore lijevo) i Seljačka svadba (gore)

Peter Paul rubens Skidanje s križa

anthonis van Dyck

Charles I, kralj Engleske

STRI

P

ZDRavKo ZuPan

ZUZUko

20 Bijela p^ela

21Bijela p^ela 21Bijela p^ela

22 Bijela p^ela

23Bijela p^ela 23Bijela p^ela

24 Bijela p^ela

25Bijela p^ela

U mnogim zemljama svi-jeta zaštićeni su nacio-nalni parkovi, prirodni re-zervati i parkovi prirode, a posebno su zaštićene neke ugrožene biljke.Od koga i koje biljke za-štiti? Biljke su zaštićene od životinja, od prirodnih nepogoda i najviše ljudi. Ljekovite i ukrasne biljke stradavaju ponajviše od nestručnog i prevelikog branja. Tako, na primjer, vrlo ljekovitu biljku, gos-pinu travu, mnogi ljudi u svijetu koriste kao lijek, ali je često uništavaju jer

Pripremio: V. RADOSAVLJEVIć

26 Bijela p^ela

Prelijepi krupni crveni ili ružičasti cvjetovi često su ljepši od onih pitomih. Zbog toga se danas sve više bere i često sadi kao ukrasna sobna biljka. Potrebna joj je zemlja slična onoj na livadi i redovito zalijevanje i to je sve što traži da bi dala prekrasan izgled mjestu na kome cvjeta.

DIVLJI LJILJAn

je beru u velikim količi-nama ili je čupaju iz ze-mlje s korijenom, te tako uništavaju. Neke ljekovite biljke ljudi ne prepoznaju pa ih beru zbog njihovog lijepog cvijeta, a neke ukrasne beru kao ljeko-vite i tako nanose štetu i sebi i biljkama.I što je najgore, ljudi če-sto beru i uništavaju one biljke koje su vrlo rijetke i

i truju sve živo, pa tako i biljke. Naravno, tu naj-prije stradavaju one bilj-ke koje su najosjetljivije, dok korovima nitko ništa ne može. Koliko god ih čovjek brao i uništavao, oni i dalje uporno niču i rastu.Da bi ljudi sačuvali rijet-ke biljke i one koje su u opasnosti da nestanu, donijeli su zakon o za-štiti biljaka i posebno o zaštićenim biljkama, i to svaka država za svo-je. Kod nas je zaštićeno dvjestotinjak vrsta bilja-ka. Najčešće su to ukra-sne i ljekovite biljke, prije svega endemske vrste. To su one rijetke biljke koje rastu samo u jednom di-

ZAštItA BILJAKA

jelu zemlje i nigdje više. Tako je kod nas zaštićeno drvo tisa, zatim runolist, encijan ili vladisavka, lin-cura i mnoge druge. Od rijetkih vrsta koje rastu samo kod nas, i to u vrlo malom broju, zaštićene su degenija velebitka i si-birska kroatika.U zaštićene biljke na ovim prostorima spada i lijepa gorska sasa koja raste po hrvatskim planinama, ali je sve manje ima, jer su je ljudi toliko brali da je na Velebitu i Gorskom kota-ru postala rijetkost.Možda će i njoj zakon o zaštićenim biljkama po-moći da ponovo uljep-šava planinske prisoje i vrleti.

kojima prijeti opasnost da zauvijek nestanu.Ipak, najviše biljaka ljudi unište nehotice ili po-sredno, jer izazivaju ve-lika ekološka zagađenja u prirodi. Porast razvoja industrije, ispušni plinovi iz dimnjaka ili automobi-la, otpadne vode tvornica i mnoge druge ekološ-ke promjene uništavaju Runolist

Velebitska degenija

Smilje

tA DIVnA StVOREnJA

ZAnIMLJIVOStI

27Bijela p^ela

NARCIS je trajna zelja-sta biljka s divnim žutim i mirisnim cvetovima a ime je dobio po lilepom mla-diću Narcisu iz grčke mi-tološke priče, koji je bio zaljubljen u svoju ljepotu. Kod nas se ova biljka po-negdje koristi kao ljeko-vita, ali se najviše uzgaja kao ukrasna.

DAŽDEVNJACI su re-pati vodozemci koji žive po vlažnim staništima i u brdovitim predjelima. Kod nas je najpoznatiji šareni ili vatreni daždevnjak, sa žutim mrljama po tijelu i otrovnim žlijezdama zbog kojih ga se skoro svi ljudi pribojavaju, iako se hrani samo pužićima, kišnim gli-stama i insektima, a ljude nikad ne napada. Ipak ga se treba čuvati i znati da on izlazi iz svog skrovišta samo kad je vlažno vrijeme i kiša, a nikako kad je sušno i bez vlage.

Moja je majka orangutankaMoj otac je orangutana ja sam njihova kći Ankai danas mi je rođendan.

Neki kažu da sličim na bakua neki da sam nalik dječakujer imam mnogo kraću kosui nekakve brkove na nosu.

I sve moje rođake bije glasda nalikuju na neke ljude,ali i one sliče na naspa neka im tako i bude.

MALA ORAnGUtAnKA

DINGO je poludivlji ili podivljali pas koji živi u Australiji već tisućama go-dina i trči po australskim ravnicama. Iako je lijep kao naš domaći, primijećeno je da svakim danom sve više nestaje. Razlog tome su istrebljivanje i ukrštanje dinga sa divljim ili pitomim psima. Tako se može dogo-diti da lijepog dinga jednog dana nestane na austral-skim ravnicama.

GOLUBOVI kakve viđa-mo u našim krajevima ili ih ponekad pripitomljavamo potječu od divljih golubova koji su živjeli po pećinama. To važi i za golubove du-pljaše, grivaše i druge, ali i za nekad “najpismenijeg” - goluba pismonošu koji je nebom prenosio poruke. Kod golubova zanimljivo je i to da se legu više puta go-dišnje, ali uvijek sa po dva jajeta.

