5. PRINCIPI I SREDSTVA ODRŽIVOG TURIZMA

Jegdić Vaso, 2010.

5.1. Principi održivog turizma Mnogi ljudi u teoriji podržavaju principe i smernice održivog turizma. To je i razumljivo kada se ima u vidu da su turistički resursi ograničeni, a da se broj turista stalno povećava. S druge strane, potrošači postaju sve probirljiviji u odabiru svog proizvoda, a prisutan je i uzlazni trend poseta prirodnim i kulturnim dobrima, koja predstavljaju jednu od najvažnijih komparativnih i konkurentskih prednosti svake destinacije. Treba istaći, nekoliko turističkih proizvoda su zaista održivi i za jedan broj destinacija se može reći da su održive. I ne samo to, turizam se danas na globalnom nivou kreće prema održivosti više nego ikad ranije. Najveći su problemi u zemljama u razvoju i ekonomijama koje prelaze na tržišne principe poslovanja. Mnogo novonastalih destinacija promoviše održivost, ali primenjuju stare prakse sa istim posledicama koje su mučile turizam decenijama. Postoje mnoge uspešne priče, a takođe i mnogi neuspesi. Danas su u svetu prisutne brojne lokalne inicijative u vezi sa održivim razvojem turizma, koje koordiniraju lokalni organi vlasti i u koje su uključena lokalna udruženja. Međutim, bez obzira na to koliko su ove inicijative korisne, malo je dokaza da je za sada došlo do značajnijih zaokreta u politici razvoja turizma. Uočljivo je postojanje značajnih prepreka u nekoliko, za ovaj koncept ključnih oblasti, kao što su potreba za većim objedinjavanjem ekološke, socijalne i ekonomske politike, rešavanje problema siromaštva i podsticanje većeg učestvovanja javnosti u radu na ostvarivanju uravnoteženog razvoja turizma (Ostojić, Lješević, 2006). Da bi se ciljevi održivog turizma operacionalizovali i omogućila njegova implementacija u širim razmerama, neophodno je pridržavati se osnovnih principa koji predstavljaju okvir i uputstvo za praktično delovanje. Veliki broj autora i strukovnih organizacija ističu četiri osnovna principa, zasnovana na četiri stuba održivosti: ekonomska, ekološka, kulturna i socijalna održivost (McKercher, 2003).

Ekonomska održivost - obezbeđenje profitabilnosti neposredno i na dugi rok, podrazumeva: � razvijanje međusektorskih partnerstava u celom lancu ponude, od lokalnih mikro-

preduzeća do multinacionalnih kompanija, � upotrebu međunarodnih smernica za obuku i sertifikaciju, � razvijanje proizvoda sa širokom lepezom turističkih aktivnosti, � usmeravanje dela ostvarenog prihoda za pomoć u obuci, � etički marketing i razvoj proizvoda, � obezbeđenje finansijskih podsticaja za preduzeća radi usvajanja principa održivosti.

Ekološka održivost - razvoj koji je kompatibilan sa održavanjem osnovnih ekoloških procesa, biološke raznovrsnosti i bioloških resursa, a zahteva:

� donošenje i poštovanje kodeksa ponašanja na svim nivoima, � uspostavljanje smernica za poslovanje u turizmu, procenu i praćenje kumulativnih

uticaja, � formulisanje nacionalne, regionalne i lokalne politike turizma i razvojnih srategija

koje su u skladu sa ukupnim ciljevima održivog razvoja, � organizovanje istraživanja procene uticaja na životnu sredinu,

2

� zalaganje da projektovanje, planiranje, razvoj i praktične aktivnosti uključuju principe održivosti,

� da turizam u zaštićenim oblastima bude uključen u planove upravljanja, � merenje i sprovođenje istraživanja o stvarnim uticajima turizma, � identifikovanje prihvatljivog ponašanja među turistima, � promovisanje odgovornog ponašanja turista.

