asertivnost, relevantnost i...

Strahinja Stepanov

ASERTIVNOST, RELEVANTNOST I ŽANR (analiza predizbornih političkih govora)

Novi Sad2016.

BIBLIOTEAKA TezeStrahinja Stepanov

ASERTIVNOST, RELEVANTNOST I ŽANR (analiza predizbornih političkih govora)

UNIVERZITET U NOVOM SADUFILOZOFSKI FAKULTET

Za izdavača:prof. dr Ivana Živančević Sekeruš, dekan

Recenzenti: dr Milivoj Alanović, profesor Filozofskog fakultetadr Vesna Polovina, profesorka Filološkog fakulteta

dr Vera Vasić, profesorka Filozofskog fakulteta

ISBN 978-86-6065-368-2

d

3

SADRŽAJ

Sažetak ................................................................................................................. 5

PROEMIUM ....................................................................................................... 7

I KLJUČNI TEORIJSKI POJMOVI: JEZIK – DISKURS – POLITIKA ....11I.1. OD JEZIKA... ......................................................................................... 18I.2. ... KA DISKURSU .................................................................................. 23I.3. PRECIZIRANJE: SVOJSTVA POLITIČKOG DISKURSA .................. 27I.4. ZAKLJUČNE NAPOMENE: POJMOVNO-TERMINOLOŠKO

RAZREŠENJE......................................................................................... 34

II RAZLIČITI PRISTUPI PROUČAVANJU POLITIČKOG DISKURSA 37II.1. SOCIOPOLITIČKI I/ILI DRUŠTVENO-ISTORIJSKI

USLOVLJENE RAZLIKE U PRISTUPIMA ........................................ 37II.2. DISCIPLINARNA HETEROGENOST U PROUČAVANJU

POLITIČKOG DISKURSA ................................................................... 40II.3. PARLAMENTARNI POLITIČKI GOVOR U OGLEDALU

PRAGMATIČKIH I KOGNITIVNIH TEORIJA ................................... 533.1. Griceov model komunikacije i politički diskurs.............................. 533.2. Politički diskurs iz ugla teorije relevantnosti .................................. 593.3. Mentalni prostori i politički diskurs ................................................ 643.4. Od pragmatike i kognitivizma ka kritičkoj lingvistici ..................... 683.5. Ka omeđenju i značaju različitih prisupa u proučavanju

političkog diskursa .......................................................................... 72

III POLITIČKI GOVOR I KONSTRUKTIVNI POTENCIJAL ASERTIVA ................................................................................................... 73III.1. POLITIČKI ŽANR GOVORA NA PREDIZBORNOJ KONVENCIJI ...73III.2. O ASERTIVIMA: OD FILOZOFIJE KA (PRAGMA)LINGVISTICI .....79III.3. ASERTIVI I JEZIČKO MODELOVANJE ISKUSTVA ....................... 90

3.1. Asertivi i procesi u političkom govoru ........................................... 90Spoljašnji procesi .......................................................................... 96Unutrašnji procesi ....................................................................... 106

4

Relacioni procesi ......................................................................... 109Komunikativno-ekspresivni procesi ..............................................112

3.2. O deprocesualizaciji u asertivima ..................................................1143.3. Asertivi: predstavljanje aktera u političkom govoru .....................119

III.4. ASERTIVI I PERSONALNOST: SISTEM POLITIČKE DEIKSE ... 1254.1. Pragmatička i sociosemantička svojstva zamenica ....................... 1274.2. Prvo lice jednine (1.l.sg.) ............................................................... 1304.3. Prvo lice množine (1.l.pl.) ............................................................. 1374.4. Drugo lice množine (2.l.pl.)........................................................... 1444.5. Drugi/ostali .................................................................................... 1464.6. Od personalne ka ideološkoj upotrebi deikse ................................ 148

III.5. OD POJEDINAČNIH ASERTIVA KA NJIHOVOJ ULOZI U ARGUMENTACIJSKOJ SHEMI ........................................................ 1515.1. Od Aristotela do moderne teorije argumentacije ........................... 1525.2. Argumentacijske sheme u političkom govoru: ogledni primeri .... 157

Primer 1 .......................................................................................... 159Primer 2 .......................................................................................... 160Primer 3 .......................................................................................... 162Interludij 1: pogrešno zaključivanje ............................................... 164Primer 4 .......................................................................................... 165Interludij 2: pogrešno zaključivanje ............................................... 165Primer 5 .......................................................................................... 166

5.3. Zaključno o asertivima u/i argumentaciji u političkim govorima . 168

IV ASERTIV – NARATIV – SLOGAN ......................................................... 169IV.1. PRIMER ANALIZE NARATIVA ....................................................... 173IV.2. NARATIV, KOTEKST I KONTEKST ............................................... 176IV.3. MEĐUŽANROVSKA „KOOPERACIJA” I INTERFERENCIJA:

PREDIZBORNI SLOGAN I POLITIČKI GOVOR ............................ 187

V ZAKLJUČNA RAZMATRANJA .............................................................. 199

Summary .......................................................................................................... 203

Izvori/Korpus .................................................................................................. 205

Literatura ......................................................................................................... 205

5

SAŽETAK

Оva studija predstavlja, u određenoj meri (u II, III i IV poglavlju), revidi-ranu doktorsku disertaciju,1 zamišljenu i organizovanu da bude teorijsko-metodo-loški doprinos izučavanju (srpskog) političkog diskursa. Tačnije rečeno, studija je tako strukturirana i koncipirana da se – koristeći se savremenim teorijskim apa-ratom sistemskofunkcionalne lingvistike i (kritičke) analize diskursa – na jednoj strani, preciznije utvrdi sama priroda odabranog predmeta proučavanja, a, na dru-goj strani, pokaže koji se sve aspekti političkog diskursa mogu istaći i temeljnije analizirati u ovako osmišljenom pristupu.

Polazeći od premise da se govornici ponašaju komunikativno-racionalno, i da tako formulišu svoj(e) iskaz(e) kako bi pobudili, tj. indukovali sagovornikovu optimalnu interpretaciju, autor je predočio – na empirijskom uzorku određenog političkog žanra: predizbornog političkog govora (predsedničkih kandidata na za-vršnim partijskim konvencijama u majskoj izbornoj trci 2012. godine) – kakve to implikacije ima na asertivne iskaze, njihovu formulaciju, odnosno njihovu upo-trebu.

Iz naslova studije АSERTIVNOST, RELEVANTNОST I ŽANR (u pod-naslovu: analiza predizbornih političkih govora) proizilazi da je predmetni lokus istraživanja, kao i osnovna jedinica analize: asertivni iskaz. Asertivi su takvi go-vorni činovi „u čijoj je osnovi intencija pružanja informacije, tj. popunjavanja in-formativne praznine adresata o denotativnim koordinatama referenta, ali i subjek-tivno vrednovanje tih činjenica od strane adresanta” (Popović 2005: 1010‒1011), pa se stoga govori o subjektivno-denotativnom prostoru referenta, o identifikaciji referenta, prostorno-vremenskoj lokalizaciji i referentnosti iskaza i situacije i sl. Ako se ima sve navedeno u vidu, onda postaje jasno zbog čega je veza izme-

1 Doktorska disertacija je odbranjena septembra 2014. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pred Komisijom u sastavu: prof. dr Milivoj Alanović, doc. dr Jagoda Granić, prof. dr Vesna Polovina (predsednica Komisije) i prof. dr Vera Vasić, mentorka.

Treba istaći kako je u međuvremenu kod nas objavljeno nekoliko relevantnih knjiga koje se (barem jednim svojim delom) bave (možda na nešto drugačiji način) i pitanjima i predmetom (diskursom) ovde razmatranim; pre svega mislim na studiju M. Janićijevića (Diskurs zakonskih akata na srpskom i engleskom jeziku) ili zbornik Analiza diskursa: teorije i metode (ur. S. Pero-vić). Rezultati i analize, koje se mogu pronaći u ovim dvema knjigama, nisu, iz očitih datumskih razloga, uzeti u razmatranje, ali se čitaocima skreće pažnja na njih i na značajne uvide koji se tamo mogu pročitati.

6

đu asertiva (asertivnosti) i predizbornog političko-propagandnog žanra (politič-kog govora) toliko značajna: pomoću asertiva govornik (predsednički kandidat u ovom slučaju) modeluje stvarnost i predočava je svojoj publici kao istinitu, kao zbiljsku, kao da je uistinu takva kakvom je on dočarava. Ispitivanje svojstava asertiva u predizbornim govorima predsedničkih kandidata preduzima se kako bi se izradio „koordinatni sistem” asertivnih iskaza po kriteriju relevantnosti: od značaja pojedinačnih iskaza (posmatranih autonomno, parcelisano) do njihovog udruživanja u blokove koji formiraju argumentacione sheme i narativne strukture.

Struktura studije. U prvom poglavlju (I. KLJUČNI TEORIJSKI POJMOVI: JEZIK – DISKURS – POLITIKA) definišu se tri ključna pojma koji čine pred-metnu okosnicu rada i razmatra se njihov međusobni odnos, tj. kako će navedeni pojmovi biti shvaćeni u ovoj studiji. Stoga je ovo poglavlje prošireno kako bi se dao pregled referentne literature i razumela odluka o načinu određenja ovih triju pojmova. Drugo poglavlje (II. RAZLIČITI PRISTUPI PROUČAVANJU POLI-TIČKOG DISKURSA I ŽANROVA) daje pregled osnovnih, a za datu temu naj-relevantnijih, pristupa proučavanju političkog diskursa i pripadajućih žanrova, da bi u poslednjem segmentu II poglavlja autor – pre nego što pređe na centrali deo istraživanja – načinio digresiju i detaljnije predstavio najrecentnije (i najaktuel-nije) pristupe u proučavanju političkog diskursa (na primeru manjeg odlomka iz jedne parlamentarne debate u Narodnoj skupštini RS). Treće je poglavlje prvo od dva centralna (III. POLITIČKI GOVOR I KONSTRUKTIVNI POTENCIJAL ASERTIVA). U njemu autor objašnjava kako vidi asertive (i zbog toga je teorijski deo ovog poglavlja obimniji nego što je možda uobičajeno), da bi zatim – na osno-vu osam predizborno-propagandnih političkih govora – pokazao kako se asertivi-ma modeluje jezičko iskustvo, i to time što će ilustrovati: (a) kako se predstavljaju procesi u političkom govoru, (b) kako se predstavljaju relevantni politički akteri i (c) kako izgleda sistem političke personalnosti (ekspliciran asertivima). Budući da takva analiza ne doseže do suprasentencijalnog (tj. nadiskaznog) nivoa govora, čime neka bitna svojstva, tj. funkcije asertiva – sada u širem ko(n)tekstu – biva-ju marginalizovane ili prenebregnute, autor preduzima i (d) analizu asertiva kao konstitutivnih elemenata argumentacije u političkom govoru. Četvrto poglavlje je drugo jezgreno poglavlje (IV. ASERTIV – NARATIV – SLOGAN), u okviru ko-jeg se sprovodi analiza asertivā kao konstituenata narativa, lociranog u političkom govoru, jer se narativ, poput nekakvog protožanra, pokazao, takođe, jednim od re-toričkih/legitimizacijskih/reprezentacionih sredstava u predizbornom političkom obraćanju političara biračima/javnosti. Poslednji je deo ovog poglavlja posvećen ispitivanju odnosa slogana i političkog govora.

U završnom poglavlju studije (V. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA) autor izvodi zaključke o relevantnosti asertiva u posmatranom žanru, tj. rekapitulira se šta se pokazalo bitnim u analiziranom korpusu srpskog političko-propagandnog predizbornog političkog diskursa.

7

PROEMIUM

Reč proemium (ili, u skraćenom obliku, proem) vodi poreklo iz starogrčkog προοίμιον, i označava kratak uvod u književno ili kakvo drugo delo, a vremenom se, uz ovo, razvilo i značenje preambule, predgovora i sl. Mada je izgledalo pri-vlačno nasloviti ovo nulto (pretpočetno) poglavlje preambulom, zbog jasnih (i aktuelnih) političkih asocijacija i frekventne upotrebe ove lekseme u političkom diskursu (čime bi se ukazala veza s korpusnim predloškom ove studije), odlučio sam se, na kraju, za leksemu proemium, možda upravo zbog primarnog, originer-nog značenja reči, koje kaže da je u pitanju kratak uvod, i koje je oslobođeno poli-tičkih konotacija koje sobom nosi reč preambula (u našoj sredini). S druge strane, upotreba našeg ekvivalenta predgovor (ili arhaično predislovije) sasvim bi bila primerena, ali sam ipak iskoristio grecizam proemium kako bih – barem na nivou leksike/terminologije – skrenuo pažnju na vezu koje ovo istraživanje, makar to bilo i ovlašno doticanje, ima s Aristotelovom Retorikom i aristotelovskom tradi-cijom (u domenu opisa i „normiranja” fenomena kakvi su žanr i argumentacija): naime, politički govor, koji je predmetom proučavanja, prvi je kao poseban žanr detaljnije opisao upravo Aristotel, govoreći o savetodavnoj ili političkoj (delibera-tivnoj) besedi, ustvrdivši kako je dobra dispozicija (raspored) segmenata presud-na za uverljivost govora. Kako se dispozicija sastojala iz pet delova [proemium (exordium) – uvod, diegesis (narratio) – izlaganje predmeta, agon (argumentatio probatio) – dokazivanje, lysis (refutatio, reprehensio) – pobijanje i epilogos (pe-roratio, conclusio) – završetak], učinilo mi se zgodnim da naziv prvog segmenta antičke besede iskoristim i za naslov prvog dela ovoga rada, te tako ukažem na vezu antičke tradicije i savremenog pristupa shvatanju i proučavanju političkog govora.

Dakle, u ovom će kratkom pregledu biti pojašnjeno šta se obrađuje u svakom od poglavlja studije. Naslov glasi АSERTIVNOST, RELEVANTNОST I ŽANR (u podnaslovu: analiza predizbornih političkih govora), čime se omeđuje pred-metni i teorijsko-metodološki prostor na/u kome će se vršiti istraživanje. Polazeći od premise da se govornici (i sagovornici) ponašaju komunikativno-racionalno, tj. da tako formulišu svoj(e) iskaz(e) kako bi pobudili, indukovali sagovornikovu op-timalnu interpretaciju (za svoje ciljeve), pokušao sam da na empirijskom uzorku određenog političkog žanra (ukupno osam predizbornih govora četiri predsednič-ka kandidata na konvencijama svojih partija u majskoj izbornoj trci 2012. godine)

8

Strahinja Stepanov

prikažem kakve to konsekvence ima na asertivne sudove, njihovu formulaciju, odnosno njihovu upotrebu. Analiza političkog delovanja podrazumeva razliko-vanje političkih subjekata i političkih objekata. Politički se subjekti uspostavljaju samim delovanjem, a to delovanje konstituiše ili konstruiše određenu politiku i političke procese. Kao jedna od praktičnih ljudskih delatnosti, politika, po Ari-stotelu, nije lako dostupna egzaktnom naučnom instrumentariju. Politikolog Če-domir Čupić (2007: 15) kaže da „koliko god nauka osvojila prostor političkog, političko u velikoj meri uvek iznova iznenađuje naučno. Nauka se uspešnije bavi vidljivim političkim posledicama nego živim političkim tokovima.” U sociološ-kim i politikološkim istraživanjima razlikuju se (uobičajeno) dva tumačenja (kon-cepta) politike – antičko i novovekovno. Iako se u savremenim istraživanjima, očekivano, inklinira ka drugom, modernom (veberijanskom) određenju politike – prema kome je ona „težnja za učestvovanjem u moći ili ka uticaju na raspodelu moći [...] između grupa ljudi u državi u kojoj žive” (Weber, 2006: 434), ono se ne razlikuje toliko dramatično od aristotelovskog definisanja politike kao delatnosti kojom se regulišu odnosi među ljudima (ali i između ljudi i okolnog sveta/priro-de) u određenom vremenu i na određenom prostoru. Politika je, iz rečenog sledi, svesna aktivnost ljudi usmerena i organizovana na postizanje određenog cilja koji se tiče učestvovanja u distribuciji moći, a jezik se javlja kao bazično sredstvo sprovođenja neke politike, pa proučavanje tog odnosa (jezika i politike) izaziva, s razlogom, interesovanje naučnika (iz različitih disciplinarnih domena). S ovim je usko povezan i pojam, s jedne strane, demokratske odnosno, na drugoj strani, au-toritarne politike, te, za lingvistiku još relevantnije, političke propagande, koja se definiše kao manipulacija javnošću, najčešće pokretanjem i izazivanjem emocija za iracionalne projekte. Zato je jezik, opet, kao najprimarniji instrument političke propagande, interesantan za analizu. Pod plaštom asertivnosti, govornici-politi-čari konstruišu i modeliraju realnost, pokušavajući da pridobiju publiku za svo-je stavove. Trenutak najaktivnije i najintenzivnije verbalne delatnosti političara i političkih partija jeste (ili bi tako trebalo da bude) u (pred)izbornim procesima, kada oni pokušavaju ubediti građane u ono što im predočavaju, te time pridobiti njihovo poverenje. Stoga bi analiza takvog jezičkog materijala, s određenih teo-rijskih pozicija, mogla doprineti i preciznijem sagledavanju i shvatanju fenomena kakav je (predizborna) politička retorika (i/ili propaganda), ali, u duhu moderne lingvističke discipline – kritičke analize diskursa [Critical Discourse Analysis], i dekonstrukciji takvog govora. I (pomenuta) kritička analiza diskursa, ali i drugi mogući pristupi analizi jezičkog (i nejezičkog) materijala proizvedenog u sferi politike (odnosno verbalne produkcije učesnika u političkom procesu, o čemu će biti reči u II poglavlju), danas se smatraju delom političke lingvistike (politolin-gvistike). Politolingvistika uzima kao predmet svog izučavanja politički diskurs – realizovan od strane učesnika u političkom procesu – u svim mogućim praksama. Savremeni istraživači na ovom polju, inače veoma produktivni, (pre)oblikuju ovu

9

ASERTIVNOST, RELEVANTNOST I ŽANR

lingvističku disciplinu sve više u smeru izrazito human(ističk)e nauke, koja ispi-tuje kako se jezik, manipulativno, a pod krinkom altruizma i dobrohotnosti, (zlo)upotrebljava kao strateško sredstvo za ostvarivanje uskostranačkih i sitnosopstve-ničkih ambicija i ciljeva.

Оbrazloženje o potrebama i ciljevima istraživanja. U okviru lingvističkih studija ili onih interdisciplinarnih s uporištem u lingvistici, kako u jugosloven-skom tako i postjugoslovenskom periodu, politički je diskurs bio predmetom analize (v. više u Stepanov 2016b) аli nikada (sistematski) s pozicija savremene pragmatičke teorije i funkcionalne gramatike. Budući da se ove istraživanje ba-zira upravo na tim teorijskim pristupima, i na savremenom empirijskom materi-jalu, verujem da to predstavlja dovoljno opravdanje za analizu koju preduzimam. Cilj je studije da, pored nužnog uvida u literaturu posvećenu ovoj problematici, polazeći od osnovnih postavki teorije govornih činova i sistemskofunkcionalne gramatike (M.A.K. Hallidaya, De Beaugrande, Van Leeuwen) ustanovi kako po-litičari asertivima (reprezentativima/konstativima) modeluju stvarnost i kakvom je nama predočavaju, te kako se asertivi, dalje, koriste u tekstualnoj organizaciji političkog govora, da bi se na kraju izveo zaključak o prirodi njihovog funkcioni-sanja u političko(-propagandno)m žanru predizborng govora.

Osnovna je jedinice analize, dakle, asertiv/asertivni iskaz (kao formaliza-cija koncepta asertivnosti). U filozofskoj/logičarskoj tradiciji svi se sudovi dele na kategoričke (opšte-potvrdne, opšte-negirane, posebno-potvrdne i posebno-ne-girane), hipotetičke (pogodbene; koji se sastoje od antecedenta i konsekventa), disjunktivne (pojmovi u sudu su suprotni, međusobno se isključuju, ali istodobno i međusobno nadopunjavaju i tako tvore celinu) i modalitetne sudove (stupanj vrednosti nekog suda nazivamo modalitetom toga suda). Ovi poslednji se pak dele na problematične, asertivne i apodiktične modalitetne sudove. Asertivni su-dovi su istiniti sudovi, ali koji ne vrede nužno i koji nisu samo mogući već vrede asertorno. Međutim, polazište je ove studije, uvažavajući sudove filozofije/logike, locirano u teoriji govornih činova i tradiciji tzv. filozofije običnog jezika. Dakle, od Austina i, još više, Searle asertivna se

funkcija iskaza, u čijoj je osnovi intencija pružanja informacije, tj. popunja-vanja informativne praznine adresata o denotativnim koordinatama referenta, ali i subjektivno vrednovanje tih činjenica od strane adresanta, direktno osla-nja na postupak uvođenja novog referenta i određivanje njegovih koordinata (Popović 2005: 1010‒1011),pa se stoga govori o subjektivno-denotativnom prostoru referenta, o identi-

fikaciji referenta, prostorno-vremenskoj lokalizaciji i referentnosti iskaza i situa-cije i sl., a prema stepenu preuzimanja odgovornosti spram izgovorenog, odnosno prema stepenu intenziteta ilokucione moći, razlikuje se nekoliko tipova asertivnih funkcija iskaza – tvrdnja (gde je i najveći stepen preuzimanja odgovornosti), sa-opštenje, konstatacija, preciziranje itd. Ako se ima sve navedeno u vidu, onda

10

Strahinja Stepanov

postaje jasno zbog čega je veza između asertiva (asertivnosti) i žanra predizbor-nog političkog govora toliko značajna. Pomoću asertiva govornik (predsednički kandidat u ovom slučaju) modeluje stvarnost i predočava je svojoj publici kao isti-nitu, kao zbiljsku, kao da je uistinu takva kakvom je on predstavlja. Ispitivanjem svojstava asertiva u predizbornim govorima predsedničkih kandidata izrađuje se „koordinatni sistem” asertivnih iskaza po kriteriju relevantnosti: od značaja poje-dinačnih iskaza (posmatranih kao takvi, sami za sebe) do njihovog udruživanja u blokove koji formiraju argumentacione sheme i narativne strukture. Koristeći se teorijsko-metodološkim aparatom pragmatike, kritičke analize diskursa, (sistem-sko) funkcionalne gramatike, tulminovske (i pragma-dijalektičke) argumentacije i (diskursne) naratologije, izvršena je analiza političko-propagandnog žanra prediz-bornih govora, kao bitne diskursne forme, i ispitano je kako se asertivi u poslatim političkim porukama mogu tumačiti, te kako se može odrediti njihova relevan-tnost (uloga) u tom žanru.

11

I. KLJUČNI TEORIJSKI POJMOVI: JEZIK – DISKURS – POLITIKA

Stubovi njegovih velikih političkih govora godinama su bili izrazi sloboda, lojalnost, nezavisnost, suverenost, nacionalna čast, sveti principi, zakonska prava, građanska

svest, vernost našim tradicijama, istorijska misija, dužnost prema domovini itd., itd. Ali sad, ti izrazi (...) poprimili su zvuk lažnog novca, osova presvučenog zlatom, pijastera sumnjive čistoće, da se, umoran od obrta i preokreta svog verbalnog ruleta, pitao čime će ispuniti zvučne prostore, pisane prostore neizbežnih proklamacija i opomena (...). A

premijer je nastavio da razmišlja o govoru koji je trebalo da održi, iako mu se mašta nije činila naklonjenom. Reči, reči, reči. Uvek iste reči. A, naročito, nipošto sloboda – sa

zatvorima punim političkih zatvorenika. Ni nacionalna čast ni dužnost prema otadžbini – jer su upravo te reči upotrebljavali pobunjeni generali. Ni istorijska misija ni seni heroja, iz istog razloga. Niti nezavisnost koja se, u njegovom slučaju, rimovala sa zavisnost. Niti vrlina – kad se zna da je on gazda najunosnijih poslova u zemlji. Nikako legitimna prava – pošto ih je zanemarivao kad god bi se sukobili s njegovim ličnim pravosuđem. Rečnik

mu je, zaista, postajao sve oskudniji. (...)

Aleho Karpentjer (1978: 136‒137), Pribežište u metodi

0. Kako bi se pristupilo sistemskofunkcionalnoj analizi asertiva u politič-kim (predizbornim) govorima, potrebno je na samom početku odrediti i pojasniti nekoliko pojmova. Navedena trijada u naslovu ovog poglavlja jezik – diskurs – politika predstavlja okvir, ma koliko apstraktan, tj. „koordinatni konceptualni si-stem” u koji je smešteno ovo istraživanje, te zahteva izvesna objašnjenja i nameće ekspliciranje autorovog shvatanja (omeđenja), tj. tumačenja ovih kompleksnih (i međusobno isprepletenih) fenomena. Savremena istraživanja (među)odnosa jezi-ka, diskursa i politike, često proširena (gotovo uvek presuponiranim) četvrtim ele-mentom – mišljenjem – u vidu tetrade: mišljenje – jezik – diskurs – politika, kao domenski specifikovanom podvarijantom pojmovnog trougla mišljenje – jezik – društvo, sve su brojnija i u našoj (društveno-humanističkoj) akademskoj zajednici dok su na Zapadu već etablirana kao jedan od glavnih (mono, inter i transdisci-plinarnih) analitičkih domena humaniore, iako su isprva bila viđena kao periferno lingvističko, pa potom interdisciplinarno i transdisciplinarno polje, koje je primar-no inspirisano/motivisano i oblikovano levim političkim/ideološkim ubeđenjima

12

Strahinja Stepanov

samih autora (ma koliko god da je i tada, kao i sada, sām pojam levice bio nedo-voljno jasan, inkorporirajući u sebi različite ideološke/političke principe i profile).

Najpre, pojavljuje se ne samo terminološko nego i teorijsko pitanje – da li je (i koliko) utemeljeno govoriti o jeziku politike odnosno političkom jeziku? Je li to isto što i jezik u politici? Ako se može govoriti o jednom takvom jeziku, šta to znači? Na kom (sociolektalnom, funkcionalnom, lingvoontološkom) nivou, ako postoji, figurira politički jezik / jezik politike? Da li je on ravnopravan sa, na pri-mer, administrativnim, pravnim, publicističkim jezikom, tj. funkcionalnim stilo-vima? Jesu li, konačno, u pitanju jezici ili je bolje govoriti o funkcionalnostilskim kompleksima2 (ili su i ovi termini sinonimični)? A šta bi onda predstavljao poli-tički diskurs? U kakvom je odnosu ovaj pojam prema prethodno pomenutim poj-movima političkog jezika / jezika politike / jezika u politici – da li su to istorodni pojmovi (da li njihova određenja „pokrivaju” isto polje, što ih čini sinonimičnim izrazima, ili se pak susrećemo s pojmovima različitog nivoa, shodno čemu bi nji-hov odnos bolje određivala hiperonimsko-hiponimska ili neka druga asimetrična relacija, pre nego sinonimska)? Uz to, i treći pojam iz pomenute trijade – politi-ka3 – može biti širi i uže tumačen, čime se i značenje sintagmi politički diskurs ili politički jezik ili jezik u politici čini neodređenijim ili polisemičnim.

0.1. Tako, Chilton i C. Schäffner (2011), kao i istraživači pre njih, zapažaju da je već i sama sintagma – politički diskurs – a onda i polje istraživanja (na koje ovaj termin upućuje), nedovoljno jasno određeno, tj. da postoje barem dva proble-ma u razumevanju ovog pojma:

a) šta je ‘političko’ zavisi od stanovišta komentatora, ib) brojni činovi koji se izvode pomoću jezika (=diskurs) mogu biti interpreti-rani ne samo kao politički nego ujedno i kao heuristički, ludički, informativni itd. (Chilton & C. Schäffner 2011: 311)

Drugim rečima, postavlja se pitanje ontološkog statusa političkog diskursa, a samim tim i teorijskog uokviravanja onoga što je predmet analize ovoga tipa rada. Ostavljajući za momenat po strani pitanje jezičke performativnosti u politici, i ula-2 Ovo pre svega u Bahtinovom maniru određenja jezičkih ili funkcionalnih stilova, gde se kaže

kako „u suštini, jezički ili funkcionalni stilovi nisu ništa drugo nego žanrovski stilovi određenih sfera ljudske delatnosti i opštenja” (Bahtin 1980: 237).

3 Weber (2006), recimo, kaže kako je pojam politike neobično širok, obuhvatajući sve vrste samostalne upravne delatnosti (kasnije će biti više reči o tome). No, ne samo pojmovno nego već i čisto jezički (leksički) upotreba reči politika poziva na obazrivosti: naime, u srpskom jeziku leksemom politika (tj. njenim značenjem) pokrivaju se značenja triju – ma koliko bliskoznačnih – leksema engleskog jezika (da se zadržimo samo na tom jeziku): politi [polity], politiks [politics] i polisi [policy] – gde se politi odnosi na institucionalni aspekt politike, politiks na proceduralnu dimenziju a polisi na vrednosno-sadržajni domen politike, tj. ono programsko i akciono vezano za političke subjekte (isp. Aron 1997; Stepanov 2008: 39). Zbog ovih razloga se i politički diskurs / politički jezik može uže i šire tumačiti.

13


zeći u polje političke aktivnosti (koja, doduše, inkorporira kao svoj najdominantniji oblik upravo jezičku izvedbenost), ovo dvoje naučnika definišu „kao potencijal-no ‘političke’ one akcije koje podrazumevaju upotrebu moći, ili, obratno, otpor” (Chilton & C. Schäffner 2011: 311).4 Govoreći o strateškim funkcijama jezičkih, odn. govornih činova u politici (o tzv. političkoj performativnosti), kao svojevrsnim medijalnim strukturama, Chilton (2004), i u docnijoj preradi, Chilton i C. Schäffner (2011: 311–312) ističu sledeće tri karakteristike: prisila/prinuda i otpor [coersion / resistance], legitimizacija i delegitimizacija [legitimisation / delegitimisation], te predstavljanje/reprezentacija i, nasuprot tome, netačno/pogrešno predstavljanje/re-prezentacija [representation / misrepresentation]. Kao prvo, prisila i otpor, dakle koersivni princip podrazumeva upotrebu (ili pretnju eventualnom upotrebom) moći i sankcija u komunikaciji (jezička se tako dispozicija oslanja na vanjezičke faktore), gde su jasni primeri „oni govorni činovi koji su podržani (zakonskim/pravnim i fizičkim) merama: komande, zakoni, edikti” itd., što su, naravno, najeskplicitnija ostvarenja koersivnog diskursa, ali postoje i manje očigledne forme prinudnog jezi-čkog delovanja, koje se sastoje „od govornih činova koje ljudi teško mogu izbeći ili uopšte primetiti, kakvi su npr. (nužno) davanje odgovora na pitanje, te izvršavanje ili povinovanje naredbi” (ibid., 312); drugo, tzv. legitimizacijski/delegitimizacijski princip, blisko je povezan s prethodnim, i pojašnjava kako se sve može (jezički) pravdati određen politički stav i pozicija, tj. „politički akteri (...) ne postupaju nužno samo pouzdajući se u fizičku silu (...) nego legitimizacija ustanovljuje pravo da se neko sluša – tj. njegov legitimitet” (ibid.); i treći princip, reprezentacija i netačna/pogrešna reprezentacija, značajan je za stratešku upotrebu jezika u politici, jer se jezikom može defokusirati, „zamagliti” neka činjenica, izricati poluistina, eufemi-stično i hiperbolično predstaviti činjenica i sl.,5 drugim rečima, „politička kontrola podrazumeva kvalitativnu i kvantitativnu kontrolu informacija (...)” (ibid.).

U suštini, navedena strateška upotreba jezika u politici, po Chiltonu i C. Schäffner, 1997) počiva na poznatim pragmatičko-diskursnim konceptima, razređenim u okvi-rima različitih (i u većoj ili manjoj meri komplementarnih) teorija: npr. reprezenta-cija i netačna/pogrešna reprezentacija počiva na Griceovim maksimama kvantiteta, kvaliteta i načina, kao i na Habermasovim principima isitinitosti i iskrenosti (o čemu će biti više reči u tački 0.2). Slično važi i za koersivni princip. A legitimizacijski/delegitimizacijski princip, opet, ima uporište u teoriji učtivosti, preciznije u tzv. ugrožavajućim činovima [face-threatening acts] usmerenim ka nekoj osobi, što je razmatrano u teoriji Brown‒Levinson (1987) ili, još ranije, kod Goffmana (1967).

4 Stiče se utisak, međutim, da se time samo transferiše problematičnost (nedovoljna preciziranost) pojma ‘politike’ na, takođe, ne u potpunosti specifikovan pojam ‘moći’.

5 Dakako, pitanje reprezentacije ima veze i s referencijalnom i reprezentacionom semantikom, koje se, ukratko, razlikuju po tome što reprezentaciona semantika nema direktne veze s apsolutnim, nego relativnim, intersubjektivnim (kolektivnim), kognitivno-perceptivno limitiranim načinom doživljavanja stvarnosti (za razliku od referencijalne semantike).

14

Strahinja Stepanov

0.2. No, poimanje političkog diskursa – koje se, sledeći Chiltona i C. Schäffner, zastupa u ovoj analizi – nije posve autonomno (iz lingvistike) reflek-tirano (isp. i Chilton 2004: 42‒47). Kada se govori o strateškim funkcijama po-litičkog diskursa, kako čini ovo dvoje autora, onda se mora uzeti u obzir episte-mološka dihotomija J. Habermasa (više o tome u Habermas 1984, 1987, 1998) o komunikativnom i strateškom delovanju, gde se, pojednostavljeno predočeno, razlikuje konsenzualna (kooperativna) od instrumentalne komunikacije. Haber-mas, naime, razrađuje – u duhu Frankfurtske sociološke škole (premda se oseća i uticaj učenja američkog pragmatizma, kao i nemačke hermeneutičarske tradicije) – kritičku teoriju društva, pri čemu (nemali) deo svoje analize posvećuje upravo komunikaciji, tj. komunikativnom delovanju.

Habermas (oslanjajući se, u velikoj meri, na Bühlera, Apela, Austina, Searla) zaključuje kako jezičko znanje ne podrazumeva (samo) tzv. propozicionalno zna-čenje, nego mora imati u vidu i onaj delatni aspekt, tj. performativno značenje, ple-dirajući time za uvažavanje dvojne propozicionalno-pragmatičke strukture jezika/iskaza. Šta se sugerira ovom tezom? Da je ta pragmatička (performativna) strana jezika (tačnije, govora) u službi uspostavljanja zajedničkog razumevanja i tzv. in-tersubjektivnog konsenzusa, i da je, štaviše, to njegova primarna funkcija! U jed-noj bi se radikaln(ij)oj interpretaciji ovakvog Habermasovog stava moglo ustvrditi kako on ne smatra propozicionalnost toliko bitnim obeležjem jezičkog sistema i same komunikacije, ali je zapravo reč o uspostavljanju prioriteta – za njega, naime, „značenje jezičkog izraza uopšte se ne može znati ako govornik ne bi znao kako da iskoristi [to značenje] u cilju postizanja razumevanja/sporazuma s drugom osobom o nekom pitanjuˮ (Habermas 1998: 228). Drugim rečima, i propozicionalnost ali još više njegova upotreba [upotreba značenja] igraju važnu ulogu:

Radnju je moguće shvatiti kao realizaciju plana djelovanja zasnovanog na tumačenju situacije. Situacija radnje predstavlja isječak iz okoline protuma-čene od strane aktera. Taj se isječak konstituira u svjetlu onih mogućnosti djelovanja koje akter smatra relevantnim za izvršenje svoga plana djelovanja. Teorije djelovanja se od polazišta teorije ponašanja razlikuju i po tome što akteru pripisuju znanje propozicionalne strukture. Akter mora biti u stanju da izjave nekog promatrača (A misli ili vjeruje, hoće ili namjerava, želi ili se plaši da ‘p’) foro interno ponovi i da ih uputi sebi samome. Najzad, sociološ-ke teorije djelovanja zahtijevaju za sudionike u interakciji najmanje jedno za-jedničko znanje: njihova se tumačenja situacija moraju poklapati u dovoljnoj mjeri. (Habermas 1990: 595)

U Teoriji komunikativnog delovanja (1984: 287) ovaj filozof će reći kako upravo to što vodi ka međusobnom razumevanju [Verständigung] predstavlja telos govora, a da je očekivani rezultat tog procesa uspostavljeni racionalni sporazum [rationales Einverständnis], tj. konsenzus.

15


Kod Habermasa je krucijalna razlika između saglasnosti i uticanja, jer „su-glasnost znači da sudionici neko znanje prihvaćaju kao valjano, tj. oni prihvaćaju njegov obavezujući karakter” (Habermas 1990: 596), a „uvjerenje koje jedan su-dionik inducira kod drugoga (između ostalog i pomoću laži) ne može imati ovaj efekat povezivanja”. To je, dakle, osnova s koje se saglasnost i uticanje tumače kao dva bitno različita „mehanizma koordiniranja djelovanja”, međusobno isklju-čiva, pošto se „procesi (...) sporazumijevanja ne mogu istovremeno poduzimati s namjerom da s nekim sudionikom u interakciji postignemo suglasnost i da na njega izvršimo utjecaj, tj. da kauzalno kod njega nešto postignemo” (Habermas 1990: 596‒597). Ključna distinkcija između delovanja koje počiva na saglasju participanata i onog koje počiva na uticanju, drugim rečima, između komunikativ-ne i strateške funkcije jezika, nalazi se u tome što

akter može pokušati da intervenira na takav [strateški] način samo onda kada je njegov stav u izvršenju plana njegova djelovanja objektivirajući s obzi-rom na okolinu i kada je orijentiran prema neposrednim konzekvencijama svog djelovanja, naime prema uspjehu. Nasuprot tome, sudionici u interakciji koji svoje planove djelovanja koordiniraju zajednički, a provode ih samo pod uvjetom postignute suglasnosti, moraju zauzeti performativni stav govornika i slušaoca i međusobno se sporazumjeti o postojećoj situaciji i njezinu savla-davanju (Habermas 1990: 597).

Habermas zaključuje da akter prvonavedenog jezičkog delovanja postupa prema sagovornicima i govornom događaju uopšte kao prema pukim sredstvima kojima se služi da bi ostvario svoj cilj, dok onog drugog aktera, kooperativnog, karakteriše saradnja s partnerima radi postizanja konsenzusa.6

Kakva je, onda, veza između ove Habermasove teorije i političkog govo-ra? Očito u tome što Habermas veruje da u demokratskom društvenom modelu određeni diskursni i moralni principi (npr. validne su samo one norme koje su svi učesnici prihvatili tokom racionalno uspostavljenog diskursa i koji su svesni posledica delovanja tih normi) vrede, otvarajući prostor za konsenzualnu funkciju govora, pa time i političkog govora, što će ga u kasnijim radovima voditi, između ostalog, i ka konceptu deliberativne demokratije.

6 „U pravilu su i strategijske interakcije predstavljene kao jezično posredovanje, ali se u tom modelu same govorne radnje izjednačuju s radnjama usmjerenim prema uspjehu. Jer – za subjekte koji djeluju strategijski i koji svoje planove djelovanja realiziraju bez posredovanja, jezična je komunikacija sredstvo kao i svako drugo; oni se služe jezikom da bi postigli perlokucijske efekte. Nesumnjivo postoje bezbrojni slučajevi indirektnog sporazumijevanja, bilo da jedan drugom nešto objašnjava signalima i indirektno ga potiče da putem zaključivanja preradi situacijska opažanja i stvori određeno mišljenje ili donese određene odluke, bilo da jedan drugoga na osnovi već uigrane komunikacijske prakse neupadljivo iskorištava za svoje ciljeve, dakle manipulacijskom ga upotrebom jezičnih sredstava potiče na željeno ponašanje i time instrumentalizira za uspjeh vlastitog djelovanja” (Habermas 1990: 602).

16

Strahinja Stepanov

Međutim, za predstojeću analizu bi ipak bilo značajnije – od ove distinkcije između usaglašavanja i uticanja – istaći to što i Habermas, slično Searlu, izdva-ja određene principe (ili norme) koji podastiru ili u odnosu na koje se posma-traju izrečeni govorni činovi: princip razumljivosti [Verständlichkeit], princip istinitosti [Wahrheit], princip iskrenosti [Wahrhaftigkeit] i princip opravdanosti/ispravnosti [Richtigkeit] – i tri „svetaˮ, tj. sfere upotrebe – javnu (intersubjek-tivnu), objektivnu i subjektivnu. Upravo bi se asertivi, koji će se „deriviratiˮ iz posmatranih predizbornih govora, mogli podvrgnuti takvom propitivanju, gde bi se tražio odgovor na upit o njihovoj istinitosti (koliko odgovaraju stanju stvari u svetu), iskrenosti (koliko je govornik bio iskren pri izricanju tih asertiva) i isprav-nosti (kakve deontičke/moralne vrednosti se kriju iza njih), što bi dalo, konačno, i odgovor na pitanje u kojoj je meri svaki od ovih političara težio komunikativnoj ili strateškoj funkciji u svom govoru, tj. usaglašavanju ili uticanju. Tada bi, među-tim, to preraslo u jednu drugu vrstu (politikološke ili sociološke) analize, što nije ni postavljeno kao cilj. Budući da me zanima isključivo kako se asertiv sistemski-funkcionalno i tekstualno ponaša, ali ne i kako referira na principe iskrenosti ili ispravnosti itd., ograničiću se na to da skrenem pažnju kako se svi pomenuti prin-cipi, a posebno princip istinitosti, uzimaju kao podrazumevani, u smislu da svaki asertiv da bi bio asertiv pretpostavlja obeležje razumljivosti, istinitosti, iskrenosti i opravdanosti, ali ne nužno i da mora biti istinit sadržaj asertiva, pritom iskreno saopšten i moralno opravdan.

0.3. Prihvatajući veberijansko određenje politike kao fenomena koji ili po-drazumeva borbu za vlast (ili o/p/stanak na vlasti) ili kooperaciju u okviru legiti-mnih (legitimiziranih) društvenih institucija – jasno je da se nijedan od ovih dvaju manifestacionih oblika političkog agona ne može ostvariti bez (upotrebe) jezika. Ovu dihotomiju „preseca” i podela na tzv. makro i mikroorijentaciju (Jones, nav. prema Chilton 2004: 3), tj. delovanje na mikronivou koje obuhvata različite „lič-ne” govorne tehnike i strategije, i delovanje na makronivou – u društvenim in-stitucijama (parlamentarni govor, prezidencijalni govor i sl.). U svakom slučaju, „komunikacija je presudna u politici”.7

Sociolingvisti, antropolingvisti, funkcionalisti, pragmalingvisti i drugi, pro-učavajući jezik u upotrebi [language in use], odgonetali su ujedno i nastanak i razvoj samog jezika (filogenezu), zaključivši da su ta dva pitanja povezana, tj. da se odgovorom na jedno ujedno može dobiti i odgovor na drugo pitanje – ako je jezik nastao iz potrebe da se saopšte određeni stavovi i potakne drugi na delo-vanje, onda je, u suštini, jezik posledica čovekovih, nazovimo ih, rudimentarnih, političkih ambicija. Stoga se i postulira teza o koevoluciji jezika i politike.8

7 „Politika podrazumeva mirenje razlikā kroz razgovor i ubeđivanje. Komunikacija je, stoga, centralna za politiku” (Hague 1998, nav. prema Chilton 2004: 4).

8 Chilton u svojoj knjizi iznosi dve oprečne teze o razvoju jezika – prema jednoj, jezik se razvio nezavisno od drugih sposobnosti i karakteristika (npr. razvoj ljudskog mozga) i shodno ovoj tezi

17


Tzv. makijavelistički pristup [machiavellian approach] kaže da su „prvi lju-di (...) odabirali strategije kojima će ostvariti maksimalnu individualnu korist, a tako su postupali i u komunikaciji” (Chilton 2004: 17). Otuda se vrlo rano javlja i recipročni altruizam,9 pod kojim se misli da je razmena informacija u interesu pojedin(a)ca, i koji u pragmalingvistici bitno korespondira s Griceovim maksi-mama kooperacije. Pored recipročnog altruizma i formiranje grupnog identiteta vodilo je razvoju govora. Ljudi se ponašaju makijavelistički „kako bi ostvarili maksimalnu ličnu korist, a grupa postaje sebična ili makijavelistička kao kolek-tivni sistem” (ibid., 18).

Svakako je veoma značajno to što su se zahvaljući jeziku pojavile i tzv. izdvojene predstave (reprezentacije/predodžbe) [detached representation], koje su omogućile čoveku da u komunikaciji ne mora direktno (simultano) povezivati predstave sa stvarima (da nešto imenuje samo ako taj predmet ima pred sobom), nego da može stvarati tzv. metareprezentacije – „jezik je (...) sistem što, između ostalog, obezbeđuje simbole, koji bivaju odvojeni od svojih referenata” (Hocket 1960, nav. prema Chilton 2004: 18). Ako je to tačno, onda je i veza s politikom jasna: na taj se način, naime, ljudska vrsta osposobila da planira i stupa u koope-rativne, zajedničke (neindividualne) akcije, a svako delovanje koje podrazumeva ubeđivanje, nagovaranje, argumentisanje, zajedničko razmatranje i deljenje vizije [shared vision], objašnjenje i ekspliciranje budućih (ili hipotetičkih) događaja – predstavlja zapravo jedan, makar i primitivan, vid vođenja politike, otvaranja i re-alizacije političkog dijaloga kroz jezički medij. Tvrdnja da komunikacija, pa tako

(2004: 17) „pojava jezika (...) nema nikakvu izravnu genetsku ili neurološku vezu s čovekovim udruživanjem u grupe i društvenom manipulacijom” (i idući korak dalje, prema ovoj tezi, može se dodati da je to neka vrsta „slobodne, nevezane sposobnosti, koja nije predvidiva na osnovu društvenog ponašanja ljudi, nego je generativna i kreativna u širem smislu, štaviše možemo reći da ona podseća na ideje o ljudskoj autonomiji i slobodi”, ibid.). Prema drugom stanovištu (kojem naginje i sām autor ove studije), prvo se razvila društvena inteligencija, a jezik dolazi kao posledica razvoja takve ljudske sposobnosti – „iako je antropolozi nazivaju ‘društvenom’, samo je mali korak do toga da je imenujemo ‘političkom’ ili ‘protopolitičkom’” (ibid.).

9 U evolutivnoj se biologiji recipročni altruizam definiše kao takvo ponašanje jedinki (organizama) da one svojim postupcima (ponašanjem) privremeno smanjuju sopstvene sposobnosti i kvalitete jednovremeno pospešujući i unapređujući kvalitete i odlike drugih jedinki. Ideja kojom se rukovode nije, međutim, isključivo altruistične prirode, nego se tu krije želja da u (eventualno) promenjenim (nepovoljnijim) okolnostima (do kojih može doći u budućnosti) druge jedinke (organizmi) pomognu datoj jedniki na sličan način kao što je prethodno ova učinila. Ova teorija Roberta Triversa objašnjava kako je i zašto nastala i evoluirala kooperacija među jedinkama. Uz ovaj, razvija se još i regulatorni mehanizam koji (bi trebalo da) onemogućava da se recipročni altruizam pretvori u čistu manipulaciju i iskorišćavanje drugih – tzv. mehanizam detekcije prevare [mechanism for detecting cheaters], na koji se i Sperber (i D. Wilson) poziva u svojoj teoriji relevantnosti kako bi objasnio jezičko ponašanje.

Biološkoj teoriji recipročnog altruizma korespondentna je i ekonomsko-filozofska teorija liberalnog tipa, koju je najdoslednije zastupao filozof Adam Smith, govoreći kako se do altruizma dolazi kroz egoizam!

18

Strahinja Stepanov

i politička komunikacija, počiva na recipročnom altruizmu, odnosno na saradnji, tj. da je suštinski kooperativna, ne potire konstataciju da je politička komunikacija (kao, uostalom, i komunikacija uopšte) zasnovana (i te kako) i na laži i neistini, odnosno manipulaciji. Upravo uverenost u kooperativne principe komunikacije i pretpostavka da oni funkcionišu, omogućava i nastanak manipulativnog govora: „pojedinac ne može govoriti laži ako su svi ubeđeni da je komunikacija neisti-nita” (Chilton 2004: 20). Ovakav pogled na evoluciju jezika je „u saglasaju s društvenim i političkim životom, koji obeležavaju jednovremeno i kooperacija i eksploatacija” (ibid.). A iz (ili zbog) ovih dvaju oprečnih poriva – kooperativnog i eksploatacijskog – razvila se i kognitivna osobina koju Sperber naziva „sposob-nost detekcije laži” [inner ‘cheater detection’ ability].10

I.1. OD JEZIKA...

1.1. Vratimo se sada otvorenom pitanju s početka prethodnog potpoglavlja: može li se govoriti o jeziku politike kao sociolektu? S tim u vezi neki su naučnici po-stavili pitanje opravdanosti terminā politički jezik/politolekt. Pogledajmo prvo kakvi su odgovori u literaturi ponuđeni na ovo pitanje. Kako se u lingvistici i politologiji ističe, jezik u politici je višeslojan i nije dovoljno opisati ga samo kao specifičan jezik, kao što čine neki istraživači: ne bi se smeo tako plošno determinisati jer, prvo, nije jasno šta znači sintagma „specifičan jezik” (neterminološki pojam), drugo, ako bi se i prihvatila njegova ad hoc specifičnost, postavlja se pitanje u odnosu na šta je specifičan (dakle, kakav bi jezik – formalan/neformalan, standardni/supstandardni, spontani/nespontani i sl. – predstavljao tu poredbenu tačku u odnosu na koju je po-litički jezik specifičan), te, treće, šta se tačno podrazumeva pod specifičnošću – da li je to leksičko-sintaksička (dakle, imanentna jezička) osobenost, ili je to možda izu-zetnost na planu govornog čina i govorne situacije (događaja), ili i jedno i drugo. Da li je politički jezik poseban varijetet11 ili ne – o tome i dalje u nauci, kako je rečeno, nema saglasnosti. Na primer, poljska lingvistkinja Anna Siewierska-Chmaj (2006) odriče jeziku politike sociolektalan status (ili status tzv. języka środowiskowy) jer ga, kako ona smatra, ne upotrebljava samo određena (tačno designirana) grupa ljudi, a budući da se koristi u masovnim medijima, što ga čini pristupačnim za gotovo čitavo građanstvo, on postaje svojinom (sve) većeg broja ljudi. Drugi poljski autor, B. Walzcak, tvrdi da iako se ne može govoriti o sociolektu, jezik politike ipak pred-stavlja poseban funkcionalni idiom opšteg jezika (što ga de facto približava statusu sociolekta-funkciolekta). Slično razmišlja i P. Bayley (2010: 1.6) koji kaže kako „ne postoji takva stvar kao što je jezik politike, nego tek širok i raznorodan skup diskur-

10 V. prethodnu napomenu, u kojoj se govori o ovom mehanizmu. 11 Jedno „klasičnoˮ određenje sociolekta, kojem se duguje dosta (barem kada je o toj temi reč u

ovoj studiji), nalazi se kod Fishmana (1978: 35‒37).

19


sa, žanrova, registara koji predstavljaju nekakve forme političkog jezikaˮ. Bayley ide u pravcu izdvajanja prototipičnih formi političkog diskursa, te napominje kako se ipak mogu identifikovati kanonske vrste: programski dokumenti [policy papers], ministarski govori [ministerial speeches], saopštenja vlade, parlamentarni govori itd. Nasuprot njima, I. Bartoszewicz (2000) izdvaja jezik politike kao zaseban varijetet, i to zato što ga, kako ona smatra, (a) ipak koristi ograničena grupa ljudi (doduše, različitih profesija), (b) tematski je određen – sadržaj je političke prirode a funkcija (izrazito) persuazivna, (c) situaciono je predvidljiv i determiniran, a (d) karakterišu ga i izvesna leksička, frazeološka, morfosintaksička i stilistička sredstva (jezičke da-tosti). Prateći kriterije – u vezi s raslojavanjem jezika – koje navodi M. Radovanović (2003), moglo bi se reći da jezik politike ima elemente funkcionalnog disciplinarnog (profesionalnog)12 idioma, tj. potkoda (u odnosu na „celokupniˮ srpski jezik kao kôd) sa sintaksičko-semantičkim i leksičkim markiranim datostima, ali i sadržajnom (refe-rencijalnom) posebnošću (isp. Radovanović 2003: 166). Isto tako, sledeći navedenu literaturu, jezik politike bi se, čini se, nešto teže mogao opisati pomoću parametara socijalnih dijalekata (bazilektalnog ili mezolektalnog nivoa), osim ako se političari ne bi izdvojili u zaseban društveni stratum (s pripadajućim jezičkim odlikama).

U našoj se sredini, među ostalima,13 izdvaja jedno istraživanje, iz osamde-setih godina XX v., u kojem se eksplicitno pominje i upotrebljava termin jezik politike. Reč je o Škiljanovom (i Pupovčevom) istraživanju jezičkih svojstava (i recepciji) Prijedloga 13. Sjednice CK SKJ, gde se detaljno analiziraju morfološka i sintaksička (delom i leksička) svojstva ovog političkog dokumenta. Težište je ispitivanja, dakle, upravo na planu izraza (a ne na planu sadržaja) u političkim tekstovima. Škiljan (1987a, 1987b) u tom empirijskom istraživanju dolazi do inte-resantnih i značajnih zaključaka (npr. visoka frekvencija prideva i imenica, nasu-prot niskoj učestalosti glagola, izrazito česta uprotreba relativnih klauza, svođenje konektorskog inventara samo na kopulativni veznik i itd.) vezanih za jezik, ali katkad i nadilazi prostu deskripciju političkog jezičkog idioma te obuhvata i one elemente koji pripadaju pragmatici, diskursu i, šire, komunikaciji. U Leksikonu temeljnih pojmova politike (LTPP) urednici pak izdvajaju natuknicu pod odred-benom rečju Komunikacija kao jednu od odrednica posvećenih političkim feno-menima, zaključujući da je „nužno (...) da se djelatnici sporazumijevaju” kako bi političko delovanje bilo mogućno. Pritom se uočava da je politička komunikacija „specifična”, i, po ovim autorima, ona zavisi od konteksta ustrojene političke za-jednice, što omogućava da se „u cijelosti razumije posebnost političkog prenoše-nja poruka i načina njihova primanja” (LTTP: XVI).

U LTPP-u politički se govor [political speech, politische Sprache, parole politique] diferencira spram drugih na osnovu imanentnih (poglavito se misli na

12 Isp. šta o ovome kaže Škiljan u potpoglavlju I.3.13 O detaljnijem pregledu domaće literature u kojoj se autori bave jezikom politike, tj. jezikom u

politici i političkim diskursom – v. više u Stepanov (2016b).

20

Strahinja Stepanov

gramatičke crte), semantičkih i pragmatičkih obeležja (LTTP: 240). Kaže se da su za politički govor „posebno važni komunikacijski kontekst, komunikacijska na-mjera govornika i strategija njihova povezivanja, a ona opet ovisi o svrsi svakog konkretnog političkog govora” (ibid.). Pobrojani parametri – kontekst, namera, strategija – svakako karakterišu i političke govore, ali ne samo njih nego i druge tipove govora (uvek je govor kontekstualizovan, govornici pristupaju s određe-nom namerom i, najčešće, postoji određena strategija). U okviru pragmatičkih svojstava političkog govora razlikuju se „svojstva iskaza, svojstva govornika (i auditorija) i svojstva konteksta”, čime se jasno signaliziraju tri komunikativne (pragmatičke) ose koje regulišu i upravljaju smislom izrečene poruke.14 Kada je reč o jezičkim obeležjima, urednici razlikuju sociolektalna (upravo politička) obe-ležja, određena domenom i delatnicima,15 i govornička obeležja (emotivnost, ek-spresivnost, iterativnost, ekstenzivnost, koherentnost i sl.). Semantička obeležja, kako primećuju autori, „nisu tako raznovrsna kao jezična i pragmatička”, jer su uslovljena ideološkom matricom, koja pak ne dopušta da sadržaji rečenica i čita-vih govora izlaze van okvira ustaljenih političkih fraza i ideoloških toposa.

U nemačkoj lingvistici i politolingvistici vladaju takođe podeljena mišljenja o ovom pitanju. Dieckmann (2005), recimo, smatra da se može govoriti o politič-kom jeziku i kao o posebnom jezičkom varijetetu (poput naučnog, medijskog, raz-govornog), gde bi akcenat bio na gramatikalizovanim i leksikalizovanim jezičkim sredstvima, koje nailazimo u govoru političara i u političkim dokumenatima, ali i da se pod pojmom politički jezik može shvatiti i „poseban način na koji se upotre-bljavaju funkcionalni i akcioni politički sistemi, istorijski preneseni i pohranjeni u glavama govornika” (Dieckmann 2005: 15).16 Drugo tumačenje termina poli-tički jezik, čini se, više odgovara fukoovski shvaćenom pojmu diskursa (u ovom

14 Zanimljivo je, i potpuno opravdano, da se u ovom leksikonu, u odeljku o političkoj komunikaciji, nalazi i deo o cenzuri, jer to jeste vid nekomunikacije ili antikomunikacije, kojoj je cilj da onemogući potpunu, tačnu i iskrenu komunikaciju, „sprečava objavljivanje nepoželjnih sadržaja”, i samim tim čini jedan od instrumenata totalitarnog jezika politike. Isto tako, u ovom poglavlju je i deo o manipulaciji za koju se kaže da „u domeni političke komunikacije znači postupak ili niz postupaka potčinjavanja komunikacijske procedure (...), komunikacijskih kanala i medija (...) i komunikacijskih subjekata određenoj vrsti interesa” (LTPP: 258).

15 U okviru ovih, razlikuje se ekskluzivan jezik politike („kada je on prventsveno rezerviran za političke djelatnike i kad isključivo funkcionira kao neka vrsta profesionalnog žargona koji je slabo dostupan drugim članovima društva”, LTPP: 240), totalitaran jezik politike („kada se jezik, koji su političari razvili u području političke komunikacije pretvara u jezik kojim se komunicira i unutar političke javnosti i javnosti u cjelini”, ibid., 241) i demokratski jezik politike („jezik se razvija i funkcionira unutar političke komunikacije i među političarima ali pod utjecajima drugih područja društvenog djelovanja (...), kada je dostupan gotovo svima i kada ga prihvaćaju gotovo svi članovi političke zajednice”, ibid.).

16 „Politički jezik se u prvom smislu (1) ograničava na politički rečnik, jer drugi jezički nivoi (fonetika, morfološki oblici, rečenični tipovi, pravopis) nemaju posebne ‘političke’ forme (...). Politički jezik u smislu upotrebe jezika u politici (2) ‘rasprostire se’ na sve nivoe jezika” (ibid.).

21


slučaju političkog diskursa). Raspravljajući o odnosu jezika i politike i stavovima prema ovom pitanju, istaknuto je kako se:

političko delovanje priprema, osmišljava i sprovodi kroz jezik; ono je pra-ćeno jezikom, na političko delovanje jezik utiče, usmerava ga i upravlja, je-zikom se to delovanje opisuje, objašnjava, motiviše, opravdava, kontroliše, kritikuje, prosuđuje i osuđuje. Političko delovanje je povezano s jezičkim delovanjem, s komunikacijskim procesima. Ono se, dakako, ne iscrpljuje (is-ključivo) u jezičkom delovanju, ali je u svojoj osnovi usmereno ka razmeni signala (znakova). (Grünert, nav. prema Girnth & Spieß 2006: 7)

Burkhard smatra da svaki javni govor o političkim pitanjima jeste vid poli-tičke komunikacije i otud može postati predmet politolingvistike, ili kako to Stra-uss formuliše: svaka komunikacija „u kojoj temu čine stvari od javnog interesa, u kojima se iskazuju mišljenja i odvijaju takvi procesi koji za rezultat imaju stvara-nje obaveznih i nespornih društvenih odluka” (Strauss, nav. prema Girnth & Spieß 2006: 7) čini temu za politolingvistiku. Time je polje javne političke komunikacije – tematski, kontekstualno, funkcionalno – učinjeno disperzivnijim i heterogeni-jim, što na jednoj strani omogućava da se različite pojave podvedu pod politički diskurs i predmet proučavanja politolingvistike, ali, s druge strane, onemogućava ili barem otežava jasno razlikovanje i delimitiranje (tradicionalno) diferencira-nih domena (striktno medijskog diskursa, administrativno-pravnog, razgovornog i sl.). U takvom multitematskom, multižanrovskom i multimedijalnom preseku različitih domena, iskrsava i pitanje medijalizacije politike, tj. načina na koji razli-čiti mediji, u kojima se „inscenira” i realizuje politički sadržaj, tretiraju političke teme. Zbog toga najveći broj proučavalaca danas prihvata mišljenje da političko delovanje nije „usidreno” samo u političkim institucijama nego da se ono nalazi i „u prostoru javnosti i putem te javnosti i delimično konstruiše”. Heiko Girnth i Contanze Spiess, kao i Van Dijk, te brojni drugi istraživači, smatraju da strukture i teme javnosti, s jedne, i politička upotreba jezika, s druge strane, uslovljavaju i utiču jedno na drugo, toliko da se to manifestuje i na „upotrebnu i na značenjsku promenu osnovnog vokabulara, na nastanak novih obrazaca (jezičkog) delovanja, na aktualiziranje konvencionaliziranih komunikacijskih formi” (Girnth & Spieß 2006: 10), kao i, naposletku, na etabliranje novih „arena” u kojima se javnost pojavljuje i očituje. U ta obeležja jezičkog delovanja u politici mogu se ubrojiti i: višestruka adresovanost, orijentacija ka konsenzusu ili disenzusu, usmerenost ka grupi/kolektivu, inscenacija, interdisciplinarnost... (isp. Girnth). Slično ovom određenju predmeta politolingvistike, i Fairclough traži odgovore u analizi poli-tičkog diskursa na pitanja kako, zašto i s kakvim efektima je nešto baš na takav način formulisano, u kojima (odgovorima) on vidi tragove „društvenih, institucio-nalnih i socijalnih determinata i efekata diskursa” (isp. Gastil 1992: 474).

22

Strahinja Stepanov

1.2. Još je u prvoj polovini XX st. Lasswell, opisujući funkcije iskaza odnosno tekstova u politici, izdvojio tri njihova upotrebna tipa: credenda, funkcija koja govori kakva je doktrina neke političke grupacije, miranda, ono što je u propagandnoj svrsi iskazivanja divljenja i formula, stručni, bolje reći, profesionalni, tj. kancelarijski jezik političkih činovnika. Dieckmann unekoliko menja tu postavku identifikujući takođe tri tipa upotrebe iskaza u politici, ali drugačije ih imenujući i definišući: ideološki je jezik (u većoj meri podudaran Lasswellovoj mirandi i, u manjoj meri, credendi) bremenit visokoparnim i emocionalnim izrazima i frazama, kojima se nastoji pridobiti što veći broj pristalica a ideološka sadržina učiniti što atraktivnijom (npr. fraze „slobodni svet”, „ljudska prava”, „klasni neprijatelj”, „komunizam”, „marksizam”, „demokratija”, „li-beralizam” i sl.), institucionalni jezik („frakcionaštvo”, „legislativa”...) i stručni jezik administrativno-upravljačkog domena, koji bi umnogome odgovarao adminstrativnom funkcionalnom stilu (sintagme poput „bruto socijani dohodak”, „penzijsko osigura-nje”, ili krajnje neodređene fraze kakve su „orijentacioni koraci”, „optimirati uslove” i brojne druge). Pojedini istraživači ne govore o funkcijama jezika u politici nego o političkim stilovima, ali, kada se pogleda kriterij na osnovu kojih se imenuju dati sti-lovi, postaje očigledno da je reč o funkcijama iskaza u komunikaciji: stil ubeđivanja, stil pregovaranja, stil administriranja – upravljanja, stil prava i stil politologije. Stil politologije ovde nikako ne pripada, a stil prava, ma koliko bio blisko povezan s politi-kom, takođe ima osnova da se zasebno posmatra. Stil upravljanja svakako inklinira ka šire shvaćenom polju politike (a kod nas se tradicionalno posmatra u sklopu admini-strativno-pravnog funkcionalnostilskog kompleksa), što znači da bi samo prva dva tipa stila bili pravi (užeshvaćeni) predstavnici političkog stila/jezika. Grünert (nav. prema Burkhardt: 3) razlikuje dve uloge jezika u politici, prema kriteriju argumentativnosti-emocionalnosti, tj. da li je jezik upotrebljen da ubedi (racio-argumentacija) ili nagovori (emotio). Tako on pravi klasifikaciju s četiri diskursna tipa, ili četiri vitgenštajnovske jezičke igre: (a) regulativna jezička igra [regulative Sprachspiel] – kojom se reguliše odnos između onih koji vladaju [Regierende] i onih kojima se vlada [Regierte] i ovim diskursnim tipovima pripadaju ustavni, zakonski, upravni tekstovi, edikti, dekreti i sl., (b) instrumentalna jezička igra [instrumentale/begehrende Sprachspiel], u kojoj na neki način „pregovaraju” obe grupe [Regierte & Regierende] iskazujući svoje želje, htenja, zahteve i sl., (c) integrativna jezička igra [integrative Sprachspiel], kojom se ostvaruje grupna solidarnost i kolektivna svest i, poslednja, (d) informativno-persuazivna jezička igra [informativ-persuasive Sprachspiel], koja služi kreiranju određenih stavova da bi se ti stavovi dalje razaslali među populaciju. Posebno je interesantno kako Grünert čita-vu istoriju političkog jezika vidi kao „opis istorije jezičkih igara, istoriju dozvoljavanja i sprečavanja (...)” (ibid.).

1.3. Pišući o jeziku politike Beard pominje satiru kao moćno sredstvo za opisivanje političara i njihovog ponašanja. Govoreći o Swiftovom delu Gulivero-va putovanja (još iz 1726), Beard nalazi da je parodija i satira omogućila ovom

23


irskom autoru da opiše političke prilike u Britaniji (i njenim evropskim susedi-ma) ne moravši da pribegne eksplicitnoj nominaciji. Beard veli (2000: 17) da jezik koji političari koriste „dosta govori o ideologiji koju zastupaju”. Zapravo, ističe on, izvodeći svoj zaključak do kraja, „jezik je kao sredstvo komunikacije, istovremeno i sredstvo predstavljanja i oblikovanja činjenica i političkih argu-menata, a politički argumenti jesu – ideološki, budući da su posledica određenog (političkog) uverenja” (2000: 18). Ali ne samo šta se kazuje, tj. ideje (sadržaji) koji se zastupaju (premda je to primarno), nego i kako se ti stavovi iznose, manife-stuju (otkrivaju) ideološke pozicije govornika (političara). Tako su, proučavajući metaforički politički diskurs, kognitivisti zaključili da retoričkom organizacijom govora u kome dominiraju tzv. ratne metafore (start a campaign, leads are surren-dered, political battles are won...) ne samo što je u opisu političkog delovanja iskorišćena ratna terminologija nego je i sama politika koncipirana (isključivo) kao ratna aktivnost, pa se svaka ideja konsensuza i sporazuma negira u korist dosledne konfrontacije i sukoba (Beard 2000: 22).17 Drugim rečima, izvorni do-men (domen rata) tako bitno preslikava svoju strukturu na ciljni domen (domen politike) da se politika (jezik politike) ne može razumeti (prihvatiti) ukoliko se ne shvati i percipira preko ontologije rata i ratovanja, tj. militar(izova)nog jezika,18 što asocira delom i na relativističku teoriju.

I.2. ... KA DISKURSU

2.1. Kako brojni diskursni istraživači ističu (Van Dijk, Chilton, R. Wodak i dr.), ispitivati političku komunikaciju a ne promatrati širi društveno-politički kontekst, tačnije ne uvažavati (suptilno ili otvoreno) delovanje institucija, tzv. (ideološkog) državnog aparata (u Althusserovom viđenju: školski IDA, porodični IDA, pravosudni IDA, sindikalni IDA i dr.), tj. praksu, između ostalog, i izabra-nih i/ili delegiranih predstavnika vlasti (od narodnih predstavnika u parlamentu, preko izvršnih organa do onih na nižim nivoima) – nije jednostavno, neretko je i nemoguće, a očito je suviše reduktivno. Gledano s humanističkih pozicija, pisati o političkoj komunikaciji znači kritikovati hegemone diskurse (moći i moćnika), čime se analiza političkog diskursa postupno transformiše u kritičku analizu dis-kursa (koja ispituje kako se politička moć reprodukuje i zloupotrebljava, kako se ostvaruje i perpetuira diskurs dominacije i hegemone prakse), čiji je primarni cilj otkrivanje i dekonstruisanje jezičkih (i šire, uopšte, semiotičkih) mehanizama

17 O kognitivnom pristupu u ovoj oblasti sada već postoji ogromna literatura. I kod nas se preko teorije konceptualne metafore uspešno analiziraju različiti diskursi, pa i politički (v. npr. Silaški i dr. 2009).

18 Pored metafore i metonimije, Beard izdvaja i često korišćenu analogiju, kojom se dovode u vezu, tj. porede dva različita entiteta. Ubedljivost analoškog poređenja zavisi, kaže on, „od stepena sličnosti između isporednih objekata, kao i od povezanosti sa samom argumentacijom” (ibid., 28).

24

Strahinja Stepanov

koje političke elite koriste da bi ostale na pozicijama moći i uticaja.19 S druge stra-ne, analiza političkog diskursa inklinira i ka samoj političkoj nauci, sociologiji po-litike, teoriji političke kulture, pa je stoga ponekad teško (i nezahvalno) određivati fundamente i okvire takve analize političkog diskursa u odnosu na predmetom proučavanja srodne i povezane discipline (i nauke).

2.2. Pre nego što se uzmu u razmatranje predizborni politički govori, trebalo bi reći nešto više i o tome na koji način oni koreliraju s političkim diskursom (kao širom društveno-kognitivnom formacijom), a pre toga odrediti se prema pojmu diskursa (uopšte).

Uobičajeno je, naime, da se iskazi/činovi, odnosno tekstovi shvataju kao konstituenti društvenih događaja [social events] (isp. Fairclough 2003: 14), te se u (kritičkoj) analizi diskursa traže elementi (među)uslovljenosti tekstova i društvenih događaja: s jedne strane, tekstovi utiču na stvarnost i društvene događaje, a s druge, izgled i karakteristike tekstova uslovljeni su društvenim okvirom i kontekstom.

Fairclough ističe da se o diskursu može govoriti kao o određenom načinu reprezentovanja sveta: „procesa, veza i struktura materijalnog sveta, mentalnog sveta misli, osećanja, verovanja itd., i socijalnog sveta” (Fairclough 2003: 124). Akteri proizvode simboličke sadržaje (iskaze), time doprinoseći stvaranju, odno-sno kontinuaciji poretka diskursa, kojim, opet, i bivaju ograničeni, tj. uslovljeni jer su u njega „uronjeni”.

Foucault (Fuko 2007: 6) piše o „bezimenom prethodećem glasuˮ, o institu-cionalizovanosti i ritualizovanosti govora/diskursa:

Želja kaže: ‘Sama ne bih volela da stupim u taj rizični poredak diskursa; ne bih želela da imam ništa sa onim što je presudno i odlučujuće u njemu; želela bih da on oko mene gradi tihu, duboku i beskonačno otvorenu prozirnost, u kojoj bi drugi odgovorili na moja očekivanja, i iz koje bi istine, jedna po jedna, izlazile. Htela bih samo, kao sretno nahoče, da se prepustim njemu i da me on nosi.’ A institucija odgovara: ‘Ne treba da se plašiš početaka; mi smo svi ovde da bi ti pokazali da diskurs pripada poretku zakona, dugo smo čekali na njegovu pojavu, za njega je pripremljeno mesto koje mu ukazuje čast, ali ga razoružava; i ako diskurs ponekad ima neku moć, ona potiče od nas, i samo od nas.’ (Fuko 2007: 6‒7)

Ovako cinično predstavljen dijalog između Želje (indvidualnog) i Institu-cije (opšteg/datog) odslikava poredak diskursa, zapravo govori o moći i nemoći, slobodi i ograničenosti govora, kao i o strahu od diskursa (a moglo bi se i dodati strahu vladajućeg diskursa od drugih diskursa koji pretenduju na tu poziciju), jer, reći će Foucault nešto dalje, „diskurs nije prosto ono što borbe ili sisteme prevodi u jezik, nego je on ono za šta se i čime se bori. Diskurs je moć koju treba zadobitiˮ 19 Zapravo ovo bi bio načelni obrazac kojim se KAD služi, a cilj je – postavljen odveć utopistički

– doći do boljeg, humanog/humanijeg društva.

25


(ibid., 9). Iz svega rečenog proizilazi da je diskurs u društvu postojeća i njime prenesena (društvena) kognicija, tj. znanje o društvenoj praksi, o ulozi aktera koji participiraju u toj praksi (ali i ostalih koji mogu biti aficiranim datim aktivnosti-ma), kao i o okolnostima u kojima se ona odvija.

Diskurs je, kako se kaže, reka znanja kroz vreme, što znači da je ipak „više ili manje u značajnoj meri strukturiran i kao takav ‘čvrst’” (Jäger 2001: 129), da ostanemo u ključu navedene metafore, masivan i moćan poput reke, koja sve što se u njoj nađe, dalje ili valja svojim tokom ili potapa na dno da više ne ispliva. Diskurs je i

normiran (u smislu društvene stabiliziranosti), [te je] ovo [diskursno, dis-kursom posredovano] ‘znanje’ označeno kao pravo/tačno znanje i kao takvo (kroz hegemonijsku praksu i shodno tome samo na neko vreme) učvršćeno – bilo na nivou nauke ili svakodnevice – dok ga institucije sistema, normalno, brane (...). (Jäger 2001: 129)

Fukoovskog poimanja diskursa, kao svojevrsne mreže koja hvata sve iskaze o nekoj temi u nekom društvu (određenog istorijskog momenta), nije lišena ni Jägerova dalja razrada: u sličnom duhu, pozivajući se sada na Leontjeva i njegovu teoriju činjenja, tj. na ideju da se čin sastoji iz: mišljenja, govorenja i delovanja (dakle, da je čin njihova kombinacija). Jäger (2001: 83) tvrdi da „nema govora bez misli, nema delovanja i rada bez razmišljanja, ali su i sam govor i misao neka vrsta delovanja”. Na osnovu ovakvog shvatanja odbacuje se bihejvioristička teorija odraza (prema kojoj čovek promatra objektivan svet oko sebe i reaguje na impulse/stimuluse iz njega),20 jer odnos subjekat (stimulus) – objekat (reakci-ja), u teoriji odraza, prenebregava činjenicu da ljudska svest ne samo što prima i percipira stimuluse nego ih i povezuje, „upravo zahvaljući sposobnosti da misli, da apstrahuje iz objektivnog sveta stvari nepovezane i zatim ih dovodi u vezu” (ibid., 86). Tako se pojavljuje treći član u njegovoj teoriji: objekat – promišljanje/činjenje – subjekat.21 Kao što, prema učenju Leontjeva, „svest nije neposredno određena, kroz stvari i pojave koje nas okružuju, nego kroz ljudsko bivstvo, koje nije neko pasivno bivstvo, nego upravo ljudsko činjenje”, tako se i, zaključuje Jä-ger (2001: 88), „realan život odigrava u tačno određenim, konkretnim, a to znači istorijski različito uslovljenim, društvenim okolnostima, koje su same opet isto-rijski posredovane i predmetno i simbolički (‘diskurzivno’) prenesene”. Upravo se ovde najjasnije očituje i Leontjevljeva, kao i Foucaultova22 i Jägerova ideja: 20 Sa sličnom argumentacijom je, samo na lingvističkom polju, Noam Chomsky odbacio bihejvio-

rizam (pre svega u čuvenoj kritici Skinnerove knjige Verbalno ponašanje) i trasirao put mentali-stičkom pristupu u lingvistici.

21 Iako ću se dalje pozivati na Jägera, treba naglasiti da ovakav trijadički odnos prepoznaje još dvadesetih godina XX veka i američki sociolog George Mead, koji, oštro kritikujući Watsona i druge bihejvioriste, uspostavlja ovu relaciju: stimulus–interpretacija–odgovor (S–I–O).

22 Naravno, ovo jeste (možda i preterano) pojednostavljivanje Foucaultovog učenja (koje je, uostalom, imalo svoje različite koncepcijske obrise), no cilj je samo da se ukaže na srodnost i povezanost teorijskih stavova, ne i da se pobliže ekspliciraju i analiziraju.

26

Strahinja Stepanov

društvena praksa i njome ustanovljene, prenošene, stabilizovane i socijalizovane osobenosti govora o nečemu jesu taj „srednji sloj” – diskurs, koji ne dozvoljava da se ostvari samo relacija subjekat – objekat.23 Drukčije kazano, reč, govor, zapravo tekst, uvek pripada određenoj verbalnoj „naviciˮ uslovljenoj društvenom praksom i društvenom strukturom.24 Na ovakvu ulogu diskursa skreću danas pažnju mnogi istraživači, od kojih Van Dijk posebno:

Ako diskurs kontroliše um ljudi, a um kontroliše akciju, onda je suštinsko pitanje za one koji imaju moć da kontrolišu diskurs: ‘Kako to postižu’? Ako se komunikativni događaj sastoji ne samo od ‘verbalnog’ teksta i govora nego i od konteksta koji utiče na diskurs, onda je prvi korak u kontroli diskursa da se kontroliše kontekst. (Van Dijk 2008: 10)

Prema istraživačima Wiederu i Prattu (nav. prema Gee 2005: 14), da bi iskaz imao smisao, njime se mora izreći i ko i šta, drugim rečima, mora se znati ak-ter i njegov socijalno-diskursni identitet, kao i značenje takve socijalno situira-ne diskursne aktivnosti. Presudno je za identifikovanje određene aktivnosti kao diskursa da bude jasan i sadržaj i onaj koji izriče dati sadržaj, kao i kontekst u koji je lociran čitav govorni događaj. Gee (2005: 18) upravo to ističe kada na-pominje da diskurs mora zadovoljiti kriterij „društveno prihvaćenih asocijacija među različitim načinima korišćenja jezika – promišljajući, prosuđujući, delajući i interagirajući – na ‘pravim’ mestima u ‘pravo’ vreme i s ‘pravim’ predmetima” (a asocijacije služe da „identifikuju pojedinca kao člana društveno prepoznatljive grupe ili društvene mreže”).25

23 Jäger (2001: 90) konstatuje: „Subjekat ne stoji nikad ‘sam’ nasuprot stvarnosti, nego uvek skupa s drugima, čime se, kroz društvene običaje, su-oblikuje i uvezuje u date istorijsko-društvene diskurse. Isto tako, stvarnost nije nekakva čista priroda, nego istorijski produkt, i ona (stvarnost) preuzima određene forme u čvrstoj zavisnosti od vladajućih diskursa, odnosno od date diskursne vreve”. Na drugom mestu Jäger (2001: 130) ističe da je „diskurs kao celina regulisana instanca, koja formira svest!”.

24 Isp. Jäger (2001: 117): „Stoga valja odgonetnuti da se o tekstovima može tek onda govoriti, kada je došlo do društvenog razvoja u jednom dužem periodu. Tekstovi, zaključujemo, nisu nikad nešto individualno, nego uvek društveno i istorijski vezani. Drugačije kazano: oni uvek sadrže fragmente nekog (nadindividualnog) socio-istorijskog diskursa”.

25 Gee nastavlja o onome šta je krucijalno u diskursu, što njegova esencijalna crta – prepoznatlji vost: „Ako postavite jezik, aktivnost, interakciju, vrednosti, verovanja, simbole, objekte, sredstva i me-sto zajedno, na takav način da vasi drugi prepoznaju kao posebnu jedinku (identitet), koja se bavi određenim tipom delatnosti (aktivnost) sada i ovde, onda ste izveli/ovaplotili [pull off] diskurs (i time ga nastavili kroz istoriju, makar i za još vrlo kratko vreme). Bez obzira šta ste učinili, to mora biti dovoljno slično ostalim nastupima [performances] kako bi bilo prepoznat(ljiv)o.” Gee ovde otkriva i mehanizam transformacije diskursa, ali i kako se može izići izvan okvira diskursa, otići s onu stranu diskursa: „Pa ipak, ako je dovoljno različit spram onoga što je prethodilo, a opet pre-poznatiljiv, takav govor može istodobno i menjati, transformisati diskurs. Ako pak nije prepoznat-ljiv, onda govor nije ‘u diskursu’.” Uz to, Gee naglašava da su „diskursi uvek usidreni u mnoštvu društvenih institucija i da podrazumevaju mnoštvo ‘rekvizita’, kakvi su knjige i časopisi različitih

27


I.3. PRECIZIRANJE: SVOJSTVA POLITIČKOG DISKURSA

3.1. Sada je, konačno, otvoren put ka preciziranju, tj. određenju pojma po-litičkog diskursa i, ujedno, razrešenju pojmovno-terminološke dileme s početka ovoga poglavlja. Na kraju se prethodnog potpoglavlja mogao nazreti jedan socio-antropološki izlaz iz ove nejasne situacije, zastupljen u radovima Fairclougha, Foucaulta i Jägera. Iako je, dakle, diskurs prethodno određen primarno kao ko-gnitivno-normativna struktura (tj. kao mreža koja odražava/uslovljava određenu društvenu perspektivu, vrednosti, običaje, interese, odnose moći itd.), nadalje će mu se pristupati kroz (politički) tekst – kao njegovu tekstualnu, manifestacionu formu – imajući na umu društveno-političko-istorijske okolnosti u kojima se neki tekst izgovara/proizvodi. Dakle, pojedinačni iskazi ili tekstovi, u tako određenom diskursu,

(...) nisu samo rezultat jezičkih struktura i diskursnih poredaka, oni su takođe efekat drugih društvenih struktura, društvenih praksi u svim oblicima, tako da je veoma teško razdvojiti sve faktore koji tvore neki tekst. (Fairclough 2003: 25)

Tekst (pripadajućeg) diskursa ostvaruje se u o okvirima pretpostavljene trija-de: društveni događaj – društvena praksa – društvena struktura. Fairclough (2003: 15) ispravno uočava da između apstraktnog fenomena, kakav je društvena struktura, i socijalnog događaja, kao konkretne situacije (ili akta), postoji značajan prostor, koji je „moderiran” i „medijalizovan” onim što možemo nazvati društvena praksa. Jer, ako je društvena struktura – potencija (otvarajući prostor za različite realizaci-je), onda je društvena praksa izbor jedne od mogućnosti koja formira, opredeljuje i učvršćuje određenu normu (oblik ponašanja, govora i sl.), a koja se opet po-stva-ruje u konkretnim društvenim činovima. Ovakvom poimanju diskursa blisko je i shvatanje Ruth Wodak (2001: 66). Autorka, nudeći jednu više lingvistički (a manje kognitivno-sociološki) utemeljenu definiciju diskursa, i otud ovakvom istraživanju primereniju, kaže sledeće: „snopovi paralelnih i povezanih uzastopnih jezičkih či-nova, realizovanih unutar i između društvenih područja delovanja, u vidu tematski međusobno povezanih semiotičkih, govorenih ili pisanih pojavnicaˮ tvore diskurs.

3.2. Van Dijk (1997) pristupa političkom diskursu identifikujući ga, slično medicinskom, obrazovnom i drugim diskursima, prvo, preko participanata26 – po-litički diskurs, naime, osmišljavaju i proizvode političari s ciljem da ga određena

vrsta, laboratorije, učionice, građevine različitih tipova, razne tehnologije, brojni drugi objekti – od šivaće igle do košarkaških terena i košarkaških lopti. (...) Na koncu, diskurs je ‘ples’ koji postoji kao apstraktni fenomen, kao koordnirani obrazac – ovde i sada – reči, dêla, vrednosti, verovanja, simbola, sredstava, predmeta, vremena, mesta, koji se prepoznaju kao takva koordiniranost. Poput plesa, izvedba – ovde i sada – nikad nije identična!” (2005: 19).

26 To i Škiljan (1998) naglašava – govoreći, doduše, o razlici između privatne i javne komunikacije – kada veli da je za određenje statusa diskursa/komunikacije presudna i uloga sudeonika u komu-

28

Strahinja Stepanov

populacija (recipijenti) akceptira i ponaša se (izvodi performativne činove, moglo bi se reći serlovskim žargonom) prema namerama i željama onih koji taj diskurs produkuju.27 Svakako da i kontekst u kome se određeni govorni događaj odvija takođe utiče na određenje nekog diskursa kao političkog.28 Tekstu i kontekstu se dodaje, naravno, i ideja o izvršenju specifičnih namera i ciljeva, što se tek sve sku-pno uzeto (ako postoji) može odrediti kao politički diskurs. Van Dijk zaključuje:

Na koncu, definicija političkog diskursa ne može se ustanoviti bez definisa-nja samog pojma politike. A takav se složen posao ne može u jednom radu završiti, jer ne postoji jedna, nedvoznačna definicija politike. Čitava politička nauka pokušava da odgovori na to pitanje, i u zavisnosti od pristupa u okviru politikologije, politika može obuhvatati ne samo sve zvanične i nezvanične političke aktere, događaje, susrete, radnje i diskurse nego i, nešto apstrak-tnije, političke procese (poput perestrojke), političke sisteme (kakvi su npr. demokratija i komunizam), političke ideologije (npr. liberalizam) i političke odnose (moć, nejednakost, hegemonija, opresija). (Van Dijk 1997: 15)

Iz ovakvog problema utvrđivanja granica politike, a sledstveno i političkog diskursa, očito nije lako izaći i iznaći rešenje prihvatljivo za sve, tj. za svaku defini-ciju politike. U zavisnosti od poimanja politike i političkog diskursa, nekima će ovaj ili onaj pristup biti manje ili više prihvatljiv. Otuda je i preterano tražiti od naučnika

nikaciji. Njihove uloge su, ističe ovaj lingvista, ono što razlikuje privatnu od javne komunikacije. (O ovome v. više malo dalje, u tački 3.3.)

27 Ovo je ipak prilično pojednostavljeno predstavljanje svih participanata u političkom dijalogu. Jer, na „indirektniji” način svi mogu biti učesnici (i, na kraju, svi jesu učesnici) u političkom pro-cesu. To primećuje i Van Dijk (1997: 13): „Postoji još jedna poteškoća, vezana za razgraničenje polja politike. Očigledno, nisu samo zvaničnici i profesionalni političari involvirani u političko uređivanje države. Politička aktivnost i politički proces tako uključuje i građane, odnosno birače, zatim različite članove grupa za pritisak, demonstrante i disidente itd. Sve ove grupe i pojedinci, kao i njihove organizacije i institucije, uzimaju nekakvo učešće u političkom procesu a pojedini od njih su i aktivni učesnici u političkom diskursu. Tačnije, obuhvatnija definicija politike nalaže širenje opsega pojma politički diskurs, ako se svi ovi akteri smatraju participantima političkog procesa.” Saglasan sam da tako pojmljen politički diskurs zahvata mnogo širi krug participanata, te je tako i tzv. birokratija (politička administracija) involvirana na svoj način u diskurzivno-po-litički proces (isp. Van Dijk 1997: 22), ali i razne nevladine organizacije, grupe građana i druga civilna udruženja i pokreti jesu deo i konstituišu politički diskurs, ali i druge diskurse, pa se može reći da igraju „mešovite socio-političke uloge”, produkujući i različite diskurse (ili pak diskurs koji se može smatrati mešovitim).