28 Bijela p^ela

DOBROSAV BOB ŽIVKOVIĆ, ILUSTRATOR KAD SAM BIO MALI

Dobrosav Bob Živković rođen je 7. maja 1962. u Pirotu. Od rođenja Bob pokazuje izuzetni antitalenat za fudbal, užasno je loš u atletici, najgori u košarci i ekstremnim sportovima. Nije bio ni za ratnika, ni za pesnika, tako da je seo i crtao. Crtao je u osnovnoj školi na časovima likovnog (imao je trojku iz li-kovnog), ali i matematike (i tu je imao trojku), geografije, mu-zičkog. Crtao je u srednjoj dizaj-nerskoj školi posle koje upisuje Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. I dalje crta.

dvestotineidvaipo KoraKa

govarao, rasplašivao i hrabrio. Pored sveg truda sestra može da se rasplače i vrati kući, ali bar si sebe dovoljno pripremio za tu (opasnu) avanturu… U slučaju da nemaš mlađu sestru, možeš upotrebiti mlađeg brata ili nekog druga. Budi oprezan ako na takve puteve pozivaš roditelje.Mame često misle da deca koja imaju avanture ostaju posle njih previše znojava, suviše zadihana, skroz mokra ili blatnjava… Uo-stalom, u jednoj takvoj Šumici, sigurno vlada Promaja!

Nikad mi nećete poverovati, ali ja sam rastao odmah uz jednu divlju, močvarnu šumu.Moja šuma zgnječila se između dve opštine, nedovoljno uglasta da bi bila jedan od parkinga No-vog Beograda, a previše divlja za pitome parkove Zemuna. Dunav je probao da je prisvoji i odmah se popišmanio. Ostao je samo trag reke, velika bara, taman tolika

Za razliku od mama, tate nisu toliko oprezne. Tate se oduševe i odmah počinju da ispravljaju avanturu. Te šumica nije dovoljno velika, te oni znaju jednu koja je suva, te u toj Šumici nema resto-rana, ili se ne može prići kolima... Sve u svemu, vodiće tebe tata u jednu bolju šumu, samo ne baš sada, jer ima da radi...Razne tetke, babe i dede prove-reno ne funkcionišu po šumama i Šumicama. I kad bi svi otpali, ostao bih ja.Naporima jednog pravog Tarzana s Novog Beograda uspevao sam da prevalim tih dvestotineidvaipo koraka, i to maltene bez većih posledica po telo i psihu. Pri tome mi je pomagala činjenica da me je mama za sve stvorila: lukavost lisice, urođena sposobnost za snalaženje u prostoru, hrabost i odvažnost i, sasvim sigurno, bar

da ste je mogli smatrati za jednu malu (takoreći džepnu) močvaru. Grad je prezreo takvu neplanira-nu, mokru i bezobraznu šumetinu i pošao svojim poslom. Kad već niko drugi nije imao vremena i strpljenja da se bavi njom, deca su je prisvojila i prozvala „Šumica“.Put od moje zgrade do divljih močvara ničije zemlje iznosio je dvestotineidvaipo koraka.Naravno, da bi uopšte pošao na put, potrebno je da imaš... sestru (obavezno mlađu). Mlađa sestra služi da bi je terao da pođe, na-

dvestotineidvaipo KoraKa

29Bijela p^ela

Stajao bih kraj prvog šiblja i trnja i pokušavao da hrabro prodrem pogledom, u sumnjivu maglu-štinu koju sam upravo izmislio. Jednostavno, ako sam već toliko hrabar da izmsilim tu silnu tamu koja vlada u šumi, ne možete baš odmah očekivati od mene da bu-dem i dovoljno hrabar da u nju i uđem. Na meni je bilo da na kraju puta izmislim sva ona čudovišta koja me unutra vrebaju, oštreći kljove, šiljeći nokte, škripeći, škr-gućući zubima, pa čak zadovoljno podrigujući pri pomisli na svežu „dečetinu“. Ostajao bih u šoku kad bi se neko od dece izvuklo iz tog nezamislivog užasa na vreli asfalt. Nekako im nisam mnogo zavideo. Oduvek su moje šume bile mnogo zanimljivije od onih njihovih, stvarnih.Stajao bih i zurio u decu koja ciče-ći ulaze i izlaze iz Šumice, čekajući

neki predak Indijanac.Pomalo udela u uspešnosti ekspe-dicije imao je asfaltirani trotoar, koji je, odmah uz zgradu, vodio do same šume. Od onih stvarnih opasnosti vrebala su me dva ili tri mamurna goluba i, u najgorem slučaju, poneka banda histeričnih vrabaca. Kraj njih bih se provukao živ i zdrav i ugledao Šumicu. To je već bio ozbiljan problem. Lako je bilo stići, ali je trebalo ući unutra.

da dovoljno odrastem i smognem hrabrosti za kraj avanture.Prošle su godine, a ja sam prešao neke druge puteve. Nisam našao vremena da opet pređem tih dve-stotineidvaipo koraka.Grad se prikrao i zatrpao Šumicu soliterima.Ja sam ostao s pričom, koju vam džabe pričam. Moje šume više nema, i ne mogu da vam prepo-ručim put u nju.Probajte da nađete neki svoj put.

Značajan opus Dobrovićevog sli-karstva čine i portreti prijateqa i poznatih javnih osoba toga doba. Naslikao je dva Krležina portre-ta – jedan prije ovoga, dok je Krleža nosio bradu, i ovaj iz 1938. godine. Slika je nastala u jednom dahu. On slika svog prijateqa, nekoga koga dobro poznaje. Zato mu je potez si-lovit, brz, siguran jer na platno prenosi ono što u sebi nosi o svom prijatequ i ono što u tom trenutku vidi. Jedna veličanstvena ekspresi-ja. U jednom dahu uhvaćen je čovjek zanesen čitawem kwige, prijateq.

Petar Dobro-vić rođen je u Pečuju 14. januara 1890. Dobrović i se doseqava-ju u Mađarsku iz Slavoni-je. Bave se t rg ovi nom i ugledni su građani toga vremena. Petar odrasta u mnogobroj-noj srpskoj porodici u kojoj se uči i poštuje jezik i kultura mađarske države, ali isto tako se sa snažnim nacionalnim osjećawem uči i weguje srpski jezik, istorija te čuva nacio-nalni ponos. Petar odrasta s još tro-jicom braće. Jedan od wih je i Nikola, ugledni arhitekta koji će djelovati i biti avangarda nekih graditeqskih pothvata u prijeratnom Dubrovniku. Braća Stevan i Đoko pohađali su vojnu školu u Pečuju čiji je u to doba pito-mac bio i Miroslav Krleža. Iz tih dana traje izuzetno prijateqstvo Pe-tra Dobrovića i Miroslava Krleže. Dobrović poslije završetka pečujske gimnazije odlazi u Budimpeštu gdje prvo pohađa Zanatsko-umjetničku školu, a zatim i Likovnu akademiju. Školovawe nastavqa u Parizu gdje će često povremeno boraviti tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. vijeka. Od 1923. do 1925. godine radi kao profesor Umetničke škole u Beogradu. Godine 1934. osniva i vodi večerwi tečaj figuralnog crtawa na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Jedan je od osnivača beogradske Držav-ne umjetničke akademije, čiji je bio profesor od 1937. godine. Dobrović je umro u Beogradu na Savindan, 27. januara, 1942. godine. Veliki dio ostavštine Petra Do-brovića nalazi se u wegovom legatu u Ulici kraqa Petra na broju 36 u Beogradu.

