BALZAK (1799-1850) :

''Predgovor ljudskoj komediji'' ( Pariz, jula 1842.g. ) :

Dajući delu naziv Ljudska komedija, Balzak želi da kaže kako ga je zamislio, kako je postalo, da objasni njegov plan : ''Prva zamisao Ljudske komedije bila je isprva u meni kao kakav san, kao kakav neostvarljiv plan kojim se zanosimo a koji nam se izjalovi, himera koja se nasmeši, pokaže svoje žensko lice, pa odmah zatim raširi krila i odleti u fantastična nebesa. Ali himera, kao mnoge himere, postaje stvarnost; ona ima svoje zakone i svoju tiraniju, kojima se moramo pokoravati.''

Zamisao je postala iz poređenja ljudskog roda i životinjskog sveta – prepirka između Kivijea i Žofroa Sent-Ilera o jedinstvu materije (Sent-Ilerovu pobedu je pozdravio i Gete u svom poslednjem članku). Postoji samo jedna životinja; tvorac je stvorio sva organska bića po jednom uzoru; životinja je osnov koji dobija svoj spoljašnji oblik, tačnije svoje razne oblike, u sredinama u kojima joj je određeno da se razvija; zoološke vrste nastaju iz tih razlika. Balzak ističe da je oduvek verovao da društvo liči na prirodu. ''Zar društvo ne stvara od čoveka, prema sredini u kojoj on razvija svoju delatnost, toliko različitih ljudi koliko ima podvrsta u zoologiji?'' (vojnik, radnik, upravitelj... – vuk, lav, magarac...).

''Ali, priroda je postavila životinjskoim podvrstama granice koje ne mogu važiti za društvo. ... U društvenom životu ima slučajnosti koje priroda sebi ne dopušta, jer on je istovremeno i priroda i društvo.'' – navike životinja su uvek iste, dok se navike i običaji ljudi potpuno razlikuju i menjaju sa civilizacijama.

''Zato je buduće delo trebalo da ima trostruki oblik : ljude, žene i stvari, tj. ličnosti i materijalnu sliku njihove misli; rečju, čoveka i život, jer život je naša odeća.''

''Pisci starih vremena su propustili da napišu istoriju naravi. Petronijev odlomak o privatnom životu Rimljana više nas jedi no što zadovoljava našu radoznalost.''

''Ali, kako da se učini zanimljivom drama sa 3 do 4 hiljade ličnosti koje predstavljaju jedno društvo? Kako da se ugodi istovremeno pesniku, filozofu i masama, koje traže poeziju i filozofiju u vidu potresnih slika?''. Balzak kaže da je ranije shvatao značaj i poeziju ove ''istorije ljudskog srca'', ali nije znao kako da je napiše. Valter Skot – savremeni pesnik koji je dao snagu jednom književnom rodu nepravedno nazivanom srednjim. ''Ličnosti čiji je život duži, istinitiji nego život pokoljenja u kom su sazdane, žive samo ako su snažan odraz sadašnjice. Pošto su začete u utrobi svog stoleća, istinsko ljudsko srce kuca pod njihovim oklopom, a često se u njima skriva i čitava filozofija.''. V.Skot je izdigao roman do filozofskog značaja – uneo je duh starih vremena; istovremeno sjedinio dramu, dijalog, portret, pejzaž, opis; uveo je neprirodno i stvarno, te sastojke epopeje; dočarao je poeziju neposrednošću najprostijih reči.

Ali, V.Skot nije ni nislio da poveže svoja dela tako da čine potpunu istoriju, ''u kojoj bi svaka glava bila roman, a svaki roman jedno doba. Balzak je uočio taj nedostatak povezanosti, i pronašao sistem podesan za ostvarenje svog dela. Opčinjen neobičnošću V.Skota, uvek istog a uvek originalnog – nalazi razjašnjenje njegovog dara u beskrajnoj raznolikosti ljudske prirode. ''Slučaj je najveći romansijer na svetu : ko hoće da bude plodan, neka ga samo izuči. Pošto je francusko društvo trebalo da bude istoričar, ja sam mogao biti samo njegov sekretar. Popisujući poroke i vrline, skupljajući najglavnije slučaje strasti, slikajući karaktere, odabirajući najavažnije društvene događaje, praveći tipove spajanjem većeg broja oznaka istorodnih karaktera, možda sam mogao uspeti da napišem ... istoriju naravi''.

Pisac može postati slikar ljudskih tipova sa više ili manje istinitosti i uspeha; ali ako želi slavu, potrebno je da izuči uzroke ili uzrok društvenih pojava, skriveni smisao u tom ogromnom skupu lica, strasti i događaja. Pošto traži taj uzrok, taj društveni pogon, Balzak razmišlja o prirodnim načelima, traži ono ''čime se društvo udaljava ili približava večnom zakonu, onome što je istinito i lepo''. Takođe, delo mora imati i svoj zaključak – ''Tako naslikano, društvo bi moralo nositi u sebi i uzrok svog kretanja''.

Pisac mora imati utvrđena mišljenja o moralu i politici, mora sebe smatrati za vaspitača ljudi (- citira Bonalda). Balzak daje zakone na kojima se njegovo delo zasniva : ''Čovek nije ni dobar ni rđav, on se rađa s nagonima i sposobnostima; društvo ga ne kvari, kako je mislio Ruso, no usavršava i čini boljim; ali koristoljublje razvija u njemu rđave sklonosti. Kako je hrišćanstvo, a naročito katolicizam ... savršen sistem za suzbijanje izopačenih ljudskih sklonosti, ono je najvažniji sastojak društvenog poretka.''