___________________________________________________________________________ Prilog 1. Deset zlatnih pravila održivog turiste 1. Traži oblik smeštaja koji je posvećen smanjenju uticaja na životnu sredinu 2. Izaberi organizatora putovanja koji je svestan ekološkog uticaja turizma 3. Usmeri se na sredstva prevoza koja manje zagađuju kako bi dospeo do svoje turističke destinacije 4. Tokom odmora koristi kolektivna sredstva prevoza kao i ekološka, kao što je bicikl 5. Stvaraj manje otpada i doprinesi njegovom diferenciranom sakupljanju 6. Smanji potrošnju vode 7. Smanji potrošnju energije 8. Daj prednost lokalno proizvedenim ručnim radovima i lokalnim gastronomskim specijalitetima 9. Učini sve kako bi poštovao životnu sredinu u mestima koje posećuješ 10.Daj savete i predloge o poboljšanju životne sredine u mestima za odmor.

Izvor: ICLEI, Local Governments for Sustainability, www.iclei.org/europe/tourism __________________________________________________________________________________________

Kulturna održivost - razvoj koji je kompatibilan sa kulturnim i tradicionalnim vrednostima lokalnih zajednica i koji utiče na jačanje njihovog kulturnog identiteta:

� iniciranje razvojnih programa turizma uz najšire učešće lokalne zajednice, � uspostavljanje obrazovnih programa i obuke za poboljšanje i upravljanje kulturnom

baštinom i kulturnim resursima, � očuvanje kulturne raznovrsnosti, � poštovanje prava na zemlju i imovinu lokalnog stanovništva, � garantovanje zaštite prirode, lokalnih i autohtonih kultura i tradicionalnih znanja, � aktivna saradnja sa lokalnim vođama i manjinskim grupama u cilju obezbeđenja da

lokalne kulture i zajednice budu ispravno postavljene i poštovane, � jačanje, negovanje i podsticanje mogućnosti domaće zajednice u očuvanju i korišćenju

tradicionalnih veština, � učenje turista poželjnom i prihvatljivom ponašanju, � obuka turističke privrede dozvoljenom ponašanju.

Društvena održivost - usmerena je na dobrobit lokalne zajednice i stvaranje i zadržavanje prihoda i drugih koristi u tim zajednicama:

� zajednica treba da ostvaruje kontrolu nad razvojem turizma, � turizam treba da obezbedi kvalitetno zapošljavanje pripadnika lokalne zajednice, � podsticanje preduzeća da smanjuju negativne uticaje na lokalne zajednice i da im

pomažu, � obezbeđenje pravedne raspodele finansijskih koristi u čitavom lancu vrednosti, � obezbeđenje finansijskih podsticaja za lokalne firme radi bavljenja turizmom, � podizanje kapaciteta lokalnih ljudskih resursa.

3

Monfort i Mant (Martin Monforth i Jan Munt) ukazuju da treba biti veoma oprezan kod procene održivosti s obzirom da održivost može biti prikazana u brojnim kontekstima, od kojih svaki zahteva određena sredstva za merenje i kontrolu. Pored četiri osnovna stuba održivosti, oni navode još i obrazovnu komponentu, pomoć u zaštiti i lokalno učešće.

Obrazovna komponenta se ističe kao značajna novina u odnosu na masovne forme turizma. Tu se misli ne samo na akademska znanja, već se insistira i na obrazovanju turista, kao i različitim oblicima obrazovanja i praktične obuke zaposlenih u turističkoj privredi i pratećim delatnostima, kao i lokalnog stanovništva.

Pomoć u zaštiti - često se ističe da novi oblici turizma učestvuju ili treba da učestvuju u zaštiti različitih aspekata ekološke i kulturne raznovrsnosti u datoj oblasti. Težnja za zaštitom je jedna od suštinskih karakteristika novih oblika turizma. Pri tome je ova relacija dvosmerna. Sa jedne strane, turizam može da bude veoma koristan za proces zaštite, dok sa druge strane on u velikoj meri zavisi od te zaštite (Mowforth, Munt, 2003).

