Džordž Gordon Bajron „Putovanje Čajlda Harolda“Poema – odlomak „Laku noć“ (odlazak u nepoznato, u san, imaginarne predele).

Tema: putovanje.- motiv opraštanja

1788. rođen je u Engleskoj. Pisao je pesme „Časovi dokolice“, „Don Žuan“. Proputovao je celu Evropu. Odlazi u Grčku da se bori za slobodu Grka. Jedan je od najpoznatijih evropskih predstavnika romantizma.Utemeljivač je pojmova poeme i lirskog subjekta. Poema je prelazna forma (lirsko epska pesma).Bajron je bio aristokratskog porekla, što odredjuje njegov odnos prema umetnosti i stvarnosti. Pisao je lirsku poeziju, poeme, drame, a po njemu je nazvana i jedna pesnička struja, bajronizam.Romantičari se zalažu za ličnu slobodu, nacionalnu, slobodu sveta. Turke predstavlja kao tirane. Bajron je bio veliki zavodnik (bio je čak i sa rodjakom), zbog ove činjenice mnogi ga osudjuju.

Prvi stihovi zvuče konačno kao da je glavni junak zaista odlučio da se nikada ne vrati. Poema se sastoji najvećim delom od dva dijaloga koje Čajld Harold vodi sa svojim saputnicima. Ovim razgovorima potenciraju se razlike izmedju Harolda sa jedne strane i saputnika sa druge.

„vetar dahće, ore vali, krik galeba“ – zvučne slike iskazuju unutrašnji nemir Č. Harolda.Slika doma – samoća, usamljenost, nema niko da ga isprati.

Lirski subjek u poemi je Čajld Harold, ali iza njega stoji sam Bajron.

Prvi saputnik plače jer je ostavio oca i majku, svestan je njihove tuge i brige, rastanak. Harold razume patnju prvog saputnika. Prepoznaje emocije na licima drugih.

Drugi saputnik pati zato što je ostavio ženu i decu. Harold ne veruje ženama, njemu je razlog drugog saputnika smešan. Razočaran je u žene, ne veruje u ljubav žene, žene doživljava kao neverne. Harold misli a razume saputnike, ali to razumevanje nije pravo niti potpuno.

Kreće u nepoznato sa nadom da će otkriti nešto novo, pronaći emocije.

POSTANAK ČAJLD HAROLDA 26. juna 1809. dva prijatelja ukrcaše se u malom pristaništu Falmut na brod kapetana Kidsa sa kojim ce ploviti do Lisabona. Smislivši unapred da na putu vodi arheološke beleške, Hobhauz je poneo sobom stotinu pera, dva galona mastila i znatan broj svezaka cistog papira. Bajron je i ovog puta postao magnetski pol citave gomile slugu. "Svidelo se providenju da se umeša u korist nesrecne publike spremivši Hobhauzu uganuce ruke te više ne može da piše i kiša mastila prestala je da pljušti... A što se mene tice - Englesku sam napustio bez tuge - u nju cu se vratiti bez zadovoljstva. Slican sam Adamu, prvom osudeniku, ali ja nemam Evu i nikad nisam pojeo jabuku koja nije bila kisela, zabilježio je Bajron.

Proputovanje odvelo ih je od Lisabona do Sevilje, preko Kadiksa do Gibraltara. Na parobrodu od Gibraltara do Malte putnici zavoleše Hobhauza, koji im je navece, posle obeda, pricao anegdote. Bajron se manje svidao, jer se držao na otstojanju. Ne jeduci skoro ništa, dizao se od stola pre ostalih. Držao se postrani, gledao u more i cinio utisak kao da udiše sumornu poeziju stenja. Shvatajuci njegovo osamljivanje kao prezir, putnici su ga strogo sudili. Zabeležen je njegov sveden pogled, bojažljiv i nepoverljiv. Da su mogli prozreti nemir što se skrivao iza takvog držanja, onu mucnu bojažljivost hromog coveka, oni bi ga žalili. Bajron se

priklonio nemom društvu talasa i zvezda, jer se plašio ljudi. Ali dešavalo se kad zauzme jedan stav koji odgovara njegovoj prirodi, da ga posle zadržava misleci da je otmen. I posmatrajuci pramac kako se lagano ljulja i raseca talase, osecao je da ga svaki taj talasic udaljuje od njegovih neprijatnosti. Razmišljao je o svom detinjstvu ali s nekom smirenom blagošcu kao da je ono pripadalo drugoj osobi. ZAŠTO NE BI NAPISAO JEDNU POEMU O OVOM POKLONIŠTVU? Još od detinjstva u njemu se gomilaju snažna osecanja, uskiptela u toj vreloj duši, i pretvaraju se u neku stvrdnutu lavu... Zamislio je junaka koji bi imao staro porodicno ime, Cajld Biren, a koji bi bio Bajron, taj ocajni, razocarani Bajron, koga Hobhauz ne poznaje a uostalom ne bi ga ni razumeo... Brod se ljulja na mesecevoj svetlosti! JEDNOG JUTRA PROBUDIO SAM SE I VIDEO DA SAM SLAVAN Posle štampanja Cajld Harolda Bajronov život se naglo preobrazio. Još uvece London bejaše za njega pustinja naseljena sa tri ili cetiri prijatelja; sutradan to je bio grad iz Hiljadu i jedne noci, nacickan osvetljenim dvorcima koji su se otvarali najslavnijem medu mladim Englezima.