Ako je misao, ili strast koja sadrži u sebi misao ili osećanje, društveni sastojak, ona je isto tako i razoran element. Po tome društveni život liči na ljudski. Vera (hrišćanstvo je jedina moguća vera) i monarhističko načelo – ''Ja pišem u svetlosti dve večne istine : religije i monarhije, dve nužde koje su proglasili savremeni događaji''.

Pisce koji imaju nekakav cilj, ''svakog čoveka sa ličnim doprinosom u oblasti ideja ... smatraju za nemoralnog. Uostalom, prekor zbog nemoralnosti ... poslednji je prekor koji ostaje da se da kad nema šta drugo da se kaže pesniku. ... Kad hoće nekoga da ubiju onda ga optuže zbog nemoralnosti'' (Sokrat, Isus).

''Pri opisivanju celog društva, u svim njegovim vrenjima, dešava se, mora se desiti da u nekom spisu ima više zla nego dobra, da neki deo freske predstavlja neku grupu grešnika, a kritika odmah drekne na nemoralnost, ne vodeći račua o moralnosti kog drugog dela koji treba da čini savršeniju suprotnost sa prvim. Pošto kritika nije poznavala glavni plan mog dela, ja sam joj praštao...'' – prestupi, zločini, dela za osudu, uvek su ''kažnjeni od strane ljudi ili boga, javno ili tajno. Ja sam boje postupao no istoričar, ja sam slobodan. ... Istorija ne mora težiti ka idealno lepom, kao roman. Istorija jeste ili trebalo bi da bude ono što je bila, dok roman treba da bude bolji svet. ... Ali, roman ne bi značio ništa kad u toj uzvišenoj laži ne bi bio istinit u pojedinostima''. V.Skot je netačno slikao ženu u pogledu ljudskih osobine (razlika protestantkinje i katolkinje) – da je bio katolik, možda bi ''slikao strasti sa svim njihovim prestupima i kaznama, sa vrlinama koji im nagoveštava pokajanje. Sve što je čovečansko, strast je. Bez nje bi nam bili nepotrebni i vera, i istorija, i roman, i umetnost.''

Balzak poriče da pripada senzualističkoj i materijalističkoj školi (-''dva lika jedne iste stvari, panteizma'') – ''Ja nimalo ne verujem u beskrajni napredak društva; ja verujem u pobedu čoveka nad samim sobom.''

Balzak kaže da je ''stalnim, svakodnevnim, tajnim ili javnim pojavama, postupcima pojedinaca, njihovim uzrocima i zakonima'', pridao isto toliko značaja koliko istoričari javnom životu naroda. ''Ja sam sto puta morao da uradim ono što je Ričardson uradio svega jedanput. ... Treba biti Rafael pa stvoriti mnogo bogorodica''. Ističe koliko u njegovom delu ima ''ličnosti besprekornih sa gledišta vrline'', i onih koje ''rešavaju teški književni problem ... da se učini zanimljivom neka ličnost puna vrlina''.

Nije bilo lako naslikati 2-3 hiljade upadljivih ličnosti jednog doba – ''taj broj lica, karaktera, to mnoštvo života zahteva okvire''. Zato se njegovo delo deli na 6 knjiga = Studije naravi, koje čine opštu istoriju društva, zbirku svih njegovih dela. Te knjige odgovaraju nekim opštim idejama – svaka ima svoj smisao, svoje značenje i izražava jedno doba ljudskog života.

- slike privatnog života : opisuju detinjstvo, mladost i njene greške.- slike provincijskog života : opisuju doba strasti, računa, interesa i slavoljublja.- slike pariskog života : daju sliku sklonosti, poroka, i svih razuzdanosti koje izazivaju naravi

svojstvene prestonicama u kojima se istovremeno sreće krajnje dobro i krajnje zlo.Svaki od ova 3 dela ima svoju lokalnu boju : društvena protivrečnost Pariza i provincije daje

ogroman materijal : ''Ne samo ljudi, nego i glavni događaji izražavaju se pomoću tipova. Ima prilika koje se sreću u svačijem životu, tipičnih fraza i tu sam tačnost najviše tražio''.)

- slike političkog života : prethodne 3 knjige slikaju društveni život, a ovde su dati životi izuzetnih ljudi koji predstavljaju interese mnogih ili svih, koji su u neku ruku izvan svakog zakona.

- slike vojničkog života : slika društva u njegovom najsilovitijem vidu (zasad najnepotpuiji deo).- slike seoskog života : najčistiji karakteri i primena velikih načela poretka, politike i morala.To je temelj pun ličnosti, pun komedija i tragedija, na kom se podižu Filozofske studije – prikazuju

društvenu moć svih dejstava, naslikana su, osećanje po osećanje, pustošenja misli. Prvo delo je ''Šarginska koža'' – spaja Studije naravi i Filozofske studije ''prstenom gotovo istočnjačke fantazije, gde je i sam život naslikan u borbi s žudnjom, izvorom svake strasti.''