28 Isp. Van Dijk (1997: 14): „Iako postoje i drugi načini da se pristupi ovom problemu definisanja i omeđenja, možemo naposletku uzeti čitav kontekst kao ključan za kategorizaciju nekog diskursa kao političkog ili ne. Učesnici i akcije srž su tako shvaćenog konteksta, a mi možemo dalje analizi-rati takve kontekste u terminima političkih i komunukativnih događaja i susreta, u posebnom okru-ženju i okolnostima (vreme, mesto) i prilikama, s određenim ciljevima, namerama, funkcijama, pravnim i političkim implikacijama. Drugim rečima, političari vode političke razgovore samo „u kontekstu”, ako su tako kontekstualizovani, dakle kao određeni komunikativni događaji (primerice, sastanak kabineta, parlamentarna debata, izborna kampanja, politički skupovi, protesti i sl.).”

29


da pomiri sve stavove i nađe njihov najmanji zajednički sadržalac, pa Van Dijk postupa tako što političkim govorom i tekstom smatra one slučajeve kada su oni konstitutivni deo političkog procesa – vladanja i upravljanja [governing], zakonopi-sanja [legislating], izbornih kampanja [election campaignes], stranačke propagande [party propaganda] i sl. (Ovo se može uporediti sa sličnom tipologijom u tački 1.2.) Moglo bi se učiniti da je pitanje konstitutivnosti nedovoljno precizno određeno, da nije u potrebnoj meri jasno, ali ipak pomaže da se ograniči ono što je fundamen-talno političko delovanje, ili politički diskurs, ili ono što pripada jezgru političkog diskursa, od onoga što je periferija političkog delovanja, što je, zapravo, na granici prema drugim diskursima i konvergira ka drugim sferama upotrebe jezika, i što predstavlja neku vrstu interdiskursnih formacija.29 Tekst, dakle, koji pripada politič-kom diskursu mora imati (barem potencijalno) bitan politički efekat; na primer, čak i ako marginalne stranke ili pojedinci iskazuju određene stavove koje niko ne mora prihvatati, usvojiti, podržati, to će pripadati političkom diskursu dokle god postoji politički kontekst i mogućnost da poruka ostvari politički efekat i funkciju.

Neki drugi autori razlikuju tri domena političke komunikacije: (a) internu institucionalnu komunikaciju, (b) eksternu institucionalnu komunikaciju i, za ovo istraživanje najznačajniju, (c) komunikaciju između političara, partija i javnosti (Strauß/Haß/Harras 1989). Prvi je domen (interno institucionalni) za javnost/gra-đanstvo zatvoren i isključivo vezan za komunikaciju unutar (političko-pravnih) ustanova, pa je, otuda, za ovu priliku od manje važnosti. Drugi domen već pred-stavlja otvoreniji komunikacioni kanal, utoliko što javnost, tj. građani u njemu, doduše pasivno, sudeluju, tačnije bivaju mu izloženi: oni su najčešće adresati ili recipijentni akteri u komunikativnom događaju kojima se izriču opomene, presu-de, upozorenja ili nalaže određeno ponašanje, ophođenje, postupanje i sl. Vidljivo je iz ovoga da Strauß, Haß i Harras šire definišu i shvataju političku komunikaciju, i da pravna (zakonodavno-sudska) komunikacija, ona koja definiše juridički red i poredak, pripada upravo ovoj eksterno institucionalnoj političkoj komunikaciji. Ono što bi se u ovakvoj tipologiji moglo označiti kao užeshvaćena politička ko-munikacija, a koja je (i) predmet ovog istraživanja, Strauß, Haß i Harras definišu i opisuju u okviru trećeg domena političke komunikacije, koji se uspostavlja na relaciji političar – partija – javnost. Ovo troje autora izdvaja (1989: 30) sledeće vrste tekstova [Textsorten] kao tipične za ovaj domen komunikacije: leci, flajeri, 29 Ovde se da primetiti i razlika između šireg i užeg shvatanja političke komunikacije, odnosno po-

litičkog diskursa. Van Dijk očito pokušava suziti pojam političkog diskursa ne bi li, na koncu, i istraživačima olakšao ispitivanje ovog diskursa. Preširoka definicija i preobiman korpus hetero-genih tekstova otežao bi sagledavanje značajki političkog diskursa. S druge strane, npr. Burkhar-dt i Strauss, kako je rečeno, svaku komunikaciju koje za temu odabiru stvari od javnog interesa smatraju vidom političke komunikacije. Van Dijk (1997: 21) o tome kaže: „Kao što je slučaj i s mnogim drugim govornicima pripadnicima elite i grupama, i politički akteri će često nešto reći, ali nezvanično [off the record]. Pored problema s pripisivanjem iskaza, identifikacijom i privatnošću, javlja se i institucionalna posledica da se takav govor ne može računati kao politički diskurs.”

30

Strahinja Stepanov

intervjui, uvodnici i politički komentari, izborni programi, politički govori, parla-mentarne i TV/radijske debate i diskusije. Oni, naravno, političku komunikaciju tumače isključivo u „demokratskom ključu”, tj. kao demokratski mehanizam koji dozvoljava slobodnu (nesputanu) razmenu stavova, mišljenja, (političkih) sudova između političkih oponenata. Komunikacija je izložena uvidu javnosti, koja se za-tim može, naravno slobodno i bez bilo kakvih pritisaka, opredeljivati za pojedine partije, prema preferencijama, simpatijama, poverenju u kandidate/partiju i sl. Tek je tada, ističu Strauß, Haß i Harras, moguće uvideti suštinsku razliku između prva dva vida političke komunikacije, s jedne strane, i trećeg vida pol. komunikacije, s druge strane: naime, samo je u trećem domenu političke komunikacije prima-lac poruke nešto više od pasivnog adresata sadržaja, tj. s većim „partnerskim” ovlašćenjima, mada se i to može relativizovati i dovesti u pitanje (koliko građani/birači uistinu učestvuju u ovom trećem vidu političke komunikacije).

3.3. Uočavajući značaj dihotomije javno – privatno, između ostalog i za određenje političkog diskursa, Dubravko Škiljan (1998) toj problematici posvećuje značajan deo svoje rasprave. Tražeći kriterije na osnovu kojih će omeđiti politički diskurs od drugih javnih diskursa, i koji će reći nešto više o prirodi političkog dis-kursa, Škiljan isprva nailazi na problem određenja prirode javnog jezika, jer ni sadr-žaji iskaza ni njihova forma nemaju distinktivne crte u odnosu na jezik u privatnoj upotrebi/komunikaciji. Pogrešno je, ističe Škiljan, misliti da se javni jezik na planu sadržaja poruka samo „odnosi na probleme koji pripadaju općem interesu zajednice ili društva”, jer „o pojedinim zajedničkim i općim temama ljudi mogu komunici-rati i u posve privatnoj sferi” (Škiljan 1998: 22).30 Isto tako, iako počesto postoje formalne razlike u jeziku javne spram jezika privatne komunikcije (npr. standardni vs. supstandardni oblik jezika), „ništa ne priječi sudionike privatnog komunikacij-skog akta da u njemu upotrijebe poruku koja formalno odgovara zahtjevima javne komunikacije” (ibid., 23). Jedino je situacija nešto drugačija s trećim elementom komunikacijske sheme – kanalom – na osnovu kojeg se može razgraničiti masovno od individualnog (sa)obraćanja (pitanje je koliko i domen javne naspram domena privatne komunikacije). Iako su i plan sadržaja i plan forme, kao i komunikacijski kanal, veoma važni i bitno utiču na karakter komunikacije, Škiljan zaključuje da je jedino što diferencira javnu od privatne komunikacije status i uloga komunikatora, 30 Imajući u vidu da su teme kojima se politika bavi i oblasti u koje zadire (a to su bezmalo svi do-

meni neke zajednice) raznovrsni – sledstveno tome su i „domenski jezici” politike brojni – ideo-logija i političke ideje, ekonomija, poljoprivreda, prosveta, ekologija i zaštita životne sredine i sl. Politički diskurs, znači, prožima sve ove oblasti društvenog života i delatnosti: političari o svim ovim temama raspravljaju i izjašnjavaju se u političkim debatama, parlamentarnim diskusijama, predizbornim saopštenjima i duelima, na kraju, o tome se govori u stranačkim programima (i po-litičkim platformama), pa je ponekad uistinu teško razgraničiti politički diskurs i politički govor o nekoj od navedenih tema od tzv. profesionalnog (stručnog) diskursa o istim temama. Prema tome, opaska D. Škiljana je potpuno primerena.

31


te su, prema tome, u javnoj komunikaciji „statusi i uloge njezinih sudionika kolek-tivno, eksplicitno ili implicitno, verificirani kao javni statusi i javne uloge” (Škiljan 1998: 29). Upravo te (javne) uloge koje pojedinci preuzimaju u komunikaciji odre-đuju i potkodove pojedinih javnih delatnosti, nastale kao rezultat kolektivnog isku-stva, po kojima će se komunicirati. A te potkodove, odnosno pojedinačne „idiome karakteristične za pojedine tipove komunikacije u sferi javog komuniciranja”, Ški-ljan (1998: 47) naziva diskursima, pa se tako može govoriti, primerice, o diskursu politike (diskursu obrazovanja, diskursu sudstva, itd.). Da bi odredio domene javne komunikacije i njima pripadajuće diskurse, Škiljan se okreće dijahronom pregledu, prateći povest „konstituiranja domena javne komunikacije”. Povezujući nastanak javne komunikacije s osnivanjem prvih gradova, i njima pridruženim segmentira-njem „elemenata socijalne strukture”, Škiljan zaključuje da je takvom partikulariza-cijom omogućeno temeljno razdvajanje javnoga od privatnoga.

Na primeru diversifikacije različitih domena i njima prilagođenog jezika u Staroj Grčkoj, ovaj autor zaključuje da se:

(...) u uvjetima početka stvaranja nove društvene i političke organizacije, po-javljuju i začeci diskursa koji se tiče zajednice, polisa, dakle političkog dis-kursa. On će, za razliku od danas suvremenog diskursa politike, koji je prije svega neka vrsta profesionalnog žargona, budući da i politika sama pred-stavlja zasebnu sferu ljudske djelatnosti, biti mnogo obuhvatniji, jer ne samo da se u njemu oblikuju poruke koje govore o svim oblicima socijalno rele-vantnog života u zajednici nego njime moraju, makar teoretski, ovladati svi punopravni članovi zajednice, dakle cjelokupna javnost. (Škiljan 1998: 73)

Škiljan pokazuje da već Aristotel ima praktično razvijenu jednu vrstu teo-rije javne komunikacije – razlikujući tri (javna) domena: domen politike, domen nauke i domen umetnosti, a svako od ovih polja razvija svoj (osobeni) diskurs, koji obeležava specifična funkcija (moglo bi se reći – ilokuciona snaga) i poseban temelj. Sličan odnos prema javnoj komunikaciji može se pratiti i dalje uočiti i u Starom Rimu: u antonimskom paru negotium – otium prvi je termin označavao „bavljenje (javnim) poslovima”, a drugi „dokolicu”. Nije neophodno isticati nega-tivnu konotaciju koju je, za stare Latine, posedovao drugi član ovog antonimskog para (Škiljan 1998: 77). Škiljan navodi da se u okviru današnjeg političkog dome-na komunicira „o problemima relevantnim za uređenje života u društvenoj zajed-nici, a ujedno se izriču različiti kolektivni interesi i pogledi na svijet”, dok se kao najprominentnija osobina može izdvojiti sadržajna funkcija političkog diskursa kojom se ostvaruju „višestruko artikulirane političke javnosti u kojoj se formiraju kolektivna mnijenja i stavovi i koja, s druge strane, služi kao kontrolna instanca i regulator djelovanja aktivnih sudionika političke domene” (ibid., 84).

3.4. Ka sumiranju. Ako se politički diskurs izdvaja kao poseban tip diskur-sa, onda bi on morao posedovati određena (distinktivna) obeležja na osnovu kojih

32

Strahinja Stepanov

ga možemo odeliti od drugih tipova diskursa u nekom društvu. To znači da moraju postojati kriteriji koji zadovoljavaju i omogućuju diferenciranost različitih diskur-sa, a da date kriterije svaki od tih diskursa ispunjava, što ga kvalifikuje da postane jednim od njih (različitih tipova diskursa). Ti bi kriteriji mogli biti – učesnici u diskursu, njihove uloge i ciljevi, svrha (s njihove strane) da se nešto postigne tim diskursom, tj. funkcionalnost diskursa, uslovi (kontekst), određene diskursne strategije i strukture:

Većina diskursnih struktura, ako ne i sve, može imati veći broj funkcija, u različitim kontekstima, i u različitim žanrovima. Izuzev očiglednog nivoa žargona (tipično političkih reči), ne možemo očekivati da strukture koje ima-ju tako različite funkcije budu isključivo upotrebljene u političkim žanrovima i kontekstima. (Van Dijk 1997: 24)

Zbog toga se posebnost političkog diskursa traži, pre svega, u korelaciji jezičkih i kontekstnih elemenata (jedinica). To je ono što bi presudno obeležava-lo i distingviralo politički diskurs spram drugih. Sledeći istraživanja Van Dijka (1997), i služeći se njegovim uvidima, mogu se izdvojiti sledeći parametri (to-posi) političkog diskursa, kao tipičnija/imanentnija samoj politici i specifičnom (političkom) kontekstu:

• Tema (topic). Politički tekstovi, kao i svi tekstovi (ili većina tekstova) uostalom, poseduju jednu temu ili više njih koje su predmet (raz)govo-ra. Naravno, tekstove političkog diskursa objedinjuje upravo polit ička tema o kojoj se izlaže mišljenje ili diskutuje, koja se propagira i promo-više, koja se osporava ili napada, brani ili favorizuje. Politička tema je dovoljno širok pojam da se veći spektar pitanja može podvesti pod nju, što joj je, s druge strane, i mana, jer nije u potrebnoj meri specifikovana i delimitirana. Kako je već rečeno, s obzirom da je politička problematika usko povezana i zapravo deo (šire) socijalne problematike, onda i druš-tvena pitanja ulaze u razmatranja u diskurs političara, čime postaju više ili manje političke teme. Otuda često nije lako razlučiti gde prestaje politički diskurs a počinje neka druga vrsta diskursa, a neretko nije ni moguće zbog samog predmeta (teme) diskursa – koji može pripadati dvema sferama (ili čak većem broju). Van Dijk ipak ukazuje na to da se neka tematska ograničenja mogu utvrditi – npr. makropropozicije u političkom diskursu „preferiraju” više jedne radnje, delatnosti od drugih:

Ono što političari čine ili će učiniti, ono što će odlučiti ili koje mi-šljenje imaju o političkim pitanjima. Opet, takve akcije, odluke ili mišljenja imaju opštu, zvaničnu, institucionalnu ili javnu prirodu, i uglavnom se odnose na oblasti javne uprave, kreiranje politi-ke, donošenje odluka, regulisanje, kontrolisanje ili, kad je reč o njihovim političkim oponentima, tada se misli na: protestovanje, demonstriranje, suprotstavljanje, izazivanje i tako dalje. A iz istog

33


razloga, takvi su predikati retko o ličnim, privatnim, trivijalnim ili svakodnevnim radnjama, poput: ustajanja rano ujutro, odlaska u kupatilo, doručkovanja, odlaska na posao, povratka kući s posla, ispijanja piva, kuvanja večere ili gledanja TV-a – osim gde takve aktivnosti imaju šire, javne ili moralne posledice ili implikacije (obično nekakve veze sa zdravstvenim pitanjima, pušenjem, sek-som, drogom, kriminalom, kao i poslom ili nezaposlenošću). (Van Dijk 1997: 26‒27)

• Superstrukture i tekstualna shema. U većoj ili manjoj meri organizacija nekog teksta je povezana s makropropozicijama – to znači da superstruk-ture teksta (koje podrazumevaju ustaljene forme i ustrojstvo teksta) upra-vo postoje u tom obliku ne bi li se makropropozicija istakla – u jednom slučaju to može biti argumentaciona shema (s premisama, pravilima za-ključivanja, zaključcima i sl.), u drugom slučaju to je narativ (sa spomi-njanjem događaja, akcije i razrešenja događaja) itd.

• Mikrosemantičke strukture. U funkciji podrške globalnoj temi (topiku) nalaze se mikrosemantičke strukture (Van Dijk ih naziva tzv. lokalnom semantikom) koje se povezuju s upotrebljenim leksemskim jedinicama. Budući da deluju na mikronivou (npr. nivou leksema, sintagmi ili klauza), mikrosemantičke strukture su u stanju da iskažu preciznije sve nijanse i da jasnije razgraniče pojave i odnose koji na makronivou gube na važnosti:

Dok opšte teme mogu biti veoma prepoznatljive za politički dis-kurs, detaljnije, lokalne strukture, očekivano, neće biti u tolikoj meri razlikovne. To jest, one će po mogućstvu označavati političa-re, kao i političke institucije, organizacije, aktere i aktivnosti, odlu-ke političara, i tako dalje. I kao što je slučaj s makropropozicijama, tako će semantičke uloge (vršioci, trpioci, okolnosti) i predikati u lokalnim propozicijama imati tendenciju da budu reflektovani u političkim tekstovima i razgovorima. (Van Dijk 1997: 31)

• Rečenična organizacija teksta i sintaksa. U vezi s rečeničnom organizaci-jom i njenim uticajem na formulisanje poruke u političkom diskursu tako-đe je jasno da sintaksa može biti učinkovito manipulativno sredstvo. Od rečenične perspektive, pozicije subjekta, predikata i objekta, preko no-minalizacionih i kondenzacionih postupaka kojima se uklanjaju pojedini argumenti iz površinske strukture, pa do sintaksičko-semantičkog plana rečenice, pokazuje se da reč. organizacija igra bitnu ulogu u reprezentaciji političkog diksursa. U vezi s rečeničnom organizacijom teksta Van Dijk ističe i tzv. strukture izraza [expression structures] na nivou glasova i gra-fike „koji imaju značajno mesto u funkciji naglašavanja ili ublažavanja

34

Strahinja Stepanov

pristrasnog značenja”. Ističe se da je sintaksa suptilniji nivo od leksike, tj. da se konstrukcije i sintaksičke formacije koje političari upotrebljavaju, ili se nalaze u političkim dokumentima, ne percipiraju toliko često kao „politički” impregnirane, što, s druge strane, omogućava da se sintaksa veštije iskoristi u manipulativne svrhe.

• Uloga konteksta. Teorija relevantnosti kaže da se kontekst određuje iska-zom, a ne da kontekst određuje iskaz. Ipak, diskurs – dakle, ne samo šta se kaže nego i kako se kaže, pokazuje kakva sva strukturna ograničenja postoje, uslovljena upravo kontekstom – okruženje, vrsta događaja, žanr, ciljevi, trenutne akcije, učesnici itd.31 A kontekstni je model [context mo-del] svojevrstan kognitivni amalgam socijalnog konteksta i ličnog iskustva (modela) – „diskurs signalizira pojedincu ne socijalni kontekst po sebi nego subjektivni mentalni model konteksta, kakvim ga vide učesnici u razgovo-ru” (Van Dijk 2008: 166), pa otuda i razlike u „kontekstnim modelima kod različitih učesnika i različita lična mišljenja o trenutnoj komunikativnoj si-tuaciji” (ibid.). Zato se kontekstni modeli pokazuju značajnim – jer „kon-trolišu ne samo šta je rečeno već i kako je rečeno”, drugim rečima, postaju regulatorima „stilskih i pragmatičkih svojstava diskursa” (ibid., 167):

Kontekstni modeli su posebno relevantni za eksplicitnu analizu žanrova političkog diskursa. Zaista, malo je strukturnih osobina žanrova političkog diskursa (...) koji su vezani isključivo za taj diskurs, nego se uobičajeno nalaze i u drugim tipovima diskursa. Međutim, ono što je specifično jesu elementi konteksta političkog teksta i razgovora, tj. opšti domen i određena situacija, okolnosti i okruženje, uloge učesnika, ciljevi, stavovi i emocije. Drugim reči-ma, definicija političkog diskursa može pre biti kontekstualna nego tekstualna... Tako, možemo privremeno zaključiti da se žanrovi političkog diskursa suštinski definišu na osnovu funkci ja u političkom procesu (...). (Van Dijk 2008: 168)

I.4. ZAKLJUČNE NAPOMENE: POJMOVNO-TERMINOLOŠKO RAZREŠENJE

4.1. Završavajući pregled razmatranja o ontološkom statusu pojmova nave-denih na samom početku studije, čini mi se važnim podvući još: dvostruku funkciju političkog diskursa. Njime se, dakle, ne samo rekontekstualizuje praksa i prenose

31 Na primer, Van Dijk uvodi, kao bitne za utvrđivanje političkog konteksta, sledeće parametre: (a) opšti domen – politika, (b) opšta društvena akcija, (c) trenutno okruženje – vreme, lokacija, (d) trenutne okolnosti, (e) trenutna interakcija, (f) trenutni diskursni žanr, (g) različite tipovi uloga učesnika i (h) kognicija učesnika – ciljevi, znanje, uverenja...

35


političke poruke različitih aktera (što je samo po sebi jasno i posledica je ‘opšte’ karakteristike jezika kao sistema za komunikaciju nekog sadržaja među jedinkama) nego on ujedno služi i kao sredstvo političke socijalizacije (i simbolizacije), jer se pomoću njega vrši identifikacija aktera koji dele određene političke stavove ili se bave političkom deltanošću i omeđuje polje u kojem ti autori delaju nasuprot onima koji ne dele takve stavove i koji su pripadnici drugih (društveno-)političkih skupina.

4.2. Revizija početne pojmovno-terminološke dileme. Na osnovu svega što je dosad izneseno, svih ekspliciranih stavova u relevantnoj literaturi, uočavaju se, u os-novi, dva pristupa problematici dijalektike jezika i politike, koji bi se mogli, čini mi se, ovako terminološki signalizirati: jezik politike vs. jezik u politici. Dakako, ove se terminosintagme mogu smatrati i sinonimičnim (potpisnik ovih redova je ponekad tako i postupao), ali ukoliko bi se odlučili da se sadržaj obuhvaćen njima učini (iako svakako sličnim) makar minimalno različitim, onda bi ta distinkcija počivala na sledećem: termin jezik u politici bi se odnosio prevashodno na inventar imanentnih (sistemskih) jezičkih crta posmatranih (analiziranih) političkih dokumenata i poli-tičkih govora/obraćanja/saopštenja političkih subjekata (to znači politički žargon/leksički inventar i tipična (morfo)sintaksička obeležja/konstrukcije) i odgovarao bi na pitanje – Čime se (s obzirom na upotrebljene jezičke jedinice) takav jezik/govor koristi?; s druge strane, termin jezik politike bio bi aksiološkog karaktera i odnosio bi se na to kako se koristi jezik/govor od strane institucija, političkih organizacija, pojedinačnih političkih subjekata (na kraju, i kako ga shvataju recipijenti), drugim rečima – Kakva je njegova priroda: istinosna, manipulativna, mistifikatorska, ho-mogenizujuća, marginalizujuća, majorizujuća, „inflamatorna”, racionalizujuća itd.? Jedan je aspekt komplementaran drugom, i stoga se neretko u radovima i kombinu-ju – što se, konačno, moglo i videti u dosad navođenoj literaturi (a posebice će biti očigledno u onoj koja će biti predočena u narednom poglavlju):32 da bi se mogla dati ocena kakva je priroda nekoga govora (npr. kakav je govor o migrantima), mora se uzeti u obzir i čime se (kakvim jezičkim jedinciama i strukturama) on ostvaruje.

Ako se još jednom osvrnemo na Van Dijkove topose (političkog diskursa), izgleda mi da tada oni u stanovitoj meri korespondiraju s onim što je maločas određeno/omeđeno pojmovima/terminima jezik u politici i jezik politike. Drugim rečima, Van Dijk u dovoljnoj meri i kontekstualizuje, i funkcionalizuje, i tema-tizuje, i sociologizira, i „mentalizira”, i evaluira ali i lingvistički određuje politički diskurs. Pritom, Van Dijk dodatno ističe značaj tekstualnih shema, žanra, situacije i kognicije kad određuje politički diskurs. Kako ću se u analizi koja predstoji do-

32 Zbog toga, smatram, tu „nepodnošljivu lakoću” upotrebe termina (politički jezik, politički govor, politički diskurs, politička komunikacija, jezik politike, jezik u politici, diskurs politike...) ne treba kritikovati. Jedini razlog zašto se o tome raspravlja u uvodnom delu ove studiji jeste što je priro-da predmeta istraživanja i njegove teorijsko-metodološke obrade nalagala početna razjašnjenja, između ostalog, i da se signalizira čitaocima u kom će pravcu analiza teći.

36

Strahinja Stepanov

ticati i konteksta, a posebno tekstualnih shema (superstruktura) i žanra, u ovom istraživanju će, shodno rečenom, dominirati upotreba termina politički diskurs.

Radije bih, dakle, termin jezik u politici sačuvao za one slučajeve kada je u žiži interesovanja leksički i sintaksički nivo, a termin politički diskurs koristio bih kada god predmet analize nadilazi tzv. tradicionalne sistemske (strukturne) dimenzije jezika, dakle kada se uzima u obzir i nadrečenična organizacija po-litičkog govora, tj. tekst i društveno delovanje u koje se takav tekst uključuje (isp. Fairclough 1995a: 97, 133 dalje), s društvenim posledicama koje (može da) proizvodi. Prema tome, kada se ima u vidu uloga konteksta, pozicije govorni-ka (namera) i sagovornika (recepcija političkog teksta) itd., kada se posmatra (u ovom slučaju) politički tekst kao upotrebljeni jezik u (političkoj) akciji od strane njegovih učesnika, tj. u svoj njegovoj komunikativno-funkcionalnoj složenosti i celovitosti (što je bila i tendencija u ovom istraživanju) – opravdano je, rekao bih, govoriti o političkom diskursu. Otuda će i elementi tekstualne kohezije (i koherencije), govorni čin (asertiv), narativne i argumentacijske sheme, implicitna i implicirana značenja – ovde biti ključni u analizi! Formula, slična nekima koje pojedini proučavaoci političkog diskursa nude (isp. Šeigal 2000: 15), ma koliko predstavljala, po prirodi stvari, shematizaciju i reduktivan zapis, zapravo bi sažeto hijerarhizovala odnos pojmova čije sam značenje i opseg pokušao da utvrdim u ovom poglavlju:

politički diskurs = tekst(ovi) [s elementima političkog „podjezika” /žargon i morfosin-taksa/] + kontekst [šira i uža društveno-istorijska situacija] + govornik/sagovornik +

regulisana politička praksa ...

Ono što se u parentezi izdvaja i određuje kao elementi političkog „podjezi-ka”, u stvari, podrazumeva žargonske i morfosintaksičke, a posledično i kogni-tivno-socijalne aspekte (profesionalni žargon o/ne/mogućava bržu i lakšu kogni-tivnu obradu tekstualnog materijala, jer su reči i konstrukcije (ne)poznate/(ne)svojstvene, a ujedno se i naziru društvena omeđenja onih koji (ne) koriste dati „podjezik”).33 Iz svega prethodno rečenog proističe (uz to, i zbog podudarnosti s recentnom anglosaksonskom literaturom u kojoj se, gotovo bezizuzetačno, koristi termin political discourse / political discourse analysis) autorovo opredeljenje za termin politički diskurs, iako će se i u narednom poglavlju, pri pregledu literature o različitim teorijskim i metodološkim postavkama analize, pojavljivati i drugi, ovde pomenuti, termini (već shodno originalnom predlošku koji se komentariše).

33 Fairclough kaže (2003: 130): „najočiglednije distinktivno obeležje diskursa verovatno će biti obeležje vokabulara – diskursi ‘urečuju’ ili leksikalizuju svet na poseban način. Ali, umesto da se samo tako atomistički fokusiramo na različite načine urečenja istih aspekata sveta, produktivnije bi bilo usmeriti pažnju na to kako različiti diskursi strukturiraju svet na različite načine, što znači usmeriti se na semantičke veze među rečima”.

37

II. RAZLIČITI PRISTUPI U PROUČAVANJU POLITIČKOG DISKURSA

Politički je jezik... stvoren kako bi laži zvučale istinito a ubistvovredno poštovanja i... da bi se najobičnijem lahoru pružio dojam čvrstine.

George Orwell (1946), Politics and the English Language

0.1. Budući kompleksan fenomen, značajan i za pojedinca i za organizaci-ju društvene zajednice, bitan zbog socijalnog, psihološkog, moralno-aksiološkog dejstva i uticaja (na pojedinca i društvo uopšte), tj. (potencijalnih) društvenih re-perkusija – politički se diskurs (i politički jezik) može proučavati s većeg broja legitimnih naučnih/(inter)disciplinarnih stanovišta i s osloncem na različite teorij-ske modele. Stoga će se u ovom poglavlju predstaviti i razmotriti različiti pristupi kako bi naposletku u fokus došao obrazac i teorijsko-metodološki okvir kojeg će autor se držati u ovoj studiji.

0.2. O pristupima izučavanju političkog diskursa pišu Chilton & C. Schäffner (2011). Ovo dvoje autora ukazuje na značaj u istraživanjima političkog diskursa, i društveno-istorijski podsticaj koji je usledio po okončanju Drugog svetskog rata (upravo kao jedna od reakcija na moć i zloupotrebu jezika, koji je iskorišćen prvo za stigmatizaciju i netačno predstavljanje pojedinih etničkih, verskih, seksualnih grupa, što je bio tek uvod u strašne zločine, koji su potom legitimizirani i oprav-da/va/ni upravo početnom zločinačkom diskursnom matricom). Tri bi se oblasti, koje su najviše doprinele razvoju politolingvističkih ispitivanja, mogle identifi-kovati: filozofija, pre svega filozofija jezika (prvo Wittgensteinom inspirisana, a nastavljena Austinom i Searlom), zatim (post)strukturalizam i dekonstrukcija u društvenim naukama (posebice sociologiji i antropologiji – Foucoult i Shapiro) i socio-psihologizam (npr. Lasswell).

II.1. SOCIOPOLITIČKI I/ILI DRUŠTVENO-ISTORIJSKI USLOVLJENE RAZLIKE U PRISTUPIMA

1.1. U okviru tzv. francuske škole istraživanja političkog diskursa kretala su se, može se uopštiti, u dva pravca: prvi se vezuje za političku leksikometriju, a drugi za sociološku dimenziju (pozadinu) političkog diskursa (predstavnici poput

38

Strahinja Stepanov

Althussera, Foucoulta i dr.). Značaj je prvog pravca, leksikometrijskoga, u tome što je veliku pažnju posvetio korpusnim istraživanjima, uočavajući važnost kon-stituisanja relevantnog korpusa za ispitivanje posebnosti jezika politike i jezika u politici. Ispitivane su frekvencijske karakteristike političkog jezika, kao i „leksičke idiosinkrazije političkih lidera”, varijantnost i invarijantnost leksičkih jedinica i sl. (Chilton & C. Schäffner 2011: 307) Drugi je pak pravac umnogome prožet Althus-serovom idejom o uticaju ideologije i državnog ideološkog aparata na jezik. Otuda ne čudi kada se kaže kako francuska škola analize diskursa počiva na tri stuba, u kojima nalazi teorijske osnove i crpi smernice u analizi: to su lingvistika, istorijski materijalizam i psihoanaliza (i autorska trojka: Saussure – Marx – Freud).

1.2. U Nemačkoj su se pak istraživanja političkog jezika, ponajviše uslov-ljena istorijskim okolnostima (nacističkom prošlošću s kojom su se po okončanju II svetskog rata suočavali i podeljenošću države na istočni i zapadni deo), isprva uglavnom fokusirala na (propagandni) jezik nacionalsocijalizma (tj. jezik u Tre-ćem rajhu), kao i na razlike u nemačkom jeziku nastale posle podele na Istočnu i Zapadnu Nemačku. Otud i ovde dominiraju leksička i semantička istraživanja34 da bi, nakon pada Berlinskog zida i reunifikacije, nemački (i austrijski) lingvisti počeli intenzivnije da operišu aparatom i metodologijom kritičke analize diskursa istražujući savremene političke fenomene: ksenofobiju, pritajeni antisemitizam, rasizam i slične teme. Chilton i C. Schäffner (2011: 310) posebno ističu značaj radova Ruth Wodak, koja „proširuje analitičke perspektive (...) fokusirajući se, s jedne strane, na svakodnevni jezički i nejezički diskurs, te ‘backstage’ i ‘front-stage’ aktivnosti političara (...), i, s druge strane, na heterogenizaciju političke ‘performanse’, uključujući tu medijalizaciju i fikcionalizaciju političkog života”.

1.3. Na trećoj strani, angloamerički istraživači političkog diskursa bili su, u drugoj polovini XX veka, pod (nemalim) uticajem transformacione paradigme Chomskoga, te su sintaksičku analizu (razrađenu u okviru ove lingvističke škole) primenjivali na političke tekstove (misli se, najviše, na prvobitnu ideju Chomsko-ga o površinskoj i dubinskoj rečeničnoj strukturi). Ipak, možda kao nigde drug-de, anglofoni lingvisti bili su, u osnovi, dosta skloni eklekticizmu, primenjujući i kombinujući različite pristupe u analizi političkog diskursa: od funkcionalnog preko konverzacionog, etnometodološkog/etnografskog, tekstualno-pragmatič-kog do kognitivnog modela.35 Od Bolingera, koji je ispitivao kako se jezičkim 34 Ovde pre svega imam na umu studije i zbornike kakvi su: Rhetorik im Nationalsozialismus prir.

J. Pankaua, zatim Vokabular des Nationalsozialismus od Cornelije Schmitz-Berning, ili izvrstan doktorski rad Nationalsozialistischer Sprachstil. Theoretischer Zugang und praktische Analysen auf der Grundlage einer pragmatisch-textlinguistisch orientierten Stilistik, koji potpisuje C. Winter.

35 U trećem delu ovoga poglavlja posebnu ću pažnju posvetiti određenim pragmatičkim i kognitivnim teorijskim modelima i nastojaću da pokažem kako bi se oni mogli primeniti u analizi političkog diskursa.

39


sredstvima manipuliše, do kognitivnih istraživanja Georga Lakoffa, osobito pri-mene njegove teorije konceptualne metafore (isp. Chilton & C. Schäfner 2011: 309; ili Lakoff 1987, 1996, 2001, 2004, 2008 i dr.), američka je politolingvistika ostavila ogroman trag i u znatnoj meri uticala na dalje profilisanje ove oblasti. Pogrešno bi, međutim, bilo analizu političkog diskursa svesti samo na poslednju četvrtinu XX stoleća. Taj period je doneo nesumnjivo najveću diversifikaciju u teorijsko-metodološkom pogledu (zahvaljući, između ostalog, razvoju pojedinih disciplina – pre svega pragmatike, kognitivne semantike, analize diskursa i sl.) i svakako je najznačajniji za ovakva ispitivanja (zato ćemo se na njega i naviše oslanjati), ali, nazovimo to, rudimentalna politolingvistička istraživanja vezuju se već za početak XX veka – i pionire na ovom polju: W. Lipmanna, P. Lazarfelda i H. Lasswella. Lipmannov istraživački rad u oblasti jezka agitacije i propagande, Lazarfeldova ispitivanja kako funkcionišu i kakav uticaj imaju sredstva masov-nog informisanja (tzv. fokus grupe), i, posebice, Lasswellova (1949) zapažanja o odnosu između političkog jezika i režima koji upotrebljava taj jezik36 ‒ doista su početak američke politolingvistike. Ne treba zaboraviti, kada je reč o tom pe-riodu, ni esejističko-literarne „priloge”, s vrhunskim (anticipatornim) uvidima, kakav je, da navedem samo jedan primer, distopijski, odnosno antiutopijski roman 1984. Georga Orwella, u kome se promoviše ideja (a i sama reč) „novogovora” [newspeak],37 ili, opet, Orwellova zbirka eseja Politika i engleski jezik.

1.4. Na drugoj strani, ruska (sovjetska) lingvistika, pogotovo od pada komu-nizma i raspada SSSR-a, istraživački vidokrug, takođe, širi i na politički diskurs. Različiti su aspekti istraživanjā političkog diskursa koja ruski lingvisti preduzi-maju: neka se tiču teorijskih osnova (pre svega, jedinica političkog teksta), dru-ga se bave dijahronim istraživanjima osobina političkog jezika (predsovjetskog, sovjetskog i postsovjetskog perioda), pojedini lingvisti ispituju žanrove i stilo-ve, ili pak idiolekte političara, njihove strategije, rituale, taktike i komunikativne uloge. Poslednjih godina intenzivno se izrađuju i kontrastivne studije političke komunikacije u Rusiji i u drugim zemljama, s izrazito kritičkom (humanističkom) notom kako bi se unapredila tolerancija i razumevanje drugoga. Budim, Baranov i Čudinov, trojica zacelo najeminentnijih i najproduktivnijih naučnika u oblasti ruske politolingvistike, u svojim radovima primenjuju i „anglofone” teorije (npr. 36 Lasswell je, mogućno, otišao najdalje od ove trojice pionira na polju političke lingvistike, i

u knjizi Jezik politike (1949), a pod neposrednim uticajem pragmatizma Charlesa Morrisa, razlikuje – političku semantiku i političku sintaksu. Politička bi semantika, po ovom istraživaču, označavala ispitivanje ključnih pojmova, krilatica, slogana, mota, doktrina..., a politička bi se sintaksa bavila logičko-gramatičkim odnosima u političkim tekstovima.

37 A ne treba zanemariti ni činjenicu da se data reč i na derivacionom planu pokazala podsticajnom, pa je po tvorbenom modelu reči „novogovor”, tj. newspeak, napravljena, između ostalog, i reč nukespeak („nuklearni govor”), kojom se označava svaki govor političara koji ima kao temu potencijalnu upotrebu nuklearnih projektila.

40

Strahinja Stepanov

teoriju konceptualne metafore) ali i „izvorne”, „autohtone” prosedee, nastale u okvirima ruske lingvistike. Baranov (nav. prema Muhar’amov [Mухарямов] & Muhar’amova [Мухарямова] 2002: 55) kaže da su proučavanja političkog jezika inicirana trima faktorima: „unutrašnjim potrebama lingvističke teorije (...), zatim politološkim problemima (...) i društvenim potrebama”, gde se pod ovim posled-njim podrazumava autentična humanistička intencija – da se „društvo oslobodi brojnih manipulacija političara koji pomoću njih obmanjuju narod” (ibid.).

Kraj XX i početak XXI stoleća doveli su do, kako se kaže, globalizacije političke lingvistike. Budaev i Čudinov (2006: 88) konstatuju:

Ako su se prethodna istraživanja sprovodila uglavnom u Europi i Severnoj Americi, u poslednjih nekoliko godina publikacije s ovom tematikom su u porastu u mnogim zemljama u Aziji, Africi, Latinskoj Americi i Okeaniji (...). Nakon pada gvozdene zavese stručnjaci iz bivših sovjetskih država počeli su sve više razvijati metodologije, tehnike, heuristike i načinjati teme koje su ranijih godina bile nedostupne (pre svega iz političkih razloga).

Istraživanja političkog diskursa menjala su svoj fokus i teorijska uporišta: od proučavanja totalitarnog jezika, odnosno jezika totalitarnih režima (nacizma u Nemačkoj, staljinizma u SSSR-u) u ranijoj fazi, do izučavanja političkog dis-kursa tzv. zapadnih demokratija; od početnih dominantno leksičkih istraživanja do aktuelnog trenutka, u kojem ispitivanja političkog diskursa uključuju različite diskursnoanalitičke postupke, uz uvažavanje pragmatičko-kognitivnih teorijskih principa.

II.2. DISCIPLINARNA HETEROGENOST U PROUČAVANJU POLITIČKOG DISKURSA

2.1. Iako je uložen napor da se u I poglavlju ove studije načini distinkcija u upotrebi termina (terminosintagmi) politički diskurs i politički jezik (i drugih terminoloških varijanti s upravnom rečju jezik) – opredeljujući se, na kraju, za termin (politički) diskurs, pre svega, zbog prirode predstojeće analize, u ovom će se potpoglavlju, makar to izgledalo i kao „korak unazad”, predočiti, što koncizni-je, pristupi od kojih neki više odgovaraju pojmu-predmetu jezika a drugi (većina njih) pojmu-predmetu diskursa.

2.1.1. Kao jednu od popularnijih metoda proučavanja političkog diskursa, odn. jezika R. Bachem (1979: 40) navodi analizu sadržaja. Ova metoda, karakteristična za istraživanja u mediologiji, vrednujući tekstove prema njihovim verbalnim i ne-verbalnim sadržajima, proizišla je iz potrebe za promptnom analizom manje-više obimnog verbalnog ili vizuelnog materijala – što je ujedno i prednost, ali i mana ove metode. Prednost, dakako, leži u brzini prikupljanja i obrade informacija, ali se u takvoj brzini i neretko „sirovoj” analizi lako može potkrasti ne samo manja nego

41


i veća pogreška, tj. lako se može izvesti pogrešan zaključak, baziran na nesolid-no izdvojenom korpusu (kvantumu informacija) koji se podvrgava analizi. Otuda je za ovu metodu – kako bi pokazala iole veću naučnu validnost – najvažnije izabrati reprezentativan uzorak sadržaja i pravilno (shodno zadatku, tj. cilju rada/analize) odrediti tipološke parametre (kategorije). Operacioni model, koji metoda analize sa-držaja zastupa, počiva na ekstrakciji ključnih reči, tj. reči koje imaju – u kontekstu društveno-političkih zbivanja – veću pragmatičku valentnost, odnosno koje privla-če veću pažnju (npr. logično je očekivati da reči poput „socijalista”, „komunista”, „demokratija”, „sloboda”, „patriotizam” budu interesantnije u političkom kontekstu od reči ili sintagmi poput „sport”, „književna kritika”, „vremenska prognoza” i sl.). Problem svakako može predstavljati i sam odabir datih (leksemskih) indikatora i utvrđivanje kriterija koji bi bili primenjeni u određenim tekstovima (Bachem 1979: 41), te je stoga nužno prethodno utvrditi karakteristike materijala, osobine pošilja-laca poruke i „svojstva onih kojima su poruke namenjene” (Brković 2000: 43). Pet Lasswellovih komunikacijskih stožernih tačaka (Ko1 kome2 kaže šta3, u kojoj meri4 i s kojim ciljem5) preuzeo je Holsti i preformulisao u pet pitanja na koje analiza sadr-žaja treba objektivno da odgovori. Pokazalo se da i u lingvističkim, i u socijalno-se-miotičkim i u hermeneutičkim istraživanjima, kvantitativna analiza poruka, ukoliko će pretendovati na objektivnost i naučnu pouzdanost, mora obratiti pozornost na šest motiva – (1) kakvi su podaci analizirani, (2) kako su oni definisani, (3) kakva je populacija iz koje su uzeti podaci, (4) kakav je kontekst s obzirom na analizirane podatke, (5) koja su ograničenja analize i (6) šta je meta inferencijalnih procesa (isp. Kripendorf). Svakako da u tumačenju političkih tekstova analiza sadržaja može ukazati na određene tendencije (pre svega, na neku vrstu leksički indiciranih toposa), obezbediti podatke koji se mogu pokazati vrlo bitnim u daljim ispitivanjima, ali ona sama ne može pružiti potpuni uvid u to kako funkcioniše politički diskurs, koja se politička poruka zapravo šalje i kako izgleda mehanizam kreiranja te poruke. Analiza sadržaja je drastično limitirana time što za objekat svog proučavanja ima isključivo eksplicitnu poruku, tj. ono što je kodirano – izgovoreno ili napisano (ili pikturalno predočeno) – dok joj latentna (inferirana) značenja ostaju nedostupna. Tačnije reče-no, analiza sadržaja je sasvim legitimna u (kvantitativnim) istraživanjima učestalosti ključnih reči nekog političara, partije ili političkih tekstova, ali u pragmatičkim istra-živanjima ona dobija na značaju tek kada se rezultati dobijeni ovom metodom ukrste s inferiranim (nemanifestnim) sadržajem poruke, dakle, kada kvantitativni podaci (dobijeni npr. na osnovu merenja frekvencije pojavljivanje neke reči) dobiju kvalita-tivno tunačenje (implikacije i inferencije iz kvantitativnih podataka).

Pri analizi i opisu propagande (i publicistike), usavršena metoda analize sa-držaja može dati interesantne rezultate i može biti primerena (isp. Bachem 1979: 42), no, kako je već nagovešteno, bez jasnih i preciz(ira)nih kriterija, parametara, definicija, utvrđenih jedinica analize, jedinica sadržaja i kategorija sadržaja, takva je analiza podložna, u većoj meri, uticaju subjektivnih utisaka i afiniteta istraži-

42

Strahinja Stepanov

vača, čime se lako neutrališe relativno objektivno (i statistički merljivo) uporište, koje ova metoda poseduje.38 U IV poglavlju ove studije (potpoglavlje IV.3) prime-njena je, tj. ukrštena analiza sadržaja s drugim heurističkim metodom.

2.1.2. Druga je metoda, koju su u početku (na strukturalizmu zasnovani) istraživači rado primenjivali, leksičko-semantička analiza. Ona počiva na struk-turalističkom principu (komponencijalnog) raščlanjivanja značenja leksema. Li-ste (matrice) dijagnostičkih obeležja „obogaćuju se” aprecijativnim (vrednosnim) obeležjima, koja mogu biti posledica kolektivnih ekspresija, predstava i stereo-tipa.39 Prihvatanjem teorijskog stava da se leksičko značenje sastoji iz jezgrene i implikacione zone, istraživače onda u ovom slučaju zanima prva, jezgrena zona i njena konotativna makrokomponenta, koja sadrži podatke „o semantičkoj marki-ranosti lekseme” i kazuje kakav je „ekspresivni odnos govorne zajednice prema onome što znači neka leksema” (Dragićević 2007: 60). Ovakav pristup, dakle, podrazumeva uvažavanje razlike između konotativnog i denotativnog značenja, a akcenat se stavlja upravo na konotaciju kao emocionalnu i afektivnu komponentu „pridodatu” denotaciji. Prema Bachemu (1979: 48):

(...) propaganda i agitacija usmerene su upravo ka tome da adresate afektiv-nog komentarisanja uvere i asocijacijama (...) privuku na to da komentarisani pojmovi budu prihvaćeni kao podrazumevajuća sredstva u individualnom poimanju sveta.

Mnogi koji su primenjivali leksičko-semantičku analizu ispitivali su ne samo kako konotacija utiče na nagovaranje i ubeđivanje nego i tipove iskaza u ko-jima se konotativne lekseme i izrazi javljaju. U okviru ovog pristupa razmatra se i status, odnosno značaj metafora i metaforičnog jezika, polisemije, eufemizama i disfemizama, neologizama, te drugih (retoričkih) sredstava i mehanizama koji doprinose afektivnosti govornika i omogućavaju mu lakši pristup iracionalnome kod sagovornika. Istaknuto mesto među ovim sredstvima ima i tzv. ideološka po-lisemija, tj. ideološki polisemične lekseme koje, u zavisnosti od toga ko ih upotre-bljava, imaju posve različito značenje i referiraju na sasvim drugačije (ideološke, političke, kulturne i sl.) vrednosti. Navedenome treba pridodati i lekseme kojima se pribegava pri strategiji difamiranja protivnika kao značajnom parametru u lek-sičko-semantičkoj analizi.38 Rezultate jednog takvog istraživanja iznosi u svojoj knjizi Miroslav Vujević. Sama knjiga, naža-

lost, sadrži previše neutemeljenih (potpuno nenaučnih) tvrdnji, ali za nas je interesantno kako je Vujević sproveo svoju analizu sadržaja. Autor kaže da je do „ključnih društvenopolitičkih izraza za razumijevanje javnih medija” došao tako što je tražio od samih ispitanika da navedu „koji su to izrazi (...) prepreka u razumijevanju javnih medija” (2001: 179). Evo tih, po Vujeviću, ključnih izraza: kontrarevolucija, devize, patriotizam, investicije, NATO, teritorijalni integritet...

39 Komponencijalna analiza počiva na određivanju, izdvajanju i hijerarhizovanju semantičkih komponenata kojima se može objasniti značenje reči. Za političke tekstove koji su analizirani pomoću ove metode od značaja je bilo izdvajanje tzv. dopunskih semantičkih komponenata (koje su sekundarnog karaktera spram tzv. zajedničkih i dijagnostičkih semantičkih komponenata).

43


Za dobru ilustraciju prethodno rečenog poslužiće sledeći primer, gde imeni-ce (ili imeničke sintagme) s identičnom denotacijom, ili, bolje rečeno, referenci-jom, imaju sasvim različitu konotaciju:

I neka socijalisti ne misle da će se lako izvući. To što će ti naslednici komu-nista mirno sići s vlasti samo je potreban, ali nikako ne i dovoljan uslov da se izbegnu veći nemiri i nezadovoljstvo naših građana. (...) Crvena banda će odgovarati za sve svoje zločine, a svi koji su imali koristi od poznanstava s ljudima iz vlasti biće lustrirani, bez obzira da li pripadaju Miloševićevim boljševicima ili ne...

Kako Dragićević (2007: 60) primećuje, „konotacija se s uspehom može predstaviti na primeru sinonima, jer oni obično imaju istu denotaciju, a različitu konotaciju”, a uz to, „konotaciju vezujemo za ocenu neke pojave kao poželjne ili nepoželjne”;40 pritom, budući da je naglasak na konotativnim značenjskim ele-mentima, leksičko-semantička analiza nalikuje i na lingvostilističku (semantosti-lističku) analizu:

socijalisti naslednicikomunista

crvena banda

Miloševićevi boljševici

denotativne komponente

konkret+izbrojivo+

živo+politič+

konkret+izbrojivo+

živo+politič+

konkret+izbrojivo-

živo+politič-

konkret+izbrojivo+

živo+politič+

konotativne komponente

neutr+ prevaziđeno+retrogradno+

nedemokratsko+

kriminalno+ ograničeno+brutalno+

asocijativne/mentalne komponente

predstavnici politike levice

robuju prevaziđenim vrednostima

politički organizovani

kriminalci

spremni na surov obračun s

neistomišljenicimastilska (upotrebna) vrednost

neutralno+ može biti i neutralno+

afektivno+ afektivno+

Jasno je ipak da procena kakvu konotaciju ima određena leksema, te koje asocijativne slike može indukovati zavisi od konteksta, društveno-istorijskih okolnosti kao i od individualnog iskustva i političkih preferencija. Otuda se sud o (konotativnim/asocijativnim) komponentnim karakteristikama neke reči može dati tek uzevši u obzir ove elemente. S druge strane, navedena analiza se u nekoj vrsti dijahronog istraživanja može pokazati veoma instruktivnom. Promena ko-40 Doduše, svaki oblik markiranosti jeste vid ispoljavanja konotacije, bez obzira da li se tiče spe-

cifičnog geografskog, sociolekatskog, vremenskog, ekspresivnog, tematskog, familijarnog, fati-

čkog obeležja lekseme.

44

Strahinja Stepanov

notacijske vrednosti neke lekseme obično je pouzdan indikator (barem naizgled sistemskih) društveno-političkih promena.41

2.2. Kako se u XX stoleću pokazalo da raste značaj i uloga slike i animacije (filmovi, spotovi, video-reklame) u propagandi, tako su i naučnici pokušavali da taj neverbalni segement razlože i analiziraju, tj. da utvrde njegov značaj u tuma-čenju čitave poruke. Otuda se semiotički pristup počeo primenjivati i pri analizi političkog diskursa: uočena je važnost (neverbalnih) znakova i znakovnih odnosa u interpretaciji poruke i načina na koji deluje na sagovornika u komunikaciji. Budući da (sosirovski) znak, kao asocijativnu celinu, čini opažljivi (materijalni) segment (označitelj/označavajući) i apstraktni pojam (označeni), onda je moguće i kombinovati neistovrsne znakove, tj. semiotičke izvore – znakove čiji je nosilac značenja (tj. pojma) – bilo zvuk, bilo slika, melodija i sl. Semiotički pristup jeziku politike zahteva analizu ne samo verbalnih znakova, nego i onih čije je uporište u nekom neverbalnom kodu (vizuelnom, grafičkom, melodijskom i sl.).42

Problem s vizuelnim kodom je što nije tako strukturiran kao verbalni kod (zapravo čija se struktura ne može lako „preslikati” na jezički kod); postoje po-kušaji da se i vizuelni kod razloži po istim principima kao i verbalni, no ostaju nepodudarnosti i specifičnosti koje vizuelni kod ispoljava (spram jezičkog). Kada je reč o semiotičkom, odnosno tzv. multimodalnom pristupu političkom diskursu, onda bi trebalo ukazati, prevashodno, na radove Kressa, Van Leeuwena, Halli-daya, Hodgea, K. O’Halloran (isp. posebno instruktivne uvode – Kress & Van Leeuwen 2001; Kress & Van Leeuwen 2006). Težište (socio)semiotičkog pristupa je da utvrdi kako društvena praksa stvara značenje, nezavisno od semiotičkog izvora (vizuelnog, verbalnog, zvukovnog), i kako se različiti semiotički sistemi mogu kombinovati i stvarati nova značenja. Tako se ubrzo kritička lingvistika pokazala kao pogodno mesto gde bi semiotičari, sa svojim analizama, došli do punog izražaja. Propitujući kako se održava ali i narušava (u različitim kulturama ili ideološkim okvirima) veza između označitelja i označenog, (socio)semiotičari dovode u pitanje i De Saussurovu bazičnu postavku o arbitrarnosti znaka, ali i ukazuju – što je još važnije – na kreiranje značenja od strane društva (ili vladaju-ćih političkih/ideoloških/društvenih struktura), u čemu se, po pravilu, krije i neka vrsta (društvene) asimetrije i nadmoći (tj. moći nad drugima).

41 Uzmimo samo kod nas primer reči drug/drugarica u etikeciji, odnosno obraćanju. Kakvo je poštovanje ili značaj imala ta reč nekada u obraćanju sagovorniku i kakvu negativnu konotaciju ima danas u obraćanju drugome, kada su svi postali dame ili gospoda. Isto je i u Nemačkoj reč vođa [Führer] imala prestižnu konotaciju za vreme nacističkog režima, da bi posle 1945. dobila izrazito negativnu konotaciju.

42 Primer jedne takve analize – koja za svoj predmet ima politički poster – nalazi se u Stepanov (2016a).

45


2.3. Od sedamdesetih godina XX veka postalo je očigledno da se za razu-mevanje složenog odnosa između teksta i reprezentacije (predstavljanja sveta), diskursa i društvene aktivnosti (prakse) moraju uzeti brojni elementi relevantni za ove fenomene, dakle da je neophodno (usko)lingvistički/sistemskolingvistički aspekt izučavanja nadopuniti širim pristupom – što je rezultiralo apliciranjem te-orije govornih činova i modernih pragmatičkih teorija na političke tekstove.43 A potom, uz stasavanje analize diskursa, kao polja interdisciplinarnog istraživanja jezika i prakse, jezika u akciji, i razvoja odgovarajućih metoda – razvila se poli-tička analiza diskursa.

Vremenom se pokazalo da se i pragmatičko-diskursni pristupi mogu „obo-gatiti” kognitivnom komponentom, tj. da se kognitivne teorije mogu integrisati u diskursnu analizu: zbog toga su se neki lingvisti (Cap, Chilton, Dirven, Hart, Lakoff, Lee, O’Halloran, Van Dijk i dr.) okrenuli izučavanju kognitivnih mehani-zama u procesu produkcije i recepcije (interpretacije) političkog diskursa, pokuša-vajući da uvide iz oblasti kognitivizma primene u svojim analizama.

Diskursna analiza (pre svega kritička diskursna analiza), kako naglašava Hart (2005: 190), koristeći se dostignućima iz dveju oblasti kognitivne nauke – lingvističke i evolutivno-psihološke – identifikovala je pojedine manipulativne „jezičke i psihološke strategije i u političkom diskursu”.44 Hart pokazuje, na pri-meru jednog od brojnih tekstova o imigrantima, u čemu je kognitivistički dopri-nos izučavanju političkog diskursa.45 Značajno je što se uočava vrednost pojmova kao što su „shema”, „scenario” i „okvir (frejm)” u ovakvoj analizi, čime se ujed-no otvaraju vrata i za uvide iz evolutivne psihologije, koja govori o modularnim programima „funkcionalno odgovornim za rešavanje različitih adaptivnih proble-ma” (Cosmides & Tooby 2000: 91, nav. prema Hart 2005: 192), a posebno o tzv. modulu za razotkrivanje prevare [cheater-detection module] (Cosmides & Tooby 1989), specifičnom mehanizmu koji je evoluirao samo u homo sapiensa, a koji

43 U tom svetlu treba, u našoj sredini, izdvojiti knjigu M. Pupovca (1990) Jezik i djelovanje, u kojoj se autor okreće nesistemskojezičkim pristupima (i autorima) u proučavanju jezika, podrobno objašnjavajući postulate takvih teorijskih prosedea (Peirce, Morris, Mead, Carnap, Wittgenstein i drugi).

44 Hart nastavlja: „Osim toga, kognitivno-evolutivna psihologija postavlja hipotezu o određenoj vrsti manipulativnog diskursa – diskursa u kojem se informacije podrobne, tako da mogu aktivirati / iskoristiti urođene kognitivne programe” (ibid.).

45 Reč je, zapravo, o primeni teorije konceptualne metafore Lakoffa i Johnsona u političkom dis-kursu – o klasičnom slučaju metaforske realizacije sadržatelja [container]: „Naša zemlja se konceptualizuje kao sadržatelj, gde se sadržatelj sastoji iz tri istaknuta strukturna dela: unutraš-njosti i spoljašnosti razdvojene granicom – granica kao element sadržatelja-nacije jeste politička granica. Ova shema se najočiglednije aktivira (u engleskom jeziku) pomoću prostornih predloga u i iz(van), koji su markeri često korišćeni za opisivanje prostornih odnosa između Trajektora (TR) – (osobe) i Orijentira (LM) – (Zemlja)” (Hart 2005: 193). Hart u svoju analizu inkorporira i pojmovnu teoriju integracije Fauconniera i Turnera (inače srodnu, tj. komplementarnu teoriji konceptualne metafore).

46

Strahinja Stepanov

služi za „uočavanje rizika”, tj. takvog ponašanja drugih jedinki koje ugrožava in-dividuu. Tako je nastao svojevrstan odbrambeni mehanizam koji tumačeći pona-šanje drugih šalje pojedincu instrukcije kako da se odupre njihovim „eksploatator-skim planovima i namerama” (koji ugrožavaju pojedinca). Ako se prihvati teorija evolutivnih psihologa da je čovekovo ponašanje kooperativno i altruistično, onda proizilazi da je ovaj mehanizam nastao radi sprečavanja nerecipročno-altruistič-kog ponašanja, tj. takvog ponašanja koje je usmereno ka iskorišćavanju pojedin-ca. Transponovano na politički diskurs to znači da je „najverovatnija informacija koja će aktivirati modul za razotkrivanje registrovana u jeziku političkih aktera” (ibid.), jer je ovaj jezik sklon manipulacijama.46

U ovakvom saodnosu kognitivno-komunikativnih mehanizama u politič-kom diskursu, dolazi se i do teorije relevantnosti,47 kao pragmatičke teorije koja bi mogla pružiti neke od odgovora na pitanja o prirodi političkog diskursa (o sred-stvima kojima se koristi i mogućnostima manipulacije):

Vredi potražiti, s uporištem u najnovijim otkrićima u oblasti kognitivne obra-de podataka i kognitivnog modeliranja, dokaz za vezu, u kogniciji, između diskursa i konceptualne reprezentacije, kao i između konceptualne reprezen-tacije i drugih kognitivnih domena. Teorija relevantnosti (Sperber & Wilson 1995), na primer, pokazuje da inferencije (zaključci) potaknute diskursom čine deo značenja, to jest, konceptualne reprezentacije, konstruisane iz dis-kursa. (Hart 2005: 191)

Politički diskurs (kao i drugi diskursi), znači, koristi se mogućnostima koje nadilaze čisto kodni sistem komunikacije: tumačenje iskaza se ne svodi samo na dekodiranje izrečenog nego i na otkrivanje inferiranog u diskursu (i, posle-dično, uključivanje tih saznanja u interpretaciju), drugim rečima, očekuje se da sagovornik rastumači inferencije na osnovu relevantnosti (elemenata) iskaza, a to zavisi i od učesnika u komunikaciji, i od konteksta, i od tačke gledišta i, na kraju, od same kulture48 (isp. Gee 2005: 34; Sperber & Wilson 1986/1995) i socio-isto-rijskih okolnosti.

46 Inače, o psihološkim i socio-psihološkim aspektima manipulacije jezikom nadahnuto i proniclji-vo govori Đ. Šušnjić u knjizi Ribari ljudskih duša, ukazujući na činjenicu da se takvim jezikom pokušava kontrolisati „ponašanje pojedinaca (i grupa) a da ovi toga nisu ni svesni” (Šušnjić 1990: 28). Nešto dalje će autor istaći kako propagandu, kao smišljeno, sistematsko i kontrolisano širenje simbola od strane neke političke grupe, obeležava to da se politički interes prikazuje kao interes svih članova društva, „kako bi se [oni=članovi društva] bez upotrebe fizičke prinude, naveli da osećaju, misle i čine ono što odgovara političkim ciljevima” (ibid.) te političke grupe, a da pritom članovi društva veruju kako su slobodno donosili odluke!

47 U sledećem će potpoglavlju, na primeru kraćeg odlomka iz parlamentarne debate, biti prikazano kako se teorija relevantnosti može iskoristiti za objašnjenje određenih (komunikativnih) nespo-razuma (u produkciji ili recepciji teksta) u političkoj praksi.

48 Gee ovo povezuje s teorijom o društvenim jezicima [social languages], koji regulišu različite načine iskazivanja (tvorenja iskaza): „Iskazi ovih društvenih jezika imaju značenje – ili barem

47


Zapravo, najobuhvatniji (ili najiscrpniji) teorijsko-metodološki pristup po-litičkom diskursu trebalo bi da poveže političku praksu (delovanje), kogniciju i jezik (isp. Van Dijk 2008: 155).49 Tako se „znanje i mišljenje o političarima, parti-jama (...) usvaja, menja i potvrđuje kroz različite tekstove i govore tokom naše so-cijalizacije”, ali se i politički diskurs oslanja na (globalne) diskursne strukture, pa je upravo politička kognicija prirodna veza između „individualne jedinstvenosti i varijabilnosti političkog diskursa i interakcije s društveno prihvaćenim političkim predstavama o političkim grupama i institucijama” (ibid.).50 Time se društvena i politička uverenja povezuju s individualnim (personalnim) modelima događaja i učesnika – da bi se potom ti modeli i uverenja, stavovi i znanja realizovali (verba-lizovali) kroz određene diskursne strategije (Van Dijk 2008: 163).

značenja koja se smatraju da dobijaju u specifičnim društvenim konverzacijama. Iako sam us-postavio ove zaključke misleći na pojedinačne rečenice, držim ih univerzalno istinitim. Naučiti nekog šta je značenje (... ) neke rečenice (...) – znači da upotrebiti ih u nekoj konverzaciji. Naučiti nekoga vrstu društvenog jezika u kojem se rečenice poput one prve javljaju, znači umetnuti ih u razgovor koji su zahtevao taj društevni jezik (i koji ga je, sa svoje strane, kontinuirano repro-dukovao). (...) Pojedinac zna šta je relevantno za neku grupu ljudi u određenom vremenu i na određenom mestu, zbog toga što upoznat s prethodnim ‘razgovorima’ tih ljudi. (...) Dakle, došli smo do zaključka, govorimo i pišemo ne samo na nekom jeziku, nego na specifičnom društvenom jeziku.” Van Dijk (2008: 164) kaže da se, kada publika sluša ili čita ono što političari govore, onda čitav proces shvatanja takvog teksta odvija „na složen način dekodiranja i razumevanja reči i rečenica, i na kraju se stvaraju sopstveni modeli onoga o čemu političar govori”.

49 Van Dijk se žali na neopravdanu zapostavljenost ovakvog interdisciplinarnog pristupa, posebice kad se ima u vidu da je i politički diskurs i politička kognicija predmetom intenzivnijih istraži-vanja – „obama ovim interdisciplinarnim poljima odnedavno se posvećuje sve veća pažnja, ali, nažalost, veza između njih se uveliko zanemaruje: politička psihologija nije pokazala mnogo interesa za diskurs, i, obratno, većina učenjaka koja se zanima političkim diskursom zanemaruje kognitivne temelje takvog diskursa”.

50 Budući da se u tom Van Dijkovom pristupu razmatra, uslovno govoreći, politička makrokognicija, nasuprot, opet vrlo uslovno govoreći, mikrokogniciji (tj. procesima koje Sperber i Wilson opisuju u svojoj teoriji relevantnosti), neću se detaljnije pozabaviti ovim pitanjem. Ipak, pošto su neki pojmovi i određenja bitna i za dalju analizu, istaći ću nekoliko načelnih napomena: Van Dijk razli-kuje, naravno, dugoročnu i kratkoročnu memoriju. U dugoročnoj je smeštena epizodna memorija (lična iskustva) i semantička/socijalna memorija (opštije i univerzalnije informacije). Organizacija obeju memorija je shematska i ustrojena po principu skripti. Takođe, razlikuje se, na jednoj strani, znanje – kao faktičko verovanje grupe ili čitave kulture, i ono se smatra objektivnim, i, na drugoj strani, stavovi, uverenja, norme, vrednosti koji se određuju kao (inter)subjektivni. U okviru druš-tvene memorije postoji tzv. zajednička osnova [common ground] koja definiše takve stvari kao što su „zajednički smisao” i „zdravo za gotovo”. Ova pak zajednička osnova, kaže Van Dijk (2008: 170), može u okviru neke grupe „razviti svoje značenje i mišljenje, koje opet ustrojava ideologiju”. Zajednička osnova „je, uopšteno posmatrano, nesporna i uzima se zdravo-za-gotovo, i uči se tokom perioda socijalizacije, u školi... Ova‘faktualna’ verovanja, koja svi dele, prihvataju se (i nazivaju) kao ‘znanje’ u nekom društvu. Grupno znanje [group knowledge] vezuje se samo za znanje u okviru neke grupe, pa za neku drugu može predstavljati tek puko verovanje ili stav [belief – opinion]ˮ.

48

Strahinja Stepanov

2.4. Konačno, i retorička analiza političke komunikacije je metoda na koju bi se valjalo ukratko osvrnuti u ovom prikazu različitih prosedea. Ona integriše naj-veći broj parametara ispitivanja, podrazumevajući analizu sledećih dimenzija: (a) pragmatičko-istorijske, (b) jezičke, (c) deklamatorsko-realizacione, (d) scenske (in-scenirajuće) i (e) agirajuće (performativne) (Bachem 1979: 90). Očito je da (totalna) retorička analiza teži opsežnijem istraživanju nego svi dosad pominjani pristupi. Jasno je da su neki od ovih aspekata bili centralne i periferne tačke pojedinih, pret-hodno navedenih, prosedea – npr. jezički u okviru leksičkosemantičkog pristupa, scenski (inscenirajući) u okviru semiotičkog, ili pragmatičko-istorijski u okviru pra-gmatičko-diskursnog pristupa. Zapravo je retorička analiza, u biti, eklektički model, jer primenjuje već razvijene obrasce, uz uvažavanje nekih svojih specifičnosti. Tako pragmatičko-istorijski aspekt obuhvata određenje šire i uže govorne situacije (što znači rasvetljavanje društveno-istorijskih okolnosti u kojima posmatrani govorni događaj figurira kao politički tekst, zatim identifikovanje lokacije, auditorijuma i drugih parametara), razumevanje unutrašnjeg (psihološkog) stanja govornika i sa-govornika (tzv. unutrašnja situacija) i sl. Druga, jezička komponenta retoričkog pri-stupa zahteva od istraživača da prouči leksičke elemente, retoričke figure i topose i sl. Deklamatorna dimenzija se odnosi na besedničku veštinu, tj. dikciju govornika – izgovor, akcenat, pauze i kadence, jačinu i visinu glasa. Scenski aspekt – već i kako sama reč kazuje – posvećuje pažnju „režiji” političkog govora: od odabira mesta preko kulisa, mizanscena, publike (i njihovog ponašanja, koliko se, naravno, na to ponašanje može uticati), pa do gestova i mimike samog govrnika.

2.4.1. U okviru jednog od retoričkoanalitičkih modela Piotr Chruszczewski razvija svoj argumentacijski model. Ovo je, ipak, u osnovi, tekstualna analiza (analiza strukture teksta i njegove sadržine), a čini se ni da naziv argumentacijski nije terminološki najkorektnije izabran – pojam argumenta asocira na argumen-tacijsku strukturu teksta, koja ima svoje ustrojstvo i delove međusobno povezane na tačno određen (upravo argumentacijski) način. Budući da to nije slučaj i s pri-stupom Chruszczewskog, ovaj bi model bilo bolje nazvati motivski, jer su anali-zirani segmenti zapravo motivi (teme), koje govornik može povezivati na različite načine (ne nužno argumentacijske, nego i narativne, pa čak i deskriptivne). Chru-szczewski izdvaja šest motivskih (argumentacijskih) tipova (markera): A – situ-acijski motiv (kojim se leksički referira na situaciju, okolnost), B – emocionalni motiv (kojim se postiže emocionalnost u tekstu), C – istorijski motiv (koji se račva u tri podgrupe: C1 – recentna istorija, C2 – daleka istorija, C3 – opšta istorija/opšte znanje), D – jukstapozicijski motiv (ostvaren jukstaponiranim tekstnim elemen-tima), E – motiv direktne intertekstualnosti (kojim se referira na neki prethodni, poznati tekst) i P – motiv političkog načela (kojim se iskazuju ideološki i politički stavovi). Ovi motivi su po svojoj prirodi različitog tipa – jedni su sadržajni, tj. tiču

49


se tematike (B, C, P), drugi je okolnosnog tipa (A), a motivi D, E su relacioni – što je već samo po sebi problematično usled različitih klasifikacionih kriterija.51

2.4.2. Budući da je s pojavom novih medija rastao značaj koji predsednički govori imaju, te da je potreba za proučavanjem tih govora takođe postajala izrazitija, 1970. god. su otpočela interdisciplinarna proučavanja, među kojima valja izdvojiti – retoričku prezidencijalnost [rhetorical presidency], koja je okupljala stručnjake iz različitih humanističkih domena (antropologe, sociologe, politologe, komuniko-loge, lingviste). Retorička prezidencijalnost je opisana kao „disciplina koja prou-čava kako predsednički kandidati vrše ubeđivanje, tj. kako ono [ubeđivanje] utiče na njihovo postupanje”. Ispitujući tzv. američku prezidencijalnu komunikaciju Paul Goetsch (1994) izdvaja tri političke arene koje su za američkog predsednika od posebnog značaja – njegovu administraciju, Kongres i američku naciju.52 Upravo se za potrebe tako učestale političke komunikacije53 u Americi i razvilo političko be-sedništvo i steklo takav značaj kakav je retko gde drugde viđen. Shawn Parry-Giles u svojoj knjizi konstatuje da je Hladni rat uticao na institucionalizaciju propagande pre svega u sredstvima masovne komunikacije, što se reperkutovalo i na govornu praksu same američke administracije. Stoga, primećuje Parry-Giles, ne čudi što ra-zvoj propagande pod dirigentskom palicom vlade teče paralelno „s usponom pre-zidencijalne retorike, dvadesetovekovnim fenomenom, koji se očitovao u tome što

51 Takođe, tematske motive (B, C, P) nije uvek (ili uopšte) lako razgraničiti, a upitno je i zbog čega se izdvaja motiv intertekstulanosti (E), koji svakako aludira na jedan od parametara tekstualnosti Beaugrandea i Dresslera.

U svakom slučaju, ovakvom analizom (svoj je pristup Chruszczewski primenio u analizi is-ključivo američkih predsedničkih (inauguralnih) govora), kombinovanjem navedenih motiva i motivskih lanaca, mogu se izdvojiti neke sheme i uočiti pojedini obrasci koji karakterišu poli-tičke govore, pa se u (gruboj) klasifikaciji izdvajaju sledeći tipovi (prezidencijalnih) govora: (a) pozitivno orijentisani [positive oriented inaugurals], (b) negativno orijentisani [negative orien-ted inaugurals], (c) strateški orijentisani [strategy oriented inaugurals] i (d) duhovno orijentisani inauguralni govori [spirit oriented inaugurals]. Chruszczewski zapaža (2003: 79) da američki predsednici, na inauguraciji, izbegavaju da drže govore „pune (političkih) principa i načela”, ali zato preferiraju „emocionalno ‘natopljene’ tekstove, s mnoštvom jukstaponiranih elemenata i referiranja na pretpostavljeno znanje njihove publike”.

52 Prema aktivnostima samog političara (predsednika) klasifikuju se tri tipa komunikacije – pri-marna, sekundarna i tercijarna komunikacija. Primarna je ona koja je vezana za samu predsed-ničku aktivnost, tj. za njegovo javno obraćanje bilo putem medija, bilo na određenim skupovima. Sekundarna komunikacij podrazumeva izveštavanje medija o predsednikovom govoru (dakle, o primarnoj komunikaciji), dok je tercijarna zapravo metakomunikacija o sekundarnoj komuni-kaciji (dakle, komentarisanje i analiza, tumačenje onoga što je predsednik rekao).

53 Goetsch kaže (1994: 8‒9): „Ili lično ili putem glasnogovornika, bilo usmeno ili pismeno, pred-sednik komunicira sa svojim saradnicima, svojim kabinetom, kao i s raznim granama admini-stracije i agencijama. Suočen s ogromnom birokratijom, on ne može da vlada samo na osnovu dekreta. Umesto toga, on mora potražiti savet, inicirati razgovore, i pokušati uveriti članove svoje administracije da rade prema njegovoj političkoj agendi.”

50

Strahinja Stepanov

su američki predsednici počeli (...) direktno da se obraćaju narodu” (2002: xviii). U novije vreme, u okviru interdisciplinarnih istraživanja, retorička prezidencijalnost se „udružuje” sa drugim lingvističkim subdisciplinama (npr. kritičkom analizom diskursa) produbljujući na taj način svoje polje ispitivanja.

Lloyd Bitzer i Eugene White razvili su dva srodna pristupa predsedničkim govorima, poklanjajući pažnju ne samo tekstu, nego i kontekstu (situaciji) u ko-jem su oni iskazani. Po Bitzeru (1968: 1, 5) „retorički diskurs funkcioniše (ili teži da funkcioniše) kao odgovarajuća reakcija na retoričku situaciju u kojoj se ostva-ruje i koja ga [diskurs/govor] uslovljava.”54 Drugim rečima, besednik se odlučuje za određeni modus govora prema onome kako publika od njega očekuje da govori. Bitzer je svoju teoriju postavio suprotno od svojih prethodnika, jer je u žiži nje-govog interesovanja situacija i ona je ta koja „diriguje” ostalim elementima (po ugledu na učenje o kontekstu Malinowskog) – retoričkim sredstvima, argumenta-cijom, izgledom i dikcijom govornika i sl. Tri su elementa koji određuju retoričku situaciju – problem, tj. egzigencija (nešto što je prepreka i što treba biti savlada-no), publika i skup ograničenja (okolnosti, događaji, ljudi i njihovi međusobni odnosi koji mogu biti prepreka u prevazilaženju problema). Bitzer kaže (1968: 3):

kako bi se razjasnio koncept retorike, kao suštinski vezane za situaciju [rhe-toric-as-essentially-related-to-situation], trebalo bi da budemo svesni stava, koji je, iako trivijalan, fundamentalan: delovanje retorike je pragmatično, ona postoji zbog nečega izvan sebe same, ona funkcioniše da bi na kraju proizvela akciju ili promenu u svetu, ona izvršava zadatak (...) ovaploćenjem diskursa koji je takvog karaktera da publika, mišljenjem ili delovanjem, biva podstaknuta da sama postane sredstvo (medijator) promena.

White se pak fokusira na „dinamički aspekt retoričke situacije” (nav. prema Goetsch 1994: 14) – „govor nastaje ili iz neke tekuće situacije ili iz serije događaja koje su mu prethodile; bilo kako bilo, govor nije odgovor na statičnu situaciju, nego na niz događaja.” Za Whitea je, dakle, politička retorika posledica transtem-poralnosti i translokativnosti govora – on se odnosi na događaje koji su se desili pre, ali ujedno upućuje na ono što sledi, govor je vezan za samo mesto s kojeg se predsednik obraća publici, ali i za sva druga (potencijalna) mesta. Drugim rečima, govor je proizvod više konfiguracijskih sila, tj. različitih mehanizama koje utiču na njegovo finalno oblikovanje.

Jedan od najznačajnih izučavalaca političkog govora s pozicija (klasične) reto-ričke analize bio je Michael Osbourn. U mnogo čemu Osbournov pristup anticipira i potonja kognitivistička istraživanja političkog diskursa. Naime, Osbourn je utvrdio,

54 Po rečima Bitzera (1968: 2): „(…) Isto tako ne treba pretpostaviti da retoričko obraćanje dalje uvodi u egzistenciju situaciju; naprotiv, situacija je ta koja priziva diskursa u egzistenciju. Clement Attlee je jednom rekao da je Winston Churchill stalno u potrazi za ‘najboljim trenucima’. Poenta u ovoj anegdoti je da je Churchill našao njih (najbolje trenutke) – krizne situacije – i obratio se, na odgovarajući način, publici, što je bio pravi odgovor na takvu situaciju.”

51


na osnovu obimnog materijala koji je proučavao, da se u političkim govorima mogu identifikovati arhetipske metafore [archetypal metaphors] – svetlost/tama, toplota/hladnoća, bolest/zdravlje i sl. – koje počivaju na univerzalnim (arhi)motivima, bazič-nim za ljudsku vrstu. Osbourn je izdvojio šest principa na kojima počivaju arhetipske metafore: (a) koriste se češće od novih, inovativnih metafora, (b) jednake su u svim pe-riodima i kulturama i nezavisne su od aktuelnih okolnosti, (c) imaju koren u direktnom ljudskom iskustvu, (d) odnose se na osnovne ljudske potrebe, (e) većina arhetipskih metafora utiče na veći deo slušateljstva, i (f) ove metafore se veoma često nalaze u najprominentnijim delovima (tzv. jaka tekstualna mesta) odsudnih političkih govora (za neku zajednicu).55 Zapravo, značaj je Osbournovih napisa ponajviše u tome što me-taforu više ne posmatra isključivo kao retoričko, tj. dekorativno sredstvo u političkim govorima, nego je vidi kao bitnu u proizvodnji značenja (teksta) i izazivanja delovanja (kod publike).

2.4.3. U okviru šire postavljenih retoričkih istraživanja političkih govora razvija se vremenom i retoričko-žanrovska analiza. Kao i za različite književne ili publicističke tipove teksta, i u političkom besedništvu mogu se, na osnovu nekih konvencionalnih, tipskih tekstualnih (i komunikativnih) obeležja, izdvojiti razli-čiti žanrovi. Od šezdesetih godina XX stoleća posebno je dominantan medijski orijentisan pristup [media-centered approach], koji inkorporira „veći broj pitanja sežući od načina na koji je predsednička funkcija upakovana u samu kampanju do problema kako osobe zadužene za poslove s javnošću i sam predsednik rea-guju na istraživanja javnog mnenja” (Goetsch 1994: 26). Ovaj pristup, vidimo, podrazumeva ne samo analizu pisane i usmene komunikacije, nego i analizu po-našanja i svega onoga što prati predsednika i njegov saradnički tim. Poklonike ovog prosedea interesuje kakav je i koliki „uticaj medija na jezik i stil govora”, zatim na samu argumentaciju i kako sami mediji „dramatizuju političke govore kao medijske događaje” (ibid.). Goetsch ubedljivo dokazuje da su radio i televizi-ja potpuno izmenili stil i način obraćanja političara, kao i da je njihova spontanost, koju neretko možemo uočiti u njihovoj komunikaciji, najčešće hinjena i zapravo prethodno jako dobro uvežbana (Goetsch 1994: 110). Takođe, mediji utiču i na to kako se argumentuje, te se lako može uočiti smanjenje konkretnih informacija i navođenja činjenica u predsedničkim govorima (Goetsch 1994: 27).56 U ovakvom pristupu podjednaka se pažnja posvećuje i jezičkom (verbalnom) i neverbalnom kodu, a sve u cilju „totalne” analize nastupa političara.55 Ronald Karpenter nastavlja dalja istraživanja na ovom tragu – sada pokušavajući da otkrije specifič-

ne metafore, tako npr. za američku naciju uočava metaforu američkog vojnika kao graničara [fron-tiersmen], koja počiva na mitovima iz perioda doseljavanja Evropljana na severnoamerički kontinent.

56 Goetsch (1994: 27): „Kritičari su žalili za propašću konkretnih informacija i racionalne argumentacije, i primetili su počesto usmeravanje pažnje na emociju publike”. Dakle, jasno je da se umesto obraćanja raciju [ration], političari sve više okreću ka emocijama (glasača), što takve govore čini retorički upečatljivijim, ali argumentativno (često) vrlo slabim.

52

Strahinja Stepanov

2.5. Videli smo u I poglavlju da sámo određenje pojma političkog diskursa i političke komunikacije pokazuje svu složenost problema, jer istraživači koji sa različitih pozicija pristupaju ovom fenomenu imaju neusaglašen stav o tome šta se (sve) pod time podrazumeva. Upravo sam zato smatrao neophodnim, u ovom poglavlju, da predočim heterogenost pozicija s kojih se ovaj fenomen može izu-čavati. Izdvojeni su: (a) sistemskojezički, (b) (socio)semiotički, (c) pragmatičko-diskursni i (d) retorički pristup. Predstavljam (na Dijagramu 1) ova četiri pristupa u vidu koncentričnih skupova, kao da svaki naredni inkorporira prethodni i da mu je taj i prethodnica, iako to hronološki (a ni konceptualno) ne mora odgovarati sasvim samoj prirodi stvari, no govori o povećanom broju parametara/aspekata kojima svaki naredni teorijsko-metodološki obrazac operiše:

Iz prethodnog pregleda mogućih pristupa političkom diskursu vidljive su njihove različite

uporišne tačke – to su sistemskojezički, semiotički, diskursni i pragmatički ili, na koncu,

retorički temelji. Upravo prateći pristupe političkoj komunikaciji od sistemskojezičkog do

retoričkog, uočava se da se vremenom sve veća pažnja posvećivala ne samo jeziku političke

poruke/teksta (tj. politolektu) nego i okolnostima, kontekstu i učesnicima u takvoj komunikaciji.

Pokazalo se da ovi parametri i te kako učestvuju i utiču na oblikovanje i interpretaciju političkog

teksta, tj. da je recepcija (kao i produkcija) političke poruke uslovljena poznavanjem ovih

elemenata komunikativnog događaja. Zbog toga se i pledira za pristup koji uzima u obzir

navedene parametre.

Takav teorijski model treba da uzme u obzir funkciju iskaza u komunikaciji, povezujući

delovanje jezikom s govornikovom intencijom, a sam govorni čin da smesti u situacioni okvir

(kontekst) u kojem se ta komunikacija odigrava. Dakle, za razliku od sistemskolingvističkog

pristupa jeziku, mora se obratiti pažnja i na i one nejezičke parametre koji ko-determinišu smisao

retorički pristup

pragmatičko-diskursni

pristup

semiotički pristup

sistemsko-jezički pristup

kognitivnolingvističkipristup političkom

diskursu

dijagram 1

Dijagram 1

Iz prethodnog pregleda mogućih pristupa političkom diskursu vidljive su njihove različite uporišne tačke – to su sistemskojezički, semiotički, diskursni

53


i pragmatički ili, na koncu, retorički temelji. Upravo prateći pristupe političkoj komunikaciji od sistemskojezičkog do retoričkog, uočava se da se vremenom sve veća pažnja posvećivala ne samo jeziku političke poruke/teksta (tj. politolektu) nego i okolnostima, kontekstu i učesnicima u takvoj komunikaciji. Pokazalo se da ovi parametri i te kako učestvuju i utiču na oblikovanje i interpretaciju političkog teksta, tj. da je recepcija (kao i produkcija) političke poruke uslovljena poznava-njem ovih elemenata komunikativnog događaja. Zbog toga se i pledira za pristup koji uzima u obzir navedene parametre.

Takav teorijski model treba da uzme u obzir funkciju iskaza u komunikaciji, povezujući delovanje jezikom s govornikovom intencijom, a sam govorni čin da smesti u situacioni okvir (kontekst) u kojem se ta komunikacija odigrava. Dakle, za razliku od sistemskolingvističkog pristupa jeziku, mora se obratiti pažnja i na i one nejezičke parametre koji ko-determinišu smisao (u odnosu na značenje) ne-kog iskaza u govornoj situaciji. Ilokucioni se potencijal u iskazu može pravilno interpretirati tek kada se uzme u obzir uloga tog iskaza u čitavom komunikacij-skom procesu. Dakako, tek se posmatranjem i analizom svih navedenih elemenata mogu rastumačiti mnogobrojne elipse, presupozicije, implikacije i implikature, nedovoljno specifikovani izrazi, (naizgled) nejasne ili ambigvitetne forme, koje politički tekst sadrži. I iako je zadatak u ovom istraživanju bio da se analiziraju asertivi u predizbornim političkim govorima, uvažavajući, dakle, funkciju i kon-tekstualizaciju asertivnog iskaza u (konkretnom) žanru – o čemu će se detaljno govoriti u III i IV poglavlju, kada se bude analizirao konstruktivni potencijal aser-tiva – ipak je bilo važno predočiti kako se do odluke za takav teorijsko-metodo-loški obrazac došlo, i šta je iz ran(ij)ih pristupa preuzeto, uvaženo i inkorporirano u analizu.

II.3. PARLAMENTARNI POLITIČKI GOVOR U OGLEDALU PRAGMATIČKIH I KOGNITIVNIH TEORIJA

3.1. Griceov model komunikacije i politički diskurs

3.1.1. U razumevanju principa komunikacije posebno se značajnom poka-zala teorija Paula Gricea i proklamovano načelo saradnje (kooperativni princip) koje je ovaj filozof formulisao pre pola stoleća. Ponašajući se intuitivno, shodno načelima saradnje, govornik se zapravo racionalno vlada u verbalnoj interakciji, „tražeći” od sagovornika da se takođe pridržava racionalnih postulata. Otuda se i može formulisati zajednički komunikacijski okvir, tj. načela kojih se oba učesnika pridržavaju: „neka vaš doprinos razgovoru bude onakav kakav se traži u momen-tu kada se traži prema očekivanoj svrsi i pravcu razgovora u kojem učestvujete” (Grice 1987: 58). Međutim, za razliku od Kantove četiri kategorije, koje čine

54

Strahinja Stepanov

obeležja propozicija tzv. metafizičke dedukcije a kojima je on pripisivao ontološki status, Griceove četiri maksime, supsumirane u načelo saradanje, jesu fleksibilnije i daju više slobode u tumačenju zainteresovanim stranama u komunikaciji. Naime, i sama mera „doprinosa razgovoru”, ali i „očekivana svrha i pravac razgovora” ne određuju se detaljnije, i mehanički se, (eksplicitnim) jezičkim sredstvima, nikako ni ne mogu odrediti, jer je svrha u domenu intencije govorika, a pravac razgovora, iako, svakako, nužno ima tragove (leksičke eksponente) u upotrebljenim jezičkim jedinicama, ostaje ipak zavisan od svrhe interakcije.