Piše: Borislav Božić, prof.

SRPSKISlIKaRI

30 Bijela p^ela

PETAR DOBROVIĆ1890.-1942.

Portret Miroslava Krleže

Slika, veliki maslinik, lopud, 1928.

Slikarstvo Petra Dobrovića svrstavamo u sam vrh srpskog modernizma. Najčešći su mu motivi pejzaži, portreti, aktovi, a znatan opus mu čini i historiografsko slikarstvo. Crtež mu je naglašen, jasan i čvrst, a paleta koloristički bogata. Po-tez je razigran i nemiran. Veliki maslinik naslikan je 1938. godine, u najproduktivnijem Dobrovićevom periodu. Brzim i kratkim potezima kista gradi bogate i guste krošwe maslina. Plavetnilo neba, uskovitlano snagom trenutne qetwe nevere, provlači se između stoqetnih stabala. A sama stabla maslina kompozicijski su vrlo čvrsto postavqena i čine jasnu pro-stornu arhitekturu slike. Često slika mediteranski pejzaž jer puno boravi u Dubrovniku i okolici.

31Bijela p^ela

1. Po čemu je poznata Gomolava, jedno od najstarijih arheološ-kih nalazišta u Evropi? a) po zlatnoj paradnoj kacigi iz Rimskog carstvab) po zlatnoj carskoj kočijic) po skulpturi imperatora Galerija

2. Kako glasi ime srpskog vojvo-de, župana i kneza koji je u ep-skoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan?a) Đorđe Nemanjićb) Dmitar Nemanjićc) Vratko Nemanjić

3. Azbukovica je...?a) prvobitna verzija azbuke b) brdsko-planinsko područje u Zapadnoj Srbijic) šarena torba tkana od 30 niti

4. Koje godine se u Beogradu pojavio prvi automobil?a) 1897.b) 1899.c) 1903.

5. Kosta Miletić bio je...?a) prvi školovani vazduhoplovac u Srbijib) prvi konstruktor vazdušnog broda u Srbijic) prvi konstruktor balona u Srbiji

KVIZ

Koliko znamo o nama? - broj 1

Pripremio UROŠ PETROVIĆ

6. Šta su sobrašice?a) vrsta sitnih kolačab) trake za vezivanje džakovac) male drvene kućice za odmor

7. Od sedmoro dece koliko je ima-la poznata porodica Nastasije-vić iz Gornjeg Milanovca, četiri sina posvetila su se umetnosti. Samo je jedan od braće bio kompozitor. Njegovo ime je...?a) Momčilob) Živoradc) Slavomird) Svetomir

8. Kako se zove specijalitet tzv. južne pruge, vlaknaste ili kon-časte strukture koji se sprema od čvaraka uz dodavanje crne i bele džigerice, srca, slezine, tankih ili debelih creva i mesa od glave (svinje)?

9. ZAGONETNA LIČNOST On je vitez koji se družio sa “ve-

vericom” i “jelenom” i umeo da kaže deci šta bi se desilo “kad bi drveće hodalo”. O kome je reč?

10. ASOCIJACIJA PETROVARADINSKA TVR-ĐAVA: Ona je simbol Novog Sada i nezaobilazno mesto sva-kog ko dođe u ovaj grad. Zidana

je prema projektu francuskog vojnog arhitekte Sebastijana Vo-bana, inače, vodećeg graditelja tvrđava toga vremena. Poznato je da je izgradnja “Gibraltara na Dunavu”, kako je zbog položaja i važnosti nazvana Petrovaradin-ska tvrđava, trajala 90. godina.”. Zbog svoje zanimljive istorije, izgleda i položaja tvrđava je idealno mesto za nesvakidašnje spektakle.FESTIVAL: Započeo je tokom leta 2000. te godine kada se održavao na različitim scena-ma smeštenim između zgrade Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i leve obale Dunava. Na besplatne koncerte, predstave, tribine i filmske projekcije hrlili su mladi iz gradova širom Srbije. Od 2001. počinje svakog drugog četvrtka u julu, traje nekoliko dana, a njegova lokacija je naj-poznatije vojvođansko utvrđenje. Jedan je od najvećih muzičkih događaja ne samo u Srbiji već i u jugoistočnoj Evropi koji je privukao pažnju stanica MTV i Bi-Bi-Si.SCENA: Na ovom muzičkom hepeningu zastupljeni su različi žanrovi: rok, pop, elektronika, hevi metal, hip hop, drum&bass, pank. Nastupaju svetske i doma-će zvezde, bendovi, popularni di-džejevi. IZLAZ: Za ime tog muzičkog događaja uzeta je engleska reč za izlaz. To nije slučajno. Osno-van je s namerom da se kultura i zabava Novog Sada pokrenu sa mrtve tačke i mladima Srbije pruži neko dešavanje, zapravo neka vrsta izlaza iz inače loše situacije koja je tada vladala u zemlji. U početku je organi-zovan preko Studentske unije Fakulteta tehničkih nauka i Uni-verziteta u Novom Sadu, da bi se kasnije u organizaciju uključilo i više nevladinih organizacija i komercijalnih firmi.

Zakuvao i zamesio Igor Kolarov

Nada je tvrdoglava: jedino ona

zna da čeka.poruku poslao: Komtes Dion

Nikola vujčić (1956.)

ENCIKLOPEDIJA

8 Peva8, sanja8, popi8, pliva8, pa8, razbi8, dobi8, primi8, petlja8, reka8, ispali8.K8?Eto – t8!

za vreme Prvog svetskog rata (1914 -1918), posle povlačenja srpske vojske preko albanije, na ostrvu Krfu (Grčka) osnovana

je Filmska sekcija pri vrhovnoj komandi. Njen zadatak je bio da vojnicima prikazuje filmove dobijene od saveznika, ali i da snima događaje na Solunskom frontu. Deo tih filmova je sačuvan – proboj Solunskog fronta, borbe za oslobođenje Srbije i ulazak srpske vojske u Beograd.