Lokalno učešće je takođe specifičnost novih formi turizma, a za naša istraživanja posebno značajan kriterijum održivosti turizma. Oni koji se zalažu za održivi razvoj u oblasti turizma, obavezno uključuju lokalne zajednice kao bitan elemenat ili princip te održivosti. U praksi postoji različita zainteresovanost pojedinih zajednica, tako da se ovo učešće može kretati od manipulativnog do interaktivnog ili još aktivnijeg samomobilizacijskog, o čemu ćemo posebno govoriti. _________________________________________________________________________ Prilog 2. Principi održivog turizma UNEP - UNWTO Ovi principi su rezultat desetogodišnjeg zajedničkog rada na unapređenju prakse održivog turizma i treba da posluže kao okvir politika održivijeg turizma koji prepoznaje dva smera u kojima turistička politika može delovati:

� smanjenje negativnog uticaja turizma na društvo i okolinu i � kreativni doprinos turizma razvoju lokalne ekonomije, zaštiti prirodne i kulturne baštine i kvalitetu

života lokalnog stanovništva i turista. 1. EKONOMSKA ODRŽIVOST - Obezbediti održivost i konkurentnost turističke destinacije i preduzeća, tako da budu u stanju da napreduju i donose koristi na dugi rok; 2. LOKALNI PROSPERITET - Uvećati doprinose turizma napretku destinacije domaćina uključujući i proporcionalni deo potrošnje posetilaca koja se ostvari na lokalnom nivou; 3. KVALITET ZAPOŠLJAVANJA - Ojačati broj i kvalitet lokalnih radnih mesta stvorenih uz podršku turizma, uključujući i nivo zarade, uslove pružanja usluga i mogućnosti za sve bez diskriminacije po polu, rasi, invalidnosti ili na drugi način; 4. SOCIJALNA JEDNAKOST - Tražiti proširenje raspodele ekonomskih i socijalnih koristi od turizma na celu zajednicu domaćina, uključujući i poboljšanje mogućnosti, prihoda i usluga dostupnih siromašnima; 5. ZADOVOLJSTVO POSETILACA - Obezbediti sigurnost, zadovoljstvo i potpun doživljaj za posetioce, dostupne svima bez diskriminacije po polu, rasi, invalidnosti ili na drugi način; 6. LOKALNO UPRAVLJANJE - Angažovati i osnažiti lokalne zajednice u planiranju i donošenju odluka o upravljanju i budućem razvoju turizma na nivou područja, u konsultacijama sa drugim stejkholderima; 7. DOBROBIT ZAJEDNICE - Očuvati i ojačati kvalitet života u lokalnim zajednicama, uključujući i društvene strukture i pristup resursima, sadržajima i sistemima životne potpore, izbegavajući bilo koji oblik socijalne degradacije ili iskorišćavanja; 8. KULTURNO BOGATSTVO - Poštovati i uvećavati istorijsku baštinu, kulturnu autentičnost, tradicije i posebnosti zajednice domaćina; 9. INTEGRITET PROSTORA - Održavati i unapređivati kvalitet pejsaža, ruralnih i urbanih, te izbeći fizičko i vizuelno propadanje okoline; 10. BIOLOŠKA RAZNOVRSNOST - Podržati očuvanje prirodnih područja, staništa i divljih vrsta i smanjiti štetne uticaje na njih;

4

11. EFIKASNOST RESURSA - Smanjiti upotrebu deficitarnih i neobnovljivih resursa u razvoju i funkcionisanju turističkih sadržaja i usluga; 12. ČISTOĆA OKOLINE - Smanjiti zagađenje vazduha, vode i zemljišta, te stvaranje otpada od strane turističkih preduzeća i posetilaca. Redosled ovih 12 principa ne podrazumeva rangiranje po važnosti. Svaki od njih je podjednako značajan i mnogi od principa imaju za cilj da povežu i jedinstveno tretiraju zaštitu okoline, ekonomske i socijalne probleme i uticaje.