Iznad njih biće Analitičke studije – od njih je objavljena samo ''Fiziologija braka''. ''Ogromnost plana koji obuhvata istovremeno istoriju i kritiku društva, analizu njegovih bolesti i

pretresanje njegovih načela, dopušta mi ... da svom delu dam ime pod kojim se danas pojavljuje : Ljudska komedija. Da li je to sujeta? Ili samo pravičnost? O tome će odlučiti publika, kad delo bude dovršeno.''

predavanja :

Balzak nije pridavao značaj manifesta ''Predgovoru'' – on je trebalo da preporuči delo svetu. Poneki prejak izraz, prejaka ambicija koja je tu izneta, bila je verovatno u službi ''marketinga''. Ton je izabran u odnosu na naučničke tekstove. Upadljivo ukazivanje na analogiju ljudskog i životinjskog sveta – tiče se ondašnje publike koja sve više veruje u prirodne nauke. Ono što nema takav diskurs prestaje da bude zanimljivo.

Predgovor nije uvek jasan; Balzakova misao se kreće u nekoliko nivoa. Najpre govori o prirodi stvaralačkog procesa : postavlja teoriju po kojoj je stvaranje u isto vreme

iracionalni momenat (mašta - romantičari), i racionalno mišljenje (objektivno posmatranje, izučavanje, poredi ga sa naukom – realisti) : ''himera'', ali ''ona ima svoje zakone'' – skok sa jednog nivoa razmišljanja na drugi. Posebno naglašava otkriće ideje o uticaju sredine na razvoj vrste (karaktera), koju Balzak prenosi na teren književnog stvaranja.

Definicija romana je takođe dvostruka :1.- istorija naravi – postati slikar ljudskih tipova2.- istorija ljudskog srca – izraz romantičarske poetike postati pripovedač drama unutrašnjeg života.Ovo dvoje je u vezi sa kategorijom istinitosti – roman je objektivna istorija naravi, ali postoji jedna

univerzalna ravan, koja se tiče ljudske osećajnosti, i samo uz to dvoje može se postići istinitost. U svestranosti života Balzak pokušava da bude takmac prirodi.

Petronija pominje kao prvog koji je posvetio prozu privatnom životu lika (u ''Mimezisu'' je Petronijeva uloga tako i shvaćena). To je mesto gde se Balzak oprašta od analogije koju je prethodno izneo – kad se setio Petronija, više nema potrebu za prirodnjacima. Vraća se na san i himeru - ističe poeziju ljudskog srca, ne više tipove ljudske prirode.

Balzaku je samo jedna stvar relevantna – ideja o uticaju sredine na životinjski svet, odn. na formiranje karaktera. (čvrsto uporište u prirodnim naukama).

Valter Skot uvodi jedan tip istorijskog romana. Stendal poriče veličinu V.Skota i daje prednost mmeDeLafajet. Balzak je lukaviji i pokušava da ga u svoje svrhe ''funkcionalizuje''. Nije reč o različitim čitanjima već o odnosu pisaca 19.v. prema svojoj savremenosti – to je poseban problem, prema kome se pisci posebno postavljaju (što više postaju profesionalci). Odnos prema savremenosti je vrsta repera (- kad Balzak i Stendal – pišu romantizam je još uvek živ). Stendal savremenike prezire – ''imaću čitaoce tek 80-ih god.''; Balzak živi od književne savremenosti, na sve reaguje. Tolstoja ne zanima ga književna sredina, on sa prezirom i piše i prima pisma iz redakcija; Dostojevski – kao i Balzak, sav u odnosu prema književnoj sredini.

Balzak kod V.Skota nalazi bar dve vrednosti (koje teško da se mogu utvrditi) : 1.- postizanje filozofskog značaja, dubine misli; 2.- roman postaje žanrovska sinteza, tj. slivanje svih karakteristika drugih žanrova (- to je Balzakova pretpostavka koja se kasnije pokazala tačnom).

Filozofski aspekt se ne može učitati u Skotove romane. Balzak ''nalazi'', učitava u Skota ono što mu je potrebno, ono što je sam želeo da ostvari – roman koji u sebi sintetiše dostignuća svih žanrova.

Balzak ističe značaj piščevog stava – pisac mora biti posvećen načelima. On ističe katoličanstvo i monarhizam (- to ne razotkriva pun značaj ove tvrdnje – tek romani kao ''Luj Lamber'' otkrivaju punu suštinu). Balzak nije verovao u crkvu i monarhiju kakve je video u svom vremenu, već u idealnu projekciju to dvoje. To je temelj Balzakove poetike – on ne može da opiše ni pansion bez iznošenja opštih načela. Načinom na koji on obrazlaže svaj stav prosijava jedan antropološki pesimizam : demokratija je za njega vladavina rulje; ne veruje u rusoovsku ideju da je čovek po prirodi dobar ali ga društvo kvari. Balzak nije mogao biti monarhista ni liberal. On je živeo samo među knjigama i kod izdavača.

Balzak se bavi i etičkom funkcijom književnosti – polazi sa stanovišta kritike koja bi mogla biti upućena njegovom romanu (''više zla nego dobra''). On uvodi kategoriju književne pravde preuzetu iz klasicističke poetike – da budu po pravdi kažnjeni ili nagrađeni likovi. Ali pre bi se moglo reći da u njegovim romanima zli ne bivaju kažnjeni - nema ravnoteže između pozitivnih i negativnih likova (Votren postaje prvi čovek policije). Balzak u vezi sa ovim krupnim pitanjem govori i o zanimljivosti (nije on kriv što je pokazivanje zlih zanimljivije).