Jezik plavog kita je dugačak kao jedan slon.

Srce plavog kita veličine je manjeg putničkog automobila.

Najveći unutrašnji organ u ljudskom telu je jetra.

Na klaviru se može svirati brže nego na pianinu.

Grafički oblikovao: Dragan StOJKOvIć

Perica žvaće žvaku, i sedi preko

puta svoje bake koja ne čuje dobro.

U jednom trenutku, baka kaže

Perici:

-Sine, možeš ti da pričaš do sutra, ali

ja tebe ništa ne čujem!

MuzIčKO-PrEhrAMbENI MUZIKA-LA-LA-LA

Izbaci uljeza – među donjim jestivim i pijaćim pojmovima, samo jedan od njih nije naziv rok grupe. zaokruži ga, a zatim otvori prozor i proderi se: „Bijela Pčela je najbolji časopis na svetu! Ko misli drugačije, taj verovatno živi u Dortmundu!“

.......................................SPORTANCIJEMAtE PArLOv (1948 – 2008) bio je

jedan od najvećih jugoslovenskih i

hrvatskih boksača svih vremena. Bio je olimpijski pobednik

u Minhenu 1972. godine, svetski

prvak u Havani, dvostruki šampion

Evrope u poluteškoj kategoriji, osam

puta je osvajao titulu prvaka

Jugoslavije i pet puta titulu

najboljeg boksača Balkana. zanimljivo

je da se pre važnih borbi Mate Parlov

pripremao tako što je – čitao poeziju!

HoroSKoP za DEČaKE KoJI SE vrPolJE za vrEME rUČKa važno je da shvatite da mlađi brat ne služi za to da mu crtate brkove niti starija ses-tra za to da je gađate pilećim batacima za vreme ručka kod bake. zdravlje – Manji problemi sa frizurom. ljubav – Nije vam stalo do ljubavi. vi stvarno verujete u ove horoskopštine?

HoroSKoP za DEvoJČICE KoJE SU lUDE za aTlETIKoMIzgledate kao da vas je neko naterao da se bavite atletikom. opustite se malo, nije sve tako crno. Nešto je i ljubičasto. zdravlje – Bavite se atletikom. ljubav – Prestanite da gnjavite dragu osobu. Nije ona kriva što nije mogla da nađe nekog boljeg od vas.

Svake godine se desi oko 13.000 zemljotresa.

PReD-

STAVLJAMO

dje su najljepša lje-ta, najbezbrižniji i najveseliji dječji

raspusti? Na Jadranu, u Turskoj, ili Grčkoj, Tajlandu ili na nekim drugim pozna-tim svjetskim destinacija-ma? Djeca koja preko ljeta iz daleka stignu u Udbinu, u zavičaj svojih roditelja o kome toliko puno slušaju tokom cijele godine, složno i u jedan glas, po čisto lič-kom reći će: ma kakvi, ne, najljepša su ljeta kod babe i đeda. Bez obzira gdje su rođeni i gdje žive, da li u Beogradu, Zagrebu, ili u trećim zemljama, svi rado čekaju kada će ih roditelji spakovati za sunčanu Liku gdje ih sve tradicionalno spajaju rodbinske, prijatelj-ske i komšijske veze. Neki od njih kao Nikola Radaković ili braća Milan i Petar Ajduković provode cijelo ljeto po prostranstvi-ma Like. A kako i ne bi, kada djeci kod baba i đedova vlada potpuna demokracija, kao nigdje na svijetu. Sve se može, sve se smije, sve se hoće, nema riječi – ne. Ljeto u Udbini provode još i Elena i Mirjana Radočaj koje vole da se igraju sa Sarom i Mašom Uzelac koje ih svako ljeto dočekaju u njihovoj rodnoj Udbini. Iz Borče kraj Beograda sva-kog ljeta kod prabake i pra-djeda dolaze braća Dušan i Marko Džakula, dok braća Gojko i Petar Ajduković iz Beograda ljeto u Udbini provode sa Tašom i Dašom Ajduković koje dolaze iz Zagreba.

G

34 Bijela p^ela

Igraju se oko kuće, po dvo-rištu. Rastegne se lastika, počne se veselo brojati i preskakati u istom ritmu. Tu je naravno i neizbježna igra školice, pa razno-ra-zne igre sa loptom. Tko može više, duže i bolje. Ni-kome se ne žuri na spava-nje jer njihova srca žele da se što više ukrade od dana, da se zaigraju zajedno sa krijesnicama, i noćnim

pljanje sijena. Većina njih ima već rezervirane svoje male vile, grablje i vrijedna družina skuplja hranu za duge i hladne zimske mje-sece domaćim životinjama. Na svaku pomoć od unu-čadi, babe i đedovi su po-nosni, a obavezno poslije takvih radnih akcija slijede i nagrade za najmlađe. Posebna radost vlada za Preobraženje, kada se odi-grava veliki lički narodni zbor u Mutliću kraj Udbine. Puno naroda, pjesme, igre i veselja, šarenih balona, i onih nezaobilaznih štan-dova s mnoštvo igračaka: aviona, automobila, teške dječje artiljerije, barbika i ostalih veselih dječjih arti-kala. Iako puno ne razumi-ju teške priče odraslih, to ih ne sekira nego nastoje u igri iskoristiti zajedničko vrijeme jer poslije Preobra-ženja, već sljedećeg jutra ili nakon dva-tri dana, spre-ma se kofere za odlazak iz bezbrižne, prostrane i sunčane Like. Nekako im sa tim koferima i rastan-cima od baka i djedova i ostale rodbine, komšiluka i prijatelja dolazi i kraj ljeta i veselih igri. Kada stignu tamo daleko, već ih zovu prve dječje obaveze, nekog školskog zvono, a nekog glasovi dragih teta iz vrtića, dok babe i đedovi ostaju sami u opet pustoj Lici. Tugu im tokom godi-ne bar nakratko prekine „skajpanje” sa najmilijima, to čudo tehnologije koje upražnjava staračku sa-moću. Ali ono što je bitno, priče sa ličkog ljetovanja kod djece žive tokom cijele godine, sve do novog ljeta. A onda opet ispočetka. Novo, divno, ličko ljeto.