Izvor: UNEP-UNWTO, 2005. __________________________________________________________________________________________ Interesantno istraživanje u vezi poimanja održivog razvoja turizma od strane stejkholdera provedeno je na uzorku od 2000 upitnika upućenih različitim stejkholderima, koršćenjem modifikovane Dilmanove (Dillman) tehnike sa 45 inicijalnih varijabli, odabranih kroz višestepeni proces identifikacije, zasnovan na prethodnim istraživanjima i literaturi o pomoći stejkholdera u razvoju održivog turizma (Bird, Cardenas, 2005). Kroz ovu studiju identifikovano je šest faktora razumevanja održivosti, a to su: 1) prirodni resursi, 2) učešće stejkholdera, 3) obrazovanje stejkholdera, 4) ekonomsko planiranje, 5) svest o turističkim resursima i 6) zaštita turističkih resursa. Ovo istraživanje pomaže razumevanju jednog aspekta održivog turizma, a to je razumevanje od strane stejkholdera. To je prvi korak u procesu razvijanja sredstava za identifikaciju koji doprinose razumevanju od strane stejkholdera održivog razvoja turizma u njihovoj zajednici. Dodatna istraživanja treba da budu usmerena ka validnosti i razjašnjenju faktora.

5.2. Sredstva održivog turizma Ciljevi održivog turizma sprovode se pomoću sredstava za primenu održivog turizma. Njihovim istraživanjem bave se mnoge međunarodne organizacije i pojedinci, tako da postoje na stotine identifikovanih pojedinačnih sredstava. Najprikladnijim nam se čini sistem sredstava za primenu održivog turizma koji su formulisali Moufort i Mant (Mowforth, Munt, 2003), od kojih ćemo neke, koje smatramo posebno značajnim za glavnu temu naših istraživanja, i detaljnije razraditi. Tabela 1. Sredstva za primenu održivog turizma

1. Zaštićena područja - nacionalni parkovi - područja divljine - rezervati biosfere - parkovi prirode - biološki rezervati - područja istaknute prirodne lepote - područja od posebnog naučnog interesa

5. Utvrđivanje nosećeg kapaciteta - fizički noseći kapacitet - ekološki noseći kapacitet - društveni noseći kapacitet - noseći kapacitet životne sredine - stvarni noseći kapacitet - efektivni ili dopustiv noseći kapacitet - granice dozvoljenih promena

5

2. Regulacija turističke privrede - vladino zakonodavstvo - norme stručnih asocijacija - međunarodna regulacija i kontrola - dobrovoljna samoregulacija - zajednička društvena odgovornost

6. Tehnike konsultacija/učešća - sastanci - pregled javnih stavova - razmatranje prednosti - Delfi postupak

3. Menadžment vezan za posetioce - zoniranje - honeypots ("posude za med") - popularne

atrakcije koje vezuju turiste - razmeštaj turista - usmeravanje tokova posetilaca - ograničenje ulazaka - restrikcija vozila - diferenciranje cena

7. Etički kodeksi - za turiste - za turističku privredu - za lokalnu upravu - za lokalnu zajednicu - primeri najbolje prakse

4. Procena uticaja na životnu sredinu - matrice - matematički modeli - cost-benefits analize - geografski informacioni sistem (GIS) -uravnoteženi model planiranja - ekološka revizija - ekološka sertifikacija

8. Indikatori održivog turizma - korišćenje resursa - otpad - zagađivanje - lokalno učešće - pristup osnovnih ljudskih potreba - turistički objekti - proces donošenja odluka -raznovrsnost prirodnog i kulturnog života - utisak sa odmora

Izvor: Mowforth, Munt, 2003. Zaštita područja odnosi se na proglašavanje zaštićenih prirodnih dobara. Glavni razlog osnivanja zaštićenih područja je očuvanje nekog tipa biofizičkog procesa ili stanja, ali i kulturno-istorijske vrednosti. Turističke posete u zaštićenim područjima mogu rezultirati negativnim efektima, ali mnogim od njih može se upravljati i oni se mogu minimizirati. Menadžeri u zaštićenim područjima u poziciji su da izmere pozitivne i negativne efekte turizma i predlože adekvatna rešenja. Razvoj turizma u takvim područjima je planski i počiva na savremenim zahtevima održivog razvoja koji u prvi plan stavlja takvo uređenje prostora za potrebe turizma da ono ne ugrozi osnovne ekološke zakonitosti. Sa druge strane, vrednosti prostora čine sastavni deo, čak osnovu turističkog proizvoda čijom se prodajom ostvaruje deo prihoda koji se odnosi na te atraktivnosti, poznata "konverziona funkcija" turizma, koji se kasnije može uložiti u zaštitu i unapređenje ovih vrednosti. Regulacija turističke privrede predstavlja značajno sredstvo za primenu održivog turizma. To naročito važi za početnu fazu prelaska sa starog koncepta i implementacije novog modela, koju karakteriše nedovoljna izgrađenost ekološke svesti, dominacija ekonomskog faktora, naročito u tranzicionim privredama kao što je naša i nedograđenost ili nerazumevanje novog koncepta razvoja. Regulacija se može podsticati od strane nacionalne vlade u formi izgradnje zakonskog okvira, ali i od strane lokalne vlasti u procesu planiranja i donošenja drugih odluka