Na kraju dolazi do zapažanja da ostaje nerešiv književni problem kako da se učini zanimljivom neka ličnost puna vrlina – ''Treba biti Rafael...''. On to pitanje nije ni rešio, što se vidi u ''Izgubljenim iluzijama''. Dobre ličnosti nisu naprosto realistički motivisane.

Ali ono što je sigurno Balzakova odluka je da je roman i kritika društva. Balzak tu funkciju priznaje (''moja predstava društva je uvek analiza bolesti'').

Balzak je postavio društvo samo kao skup pojava koje daje roman (istoričar i sekretar – ono što je objektivno daje osnovu vrednosti romana). Odnos opšteg i pojedinačnog – pisac pojedinačnom daje opšte preko tipa, koji kod Balzaka ima najviše značaj sociološki reprezentativne pojave (trgovac – tip koji je složen prema mnoštvu crta). Prema tom tipu romansijer pokušava da protumači stvarnost. To je ono što ga snažno određuje kao realistu.

Balzak teorijske stavove iskazuje u onim delovima romana koji imaju metafikcijski karakter – delovi gde se iskazuje stav o književnosti. Balzakova imanentna poetika koja nam može razotkriti preplitanje romantičarske i realističke teksture.

I ovaj predgovor unosi Balzakovu trojnu podelu kao i ostali njegovi spisi. Već i naslovi pokazuju

opsednutost naukom. On ne govori o romanima nego o studijama1. studije naravi – slike privatnog, provincijskog, pariskog, političkog, vojničkog i seoskog života2. studije filozofske – Serafita, Šagrinska koža 3. studije analitičke

++Pismo grofici Hanskoj : ''Studije naravi slikaće sve društvene posledice, a da pri tom ne budu zaboravljeni nijedna životna

situacija, nijedna fizionomija, nijedan karakter čoveka ili žene, nijedan način shvatanja života, nijedno zanimanje, društveni sloj ili francuska pokrajina, niti išta što pripada detinjstvu, starosti, zrelom dobu, politici, pravdi ili ratu.

Kada to bude postavljeno, istorija ljudskog srca izatkana do poslednje pojedinosti, istorija društvena izrađena u celini, predstavljaće osnovicu. Neće tu biti reč o izmišljenim stvarima : to će biti ono što se svuda događa.

Drugi sloj, to su Filozofske studije, jer posle posledica dolaze uzroci. Pošto vam u Studijama naravi budem naslikao osećanja i njihovo dejstvo, život i njegov izgled, u Filozofskim studijama ću reći zbog čega postoje osećanja, u čemu se sastoji život. ...

Zatim, posle posledica i uzroka, doći će Analitičke studije, u koje spada i Fiziologija braka, jer posle uzroka i posledica, treba istraživati i načela. Naravi predstavljaju prizor, uzroci su kulise i pozorišna mašinerija, a načela to je sam autor.''

- ''Autentičan pisac stvara svoje ličnosti od beskrajnih pravaca svog mogućeg života''.

+++Balzak se često u laičkoj čitalačkoj svesti uzima kao simbol realističkog romana. Ali dela realističkih

pisaca uopšte su impregnirana predubeđenjima. Balzak, koji se divi V.Skotu, divi se i Hofmanu, ali nekako se Hofman i elementi romantičarskog nasleđa jedva pominju.

Za Balzaka ne postoji problem sukoba realizma i romantizma. Romantizam je za njega velika književnost. On nije imao nameru da ''sruši romantizam i uspostavi realistički roman'' – on o tome ne razmišlja. Na početku karijere on je pod uticajem romantičara. ''Traganje za apsolutnim'', ''Šagrinska koža'' su plodovi romantičarske inspiracije.

Sa druge strane, kod njega postoji realistički impuls - postoji strasna težnja da svaka pojava društva bude analizirana i objašnjena. ''Seljaci'' – sublimiraju sve Balzakove realističke intencije;. najviše su obeleženi sociološkim interesovanjima. On pokušava da stvori iluziju spoznavanja zakonitosti u ljudskom društvu. Francusko društvo biće istoričar a ja njegov sekretar (tajnik).

Balzak se uzima kao rodonačelik realističkog romana kod koga je jako izražena svest o čovekovom mestu i snalaženju u društvu; on se često udubljivao u taj sociološki aspekt života. Balzak se, uz Stendala, prvi latio da prikaže društvenu stvarnost. Ali, za razliku od Stendala, on sve stavlja pod analizu – strast za podrobnim objašnjenjem. Već u prvim romanima – opservacija, naučna objektivnost.

Romantičarske crte u Balzakovom delu : 1.- u kompoziciji – npr. ''Šagrinska koža'', iako i tu postoji potreba za realističkom motivacijom –

ono što junak traži je uspeh u društvu, bogatstvo..., želi da romantičarsko nasleđe iskoristi u realističkom romanu.

2.- u gradnji likova – već u prvim romanima samovoljnu romantičarsku maštu obuzdava trezvenom analizom tipičnih pojava. Rafael je motivisan realistički; Votren - demonska snaga, ali i realistička motivacija. Danijel d'Artez - anđeoska figura, ali nije spuštena da realističke motivacije.

1829.g. – objavljuje ''Šuani'', i narednih 7 godina Balzak je najviše Hofmanovac. Tih godina piše čitavu seriju romana : ''Luj Lamber'' (jedini roman gde postoji biografska crta – svedenborgovska filozofska tradicija); ''Šarginska koža'' (elementi fantastike); ''Traganje za apsolutnim'' - sve je to romantičarski inspirisano.