Pored četiri maksime konverzacije (kvalitet, kvantitet, relacija, modalitet), postoje, priznaje Grice, i drugi tipovi maksima (estetske, društvene, moralne), koje su gdekad eksplicitno formulisane (npr. različite vrste normi) a češće implicitno (primerice, princip učtivosti/uljudnosti/, koji R. Lakoff,57 pa zatim Brownova i Levinson smatraju univerzalnim). Međutim, razgovorne se maksime od ovih dru-gih razlikuju po tome što su „naročito vezane za određene ciljeve kojima razgovor prvenstveno i služi” (Grice 1987: 59). Drugim rečima, u verbalnoj interakciji npr. estetske i društvene maksime – regulisane principom učtivosti i ulogom koju akter ima u društvenoj strukturi – mogu doći (i uistinu vrlo često dolaze) u konflikt s principima konverzacije (kako ih Grice formuliše), te se neretko konverzacione maksime narušavaju [flouting] ustupajući mesto (vodeći ka) konverzacionim im-plikaturama.58

57 Robin Lakoff (1975) postulira tri principa učtivosti [politeness principle]: 1. princip formalnosti: drži se povučeno, distancirano [keep aloof], 2. princip popustljivosti/opcionalnosti: daj više mogućnosti [give options] i 3. princip drugarstva („kamaraderstva”): pokaži simpatiju, naklonost, saosećajnost [show sympathy]. U različitim kulturama ova se tri principa mogu, naravno, različitio hijerarhizovati i otuda kulturno-jezičke razlike, ali, tvrdi autorka, oni [principi] jesu univerzalni.

58 U razgovoru nastavnika i učenika, na nastavnikovo pitanje „Da li si uradio domaći?ˮ, učenik se, ukoliko nema domaći zadatak, može odlučiti za neke od ovih odgovora: „Bio sam bolestanˮ, „Imali smo gosteˮ, „Gledao sam celo popodne tenisˮ (ističući razloge zbog kojih nije uradio domaći), ili „Nažalost, nisam uradio domaćiˮ, pa čak i drskije (a sve uobičajenije!): „Mrzelo me je da radimˮ, „Ma kakviˮ i sl. Saobrazno principima verbalne interakcije, nastavnik može u svakom od ovih učenikovih iskaza razumeti negativan odgovor na postavljeno pitanje, ali će se – na nivou društvene, pa i estetske norme – dakle, prema principu učtivosti, ovi iskazi međusobno više ili manje razlikovati i odslikavaće stepen verbalnog bontona (kao odraza opšteg bontona) učenika prema nastavniku. Dakle, varijacije odgovora, moglo bi se reći, regulisane su društvenim normama, ali njihovo razumevanje počiva na poimanju komunikacije kao svrhovite, svesne i racionalne delatnosti obaju učesnika u razgovoru (a to znači: postojanje zajedničkog cilja u govornoj razmeni, obostrani doprinos i dogovor da se razgovor nastavi), što znači da je nesporan dijalektički odnos između ovih dvaju principa (principa učtivosti i principa konverzacije). Lakoffova, inače, zaključuje (1975: 72‒73) da se može reći kako „Griceovi konverzacioni principi jesu upotrebljivi samo onda kada ne dolaze u sukob s principima učtivosti ili u situacijama u kojima učtiva konverzacija nije neophodna i gde se čista informacija prenosi, informacija o spoljnom svetu a ne o ličnim osećajima i međuljudskim odnosima govornika i sagovornika.”

55


Do nepridržavanja ili narušavanja nekih od načela saradnje u razgovoru relativ-no često dolazi, ali spoznaja da je došlo do narušavanja maksima upravo je ono što potvrđuje da maksime postoje, i da se uprkos narušavanju sistemskih pravila razgovor nastavlja, generišući razgovorne implikature koje naizgled deregulisani dijalog „vraćaju” u racionalni, regulisani okvir. Grice kaže da se govornik može podrugivati maksimi, tj. „da je može protestno i grubo odbiti”, i tada je maksima iskorištena. Konverzacijska se implikatura ostvaruje kada se:

(1) od govornika očekuje da stvarno poštuje konverzacijske maksime ili u najmanju ruku načelo suradnje,(2) pretpostavlja da je svjestan, ili smatra, da je q potreban da bi moglo nje-govo izricanje ili tobožnje izricanje p učiniti sukladnim s ovakvom presump-cijom, i(3) i, uz to, govornik smatra (ili očekuje da slušalac smatra da govornik sma-tra) da je govornik sposoban da razazna ili intuitivno shvati da je pretpostav-ka pomenuta pod (2) stvarno potrebna (Grice 1987: 61).

3.1.2. U parlamentarnoj debati 22. marta 2011. na redovnom skupštinskom zasedanju poslanik ČJ (predsednik/lider opozicionog LDP-a) održao je govor koji će izazvati žestoke komentare i različite interpretacije, a u konačnici čak i diplo-matske demarše afričkih zemalja koje su se našle uvređenim zbog onoga što je u govoru izrečeno (tačnije, onim kako su oni interpretirali dati govor). Uži kontekst može se odrediti okolnostima u parlamentu: prisustvo predsednika Vlade (MC) dalo je povoda poslanicima da postavljaju pitanja u vezi s politikom koju Vlada sprovodi, a posebno u vezi sa spoljnom politikom u kontekstu aktuelnih političkih događanja. Ta aktuelna zbivanja čine širi kontekst i povod za govor opozicionog poslanika: u to je vreme, naime, u Libiji besneo građanski rat između režima/ pristalica puk. Moamera Gadafija i njegovih protivnika, koje je pomagao NATO. Aspekt sinhroniciteta je neodvojiv od tumačenja događajā: parlamentarna debata se odvija dva dana pred dvanaestu godišnjicu početka NATO bombardovanja Ju-goslavije. Opozicioni poslanik (ČJ) tom prilikom izgovara sledeće reči:

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za predsednika Vlade Mirka Cvetkovića. /.../ Naime, tiče se intervencije koja je nakon rezolucije Saveta bezbednosti usledila u Libiji. Prvo, mi smo zemlja koja ne može da ostane nema na stradanja civila u Libiji. Mi smo zemlja koja i danas oseća i na kojoj su vidljivi ožiljci bombardovanja iz 1999. godine. Ne postoji nijedna obaveza koja sputava našu vlast da se ponaša onako kako bi morala da se ponaša odgovorna vlast u jednoj ozbiljnoj zemlji. Naime, godinama smo verovali kako ova država ima specifične odnose sa Libijom, odnose koji prevazilaze politiku i mogu se opisati mnogo više kao prijateljski nego kao politički. Ako je sve to zaista tako, ako naša vlast misli da bude ozbiljna, onda mora nešto učiniti i vrlo jasno saopštiti kakav je njen stav o onome što se dešava u Libiji.

56

Strahinja Stepanov

Mi smo stranka koja želi članstvo Srbije u NATO-u. U ćutanju aktuelne vlasti prepoznajemo zapravo nemoć da se preuzme ona vrsta uloge koju Vlada koja želi da menja zemlju treba da prihvati. Naši političari su se godinama pona-šali kao Gadafijevi klovnovi. Mislim i na one koji danas vode ovu zemlju. Pre nekoliko meseci smo odveli jedinicu vojske naše zemlje u Libiju kako bi tamo paradirali pred Gadafijem. Nisu bili sami tamo, bili su sa onima koji da-nas bombarduju Libiju. Gadafi je bio isti i tada i danas je. Naša država, Vlada već je napravila veliku grešku u spoljnoj politici; ostala je nema i ćutala je pred brutalnim obračunom Gadafija sa njegovim građanima, pred stradanjem civila. Zadovoljili smo se deklarativnom odlukom da prekidamo saradnju u oblasti vojne industrije. Potom smo napravili još jednu grešku, pa smo ostali nemi i pred novim stradanjem civila, koji ovog puta trpe ne zbog Gadafija koji ih ubija, nego zbog bombardovanja, pre svega od strane vojske Amerike, Francuske i Velike Britanije i, koliko vidimo, Španije, Italije, Danske, Nor-veške koje su se priključile i pružile podršku toj vojnoj intervenciji. Ta vojna intervencija prevazilazi odluke Saveta bezbednosti, koji je doneo rezoluciju kako bi se zaštitili civili.Očekujemo od naše vlade da vrlo jasno saopšti kakvi su stavovi Ministarstva spoljnih poslova i Vlade po pitanju na koje ona mora da odgovori, pre svega zbog toga što je to naša unutrašnja politička potreba. Da smo članica NATO-a, mi bismo se ponašali kao što se danas ponašaju Turska i Nemačka – bili bismo protiv bombardovanja, nasilja i tražili bismo odgovornost za stradanje civila. Koliko ljudi treba da pogine u Libiji da bi naša vlast postavila pitanje odgo-vornosti za tako nešto, kao punopravna članica UN i zemlja koja je trpela pod bombama? Šta radi naš ministar spoljnih poslova, osim što ima tako puno razumevanja za susrete sa kanibalima po Africi, da bi danas bio ministar spoljnih poslova koji ne može da saopšti stav države koja prva treba da osudi stradanje civila zbog toga što je i sama bila žrtva unutrašnje politike koja je državu konfrontirala sa čitavim svetom, a potom i slepila politike koja, iako ima „pametne” bombe, ne pravi razliku između vojnika i civila.

/Govor u Narodnoj skupštini RS, Čedomir Jovanović (LDP), 22. III 2011/

3.1.3. [K1]:59 Kritiku ponašanja ministra spoljnih poslova i Vlade govornik okončava – u skladu s gradacijskom konturom političkoga govora – najpromi-nentnijim iskazom, zamerajući ministru što nalazi dovoljno vremena za „susrete s kanibalima po Africi”, ali da ništa nije učinio da iskaže negodovanje zbog civil-nih žrtava koje su nastale upravo usled vojne intervencije, tj. primene sile NATO snaga. Smer interpretacije govornikovog iskaza polazi od razumevanja propozi-cionalnog sadržaja i odatle se kreće ka ilokucionom efektu/moći, tj. otkrivanju,

59 Simbol u uglastoj zagradi i nadredna cifra koja stoji uz njega, npr. [K1] ili [K2] itd., znači da je to prvi komentar, drugi komentar itd., dat u vezi s analiziranim segmentom transkribovanog političkog govora.

57


raspoznavanju namere govornika. Na osnovu interakcijskog modela P. Gricea, s osobitim osloncem na maksimu modaliteta, kojoj je u osnovi težnja ka jasnoći (budi jasan!), usredsrediću se na poslanikov govor, posebno na njegovu poslednju rečenicu. Navedena maksima reguliše, između ostalih, pitanja semantičkih op-strukcija, nastalih kao posledica polisemičnosti u prirodnim jezicima.

Tako se u datom iskazu reč ‘kanibal’ mora razdvoznačiti:60 misli li govornik na primarno, denotativno značenje ‘ljudožder’ ili ju je upotrebio u značenju ‘ljudi koji su izuzetno okrutni, krvožedni’. To bi, prema tome, bila (socio-)politička, a ne rasna (i rasistička) kvalifikacija. Tek kada se data leksema disambiguizira u tekstu, može se pristupiti utvrđivanju istinosnih uslova iskaza, tj. određenju koliko je govornik poštovao maksimu kvaliteta. Ukoliko je intencija govornika povezana s konotativnim značenjem, onda je smisao njegovog iskaza da se ministar inostra-nih poslova rado susreće s predstavnicima vlasti određenih afričkih zemalja koji su skloni okrutnom, nečovečnom ponašanju, a ne ljudožderstvu, dakle, koji su ti-rani i despoti, koje karakteriše strahovlada. Pre će biti da izraz „imati razumevanja za susrete s kanibalima po Africi” perifrastičnim svojim sklopom može „provoci-rati” na dodatnu obradu, tj. da se protumači kao ogrešenje o maksimu kvantiteta, po kojoj doprinos razgovoru treba biti onoliko informativan koliko je neophodno, drugim rečima, izraz „imati razumevanja (...)” eufemizam je kojim se sugerira da ministar zapravo podržava takve režime, iza čega se krije kritika upućena ministru zbog ponašanja neprimerenog prvom diplomati jedne demokratske zemlje.

Činjenica je, međutim, da izjavu opozicionog poslanika mnogi nisu inter-pretirali na taj način. Sutradan po govoru usledio je kolektivni demarš afričkih i arapskih država, koje su osudile poslanika ČJ zbog njegove „rasističke izjave” kojom „vređa (Srbiji prijateljske) države i narode”. Izvinjenje ovim zemljama došlo je od šefa diplomatije, koji ih je, u ime Vlade Republike Srbije, zamolio za oproštaj zbog „neprijatnosti” i preneo uveravanja da izjava opozicionog poslanika ne predstavlja zvanični stav države i da „rasizmu nikada nije bilo mesta u javnom životu Srbije, te da u svakom društvu ima ekstremista, ali da su oni u manjini”. Iz ovoga je jasno da su predstavnici afričkih (i arapskih) zemalja, kao i srpski šef diplomatije, drugačije protumačili izjavu od onoga što je bila govornikova na-mera. Za razliku od nameravanog značenja govornika, koji je akcenat locirao na „imanju razumevanja”, afrički ambasadori i ministar stavljaju težište na drugi deo iskaza („susrete s kanibalima”). Drugim rečima, oni ne vide nikakvo ogrešenje ni o maksimu modaliteta ni o maksimu kvantiteta, te iskaz uzimaju kao potpuno značenjski/smisaono samodovoljan u datoj situaciji. Po njihovom sudu, govornik je mislio [meant] upravo ono što je rekao [said] – da se ministar susretao sa svo-jim afričkim domaćinima, koji su kanibali, tj. ljudožderi. Upravo ova relativna

60 U RMS lekseme ‘kanibal’ i ‘kanibalizam’ određuju se na sledeći način: kаnibаl 1. ljudožder, 2. surov, krvožedаn čovek; kаnibаlizаm=kаnibаlstvo ljudožderstvo zbog glаdi, proždrljivosti ili iz religioznih predrаsudа; fig. okrutnost, nečovečnost, divljаštvo.

58

Strahinja Stepanov

klauza razrešava kakvo je tumačenje govornikovog iskaza od strane ambasadorā i ministra. Oni razumeju množinski oblik ‘kanibali’ kao designat pluralnog aktera, učesnika u svakom susretu ministra s afričkim domaćinima, što, svakako, nije u neskladu s neterminološki upotrebljenom rečju ‘susret’– drukčije rečeno, ne kao diplomatski susret nego kao svaki kontakt koji je ministar imao na afričkom kontinentu sa svojim domaćinima. To indukuje značenja koje su ovoj izjavi dali pomenuti akteri. Ako, prema tome, govornik identifikuje svaki ministrov susret s afričkim stanovnicima kao susret s kanibalima, onda se zaista može reći da je govor rasistički, jer sve Afrikance, s kojima je ministar stupio u kontakt, odre-đuje kao kanibale, tj. ljudoždere, što je rasistička predrasuda, karakteristična za ekstremističke partije i lidere. Samo se u tom kontekstu može shvatiti zašto mi-nistar naknadno spominje kako „rasizmu nikada nije bilo mesta u javnom životu Srbije” i kako su „ekstremisti u manjini”. Opozicionog su poslanika okarakterisali kao ekstremistu (i čak rasistu), na osnovu primarnog značenje lekseme ‘kanibal’ i pritom se nije ni posumnjalo da se iza tih reči može kriti drugačiji smisao i na-mera. A može se utemeljeno pretpostaviti da ministar nije posumnjao da se iza tih reči krije neka druga namera govornika, jer mu je ovakva interpretacija politički najviše odgovarala, a imala je svoju potporu u navedenom iskazu, tj. u jednoj od semantičkih realizacija „sporne” lekseme.

3.1.4. Sve je ovo na i tragu davnašnjih ideja Rolanda Barthesa ([1967/]1977), koji je, ustvrdivši kako je Autor mrtav, poučavao da „jedinstvo teksta ne leži u njegovom poreklu već u njegovoj destinaciji”. Drugačije kazano, poznato je, od Barthesa, da „tekst nije niz reči koje imaju jedno ‘teološko’ značenje nego multi-dimenzionalan prostor u kojem se mnoštvo onoga što je napisano, a ništa original-no, susreće i prepliće”, iz čega sledi da „jedanput kada je autor uklonjen, tvrdnja da se tekst može dešifrovati postaje uzaludna. Dodeliti tekstu autora je limitiranje teksta, nametanje krajnjeg označenog [signified], okončanje pisanja” (ibid.). No stvari, dakako, ipak nisu toliko jednostavne, naprotiv, „u multiplicitetu napisano-ga, sve treba biti podvrgnuto propitivanju”. Iako je govorio o književnom tekstu, Barthesov antiteološki pristup otvara polje za reinterpretaciju svakog iskaza i za pokušaj rekonstrukcije govornikove namere, ma koliko je različiti sagovornici (primaoci poruka) tumačili. U vezi s tim, treba se podsetiti i Foucoultovog pitanja (2003) – šta je autor? Ovaj mislilac smatra da više ne bi trebalo da se okrećemo autoru teksta kao autoritetu koji će nam otkriti smisao teksta, nego samom tekstu, tj. diskursu, koji pokreće pitanja „kako, pod kojim uslovima i u kojoj formi se su-bjekt pojavljuje u poretku diskursa”.61 Tako u našem slučaju, naknadna objašenje-

61 Zanimljivo je Foucoultovo navođenje razjašnjenja autorske homonimije Sv. Jeronima (u delu De Viris illustribus), i kriterija za određivanje da li neki tekst pripada određenom autoru ili ne. Četiri Jeronimova kriterija glase ovako (prema Foucoultu et. al 2003: 384): (1) ako je jedna od nekoliko knjiga pripisanih autoru inferiornija spram ostalih, treba biti izbrisana sa spiska, (2) isto se treba

59


nja (pravdanja) opozicionog poslanika (i njegove stranke) kako se u datom iskazu reč ‘kanibal’ odnosila na susrete s ozloglašenim tiraninom Džozefom Kabilom i ministrom spoljnih poslova Žan-Pjer Bembom, za koje se zna(lo) koliko su bili surovi i brutalni, samo su potvrdila da je krajnji označeni ostao otvoren, tj. podlo-žan različitim interpretacijama, što je vešto iskoristio ministar inostranih poslova za difamaciju svoga političkog protivnika.

3.2. Politički diskurs iz ugla teorije relevantnosti

3.2.1. Pokušajmo sada, oslanjajući se na Gricea i nastavljajući dalje, da od kooperacijskih principa krenemo ka teoriji relevantnosti i kognitivizmu. Na jednom mestu Mira Ariel (2010: 137) kaže kako je „govornikova obaveza da ispravno proceni kojim će kontekstualnim pretpostavkama [assumptions] prima-lac poruke lakše pristupiti i/ili obraditi ih”. To znači da od načina formulisanja rečenice u velikoj meri zavisi kako će sagovornik tumačiti dati iskaz, tj. kojim će kontekstualnim pretpostavkama primalac poruke pristupiti na osnovu kojih će se dalje odvijati inferencijalni proces. Da ipak postoje neka ograničenja u moguć-nosti određivanja kontekstualnih pretpostavki i na osnovu njih deriviranih (in-feriranih) zaključaka, naglašavaju tvorci teorije relevantnosti – jer inače bi se u svakom iskazu mogao pronaći nekakav osnov za najrazličitije zaključke. Zato se i postulira ideja o najneposrednijoj kontekstualnoj pretpostavci. Pošto teoriju re-levantnosti čine dva elementa – efekat kontekstualne pretpostavke i napor uložen u njihovu obradu (procesuiranje) – onda princip kojim se vladaju govornici uspo-stavlja ravnotežu između ova dva elementa. Iskaz je otuda optimalno relevantan [optimally relevant] kada zahteva minimalan napor (utrošak energije / vremena) a pritom se dobijaju adekvatne kontekstualne implikacije (Ariel 2010: 139).

3.2.2. Za razliku od Griceove teorije, koja nije diferencirala tipove implika-tura, nego ih je unificirano posmatrala kao partikularne ili generalizovane konver-zacione implikature, teoretičari relevantnosti postuliraju dva različita tipa impli-katurnih iskaza – implicirane pretpostavke [implicated assumption] i implicirane zaključke [implicated conclusion]. Iako oba fenomena karakteriše, kao najvažnija

učiniti ako neki tekstovi protivureče doktrini koju autor zastupa u drugim svojim tekstovima, (3) takođe, sa spiska moraju biti izostavljena i dela koja su napisana drugačijim stilom, i koja sadrže reči i izraze nekarakteristične za druga autorova dela i na kraju (4), delovi koji se tiču događaja iz vremena posle autorove smrti moraju se smatrati interpolacijama. Ova četiri kriterija jesu, smatra Foucoult, u osnovi moderne literarne kritike. Ovi kriteriji, s kojima se Foucoult ne slaže i smatra ih limitirajućim za modernu egzegezu, čini se da se skladno uklapaju u diskursno-istorijski pristup Wodakove (o tome kasnije). Foucoult pak misli da se ne smemo (su)više okretati subjektu kao originatoru teksta (shvaćenom bilo kao autoru dela ili kao nekom od likova u delu) i potom od njega tražiti odgovor na pitanje o smislu teksta, nego, obratno, u tekstu tražiti odgovor na pitanje o autoru kao varijabilnoj funkciji diskursa i diskurziviteta!

60

Strahinja Stepanov

zajednička osobina, to da nisu eksplicitno (tj. kao eksplikature) iskazani, njihova je uloga u komunikaciji (značajno) drugačija – implicirane pretpostavke (ili pre-mise) osnova su (premda neeksplicirana) za impliciranje zaključaka. Kao što je rečeno, teorija relevantnosti propagira tzv. inferencijalni model komunikacije,62 kojem stoji nasuprot tzv. kodni model, čije je osnovno obeležje da govornik en-kodira nameravanu poruku u određeni znak, koji potom „sagovornik dekodira koristeći identičnu kopiju koda, tj. uparivanjem signala s porukom” (Sperber & Wilson 1995: 3‒4). Inferencijalni model komunikacije ističe značaj dokaza koji govornik pruža sa željom da prenese određeno značenje, a koje sagovornik treba da rastumači upravo na osnovu (tog manifestovanog) dokaza koji je govornik obezbedio.63 Komunikacija je tako bazirana i odigrava se u određenom kognitiv-nom okruženju [cognitive environment] koje čini „određen broj činjenica koje pojedinac može sebi predstaviti” (Sperber & Wilson 1995: 39) i prihvatiti kao istinite ili verovatno istinite. Dakle, govornikov se iskaz valja shvatiti kao svr-hovita i svesna akcija radi prenošenja određenog sadržaja, poruke, tako da se ta informacija učini uzajamno manifestnom – dakle, da bude manifestna i govorniku i sagovorniku.64 Ukoliko namera da se datim iskazom prenese određena infor-macija ne postoji, onda se ni ne može govoriti o ostenzivnoj, demonstrativnoj, na ostentativan način ostvarenoj komunikaciji. Uz to, upravo ostenzivnost, kako veli R. Carston (2005: 2), „podiže očekivanja određenog nivoa relevantnosti” u sagovornikovom kognitivnom sistemu i „nagoveštava (indicira) govornikovu ko-munikativnu nameru”.

3.2.3. Komentar [K2]: Vratimo se sada našem primeru, i pokušajmo utvrditi kako bi teorija relevantnosti mogla objasniti način na koji je došlo do ovakve diskre-pancije u tumačenju iskaza: /.../ Šta radi naš ministar spoljnih poslova, osim što ima tako puno razumevanja za susrete sa kanibalima po Africi /.../. U navedenom govoru poslanik kritikuje vlast jer se permanentno ponaša nedemokratski, necivilizovano i nesolid(ar)no: ne reaguje kada opresivni režim tlači sopstveni narod (a sklapa poslove 62 Treba ipak reći da je zapravo inferencijalni model komunikacije donekle već nagovestio Grice u

svojim radovima, a da su Sperber i Wilsonova tu ideju doveli do kraja.63 Naravno da je i u inferencijalnom poimanju komunikacije nužan elemenat dekodiranja, ali to

nikako nije dovoljno, naprotiv, to je samo jedan od unosaka [input] u dalju nedemonstrativnu obradu jezičkog signala.

64 Očigledno veoma bitan pojam u ovoj teoriji je uzajamna manifestnost [mutual manifestness]. Po Sperberu i D. Wilson (1995) pretpostavka je manifestna nekoj osobi u određenom trenutku ako i samo ako je ta osoba sposobna da pristupi [entertain] toj pretpostavci i prihvati je kao tačnu ili verovatno tačnu. A uzajamno manifestna je ona pretpostavka kojoj su dve ili više osoba sposobne ne samo pristupiti i prihvatiti je kao tačnu ili verovatno tačnu, nego su ujedno i svesni da im je ta pretpostavka manifestna. Ovim se principom (uzajamne manifestnosti) supstituiše dotadašnji princip uzjamnog znanja a istodobno se više ne zahteva od dva govornika da zaista pristupaju nekoj pretpostavci jednovremeno, nego se samo traži da oni budu u mogućnosti da pristupe nekoj pretpostavci.

61


s takvim režimom), a ne reaguje ni kada civili stradaju pod NATO-bombama, slično kao i 1999. god. u ratu protiv SR Jugoslavije. Inertnost i indolentnost Vlade, a pose-bice njenog ministra spoljnih poslova, jedino se ne odražava na „susrete s kanibalima po Africi”, za koje, prema govorniku, očito ministar ima dosta razumevanja. Za po-slanika je – pokušajmo rekonstruisati njegovu nameru – dati iskaz trebalo da proizve-de određeni implicirani zaključak (implikaturu). No, pre nego dođemo do zaključka, potrebno je razviti eksplikaturu [explicature] datog iskaza. Eksplikatura nekog iskaza je (prema Sperberu & D. Wilson 1995: 182) „pretpostavka koju govornik saopštava iskazom I ako i samo ako je ona razvitak logičke forme enkodirane iskazom I”, te je, prema tome, ona posledica kako dekodirajućeg procesa tako i pragmatičkog inferi-ranja. Tako se reprezentacija naše rečenice, uzmimo da je ona (odeliti) iskaz, može preciznije i detaljnije izložiti upotpunjavanjem i obogaćivanjem značenja nejasnih je-zičkih izraza, pojašnjenjem reference i sl., dakle, umetanjem onih rečeničnih članova koji su bitni za istinosne uslove iskaza, tj. za oformljenje pune (celovite) propozicije:

Šta radi naš [=srpski] ministar spoljnih poslova [na svojim diplomatskim turne-jama], osim što [u tim prilikama] ima tako puno razumevanja [=podržava] za [diplomatske] susrete sa kanibalima [=vladarima zločincima/tiranima] po Africi.

Dva se procesa mogu izdvojiti − disambiguizacija, razdvoznačenje [disam-biguation] i zasićenje, saturacija [=saturation]. Prvi proces je zapravo odabir (se-lekcija) jednog od mogućih značenja koje obezbeđuje jezički (leksičko-semantič-ki) sistem, a drugi određivanje referencije na osnovu jezičkog izraza, ali s obzirom na moguće kontekstualno okruženje i kontekstualne vrednosti. Iako ima onih koji smatraju da disambiguizacija nije u domenu pragmatike (nego isključivo semanti-ke), pobornici teorije relevantnosti drže da se do razdvoznačenja nikako ne može doći bez uzimanja u obzir namere govornika. To znači da je i ovde na delu „stra-tegija razmatranja interpretativnih hipoteza po redosledu pristupačnosti, koja se okončava kada je kriterij optimalne relevantnosti zadovoljen” (Carston 2005: 5).

Komentar [K3]: U takvoj bi se eksplikaturi ograničile istinosne vrednosti pro-pozicije samo na one slučajeve kada je u pitanju diplomatski susret, koji pak podra-zumeva isključivo susret sa državnim funkcionerima (zvaničnicima), kako je već regulisano diplomatskim protokolom. Time bi se, na prvome stepeniku, izbeglo po-opštavanje i izjednačavanje afričkih naroda s kanibalima. Takav bi iskaz tada mogao postati izvor za aktiviranje (implicirane) kontekstualne pretpostavke, tj. implikature. Po Sperberu i D. Wilson (1995: 182), „pretpostavka saopštena iskazom I koja nije eksplicitna je implicitna i otuda se naziva implikatura”. Do nje se dolazi isključivo pragmatičkim inferencijama. Ta bi implikatura mogla ovako glasiti:

Ko se susreće s kanibalima i za njih nalazi dovoljno vremena, a ne nalazi shodnim da uputi protest ili demarš zbog brutalne primene sile nad nedužnim stanovnicima (Libije), onda takva osoba ne zaslužuje da vodi srpsku diplo-matiju i treba da se pozove na odgovornost.

62

Strahinja Stepanov

Iz ovoga dalje sledi da je ciljani (implicirani) kontekstualni zaključak: „mi-nistar ne zaslužuje da obavlja svoju funkciju i trebalo bi da bude smenjen”. Osla-njajući se na ono što prethodi datom iskazu, tj. kakvo je tekstualno okruženje, a imajući u vidu ključnu tezu teorije relevantnosti da iskaz podiže očekivanje sop-stvene relevantnosti, tako da sagovornika vodi ka nameravanom značenju, tada se za ovakav kontekstualni implicirani zaključak može reći da je lako pristupačan i da je govornik upravo na njega računao. Teorija relevantnosti još ističe da je za pojednica u komunikaciji najvažniji (pozitivan) kognitivni efekat − kontekstualna implikacija, što je upravo u prethodnoj analizi i pokazano (ministar treba da bude smenjen).

Međutim, ministar i ambasadori afričkih zemalja izveli su potpuno druga-čiji zaključak, opet pristupajući kontekstu koji oni smatraju najrelevantnijim i na osnovu kojeg su inferirane sasvim drugačije implikature. Njima se, naime, učinio plauzabilnijim kontekst u kojem će se izraz „imati razumevanje za susrete sa ka-nibalima” tumačiti kao predikacija koja referira na afričke narode, posredstvom sinegdohe [tipa pars pro toto]. Redosled koraka, dakle, izgleda ovako: prvo se leksičkom unosku ‘kanibal’ pripisuje značenje ‘ljudožder’, zatim se metonimij-skom transformacijom „susreti sa kanibalima po Africi” tumače kao „susreti sa narodima Afrike, tj. Afrikancima”, a iz toga proizilazi da govornik smatra sve narode Afrike ljudožderima:

Šta radi naš [=srpski] ministar spoljnih poslova [na svojim diplomatskim tur-nejama], osim što [u tim prilikama] ima tako puno razumevanja [=podržava] za [brojne] susrete sa kanibalima po Africi [afričkim ljudožderima = Afrikan-ci koje ministar susreće na svojoj turneji su ljudožderi].

Na osnovu se ovoga lako mogao izvesti zaključak o rasističkim svetonazo-rima govornika, budući da, shodno ovoj interpretaciji, drži da su svi Afrikanci lju-dožderi, što znači da ih smatra primitivnim, kulturno zaostalim i manje vrednim (a to jeste osnovno obeležje rasističke ideologije).

3.2.4. Koji su kognitivno-psihološki razlozi za ovakvo drastično interpreta-tivno odstupanje od „prave” komunikativne namere govornika? Uporište nalazi-mo u prethodno pomenutoj ideji o tzv. uzajamnoj/zajedničkoj manifestnosti, koja ne govori o zajedničkom znanju, nego samo o mogućnosti da se neka „činjenica učini manifestnom pojedincu u određenom trenutku” i da je ovaj „predstavi i pri-hvati kao tačnu”, u nekom kognitivnom okruženju koje predstavlja „skup činje-nica manifestnih pojednicu” (Sperber & Wilson 1995: 39). Iz ovoga sledi da je pojedinčevo totalno kognitivno okruženje „funkcija njegovog fizičkog okruženja i njegovih kognitivnih sposobnosti i to kako činjenica koje su mu poznate tako i onih kojih može postati svestan”. Ako prihvatimo da je i za govornika i za prima-oca poruke određena činjenica postala manifestna, tj. da je uzajamno manifestna

63


i da postoji kognitivno okruženje dvaju učesnika u političkoj debati (opozicionog poslanika i ministra) koje obojica dele (što znači da postoji deo fizičkog okruženja i deo kognitivnih sposobnosti koji su obojici manifestni, ali nikako i identični), to još uvek ne znači da će komunikativna namera govornika biti prihvaćena od strane primaoca poruke kako govornik želi:

pošto fizičko okruženje nije nikada identično, i pošto na kognitivne sposob-nosti utiču prethodno memorisane informacije koje se, dakle, razlikuju od pojedinca do pojedinca, kognitivna okruženja dvaju učesnika u razgovoru nikada se totalno ne poklapaju, niti oni [sagovornici] moraju doći do istih kognitivnih pretpostavki (to je samo mogućnost ne i neumitnost). (Sperber & Wilson 1995: 43)

3.2.5. Prema tome, moglo bi se pretpostaviti da je raison d’être za govornika sledeći: moj govor je usmeren ka kritici ponašanja Vlade i njenog ministra. Fizički kontekst koji prethodi mom iskazu o kanibalima sadrži sledeće iskaze i stavove: naša vlast se ponaša neodgovorno, ona je neozbiljna („ /.../ ako naša vlast misli da bude ozbiljna, onda mora nešto učiniti i vrlo jasno saopštiti kakav je njen stav o onome što se dešava u Libiji”), naša vlast ćuti i ne izjašnjava se jer je nemoć-na („u ćutanju aktuelne vlasti prepoznajemo zapravo nemoć”), naši su političari Gadafijeve marionete i simpatizeri („naši političari su se godinama ponašali kao Gadafijevi klovnovi”), Vlada je sve vreme ćutala o stradanju civila („ostali smo nemi i pred novim stradanjem civila, koji ovog puta trpe ne zbog Gadafija koji ih ubija, nego zbog bombardovanja, pre svega od strane vojske Amerike, Francuske i Velike Britanije i...”) i zato se govornik pita: „Šta radi naš ministar spoljnih poslo-va, osim što ima tako puno razumevanja za susrete sa kanibalima po Africi /.../?” Govornik je, izvesno je, smatrao da su njegovo prethodno političko delovanje (širi politički kontekst) i navedeni kotekst sasvim dovoljni da primaocima poruke učine manifestnom njegovu nameru da izraz „susret sa kanibalima” nosi poruku „susret sa ozloglašenim zločincima, poput Kabile i Bembe”, što je dalje trebalo da dovede do kontekstualnog zaključka, koji smo gore već naveli.

Na drugoj strani, ministar je smatrao da izraz „susret s kanibalima” čini mani-festnom kognitivnu pretpostavku govornika da su „svi Afrikanci kanibali”, tj. da se iza upotrebe takvog izraza u iskazu govornik potrudio da aktivira rasističke predrasude koje gaji spram afričkih naroda. Jednom kada je primalac poruke takve pretpostavke aktivirao, više se ne dovodi u pitanje koji je bio njegov pravac razmišljanja: iz takve pretpostavke lako se zaključuje da govornik zastupa ekstremističku (rasističku) ideo-logiju. To što „dozvoljava”, tačnije objašnjava, teorija relevantnosti, takvu vrstu razli-čitih interpretacija izvedenih prema načinu pristupanja kognitivom okruženju, može se procenjivati s obzirom na kriterij bitan za ovu teoriju: koliko je dati ko(n)tekst mo-gao dati povoda baš za takvu interpretaciju. No, ostaje činjenica da upravo teorija rele-vantnosti kao graduelna (više-manje), a ne ekskluzivistička teorija (da/ne), dopušta da

64

Strahinja Stepanov

su pretpostavke aktivirane ostenzivnom komunikacijom manje ili više pristupačne za obradu, da im lakše se ili teže prilazi, kao i da je utrošak (vremena) za njihovu obradu različit (potrebno je više ili manje vremena). Ali pošto je nemoguće ispitati kakva su kognitivna okruženja obojice sagovornika, obe interpretacije su dokaz kako jedan te isti izraz, kao dostupan jezički materijal, tj. eksponent, može pružiti osnov za posve različite interpretacije i iz toga proizišle posledice.

3.3. Mentalni prostori i politički diskurs

3.3.1. U U poslednje vreme kognitiviste sve više privlači tzv. teorija poj-movnih integracija, čije postulate izlažu Fauconnier [Fokonije] i Turner [Tarner] u svojim radovima. Kako ova dvojica autora ističu – teorija pojmovne (koncep-tualne) integracije, predstavlja u izvesnom smislu „opštu teoriju mišljenja”, tako što je mreža pojmovnih integracija [conceptual integration network] osnova koja povezuje određeni broj mentalnih prostora [mental spaces], tzv. ulaznih prostora [input spaces], zatim generički prostor [generic space]65 i konstituišući, na kraju, ciljni domen – blend, odnosno amalgam [blended space],66 tj. integrisani prostor s emergentnom strukturom (Fauconnier & Turner 2001: 6‒12).67 Ovom su teorijom, zapravo, njeni tvorci pokušali „da na sveobuhvatan način osvetle mentalne opera-cije odgovorne za konstruisanje novih pojmovno-značenjskih sadržaja” (Rasulić 2008: 271). Razlozi kojima se čovek rukovodi tvoreći pojmovne amalgame uzro-kuju i određuju kako će integrisani prostor izgledati, tj. šta će se iz tih primarnih izvora zadržati, a šta će biti zanemareno, odnosno „previđeno” pri selegiranju (tj. selektivnoj projekciji).68

3.3.2. Kako se teorijom pojmovnih integracija, kao teorijski pogodnim ko-gnitivnim prosedeom, može objasniti nastali politički nesporazum, tj. različite 65 Povezivanje [mapping] ulaznih prostora počiva na sledećim odnosima (između elemenata tih

prostora): istost, sličnost, analogija, pragmatičke funkcije metonimije, sinegdohe.66 Mentalni prostori ekstrahuju segmente reprezentacija entiteta i odnosa iz nekog frejma, scenarija,

skripta i sl. 67 Na kojim kognitivnim i jezičkim mehanizmima počiva teorija pojmovne integracije Fauconniera

i Turnera? Emergentna struktura dobija se selektivnom projekcijom i stapanjem [selective projec-tion and fusion], i to procesima mentalnog upotpunjavanja (podacima iz tzv. enciklopedijskog znanja), dinamičke razrade blenda i njegovom elaboracijom (što zapravo znači da takav pojmov-ni amalgam može zatim „regularno” stupati u različite komunikacijske sheme i odnose, biti dalje razrađivan, modifikovan, modelovan itd.).

68 Bitno je, dakle, naglasiti da amalgam poseduje svoju (emergentnu) strukturu, i da, kao novi domen (koji, zapravo, ima uporište u izvornim domenima), zahteva i uspostavljanje svoje (autonomne) „fizionomije” i strukture. Finalni segmenti su npr. leksikalizacija, frazeološke inovacije i sl. koji se kao amalgam dalje iskorišćavaju i, eventualno, ukorenjuju [opportunism and entrenchment] – što znači da blend može nastati i ad hoc u razgovoru, a da se potom može „odomaćiti” u jeziku i tako postati izraz/fraza/konstrukcija koja će biti inkorporirana u jezički sistem.

65


interpretacije spornog segmenta (već analiziranog) političkog govora?69 Ako uče-snici u političkoj komunikaciji (direktni učesnici: opozicioni poslanik i ministar; indirektni − ambasade afričkih zemalja) konstruišu značenja, odnosno daju smi-sao iskazu/tekstu tokom diskursa (u ovom slučaju za vreme političke debate, ali i posle nje), tj. ako oni konstruišu različite (ma koliko oni slični i podudarni mogli biti) mentalne prostore inicirane, podstaknute i povezane s kontekstualnim para-metrima, naša hipoteza glasi da se politički nesporazum, tj. različita interpretacija (dela političkog) iskaza može objasniti upravo različito ustrojenim (generičkim prostorom i) amalgamom, drugim rečima, kognitivne operacije primaoca poruke uobličavaju takav smisao iskaza koji nije podudaran onom koji je govornik oda-slao, odnosno kako je govornik nameravao da signal/iskaz bude shvaćen.70 Mogu se pretpostaviti dva izvora nesporazuma: neprozirnost (nejasnost) podataka u ula-znom prostoru 1 (UP1) (to je, dakle, onaj deo koji je vezan za propozicionalnu dvosmislenost u govornikovom iskazu) i različit ustroj drugog ulaznog prostora (UP2) (ili više njih), koji čini (kontekstualnu) pozadinu diskursa.

Govornikov tekst oformljuje prostor koji sadrži neke konstituente/elemente i odnose među njima, a što sagovorniku, tj. primaocu datog iskaza/teksta treba da posluži kao osnova putem koje će konstruisati nove, srodne mentalne prostore i provesti tako kognitivne operacije da pravilno inferira nameravano značenje go-vornika. Tako dati govornikov iskaz formira ulazni prostor 1 (UP1), no ukoliko iskaz sadrži nedovoljno precizne ili dvosmislene izraze, konstrukcije, fraze i dr. elemente, onda i kognitivne operacije primaoca informacije, pošto mogu biti vo-đene drugačijim pravcem i uputama, lako prouzrokuju nesporazume i pogrešno shvatanje govornikovih namera i nameravanog značenja njegovog teksta.

Komentar [K4]: Opozicioni je govornik mogao imati upravo ovakav sklop mentalnog prostora, i psihološke operacije koje prate takvu organizaciju mental-nog prostora, uz odgovarajuće kontekstualne činjenice:

Fauconnier (1997: 35) kaže da su jezičke forme tek instrukcije, poput putoka-za, koji konstruišu međusobno povezane domene, i ti jezički izrazi nemaju po sebi značenje nego samo značenjski potencijal, koji se na jedan ili drugi način ostvaruju u diskursu (ibid., 37). Mentalni su prostori „konstrukti drugačiji od jezičkih struktu-

69 Inače, teoriju pojmovnih integracija neki smatraju „premoćnom”, pa otud i besmislenom, jer se njome mogu objasniti sve pojave – ma koliko različite bile – vezane za integracijske procese. Zbog toga su Fauconnier i Turner uveli tzv. principe optimalnosti (ograničenja): i. integracijski princip (reprezentacija u amalgamu se posmatra kao singularna jedinica), ii. topologijski princip (odnosi u blendu bi trebalo da se poklapaju s odnosima u drugim prostorima), iii. mrežni princip (reprezentacija u blendu bi trebalo da sačuva povezanost/mapiranost s izvornim prostorima), iv. princip raspakivanja (interpretator bi morao biti u stanju da odgonetne strukturu u drugim prostorima mreže), v. princip dobrog razloga (pridavanje važnosti elementima u blendu) i vi. metonimijsko stezanje (kompresovanje distance među metonimijski vezanim elementima).

70 Jer, na kraju, konceptualna integracija [conceptual blending] objašnjava i kako se same informa-cije integrišu.

66

Strahinja Stepanov

ra, no stvoreni u diskursu prema smernicama koje obezbeđuju jezički izrazi, [i ti se] (...) mentalni prostori mogu predstaviti kao strukturirani, inkrementabilni skupovi elemenata (a, b, c,...) i odnosa među njima (R1ab, R2a, R3cbf,...), tako da im novi ele-menti mogu biti priključeni a novi odnosi ustanovljeni” (Fauconnier 1994: 16). Ako se to shematski prikaže (shema 1), onda bi – u toku diskursa kreiran – mentalni pro-stor opozicionog govornika mogao, na koncu, poprimiti upravo takav izgled kakav je reprodukovan u prostoru blenda. Ulazni prostori 2 i 3 sadrže elemente (u govoru) koji ukazuju na činjenice o brojnim civilnim žrtvama i stradanjima i neadekvatnoj (upravo nepostojećoj) reakciji naše diplomatije (ćutanje kao tiha podrška). Zatim se mentalni prostor obogaćuje novom informacijom o nepriličnim ministrovim susre-tima s nedemokratskim liderima (=kanibalima) nekih afričkih zemalja (inkremen-tacija podataka), koja se skladno uklapa u celokupnu sliku (o ratnim strahotama i nečovečnosti) i time se uspostavlja složenija struktura (nove relacije), koja otkriva i (krajnju) nameru govornikovog nastupa: kritika politike ministarstva i ministra spoljnih poslova i zahtev za izmenom takve politike (i smenom samog ministra). Zaključujemo, u ovome slučaju, emergentna struktura nije nova jezička tvorevina (izraz, konstrukcija i sl.), nego poruka sama, tj. razumevanje rečenog; nakon sla-ganja [composition] i upotpunjavanja [completion], kao elaboracija [elaboration] dolazi implicirani zaključak o potrebi za ministrovom smenom (Shema 1).

iskaza koji nije podudaran onom koji je govornik odaslao, odnosno kako je govornik nameravao

da signal/iskaz bude shvaćen.69 Mogu se pretpostaviti dva izvora nesporazuma: neprozirnost

(nejasnost) podataka u ulaznom prostoru 1 (UP1) (to je, dakle, onaj deo koji je vezan za

propozicionalnu dvosmislenost u govornikovom iskazu) i različit ustroj drugog ulaznog prostora

(UP2) (ili više njih), koji čini (kontekstualnu) pozadinu diskursa.

Govornikov tekst oformljuje prostor koji sadrži neke konstituente/elemente i odnose

među njima, a što sagovorniku, tj. primaocu datog iskaza/teksta treba da posluži kao osnova

putem koje će konstruisati nove, srodne mentalne prostore i provesti tako kognitivne operacije da

pravilno inferira nameravano značenje govornika. Tako dati govornikov iskaz formira ulazni

prostor 1 (UP1), no ukoliko iskaz sadrži nedovoljno precizne ili dvosmislene izraze,

konstrukcije, fraze i dr. elemente, onda i kognitivne operacije primaoca informacije, pošto mogu

biti vođene drugačijim pravcem i uputama, lako prouzrokuju nesporazume i pogrešno shvatanje

govornikovih namera i nameravanog značenja njegovog teksta.

Komentar [K4]: Opozicioni je govornik mogao imati upravo ovakav sklop mentalnog

prostora, i psihološke operacije koje prate takvu organizaciju mentalnog prostora, uz

odgovarajuće kontekstualne činjenice:

69 Jer, na kraju, konceptualna integracija [conceptual blending] objašnjava i kako se same informacije

integrišu.

susreti s kanibalima

Nedemokratsko i necelishodno ponašanje naše diplomatije u vremenu tragedije u Libiji.

Stradanje nevinih o kojima niko ne

brine

Srbija je takođe pretrpela

bombardovanje zbog unutrašnjih

konflikata

Stradanje civila u Libiji

ULAZNI prostor 2

ULAZNI prostor 1govornikov iskaz

ULAZNI prostor 3

GENERIČKIprostor

Prostor BLENDA

Shema 1

67


Tako, međutim, nisu izgledali kognitivni ulazni prostori ministra (a, uz njega, i ambasadora pojedinih afričkih zemalja), koji je na osnovu ulaznog prostora 1 ko-gnitivnim operacijama bitno drugačije osmislio (generički prostor i) prostor blenda. Jer, „razvoj je diskursa sukcesija kognitivnih konfiguracija: svaka daje podsticaj nerednoj, pod pritiskom gramatike i konteksta; jezički izraz koji se pojavljuje u diskursnom stadijumun ograničava konstruisanje nove konfiguracije, zajedno s pret-hodnim konfiguracijama diskursnog stadijuman-1 i brojnim drugim faktorima” (Fa-uconnier 1997: 38). To smo pokušali rekonstruisati u Shemi 2: bazični prostor [base space], koji čini znanje o (stvarnom) svetu, već uskladištene informacije, oblikovan je na osnovu sagovornikovih frejmova i kognitivnih modela.71 No, osim postoje-ćeg znanja i memorije, i iskazi doprinose izgradnji mentalnih prostora, pa je tako UP1 sadržao elemente koji su se u sagovornikovom mentalnom prostoru drugačije povezali i saobrazili sa postojećim. Pridodata informacija doprinosi usložnjavanju prostora blenda formirajući inferencijalni zaključak sasvim drugačiji od onog kakav je u svom mentalnom prostoru imao govornik (ali zato u skladu sa sagovorniko-vim optimizacijskim transferom, čime se izbegavaju kontradiktornosti u mentalnom prostoru) i značajno različit od govornikovih namera:

sagovornikovih frejmova i kognitivnih modela.70 No, osim postojećeg znanja i memorije, i iskazi

doprinose izgradnji mentalnih prostora, pa je tako UP1 sadržao elemente koji su se u

sagovornikovom mentalnom prostoru drugačije povezali i saobrazili sa postojećim. Pridodata

informacija doprinosi usložnjavanju prostora blenda formirajući inferencijalni zaključak sasvim

drugačiji od onog kakav je u svom mentalnom prostoru imao govornik (ali zato u skladu sa

sagovornikovim optimizacijskim transferom, čime se izbegavaju kontradiktornosti u mentalnom

prostoru) i značajno različit od govornikovih namera:

Teorija konceptualnih integracija govori o razvoju/konstruisanju mentalnih prostora ali i

o tome kako se oni kombinuju da bi proizveli nove zaključke. Blend nasleđuje delimično

strukturu i elemente iz dvaju i više ulaznih prostora. U našem je slučaju iskaz govornika

predstavljao ulazni prostor 1 (UP1), dok smo kao ulazni prostor 2 (UP2) postulirali sagovornikov

mentalni prostor, kognitivno relevantan u datom diskursu (koji bi mogao glasiti „Opozicioni

poslanik je poznat po radikalnim i ekstremističkim stavovima”), i to je rezultiralo i različitim

blendom, odnosno nesporazumom koji je iskrsao.

70 Fauconnier (Mental Spaces...: 2) veli da „kada su elementi i veze mentalnog prostora organizovani poput paketa koji nam je od ranije poznat, možemo reći da je tada mentalni prostor uokviren [framed]”.

susreti s kanibalima

Opozicioni poslanik smatra (sve) afričke

narode ljudožderima.

Ekstremizam i neumerenost opozicionog

govornika

Opozicioni poslanik je poznat

po radikalnim inetolerantnim

stavovima

ULAZNI prostor 2

ULAZNI prostor 1 govornikov iskaz

GENERIČKIprostor

Prostor BLENDA

Shema 2

71 Fauconnier (Mental Spaces...: 2) veli da „kada su elementi i veze mentalnog prostora organizovani poput paketa koji nam je od ranije poznat, možemo reći da je tada mentalni prostor uokviren [framed]”.

68

Strahinja Stepanov

Teorija konceptualnih integracija govori o razvoju/konstruisanju mentalnih prostora ali i o tome kako se oni kombinuju da bi proizveli nove zaključke. Blend nasleđuje delimično strukturu i elemente iz dvaju i više ulaznih prostora. U našem je slučaju iskaz govornika predstavljao ulazni prostor 1 (UP1), dok se kao ulazni prostor 2 (UP2) postulira sagovornikov mentalni prostor, kognitivno relevantan u datom diskursu (koji bi mogao glasiti „Opozicioni poslanik je poznat po ra-dikalnim i ekstremističkim stavovima”), i to je rezultiralo i različitim blendom, odnosno nesporazumom koji je iskrsao.

3.4. Od pragmatike i kognitivizma ka kritičkoj lingvistici

3.4.1. Jedan od vodećih kritičkih lingvista Norman Fairclough kaže da se „u ljudskim aktivnostima veze i odnosi između uzroka i posledice mogu izobličiti do neraspoznavanja, te ‘kritika’ ima zadatak da učini vidljivim međuovisnost da-tih aktivnosti i stvari” (Fairclough 1985: 747), drugačije kazano, kako društvene institucije raspolažu ideološko-diskurzivnim formacijama, tako da diskurzivne (jezičke) norme prikrivaju ideološke i da je sve konstruisano po njima/u skladu s njima stvarajući određen diskursni poredak (nekakav društveni common sense), pred kritičku lingvistiku postavlja se zadatak iznalaženja metode denaturalizo-vanja (defamilijarizacije) takvog ustoličenog (naturalizovanog) poretka, u kojem društvene strukture određuje osobine diskursa, kao što i diskurs, povratno, deter-minira društvene strukture. Tako se kritička analiza diskursa (ili kritička lingvi-stika) pojavljuje kao metod (ili skup heterogenih metoda) za ispitivanje odnosa moći, dominacije, hegemonije (u nekom društvu) reflektovanih (iskazanih) kroz jezik, tj. ona se javlja kao instrument za „demistifikaciju diskursa razotkrivajući ideologije” (Wodak & Meyer 2001: 10). Kritička lingvistika se, kao reakcija na „izolacionističke” (sistemskolingvističke) pristupe jeziku (pre svega, na čomski-jansku generativnu gramatiku), prirodno naslanja na pragmatiku, jer ova proučava odnos između jezika i konteksta, rečenog [said] i mišljenog [meant], rečeničnog značenja [sentence meaning] i govornikovog značenja [speaker meaning].

U tom kontekstu Kress (1990) izdvaja sledeće postulate od kojih treba da polazi kritička lingvistika: (a) jezik je primarno društveni fenomen, (b) ne samo pojedinci nego i institucije i drušvene grupe poseduju svoje specifične jezičke izraze i način upotrebe jezika, (c) tekstovi su relevantne jedinice jezika u ko-munikaciji, (d) adresati (čitaoci/slušaoci) nisu samo pasivni primaoci poruka itd. Kritička analiza diskursa zapravo prihvata halidejevski pogled na jezik, prema kome reči nikada nisu neutralne (isp. Fiske 1994), i zastupa ideju da se tekst može razumeti tek sagledavanjem čitavog konteksta u kome nastaje – istorijskog, druš-tvenog, političkog i sl. Kritička analiza diskursa pruža teorijske osnove i različite metodološke prakse za razotkrivanje društvenih problema koje indukuju (main-stream) ideologija i odnosi moći [power relations], a s ciljem aktivnog (nenasil-

69


nog) pružanja otpora nametnutom ideološkom okviru i tekstualnom/diskursnom prosedeu i poretku u koji smo manje ili više nesvesno uronjeni (usidreni).

3.4.2. Različiti pristupi u okviru kritičke analize diskursa učinili su ovu dis-ciplinu metodološki veoma heterogenom, ali zajednički imenitelj – kritički od-nos prema tekstu i propitivanje odnosa koji se odslikavaju u njemu – drži takve raznorodne prosedee u okvirima ovog disciplinarnog polja. Van Dijkov (2008b) sociokognitivni model, moglo bi se reći, otvorio je vrata kritičkoj analizi diskursa kao na neki način autonomnom a izrazito interdisciplinarnom domenu lingvistike.

Iako umnogome počiva na strukturnoj analizi (različitih jezičkih nivoa), Van Dijk posmatra čitav komunikativni događaj otelotvorenim u društveno-isto-rijskom kontekstu, s participantima i aktivnom ulogom ne samo adresanata nego i adresata. Koristeći se teorijskim konstruktima mikro- i makrostruktura, on ih po-vezuje s tri nivoa „biv(stvov)anja” teksta (strukturnim, produkcijskim/pojetičkim i poimajućim=kako se razumeva) i kontekstom u kom je ovaj napisan/ostvaren.

Van Dijkov analitički aparat podrazumeva: (a) analizu istorijskog, politič-kog i socijalnog konteksta nekog teksta, (b) analizu društvenih grupa i odnosa moća, (c) identifikaciju odnosa mi/oni, (d) ekspliciranje pretpostavljenog i im-pliciranog, i (e) ispitivanje jezičkog plana (leksički izbor i sintaksička struktura itd.). Slično ovome, Ruth Wodak je fundirala svoj diskursnoistorijski pristup (tzv. Bečka škola analize diskursa). Ona kaže da diskursna sociolingvistika ne treba samo da se svede na ispitivanje odnosa teksta i (istorijsko-političkog) konteksta nego i da ispita podležuće mehanizme koji doprinose (ne)poretku diskursa. I Ruth Wodak smatra da jezik „manifestuje društvene procese i interkacije i da ih konsti-tuiše” (Wodak & Ludwig 1999: 12). U shvatanju R. Wodak i C. Ludwig „diskurs uvek podrazumeva moć i ideologiju. Ne postoji interakcija gde odnosi moći ne prevladavaju i gde vrednosti i norme nemaju bitnu ulogu” (ibid., 12). K tome, „diskurs je uvek istorijski, tačnije, povezan sinhrono i dijahrono sa ostalim ko-munikativnim događajima koji se dešavaju”, što uzrokuje postojanje različitih in-terpretacija nekog teksta/diskursa, uslovljenih postojećim (prethodnim) znanjem recipijenata poruke:

„samo jedna jedina ispravna interpretacija ne postoji – hermeneutički pristup je neophodan. Interpretacije mogu biti manje ili više plauzibilne i adekvatne, (...)” (ibid., 13).

U ovom se razmišljanju R. Wodak i Ludwig čak i na jezičkom planu (planu formulacije) približavaju stajalištima koja nalazimo kod Sperbera i D. Wilson: o graduelnosti kontekstualnih pretpostavki i zaključaka (dakle, jačih i slabijih im-plikatura [strong/weak implicatures]), kao i onome čime Barthes završava svoj traktat o „smrti autora”, a u kontekstu tumačenja (književnog) dela – po kome je, ekovski rečeno, sve otvoreno! Wodak smatra, kako ističe u svom „triangulacij-skom” pristupu, da je neophodno uzeti u obzir četiri nivoa kontekstualne analize:

70

Strahinja Stepanov

(a) neposredni jezički (tekstualni) kontekst, (b) intertekstualne i interdiskursne veze između iskaza, tekstova, žanrova i diskursa, (c) nejezičke društvene varijable i institucionalne okvire, i (d) širi društveno-politički i istorijski kontekst u kojima se određeni komunikacijski čin i verbalna interakcija odigrava. Diskursno-anali-tički pristup koji Wodak razrađuje u okviru kritičko-lingvističkih studija podra-zumeva: (a) određenje specifičnih tema sa rasističkim/antisemitskim/etno-naci-onalističkim elementima, (b) utvrđivanje diskursnih strategija, i (c) registrovanje i analiza jezičkih sredstava kojima se takvi diskriminatorski diskursi realizuju (Wodak & Meyer 2001: 72).

Fokus jezikoslovaca u ovakvom pristupu može biti, dakle, na različitim je-zičkim pitanjima (ibid., 72‒73) – kako se identifikuju akteri i atribuiraju, koje se predikacije upotrebljavaju, kako izgleda argumentacija i sl., što je saglasno kritičkodiskursnoj analitici, koja razlikuje tri centralna domena jezičke realizacije sveukupne društvene ontologije – prvi čine predstave (reprezentacije) sveta, drugi čine odnosi među ljudima, a treći različiti identiteti pojedinica.

3.4.3. [K5]: Ukoliko se diskursno-istorijski metod analize diskursa primeni na govor Č. J. u skupštini, onda bi to – u najkraćim crtama zbog ograničenosti prostora – izgledalo ovako: razmatraće se samo neki od parametara koje Wodak predlaže da se uzmu u obzir pri ovakvom pristupu. Obaveznu analizu većeg broja „kontekstualnih omotača”, tj. kontekstualnih slojeva na različitim nivoima takođe bi se morala redukovati svođenjem na neposredan tekstualni kontekst.

Dakle, diskursno-istorijska hermeneutika – kao kritičkolingvistički pravac razumevanja uslova konstituisanja društvenih odnosa i odnosa moći u društvu, kao način analiziranja procesa transponovanja hegemonijskih odnosa u jezik i realizacije takvih odnosa kroz jezik, i kao metoda de/rekonstrukcije ideološkog diskursa, tj. raskrivanja istinskog smisla koji je u pozadini takve komunikacije i jezičke realizacije – mogla bi, takođe, ispitati navedeni segment govora koji je prethodno već analiziran. Prema tzv. triangulacijskom modelu/pristupu, koji Wodakova zagovara, ne samo neposredni jezički, tj. tekstualni i intertekstualni kontekst nego i nejezičke društvene faktore kao i širi društveno-političko-istorij-ski kontekst neophodno je uzeti u razmatranje kako bi se dobili validni rezultati, no ovom prilikom takva će kompleksna analiza izostati, a naše će se posmatranje ograničiti isključivo na neposredni tekstualni predložak /Tabela 1/:

71


strategija ciljevi sredstva primeri iz teksta

referencija/nominacija

konstrukcija opozicije mi/oni

kategorizatori Gadafijevi klovnoviVlada Mirka CvetkovićaKanibali (u Africi)Gadafijev režim(nedužni) civiliNATO pakt

predikacija atribuiranje društvenih aktera pozitivno/negativno: derogativno/ afirmativno

kvalifikatorski predikatori

Gadafi /.../ koji ih ubija/.../ odveli smo jedinicu vojske kako bi tamo paradirali pred Gadafijem/.../ [Vlada] ostala je nema i ćutala U ćutanju aktuelne vlasti prepoznajemo nemoć /..././.../ brutalan obračun Gadafija sa njegovim građanima /.../. [nominalizacija]

argumentacija opravdavanje iznetih stavova/kvalifikacija

toposi Argument proživljenosti - pošto se nama desilo nešto slično, sada mi ne smemo ostati nemi pred zločinima koji se drugde dešavaju

intenzifikacija modifikacija epistemičkog statusa propozicija

leksičko-semantička razina reči

(Vlada) bi morala da se ponaša odgovorno → implikacija: Vlada nije odgovornagodinama smo verovali→ a sad se pokazuje da to nije takoOčekujemo od naše vlade → neodređenost u pogledu realizacijeDa smo članica NATO-a → kontrafaktuelnost

/Tabela 1/

Na prvom, nominacijskom nivou analize uočljiva je dihotomna strategija suprotstavljanja mi/oni u nekoliko domena – Gadafijev režim // građani; opozi-cija (koju predstavlja govornik) // Vlada (režim); Gadafi // NATO i dr. Izrazito derogativnu nominaciju nalazimo u primerima Gadafijevi klovnovi (za naš režim) i kanibali u Africi (za pojedine vladare s Crnog kontitenenta). U osnovi je nekih drugih izraza nediskretno predstavljenje, tj. generalizacija, kao nerazlikovanje među pojedincima. Takav se način prikazivanja društvenih aktera naziva asimila-cijom, i smatra se bitnim manipulativnim sredstvom jer se stigmatizuju – samo na

72

Strahinja Stepanov

principu etničkog, verskog, rasnog (ili nekog drugog) obeležja – grupe koje nisu homogene a koje štaviše ni ne deluju sinhronizovano, koordinirano. Atribuiranje aktera se vrši i pomoću različitih predikacija, tako da – ukoliko je upotreblje-na glagolska leksema ubi(ja)ti – (u interpretaciji) derivirani postverbal sugeriše, tj. kategorizuje jasno takve osobe/režim: Gadafi/Gadafijev režim ubija → Gadafi ubica/Gadafijeve ubice... Različite modifikacije epistemičkog statusa propozicija takođe intenzifikuju (ili deintenzifikuju) predikacije, čineći iskaze „ubojitijim” i upečatljivijim.

3.5. U ovom su (pot)poglavlju date neke naznake kako se sve politički dis-kurs, zapravo samo jedan manji odeljak teksta (političkog govora), može analizi-rati uvažavajući (konverzaciono-) pragmatičke, kognitivne i kritičke (kritičkolin-gvističke) aspekte tog diskursa. Svako od ovih teorijskih i metodoloških stanovi-šta unosi u analizu neku svoju značajku, ono što je uopšte temelj datog pristupa (discipline). Time se najočitije pokazuje koliko je Van Dijk (2008a) u pravu kada – pokušavajući odgonetnuti i utvrditi, omeđiti politički diskurs od drugih diskursa − na kraju prihvata kao najmerodavniji kontekstualni kriterij. Jer, ni konverzacij-ske maksime, ni implikature/eksplikature, ni pojmovne integracije, na koncu, ni različite diskursne strategije (nominacijske, predikacijske, argumentacijske i dr.) nisu ekskluzivno ili imanentno samo u polju politike i političkog diskursa: one su karakteristične i za medijski, i za religijski, i za, na kraju krajeva, svakodnevni diskurs (kvantitavni i kvalitativni odnos među njima naravno značajno varira, kao i frekvencija pojedinih od datih sredstava/strategija). Sve ove aspekte, dakako, sadrži i politički diskurs, ali način upotrebe i ciljevi (namere) govornika, njegova uloga (funkcija) i institucionalni položaj u društvu, (veće ili manje) disponovanje (zakonima i ustavom legitimizarnim) „polugama moći”, te kontekst u kome se takva komunikacija odigrava (čitav govorni događaj) čine politički diskurs razli-čitim i drugačijim od drugih, a zbog aktuelnosti i posledica koje proizvodi – vred-nim analize i tumačenja.

73

III. POLITIČKI GOVOR I KONSTRUKTIVNI POTENCIJAL ASERTIVA

Seti se da politika, kolonijalizam, imperijalizam i rat izviru iz ljudskog uma.Vilayanur Rmachadran (čuveni neuronaučnik)

III.1. POLITIČKI ŽANR GOVORA NA PREDIZBORNOJ KONVENCIJI

1.0. Središnji deo ovoga rada posvećen je analizi asertiva u političkom žanru govora na predizbornoj konvenciji. Pre nego što se detaljnije posvetim razma-tranju tog pitanja, imajući u vidu da je ukupno osam govora uzeto kao korpusni predložak za analizu, navešću šta smatram karakterističnim za žanr govora na predizbornoj konvenciji.

Korpus su sačinjavali govori predsedničkih kandidata (ujedno i lidera svo-jih stranaka) na izborima 2012. godine; odabir govora je izvršen prema izbornim rezultatima kandidata, pa su u razmatranje ušli samo govori onih kandidata koji su osvojili više od 5% glasova (i čije su stranke prešle izborni cenzus ušavši tako u parlament).

1.1. Termin žanr ima dugu tradiciju, pre svega, u teoriji književnosti i reto-rici, a u lingvistici (sociolingvistici, lingvistici teksta i analizi diskursa) srazmerno kraću. Uprkos tome, određenje ovog termina nije jednoznačno (i opšteprihvaće-no), pa se tako u različitim disciplinama, ali i kod različitih autora u okviru jed-ne od navedenih disciplina mogu naći nepodudarne definicije žanra. U kritičkoj analizi diskursa termin žanr se upotrebljava u (savremenoj) fukoovskoj tradiciji – „kao specifični diskursni vid delovanja i interakcije u sledu društvenih događa-ja”, te se, kada analiziramo tekst u žanrovskom smislu, „pitamo kako se taj tekst uklapa u društveno delovanje i interakciju u društvenim događajima i kako im do-prinosi” (Fairclough 2003: 66). Tako se uloga žanra u ključu kritičke lingvistike, može predstaviti na sledeći način (po Faircloughu 2003):

• Forme akcije i interakcije u društvenom događaju definišu se po svojoj druš-tvenoj praksi i načinu na koji su međusobno umreženi.

• Društvene transformacije (...) mogu se videti kao promene umrežavanja druš-tvene prakse, te tako i promena u formi akcije i interakcije, koja podrazumeva i promenu u žanru.

74

Strahinja Stepanov

• Neki žanrovi su više lokalnog dometa na skali, povezani s ograničenim mre-žama društvenih praksi (npr. u nekoj poslovnoj organizaciji), dok su drugi specijalizovani za globalne interakcije u široj mreži (žanrovi ‘upravljanja’ [genres of ‘governance’]).

• Promene u žanrovima se, zapravo, tiču načina na koji se različiti žanrovi mogu međusobno kombinovati. Novi se žanrovi razvijaju kroz kombinacije postojećih.

• Lanac događaja može zahtevati lanac mreže različitih, međusobno povezanih tekstova koji manifestuju lanac različitih žanrova.

• Pojedinačan tekst ili interakcija nije ‘u pojedinačnom žanru’ – nego, izvesno je, zahteva kombinovanje više žanrova.

Iz ovoga se dalje izvodi da svaki tekst predstavlja „specifičnu mešavinu žanrova, diskursa i stilova realizovanih na različitim nivoima: na semantičkom, gramatičkom i leksičkom planu u tekstualnoj organizaciji” (Fairclough 2003: 68). Ono što dodatno osložnjava utvrđivanje žanrovske pripadnosti nekog teksta je izdvajanje (ekstrakcija) određenog žanra iz svog primarnog društveno-istorij-skog konteksta; tako se žanrovi rekontekstualizuju i ižljebljuju iz „posebnih mre-ža društvene prakse u kojima su prvobitno nastali i razvijali se, i postaju neka vrsta ‘društvene tehnologije’ koja transcendira razlike između mreža praktičnog delovanja” (Fairclough 2003: 69‒70). Uz to, kako mnogi proučavaoci žanrova primećuju (npr. Swales 1990, Fairclough 2003 itd.), ne samo što žanrovi izlaze iz prethodno ustaljenih okvira i tradicije upotrebe (vezane za određenu društvenu praksu) nego se, zahvaljujući autorskoj kreativnosti, žanrovi počinju kombinovati dovodeći do neobičnih (neuobičajenih) formi. Swales (1990) stoga i određuje žanr kao „razred [class] komunikativnih događaja”, što znači da „stvarni događaji (bilo da je reč o tekstu, interakciji i sl.) nisu ‘u’ nekom žanru (iskazani) i nisu primer posebnog žanra, nego crpu mogućnosti iz društveno mogućnih izvora (resursa) žanrova na potencijalno veoma složene i kreativne načine”.

Žanrovi su, naravno, apstrakcije, evoluirali iz socio-kulturnih situacija, i kao takvi predstavljaju „konvencionalizovan i predvidljiv način komunikativne delatnosti usmeren ka postizanju određenoga cilja” (Cap & Okulska 2013: 3). Budući da su, na jednoj strani, očito dinamičkog karaktera (pokazatelj njihove funkcionalnosti), a da, s druge strane, jezički predstavljaju konvencionalizovane forme, na preplitanju i dijalektici ovih silnica počiva i moderna teorija žanra. Bi-ber (nav. prema Giltrow & Stein 2009: 2) upravo na ovoj razlici pravi odlučujuću pojmovnu distinkciju između žanra i tipa teksta: žanr je prevashodno situaciona kategorija, a tip teksta jezička kategorija, ili, kako Biber objašnjava, to je „siste-matska aglomeracija jezičkih svojstava” (ibid.). Giltrow i Stein (2009: 2) smatraju da „odnos između žanra i grupe jezičkih svojstava jeste funkcionalan u toj meri što funkcija određuje formu, (...) ali je forma-funkcija konvencionalizovana ili ri-tualizovana, tradicionalno-istorijska ili kulturna”. Zapravo, moglo bi se reći kako

75


određen tip teksta u odgovarajućem socio-kulturnom kontekstu oformljuje žanr. Cap i Okulska (2013: 4) kažu kako žanrovi i „aktiviraju određene situacione kon-tekste a i realizuju se u ovim kontekstima”, što znači da postoji dijalektički odnos, tj. uzajamni uticaj između situacije (konteksta) i verbalne delatnosti, kako jedno na drugo utiču i međusobno se uslovljavaju.

U literaturi se, pre svega onoj iz modernih jezikoslovnih disciplina (lingvi-stike teksta, analize diskursa, kritičke analize diskursa, sistemske funkcionalne lingvistike), može pronaći isti stav koji kaže da su žanrovi „fleksibilne makro-strukture, monološkog ili dijaloškog tipa, s obaveznim i neobaveznim elementima, raspoređenim po određenom redosledu” (Cap & Okulska 2013: 4), što je nesum-njivo tačno, ali u znatnoj meri i apstraktno i dekontekstualizovano, svedeno na isključivo jezičke značajke žanra, uz zanemarivanje situacije i učesnika u govornoj situaciji. Otuda je nužno u opis relevantnih karakteristika žanra uključiti i socijalne uloge, kao i društveni događaj u kome se komunikacija odvija. Žanrovi „dode-ljuju interpersonalne uloge koristeći specifične jezičke forme samih učesnika u komunikaciji, čime se odslikavaju i neguju njihovi distinktivni identiteti i uloge koje izvode” (Cap & Okulska 2013: 6). Kada se s načelnog razmatranja žanrova pređe na političku komunikaciju, dakle na političke žanrove, onda bi prethodno trebalo omeđiti opseg pojma političke komunikacije (što je učinjeno u I poglav-lju), kako bi se, nakon toga, mogla načiniti valjana klasfikacija političkih žanrova. Drugim rečima, u zavisnosti od toga šta sve smatramo političkim komuniciranjem, zavisiće i šta se uzima u razmatranje kao politički žanr. Cap je u svojim istraživa-njima pošao od najšireg mogućeg tumačenje pojma političke komunikacije, kao komunikacije koja obuhvata sve komunikativne činove koje poduzimaju „različiti društveni i institucionalni činioci, vođeni svojim interesima, potrebama, željama i vrednostima”, čime se, očito, svi akteri obuhvataju, čak i kada nisu direktno in-volvirani u političke procese i neposredni politički dijalog. Uže posmatrano, mogu se razlikovati tri osnovna (primarna) politička domena: državni politički sistem na nacionalnoj i transnacionalnoj razini, sfera vladinih i nevladinih društvenih institucija, te medijski sistem. Cap skreće pažnju da se pri analizi žanrova poli-tičke komunikacije mora uvek paziti na méne i nijanse u svojstvima/obeležjima žanra, i predlaže da se: (a) žanr promatra dijahrono, u evolucionoj perspektivi, kako bi se distinktivna svojstva političkog žanra, funkcionalno i jezički, procenila i samerila s teorijskim presupozicijma, (b) uvaži razlika između disparatnih poj-mova kontekstne aktivacije i kontekstne realizacije, (c) razložno objasni teorijski neodrživa kontradikcija između konvencionalizovanosti i stabilnosti (žanrovskih makrostruktura) i promenljivosti (situacione nestabilnosti), (d) utvrdi povezanost žanrova u određenom društvenom polju, što vodi ka formiranju hibridnih žanrov-skih obeležja, te (e) pojasne odnosi među akterima u teoriji žanrova.

76

Strahinja Stepanov

1.2. Jedan od proučavanijih oblika verbalnog delovanja (a time i žanra) u političkoj komunikaciji je politički govor. On se i u tekstualnim, i u diskursnim, kao i u kritičkodiskursnim istraživanjima pokazuje zahvalnim za ispitivanje, jer se mogu analizirati njegovi različiti fenomenološki aspekti – npr. kohezivne veze i odnosi, koherencijski aspekti, intertekstualni elementi i sl., situacioni okvir i uticaj konteksta na njegovu realizaciju, ideologizacija i deideologizacija žanra, hibridizacija žanra itd.

Izdvojiću ono što smatram relevantnim za žanrovska obeležja političkog govora. Politički je govor u pogledu interakcije i učesnika u komunikaciji jedno-smeran: govornik izlaže određene ideje, a sagovornik, odnosno slušaoci/audito-rijum prihvataju (ili ne prihvataju) ono što im se predočava. Iako je, dakle, reč o monološkom tipu teksta, prisutni sagovornici mogu doći do reči u neformalnim aklamativnim situacijama, no to je srazmerno retko i ne menja suštinski njihov pasivni (receptivni) status. U pogledu dužine i složenosti teksta (ma koliko da je to relativna kategorija), a u poređenju s drugim žanrovima u političkoj komunika-ciji, politički govor predstavlja kompleksniji i obimniji žanr, koji naravno može, po oba navedena parametra, varirati i pokazati veću ili manju neujednačenost. Situaciono posmatrano, politički govori se mogu bitno razlikovati i reklo bi se da ta okolnost određuje njihove (pod)žanrovske varijetete. Ovde analizirani va-rijetet političkoga govora odnosi se na predizborni period i to, još preciznije, na konvencijski predizborni period. Drugim rečima, analizirani su oni govori koje političari kazuju na predizbornim konvencijama, što je za (pod)žanrovski varijetet od značaja, jer: prvo, na konvencijama postoji određen redosled kako se smenju-ju govornici i zna se kome je dozvoljeno (odnosno ko je pozvan) da govori na ovakvim skupovima, pri tome, najznačajniji je onaj govornik koji, po pravilu, poslednji nastupa, čime mu se obezbeđuje najprestižnija rola na konvenciji a time se i fokusira ono što izgovara; drugo, publika nije samo ona koja je na konvenciji i govor nije samo njima upućen nego je namenjen i svima onima koji putem razli-čitih medija prate taj govor, odnosno čitavu konvenciju, drugačije kazano, oni koji dolaze na konvenciju su, po pravilu, simpatizeri, aktivisti i funkcioneri određene stranke (mada mogućno ima i onih koji su prosto znatiželjni i koji misle da bi možda mogli čuti nešto interesantno ili značajno na predizbornoj konvenciji), no kako se konvencija najčešće prenosi (a svakako snima) preko TV-a, a u poslednje vreme i interneta, mogućnost da čuju i vide ono što se zbilo na konvenciji imaju i svi oni kojima su navedeni mediji dostupni – to je nešto na šta govornik svakako računa, te treba imati u vidu da politički govor na konvenciji nije strogo partijski usmeren (ka članovima partije isključivo), nego je upućen mnogima ili čak ve-ćini potencijalnih glasača u zemlji; treće, a u vezi s prethodnim, osnovnom bi se funkcijom takvog političkog govora mogla odrediti namera govornika da utiče na široki auditorijum, da ih animira i pokrene, da ih podstakne ili ubedi da mu poklone svoje poverenje (/glas), pa se zbog toga očekuje da će upotrebiti različita

77


jezička sredstva i strategije kako bi postigao svoj cilj; i četvrto, ovaj korpus čine isključivo politički govori u prezidencijalnoj izbornoj trci, a to znači da su njih izgovarali kandidati za predsednika države (a ne npr. poslanici za parlamentarne izbore, ili kandidati za gradske skupštine na lokalnim izborima), što opet igra ulo-gu pri (verbalnom) ustrojavanju samoga govora.

1.3. Ovo o čemu je dosad bilo reči može se shematski prikazati koristeći se Goffmanovim i Clarkovim modelom komunikacijskog događaja, prilagođenim i modifikovanim za potrebe ove studije. Naime, Clark (1996: 14) u komunikacij-skom događaju razlikuje, primarno, učesnike i one koji ne učestvuju u razgovoru (u čemu se vidi direktan uticaj Goffmanove (1981) distinkcije na tzv. konstatova-ne [ratified] i nekonstatovane [non-ratified] participante).72 Dakle, shematski bi se to ovako moglo predstaviti:

Konstatovana bi grupa obuhvatala govornika i sagovornike/prisutni auditorijum na

konvenciji, kojima se govornik obraća (a koje suštinski ne uključuje u dijalog, ali računa na njih,

jer pravi pauze, daje signal kada očekuje aplauz, i koji, konačno, mogu tek potencijalno

participirati kroz aklamativne vidove svog oglašavanje i putem backchanelling-a). U

analiziranom su slučaju (žanru političkog govora na konvenciji) tzv. posmatrači i prisluškivači

manje bitan element, ali je zato od suštinske važnosti razumeti ulogu tzv. sekundarnih (in

absentia) učesnika. Ako su slušaoci (auditorijum) prisutni u momentu komuniciranja sadržaja

(na konvenciji), onda su sporedni učesnici, iako in absentia, takođe veoma bitan faktor u

političkoj komunikaciji: jer se tu podrazumevaju svi koji kao da su in presentia slušaoci, svi oni

koji mogu npr. na internetu (ili drugde) u bilo koje vreme pristupiti celokupnom govoru i

saslušati govor(nika) u potpunosti. Zato bih uprošćenu shemu72 prilagodio svom korpusu na

sledeći način:

72 Naglašavam da je reč o uprošćenoj shemi, jer se ne skicira razlika između mase kao auditorijuma,

eventualno političkih suparnike kao druge grupe, zatim predstavnika medija, koji treba da prenesu govor, pa čak i predstavnike stranih vlada i drugih institucija i organizacija, koji bi – u složenijoj shematizaciji – morali biti predstavljeni.

Po – posmatrači[bystanders]

svi slušaoci /neratifikovani/ Pr – „prisluškivači” [overhearers]

svi učesnici /ratifikovani/ Sek. - sekundarni uč.

G S/govornik/ /slušaoci/ auditorijum

Konstatovana bi grupa obuhvatala govornika i sagovornike/prisutni audi-torijum na konvenciji, kojima se govornik obraća (a koje suštinski ne uključuje u dijalog, ali računa na njih, jer pravi pauze, daje signal kada očekuje aplauz, i koji, konačno, mogu tek potencijalno participirati kroz aklamativne vidove svog oglašavanje i putem backchanelling-a). U analiziranom su slučaju (žanru politič-kog govora na konvenciji) tzv. posmatrači i prisluškivači manje bitan element, ali je zato od suštinske važnosti razumeti ulogu tzv. sekundarnih (in absentia) učesnika. Ako su slušaoci (auditorijum) prisutni u momentu komuniciranja sadr-žaja (na konvenciji), onda su sporedni učesnici, iako in absentia, takođe veoma bitan faktor u političkoj komunikaciji: jer se tu podrazumevaju svi koji kao da su 72 Doduše, Goffman je odmah istakao kako se ovakva podela mora usložniti i pojasniti, budući da

ratifikovani učesnik, npr. slušalac, nikako ne mora zaista i slušati govornika (kako je predviđeno shemom), kao što, na drugoj strani, neratifikovani učesnik i te kako može slušati govornika (bilo s namerom – onda je reč o prisluškivanju [eavesdropping], bilo bez namere – onda je reč o nekom ko je slučajno čuo govornika [overhearing]).

78

Strahinja Stepanov

in presentia slušaoci, svi oni koji mogu npr. na internetu (ili drugde) u bilo koje vreme pristupiti celokupnom govoru i saslušati govor(nika) u potpunosti. Zato bih uprošćenu shemu73 prilagodio svom korpusu na sledeći način:

1.4. O korpusu. Na samom početku III poglavlja je rečeno da je korpus za ovo

istraživanje sastavljen od govora predsedničkih kandidata (ujedno i lidera svojih stranaka) na

izborima 2012. godine, te da je za odabir govora – kao restriktivni kriterij – poslužio izborni

rezultat kandidata (samo govori onih kandidata koji su osvojili više od 5% glasova su ušli u

razmatranje). Preciznije rečeno, analizirani su govori Borisa Tadića (BT 2012a – govor Borisa

Tadića na završnoj konvenciji Demokratske stranke i liste Izbor za bolji život u Beogradskoj

areni, 2. maj 2012; BT 2012b – govor Borisa Tadića prvoj konvenciji Demokratske stranke i liste

Izbor za bolji život u Kragujevcu, 18. mart 2012; BT 2012c ˗ govor Borisa Tadića na skupu

„Evropski korak ˗ dobro za sve”, 3. mart 2012), Tomislava Nikolića (TN 2012a – govor

Tomislava Nikolića na završnoj konvenciji Srpske napredne stranke, 3. maj 2012; TN 2012b ˗

govor Tomislava Nikolića na završnoj konvenciji Srpske napredne stranke, uoči drugog izbornog

kruga, u Sava centru, 15. maj 2012), Čedomira Jovanovića (ČJ 2012 – govor Čedomira

Jovanovića na konvenciji LDP ˗ Preokret u Sava centru, 25. mart 2012), Ivice Dačića (ID 2012 –

govor Ivice Dačića na završnoj konvenciji Koalicije SPS, PUPS, JS, 21. april 2012) i Vojislava

Koštunice (VK 2012 – govor Vojislava Koštunice na završnoj konvenciji Demokratske stranke

Srbije u Sava centru, 2. maj 2012). U tehničkom smislu, treba istaći da su svi govori preslušani

na youtube kanalu i upoređeni s postojećim transkriptima odnosnih govora (koji su bili dostupni

na sajtovima partija/koalicija), te su, prema autentičnom zvučnom materijalu, transkripti (gde je

bilo potrebe) korigovani. Samo u dva slučaja (VK 2012 i TN 2012b) nisu postojali transkripti

govora na sajtovima partija (DSS i SNS), te je autor sam izvršio transkripciju preslušavši

predizborne govore na youtube kanalu.

III.2. O ASERTIVIMA: OD FILOZOFIJE DO (PRAGMA)LINGVISTIKE

TV/radio/internet gledaoci/slušaoci in absentia

svi učesnici Sp - sporedni uč.

političar auditorijum na konvenciji

in presentia

1.4. O korpusu. Na samom početku III poglavlja je rečeno da je korpus za ovo istraživanje sastavljen od govora predsedničkih kandidata (ujedno i lidera svojih stranaka) na izborima 2012. godine, te da je za odabir govora – kao re-striktivni kriterij – poslužio izborni rezultat kandidata (samo govori onih kandi-data koji su osvojili više od 5% glasova su ušli u razmatranje). Preciznije rečeno, analizirani su govori Borisa Tadića (BT 2012a – govor Borisa Tadića na završnoj konvenciji Demokratske stranke i liste Izbor za bolji život u Beogradskoj areni, 2. maj 2012; BT 2012b – govor Borisa Tadića prvoj konvenciji Demokratske stranke i liste Izbor za bolji život u Kragujevcu, 18. mart 2012; BT 2012c ˗ govor Bori-sa Tadića na skupu „Evropski korak ˗ dobro za sve”, 3. mart 2012), Tomislava Nikolića (TN 2012a – govor Tomislava Nikolića na završnoj konvenciji Srpske napredne stranke, 3. maj 2012; TN 2012b ˗ govor Tomislava Nikolića na završnoj konvenciji Srpske napredne stranke, uoči drugog izbornog kruga, u Sava centru, 15. maj 2012), Čedomira Jovanovića (ČJ 2012 – govor Čedomira Jovanovića na konvenciji LDP ˗ Preokret u Sava centru, 25. mart 2012), Ivice Dačića (ID 2012 – govor Ivice Dačića na završnoj konvenciji Koalicije SPS, PUPS, JS, 21. april 2012) i Vojislava Koštunice (VK 2012 – govor Vojislava Koštunice na završnoj konvenciji Demokratske stranke Srbije u Sava centru, 2. maj 2012). U tehničkom smislu, treba istaći da su svi govori preslušani na youtube kanalu i upoređeni s postojećim transkriptima odnosnih govora (koji su bili dostupni na sajtovima partija/koalicija), te su, prema autentičnom zvučnom materijalu, transkripti (gde je bilo potrebe) korigovani. Samo u dva slučaja (VK 2012 i TN 2012b) nisu po-

73 Naglašavam da je reč o uprošćenoj shemi, jer se ne skicira razlika između mase kao auditorijuma, eventualno političkih suparnike kao druge grupe, zatim predstavnika medija, koji treba da prenesu govor, pa čak i predstavnike stranih vlada i drugih institucija i organizacija, koji bi – u složenijoj shematizaciji – morali biti predstavljeni.

79


stojali transkripti govora na sajtovima partija (DSS i SNS), te je autor sam izvršio transkripciju preslušavši predizborne govore na youtube kanalu.

III.2. O ASERTIVIMA: OD FILOZOFIJE DO (PRAGMA)LINGVISTIKE

2.1. Asertivnost je kao filozofski (logički) fenomen bila i ostala jedno od temeljnih pitanja u filozofskim razmatranjima, da bi sredinom XX stoleća i aser-tiv (reprezentativ), kao jezički eksponent asertivnosti, u okviru teorije govornih činova, došao u žižu interesovanja, prvobitno samo filozofā, a zatim i lingvista. U polju tzv. filozofije prirodnog jezika na asertivne govorne činove skreće pažnju Austin nazivajući ih konstativima, a razradom se asertiva (kao, naravno, i drugih govornih činova) dalje bavi John Searle.

Ranije je, još krajem XIX st., Gottlob Frege (1892) govorio da se odre-đenom iskazu može pripisati funkcija tvrdnje ukoliko poseduje snagu tvrđenja [behauptende Kraft], što su docnije Austin i Searle iskoristili i u svojoj teoriji na-zivavši taj element ilokuciona snaga (IS) iskaza. Iako se asertivi najčešće javljaju u formi deklarativnih rečenica (što bi bio primer tzv. direktnog govornog čina asertiva), oni se mogu pojaviti i u formi (jezičkom obliku) koja je karakteristična za neke druge tipove govornih činova (npr. direktiva) čime se realizuje tzv. indi-rektni govorni čin (npr. retoričko pitanje). Tada se na supstratu jednog, izvornog (direktnog) govornog čina (koji služi zapravo kao sredstvo i koji ima određenu ilokucionu vrednost svojstvenu za dati rečenični tip) ostvaruje drugi, indirektni („naumljeni”) čin (koji pak ima ilokucionu snagu drugačiju od one uobičajene za dati rečenični tip), a za koji Recanati (1987: 125) veli da je posebna vrsta konver-zacione implikature, „kojom govornik ne samo da implicira propoziciju p nego i namerava da iskaže p”.