6

iz svoje nadležnosti. Značajan doprinos regulaciji turističke privrede daju i međunarodne organizacije u formi internacionalnih usaglašavanja i donošenja manje ili više obavezujućih preporuka i uputstava za nacionalne vlade i njihove ekonomije, posebno u domenu turizma. Visoku efikasnost postižu stručne asocijacije čije se norme uglavnom prihvataju i poštuju od strane preduzeća turističke privrede. Promene u načinu privređivanja, kroz jačanje principa društveno odgovornog poslovanja (DOP), sve više pospešuju individualnu odgovornost za prirodno okruženje i društveno-ekonomski razvoj u celini. Procena uticaja na životnu sredinu (EIA) je tehnika koja je stekla savremeno poštovanje relativno kasno. Ona je opisana kao sredstvo "među glavnim alatima dostupnim nacionalnim donosiocima odluka u nastojanjima da preveniraju buduće ekološke gubitke".10 Ali, ona se može koristiti kao jedno od osnovnih sredstava ne samo na nacionalnom nivou nego i na nižim nivoima. "EIA nije samo sredstvo za identifikovanje potencijalnih uticaja, već takođe omogućuje usaglašavanje životne sredine i razvoja."11 Takođe, EIA može biti manipulisana kao i mnoge druge tehnike. Njeni rezultati odgovaraju onim faktorima korištenim kao inputi. Izbor inputa je suštinski pokazatelj objektivnosti. Ako mi nismo odgovorni prema prirodi, onda ideja političke neutralnosti i društvene spremnosti mora propasti. Menadžment vezan za posetioce Ovo je vrlo efikasno sredstvo za primenu održivog turizma, naročito u zaštićenim oblastima. Ukoliko je potrebno, teritorije od prioritnog značaja za zaštitu mogu biti izuzete iz turističkog razvoja. Tehnika zoniranja u planovima turizma može se primenjivati na svim nivoima od lokalnog (zaštićene oblasti) do nacionalnog. Poseban značaj ima upravljanje saobraćajem, najčešće ograničenje, a negde i zabrana saobraćaja sopstvenim vozilom. Mogućnosti koje pruža ovo sredstvo odlikuje neposredna primenjivost, što vodi postizanju dobrih rezultata. U upravljanju posetiocima neophodna je primena marketing strategije. Treba analizirati zahteve i očekivanja potencijalne tražnje kako bi joj se prilagodile turističke usluge i doprinelo zadovoljenju ciljeva očuvanja prirode. Bazirani na ovim principima, turistički proizvodi i aktivnosti moraju se razviti u skladu sa identifikovanim očekivanjima i ciljevima posetilaca. Upravljanje posetiocima, kao sredstvo uspešnog i održivog turizma, omogućuje pristup turističkim destinacijama i mestima uz istovremenu zaštitu resursa na kojima turizam počiva. Njegova uloga se najčešće sagledava kroz podelu na direktne (tvrde) i indirektne (meke) pokazatelje. Direktno (tvrdo) upravljanje zasniva se na propisima, zabranama i ograničenjima, a indirektno (meko) na podsticajima, interpretaciji, marketingu i usmeravanju posetilaca. Direktna merila ograničavaju izbor pojedinaca i tu je prisutan visok stepen kontrole, dok se indirektna merila zasnivaju na uticaju na ponašanje, a pojedinci imaju slobodu izbora. Postoje suštinski razlozi zašto se posetioci ne mogu lako prilagoditi (podčiniti) željenom ponašanju, počev od nedostatka znanja o odgovarajućem ponašanju, do namernog kršenja pravila i propisa. Napokon, upravljanje posetiocima ne obavlja samo ulogu kontrole i usmeravanja turizma, već takođe igra značajnu ulogu preventive u upoznavanju posetilaca sa pravilima odgovornog ponašanja. Menadžment, stoga, ne vrši samo provođenje propisa,

10 Sniffen, 1995. - Prema: Mowforth, Munt, 2003. 11 Green, Hunter, 1993. - Prema: Mowforth, Munt, 2003.

7

kontrole i zabrane, već može i treba da stvori uslove da odgovorno ponašanje postane logično i moguće.