Po nekim mišljenjima, Balzak je 1837. (prvi deo ''Izgubljenih iluzija'') otkrio način sublimiranja svojih romantičarskih sklonosti i realističkog prosedea, i vezivne funkcije lika (npr. Votrena). Realistička praksa nije počela 1837. – početke je Balzak verovatno našao još u publicistici. Odatle on, kao i Stendal, iznosi neko iskustvo pisanja. Balzak – ''pisac mora 10 god. da prođe šegrtovanje''. Novinarski žanr – crtice koje pokušavaju da donesu neku sliku urbanog života – popularno u mnogim pariskim novinama.

U predgovoru za ''Muzej starina'' – izuzetno važni Balzakovi iskazi.U pismima su neki od problema Balzakove poetike jasnije izraženi nego igde drugo. Za Balzaka su važne dve stvari = pokretačke sile čoveka : 1.- ljudski interesi – koji su pre svega

materijalni; 2.- ljudske strasti – koje i čine da nešto postane romaneskni materijal. Sve figure su pre svega potresene jakim strastima (Sve što je ljudsko, strast je). Strast je kod njega često materijalna, ali ne uvek – postoji neka vrsta duhovne strasti, ali ona je u Balzakovoj optici jednako ubilačka.

Kod njega se mogu pronaći oba tumačenja tipičnog – i univerzalni tip i ono realistički, sociološki reprezentativno (iako pre ovo drugo). Ova 2 tipa se ukrštaju Radi se o kombinovanju fikcije i činjenica, prožimanju individualnog života i socijalne sredine.

Kod Balzaka tip i tipično znači uopštavanje. Pitanje o tipu i tipičnom može se dalje raslojavati. Lik tvrdice u ''Evgeniji Grande'' – tip u univerzalnom smislu.

Ali junaci realističnog romana su jako individualizovani – tako da u koncepciji junaka postoje dve nespojive težnje, dve protivrečne odrednice. Što je više junak tipičan manje je individualizovan, i obratno. Svaki pisac to različito rešava. ''Seljaci'' – jedan trgovac je prvo predstavljen u tipičnom ključu. Onda Balzak ''oživljava'' figuru – ''knjige mu vodi pošten čovek...'' – antropološka dimenzija. Trgovac predstavljen kao reprezentativna pojava, ali mu Balzak da je individualnost.

U ''Izgubljenim iluzijama'' javlja se jedan krug likova koji su atipični, odudaraju od realističnih likova. Povlašćena balzakovska lica – balzakovo zastupaje vrednosti. Kad njih uvodi u romane, Balzak odustaje od realizma i u pogledu motivacije i u pogledu realističke motivacije. (?)

Balzak nema roman sa jednim središnjim junakom, junaci se javljaju u parovima (po suprotnosti) Postoje 2 perspektive. Balzak poriče da piše romane – kaže da piše drame, hronike, istorije.

''ČičaGorio'' – istinita drama. ''Istina ljudskog srca je univerzalna istina''. ''Čiča Gorio'' : dvostruka ''drama'' – sa istinom prizemne boje i univerzalnom istinom.Izuzetno složena kompozicija – ima 3 narativna središta : 1.- Ežen – reper mogućnosti mladog čoveka u Parizu. – to je roman koji prikazuje jedan duhovni

razvoj (roman obrazovanja - jedna okosnica...) 2.- Votren – koji nastoji da zagospodari Eženom. Energetski izvor zapleta3.- Čiča Gorio – problem za sebe, Balzak ga osvetljava sa više aspekata, u više ključeva - raspon od

sociološke reprezentativosti do mogućnosti da bude preveden u neku višu literarnu kategoriju.

Rastinjak ima dvostuku ulogu : 1.- on je posmatarač – samo iz njegove perspektive se saznaje šta je bilo sa Gorioom. Sveznajući

pripovedač počinje roman, ali kasnije - koliko god prikazivao Rastinjaka, toliko ga koristi i kao fokus (akter, učesnik u drami, u kome se ukazuje ljudska priroda).

2.- on je i posmatran – i sa simpatijama i sa ironijom. Taj odnos Balzak pokazuje pre svega komentarom. Kad stigne kod vikontese, a već je prethodno štošta saznao i od Vorena i od drugih... - vikontesa (lepa i pametna, razočarana u ljubav), istovetno govori o društvu kao i Votren. Kad Rastinjak razmišlja o sugestijama Votrena i vikontese ''seti se nekih zavodljivih ponuda... Rastinjak izabra dva puta...'' – tako Balzak izaziva i simpatiju i ironičan odnos (kod čitaoca) prema Rastinjaku, i onda iznosi autorski komentar : ''Još je bio pravo dete...'', koji ima ulogu da kontroliše naš odnos prema junaku. (reflektor, Balzak je samo uz njega, preko njega uvodi autorski komentar).

Sudbina Gorioa je tipična (mogao je naći takav primer u svojoj okolini, ali dao mu je sociološku

reprezentativnost) – priprosti mlinar koji se obogatio mahinacijama... Balzaku uspeva da ga pretvori u ''hrista očinstva'', a da to ne zvuči lažno. Važan ključ : u I polovini romana govori o poreklu Goriovog bogatstva – ratni profiter (''Izvan svoje struke, kad nije bio u svom mračnom dućanu, on je bio glup i prost...'' – bez duhovnog interesovanja), ali na kraju o njemu patetično govori – ''hrist očinstva'' (to govori dvosmisleno - postojanje tragične krivice). Priča o Goriou je data iz Rastinjakove perspektive – on je prvo prikazan kao glupak, ali kasnije ima čak i trenutke prosvetljenja – važna je ta uzlazna linija. + 1819, opis sredine, pansion Voker – često sve to ima metaforičnu ulogu.