Polazeći od Austina, koji je (u početku) razlikovao performativne i konstativ-ne iskaze, postavljalo se (opravdano) pitanje klasifikacije i diferencijacije iskazā, tj. govornih činova. Austin jeste, na kraju, odustao od svog inicijalnog razlikovanja performativa od konstativa,74 jer se svaki iskaz može tumačiti i zapravo jeste vid delovanja (rečima), jeste, dakle u širem shvatanju performativan, ali je uvodeći tri nivoa – lokucionog, ilokucionog i perlokucionog – uspeo da očuva osnovnu ide-ju teorije. Pored ovoga, i ideja o eksplicitnim i primarnim performativnim iskazi-ma, koje razmatra Austin, mora se uzeti s rezervom, jer niti svako ekspliciranje, tj. leksičko pojavljivanje tzv. performativnog izraza (glagola) garantuje iskazu baš tu 74 Austinova dihotomija između konstativa i performativa pojavljuje se, u drugoj formi, i kod

Searla. Miščević (1991: 15‒16) smatra da su konstativi „nosioci teorijske dimenzije jezika”, u čijem je središtu „pojam istinosne vrijednosti”, čija se važnost sastoji „u tome da ona daje konstativima stanovitu neovisnost od konteksta izjavljivanja: ako je sud izrečen konstativom istinit, njegova istinitost ostaje netaknutom pri promeni okolnosti”.

80

Strahinja Stepanov

ilokucionu svrhu (npr. Ja iskazujem sažaljenje uvek kad za to imam razloga – nije govorni čin ekspresiva, iako perifrastični izraz iskazivati sažaljenje upravo ima tu funkciju, pa čak i odgovarajući oblik, nego je reč o činu konstatacije, na šta upućuje slédeća vremenska klauza, koja svojim gramatičko-leksičkim sastavom označava iterativnost radnje, što, posledično, govori da je reč o deskriptivu, tj. konstativu a ne performativu ekspresivnog tipa), niti svi iskazi s eksplicitnim performativom imaju tzv. prototipični performativni oblik – 1.l.sg. indikativa (u primeru Građani se opominju da izmiruju na vreme svoje obaveze performativni gl. opominjati nije u formi 1. l. sg., nego u refleksivno-pasivnoj konstrukciji iskazanoj 3.l.pl.). Slično je i kada se radi o tzv. primarnim performativima: situacija je tad još nejasnija, tj. ti su slučajevi još češće podložni većem broju tumačenja.

Strawson (1964) napominje da je za pravilno razumevanje govornog čina (od strane sagovornika) neophodno da govornik učini svoju nameru što jasnijom, a za tako nešto su najkorisniji, već pomenuti, eksplicitni i primarni performativi75

75 Tzv. ekspozicionalni performativi, tj. ekspozitivi, gde iskaz sam po sebi ima formu izjave/tvrdnje čiji se propozicionalni sadržaj može okvalifikovati kao istinit/lažan, mogu biti performativno prefigirani nekim od gl. te (semantičke) klase: (Ja) tvrdim / zaključujem / svedočim / priznajem/ predviđam / pojašnjavam / ekspliciram... + DA + Clcompl. Austin zaključuje da (1962) „nije toliko bezizgledna situacija – jer, možemo razlikovati performativni introduktorni deo (Ja tvrdim/izjavljujem DA), koji pojašnjava kako se iskaz ima shvatiti (da je npr. reč o izjavi a ne predikaciji), i komplementni deo (propozicija u DA-klauzi), čiji sadržaj je istinit ili lažan.” Slično nailazimo i kod Searlea (1991) koji, videćemo malo kasnije, iako ne prihvata pojam lokucionog čina, ipak kaže kako postoji propozicionalni akt, koji nosi sadržaj iskaza, i koji se sastoji iz dva dela – čina referencije i čina predikacije. Propozicionalni akt, otuda, ne čini čitav čin, nego jedan njegov deo. Drugi je deo tzv. pokazatelj ilokucione snage iskaza [illocutionary function indicating device], čiji eksponent mogu biti sledeća (jezička) sredstva: red reči, akcenat, intonacijska kontura, oblik glagola, klasa tzv. performativnih glagola i sl.

Ovo naglašavam zbog (pravilnog) klasifikovanja određenog broja primera, koji imaju u svom sastavu performativni glagol koji upućuje na jedan tip govornog čina, a zapravo imaju funkciju drugog (=asertivnog) iskaza, recimo, kada se žalimo na nešto. Neko može reći: Ovo što se desilo je bilo strašno i tada će upotrebiti asertiv, jer je u pitanju kvalifikacija (evaluacija) nekog događaja od strane govornog lica, ali i: Kako strašno! – i tada je upotrebljen ekspresiv, jer je reč o verbalizaciji (unutarnjeg) ushićenog duha (isp. Searle & Vanderveken 1985: 213).

Na koncu, doslovce svaki bi se iskaz tako mogao tumačiti kao direktiv, kao da govornik kaže: Saslušaj šta ti kažem...Shvati da..., ali bi se tada i analitički potencijal klasifikacije ilokucionih činova potpuno izgubio i ovakva analiza više ne bi imala svrhe. Rassel (2008: 43‒44) to nedvosmisleno formuliše: „Prvobitno učenje objekt-reči je jedna stvar, a upotreba jezika, kad je ovim sredstvom ovladano, druga je stvar. U životu odraslih svaki govor, slično pozivanju po imenu, premda manje očigledno, jeste u intenciji, u zapovednom načinu. Kada se čini da se radi o pukom tvrđenju, trebalo bi da mu prethode reči ‘znaj da...’. Mi znamo mnoge stvari, a tvrdimo samo neke od njih; stvari koje tvrdimo su one koje želimo da naši slušaoci znaju. (...) Sledi da, ako se kao odrasli služite nekom reči, vi to, po pravilu, ne činite samo zato što je u vašim čulima ili u vašoj imaginaciji prisutno ono što ona ‘označava’, nego zato što želite da vaš slušalac učini nešto povodom nje.” Iako ontološki dobro utemeljena a antropološki podsticajna, ova se Rasselova teza u analizi ne bi pokazala tako plodonosnom, jer bih sve iskaze morao tumačiti

81


(čija svrha može biti „potpomognuta” tzv. komentarom ilokucione funkcije).76 No, ovde se istraživač neminovno susreće s jednim značajnim problemom,

još šezdesetih godina XX veka identifikovanim, a na koji je među prvima ukazao Johnatan Cohen. Naime, Austinovo „elegantno” rešenje da se istinosni uslovi ne-kog iskaza odnose isključivo na značenje/propoziciju iskaza, ali ne i na onaj deo koji je indikator/etiketa ilokucione snage (ili, kako Austin kaže, performativni po-četak) deluje zdravorazumski i primamljivo, no ostaje pitanje upravo tog perfor-mativnog početka – šta činiti s njim? Drugim rečima, kako pristupiti pragmatičkoj (i diskursnoj) analizi sledećeg niza iskaza:

Ø To je najviše što smo mogli postići / (Ja) tvrdim da je to najviše što smo mogli postići / (Ja) verujem da je to najviše što smo mogli postići / Pa, (ja) pretpostavljam da je to najviše što smo mogli postići / (Ja) sam ubeđen da je to najviše što smo mogli postići / (Ja) sam zaista ubeđen da je to najviše što smo mogli postići / Čini mi se da je to najviše što smo mogli postići / Tako mi Boga i moje vere u Hrista Spasitelja, to je najviše što smo mogli postići / (Ja) računam da je to najviše što smo mogli postići itd.?

Očito da se performativni prefiksi razlikuju, i to, u nekim slučajevima, pri-lično. Za sve ove iskaze Austin bi kazao da je njihov lokucioni sadržaj ono što nalazimo u dopunskoj klauzi, i da je to ono što je (jedino) istinosno proverljivo. Drugi bi lingvisti, npr. Bach i Harnish (1979), rekli kako u ovom slučaju imamo dve vrste govornih činova: pored glavnih, tj. primarnih činova, govornici ovde i opisuju sebe prilikom izvođenja glavnih činova, pa tako imamo po dva lokuciona sadržaja i isto tako dve istinosne vrednosti.77 Cohen (nav. prema Pandey 2008:

kao (originerne) direktive, što ne bi značajnije doprinelo uvidu u način funkcionisanja različitih govornih činova u političkom diskursu (a time i ispitivanju osobina ovoga diskursa). Opet, koliko tumačenje i klasifikacija pojedinačnog iskaza zavisi od konteksta, jasno se vidi i kod (naizgled, mnogo prozirnijih) direktiva. Naime, kako M. Ličen piše (1987: 32), „ilokucija može da bude kontraindikovana kad postoji diskrepanca između standardnog sredstva izražavanja ilokucije, npr. između eksplicitno performativne formule i faktičke funkcije koju rečenica ima (oštrim tonom: Molim te, prekini!). Ilokucija je takođe kontraindikovana kad standardno sredstvo za izražavanje jednog tipa govornog čina bude upotrebljeno u drugoj, za taj model nespecifičnoj, funkciji (Oprosti!, uprkos imperativnom obliku, kao indikatoru direktivnog govornog čina, predstavlja realizaciju govornog čina ‘izvinjenja’).” Sve to kazuje da se osobina nekog iskaza u (kon)tekstu ne sme svoditi na semantička obeležja performativnog glagola, nego da se mora uzeti u obzir njegova uloga u (širem) tekstualnom okruženju.

76 Tzv. force-elucidating comment, tipa – ovo je upozorenje, ovo je samo informacija, ovo je zapovest itd.

77 Bach i Harnish (1979) kažu, dakle, da se uvek kada se jave eksplicitni performativi izdvajaju dva značenja, i da je, štaviše, ono koje bismo očekivali da je primarno (tvrdnja, pretnja, obećanje i sl.) zapravo sekundarno, pragmatički inferirano na osnovu primarnog značenja. Koraci u derivaciji tog značenja su, prema ovim autorima, sledeći: 1. Govornik kaže npr. ‘Ja ti ovim naređujem da izađeš’ [I hereby order you to leave], 2. Govornik tvrdi da on time nekome naređuje da izađe, 3. Ako je ta tvrdnja tačna, onda, mora biti, da on time naređuje nekome da izađe, 4. Ako on nekome

82

Strahinja Stepanov

126), u svojoj kritici Austinovog shvatanja, ističe kako je neodrživo oštro razliko-vanje (ilokucione) snage i tzv. lokucije. To je, po Cohenu, nemoguće i, u krajnjem, nelogično, jer upravo snaga nekog iskaza utiče na značenje koje taj iskaz sadrži/prenosi, te ovaj filozof predlaže da se značenje iskaza tumači kao dvokomponen-tno, jer poseduje istovremeno i (lokucioni) sadržaj i snagu, a oba su ta elementa intrinzična bilo kojoj rečenici (sic).

Ovaj problem ostaje i dalje predmetom debate u lingvistici/pragmatici:78 od doslednog, apsolutnog odricanja bilo kakvog značaja performativnog početka do potpunog uvažavanja i inkorporiranja te ilokucione etikete u značenje iskaza.79

Uviđajući utemeljenost Cohenove kritike, a opet poštujući Austinovu izvor-nu teorijsku pronicljivost, Searle je pokušao da pomiri ova dva razmišljanja i to tako što je (ilokucionu) snagu, onakvom kakvom ju je prvobitno osmislio Austin, ostavio netaknutu, ali je zato redukovao opseg lokucije, tj. lokucionog (dela) či-na.80 Zapravo, Searle je u svojoj teoriji govornih činova potpuno izostavio lo-kuciju, a na mesto nje uveo tzv. propozicionalni čin (sastavljen iz referencije i predikacije), uz nedvosmilenu napomenu: propozicija se mora oštro razlikovati od iskaza, tj. asercije date propozicije (što se formulom može predstaviti ovako: F/p/ ili F/RP/81).

naređuje da izađe, onda sama izjava mora da konstituiše tu naredbu, 5. Pretpostavljam, govornik kazuje istinu, 6. Otuda, iskazivanjem da ‘nekome naređuje da izađe napolje’, on naređuje nekome da (taj) izađe napolje.

78 Ili je možda bolje reći da različiti autori i različite pragmatičke (odnosno filozofske) škole (prirodnog jezika) ovo pitanje rešavaju na različite načine, no svakako se ne može govoriti o jednom, opšteprihvaćenom pristupu.

79 Ovome ću se pitanju vratiti malo niže, nakon što razjasnim kako Searle (zatim Searle i Vander-veken) i Sadock određuju prirodu govornih činova. Pošto je ova studija orijentisana isključivo ka utvrđivanju uloge i konstrukcionih mogućnosti asertiva u političkom govoru, teorijska razmatran-ja o naravi samih asertiva, te funkciji performativnog početka – ovde se (gotovo samo taksativno) navode, radi isticanja nekih osnovnih teorijskih postavki u teoriji govornih činova. Zapravo, Sear-leov pokušaj i svođenje svih ilokucionih činova na pet bazičnih tipova čini značajan korak napred u razrešavanju barem nekih od brojnih pitanja vezanih za performativnost i performative.

80 Razlika između Austina i Searlea je i u poimanju derivacije ilokucije. Naime, dok je Austin tvrdio kako je ilokuciona snaga realizacija govornikove namere, Searle je (ne negirajući Austina) obrnuo perspektivu – smatrajući da je ilokuciona snaga rezultat sagovornikove interpretacije iskaza. Čini mi se da se Searlovo preparatorno (pripremno) pravilo ovde pokazuje neobično bitnim. Tako se dolazi do onoga principa koji ni Austin ni Searle u svojim razmatranjima nisu, do kraja, poštovali, iako je Austin (1993) čak eksplicitno naglašavao upravo tu komponentu: „Celovit govorni čin u zaokruženoj govornoj situaciji je jedini pravi fenomen koji, naposletku, treba da rasvetlimo”! Upravo tako će se u ovoj disertaciji proučavati asertivi: u „zaokruženoj” govornoj situaciji, tj. u konkretnim političko-propagandnim tekstovima/govorima izrečenim na predizbornim konvencijama.

81 Simboli u ovoj formuli znače: F – ilokuciona snaga, p – propozicija, R – referencija, P – predikacija.

83


No, da li je ova izmena (propozicionalni čin namesto lokucije) suštinska? Čini se da Searle (1991) zaista pokušava naći srednji put, između učitelja Austi-na i kritičara Cohena, pa zaključuje da se u dubinskoj strukturi najčešće mogu identifikovati elementi koji korespondiraju s indikatorom ilokucione snage i oni koji korespondiraju s indikatorom propozicionalnog sadržaja, ali da je na površini stvar već mnogo nejasnija i zamršenija. I Searle, u kasnijim radovima, uviđa da je neminovan interpretativni pluralizam82 (na nivou funkcije iskaza) kao i razno-vrsnost podastirućih oblika (npr. glagolske forme), pa nam tek interfejs forme i diskursne funkcije (u govornom kontekstu) može preciznije ukazati na to koja je (performativna, tj. ilokuciona) uloga nekog govornog čina u govornom događaju. Alternativu ovakvom pristupu ili, bolje rečeno, preosmišljavanje s fokusom na površinske forme daje prvo Ross (1970), u svojoj čuvenoj (premda posle bitno modifikovanoj) varijanti performativne hipoteze, a zatim i Sadock. Jerrold Sadock (1994), nakon analize primera govornih činova u 23 jezika, zaključuje da činovi govora imaju tri komunikativna aspekta ili dimenzije (što u potpunosti odslikava ili kopira raniju Bühlerovu trodeobu na Ausdrucksfunktion, Darstellungsfunkti-on i Appellfunktion): 1. informativni/reprezentacioni, 2. efektivni/društveni i 3. afektivni/emocionalni aspekt. I Sadock dolazi do zaključka kako praktično svaki čin može sadržati elemente više aspekata, ali da je jedan primaran i da upravo taj određuje tip govornog čina:

Običan govorni čin (...) poseduje vrednosti svih triju aspekata, tj. komunika-tivnih dimenzija: on je i konvencionalna reprezentacija sveta, i konvencional-no je prilagođen da proizvede nekakav društveni rezultat, i konvencionalan je u ispoljavanju pojedinih emocionalnih stanja govornika. Iako je to očigledno, ipak moram napomenuti da su ova tri konvencionalna aspekta govornog čina nezavisna od toga kako prirodni, fikcionalni i/ili psihički svet zaista izgleda. Predočavanje (reprezentacija) sveta na određeni način ne čini taj svet takvim; izreći nešto konvencionalnim sredstvima kako bi se postigli društveni efekti – ne ishoduje, naravno, po sebi te efekte, kao što ni konvencionalno ispo-ljavanje nekih emocija ne čini da govornik zaista i ima te emocije. (Sadock 1994: 400)

Sadock će dati svoju „formulu” na primeru govornog čina tvrdnje [state]: 1. na nivou reprezentacije javlja se (istinosno procenljiva) propozicija p, 2. na razini efekta ta propozicija (p) biva (društveno) zabeležena, i 3. afektivni aspekt reguliše iskazivanje govornikovog uverenja u istinitost p. Čini mi se, ipak, da se ni ovo Sadockovo rezonovanje ipak ne razlikuje suštinski od Searlovog.

Analizirajući strukturu ilokucionih činova, Searle navodi tipove pravila koje je neophodno uvažiti kako bi neki čin odredio kao asertivni. On kaže (1991: 82 Interpretativni pluralizam (u teoriji govornih činova) znači da neki iskaz može imati više iloku-

cionih svrha [illocutionary point] (o ovom pojmu će docnije biti više reči), tj. da iskaz upotrebno/ilokuciono višesmislen.

84

Strahinja Stepanov

126) da potvrđivati/tvrditi da (što je, kod njega, performativni prefiks ove klase govornih činova) obuhvate sledeće elemente: (i) iskazni sadržaj, tj. propoziciju (neki iskaz p), (ii) pripremno pravilo (u slučaju asertiva da govornik ima dokaze, odnosno razloge za istinitost p, kao i da pritom sagovorniku nije očigledno da p), (iii) pravilo iskrenosti (da govornik veruje da p), i (iv) suštinsko (esencijalno) pravilo, shodno kojem, samo izricanje iskaza važi kao znak da je govornik izvršio asertivni govorni čin i da preuzima odgovornost za taj iskaz. Prema tome, asertiv ima svoje uslove zadovoljenja, kao i drugi tipovi govornih činova, u okviru logike ilokucionih činova, što znači da moraju biti zadovoljeni svi uslovi karakteristični za datu klasu. Govornik će, dakle, biti posvećen (predan) nekom izvršenom činu u određenom kontekstu tek onda kad:

(i) je posvećen ilokucionoj svrsi Пf propozicije P određenog načina ostvaraja i određene jačine ilokucione svrhe F; (ii) je posvećen presuponiranju pripremnih uslova Σ (i, P) i propozicionalnih presupozicija σ (P);(iii) ga karakteriše psihološko stanje ΨF (i, P) sa stepenom jačine istinosnog uslova F; i(iv) P zadovoljava uslove propozicionalnog sadržaja F s obzirom na dati kon-tekst. (Searle & Vanderveken 1985: 80)

Svakako da Searle u svoje tumačenje neizostavno uključuje i koncept na-mere (govornika) – što je i bit ilokucione logike i teorije govornih činova – jer bez toga nijedno tumačenje nije moguće ili barem nije validno budući da je svaki čin izveden s određenim ciljem i s pretpostavkom o svrsishodnosti (tog čina). Stoga je svaki govorni čin, imajući u vidu njegovu intersubjektivnu, društvenu i diskur-zivnu uslovljenost i uokvirenost, pragmatski čin. Drugim rečima, pokazatelj(i) ilokucione snage iskaza upravo su samo indikatori ne i realizatori te snage, jer se ona ostvaruje u konkretnom delanju, tj. svaki je iskaz (bilo tvrdnja, bilo obećanje, bilo kompliment i dr.) nečij i iskaz u određenom kontekstu namenjen sagovorni-ku/sagovornicima. Tako se i za asertiv može reći kako iskazuje određenu propo-ziciju p koju govornik u određenoj interakciji pripisuje mogućem svetu (MS) s vrednošću istine.83

U potonjim razradama svoje teorije i ilokucione logike, Searle (s Vanderveke-nom) izdvaja sedam (međusobno bliskih i poveznih) komponenti ilokucione snage. To su: (i) ilokuciona svrha [illocutionary point], pertinentna činu koji suštinski odre-đuje, što znači da uspešna izvedba čina tog tipa obavezno ostvaruje tu svrhu i to time što je upravo čin tog tipa, (ii) stepen jačine ilokucione svrhe, (iii) način ostvaraja 83 Isto tako, drugi se govorni činovi mogu izvesti iz asertivnog govornog čina, koji se tada uzima

kao bazični čin, npr. zapovest, s istom propozicijom p (kao i asertiv), predstavlja čin kojim se utvrđuje mogući svet u kome sagovornik mora da se povinuje zapovesti i učini sve kako bi taj mogući svet odgovarao sadržaju propozicije p.

85


[mode of achievement], (iv) uslovi propozicionalnog sadržaja, (v) pripremni uslovi, (vi) uslovi iskrenosti, i (vii) stepen jačine uslova iskrenosti. Tako se za asertiv može reći da je ilokuciona svrha zadovoljena kada se propozicijom p u nekom kontekstu iskazuje stanje stvari u datom svetu iskaza (Searle & Vanderveken 1985: 38).84 Ako se kao neka vrsta idealizovanog, neutralnog primera ilokucionog čina može uvaži-ti hipoteza konstruktabilnosti, po kojoj postoji „ograničen broj ilokucionih svrha i za svaku od njih postoji bazična ilokuciona snaga koja poseduje takvu svrhu, koja nema neki naročit način ostvaraja, koja ima nulti stepen jačine, uopšten propozicio-nalni sadržaj, kao i pripremne i uslove iskrenosti” (ibid., 51), onda to – primenjeno na asertive – znači da: za asertivnu ilokucionu svrhu postoji bazična ilokuciona moć asertivnog tipa, koja se može realizovati nekakvim neutralnim načinom ostvaraja s nultim stepenom jačine, i s generalizovanim propozicionalnim sadržajem, kao i elementarnim pripremnim uslovima i uslovima iskrenosti. Ipak ono što je ključna je karakteristika ilokucione svrhe asertiva jeste – usmerenost [direction of fit], i ona je upravljena od reči ka svetu, što znači da propozicionalni sadržaj ilokucije treba da odgovara stanju stvari u svetu.85

84 Pregledno, ovaj bi se septuplet obeležja asertivne ilokucione snage mogao predstaviti ovako: • ilokuciona svrha: suštinska crta bilo kog govornog čina, ono što kazuje kojoj klasi govornih

činova dati iskaz pripada. U slučaju asertiva, suštinska crta, tj. njegova ilokuciona svrha je u tome da opiše kako stvari jesu, kakva je zbilja.

• stepen jačine ilokucione svrhe: dva ili više iskaza može obeležavati identična ilokuciona svrha, tj. mogu pripadati istoj klasi, ali se zato razlikuju u stepenu jačine kojom se data svrha iskazuje. U slučaju asertiva, na primer, postoji razlika u jačini između tvrđenja i pretpostavljanja, ili iskazivanja sumnje i sl.

• način ostvaraja: ova komponenta govori o postojanju naročitog (specifičnog) načina, ako uopšte postoji, na koji se neki govorni čin mora izvesti. Dobar je primer, za klasu asertiva, svedočenje, jer zahteva – dodatno – i specijalne, naročite (institucionalne) uslove u kojima se ono obavezno izvodi, kao što i govornik mora imati poseban status (status svedoka) itd.

• uslov propozicionalnog sadržaja: prema ovoj komponenti, propozicija mora imati primeren karakter ilokucionoj svrsi, takav da ilokuciona srvha omogućava odnosni sadržaj.

• pripremni uslovi: ovi uslovi tiču se stvari koje moraju biti ispunjene pre nego što se započne izricanje govornog čina.

• uslovi iskrenosti: komponenta iskrenosti je u domenu psihologije, tačnije tzv. psihološkog/mentalnog stanja [psychological/mental state] i njegovog iskazivanja. Asertivima, tako, odgovara psihološko stanje verovanja [belief], pa se može reći kako je govornik iskreno [sincerely] izvršio čin asercije samo ako je zaista verovao da ono što tvrdi jeste tačno, tj. da je istinito.

• stepen jačine uslova iskrenosti: Searle (i Vanderveken) napominje da se neka dva iskaza mogu razlikovati po stepenu jačine uslova iskrenosti, a da su im ostale komponente identične; i ovaj je parametar, razmerno, od manje važnosti za klasu asertiva (npr. biti neiskren nije od istog značaja u slučaju pretpostavljanja ili nagađanja, s jedne strane, i svedočenja, s druge).

85 Searle i Vanderveken (1985: 59‒60) ističu da „bazična asertivna ilokuciona moć ima asertivnu svrhu, nema specijalan načina ostvaraja ilokucione svrhe, nema uslove propozicionalnog sadrža-ja; pripremni se uslovi sastoje samo u tome da govornik ima razloga za prihvatanje ili dokaze koji podupiru istinitost propozicionalnog sadržaja i psihološkog stanja – verovanja, ima neutralnu jačinu ilokucione svrhe i uslova iskrenosti.”

86

Strahinja Stepanov

2.3. No vratimo se, sada, prethodno otvorenom problemu – pitanju ekspli-citnih performativa, preciznije performativnih početaka. Kako ću njih posmatrati u ovoj studiji? Drugim rečima, kada su identifikovani određeni govorni činovi (u ovom slučaju asertivi) – šta raditi ako se oni ne razlikuju po ilokucionoj svrsi nego po jačini (a indikator toga je vrlo često upravo performativni početak)?

Nameće se ideja o odgovornosti i posledicama koje proističu iz nekog go-vornog čina, tj. iz načina na koji je ostvaren dati čin. Tako asertive različite iloku-cione jačine možemo razlučiti na osnovu posledica koje u komunikaciji proističu iz njihove diskursne upotrebe, a to su, upravo, obaveze [commitment], jer, kako navodi Green (2009: 6.3), „tvrditi da p, čini se, znači otvoreno manifestovati oba-vezu da je p, i to obavezu posebne vrste: obavezu da se brani (stav) da p ako bi neko priupitao: ‘Kako se to može znati?’” Green smatra da govornik ima veliku odgovornost za dati iskaz jer posledice mogu biti značajne u zavisnosti od toga da li je p istinito ili ne. S druge strane, ako neko (samo) pretpostavlja [conjecture] da p, onda on, i dalje, snosi „odgovornost za grešku [liability to error], ali nije (više) u obavezi da odgovori na pitanje koje traži objašnjenje, već jedino mora imati određen razlog za takvu pretpostavku” (Green 2009: 6.3). Dakle, i tvrdnja i pretpostavka pripadaju asertivima, ali su posledice, tj. obaveze, koje proističu iz jednog ili drugog podtipa, različite. A kada se tome pridoda još i, primerice, na-gađanje/pogađanje (ili, recimo, predviđanje), kao treći podtip asertiva, što Green čini u svom ogledu, onda stvari postaju složenije ali i jasnije – govornik u slučaju nagađanja/pogađanja nema čak obavezu ni da kaže koji su ga razlozi vodili ka takvoj vrsti asercije.

Prema tome, izvodeći neki govorni čin govornik se „otvoreno/manifestno posvećuje sadržaju datog govornog čina” na neki način, „gde ‘način’ predstavlja ono kako govornik doživljava [speaker-mean] sadržaj [tog iskaza]” (Green 2009: 6.3). A taj se način očituje ili „prizivanjem konvencije kojom se preuzima oba-veza” ili, kako dalje kaže, „otvorenim manifestovanjem namere” da tako bude prihvaćen: „relevantni oblici obaveze razjašnjuju se pri izricanju norme koja je u fundamentu te obaveze” (ibid.).

Izlaz iz ovakvog „ilokucionog galimatijasa” može se pronaći u razlikovanju dve ilokucione dimenzije (dakle, vraćanje na onakvu poziciju o kojoj je već bilo reči): jedne koja se tiče onoga šta je govornik hteo da kaže [what is meant] i druge koja se tiče onoga kako je govornik to hteo da kaže [how is it meant]: npr. „prvo tvrditi p, a potom povući (opozvati) taj iskaz tako što će se (samo) pretpostaviti p” (Green 2009: 6.3). Tako se, još Griceova, dihotomija između onoga što se kaže i onoga što se misli dodatno osložnjava jer se primenjuje ne samo na sadržaj nego i

I dalje, ovi autori kažu kako „asertivna svrha određuje prazan uslov propozicionalnog sadržaja, pripremni uslov da govornik ima razloga da podrži istinitost propozicionalnog sadržaja i uslov iskrenosti da veruje u propozicionalni sadržaj” (ibid., 112).

87


na ilokucionu snagu.86Ali ova Greenova interpretacija zapravo nas samo vraća na ono što su još Austin i Cohen uočili i oko čega je isprva i nastao spor.

No, jedno je promatrati izolovane iskaze (kako to čine praktično svi istraži-vači, sada već klasici, u okrilju teorije govornih činova – ponajpre Austin i Searle) i utvrđivati van realne konverzacije njihovu snagu, a ipak drugačije proučavati asertive, kao uostalom i druge vrste govornih činova, u nekom govornom doga-đaju. Stoga se priklanjam stanovištu koje zastupa Michael Geis, gde se govornim činovima pristupa kao elementima (vezanog) govora:87 govorni čin je pre svega društveni čin, a ključno u Geisovom poimanju ovih društvenih činova jeste to da društveni kontekst igra presudnu ulogu u razumevanju i pravilnom određe-nju komunikativnog delanja. Dakle, uloga konteksta je nesumnjivo veoma bitna,

86 Greenovo objašnjenje (2009: 6.3): „kada otvoreno iskažeš svoju obavezu karakterističnu za dati govorni čin, izveo si taj govorni čin. Da li je ovo nužan uslov? To zavisi od toga da li mogu izvesti taj govorni čin bez namere da ga izvedem. (...) Za sad, međutim, valja uočiti razliku u odnosu na Searla, koji smatra da govorni čin biva izveden tek kada sagovornik prepozna govornikovu nameru ili barem pokušaj u izvođenju nekog čina. Ono što nedostaje u Searleovom opisu je pojam otvorenosti: vršilac ne može samo nameravati da manifestno preuzme neku obavezu, nego nameravati da učini svoju nameru manifestnom”.

87 Geis zasniva tzv. dinamičku teoriju govornih činova (DTGČ). Osnovne bi se premise DTGČ mogle sažeti u ove teze (isp. Geis 1995: 8‒12):

• poštovanje korelacije koju Sadock i Zwicky ustanovljuju: izgovaranjem rečenice ostvaruje se doslovan čin [literal act], drugim rečima postoji veza između obaveštajnih, upitnih, uzvičnih rečeničnih tipova i odgovarajućih govornih činova (asertiva, zahteva, naređenja i sl.);

• ono što Searle označava kao primarni govorni činovi (ponuda, obećanje, zahtev i sl.) zapravo predstavljaju društvene činove odnosno komunikativno delanje (za koje govor, tj. jezik uopšte nije nužan);

• možda je i ključna razlika u odnosu na Searlea (Austina i dr.) u tome što Geis (1995: 10) negira direktno povezivanje pojedinačnih iskaza s tzv. primarnim govornim činovima: „samo ako napustimo tezu da postoji direktna veza s primarnim govornim činovima i pojedinačnim iskazima, možemo polučiti interesantno, empirijski zadovoljavajuće objašnjenje primene teorije govornih činova na svakodnevni razgovor”;

• u vezi s prethodnom tačkom je i naredno Geisovo pojašnjenje: naše ponašanje u komunikaciji je određeno vrstom govornog događaja i interakcije u koje smo uključeni;

• Geis, zatim, predlaže „obogaćivanje” Searleovog modela konverzacionim elementima: efektom/ciljem u govornoj interakciji, uključivanjem fenomena učtivnosti/uljudnosti [politeness principle] i sl.;

• pored ilokucione snage, Geis (1995: 11) smatra da se mora priznati (i analizirati) tzv. transakcionalna važnost, tj. uloga koju iskaz ima u zadovoljenju uslova ustrojavanja konverzacije: „radije nego da povežemo serlovski govorni čin sa svakim iskazom, mi se odlučujemo da povežemo jedan ili više elemenata interakcione strukture s interakcijom koja reprezentuje kontekstualno značenje iskaza u kontekstu u kojem se javlja”;

• postoji pragmatski stratum kao instrument kojim se povezuju elementi interakcijske strukture (uslovi i domenski predikati), semantička obeležja i određena svojstva društvenog i diskursnog konteksta;

• i, na kraju, teorija govornih činova, po Geisu, morala bi biti dinamička.

88

Strahinja Stepanov

ako ne i ključna88 – rečenica, tj. (u diskursu aktuelizovani) iskaz Uskoro će pasti kiša ima formu asertiva (deklarativna rečenica) i svakako može biti tumačen kao prediktiv,89 no u razgovoru koji se tiče planiranog izleta, navedeni iskaz će pre predstavljati upozorenje ili sugestiju. Prema tome, „znanje govornikâ i poznava-nje sopstvenih planova kao i planova drugih učesnika u komunikativnom događa-ju, sopstvenog i njihovog društvenog statusa i uloga, od suštinske su važnosti za pravilno određenje komunikativnih činova” (Geis 1995: 20).

To je posebno upadljivo kod tzv. ekspresivnih performativa, npr. ako politi-čar upotrebi sledeći iskaz: Ja želim da vam još kažem kako smo postigli ogromne uspehe u borbi protiv korupcije, tada će se kao formalni (eskplicitni) pokazatelj određene ilokucione snage, i to ekspresivnog tipa, pojaviti 1.l. indikativa gl. želeti (kao u pravim ekspresivnim iskazima tipa Želim ti sve najbolje u novoj godini, Želim (ti) da porasteš i budeš uspešan i dobar čovek, Želim da svi ovi problemi nestanu kad ponovo otvorim oči... – gde je gl. želeti upotrebljen u optativnoj kon-strukciji). Međutim, da bi iskaz bio tumačen kao ekspresiv, u nekom kontekstu, nužno je da govornik očituje (pozitivan ili negativan) stav o stanju stvari repre-zentovanom u propozicionalnom delu iskaza (isp. uz performative žaliti zbog ne-čega..., izvinjavati se za nešto..., čestitati na nečemu..., zahvaljivati na nečemu..., pohvaliti nekoga zbog nečega... gde se iskazuje govornikovo psihičko stanje/stav povodom onoga što je urađeno ili će biti urađeno od strane govornika, a za šta postoje različiti preparatorni uslovi, u zavisnosti od situacije) ili pak da iskaže (simboličko) (ne)poštovanje prema sagovorniku, bez nužnog propozicionalnog dela čina (npr. pozdravi, dobrodošlice, psovke i sl.). U navedenom primeru (u domenu političkog diskursa i kontekstu političke propagande) Ja želim da vam još kažem kako smo postigli ogromne uspehe u borbi protiv korupcije nije fokusirana želja govornika, nego je reč o pružanju informacije sagovornicima o onome što je učinjeno. A introduktorni deo pripada form(ul)ama učtivosti [politeness principle] i konverzacionim elementima u političkoj interakciji.90

Prema tome, kako god (epistemički) modalizovali (subjektivno/objektivno) iskaz, asertivi ostaju reprezentacije određenog stanja (koje ili koreliraju ili ne ko-reliraju sa stvarnošću). Distinktivna crta ovih činova je da su to iskazi koji podra-zumevaju da se određeno svojstvo/radnja/relacija pripisuje argumentu/referentu.

88 Od ovoga možda jedino odstupaju pravi performativni iskazi, ali čak i u njihovom slučaju ne sme se poreći mogući uticaj konteksta u interpretaciji (npr. Tvrdim vam da ću oboriti svetski rekord sledeće godine, iako ima asertivnu performativnu formu, biće, po pravilu, protumačen kao komisiv, osim ako nije neka vrsta metaiskaza, reformulacije nečeg prethodno izrečenog).

89 Ovaj termin treba shvatiti u Bachovom i Harnishovom (1979: 41) značenju – prediktivi kao tip asertiva/konstativa koji se tiču budućih radnji.

90 Moglo bi se, eventualno, reći kako je u pitanju govorni čin pohvale, ali i on može biti, što i Searle i Vanderveken (1985: 215) uočavaju, tumačen i kao asertiv i kao ekspresiv: „pohvala je iskazivanje ponosa uz presupoziciju da je ta stvar, kojom se neko hvali, dobra za govornika (i da će stoga biti poštovan i od strane sagovornika). Ali pohvala može biti i asertiv i ekspresiv”.

89


A ovo se može učiniti izgovorenim asertivom ili pak izgovaranjem internog suda/verovanja da je tako nešto slučaj. To znači da, ukoliko neku tvrdnju, pretpostavku, čak nagađanje, uokviruje (prethodi joj) kognitivni glagol ili izraz tipa uveren sam/verujem/mislim/smatram i sl., narav se ilokucije (što znači ilokuciona snaga) ne menja i sve takve iskaze posmatram kao asertive (isp. i Wunderlich 1986: 14).91 Dakle, asertivna snaga podrazumeva govornika/subjekta koji pripisuje određeno svojstvo nekom objektu, što odgovara Searlovoj formuli (usmerenosti): od reči ka svetu. Na drugoj strani, ukoliko govornik iskazuje svoje namere, naredbe, koman-de, zahteve, potrebe i sl. – imamo posla s tzv. imperativnom ilokucionom snagom, jer subjekt/govornik želi ili pokušava da promeni stanje u svetu tako da odgovara njegovim rečima (ilokucioni smer od sveta ka misli/reči). Budući da iskazi ovog tipa imaju (u osnovi) direktivnu ili komisivnu ilokucionu snagu, oni se, naravno, izuzimaju iz razmatranja i neće biti uključeni u razmatrani korpusni materijal.92

2.3. Na ovome mestu, nakon pregleda najznačijnih teorijskih stavova, nuž-no je odlučiti se kojim putem ići dalje u analizi. Jer, pitanje asertiva i njihove relevantnosti u političkim žanrovima, zahteva odgovor i obrazloženje zašto sam se odlučio za jedno ili drugo stanoviše. Verujem da je najsolidnije rešenje da se zadržim isključivo na sadržaju, jer je to ono što je predstavlja ključni materijal za sistemskofukcionalnu analizu koja sledi. Opravdanje za ovakvu odluku nalazim u sledećem:

• prvo i najglavnije, a što je maločas rečeno, klasfikacija prema sistem-skofunkcionalnom kriteriju, tj. razvrstavanje denotiranih situacija pre-ma tipu procesa kome pripadaju time je učinjeno jasnijim, jer stanje stvari u propozicionalnom segmentu ostaje takvo neovisno o introduk-turnom elementu (različit je naravno stav govornika prema tom sadrža-ju, ali to je izvan ovde naznačenih interesovanja);

• drugo, u analiziranom korpusu je daleko veći broj onih primera koji nemaju nikakav eksplicirani pokazatelj ilokucione snage, pa se čini da bi već i s tog razloga uvođenje i tog kriterija bilo korpusno suvišno, a

91 Može se reći kako je na ovaj način, implicitno, prihvaćena Rossova (1970) performativna hipoteza (koja kaže da svaka rečenica može biti povezana s eksplicitnim ilokucionim činom, tj. da je izvedena iz dubinske strukture koja sadrži performativni glagol), iako je ona docnije (čak i od samog autora) bitno ublažena, a od drugih autora oštro kritikovana.

92 Iz sličnih se razloga ni kondicionali ovde ne posmatraju – jer, i ako sadrže indikativnu propoziciju, ona biva poništena, bolje rečeno, uokvirena/kondicionirana nekom nadređenom, u ovom slučaju pogodbenom propozicijom/okvirom (npr. u Ako pobedim, svi će živeti dobro, apodozni deo svi će živeti dobro mogao bi predstavljati pretpostavku ili komisiv, ali je poništava protazni deo). Kondicionali svakako nalikuju modalizovanim asertivima (tipa Možda će svi živeti dobro), na koncu, pripadaju domenu epistemičko-hipotetičke modalnosti, ali se oni ne uzimaju kao uslovni, tj. uslovljeni (i time uokvireni protaznim delom) nego samo kao mogući.

90

Strahinja Stepanov

u analizi bi se nepotrebno zakomplikovalo istraživanje (bez vidljivijih naučnih uvida);

• treće, sve asertive, kao grupu govornih činova, odlikuje ista ilokucio-na svrha i isti uslovi propozicionalnog sadržaja, nezavisno od stepena jačine ilokucione svrhe, dakle njihova je svrha da opišu kako stvari jesu (ili kako govornik zna/veruje/misli/procenjuje/nagađa da jesu). Kada se uzme ova činjenica i kada se takvi asertivi „propuste” kroz sistemskofunkcionalni aparat, onda će se dobiti predstava o tome kako se iskustvo raščlanjuje u jeziku političara i predstavlja kao istinito, kao da ono i zaista jeste takvo (jer to je odlika asertiva, da pretenduju na istinost sadržaja koji se njima izriče), drugim rečima analizirani procesi i u njih uključeni participanti predstavljaće „vid refleksije, koji nameće red u beskonačnu varijaciju i protok događaja” (Halliday & Matthissen 2004: 170), što i jeste postavljen zadatak;

• četvrto, nasuprot rečenom u prethodnim tačkama, držim da je svaka-ko pitanje ilokucione etikete interesantno (a u drugačije postavljenom istraživanju i relevantno/relevantnije) jer političari neretko oblikuju svoje iskaze tako da se na neki način distanciraju od potonjeg sadražaja ili ga „obogaćuju”, ublažavajući ili pak pojačavajući ilokucionu snagu, a time i kredibilnost/dokazivost onoga što se iznosi u propozicionalnom delu iskaza, pa ipak – u sociosemiotičkoj analizi asertiva akcenat je na tzv. primarnom činu, tj. propoziciji, a skretanje pažnje i na opis govor-nika prilikom izricanja govornog čina – u drugom je planu.93

III.3. ASERTIVI I JEZIČKO MODELOVANJE ISKUSTVA

3.1. Asertivi i procesi u političkom govoru

3.1.1. Kao što je u prethodnom potpoglavlju, na kraju, rečeno, usmerenje koje će ova analiza imati biće (sistemsko)funkcionalno i sociosemiotičko. To znači da či-sto taksonomska analiza političkog govora, u kojoj bi se razlučili asertivni od svih

93 Recimo, u primerima (koji slede docnije u poglavlju) imamo ovakvu organizaciju iskaza: (...) znam da vas potkradaju, uveren sam da vas obmanjuju, verujem da su vas slagali i sl., ili Bog mi je svedok da sam učinio sve što sam mogao za svoj narod itd., i sve su to primeri asertiva, ali se njihovi performativni počeci (u velikoj meri) razlikuju. Dati se iskazi, u primenjenom sociose-mantičkom pristupu, neće klasifikovati prema ilokucionoj etiketi znam, uveren sam, verujem (što bi ih svrstalo u kognitivne procese), nego npr. u socijativno-interpersonalne (obmanuti, slagati), odnosno primopredajne (potkradati) procese. Isto tako, premda je ilokuciona etiketa (Bog mi je svedok) prilično ekspresivna i stoga, može biti, i propagandno mudro iskorišćena, čitav se iskaz posmatra kao opštedispozitivni proces (učiniti), čija je verodostojnost potcrtana upravo navede-nom ilokucionom etiketom.

91


ostalih tipova govornih činova, ne bi donela mnogo – bila bi to pragmatička vežba bez većih spoznajnih efekata, u kojoj bi se na jednoj strani grupisali samo asertivi, a na drugoj preostale četiri grupe činova.94 Time bi se dobio tek kvantitativni od-nos asertiva i neasertiva u tekstu. No, ako bi izostala kvalitativna analiza, tada bi i sama priroda asertiva u diskursu, ovde političkom govoru bila dovedena u pitanje.

Hipoteza koja se postavlja u ovom potpoglavlju glasi: asertivi će u politič-kom govoru sadržati predikaciju, tj. takvu propoziciju koja će denotirati aktivnost čiji će vršilac biti ili govornik/političar ili politička stranka (u čije ime se političar obraća na skupu) ili pak politički oponent, što će regulisati distribuciju pozitivne/negativne valentnosti predikacije/propozicije. Pošto asertivi kao preduslov izrica-nja nalažu da je propozicija, tj. sadržaj asertiva istinit, tj. da govornik ima dokaza ili osnovanog uverenja da je propozicija istinita, onda će analiza leksičko-grama-tičke formalizacije situacije i aktera pokazati kako na semantičkom, tačnije si-stemskofunkcionalnom planu, a to znači odabirom glagola (ili gl. perifraze) odre-đenog značenja, govornik uokviruje i ističe određene radnje i aktere, dok druge izostavlja (izokviruje) ili derogira.

3.1.2. Fairclough navodi (2003: 192‒193), kao jednu od dvanaest tačaka temeljne analize diskursa95, i tzv. reprezentaciju društvenih događaja. Drugim re-čima, istraživač uvek treba da postavi sledeća pitanja:

a) Koji elementi predstavljenih društvenih događaja su uključeni ili isključe-ni, a od ovih prvih – koji su najprominentniji?b) Koliko su apstraktno ili konkretno predstavljeni društveni događaji?c) Kako su procesi predstavljeni? Koji su dominantni tipovi procesa (materi-jalni, mentalni, verbalni, relacioni, egzistencijalni)?d) Ima li primera tzv. gramatičke metafore u reprezentaciji procesa?e) Kako su predstavljeni društveni akteri – „aktivno” / „pasiv(izira)no”, per-sonalno / impersonalno, specifično / generički...?

Kao termin, kaže J. D’Acci (2011: 76), reprezentacija se „obično definiše kao nešto što se odnosi na znake, simbole, slike, portrete, opise, predstave i supsti-tucije”, drugim rečima, reč je o nečemu što predstavlja nešto drugo. Brojne su te-orije, kakva je npr. naivni realizam (i bihejvioristička ideja o stimulusu i reakciji), odavno odbačene, pa se primerice prosta teorija odraza pokazala kao pogrešna u tumačenju mehanizma reprezentovanja stvarnosti. Jer, između nejezičkih entiteta/realija i teksta postoje i govornik i sagovornik, sa svojim mentalnim (psihičkim) modelima koji posreduju u prenošenju/primanju „sirovih” događaja, tako da slika

94 Inspirativnu (esejističku) analizu govornih činova u ideološkim iskazima daje I. Ivas (1988: 40‒62), gde govori o (a) izričitim usmeravajućim govornim činovima (što odgovara pojmu direktiva) i (b) onima manje očigledno usmeravajućim, „ali zato ne i manje djelotvornimˮ (Ivas 1988: 40). Prvima bi pripadali pozivanje, zapovedanje i postavljanje pitanja, a drugima izricanje vrednosti, imenovanje i pričanje.

95 Isp. detaljnije u Fairclough (1989).

92

Strahinja Stepanov

(reprezentacija) ne nastaje poput odraza u ogledalu, nego pre kao odraz u „zakriv-ljenom” ogledalu: ona je posledica tačke gledišta. Realnost je, tako, sopstvena (mentalna) konstrukcija (neke, ako uopšte postoji, objektivne) realnosti, i to je ono što mi (kao govornici) drugima (i sebi) (re)prezentujemo. Sadržaj se, reći će Fowler (1977: 71), „može iskusiti jedino kao reprezentovani sadržaj, a (svako) predočavanje je kontrolisano jezičkim tehnikama”, i to dvostruko: (a) time što je medijum (u ovom slučaju jezik) inherentno limitiran (npr. ograničen broj proce-sa, uloga i semantičkih obeležja kojima disponuje), i (b) zbog toga što društvene institucije nameću određenu tačku gledišta (na ovom mestu se možemo prisetiti Althusserovog koncepta ideološkog državnog aparata). Fowler, otud, zaključuje:

jezik je moćan medijum kojem se predajemo – ne dozvoljava nam da kažemo bilo šta a da pritom ne izrazimo i stav prema tome o čemu govorimo. (...) reči i rečenice koje odaberemo rezoniraju u našim čitaocima/slušaocima i emituju mogućna značenja koja su samo delomice pod našom kontrolom. (1977: 76)

A ako su emitovana značenja samo delimično pod našim uticajem, čiji je „većinski udeo”? Robin Lakoff (1973) sugerira – govoreći o odnosu jezika i druš-tva – da je društvo, sa svim vrednostima i pretpostavkama koje su ukorenjene u njemu, reflektovano u jeziku. Ta je ideja naišla na odjek i među naučnicima drugih društvenih nauka, pa J. D’Acci (2011: 79) konstatuje kako bi valjalo govoriti o reprezentacijama kao „ljudskim konstruktima i društvenim predstavama”, jer su „one proizvod ljudskog mozga i ostalih ljudskih sistema percepcije”. Ali ne samo to, one jesu, nesumnjivo, posredovane, tj. „formiraju se u ljudskom umu i izraža-vaju ljudska tumačenja nekog spoljnog domena” (ibid.), no kako se „ne pojavljuju u izolovanom ljudskom umu, već nastaju, postoje i deluju u društvenom dome-nu (u grupama ljudskih umova i tela), u domenu određenih empirijskih, ljudskih društava” – one su društvene reprezentacije. U vezi s ovim i Halliday, takođe, na-glašava tzv. eksperijensivnu ili iskustvenu funkciju jezika [experiential function], koja govorniku omogućava konstruisanje teorijskog modela sopstvenog iskustva držeći u optimalnom stanju semiotičku stvarnost kojoj svakodnevno iskustvo daje okvir i koja se manifestuje u svakom trenutku diskursa (isp. Halliday 2003). Halli-day još dodaje da se iskustvo, budući da se sastoji od protoka događaja, mora razbiti, odnosno raščlaniti pomoću jezika na određene delove [quanta of change] – a to se (formalno) čini upravo klauzama, te se tako „svaki kvantum promene modeluje kao figura” tipa: događanja, činjenja, osećanja, govorenja, postojanja ili posedovanja (isp. Halliday & Matthissen 2004: 170).

3.1.3. Van Leeuwenov pristup, čije ću smernice u ovom poglavlju u značaj-noj meri pratiti, počiva na proširenju prvobitne Bernsteinove ideje o rekontekstua-lizaciji, prema kojoj se znanje izmešta iz konteksta gde je nastalo u drugi kontekst, i tako rekontekstualizovano reprodukuje i širi, uz nužne „značenjske pomake (...) nastale usled selektivnog prilagođavanja, pomeranja, refokusiranja i povezivanja

93


s drugim diskursima” (Bernstein 1990, nav. prema Van Leeuwen 2008: vii). Na-ravno, po Van Leeuwenu, svi su diskursi nastali kao „rekontekstualizacija druš-tvene prakse”,96 a pošto su zavisni od semiotičkog koda (u našem slučaju jezika), taj kod omogućava govornicima da neke elemente i aspekte posebno naglase ili pak potpuno neutrališu, više ili manje zatome ili marginalizuju.

Uvažavajući prethodno rečeno, smatrao sam da je teorijski najprikladniji model analize sadržaja asertiva onaj koji se nalazi kod M.A.K. Hallidaya u njego-vom sistemskofunkcionalnom i kod De Beaugrandea u tzv. leksičko-gramatičkom pristupu, jer poimaju jezik ne samo kao instrument u verbalnom ophođenju među članovima nekog kolektiva nego i kao tvoračko sredstvo, kojim se, znači, i kon-struiše ljudsko iskustvo, pružajući tako korisnu heurističku aparaturu i za tumačenje aktera i njihovih uloga/identiteta u ekspliciranim procesima, što je u saglasju i s Van Leeuwenovim modelom predstavljanja aktera. Analizom primera na ovaj način može se indicirati strateška upotreba asertiva, tj. može se ukazati na jedno od obe-ležja političkog teksta i političkog diskursa kao specifičnog polja upotrebe jezika.

U prvom redu, neophodno je naglasiti Hallidayevu ideacionu funkciju jezi-ka, a u okviru nje, već pomenutu, eksperijensivnu (iskustvenu) funkciju, kojom govornik sopstveno iskustvo, kako spoljašnjeg tako i unutrašnjeg sveta, jezički/komunikativno otelovljuje i saopštava drugome. Eksperijensivni aspekt (ili funk-cija) jezičke upotrebe služi da predoči sadržaj sagovorniku, no jednom kada se go-vornik odlučio za određenu jezičku sekvencu, za određena jezička sredstva, tada je istodobno (pred)odredio i kakve će se strukturne veze javiti među pojmovima, kakvu će im ulogu u iskazu nameniti. To čini tzv. sistem tranzitivnosti/transaktiv-nosti (u halidejevskom određenju ovoga pojma). Vsevolodova (2000: 121) govori o razumevanju tipske situacije,97 jer ma koliko „izvanjezička situacija bila jedin-stvena (...), u našoj jezičkoj svesti ona se odslikava kao tipiziran događaj”. Ova autorka vidi jezik kao spremište određenih formula, čije komponente strukturiraju slike. Naravno, određeni iskaz/rečenica može strukturirati neku sliku tako da se izosemska i izomorfna konstrukcija podudaraju, ali to nije uvek nužno i slučaj.

3.1.4. Da se vratim opet na Hallidayevu teoriju metafunkcija i njegovo vi-đenje uloge jezika: ako ideologija, i/ili politička propaganda, podrazumeva siste-matski organizovano predstavljanje stvarnosti, i ako se ona predočava kao jedino

96 Nesporno je da Van Leeuwenovo poimanje rekontekstualizacije proizilazi iz Bernsteinovog (is-toimenog) koncepta, ali suštinski počiva na ideji Malinowskog, koji tvrdi da se „čak i najaps-traktniji i teorijski najzahtevniji aspekti ljudskog mišljenja izvode iz aktivnog iskustva onih as-pekata stvarnosti kojima reči pripadaju. Tako i hemičar ili fizičar razumeju svoje najapstraktnije koncepte, na koncu, na osnovu upoznatosti s hemijskim i fizičkim procesima u laboratoriji. (...) nema nauke čije konceptualno, dakle verbalno, ruho nije izvedeno iz praktičnog postupanja u datoj stvari.” (Malinowski 1935, nav. prema Van Leeuwen 2008: 5)

97 Tipska situacija [типовая ситуация] je denotat rečenice, objektiv(izir)an sadržaj apstrahovan od svih pratećih subjektivnih značenja i drugih osobenosti, a konkretan oblik aktuelizovane tipske situacije nije relevantan za odnos spram sadržaja date situacije. (Vsevolodova 2000: 125)

94

Strahinja Stepanov

istinita, i ako takvo, jedino istinito, predočavanje i opis stvarnosti zahteva upo-trebu jezika (da to bude iskazano kroz jezik), onda i (kompleksna) relacija izme-đu jezika / asertiva – političkog govora – politike/ideologije – i (sa)govornika biva sada nešto više osvešćena. Jezik kao sredstvo eksternalizacije svesti, odno-sno kao sredstvo eksternalizacije političke platforme (ideologije, vizije, stavova, mišljenja, vrednosti), postaje oruđe istinosne ideacije (izraz upotrebljen kako ga Halliday koristi). Tako se (politički) govornik pojavljuje kao neko ko zaista pose-duje ideacioni (diskursni) kapital, da putem aproprijacije i upotrebe/zloupotrebe (manipulacije) simboličkog sistema (jezika) predstavi ili zamagli, izmeni, ukine, konstruiše granice iskustva. Stoga, ako se odbaci ideja neutralnog jezika, koji bi bio samo čisti instrument opštenja u ljudskoj zajednici, i prihvati da jezik uvek sadrži i poziciju onog ko govori, ili onog ko je nametnuo određen način govora o nekoj temi, drugim rečima, da jezik i uslovljava i biva uslovljen kako se o nečemu govori (a i misli), onda je ideacioni/kulturni kapital nad simboličkim sistemom i zapravo sasvim očekivana pojava, a zadatak istraživača (posebno ako je kritičkog usmerenja) da otkrije mehanizme i pojavne oblike takve vrste kapitala, te da – kad god oni imaju negativan uticaj (a to je upravo najčešće slučaj) – učine sve ne bi li demaskirali takvu manipulativnu upotrebu jezika.

Zato ne čudi što je ovakav (komunikativno-)funkcionalni pristup korišćen i u jednoj od metoda u okviru kritičke analize diskursa (KAD). On, naime, kores-pondira s jednim aspektom diskursno-istorijskog prosedea KAD, gde se razliku-ju tri komponente analize: (a) analiza sadržaja, (b) analiza diskursne strategije, i (c) analiza jezičkih sredstava i oblika realizacije (premda su oni međusobno, u diskursu, isprepleteni), koje predstavljaju analitička čvorišta na osnovu kojih se može doneti zaključak o prirodi teksta. Jednoj od diskursnih strategija, koje navo-de Reisigl i R. Wodak, odgovara ispitivanje predikacija u tekstu:

Predikacija je osnovni proces i rezultat, kojim se, pomoću jezika, – osobama, životinjama, objektima, događajima i radnjama, i društvenim fenomenima – pripisuju kvaliteti. Predikacijom – osobe, životinje, objekti, događaji, radnje i društveni fenomeni – specifikuju se i karakterizuju na osnovu kvaliteta, kvan-titeta, prostora, vremena itd. Predikacije su, lingvistički posmatrano, manje-više evaluativne (deprecijativne ili aprecijativne), eksplicitne ili implicitne, i (...) jasne ili nejasne (višesmislene). (Reisigl & Wodak 2001: 54)

U leksičko-gramatičkoj teoriji procesa (De Beaugrande 2004: III.B, slično kao kod Hallidaya 1985: 101‒157) razlikuju se: (a) stanja [state], (b) događaji [event], i (c) aktivnosti [action]. Klasifikacija je zasnovana na značenju glagola i ulozi učesnika [participant] u denotiranoj situaciji.98 Primerice, stanja prikazuju 98 Iako se u značajnijoj meri oslanja na Hallidayevu ([1985]2004) i De Beaugrandeovu (2004)

podelu, modifikovanu prema ekscerpiranim primerima, treba reći da su načelno konsultovane i druge semantičke klasifikacije glagola: kod Zolotove, Vsevolodove, Mrazović, Stevanovića, Levinove itd., a neke od, u njima, izloženih ideja i uzete u obzir.

95


formu/izgled/poziciju učesnika u nekoj situaciji/u određenim okolnostima, dok događaji denotiraju promenu u nekom od učesnika situacije ili pak (automatsku) promenu (samih) okolnosti. Po tome su događajima slične aktivnosti, uz jednu bitnu razliku: u aktivnostima je događaj posledica delovanja agensa [agent] (De Beaugrande 2004: III.B). Ova tri osnovna procesa ukazuju, kako ističe De Bea-ugrande (2004), na tipičan sistem participanata. Tako, recimo, stanja na poziciji učesnika imaju ili medijum [medium] ili okolnost [circumstance], a događaji – silu/prouzrokovača [cause] ili uključen (obuhvaćen) objekt [affected]. Aktivnosti, naravno, na poziciji glavnog participanta imaju vršioca radnje koji, namerno ili nenamerno, dela tako da data radnja može uticati na drugog (obuhvaćenog) uče-snika [affected]. U svojoj analizi, dalje, izdvajam četiri velike značenjske klase,99 svestan neophodnih uopštavanja (pa i neuvažavanja značenjske fazičnosti koju (prirodni) jezik i kontekstualizacija/konkretizacija indukuju). To znači da propo-zicije koje formiraju jezgro asertiva čine: (a) spoljašnji, egzocentrični procesi, koji se tiču izmena u (perceptabilnoj) okolini i koji su vidljivi spolja, i (b) unu-trašnji, endocentrični procesi, koji, nasuprot prvima, nisu eksternog karaktera i predstavljaju medijalne, interiorne radnje (u nekom subjektu, tj. nosiocu stanja ili fizičkih/fizioloških/emocionalnih izmena), (c) relacioni procesi, koji postavljaju pseudoagensa/egzistenta u određene relacije i okolnosti, te (d) komunikativno-ekspresivni procesi, kojima se denotiraju različite aktivnosti vezane za sporazu-mevanje i iskazivanje vlastitih emocija ili psihičkih stanja.100 Svakako da, kako je napomenuto, i ova klasifikacija pretpostavlja nužne apstrakcije i idealizacije tipskih situacija, te se konkretna (aktuelizovana) denotirana situacija101 u aserti-vima ne mora (i ne može) uvek tako jasno i lako razgraničiti u odnosu na druge (pogotovo kad se tome doda metaforična i druga semantički modifikovana upo-

99 Naravno, kao i (brojne) druge semantičke klasifikacije i ova poseduje „inherentni nedostatak”, koji se ogleda u tome da katkad određeni glagol može pripadati dvema skupinama, ma koliko pokušavali uvažiti principe klasifikovanja. Tematsko razvrstavanje ekscepriranih glagola iz korpusa izvršili smo slično leksikološkom (leksikografskom) modelu semantičkih (mikro)polja uvodeći dodatne kriterije.

100 Vsevolodova (2000), govoreći o semantičkim razredima glagola, razlikuje dve velike grupe: (a) diktalne (punoznačne) i (b) formativne (nepunoznačne). Formativni se razvrstavaju u četiri podgrupe: (1) vezivni, (2) glagolsko-modifikativni (modalni, fazni i autorizacioni), (3) relacioni, i (4) eksplikatorni. Za nas mnogo bitniji – punoznačni glagoli – dele se u šest podgrupa: (1) akcionalni, (2) egzistencijalni, (3) statalni, (4) relacioni, (5) karakterizacioni i (6) autorizacioni.

101 Nije, dakle, samo značenje gl. lekseme izvor klasifikacionih nedoumica, nego se sve dodatno usložnjava s povećanjem kompleksnosti situacije – npr. kauzirane situacije su mnogoznačnije od prostih, nekauziranih: da li je neka radnja svesno/voljno uzrokovana ili ne, da li je, ako je svesno uzrokovana, taj uzrok spoljašnjeg tipa ili ne, ako je spoljašnjeg, da li je u pitanju lice-kauzator ili predmet itd.

Drugo, i pojedinačne semantičke realizacije jedne lekseme mogu dodeljivati različite denotativne uloge svojim akterima, što otežava klasifikaciju, ili, bolje reći, omogućava svrstavanja jedne lekseme u dve ili više značenjskih skupina.

96

Strahinja Stepanov

treba pojedinačnih leksemskih realizacija), ali ovakva podela predstavlja okvir, semantičku rešetku u koju će se, prvo, vrsno raspoređivati ekscerpirani primeri, a zatim podvrsnom specifikacijom dodatno razlikovati.

3.1.5. Spoljašnji procesi. Centralnu grupu u okviru spoljašnjih (egzocen-tričnih) procesa čine (a) dispozitivni procesi za koje se može kao prototip uzeti gl. ‘raditi/činiti da’, a čiji subjekatski konstituent ima semantičku ulogu vršioca [disposer], dok, ukoliko se javlja, drugi aktant ima ulogu obuhvaćenog objekta [disposed], s tim da se različiti stepeni pacijativnosti drugog aktera mogu uočiti. U okviru ove grupe razlikujem tri podgrupe procesa: (ai) one koji samo imenuju uopštenu radnju (tzv. opštedispozitivni), (aii) one koje specifikuju radnje čijim se delovanje nešto menja ili nastaje (tzv. produktivno-transformativni procesi) i čiji je prototipični glagol ‘praviti/stvarati nešto’, a aktanti – producent kao subjekt i produkt/rezultativ kao objekat, i (aiii) one koji su prema ovim prethodnim opozitno postavljeni (tzv. destruktivni procesi). Drugu grupu u okviru spoljašnjih procesa čine (b) distributivni, treću – (c) socijativno-interpersonalni i, na kraju, četvrtu – (d) kurzivni (enaktivni) procesi (s prototipom gl. tipa ‘ići/kretati se’).

Relevantnim se pokazuje ne samo gramatički aspekt nego upravo na nivou rekontekstualizacije društvene prakse i aspekt tranzitivnosti/transaktivnosti nekog procesa, jer ta sposobnost podrazumeva određenu moć, takvu da se izmeni nešto u svetu ili da se utiče na drugog aktera (tada se govori o interaktivnim procesima) ili na objekat (instrumentalni procesi). Imajući u vidu prethodno rečeno, jasno je kako neki procesi mogu biti transaktivni a drugi netransaktivni, od kojih ovi prvi podrazumevaju (minimalno) dva aktanta/argumenta – vršioca radnje, onog koji nešto čini i objekat/cilj (na koji se proteže data radnja) (isp. Halliday 1985: 102‒105). Suština, međutim, ove razlike, u sistemskofunkcionalnom ključu, ne leži u prostoj gramatičkoj činjenici da neki glagol ima ili nema gramatičku dopu-nu, nego u ideji da se tako mogu razlučiti akcije koje imaju uticaj/efekat na druge ili akcije koje rezultiraju nekom modifikacijom ili pak kreacijom objekta od onih koje ne proizvode takve posledice.

a. Dispozitivni procesi: (ai) opštedispozitivni, (aii) produktivno-transfor-mativni i (aiii) destruktivni

U okviru tzv. dispozitivnih procesa, prema značenju odnosnog procesa, razlikuju se, kako je rečeno, tri podgrupe: opštedispozitivni, produktivno-tran-sformativni i destruktivni procesi. Procesi (ai) opštedispozitivne naravi deno-tiraju situaciju u kojoj je fokusirana radnja kao takva, tj. opisuje se situacija u kojoj subjekat vrši načelno neku radnju, bez bližeg određenja o karakteru i tipu situacije koju data radnja podrazumeva. Dakle, oni su u tom pogledu nespecifi-kovani. Glagolsko značenje je generalizovano, jer ukazuje samo na proces (/iz/

97


vršiti, obavljati/obaviti, /u/činiti, preuzeti/preuzimati, raditi i sl.), bez imenovanja konkretne radnje, pa se zbog takvog generičkog (hiperonimskog) sadržaja, gla-goli ove skupine i upotrebljavaju (kao desemantizovani/formativni konstituenti) u dekomponovanim i perifrastičnim konstrukcijama (naravno, tada upotpunjeni dopunskoleksičkim konstituentima):

(...) mi (...) činimo uvek novi napor menjajući zemlju. (BT 2012a) Poštovani prijatelji, dragi građani Srbije, građani, jer vi ste ovo ostvarili. (BT 2012a) Tako treba da razumete ovo što smo svi zajedno ostvarili. (BT 2012a) Svi su se hvalili tim poslom, mi ga završavamo. (BT 2012a) (...) ali smo izvršili naše obećanje. (BT 2012b) (...) vršimo intervenciju samo na zemlji (...). (BT 2012b) Učinili smo mnogo prethodnih godina, posebno pojedine lokalne sa-mouprave. (BT 2012b) (...) otvorili smo proizvodnju Falke u Leskovcu. (BT 2012b) (...) [mi iz DS-a] smo obavljali važne društvene uloge pregovarajući sa stranim predstavnicima, predsednicima kompanija, država, vlada (...). (BT 2012b) Zato što smo mi svoj deo posla obavili. (TN 2012a) Preuzimali smo svaki put odgovornost u svoje ruke. (ČJ 2012) Ljudi (...) rade svoj posao u svojim preduzećima, malim preduzećima (...). (BT 2012c)

Budući da se ovim glagolima ne precizira aktivnost, nego samo konstatuje (iz)vršenje neke radnje (bilo referencijalno bilo nereferencijalno), opštedispozi-tivni gl. se koriste ili onda kada je iz konteksta poznata poduzeta aktivnost, pa se i, zahvaljujući tome, objekat elidira (što im onda obezbeđuje svojevrstan anaforički status), ili onda kada govornik ne želi da precizira ili nema potrebe da tačnije utvrdi prirodu procesa, i odnosne aktere i okolnosti. Kao objekat uz ove glagole obično se javlja imenica opšteg značenja posao, kakva druga apstraktna imenica (u slučaju deadjektivnih ili deverbativnih konstituišu se perifrastični/dekompono-vani izrazi, npr. preuzeli smo odgovornost) ili imenica koja označava nečiji status (npr. uloga/mesto).

Sintaksički se ova grupa realizuje, po pravilu, u aktivnim rečeničnim kon-strukcijama s govornikom ili govorniku bliskoj ličnosti/političkoj organizaciji kao agensom (odnos je 12:Ø u korist aktivnih konstrukcija). U ekscerpiranim se primerima u agentivnoj funkciji realizuju sledeći akteri: mi/politička partija ili mi/partija u vlasti, ali i Srbija, kao agens, koja opet postaje izvor interpretativne neodređenosti (jer se ne zna u kom je značenju/opsegu upotrebljena data reč, da li metonimijski102 ili ne, ko je pravi agens iza zvučnog imena), takođe na poziciji vršioca javljaju se i generički i nereferencijalno upotrebljeni singularni i pluralni

102 Pogotovo ako je upotrebljena metonimijski, ne zna se u kojem metonimijskom modelu; a može biti i reč o tome da se vl. imenica Srbija upotrebljava i u jednom, uslovno rečeno, nadnaravnom, iracionalnom značenju, kao u onoj Davičovoj pesmi Srbija s čuvenim stihovima: Oj, Srbijo među pesmama među šljivama / Oj, Srbijo među ljudima na njivama / Oj, Srbijo među pesmama, među stadima / Oj, Srbijo, pesmo među narodima.....Isto to imamo i u slučaju (propagandno /zlo/upotrebljavane i patetizovane) sintagme majka Rusija: prostor + ljudi + istorija.

98

Strahinja Stepanov

oblik im. čovek, što u tim primerima iskaz izvodi u potpunosti iz pojedinačne si-tuacije i čini ga uopštavajućim sudom. U pogledu transaktivnosti, ova grupa retko otvara mesto drugom učesniku (argumentu), tačnije gl. koji denotiraju opštedispo-zitivne procese, budući nespecifikovani, traže svoje leksičko upotpunjenje, te se taj konstituent javlja u površinskoj realizaciji, ali time izostaje eksplikacija očeki-vanog drugog aktera (što čini ovaj podtip u okviru dipozitivnih procesa podesnim za generalizaciju).

Drugi podtip (aii) u okviru ovih procesa jesu produktivni procesi, koji imaju u svojoj značenjskoj okosnici prototipični glagol ‘praviti’ „u osnovnom značenju ‘proizvoditi neku stvar’” (De Beaugrande 2004). Njima pridružujem i tzv. modi-fikativne procese čiji se objekat radnje na neki način menja, ali tako da date mo-difikacije ne utiču na supstancijalnost samog objekta (nego na njegove sporedne osobine).

Gradio sam ovaj tim — neke od njih sam pozivao u politiku, (...) sa nekima sam u bliskim ljudskim odnosima, ali uvek imam i tešku reč za njih kad po-greše. (BT 2012a) Mi stvaramo [=gradimo] puteve i mostove (...). (BT 2012a) Tako smo iz meseca u mesec gradili most i put, energetska postrojenja (...). (BT 2012a) Produžili smo rok zbog toga što nas je napala ova pošast krize, ali smo izvršili naše obećanje. (BT 2012b) Za samo nekoliko dana počinje proizvodnja tog novog-starog fiće, kako sam ga u Ženevi nazvao sa mojim prijateljem Ser-đom Markioneom. (BT 2012b) Ja sam imao prilike da (...) promenim neku br-zinu u tom novom automobilu... Komplikovanu strukturu proizvodi naš radnik, tu strukturu i te delove koji će biti ugrađivani u naš novi tehnološki proizvod. (BT 2012b) (...) podigli smo u Srbiji tri ogromna mosta kojima se čitava Evropa diči (...). (BT 2012b) Mi menjamo prostor u kojem živimo, poboljšavamo ljude kreirajući nove mogućnosti, praveći za njih šansu. (BT 2012b) Jura proizvodi i u Rači, ovde kod Kragujevca, i u Nišu, i u Leskovcu. Gore u Subotici — Sva-rovski. (BT 2012b) Takvu državu stvaram ispunjavajući uslove koje postavlja Evropska unija (TN 2012a) Budućnost se (...) ona se stvara. (ČJ 2012a) Pre 200 godina naš narod je počeo da stvara svoju državu, 15 godina posle Velike francuske revolucije. (ČJ 2012) Pravio je lutku. (TN 2012b) Mene su slikali s mojim prijateljem Veljom i sa Bogoljubom Karićem (...). (TN 2012b) Ja te slikam s Đilasom, Šaperom, Dulićem, Petrovićem i ostalima. (TN 2012b)

Nešto veći broj ekscerpiranih primera ovog tipa u odnosu na prethodnu gru-pu ukazuje da se neodređenost/nejasnost, kao jedno od obeležja političkog diskur-sa (u literaturi često navođeno) mora uzeti s rezervom, tj. da se mora posmatrati s obzirom na žanr i momenat (situaciju) javljanja. Očito da se u nekim situacijama preferira specifikovanost i detaljiziranost, egzemplarizacija, a u drugim nespeci-fikovanost, deegzemplarizacija i uopštenost. Najčešće, kako je ova grupa procesa po pravilu tranzitivna, entitet (rezultativ/modifikativ), koji je neposredno obuhva-ćen radnjom i koji nastaje/menja se u ovom procesu predstavlja konkretnu (mate-

99


rijalnu) stvar: put, most, kanal... Dati entitet može biti i apstraktne prirode, kada se ističe kompleksnost finalnog proizvoda, npr. proizvodnja struktura (ovakvi pri-meri svedoče o konvergiranju prethodne i ove značenjske podgrupe) i sl., ili eko-loško-situativnog karaktera, poput menjanje prostora itd., a u tom lancu počevši od izrazito inanimatnih objekata može se, na kraju, naći i entitet s obeležjem [živo +]: tim. Upečatljivije nam o „animizaciji objekta” uz glagole transformativno-produktivnih procesa govore poslednja dva primera, u kojima se akcenat pomera sa same radnje (slikanja), tačnije ona se kontekstualizuje pošto većina semskih obeležja biva potisnuta, čime se ostvaruje značenje iz domena vizuelne percep-cije (=ta osoba je viđena s nekim), koje je opet samo glagolski „posrednik” u aktuelizaciji deprecijativne kvalifikacije indukovane socijativnim konstituentom i toposom argumentacije „s kim si, takav si” (ako je neko viđen u društvu osoba sumnjivog ili provereno kriminalnog karaktera, onda, mora biti, da je i on takav).

Kvantitativnom analizom građe, uočava se da i u ovoj grupi dominiraju ak-tivne nasuprot pasivnim konstrukcijama (16:1), dok se u poziciji vršioca radnje nalaze sledeći akteri: govornik (ja), mi/politička stranka kojoj govornik pripada, politički protivnik (on/oni), kao i, pošto je reč o procesu produkcije, određeni industrijski subjekti. To znači da se u polje političkog uvode akteri privrednog ži-vota, te bi se čak moglo govoriti i o hibridizaciji (političko-ekonomskoj) diskursa.

Destruktivni se procesi (aiii), u opoziciji prema produktivno-modifikativnim (ali i prvopomenutim), posmatraju kao negativan deo para, tj. izdvajaju se u zaseban značenjski podtip, a jedini razlog zbog čega se u ovoj klasifikaciji se oni posebno promatraju jeste što se sagledavanjem njihovog funkcionisanja u korpusu, uprkos relativno niskoj frekeventnosti, može dati bolji semantički i funkcionalni opis po-litičkog diskursa. U destruktivnim procesima, kao i u produktivno-modifikativnim, pojavljuje se objekat, budući da su u pitanju transaktivni procesi, ali, u ovom sluča-ju, dati objekat biva predmetom uništavanja, razaranja, deljenja i sl.

Ukidamo vize, ukidamo barijere, rušimo betonske blokove, gledamo mržnji u oči (...). (BT 2012a) (...) na tom evropskom putu došlo je dalje unutrašnje razbijanje Srbije. (VK 2012a) Ovaj je upropastio Srbiju. (TN 2012b)

Iako nemaju afirmativnu konotaciju, destruktivni procesi ne služe samo za difamaciju i negativnu reprezentaciju, jer upotrebljeni uz objekat koji takođe ima negativno konotirana svojstva, čitav iskaz dobija pozitivnu vrednost. Drugim re-čima, rezultat destruktivnog procesa nije nužno na nečiju štetu, nego može biti i u nečiju korist; tako je opozicija komodativnost : inkomodativnost u ovoj grupi signal da je agens bio angažovan, odnosno da se trudio u korist drugih, što je i slučaj u prvom primeru (ukidamo vize, ukidamo barijere, rušimo blokove). Tran-saktivni aspekt ove grupe procesa pokazuje da objekatski argument ima, očekiva-no, semantičku ulogu dezintegrativa ili eliminativa, ali da inherentna semantika određene leksemske jedinice determinira da li je dezintegracija, odnosno elimi-

100

Strahinja Stepanov

nacija datog entiteta nešto što, u krajnjem, donosi pozitivne ili negativne efekte (za zajednicu). Vidimo da od malog broja ekscerpiranih primera, prva tri imaju na poziciji subjekta ekskluzivno mi (partija govornika, koja je u vlasti) i taj ak-ter, eliminišući negativno vrednovane objekte (prepreke), čini nešto pozitivno. U drugom primeru govornik se, interesantno, odlučio za impersonalnu formu ne identifikujući glavnog krivca za takve postupke, iako bi to bilo očekivano, dok se u trećem primeru na poziciji subjekatskog argumenta, sada očekivano, nalazi politički oponent.

b. Alokativno-distributivni procesi

Ovi procesi denotiraju različite posesorsko-deposesorske (primopredajne) aktivnosti, usmerene na akterski trougao: (primarni) posesor – objekat (posesum) – recipijent, tj. one procese kojima određeni objekti prelaze iz jednog u neko drugo vlasništvo. Propozicija koju tvore glagoli promene posedovnog odnosa, tj. transfera posesije može se perspektivizovati na različite načine, npr. donativ-ni, kontributivni, akumulativni, providivni i drugi procesi razlikuju se na osnovu pojedinih parametara alokativno-distributivne situacije. Prema tipu donora/distri-butera ili recipijenta/akceptanta, načinu ostvarivanja alokativnog/distributivnog procesa i njegove normativne/društvene prihvatljivosti (npr. ukrasti/pokloniti), prema voljnosti prvog aktera (pokloniti/izgubiti), institucionalizovanosti procesa (konfiskovati, nacionalizovati) ili smeru date aktivnosti (prodati/kupiti), razlikuju se, među sobom, procesi u ovoj skupini, no kako je takva podvrsna determinacija, u ovom slučaju, od nevelikog značaja, pošto bi se zbog malog broja ekscerpiranih primera skupina činila previše isparcelisanom, neću se upuštati u takve potpode-le, nego ću primere komentarisati samo prema vršiocu radnje i drugim učesnicima u procesu:

Neko je ukrao salamu, neko kobasicu, neko jaje, odneo kući da pojede, nije prodao. (TN 2012a) Srbija je izgubila nekoliko stotina miliona evra (VK 2012a) Mi smo finansirali Evropsku uniju umesto Evropska unija da finansi-ra Srbiju. (VK 2012a) (...) mi smo investirali u njih. (VK 2012a) (...) počela je sadašnja vlast da se odriče Kosova i Metohije. (VK 2012a) Vojvodina je, zahvaljujući protivustavnom Statutu, počela da dobija elemente državnosti. (VK 2012a) (...) Srbija se zadužuje sve više i više. (VK 2012a) Mi ne nudimo ljudima ni po 70 dinara (...). Mi naspram toga ljudima možemo ponuditi [=nu-dimo] jasan plan i viziju u kojoj ima mesta za svakoga. (ČJ 2012a) Osamde-set hiljada glasova je naša lista dobila na selu 2008. godine (...). (ČJ 2012a)

Alokativno-distributivni procesi, prema prethodnom određenju, podrazu-mevaju kako aktivnosti kojima se pridobija/uzima u posed neki objekat, tako i konverzne aktivnosti kojima se imenuje (privremeni ili trajni) gubitak vlasništva, tj. (voljni ili nevoljni) gubitak poseda nad nekim predmetom. U primerima prete-

101


žu procesi koji se tiču finansijskih aspekata (finansirati, investirati) ali i različiti kompenzatorno-konverzivni procesi (ukrasti, prodati, dobiti).

Kako je rečeno, u osnovi je alokativno-distributivnih procesa trokomponenti argumentni model: Arg1ag/subj + Predalok/distr. + Arg2obj/posesum + Arg3benef/recip, no izdvaja se, u ovoj skupini, primer s gl. odricati se, koji, barem površinski, realizuje dvo-argumentsku strukturu: Arg1ag/subj + Predalok/distr. + Arg2obj/posesum. Imajući u vidu koja je nominalna jedinica na poziciji objekatskog argumenta (Kosovo i Metohija), postaje izlišnim imenovati recipijenta/benefaktora (iz šireg političkog konteksta je jasno), budući da se iskaz tako osmišljava da naglašava aktivno učešće agensa – kao krivca – u radnji koja se percipira kao izdajnička.

c. Socijativno-interpersonalni/konduktivni/ procesi

U egzocentrične procese ubrajam ne samo instrumentalne, poput prethod-nih, nego i interaktivne (u Hallidayevom smislu) radnje, u kojima se denotirana situacija tiče odnosa između pojedinaca ili između grupa (kao i, sledstveno, izme-đu pojedin/a/ca i grupe i sl.), tako da vršilac radnje svesno formira određen pristup sagovorniku, koji može biti različitog karaktera: rekoncilijativne, konfrontativne, manipulativne naravi i sl. Prema tome, asertivima ovog tipa procesa označava se situacija u kojoj se uspostavlja novi/drugačiji tip relacije između aktera (nastu-pa kvalitativno drugačiji odnos između dve strane) ili se pak postojeći održava. Uzevši u obzir stepen involviranosti drugog učesnika u datu akciju, on može za-posedati različite sintaksičke funkcije i imati različite semantičke uloge: od izra-zito socijativne (sarađivati s nekim, miriti se s nekim, pružati ruku pomirenja) do pacijativne (prevariti nekog, obmanuti nekog, slagati nekog i sl.). Na osnovu značenja, procese iz korpusa sam raščlanio na tri podgrupe: (ci) opšti socijativno-interpersonalni (partnersko-konfrontativni), (cii) protektivno-atentivni i (ciii) statu-snomodifikujući procesi.

U skupini (ci) opštih socijativno-interpersonalnih (tzv. partnersko-konfron-tativnih) procesa asertiv je iskorišćen radi predstavljanja novonastale situacije koja podrazumeva takvo delovanje agensa da se odnos sa drugim akterom pobolj-šava ili pogoršava, uz manje ili više voljno učešće drugog aktera, odnosno manje-više svesnu koordinaciju (zajedničke) aktivnosti.

(...) pružamo ruke pomirenja, sarađujemo sa svima! (BT 2012a) Mirimo se sa svima, razmičemo prostor ispred nas (...)! (BT 2012a) Ovo je tim ljudi sa kojima sam godinama, delim i dobro i zlo. (BT 2012a) Mi sa kriminalcima ne sarađujemo (...). (BT 2012a) (...) znam da vas je prevario, znam da vas je obmanuo, znam da vas je uplašio, ali dočekala je Srpska napredna stranka svoj trenutak da ostane upamćena u istoriji Srbije (...). (TN 2012a) Bili smo sa naro-dom i delili smo sudbinu sa njim. (VK 2012a) ) Ne izlazimo na ove izbore bez programa. Ne izlazimo na izbore s krupnim obećanjima. (VK 2012a) (...) pre 8 godina podelio nas je na svoju i drugu Srbiju. (TN 2012b) [politička stranka] je

102

Strahinja Stepanov

uživala veliko poverenje naroda i onda se to nekako istopilo (...). (TN 2012b) Istina može pomoći onima koji danas očigledno greše. Mogu da izokrenu svaku moju reč. (TN 2012b) (ČJ 2012a) Nikad nismo imali podršku (...). (ČJ 2012a)

Iz primera je jasno da se stepen uključenosti drugog aktera u proces vidno razlikuje: dok je u tipičnim socijativnim radnjama (kakve su iskazane pomoću npr. miriti se, sarađivati) i drugi akter i formalno u padežu instrumentala i ima funkciju koagensa, te stoga i izrazit stepen voljnosti u delanju, dotle je u manipu-lativnim procesima (prevariti, obmanuti...) drugi akter apsolutno ili gotovo apso-lutno nesvestan (pravog) delanja agensa, te zaposeda ulogu pacijensa. Naravno, u dekomponovanim i perifrastičnim strukturama može se i drugačije perspektivizo-vati ovaj odnos, kao u primeru pružiti ruku pomirenja, gde bi adresat, površinski doduše izostavljen, bio realizovan kao dativni argument, pa se stoga može govo-riti o skali agentivnosti/pacijativnosti, odnosno uključenosti/isključenosti drugog aktera u dati proces (od agentivnog, koagentivnog, adresatnog do pacijativnog, što odgovara smanjenju odgovornosti i voljnosti ovog drugog člana u zajedničkom/„zajedničkom” činjenju).

U svojim govorima političari često koriste glagole konfliktnog značenja, čime se političko polje i politička delatnost ne predstavlja kao razmena argume-nata i suprotstavljanje mišljenja i stavova, nego kao fizička konfrontacija ili pak kao ratno delovanje. Tu imam na umu i Paiviove reči da je mehanizam „metafore poput pomračenja Sunca: ona skriva objekat proučavanja i istovremeno otkriva neke od njegovih najznatnijih i interesantnijih obeležja, ako se gleda kroz pravi teleskop” (Paivio 1979, nav. prema Mio 1997: 113). Ovo bi moglo biti na tragu Lippmannovog razumevanja politike kao „suviše kompleksne i apstraktne” aktiv-nosti da bi se tek tako mogla shvatiti, te ju je neophodno predstaviti i oposredovati prostijim i konkretnijim modelima (prema Mio 1997: 114), ali je izvesnije da je reč o pojačanoj predizbornoj retorici.

U okviru ove klase mogu se razlikovati transaktivni i netransaktivni soci-jativno-interpersonalni procesi, dakle, oni u kojima se ne pojavljuje akter na koji prelazi radnja, odnosno koji učestvuje u radnji, i oni u kojima takav akter parti-cipira.

(...) zato što nas je napala ova pošast krize. (BT 2012b) Zbog Rasima Ljajića, mog druga sa kojim godinama bijemo borbe i bitke za bolju Srbiju na svakoj tački ove zemlje. (BT 2012b) Borim se ljudi, borim se, godinama, ne samo ja, već i vi, svako od vas! (BT 2012a) (...) pobedili smo, zato što smo verovali da se Kosovo brani na naš način, i branimo ga i ne odustajemo. (BT 2012a) Ja se ne borim za to da budem manje lošiji od njih već za to da mi budemo najbo-lji. (ID 2012a) (...) [klika] koja me napada ovih dana. (TN 2012a) Mi nismo ratovali ni protiv koga, mi nismo išli da srušimo vlast, mi smo išli na to da sa vama pobedimo i osvojimo vlast. (TN 2012a) Znao sam ja da ‘diram’ zmije u proleće. (TN 2012a) Pobedili ste sa mnogo većom razlikom. (TN 2012b) Mi

103


kriminalce hapsimo i stavljamo u zatvor! (BT 2012b) Boris Tadić i ja borimo se protiv Borisa Tadića. (TN 2012b) (...) Preokret se ne bori za vlast (...). (ČJ 2012a) (...) i borili se za zemlju koja će biti onakva kakvi su najbolji u njoj. (ČJ 2012a) (...) horde [su] harale Sandžakom (...). (ČJ 2012a) Nemam ništa protiv politike drugih stranaka (...). (ČJ 2012a)

Netransaktivno upotrebljenim glagolima govornik denotira procese tako da sebe opisuje kao spremnog na izazov ili predstojeću borbu, a kada formalno pre-lazan glagol (npr. pobediti) biva upotrebljen, često ima ulogu da naglasi (novo)nastalo stanje (kao u datom primeru gde je reč o gotovoj sadašnjosti, dakle o rezultatu aktivnosti agensa koja je dovela do određenog stanja). Transaktivno upo-trebljeni konfliktni glagoli najčešće uspostavljaju odnos između dva aktera, tako što jedan (obično vršilac radnje) sprovodi određenu aktivnost nad drugim akterom ili usmerava delovanje protiv drugog aktera.