Paulina Arbutina

dranske obale svega je 45 minuta vožnje. Po običaju spakiraju se sendviči sa pršutom i slaninom i uz dobro društvo provod je garantiran. Ima još nešto što lijepo ljeto kod baba i đedova čini još ljepšim. Bakine kuhinje. Oduvijek se zna da bake, po pravilu, kuhaju najbolje, sve ono što njihova unučad voli. A to su ličke police, pa

zvjezdicama. Da sve sti-gnu, a sljedećeg dana sve iznova. A prije toga jedno brzo spavanje na svježem i čistom ličkom zraku na kom se snivaju najljepši snovi. Kako i ne bi kada ova vesela djeca priznaju da kod njihovih baba i đedova nema komaraca. Da, dobro ste čuli – nema komaraca. Pa tko ne bi volio takve slatke noći.Ono što čini ljetovanje u Lici čarobnim jeste, da se ujutro sunčate na plaži, na moru, Rovanjska, Starigrad ili Posedarje, a uveče opet spavate na divnom ličkom krevetu okupanom svježim zrakom. Od Udbine do ja-

onda red pršuta, red slani-ne, teletine, a svako malo zavrti se na nekom ražnju i ličko janje. Ljetovanje u Lici podrazu-mijeva i druženje sa do-maćim životinjama, što klincima uopće nije teško. Igra i briga o svim tim živo-tinjama, koje u gradovima mogu samo na slikama vidjeti, rađaju im priče koje će svojim vršnjacima pričati tokom godine. No, nije sve vrijeme u Lici u znaku igre, jer većina ovih mališana kada zatreba, dobra su desna ruka pri raznim kućnim i poljskim poslovima. Osim čuvanja krava i ovaca, tu je i sku-

rkveno pojanje u pravoslavnim cr-kvama sastavni je

deo svakog obreda, bilo da se radi o bogosluženjima, svetim tajnama krštenja i venčanja ili opelima na sahranama. U želji da ovaj vid muzičke kulture raširi i promoviše među osnovnoš-kolcima Vukovarsko srpsko pevačko društvo „Javor” letos je organizovalo „Malu školu pojanja” u hramu Sv. Matere Paraskeve na Dobroj vodi, na kojoj se okupilo tridesetak učenika iz tri vukovarske osnovne škole, i to OŠ Nikola Andrić, OŠ Siniša Glavašević i OŠ Dragutin Tadijanović.– Ove godine škola je tra-jala samo dva dana, ali će od sledeće prerasti u nešto mnogo veće. Deca će uvež-bavati crkvene liturgijske pesme koje se pevaju na svakom bogosluženju, a sve što uvežbaju će i ot-pevati na bogosluženju u crkvi Sv. Petke na Dobroj vodi, gde mala škola po-janja i vežba. Niko lepše ne peva od dece. Njihovi su glasovi kao poj slavuja,

ako živi u Sloveniji, u Kopru, na moru, Ser-gej kod kuće neguje

maternji jezik, čita knjige na srpskom, odlično poznaje ćirilicu a kad god se pruži prilika, sa mamom i tatom obiđe rodbinu i upoznaje Srbiju iz različitih uglova. Ove godine pripremili su mu “rekreativnu nastavu” u Nacionalnom parku Tara. Hodajući po stazama i bo-gazima, vrhovima i jezeri-ma upoznao je Pančićevu omoriku, Zaovinsko jezero, Perućac i Bajinu Baštu. „Tu se pruža divan pogled na reku Drinu, kućicu usred Drine u Bajinoj Bašti (koja

C

I

35Bijela p^ela 35

objašnjava horovođa „Javo-ra” Aleksandra Krtinić. – U „Javoru” i inače imamo mnogo dece. Svi su dobro-došli i, naravno, ne pravi se nikakva razlika između njih i odraslih. Naš glavni pro-blem je što nam nedostaje zrelih glasova, ali i dečiji glasovi su uvek dobrodošli, kaže Aleksandra. Kada je prošle godine ras-pisan konkurs za finansira-nje programa iz sredstava

grada „Javor” je prijavio dva. Prvi je Škola pojanja, a drugi program je izrada starih instrumenata. U „Ja-voru” su ubeđeni da su oba programa dobra i korisna te da će i deca za njih biti dosta zainteresovana. – Pored promov isanja „Javora” mislim da će to doprineti i popularizaciji horskog crkvenog pojanja kod najmlađih. U saradnji sa veroučiteljima iz tri

vukovarske osnovne škole pozvali smo zainteresova-ne đake s ciljem da nešto novo nauče, da se druže i da ih još više približimo crkvi. Što se tiče ove druge radionice, ona je u planu i pripremamo se za realiza-ciju. Pradavači koji bi decu učili kako se rade stari in-strumenti došli bi iz Srbi-je, kaže predsednik VSPD Javor, Dejan Drakulić.

Slavko Bubalo

je bila i na naslovnoj stra-ni National Geographica), ogromnu hidroelektranu, ali Zaovinsko jezero je naj-lepše”, prepričava nam svoje doživljaje Sergej. Za neku sledeću posetu planira da obiđe i etno- selo Emira Kusturice, Mećavnik ili Drvengrad, da se pro-voza “ćirom”, Šarganskom osmicom, kao i da poseti Višegrad i čuveni most iz romana “Na Drini ćuprija” nobelovca Ive Andrića. Nadamo se da će mu se želja ispuniti i da će nam Sergej svoje utiske i slike sa proputovanja proslediti.

nada Čupković

36 Bijela p^ela

veukupno razgra-nato programsko delovanje Kultur-

no-informativnog centra Srba „Spona” u Makedoni-ji, uprkos nizu teškoća, na-stavilo je i prošle školske godine provođenje dopun-ske fakultativne nastave srpskog jezika u Skoplju

erovatno niste ni-kada čuli za selo Donja Trešnjica u

opštini Mali Zvornik. Vero-vatno ne bih ni ja čula da nije bilo majskih poplava koje su pogodile veliki deo Srbije, Bosne i Hrvatske. I isto tako verovatno nikada ne bih upo-znala divne ljude tog malog sela okruženog nedirnutom prirodom da se nije desila katastrofa koja je odsekla stanovnike sela od osta-log dela sveta: do tada tihi