Tabela 2: Različite prakse upravljanja posetiocima

Tip upravljanja Primeri

Direktni (tvrdi) Propisane kazne Upotreba zoniranja Upotreba propisa, zabrana i ograničenja Upotreba rezervacija Upotreba dozvola Zakonska prinuda Infrastrukturna politika i mere

Indirektni (meki) Poboljšanje mogućnosti Obrazovanje korisnika Preporučivanje (ili ne preporučivanje) određenih oblasti Plaćanje naknada Cenovni podsticaji Formiranje alternativnih puteva

Izvor: Manning, 1999a; Russo, 2002; Page, 2003; - Prema: Stanford, 2006. Utvrđivanje nosećeg kapaciteta Utvrđivanje (možda primerenije: procena) nosećeg kapaciteta se koristi kao pokazatelj uticaja turizma na prirodno, socio-kulturno i ekonomsko okruženje, kao i kvalitet doživljaja posetilaca u turističkim destinacijama. Predstavlja važnu komponentu planiranja razvoja turizma, a ujedno je i jedan od mehanizama za postavljanje standarda održivog turizma. U literaturi se mogu naći mnogobrojne i raznovrsne definicije pojma nosećeg kapaciteta. Weaver i Lawton (2002) definišu noseći kapacitet kao "obim turističkih aktivnosti koje mogu da se obavljaju bez nastajanja ozbiljnije štete za destinaciju". Manning (1999) se odnosi prema granicama prihvatljivih promena (Limits of Acceptable Change - LAC) i srodnim modelima kao "okvirima nosećeg kapaciteta". Svetska turistička organizacija (UNWTO) definiše pojam nosećeg kapaciteta kao: "maksimalan broj ljudi koji u isto vreme mogu da posete turističku destinaciju, bez izazivanja štetnih posledica po fizičko, ekonomsko i socio-kulturno okruženje i neprihvatljivog smanjenja kvaliteta zadovoljstva posetilaca" (PAP/RAC, 1997). Prema Svetskoj turističkoj organizaciji, noseći kapacitet je presudan za zaštitu životne sredine i održivi razvoj (UNWTO, 2002). Hanter daje preciznije određenje četiri vrste nosivosti, kao:

� fizička nosivost, � psihološka (perceptivna) nosivost, � socijalna nosivost i � ekonomska nosivost.

Fizički noseći kapacitet - granica iza koje će početi da se dešava trošenje ili će se pojaviti ekološki problemi; Psihološki (ili perceptivni) noseći kapacitet - najniži stepen zadovoljstva turista koji su spremni da prihvate pre nego što počnu da traže alternativne destinacije;

8

Socijalni noseći kapacitet - nivo tolerancije lokalnog stanovništva na prisustvo i ponašanje turista u destinacijskoj oblasti, i/ili stepen napunjenosti korisnicima (turistima), koji su spremni da prihvate ostali turisti; Ekonomski noseći kapacitet - sposobnost apsorbovanja turističkih aktivnosti bez potiskivanja ili remećenja poželjnih lokalnih aktivnosti (Hunter, 1995). Može se zaključiti da noseći kapacitet nije samo broj koji se izračunava pomoću neke jednostavne formule, nego kompleksan izraz međuzavisnosti različitih faktora, koji ne moraju i u većini slučajeva nisu kompatibilni, već naprotiv, često vrlo suprodstavljeni. Tako je pri izračunavanju nosećeg kapaciteta neophodno obaviti određene predradnje i stvoriti preduslove za to. U tom smislu, moguće je sprovesti osam faza u ovom postupku:

� Određivanje menadžment standarda za destinaciju ili turistički resurs, koji će biti podržan i vrste turističkog iskustva koje se planiraju;

� Određivanje vremenskog perioda za koji se definiše noseći kapacitet (sat, dan, sedmica, mesec ili godina);

� Određivanje indikatora za ekološke, socio-kulturne, psihološke i ekonomske komponente;

� Definisanje mera održivog stanja za svaki od indikatora; � Ustanovljavanje očiglednih veza između stanja indikatora i nivoa korišćenja; � Rasuđivanje o mogućnostima prihvatanja određenih uticaja; � Određivanje nosećeg kapaciteta je više, manje ili jednako sa određivanjem turističkih

poseta; � Određivanje menadžment strategije koja će omogućiti da se definisani noseći kapacitet

poštuje (Hall, McArthur, 1998) Na osnovu do sada iznetog, može se reći da se noseći kapacitet odnosi na broj turista koji pod određenim uslovima može da prihvati neka destinacija bez nepoželjnih posledica na životnu sredinu i kvalitet doživljaja posetilaca, a zatim i zadovoljstvo lokalne zajednice razvojem turizma, kao i prihvatljivu zavisnost lokalne ekoniomije od stepena turističkog razvoja. Međutim, ovde postoji mogućnost manipulacije od strane turoperatora, upravljača prirodnim i kulturnim dobrima ili vladinih službenika, promovišući u jednom slučaju viši, a u drugom niži noseći kapacitet, u zavisnosti od trenutnih interesa. U principu, postoje ograničena iskustva sa primenom nosećeg kapaciteta u upravljanju turističkim destinacijama. Međutim, osnovni elemenat koncepta - potreba za utvrđivanjem granice turističkih aktivnosti je prisutna u interesovanju i prioritetima lokalnih menadžera i planera. Razmatranje nosećeg kapaciteta kreće oko tri osnovne komponente ili dimenzije: fizičko-ekološka, socio-kulturna i političko-ekonomska. Ističe se različit značaj ove tri komponente u različitim destinacijama. Ove razlike proizilaze iz karakteristika lokaliteta, prisutnih oblika turizma i odnosa turizma i životne sredine. Fizičko-ekološka celina obuhvata sve fiksne i prilagodljive komponente prirodnog i stvorenog (kulturnog) okruženja, kao i infrastrukturu. Nivoi kapaciteta za ove komponente mogu se iskazati kao:

� Prihvatljivi nivo zagušenja ili koncentracije na ključnim prostorima kao što su plaže, skijališta, parkovi, ulice, muzeji i sl.;

� Maksimalni prihvatljiv gubitak prirodnih resursa (na pr. voda ili zemljište) bez značajnijih degradacija i poremećaja u funkcionisanju ekosistema, biodiverziteta ili gubitka vrsta;

9

� Prihvatljiv nivo zagađenosti vazduha i vode ili buke, na osnovu dopuštene doze ili apsorbcionog kapaciteta lokalnih ekosistema;

� Intenzitet korišćenja saobraćajne infrastrukture, kapaciteta i usluga; � Korišćenje i zagušenje komunalnih objekata i usluga vodosnabdevanja, električne

energije, telekomunikacija, kao i upravljanje čvrstim i tečnim otpadom - tretman i odlaganje;

� Odgovarajuća dostupnost ostalih društvenih pogodnosti i usluga, kao onih koje se tiču zdravlja i bezbednosti, stanovanja i komunalnih usluga.

Socio-kulturna celina odnosi se na one aspekte koji su značajni za lokalne zajednice jer su u vezi sa prisustvom i razvojem turizma. Nivo kapaciteta za ovu oblast može se izraziti na sledeće načine:

� Broj turista i tipova turističko-rekreativnih aktivnosti koji može biti apsorbovan bez uticaja na osećaj identiteta, životnog stila, društvenog obrasca i aktivnosti zajednice domaćina;

� Nivo i vrsta turizma koji ne menja u značajnoj meri lokalnu kulturu, na direktne ili indirektne načine, u smislu umetnosti, zanata, sistema verovanja, svetkovina, običaja i tradicije;

� Nivo tirizma koji neće biti štetan ili ugrožavati lokalnu populaciju i njeno pravo na korišćenje usluga i pogodnosti;

� Nivo turizma (broj posetilaca, kompatibilnost tipova aktivnosti) na nekom području, bez neprihvatljivog pada kvaliteta iskustva posetilaca.