Rastinjak – mladić koji uči načine uspeha u pariskom društvu. On prvo namerava da uspi na častan način, ali brzo napušta studije pod uticajem pariskog sveta. Uočava naličje visokog društva – nije samo Votren taj koji sa pesmistične strane gleda pariski život, to prvo radi gđa deBozean (još pre Votrena govori Rastinjaku - racionalizacija zločina). Antropološki pesimizam – Balzak ne veruje u opstanak moralnih, ljudskih vrednosti + ne veruje u očuvanje ljudske ličnosti (izuzev anđeoskih likova). Balzakovi junaci nisu kao Ž.Sorel koji na kraju pristaje i na smrt. Ežen na kraju prihvata Votrenove savete, Evgenija zvecka dukatima.

Sve u romanu se može uzeti kao građa Rastinjakovog učenja. On je plemenit, mudar, ima životnu filozofiju, ali on je i učesnik u drami, on deluje, i kadar je da bude sebičan i neiskren. On etički ispravno procenjuje ljude, on čak žali čiča Gorioa, ali (videći kakvo je francusko društvo) uzima od majke i sestre poslednje novce da bi otišao na bal, radi isto što i Gorioove kćeri (njegova ljudska propast) – upravo takav čovek, svestan moralnih vrednosti, postupa tako da poništava to otkriće vrednosti. To je trenutak u kome počinje Eženov kraj.

Čovek je za Balzaka razvojni proces, menja se – tako da Rastinjak iz ''Čiča Gorioa'' može biti neko sasvim drugi u nekom kasnijem romanu. U ''Sjaju i bedi kurtizana'', Votren potpuno gospodari njim, čini od njega šta hoće - u Eženu se gasi svest o vrednostima, on postaje ljudska ništarija.

Balzakov svet nisu samo realističke figure, već i 2 vrste figura koje potiču iz romantizma (mada su ubedljivije figure čiča Gorioa, itd).

U Votrenu se ogleda ono što je osnova celog Balzakovog napora da se iz romantizma, ne odbacujući ga, stvori realistički prosede. Votren – kralj podzemlja, filozof zla, romantičarski demon – atributi koji se vezuju za satanu : riđ, hramlje – ''u društvo se može ući ili kao đule ili kao kuga''; Votren se usredsredi na neko biće, npr. Rastinjaka, i postiže da ga ovaj obožava – to je demonska snaga (isto kao kod Hofmana u ''Đavoljim eliksirima'') (Poklen – uvek nova imena u romanima za isti lik). Balzak je realista i njegov problem je kako da saobrazi crte demonske romantičarske figure realističkom prosedeu – mora uvesti motivaciju koja nije romantičarska : Votren je homoseksualac – tako je ova figura demonskih svojstava spuštena u svet realističkog romana (prizemljuje je), tako da to može primiti realistička optika.

Balzak teži potpunosti, da sve bude prisutno u njegovom romanu : naspram demonskih likova, nalaze se anđeoske prirode – Danijel dAtrez, anđeoska figura koja nije kao Votrenova spuštena do realističke motivacije.

Ali sve njegove figure su pre svega potresane snažnim strastima. Obična vratarka koja ne ispoljava nikakve osobine, u trenutku kada se javi mogućnost da dođe do bogatstva, smišlja stravične stvari da to ostvari – to je izraz te strašne strastvenosti njegovih likova (- u romanu ''Rođak Pons'').

Ispod svega toga Balzak hoće da stvori iluziju spoznavanja zakonitosti u ljudskom društvu.

Balzakovi romani teže utisku nedovršenosti – kraj ''Čiča Gorioa'' može biti početak novog romana. To je uslovilo pojavu nekih tematskih proširenja – tumačenju sveta nema kraja, treba se stalno upuštati u nova tumačenja. Mnogobrojni efekti Balzakovog tematskog narastanja –200 figura koje se ponavljaju kod Balzaka; Rastinjak nije samo figura, on je ''džak tema''.

Takođe, u svakom Balzakovom romanu pojavljuje se neki broj likova koji se ne pojavljuju u drugim romanima. Gđa Voker se ne javlja nigde više, ali ona je svojom nezavršenošću (što se tiče prošlosti i budućosti) ipak završen lik. Rastinjak se pojavljuje u ''Šarginskoj koži'', ali središnji deo njegove priče je u ''Čiča Goriou''. Grofica de Resto je u ''Čiča Goriou'' imala epizodnu ulogu, a u ''Tvrdici'' je ključan...

Balzak stvara novi oblik romana, i profiliše čitaoca koji će moći da čita njegov roman – skreće pažnju čitaocu šta ima da čita. On ''konstruiše'' svog čitaoca i kroz autorski komentar (koji nema samo interpretatorsku ulogu). I Stendal i Balzak uključuju u roman lice koje nije ni Balzak ni Stendal. Komentar se mora uzimati kao piščev potez kojim on konstruiše i roman i čitaoca. Ne treba uzimati kao ''da je Balzak to mislio''. Reč je o sekundarnoj narativnoj komponeneti dela.