Veliko otmeno društvo (što znaci, kako je govorio Bajron, cetiri hiljade osoba koje su na nogama dok ostali svet spava) uvek je spremno na izlive divljenja ili odvratnosti; medu njima glas se širio brzinom munje. Jer oni su osecali potrebu za divljenjem. Francuska revojucija, zatim Bonaparta, razbudili su silne nade kod hiljada mladih Evropljna koje je razocarao Napoleon. U Engleskoj je narocito bilo jako osecanje uzaludnosti života u onim društvenim slojevima koji su se se zgadili nad zadovoljstvima zbog njihove lakoce, nad ratnickom slavom zbog dužine ratova, nad politikom zbog neprekidnog držanja vlasti od strane konzervativaca koje je spoljna opasnost ucinila nepobedivim. Pesnici, nemocni ili plašljivi, nisu bili u stanju da izraze tu potajnu mucninu. Cajld Harold je bio prvi odjek jedne obmanute generacije. Najzad jedan mladi Englez naslikao je Evropu iz 1812. onakvu kakvom su je cinili revolucije i ratovi. Za narod, koji je vec deset godina odvojen od kontinentalnog života, prica o putovanju u Albaniju i boravak kod Suliota, bila je zanimljivija od putovanja u Indiju ili na Pacificka Ostrva. U Cajld Haroldu bilo je politickih beležaka koje su se mnogo svidale zbog svoje neuobicajne smelosti. Bila je to pesma o moru i potomcima Vikinga, koje je Blokada lišila Okeana, i kroz nju su udisali vazduh ovlažen morskom penom ciji su slan ukus vec pocinjali da zaboravljaju. U istoriji jednog naroda uvek nailaze takvi trenuci kad su nedela vladajuceg poretka odvratna cak i onima koji uživaju njegove prednosti. U jednom takvom trenutku u životu Engleske pojavio se Cajld Harold. I JA SAM TE VOLEO OKEANU Kao Cajld Harold i Bajron se "grozio vlastite zemlje". "Kako sam bio lud da se vratim", govorio je on. Secao se mirisa majcine dušice i lavendla, jasnih planinskih obrisa iznad plavog mora, zemalja gde ni o kom nije brinuo niti ko o njemu.

U prolece 1917. lekari Bajronu preporucuju promenu vazduha. Zdrava klima uticala bi na snižavanje njegove groznice. Hobhauz je bio vec peti mesec u Rimu i izucavao arheologiju; pozvao je svog prijatelja u posetu. Za Cajld Harolda Rim je bio najsavršenije mesto za sanjarenje. U svetu nije postojala lepša zaliha bajronovskih tema. Velicina i opadanje, ruševine i lepota, na svakoj okuci sretala su se mesta priznate lepote... Razmišljanje nad grobnicom Cecilije Metele. Kakva je ona bila, ta velika dama što spava u tvrdavi? Je li bila cedna i lepa? Da li je umrla mlada sa poslednjim rumenim zrakom na detinjim obrazima, ili

jako stara, sa dugim svetlo - srebrnastim pletenicama? Imao je toliko culnog osecanja da se raznežio nad grobnicon te nepoznate... Sanjarenje na Palatinu. Nocne ptice uvlacile su se medu kamenje obavijeno bršljanom, kamenje od koga je nekad bio sazidan dvorac Imperatora... Vecni moral svake ljudske istorije. Sloboda porada slavu, zatim Slava Bogatstvo, Tiranija dovodi Varvare, i krug se ponavlja...  Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine - od 1809 - 1811, i upravo na tom "velikom putovanju", on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola - Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo. Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost - Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom "istočnjačkih priča" u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav - da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo. Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje - samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.  Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je - pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama. Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov "svetski bol", i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac. Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.

Predstavnik engleskog romantizma. Najpoznatije djelo "Putovanja Čajlda Harolda" (1812.). Osnivač je poema, a najpoznatije su "Don Žuan" i "Đaur", piše pesme gde je čuvena rodoljubiva pjesma "Šionski sužanj.