S

V

vali su na nekoliko dečjih festivala: na literarnim su-sretima „Pišem i stvaram na srpskom”, u selu Lešok ispod Šar planine, u orga-nizaciji Udruženja Srba i

potok, Mirna reka, uz huk i buku do sela dovukao je bukve sa klizišta iz obližnje šume, uništio kuće, puteve, njive… „Ne mogu više da vidim ni vodu ni drveće”, pri-ča nam 12-ogodišnja Milica koja je, zajedno sa mamom, bakom, mlađim bratom Mi-lošem i ostalim meštanima, pet dana bila odsečena od

projekta za održivost fakul-tativne nastave na srpskom jeziku, sa po dva školska časa nedeljno, učenici su se i ove godine, kao i prethod-nih, pripremali za Konkurs Udruženja „Dani ćirilice Bavanište”. Đaci su imali mogućnost da redovno mesečno dobiju list Bijela pčela, koju nam redovno šalju iz redakcije.Iskustva govore da deca ovdašnjih Srba vrlo malo poznaju istoriju sopstve-nog naroda, a pogotovu kulturno nasleđe srpskog naroda na prostorima da-našnje Makedonije.

sveta u strahu i panici šta će biti sa njima. Bujica je nosila sve pred sobom. Ostali su bez struje, vode, osnovnih potrepština, lekova. Našli su se dobri ljudi, među njima prvi učitelj Predrag Spasojević, koji su uspeli šumskim stazama po br-dima da se probiju do sela i u rančevima donesu ne-

- Poražavajuće je da naša deca ne mogu da nabroje zadužbine Nemanjića koje se nalaze na nekoliko kilo-metara od njihovih kuća, u Starom Nagoričanu, Ma-tejču, na Skopskoj Crnoj gori. To ne znači da nisu posetila ove manastire, već da nisu imala priliku da čuju njihovu istoriju. Zato smo odlučili da posetimo i upoznamo manastir Sveti Nikita u selu Banjanu na Skopskoj Crnoj gori i da tom prilikom okupimo sve naše polaznike na času ispred drevne svetinje.

Milutin Stančić

ophodnu pomoć. Od tada, akcija pomoći ovom malom selu ne prestaje. I tako su učitelj, članovi Pla-ninarskog društva „Gučevo” i gosti u avgustu mesecu organizovali 20 kilometar-ski marš po klizištima i po-plavljenim područjima sela Donja Trešnjica, sve do vrha Čavčića, koji se uzdiže nad

i Rečici pored Kumanova. Radom je počelo 2010. godine, dok je u redovnom obrazovnom procesu na-stavu na srpskom pratilo 190 učenika u tri osnov-ne škole: u Kučevištu na obroncima Skopske Crne Gore, Starom Nagoričanu na severoistoku zemlje, i u Tabanovcu.Polaznici nastave učestvo-

Makedonaca iz Tetova, 33 učinika iz Rečice i troje iz Skoplja učestvovalo je na Našem malom filmskom fe-stivalu u Skoplju… Tokom godine u određenim perio-dima nastave posećivali su i koncerte dečije muzike Filharmonije Makedonije, kao i filmske predstave u bioskopu Milenijum u Sko-plju… Tokom sprovođenja

37Bijela p^ela 37

ada imate samo deset godina i kada pobedite već

na prvom velikom takmiče-nju, to zna da bude ogro-man podsticaj za daljnji rad. Upravo to je doživela mala Melani Bosić, učenica četvrtog razreda Osnovne škole u Borovu. Melani je u Osijeku uče-stvovala na atletskom tak-mičenju za učenike od trećeg do šestog razreda u organizaciji Erste plave lige i osvojila prvo mesto u trci na 300 metara za učenice četvrtih razreda. – Od malena volim da tr-čim, meni je to zanimljivo, a usput mogu i da putujem. Ne zanimaju me medalje, lepo je kada nešto osvoji-te, ali više trčim iz zabave, kaže Melani skromno.U ligi nastupaju osnovci iz centara u Zagrebu, Osije-ku, Rijeci, Puli, Varaždinu i Zadru, a Melani je osva-janjem prvog mesta stekla i pravo da nastupi na final-nom takmičenju koje će biti održano 2. septembra u Zagrebu. Njen nastavnik fizičkog od-goja Srećko Ilinčić odmah je primetio njen talenat,

Ki to je razlog zbog koga je odlučio da je prijavi za takmičenje.– Svojom pobedom Mela-ni me veoma iznenadila, a nadam se da je i ona

samo je potrebno da se „utrenira”. Na samom takmičenju najuzbudljiviji trenutak za Melani bio joj je onaj kada je prestigla devojčicu

rećuje jer, tvrdi, zna da rasporedi svoje vreme.– Bavljenje košarkom po-maže mi i u atletici jer je i u njoj trčanje osnova igre, naročito kada igra-mo preko celog terena. U trenutku kada dobijem loptu niko ne može da me stigne, napominje samou-vereno. Melanin uspeh oduševio je i njene roditelje koji nisu očekivali da će ona pobe-diti. Na sledeće takmičenje Melani odlazi u Kulu, što će biti odlična provera pred ono što je očekuje u septembru u Zagrebu.Bez obzira na rezultat, na pobedu ili poraz, Melani ponovo ističe da trči iz za-bave, a dva dana boravka u Zagrebu za desetogodišnju devojčicu biće zaista veliki doživljaj. Njen nastavnik S. Ilinčić, koji je i sam bio veo-ma uspešan atletičar, veru-je u nju i tvrdi da je, ukoliko Melani nastavi da se bavi atletikom, pred njom sjajna sportska budućnost.