U propozicionalnom jezgru procesa iz skupine (cii) protektivno-atentivnih radnji nalaze se glagoli koji denotiraju situaciju gde subjekat dela tako da čuva, štiti i ne dozvoljava da se drugom akteru (ili njemu samom) naruši integritet ili nanese neka povreda, odnosno šteta. Pored drugog aktera – prema kome je is-poljen pokroviteljski i zaštitnički stav – u ovim se asertivima na poziciji dru-gog argumenta mogu naći i imenice s apstraktnom semantikom, koje denotiraju kakvu vrednost dostojnu pažnje, poštovanja i čuvanja. Tada premodifikatori ili postmodifikatori daju podatak o nosiocima tog kvaliteta. Ukoliko govornik želi da eksplicira od čega preti opasnost, odnosno ko ugrožava i čime biva ugrožen inte-gritet drugog aktera, to se može postići pomoću dodatne klauze (subpropozicije) ili odredbe (u glavnoj klauzi).

Pokazali smo da možemo brinuti o našem narodu, ne samo u Srbiji, nego i u Bosni, u Sloveniji, u Hrvatskoj, u Albaniji, Rumuniji, Mađarskoj, u Crnoj Gori – u svakoj zemlji gde je naš narod! Da možemo brinuti o našem Koso-vu, ali ne tako što ćemo voditi rat ugrožavajući Albance već tako što ćemo čvrsto, nepokolebljivo stajati na našem stanovištu. (BT 2012a) Srbija koja brine o svim svojim ljudima, o svakoj svojoj duši, koja brine o svakom svom građaninu nezavisno od verske i nacionalne pripadnosti! Srbija koja brine o ljudima iz kulture. (BT 2012a) Očuvali smo tu tradiciju, ali smo stvorili mogućnost za novu, bolju budućnost, za bolji život, proizvodeći automobile u Kragujevcu, u Šumadiji, u Srbiji. (BT 2012b) Sačuvao sam ovu Partiju za-jedno sa svima vama onda kada je pala (...). (ID 2012a) Ja branim vaše pravo na slobodu, na demokratiju (...). (TN 2012b)

Da ova skupina otvara prostor različitim nominalnim izrazima na poziciji drugog aktera, pokazuju i brojni primeri. Svakako da primarni razlog leži u samoj inherentnoj semantici ove skupine glagola, jer je briga, staranje i (o)čuvanje neči-jeg integriteta visoko na vrednosnoj lestvici karakteristika koje bi političar treba-

104

Strahinja Stepanov

lo da poseduje. Tako pored brižnosti usmerene ka ljudima, odnosno građanima i narodu, ona vrlo često referira i na naše Kosovo, dušu, tradiciju, pa čak i Partiju.

Statusnomodifikujuće aktivnosti (ciii) čine treću skupinu procesa, i oni po-drazumevaju izmenu statusa neke društvene vrednosti koju akter poseduje, inici-ranu ili interno (samim akterom) ili eksterno (od strane drugog aktera). Društvena vrednost – zvanje, pozicija, uloga – može se na lestvici socijalnostatusnih vredno-sti supstituisati višom (promocija) ili nižom (democija), ili se čak potpuno ukinuti. Utoliko statusnotransformativni procesi imaju bitne sličnosti s produktivno-mo-difikativnim, kao i destruktivnim procesima, ali je ovde reč isključivo o promeni statusa aktera, sa semantičkim obeležjem [živo+] ili [inst+]. Otuda su u posebnu grupu izdvojeni procesi s ovim značenjem.

(...) neke od njih [političare] sam školovao. (BT 2012a) (…) mi poboljšava-mo ljude (…). (BT 2012b) Ja sam školu završio u Žitorađi i Nišu. (ID 2012a) Otpustili ste 600 sudija, 200 tužilaca. (TN 2012a) Danas igramo novu poli-tičku ulogu. (ČJ 2012a) U Africi su poskidali one što su 13 godina na vlasti i to na mnogo grub način (...). (TN 2012b)

Iznenađuje nizak broj primera ove grupe procesa, jer se u kampanji očekuje da političari govore ili o zaposlenosti, odnosno zapošljavanju i obratno (druga strana) o nezaposlenosti i otpuštanju. Razlozi za ovakvu relativno nisku frekven-ciju mogu se naći u tome što se ovi procesi ne upotrebljavaju toliko u asertivima koliko (mnogo više) u komisivnim iskazima (obećanja o budućim zaposlenjima). U korpusu sam naišao i na sledeća dva modalizovana iskaza: (...) ne možemo da zaposlimo nikog u ovoj izbornoj kampanji (...). // Možemo da zaposlimo Sr-biju (...), oba, dakle, s leksemom zaposliti (/ne/ možemo da zaposlimo), kojima se samo ističe govornikova sposobnost/mogućnost da realizuje određeni plan. A opozitni je primer (otpustiti) registrovan samo jedanput u analiziranom korpusu. Takva strategija minimalne eksploatacije opozitnih glagola (otpustiti i sličnih) su-geriše i izmeštanje tematike govora iz tog sem. polja u neka druga.

d. Kurzivni (enaktivni) procesi

Kurzivni procesi, napomenuto je, sadrže arhisemsku komponentu ‘kreta-nja’, a pored aktera, vrlo često se javlja i cirkumstancijalni determinator. No pored ovih procesa, u ovu ću grupu uključiti i one koji imaju suprotno značenje (leksika-lizovano), poput stativnih glagola tipa sedeti, stati i sl.

Uvek idemo dalje (...) ! Mi iz Demokratske stranke ustajali smo uvek u poslednje 22 godine. Svaki put kada bismo doživeli udar — ustali smo. Ustali smo i onda kada su pucali u neke od nas. Ustali smo i onda kada je i najbolji među nama žrtvovao svoj život za buduću Srbiju, za bolji život. (BT 2012b) (...) poštovani Beograđani a i svi ostali koji ste došli iz svih krajeva Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, a naročito vi koji ste došli sa Kosova i Metohije (ID 2012a) (...) Ja

105


sam ovde došao da govorim o Srbiji. (ID 2012a) Mi smo se uzdigli kao Feniks. (ID 2012a) Stali smo pred vas mirno. (TN 2012a) Danas smo napravili iskorak unapred za jedan sat (...). (ČJ 2012a) Onda smo, zapravo, seli i pogledali jedni u druge i priznali sebi istinu. (ČJ 2012a) Mi smo bez obzira na sve okolnosti u kojima smo se nalazili išli nekim svojim putem. (ČJ 2012a) (...) s tom Srbijom ne idemo na buvlju pijacu (...). (ČJ 2012a) Sedeli smo, razmišljali (...). (ČJ 2012a) Bez ikakve zaštite medijske mi smo prošli kroz ove izbore. Stigli skoro do kraja (TN 2012b). /u digresiji/ Tad se bežalo na važne utakmice (...). (TN 2012b)

U političkom diskursu su procesi iskazani kurzivnim glagolima relativno česti, a takvu kvantitativnu zastupljenost duguju ne denotativnom nego konota-tivnom značenju koje razvijaju: naime, pored primarnog značenja kretanja, oni razvijaju i sekundarno, metaforično značenje, koje ima izraženu ekspresivnu komponentu. Zato je npr. glagol ustati, u analiziranom korpusu, vrlo čest – jer je tu njegovo tekstualni smisao osoviti se, postati jak posle nedaća, izdignuti se iz problema. Drugi je razlog što procesi iskazani glagolima kretanja imaju veći kolokativni potencijal, pa oformljuju značenja koja ih vode izvan okvira situacije koja su samo enaktivne prirode. Od svih ekscerpiranih primera može se ipak uo-čiti da nemaju svi „političku valentnost”: neki su u tom pogledu neutralni i nalaze se u osnovnom (denotativnom) semantičkom polju značenja ‘kretanja u prostoru’.

Sumarno o spoljašnjim procesima. Kvanitativni odnos asertiva sa sadržajem spoljašnjih procesa izgleda ovako – najveći postotak čine primeri sa socijativ-no-interpersonalnim značenjem (49%), zatim slede dispozitivni procesi (29%), a potom kurzivni (17%) i, na kraju, alokativno-distributivni (5%):

106

Strahinja Stepanov

Gotovo 4/5 primera vezano je za svega dve grupe, na osnovu čega se može izvesti zaključak da u analiziranim govorima političari najradije ističu svoj (ili nekog drugog aktera) odnos prema drugima, što odgovara osećaju solidarnosti ili konfrontiranosti, ili pak naglašavaju šta je urađeno, odnosno šta nije urađeno (a moglo je biti), što odgovara principu odgovornosti (ili neodgovornosti). Relativ-no visoka učestalost kurzivnih procesa posledica je toga što se nisu razlikovale njihove semantičke realizacije, tj. što se nisu (u okviru ove grupe) diferencirale semantičke alolekse polisemičnih leksema.

3.1.6.Unutrašnji procesi. Unutrašnji procesi, jasno je, bitno se razlikuju od spoljašnjih (De Beaugrande 2004: III.B.2), nezavisno od toga da li subjekat ima nešto veću ili manju kontrolu nad procesom, odnosno kolika je njegova voljnost/nevoljnost spram pripisane radnje. Ovi su procesi vezani za psihički (mentalni) i perceptivni domen aktera. Prvi u nizu su najtipičniji endocentrični procesi, oni koje predstavljaju glagoli kognicije, sa subjektom kao spoznavačem [cogniser] i objektom kognicije kao drugim elementom (učesnikom) u situaciji. De Beaugran-de (2004: III.B.2) ističe da se i ovi glagoli, kao i oni naredni, razlikuju najvećma prema parametru intencije/kontrole, a prototip je gl. ‘(sa)znati’. Drugi u nizu su perceptivni procesi kao senzorne aktivnosti: oni grade prototipičnu strukturu s percipijentom [perceiver] kao subjektom i objektom percepcije kao drugim čla-nom date situacije. Uz ove dve grupe, a za razliku od De Beaugrandea, u ovu sku-pinu svrstavamo i emotivne procese, koji denotiraju – pozitivno (ameliorativno) i negativno (pejorativno) psihičko stanje nekog aktera, tako da se kao elementi situacije javljaju eksperijenser (ili emoter) i postojeća/nastala emocija.

a. Kognitivno-intelektualni procesi

Kognitivni procesi pretpostavljaju aktera koji ili već ima neka (sa)znanja/spoznaje ili nešto saznaje/spoznaje. Kognitivni se procesi, poput mnogih drugih, takođe mogu razlikovati u pogledu kontrole ili namere (De Beaugrande 2004: III.B.2), te se spoznaja može odvijati više ili manje svesno, više ili manje kontro-lisano.

Mi znamo svaki pogled u Srbiji, mi znamo svaku brigu u Srbiji... (BT 2012a) Svako dete danas u Srbiji računa na nas, računa na vas sredovečne. (BT 2012a) Mi mislimo o opštem dobru (...). (BT 2012c) Drugarice i drugovi, dame i gospodo, svestan sam veličine i težine funkcije za koju sam kandidat. (ID 2012a) (...) mi Evropsku uniju shvatamo samo kao sredstvo za bolji ži-vot. (ID 2012a)

Vidimo da je relativno ograničen broj asertiva čiji propozicionalni deo sadr-ži procese ovog tipa. U korpusu je bio daleko veći broj iskaza s glagolima kogni-

107


tivno-intelektualnih radnji, ali su oni prevalentno imali funkciju da uvedu komple-mentnu klauzu. Pošto su takvi primeri izostavljeni iz analize, time se objašnjava niža frekventnost ove grupe procesa.

b. Perceptivni procesi

Kao tipične senzorne aktivnosti, i ovde se podrazumeva veća ili manja kon-trola i namera koju percipijent ima prilikom odvijanja neke opažajne radnje. Iako se perceptivni procesi mogu prema čulima razvrstati na vizuelne, auditivne, taktil-ne, olfaktorne i gustativne, takva klasifikacija primera iz ovog korpusa ne donosi nove spoznaje o njihovom funkcionisanju u ovoj sferi, tako da će se ekscerpirani primeri skupno predstaviti.

Oni su ovakve skupove videli samo u reportažama iz vremena Slobodana Miloševića. (ID 2012a) Ja sam imao prilike da vidim [tog novog fiću]. (BT 2012b) Oseća se trulež iz srpskih medija, neprovetrenost. (TN 2012b) Ovde vidim jednu parolu – Mrkonjić grad. (ID 2012a) Nismo gledali koliko je isto-mišljenika uz nas. Nego smo gledali u cilj koji je pred nama. (ČJ 2012a) U tome vidim veliku obavezu naše generacije. (ČJ 2012) Onda smo zapravo, seli i pogledali jedni u druge i priznali sebi istinu. (ČJ 2012a) (ČJ 2012a) Ne čujemo se (...). (ČJ 2012a)

Uočljivo je da senzorne aktivnosti u svom osnovnom značenju u politič-kom jeziku nemaju znatniju pragmatičku/diskursnu valentnost, tj. nisu od veće relevantnosti (u tom značenju). Njihova je uloga u političkom diskursu da istaknu objekat ili neku drugu, supostavljenu radnju, npr. u iskazu Ovde vidim jednu pa-rolu – Mrkonjić grad, fokus je na onome što je sadržaj parole, a ne na samom per-ceptivnom procesu. Još rečitije o tome govori i primer: Oseća se trulež iz srpskih medija, neprovetrenost, gde se posredstvom refleksivno-medijalne konstrukcije sa (semantički) prototipičnim perceptivnim glagolom (osećati) zapravo predicira o tome kakvi su srpski mediji, drugim rečima oni se kvalifikuju kao truli, neprove-treni, a medijalna je konstrukcija tek sintaksički „supstrat” koji omogućuje prenos takvog značenja. Moglo bi se stoga reći kako ovi procesi u političkom diskursu imaju, pre svega, introduktornu ili prefokusnu ulogu, da skrenu pažnju na ono što sledi i na čemu je (informativni) fokus.

c. Emotivno-kompenzacioni procesi

Poput korespondentnih egzocentričnih aktivnosti u okviru distributivno-alo-kativne skupine, tako se i u okviru endocentrične grupe javljaju kompenzacioni procesi (samo sa srazmerno umanjenom voljom i kontrolom subjekta). Psihičko, tj. emotivno stanje subjekta (eksperijensera) posledica je prethodne delatnosti i

108

Strahinja Stepanov

nekog spoljnog, drugog agensa-kauzatora (i zato govorimo o eksterno indukova-noj kompenzacionoj emociji ili psihičkom stanju).

Stide se tih svojih reči iz prošlosti. (BT 2012a) Neki su fascinirani novcem, neki su fascinirani moćima, neki su fascinirani funkcijama, neki su fascini-rani kancelarijama, sekretaricama, rotacionim svetlima i tako dalje... Ja sam fasciniran, ja volim ljude i narod Srbije. (ID 2012a) Narod je zabrinut. (VK 2012a) (u medijima) ima mnogo ljudi koji ne vole Srbiju. (TN 2012b) Nisam ih [otporaša] se uplašio. (TN 2012b) Danas patimo od istih slabosti kao što je to bio slučaj i u prošlosti. (ČJ 2012a) (uvek smo) ne samo sanjali (...) zemlju koja će biti onakva kakvi su najbolji u njoj. (ČJ 2012a)

Kao opisi različitih psihofizičkih i fizioloških procesa, asertivi s ovim pre-dikacijama u političkom diskursu mogu služiti za afirmaciju sopstvenih (ili bilo čijih) moralnih kvaliteta, a isto tako i pomoću njih za negativno portretisanje pro-tivnika (npr. neko može biti u stanju da pati ili se kaje zbog nečega, dok se drugi ponaša upravo suprotno). Primeri iz ove skupine, iako ne brojni, pokazuju (sve) mogućnosti propagandne upotrebe različitih endocentričnih predikacija.

Sumarno o unutrašnjim procesima. Kvanitativni odnos asertiva sa sadrža-jem unutrašnjih procesa je daleko ujednačeniji u odnosu na onaj koji smo imali kod denotiranih spoljašnjih procesa – najveći postotak čine primeri sa emotivno-kompenzatornim značenjem (40%), zatim oni s perceptivnim značenjem (33%) i, naposletku, primeri sa značenjem kognitivno-intelektualnih radnji (27%).

Na osnovu toga zaključujem da političari u govorima, kada spominju svoje unutrašnje stanje ili sposobnosti, ne favorizuju izrazitije nijednu od datih skupina, a veći procenat emotivno-kompenzatornih procesa može se objasniti govorniko-

109


vom potrebom da naglasi svoju (ili nečiju) emotivnost (ili pak nedostatak emoci-ja), što u ukupnoj slici doprinosi opštoj slici o govorniku (ili nekoj drugoj osobi).

3.1.7. Relacioni procesi. Izvan ove dve glavne grupe iskaza (unutrašnjih i spoljašnjih) izdvojio sam i posebnu skupinu primera tzv. relacionih procesa. Nji-ma se, u načelu, ne saopštava nešto vezano za događaje i aktivnosti (doduše, kada se uvede Hallidayev koncept gramatičke metafore, tj. nominalizacije, stvari se bitno menjaju), nego se kazuje o različitim vrstama stanja ili postojećim relaci-jama.103 Ovi procesi realizuju u svojoj strukturi subjekatski konstituent (koji je nosilac svojstva/stanja/relacije) i različite pripisane mu egzistencijalne, cirkum-stancijalne, identifikacione, evaluativne/atribucijske i posesivne odnose.104

Egzistencijalni:Imamo tim najjačih ljudi, najstručnijih ljudi. (BT 2012a) (...) postoje oni koji su spremni da svako ostvarenje spuste dole, da svaku radost pretvore u tugu, u škrgutanje zubima (BT 2012c) Industrijski centri praktično više ne postoje u Srbiji. (VK 2012a) Toliko država postoji u svetu koje nisu član nijednog saveza država, pa nisu dosad poumirale. (VK 2012a) (VK 2012a) Sve vredno što se desilo u Srbiji u prethodne četiri godine, desilo se uz nesebičnu podrš-ku svake od članica koalicije Preokret. (ČJ 2012a) Ostao je samo taj veliki posao. (ČJ 2012a) Previše je otrova u ovoj izbornoj kampanji. Previše je slepila i zagledanosti u sebične ciljeve. Previše je lošeg. (ČJ 2012) Nema više prostora za zavaravanje da je moguće prepustiti nekom drugom taj posao. (ČJ 2012) 6. maja nema matematičkih koalicija. (ČJ 2012) [postoje samo] monolozi i diktati umesto dijaloga, glava stranu umesto hrabrog pogleda u svet oko sebe. (ČJ 2012a) Dvesta godina posle [I srp. ust.] mi je [državu] još nemamo (...). (ČJ 2012a) (...) nema u Srbiji tog broja glasova koji su oni prikazali na izborima za njih. (TN 2012b) Srbija je doživela najgoru moguću medijsku kampanju kakava postoji u civilizovanom svetu. (TN 2012b) Nema tog diktatora koji je večito pobeđivao svoj narod. (TN 2012b) (To je bila noć

103 Veoma je važno naglasati da u ovoj skupini ima mnoštvo asertiva koji se isključivo po formi, tj. strukturi ovde svrstavaju, o čemu će se docnije više govoriti. Reč je o tzv. tački (uglu) iz koje se sagledava neka situacija, o svojevrsnoj maski, pa samim tim i kvaziulogama. U tim se primerima na poziciji subjekta pojavljuje kvazideskriptiv, a u okviru složenog predikata kvazikvalifikativ, kvaziegzistens i sl.

104 U literaturi se mogu naći slične podele reprezentacionih relacija, recimo Arutjunova [Арутюнова] razlikuje: egizistencijalne [oтношения экзистенции], karakterizacijske [oтношения харак-теризации], nominacijske [oтношения номинации] i identifikacijske odnose [oтношения идентификации]. Zolotova, takođe, u svojoj komunikativnoj sintaksi polazi od toga da tipovi reče-nica/iskaza odražavaju uopšte nekakav univerzalni/e model/e kako osoba vidi svet, tj. kako jezička svest segmentira stvarnost, te u svojim razmišljanjima o logičko-sintaksičkim, odnosno sintaksičko--semantičkim tipovima rečenica razlikuje one koje se odnose na: 1. delovanje subjekta (značenje akcije); 2. stanje predmeta (statičko značenje); 3. obeležje predmeta (kvalitativno, atributivno zna-čenje); 4. broj predmeta (kvantitativni pokazatelj); i 5. upućivanje na određenu klasu objekata.

110

Strahinja Stepanov

kada su) džakovi nestajali i pojavljivali se. (TN 2012b) Bilo je teškoćа, bilo je trenutаkа kаdа ostаjete sаmi, bilo je trenutаkа kаdа sebi postаvljаte pitаnje: Dа li je moguće ovim putem? (BT 2012c) Srbija ima najniže prosečne plate u regionu. (VK 2012a)

Evaluativno-atribucijski:Мi nismo tradicionalisti. (BT 2012a) To je bila ta velika krađa i manipula-cija. (TN 2012b) Privreda je na izdisaju. (VK 2012a) Nezaposlenost je dvo-struko veća. (VK 2012a) Vlast je zadovoljna i prezadovoljna, a narod ojađen i nezadovoljan. (VK 2012a) Srbija je na pogrešnom putu, (...) na jednom plitkoumnom, servilnom, pogubnom, za ovaj narod i njegovo dostojanstvo, putu. (VK 2012a) (...) za neke je ova i ovakva Srbija suviše velika i suviše jedinstvena. (VK 2012a) Nije Srbija maloletna, da joj treba staratelj. (VK 2012a) Nikada nije bio problem Drašković u nekoj drugoj koaliciji. Postao je problem u savezu s nama. (TN 2012b) Vremena su za Srbiju možda naj-teža u istoriji. (TN 2012b) To je nesrpsko ponašanje. (TN 2012b) Imali ste bolji rezultat. (TN2012b) Mi smo ponosit narod. (BT 2012c) Kandidatura za članstvo u Evropskoj uniji je velika infrastruktura. (BT 2012c) (ČJ 2012a) Problem je u podršci i zajedničkom radu sa nevladinim sektorom. (ČJ 2012a) (...) Žarko (je) mera doslednosti u onome što radimo. (ČJ 2012a) Nesreć-na smo zemlja. (ČJ 2012) (...) ljudima je najvažnije pitanje koje dolazi iz tog ekonomskog haosa. (ČJ 2012a) Strašan problem je ta naša brzina, neko bi rekao nesmotrenost, arogancija, nezaintresovanost za druge. (ČJ 2012a) (Sad) su teška vremena. (...) prvo moramo biti ljudi. (ČJ 2012a) (...) sloboda (je) beskrajna. (ČJ 2012a) (...) smo u pravu. (ČJ 2012a) (...) (bili smo) sami, odbačeni, oklevetani, unapred otpisani. (ČJ 2012a)

Posesivni: Imam dobru platu, imam imovinu koju sam stekao i nasledio. Imam suprugu, danas mi je 37 godina braka. Dva sina, dve snaje, tri unuka, dve unuke (...). (TN 2012a) I narod nema para. Ni narod nema televiziju. Ni narod nema me-dije. Ni narod nema s čim da se bori protiv ove nemani. (TN 2012b)

Identifikacioni:Ja ne pripadam onim ljudima, koji olako slave, ljudima koji kažu ‘lako ćemo’. (BT 2012b) Ti si predsednik ove zemlje. (ČJ 2012)

Cirkumstancijalni:Srbija je pod nebom Evrope, ali neće da bude pod kapom Evropske unije. (VK 2012a) Milioni ljudi su u temeljima te nedovršene Srbije, raspolućene, neshvaćene i nespremne da samu sebe razume. (ČJ 2012) (...) poštenje je u osnovi svakog ljudskog ostvarenja, privrženost poslu je takođe poštenje. (BT 2012a) Čestitost i poštenje (su) osnov naše politike! (BT 2012a) Ta podela je

111


i dan-danas u njegovoj glavi. (TN 2012b) Ali naše uverenje, naše misli i ideje (...) su garancija da ćemo uspeti i da nikada nećemo odustati! (BT 2012a)

Izdvojenim podtipovima reprezentacionih (relacionih) procesa zajednička je crta to što svi oni karakterišu ili identifikuju neke entitete na subjekatskoj pozi-ciji. „Gledano odgore”, da se poslužim Hallidayevom sintagmom, relacioni pro-cesi poseduju obeležja i spoljašnjih (dispozitivnih) i unutrašnjih procesa, tačnije iskustvo koje se njima konstruiše i ispoljava može biti i unutarnje i spoljašnje, no tako ga oblikuju da se ono predstavlja kao „postojanje” a ne kao „činjenje”, „ose-ćanje”, „(sa)znanje” (isp. Halliday & Matthiessen 2004: 211). Suština relacionih procesa možda se najjasnije vidi kada se uporede s korelativnim materijalnim (eg-zocentričnim) ili mentalnim (endocentričnim) procesima. Naime, postojanje, kao vid realizacije relacionih procesa, sagledava se kroz (a) prirodu odvijanja procesa i (b) način na koji se odgovarajućem procesu priključuju učesnici.

Po prirodi odvijanja relacioni su procesi slični mentalnim (unutrašnjim) a različiti od materijalnih (spoljašnjih) jer „konstruišu promenu kao nešto što se odvija inherentno, bez ulaganja energije sa strane, što za posledicu ima da je tok jedinstven, bez distinktnih faza (što nikako nije slučaj kada je reč o materijalnim procesima)” (Halliday & Matthiessen 2004: 212).105 No, dok je ta sličnost između relacionih i mentalnih (unutrašnjih) procesa evidentna na nivou odvijanja proce-sa, ipak se, kada se u pogleda priroda konfiguracije učesnika, oni bitno razlikuju: u relacionim su procesima činjenice, stvari, dela predstavljeni ili kao da prosto postoje po sebi, kao sama egzistencija (to su egzistencijalni procesi) ili da postoji nekakava relacija između dva entiteta, što nije slučaj kod mentalnih procesa (gde uvek postoji onaj ko formira nekakvu mentalnu konstrukciju, dok je drugi konsti-tuent takvih procesa upravo osmišljeni fenomen).

Iz ovoga proističe i uloga relacionih procesa u političkom diskursu. Budući da se „iskustvena ‘težina’ nalazi u oba konstituenta [ovih procesa], a sam proces predstavlja tek veoma uopštenu vezu između njih” (Halliday & Matthiessen 2004: 213‒214), politički akteri pomoću asertiva kojima je u osnovi relacioni proces mogu dovesti u vezu ono što nije očito ili što nije (bilo) očekivano da bude po-vezano, a zatim mogu i načiniti različite kvalifikacije (pozitivno/negativno), te time sebe ili protivnike (re)prezentovati kao dostojne ili nedostojne funkcije na koju pretenduju. Modelska konfiguracija ovih procesa (‘entitet1’ + cop + ‘entitet2’)

105 Primeri koje navode Halliday i Matthiessen to jasno pokazuju: Ona je u trpezariji (statička lokacija u prostoru konstruisana relaciono) vs. Ona je upravo ušla u trpezariju (dinamičko kretanje kroz prostor konstruisano materijalno), ili, recimo, statička posesija (relacionog tipa) u primeru Ona ima trpezarijski sto od mahagonija nasuprot dinamičkom transferu posesije (iz naše grupe alokativno-distributivnih procesa) Ona upravo dobija trpezarijski sto od mahagonija. Mogu se paralele praviti i dalje: statički kvalitet (relacionog tipa) Ova je flaša prazna, dok, ako situaciju sagledavamo dinamički, to možemo formulisati i na sledeći način: Flaša se polako prazni/On je ispraznio čitavu flašu...

112

Strahinja Stepanov

dozvoljava da se relacije tipa klasa-član (grupa-pojedinac) ili pak identitetske relacije koriste na veoma različite (retorički vrlo efektne) načine, tako da je pra-gmatička valentnost asertiva, koji denotiraju ovakve situacije, zavidna.

3.1.8. Komunikativno-ekspresivni procesi. U posebnu, poslednju grupu svr-stao sam, sledeći De Beaugrandea, komunikativno-ekspresivne procese. Kada je reč o prototipičnim predstavnicima ovog procesnog tipa, njihova struktura mora sadržati elemente koji reprezentuju određeni simbolički (verbalni) sadržaj, a to može biti verodostojno prenošenje tuđih reči, kao i ocena sadržaja (izrečenog tek-sta). No, u ovu grupu pribrajamo i procese koji, šire posmatrano, predstavljaju je-dan vid komunikacije, tj. denotiraju sadržaj kojim se identifikuje/opisuje nekakva razmena simbola/koda između sagovornikā, npr. reakciju ili izostanak reakcije (sa)govornika.

(...) svi su se hvalili tim poslom. (BT 2012a) Puno je velikih reči rečeno i danas i mnogo puta tokom naših zajedničkih susreta. (ČJ 2012a) (...) mo-raćemo da uradimo taj veliki posao o kojem uporno govorimo tih dvadeset godina. (ČJ 2012) I danas govorimo o modernoj i evropskoj, građanskoj, demokratskoj, tolerantnoj, solidarnoj, otvorenoj, radoznaloj Srbiji. (ČJ 2012) (...) I zato imamo pravo danas da govorimo svome društvu. (ČJ 2012a) Ne čujemo se, ne razgovaramo jedni s drugima. (ČJ 2012a) Nismo se obazirali na spremnost ili sposobnos društva da nas u tome prati. (ČJ 2012a) Govore o nama najgore stvari (...). (TN 2012b) (...) razgovarao (sam) sa sinom Ra-domirom Nikolićem i sa drugim sinom Aleksandrom Vučićem. (TN 2012b) Danas svi novinari psuju kabinet Borisa Tadića (...). (TN 2012b)

Komunikativno-ekspresivni procesi su značajni u političkom diskursu je-dino zbog toga što uvode određene teme u razmatranje, što tematizuju određene koncepte u političkom govoru. Oni nemaju, pragmatički gledano, izrazitiju valen-tnost jer političari dobro znaju da biračima nije relevantna eksplikacija verbalne radnje, nego je daleko bitnije da govornik kaže šta je uradio ili šta planira učiniti. To je samo naizgled paradoksalno, jer sve što govornik-političar čini – to je da govori, da saopštava svoju poruku. To je, dakako, sasvim dovoljno, te se od njega ne traži da pored komunikacije (kao in situ verbalnog delovanja) problematizuje još i nekakav komunikativni proces kao simboličku aktivnost.

3.1.9. Šta se moglo saznati iz ovakve analiza asertiva? Osnovne ideje Halli-dayevog postupka u kritičkoj su lingvistici korišćene kako bi se, na osnovu si-stemskofunkcionalne analize, razotkrio – u nekom tekstu, tj. diskursu – podležući sistem verovanja i stavova (ideologija), svojstven za pojedine aktere (što su, reci-mo, radili Fairclough 1989, 1995; Fowler et al. 1979). Mene je pak zanimalo da izdvojim u ovom radu elemente teksta čiji je jedan od uslova pravilne realizacije i uslov istinitosti. Drugim rečima, uslovi koji analizirani izdvojeni iskazi (asertivi)

113


zahtevaju jeste da postoji istinosna baza, koja povezuje govornika zahvaljujući tekstu (političkom govoru) s denotiranom situacijom na takav način da on preuzi-ma odgovornost za izrečeno, i to odgovornost da sadržaj njegovih reči, tj. sadržaj posmatranih iskaza odgovara izrečenom/opisanom stanju stvari u svetu. To znači da se u analiziranom materijalu nalazi (verbalnim medijem) posredovano/odslika-no stanje sveta onakvog kakav jeste ili kakvim ga govornik doživljava (da jeste) ili kakvog nam ga želi predstaviti (iako, možda, zna da svet nije takav). Datoj iskustvenoj ulozi jezika prišao sam tako što sam analizirao vrste procesa u takvom svetu. Time je dobijen podatak, u sistemskofunkcionalnom okviru, o istinosno proverljivim (iskustvenim) segmentima sveta. Jer, ideacijska funkcija iskaza, re-čeno je, uzima u razmatranje procese reprezentacije: radnje, događaje, relacije među argumentima. Izolovanjem procesa različitog tipa i participanata pokazuje se kako su socijalne strukture i odnosi među društvenim akterima predstavljeni u diskursu.

U proučavanom korpusu kvantitativna raspodela četiri tipa procesa izgleda ovako – spoljašnji procesi apsolutno dominiraju (čak 53%), iza njih su reprezen-tacioni (relacioni) procesi (29%), dok na unutrašnje (14%) i posebno komunika-tivno-ekspresivne (svega 4%) odlazi daleko manji procenat:

Iz ovoga se, dalje, može zaključiti da političari u svojim govorima, kada bi sadržaji iskaza trebalo da su korespondentni stanju stvari u svetu, čija je ilok. usmerenost od reči ka svetu, najčešće govore o spoljašnjim procesima, denoti-raju spoljašnje aktivnosti, a to zaista i jesu najproverljivije radnje, koje se mogu najlakše (lakše od ostalih) verifikovati. Kao da govornici intuitivno postupaju u skladu s normom, daju na „uvid” ono što kažu. Ipak, čini se da se razlog za ovakve

114

Strahinja Stepanov

postotke, pre nego u univerzalnoj pragmatici, može tražiti u semantičkom okvi-ru: govornici, naime, osećaju/znaju da „próđu” kod birača imaju one teme koje su materijalne, koje fokusiraju konkretne aktivnosti čije su posledice „opipljive”, znači ono što donosi nova radna mesta, posao, finansijski i životni, sveopšti bolji-tak i sl. (ali i suprotno: kada prebacaju protivnicima šta sve nije urađeno, a moglo je ili je trebalo biti završeno) – a to se iskazuje upravo glagolima koji ekspliciraju spoljašnje procese.

3.2. O deprocesualizaciji u asertivima i još nekim gramatičkim transformacijama

3.2.1. Delatnost političkog predstavnika/kandidata (i partije) – koja u poli-tičkom govoru biva rekontekstualizovana – može se tako predstaviti da jezička sredstva otkrivaju (tj. /pre/naglašavaju) ili prikrivaju neke segmente denotirane situacije. To se postiže ne samo upotrebom određenih glagola ili glagolskih fraza koje prediciraju o nečemu (dakle, leksičkim sredstvima) nego i drugačijim isko-rišćavanjem jezičkog sistema, tj. različitim postupcima gramatičkog modelovanja iskaza. Do sada je bilo reči o aktiviranim procesima (što znači da su predstavljene dinamički), ali se u diskursu javljaju i deaktivirane radnje (predstavljene nomina-lizovano/statički). U postupku deaktivacije govornik postvaruje, tj. opredmećuje (objektiviše [objectivate]) procese. Postvarene se radnje realizuju upotrebom no-minalizovanih jezičkih sredstava, i tada se procesi predstavljaju kao stvari, objekti, ili pak, zahvaljujući metonimizaciji (temporalizaciji ili spacijalizaciji) kao: vreme i prostor. Takve deaktivirane radnje postaju „manje-više stalni kvaliteti društvenih aktera ili drugih elemenata reprezentovane prakse” (Van Leeuwen 2008: 65; isp. i Wodak & Meyer 2001: 156).

Ali naše uverenje, naše misli i ideje koje utemeljuju svaku reč i svako delo su garancija da ćemo uspeti i da nikada nećemo odustati! (BT 2012a) Borba je naš način mišljenja, borba je naša osnovna vrednost. Optimizam je naša osnovna vrednost, vedrina, pogled u budućnost! To je naša osnovna prednost, posvećenost deci, posvećenost mladosti — budućnosti Srbije i našeg naroda gde god on živi! (BT 2012a) I ovi izbori su, poštovani prijatelji, jedna velika borba u kojoj postoji šansa da se izborimo za naš izbor! (BT 2012a) Razlika je u pristupu, a pristup je mala stvar koja pravi veliku razliku među ljudima. Naš pristup je nikada ne odustati. (BT 2012a) I zato je izgradnja pravne dr-žave osnov naše politike! (BT 2012a) Dosta je bilo komadanja i razbijanja Srbije. (ID 2012a) Za 3 i po godine postojanja pobedili ste na izborima. (TN 2012b) (...) do pre 12 godina živeli smo pod kontrolom jedne političke stran-ke (...). (TN 2012b) [ta stranka je] uživala veliko poverenje naroda (...). (TN 2012b) I zaista, 6. maja je Srbija očekivala velike promene. (TN 2012b) To je bila ta velika krađa i manipulacija. (TN 2012b) Srbija je doživela neko-liko poraza otkako su raspisani izbori. Prvi poraz demokratije u Srbiji bila je kampanja u kojoj je predsednik države zastupao jednu političku stranku.

115


(TN 2012b) Bez ikakve zaštite medijske mi smo prošli kroz ove izbore. (TN 2012b) Oseća se trulež iz srpskih medija, neprovetrenost. (TN 2012b) Možda se niste najbolje snašli (...) kod krađe izbora. (TN 2012b) (...) (mi) smo u teškoj svađi. (TN 2012b) To je nesrpsko ponašanje. (TN 2012b) Ta podela je i dan-danas u njegovoj glavi. (TN 2012b) (...) Danas smo mnogo sposobniji, efikasniji, konkretniji u delovanju nego što je to bio slučaj ikada do sada. (ČJ 2012a)

Postvarenje u ekscerpiranim primerima obuhvata, uglavnom, (endocentrič-ne) kognitivno-intelektualne i (egzocentrične) socijativne aktivnosti. Samo ne-koliko napomena u vezi s navedenim korpusnim materijalom: u prvom primeru postvaruju se kognitivne aktivnosti, koje time dobijaju na trajnosti (statičnost kao fizički korelat postojanosti u mišljenju). U nekoliko primera reč je o socijativ-no-konfrontativnom procesu, koji se opredmećuje, najčešće gl. imenicom borba. Odgovor na pitanje zašto se baš ta konfliktna aktivnost opredmećuje tražimo na semantičko-pragmatičkom nivou: gl. boriti se u svom sintaksičko-semantičkom liku dvoargumentni je, pri čemu se prvi argument pojavljuje kao agensni konsti-tuent (Arg1) koji vrši datu aktivnost, a kao drugi – objekat ili kontraagens (Arg2), protiv koga je ta aktivnost umerena. Upravo regulisan pragmatičkom, tj. komuni-kativnom/situacionom normom, govornik može izbeći imenovanje drugog aktera time što će nominalizovati predikaciju. Drugi pragmatički razlog može se tražiti i u unekoliko pomerenom značenju imeničkog derivata u odnosu na glagolsko motivno poreklo. Jer, kada se kaže kako je borba naš način mišljenja, borba naša osnovna vrednost, onda ona dobija obeležje trajn(ij)e pozitivne karakteristike ono-ga koga krasi ta osobina, postaje trajna kvalifikacija. Iako se u literaturi može ne-retko pročitati ocena da su opredmećene (re)akcije umanjenog reprezentacionog dometa i da je tada fokus na nekoj drugoj aktivnosti (isp. Van Leeuwen 2008: 64), vidimo da funkcionalni aspekt nominalizacije u realizovanju različitih pragmati-čkih ciljeva nije zanemarljiv. Recimo, ovako iskazani procesi, kao u prethodno analiziranom primeru, mogu služiti kao svojevrsne klasifikacije, koje se zahvalju-jući (gramatičko-)kategorijalnim svojstvima imenica lakše modifikuju atributima (premodifikatorima ili postmodifikatorima).

Pored postvarivanja (opredmećivanja), radnje se mogu razlučiti i na one koje su agentizovane (ekspliciran je vršilac odnosne radnje) ili deagentizovane (što znači da su predstavljene na takav način da nije moguće utvrditi identitet ono-ga ko deluje).106 Naravno, efekat ovako predstavljenih situacija ne potire činjenicu da „u stvarnosti” agens mora postojati, ali ovakvim se iskazom taj podatak briše, odnosno ukida. Van Leeuwen (2008: 66) razlikuje tri tipa deagentizacije: eventi-zaciju, egzistencijalizaciju i naturalizaciju. Koristeći prvi tip – eventizaciju – go-vornik predstavlja radnju kao događaj, dakle, kao nešto što se prirodno, samo od

106 Ovde ne mislim na gramatičku, tj. morfosintaksičku impersonalizaciju (obezličavanje).

116

Strahinja Stepanov

sebe desilo. U drugom tipu – egzistencijalizaciji – radnja „jednostavno postoji”, dok je za treći tip – naturalizaciju – karakteristično da „radnja biva predstavljena kao prirodan proces putem apstraktnih materijalnih procesa” (Van Leeuwen 2008: 68). Često se deagentizacija kombinuje (pa i preklapa) s postvarenjem, jer je ovoj drugoj u osnovi proces nominalizacije koji upravo ukida, između ostalih, i infor-maciju o personalnosti, pa time i subjektu-agensu.

Srbija je doživela nekoliko poraza otkako su raspisani izbori. Prvi poraz de-mokratije u Srbiji bila je kampanja u kojoj je predsednik države zastupao jed-nu političku stranku. (TN 2012b) Oseća se trulež iz srpskih medija (...). (TN 2012b) Sve vredno što se desilo u Srbiji u prethodne četiri godine, desilo se uz nesebičnu podršku svake od članica koalicije Preokret. (ČJ 2012a) Srbija je doživela najgoru moguću medijsku kampanju kakava postoji u civilizova-nom svetu. (TN 2012b)

U ovim primerima eventizacija se javlja umesto agentivizacije. Upotre-bom glagola iz semantičkog domena doživljavanja (doživeti, osećati) sintaksički se tematizuje pacijens/eksperijenser. Tako se npr. Srbija, u prvom i poslednjem primeru, predstavlja ne kao pobeđena od nekog, nego kao da sama proživljava – usled unutrašnjih procesa – deteriorirajuće promene. Reč je, moguće, o strategiji govornika da ne predstavi Srbiju kao poraženu zemlju, poraženu od neprijatelje spolja (što bi iziskivalo postojanje pobednika, pa i njegovo imenovanje), nego kao iznutra nagrizenu (od same vlasti), a sve to bi moglo upućivati na pragmatičke ra-zloge koji su mogli dovesti do ovakve verbalizacije. U trećem primeru upotrebljen je tipičan, deiktički eventivni glagol (desiti se), koji procese predstavlja kao da se odvijaju bez učešća ljudskog faktora, što se ipak u drugom delu iskaza delimič-no opovrgava upotrebom kondenzovane, tj. nominalizovane (komitativne? kau-zalne?) klauze (uz nesebičnu našu podršku). Razlozi koji su odredili ovakav vid obraćanja govornika mogu se tražiti u njegovom naumu da ipak ne istakne šta je to sve što su oponenti (na vlasti) učinili, te je to, na ovaj način, pokušao maskirati.

Drugi vid deagentizacije – egzistencijalizacija – može se uočiti u sledećim primerima, u kojima se subjekatskom konstituentu s obeležjem [živo-] pripisuju svojstva karakteristična za pojmove s obeležjem [živo- / pokretno+] ili s obelež-jem [prirodna sila+ / pokretno+]:

(To je bila noć kada su) džakovi nestajali i pojavljivali se. (TN 2012b) [posto-je samo] Monolozi i diktati umesto dijaloga, glava u stranu umesto hrabrog pogleda u svet oko sebe. (ČJ 2012a)

I na kraju, o naturalizaciji se govori kada se egzocentrični (materijalni) procesi, koji, dakle, zahtevaju svesnog aktera, s kontrolom nad datom aktivnosti, predstavljaju kao samoaktivni i/ili samoinicijativni:

(...) na tom evropskom putu došlo je dalje unutrašnje razbijanje Srbije. (VK 2012a) Za samo nekoliko dana počinje proizvodnja tog novog-starog fiće,

117


kako sam ga u Ženevi nazvao sa mojim prijateljem Serđom Markioneom. (BT 2012b)

3.2.2. Kao jedan vid izmene semantičkog težišta u opisu neke aktivnosti, govorniku mogu poslužiti različiti oblici uopštavanja radnje, pa time i njenog ap-strahovanja. Za razliku od prethodnih slučajeva, kada se na nivou propozicije/re-čenice mogla utvrditi „semantička maska”, u slučaju generalizacija nužno je uzeti u obzir nadrečenični (tekstualni) i kontekstualni (ili intertekstualni) nivo, jer se uopštavanje raspoznaje tek poređenjem sa strukturama koje imaju istu hipertemu (bilo u drugim tekstovima, bilo u istom tekstu na drugoj poziciji). Generaliza-cijom se sažimaju i načelno predstavljaju specifične mikroakcije (Van Leeuwen 2008: 69), pa se stoga i upotrebljava termin destilacija za ovakvu (mikro)dis-kursnu (tj. mikrotekstualnu) strategiju. Naravno, destilacijom (generalizacijom) govornik može mnogo toga postići: može, primerice, samo istaći neke elemente radnje, ili pak načelno govoriti o aktivnosti (ne ulazeći u njeno segmentiranje) time izbegavajući da pomene ono što može biti negativno ocenjeno od strane bi-rača; zatim, ovakva mu strategija omogućava da lakše vrednuje celokupan proces, izazivajući pozitivne (legitimizacija) ili negativne (delegitimizacija) konotacije:

Mi smo bili okrenuti prema rešavanju problema ljudi. (BT 2012c) I mi smo dosledni u našoj politici. (BT 2012c) Bilo je grešaka (...). (BT 2012c) Pre-okret je (...) sposoban da dâ odgovor na sve one prepreke koje vidimo pred sobom (...). (ČJ 2012a)

U navedenim primerima, govornik se odlučuje za načelnu formulaciju. U prvom slučaju uporište za takvu odluku može se tražiti u kontekstualnim (ko-munikativnim) faktorima: govornik je prethodno govorio o svojim postignućima, koja se mogu uzeti kao potvrde ispunjenja političkih principa koje zastupa, kao i u činjenici da kompleksna eksplikacija onoga što čini suštinu njegove politike zah-teva dosta vremena ali i pažnje publike, čime govornik ne raspolože, odnosno što ne može regulisati. U drugom slučaju, govornik izriče priznanje (bilo je grešaka), ali ono ostaje krajnje uopšteno, greške jesu postojale (ovde je u kombinaciji s de-stilacijom i egzistencijalizacija, jer se ne navodi ko je grešio, u kojim slučajevima, iz kojih razloga i sl.), no ništa više o tome ne saznajemo. Govornik se tako, na jednoj strani, pokazuje kao „običan smrtnik”, takvih osobina koje su zajedničke svima nama („ljudski je grešiti”), ali ne daje „municiju” za daljnje napade, jer – ništa ne specifikuje.

Poslednji aspekt analize tiče se davanja suvišnog određenja, tzv. preodre-đenja [overdetermination]; u kritičkoj se lingvistici ovim (frojdovskim) terminom upućuje na neku imenovanu pojavu čija se etiologija objašnjava mnogostrukim uzrocima, od kojih svaki već i sām može da izazove/odredi taj tematizovani efe-kat. Fairclough (2004: 115) se poziva na Althussera, koji smatra da jezik biva sve

118

Strahinja Stepanov

više određen (biva „preodređeniji”) što je intenzivnije preplitanje (konkretnog) društvenog događaja ili prakse s jezikom, pa stoga tekstovi/iskazi nikako nisu samo jezičke strukture i poreci diskursa, nego „jednovremeno i efekti drugih druš-tvenih praksa i struktura” (ibid., 116). Ako se posmatra lingvistički mehanizam (i još više posledice njegovog delovanja) koji je u osnovi suvišne, odnosno preko-merne determinacije, on je nesumnjivo blizak onome što leži u osnovi generali-zacija. No, dok je kod generalizacija eksplicirana aktivnost sažimala i semski bila osiromašena u odnosu na sebi podređene hiponimijske pojedinačne radnje, dotle kod preodređenja imamo posla s mogućnošću različitih interpretacija, tj. svih po-tencijalnih radnji koje mogu biti reprezentovane upotrebljenom leksemom. (Otu-da se simbolizacija povezuje s ovim principom, jer je dati pojam čvorište u kom se susreću svi potencijalni uzroci, koji potom mogu upućivati jedni na druge.)

Grаđаni ove zemlje su nosili i nаs koji smo obаvljаli vаžne društvene uloge pregovаrаjući sа strаnim predstаvnicimа, predsednicimа kompаnijа, držаvа, vlаdа, boreći se zа interese zemlje, zа budućnost egzistencije svаkog čovekа u Srbiji. (BT 2012c) Ali kаo u sportu, u životu se ne rаdi o tome dа li ćete pаsti, rаdi se o tome koliko putа ćete ustаti. Nаjvаžnije je ustаti — mаkаr jed-nom više nego što ste pаli. I svаkom čoveku, svаkom ljudskom biću je prirod-no dа doživi pаd. Nemа nikogа ko je korаčаo usprаvno čitаv svoj život, аli je nаjvаžnije dа oni koju su doživeli pаd ipаk nа krаju ustаnu — mаkаr jednom više od svojih protivnikа. Mi iz Demokrаtske strаnke ustаjаli smo uvek u po-slednje 22 godine. Svаki put kаdа bismo doživeli udаr — ustаli smo. Ustаli smo i ondа kаdа su pucаli u neke od nаs. Ustаli smo i ondа kаdа je i nаjbolji među nаmа žrtvovаo svoj život zа buduću Srbiju, zа bolji život. (BT 2012c)

Preodređenje se, vidimo, najčešće vezuje za konkretne, materijalne, egzo-centrične procese, što ne čudi, budući da se metaforom indukovane semantičke transformacije i razvijaju iz pravca perceptivno bližeg, konkretnog domena ka apstraktnom, time otvarajući barem mogućnost dvostruke interpretacije. U prvom primeru, govornik upotrebljava gl. nositi, čiji je agens im. građani, ali ostaje ne-jasno koja je to tačno aktivnost što su je poduzeli građani. Moguće je da se uloga građana sastoji samo u izbornoj podršci, u njihovoj odluci da ukažu političarima/partiji poverenje, i takva bi se interpretacija mogla podržati kontekstualnim fak-torom – svrhom, dakle, govornikovim ponovnim traženjem podrške na predsto-jećim izborima. Moguće je, isto tako, da se ovime upućuje na podršku građana govorniku tokom njegovog mandata. Ali opet, ovim se asertivom može sugerisati da su – kad političari „posustanu” – građani bili ti koji su davali inicijativu. Na koncu, ovakvom, prilično nejasnom kategorizacijom, političar možda samo upu-ćuje kompliment glasačima, tako što odaje priznanje njihovoj posvećenosti. Slič-no prvome primeru, i asertivi s gl. ustati pružaju višestruke interpretacije uzroka tako imenovane aktivnosti. Onaj ko ustaje, ko se podiže, ko čini takav napor upr-kos prethodnim nepovoljnim okolnostima, time pokazuje upornost i volju, htenje

119


da izmeni bezizglednu situaciju – i to nosi pozitivnu konotaciju. No, šta je dovelo do pada, i šta tačno znači ustajanje – nije jasno iz govora. Podrazumeva li se pod ustajanjem – politička konsolidacija posle izgubljenih izbora, ponovni dolazak na vlast, iskupljenje zbog nečasnog ili protivzakonitog delovanja pojedinih funkci-onera stranke, uvećanje podrške među građanima ili nešto sasvim drugo – ostaje podložno različitim hermeneutičkim ključevima koje analitičar primenjuje, ali ostaje i nedostupno široj publici, kojoj okolnosti (ograničeno vreme, prostor...) zapravo ne dozvoljavaju da se duže zamisli nad ovakvim iskazima.

3.3. Asertivi: predstavljanje aktera u političkom govoru

3.3.1. U korelaciji s analiziranim procesima je i pitanje (društvenih) aktera i načina njihovog predstavljanja u asertivima. Kao što su asertivi bitni u konsti-tuisanju tekstualnog značenja, odnosno determiniraju kako govornik predstavlja sebe i druge – polazeći od predočavanja šta i kako radi, i time formira politički koordinatni sistem, u kom govornik locira sebe i druge po kriteriju denotiranih procesa koje vrši ili ne vrši, ili po kriteriju karakteristika koje pripisuje sebi i drugima – tako su asertivi ujedno i pilon za uloge koje se dodeljuju angažova-nim osobama u procesima. Reprezentacija aktera u tekstovima je dobra prilika da govornik dodeli nekom licu drugačiju ulogu od one koju ta osoba ima u nekoj društvenoj praksi, što posledično vodi ka diskrepanci između stvarne uloge nekog aktera i one koja mu je pripisana (u govoru). Sociosemantički izbor leksema tako nadilazi prostu selekciju jezičkih jedinica koje su u funkciji prenošenja značenja. A određen način predstavljanja aktera (kao i procesa, što je u prethodnom se-gmentu pokazano) iskorišćava se kako bi se povećala snaga asertiva u političkom govoru, a time i pozitivna slika o pouzdanosti i kredibilitetu govornika (partije) ili manjku verodostojnosti protivkandidata (suparničke stranke).

Analiza načina reprezentovanja kandidata i protivkandidata, kao i (politički neinvolviranih) trećih lica, otkriva kako se dodeljuju uloge [role allocation] u cilju kreiranja i uokviravanja željenog diskursa: bilo da je reč o inicijatoru radnje, odn. vršiocu, benefaktoru ili recipijentu u nekom procesu, ili pak o trpiocu i sl. (Van Leeuwen 2008: 7); zapravo ovakva analiza sociosemantičkog domena – koji se odnosi na reprezentovanje društvenih aktera – doprinosi shvatanju (dela) jezičkog mehanizma (tj. određenog načina upotrebe koda) pomoću kojeg se moć može perpetuirati i disemenirati. Principi rekontekstualizacije, kako ističe Berger (nav. prema Van Leeuwen 2008), ne uključuju samo značenja koja denotiraju ideološke sadržaje, supra- i subpropozicionalnog nivoa, nego prenose i emocije i stavove, mišljenja koja slušaoci povezuju s ulogama koje koreliraju s određenim društve-nim akterima. U političkom se govoru, tako, formiraju i iskazuju političko-ideo-loški stavovi, vrednosni sudovi i vizije (države, uređenja, statusa građana, druš-tvenih odnosa i sl.), a odluka o načinu predstavljanja aktera upravlja se shodno

120

Strahinja Stepanov

govornikovoj proceni o tome kakav će izbor jezičkih sredstava za reprezentaciju biti najdelotvorniji, najprimereniji njegovim ciljevima.

Raznovrsnost reprezentacionih sredstava počiva, s jedne strane, na sistem-skom (imanentnom) nominacionom bogatstvu/siromaštvu samog jezičkog idioma, govornikovoj obrazovanosti/elokvenciji, a primarno na govornikovoj intenciji (s obzirom na uži i širi situacioni kontekst) i identitetskoj višeslojnosti samih aktera. Pojedinac simultano poseduje više određujućih identitetskih obeležja, kao što mu se može dodeliti veći broj uloga/statusa koji ga karakterišu. Fregeovska distinkci-ja između smisla i značenja/reference ovde se svakako može skladno uklopiti: ista referenca ne proizvodi isti efekat ako se smisao (bitno) razlikuje. Richardson, po ugledu na Blommaerta, kaže (2007: 49) da „način na koji se društveni akteri ime-nuju identifikuje ne samo grupu/grupe s kojim se ovi povezuju nego signalizira i vrstu odnosa između imenovanog i onoga ko ga tako imenuje”. A selekcija izme-đu više društvenih kategorija, odluka za jedan način imenovanja umesto drugog – nosi sobom kako stav tako i određeni pristup osobe koja je načinila takav izbor prema datom društvenom akteru. Reisigl i R. Wodak (2001: 45) smatraju da se referencijalnim (i nominacionim) strategijama konstruišu i reprezentuju društveni akteri, pomoću različitih izraza: kategorizacijom, tropima, biološkim i depersona-lizujućim metaforama, metonimijom, kao i sinegdohom i sl.

U predstojećoj analizi koristiću se Van Leeuwenovom ([1996/]2008) mre-žom reprezentacije društvenih aktera. U osnovi je ove mreže binarni princip klasi-fikatornog račvanja vrsta u okviru njima nadređenog, rodnog pojma – parametra. Na primer, akteri se mogu istaći ili maskirati upotrebom jezičkih jedinica koje ih generalizuju ili specifikuju, a pozicioniranje aktera u tekstu pomoću aktivizacije i pasivizacije ukazuje na njihovu prirodu bilo kao aktivnih bilo kao pasivnih de-latnika. Bliska ovoj dihotomiji opšte-pojedinačno je i razlika između asimilacije i individualizacije: akteri se, dakle, mogu predstaviti kao (neizdiferencirana) grupa ili kao (istaknuti) pojedinci. U vezi s tzv. grupnim akterima, Van Leeuwen ističe (2008: 38) i asocijaciju, odnosno disocijaciju kao model predstavljanja. Asoci-jacija je akumuliranje u iskazu/tekstu imena ili naziva pojedinaca i grupa koje su privremeno upućene jedne na druge, oformljujući (privremeno/dugoročno) savezništvo. Nadalje, neodređenost je jedan od načina nespecifikovanog pred-stavljanja aktera (neko, nekakav, neki...), dok se diferencijacija koristi kako bi se pojedina grupa učinila različitom od neke druge, premda slične, grupe. Van Leeuwen spominje i (personalnu) nominaciju i (funkcionalnu) kategorizaciju kao modele predstavljanja aktera: u prvom slučaju imenskom (personalnom) formu-lom, u drugom – navođenjem funkcije koju pojedinac obavlja. Identitet, tj. jedan od identiteta društvenih aktera, može se, znači, eksplicirati u tekstu upotrebom personalne identifikacije (potpune ili nepotpune), čiji izgled i složenost varira u zavisnosti od stepena bliskosti/distanciranosti, familijarnosti, formalnosti, stava

121


govornika prema osobi u pitanju. Naravno, različite kombinacije ovih reprezenta-cionih modela ne samo što su moguće nego su, štaviše, i češće.

3.3.2. Pođimo od bazične dihotomije: uopšteno [genericization] nasuprot specifično (konkretno). Izbor je, kako napominje Van Leeuwen (2008: 35), bitan činilac u predstavljanju aktera, jer se ovi mogu pojaviti kao klasa ili kao prepo-znatljivi [identifiable] pojedinci, što znači da se o nekom događaju, nekoj aktiv-nosti može govoriti načelno ili konkretizovano. Vredi se, ovde, podsetiti i mišlje-nja francuskog sociologa P. Bourdieua, koji je koncepte i koncepciju stvarnosti, usvojene i formirane od strane neke osobe, bernštajnovski uslovio pojedinčevom pripadnošću društvenim klasama: neposredno, a time i konkret(izova)no iskustvo povezao je u ovoj teoriji s habitusom radničke klase, dok je distancirana, uop-štavajuća klasifikacija rezultat mentalnih delatnosti vladajuće, buržoaske klase. (Iako prevashodno korisno i korišćeno u analizi medijskog diskursa, ovo razliko-vanje – tačka identifikacije – može biti relevantno i u političkom diskursu.)

I svаkom čoveku, svаkom ljudskom biću je prirodno dа doživi pаd. (BT 2012b) Ne može čovek da provede svoj život bez sna, bez ideje, bez vizi-je. (BT 2012c) To jа govorim а ne govore sаvetnici iz inostrаnstvа i drugih zemаlja (...). (ID 2012a) Oni žele društvo i državu koja je prilagođena tržištu, profitu i interesima bogatih i moćnih. (ID 2012a)

Govornik može aktera izdvojiti iz mnoštva, predstaviti ga kao pojedinca, dakle individualizovano mu pristupiti, ili pak društvene aktere posmatra skupno, u grupi ili kolektivu, mnoštvu – asimilovano. U načelu, kada vrši asimilaciju aktera, govornik joj može pristupiti na dva načina: kroz agregaciju ili kolektivizaciju. U prvoj se kvantifikuje broj učesnika (Van Leeuwen 2008: 37), dok se u asimilaci-ji pomoću kolektivizacije učesnici predstavljaju kao više homogena, kompaktna grupa. Za agregaciju je tipično javljanje numeričkih (statističkih) izraza. No, uz asimilaciju, postoji još jedan način koji reguliše predstavljanje društvenih aktera kao grupe/kolektiva – asocijacija. Asocijacija je formiranje grupe od dva ili više aktera, koji su sintaksički koreferentni (naravno ne nužno i istog morfosintaksič-kog lika), pritom bilo parataksički bilo hipotaksički povezani. Kada se spominje asocijacija, treba istaći i, donekle suprotan postupak, diferencijaciju – kojim se eksplicitno pravi razlika između „individualnih/grupnih društvenih aktera i slič-nih pojedinaca/grupa, što omogućava da se diferencira ‘ja’ od ‘drugog’, ‘mi’ od ‘njih’ (...)” (Van Leeuwen 2008: 40).

IndividualizacijaSada sam razgovarao sa Božom Đelićem (...). (BT 2012c) Mi smo učili od vaših inženjera i profesora Hajdina (...). (BT 2012c) O tome razgovaram da-nas sa Ružicom Đinđić. (BT 2012c) Zoran Đinđić je bio naš drug, Ružicin suprug, naš prijatelj (...). (BT 2012c) (...) tu [je] ideju postavio među nas Dragoljub Mićunović, a suštinski utemeljio Zoran Đinđić (...). (BT 2012c)

122

Strahinja Stepanov

Agregacija i kolektivizacijaNajveći teret reformi, najbolnija mesta ovih reformi izdržali su građani Srbi-je, izdržali ste vi. Ne samo članovi Demokratske stranke, članovi svih strana-ka... (BT 2012c) Naša evropska budućnost potvrđena je odlukom Evropskog saveta. (BT 2012c) Danas svi ljudi u Srbiji (...) ipak i sebe pitaju šta mi to dobijamo statusom kandidata i koja se perspektiva otvara. (BT 2012c) To su dakle kompanije koje zapošljavaju jednog, dva, tri, pet, deset, dvadeset ljudi, nekada svoje rođake, svoju porodicu. (BT 2012c) pre tri i po godine, sa idejom koja je odavno sazrela u nama, formirali smo Srpsku naprednu stranku (TN 2012a) širili smo ideje Srpske napredne stranke i koalicije koja je oko nje okupljena (TN 2012a) E zato [=da vas zaposli] se okupila koalicija oko Srpske napredne stranke. (TN 2012a) Mi smo svi sad jedna nacija, jedna partija, mi smo siromašni zato što je vlada tako loše radila. (TN 2012a) Ovih dаnа mi možemo dа budemo ponosni, svi zаjedno, jer smo se izborili zа stаtus kаndidаtа zа člаnstvo u Evropskoj uniji. (BT 2012b) Otpustili ste 600 sudija, 200 tužilaca. (TN 2012a)

Asocijacijapregovаrаjući sа strаnim predstаvnicimа, predsednicimа kompаnijа, držаvа, vlаdа (...). (BT 2012b) Mi ne želimo dа vlаdаmo bez nаših socijаlnih pаrtnerа. Mi ne želimo dа vlаdаmo bez predstаvnikа sindikаtа, borаcа, penzionerа, mi ne želimo dа vlаdаmo bez nаrodа. (ID 2012a)

DiferencijacijaNismo pravili stranačke skupove i manifestacije. Drugi jesu. (BT 2012c) Mi smo stranka ljudi koji preuzimaju svaki rizik za ideju i svaku nevolju za ide-ju, i danas je tako, i biće tako u budućnosti. Za razliku od svih ostalih koji su spremni da promene i svoju ideju zbog neke bolje okolnosti (...). (BT 2012c) (...) delio nas je bivši predsednik, na njegove i druge, tuđe, delio na umive-ne, okupane i na nas druge koji nismo, valjda, pripadali njegovom jatu. (TN 2012a)

Govornikova odluka za identifikaciju putem kategorizacije (nasuprot no-minaciji) svodi se na funkcionalni ili klasifikacioni kriterij. Analiza ovako imple-mentiranog izbora može pomoći u osvetljavanju toga kako se gradi (ili razgrađu-je) nečiji identitet u tekstu. Funkcionalizacija podrazumeva predstavljanje aktera preko funkcije koju ovaj obavlja, dok klasifikacija predstavlja identifikaciju preko manje ili više trajnih svojstava koje akter poseduje ili relacija koje ostvaruje (pol, godište, rasa, etnička ili verska pripadnost i sl.). Međutim, identiteti aktera, po-sebno u postmodernoj, „fluktuirajućoj” eri, nisu lako uhvatljivi u funkcionalne ili klasifikacione mreže, često izmiču čistoj taksonomiji ili se nalaze katkad malo bliže jednom ili drugom polu identifikacije. I Berger primećuje slično, pišući još sredinom šezdesetih godina XX stoleća kako se:

123


svaka uloga u društvu priključuje nekom identitetu. (...) neki od tih identiteta su trivijalni i privremeni, kao npr. u nekim zanimanjima koje traže minimalne izmene u biću onih koji obavljaju takve poslove. Nije teško preći s radnog mesta đubretara na mesto noćnog stražara. Srazmerno je teže od crnca posta-ti belac, a gotovo je nemoguće da muškarac postane ženom. Ove razlike u promeni društvenih uloga ne bi ipak trebalo da nas zaslepe, pa da pomislimo kako čak i identiteti koji nam se čini suštinskim za određenje nas samih nisu društveno zadati. (nav. prema Van Leeuwen 2008: 42‒43)

Postmoderno doba je dalo za pravo Bergeru, ali ova analiza kategorizacija ipak će počivati na predstavljanju aktera preko zajedničkih funkcija – bilo funk-cionalno (šta rade), bilo klasifikaciono (fizička i relacijska obeležja),107 uza sva moguća drukčija rešenja.108

Funkcionalizacija(...) vlasti su se snašle da narodu bude teže. (TN 2012a) Dakle nisu samo sportisti, nego su i naši stručnjaci bili oni koji su decenijama pronosili slavu ove zemlje i čine nas ponosnim (...). (BT 2012c) Juče nam najviši evropski državnici čestitaju ovo postignuće. (BT 2012c) Mi ne želimo dа vlаdаmo bez nаših socijаlnih pаrtnerа. Mi ne želimo dа vlаdаmo bez predstаvnikа sindikаtа, borаcа, penzionerа, mi ne želimo dа vlаdаmo bez nаrodа. (ID 2012a)

Klasifikacija(...) bilo je potrebno nаstаviti dаlje, zbog njegа, njegove dece i zbog ovih mаlih Đurićа koji se dаnаs sа mnom ovde nаlаze. Zbog svаkog detetа u Srbi-ji! Bilo je potrebno zbog sredovečnih, zbog stаricа i stаrаcа, аli je potrebno i zbog onih koji će se tek roditi. (BT 2012a) Mi nаše pretke volimo i poštujemo (...). (BT 2012a) Imam suprugu, danas mi je 37 godina braka. Dva sina, dve snaje, tri unuka, dve unuke, imam sve, samo nemam vas srećne. (TN 2012a)

Neodređenost je prisutna u onim asertivima gde se određeni proces ne može pri-pisati nijednom određenom akteru, što se jezički postiže upotrebom neodređenih za-menica (neko ili sintagmatski – neki/nekakvi pojedinci, ljudi) ili u sadejstvu s kvantifi-katorom mnogi (mnogi su bili...), čime se formira neodređena agregacija (asimilacija).

Uopšteno i neodređeno referiranjePokаzаli smo dа možemo brinuti o nаšem nаrodu, ne sаmo u Srbiji, nego i u Bosni, u Sloveniji, u Hrvаtskoj, u Albаniji, Rumuniji, Mаđаrskoj, u Cr-

107 Pored ovih, fizičkih i relacijskih obeležja, postoje i ona koja se zasnivaju na (pr)oceni govornika [appraisement] o naravi nekih društvenih aktera: dobri/loši, voljeni/omrznuti i sl. (Van Leeuwen 2008: 45)

108 Koliko se ova podela (funkcionalno/klasifikaciono) mora uzeti s rezervom i uz oprez, govori i činjenica da se ni neke od najosnovnijih leksema ne mogu lako svrstati u jedan ili drugi razred. Npr. leksema majka može biti primer, očekivano, klasifikacije (rodbinske identifikacije), ali i funkciona-lizacije (kada se pod tim podrazumeva odgovor na pitanje: Šta ona radi? Pa, ona je majka.)

124

Strahinja Stepanov

noj Gori — u svаkoj zemlji gde je nаš nаrod! Nema nikogа ko je korаčаo usprаvno čitаv svoj život (...). (BT 2012b) (...) pucali su u neke od nas (BT 2012b). Moji protivkаndidаti govore o tome, neki plаše Srbiju dа ne trebа dа se vrаti Srbijа u devedesete godine, neki se tаkmiče ko je gori. (ID 2012a) (...) neki se jedino snаlаze u predizbornoj kаmpаnji. (ID 2012a) Neki su fаscinirаni novcem, neki su fаscinirаni moćimа, neki su fаscinirаni funkcijаmа, neki su fаscinirаni kаncelаrijаmа, sekretаricаmа, rotаcionim svetlimа i tаko dаlje. (ID 2012a)

Jedan od najčešćih, i manipulatorno najmoćnijih, načina reprezentovanja aktera – pored prethodno pomenutih, gde su glavna jezička sredstva bile personal-ne i apelativne imenice, lične i prisvojne zamenice (dakle, imenske reči koje imaju arhisemsko obeležje [ljudsko+]) – jeste i impersonalni model,109 u kome figuriraju imenice koje ne sadrže arhisemsko obeležje [ljudsko+]. U literaturi se (npr. Van Leeuwen 2008: 46) navode dva tipa impersonalnih modela: apstrakcija [abstrac-tion] i opredmećivanje [objectivation]. Apstrakcija se realizuje upotrebom, obič-no, apstraktnih imenica koje pripisuju kakav kvalitet društvenim akterima, dok je opredmećivanje metonimijsko ili sinegdoško predstavljanje društvenih aktera signaliziranjem na mesto ili predmet (ili eventualno deo tela) koji je osoben za navedene aktere. Tako se u okviru opredmećivanja mogu razlikovati: spacijaliza-cija, instrumentalizacija, somatizacija i emocionalizacija.

SpacijalizacijaSrbiјa јe u našim mislima, Srbiјa јe u našim delima, Srbiјa јe u našim name-rama! (...) [našim mostom] se diči čitava Evropa. (BT 2012b) Srbija [...] u Evropu sa vlastitim identitetom (...). (BT 2012c) Šestog maja je Srbija očeki-vala velike promene. (TN 2012b) Srbija je doživela nekoliko poraza otkako su raspisani izbori. (TN 2012b) (...) Srbija je doživela najgoru moguću medij-sku kampanju kakava postoji u civilizovanom svetu. (TN 2012b) A nisam ga [=ovakvo ponašanje] video ni u Engleskoj. (TN 2012b) Time što je govorio toliko loše o meni, pokazao je da time loše misli o barem pola Srbije. (TN 2012b) (...) pre 8 godina podelio nas je na svoju i drugu Srbiju. (TN 2012b) Danas svi novinari psuju kabinet Borisa Tadića i rade za njega. E pa, ja-dan je taj kabinet (...). (TN 2012b) Odavno Srbija nije pobedila. (TN 2012b) Problem je podrška u Sandžaku (...). (ČJ 2012a) Mislim da nemamo pravo na bilo koju drugu ambiciju osim te, da pozovemo Srbiju u taj veliki posao (...). (ČJ 2012a) Osamdeset hiljada glasova je naša lista dobila na selu 2008. godine (...). (ČJ 2012a) Tаj neprijаtelj je svet finаnsijа, tаj svet su bаnksteri, bаnke koje se ponаšаju kаo gаngsteri, finаnsijske institucije koje uprаvljаju nаšim životimа (...). (ID 2012a) Nisam kandidat ni Brisela, ni Vašingtona, ni Moskve, ni Pekinga (...). (ID 2012a)

109 Termin impersonalan preuzet je od Van Leeuwena (2008: 46) uprkos činjenici da u našem jeziku (terminosistemu) nije najadekvatniji zbog postojanja istoimenog termina u sintaksi, s drugačijim značenjem.

125


InstrumentalizacijaTa noć je bila – ne ponovilo se – noć dugih hemijskih olovaka. (TN 2012b) To je bila noć u kojoj su džakovi nestajali i pojavljivali se. (TN 2012b)

SomatizacijaMi znamo svaki pogled u Srbiјi (...). (BT 2012a) [shvatam] svаki stisаk ruke i svаki smeh kаo šаnsu dа Srbiji bude bolje. (ID 2012a)

Emocionalizacija(...) mi znamo svaku brigu u Srbiјi... (BT 2012a)

U poslednjoj podgrupi navedeni iskaz tumačim kao emocionalizaciju, jer „svaka briga” jeste reifikovana emocija koja se, takođe, metonimijskim transfe-rom odnosi na ljude (ljudi sa brigama/zabrinuti ljudi). Nesumnjivo da ovakva me-tonimijska reprezentacija određenih političkih i značajnih društvenih zajednica i entiteta pojednostavljuje njihovu inherentnu složenost i strukturiranost, ali, na drugoj strani, upravo simplifikacija dovodi ponekad do boljeg upoznavanja s tek-stom i omogućava lakšu recepciju, što se može čak povezati i s (recepcijskom) idejom o popuštanju napetosti, jer primalac poruke (počinje da) shvata sadržaj (i suštinu), što bez upotrebljenih metaforskih i metonimijskih transformacija (vrlo mogućno) ne bi bio slučaj, te tako ovi izrazi doprinose ili čak izazivaju osećaj zadovoljstva u primaocu poruke.

III. 4. ASERTIVI I PERSONALNOST: SISTEM „POLITIČKE DEIKSE”

Na pitanje televizijskog reportera, uoči izbora: Šta bi bilo dobro, ko da pobedi? – seljak je, zamislivši se malo, odgovorio:

Mislim da bi najbolje bilo da ovi odu a da oni ne dođu!(preuzeto iz dnevnog lista Danas, 12. II 2014)

4.0. Mnoga novija istraživanja političkog diskursa bave se obavezno i pita-njem zameničkih reči u njemu.110 Jasno je, naime, da je u političkoj debati zna-čajno i to na koji se način političar obraća sagovornicima, te kako ih oslovljava. Međutim, značajno je u političkom govoru i kako se on sam (političar) pozicionira prema publici, auditorijumu i drugim učesnicima u političkom procesu, tj. kako

110 U naslovu ovog potpoglavlja upotrebljen je termin deiksa, kao hiperonim u odnosu na egzoforu i endoforu, koja se opet deli na anaforu i kataforu (isp. Klajn 1985: 42), ali će iz daljeg izlaganja biti jasno da se analizira isključivo upotreba ličnih zamenica, osim kada se govori o Drugima/Ostalima (tada se naime u razmatranje uključuju i pridevske zamenice, kao antecedenti restriktivnih klauza).

126

Strahinja Stepanov

iskazuje svoj odnos prema njima, pre svega prisnost/distancu, ali i kako ih pred-stavlja i (simbolički) uključuje u radnju o kojoj govori.

Kada govorim o izboru i upotrebi zameničkih sredstava u političkom go-voru, onda nemam na umu upotrebu „društveno vrednujućih” zamenica, jer one, kao takve (leksički date), i ne postoje u srpskom jeziku, izuzev (jedino) upotrebe vi iz poštovanja. Dakle, društvena stratifikacija i hijerarhizacija (koja npr. postoji u zameničkom sistemu japanskog i nekih drugih jezika) ne očituje se u našem leksičkom pronominalnom sistemu. Kada se govori o pronominalnoj pragmatici i sociosemantici, tada mislim na određenu selekciju zamenica sa strane govornika i način njihove upotrebe (ovde: u političkom diskursu). Drugim rečima, društveni se odnosi i te kako odslikavaju (ali i oslikavaju) u upotrebi zamenica (ili njima maskiraju): u distribuciji, u načinu na koji se neki društveni akteri uključuju, a drugi isključuju iz neke zajednice, u načinu referiranja na jedne ili druge aktere, u čemu se da razaznati i određen pogled na svet (političko/ideološko stanovište) a, shodno tome, i vrednovanje datih aktera.

Uočeno je već da se u osnovi pragmatičke upotrebe zamenica nalazi soci-olingvistička priroda tih sredstava (formalnost/neformalnost, status, solidarnost, moć, klasa, pol i sl.; više u Wilson 1990: 46). I Fairclough (1989) proučava ulogu zamenica pripisujući im različite komunikativno-pragmatičke vrednosti u zavi-snosti od upotrebe. Partington (2003: 60), primera radi, izučavajući upotrebu za-menica u političkom diskursu, skreće pažnju na to da pomoću njih govornik može sebe predstaviti ili kao individuu ili pak kao reprezenta nekog kolektiva/organa/ustanove. Navodeći rečenicu iz čuvenog Churchillovog govora ‘Borićemo se na plažama, borićemo se na tlu...’, K. Maitland (nav. prema Wilson 1990: 47) pri-mećuje da to čuveno mi „nikako ne uključuje i samog govornika [Churchilla], jer je Churchill tada već bio toliko star čovek da bi teško bio regrutovan za borbu”. Kakve sve varijacije može proizvesti upotreba zamenice mi, ilustruje i Urbanova (1986) shema s koncentričnim krugovima, a to u konačnici pokazuje:

opseg mogućih drugih osoba na koje se može ukazati upotrebom zamenice mi. U nekim kontekstima samo jezgro modela, čije je značenje ‘govornik + (neki) drugi’, može biti izmenjeno radi postizanja određenih pragmatičkih efekata. (nav. prema Wilson 1990: 50) /vid. Dijagram 2/

Wilson (1990: 50) zapaža da je distribucija zamenica ja/mi u političkoj in-terakciji posebno prominentna i svakako ne bez razloga: jer političar, na jednoj strani, teži tome da mu narod/glasači (po)veruju i da stanu iza njegovih odluka, ali, na drugoj strani, niko ne jemči da će se te odluke zaista i pokazati korisnim i dobrim po građane (naposletku, da će uopšte i biti sprovedene). Otuda političar čas naginje sopstvenom isticanju i potcrtavanju vlastite individualnosti, čas uma-njuje i „delegira” sopstvenu odgovornost, kao da je u takvom večitom raskoraku između dva ekstrema.

127


izmenjeno radi postizanja određenih pragmatičkih efekata. (nav. prema Wilson 1990: 50) /vid. dijagram 1/

Wilson (1990: 50) zapaža da je distribucija zamenica ja/mi u političkoj interakciji

posebno prominentna i svakako ne bez razloga: jer političar, na jednoj strani, teži tome da mu

narod/glasači (po)veruju i da stanu iza njegovih odluka, ali, na drugoj strani, niko ne jemči da će

se te odluke zaista i pokazati korisnim i dobrim po građane (naposletku, da će uopšte i biti

sprovedene). Otuda političar čas naginje sopstvenom isticanju i potcrtavanju vlastite

individualnosti, čas umanjuje i „delegira” sopstvenu odgovornost, kao da je u takvom večitom

raskoraku između dva ekstrema.

4.1. Pragmatička i sociosemantička svojstva zamenica

4.1.1. Kako je maločas predstavljeno, jedno od glavnih izvora svojevrsne manipulacije u

političkom diskursu jesu (lične i prisvojne) zamenice, a posebno upotreba zamenice mi i njoj

korespondentne prisvojne zamenice. Tako se personalna zamenica 1.l.mn. pokazuje kao

persuazivno, bolje rečeno, mistifikujuće sredstvo, jer neretko može ostati nejasno radi li se o

inkluzivnom mi, tj. o mi koje podrazumeva i govornika i sagovornike kojima se obraća, ili o

ekskluzivnom mi, kojim govornik isključuje sebe (ili nekog drugog) iz radnje o kojoj predicira,

ili se pak pod upotrebljenim mi krije (recipijentima) ambivalentna referencija (takva iz koje je

nemoguće jednoznačno utvrditi ko je uključen a ko isključen iz odnosne radnje).

Stoga se može govoriti o nekoliko značenjskih tipova zamenice mi: mi1 – govornik i

sagovornik (sagovornici), mi2 – govornik i njegovo okruženje ali ne i sagovornici, mi3 –

Dijagram 2 MI (ja + čovečanstvo) MI (ja + barem

još 1 osoba)

4.1. Pragmatička i sociosemantička svojstva zamenica

4.1.1. Kako je maločas predstavljeno, jedno od glavnih izvora svojevrsne ma-nipulacije u političkom diskursu jesu (lične i prisvojne) zamenice, a posebno upo-treba zamenice mi i njoj korespondentne prisvojne zamenice. Tako se personalna za-menica 1.l.mn. pokazuje kao persuazivno, bolje rečeno, mistifikujuće sredstvo, jer neretko može ostati nejasno radi li se o inkluzivnom mi, tj. o mi koje podrazumeva i govornika i sagovornike kojima se obraća, ili o ekskluzivnom mi, kojim govornik isključuje sebe (ili nekog drugog) iz radnje o kojoj predicira, ili se pak pod upotre-bljenim mi krije (recipijentima) ambivalentna referencija (takva iz koje je nemoguće jednoznačno utvrditi ko je uključen a ko isključen iz odnosne radnje).

Stoga se može govoriti o nekoliko značenjskih tipova zamenice mi: mi1 – govornik i sagovornik (sagovornici), mi2 – govornik i njegovo okruženje ali ne i sagovornici, mi3 – sagovornici ali ne i govornik... Često se dešava da govornik nekoliko puta alternira zamenice ja i mi, stvarajući utisak kako je za neke odluke isključivo on odgovoran, a za druge veći broj ljudi. Takvom alternacijom jednin-ske i množinske zam. forme političar transferiše isključivu odgovornost sa sebe u nekim slučajevima, ali, s druge strane, ukoliko se radi o obećanjima, tj. o pros-pektivnim odlukama (čiji je rezultat nepredvidljiv, s posledicama koje mogu biti i pozitivne i negativne), političar osigurava sebi odstupnicu, skrivajući se iza grupe i poveravajući „značajan deo odgovornosti” većem broju aktera/tj. kolektivu.

4.1.2. Uopšte, deiksa kao jezički (pod)sistem kojim se ukazuje, odnosno upu-ćuje na nekoga ili nešto – a koju čine jezički izrazi što svoje značenje deriviraju iz situacije (odnosno ko/n/teksta u kojem se nalaze) i koja omogućava pozicioniranje učesnika u prostoru, a zatim, metaforizacijom spacijalnih relacija i transponovanjem fizičkih lokacija u nefizičke, npr. društvene, političke i sl., locira učesnike u političko-ideološkoj ravni – pokazuje se u novije vreme kao teorijski konstrukt koji sve više

128

Strahinja Stepanov

doprinosi razumevanju mehanizama političkog diskursa. Chiltonov (2004) okvir za predstavljanje diskursnih svetova, u tom je smislu, najizrazitiji i (dosad) najrazrađeniji pristup koji, sa stajališta govornika, predočava kako su pozicionirani i kojim vredno-stima ispunjeni različiti diskursni (a deiksom nagovešteni, tj. omeđeni) svetovi.

sagovornici ali ne i govornik... Često se dešava da govornik nekoliko puta alternira zamenice ja i

mi, stvarajući utisak kako je za neke odluke isključivo on odgovoran, a za druge veći broj ljudi.

Takvom alternacijom jedninske i množinske zam. forme političar transferiše isključivu

odgovornost sa sebe u nekim slučajevima, ali, s druge strane, ukoliko se radi o obećanjima, tj. o

prospektivnim odlukama (čiji je rezultat nepredvidljiv, s posledicama koje mogu biti i pozitivne i

negativne), političar osigurava sebi odstupnicu, skrivajući se iza grupe i poveravajući „značajan

deo odgovornosti” većem broju aktera/tj. kolektivu.

4.1.2. Uopšte, deiksa kao jezički (pod)sistem kojim se ukazuje, odnosno upućuje na

nekoga ili nešto – a koju čine jezički izrazi što svoje značenje deriviraju iz situacije (odnosno

ko/n/teksta u kojem se nalaze) i koja omogućava pozicioniranje učesnika u prostoru, a zatim,

metaforizacijom spacijalnih relacija i transponovanjem fizičkih lokacija u nefizičke, npr.

društvene, političke i sl., locira učesnike u političko-ideološkoj ravni – pokazuje se u novije

vreme kao teorijski konstrukt koji sve više doprinosi razumevanju mehanizama političkog

diskursa. Chiltonov (2004) okvir za predstavljanje diskursnih svetova, u tom je smislu,

najizrazitiji i (dosad) najrazrađeniji pristup koji, sa stajališta govornika, predočava kako su

pozicionirani i kojim vrednostima ispunjeni različiti diskursni (a deiksom nagovešteni, tj.

omeđeni) svetovi.

Chilton (2004: 56) kaže da zamenice odslikavaju odnose moći, formiraju ili zrcale

t - /vreme/

t + /vreme/

deiktički centar: ja/mi, sada, ovde, istinito, valjano

s /spac-prostor/

m - /modalnost/

Chiltonov deiktički koordinatni sistem

Chilton (2004: 56) kaže da zamenice odslikavaju odnose moći, formiraju ili zrcale identitet grupe, sugerišu kakva je (i kolika) bliskost između aktera i sl. Zapravo, u političkom diskursu kognitivni koordinatni sistem (koji, po Chiltonu, obuhvata vremensku, prostornu i modalnu osu) samerava – ideološki – govornika prema drugim akterima i nagoveštava koliko su međusobno bliski ili daleki ti akteri. Naravno, govornik se nalazi u samome središtu (tzv. deiktički centar, koji podrazumeva: govornikovo ja, zatim vreme, tj. momenat govorenja, te propozici-onalnu tačnost/istinitost i valjanost), a raspored drugih učesnika tražimo u tekstu i lociramo prema ovoj kognitivnoj mapi.

Chilton (2004), dakle, veli kako je vremenska dimenzija (t) vezana za mome-nat govora, s tim što se, naravno, mogu predstavljati i događaji koji su se odigrali u prošlosti (t-) ili se pak mogu činiti predviđanja za budućnost (t+). Ovo je, kako je rečeno, za procese koji se iskazuju asertivima od velikog značaja, pa radnje u proš-losti (ili one predviđene za budućnost) mogu biti posebno istaknute, stavljene u prvi plan, a, uz njih, i pozicija govornika. Tako se deiktički centar pozicionira vremenski u blizini nekog procesa (ili udaljava, u zavisnosti od toga kakva je radnja u pitanju) a

129


kretanje kroz vreme se konceptualizije kao kretanje prema bliskom prostoru ili kao udaljavanje od neke vremenske tačke. Druga osa, modalna, povezana je s onim što Chilton određuje kao vrednosni sistem govornika, i opisuje se kategorijama istina/istinito i dobro/valjano, tačnije on (2004: 59) ove oznake povezuje s epistemičkim i deontičkim modalnim vrednostima, pa se može reći kako deontička modalnost (do-bro/valjano) podstiče onakvo ponašanje koje u svom jezgru sadrži kulturno/druš-tveno specifične moralne, kao i (pozitivne) zakonske norme spram kojih se (pr)oce-njuje šta je dobro a šta loše, šta je valjano a šta ne, dok se epistemičkim modalnim vrednostima (istina/istinito) verifikuje nešto kao tačno ili netačno, odnosno lažno. Kao treća dimenzija u Chiltonovom modelu javlja se prostorna osa. Govornik sebe postavlja u prostoru tako da zaposeda središnju poziciju (otuda i termin ‘deiktički centar’), dok se druge osobe, tj. politički i nepolitički (npr. glasači) akteri smeštaju ili u isti prostor, ili proksimalan prostor ili pak u distalan prostor.

U stvari, kompletan Chiltonov teorijski model111 počiva na ideji interakcije i jezika, koji je, budući, dakako, centralni deo tog procesa, upotrebljen u svrhu da „signalizuje društvene uloge, granice i veze” (2004: 48), što znači da predoča-vanje pomoću jezika [representative language use] pruža sagovornicima zapra-vo predodžbe sveta i služi kao govornikova legitimizacija sopstvenog političkog programa. A indeksički, tj. deiktički izrazi pomažu da se govornik i sagovornik smeste u takav svet, i to ne samo vremenski i prostorno nego i modalno: „govor-nik [self] nije samo ovde i sada nego poseduje i svojstvo epistemički istinitog i deontički valjanog/dobrog” (Chilton 2004: 59).