Uloga autorskog glasa koji se odmah oglašava : Balzak brzo prelazi na raspravu koja ima metafikcijski karakter – objašnjava prirodu fikcije koja će se pred nama odigrati. Istina se određuje i kao lokalna (- ''lokalna boja'' se pojavljuje u okviru romantičarske poetike, ali to realisti preuzimaju kao dokaz šarolikosti sveta), i kao univerzalna. To je glavno obeležje Balzakove realističke istinitosti. Ali pitanje autorskog komentara se ovim ne iscrpljuje.

Roman ''Seljaci'' je neuporedivo više ispunjen lokalnom bojom, i ima više metafikcijskih komentara (''nema izmišljenih reči'', ali ima autorskog komentara).

Komentar kod Balzaka kao da vrhuni naraciju. Balzak kao da smišlja naraciju da bi u jednom trenutku dao komentar. Ritam romana je takav – komentar, naracija, opis pansiona, radnja, da bi se došlo do kratkih komentara, i na kraju masivan komentar.

Autorski komentar je to samo pod navodnicima – taj autor u romanu nije Balzak, već neki fiktivan pisac – to je komponenta u prosedeu. Bahtin ukazuje na razliku primarnog autora (koji piše delo, a ''nema pravo glasa'') i autorski lik koji je stvoren, kao i junaci, ali je stvoren kao neko ko stvara.

- Danijel dArtez (javlja se često kao komentator) – najbliži Balzaku, na Balzakov način vidi život.

1819. – počinje da se bavi književnošću, piše tragediju u stihu ''Kromvel''.1822. – pustolovni romani pod pseudonimima (pr. Oras de Sent-Oben) – kasnije ih se odrekao. 1826. – kupuje štampariju, 1827. – kupuje slovolivnicu; 1828. – bankrot.1829 – ''Poslednji Šuan ili Bretanja 1800'' – konačni naslov ''Šuani''.1830 – ''Prizori iz privatnog života'' (2 toma); dodaje imenu plemićko ''de''.1831. – ''Šarginska koža'', više filozofskih priča.1832. – ''Luj Lamber'' ... ; prvo pismo poljske plemkinje Eveline Hanske.1835. – ''Čiča Gorio''...1837. – ''Izgubljene iluzije'' (1.deo)...1839. – ''Votren'' - pozorišni komad, zabranjen sledeće godine; ''Muzej starina'' ... predsednik

Društva književnika, povlači kandidaturu za Francusku akademiju u korist V.Igoa.1840. – čuvena studija o Stendalovom ''Pkm''.1843. – sva tri dela ''Izgubljenih iluzija''.1846. – ''Rođaka Beta''.1847. – poslednji deo ''Sjaj i beda kurtizana''...1850. – posmrtni govor V.Igoa : ''Jedan od prvih među najvećima, jedan od najviših među

najboljima''. 1855. – nedovršeni roman ''Seljaci''.

++- Predgovor – baza za razjašnjenje realizma. Istorija naravi obuhvata istoriju ljudskog srca. Naslov

ukupnog dela je prosto analogija Danteovoj ''Božanstvenoj komediji'' – ne nudi dublje značenje.- sama koncepcija ''Ljudske komedije'' – jedna globalna vizija (Dante, studije naravi...).- kombinovanje funkcije i činjenica, prožimanje individualnog života i socijalne sredine – sve je to nova

norma posmatranja čoveka. - javlja se uverenje da ''samo ona dela koja se oslanjaju na činjenice... uživaju počast dugotrajnosti''. - 1833.g. – pismo ''Studije naravi...''. Jedan broj njegovih romana luta iz studija u studije, iz slike u sliku

(''Čiča Gorio'' najpre svrstava u pariske slike života...)

- ''Ljudska komedija'' sadrži 37 romana (dela), napisanih za 20 godina.- pravo, teorijsko pitanje o realizmu pojavljuje se 50-ih g.; kad ni Stendal ni Balzak nisu živi. Flober u

svojim romanima nastupa i sa stanovišta modernog romana.- francuski realizam : korak u stranu, teorijska interpretacija od strane savremenika, ili skoro

savremenika. I.Ten – pozitivizam - Sent Bev – biografizam.- Ipolit Ten – ''Ogled o Balzaku'' : počinje tako što piše o Balzakovom životu; na kraju daje političke

stavove Balzaka; u dva odeljka bavi se Balzakovim licima; daje metodološke sugestije kako se može protumačiti ovo ogromno delo...

- Bodler – nagovestio mogućnost kritičkog, pesničke kritike Balzaka. Njegov tekst i nije posvećen Balzaku, već T.Gotjeu.

- tipsko kod Balzaka : tipično nije prosečno, nikakva generička slika, mehanično sastavljanje sličnih primera. Učiniti vidljivim, upečatljivim ono što se u stvarnosti tek naznačuje. Jedan izuzetak, sagledan do kraja, često sadrži oštre crte karakteristične za tip, inače razbacane u stvarnosti.

- malo opisa prirode, puno opisa sredine (društvene - kuće, odela, imovinskog stanja, gradskog miljea, pansiona) – to nije dekor, to je organski deo ličnosti.

- Balzakovim licima gospodari jedna strast : ljubav Gorioa, tvrdičluk Grandea, naivno istraživanje Baltazara Klasa (?), seksualni nagon barona Iloa – koja guši i ubija. Epopeja pobedonosne strasti. Strasti dovedene do paroksizma.