S. Bubalo

ovom pobedom bliža od-luci da se posveti atletici. Nažalost, u školi ne postoji atletska sekcija, ali je vrlo moguće da će Melanin primer slediti i ostali, što bi nam omogućilo da for-miramo sekciju jer pored nje ima ovde još talento-vane dece koja u sebi kriju atletski duh, kaže Ilinčić i dodaje da se sprinter rađa, a Melani to sve ima,

koja je vodila. Pre samog takmičenja imala je malu tremu, a u trenutku kada je starter pucnjem iz pišto-lja označio početak utrke, malo se i uplašila. – Trgla sam se, ali se ipak nisam zbunila i uspela sam da u cilj utrčim prva, kaže.Pored atletike Melani se bavi još i košarkom i fol-klorom. To je ne opte-

selom, i delimično spoznali i doživeli svu nesreću koja je zadesila selo. Čitavim putem ih je sa osme-hom na licu pratila i Milica, u patikicama, sa torbicom o ramenu i veselo čavrljala bez imalo straha hodajući po kli-zištu. Sa planinarima je stigla i na vrh Čavčića, gde su do-bili zasluženi lovački gulaš, domaće krofne i ostale đa-konije koje su u zahvalnost za ukazanu pomoć i podršku učitelju i ostalim dobrim lju-

dima spremile vredne ruke seoskih domaćica. Kao prava domaćinka Milica je do sela dovela planinare samo njoj poznatim stazica-ma, puteljcima i prečicama i na kraju dobila zasluženi sladoled i veliku zahvalnost svih učesnika za gostoprim-stvo i ljubaznost. Ali to nije sve: kroz nekoliko dana je Milicu čekalo još jedno, mnogo veće iznenađenje od sladoleda, naime, naša Mica je od planinara dobila bicikl

koga će sa ponosom da vozi po selu. Pored toga Milica je od nekoliko učesnika dobila i počasno ime “carica”, naša carica Milica! Ovaj marš će prerasti u tra-dicionalan i nadamo se da će nam se Milica pridružiti i sledeće godine kao i da će posledice klizišta i poplava biti sanirane i da će ovaj divni narod zaživeti starim načinom života, bez straha i sa puno optimizma.

nada Čupković

Ivana Šargić, Kistawe Dijana trtica, Kistawe vedrana lukić, Markušica

Mirjana Šorgić, Kistawe

Konstantin Bokowa, Daq

tamara Mijoković, Daq

Milica Ivić, Markušica

38 Bijela p^ela

Qetna školaOve sam godine prvi put sam bila u qetnoj školi. Bilo mi je od-lično. Upoznala sam puno prijateqa. Išli smo na kupawe i tamo smo se najviše zabavqali. Natjecali smo se u raznim sportovima. Nešto smo i naučili jer smo imali nastavu. Nije bilo svađa i svi smo se slagali. Najviše mi se svidio odlazak na plažu i natjecawa u odbojci. Lijepo sam se zabavila i voqela bih doći i iduće qeto.

Sawa Dragičević, 7. razr., okučani

Letwa škola ove je godine bila jako dobra. Prvi sam put ovde i bilo mi je zanimqivo. Pevali smo, crtali, išli na more. Upoznala sam se s novim drugaricama i učiteqima. Puno sam naučila i že-lim da dođem i sledeće godine.

nada Ibrahim, 4. razr., Budimpešta

Ove sam godine prvi put u letwoj školi. Već prvi dan bila sam oduševqena. Upoznala sam nove drugarice. Nastava je bila zani-mqiva. Učili smo plesati i pjevati. Kako je padala kiša, nije bilo ništa od kupawa, ali smo zato imali likovnu radionicu, a često smo igrali odbojku.

Swežana Gajičić, 7. razr., okučani

MAMA JE MOJA SVETIWAZašto je moja mama moja svetiwa?Moja mama je za mene svetiwa,jer je rodila mene i moju sestricu.Svetiwa je i zato što nas čuva i pazii slatkim kolačićima mami.Moja mama je za mene svetiwa, zato što ustaje rano a kasno leže,što nikada nije umorna i tužnaveć srećna i nasmejana.Moja mama je za mene svetiwa,zato što čuva našeg tatui našu baku i našeg deku.Kad porastem, želim da budem kao moja mama.

eleonora Jakimovska, 6. razr., selo Rečica, Kumanovo, Makedonija

IzumŽelela bih izum jedan,al' da bude lep i vredan!Natjecawe – da ga sredim,Ulaštim i uredim.Da po wemu ja pišem,Na qubičicu da miriše.Pozlatila bih ga malo, Jer do wega mi je stalo!Velik bi i zlatan bio,Svak bi mu se poklonio.

angelina Majkić, 5. razr., Markušica

Dragan Pajić, Gvozd

Jelena Ćoso, Žegar

nikolina Qubičić, Žegar

nikola Zelić, Žegar

Milan Medić, Markušicaogwen Kladušić, Markušica

39Bijela p^ela 39

LJETNA ŠKOLAMoja sestra nina i ja ove smo godine zajedno išle u ljetnu školu na vir. Kad sam došla, srela sam drugaricu s kojom sam bila lani na pašmanu u školi. Bilo nam je zanimljivo. Išli smo na plažu, a one koji nisu znali plivati naučio ih je učitelj Ivica. No gotovo sve dane padala je kiša, pa smo se rjeđe kupali, a više učili. Upoznala sam nove prijatelje, a posebno drugarice koje su ove godine došle iz Mađarske.

Mirna Podrić, 3. razr., Sisak

Meni je u letnjoj školi bilo dobro i lepo. Igrali smo fudbal, kupali se i učili. Nismo se baš puno kupali jer je padala kiša. Na srpskom jeziku smo mnogo naučili, pa i moja sestra Jelena koja nije znala ćirilicu. Svi smo joj pomagali. Zanimljivo je bilo i na geografiji. Učili smo o Srbiji, gradove, planine, nacionalne parkove, špilje, reke i jezera. Na folkloru smo učili plesati kolo. Siguran sam da je svima koji su bili na Viru u letnjoj školi bilo odlično i da svi žele doći i iduće godine.

Milan Pumpalović, Karlovac

Čika Jovine pesmiceTu možeš da nađešsve životinje i sve voće,ima da se čitakol`ko god se hoće.i još, dragi moji, sto lepih pesama:i o Gaši, i o pčeli,i doručku i večeri,i o maci, i o zeki,i o žabi, i o seki.Zoran Oreščanin, 10 god., Kopar, Slovenija

DžekiMoj pas Džeki baš je frajer neki,pseći dečko maliuvek mi je u glavi.Džeki hoće jestii u krilo sesti,hoće da se pazii stalno da se mazi.Zoran Oreščanin, 10 god., Kopar, Slovenija

Ljeto je velika svetkovinaMore mirišeLjudi se odmarajudjeca plivaju

Marta Badovinac, 6. razr., Rijeka

LekcijaDanašwa lekcija – brojeviGlavni, redni i zbirni.No mi nikad nismo mirni.Kad nastavnica kaže: Stoj!Mi smo kao pčela roj.Ko sad zuji?To nekom sada jedinica juri!

angelina Majkić, 5. razr., Markušica

40 Bijela p^ela

Angelina Majkić, 4. razr., Jagodwak

Tamara šutić, 1. razr., Markušica

Nenad Pavlović, 4. razr., Markušica

Ogwen Savadinović, 5. razr., daq Jelena Ćoso, 1. razr., Žegar

Luka Kladušić, 4. razr., Markušica

NN, 1. razr., Žegar NN, 1. razr., Žegar

41Bijela p^ela

Stefan Kicoš, 7. razr., daq

Marko Trbović, 5. razr., gomirje

viktorija Lalić, 3. razr.