4.1.3. Manipulacijom od strane političara pomoću (pre svega, ličnih) zame-nica bavili su se dosad mnogi istraživači (Rees, K. Maitland, Wilson, Wilson & K. Maitland, Y. Zupnik, C. Walker i dr.). Težište je u istraživanjima bilo najčešće, ali ne samo, na odnosu ja/mi. Obrađivan je i širi (nekad i ceo) pronominalni sistem u političkoj upotrebi. Pokazalo se da je (naravno na materijalu na engleskom jeziku) moguće uspostaviti skalu personalnosti počevši „od osnovne i najličnije forme ja, koja formira deiktički centar, idući dalje ka periferiji personalnosti” (Rees 1983, nav. prema Wilson 1990: 58):

language use] pruža sagovornicima zapravo predodžbe sveta i služi kao govornikova

legitimizacija sopstvenog političkog programa. A indeksički, tj. deiktički izrazi pomažu da se

govornik i sagovornik smeste u takav svet, i to ne samo vremenski i prostorno nego i modalno:

„govornik [self] nije samo ovde i sada nego poseduje i svojstvo epistemički istinitog i deontički

valjanog/dobrog” (Chilton 2004: 59).

4.1.3. Manipulacijom od strane političara pomoću (pre svega, ličnih) zamenica bavili su

se dosad mnogi istraživači (Rees, K. Maitland, Wilson, Wilson & K. Maitland, Y. Zupnik, C.

Walker i dr.). Težište je u istraživanjima bilo najčešće, ali ne samo, na odnosu ja/mi. Obrađivan

je i širi (nekad i ceo) pronominalni sistem u političkoj upotrebi. Pokazalo se da je (naravno na

materijalu na engleskom jeziku) moguće uspostaviti skalu personalnosti počevši „od osnovne i

najličnije forme ja, koja formira deiktički centar, idući dalje ka periferiji personalnosti” (Rees

1983, nav. prema Wilson 1990: 58):

Wilson (1990: 61) smatra da su tri upotrebne karakteristike ličnih (i pokaznih) zamenica

bitne za kontekst političkog govora – (a) autoreferencija, tj. „kako govornik odlučuje da se

postavi i prema publici i prema temi govora”, (b) relacije kontrasta, odnosno „kako govornik

koristi pronominalni sistem da bi poredio i kontrastirao druge na pozitivnoj/negativnoj skali” i

(c) ukazivanje na druge (kako se zamenice koriste da bi se uputilo na ostale aktere, dakle na one

koje nisu u poziciji ni govornika ni u poziciji sagovornika).

Govoreći o pronominalnom skaliranju u političkom diskursu Wilson (1990: 71) ističe da

bi pojedinci koji „konstruišu svet na sličan način, tj. imaju istu ideologiju i vrednosni sistem,

trebalo da pokažu i slične sheme pronominalnog izbora”, a, s druge strane, „gde se individualne

ideologije razlikuju možemo pretpostaviti različite sheme pronominalnog izbora”. Štaviše,

naglašava Wilson, uočava se ogroman potencijal manipulisanja zamenicama u zavisnosti od

konteksta, jer političar „indicira, prihvata, negira ili se distancira od odgovornosti za političku

akciju” (ibid., 76). Od idiosinkratične do kolektivne pozicije – ista zamenica pokriva sva

značenja, „pomerajući i menjajući značenja zavisno [od konteksta i] prethodnog teksta”. Tako se

pokazuje da, pošto njihova interpretacija zavisi od konteksta, lične zamenice predstavljaju

mogući izvor manipulacije i „još jedan primer potencijalnog opsega pragmatičkih efekata koji

operišu u politici” (Wilson 1990: 71).

Ja.......mene/mi.......ti (adresat)........neko.......ti (neodređeno)........to/ono.........ona........on.........oni

Wilson (1990: 61) smatra da su tri upotrebne karakteristike ličnih (i poka-znih) zamenica bitne za kontekst političkog govora – (a) autoreferencija, tj. „kako 111 Ovaj je Chiltonov model poslužio i Piotru Capu (2013) da razvije – danas često korišćen –

eklektički proksimizacijski pristup [Proximisation Theory], koji analizira, u suštini, diskursne strategije prezentovanja fizički i vremenski distantnih događaja i stanja, tj. koji takve različite događaje i stanja iz teksta tretira kao da imaju direktne posledice na govornika i učesnike u komunikaciji.

130

Strahinja Stepanov

govornik odlučuje da se postavi i prema publici i prema temi govora”, (b) relacije kontrasta, odnosno „kako govornik koristi pronominalni sistem da bi poredio i kontrastirao druge na pozitivnoj/negativnoj skali” i (c) ukazivanje na druge (kako se zamenice koriste da bi se uputilo na ostale aktere, dakle na one koje nisu u po-ziciji ni govornika ni u poziciji sagovornika).

Govoreći o pronominalnom skaliranju u političkom diskursu Wilson (1990: 71) ističe da bi pojedinci koji „konstruišu svet na sličan način, tj. imaju istu ideolo-giju i vrednosni sistem, trebalo da pokažu i slične sheme pronominalnog izbora”, a, s druge strane, „gde se individualne ideologije razlikuju možemo pretpostaviti razli-čite sheme pronominalnog izbora”. Štaviše, naglašava Wilson, uočava se ogroman potencijal manipulisanja zamenicama u zavisnosti od konteksta, jer političar „in-dicira, prihvata, negira ili se distancira od odgovornosti za političku akciju” (ibid., 76). Od idiosinkratične do kolektivne pozicije – ista zamenica pokriva sva značenja, „pomerajući i menjajući značenja zavisno [od konteksta i] prethodnog teksta”. Tako se pokazuje da, pošto njihova interpretacija zavisi od konteksta, lične zamenice predstavljaju mogući izvor manipulacije i „još jedan primer potencijalnog opsega pragmatičkih efekata koji operišu u politici” (Wilson 1990: 71).

Ličnim se zamenicama, kako je već rečeno, supstituišu imenički izrazi ili upu-ćuje na različite aktere (bilo druge političare/partije, bilo građane i ostali svet). Pola-zeći od pretpostavke da lične zamenice, takođe, igraju bitnu ulogu u asertivima, i da je za razumevanje konstruktivnog potencijala ovog govornog čina nužno uključiti i njih u razmatranje, prelazim na analizu njihove upotrebe posmatranom korpusu.

Naravno da tzv. površinska realizacija zamenica najčešće izostaje budući da je srpski pro-drop jezik, pa se podatak o licu razaznaje preko glagolske gramate-me. Otuda će se u radu, kad god se pominje upotreba lične zamenice 1.l.sg. ili pl. (ili nekog drugog lica), misliti ne samo na realizaciju zamenice kao eksplicitnog pronominalnog pokazatelja lica nego i na glagolsku gramatemu (što je daleko češći slučaj) kao indikatora lica. (Uostalom, ekspliciranje zamenice ja vrlo često predstavlja markiranu formu, i posledica je neretko konstrastnog fokusa.)

4.2. Prvo lice jednine (1.l. sg.)

4.2.1.Već su prethodni proučavaoci upotreba zamenice prvog lica jednine istakli kako se ovom zamenicom može iskazati ili maskirati odnos moći i so-lidarnosti. Tako optiranje za zamenicu 1.l.sg. znači pomeranje fokusa (s nekog drugog) na govornika samog, tj. isticanje lične angažovanosti i posvećenosti na-spram kolektivne (kakva je iskazana zamenicom 1.l.pl.), naglašavanje sopstvene odgovornosti u činu ili političkoj odluci, koja je prethodila ili koja sledi. Svakako da različite okolnosti, a ponajviše priroda odluke (tačnije posledice koje iz nje proizilaze, pozitivno/negativno) utiče i na izbor pronominalnog sredstva koje po-litičar koristi. Uz to, Ich forma nosi izrazit lični pečat, upućuje na lične stavove i

131


uverenja, i ističe individualnu posvećenost određenom načinu razmišljanja i de-lovanja, čime se – barem na način aristotelovski shvaćene argumentacije putem emocija – može pridobiti naklonost auditorijuma.112

Međutim, kako rezultati korpusne analize pokazuju, političari se najče-šće ne odlučuju u javnim nastupima (na konvencijama) za upotrebu 1.l.sg. (u asertivima).113 Češće se može naići na 1.l.pl. dok je distribucija zamenice ja rela-tivno ograničena. 112 Koncizan i lucidan esejistički tekst o upotrebi ja u političkoj retorici napisao je naš znameniti

dramski pisac i reditelj G. Marković (2014) u dnevnom listu Politika; iznosimo neka od njegovih zapažanja: „Bilo koja tema da se pokrene, ljudi uglavnom pričaju o sebi. Ma koliko se trudili da ne pominju reč ‘ja’, svaka rečenica koju izgovaraju nosi u sebi nesvesnu ili svesnu, prikrivenu ili otvorenu poruku: slušajte šta ‘ja’ mislim o tome i tome... Pristojniji (ili, pak, lukaviji) ljudi vode računa da ne preteraju sa samoisticanjem, svoje ‘ja’ uvijaju u razne oblande i koriste indirektni govor u kome je ‘ja’ skriveno u idiomima ili citiranju mišljenja navodno drugih. Postoje čitave rečenične konstrukcije koje imaju jedan jedini cilj: napraviti paravan u obliku skromnosti oko stvarne namere govornika – da istakne svoje mišljenje.” Nešto dalje u tekstu Marković će se osvrnuti i na nastupe političara pred kamerama (što on naziva medijskim terorom) i ukazati na to kako se preko upotrebe ‘ja’ može raspoznati iskren nastup od glumatanja: „u poslednje vreme, (...) predstavljanja sopstvene ličnosti kao ideala poštenja, blagosti, odlučnosti, pravednosti i ljubavi prema sopstvenom narodu postale su karikature, primeri najcrnje šmire i ordinarnog prenemaganja. Ti ljudi, kao i statisti sa zadatkom koji ih okružuju, verovatno misle sve najgore o gledalištu čim se odlučuju za jedno tako providno glumatanje. Prava priroda tih diletanata pojavljuje se samo u trenucima kada se ne kontrolišu, u sukobima s protivnicima, u situacijama u kojima su uhvaćeni u zamku, u iznenadnim obrtima koji nisu predviđeni njihovim petparačkim scenarijima. Tada iz njihovog oka sevne munja, reakcija koja odaje prevaranta, ni nalik onoj otužnoj mazariji koju su se trudili da o sebi naslikaju. Paravan se ruši. (...) obmana iluzioniste ima efekta, naročito kod neupućenog ili jadom i bedom unakaženog dela gledališta. ‘Gledaj kako je dobar, pravedan i pošten onaj čovek’, misle obožavaoci jednog takvog šmiranta. Ne primećuju laž, ili je prihvataju, jer im je u situaciji u kojoj se nalaze laž i te kako potrebna. (...) ‘Zašto mu ne bi poklonili poverenje, ionako nemamo šta da izgubimo’, misli njegova publika. Vremenom, međutim, njegovo šepurenje i broj izgovorenih ‘ja’ postaju nepodnošljivi. Pritom, ništa se ne događa, okolnosti ostaju nepromenjene, čak se pogoršavaju. Njegova verna publika trudi se da se uhvati za samohvalisanje i njegov mirni, samouvereni ton kao za slamke spasa. Ali ne pomaže, obećanog preokreta nema na vidiku. Obožavani lik polako počinje da prima sve grublje i neprijatnije crte. Ljudi više ne primaju zdravo za gotovo ono što im on u prvom licu jednine poručuje, primećuju rezultate njegovih praznih obećanja i polako shvataju kako su nasamareni. Vlasnik tapije na ‘ja’ u tom trenutku može da bira dva puta: ili da se povuče, prizna da je u cilju samopromocije obmanjivao ljude i da snosi posledice svog narcističkog poremećaja, ili da njegovo ‘ja’ uvede kao obavezno štivo u sveukupnu komunikaciju među ljudima, to jest da ukine sva druga ‘ja’, a da sopstveno kruniše imperatorskim simbolima.” Svoj esej Marković britko zaključuje ovim iskazom: „Kada padne, njegovo ‘ja’ vredeće najmanje od svih ‘ja’. Valjaće se po prašini. Biće krivo za sve, bila to istina ili ne. Pretvoriće se u ‘on’, simbol za sve nedaće i opštu nesreću.”

113 Kada se pogleda leksička semantika glagola upotrebljenih u prvom licu jd. i tip govornog čina koji denotiraju, mogu se razlučiti sledeće grupe: ekspresivi, komisivi, asertivi i direktivi. Kako ostali tipovi govornih činova, osim asertiva, nisu predmet interesovanja u ovoj studiji, na njima se neću zadržavati. Samo ukratko da napomenem, od tih ostalih govornih činova u kojima su česte lične i posesivne zamenice, dominiraju ekspresivi – što znači da govornik zapravo ne pruža nikakvu novu informaciju u vezi s referentima daljih iskaza, ne preuzima odgovornost i ne obećava, ne

132

Strahinja Stepanov

referira na objektivni denotativni univerzum, nego samo modeluje subjektivni denotativni prostor sagovornika u odnosu na njega: „Govorno lice, izričući ekspresivni iskaz, nastoji da svrsta sebe u određeni obrazac, stereotip ponašanja (...). U takvom kontekstu izostavljanje pozdravljanja ili otpozdravljanja ima takođe značajnu komunikativnu funkciju kao signal socijalne disharmonije” (Popović 2005: 1050). Jasno je da političar koristeći ekspresivne izraze uspostavlja tzv. socijalnu harmoniju i emotivni odnos prema sagovornicima ali i mogućim trećim participantima. Npr.:

(1) (...) zahvalan sam i Rasimu Ljajiću što je danas sa nama, zahvalan sam i Ani Makanovoj što je sa nama, koja koordiniše rad svih saveta nacionalnih zajednica, neko kaže nacionalnih manjina, i zato sam zahvalan svim političkim predstavnicima nacionalnih manjina... (2) I to je razlog zašto nas je Evropska unija preskočila i zašto su pre nas i Bugarska i Rumunija u EU, zašto je tamo i Mađarska i Poljska i Češka i Slovačka i sve druge zemlje. Čestitam im na tom uspehu i radujem se njihovom uspehu.

Pored ekspresiva, koji zapravo i ne predstavljaju izvor (političke) opasnosti po govornika, 1.l.sg se često javlja i uz komisive:

(1) Pobeda je ono što treba Srbiji. Serije pobeda, iz pobede u pobedu. I tako će i biti. Ja vam to garantujem.(2) Hoćemo da brinemo i o izbeglicama, o ljudima koji su žrtve ratova one politike, mi hoćemo da im olakšavamo sve probleme, i birokratske prepreke koje su na putu do njihove budućnosti hoćemo da razbijemo. Ja vam to iskreno obećavam.

Zanimljiva je upotreba 1.l.sg i u direktivima: njima se ugrožava negativno lice [negative face] sagovornika, jer se „adresat podstiče na akcioni postupak”. U pitanju je adhibitivna direktivnost jer se auditorijum podstiče na određenu aktivnost:

(1) Tražim od vas da verujete da mi to možemo. Borim se. Tražim i od vas da se borite.Tražim još nešto od vas. Tražim od vas, poštovani prijatelji, tražim od građana Srbije da sasvim drugačije nego što je bilo uobičajeno, u budućnosti reagujemo prema onima koji misle različito od nas. I zbog toga, za ostvarenje ovog cilja koji se tiče svakog čoveka u Srbiji tražim podršku, tražim još jednom podršku, i uvek ću da tražim podršku jer je naša namera najiskrenija, jer je naša namera dobra i tiče se svakog pojedinačnog čoveka u ovoj zemlji. I siguran sam da će ovi izbori označiti tu podršku i pobedu naših ideja, naših zajedničkih ujediniteljskih ideja za našu zemlju.(2) Ja vas pozivam da narednih dana svom snagom učestvujete u ovim izborima. Da ne upućujete ni jednu poruku zla i mržnje, samo poruku vizije, planova i volje da pobedimo.

Ipak, impozicija do koje se može doći uvažavanjem ovih adhibitiva nije velika. Zapravo, može se reći da je očekivana i predstavlja deo normalne (pred)izborne prakse – uostalom, zašto bi građani dolazili na mitinge, ukoliko ne očekuju da čuju određene ideje i potom budu pozvani da daju glas partiji prema kojoj iskazuju najveće poverenje. Zbog toga eksplicitni performativni izrazi (tražim od vas, tražim od građana // ja vas pozivam) i sadrže recipijenta (adresata) u genitivu ili akuzativu. Recipijent eksplicitnog performativa (tražiti/pozivati), odnosno upravne predikacije, postaje agens u komplementnoj klauzi (ja vas pozivam da VI učestvujete // Tražim od vas da se VI borite). Zanimljivo je da ponekad u komplementnoj klauzi izostaje sintaksičko-semantička alternacija recipijent-agens, i da se pojavljuje kolektivni agens u 1.l.pl (tražim od građana Srbije da u budućnosti drugačije reagujemo ...), u kojem je inkorporiran i govornik ali i auditorijum, što predstavlja zapravo mešanje uopštene ilokutivnosti s autoilokutivnošću. [Svi primeri navedeni u ovoj belešci potiču iz govora koje su dva predsednička kandidata (Boris Tadić = BT 2008 i Vojislav Koštunica = VK 2008) držala u predizbornoj kampanji 2008. godine.]

133


Iako je (pragmatički) interesantnija upotreba zamenice 1.l.pl. (te će se ka njoj i više pažnje usmeriti), i zamenica 1.l.sg. zahteva da joj se posveti malo pozorno-sti, posebno zbog onih slučajeva kada ove dve zamenice nastupaju kao svojevrsne kombinatoričke varijante, drugim rečima kada imaju istu denotaciju. Ovo posebno valja naglasiti, pošto bi asertivi (reprezentativi) treba, između ostalog, da razjašnjuju i pružaju informacije, i da služe „popunjavanj[u] informativne praznine u znanju adresata o denotativnim koordinatama referenta” (Popović 2005: 1010).

4.2.2. Kao persuazivno sredstvo zam. ja takvu svoju ulogu crpi, pre svega, iz maksimalnog stepena personalnosti, tog „ličnog pečata” koje govornik utiskuje u svoju besedu. Političar se pokazuje kao posvećena osoba onome što predicira, tačni-je on preuzima maksimalan stepen odgovornosti za (iskrenost i) istinitost (pošto su u pitanju asertivi) propozicije, čime ističe i svoju kredibilnost i ugled (doduše, stavlja-jući ih na kocku, jer, ukoliko se ono što je rekao pokaže neistinitim, može snositi, i u demokratskom sistemu, posebno Habermasovoj deliberativnoj demokratiji, trebalo bi da snosi, posledice). Prvo l. sg. indicira individualnu odgovornost, ali i dopušta veće lično „otvaranje” govornika prema auditorijumu.114 No, uz prihvatanje svega navedenog, ako se uzme u obzir kako npr. Bahtinovo tako i Goffmanovo mišljenje, onda se ipak mora reći i da to prvo lice, to ja, može „skrivati” (i oteloviti) nekoliko svojih lica (ili persona), onoliko koliko ih pojedinac ima: samo po Goffmanu može se razlikovati animator, autor, principal i sl. (o čemu će u narednom potpoglavlju biti više reči kada se bude raspravljalo o narativu u političkom diskursu, jer se tu pokazuje veoma važnom Goffmanova distinkcija).

Pogledajmo prvo sledeće primere:Borim se, ljudi, borim se godinama, ne samo ja već i vi, svako od vas! (BT 2012a) Ovo je tim ljudi s kojima sam godinama, delim i dobro i zlo. (BT 2012a) Gradio sam ovaj tim – neke od njih sam pozivao u politiku, neke od njih sam školovao, sa nekima sam u bliskim odnosima, ali uvek imam i tešku reč za njih kad pogreše. (...) umem i da ih prekorim (...). (BT 2012a) Ja apsolutno nisam došao zbog toga ovde. Ja sam ovde došao da govorim o Srb-iji. (ID 2012a) Sačuvao sam ovu Partiju zajedno sa svima vama kada je ona pala (...). (ID 2012a) O ovome sam pre neki dan razgovarao i sa najvećim srpskim piscem, nekadašnjim predsednikom Jugoslavije, Dobricom Ćosićem (...). (ID 2012a) Ugrožavajući time i živote moje porodice i moje dece koji su bili meta pretnji da će ih oteti kriminalni krugovi, ja sam založio sve što imam (...). (ID 2012a)

Nema sumnje da je politička korist od 1.l.sg. u ovim primerima očita, a rizik neznatan (gotovo nepostojeći), jer se veličaju ili govornikove vrline (borbenost), 114 Pošto su iskazi koji sadrže upotrebljene pronominalne jedinice identični onim, već analiziranim,

u okviru procesa, ovde navodimo samo one koji najjasnije ukazuju na određene pragamtičke tipove upotrebe zameničkih sredstava.

134

Strahinja Stepanov

ili njegova uspešnost (gradio sam, sačuvao sam), ili posvećenost drugima (školo-vao sam), ili solidarnost (delim i dobro i zlo), ili njegova odgovornost i serioznost (založio sam sve što imam, imam i tešku reč, umem da prekorim), dok je neretko 1.l.sg upotrebljeno uz procese koji imaju situacioni karakter, da uvedu govornika „na scenu” (došao sam ovde), što ne može nikako povući negativne konsekvence. Ili se pak „na scenu” uvodi neki drugi akter, za koga govornik smatra da poseduje takve kvalitete da će na osnovu njih sebi uvećati značaj i vrednost (isp. razgova-rao sam sa...).

4.2.3. U narednom slučaju govornik, takođe, iskazuje svoje ja, s tim što je ovde zapravo reč o ličnom narativu (o čemu će, kako je rečeno, docije biti više reči). Kako u autobiografiji, očekivano, dominira subjekat-narator, to je i u ovom odlomku prevalentna upotreba 1.l.sg., koju ni na jedan čas ne prekida npr. 1.l.pl., već jedino tzv. Drugi (u ovom slučaju jedan, kako kaže govornik, Albanac). Ako se s više pažnje osmotri ovaj odlomak, tj. blok asertiva, pa time i blok (u njima) realizovanih zameničkih sredstava, videćemo da procesi koji su denotirani nisu od bitnijeg, tačnije javnog značaja. Procesi su izrazito privatni i time, suštinski, politički irelevantni. No, to ne znači da su i (političko)propagandno neinteresan-tni. Naprotiv, da su toliko propagandno beznačajni, ne bi ni našli svoje mesto u kampanji. Očito se, kada procesi iz privatne sfere počnu dominirati u političkom (javnom) govorništvu, i argumentacija (ako je uopšte i postojala) seli iz racional-nog (logos) u emotivno (patos):

Dolazim iz kraja iz koga je potekao najveći heriozam koji je Srbija imala, ustvari ja imam 2 svoja rodna mesta. Prvo rodno mesto mi je Prizren, gde sam rođen. /Prizren je nekada bio glavni grad u vreme Dušanovog carstva, danas ima svega dvadesetak Srba koji tamo žive. To je etničko čišćenje koje je trajalo vekovima./ Ja, kao čovek koji je rođen u Prizrenu, pre godinu dana prošetao sam centrom Prizrena, na zaprepašćenje Albanaca koji tamo žive, popio sam vodu sa česme u centru grada (...). Samo mi je jedan Albanac dobacio - „Dačiću tebi nije mesto ovde”. Ja sam ga samo pogledao i rekao mu: „Ne znam zašto, ja sam ovde rođen. A gde si ti rođen i odakle si ti došao, odgovori mi?” Naravno da mi nije odgovorio. (...) Moji roditelji potiču iz Toplice, ja sam školu završio u Žitorađi i Nišu. (...) Ja se svojim korenima ponosim, i ne mogu biti drugačiji od njih. (ID 2012a)

Leksičkosemantički posmatrano, nikako se drugačije u ovom slučaju i nije moglo govoriti o datim procesima, jer su oni individualni egzocentrični (roditi se, školovati se, završiti školu i sl.) i endocentrični (ponositi se i sl.), ali pravo pita-nje, ono koje bi trebalo da prethodi svemu, jeste – da li je za ovakvo iskazivanje ličnog iskustva bilo mesta na predizbornoj konvenciji. Tačnije, pošto je očekivan pozitivan odgovor na prethodno pitanje, kakva je onda funkcija ovog personalnog narativa? Razlozi su, naravno, isključivo političko-pragmatički, tj. komunikativ-

135


ni. (No, detaljniji odgovor na to pitanje obrazložiću u IV poglavlju, kada budem govorio o upotrebi narativnog prosedea u političkom govoru). Navodim i sledeći blok, sličan prethodnome, u kome takođe dominira 1.l.sg., a reč je opet o ličnoj deskripciji:

Ja živim lepo, ja se bavim politikom. Imam dobru platu, stiže svakog datuma u mesecu, u isto vreme, imaću ogromnu penziju. Imam imovinu koju sam stekao i nasledio. Imam suprugu, danas mi je 37 godina braka. (TN 2012a)

U red ekscerpiranih primera iz našeg korpusa koji su predmet analize ne ula-zi i sledeći blok, u kojem se govornik koristi istim personalnim oblikom (1.l.sg.):

Prvo, želim da vas obavestim da ćemo u vremenu koje je ispred nas, a koje će takođe biti ekonomski teško, bremenito (...), morati da posvetimo svoju pažnju nekolikim oblastima. Ja vas danas obaveštavam da ćemo formirati Akcioni tim koji će se baviti samo malim i srednjim preduzećima. Mi ćemo danas popločati taj plan vrlo konkretnim akcijama i sam ću voditi predstav-nike malih i srednjih preduzeća u evropske regije. (...) Već narednih dana ja ću sa predsednikom Fiata, gospodinom Markioneom na ženevskom Sajmu automobila otvoriti jedan novi život za srpski automobil, koji će se proizvo-diti u našem Kragujevcu, u našoj Šumadiji. (BT 2012c)

Ako se bolje pogleda, jasno je da u ovom bloku dominiraju asertivi iz pod-grupe tzv. informativa (u terminima Bacha i Harnisha), tj. reč je o tzv. najavama i obaveštenjima, uz gdekad realizovan marker ljubaznosti (želim da vas obavestim, obaveštavam vas). Međutim, u skladu s opredeljenjem iznetim ranije da se tzv. ilokucijske etikete/introduktorni ilokucioni elementi ne analiziraju, ovi se primeri izostavljaju iz razmatranja. (Ovo ističem stoga što sličnih primera ima dosta u knjizi, te bi se njihovim „kooptiranjem” u statističku analizu izmenio bitno odnos među upotrebljenim ličnim zamenicama.)

Nesumnjivo najogoljeniji propagandni primeri upotrebe 1.l.sg. u asertivima su oni vezani za emotivno-socijativne procese poput sledećeg:

Ja sam fasciniran, ja volim ljude i narod Srbije. (ID 2012a)

4.2.4. Od registrovanih šezdesetak primera u kojima je u poziciji subjekta, tj. nosioca nekog procesa, 1.l.jd. – gotovo 50% odlazi na one iz domena socijativ-no-interpersonalnih (27%), komunikativnih (12%), te na one i iz domena relacio-nih (reprezentacionih) procesa (11%).

Svi se ostali procesi pojavljuju u mnogo manjem postotku, što govori da se prvo lice /ja/ ubedljivo najčešće (više od četvrtine ekscerpiranih primera) pojav-ljuje onda kada političar govori o svojim odnosima (partnerskim ili konfrontativ-nim) s drugim osobama. Pojavljivanje ja u tim slučajevima je bilo i očekivano, te je analiza samo potvrdila pretpostavku. Iz istih razloga je i u drugoj (procentual-no) relevantnoj grupi (komunikativni procesi) pojava ja očekivana. Kada je reč o

136

Strahinja Stepanov

trećoj skupini (relacioni procesi), u tim se slučajevima prvom licu pripisuju neki kvaliteti, tačnije govornik ih sebi pripisuje, i to je razlog većeg procenta procesa ovog tipa u ekscerpiranom korpusu.

Ideacijska (transaktivna) analiza pokazuje da se u slučaju najbazičnije vrste autoreferiranja (formom 1.l.sg.) govornik odlučuje za procese čiji je „svetovni/stvarnosni” korelat situacija u kojoj dominira solidarisanje s nekim ili, suprotno, situacija agona, što otvara mesto drugom akteru koji može biti (ideološki, pa time i diskursno) blizak (partnerski odnosi) ili distantan (konfrontacija). Takođe se, u okviru ovog tipa, kao stvarnosni korelat konstruiše slika činjenja (dobrog) za drugog. To reflektuje, na aksiološkoj skali, osobine kooperativnosti, ali i požr-tvovanosti, hrabrosti. Transakciono posmatrano komunikativni procesi, isto tako, ističu kooperativnost i iskrenost govornika. Relacioni procesi sami po sebi imaju aksiološku (ili identifikacionu) formu. Dalje, vidimo da se ja najčešće vezuje za nepolitičke/neideološke, štaviše, procese iz domena privatne sfere, koji govore o ličnim karateristikama a ne ideološkim/političkim pozicijama govornika. Daleko su ređi primeri institucionalnih i eksplicitno političkih procesa u analiziranom korpusu. I dok je za opozicione kandidate to i očekivano (i opravdano), dotle je, kada je reč o onima koji drže poluge vlasti, opredeljenje za neinstitucionalne pro-cese, čini se, manje očekivano. Razlozi takve selekcije procesa za koje se vezuje ja mogu biti višestruki: (a) asertivi nisu najidealniji tip govornog čina u kome će se to ja pojaviti, (b) ne postoje odgovarajući rezultati, (c) želja govornika da se ne prikaže kao isključivo odgovoran za postignuća (dakle, isticanje solidarnosti i timskog rada).

137


4.3. Prvo lice množine (1.l.pl.)

4.3.1. Benveniste (1975), analizirajući 1.l. pl. glagola i zamenica, zaključuje kako razumevanje funkcionisanja jezika pruža uvid i u prirodu samog čoveka i njego-ve društvenosti. Tako prvo lice množine nije tek pluralizacija sopstva, nego „aneksija globalnih drugih licaˮ (Benvenist 1975: 268), što znači da se individualno ja vezuje za zajednicu, podruštvljuje se, odnosno – reciprocitetski govoreći – gubljenjem dela osobenosti, individualiteta, dobija se sigurnost kolektiva. Kada se govori o prvom licu množine, na samome bi početku trebalo učiniti jasnijom razliku između tzv. inkluziv-ne i ekskluzivne upotrebe zamenice mi. Ekskluzivno mi, kako se u literaturi navodi, ne upućuje na sagovornika, nego isključivo na govornika i treće osobe (bez obzira na to jesu li prisutne u neposrednoj govornoj situaciji ili ne). Na drugoj strani, inkluzivno mi odnosi se i na sagovornika, čime se praktično za sadržaj onoga što je izrečeno (volj-no ili nevoljno) čini suodgovornim ili sukompetentnim i sagovornik. Da žanrovska i diskursna obeležja igraju bitnu ulogu ne samo u određenju opsega reference nego i u prihvatanju distinkcije inkluzivno/ekskluzivno mi, vidi se i u korpusnim primerima: u analiziranim političkim govorima sagovornik/auditorijum nema mogućnost iskaziva-nja (osim, eventualno, aklamativno) svog (ne)slaganja s onim što govornik izriče, dru-gim rečima, inkluzivno mi, u ovom (nedijaloškom) žanru, ima dodatnu manipulativnu potenciju, koja proističe iz prirode žanra (a šire i diskursa u kom se javlja). Takođe, a što proizilazi iz opsega reference i, opet, prirode žanra i konteksta, ekskluzivno mi može biti teško razlučivo od inkluzivnog mi, jer kada god govornik upotrebi mi u zna-čenju „stranke” (mi=stranka), tada i oni iz publike koji su članovi stranke mogu biti obuhvaćeni takvom množinskom zamenicom. U socijal-distopijskom futurističkom romanu Mi ruski pisac Zamjatin sjajno primećuje (1969: 137): „može li biti drugačije kada su svi i ja – jedno jedinstveno MI”.

Govornici često koriste tu zemenicu [mi] na nejasan način: kontekst iskaza je toliko nejasan da ne dozvoljava lako razrešenje deiktičkog izraza. Tačnije, usled nemalog broja kohezivnih poveznica s većim brojem iskaza u diskursu, postoji i nekoliko mogućih referenata indeksikalnog izraza. I ovo iskorišća-vaju političari (ali i slušaoci) koji biraju da li će sebe uključiti kao članove neke klase referenata (...). Ovakvim se postupkom može olakšati izvršenje glavnog cilja političkog govora: da se ubede slušaoci u ono što je govorniko-vo stanovište. (Zupnik 1994: 340)

Iz ovoga, što Y. Zupnik tvrdi, proističe da ne samo adresant nego i adresat poruke ima ulogu u izboru referenta indeksikala. To bitno usložnjuje ispitivanje i, uopšte, poimanje uloge indeksikalnih izraza, ali će me u narednoj tački zanimati, kao i u toku dosadašnje analize, ipak samo adresantova strana „janusovske” upo-trebe pronominalnih izraza.115

115 Moglo bi se reći kako je ova interpretacija, tj. razrešenje adresantove upotrebe deikse, upravo ta druga, adresatova strana medalje.

138

Strahinja Stepanov

4.3.2. Pomoću zamenice 1.l.pl. govornik vrlo često referira na sebe i stranku – i to bi bilo tzv. ekskluzivno mi ako bi se odnosilo na sagovornike/auditorijum, tj. na one koji nisu članovi stranke (a može se odnositi na sagovornike/auditorijum, odnosno neke od prisutnih, ukoliko su i oni članovi stranke i ukoliko su učestvo-vali u sprovođenju određene politike):

(...) mi smo se našli na brisanom prostoru (...). (BT 2012a) Mi smo politič-ka organizacija koja postoji najduže u Srbiji. Ali smo politička organizacija čije su misli, dela, ukupna orijentacija okrenuta samo prema budućnosti! Mi nismo tradicionalisti, mi smo ljudi okrenuti životu i budućnosti! (BT 2012a) Neki kažu (...) da mi nismo [pošteni]. (BT 2012a) Mi imamo tim najjačih ljudi, najstručnijih ljudi! (BT 2012a) Mi iz Demokratske stranke ustajali smo uvek u poslednje 22 godine. (BT 2012b) (...) mi smo stranka doslednih ljudi. (BT 2012b)

U ovim primerima referencija je nesporna, to čak potvrđuje i izbor leksičkih sredstava, koje čine reči iz semantičkog polja politike/političke delatnosti, a još uže stranačkog delovanja: politička organizacija, stranka (čak i samo ime stranke).

4.3.3. Neosetno, govornik ume preći sa „stranačkog” mi, na „vladino” mi, tačnije mi koje, usled semantike predikacije unutar propozicionalnog jezgra tih asertivnih iskaza, predodređuje da poziciju agensa ne može popuniti reč/sintagma koja bi denotirala bilo koju stranku nego samo ona koja bi referirala na izvršni organ, tj. vladu. Ali, istovremeno, glavni deo te vlade, tačnije najuticajnija stranka u vladi, može biti upravo ona kojoj i govornik pripada, tako da govoreći o vladi, zapravo se govori o učinku i efikasnosti „najstarijeg partnera”:

Mi stvaramo puteve i mostove, pružamo ruke pomirenja, sarađujemo sa svi-ma! Ukidamo vize, ukidamo barijere, rušimo betonske blokove, gledamo mr-žnji u oči, opasnosti u oči i nikada, nikada ne odustajemo! Nikada, nikada ne odustajemo! (BT 2012a) Pokazali smo da možemo brinuti o našem narodu, ne samo u Srbiji nego i u Bosni, u Sloveniji, u Hrvatskoj (...). (BT 2012a) Mi sa kriminalcima ne sarađujemo, mi kriminalce hapsimo i stavljamo u zatvor! I zato smo im oduzeli 350 miliona evra (...). (BT 2012a) Nipodaštavali su nas, mi smo ćutali i radili. Rad je osnovno verovanje, mi ne prekidamo da radimo. (BT 2012a) (...) branimo ga [Kosovo] i ne odustajemo. (BT 2012a) Mirimo se sa svima, razmičemo prostor ispred nas, zato što imamo uverenja, zato što verujemo u Srbiju i njenu budućnost i njenu mladost! (BT 2012a)

Koliko je, uistinu, jednostavna i neprimetna tranzicija referencijalnog op-sega zamenice mi i kako se može njome različito upućivati u (linearnim) kon-sekutivnim iskazima, a da se pritom ne izazovu referencijalne rupture (odnosno nerazumljivost) teksta, vidi se i u sledećim primerima:

Ostali smo[MI1] zemlja proizvođač automobila. Očuvali smo[MI2] tradiciju, ali smo stvorili[MI2] mogućnost za novu, bolju budućnost, za bolji život (...). (BT

139


2012b) Mi1 naše1 pretke volimo i poštujemo, i znamo dobro što su učinili. Ali je naša1 ideja o Srbiji u budućnosti posvećena onima koji će se tek roditi pod našim2 imenom. (BT 2012a)

Očito je da prvo mi (ostali smo) funkcioniše u vrsti identifikacione rečeni-ce, jer se tom (površinski neiskazanom) subjektu pripisuje određena klasifikacio-na vrednost pomoću imenice (tj. sintagme) u funkciji leksičkog jezgra predikata (zemlja proizvođač automobila), iz čega (metonimijski) proizilazi da se misli na građane Srbije. No u nastavku već imamo pomeranje, tačnije sužavanje opsega reference, tako da se više ne referira na sve građane (tj. zemlju) nego samo na stranku (očuvali i stvorili smo → odnosi se na Demokratsku stranku ili, eventu-alno, vladu).

Takva se identifikaciona uloga nailazi i u sledećim primerima, gde se, za razliku od prethodnog iskaza, u poziciji jezgra predikata nalazi druga vrsta gene-ričke imenice (narod):

(...) nismo mi narod prosjaka. Mi smo ponosit narod. (...) mi (...) smo narod koji ima svoj identitet, svoju evropsku istoriju. (BT 2012b)

I ovde je jasno da je referencijalni opseg znatno širi od „stranačkog” mi, ali je obuhvat ipak uži od onog iz prethodnog primera, jer im. narod implicira jedan narod i to brojčano dominantan narod u državi Srbiji, dakle srpski narod, dok se maločas analiziran iskaz s generičkom im. zemlja metonimijskim prenosom od-nosio na sve građane.

Da je katkad teško utvrditi da li je reč o jednom ili drugom tipu (mi1=građani Srbije; mi2=Srbi), pokazuje sledeći segment:

Ali postoje i neke specifičnosti našeg duha. Nismo mi baš kao i svi Evroplja-ni. Kao što nijedna nacija nije istovetna svakoj evropskoj. Da je tako, ne bi postojale države sa svojim imenima niti jezici. Mi imamo neke specifičnosti (...). (BT 2012b)

Ovde je, mogućno, izvor različitih interpretativnih opcija posledica upotre-be višeznačnih i imenica s različitim denotacijama: duh, država i nacija. Šta je to naš duh? I da li je govorniku nacija isto što i narod? A ako nije isto, da li postoji i nacionalni duh, pored narodnog? Verovatno da ni samom govorniku to nije jasno, ili je pak, mogućno, računao, prilikom izricanja ovog segmenta, s takvom zna-čenjskom (referencijskom) nejasnoćom.

Inkluzivno mi1 je nesumnjivo u sledećem odlomku:Ovih dana mi1 možemo da budemo ponosni, svi zajedno, jer smo se izborili2 za status kandidata za članstvo u EU. (BT 2012a)

No, i ovde valja primetiti dva različita mi1/2. Dok je prvo mi, jasno, inklu-zivno, još pojačano intenzifikatorom svi zajedno, dotle je drugo mi nesumnjivo

140

Strahinja Stepanov

ekskluzivno, jer se za status kandidata borila (i izborila) vlada. Ovakvim kom-binovanjem (interferiranjem) različitih referencijalnih opsega, govornik vešto „uvlači” publiku, štaviše, i sve građane Srbije, na poziciju agensa, tj. onih koji su odgovorni za takvo postignuće (dobijanje statusa kandidata), čime sugeriše da su zaslužni za takav uspeh, iako nikako nisu mogli participirati u jednom takvom državnom pothvatu.

Zanimljiv je i primer: Mi pričamo bajke a u Srbiji je najveća nezaposlenost (...). (ID 2012a), gde se tek na osnovu (prethodećeg) mikrokoteksta može shvatiti u čemu je reč:

Moramo da znamo da kada govorimo našem narodu ne smemo da pričamo bajke. Mi pričamo bajke a u Srbiji je najveća nezaposlenost, najveće siro-maštvo, najveća korupcija. Ne znamo ni gde su nam granice, ili pitajte moje protivkandidate neka vam objasne koje su to granice koje mi branimo. (ID 2012a)

Reč je o kritici protivkandidata, i zapravo je ovo mi ekskluzivno, ali tako da nije isključen sagovornik nego govornik, i to upravo iz one grupe političara koji pričaju narodu bajke.

4.3.4. Svodeći kvantitativnu analizu distribucije učestalosti tipova procesa uz prvo lice množine, dobijaju se sledeći podaci: reprezentacioni (relacioni) i so-cijativno-interpersonalni procesi imaju podjednak procenat učestalosti (po 26 %), dok su treći po učestalosti opštedispozitivni i produktivno-transformacioni (13%). Svi ostali dosežu do otprilike jedne trećine (35%) svih ekscerpiranih primera.

141


Ideacijski (transaktivno) posmatrano, kada je reč o dvama najučestalijim tipovima procesa (relacioni/reprezentacioni i socijativno-interpersonalni), može se izvesti isti zaključak kakav smo već dali i u slučaju najbazičnije vrste auto-referiranja formom 1.l.sg.: govornik se odlučuje ili za procese čiji je „svetovni/stvarnosni” korelat situacija u kojoj dominira solidarisanje s nekim odnosno situ-acija agona (otvarajući mesto drugom akteru koji može biti [ideološki, pa time i diskursno] blizak [=partnerski odnosi] ili dalek [=konfronatacija]) ili za relacione procese, koji sami po sebi imaju aksiološku (ili identifikacionu) funkciju. Razlika je, vidimo, u trećoj skupini (opštedispozitivnih i produktivno-trasnformacionih procesa), koji se pojavljuju u ovoj vrsti referiranja ali ne i u autoreferiranju sa ja. Očito, pošto ovi procesi ili ističu rezultate koje neko ima (a to je, najčešće, stranka na poziciji vlasti) ili pak negiraju da neko ima bilo kakve rezultate (što čini opo-zicija), govornici njima ukazuju na kolektivna postignuća (govornik stranke na vlasti) ili pak govornik ukazuje da svi oni koji su na vlasti ništa nisu učinili (zato i množinska forma, da bi se referiralo na sve participante u vlasti).

Poređenja radi, navodim još nekoliko segmenta (doduše, s posesivnom za-menicom 1.l.pl.) koji pokazuju koliko nejasnoće i dvoznačnosti može biti u iskazu s nejasnom personalnom referencom, čemu doprinose, naravno, i druge lekseme svojom difuznom denotacijom:

(...) bilo kome ko (...) vređa našu istoriju, našu kulturu, našu Crkvu, našu veru, našu tradiciju, naše pismo, naše vrednosti a da odmah ne dobije odgo-vor. I uvek kada je u Srbiji bila ugrožena sloboda od strane arogantne vlasti, kada se nipodaštavalo sve ono vredno u srpskom društvu, u javnost su istupa-li naši najodgovorniji intelektualci. (VK 2008)

Ostaje nejasno, tj. može biti nejasno, na kakvu se zapravo Srbiju ta posesiv-na zamenica odnosi. Reč je, naime, o pojmovima koji su semantički disperzivni, takvim, znači, pojmovima koji se mogu odnositi na različite aspekte nekog en-titeta supsumirane određenom leksemom – kakva je tzv. naša kultura i šta je to, kakva je to naša tradicija i šta se pod njom podrazumeva, šta su to naše vrednosti i kakav je njihov etički/društveni/filozofski/humanistički status? Sva ta pitanja ostaju nedovoljno određena i stoga podložna različitim interpretacijama, a nji-hovo značenje zavisi od pragmatičkog obogaćivanja datih pojmova u kontekstu. Da li se pod našom istorijom podrazumeva srpska istorija; neizvesno je pak šta je zapravo srpska istorija (način tumačenja→prosrpski; predmet analize → Srbija, tj. srpski narod), dalje, izvesno je da naša crkva mora biti shvaćena isključivo etno-nacionalno (jer drugačije ne može biti pošto u Srbija ima više crkava), što znači kao Srpska pravoslavna crkva, ali ostaje pitanje šta je i kakva je to srpska kultura, srpska tradicija, srpske vrednosti. Dvosmislenost/višesmislenost ovih izraza, u suštini, tek delomice počiva na pronominalnoj neodređenosti (ili nejasnoći koji to antecedent posesivnom zamenicom biva anaforizovan), a mnogo više na „flu-idnosti” denotacionog značenja samog nominalnog jezgra. Pronominalna forma,

142

Strahinja Stepanov

zapravo, može samo doprineti nekakvom „spoljnom omotaču višeznačnosti”, ali suštinska ambigvitetnost je pohranjena u antecedentu.

Kao primer heteroreferentnog upućivanja homoleksičkim posesivnim za-menicama u dvema sukcesivnim rečenicama poslužiće sledeći odlomak:

Posle gotovo tri godine Demokratska stranka Srbije može bez imalo likova-nja, sa žalošću, ali čistog obraza da kaže: u naše1 vreme nije bilo tako. (...) Tokom četiri godine vođenja Vlade Srbije, naša2 zemlja imala je rastući trend stabilizacije u svim oblastima javnog života. (VK 2008)

U prvoj rečenici zamenica naše1 služi da uputi na vreme vladavine DSS-a, dakle govornik se identifikuje s partijom koja je davala premijera (i prema tome bila i najodgovornija u Vladi). U drugoj se rečenici naše2 odnosi na državu Srbiju, pa je prema tome ekstendiran pojam označen zamenicom u drugoj rečenici spram onog označenog zamenicom naše1. Prema tome, smer obuhvatnosti posesivne za-menice kreće se od užeg ka širem.

Moguć je i obrnut slučaj, kao i kombinovanje, tj. sukcesija dvaju ili više različitih referenata na koje zamenica upućuje:

Poštovani prijatelji, mi1 [smo ostvarili ovaj cilj jer su] i sa nama1 naši1 ljudi iz kulture, ljudi iz nauke, ljudi iz sporta, naši2 najveći šampioni, ljudi koji su vi-soko uzdigli ime naše2 zemlje u međunarodnim okvirima. (...) oni su danas sa nama1. (...) sa nama1 [su] su i naši1 prijatelji iz sveta. Tu su i Nikola (Gruev-ski), i Sergej (Stanišev), i Gerhard (Šreder). I Jorgos (Papandreu). Mi1 smo ujedinili sva imena. Srbija ima most do Evrope – to je Demokratska stranka. To je stranka najvećeg evropskog potencijala u našoj2 zemlji. (BT 2008)

Počinje se, dakle, sa stranačkim mi1, koje prati socijativno nama1 i posesiv-no naši1, međutim već u slučaju naši najveći šampioni ta prisvojna zamenica se ne odnosi na stranku, nego na Srbiju, što potvrđuje i naredna zamenica sa svojom upravnom reči naše zemlje, da bi se govornik vratio opet na uže shvaćeno, stra-načko nama. U nastavku se smenjuju zamenice koje upućuju na stranku i zemlju čineći tekst referencijalno dinamičnim, s obzirom na stalnu izmenu antecedentnog pojma koji se krije iza tih zamenica, ali ujedno time i manipulišući (pogotovo kad se ima u vidu da slušalac ne može tako brzo procesuirati ono što čuje i utvrditi koji je pravi referent iza upotrebljene zamenice).

4.3.5. Shematski se razultati upotrebe zamenice mi, prema referencijalnom opsegu, mogu ovako predstaviti:

143


Na osnovu ovih rezultata ne može se zaključiti da upotreba zamenice pr-vog lica mn. „ne tvori elegantnu kategorijalnu raspodelu, budući da se pomoću zamenice mi mogu označiti različiti pojedinci koji se kreću od samog govornika ka govorniku i sagovornicima, do čitavog čovečanstva”, ali se potvrđuje nalaz i konstatacija da korišćenjem zamenica političari „distribuiraju odgovornost i razli-kuju individualni pogled od neophodnog vladinog i globalnog pogleda” (Wilson 1990:63). Ono na šta/koga upućuje 1.l.pl. ipak nije toliko razuđeno kako neka druga istraživanja (pre svega na korpusu tekstova/govora anglosaksonskih politi-čara) pokazuju. To je, po mom sudu, uslovljeno, u prvom redu, tematikom govora, ali i okolnostima. Isto tako, i položaj i uticaj države u svetu odslikava se na razlike u rezultatima između ovog i drugih (navedenih) istraživanja. To ipak ne znači da je sve u raspodeli toliko „elegantno”: uočava se, naime, tendencija u suptilnom smenjivanju, odn. distribuciji zamenice mi: vrlo često se počinje od šireg stranač-kog mi, koje ostajući u istom domenu, biva redukovano na užestranačko mi, ono čije jezgro čine funkcioneri koji sprovode određenu politiku (naravno, ovo mi se javlja, po pravilu, u govorima onih predsedničkih kandidata koji predstavljaju vladajuće partije), ali, takođe, smenjuju se i (bilo uže bilo šire) stranačko mi sa mi koje refererira ili na najbrojniju etničku skupinu u državi ili pak na sve stanovni-ke Srbije. Time se iskazuje ne samo solidarnost nego se i govornik distancira od (svoje) autoritativne uloge, što doprinosi očuvanju kako sopstvenog pozitivnog tako i tuđeg negativnog lica (nije ništa nametnuto nekome, nego je to zajednički, udruženi poduhvat).

Na osnovu sameravanja frekvencije prvog lica jednine i prvog lica množine u analiziranim asertivima, može se iznova postaviti pitanje: gde se zapravo nalazi deiktički centar (u ovakvom korpusu)? Pošto je uočeno gotovo dvostruko više

144

Strahinja Stepanov

primera s upotrebljenim prvim licem množine, čini se da je deiktički centar mi, i to stranačko mi, dakle stranka.

Ovo je posebno zanimljivo, ako se ima u vidu da je u pitanju korpus koji su činili govori predsedničkih kandidata, dakle govori kandidata za prezidencijalne izbore, koji su par excellence indvidualni izbori, tj. izbori između pojedinaca. Čini se da je mi svesno retorički upotrebljeno – radi iskazivanja solidarnosti sa drugima (mada bi tada trebalo da dominira više treći tip, mi=narod, odnosno mi=građani Srbije), radi isticanja kooperativnosti, zajedničkih ciljeva i zadataka, ali i radi de-ljenja odgovornosti. Razlozi za ovakav rezultat, takođe, mogu se naći i u ekstrak-ciji isključivo asertiva za analizu (sigurno je da bi, ako se pridodaju komisivi, rezultat bio drugačiji, barem procentualno, jer obećanja govornik, ipak, najčešće čini samo u svoje ime), ali i u prirodi izbora 2012. godine. Tada su, naime, održani tzv. opšti izbori, što znači da se glasalo ne samo za predsednika nego i za republič-ki i pokrajinski parlament, kao i za lokalne skupštine. Otuda je vrlo moguće da go-vornik, ističući to stranačko mi, ujedno propagira i stranku na različitim nivoima izbora, pa se stoga odlučuje češće za prvo lice množine nego jednine.

4.4. Drugo lice množine (2.l.pl.)

4.4.1. Upotreba 2.l.pl. u žanru (predizbornog) političkog govora distribu-ciono je veoma ograničena, jer ta vrsta žanra nije suštinski dijaloška (nema od-govora, tj. replike sagovornika/auditorijuma, jedino se tzv. neverbalni odgovor [backchanneling] može pojaviti). Ipak, 2.l.pl. registruje se u određenim slučaje-vima: ovom se formom govornik koristi pri eksplicitnom obraćanju publici ili pak u direktivnim govornim činovima kada od publike traži određenu akciju, tj kada ih podstiče na agiranje. Za razliku od 2.l.pl., zamenica 2.l.sg. u ovom žanru je izuzetačna i svedena na iskazivanje neodređenoličnog (rečeničnog) značenja.

145


Na to neodređenolično značenje naišao sam u jednom primeru, kada je iskazano formom 2.l.pl. (verovatno po modelu neodređenosti 2.l.sg., ali se pl. javlja zbog auditorijuma), gde govornik opisuje svoje nedoumice i unutrašnje dvojbe:

Bilo je teškoća, bilo je trenutaka kada ostajete sami, bilo je trenutaka kada sebi postavljate pitanja. (BT 2012a)

Autori koji su izučavali značaj zamenica u političkom diskursu ukazuju da je upotreba bilo koje druge zamenice osim ja/mi u funkciji autoreferencije dis-tancirajuća strategija sa strane govornika, „jer izbor zamenice indicira koliko je govornik blizak/udaljen od teme razgovora, ili od drugih učesnika u razgovoru” (Wilson 1990: 62).

4.4.2. Budući da se zamenica 2.l.pl. javlja u korpusu najčešće u iskazima koji imaju ilokucionu vrednost naredbe, saveta ili preporuke, onda ova zamenica naj-češće ima ulogu adresata ili recipijenta, koji je u nekim slučajevima praćen kom-plementnom klauzom,116 gde taj adresat/recipijent(/čak i beneficijent) preuzima su-bjekatsku ulogu. Zapravo, reč je o proleptičkom subjektu koji se transpozicijom u superordiniranu klauzu transformiše u objekat upravne predikacije, ali koji na dubinskom planu funkcioniše kao subjekat-agens subordinirane predikacije (tražim od vas da verujete← tražim Ø da VI verujete // tražim od vas da se borite ←tražim Ø da se VI borite // pozivam vas da glasate ← pozivam Ø da VI glasate i sl.). Ova reduplikacija značenjski, tj. referencijalno istovrsnog elementa (jer je informacija o objektu upravnog predikata već kodirana u gramatemi zavisne predikacije) može se razumeti kao dodatno isticanje adresata/objekta i dodatno naglašavanje/apelovanje da se izvrši akcija o kojoj se referira u zavisnoj klauzi. Kako ovi iskazi ne pripadaju grupi onih s asertivnom ilokucionom snagom, to se nećemo više njima baviti.117 Od primera relevantnih za ovo istraživanje izdvojio sam sledeće:

116 Dubinski, to je imperativna rečenica (u direktnom govoru), koja u površinskoj realizaciji, pri integraciji s nadređenom klauzom, biva transformisana u dopunsku klauzu.

117 Isp. sledeće ekscerpirane primere: Hvala vam što podržavate ideju demokratije, što podržavate ideju evropske Srbije, što želite da se borite za ostvarenje boljeg života za sve naše ljude. // Tražim od vas da verujete da mi to možemo. // Tražim i od vas da se borite. Svaki dan da se borite. // I hoću, pred sam kraj, da uputim vašu energiju i pažnju na jednu jednostavnu stvar. // I zbog toga, na ovim izborima pozivam vas da glasate za broj 1, za Demokratsku stranku jer ona ujedinjuje sve ideje, sve naše ljude za pobedu evropske Srbije i boljeg života. (BT 2008)

Pozivam vas, sve ovde prisutne, da po celoj Srbiji širite istinu i da ne dozvolite da pobedi propaganda zastrašivanja građana. Da ne dozvolite da pobedi njihova laž da će se Srbija samoizolovati i postati zaostala nedođija ako koalicija Čanak, DS, G17 ne bude na vlasti. Svima prenesite da će naša pobeda biti pobeda Srbije, da će Srbija biti ekonomski još jača, da ćemo ravnopravno sarađivati sa svetom, da ćemo proganjati lopovluk i da nikada kao oni nećemo sa pozicije vlasti zastrašivati naše građane. (VK 2008)

146

Strahinja Stepanov

Borim se godinama ne samo ja, već i vi, svako od vas. (BT 2012a) Najveći teret reformi, najbolnija mesta ovih reformi izdržali su građani Srbije, izdrža-li ste vi. (...) vi građani Srbije ste ovo ostvarili. (BT 2012c) Sačuvao sam ovu partiju zajedno sa vama (...). (ID 2012a)

Dakle, svega su četiri primera registrovana, od čega u prvom i poslednjem adresati (vi) imaju funkciju drugog agensa (ne samo jaAg1 nego i viAg2), odnosno socijativnog koagensa (sačuvao samAg zajedno sa vamaKoAg), svedočeći kvanti-tativno o tome koliko je upotreba drugog lica množine ograničena u asertivnim iskazima (u ovom političkom žanru).

4.5. Drugi/ostali

Kazano je već da se u literaturi (npr. Wilson 1990) detektuje, pored autore-ferencijalne upotrebe ličnih zamenica (u političkom diskursu), još i upotreba za-menica kao indikatora relacije kontrasta i upućivanja na druge. Relacije kontrasta bitne su za političke debate u kojima se oslovljava politički sagovornik i zapravo su ad hominem sredstava diskvalifikacije:

U okviru ovakve atmosfere sukoba, jedna je stvar jasna; uprkos činjenici da bi se politika mogla shvatiti da počiva na argumentima koji se različito ko-riste za politička rešenja (inače) sličnih problema, ipak se sadašnja politička retorika najviše vrti oko pojedinaca i njihovih respektivnih kompetencija i ličnosti. (Wilson 1990: 66)

Ono što Wilson naziva relacijom kontrasta u suštini predstavlja tekstualnu (sintagmatsku) strategiju govornika da u iskazu suprotstavi nas i njih, jednu i drugu stranu, pristalice i oponente, što se najbolje pokazuje u tzv. ideološkom kva-

U direktnom obraćanju narodu, iskupljenom na mitingu, političar, kao što je primetno iz korpusnih primera, koristi 2.l.pl. Međutim, iako pred njim stoje simpatizeri stranke i oni koji ga podržavaju, dešava se da, naizgled komunikativno (situacijski) neprimereno, govornik započne obraćanje svojim političkim protivnicima. Tome prethodi ukazivanje na protivnike zamenicom 3.l.pl. ili 3.l.sg. (ali nije obavezno), kao u ovom slučaju:

Ne tražimo vam da se sklanjate sa vlasti, samo dajte izbore, narod će da vas skloni sa vlasti, ništa više nećemo. // Otpustili ste 600 sudija, 200 tužilaca. (TN 2012b)

Iako forma 2.l.pl. podrazumeva prisutnog sabesednika, tj. nekoga kome se te reči upućuju, u ovom je slučaju političar upotrebio dati oblik nasuprot okolnostima govornog događaja, a time i nasuprot osnovih komunikacijskih načela. Tu nije reč o transpoziciji (interverzija vi-oni), nego pre o podrazumevanom sagovorniku, o licu koje se javlja samo u jednom trenutku kao sagovornik a zapravo je sve vreme tzv. ne-lice (3.l.). Time se ne-lice promoviše u sabesednika samo u momentu kada je potrebno uputiti direktno zahtev, a na taj se način prvo, govornik predstavlja kao hrabar, prkosan i, drugo, pokazuje se okupljenom narodu da je govornik spreman na akciju, a ne samo na držanje govora i verbalnu aktivnost. Promociju ne-lica u sabesednika prati i kratkotrajna derogacija okupljenog naroda u posmatrače imaginarnog dijaloga.

147


dratu. No, svakako je nužno prethodno reći više o tome kako se referira na ostale učesnike u političkom (izbornom) procesu i na druge aktere koji nisu neposredno politički angažovani ali figuriraju u govorima. Dakle, ostaje pitanje refereriranja na trećeg (ne-govornik i ne-sagovornik).

Treće lice se najčešće u gramatikama određuje kao neprisutno lice, lice o kojem se govori. Takva (prvobitno) spacijalna distantnost moglo je dati povoda za korišćenje (i) ove zamenice za upućivanje na protivnika (ili neprijatelja) – onaj koji nije tu, nije zapravo s nama, tj. ne deli naše pozicije i stanovišta, nije istog mišljenja kao i mi, pa je, prema tome, na drugoj strani. Drugačije kazano, priroda političkog diskursa formira binarnu opoziciju: u jednom slučaju reprezentaciju mi=govornik (+ stranka) + narod, a s druge oni=neprijatelji. Kad se pogledaju i prethodna istraživanja, i različiti korpusi, vidi se da je takva upotreba zamenica za 3.l.sg ili pl. i najfrekventnija, ali ne i jedina. Moguće je, naime, govoriti i o trećim, „neutralnim” entitetima u 3.l., kao što je uostalom moguće i za saveznike, naravno u određenoj tekstualnoj konfiguraciji, upotrebiti zamenicu 3.l.

Proučavajući Churchillove i Blairove govore C. Walker (2004) je našla da su zamenice 3.l.sg. značajno ređe u odnosu na zamenice 3.l.pl. i da se njima refe-rira na lidere protivničke, neprijateljske strane. Pogledajmo sada srpske primere, u kojima se, pored lične zamenice 3.l.pl., javljaju još i pridevske (pokazne i neo-dređene) zamenice:

I zato smo im [kriminalcima] oduzeli 350 miliona evra, a oni drugi nisu hteli ili nisu imali kuraž da to urade. (BT 2012a) Oni [politički protivnici] su nas nipo-daštavali (...). (BT 2012a) (...) oni su se nadali da će užas i tragedija na Kosovu njima pomoći (...). (BT 2012a) Niko od njih koji su nam govorili da smo izdaj-nici ne pominje više tu reč. Stide se tih svojih reči iz prošlosti. (BT 2012a) (...) danas u Srbiji ima onih koji bi pomalo da zagade vazduh, da zatruju svaki izvor, da kažu da nije dobro ono što je dobro, i da pomute radost (...). (BT 2012a) (...) postoje oni koji su spremni da svako ostvarenje spuste dole, da svaku radost pretvore u tugu, u škrgutanje zubima (...). Oni donose samo nespokoj. (BT 2012c) (...) ima i onih u Srbiji koji bi želeli da mi ne dostignemo taj cilj. (BT 2012c) Neki su fascinirani novcem, neki su fascirani moćima, neki su fascini-rani funkcijama, neki su fascinirani kancelarijama, sekretaricama, rotacionim svetlima itd. (ID 2012a) Oni [moji protivkandidati] pričaju bajke ovom narodu o milijardama investicija. (ID 2012a) Neko meni zamera [na nacionalističkoj politici]. (ID 2012a) Divnu reč, privatizacija, ogadili su građanima Srbije. (TN 2012a) Neću da pominjem one koji su nas osramotili, ponizili, ojadili, osiroma-šili (...). (TN 2012a) Govore o nama najgore stvari. (TN 2012b) Mene su slikali sa mojim prijateljem Veljom i sa Bogoljubom Karićem (...). (2012b) Oni su govorili o njemu, ne o meni. (TN 2012b)

Pokazuje se da je kao zamenički formalni indikator drugog/drugih, tj. politič-kih protivnika, najčešće u upotrebi jezička struktura s pokaznom zamenicom kao formalnim antecedentom restriktivne relativne klauze, a da iza toga dolaze slučajevi

148

Strahinja Stepanov

s ličnom zamenicom 3.l. pl. Upotreba relativne klauze omogućava da se akter izdvo-ji ali i da se identifikuje, tačnije okvalifikuje. U takvim je rečenicama identifikacija ujedno i politička diskvalifikacija – a nominalni postverbal, kada bi se derivirao iz predikacije relativne klauze, mogao bi poslužiti kao kvalifikator (specifikator) te (protivničke) grupacije. Naravno, ovde je samo predstavljen „zamenički” model Drugog, dok postoje i ostali slučajevi, u kojima se (suprotstavljeni) akteri predstav-ljaju imeničkim, kategorijalnim izrazima (o čemu je bilo više reči u tački 3.3.).

4.6. Od personalne ka ideološkoj upotrebi deikse

4.6.1. Šire poimanje uloge deikse u političkom govoru mora se povezati s prirodom političkog agona, tj. s prirodom političkog procesa, koji obuhvata i (pred)izborni deo, a u okviru njega i političku kampanju. Kako postoje različiti akteri na političkoj sceni, a ne samo govornik, tj. kako vlada koegzistencija po-litičkog subjekta (recimo, govornika ili njegove stranke) s drugim subjektima, pojedinci (ili stranke) bore se za svoju političku individualnost, a to znače svoje mesto u okviru političkog sistema, što, imajući u vidu izbornu dinamiku, zahte-va kontinuirano određenje (i preodređenje), tj. programsko, idejno ili ideološko definisanje, a time i pozicioniranje spram drugih političkih učesnika. To (često) vodi ka manihejskoj postavci (ili od nje potiče) mi–oni, s jedne strane, oni koji su unutar kruga i, s druge strane, oni koji su izvan (Tajfel 1974; Turner et al. 1987). Zato je deiksa toliko primerena ovoj razlici, jer omogućava govorniku da se, na osnovu svoje tačke gledišta, orijentiše prema drugima, bilo onima koji su prisutni u datom govornom događaju, odnosno situacionom kontekstu, bilo prema onima koji su neprisutni, a to su politički protivnici. Y. Zupnik to sažima ovako: „De-iktički referencijalni izrazi imaju potencijal da enkodiraju grupnu pripadnost i identifikaciju” (Zupnik 1994: 340).

4.6.2. Na samome početku svog multidisciplinarnog uvoda u izučavanje ideologije i diskursa Van Dijk (1998b), govoreći o ideologijama kao „bazičnim uverenjima (ili ubeđenjima) grupe i njenih članova,” kaže kako u polarizovanom odnosu mi–oni, nâs uvek karakteriše znanje a njih lažna uverenja, tj. ideologija. Ideologija je, po ovom shvatanju, očito nešto pogrešno, netačno, lažno, i nije ve-zano za nas, dok znanje kao istina pripada nama, našoj grupi. Van Dijk (1998a: 25) uvodi šest kategorija ideološke sheme: (a) kriterij članstva (ko /ne/ pripada?), (b) tipične aktivnosti (Šta radimo?), (c) opšti ciljevi (Šta želimo? I zašto?), (d) norme i vrednosti (Šta je dobro a šta loše?), (e) pozicija (Koji je naš odnos prema drugima) i (f) izvori (Ko ima pristup sredstvima grupe?). Proizilazi da prva (i četvrta) kategorija govori o autoreprezentaciji ili reprezentaciji drugog, što znači da „ideologija [kao] osnovna forma društvene kognicije određuje identitet grupe i subjektivne osećaje društvenog identiteta (pripadništva) njenih članova” (Van

149


Dijk 1998a: 25), i naravno diktira ne samo šta nego i kako se o nečemu govori, a posebno kada razmatra odnos nas i njih/drugih. Društveno je signifikantno, kaže Van Dijk (2000: 43), „to koju poziciju zauzimamo spram Drugih – da li smo mi ti koji imamo dominantnu poziciju ili pak drugi nad nama dominiraju, da li smo poštovani ili pak marginalizovani”.

Ovaj autor govori o ideologiji kao „zajedničkom okviru društvenih uvere-nja (od strane članova) na osnovu kojih se koordiniraju i organizuju društvene interpretacije i prakse (date grupe i njenih članova)” (Van Dijk 1998b: 8) kako bi se uspešno ostvarili ciljevi te grupe i zaštitili sopstveni interesi. Prema njegovom shvatanju, ideologija određene društvene skupine – posebice kad se oseća ugrože-nom od neke druge grupe – poseže za polarizacijom na nas i njih, na dobre i loše, pravedne i nepravedne, koristeći se sl. binarnim (ideološkim) opozicijama. Zato se uvodi u teorijsko-metodološki opis tzv. ideološki kvadrat:

pozitivno predstavljanje: mi-grupa negativno predstavljanje: oni-grupa

naglašavanje dobrih osobina isticanje loših osobina

ublažavanje/umanjivanje loših osobina umanjivanje/ublažavanje dobrih osobina

Kako su, prema tumačenju Van Dijka (1998b: 3), ideologije grupa „poli-tički ili društveni sistemi ideja, vrednosti i obaveza kolektiva čija je funkcija or-ganizovanje ili legitimiranje akcija te grupe”, a jezik, odnosno diskurs upravo najprihvatljivije i, time, najmoćnije sredstvo takve legitimizacije, onda prethodna rasprava o procesima i deiksi skladno vodi ka objašnjenju ideološkog kvadrata. Dakle, (društvenim) akterima, bilo kao pojedincima bilo kao članovima određenih grupa/kolektiva, pripisuju se, pomoću predikacija (tj. procesa), određeni kvaliteti, svojstva, a to govornik čini ili tako što naglašava svoje dobre osobine a minimizira loše ili pak time što ističe loše osobine oponenata umanjujući ili prenebregavajući, jednovremeno, njihove dobre osobine.118

118 Ovde se nameće kratko poređenje i ukazivanje na sličnost/suprotnost ideološkog kvadrata sa šest principa učtivosti (uljudnosti) engleskog lingviste Geoffryja Leecha. On razlikuje: maksimu mere/takta [The Tact Maxim], koja kaže da u razgovoru treba minimizirati potencijalnu škodljivost/impoziciju govornog čina prema drugom, a maksimizirati korist po drugog; maksimu darežljivosti [The Generosity Maxim], koja nalaže da se minimiziraju koristi za sebe a maksimizira impozicija prema sebi, maksimu odobravanja [The Approbation Maxim], koja zahteva da se minimizira pokuda a maksimizira pohvala drugog, maksimu skromnosti [The Modesty Maxim], po kojoj učesnici u razgovoru moraju što manje hvaliti sebe a što više isticati svoje mane, maksimu saglasnosti [The Agreement Maxim], koja kaže da bi trebalo da postoji tendencija maksimizacije saglasnosti između govornika i sagovornika i minimalizacija nesaglasja među njima, i, na kraju, maksimu saosećajnosti [The Sympathy Maxim], po kojoj se minimizira antipatija između govornika i drugih a maksimizira saosećajnost/simpatija između njih. Zapravo je ideološki kvadrat potpuno suprotan ovim principima i kao da nam sugeriše da u političkom diskursu (ili

150

Strahinja Stepanov

U suštini, ova Van Dijkova heuristička shema predstavlja načelnu strategiju realizacije ideološkog diskursa: podvajanjem i polarizovanjem na nas/naše i njih/njihove. Naravno, diskurs je takva kompleksna jedinica, koja u sebi inkorporira jedinice nižih nivoa, da se ideološki kvadrat može posmatrati i proučavati na svim tim (nižim) razinama. Kako su u fokusu asertivi i blokovi asertiva, onda ću ideo-loški kvadrat ilustrovati s nekoliko takvih primera. To, međutim, predstavlja svo-jevrsno (struktural/istič/no) nasilje nad tekstom (i smislom), jer se asertivi (čak i kad su u blokovima) ne javljaju izolovano od drugih tipova iskaza: sve je u okviru jednog celovitog teksta (političkog govora) u određenoj situaciji. Pa ipak, iako se javljaju u strukturi teksta kao celine, uloga se asertiva, i u okviru njih „ideološke deikse”, može dodatno markirati:

Ja nisam lažni kandidat koji služi da bi uzeo glasove nekima drugima, uosta-lom, vidite koliko nas ima. Oni ovakve skupove su videli samo u reportažama iz vremena Slobodana Miloševića. Želim da preuzmem vlast ali nisam pohle-pan. Ja ću insistirati da stavim tu vlast u službu naroda. Srbiji je potrebno si-gurno vođstvo koje izvlači najbolje iz svakoga među nama. Neki su fascinirani novcem, neki su fascinirani moćima, neki su fascinirani funkcijama, neki su fascinirani kancelarijama, sekretaricama, rotacionim svetlima i tako dalje... Ja sam fasciniran, ja volim ljude i narod Srbije. Svaki pogled shvatam kao nadu, svaki stisak ruke i svaki osmeh kao šansu da Srbiji bude bolje. Neću dozvoliti da ponovo prevare radničku klasu, ne smemo da dozvolimo radnicima da po-drže one koji nikada nisu ništa uradili za radničku klasu. Ne smemo dozvoliti jer bi to bio Božji greh, da oni koji su otpušteni sa posla i otišli na ulicu sada glasaju za svoje dželate. Neću dozvoliti da se oni predstavljaju kao glas naroda, a da ustvari rade isključivo u sopstvenom interesu. Naša politika je jasna. Uostalom, mi smo prvi i jedini od velikih političkih stranaka podneli našu izbornu listu po danu. Zato što je naša politika jasna kao dan. Svi oni su išli krišom, noću. Od čega se kriju? Kriju se od svoga na-roda. Naša politika je jasna po svim pitanjima koja su važna za državu Srbiju. Ako pogledate moje protivkandidate, o kojim temama oni govore? Oni se izjašnjavaju oko toga da li će paradajz ili krastavac da uspeju u ovoj godini, da li će kiša da pomogne kukuruzu i pšenici, da li će krave da daju više ili manje mleka i pričaju bajke ovom narodu o milijardama investicija koje će da dođu u Srbiju kada oni preuzmu vlast. Ja samo želim da kažem i da ih pitam: „Pa jel vi stvarno mislite da je ovaj narod lud? Pa to su već slušali 5. oktobra 2000. godine.” (ID 2012a)

U dva pasusa govornik naglašava razlike između njegove pozicije (i pozicije nje-gove partije) i one koju predstavljaju ostale partije u našem političkom sistemu. On naglašava svoje pozitivne aspekte: da nije lažni kandidat koji služi da bi uzeo glasove

u bilo kom drugom diskursu gde se vrši konfrontiranje dveju ili više grupa) Leechovi principi bivaju radikalno negirani, zapravo potpuno naglavce postavljeni.

151


drugima, čime implicira da postoje lažni kandidati koji su tu upravo samo radi toga. Za-tim ističe svoj kvalitet: nije pohlepan (mada želi da preuzme vlast), i fasciniran je ljudi-ma koje voli (on voli ljude i narod Srbije!), dok su drugi: fascinirani novcem, fascinirani moćima, fascinirani funkcijama, fascinirani kancelarijama, sekretaricama, rotacionim svetlima... Kada s autoreferiranja, tj. upotrebe 1.l.sg. prelazi na mi, onda počinje govor o politici stranke, koja je: jasna, jasna kao dan, jasna po svim pitanjima. Ovakvim lek-semskim rekurencijama ne samo što se tekst čini kohezivnijim nego se stvara utisak kao da se, zahvaljujući tolikom ponavljanju, data karakteristika i materijalizira, postvaruje. I dok je govornik takav, drugi se, međutim, kriju i sve rade krišom, pritom su teme o kojima govore banalne. Promatrajući kako govornik koristi leksička i pronominalna sredstva, može se zaključiti kako je njegova diskursna strategija samopredstavljanja i predstavljanja Drugog potpuno u skladu s („heurističkim”) ideološkim kvadratom.

III.5. OD POJEDINAČNIH ASERTIVA KA NJIHOVOJ ULOZI U ARGUMENTACIJSKOJ SHEMI

Sve što je dosad u istraživanju predočeno počivalo je na analizi pojedinačnih iskaza u političkim govorima (osim na kraju tačke 4.6. kada su posmatrani blokovi iskaza); asertivni iskazi su, dakle, posmatrani kao minimalne jedinice i predstavljali su – preko svog propozicionalnog jezgra – nosioce sadržaja, pružajući mogućnost za ispitivanje uloge i načina identifikacije aktera, kao i za promatranje procesa koje govornik predočava kao istinite, dakle kao onakve za koje bi sagovornik, u ide-alnom modelu demokratske (=obostrane, ravnopravne) komunikacije, mogao po-staviti zahtev za utvrđivanjem principa važenja iskrenosti i istinitosti (isp. Haber-masov zahtev za važenjem istinitosti). Takav je postupak imao svoje opravdanje u ograničenom opsegu analiziranih fenomena (predikacije = procesi + akter + sistem personalnosti), čija se priroda i uloga mogla utvrditi u jez. jedinicama tipa iskaza. No, iako dostatna za posmatrani domen upotrebe, čini se da je takva vrsta izdvajanja iskazā iz tkiva teksta, i njihova – mikroanalitički opravdana – insulacija, donekle za-tomila njihovu ulogu u celini govora, i da je tako zanemaren kotekst, prirodno (tek-stualno) okruženje iskaza. Harrisovo ([1952]1964: 357) određenje analize diskursa, saglasno njegovom početnom stavu, glasi da se „jezik ne zbiva putem zalutalih reči i rečenica [stray words and sentences], nego u povezanom diskursu!” Dosadašnje je ispitivanje, što bi se eventualno moglo opravdati primenjenom kvantitativnom (statističkom) metodom, više nalikovalo na (maločas kritikovano) shvatanje jezika kao „zalutalih reči i rečenica”, a sada bi trebalo pokazati kako asertivi funkcionišu kao elementi vezanog teksta, dakle – u njihovom prirodnom okruženju. Smatram da je neophodno ispitati da li upotrebljena leksička sredstva (elementi propozicional-nog sastava) i čitavi asertivi mogu biti inkorporirani (i kako) u jednu organizovaniju strukturu – u argumentacijske sheme.

152

Strahinja Stepanov

Prema tome, u ovome će se segmentu istraživanja identifikovati (i rekon-struisati) određene argumentacijske sheme u političkim govorima (isp. npr. Fa-irclough & Fairclough 2012, Van Eemeren 1996, Van Eemeren & Grootendorst 2004 itd.), tačnije asertivi u argumentacijskom okviru, jer, na koncu, cilj kojem stremi političar je da ubedi glasače (persuazivna funkcija političkog govora) u izvodljivost i ostvarljivost političke platforme koju zastupa i koju im predočava (što, opet, treba glasače da podstakne da daju svoj glas za tu partiju/kandidata) – a to se, između ostalog, može postići i razrađenom argumentacijom.

5.1. Od Aristotela do moderne teorije argumentacije

5.1.1. Delom retorike, tj. onoga što se naziva ars bene dicendi, argumentaci-ja i govorništvo bili su još u staroj Grčkoj. U Aristotelovoj Retorici osnovno pita-nje i jesu upravo načini (modusi) ubeđivanja, tj. strategije pomoću kojih govornik nastoji pridobiti auditorijum za svoju tezu/tvrdnju.119 Stagiranin veli kako su to ui-stinu jedini pravi elementi retoričke veštine, a da je sve ostalo samo dodatak tome. Zapravo se u antici pod pojmom officia oratoris, sažimalo sve ono što su dužnosti (ili pretpostavke) govornikovog ponašanja: da dokazuje (probare) ili podučava (docere), da udovolji (delectare) ili da pokrene (movere) nekog. Aristotel je imao u vidu tročlani odnos: govornik – argument – sagovornik, i shodno tome mogućne argumentativne obrasce: usmerene na govornika, na argument ili na sagovorni-ka (opet bi se i na ovom mestu valjalo podsetiti na Bühlerovu trodeobu jezičkih funkcija). Prema njemu, u slučaju usmerenosti ka govorniku, potencira se karakter same osobe, u slučaju usmerenosti ka sagovorniku (publici), on (ona) se postavlja u određeni mentalni okvir, dok se u slučaju upravljenosti ka argumentu eksplicira pobliže sam dokaz. Tako se uverljivost postiže ili ugledom, odnosno čvrstim ka-

119 U drugom Aristotelovom delu, Topici, takođe se raspravlja o veštini disputovanja. Iako je ova veština primarno vezivana za sofiste, Aristotel ju je pokušao povezati s apodiktičnim sudovima i tako je izdvojiti iz čisto dijalektičke govorničke prakse sofista vezane ne za istinu nego za javno mnjenje (endoxon). Uviđajući da je topika ipak primarno dijalektička veština, da se tako dobijaju dijalektički, a ne apodiktički zaključci, Aristotel distingvira apodeixis (zaključak prostekao iz isti-nitih i pravih stavova), dijalektički zaključak (shodan mnjenju), eristički zaključak (prividno shodan mnjenju) i pogrešan zaključak. Iz ovoga biva jasno da se filozofija treba baviti samo prvim tipom zaključaka, da drugi tip zaključaka pripada topici i retorici, a da poslednja dva tipa ne pripadaju na-šim sferama interesovanja (Fiveg 1987: 27‒28). U suštini, formalnologički posmatrano, apodiktički i dijalektički zaključci razlikuju se samo po kvalitetu (istinosnoj vrednosti) premise major. Prema Aristotelu toposi (opšta mesta) su „višestrano upotrebljive, svuda prihvatljive tačke gledišta koje se mogu upotrebiti i za i protiv onoga što je mnjenju shodno i koje mogu voditi ka onome što je istinito” (ibid., 30). Izdvajaju se toposi akcidencije, vrste, proprijuma i definicije. Tako se kreirao svojevrstan katalog toposa „koji sadrži mnoštvo tačaka gledišta bez određenog pojmovnog sleda”. Opšta mesta dalje preuzima jurisprudencija, da bi se danas ona razvijala i primenjivala u modernoj (retoričkoj) teoriji argumentacije, koja kombinuje prethodna (sa)znanja sa znanjima semiotike, sin-takse, semantike, pragmatike, moderne retorike, teorije književnosti i hermeneutike.

153


rakterom govornika (etos), ili dovođenjem slušateljstva u određeno raspoloženje/stanje (patos) ili, na koncu, samim govorom kad se njime nešto dokazuje (logos). U antičkoj Grčkoj, posebno kod Aristotela, razlikuju se i tri osnovne vrste govo-ra: politički (deliberativni), sudski (forenzički) i prigodni (epideiktički), a prema prethodnoj razlici s obzirom na usmerenost govora zaključuje se kako će logos prevladavati u sudskim, patos u prigodnim (pohvalnim), a etos u političkim go-vorima. Različite sfere upotrebe (sudska dvorana, politička arena, ceremonijalni obred) i različiti principi (etos, patos i logos) pretpostavljaju, uz neke zajedničke elemente, i različitu argumentaciju. Shematski bi se mogle tri komunikacijske sfe-re i vrste govora ovako predstaviti (modifikovano prema Richardson 2007: 158):

domen upotrebe suština delanja sredstva posebne teme

forenzički prošla zbivanja optužba/odbrana pravda/nepravda

epideiktički reputacija/karakter pohvala/pokuda čast/beščašće

deliberativni buduće akcije podsticaj/odvraćanje korisno/štetno

Aristotel je najboljim načinima uveravanja, zajedničkim svim vrstama go-vorništva, smatrao primere i entimeme, da bi se docnije opredelio za primer kao primarni i najsolidniji način postizanja uverljivosti (u političkom govoru), jer ovaj može poslužiti kao uzor u budućnosti (čemu politički govor i treba biti okrenut). Međutim, govoreći o kategorijama koje su, recimo, bile značajne za javnu debatu u XIX st., Dedaić (2006: 700) konstatuje da uveravanje [persuasion] nikako nije bilo među njima, nego da je ono „ponovno otkriveno” u XX stoleću.

5.1.2. No, šta se uopšte smatra argumentacijom? Najpoznatiji rimski retoričari – Kvintilijan i Ciceron – odredili su argumentaciju „kao proces kojim nešto sporno postaje nesporno koristeći se nespornim činjenicama” (Nussbaumer 1995: 1): ratio, quae rei dubiae faciat fidem (Ciceron), tj. ratio, per ea, quae certa sunt, fidem dubiis adferens (Kvintilijan). Proponent ili oponent, dakle onaj koji argumenuje za ili pro-tiv (pro et contra/confirmatio vs. reprehensio), pokušava ubediti sagovornika/audi-torijum u svoj stav (poziciju), tako da se na kraju saglase prihvatanjem odgovaraju-ćeg (proponentovog/oponentovog) mišljenja. Kao vrsta složenog govornog čina ili govornog žanra, prema modernim, dvadesetovekovnim shvatanjima, argumentacija se najbolje definiše preko svojih karakterstika: genetskog, funkcionalnog i struktur-nog svojstva. Tako genetska (ili istorijska) obeležja čine argumentaciju posebnom vrstom komunikacijskog čina na osnovu određenih kulturnih i društvenih, tradi-ranih normi koje definišu svrhu argumentacije u ljudskoj zajednici; funkcionalna svojstva čine argumentaciju specifičnom formom jer ističu njen praktični karakter

154

Strahinja Stepanov

– u savladavanju, tj. prevladavanju određenih nedoumica, sumnji i, uopšte, spornih tačaka; i strukturno posmatrano, argumentacija je takođe osobita – nju čine određe-ni elementi koji konstituišu koherentni argumentativni sistem (isp. Kopperschmidt 1989: 89). No, te moderne koncepcije argumentacije, pored zajedničkih karakteri-stike, ispoljavaju i određene razlike – koje se, najpreglednije, sažimaju u sledeća tri pristupa: konsenzualni (pragma-dijalektički), retorički i epistemološki. Tako se, na primer, po Van Eemerenu (i njegovim saradnicima) argumentacija određuje u „ino-viranoj” pragma-dijalektičkoj koncepciji kao

verbalna i društvena racionalna aktivnost usmerena ka uvećanju (ili umanje-nju) stepena prihvatljivosti spornih (kontroverznih) stanovišta, tako što će se istaknuti takva konstelacija propozicija koja bi trebalo da opravda (ili pobije) dato stanovište pred racionalnim sudijom. (Van Eemeren et al. 1996: 5)

Zbog konsenzualne uporišne tačke pragma-dijalektike Lumer (2008) će reći kako ona teži tzv. nekvalifikovanoj saglasnosti, takvoj gde je prosto saglašavanje – a ne potraga za znanjem i istinom – jedini cilj, što pragma-dijalektički pristup čini ve-oma bliskim retoričkom pristupu, koji pak isključivo stremi uveravanju sagovornika u određeni stav, tezu (bez problematizovanja odnosa tog stava prema istini). Utoliko se epistemološki pravac u argumentaciji i razlikuje od prethodna dva – jer svoju svr-hu traži u „prizivanju, kod sagovornika, opravdanog verovanja u neku tezu” (Lumer 2008: 44), tj. prema epistemološkim teorijama „standardni izlaz [output] argumen-tacije je znanje ili opravdano uverenje u epistemološki smisao” (Lumer 2005: 190). Ovakva teorija argumentacije nesumnjivo ima obeležja idealno-racionalnog mo-dela, to znači onog kome bi trebalo težiti (uprkos drugačijoj svakodnevnoj, poseb-no političkoj praksi) pri svakom razmatranju prepornih stavova (isp. Lumer 2008). Međutim, predizborni govor na konvenciji, kako je već spomenuto, pripada mono-loškom žanrovskom tipu,120 te se ideja o prisutnosti oba argumentatora i njihovom podjednakom učešću u argumentacijskom procesu automatski odbacuje. Može se, na drugoj strani, govoriti o implicitnom Drugom, o impliciranom političkom pro-tivniku, kome se pripisuju određeni stavovi, mišljenja, vrednosne karakteristike, ali je tada, jasno, reč o simuliranoj, „surogatnoj” argumentaciji, jer niti se može vero-vati da će govornik potpuno pravilno i istinito preneti protivnikove reči (predstaviti protivnikove namere i ideje), niti se može očekivati da će govornik podjednako kvalitetno i posvećeno zastupati „obe” (jednu prisutnu, svoju, i jednu odsutnu, tuđu) strane u takvom „domaštanom” argumentativnom procesu.121

120 Doduše, i u onim TV emisijama kada učestvuju dva kandidata i jedan za drugim odgovaraju na isto pitanje, u osnovi je monolog, a da se ono što je pripremljeno tokom razgovora menja vidi se po tome što sagovornik više ili manje direktno uzima u obzir ono što je drugi rekao.

121 Jednostavnije rečeno, učesnici (=političari) nisu vođeni principom da u razložno orijentisanoj polemici, sučeljavajući argumente, pokušaju da dođu do konsenzualnog zaključka i tako dopri-nesu razrešenju problema – jer njihovo argumentisanje najčešće počiva na nepravim [fallacious] argumentima, kojima se birači pokušavaju nagovoriti da glasaju za te političare, a da pritom ti

155


Umesto, dakle, posezanja za ovakvim „dinamičkim” pristupima argu men ta-ci ji,122 za šta monološki žanrovi nisu najpodesniji korpus, korisnije je okrenuti se tekstualnim argumentacijskim shemama: Toulminovom modelu i njegovim „sta-tičkim” komponentama argumentacije. To su, zapravo, strukturne (tekstualnoshe-matske) odlike argumentacije, koje su ranije već pomenute.