- deo romantičarske groznice : sklonost ka tajanstvenom, zamršenim situacijama, melodramskim neverovatnostima – uticaj gotskog romana.

Radivoje Konstantinović – ''Realizam i fantastika u Šarginskoj koži'' :

1831. - ''Šarginska koža'' – do 1845. objavljen 8 puta (kada ga je Balzak uvrstio u 14.tom ''Ljudske komedije'') – Balzak svaki put vrši ispravke.

Karakter dvostrukosti : sa jedne strane fantastična filozofska priča, a sa druge analiza društvenih odnosa i tipično balzakovski realistički postupak. Jedinstvo radnje i snažna unutarnja tenzija.

Rafael de Valanten – izvanredno snažna parabola o ljudskoj sudbini. Šarginska koža postaje vanredno sugestivan Balzakov simbol. Poreklo priče nije utvrđeno, ali se po svojoj univerzalnosti dovodi u vezu sa dva antička mita, čije elemente sadrži : materijalizacija čovekovog života iz mita o Parkama, i slobodan izbor iz mita o Ahilu. Zavisnost veličine talismana od čovekovog htenja : ne hteti, ne želeti, znači i ne živeti; a želeti, doživljavati, znači sagorevati, hitati sopstvenom kraju. Rafaelov izbor je egzistencijalno ljudsko kolebanje između dva kajanja, a Balzakova priča je zapravo istorija apsurda ljudskog življenja.

U mitu o šarginskoj koži mogu se sagledati i neka druga značenja : filozofski problem odnosa između principa ekspanzije i principa konzervacije, između zbivanja i trajanja, u krajnjoj liniji između energije i materije.

Antikvar – na početku se čini neuništiv, gotovo vanvremenski, jer je on ličnost izvan života i izvan zbivanja. Onog časa kad se uključi u životnu vrevu za njega počinje neumitno približavanje smrti.

Kurtizana Eufrazija – njeno prisustvo objašnjava tu promenu. Njeno životno pravilo je da je bolje umreti od zadovoljstva nego od bolesti.

Suprotno Eufraziji, koja se troši u uživanju, i Polini, koja štedro pruža ljubav – Fedora ništa ne daje. Balzakove simpatije su očigledno na strani trošilaca energije.

Rafael – kao i Luj Lamber – je ''prikaza od ogledala'', ličnost u koju je Balzak uneo mnogo svojih crta.

''Šarginska koža'' je i vrlo aktuelan društveni roman – u njemu su opisani događaji iz julske revolucije, i data je živa slika društvenih previranja posle ''3 slavna dana''. Na trenutke roman podseća na reportažu o životu vladajuće klase.

Balzak nije jednostavno prenosio ličnosti i situacije iz života u svoje romane, već je elemente stvarnosti spajao, sažimao i menjao da bi dobio u gustini zbivanja i izrazitosti svojih likova.

''Šarginska koža'', i pored svih odlika realističkog društvenog romana, je pre svega filozofska i fantastična priča. Na tome sam Balzak insistira u svojoj prepisci. Tome ide u prilog i čoinjenica daje broj ličnosti relativno mali, dok je radnja više linearna, nerazuđena, tipična za priču a ne roman. Fantastika u ovom romanu se prilično razlikuje od fantastike drugih francuskih pripovedača iz doba romantizma – bliža je E.A.Pou – tj, tzv. lažna, ili prividna fantastika, jer na kraju čitalac dobija racionalno objašnjenje čudnih događaja. Ipak, kao i kod čitanja Poa, čitaocu ostaje mučno osećanje zbog neverovatnosti koincidencija, jer za neke stvari pravog objašnjenja nema. Ostaje samo fantastično ''tumačenje'' koje bi moglo da padne na pamet samo ljudima s kraja 20.v. : da je šarginska koža predmet iz nekog paralelnog sveta. Na izvestan način to i jeste materijalizacija ''četvrte dimenzije'' – vremena.

Taj čudni talisman, otporan na sve uticaje, sprečava da okvirna priča izgleda naivno, jer se u njemu prepoznaje ograničenost ljudskog trajanja, konačnost ljudske sudbine.

++Dušan Milačić – predgovor ''Č.G'' : Balzak je nedostižan u stvaranju opštih ljudskih tipova. Zato su nosioci svih važnijih uloga ''Ljudske

komedije'' tipovi ili simboli ljudskih vrsta. Balzak je prevashodno slikar snažnih volja, silnih energija, neobuzdanih strasti. Svejedno da li su te volje, energije i strasti dobre ili loše, vrline ili poroci; važno je da su silne i snažne, da je celo biće na njih usredsređeno, sve životne snage u njima sabrane i da one njima neprikosnoveno vladaju.

Stendal u pismu Balzaku (1840.) : ''Isti duh traje samo 200 godina; Volter će 1978. biti Voatir (- fr.pisac 17.v., u svoje vreme vrlo poznat, kasnije zaboravljen); ali čiča Gorio će uvek biti čiča Gorio.''

''Devetorica iz ulice Četiri Vetra''Metafora kornjače – marljivost, strpljivost umetnika.Taj roman je u položaju središnjeg dela u ''Ljudskoj komediji''.Balzak – majstor u prikazivanju neuspeha, pseudostvaralaštva.Opis Lisjena nakon uspeha – smalaksao je... pre svog egzistencijalnog pada.