"Laku noć"Ovaj odlomak je lirski oproštaj pjesnika koji se sprema da napusti rodni kraj. Umetnut je u prvom pjevanju poeme između XIII i XIV strofe. Pjesnik se na romantičan, duboko potresan način oprašta od svoje Engleske. U njegovim osjećanjima zapažamo ovaj sveti bol, koji se javlja kod nekih pjesnika romantizma. Prema svojoj otačbini, Engleskoj osjeća veliku ljubav, ali istovremeno mu je veoma teško što je ostavio svoje najdraže. Bajronov junak Čajld Harold oličava samog pjesnika koji je jako aristokratan, prognan iz engleskog visokog društva i luta Evropom. Bajron je već bio toliko poznat i slavan da je izvršio veliki uticaj na svoje savremenike, pa je pravac po njemu dobio naziv- BAJRONIZAM. Svoj lutalački život koji je kratko trajao proveo je obilazeći, za ono doba egzotične krajeve (Španija, Grčka i Albanija). U Grčkoj će se i završiti njegov život jer se priključio, vjeran svojim idealima slobode, grčkim ustanicima protiv Turaka i među njima i umire. Bajron je od rane mladosti vodio nepomirljivu borbu sa konzervativnim engleskim društvom koja je našla svoga odraza u njegovom djelu.

     U svom tužnom djelu "Laku noć" kaže da će Sunce kad izađe zateći svoj rodni dom, obrastao korovom i napušten. Samo će pas tužan da zaurla na vratima žaleći gospodara. Ovaj opisani osjećaj napuštene rodne kuće veoma je potresan. U razgovoru sa svojim pratiocem na brodu, on proživljava svoju sopstvenu sudbinu i tugu. Dječak tu gorko plače za napuštenim rodnim domom, majkom i ocem. Ovo je istovremeno i tuga viteza Čajlda Harolda. On tješi dječaka govoreći mu da je i on sam na svijetu, gde nema nigdje nikoga i kaže da njegov brod nosi u nepoznate daljine. Njegov pozdrav otadžbini "Laku noć" sluti u sebi večiti oproštaj. U svom delu "Putovanje Čajlda Harolda", Bajron iznosi svoje utiske sa putovanja oštro kritikuje građansko društvo u Engleskoj hvaleći život onih naroda koje je upoznao putujući. Čajld Harold je došao do saznanja o praznini života savršenog civilizovanog društva i nezadovoljan tim društvom koje je njega odbacilo, luta po svijetu tražeći sredinu gde će srećno živjeti. Stvarajući Harolda dao je lik neustrašivog borca za slobodu, usamljenog buntovnika koji poziva sve potlačene da ustanu u borbu protiv zavojevača. Takav Bajronov junak postao je ideal i idol naprednih ljudi i uticao je na pjesništvo mnogih književnika.Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope.

"Putovanje Čajlda Harolda" (Child Harold's Pilgrimage) započeto je za vrijeme pjesnikova boravka u Albaniji 1809. Važan , pa i najvažniji faktor uspjeha ovog djela jest pjesnikova ličnost : ta nije li ovaj mladić blijede puti i tamno modrih očiju koji ima lijepu glavu kao neki grčki bog, a šepav kao Hefest, nije li sve ono o čemu priča i sam doživio.

Djelo počinje pjesničkom evokacijom stare Helade, prvog boravišta muza (the weary Nine)koju tako često vrijeđa savremena lira ne usuđujući se oživjeti nekadašnju slavu i veličinu, posvećeni brežuljak i svetište u Delfima, napušteno odavna i probuditi devet usnulih muza, što se ne usuđuje ni pjesnik.

Child je ustvari štitonoša, perjanik, kandidat za viteza, ali još nije vitez.Child Harold putuje sa težnjom za egzotikom, dopunjuje interes za svijet koji nije izgubio svoj lokalni kolorit; svijet primitivaca koje savremena civilizacija nije uspjela pokvariti, pa on još uvijek znaju da ljube i mrze, robe i ubijaju. Njegovo putovanje je simbolično hodočašće tadašnje evropske elite u potrazi za novom, nezamagljenom, autentičnom istinom.

Drugo pjevanje završava tužaljkom nad podjarmljenom i porobljenom Grčkom koja stenje pod turskim jarmom.

Prva dva pjevanja izvještavaju o Haroldovom boravku u Portugalu i Španiji, na Jonskim ostrvima i u zemlji Skipetara, Albaniji koja je bila, po spisima, njegovo literarno otkriće.

Treće pjevanje, koje izlazi 1816. opisuje Haroldova putovanja kroz Belgiju, obalama Rajne, te francuskim i Švicarskim Alpama. Ne propušta ni bitku kod Waterloo-a.

Četvro je pjevanje u potpunosti posvećeno Italiji, a pjesnik govori lično, tj. u svoje ime.