5.1.3. Model argumentacijskog ustrojstva tzv. svakodnevnog123 govora – klasični Toulminov model – može se predstaviti sledećim dijagramom:

argumentacijskim shemama: Toulminovom modelu i njegovim „statičkim” komponentama

argumentacije. To su, zapravo, strukturne (tekstualnoshematske) odlike argumentacije, koje su

ranije već pomenute.

5.1.3. Model argumentacijskog ustrojstva tzv. svakodnevnog121 govora – klasični

Toulminov model – može se predstaviti sledećim dijagramom:

Prema Toulminu, argumentacijski se proces sastoji iz šest elemenata – teza/tvrdnja

[claim] predstavlja ono što govornik (onaj koji argumentuje) obrazlaže i u šta želi uveriti

sagovornika (slušaoca, recipijenta). Da bi obezbedio podršku za svoj cilj, tj. da bi što je moguće

snažnije podržao svoju tezu, govornik pruža određene argumente [data], nadajući se da

sagovornik na osnovu njih može doći do takvog zaključka koji je identičan njegovoj

u diskursu moraju biti saglasni pravilima kritičke diskusije. (Van Eemeren, Garsen & Meuffels 2003: 275) – ipak smatram da je Toulminov model prikladniji za analizu koju ću izvršiti.

121 Za Toulmina je izuzetno važno da istakne kako se radi o svakodnevnom govoru. Naime, naspram tradicionalnog (Aristotelovog) modela argumentacije u logici (filozofskoj i matematičkoj), koji su potpuno formalizovani (dekontekstualizovani ili konstruisani), model koji Toulmin razvija i koji primenjujem u ovom radu proističe iz svakodnevnog govora i predstavlja proces argumentovanja koji je kontekstualizovan i u komunikaciji ostvaren (ili realno ostvariv). Njegovim rečima (2003: 10): „But of one thing I am confident: that by treating logic as generalised jurisprudence and testing our ideas against our actual practice of argument-assessment, rather than against a philosopher’s ideal, we shall eventually build up a picture very different from the traditional one” (ital. S.S.).

OKVIR (O)

TEZA (T) ARGUMENT (A)

PRAVILO (P)

PODRŠKA PRAVILU (PP)

KVALIFIKACIJA (K)

Toulminov model argumentacije

argumenti, veoma često, suštinski ne korespondiraju s problemom o kojem se neka rasprava vodi (o odnosu ubeđivanje vs. nagovaranje v. više u Antonić 1994).

122 Iako bi se mogla „braniti” upotreba pragma-dijalektičkog modela čak i u slučaju monoloških žanrova – „Argumentacija se posmatra kao deo procedure koja je usmerena ka razrešenju razlike u mišljenju koje [mišljenje] se tiče prihvatljivosti nekog stanovišta. Koraci koje preduzima protagonista i koraci koje čini, stvarni ili imaginarni, antagonista (ili mu se samo pripisuju u diskursu) smatraju se razložnim samo ako se mogu smatrati da doprinose razrešenju razlike u mišljenju. (...) a da bi se povinovali dijalektičkim normama razložnosti, govorni činovi izvedeni u diskursu moraju biti saglasni pravilima kritičke diskusije” (Van Eemeren, Garsen & Meuffels 2003: 275) – ipak smatram da je Toulminov model prikladniji za analizu koju ću izvršiti.

123 Za Toulmina je izuzetno važno da istakne kako se radi o svakodnevnom govoru. Naime, naspram tradicionalnog (Aristotelovog) modela argumentacije u logici (filozofskoj i matematičkoj), koji su potpuno formalizovani (dekontekstualizovani ili konstruisani), model koji Toulmin razvija i koji primenjujem u ovom radu proističe iz svakodnevnog govora i predstavlja proces argumentovanja koji je kontekstualizovan i u komunikaciji ostvaren (ili realno ostvariv). Njegovim rečima (2003: 10): „But of one thing I am confident: that by treating logic as generalised jurisprudence and testing our ideas against our actual practice of argument-assessment, rather than against a philosopher’s ideal, we shall eventually build up a picture very different from the traditional one” (ital. S.S.).

156

Strahinja Stepanov

Prema Toulminu, argumentacijski se proces sastoji iz šest elemenata – teza/tvrdnja [claim] predstavlja ono što govornik (onaj koji argumentuje) obrazlaže i u šta želi uveriti sagovornika (slušaoca, recipijenta). Da bi obezbedio podršku za svoj cilj, tj. da bi što je moguće snažnije podržao svoju tezu, govornik pruža odre-đene argumente [data], nadajući se da sagovornik na osnovu njih može doći do takvog zaključka koji je identičan njegovoj (govornikovoj) tezi. Međutim, put od argumen(a)ta do zaključka nije automatski, nego se bazira na određenim pravili-ma [warrant]. Ta bi pravila trebalo da obezbede izvođenje zaključka na osnovu da-tih argumenta, i ona se mogu predstaviti uprošćeno kao logička implikacija „Ako A, onda T”, odnosno „T, jer A”. Pravilo ima potvrdu u podršci pravilu [backing], čija je uloga da pokaže kako pravilo zaista važi/deluje. Ukoliko se neka tvrdnja iznosi sa manjom ili većom verovatnoćom, govornik često tu svoju tvrdnju kvali-fikuje – kao vrlo verovatnu, malo verovatnu, mogućnu, sigurnu i sl. Na taj način govornik se određuje prema (ne)utemeljenosti neke tvrdnje, odnosno on (pr)oce-njuje, kvalifikuje [qualifying] tu tezu. I naposletku, čitav ovaj proces argumento-vanja ostvaruje se u nekom okviru [frame], tj. u tačno određenoj komunikacijskoj situaciji.124 Na pojednostavljenom primeru prikazaću kako deluje ovaj model:

(1.1) Marko se rodio u Srbiji. (A)(1.2) Marko je srpski državljanin. (T/Z)(1.3) Kada se neko rodi u Srbiji, tada ta osoba po pravilu postaje srpski držav-

ljanin. (P)(1.4) To pravilo je zapravo određeni zakon RS koji reguliše datu pravnu proble-

matiku. (PP)(1.5) Verovatno (V)(1.6) Npr. ako su oba roditelja stranci. (Iz)

Ovaj se niz propozicija interpretira na sledeći način: (1.1) je argument, a (1.2) je tvrđenje (zaključak) na osnovu argumenta (1.1). Zaključak je izveden na osnovu pravila (1.3). To je pak pravilo dodatno učvršćeno podrškom (1.4). Stav govornika u pogledu verovatnoće date tvrdnje iskazuje se u oceni (kvalifikaciji) (1.5). A iz ovoga stava (da navedeni zaključak ne mora biti obavezan) proizilazi i izuzetak od pravila (1.6), tj. slučaj kada zaključak, uprkos navedom argumentu, nije tačan. Shema izgleda ovako:

124 Ovome se modelu dodaje i sedmi elemenat, tzv. IZUZETAK (REBUTTAL=R). IZUZETAK predstavlja odstupanje od PRAVILA, dakle pojedinačni slučaj za koji ne važi navedeno pravilo, i najčešće se parafarazira (na prvi pogled paradoksalno) kao „izuzetak koji potvrđuje pravilo”.

157


A Pošto A, stoga T

jer: P osim u slučaju: Iz

PP

Na osnovu ovog (konstruisanog, potencijalno ostvarivog u običnoj, svakodnevnoj

komunikaciji) primera argmentacijskog procesa, može se zapaziti da nije izvesno kako će (i da li

će) tezu (zaključak) prihvatiti sagovornik i da upravo zbog toga govornik i gradi čitav

obrazlažući (argumentativni) lanac. Ono što pošiljalac poruke veruje da je tačno/istinito ili, bolje

rečeno, ono u šta želi da ubedi sagovornika (kako bi i ovaj prihvatio takav stav, mišljenje i sl.)

očigledno nije jednoznačno (automatski) prihvatljivo, tj. ne postoji potpuna saglasnost i

argumentacija funkcioniše kao sredstvo kojim će ono što je sporno (ili osporeno) biti

„prekvalifikovano” i dobiti status nespornog. 123

5.2. Argumentacijske sheme u političkom govoru: ogledni primeri

Kako su već istraživači uočili, marketinški je unosnije često da umesto napada na

ideologiju i stavove svog suparnika političar kritikuje njegov karakter, isplativije je izneti

oponentov „prljav veš” pred auditorijum nego li polemisati o političkim platformama. Naravno,

ovako oštar sud trebalo bi ublažiti, relativizovati: moglo bi se pretpostaviti da viši stepen

123 „A man who makes an assertion puts forward a claim – a claim on our attention and to our belief. Unlike

one who speaks frivolously, jokingly or only hypothetically (…), a man who asserts something intends his statement to be taken seriously: and, if his statement is understood as an assertion, it will be taken” (Toulmin 2003: 11).

Marko je, dakle, srpski državljanin.

Marko se rodio u Srbiji.

Ako se neko rodi u Srbiji, on postaje po pravilu srpski državljanin.

Oba su roditelja stranci.

Na osnovu Zakona.

Na osnovu ovog (konstruisanog, potencijalno ostvarivog u običnoj, svakod-nevnoj komunikaciji) primera argmentacijskog procesa, može se zapaziti da nije izvesno kako će (i da li će) tezu (zaključak) prihvatiti sagovornik i da upravo zbog toga govornik i gradi čitav obrazlažući (argumentativni) lanac. Ono što pošiljalac poruke veruje da je tačno/istinito ili, bolje rečeno, ono u šta želi da ubedi sago-vornika (kako bi i ovaj prihvatio takav stav, mišljenje i sl.) očigledno nije jedno-značno (automatski) prihvatljivo, tj. ne postoji potpuna saglasnost i argumentacija funkcioniše kao sredstvo kojim će ono što je sporno (ili osporeno) biti „prekvali-fikovano” i dobiti status nespornog. 125

5.2. Argumentacijske sheme u političkom govoru: ogledni primeri

Kako su već istraživači uočili, marketinški je unosnije često da umesto na-pada na ideologiju i stavove svog suparnika političar kritikuje njegov karakter, isplativije je izneti oponentov „prljav veš” pred auditorijum nego li polemisati o političkim platformama. Naravno, ovako oštar sud trebalo bi ublažiti, relativizo-

125 „A man who makes an assertion puts forward a claim – a claim on our attention and to our belief. Unlike one who speaks frivolously, jokingly or only hypothetically (…), a man who asserts something intends his statement to be taken seriously: and, if his statement is understood as an assertion, it will be taken” (Toulmin 2003: 11).

158

Strahinja Stepanov

vati: moglo bi se pretpostaviti da viši stepen političke kulture, razvoj demokrat-skih institucija i mehanizama pozitivno utiče na prirodu argumentacije i afrimiše razložno a inhibira ad hominem argumentisanje; moglo bi se, takođe, pretpostaviti da prirodni evolutivni demokratski procesi, osvešćivanje demokratskih postulata kod svih članova društva, koji su praćeni refleksijom o potrebi „zdrave” polemi-ke, deliberacije, izvesno doprinose razložnom argumentisanju, kao i da postojani sistemi demokratskih vrednosti, koji podrazumevaju kako poštovanje suparnika tako i potrebu za zaista kritičkim preispitivanjem svake odluke od šireg, opšteg/društvenog značaja, takođe kondicioniraju i afrimišu takvu argumentaciju.

No, nezavisno od ovakvog (epistemološko-)etičkog, normativnog aspek-ta (na čemu, videli smo, posebno insistira epistemološka teorija argumentacije), strukturno posmatrano – da bi se mogla analizirati argumentacija u političkim govorima, tačnije kako su asertivi iskorišćeni u argumentaciji, tj. da bi se mogao primeniti Toulminov sistem – neophodno je načiniti jednu metodološku napome-nu: tulminovskom ću modelu argumentacije pristupati koristeći se Van Eemere-novim i Grootendorstovim postupkom rekonstrukcije argumenata. Slično kao što Van Dijk analizira globalne strukture teksta i makropropozicije, i Van Eemeren i Grootendorst razlažu argumentacijski tekst da bi ga ponovo rekonstruisali. Oni elementi koji nisu pertinentno argumentativnog karaktera (nisu deo strukture ar-gumentacije) – mogu se izostaviti. To se postiže sledećim transformacijama: prva transformacija je brisanje [deletion], kojom se izostavljaju svi elementi nevažni za razrešenje razlike u mišljenjima, druga transformacija je dodavanje [addition], kojom se ekspliciraju za argumentaciju relevantni (a u tekstu elidirani) delovi, treća transformacija je supstitucija [substitution], i njome se zamenjuju nejasne i nejednoznačne formulacije i iskazi u govornom događaju, i poslednja, četvrta transformacija je permutacija [permutation], kojom se reorganizuje tekst tako da postaje uočljivije koji su elementi najbitiniji za razrešenje problema.

Pre nego što se pristupi analizi konkretnih primera argumentacije iz korpu-sa, treba istaći još jedanput tri ključna elementa argumentacijske strukture:

- premisa/e, koja/e sadrži argument/e,- obaveza dokazivanja i- zaključak.

Naravno da je obaveza dokazivanja u političkom govoru, već je pomenuto, samo u domenu govornikovog shvatanja demokratskih procedura, političke kul-ture i legitimiteta, jer niko neće zahtevati, tačnije niko ne može uspostaviti in situ (na samoj političkoj konvenciji) zahtev za dokazivanjem tvrdnje/teze. Same okol-nosti u kojima se izriče govor idu u prilog (ako se to tako može reći) govorniku, jer ga debarasiraju takve obaveze, te njegova potreba da obrazloži neku tezu go-vori više o njegovoj svesti i reflektiranju značaja političke kulture nego o žanrom uslovljenom obaveznom dokazivanju izrečene teze.

159


5.2.1. Primer 1. Počeo bih od jednostavnijih primera argumentacije da bih na kraju predstavio one u kojima se govornik koristi složenijim argumentacijskim shemama.

Ovih dana jedno veliko pitanje zatalasalo je Srbiju – to je pitanje poštenja! (...) Neki kažu da su pošteni što znači da drugi nisu. Neki kažu da jesu, a da mi nismo. Hajde tu dilemu da jednom za svagda stavimo ad akta! (...) I to jednom za svagda da raščistimo – dosta je bilo da živimo u zemlji u kojoj svako može da bude optužen da je lopov, da je kriminalac i da je bitanga! Mi sa kriminalcima ne sarađujemo, mi kriminalce hapsimo i stavljamo u zatvor! I zato smo im oduzeli 350 miliona evra, a da oni drugi nisu hteli i nisu imali kuraž da to urade! (BT 2012a)

U navedenom, srazmerno dužem, argumentacijskom mikrodiskursu (ovde značajno skraćenom izostavljanjem argumentacijski irelevantnih elemenata), po-smatraću kakvu imaju ulogu asertivi i kako se odvija argumentisanje. Govornik prvo uvodi novu temu deagentizovanom rečenicom (primeri eventizacije i egzi-stencijalizacije: jedno veliko pitanje zatalasalo je Srbiju), da bismo u parcelizova-nom rematskom delu saznali kako je reč o – poštenju. Govornik i njegovi saradni-ci, naime, optuženi su ranije (od strane vodeće opozicione partije) za nepošteno i kriminalno delovanje, što govornika podstiče da odgovori na takve optužbe. Ko-risteći direktivno-optativni iskaz (dosta je bilo...), govornik negira optužbe (uz želju da takvog načina inkriminisanja u kampanji ne bude više) koje se, u skladu s rekonstruktivnim transformacijama (brisanja, dodavanja, supstitucije i permuta-cije), reformulišu na sledeći način (kako bismo istakli sam argumentacijski tok): teza/zaključak (T): Mi nismo nepošteni (i mi se ne bavimo kriminalnim radnjama).

Dokazi (argumenti) koji idu u prilog ovoj tezi navedeni su u prethodnom odlomku iz političarevog govora:

dokaz/argument (D1): Mi sa kriminalcima ne sarađujemo.dokaz/argument (D2): Mi kriminalce hapsimo.dokaz/argument (D3): Mi kriminalce stavljamo u zatvor.dokaz/argument (D1): Mi kriminalcima oduzimamo imovinu i novce (350 miliona evra).

Nesumnjiva je induktivna priroda predočene argumentacije, jer se iz pojedi-načnih sudova-primera (singularnih/neopštih sadržaja) izvodi zaključak s opšti(ji)m sadržajem (mi nismo nepošteni), tj. opštija kvalifikacija subjekta. Očito je da u ovom segmentu izostaje iz trijadne (dokaz – Pravilo – teza) argumentacijske sheme tzv. pravilo (P), dakle onaj iskaz koji povezuje, tj. eksplicira prirodu relaci-je između dokaza i teze. I inače, pravilo u svakodnevnoj argumentaciji (kako je još Toulmin uočio, a posle njega i drugi istraživači u svojim ispitivanjima to potvrdili) od triju ključnih elemenata argumentacije najčešće izostaje (zapravo, ako bi izo-

160

Strahinja Stepanov

stao dokaz ili teza, onda, smatramo, ne bismo mogli više govoriti o argumentaciji, oni naprosto moraju biti eksplicirani), jer se uzima da je veza između dokaza i argumenta dovoljno očigledna i jasna.126

Kada bi se rekonstruisalo pravilo (P), onda bi ono moglo glasiti ovako:pravilo (P): *Onaj ko hapsi kriminalce, ko im uzima imovinu da se ne bi mogli dalje baviti protivzakonitim (kriminalnim) aktivnostima, bori se protiv kriminala(ca).

Topos koji ovde rekonstruišem mogao bi se odrediti kao: delanje govori o nečijem karakteru, tj. dela govore o ličnosti. Ako bismo to predstavili kao shemu, onda bi ona izgledala ovako:

Primer 1 – funkcija asertiva. Uloga je asertiva u ovom primeru svedena na navođenje dokaza (argumenata), dakle imenovanja radnji koje je govornik (i nje-gova stranka) preduzeo ne bi li dokazao kako nije nepošten i kako nije na strani kriminalaca, nego, naprotiv, da se bori protiv njih. Druga pozicija u shemi u kojoj se javlja asertiv je – zaključak. Prema tome, inicijalnu i finalnu komponentu argu-mentacionog lanca u primeru 1 čine asertivni izrazi.

5.2.2. Primer 2. Drugi primer, koji navodim, prostije je strukture od pret-hodnog i realizovan je u kraćem tekstualnom odsečku:

126 Naravno, nepotrebno je naglašavati koliko se u manipulativnom govoru upravo ovaj implicirani elemenat lako može zloupotrebiti i iskoristiti za obmanjivanje sagovorika.

161


(...) kada radimo ovaj posao u državi, mi činimo uvek novi napor menjajući zemlju. Tako smo iz meseca u mesec gradili most i put, energetska postroje-nja, tako ćemo prokopavati kanale za poljoprivredu, graditi škole, jačati našu vojsku, policiju, boriti se protiv kriminala i u budućnosti. (BT 2012a)

U ovom odlomku postoje dva asertivna iskaza i čitav jedan blok komisiva, koji sačinjavaju oni iskazi u kojima se javljaju futurski oblici (prokopavaćemo kanale, gradićemo škole, jačaćemo našu vojsku i sl.). I upravo ti komisivni iskazi predstavljaju tezu u mikroargumentacijskom lancu, dok asertivi obezbeđuju sa-držaj koji podupire taj zaključak. Pravilo, koje bi povezivalo ova dva elementa argumentacije, opet izostaje, no govornik svakako očekuje da auditorijum shvati upravo tako formulisano pravilo i to uzima kao jemstvo za obećanje, te ni ovo-ga puta nema poteškoća u njegovoj rekonstrukciji: ako smo uspeli da izgradimo most, put i energetska postrojenja, i tako menjali zemlju, sigurno ćemo biti u sta-nju da prokopamo kanale za poljoprivredu, gradimo škole, jačamo vojsku i sl. U osnovi ovakvog povezivanja i rezonovanja nailazimo na topos sličnosti, koji se u okviru invencijskih toposa može opisati kao detektovanje sličnosti (ili razlike) među entitetima, konceptima, procesima. To je, zapravo, analoški postupak kojim se, po nekim parametrima sličnosti i bliskosti, dovode u vezu inače različiti enti-teti/procesi. Tako možemo rekonstruisati princip rezonovanja govornika: ako smo uspeli da izgradimo most, onda a fortiori svakako treba očekivati kako ćemo moći izgraditi škole, prokopati kanale i sl.:

162

Strahinja Stepanov

Primer 2 – funkcija asertiva. Uloga je asertiva u primeru 2 ograničena is-ključivo na iskaze kojima se pružaju dokazi (argumenti); pobrojavaju se pojedi-načni slučajevi koji služe kao dokaz za komisivni iskaz u zaključku (tezi). Prema tome, u ovom primeru samo je inicijalna pozicija argumentacionog lanca zapo-sednuta asertivnim iskazom, dok u finalnoj figurira govorni čin komisivnog tipa.

5.2.3. Primer 3.Treći primer sadrži takođe jedan neizrečen topos, odnosno konektivni element (pravilo) koji uspostavlja vezu između zaključka/teze i argu-menta, dok je sama argumentacija maksimalno svedena, a u finalnom segmentu se ponovo javlja komisivni iskaz kao teza.

Ceo svoj život posvetio sam politici, zato što sam se za to školovao. Sačuvao samo ovu Partiju zajedno sa svima vama onda kada je pala, kada smo bili nokautirani, i kada su zamišljali da ćemo da nestanemo sa političke scene. Mi smo se uzdigli kao Feniks. Sačuvao sam Partiju, sačuvaću i državu Srbiju. (ID 2012a)

Poenta je ovog mikrodiskursa, naravno, sadržana u finalnom iskazu, u ko-jem govornik obećava/jemči da će „sačuvati državu Srbiju,” uz pretpostavku, tj. preduslov da bude u poziciji da (sa)čuva državu, a to će biti mogućno samo ukoli-ko ima kontrolu nad državnim aparatom, drugim rečima, ako je deo vlasti. No, da bi takvo obećanje zvučalo prihvatljivo i uverljivo, tj. da bi izveo takav zaključak, potrebno je da govornik ukaže na ono što je dosad učinio a što ga kvalifikuje za iznošenje takve teze/prognoze. To on čini uvođenjem u diskurs motiva istorijata svoje stranke, odnosno podsećanjem na gotovo potpuno besperspektivnu situaci-ju u kojoj se stranka nalazila kada je on došao na njeno čelo, i kako ju je uspeo očuvati postigavši docnije i zapažen izborni uspeh. Iz toga on povlači paralelu sa aktuelnim stanjem u Srbiji i poliptotonskim ponavljanjem lekseme sačuvati (što, svakako, ima stilski efekat) okončava svoj argumentacioni postupak. Prema tome, neeskplicirano pravilo u ovoj argumentacijskoj shemi još jedanput je, kao i u prethodnom primeru, topos komparacije (po sličnosti), ali se ne bi moglo reći da je u pitanju a fortiori zaključivanje. Štaviše, moglo bi se pre reći, ako ne da je u pitanju pogreška u argumentisanju, onda da je to barem jedan vid manipulacije (pošto podseća na topos a minore ad maius), jer se manje (očuvanje partije) po-redi sa većim (očuvanje države), tj. daleko kompleksniji sistem upoređen s nečim jednostavnijim, a upravo je to uzeto kao dostatan argument:

D: Sačuvao sam partiju (u bezizlaznoj situaciji):– kada je partija pala,– kada smo bili nokautirani,– i kada su zamišljali da ćemo da nestanemo sa političke scene.*P: Ako sam mogao sačuvati partiju, sigurno ću moći sačuvati i državu.T: Sačuvaću i državu Srbiju.

163


Primer 3 – funkcija asertiva. Uloga je asertiva u primeru 3, poput primera 2, ograničena isključivo na iskaz kojim se pruža dokaz (argument). Prema tome, u ovom primeru samo je inicijalna pozicija argumentacionog lanca zaposednuta asertivnim iskazom, dok u finalnoj poziciji, opet, figurira govorni čin komisivnog tipa.

Prethodni sam odlomak naveo i zbog toga što se na samome početku javlja neformalna logička pogreška u argumentaciji [informal fallacy] – ekvivokacija. Ekvivokacija je varljiva, obmanjujuća upotreba (polisemične ili homonimične) lekseme, čija se pojavnica jedanput tumači u jednom a drugi put u drugom zna-čenju:

Ceo svoj život posvetio sam politici, zato što sam se za to školovao. (ID 2012a)

Prvi iskaz iskaz u odlomku trebalo bi da posluži kao čvrst argument u opisu govornikove ličnosti, da kaže koliko je on posvećen i koliko ima iskustva u poslu kojim se bavi. Da bi ekvivokacija ovde bila jasna, nužno je nadomestiti neiskaza-ne konstituente:

Ceo svoj život posvetio sam politici, zato što sam se za to školovao na Fakul-tetu političkih nauka.

Dakle, govornik poistovećuje studije o politici, tačnije, političkoj nauci i njegovo upražnjavanje političke delatnosti. Reč je o dve ma koliko slične ipak ra-zličite stvari (osnovni i meta nivo): teorijsko promatranje politike (politikologija), čiji je predmet proučavanja političko delovanje, i, na drugoj strani, samo političko

164

Strahinja Stepanov

delovanje. Političar može da studira političke nauke, ali, izvesno je, upražnjava-nje politike, tj. profesionalno bavljenje politikom nešto je drugo. Iako je možda u pitanju nesvesna ili nenamerna ekvivokacija, u krajnjem i „bezazlena”, ipak je, na kraju, efekat ovakvog iskaza snažniji.

5.2.4. Interludij 1: pogrešno zaključivanje. Na kraju prethodne tačke osvr-nuo sam se na jednu od tipičnih i učestalih pogrešaka (neformalnog tipa) u zaklju-čivanju (barem kada je reč o političkom diskursu) – ekvivokaciju. Kako je rečeno, ekvivokacija predstavlja manipulativnu upotrebu homonimične ili polisemične lekseme, tako da se reč upotrebljava prvi put u jednom a potom u drugom znače-nju. I dok je prethodni primer bio donekle netransparentan, te je bilo nužno nači-niti eksplikaturu (pojasniti šta se misli pod školovanjem), u narednom primeru (iz istog govora) se nalazi prozirniji slučaj ekvivokacije:

Uostalom, mi smo prvi i jedini od velikih političkih stranaka podneli našu izbornu listu po danu. Zato što je naša politika jasna kao dan. Svi oni su išli krišom, noću. Od čega se kriju? Kriju se od svog naroda. Naša politika je jasna po svim pitanjima koja su važna za državu Srbiju. (...) (ID 2012a)

Pogreška (ekvivokacija) koja je učinjena u argumentaciji u ovom primeru (mada prozirnija u odnosu na prethodni slučaj) i ovde je rezultat srazmerno slože-nog mehanizma/strategije:

1) u prvom se iskazu izriče kako je lista podneta po danu, drugim rečima, lista je podneta tokom onoga dela dana koji nije noć, kada se još vidi, dok je svetlo, ili kako se u RMS/RMH kaže, u vreme „od izlaska do zalaska Sunca”; ne treba posebno isticati koliko je takav podatak suštinski, politički irelevantan (jer naprosto nema nikakvog političkog značaja u kom periodu dana je lista predata);

2) u drugome iskazu govornik pravi poveznicu s prethodnim iskazom repe-ticijom lekseme dan, koristeći je, međutim, kao deo frazeologizma jasno kao dan, što znači posve jasno, očito, bez dvojbe, drugim rečima, politika partije je očita, transparentna, otvorena, bez skrivenih primisli;

3) time se povezuju dve ravni, koje su inače logički potpuno odelite i koje, naravno, uzročno-posledično nemaju nikakve međusobne veze: predavanje liste jedne političke partije po danu nikako ne čini politiku te partije jasnom kao dan;

4) no, još su politički ubojitije implikature koje se izvode iz ovakvog re-zonovanja, jer jednom kada je govornik uspostavio kvazilogičku vezu između vremena kada se predaje lista i prirode politike koju ta stranka zastupa, onda će se, prema toposu sličnosti, uspostaviti i kvazilogička veza između vremena dana u kojem druge partije predaju svoje liste (a to je noć) i njihove politike (mračna, netransparentna, skrivena od građana, pritvorna i sl.);

5) to, uostalom, i govornik potencira iskazima: Svi oni su išli krišom, noću. Od čega se kriju? Retoričko pitanje ali i (predvidljiv) odgovor na njega (Kriju se

165


od naroda) ne ostavljaju nikakvu dilemu – druge političke partije imaju skrivene motive, pa i listu moraju predati noću, jer ih mrak i tmina skrivaju od očiju građana.

5.2.5. Primer 4. Naredni primer argumentacije počiva takođe na toposu komparacije i to tako što se upoređuju dve posve različite sfere čovekove delatno-sti, ali koje se dovode u korelaciju (od strane govornika), tako da jedna sfera po-staje (mikro)uzorak za globaln(ij)u sferu. Argumentisanje i ovde počiva na čistoj analogiji, a verodstojnost se uvećava time što je govornik ekspert u prvoj oblasti:

Mi smo bez obzira na sve okolnosti u kojiima smo se nalazili, išli nekim svojim putem. Nismo se obazirali na spremnost ili sposobnost društva da nas u tome prati. Danas igramo novu političku ulogu. Više nije dovoljno biti simbol, neće ostati ništa od Srbije, ako ne pokažemo sposobnost da je razu-memo i da joj priđemo. Da li tako izneveravamo sebe? Ne. To je jedan vrsta zrelosti od koje ne treba bežati. Znate kako se osvajaju planinski vrhovi? Tako što se do njega ide brzinom najsporijeg. Nikada pojedinac nije osvojio vrh. Ako je u jednom trenutku ostao sam, popeo se i za sebe i za druge. I na tom vrhu ostavio zastavu koja je dokaz njihove zajedničke pobede. Mi na taj put pred nama treba da krenemo tako. I niko ne treba da se plaši da će ostati zaboravljen zbog toga što ne može da nas u tom poslu prati. Generacija naših roditelja nam je jako potrebna. To međugeneracijsko poverenje je jedan od ključeva uspeha ove ideje o kojoj tako mnogo danas govorimo. Nemam ništa protiv politike drugih stranaka, pogotovo onih koje su danas u opoziciji, ali se ne sme ćutati i ne može se ćutati o ambiciji onih ljudi koju su ovu zemlju vodili, da nastave da je vode tako što će je dalje ponižavati. (...) (ČJ 2012a)

U podužem odlomku izdvajam ključni iskaz, tezu govornikovu, koja se može ovako formulisati: Danas smo sposobni da razumemo Srbiju i da joj pri-đemo. Tako su elitizam i ekskluzivnost, koji su se uobičajeno povezivali s ovom strankom, sada, uverava glasače govornik, prevaziđeni, što se i uvodnim iskazom naglašava: nismo se obazirali na spremnost društva da nas prati, ali to više nije slučaj. A da je ta lekcija naučena, tj. da je partija shvatila šta je dosad bio problem manjeg procenta glasova osvojenih na izborima, odnosno da je partija uvidela kako je nužno da se ima podrška šireg sloja ljudi, da je sazrela, govornik pot-krepljuje ličnim primerom iz alpinizma: Vrhovi se osvajaju tako što i poslednji alpinista u grupi mora biti uključen u takav pothvat, mora se čitava grupa penjati brzinom poslednjeg, tako da niko ne zaostane. Na osnovu ovog poređenja, i glasa-či bi trebalo da budu uvereni kako je govornik razumeo da je uspeh moguć tek ako svi participiraju u idejama i naumima partije, tj. da je govornik razumeo čitavu Srbiju (a ne samo njen manji deo) i prišao joj.

5.2.6. Interludij 2: pogrešno zaključivanje. Argumentacija, makar i pogreš-

na, kako znamo, nije retkost/nepoznanica ni u „neutralnijim” društvenim sferama

166

Strahinja Stepanov

a kamoli u političkom diskursu, te je falsologika koja je posvećena izučavanju grešaka, kao deo filozofije i teorije argumentacije, od osobitog značaja pri prou-čavanju političkih govora. Dosad se moglo primetiti koliko je česta pogreška tipa ekvivokacije, ali, naravno, to nije jedina logička pogreška koju nalazimo u ovom tipu diskursu, i u ovom korpusu.

S kim si onakav si! (...) Evo, ja te slikam [→vidim te u društvu] s Đilasom, Šaperom, Dulićem, Petrovićem i ostalima.

U ovom se primeru javlja jedan od najtipičnijih i najučestalijih lažnih argu-menata, argumenata kojima se napada nečija ličnost a ne politika i stavovi koje on zastupa; to je zapravo korpus različitih podtipova argumenata u okviru ad perso-nam (ili ad hominem) podtipa. Argumentum ad hominem je opšta kategorija ne-formalnih pogrešaka, nazvana i genetska pogreška, a šire se situira u okvir tzv. po-grešaka irelevantnosti, jer se ne poziva direktno na određeno mišljenje ili delanje koje je predmet osporavanja. U prethodnom se primeru uočava podtip argumenta autoriteta, tzv. krivica po povezanosti (asocijaciji), jer se napada pojedinac isklju-čivo na osnovu bliskosti s drugima u svom okruženju. To govornik i eksplicira: „s kim si takav si”.

Forma argumenta je sledeća:1. protivnik tvrdi T,2. grupa G, koju govornik negativno vrednuje, takođe tvrdi T,3. pa se protivnik povezuje s grupom G i „nasleđuje” sve mane kao i grupa s kojim je povezan.

U ovom primeru jedino nemamo tvrdnju T, nego se na osnovu kognitivne pozadine [background] takva tvrdnja ili obrazac ponašanja rekonstruišu, pa se oponent, dovodeći se u vezu sa svojim saradnicima, difamira da je istog karaktera kao i ti koji se negativno vrednuju.

5.2.7. Primer 5. Za kraj, pogledajmo još jedan primer argumentacije u ko-

jem je potrebno rekonstruisati, opet, pravilo koje povezuje argument i tezu, ali pri čemu je bilo neophodno načiniti implikaturu polazeći od pozadine [background] i kolektivne, tj. uvrežene slike o čitavom kontinentu (Africi) i tamošnjim običajima.

I da nije Ustav zabranio da on bude treći put predsednik, a ja to nisam izno-sio u javnosti pošto nisam želeo da sprečimo da se borimo, moram da vam kažem: biti 13 godina na vlasti u jednoj demokratskoj državi potpuno je ne-zamislivo. U Africi su poskidali one što su 13 godina na vlasti i to na mnogo grub način (...). (TN 2012b)

Teza je govornika da provesti 13 godina na vlasti u jednoj demokratskoj državi nije moguće, nije zamislivo, a zapravo da nije demokratski (u skladu s demokratskim standardima). Tu će svoju tvrdnju on potkrepiti dvama dokazima:

167


prvo, po Ustavu RS nije dozvoljeno zaposedanje mesta predsednika Republike od strane iste osobe u više od dva mandata, i drugo, pojavljuje se argument da su i u Africi „poskidani oni koji su bili 13 godina na vlasti”. Uz ovako prezentovane činjenice, traži se argumentacijska nit koja povezuje sve ove elemente u jedan argumentacijski obrazac. Očito da je kao relevantan podatak za argumentaciju govornik insistirao na naglašavanju „afričkog iskustva”.

Iz predočene činjenice da je su Africi poskidali one što su 13 godina na vla-sti i to na mnogo grub način (...), trebalo bi da zaključimo sledeće:

D1: Čak ni u Africi vladari nisu uspeli da ostanu na vlasti 13 godina. D2*: A poznato je da afrički sistem nije bio uzoran i naročito demokratičan sistem.P*: Prema tome, ako ni u Africi vladari ne mogu opstajati po 13 godina usto-ličeni na vlasti, to pogotovo ne bi smelo da bude slučaj u evropskoj, demo-kratskoj državi.Zapravo, na snazi je pravilo: a minore ad maius.T: Prema tome, nezamislivo je da neko bude 13 godina na vlasti u Srbiji. →// Aktuelni predsednik ne bi smeo da se kandiduje iznova za predsedničku funkciju.

Upravo na ovom primeru vidimo kako je nemoguće tek površinski analizi-rati argumentaciju; ona se mora dubinski, pragmatički posmatrati, jer tek u takvoj rekonstrukciji, uzimajući u obzir pragmatičke procese (npr. inferencija), dobija se uvid u to kako funkcioniše argumentacija.

168

Strahinja Stepanov

Primer 5 – funkcija asertiva. Uloga je asertiva u primeru 5 vezana i za argu-mente (iznošenje dokaza) i za zaključak. Zaključak je zapravo neka vrsta opome-ne ili upozorenja (i utoliko nalikuje direktivima) proisteklog iz ovakve argumen-tacijske sheme.

5.3. Zaključno o asertivima u/i argumentaciji u političkim govorima

Koristeći se pragma-dijalektičkom rekonstruktivnom metodologijom (u či-joj je osnovi Van Dijkova koncepcija makropropozicija i makrogovornih čino-va) i Toulminovim teorijskim postavkama, pristupilo se, u završnom potpoglav-lju IV poglavlja, utvrđivanju uloge asertiva u argumentacijskoj shemi političkih govora. U govorima s predizbornih konvencija kontekstualizacija nadomešćuje neeksplicitnost i neekspliciranost, odnosno površinsku elidiranost pojedinih ele-menata uzorne sheme argumentacije. Proporcija, koja se mogla pretpostaviti – da je izrazitiji stepen redukcije i implicitnosti, što je konvencionalizovanija forma i poznatija kontekst – ovde se potvrđuje. Služeći se transformacijama, kojima se segmenti teksta „prilagođavaju” idealnom analitičkom modelu, olakšano je uo-čavanje mikropozicija asertiva u argumentaciji i utvrđivanje njihove uloge, kao svojevrsnog pogleda odozdo na argumentaciju. Uvažavajući, znači, pomenute te-orijsko-metodološke principe, redundantne su informacije bile brisane, dok se ono što se smatralo relevantnim za argumentacijsku shemu rekonstruisalo i inkorpori-ralo u sheme konkretnih primera. Pokazalo se da se eksplicirani asertivi nalaze u poziciji teze i u poziciji dokaza, tj. argumenta, ali da je katkad neophodno izvršiti brisanje, dodavanje ili zamenu određenih formulacija kako bi se shema argumen-tacije učinila jasnijom. S druge strane, posve očekivano, gotovo bezizuzetačno nedostaje eksplikacija tzv. pravila ili toposa (kao i ostalih, sporednih elemenata iz Toulminovog sistema), tj. onoga elementa u argumentaciji koji čini vezu između dokaza i teze.

169

IV. ASERTIV – NARATIV – SLOGAN

„Ako ću govoriti 10 minuta, onda mi treba nedelju dana da se pripremam; ako ću govoriti 15 minuta, onda mi treba tri dana za pripremu;

ako ću pak govoriti pola sata, onda mi trebaju dva dana, a ako treba da govorim sat vremena – onda sam odmah spreman!”

/odgovor američkog predsednika Woodrow Wilsona na pitanje njegovog saradnika o količini vremena

koja mu je potrebna za pripremanje političkog govora/

0.1. Političari u svoje govore umeju da inkorporiraju personalne narative, priče iz svoje prošlosti, događaje iz lične povesti, ali se to može, u datom kon-tekstu (i okviru veće žanrovske celine), shvatiti i kao alegorija ili alegorijska filo-zofema, koja referira na aktuelnu (političku) situaciju. Naravno, narativ ne mora imati aktuelizovanu alegorijsku referencu, i tada ostaje samo u domenu političke retorike, kao vrsta slikovitog ili egzemplarnog i upečatljivog opisa, čime je njego-va uloga svodiva na političku ornamentiku. Tek, upotreba narativa u političkom govoru jeste deo kandidatove strategije (isp. Chilton & C. Schäffner 2011: 311, koji uvode pojam strateških funkcija, kao međunivo koji povezuje globalni čin, diskurs (politički tekst) i pojedinačne iskaze).

Pod strategijom se, uopšteno, podrazumeva manje ili više tačan i manje ili više intencionalan plan činova (uključujući i diskurzivne činove), primenjen radi postizanja nekog društvenog, političkog, psihološkog ili jezičkog cilja. (Wodak 2001: 73)

0.2. Narativ ću ovde posmatrati kao strukturu umetnutu u predizborni po-litički govor.127 Uostalom, kao što su se i „jezici konstituisali iz diskursa, i nisu nastali tek tako iz društveno i politički neutralnog izvora” (Chilton & Schäffner 2011: 320), tako i politički diskurs ima svoje poreklo u ‘protopolitičkom’ diskur-su, i odnosnim strukturama i načinima izražavanja.

Sam narativ ima svojstva „predžanra ili metažanra ili bazičnog tipa teksta, po nekim istraživačima (npr. Swales) i zato ne može biti na istoj ravni sa drugim tipovima ‘običnih žanrova’” (Georgakapoulou 2011: 191). Sličnog je mišljenja bio i Bruner, ustvrdivši kako „mi organizujemo svoje iskustvo i memoriju (...) po-glavito u formi narativa – pričā, izgovora, mitova, razlogā da se štogod učini ili ne 127 Narativ se, inače, pojavljuje i u drugim političkim žanrovima – čak npr. i u flajerima!

170

Strahinja Stepanov

učini” (Bruner 1991, prema Georgakapoulou 2011: 190). Zapravo, Bruner izdvaja narativ kao jedan od dva osnovna vida komunikacije, drugi je tzv. logičkoseman-tički vid; razlika između ovih dvaju komunikacijskih vidova je u parametrima istinitosti i racionalnosti: narativ konstruiše i interpretira (subjektivnu) realnost i iskustvo, dok logičkosemantički model komunikacije počiva na fizičkoj realnosti, istinitosti, dokazu, analizi (isp. Georgakapoulou 2011: 190 ili Herman & Vervaeck 2005). Do sličnih zaključaka dolazi i Mishler ([1986]1991: 67‒68) u svojoj knjizi. Ovaj se autor poziva na nekolicinu naučnika iz različitih disciplina, koji govore o narativima, između ostalih, i na antropologa Rayfielda (1972), koji smatra da postoji (u ljudskom umu) „kognitivna univerzalija” o tome kako se strukturira priča, što je opet blisko i stavu Geea (1985), koji konstatuje da „je primarni vid tvorenja smisla od nečijeg iskustva upravo u formi narativa” (nav. prema Mishler 1991: 68). Takođe, Mishler se poziva i na psihoanalitičara Cohlera (1982),128 koji, fokusiravši se na personalne narative, zaključuje da oni predstavljaju „najkonzi-stentniju unutrašnju interpretaciju, sa sadašnje pozicije, prošlosti, ili doživljene sadašnjosti, ili anticipirane budućnosti” (ibid.). Budući da je psihoanalitičar, Co-hler drži da je narativni pristup ličnosti najadekvatniji, jer je podudaran onome što ljudi zaista čine „u uzastopnim intrerpretacijama ili rekonstrukcijama sopstve-ne istorije” (nav. prema Mishler 1991: 68). Uostalom, ne govori li se i o homo narransu? Pregnantnu misao o odnosu narativa i života iskazao filozof MacIntyre (1981), zaključivši kako

upravo stoga što mi živimo narative u svojim životima i stoga što razumeva-mo svoje živote u pojmovima narativa koje živimo, mi doživljavamo formu narativa kao primerenu za poimanje akcija drugih osoba. Priče su već pro-življene/preživljene i pre nego su ispripovedane, osim, naravno, u slučaju fikcije. (nav. prema Mishler 1991: 68)

U novijoj (neknjiževnoteorijskoj) literaturi posvećenoj narativima i narativ-nosti izdvaja se, između ostalih, i učenje pomenutog Elliota Mishlera, koji razli-kuje tri uporišne tačke u proučavanju narativa: (i) referencijalni odnos (odnos iz-

128 Danas se, kada se govori o analizi diskursa (mada bi, mogućno, precizniji termin bio diskursno-analitička metode, tj. diskursnoanalitičke metode), iznosi stav kako ova disciplina (ili skup/polje srodnih ali različitih metodoloških proseda) obuhvata (pored „tradicionalnih”, tj. u velikoj meri fundiranih pristupa, kakvi su analiza konverzacije ili etnografija komunikacije) i tzv. narativnu analizu (narativnu analizu diskursa), koja se bavi pitanjem kako osobe stvaraju značenje, tj. smi-sao od pojedinačnih fakata, hronološki disparatnih (diskrepantnih), drugim rečima kako narator (pacijent) iznalazi obrazac za osmišljavanje događaja u kojima participira (voljno/nevoljno), tj. time osmišljavajući i sopstveni život. Krećući se između (radikalnog) socijalnog konstruktivizma i fenomenološke analize narativna analiza (diskursa) ukazuje na značaj samorefleksije, posbeno kod ljudi koji su pretrpeli kakvu traumu. U segmentu koji sledi narativ političara (ID) inter-pretiran je s malo drugačijeg (premda srodnog) stanovišta, upravo s obzirom na funkciju (cilj) izrečenog govora.

171


među stvarnog sveta i narativnih događaja), (ii) tekstualna koherencija i struktura (narativne strategije) i (iii) narativne (kontekstualne) funkcije.

Kada se govori o tzv. referencijalnim svojstvima narativa, nezavisno od toga da li se pripovedano zbivanje odvija u prošlosti, sadašnjosti, budućnosti ili je pak reč o hipotetičkim radnjama i događajima, praktično jedino što je možda nesporno u različitim pristupima jeste tvrđenje koji kaže da se u narativima nailazi na „vre-mensku tranziciju iz jednog u drugo stanje” (Georgakopoulou 2011: 193).129 Labov, u skladu sa svojim dominantnim (naučnim) interesovanjem i, u to vreme aktuel-nim (popularnim), konverzacionim pristupom, sužava pojam pripovednog teksta na „metodu rekapitulacije prošlog događaja usklađivanjem niza rečenica s nizom događaja koju su se (kako zaključujemo) doista odigrali” (Labov 1984: 50).

Govoreći o narativima u političkom diskursu, u ovom slučaju, u prediz-bornom govoru (na konvenciji), bitno je podsetiti se na napomene Labova i Wa-letzkog, koji kažu da se narativi koriste onda kada se želi prikazati neki događaj koji je vredan pažnje, koji je iznenađujuć, interesantan. To je ključno za (per-sonalni) narativ korišćen u političkom govoru: on mora biti zanimljiv publici i relevantan s obzirom na aktuelni politički trenutak (tj., preciznije kazano, takvim ga (pr)ocenjuje govornik).

Tradicionalno se (još od Aristotela naovamo) struktura i koherentnost na-rativa objašnjavala spaciotemporalnim sekvencama: (a) postavka/okruženje, (b) početni događaj, (c) odgovor/reakcija na taj događaj, (d) pokušaj, (e) posledica pokušaja, (f) protagonistova reakcija (Rumelhart 1975; Stein 1982; prema Geor-gakopoulou 2011: 194). S Labovim (i Waletzkim) dolaze promene, ali pre sve-ga u materijalu koji se izučava: više to nije pisana ili usmena književnost (kao predložak za analizu narativa) nego svakodnevni razgovori, dakle neknjiževni materijal. Labov (1984: 51) daje određenje minimalnog pripovednog teksta kao „niza od dviju rečenica koje su vremenski poredane: to jest, promjena u njihovom redoslijedu rezultirat će promjenom u vremenskom slijedu prvotne semantičke interpretacije”, drugačije kazano, po Labovu, minimalni pripovedni tekst je „onaj koji sadrži samo jedan takav vremenski spoj” (ibid.). Ovaj sociolingvista određuje sledeće elemente opšte strukture pripovednog teksta: (a) sažetak, (b) orijentacija, (c) komplikacija, (d) ocenjivanje, (e) rezultat/rasplet, i (f) koda. Bit je narativa koncentrisana u elementu (c) – komplikaciji: bez komplikacije nema (prave) pri-če, a orijentacija i rezultat (uz sažetak) razjašnjuju, maločas pominjane, referen-cijalne funkcije. Ocenjivanje je spoljašnji element u odnosu na priču samu, koje

129 Takođe, napomenimo i to da literatura naglašava kako narativ služi i da „ponovno uspostavi poredak koji je poremećen ili pak da ono što je izuzetno učini razumljivim”. Kada je reč o strukturi narativa, uočavaju se dve škole interpretacije: po jednoj, narativ zrcali ekstratekstualni svet ili verovatni svet u slučaju fikcije (dakle, postoji jasna korespondencija), a po drugoj, konstruktivističkoj, poststrukturalističkoj, priče su pre „rekonstrukcije nego precizne refleksije i predstave događaja” (Georgakopoulou 2011: 193).

172

Strahinja Stepanov

govori o ulozi narativa (Labov 1984: 59), ono eksplicira zapravo poentu, zašto je priča ispričana uopšte. A. Georgakopoulou (2011: 196) skreće pažnju da je, kako narativ ne samo što kazuje i „diskurzivno konstruiše iskustvo” nego istodobno enkodira i „osećanja, stavove (...) onoga ko pripoveda”, subjektivnost (uza sva ne-slaganja oko toga kako se ona iskazuje u samom tekstu) u značajnoj meri prisutna u ovom vidu komunikacije. U svakom slučaju, značaj ocenjivanja u narativu je ogroman, ne samo što je strukturno bitan nego ocenjivanje ima ulogu i u stvaranju kohezije i koherencije u samome tekstu.

Treća uporišna tačka, iz Mischlerovog učenja, jeste ona koja proučava kontekstualna svojstva narativa, drugim rečima funkcionalni aspekt narativnog teksta, jer narativ zapravo služi u predstavljanju sopstva [self], što podrazumeva „konstrukciju ličnog i sociokulturnog identiteta, kakav su rod, starosno doba, sa-radnički i grupni status i sl.”130 (Georgakopoulou 2011: 200) D. Schiffrin slično konstatuje, kada piše da „lični narativi jesu osnovni diskursni vid konstrukcije identiteta” (nav. prema Georgakopoulou 2011: 201). Slično se rezonovanje131 (go-voreći o socijalizaciji pomoću narativa) nalazi i kod Goffmana, koji pominje kazi-vačevo pozicioniranje [footing] spram publike, identifikujući sledeće četiri uloge: (a) animator (onaj koji fizički proizvodi govor), (b) autor (onaj koji je odgovoran za sadržaj priče), (c) protagonista (glavni lik u priči), i (d) principal (self, svoje ja, koje je ovaploćeno rečenim i koje je predano onome što je rečeno).

Michael Bamberg (2011) govori o narativnoj praksi (ili narativima-u-inte-rakciji), što jasno asocira na vezu između samog čina pripovedanja i onoga što ka-zivač dobija, postiže pripovedanjem. Ovaj pristup podrazumeva šest premisa: (a) sam je narativ deo šire i veće interakcije i konteksta; (b) fokusira se usmena priča; (c) narativ referira na određeni svet u kome se pojavljuju akteri, mesta, smenjuju događaji; (d) taj se (shematizovani) svet može odnositi i na govornika samog, sagovornike, neprisutna (treća) lica; (e) narativ se pripoveda s određenim ciljem (tako da zbivanja u narativu postaju hic et nunc relevantna, dakle aktuelnost i okruženje bitno kontekstualizuju, barem interpretativno, sam narativ) i, najbitnije u analizi narativa, (f) kazivač, kaže Bamberg (2011: 102), „kada stvara događaje koji su bitni za ovde-i-sada, otkriva aspekte onoga kakav jeste i kako želi da bude shvaćen (...)”.

Sa ovakvim teorijskim zaleđem, posmatrajući narativ ne samo kao priču nego kao deo šireg konteksta (interakcije), analiziraću narativ koji je političar (zlo)upotrebio u svom predizbornom govoru, obraćajući pažnju na maločas po-130 Pod uslovom da je uopšte moguće potpuno razlučiti ova dva segmenta. 131 Isp. i kod Bamberga (1997) kakve su sheme konstrukcije identiteta pomoću narativa:

Nivo 1: pozicioniranje protagonista (i antagonista) jednih spram drugih u priči;Nivo 2: pozicioniranje kazivača prema publici u činu naracije;Nivo 3: ostvarenje nivoa 1 i 2 kao pozicioniranje kazivača prema sebi samima, što podrazumeva i da zastupaju tvrdnje koje su istinite i relevantne iznad i izvan okvira mikrokonverzacione situacije.

173


menute premise (u okviru narativne prakse), a posebice na pitanje konstrukcije (političkog) identiteta, tj. konstruisanja takvog viđenja i pozicioniranja sopstva [self] da bude što prihvatljiviji biračima.

IV.1. PRIMER ANALIZE NARATIVA

1.1. Van Dijk podseća (1995: 147) da kada „ispitujemo diskurse koji uop-šteno funkcionišu kao modeli samoodbrane, legitimizacije, ili objašnjenja, ili koji imaju druge, isključivo na govornika usmerene, funkcije, tada i očekujemo da će biti izrazito prisustvo takvih značenja koja mogu biti rastumačena kao izrazi tih kategorija”, a jedno od osnovnih sredstava je samoidentitetski opis:

ko smo Mi, odakle Mi dolazimo, (...) samoidentitetski opisi su posebno rele-vantni za one grupe koje se samodefinišu ili ih drugi definišu mahom (ili čak isključivo) na osnovu (manje-više stalnih, inhrerentnih ili pripisanih) karak-teristika, kakvi su pol, rasa, etnicitet, starost, verska i jezička pripadnost (...). (Van Dijk 1995: 147)

Dajem primere iz analiziranog korpusa:Dolazim iz kraja iz koga je potekao najveći heroizam koji je Srbija imala, ustvari ja imam 2 svoja rodna mesta. Prvo rodno mesto mi je Prizren, gde sam rođen. Prizren je nekada bio glavni grad u vreme Dušanovog carstva, danas ima svega dvadesetak Srba koji tamo žive. To je etničko čišćenje koje je trajalo vekovima. Ja, kao čovek koji je rođen u Prizrenu, pre godinu dana prošetao sam centrom Prizrena, na zaprepašćenje Albanaca koji tamo žive, popio sam vodu sa česme u centru grada, da bih pokazao da je Prizren i moj grad. Samo mi je jedan Albanac dobacio – „Dačiću, tebi nije mesto ovde”. Ja sam ga samo pogledao i rekao mu – „Ne znam zašto, ja sam ovde rođen. A gde si ti rođen i odakle si ti došao, odgovori mi?” Naravno da mi nije odgovo-rio. Većina njih je došla na Kosovo i Metohiju iz Albanije, na srpsko Kosovo i Metohiju. I ako međunarodna zajednica priznaje nezavisnost KiM, mora da zna da priznaje ono što je oteto – a što je oteto, biće i prokleto. (ID 2012a) (sekvenca 1 = narativ + finalni poslovički deo)

1.2. Narativ ima element bajkovitog i mitološkog u sebi iz dva razloga: prvo, jer se glavni akter odvažio/drznuo da prošeta „zabranjenom teritorijom”, „zabra-njenim gradom” (narušavajući eksplicitno ili implicitno upozorenje) i drugo, jer se koristi motiv ispijanja vode s izvora, što je česta legendarna(/epska) scena iz folkora. Bajkovit/fantastički element se uočava na početku ovog segmenta, jer govornik ističe svoja „dva rodna mesta”.

Narativna struktura se ogleda u sledećem: glavni akter čini „prelaz” iz jednog stanja u drugo, on pokreće promenu, jer se – hrabro – odlučuje prošetati Prizrenom i popiti vode sa česme u centru grada. Takva promena, čak izazivački

174

Strahinja Stepanov

potez, nailazi na reakciju Albanaca, koji su „zaprepašćeni”. Time što je odlučio da poseti Prizren i da se prošeta, govornik je načinio svestan izbor koji dovodi neminovno do konfrontacije. Pojavom drugog aktera (antagoniste), verbalna kon-frontacija otpočinje. Konfrontacija se ogleda u recipročnoj izmeni tvrdnji/optužbi dvaju aktanata.

Govornik nas obaveštava o mestu svog rođenja – Prizren – i formira hro-notop podsećajući na vreme kada je Prizren bio prestonica velikog Dušanovog carstva. Kontrast na kojemu se insistira u narativu može se rekonstruisati: u vreme Dušanovog carstva Srbija je bila moćna, Prizren je bio veliki srpski grad u kome je živelo mnogo Srba. Nasuprot tome – danas u Prizrenu živi svega dvadesetak Srba. Prizivajući ovaj kontrast između nekadašnje moći i sadašnje nemoći srpske drža-ve, govornik konstruiše sliku o sebi kao o nekom ko će izmeniti takvu situaciju. Ukazivanje na nekadašnju veliku državu treba da podseti koliko je Srbija nekada bila moćna, odnosno kako je (opet) moguće da Srbija bude moćna država. Odnos između onoga što je nekad bilo i aktuelnog stanja zahteva i eksplikaciju uzroka zbog čega je sadašnja situacija takva. Pošto je eksplikacija uzroka kompleksan postupak, težište se fokusira na najaktuelniji i najočigledniji mogući uzrok i koji samom govorniku najviše znači, tj. od kojeg će politički profitirati. Monokauzali-zacija je tako praktično još jedan vid diskursne strategije čije je težište na negativ-noj prezentaciji drugog: u rečenici govornik koristi sintagmu etničko čišćenje, da bi potom i vremenski kvantifikovao dužinu trajanja procesa denotiranog pomenu-tom sintagmom – odigrava se više stotina godina (vekovima)! Tek se tada uvodi u narativ drugi akter, i to kolektivno – Albanci. Izdvajajući jednog iz grupe koji mu se obraća i koji mu spočitava da nije dobrodošao u Prizren, govornik opet sebe predstavlja kao hrabrog, neustrašivog i odlučnog da se suprotstavi, postavljajući kontrapitanje na koje Albanac nema odgovora. Tako se može uspostaviti sledeća tabela relacija:

MIDačić

ONIAlbanci

hrabar i odlučansa Kosova i Metohijedomaći

nije sa Kosova i Metohijestranac u Srbiji

U okviru ovakve perspektivizacije (pozicioniranja), pokazuje se da govor-nik na prvobitnu reakciju stanovnika Prizrena reaguje proaktivno, zahtevajući da ovaj odgovori na njegovo pitanje odakle je on došao. Odgovora nema, a veoma je značajna upotreba diskursnog markera – naravno. Ovde partikula naravno ima intenzifikujuću ulogu, jer implicira (presuponira) da ne samo ovaj put nego i u drugim situacijama Albanci nemaju (ne žele da daju) odgovor na pitanje gde su

175


rođeni. Tako se ovaj narativni dijalog vrhuni u nepostojećem odgovoru, odgovoru koji izostaje, tj. kulminacija je ćutnja kojom Albanac propraća Dačićevo pitanje. On nema (ne daje) odgovor na pitanje gde je rođen, ali se to (iz teksta i konteksta) jasno implicira, pretpostavlja: to nikako ne može biti Prizren i Kosovo i Metohija. Potvrdu ove pretpostavke nalazimo u epiloškoj sekvenci narativa: „većina njih je došla na – srpsko – Kosovo i Metohiju iz Albanije”. Na morfološkom planu uoč-ljiva je polarizujuća zamenice oni (većina njih), koja služi kao eksplicitni marker razlikovanja „nas i njih”.

1.3. Na razini referencijalne (ili nominacione) strategije, kojima se predstav-ljaju ili konstruišu društveni akteri, uspostavlja se dihotomija: personalne (propri-jativne) identifikacije i kolektivne identifikacije. Političar se imenuje redukova-nom personalnom identifikacionom formom, tj. prezimenom (tako mu se obraća drugi akter), što ukazuje na dve stvari: prvo, on je prepoznatljiv kao ličnost, tj. kao pojedinac s (imenom i) prezimenom, i, drugo, kao neko ko dela; on može pred svakog da izađe i stane, i drugo, on ima srpsko prezime, preko kojeg se, povratno, lako određuje i svrstava u kolektiv (u srpski nacionalni korpus). S druge strane, antagonista u ovom ličnom narativu nije izdvojen personalnom nego isključivo kolektivnom identifikacionom formom, prema etničkoj pripadnosti (jedan Alba-nac). To ukazuje na sledeću stvar: nije bitno koji je tačno to Albanac (otud se ne pojavljuje imenska formula, tj. njegova personalna identifikacija, bez obzira što političar, naravno, nije ni morao/mogao znati ime tog Albanca), nego je presudno da se on pojavljuje kao (tipični) predstavnik svoje nacionalne zajednice, čime se signalizira irelevantnost jednog (indvidualnog) i relevantnost drugog (kolektiv-nog, etničkog) parametra (Albanac je tip, dok je Dačić ličnost). Može se, međutim, reći da je ovde reč i o (recipročnoj) sinegdoškoj korelaciji. U slučaju ‘drugog’, tj. Albanca deluje princip totum pro parte, tj. celina za deo, predstavnik za klasu, no kada je reč o Ivici Dačiću, i tu bi se mogao uočiti obrnuti (pravi) sinegdoški smer – pars pro toto. On jeste izdvojen (to je maločas spomenuto), i to iz propagnadnih razloga, budući da je predsednički kandidat, on mora biti uočljiv. Ali, na drugoj strani, već time što narativu prethodi ekspozitorni deo u kojem ovaj akter govori o junacima i heroizmu kraja u kojem je rođen, vrši se i poopštavanje (individual-nih vrednosti). Drugim rečima, on zastupa karakteristike kolektiva. Van Leeuwen (2008), što je u III poglavlju prikazano, razlikuje dva vida jezičke ekskluzije dru-goga u diskursu: potiskivanje (supresija) kojom se potpuno neutralizira bilo kakav trag o postojanju drugog (ovo je svojvrsna nulta identifikacija), i smeštanje u za-dnji plan [backgrounding], koje podrazumeva pozicioniranje ‘drugog’ na margine teksta (tako da se ipak može utvrditi, iz drugih tekstualnih elemenata, o kome se radi). Jasno je da se ovde ne može govoriti o (pravoj) supresiji, nego o jednoj vrsti kategorizacije drugog, kategorizaciji koja počiva na izdvajanju isključivo njegove etničke posebnosti/drugosti (spram govornika), koja „natkriljuje” sve ostale po-sebnosti drugog aktera, i nominuje ga samo prema tom parametru.

176

Strahinja Stepanov

Reisigl i R. Wodak (2001: 56), pozivajući se na Andersona, primećuju da tri najpristupnija tropa (metafora, metonimija i sinegdoha) obrazuju tako osmišljene zajednice, i „stvaraju kolektivne, homogene subjekte s nivelisanim razlikama, što dovodi do toga da se ljudi posmatraju uniformno i nediferencirano, neindividua-lizirano”. Zapravo, uočava R. Wodak, posledice su ovakve nominacije (pomoću sinegdohe ili metonimije) da se postvaruje izgled anonimnih, referencijalno ap-sorbovanih i poopštenih aktera.

1.4. Da zakključim ovaj segment analize i vratim se na ono što je u pret-hodnoj tački (1.2.) rečeno kada je pomenut elemenat mitološkog/bajkovitog/legendarnog u narativu: i epiloški deo sekvence 1 ima folklornu, tradicionalnu dimenziju, time i formalno zaokružujući narativ kao (umetnutu) celinu; dok se legendarni topos dvostrukog mesta rođenja glavnog aktera javlja na početku, dotle se epiloški završava upotrebom poslovičke kletve, a time i pozivanjem na mudrost naroda – što je oteto, biće i prokleto. Opet se i na taj način ukazuje na nesumnjivu vezu aktera s narodom i tradicijom, kao da je on njen pravi baštinik.

IV.2. NARATIV, KOTEKST I KONTEKST

2.1. Narativ je, dakle, inkorporiran u predizborni politički govor, no da bi se mogla izvršiti još temeljnija njegova analiza, i pokazati drugi (bitni) aspekti za ovu raspravu, trebalo bi se podsetiti još nekih stvari, pre svega parametara kritičke analize diskursa (tačnije, diskursno-istorijskog pristupa KAD). Prema principima diskursno-istorijske kritičke analize nužno je obratiti pažnju na neposredno okru-ženje i interni kotekst, tj. na eventualno pominjenje date teme – Kosova i Metohije – u ostatku govora. Govornik još u dva maha referira na ovaj politički motiv:

Kada je reč o Kosovu i Metohiji Srbija mora jasno da definiše šta želi. Mora da zna ciljeve nacionalne i državne politike. Ne mogu Srbi na KiM biti meta međustranačkog prepucavanja i nadmudrivanja. Ne može politika kreni – sta-ni. Mora se jasno odrediti šta nam je cilj. Moramo da se zna šta branimo. I koja je to linija koju branimo. Godinama slušamo o crvenoj liniji. Ta linija postaje sve ružičastija i sve bleđa. Moramo da odredimo šta mi smatramo da je naš nacionalni i državni interes i da kažemo to je to, dalje od toga ne može po bilo koju cenu. (sekvenca 2)

U ovom odlomku (sekvenca2) govornik koristi motiv Kosova ne da bi go-vorio o situaciji vezanoj za sebe, nego da bi kritikovao politiku Vlade Srbije (čiji je on član i potpredsednik!) spram Kosova. Za razliku od narativa (=sekvence1), u sekvenci2 bitno je pojavljivanje novih aktera – Srbi s Kosova i političke stranke u Srbiji – kojih nije bilo u prethodnom segmentu. Koristeći se mogućnošću sin-taksičke perspektivizacije, govornik postavlja Srbe s Kosova, kao kolektivnog aktera, u poziciju pacijensa (oni su meta prepucavanja), izbegavši (nominalizaci-

177


jom, tj. korišćenjem glagolskih imenica) da imenuje koje stranke se prepucavaju i nadmudruju oko Kosova. S pojavom novih aktera, prethodni kolektivni akter – Albanci – izostavlja se, što je slučaj i u sekvenci3.

Ja ne želim da budem manje Srbin nego što je Kameron engleski premijer manje Englez, ili što je Orban manje Mađar. Kad oni mogu da kažu NE EU koja ih uslovljava sa nekim unutrašnjim pitanjima, pa valjda možemo i mi kada hoće da nam otmu Kosovo i Metohiju. Srbiji treba bolje rukovođenje državom, odlučnije i efikasniji. (sekvenca 3)

Ponovo se kao glavni akter vraća sam govornik, koji poređenjem i dovođe-njem u ravan s britanskim i mađarskim premijerom sebi podiže status na njihov državnički nivo. Govoreći o KiM političar izbegava da spomene bilo šta drugo i fokusira se na ono što je izneto u sekvenci1 – a to je da oni žele da nam otmu KiM. U samom tekstu ostaje neodređen agens predikata otimati, ali je jasno određen (primarni) posesor Kosova (da nam otmu).

U narativu figuriraju dve strane, kao što se moglo primetiti: protagonista (Dačić – Akt1) i antagonista (Albanac : Albanci – Akt2). U sekvenci3 se, međutim, pojavljuje i treći akter – međunarodna zajednica (Akt3). Opet se kao centralna tema i formalno (eksplicitnom leksikalizacijom) pojavljuje toponim (i mitotopo-nim) – Kosovo i Metohija. Uz ovaj toponim, u njegov centar – deiktički centar (u terminologiji Chiltona 2003, 2004; Cap 2008 itd.) smešta se glavni akter (Akt1) – protagonista. Otuda se, na nivou proksimizacijske analize, potvrđuje značaj ra-nije konstatovanog motiva rođenja Akt1 – on postaje i centar spacijalne deikse samim rođenjem (intralokalizacija). Pozicija drugog aktera (Akt2) je nestabilna – on naime „živi” u Prizrenu, tj. na Kosovu, ali je njegovo poreklo sporno – tako se Akt2 „seli” iz okvira deiktičkog centra (s početka narativa) van njega, tačnije ekstralokalizuje se. Opozicija između „nas” i „njih” potpuno je svedena u ovom narativu na osu spacijalnosti. Do tog momenta treći akter se ne pojavljuje, ali se u sekvenci3 i on određuje. Njegova pozicija na osi spacijalnosti nije determinirana, ali se može pretpostaviti da takva determinicija i nije relevantna (u ovom nara-tivu): međunarodna zajednica (Akt3) – uzimajući u obzir sada zajedničko znanje [common ground] adresata i adresanta, kako sugeriraju teorijski pristupi u KAD – svakako ne figurira kao neko ko je prostorno intralokalizovan (potiče s Kosova). Prema tome, u pogledu spacijalne ose, Akt3 može se pozicionirati van nje ali bli-že Akt2 što se zaključuje i iz završetka ovog mikroteksta (EU hoće da nam otme KiM). Ipak, govornik ostavlja mogućnost da takva blizina različitih aktera nije ap-solutna – to čini korišćenjem hipotetičkog modusa, stavljanjem iskaza u – doduše, realni – kondicional.

178

Strahinja Stepanov

Na temporalnoj osi, prema Dačićevom narativu, u tački t- nalazi se – to se sad implicitno

iz njegovog iskaza zaključuje – srpska vlast, odnosno Srbi. U toj vremenskoj tački Kosovo nije

oteto. U sadašnjem trenutku, u tački tø nalazi se albanska vlast. Za tu je, međutim, vremensku

tačku bitno i to što do takve vlasti Albanci nisu došli legalnim i legitimnim putem nego

nelegalnim i nelegitimnim – upravo otimanjem: „ono što je oteto, to je silom uzeto,” to je

prisvajanje, grabljenje tuđeg.

Značaj konteksta i situacije vidi se u sekvenci3, koja ima kosovski motiv u svome

središtu. On je iskorišćen ne samo radi pokazivanja kredibiliteta govornika nego implicitnog

neslaganja s politikom, tačnije čvrstinom politike koja je dotad vođena. Opet se pojavljuje motiv

otimanja Kosova i Metohije. Na sintaksičkom planu, glagol (predikat) ‘otimati/oteti’

podrazumeva troaktantnu (trovalentnu) strukturu:

Aktant1nom/ag + oteti + Aktant2akk/obj + Aktant3od + gen ili dat/deposes

Kako je nominativna dopuna upražnjena, to postoji prostor za različite interpretacije,

pošto nije potpuno jasna referenca iz konteksta (ko su to oni?). Nasuprot tome, treći aktant –

deposesor – onaj od koga se nešto na silu uzima/otima realizovan zamenicom ‘mi’, ne ostaje

potpuno nedelatan, kao što se iz navedene sintaksičke formalizacije može videti, jer je ovde

uveden u dvočlanu, uslovljenu strukturu, koja se može parafrazirati na sledeći način: Ako oni

mogu da se suprotstave onome što im ne odgovara, možemo i mi.

t - /vreme/

t + /vreme/

Albanci

s /spac-prostor/

m - /modalnost/

deiktički centar: Kosovo, govornik, istinito, valjano

Međunar. zaj.

t ø

Albanci

Na temporalnoj osi, prema Dačićevom narativu, u tački t- nalazi se – to se sad implicitno iz njegovog iskaza zaključuje – srpska vlast, odnosno Srbi. U toj vremenskoj tački Kosovo nije oteto. U sadašnjem trenutku, u tački tø nalazi se albanska vlast. Za tu je, međutim, vremensku tačku bitno i to što do takve vlasti Albanci nisu došli legalnim i legitimnim putem nego nelegalnim i nelegitimnim – upravo otimanjem: „ono što je oteto, to je silom uzeto,” to je prisvajanje, gra-bljenje tuđeg.

Značaj konteksta i situacije vidi se u sekvenci3, koja ima kosovski motiv u svome središtu. On je iskorišćen ne samo radi pokazivanja kredibiliteta govornika nego implicitnog neslaganja s politikom, tačnije čvrstinom politike koja je dotad vođena. Opet se pojavljuje motiv otimanja Kosova i Metohije. Na sintaksičkom planu, glagol (predikat) ‘otimati/oteti’ podrazumeva troaktantnu (trovalentnu) strukturu:

Aktant1nom/ag + oteti + Aktant2akk/obj + Aktant3od + gen ili dat/deposes

Kako je nominativna dopuna upražnjena, to postoji prostor za različite in-terpretacije, pošto nije potpuno jasna referenca iz konteksta (ko su to oni?). Na-suprot tome, treći aktant – deposesor – onaj od koga se nešto na silu uzima/otima realizovan zamenicom ‘mi’, ne ostaje potpuno nedelatan, kao što se iz navedene sintaksičke formalizacije može videti, jer je ovde uveden u dvočlanu, uslovljenu

179


strukturu, koja se može parafrazirati na sledeći način: Ako oni mogu da se suprot-stave onome što im ne odgovara, možemo i mi.

Budući da je glagol otimati takvog značenja da podrazumeva nasilno pona-šanje koje ispoljava akter na subjekatskoj poziciji prema akteru na poziciji depo-sesora, onda se može i uspostaviti i aksiološka (modalna) osa, kojom bi se iskaza-la hijerarhija vrednosti:

Budući da je glagol otimati takvog značenja da podrazumeva nasilno ponašanje koje

ispoljava akter na subjekatskoj poziciji prema akteru na poziciji deposesora, onda se može i

uspostaviti i aksiološka (modalna) osa, kojom bi se iskazala hijerarhija vrednosti:

Ujedno, ovo jeste – u političkoj kampanji – i negativno pozicioniranje, portretisanje

drugih političkih aktera, tačnije onih koji bi trebalo da vode državnu politiku. To se vidi iz

poslednje rečenice ove treće sekvence: „Srbiji treba bolje rukovođenje državom, odlučnije i

efikasnije”.

Da je primarna funkcijaove sekvence, zapravo, kritika postojeće državne politike, govori

prethodni hipotetički modus: Ako oni mogu...valjda možemo i mi... Kondicionalna interpretacija

(Kad/Ako su oni mogli, onda smo i mi to mogli učiniti...) pokazuje da oni koji rukovode državom

ne čine to, po govorniku, na najcelishodniji način.

2.2. Ranije pomenuti diskursno-istorijski pristup u kritičkoj analizi diskursa podrazumeva

i analizu „okolnog” tekstnog materijala, tj. koteksta. Iako i procena koliko od čitavog koteksta i

koji elementi koteksta imaju više ili manje veze s drugim elementima može biti relativizovana i

stvar interpretacije, pre svega, jer pragmatička analiza uzima u obzir ne samo eksplicirana nego i

neeksplicirana, tj. implicirana značenja, ipak je legitimno pretpostaviti da tamo gde postoji

eksplicitna leksička kohezija, neka vrsta homodenotativnosti ili homoreferentnosti, da se, dakle,

tu i realizuje čvršća veza između elemenata koteksta.

Prema kognitivistima, tekstovi „omogućavaju slušaocima da oforme kognitivne strukture

u (...) memoriji, koje se doimaju kao da su već bile u pozadini [svesti] a ne istaknute u rečima”

(Chilton 2004: 57), što vodi obrazovanju diskursne ontologije (diskursnih svetova), budući da

„svi oblici teksta i govora stvaraju pretpostavke o onome što jeste – koji entiteti, lokacije, akteri i

dr. postoje i koji su odnosi među njima” (ibid.). Razlog zbog čega Chiltonovu teoriju ovde

preuzimam, tražim u činjenici da u političkom diskursu govornici – u okviru legitimizacijskih i

reprezentacijskih strategija – kreiraju „svoje” diskursne svetove, tako da ovi korespondiraju u što

većoj meri s diskursnim svetovima potencijalnih glasača, tj. da obrazuju takve diskursne

ontologije koje su identične ili homologne diskursnim ontologijama publike. Naravno, čitav

proces manipulisanja i uveravanja ne odvija se samo hic et nunc, u momentu kada govornik

izriče svoje iskaze, tj. kada prezentuje svoj govor. Politička komunikacija teče od ranije (tu leži i

dobrohotnost i poštenje.................................................................nasilje i beščašće

Ujedno, ovo jeste – u političkoj kampanji – i negativno pozicioniranje, por-tretisanje drugih političkih aktera, tačnije onih koji bi trebalo da vode državnu politiku. To se vidi iz poslednje rečenice ove treće sekvence: „Srbiji treba bolje rukovođenje državom, odlučnije i efikasnije”.

Da je primarna funkcijaove sekvence, zapravo, kritika postojeće državne politike, govori prethodni hipotetički modus: Ako oni mogu...valjda možemo i mi... Kondicionalna interpretacija (Kad/Ako su oni mogli, onda smo i mi to mogli učiniti...) pokazuje da oni koji rukovode državom ne čine to, po govorniku, na najcelishodniji način.

2.2. Pomenuti diskursno-istorijski pristup u kritičkoj analizi diskursa podra-zumeva i analizu „okolnog” tekstnog materijala, tj. koteksta. Iako i procena koliko od čitavog koteksta i koji elementi koteksta imaju više ili manje veze s drugim ele-mentima može biti relativizovana i stvar interpretacije, pre svega, jer pragmatička analiza uzima u obzir ne samo eksplicirana nego i neeksplicirana, tj. implicirana značenja, ipak je legitimno pretpostaviti da tamo gde postoji eksplicitna leksička kohezija, neka vrsta homodenotativnosti ili homoreferentnosti, da se, dakle, tu i realizuje čvršća veza između elemenata koteksta.

Prema kognitivistima, tekstovi „omogućavaju slušaocima da oforme ko-gnitivne strukture u (...) memoriji, koje se doimaju kao da su već bile u poza-dini [svesti] a ne istaknute u rečima” (Chilton 2004: 57), što vodi obrazovanju diskursne ontologije (diskursnih svetova), budući da „svi oblici teksta i govora stvaraju pretpostavke o onome što jeste – koji entiteti, lokacije, akteri i dr. postoje i koji su odnosi među njima” (ibid.). Razlog zbog čega Chiltonovu teoriju ovde preuzimam nalazim u činjenici da u političkom diskursu govornici – u okviru le-gitimizacijskih i reprezentacijskih strategija – kreiraju „svoje” diskursne svetove, tako da ovi korespondiraju u što većoj meri s diskursnim svetovima potencijalnih glasača, tj. da obrazuju takve diskursne ontologije koje su identične ili homo-logne diskursnim ontologijama publike. Naravno, čitav proces manipulisanja i uveravanja ne odvija se samo hic et nunc, u momentu kada govornik izriče svoje iskaze, tj. kada prezentuje svoj govor. Politička komunikacija teče od ranije (tu

180

Strahinja Stepanov

leži i najveća opravdanost diskursno-istorijskog pristupa u KAD), i političari u kontinuitetu ulažu svoj trud ne bi li usaglasili svoje diskursne ontologije s dis-kursnim ontologijama glasača (ili obrnuto). U tom ‘svetu’ političari pozicioniraju određene entitete bliže ili dalje od sebe, stavljajući sebe u sam centar toga sveta. Koordinatni sistem takvog diskursnog sveta ima, videli smo, tri dimenzije – me-sto (s), vreme (t) i modalnost (m). Spacijalna dimenzija ne mora biti geografskog karaktera – njime se ne lokalizuju participanti iz diskursnog sveta, koji mogu imati različite uloge (agensa, pacijensa, teme), prema teritorijalnoj blizini/udalje-nosti (mada nesumnjivo može i tako), nego prema diskursnoj blizini, koristeći se i pretpostavkama, presuponiranim znanjem i sl. – ova osa će locirati entitete koji „imaju metaforičku ‘društvenu’ distancu, s eksplicitnim markerima ili bez njih” (Chilton 2004: 58). Vremenska je osa u tom pogledu možda najjasnija, odnosno najnespornija – pomoću nje se pozicioniraju događaji bliže ili dalje od momenta u kome ‘ja (diskursnog sveta)’ govori. Govoreći o osi modalnosti Chilton skre-će pažnju da je to najapstraktnija osa, te da ‘ja’ ne podrazumeva samo ‘ovde’ i ‘sada’, nego i epistemičko ‘istinito’ i deontičko ‘ispravno/valjano’. Služeći se spacijalnom konceptualizacijom, i modalna osa može se pojmiti u parametrima ‘blisko’/‘udaljeno’: „epistemička skala predstavlja govornikovu posvećenost isti-ni propozicije, koja varira od sigurnih predviđanja do minimalne verovatnoće” (Chilton 2004: 59), a na sličan način bi funkcionisala i deontička skala. U osnovi je, zaključuje Chilton, ideja da ‘ja’ uvek imam pravo, a da drugi greše, da ‘ja’ uvek govorim istinu, a drugi, naravno, ne.

U okviru diskursnog sveta, koje govornik formira u trima analiziranim se-kvencama (posebno sekvenci3), upotrebljena je leksema otimati, što kao jednu od diferencijalnih sadrži i semu ‘nasilno, na silu’, takođe prisutnu i u semskoj kompoziciji lekseme okupacija. Okupacija, prema definiciji, podrazumeva zapo-sedanje teritorije tuđe teritorije ‘silom’. Pogledajmo sada još jednu (poslednju) sekvencu (sekvenca4) i, imajući u vidu prethodne tri sekvence, upotpunimo dis-kursnu onotlogiju koju govornik predočava. U vrednosnom i prostornom smislu, govornik pozicionira sebe i svoj kraj, a potom i svoj narod i svoju zemlju u centar diskursnog sveta:

Moji roditelji potiču iz Toplice, ja sam školu završio u Žitorađi i Nišu. To-plica je Srbiji podarila Milana Toplicu i Kosančić Ivana koji su uz Miloša Obilića tri najveća junaka i heroja Kosovske bitke. Toplica je Srbiji podarila Jug Bogdana i devet Jugovića i kneginju Milicu, odnosno kasnije caricu Mi-licu. Toplica je podarila Srbiji Toplički gvozdeni puk 1912‒1918. godine, najodlikovaniju jedinicu Srpske vojske. Kada je kralj Petar umro sahranjen je obavijen ratnom zastavom Topličkog gvozdenog puka. Marš na Drinu je spevan u čast pogibije komandanta Topličkog puka pukovnika Stojanovića u Cerskoj bici protiv Austro-Ugarske. Ja se svojim korenima ponosim, i ne mogu biti drugačiji od njih. Želim ovde svima jasno da poručim – mi imamo sećanje na naše heroje. Oni nas podsećaju na lekciju humanosti. Oni koji su

181


žrvtovali svoje živote za našu slobodu. Oni nisu doživeli ni slavu ni medalje. Oni to nisu ni tražili. Oni to nisu radili zato što su nešto očekivali. Nisu se rukovodili istraživačima javnog mnjenja, koji bi im rekli da je to popularno, i da treba to da urade. Oni danas očekuju jedino naš nezaborav. Očekuju da njihove žrtve ne učinimo uzaludnim i zato naša Koalicija čvrsto stoji na poli-tici koja poštuje sve one koji su dali svoje živote za slobodu naše zemlje, od turske okupacije, preko Austrougarske, do I i II svetskog rata pa do posled-njih ratova za slobodu srpskog naroda. Oni su znali šta daju i zašto to daju, zašto daju svoj život. Zato što su verovali u vrednosti Srbije. Zato mi danas ne možemo da imamo drugačiju politiku od politike slobodne Srbije koja neće biti pod bilo čijom okupacijom ili uticajem. (sekvenca 4)

Postupak legitimizacije i validacije svoje pozicije nasuprot poziciji protiv-nika, govornik ostavaruje građenjem diskursnog sveta čija uporišta leže u odre-đenim tačkama u istoriji. Sve te istorijske tačke vezane su za opoziciju mi–oni u vremenima ratnih sukoba (dakle, temporalna osa). Istorijskoj dimenziji ovako formiranog diskursnog sveta pridodaje se vrednosna dimenzija, koju nalazimo u determinatornoj reči sintagme „ratovi za slobodu srpskoga naroda” = „slobodarski ratovi”. Tako se sloboda javlja kao ključna reč vrednosnog sistema koji zastupa govornik, a prema kojem sučelice stoje vrednosti vezane za prethodno izdvojenu semu – na silu, nasilno.

Želim ovde svima jasno da poručim – mi imamo sećanje na naše heroje. Oni nas podsećaju na lekciju humanosti. Oni koji su žrvtovali svoje živote za našu slobodu. Oni nisu doživeli ni slavu ni medalje. Oni to nisu ni tražili. Oni to nisu radili zato što su nešto očekivali. Nisu se rukovodili istraživačima javnog mnjenja, koji bi im rekli da je to popularno, i da treba to da urade. Oni danas očekuju jedino naš nezaborav. Očekuju da njihove žrtve ne učinimo uzaludnim i zato naša Koalicija čvrsto stoji na politici koja poštuje sve one koji su dali svoje živote za slobodu naše zemlje, od turske okupacije, preko Austrougarske, do I i II svetskog rata pa do poslednjih ratova za slobodu srpskog naroda. Oni su znali šta daju i zašto to daju, zašto daju svoj život. Zato što su verovali u vrednosti Srbije. Zato mi danas ne možemo da imamo drugačiju politiku od politike slobodne Srbije koja neće biti pod bilo čijom okupacijom ili uticajem. (sekvenca 4)

Postupak legitimizacije i validacije svoje pozicije nasuprot poziciji protivnika, govornik

ostavaruje građenjem diskursnog sveta čija uporišta leže u određenim tačkama u istoriji. Sve te

istorijske tačke vezane su za opoziciju mi–oni u vremenima ratnih sukoba (dakle, temporalna

osa). Istorijskoj dimenziji ovako formiranog diskursnog sveta pridodaje se vrednosna dimenzija,

koju nalazimo u determinatornoj reči sintagme „ratovi za slobodu srpskoga naroda” =

„slobodarski ratovi”. Tako se sloboda javlja kao ključna reč vrednosnog sistema koji zastupa

govornik, a prema kojem sučelice stoje vrednosti vezane za prethodno izdvojenu semu – na silu,

nasilno.

Ako se sada ulančaju četiri sekvence (ona primarna narativna i preostale tri kotekstne),

prema realnom vremenu (a ne momentu pojavljivanju u tekstu), razlikovala bi se sledeća tri

temporalna odsečka: antenarativni (introduktorni), narativni i postnarativni segment. U

t - /vreme/

t + /vreme/

s /spac-prostor/

m - /modalnost/

t ø

Toplica Milan, Kosančić Ivan,Miloš Obilić,Toplički gvozdeni puk, pukovnik Stojanović /t-/... moji roditelji, ja.... /tø/....

Turskaokupacija

Austro-Ugarska

Nemačka i njeni sateliti

Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo

182

Strahinja Stepanov

Ako se sada ulančaju četiri sekvence (ona primarna narativna i preostale tri kotekstne), prema realnom vremenu (a ne momentu pojavljivanju u tekstu), razli-kovala bi se sledeća tri temporalna odsečka: antenarativni (introduktorni), narativni i postnarativni segment. U antenarativnom segmentu govornik konstruiše diskursni svet koji se na temporalnoj osi nalazi veoma daleko ili (relativno) blizu momenta govora. U narativnom segmentu vreme radnje prethodi, takođe, vremenu govorenja ali je ta vremenska razlika nebitna i može se uspostaviti odnos simultanosti između vremena narativa i vremena govorenja. Postnarativni segment bavi se anticipacijom, hipotetičkom situacijom koju govornik razmatra. U okviru temporalnih odsečaka jasno se razlikuju i aksiološki (modalni) elementi koji služe za vrednovanje kako govornika tako i onih drugih. Jasno se očituje da narativ ne predstavlja nikakvu tekstualnu (tematsku/sadržajnu, formalnu ili nekakvu drugu) rupturu u političkom govoru, nego naprotiv – da se skladno uklapa u celinu govora i da ima nesumnjivu političko-propagandnu (legitimizacijsko-reprezentacionu) funkciju.

2.3. Za kraj ovoga dela predstaviću aktersku analizu tri segmenta (sekven-ca1, sekvenca2 i sekvenca3) – koje objedinjuje (mikro)tema Kosova i Metohije – kako bih sumarno mogao reći nešto više o njihovoj reprezentaciji.