Milomir Blagojević, 4. razr., Markušica

Milomir Blagojević, 4. razr., Markušica

Luka Kladušić, 4. razr., Markušica

N a g R a d N i Z a d a T a K

Uz pomoć cr-teža ispuni ukrštenicu. U rastrira-nim poqima dobit ćeš ime i prezi-me poznatog pjesnika. Rješewe pošaqi na našu adresu.

Ime

Prezime

Razred

Adresa

Odgovor

SKD ProSvjeta - PoDoDbor rijeKaBijela pčelaTrg Sv. BarBare 151000 rijeka

42 Bijela p^ela

Pripremio Dragiša Laptošević

KOWiĆeV SKOK

BROj u NiZu

dOpuNiTe

Za BiSTROuMNe

laViRiNT

Neki čovjek ima četiri sina, a svaki od wih ima jednu sestru. Koliko ima djece u toj porodici?

Pomozi Milici da spremi olov-ku i biqežnicu u torbu.

Krećući se kao skakač u šahu (dva poqa pravo, jedan u stranu) otkrij poslovicu

Po matematičkom načelu koji broj nedostaje?

1. Ko radi ...2. Ko rano rani ...3. Ko drugome jamu kopa ...4. Ko umije ...

RJE{EWA IMENOSLOV

Web-zANIMACIJE

KO TEBE KAMENOM TI WEGA- HQEBOM! :

Nema qepšeg nedjeqnog jutra nego kada mama ispeče hqeb pa nam se wegov miomiris uvuče u sobu, pod ćebe i domami do kuhiwe! Mmmmmm ... A da li ste se zapitali kako, kada i zašto je nastao hqeb?? Ko je izmislio tu tako dra-gocjenu hranu bez koje ne mo-žemo da zamislimo ni jedan obrok?Priča počiwe davno, jako jako davno, kažu još pre 30.000 godina, kada su naši pre-ci jeli nešto slično hqebu napravqenom od skrobnog taloga biqaka. Sa gajewem žitarica priča se razvija malo bliže našoj predstavi hleba. Ali to još uvek nije bilo to. Tek sa Egipćanima priča dobija konačan izgled u obliku tvrdih kolačića od brašna i vode kojima su kasnije dodali fermentisan med i eto čuda: hqeb je nara-stao i postao mnogo ukusniji. Ali, priči i daqe nema kraja: današwi hqeb je skoro kao kolač, nema šta nema u wemu, raznih semena, dodataka i ukus mu je svaki put drugačiji, boqi, puniji pa

BROj u NiZu

Broj 81 (dowi broj je kvadrat gorweg)

KOWiĆeV SKOK

Ko se ne trudi u mladosti, kuku mu u starosti.

dOpuNiTe

1. ... ne boji se gladi.2. ... dvije sreće grabi.3. ... sam u wu upada.4. ... wemu dvije.

Za BiSTROuMNe

U porodici ima petoro djece.(četiri brata i jedna sestra)

43Bijela p^ela

još uz marmeladu, nutelu, med i maslac... uf, boqe da stavim tačku.Osnovne informacije o nastanku hqeba nudi

Wikipedia http://sr.wikipedia.org/wiki/Хлеб koja na linku http://sr.wikipedia.org/wiki/Хлеб_у_средњовековној_Србији nudi i zanimqivu priču o upotre-bi hleba u sredwovekovnoj Srbiji. Zanimqivo je da Srbi poje-du najviše hqeba u Evropi, čak više od 100 kg po osobi. Hqeb je inspirisao i slikara Slobodana Jeremića – Jere-mije, u Pećincima (Srem), da otvori muzej hqeba, gdje su predstavqena razna oruđa za obradu zemqe, naćve za miješewe hqeba, furuna za pečewe itd. Ako vas put nane-se u pravcu Vojvodine, iskori-stite šansu i pogledajte ovaj zaista zanimqiv muzej a do

tada malo pogledajte zvanični sajt muzeja http://www.muzejhleba.rs/

Odabrala: Nada ^upkovi}

znate li kako nastaju imena i prezimena? I šta ona znače? Ako ne znate, čitajte imeno-slov.

CECILIJA - CECA, uglavnom je žensko ime, jedino ga nalazi-mo u Engleza i kao muško ime CECIL (Sesil). Nije često u južnoslavenskim jezicima. U nas se najčešće čuje "Ceca". Ime dolazi iz latinskog jezika od riječi caeles (pridjev), nebeski i imenica caelites-nebesnici, bogo-vi, te riječi Lilia- qiqan: Caeles, caelite lilia. Tako ime Cecilija pre-vedeno znači: nebeski, bogonosni qiqan.

B. Kostić

Muzej hleba Jeremija

ISSN

133

1-54

55

List je sufinanciran sredstvima Savjeta za nacionalne manjine Republike Hrvatske i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije

ČipKO i djed FilipPiše i crta: Borivoj Dovniković Bordo

Izdavač: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA - Uređuje redakcijski kolegij - V.D. glavnog urednika: SRĐAN TATIĆ - Izvršni urednik: LJERKA RADOJČIĆ - Likov ni urednik: BORISLAV BOŽIĆ - Grafički ured-nik: ĐURO BUDISAVLJEVIĆ - Lektor i korektor: DUŠANKA STARČEVIĆ - Kompjuterska priprema: DAMIR BEDNJANEC - Štampa: sKaner STUDIO, Zagreb - List izlazi mjesečno - Tiraž: 1500 primjeraka - Adresa uredništva: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RI-JEKA, Trg. Sv. Barbare 1 - Telefon (051) 330-867, tel./faks 330-873 E-mail: bijelapcela@yahoo.com - IBAN: HR8823600001500150831 - Ubilježeno u Ministarstvu kulture i prosvjete Republike Hrvatske, Sektor informiranja, pod brojem: 757

NAGRADE•Nagrada Grada Rijeke 2005.•Nagrada Sima Cucić 2011.•Zmajeva nagrada 2012.