U prvoj (narativnoj) sekvenci1 pojavljuju se četiri aktera – govornikakt1, Sr-biakt2, Albanac/Albanciakt3 i međunarodna zajednicaakt4. To su i četiri aktera najrele-vantnija za temu (motiv) Kosova i Metohije. Prvi se akter – govornik sām – isprva pozicionira kao neko ko je rođenjem vezan za ovu teritoriju (egzistent), kao i dru-gi akter (Srbi). Istovrsna semantička uloga – egzistenta – dodeljena ovim akterima naglašava regionalni (teritorijalni) identitet govornika i njegovih kosovskih suna-rodnika konstruišući snažan simbolički kapital, zahvaljujući simboličkom značaju kosovskog mita i zaveta. U narednim se iskazima, međutim, fokusiraju Srbi s Kosova (Akt2) koji, iako i dalje semantički u poziciji egzistenta, na implicitnom planu zadobijaju ulogu pacijensa: etnički su očišćeni, čime se otvara i prostor za impliciranog agensa sprovođenja takve etničke eugenike – Albance (Akt3). Na-ravno, ovakvom sintaksičkom formulacijom, „podstičući” formiranje implikatu-ra, govornik ostavlja prostor i za (eventualno) negiranje inferiranih implikatura (npr. ja to nisam rekao). Kada (Ako) je indukovao implikature, govornik se vraća na scenu i fokusiraju se njegove radnje. Iako formalno „nepolitičke aktivnosti” (šetati, popiti vode), njihovom kontekstualizacijom u datoj političkoj situaciji, one dobijaju značajnu političku valentnost: same po sebi te radnje nisu bitne, one su relevantne kao demonstracija govornikove hrabrosti i neustrašivosti. Drugim reči-ma, pomoću njih se govornik reprezentuje kao čvrst i nepokolebljiv političar, kao neko ko izaziva, u ovom kontekstu, neprijatno osećanje (zaprepašćenost) u ne-prijatelja (Akt3). U verbalnoj razmeni, alterniraju semantičke uloge dvaju aktera, Akt1 i Akt3 (prvo jedan pita a drugi odgovara, a potom drugi pita a prvi bi trebalo da odgovori), ali s bitnom razlikom u tome što Akt3 nema odgovora. Negacija se

183


ovde javlja kao kvalifikativno-modalni eksponent nemoći i podređenosti, tj. kao ekvivalent deontičkog (etičkog) domena (dobro – loše): pošto je moralno dobro na mojoj (našoj) strani, ja mogu/smem da odgovorim na dato pitanje, a kako mo-ralno dobro nije na njegovoj (njihovoj) strani, on ne sme/ne može, odnosno oni ne mogu / ne smeju da odgovore na dato pitanje, jer bi se i njihova pozicija tog momenta urušila. Ova razmena pitanja predstavlja legitimizacijsku strategiju za ono što sledi: tvrdnja da je većina njih došla iz Albanije na Kosovo i Metohiju. U toj tvrdnji opet se tematizuje Akt3 u agentivnoj ulozi, ali implikacija tog iskaza je daleko dramatičnija, jer krije petpostavku o nelegalnom naseljavanju / albanskoj invaziji na srpsku teritoriju i, posledično, proterivanju Srba s Kosova. (Opet je reč o izazivanju emocionalnog efekta). Kao poslednji se u ovom segmentu pojavljuje Akt4 u agentivnoj ulozi, u iskazu koji sadrži presupoziciju „da je Kosovo oteto” čime govornik, doduše implicitno, svrstava Akt4 na stranu onih koji su izvršili taj gnusan čin. Predstavljamo ovo što je rečeno Tabelom 1:

Prvo rodno mesto mi je Prizren, gde sam rođen

akter1 – govornik /egzistent/

„rođen je”

Prizren je nekada bio glavni grad u vreme Dušanovog carstva (...)

akter2 – Srbi impli-citno /egzistent/

„živelo” implicitno – tamo je onda žive-lo i mnogo Srba

(...) danas ima svega dvadesetak Srba koji tamo žive.

akter2 – Srbi /egzi-stent/

„žive” implicitno – tamo je nekoć živelo mnogo Srba

То је etničko čišće-nje koje je trajalo vekovima.

nulti akter – povr-šinskiimplicitno:akter3 – Albanci /agens/

„vršiti etničko či-šćenje”

nulti akter - površin-skiimplicitno:akter2 - Srbi /paci-jens/

Ја, kао čovek koji je rođen u Prizre-nu, pre godinu dana prošetao sam cen-trom Prizrena (...)

akter1 – govornik /agens/

implicitno- /nosilac osobine/

„šetati”

implicitno- imati hrabrosti

akter3 - Albanciimplicitno – „oni ne dozvoljavaju i brane Srbima povratak u Prizren”

(...) popio sam vodu sa česme u centru grada (...)

akter1 – govornik /agens/implicitno- /nosilac osobine/

„popiti vode”implicitno- imati hrabrosti

184

Strahinja Stepanov

(...) na zaprepašće-nje Albanaca koji tamo žive (...)

akter3 – Albanci/eksperijenser/

„zaprepastiti se” akter1 – govornik/kauzator/

jedan Albanac je dobacio – „Dači-ću, tebi nije mesto ovde”

akter3 – Albanci/agens/

pretnja – „ne pripa-daš ovde”

akter1 – govornik/recipijent/

Ја sam ga samo po-gledao i rekao mu – „Ne znam zašto, ja sam ovde rođen. А gde si ti rođen i oda-kle si ti došao, odgo-vori mi?”

akter1 – govornik/agens/

„odgovoriti i posta-viti kontrapitanje”

akter3 – Albanci/recipijent/

Naravno da mi nije odgovorio.


„ne može dati odgo-vor”

akter1 – govornik/recipijent/

Većina njih je došla na Kosovo i Meto-hiju iz Albanije, na srpsko Kosovo i Me-tohiju.


„naseliti se”

implicitno: nelegal-no se naseliti u tuđoj zemlji//okupirati

implicitno akter2 – Srbi koji su prote-rani zbog okupacije njihove teritorije

Međunarodna zajed-nica priznaje neza-visno KiM, koje je oteto...

akter4 – Međunarod-na zajednica/agens/

„priznavati” akter3 – Albanci/agens/implicitno – oni koji su oteli Kosovo

/Tabela 1/

U sekvenci1, u onome delu koji predstavlja govornika kao hrabrog i neustraši-vog, daje se legitimitet za ono što će govornik reći u sekvenci2. Iako tematska veza postoji, jasno je da je ovaj segment više usmeren ka političkim rivalima, tj. prika-zivanju njihove slabosti i neodlučnosti, čemu će odlično poslužiti motiv Kosova (odnosno ponašanja prema Kosovu). Zanimljivo da u prvoj polovini ove sekvence, kao i u poslednjem iskazu, dominiraju modalni predikati (mora se definisati..., ne mogu biti meta..., ne može..., mora se odrediti...) deontičkog tipa. Formalni subjekti ovih rečenica su ili srpsko državno rukvodstvo (Akt1), ili pak Srbi s Kosova (Akt2), ili su čak rečenice impersonalne, ali pravi agens jeste autor ovih iskaza, tj. onaj ko ih izgovara, i koji zapravo izriče direktive (adhibitive ili prohibitive). Time se vrši legitimizacija implicitnog Akt3 kao političara od povernja i odlučnosti, spremnog na bespoštednu borbu za Kosovo i Srbe s Kosova. Ti direktivi su ujedno i implicitni evaluativi, jer se njima negativno određuje dosadašnji angažman državnog ruko-vodstva po ovom pitanju. Predstavljamo ovo što je rečeno Tabelom 2:

185


Kada je reč o Koso-vu i Metohiji, Srbija mora jasno da defi-niše šta želi.

akter1 – Srbijam e t o n i m i j s k i agens→državno ru-kovodstvo /agens/

„definisati politiku” objekat – Kosovo i Metohijaimplicitno akter 3 - govornik– zahteva definisanje politike

Ne mogu Srbi na KiM biti meta među-stranačkog prepuca-vanja i nadmudriva-nja.

akter2 – Srbi s Koso-va i Metohije/pacijens/

„prepucavati se i nadmudrivati se” /semantički pasiv/

implicitno akter 3 – govornik – ne do-zvoljava takvo pona-šanje

Ne može politika kreni-stani. Mora se jasno odrediti šta nam je cilj.

impliciran akter1 – srpsko (državno) ru-kovodstvo /agens/

„krenuti-stati”„kolebati se”/impersonalno/

implicitno akter 3 - govornik – ne do-zvoljava takvo pona-šanje

Godinama slušamo o crvenoj liniji.

akter – Srbi? Politi-čari? Govornik?/percipijent/

„slušati”

Та linija postaje sve ružičastija i sve ble-đa.

linija – subjekat /no-silac osobine/implicitno – politi-čari /agens/

„postajati ružičasti-ji”

implicitno- nemati čvrstu politiku / ne-mati hrabrosti

Моramo da odredi-mo šta mi smatramo da je naš nacionalni i državni interes i da kažemo to je to, dalje od toga ne može po bilo koju cenu.

akter4 – relevantne političke partije? pojedini političari? /agens/

„odrediti nacionalni interes”

/Tabela 2/

U trećoj sekvenci ovog tematskog (kosovskog) kruga govornik dovršava svoju autolegitimizaciju, postupak objašnjenja zbog čega je on najbolji kandidat. Kao novi akteri ovde se pojavljuju dva premijera – britanski i mađarski – s kojima se govornik samerava. On zapravo vrši ekvivalenciju između njihovih postupaka i onoga što on čini, time ujedno skrećući pažnju na ono što bi moglo biti njegovo naredno radno mesto – predsednik vlade. Ujedno, time implicitno izjednačava i političku moć koju Srbija objektivno ne poseduje s moći koju Britanija i Ma-

186

Strahinja Stepanov

đarska imaju. Produkciju i reprodukciju svog političkog identiteta govornik tako završava u, naravno, emotivno naglašenom stilu. Rečeno predstavljam Tabelom 3:

(...) neko meni za-mera da vodim naci-onalističku politiku.

akter1 – neko/agens/

„zamerati” akter2 – govornik/indirektni objekat//agens2 – subpred – voditi nacionalistič-ku politiku/

Ја ne želim da bu-dem manje Srbin nego što je Kamerun engleski premijer manje Englez, ili što je Orban manje Ma-đar. Каd oni mogu da kažu NE EU koja ih uslovljava sa ne-kim unutrašnjim pi-tanjima, pa valjda možemo i mi kada hoće da nam otmu KiM.

akter2 – govornik/agens/

neimenovani akter /agens/

„suprotstaviti se”

„oteti”

akter3,4 – Kameron i Orban/agensi/

akter5 – mi/Srbija

Srbiji treba bolje ru-kovođenje državom, odlučnije i efikasni-je. Treba joj odgo-vorna vlast koja će što bezbolnije da po-vede Srbiju kroz eko-nomsku krizu. (...)

akter5 – Srbijametonimijski recipi-jent – građani Srbije

„dobiti/imati odgo-vornu vlast”

/Tabela 3/

Poznato je da „narativ stvara druge tipove teksta ali nije njima ostvaren, što znači da se može ispričati priča koja će predstavljati (poslužiti kao) argument, ali, s druge strane, diskursna funkcija (...) naracije ne može se ostvariti putem npr. ar-gumentativnog tipa teksta” (Geograkopoulou 2011: 190); drugim rečima kazano, narativ konstruiše u ovom slučaju politički identitet za koji govornik veruje da će biti najefikasniji kako bi pridobio publiku/glasače. Narativ je tako iskorišćen kako bi govornik, oslobođen obaveze da obrazlaže, pruža dokaze i stiktno argumentuje (poštujući uslove istinitosti), predočio publici jedan svoj lični kvalitet, koji govori u prilog njegovoj posvećenosti i patriotizmu.

187


IV.3. MEĐUŽANROVSKA „KOOPERACIJA” I INTERFERENCIJA: PREDIZBORNI SLOGAN I POLITIČKI GOVOR

3.1. Slogan,132 neretko tretiran kao sinonimičan s izrazima kao što su parola [motto, battle cry, countersign, password], geslo [device, premise, watchword], deviza [device], načelo [plank, principle, tenet, approach, doctrine], lozinka [pa-ssword, battle cry, parole, shibboleth, watchword], definiše se kao „bojni poklič” oglašivača (promotera).

Tematski, odnosno prema domenu upotrebe, politički slogani predstavljaju krilatice u politici, najčešće (ali ne isključivo) u izbornim kampanjama (a prema takvoj se nameni mogu razvrstati na parlamentarne, predsedničke, lokalne, regi-onalne i druge slogane). Politička nauka navodi tipologije i klasifikacije slogana, razlikujući najčešće tri grupe: slogan imidža, slogan teme i slogan poziva.

I dok je politikologija uobičajila razlikovati ova tri tipa slogana, lingvistička su istraživanja ovih kratkih tekstualnih formi srazmerno malobrojna i uglavnom jednoobrazna (svedena na „retoričke aspekte”, tj. na neku vrstu analize stilističkih i, ređe, funkcionalnih značajki). Slogani zbog svoje prevashodno monosentenci-jalne, odn. monopropozicionalne strukture i funkcije koju vrše (u ovom slučaju političko-propagandne) često predstavljaju i izvrstan korpus za etnološko-literar-na istraživanja, kao primer jednog oblika „divlje književnosti” ili paraliterature (o kojoj je kod nas ponajviše pisao I. Čolović). Međutim, upravo zbog takve mo-nopropozicionalne strukture slogan predstavlja zahvalan predložak za analizu s pozicije teorije govornih činova.133 Ispitivanje komunikativne funkcije slogana pokazaće kako oglašivač (partija) oblikuje poruku prema građanima, koja sred-stava koristi, koliko je komunikacija direktna, a koliko počiva na inferencijama i izvođenju zaključaka iz onoga što je rečeno.

Kako je napred kazano, od tri vrste političkih slogana koje diferencira po-lito-sociologija dva se odnose na sadržajni kriterij (slogani imidža i teme), dok se jedan odnosi na akciju (pozivanje). Prema takvoj (načelnoj) distinkciji, moglo bi se očekivati da govorni čin asertiva karakteriše slogane imidža i teme, dok bi direktivi bili svojstveni pozivnim sloganima.

Formalne karakteristike slogana, pre svega njihova monadna priroda i lako-ničnost, monopropozicionalnost ili, češće, (značajna) redukovanost čak i takvog jednopropozicionalnog iskaza, uslovljavaju i njihovu strukturnu organizaciju. Slogani se pojavljuju kao eliptične konstrukcije, s izostavljenim jednim ili većim

132 Prema etimologiji (Online Etymology Dictionary 2001‒2014), reč slogan se povezuje s anglo-saksonskim sleán, što znači borba, boriti se, i s keltskim sluagh-gairm, u značenju vojnički uzvik. Prvobitno je značenje reči slogan, dakle, bilo poklič, usklik u ratu, borbi, a vremenom je dobilo značenje koje i danas ima.

133 Detaljniji prikaz tako usmerenog (tekstualno-ilokucionog) istraživanja slogana može se naći u Stepanov (2015).

188

Strahinja Stepanov

brojem rečeničnih konstituenata. Ipak, pogrešno bi bilo zaključiti kako je unidi-rekciona veza (između forme i strukturne organizacije) ta koja oblikuje slogan: formalna ograničenja žanra slogana (kratkoća, jednostavnost), jasno je, utiču na organizaciju teksta, ali, s druge strane, i pragmatički razlozi diktiraju tekstualno uobličavanje. Drugim rečima, ideja pošiljaoca političke poruke određuje kako će se oblikovati konačni izgled slogana – tako se eliptičnost u sloganu ne vezuje samo za kratku formu nego i za ideju onoga ko, npr. hoteći da namerno ostane dvosmislen ili višesmislen, šalje upravo tako ustrojenu (političku) poruku.

3.2. Žanrovsko određenje slogana, dakle, počiva na njegovim pragmatič-kim i strukturnim (jezičkim) karakterstikama, kao i odlikama samog medija. U prethodnoj tački je bilo govora o strukturnim svojstvima, a pragmatički se slogan može determinirati kao poruka koju pošiljac (politička organizacija) upućuje pri-maocima (glasačima) kako bi ih animirao da daju glas za tu partiju. U tome se slogan ne bi razlikovao značajnije od oglasa koji npr. Encyclopedia Americana definiše kao „bilo koju plaćenu formu nelične prezentacije ili promocije proizvo-da, usluga ili ideja od strane određenog pojedinca ili organizacije”, odnosno, kako V. Vasić ističe, pod oglasom se podrazumeva

službena ili privatna, najčešće medijem posredovana i plaćena pismena ili usmena verbalna, te likovna, pa čak i utvrđena i prepoznatljiva amblemska pojava, uglavnom imenovanog adresanta upućena po pravilu nepoznatom i neodređenom adresatu, čiji se sadržaj može svesti na ponudu ili davanje od-nosno potražnju različitih proizvoda, usluga ili informacija. (Vasić 1995: 15)

Kada je u pitanju slogan, onda se heterogenost ponuđenih usluga smanjuje – i svodi na, hiperonimski iskazano, srž političke platforme/ideje (neke partije).

Za politički se slogan može reći i da je primarno psihološka poruka, kojoj je osnovni cilj da skrene pažnju na političku stranku ili kandidata (kao što je ovde slučaj). Malo je verovatno da slogan može uticati direktno na birače prilikom opredeljivanja, ali svakako može signalizirati biračima neku posebnost, differen-tiu specificu partije ili kandidata, što zapravo i jeste zadatak slogana – da istakne, da izdvoji, da učini vidljivijim neku stranku ili političara.

Nameće se sada pitanje kakve veze imaju slogani s političkim govorima. Preciznije rečeno, zašto bi se, na samom kraju, autor odlučio da uvede i slogane u analizu, kada je čitava dosadašnja analiza počivala isključivo na jednom žanru – političkom govoru (uz izuzetak u II poglavlju, kada su neke teorijske postav-ke proverene na žanru parlamentarne debate)? Nemali je broj parametara koji se doista u velikoj meri razlikuju: jezički (strukturno-funkcionalni), situacioni, vre-menski, frekvencijski aspekt i sl., zatim asimetrija u pogledu korišćenog medija, kao i semiotičkog nosioca/nosilaca, itd. Formalna (jezička) redukovanost slogana je, s jedne strane, prednost (u pogledu ekonomičnosti, manipulisanja prostorom

189


i vremenom), ali i mana, jer ne disponuju eksplicitnošću i verbalnom ekstenzi-jom (svedenost na frazu, sintagmu, reč, ređe čitavu rečenicu). Pa ipak, razlog za uvođenje slogana u razmatranje nalazim u njegovoj prirodi: to je „parazitski” tip teksta, tj. žanra. Ta „parazitska” svojstva slogana očituju se u njihovoj verbalnoj prirodi: oni zapravo počivaju na drugim tekstovima (izvorima).134 To je bitna ra-zlika u odnosu na reklamne oglase – politički slogani „ne prodaju” uređaje (mate-rijalna dobra) i usluge, oni, „prodaju” političke ideje i vizije. A te su ideje i vizije već sadržane u dokumentima, statutima, programima, platformama, govorima, sa-opštenjima, proglasima, u nastupima političara ili drugim vidovima ispoljavanja. Drugačije kazano, čitav verbalni/tekstualni svet već je prisutan i naširoko prethod-no ekspliciran, pa se slogan – u tome je i njegova izrazita intertekstualnost – osla-nja na postojeću verbalnu produkciju date političke organizacije. On [slogan] ne bi smeo da odstupi (ma koliko redukovan bio) od idejnog (ideološkog) inventara političkih tekstova date partije, jer će izgubiti oslonac i potporu koju u njima ima. A ukoliko se to desi, onda postoji i stanovita mogućnost ili da, prvo, slogan bude propušten kroz „političko sito”, jer ga birač neće dovesti u vezu s adresantom-partijom (naravno, tu uvek ostaje pragmatički okvir slogana, koji prati amblem ili ime partije, kako bi birač, ukoliko je u nedoumici, ipak bio siguran ko je oglaši-vač), ili, drugo, da takav slogan bude doveden u vezu s nekom drugom partijom, ili, treće, da opstane (jer je na neki način upečatljiv), ali da pritom izostane željeni efekat, jer je pošiljac pogrešno kodirao poruku.

Iz svega navedenog može se zaključiti da slogan ima direktivno-deiktičku funkciju: da, prvo, jasno uputi na partiju i, zatim, pozove birače (preporuči birači-ma) da daju svoj glas toj partiji. Slogan je neka vrsta aktualizacije i (propagandne) fokalizacije političkog/ideološkog jezgra programa/platforme neke partije.

Izbori od 6. maja 2012. godine bili su tzv. opšti izbori. To znači da su se istovremeno birali predstavnici za republičku, pokrajinsku i lokalnu skuštinu kao i za predsednika Republike. Stoga se razložno može pretpostaviti kako su partije birale slogane koji ne samo što odgovaraju ličnosti kandidata nego i odslikavaju prirodu partije. Ipak, kako je u pitanju sinergijski nastup (kandidata i partije) i ista ideološka podloga, sa izvesnošću se pretpostavlja kako je slogan kompatibilan i s govornikovom ličnošću i s političkim bićem partije, drugim rečima

slogani iskazuju one elemente identiteta koje partija ili kandidat žele da učine prepoznatljivim i prihvaćenim elementima svoga imidža i pozicioniranja u

134 U izvesnim slučajevima, pre svega kada je reč o tzv. sloganima imidža, tj. kada je u fokusu politička ličnost (a ne politička partija), može se govoriti o minimalnom uticaju prethodećih tekstova i svođenju intertekstualnosti na minimum (ili čak njenom ukidanju). Npr. čuveni slogan američkog predsedničkog kandidata (potom predsednika) Dwighta Davida Eisenhowera, čiji je nadimak bio Ike, glasio je „I like Ike“. Ovaj je slogan gotovo u potpunosti počivao na poetskom ili parapoetskom kodu oslanjajući se delimično na grafijsku formu (dupliranje tročlane grafijske sekvence ike – Ike) i mnogo više na fonemski sastav (paronomazijski efekat – [aj lajk ajk]). U takvim primerima konektivni element je samo ime nekog političara.

190

Strahinja Stepanov

višedimenzionalnom prostoru partijske scene ili pak političke ciljeve kojima žele da pojačaju motivaciju pristalica za određeni politički angažman i da ih mobilišu u konkretnim političkim akcijama. (Slavujević 2005: 48)

Formalne karakteristike slogana uslovile su i pristup u ovom završnom pot-poglavlju. Već istaknuta redukovanost tekstualne forme ne pruža mogućnost za analize kakve su vršene u slučaju predizbornog govora. Zato sam se odlučio da preko ekspliciranih jezičkih tragova u sloganima pokušam utvrditi korelaciju (ste-pen korelacije) između slogana i političkog govora, da vidim da li se slogan može posmatrati kao svojevrsna makropropozicija političkog govora i kako se pozici-onira u trouglu između asertivnosti – relevantnosti – žanra. Ne treba, međutim, imati sumnje da primenjeni analitički postupak – polazeći od forme (primljene poruke, tj. slogana) ka smislu („traženje” zadovoljavajućeg značenja) – neće (ma koliko se istraživač trudio) i ne može biti istovetan s interpretativnim metoda-ma recipijenata poruke, jer se „nikad ne može postići onaj stepen simultanosti u obradi podataka koji se može postići u procesu njihovog primanja i razumevanja, a sinkraziju forme i značenja, sintakse i leksike” (Vasić & Alanović 2007: 150) teško je „preneti u naučni opis”. Drugim rečima, hermeneutika slogana (i uopšte bilborda/postera)135 ne otkriva kako svaki recipijent poruke zaista shvata poruku, nego pruža obrazloženje na osnovu tragova koje svako može pronaći u „semiotič-koj materijalnosti” posmatranog predmeta/poruke.

Primer 1: Jasno. Čvrsto. Odlučno.

Ivica Dačić, kandidat koalicije okupljene oko SPS-a, imao je slogan (a tim se sloganom služila i čitava koalicija na republičkim izborima): Jasno. Čvrsto. Odlučno.

135 Istraživanjem bilborda, tj. postera koje počiva na multimodalnom teorijsko-metodološkom pri-stupu autor se bavio u kasnijem radu (Stepanov 2016a), gde je predočeno kako se može anali-zirati ovakav tip poruke uzimajući, dakle, u obzir i tekstualni (verbalni) i pikturalni/fotografski (neverbalni) kôd.

191


U govoru predsedničkog kandidata, koristeći se prostom metodom upore-đivanja leksičkih jedinica, našli smo najmanje po jedan segment koji odgovara svakoj od leksema u sloganu:

Naša politika je jasna. Uostalom mi smo prvi i jedini od velikih političkih stranaka podneli našu izbornu listu po danu. Zato što je naša politika jasna kao dan. Svi oni su išli krišom, noću. Od čega se kriju? Kriju se od svoga naroda. Naša politika je jasna po svim pitanjima koja su važna za državu Srbiju. = Jasno

I naravno uz sve ove moje prijatelje i saradnike i savetnike želim da pozdra-vim Isidoru Bjelicu koja je ovde sa nama. Ali neću da joj dam reč zato što ne znam šta će da kaže. A pošto mi je najavila da bi najviše pričala o tome da je kod žena na najviše oduševljenja naišao ovaj slogan „Čvrsto”, onda sam rešio da joj ne dam reč. (...) Treba nam ekonomski razvoj, treba nam pravednije društvo, treba nam sigurna i čvrsta ruka koja će da vodi ovu zemlju. (...) jer ja jasno govorim šta ću da radim i čvrst sam u odbrani onoga što definišem kao državni i nacionalni cilj. = Čvrsto

Ja ne želim da budem manje Srbin nego što je Kameron engleski premijer manje Englez, ili što je Orban manje Mađar. Kad oni mogu da kažu NE EU koja ih uslovljava sa nekim unutrašnjim pitanjima, pa valjda možemo i mi kada hoće da nam otmu Kosovo i Metohiju. Srbiji treba bolje rukovođenje državom, odlučnije i efikasniji. Treba joj odgovorna vlast koja će što bez-bolnije da povede Srbiju kroz ekonomsku krizu. Da odbrani što više srpskih interesa i da pokuša, naravo, da ostvari kompromis sa Evropom. Treba nam odlučnost, treba nam da predsednik i Vlada Srbije koja će proisteći iz ove Koalicije sa PUPS i JS da jednostavno donosi odluke, da vodi ovu zemlju, da rešava probleme. = Odlučno

Samo onaj koji jasno zna šta hoće, samo onaj koji je dovoljno čvrst i koji je spreman da odlučuje može i zaslužuje da vodi ovu zemlju. = Jasno. Čvrsto. Odlučno.

U trima izdvojenim segmentima Dačićevog govora pronađena je direktna leksemsku podudaranost: sloganske reči se javljaju i u kandidatovom predizbor-nom govoru. Uz svaki od tih segmenata izdvojio sam konkretnu korelativnu reč. Štaviše, u četvrtom segmentu govornik u jednom iskazu eksplicira sva tri slogan-ska pojma, dajući tako foto-robot idealnog političara, koji zapravo, otkriće nešto dalje u svom govoru, u potpunosti odgovara njegovoj ličnosti. Ono što isprva počinje kao uopšteni iskaz, s tri nereferencijalna personalna antecedenta (onaj koji...) triju relativnih klauza, završiće se u govoru s nedvosmislenom referenci-jom – taj koji jasno zna šta hoće, dovoljno je čvrst i spreman je da odlučuje – to je govornik sām!

192

Strahinja Stepanov

Kada se sada vratim na postavljeno pitanje, kakav je odnos slogana prema političkom govoru i u kojoj se meri slogan može tumačiti kao makropropozici-ja, čini mi se da je zaključak nedvosmislen. Jezička potvrda sloganskih leksema u govoru i njihov značaj, kao neke vrste ključnih reči, za govor potvrđuju ne-sumnjivu povezanost slogana i političkog govora. Da se one mogu tumačiti kao makropropozicija – moguće je: deriviranje makropropozicija, kako to npr. čini Van Dijk u duhu rane lingvistike teksta, navodi na takav odgovor, a pragmatički i sociosemantički posmatrano takav se zaključak neizostavno nameće: govornik je zapravo izvršio autoportretisanje u govoru a to sažeo u političkom sloganu. Sve to navodi i na još jedan zaključak, više vezan za domen političkog marketinga i, šire gledano, političke komunikacije i promocije: očito je vrlo dobro promišljeno šta će biti slogan (jer su se partija i kandidat prvo njime oglasili) a potom su politički govori brižljivo sastavljeni, ili barem osmišljeni, koje govornik prema situacionim potrebama može i modifikovati, ali čije je jezgro fiksirano. Ako se to ima u vidu, onda se slogan može tumačiti kao asertivni iskaz, evaluativnog karaktera: Moj (/naš) plan je jasan, moj (/naš) nastup je čvrst i odlučan.

Primer 2: Posao. Investicije. Sigurnost.

Boris Tadić, kandidat koalicije okupljene oko DS-a, imao je slogan (a tim se sloganom, opet, služila i čitava koalicija na republičkim izborima): Posao. In-vesticije. Sigurnost.

193


U govoru predsedničkog kandidata, koristeći se, kao i u prvom primeru, prostom metodom upoređivanja leksičkih jedinica, registrujem sledeće:

Ogromna većina ljudi biće nadomak auto-puteva i to će otvoriti perspektive za nove investicije. (...) Krupan kapital, investicije, neće doći u onu zemlju koja nije integrisana. Neće doći u onu zemlju koja nije bezbedna, u kojoj kapital nema garanciju, zakonodavnu i svaku drugu. Danas oni koji žele da se Srbija ne razvija u tom pravcu, prosto ne razumeju, ili ne žele da razumeju vreme u kome žive. A integrisana i standardizovana Srbija donosi nove in-vesticije, bez kojih nema novih radnih mesta, bez kojih nema zapošljavanja, bez kojih nema boljeg standarda, bez kojih nema boljeg života u Srbiji...

Želimo da dovedemo i preduzeća iz Rusije, iz Kine, odakle god da dođu dobri investitori, jer borba za radno mesto je najveća borba ovoga vremena.

Da li su to oni ljudi koji imaju karakter da izaberu i da ostanu čvrsto, uprkos rizicima, da izdrže svaki udar vetra, svaki udar ledene oluje, da li su to ljudi koji nude sigurnost svakom detetu? Da li bi građani Srbije tim ljudima u ruke dali sudbinu svoje dece? Ja sam ubeđen da ne bi, zbog toga što građani Srbije žele sigurnost, žele stabilnost. Građani Srbije veoma dobro znaju da nema vlade u Srbiji koja se neće suočiti sa problemima i svet je ophrvan problemi-ma većim nego u čitavih sto godina koje su iza nas (...).

U ovim izdvojenim segmentima Tadićevoga govora utvrđena je direktna leksemska podudaranost: sloganske reči se javljaju i u kandidatovom predizbor-nom govoru (manjkavost je ovakvog pristupa pokazuje se već u gornjem primeru: očito je sintagma radno mesto posmatrana kao sinonim za leksemu posao, što znači da je neophodno „fleksibilnije” shvatiti pojam podudarnosti ključnih reči). U poređenju s Primerom 1, Primer 2 ispoljava nešto drugačija svojstva: slogan-ske se lekseme javljaju ne samo u asertivnim nego i u komisivnim i direktivnim (interogativnim) iskazima. Ova ilokuciona nepodudarnost ne mora nužno voditi i ka različitom makropropozicionalnom tumačenju. No, sadržajno posmatrano, dok pridevi/prilozi (u zavisnosti da li ih tumačimo kao nominalne ili verbalne modifikatore) Jasno. Čvrsto. Odlučno. opisuju ličnost (ili nečiji način delovanja/postupanja) i time se uklapaju u gorenavedenu klasu slogana-imidža, ovaj drugi slogan Posao. Investicije. Sigurnost. više odgovara tematskom sloganu, i onome što će kandidat, ukoliko bude izabran, učini. Utoliko ovaj slogan pre korespondira komisivnom nego asertivnom tipu iskaza: Mi garantujemo sigurnost, što će, kad dovedemo investitore (investicije), obezbediti poslove. (Što, uostalom, zaista su-gerišu i mikropropozicije iz govora u kojima se primarno javljaju date lekseme.)

194

Strahinja Stepanov

Primer 3: Za Srbiju – znaš zašto

Za razliku od prethodna dva, treći slogan Za Srbiju. Znaš zašto. nije obe-zglagoljeni (nominativni) tip slogana mada i u ovom primeru nailazimo elidirane konstituente. Vojislav Koštunica, kandidat DSS-a, nastupao je sa sloganom (kao i čitava koalicija na republičkim izborima) koji sadrži jednu centralnu reč – Srbija.

Za razliku od prethodna dva, ovaj je slogan daleko uopšteniji. Fokusiran na leksemu Srbija, slogan ne nudi mnogo toga drugog, ali, za razliku od drugih, pru-ža obrazloženje. Doduše, reč je o „obrazloženju bez obrazloženja”, jer obrazlože-nje, prema sloganu, nije nužno, nema potrebe za njim, suvišno je, budući da – znaš već zašto. Možda se to najjasnije vidi na samom početku kandidatovoga govora:

Dragi prijatelji, ima jedna reč koja nam je svima u mislima i na srcu. S njom ste počeli i njome se obratili. S tom istom reči i ja vama sada uzvraćam: Sr-bija! A druga reč, nerazdvojno povezana s njom je – sloboda. Za slobodnu Srbiju!

Ovakva je formulacija slogana, očigledno, bila veoma popularna kod ovog kandidata (i partije), jer je i na predsedničkim izborima 2002. Vojislav Koštuni-ca ima slogan: Predsednik. Zna Srbija. Sada je u inicijalnu poziciju isturena im. Srbija, i to u akuzativnoj predloško-padežnoj konstrukciji sa značenjem namene. Semantička bi se uloga tog konstituenta (kada bismo imali razvijenu rečenicu) označila kao beneficijent/recipijent. Govornik je, dakle, spreman da radi, dela za Srbiju, a ti, građanine, znaš zašto, poznato ti je to već odranije. (Treba obratiti pozornost na prisnu formu u drugom delu slogana, na 2. l.sg., kao da se govornik obraća svakom pojedinačno i kao da ga, naravno, podseća na nešto što je ovom

195


već poznato, ali je, eto, slučajno smetnuo s uma. Zapravo, to bi bila neka vrsta uveravanja auditorijuma u to da su njegovi i njihovi stavovi saglasni, identični.)

A možda bi elidirani elementi mogli glasiti: Glasaj za Srbiju, koju jedino mi možemo na pravi način braniti // Glasajući za nas glasaš za Srbiju // Glas za nas je glas za Srbiju. Znaš zašto, i tada bih ga klasifikovao u slogane-pozive.

S jedne strane, leksemska redukovanost (višestruka elidiranost), a, s druge, opštost ostavljaju mogućnost za različite ilokucione interpretacije, iako se – pre-ma načinu upotpunjavanja – direktivno-asertivna ilokuciona snaga čini kao naji-zvesnije razrešenje.

Primer 4: Istina.

Svedeniji od svih prethodnih bio je slogan LDP-a (koalicije Preokret) i njihovog predsedničkog kandidata Čedomira Jovanovića, zapravo redukovan na samo jednu reč: Istina! U govoru predsedničkog kandidata, koristeći se prostom metodom upoređivanja leksičkih jedinica, registrujem sledeće:

Moramo biti pošteni prema ljudima koji na tu istinu imaju pravo. Istina može pomoći onima koji danas očigledno greše. Nas treba da plaši nemoć vlasti koja vodi ovu zemlju. (...)

U ovom što mi nudimo, ovih 10 istina, nema ni jedne koja zavisi od nas. Ima ih tako puno, gotovo sve istine koje su ostale u životu zbog toga što mi njima svoju energiju nesebično dajemo čuvajući ih za neko vreme u kojem ćemo iskoristiti šansu.

Iako je maksimalno redukovan, slogan Istina bio je rečit. Njegova veza s političkim govorom je možda i najizravnija (kao i u slučaju Dačićevog slogana). Istina (sa slogana) može se lako pokazati kao jezgro makropropozicije (uostalom i sām je govor, kada je docnije bio transkribovan i postavljen na zvaničnom sajtu

196

Strahinja Stepanov

partije, naslovljen: Istina – o poslu koji nas čeka, što nam jasno ukazuje na inte-grativni karakter ove reči, pa prema tome i slogana).

Takva bi se makropropozicija lako mogla ukomponovati u (složen) asertiv-ni iskaz: Istina je ovo... (s nabrajanjem tih deset istina koje kandidat spominje u govoru). Na kraju, nije li istina/istinitost, tj. istinosnouslovljena semantika osnov-no obeležje asertiva? To, takođe, daje povod za ovakvu ilokucionu interpretaciju (determinaciju) slogana.

Primer 5: Poštena i uspešna Srbija

Tomislav Nikolić, kandidat koalicije okupljene oko SNS-a, imao je slogan (a tim se sloganom, kao i u prethodnim slučajevima, služila i čitava koalicija na republičkim izborima): Poštena i uspešna Srbija. Nešto manjim fontom, kao re-plika, bilo je još napisano: Da – moguće je. A u produžetku je pisalo: Pokrenimo Srbiju. Dajemo nekoliko segmenata iz kandidatovog govora:

Ovaj je upropastio Srbiju, sad moraju da dođu majstori da je poprave. Sad moraju da dođu drugi ljudi, bolji, čestitiji, pošteniji na ovim izborima. (...) Hoćemo pravdu, pravičnost. Hoćemo poštenje.

Potrebno je slogan minimalno kontekstualizovati, u ovom slučaju: da zna-mo da ga odašilje (u tom momentu) opozicioni kandidat (i opoziciona partija) i da imamo u vidu dijaloški karakter slogana, kao da građanin pita: [Da li je ko-načno moguća] poštena i uspešna Srbija?, a kandidat (partija) na to odgovara:

197


Da – moguće je! Ali, uz (neizrečeni a podrazumevani) dodatak: to je ostvarivo tek kada naš kandidat i naša partija dođu na vlast. Tako se slogan Da, moguće je (uz podsećanje da je i američki predsednik Barack Obama koristio na svojim prvim prezidencijalnim izborima glasoviti slogan: Yes we can!), poput klatna, kreće od optimističko-utopističke slike sveta (ako primalac poruke pomisli da je to opis trenutnog stanja stvari) do negativno-distopične (kada adresat poruke sazna da je to tek pitanje, a ne konstatacija, što znači stvari ne stoje tako) da bi se klatno, opet, zanjihalo u pravcu optimističke slike sveta (kada recipijent poruke na kraju shvati da se ipak do takve – poštene i uspešne Srbije – može doći, ako se, naravno, prethodno načini pravi izbor). Ova kompleksna segmentacija kognitivno-lingvi-stičkog procesuiranja može se, naravno, svesti na procesualno bržu i uprošćeniju varijantu: SNS nudi/obećava/garantuje poštenu i uspešnu Srbiju, i procenjuje da je to i moguće ostvariti!

Zbog toga je ilokucionu snagu slogana teže determinirati kao asertiv (možda kao prediktivni asertiv), pa će se pre tumačiti kao komisivni iskaz, čije propozici-onalno jezgro popunjava eksplicirana sintagma poštena i uspešna Srbija, npr. Mi obećavamo da će Srbija postati poštena i uspešna zemlja kad dođemo na vlast.

3.3. Ovo potpoglavlje obeležava ekskurs van okvira žanra predizbornog po-litičkog govora i kretanje ka utvrđivanju međužanrovskih veza između njega i slogana, te njihove interferencije u političkom diskursu. Pokušao sam, naime, da utvrdim kako se slogani, kao mikrotekstualna forma (žanr), koja ima funkciju pre svega da podseti birača i skrene pažnju na kandidata/stranku, odnosi prema poli-tičkom govoru, kao makrotekstualnoj formi i centralnom političkom žanru tokom predizborne kampanje. Pokazalo se da u analiziranim primerima korespondencija između govora i slogana ne izostaje i da se čak na slogan može gledati kao na makropropoziciju (ili jezgreni deo makropropozicije) političkog govora. To samo znači da spontanost i nepripremljenost nisu odlike političkog govora: očita veza između ova dva žanra govori u prilog tome da se planiralo i promišljalo kako će izgledati nastup partije i kandidata i da je smernice, tematske/programske okosni-ce, pratio i izbor odgovarajućeg slogana.

199

V. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Politički sistem, forma društvenog ustrojstva, kao uopšte i svaki sistem,po opredeljenju je forma prošlog vremena koje pokušava

da se nametne sadašnjem (a često i budućem), i čovek čija je profesija jezik poslednji je koji može

sebi da dozvoli da na to zaboravi!Josif A. Brodski

U ovom sam radu, u pojmovnom trouglu asertivnost – relevantnost – žanr, pokušao da utvrdim da li se – i, ako je odgovor potvrdan, koliko – filozofsko-lin-gvistička kategorija asertivnosti pokazuje relevantnom u određenom političkom (političko-propagandnom) žanru. Da bih dao odgovor na to pitanje, da bih utvr-dio kakav je međusobni odnos asertiva (asertivnih iskaza), relevantnosti i žanra predizbornog političkog govora, morao sam se, prvo, odlučiti kako ću definisati asertive, koju ću definiciju asertiva prihvatiti (tj. šta ću sve podrazumevati pod asertivima), drugo, trebalo ih je izdvojiti iz teksta (političkog govora) i utvrditi kako će biti (pojedinačno) analizirani, treće, trebalo je odlučiti se da li će biti ana-lizirani izolovano ili će im se pokušati naći mesto u širem kotekstu (tekstualnom okruženju) i videti kako u njemu funkcionišu, tj. kakva im je (tekstualna) uloga namenjena.

Ono što, mora se istaći, nije bila ni namera autora niti je tako bila osmišljena ova studija, a što bi opet možda neko na osnovu naslova pretpostavio, jeste da se ovde ocenjuje tačnost sadržaja političkih govora, tj. istinitost izrečenoga. To nika-ko nije bio cilj i u radu nije nijedanput evaluiran sadržaj s pozicije kvaliteta (istina/neistina). Za takvo preduzeće bio bi potreban i drugačiji okvir, metodologija, i, svakako, šire (da li?) znanje, koje bi omogućilo vrednovanje i pravilnu procenu sadržaja političkog govora (prema parametru tačno/netačno). To, na koncu, i ne bi bilo lingvističko ispitivanje, nego, s jedne strane, sociološko/politikološko, a, s druge, opštenaučno, u onoj meri u kojoj bi nauka mogla dati odgovore na pitanje koliko su tačni/netačni određeni segmenti političkog govora, tj. koliko u tome ima istine/neistine.

Autora je, dakle, ovde zanimalo nešto drugo, što, doduše, ima veze s isti-nom, ali ne i procenom – po tom parametru – sadržaja izrečenog. Da pojasnim: na samome početku, u I poglavlju, pomenuta je Habermasova teorija komunika-tivnog delovanja, i još preciznije, četiri maksime, odnosno četiri zahteva za va-

200

Strahinja Stepanov

ženjem [Geltungsanspruch], koji bi po Habermasu, morali biti ispoštovani: razu-mljivost [Verständlichkeit], istina [Wahrheit], ispravnost [Richtigkeit] i iskrenost [Wahrhaftigkeit]. Razumljivost je preduslov za izvođenje i tumačenje svih ostalih zahteva, zapravo iskaz mora biti gramatičko-leksički (na nivou koda) prepoznat kako bi se uopšte postavilo pitanje njegove istinitosti, ispravnosti i iskrenosti; isti-na je svojstvo konstativnog govornog čina da je propozicija (sadržaj konstativa) saglasna sa stanjem stvari; ispravnost je svojstvo koje određuje da li je govornik uopšte mogao/imao prava/bio u poziciji da načini određen iskaz, dakle, podleže normativnoj/društvenoj oceni; na kraju, zahtev za iskrenošću pledira da je ono što je govornik iskazao učinio to s iskrenim uverenjem (raspoloženjem) prema ekspliciranom sadržaju, tj. što je saopštio govornik je morao i misliti, tj. verovati u sadržaj. (Na primer, govornik, npr. može imati neke emocije i iskreno ih saop-štiti – u slučaju ekspresiva; ili imati iskrene namere i tako ih saopštiti – u slučaju komisiva; ili iskreno saopštiti svoje verovanje da su stvari takve kakve jesu – u slučaju asertiva.)

U ovom se istraživanju, međutim, pitanje iskrenosti (govornika), ispravnosti i istinitosti (iskaza) ne postavlja, nego se korpusnom materijalu pristupa s onu stranu ovih triju kategorija. Drugim rečima, čim je kao jedinica analize određen asertiv, cilj je bio upoznati se s temama (procesima) i akterima koje asertivi uvode u tekst (govora), ne i evaluirati da li je to što je iskazano tačno ili netačno. Ta-kav mi je pristup omogućio da sagledam „konstruktivne” mogućnosti asertiva, što znači da se upitam kako asertivi reprezentuju i/ili konstruišu svet koji se predoča-va građanstvu/auditorijumu/biračima, i što bi trebalo (barem je to očekivani rezon govornika) da izazove željeni perlokucioni efekat – u ovom slučaju da glasači ukažu poverenje kandidatu (partiji) i glasaju za njega.

Pošto sam se prvo ograničio na tzv. faktualne asertive (a to znači jedino na takve iskaze koji prediciraju o nečemu što je bilo ili što se sada dešava, čime se tzv. prediktivni asertivi isključuju iz korpusa), pažnju je usmerena ka proce-sima (potom i akterima) koji dominiraju u tako predstavljenom/konstruisanom svetu. Toj se iskustvenoj ulozi jezika prišlo koristeći se Hallidayevom teorijom, tj. sistemskofunkcionalnim lingvističkim okvirom, jer, ideacijska funkcija iskaza (rečenice), uzima u razmatranje procese reprezentacije: radnje, događaje, relacije među argumentima. Izolovanje procesa različitog tipa i participanata pokazuje kako su socijalne strukture i odnosi među društvenim akterima predstavljeni u tekstu (diskursu). Analiza sugeriše da je svet koji političari, tj. predsednički kan-didati stvaraju/opisuju opipljiv, materijalan jer tzv. spoljašnji procesi apsolutno dominiraju (čak 53%); potom, takav je svet (stanje stvari u tom svetu) nužno i vrednovati (otud su reprezentacioni procesi zastupljeni u 29% slučajeva), dok je mentalni (psihički) aspekt pojedinaca u takvom svetu daleko manje bitan (14%). Kada nam predočavaju takav svet, kako se pozicioniraju govornici? U jeziku osta-ju neki tragovi nesvesnog, želje koja pronađe put do pojavnosti, pa tako jezik i

201


gramatika, na kraju, odaju govornika, ali je činjenica da su govori (više ili manje) brižljivo i ciljano pripremani (do takvog zaključka se dolazi poredeći slogane s onim o čemu govornici kazuju u svojim govorima), pa se tako i objašnjava pome-reni deiktički centar s prvog lica jednine na prvo lice množine. Razlozi za ovakav rezultat, takođe, mogu se naći i u posmatranju isključivo asertiva (sigurno je da bi, ako se pridodaju komisivi, rezultat bio drugačiji, barem procentualno, jer obe-ćanja govornik najčešće čini samo u svoje ime), mogućno i u prirodi izbora 2012. godine, budući da su to bili opšti izbori, što znači da se glasalo ne samo za pred-sednika nego i za republički i pokrajinski parlament, kao i za lokalne skupštine, pa je vrlo verovatno da je govornik, ističući to stranačko mi, ujedno propagirao i stranku na različitim nivoima izbora.

No, da li je relevantnost asertiva u ovom političkom žanru time iscrpena? Da li je ovo sve što možemo reći o funkcionisanju asertiva u političkom govo-ru? U jednom smislu – da. Na ovaj je način pokazano koju ulogu asertiv ima u reprezentaciji (ili netačnoj/pogrešnoj reprezentaciji) događaja i aktera, te koji su domeni (radnji i aktera) prevalentni u govorima. Ali, na drugoj strani, činilo se da ovakva – u suština propozicionalna i lokalnosemantička – analiza u priličnoj meri zanemaraju tekst („duh” teksta) i kontekst u kome se govor izriče, i da, tako, izmiču još neke osobenosti asertivnih iskaza u političkom govoru. Na kraju, to što asertiv ima, recimo, ulogu u reprezentaciji (ili netačnoj reprezentaciji) ne znači da ne može imati istovremeno i ulogu u organizaciji neke veće (tekstualne) celine. Zato se s ovih „insulacijskih” pozicija, gde se se asertivni iskaz izdvajao iz celine, odnosno svog tekstualnog okruženja, prešlo na (prirodni) kotekst asertiva: prou-čavano je kako asertiv funkcioniše kao supsidijarni ili dominantni iskaz u mikro-kotekstu. Uočene su dve mikrotekstualne strukture – argumentativna i narativna.

Koristeći se Toulminovim argumentacionim modelom i (restrukturirajućim) principima pragma-dijalektike, pokušao sam da ustanovim kakve uloge asertiv može imati u političkom argumentisanju. Služeći se pragma-dijalektičkim tran-sformacijama, kojima se konkretni diskurs, tj. segmenti teksta približavaju idela-nom analitičkom modelu, uočene su i izdvojene (mikro)pozicije asertiva u argu-mentaciji i utvrđene njihove uloge. Tako su, uvažavajući komunikacijske principe i polazeći od osnovnog metodološkog postulata pragma-dijalektike, redundantne informacije bile brisane, dok se ono što se smatralo relevantnim dodavalo i na-domešćivalo. To je rezultovalo spoznajom da se eksplicirani asertivi nalaze kako u poziciji teze tako i u poziciji dokaza (argumenta), da, na drugoj strani (doduše, posve očekivano) izostaje eksplikacija tzv. pravila ili toposa, tj. onoga elementa u argumentaciji koji čini vezu između teze i argumenta.

Imajući sada uvid u način funkcionisanja asertiva u kotekstu, načinjen je i korak dalje: delimitiran je određeni segment koji je ispoljavao viši stepen interde-pendencije – što to znači da je pored leksičko-semantičke i formalno-gramatičke kohezije i koherencije u sebi posedovao i strukturno-organizacionu, proto-žan-

202

Strahinja Stepanov

rovsku posebnost/uokvirenost (završenost) – a to je upravo bio narativni segment. Pokazalo se da narativ doprinosi konstrukciji, u ovom slučaju, političkog identite-ta, takvog za koji govornik veruje da će biti najefikasniji kako bi pridobio publiku/glasače. Narativ je iskorišćen kako bi se govornik što upečatljivije predstavio, oslobođen obaveze da obrazlaže, pruža dokaze i stiktno argumentuje. Time je asertiv postao (pored svega drugog, već predočenog) i pilon u narativnoj kon-strukciji.

Pobrojani su i opisani glavni delovi i rezultati studije, napravljen je čitav krug, i opet se stiže na početak, do naslova: Asertivnost, relevantnost, žanr. Šta se na kraju može reći o datim kategorijama i njihovom odnosu? Da su asertivi nesumnjivo relevantni kad se govori o žanru političkog govora. I da, na drugoj strani, žanr diktira, ili barem bitno utiče na sadržaj asertiva (otud možemo go-voriti o jasnim tendencijama). Dijalektički je odnos između ovih kategorija očit. Da li se analizirani žanr može objasniti, odrediti (samo) preko asertiva? Rekao bih – ne. Smatram da je žanr ipak, primaro, situaciona kategorija; uz to, žanr je određen akterom (govornikovim statusom, ali i samim auditorijumom), druš-tveno-istorijskim okolnostima u kojima se izriče, razlozima koji dovode, uopšte, do forimiranja jednog takvog i, naravno, namenom (ako je moguće ja-sno razlučiti razloge od namene). Žanr je taj koji određuje relevantnost asertivnih iskaza i daje vrednost koju ovi imaju u jednom takvom tipu teksta. Na kraju, žanr „funkcionalizuje” asertive, a, povratno, asertivi doprinose formiranju određenog tipa teksta, pa tako i žanra, i u toj razmeni konvencional(izova)nog i promenljivog proizvode se novi politički govori (dok invarijantna funkcija ostaje kao trajno obeležje žanra političkog govora).

203

SUMMARY

This study is envisaged and organized in such a manner as to provide the-oretical and methodological contributions to the study of (Serbian) political dis-course. More specifically, the study is so conceived that, by applying a (modern) theoretical apparatus of Systemic-Functional Linguistics, (linguistic) Pragmatics and (Critical) Discourse Analysis, on the one hand, it should more accurately de-termine the real nature of the object of our study, and, on the other hand, it should show that different aspects of political discourse may be highlighted and further analyzed with an interdisciplinary or multidisciplinary approach.

Starting from the premise that speakers (and hearers) act/communicate ra-tionally, formulating their statements to incite, i.e. induce within the recipient an optimal interpretation (for their own purposes), we present an empirical mate-rial of a particular political genre – the pre-election political speech (delivered by presidential candidates at the final rally conventions during the 2012 election campaign) – and show how this genre influences assertive speech acts (their for-mulation and their role).

From the title of the study ASSERTION, RELEVANCE AND GENRE (with the subtitle: Analysis of Pre-election Political Speech) a conclusion can easily be drawn about the theoretical and methodological research field, as well as about the basic unit of analysis: the assertive speech act (=representative/constative). An assertive is a speech act “which is based on the intention (on part of the addresser) to provide information, i.e. to fill in the information gaps of the addressee’s (/re-ceiver’s) denotative referent coordinates” (cf. Popović 2005: 1010‒1011). Having stated all the above, it becomes clear why the relationship between assertives and the pre-election political propaganda genre is so important. Using assertives, the speaker (a presidential candidate in our case) is modeling/constructing a reality and presenting it to his audience as the truth, as real etc. By examining the prop-erties of assertives in campaign speeches of presidential candidates, we formulate the “coordinate system” of assertive statements based on the criteria of relevance: from (singular) relevant statements to their merging into blocks of assertives (which form the argumentation schemes or narratives).

The first chapter of the monograph (I KEY THEORETICAL TERMS: LANGUAGE – DISCOURSE – POLITICS) discusses the relationship between the key concepts that form the content backbone of the analysis: the role of lan-

204

Strahinja Stepanov

guage and the relationship between discourse and politics. The second chapter (II DIFFERENT APPROACHES TO THE STUDY OF POLITICAL DISCOURSE AND GENRE) provides an overview of the basic and, from the aspect of political discourse analysis, most relevant approaches. This chapter also incorporates an in-depth pragmatic and cognitive analysis of one segment of a parliamentary de-bate, presenting how the most current approaches in the field of political discourse analysis could be implemented and the possible outcomes of using such method-ology. The third chapter is the first of the two central chapters (III POLITICAL SPEECH AND CONSTRUCTIVE POTENTIAL OF ASSERTIVES), where the author explains how he sees assertives and then proceeds with the examination of nine pre-election political speeches in order to show how assertives model ex-perience. This sort of analysis will include: (a) the explanation of how process-es are presented in political speech, (b) the explanation of the representation of (relevant) political actors and (c) the explanation of how the system of pronouns is used in political speech. Since such an analysis does not reach as far as the supra-sentential (/text) level of political speeches, the analysis will then proceed towards the analysis of assertives as constituent elements of higher organization-al/textual units - argumentation schemes. The fourth chapter is the second central section of the dissertation (IV ASSERTIVE – NARATIVE – SLOGAN), and it discusses the role of assertives as constituents of narratives. The last part of this chapter is devoted to the investigation of the relationship between (political) slo-gan and (political) speech.

In the final section of the study (V CONCLUSION) conclusions are drawn; these conclusions pertain to the relevance of assertives in political discourse (i.e. what turned out to be of relevance in the analyzed corpus of Serbian pre-election political discourse).

(prevod teksta na engleski – autor; jezičko-ortografska lektura i korektura prevedenog teksta – K. Bodrič)

205

IZVORI/ISTRAŽIVAČKI KORPUS

BT 2012a ˗ govor Borisa Tadića na završnoj konvenciji Demokratske stranke i liste Izbor za bolji život u Beogradskoj areni (2. maj 2012)

BT 2012b ˗ govor Borisa Tadića prvoj konvenciji Demokratske stranke i liste Izbor za bolji život u Kragujevcu (18. mart 2012)

BT 2012c ˗ govor Borisa Tadića na skupu „Evropski korak ˗ dobro za sve” (3. mart 2012)ČJ 2012a ˗ govor Čedomira Jovanovića na konvenciji LDP ˗ Preokret u Sava centru (25.

mart 2012)ID 2012a ˗ govor Ivice Dačića na završnoj konvenciji Koalicije SPS, PUPS, JS (21. april

2012)TN 2012a ˗ govor Tomislava Nikolića na završnoj konvenciji Srpske napredne stranke (3.

maj 2012)TN 2012b ˗ govor Tomislava Nikolića na završnoj konvenciji Srpske napredne stranke u

Sava centru (15. maj 2012)VK 2012a ̠ govor Vojislava Koštunice na završnoj konvenciji Demokratske stranke Srbije

u Sava centru (2. maj 2012)

[kontrolni korpus BT 2008 - govor Borisa Tadića na završnoj konvenciji Demokratske stranke 2008VK 2008 - govor Vojislava Koštunice završnoj konvenciji Demokratske stranke Srbije

2008 ]

LITERATURA

Andrijašević, Marin & Milorad Pupovac (izb.) (1986). Lingvistika i marksizam. Zagreb: Centar CK Vladimir Bakarić – OOUR Globus.

Antonić, Ivana (1994). Komunikacija i ubeđivanje. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku 37: 41‒50.

Ariel, Mira (2010). Defining Pragmatics. Cambridge: Cambridge University Press.Aristotel (1997). Retorika 1/2/3 [prev. Marko Višić]. Novi Sad: Svetovi.Aron, Remon (1997). Demokratija i totalitarizam. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Z.

Stojanovića.

206

Strahinja Stepanov

Arutjunova, Nina [Арутюнова, Нина Давидовна] (1976). Предложение и его смысл. Мocквa: УРСС.

Bachem, Rolf (1979). Einführung in die Analyse politischer Texte. München: Oldenburg.Bahtin, Mihail (1980). Problem govornih žanrova. Treći program RTV, br. IV: 233‒270.Bamberg, Michael (2011). Narrative Practice and Identity Navigation. In: Varieties of

narrative analysis (eds. Holstein, J.A. & J.F. Gubrium). London: Sage Publicati-ons: 99‒124.

Barthes, Roland (1977). The Death of the Author (from Image, Music, Text) (pristupljeno sajtu 18. IX 2012 – http://www.deathoftheauthor.com/).

Bartoszewicz, Iwona (2000). Formen der Persuasion im deutsch-polnischen politischen Dialog. Untersuchungen zu politischen Reden zwischen 1989 und 1995. Wrocław: Wydawnictwo Uniwersytetu Wrocławskiego.

Bayley, Paul (2005). Analysing Language and Politics. Mediazioni. http://www.mediazio-nionline.it/articoli/bayley_print.htm (pristupljeno sajtu 11. 10. 2012)

Beard, Adrian (2000). The Language of Politics. London / New York: Routledge.Benveniste, Emil (1975). Problemi opšte lingvistike [prev. S. Marić]. Beograd: Nolit.Bitzer, Lloyd (1968). The Rhetorical Situation. Philosophy and Rhetoric 1: 1‒14.Bormann, E. (1972). Fantasy and Rhetorical Vision: The Rhetorical Criticism of Social

Reality. Quarterly Journal of Speech 58: 396‒407.Braun, Christian (2007). Nationalsozialistischer Sprachstil. Theoretischer Zugang und

praktische Analysen auf der Grundlage einer pragmatisch-textlinguistisch orien-tierten Stilistik. Heidelberg: Winter.

Brković, Aleksa (2000). Razvojna psihologija. Užice: Učiteljski fakultet.Budajev, Eduard & Čudinov Anatolij [Эдуард Будаев & Анатолий Чудинов] (2006).

Становление и эволюция зарубежной политической лингвистики. In: Полити-ческая лингвистикa. (гл. ред. Чудинов А. П.). Екатеринбург: 75‒95.

Burkhardt, Armin (2003). Vom Schlagwort Über die Tropen zum Sprechakt. Begriffe und Methoden der Analyse politischer Sprache und ihres geschichtlichen Wandels. In: Der Deutschunterricht. DU [Velber] 55(2003), no. 2: 10‒23.

http://files.cjd-sts.de/referate/2004_ms_burkhardt.pdf (pristupljeno sajtu 2. II 2012).Cap, Piotr (2013). Proximization: The Pragmatics of Symbolic Distance Crossing. Am-

sterdam: John Benjamins Publishing Co.Cap, Piotr & Urszula Okulska (2013). Analyzing Genres in Political Communication:

Theory and Practice. Amsterdam: John Benjamins.Carston, Robyn (2005). Relevance Theory and the Saying/Implicating Distinction. In:

Blackwell’s Handbook of Pragmatics (eds. Horn, L. & G. Ward). Blackwell Publis-hing – Blackwell Reference Online.

Chilton, Paul (2004). Analysing Political Discourse: Theory and Practice. London: Routledge.

Chilton, Paul & Christina Schäffner (2011). Discourse and Politics. In: Discourse Studies: A Multidisciplinary Introduction (ed. Van Dijk, T.). London: SAGE.

Chruszczewski, Piotr (2003). American Presidential Discourse Analysis. Berlin: Logos Verlag.

207


Čanadanović, Mirko (1965). Jezičke studije u svetlu marksizma. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku VIII: 49‒57.

Čanadanović, Mirko (1966). Dijalektički pravac u lingvistici. Prilozi proučavanju jezika 2: 1‒22.

Čanadanović, Mirko (red.) (1970). Marks, Engels i Lenjin o jeziku. Beograd: Kultura.Čupić, Čedomir (2007). Politika i zlo. Beograd: Čigoja štampa.D’Acci, Julie [Džuli Dači] (2011). Televizija, reprezentacija i rod. Treći program Radio

Beograd 150: 76‒96.Danojlić, Milovan ([1977]1990). Muka s rečima. Beograd: Biblioteka XX vek.De Beaugrande, Robert Alain (2004). A New Introduction to the Study of Text and Dis-

course. Discursivism and Ecologism. Published for free use on the Internet. http://www.beaugrande.com/new_intro_to_study.htmDedaic, Mirjana (2006). Political Speeches and Persuasive Argumentation. In: Encyclo-

pedia of Language and Linguistics, Vol. IX (ed. Brown, K.). Amsterdam: Elsevier. 700‒707.

Dieckmann, Walther (2005). Deutsch: politisch – politische Sprache im Gefüge des Deu-tschen. In: Thema Deutsch. Bd 6: Sprache und Politik. Deutsch im demokratischen Staat (Hrsg. Kilian, J.). Mannheim: Dudenverlag. 11‒30.

Dragićević, Rajna (2007). Leksikologija srpskog jezika. Beograd: Zavod za udžbenike.Fairclough, Isabela & Norman Fairclough (2012). Political Discourse Analysis: A Method

for Advanced Students. London: Routledge.Fairclough, Norman (1985). Critical and descriptive goals in discourse analysis. Journal

of Pragmatics 9/6: 739‒763.Fairclough, Norman (1989). Language and Power. London: Longman.Fairclough, Norman (1995a). Critical Discourse Analysis. London & New York: Routledge.Fairclough, Norman (1995b). Media Discourse. London: Edward Arnold.Fairclough, Norman (2003). Analysing Discourse: Textual Analysis for Social Research.

New York: Routledge.Fairclough, Norman (2004). Critical Discourse Analysis in Researching Language in the

New Capitalism: Overdetermination, Transdisciplinarity, and Textual Analysis. In: Systemic Functional Linguistics and Critical Discourse Analysis – Studies in Social Change (ed. Young, L. & C. Harrison). London & New York: Continuum.

Fauconnier, Gilles (1994). Mental Spaces. Cambridge: Cambridge University Press.Fauconnier, Gilles (1997). Mappings in Thought and Language. Cambridge: Cambridge

University Press.Fauconnier, Gilles (2007). Mental Spaces. In: The Oxford Handbook of Cognitive Lingui-

stics (eds. Geeraerts, D. & H. Cuyckens). Oxford: OUP. 351‒376.Fauconnier, Gilles & Mark Turner (1996). Blending as a Central Process of Grammar.

In: Conceptual Structure, Discourse, and Language (ed. Goldberg, A.). Stanford: Center for the Study of Language and Information (CSLI): 113‒129.

Fishman, Joshua (1978). Sociologija jezika [prev. S. Janković]. Sarajevo: Svjetlost.Fiske, John (1994). Media matters: Everyday culture and political change. Minneapolis:

University of Minnesota Press.

208

Strahinja Stepanov

Foucault, Michel & Paul Rabinow & Nikolas Rose (2004). The Essential Foucault: Selec-tions from Essential Works of Foucault,1954–1984. New York: New Press.

Fowler, Roger (1977). Lingustics and the Novel. London: Methuen & Co.Frege, Gottlieb (1892). Über Sinn und Bedeutung. Zeitschrift für Philosophie und Philo-

sophische Kritik 100: 22‒50.Fuko, Mišel (1998). Arheologija znanja [prev. M. Kozomora]. Beograd – Novi Sad: Plato

– IK Zorana Stojanovića.Fuko, Mišel (2007). Poredak diskursa [prev. D. Aničić]. Loznica: Karpos.Gastil, John (1992). Undemocratic Discourse: A Review of Theory and Research on Poli-

tical Discourse. Discourse & Society 3(4): 469‒500.Gee, James Paul (2005). Intro to Discourse Analysis. London: Routledge.Geis, Michael (1995). Speech Acts and Conversational Interaction. Cambridge: Cambrid-

ge University Press.Georgakopoulou, Alexandra (2011). Narrative. In: Discoursive Pragmatics (eds. Zien-

kowski, J., J.-O. Ȍstman & J. Verschueren). Amsterdam: John Benjamins: 190‒207.Giltrow, Janet & Dieter Stein (ed.) (2009). Genres in the Internet: Issues in the Theory of

Genre. Amsterdam: John Benjamins.Girnth, Heiko & Constanze Spieß (2006). Dimensionen öffentlich-politischen Sprachhan-

delns. In: Strategien politischer Kommunikation: Pragmatische Analysen (ed. Girnth, H. & C. Spieß). Berlin: Erich Schmidt Verlag GmbH: 7‒16.

Givon, Talmy (1984). Syntax: a Functional-Typological Introduction (vol. I). Amsterdam/Philadelphia: John Benjamnins.

Goetsch, Paul & Gerd Hurm (Hrsg.) (1995). Important Speeches by American Presidents after 1945. Heidelberg: Univerlag C. Winter.

Goffman, Erwing (1981). Forms of Talk. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.Green, Mitchell (2009). Speech Acts. In: The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Spring

2009 Edition) (ed. Edward N. Zalta). URL = <http://plato.stanford.edu/archives/spr2009/entries/speech-acts/>

Grice, Paul (1987). Razgovor i logika. In: Kontekst i značenje (ur. Miščević, N. & M. Potrč). Rijeka: Izdavački centar: 55‒67.

Habermas, Jürgen (1984). The Theory of Communicative Action I. Cambridge: Polity Pre-ss.

Habermas, Jürgen (1987). The Theory of Communicative Action II. Cambridge: Polity Press.

Habermas, Jürgen (1990). Tumačenja uz pojam komunikacijskog djelovanja. In: Teorija društva u Frankfurtskoj školi (ur. Katunarić, V). Zagreb: Naprijed. 593‒619.

Habermas, Jürgen (1998). On the Pragmatics of Communication. Cambridge: Polity Pre-ss.

Habermas, Jürgen (2002). Postmetafizičko mišljenje – Filozofski članci. Beograd: Časopis Beogradski krug.

Halliday, Michael A. K. (2003). On the ”Architecture” of Human Language. In: On Lan-guage and Linguistics. Vol. 3 in the Collected Works of M.A.K. Halliday. London, New York: Equinox: 1‒29.

209


Halliday, Michael & Christian Matthiessen (20043). An Introduction to Functional Grammar. London: Arnold Hodder.

Harris, Zellig ([1952]1964). Discourse Analysis. Language 28: 1‒30. In (reprint): The Structure of Language: Reading in the Philosophy of Language (eds. Fodor, J. & J. Katz). Englewood Cliffs: Prentice Hall: 355‒383.

Hart, Christopher (2005). Analysing Political Discourse: Toward a Cognitive Approach. Critical Discourse Studies 2 (2): 189‒194.

Herman, Luc & Bart Vervaeck (2005). Handbook of Narrative Analysis. London – Lin-coln: University of Nebraska Press.

Inić, Slobodan (1984). Govorite li politički? Beograd: Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije.

Ivas, Ivan (1988). Ideologija u govoru. Zagreb: HFDJäger, Siegried (2001). Kritische Diskursanalyse (eine Einführung). Duisburg: Duisburger

Institut für Sprach- und Sozialforschung.Jarren, Otfried, Ulrich Sarcinelli & Ulrich Saxer (Hrsg.) (1998). Politische Kommunikati-

on in der demokratischen Gesellschaft: Ein Handbuch mit Lexikonteil. Wiesbaden: Opladen Westdeutscher Verlag.

Johnstone, Barbara & Christopher Eisenhart (eds.) (2008). Rhetoric in Detail. Discourse Analyses of Rhetorical Talk and Text. Amsterdam / Philadelphia: John Benjamins.

Karpentjer Aleho (1978). Pribežište u metodi [prev. Dušan Vrtunski]. Beograd: Prosveta.Kersten, Gregory (2000). Theories of Small Group Communication. Small Group Commu-

nications. McGraw-Hill Companies, 2000. Web. 28 Nov. 2011.<http://www.mhhe.com/socscience/comm/group/students/theory.htm>. Klajn, Ivan (1985). O funkciji i prirodi zamenica. Beograd: Institut za srpskohrvatski je-

zik.Klikovac, Duška (2008). Jezik i moć. Beograd: Biblioteka XX vek.Kopperschmidt, Josef (1989). Methodik der Argumentationsanalyse. Stuttgart – Bad

Cannstatt: Friedrich Frommann Verlag & Günther Holzboog.Kress, Gunther (1990). Critical Discourse Analysis. Annual Review of Applied Linguistics

11. Cambridge University Press: 84‒99.Kress, Gunther & Theo van Leeuwen (2001). Multimodal Discourse: The Model and Me-

dia of Contemporary Communication. London: Arnold. Kress, Gunther & Theo van Leeuwen (22006). Reading Images: The Grammar of Visual

Design. NewYork: Routledge.Krippendorff, Klaus (2004). Content Analysis: An Introduction to Its Methodology. 2nd

edition. Thousand Oaks, CA: Sage.Kurth, Winfried (1998). Analysis of German Group Fantasies (1995‒1996): An Empirical

Approach. Tapestry 1/1. 5‒24 (http://www.uni-forst.gwdg.de/~wkurth/psh/ps_ta-pes.html) (pristupljeno sajtu 12. II 2012)

Labov, William (1984). Preobražavanje doživljaja u sintaksu pripovjednog teksta. Revija XXIV/2. 46‒78.

Lakoff, Robin (1973). Language and Woman’s Place. Language in Society 2/1: 45‒80.Lakoff, Robin (1975). Language and Woman’s Place. New York: Harper, Row Publishers.

210

Strahinja Stepanov

Lasswell, Harold & Nathan Leites (1949). The Language of Politics. New York: Georg Stewart.

Le, Elisabeth (2006). The Spiral of ‘Anti-Other Rhetoric’: Discourses of Identity and The International Media Echo. Amsterdam: John Benjamins Publishing Co.

Levin, Beth (1993). English Verb Classes and Alternations: A Preliminary Investigation. Chicago / London: The University of Chicago Press.

Ličen, Marina (1987). Govorni čin direktiva i njihova jezička realizacija u nemačkom i srpskohrvatskom jeziku. Novi Sad: Filozofski fakultet, Institut za strane jezike i književnosti.

Lohman Hans-Marin (2011). Die Macht der Bilder (Strategien politischer Ikonographie). Neue Gesellschaft (Frankfurter Hefte) 9: 69‒71.

LTPP: Leksikon temeljnih pojmova politike (abeceda demokracije) (1990). (ur. Prpić, I., Ž. Puhovski & M. Uzelac). Zagreb: Školska knjiga.

Lumer, Christoph (2005). Introduction: The Epistemological Approach to Argumentation – A Map. Informal Logic 25/3: 189‒212.

Lumer, Christoph (2008). Pragma-Dialectics and the Function of Argumentation. Argu-mentation 24/1: 41‒69.

Lycan, William (2011). Filozofija jezika [orig. Philosophy of Language: A Contemporary Introduction, 20082]. Zagreb: Sveučilište u Zagrebu – Hrvatski studiji.

Maitland, Karen & John Wilson (1987). Pronominal Selection and Ideological Conflict. Journal of Pragmatics 11: 495‒512.

Marković, Goran (2014). Ja. Politika (dnevni list), od 26. IX 2014. www.politika.rs/pogle-di/Goran-Markovich/Ja.lt.html

Mio, Jeffrey Scott (1997). Metaphors and Politics. Metaphor and Symbol 12/2: 113‒133.Mishler, Elliot G. ([1986/]1991). Research Interviewing: Context and Narrative. Cam-

bridge, Massachusetts, London: Harvard University Press.Muhar’amov Nail’ & Muhar’amova L’ajsan [Му ха ря мов, Наиль Мид ха то вич & Ляйсан

Музиповна Мухарямова] (2002). Политическая лингвистика как научная дисциплина. Политическая наука 3. 45‒60.

Novosel, Pavao (1979). Birokratski jezik – i kako se boriti protiv njega. Naše teme 7-8. 1369‒1382.

Nussbaumer, Markus (1995). Argumentation und Argumentationstheorie. Heidelberg: Groos.

Osborn, Michael (1967). Archetypal Metahor in Rhetoric: the Light-Dark Family. Quar-terly Journal of Speech 53/2: 115‒126.

Osborn, Michael & Douglas Ehninger (1962). The Mataphor in Public Address. Speech Monographs 29/3: 223‒234.

Pandey, Rishikant (2008). Speech Act and Linguistic Communication. Concept Publishing Company.

Pankau, Johannes (Hrsg.) (1997). Rhetorik im Nationalsozialismus. Tübingen: Niemeyer.Parry-Giles, Shawn J. (2002) The Rhetorical Presidency, Propaganda, and the Cold War,

1945‒1955. Westport, Conecticut, London: Praeger.Piper, Predrag et al. (2005). Sintaksa savremenoga srpskog jezika – Prosta rečenica. Beo-

grad, Novi Sad: Institut za srpski jezik SANU – Beogradska knjiga – Matica srpska.

211


Popović, Ljudmila (2005). Komunikativne funkcije proste rečenice. In: Sintaksa savreme-nog srpskog jezika. Prosta rečenica (Piper, P. et al.). Beograd, Novi Sad: Institut za srpski jezik SANU – Beogradska knjiga – Matica srpska: 983‒1057.

Poreba, Anna (2010). Sprache und Politik am Beispiel des Polnischen – Magisterarbeit. Münchner Slavistische Arbeiten zur Sprach- und Literaturwissenschaft Band 3. München: Institut für Slavische Philologie. Open Access LMU. http://epub.ub.uni-muenchen.de

Pupovac, Milorad (1979). Jezik i politika. Naše teme 7-8: 1383‒1402.Pupovac, Milorad (1986). Lingvistika i ideologija. Novi Sad: Književna zajednica Novog

Sada.Pupovac, Milorad (1987). Komunikacijske i jezične karakteristike članova SKJ u Zagrebu

u usporedbi s istim karakteristikama nečlanova. In: Jezik politike: istraživanja i rasprave (ur. S. Vrhovec-Vučemilović). Zagreb: Centar za idejno-teorijski rad GK SKH Zagreb:119‒142.

Pupovac, Milorad (1990). Politička komunikacija. Zagreb: August Cesarec.Pupovac, Milorad (1990). Jezik i djelovanje. Zagreb: RZRK SSOH.Radovanović, Milorad (2003). Sociolingvistika. Sr. Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knji-

žarnica Zorana Stojanovića.Ratković, Marina (1991). Lingvistička analiza političkog jezika u dokumentima 13. Kon-

gresa SKJ. In: Jezik i stil sredstava informisanja (ur. Tošović, B.). Sarajevo: Svje-tlost: 158‒165.

Rasel, Bertrand [Bertrand Rassel] (2008). Istraživanje značenja i istine [orig. An Inquiry into Meaning and Truth, 1980]. Beograd: Otkrovenje.

Rasulić, Katarina (2008). Srpsko-engleske tvorenice u svetlu teorije pojmovne integracije. In: Semantička proučavanja srpskog jezika (ur. Radovanović, M. & P. Piper). Beo-grad: Srpska akademija nauka i umetnosti: 269‒289.

Recanati, F. (1987) Meaning and Force. The Pragmatics of Performative Utterances. Cambridge: Cambridge University Press.

Reisigl, Martin & Ruth Wodak (2001). Discourse and Discrimination. London: Rout-ledge.

Richardson, John (2007). Analysing Newspapers – An Approach from Critical Discourse Analysis. Houndmills: Palgrave Macmillan.

Ross, John Robert (1970). On Declarative Sentences. In: Readings in English Transforma-tional Grammar (eds. Jacobs, R.A. & P.S. Rosenbaum). Waltham: Ginn. 222‒277.

RMS: Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika I‒III. Novi Sad – Zagreb: Маtica srp-ska – Маtica hrvatska, 1967‒1969 // IV–VI. Novi Sad: Маtica srpska, 1971‒1976.

Sadock, Jerrold (1994). Toward a grammatically realistic typology of speech acts. In: Fo-undations of Speech Act Theory: Philosophical and Linguistic Perspectives (ed. Tsohatzidis, S. L.). London: Taylor – Francis Routledge: 393‒407.

Schmitz-Berning, Cornelia (1998). Vokabular des Nationalsozialismus. Berlin: W. de Gruyter.

Searle, John (1983). Intentionality: An Essay in the Philosophy of Mind. Cambridge: Cam-bridge University Press.

212

Strahinja Stepanov

Searle, John (2002). Consciousness and Language. Cambridge: Cambridge University Press.

Searle, John & Daniel Vanderveken (1985). Foundations of Illocutionary Logic. Cambrid-ge: Cambridge University Press.

Serl, Džon [John Searle] (1991). Govorni činovi [orig. Speech Acts]. Beograd: Nolit.Siewierska-Chmaj, Anna (2006). Język polskiej polityki. Politologiczno-semantyczna ana-

liza expose premierów Polski w latach 1919‒2004. Rzeszowie: Wyższa Szkoła In-formatyki i Zarządzania.

Silaški, Nadežda i dr. (2009). Javni diskurs Srbije. Kognitivističko-kritička studija. Beo-grad: CID Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Simić, Radoje (1996). Politički diskurs: inflacija reči u samoupravnom društvu SFRJ i jezička profilaksa. Beograd: MH Aktuel.

Slavujević, Zoran (2005). O sloganima političkih stranaka i kandidata. Sociološki pregled XXXIX/1: 47‒80

Sperber, Dan & Deirdre Wilson ([1986]1995). Relevance: Communication and Cognition. Oxford / Cambridge: Blackwell Publishing.

Stepanov, Radivoj (2008). Uvod u politiku i politički sistem. Novi Sad: Mediterran Pu-blishing.

Stepanov, Strahinja (2010). Paul Chilton: Analysing Political Discourse – Theory and Practice. Philologia 8: 145‒149.

Stepanov, Strahinja (2013). Politički govor u ogledalu pragmatičkih i kognitivnih teorija. In: Leksika‒Gramatika‒Diskurs (ur. Alanović, M. et al.). Novi Sad: Filozofski fa-kultet: 473‒495.

Stepanov, Strahinja (2015). Serbian Presidential (pre-)Election Slogans: Textual and Illocutionary Aspect. In: Jezik, književnost, diskurs – Jezička istraživanja, Zb. rado-va (ur. Mišić Ilić, B. & V. Lopičić). Niš: Filozofski fakultet: 295‒314.

Stepanov, Strahinja (2016a). Multimodal Discourse Analysis of Serbian Election Posters. In: Jezik, književnost, značenje – Jezička istraživanja, Zb. radova (ur. B. Mišić Ilić & V. Lopičić). Niš: Filozofski fakultet: 521‒540.

Stepanov, Strahinja (2016b). O jeziku i/u politici: povest jugoslovenskih istraživanja. (čla-nak u štampi)

Strauß, Gerhard & Gisela Harras & Ulrike Haß (1989). Brisante Wörter von Agitation bis Zeitgeist: Ein Lexikon zum öffentlichen Sprachgebrauch. Berlin: de Gruyter

Strawson, Peter (1964). Intention and Convention in Speech Acts. Philosophical Review 74. 439‒460.

Šejgal, Elena [Шейгал, Елена] (2000). Семиотика политического дискурса. Волго-град: Волгоградский государственный педагогический университет.

Šipka, Milan (2008). Kultura govora. Novi Sad: Prometej.Škiljan, Dubravko (1978). Govor realnosti i realnost jezika. Zagreb: Školska knjiga.Škiljan, Dubravko (1987a). Jezične karakteristike političkog iskaza. In: Jezik politike:

istraživanja i rasprave (ur. S. Vrhovec Vučemilović). Zagreb: Centar za idejno-teo-rijski rad GK SKH Zagreb:15‒38.

213


Škiljan, Dubravko (1987b). Mehanizmi konstruiranja političkog iskaza. In: Jezik politike: istraživanja i rasprave (ur. S. Vrhovec-Vučemilović). Zagreb: Centar za idejno-teo-rijski rad GK SKH Zagreb:155‒171.

Škiljan, Dubravko (1998). Javni jezik. Beograd: Biblioteka XX vek.Šušnjić, Đuro (1990). Ribari ljudskih duša. Beograd: Mladost.Toulmin, Stephen E. (2003). The Uses of Argument – Updated Edition. Cambridge: Cam-

bridge University Press.Van Dijk, A. Teun (1995). Ideological Discourse Analysis. In: (Special issue) Interdisci-

plinary Approaches to Discourse Analysis (eds. Ventola, E. & A. Solin): 135‒161.Van Dijk, A. Teun (1997). What is Political Discourse Analysis? In: Political Linguistics

(eds. Blommaert, J. & C. Bulcaen). Amsterdam: John Benjamins: 11‒52.Van Dijk, A. Teun (1998a). Opinions and Ideologies in the Press. In: Approaches to Media

Discourse (eds. Bell, A. & P. Garrett). Oxford: Blackwell: 21‒63.Van Dijk, A. Teun (1998b). Ideology – A Multidisciplinary Approach. London / Thousand

Oaks / New Delhi: SAGE Publications.Van Dijk, A. Teun (2008a). Discourse and Power. London: Palgrave Macmillan.Van Dijk, A. Teun (2008b). Discourse and Context: A Sociocognitive Approach. Cambrid-

ge / New York: University Press.Van Dijk, A. Teun (20112). Discourse Studies: A Multidisciplinary Introduction. Los An-

geles / London / New Delhi / Singapore: SAGE.Van Eemeren, Frans et al. (1996). Fundamentals of Argumentation Theory. Handbook of

Historical Backgrounds and Contemporary Developments. Mawhah N.J: Lawrence Erlbaum.

Van Eemeren, Frans & Bart Garsen & Bert Meuffels (2003). The Conventional Validity of the Pragma-dialectical Freedom Rule. In: Proceedings of the 5th Conference of the International Society for the Study of Argumentation (eds. Van Eemeren, F. et al). Amsterdam: Sic Sat: 275‒280.

Van Eemeren, Frans & Rob Grootendorst (2004). A Systematic Theory of Argumentation: The Pragma-Dialectical Approach. Cambridge: Cambridge University Press.

Van Leeuwen, Theo (1996). The Representation of Social Actors. In: Texts and Practices - Readings in Critical Discourse Analysis (eds. Caldas-Coulthard, C. & M. Coult-hard). New York, London: Routledge.

Van Leeuwen, Theo (2008). Discourse and Practice – New Tools for Critical Discourse Analysis. Oxford: Oxford University Press.

Vasić, Vera (1995). Novinski reklamni oglas. Novi Sad: LDI.Vasić, Vera & Milivoj Alanović (2007). Gramatika novinskog teksta: odgovori na prvo od

5WH + H pitanja. In: Sintaksička istraživanja – Lingvističke sveske 6 (ur. Grković-Mejdžor, J. & V. Ružić). Novi Sad: Filozofski fakultet: 149‒167.

Vsevolodova, M. S. [Всеволодoва М. С.] (2000). Теория функционально-коммуника-тивного синтаксиса. Москва: Издательство Московского университета.

Vujević, Miroslav (2001). Politička i medijska kultura u Hrvatskoj. Zagreb: Školska knji-ga.

214

Strahinja Stepanov

Walczak, Bogdan (1994). Co to jest język polityki? In: Język a kultura. Język polityki a współczesna kulutra polityczna – Bd 11. (ed. Anusiewicz, J. & B. Siciński). Wro-cław: Towarzystwo Przyjaciół Polonistyki Wrocławskiej: 15‒20.

Walker, Caithleen (2004). An Analysis of the Persuasive Devices Used in two Speeches from Churchill during the Second World War Compared with those Used in Tony Blair’s Speeches at the Start of the War on Iraq. Lancaster University: Unpublished Dissertation (submitt. on 5th March 2004). ww.lancaster.ac.uk/fss/courses/.../wal-kerc01-10. (pristupljeno sajtu 12. XI 2013)

Weber, Max (2006). Politički spisi, pogl. „Politika kao poziv” [prev. Zoran Đinđić]. Beo-grad: Filip Višnjić – Službeni glasnik.

Wierzbicka, Anna (20032). Cross-Cultural Pragmatics: The Semantics of Human Interac-tion. Berlin/New York: Mouton de Gruyter.

Wilson, Deirdre & Dan Sperber (2005). Relevance theory. In: Blackwell’s Handbook of Pragmatics (eds. Horn, L. & G. Ward). Blackwell Publishing – Blackwell Referen-ce Online.

Wodak, Ruth (1996). Disorders of Discourse. New York: Addison Wesley Longman.1–21.Wodak, Ruth (2001). The Discourse-Historical Approach. In: Methods of Critical Dis-

course Analysis (eds. Wodak, R. & M. Meyer). London / Thousand Oaks / New Delhi: SAGE Publications.

Wodak, Ruth & Christoph Ludwig (eds.) (1999). Challenges in a Changing World: Issues in Critical Discourse Analysis. Vienna: Passagenverlag.

Wodak, Ruth & Michael Meyer (eds.) (2001). Methods of Critical Discourse Analysis. London: SAGE Publications.

Wunderlich, Dieter (1986). Kako dolazimo do tipologije govornih akata? SOL 2: 7‒17.Zamjatin, Jevgenij (1969). Mi. Beograd: Prosveta.Zolotova, Galina [Золотова, Галина Александровна] et al. (1998). Коммуникативная

грамматика русского языка. Мocквa: Московский гос. университет им. М.В. Ломоносова, Филологический факультет.

Zupnik, Yael-Janette (1994). A Pragmatic Analysis of the Use of Person Deixis in Political Discourse. Journal of Pragmatics 21: 339‒383.

UNIVERZITET U NOVOM SADU FILOZOFSKI FAKULTET

Dr Zorana Đinđića 221000 Novi Sad

Тел:+381214853900 www.ff.uns.ac.rs

Lektura Autor

Slog i prelomFerenc Finčur

Elektronsko izdanje

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад

342.849.2:808.5]:316.77

СТЕПАНОВ, Страхиња Asertivnost, relevantnost i žanr [Elektronski izvor] : analiza predizbornih političkih govora / Strahinja Stepanov. - Novi Sad : Filozofski fakultet, 2016. - (Biblioteka Teze. D / Filozofski fakultet, Novi Sad)

Dostupno i na: http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2016/97 8-86-6065-368-2. - Nasl. sa naslovnog ekrana. - Opis zasnovan na stanju na dan: 28.06.2016. - Bibliografija. - Summary.

ISBN 978-86-6065-368-2

a) Изборна кампања - Политички говори - Асертивност COBISS.SR-ID 306500615

http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2016/97

http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=COBIB&RID=306500615

asertivnost, relevantnost i...

Documents