Političko-ekonomska oblast odnosi se na uticaj turizma na lokalne privredne strukture, aktivnosti itd., uključujući i konkurenciju ostalim sektorima. Takođe su obuhvaćena i institucionalna pitanja u meri u kojoj su lokalni kapaciteti uključeni u upravljanje prisutnim turizmom. Nivo kapaciteta za ove komponente može se izraziti kao:

� Nivo specijalizacije u oblasti turizma; � Gubitak radnih mesta u drugim sektorima izazvan razvojem turizma; � Prihodi od turizma i pitanje njihove distribucije na lokalnom nivou; � Nivo zaposlenosti u turizmu u odnosu na lokalne ljudske resurse.

Utvrđivanje i implementaciju turističkog nosećeg kapaciteta treba smatrati aktivnošću u procesu planiranja razvoja turizma. U tom smislu, značajno je obratiti pažnju na sledeće: 1. Proces utvrđivanja i implementacije nosećeg kapaciteta i širi proces planiranja održivog turizma, koji su paralelni i komplementarni procesi, treba da obezbede opšti okvir koji bi mogao da usmerava lokalnu zajednicu, planere i donosioce odluka. Ovaj okvir se sastoji od principa, ciljeva, smernica i političkih mera u odnosu na razvoj turizma u nekom području, na osnovama osobenosti područja i pošovanja lokalnih kapacitete za održivost turizma; 2. Postavljanje ograničenja za odvijanje turističkih aktivnosti podrazumeva postojanje vizije o lokalnom razvoju i odluka o upravljanju turizmom. Ovo bi trebalo da se odvija u kontekstu strateškog planiranja zajednice, koje zahteva učešće svih interesnih grupa (stejkholdera). Konsultacije sa relevantnim stejkholderima su ključno pitanje u svim fazama. 3. Celokupna procena turističkog nosećeg kapaciteta ne mora da vodi do jedne brojčane vrednosti (granice), poput broja posetilaca. Čak i kad je dostignuta ova granica, nije neophodno bezuslovno se pokoravati napromenjivom i večitom kriterijumu. Stoga, uslovno utvrđivanje gornje i donje granice turističkog nosećeg kapaciteta može biti korisnije od fiksne vrednosti. Procena treba da obezbedi ne samo maksimalni, nego i minimalni nivo razvoja, koji predstavlja najniži nivo potreban za održivost lokalnih zajednica i subjekata turističke

10

privrede. "Noseći kapacitet nije naučni koncept i formula za dobijanje broja, posle čega razvoj treba da se završi. Eventualna ograničenja moraju se smatrati smernicom. Ona trebaju da se pažljivo razmatraju i kontrolišu, dopunjena sa drugim standardima. Noseći kapacitet nije fiksan. On se razvija sa vremenom i rastom turizma i na njega mogu da utiču tehnike upravljanja i kontrole" (Saveriades, 2000). 4. Proces utvrđivanja turističkog nosećeg kapaciteta sastoji se iz dva dela (on u načelu sledi konceptualni okvir za turistički noseći kapacitet opisan od strane Shelby i Heberlein, 1984): Opisni deo, koji saopštava kako sistem (turistička destinacija) funkcioniše, uključujući fizičke, ekološke, socijalne, ekonomske i političke aspekte turističkog razvoja. U ovom kontekstu, od posebnog značaja je da se identifikuju:

� Ograničenja: Ograničavajući faktori kojima se ne može lako upravljati. Oni nisu fleksibilni, u smislu da primena organizacionih, planskih i upravljačkih pristupa, ili razvoj odgovarajuće infrastrukture, ne menja pragove (granične vrednosti) u vezi sa takvim ograničenjima.

� Uska grla: Ograničavajući faktori sistema kojima menadžeri mogu upravljati (broj posetilaca na određenom mestu).

� Uticaji: Elementi sistema pod uticajem intenziteta i tipa upotrebe. Vrsta uticaja određuje tip kapaciteta (ekološko-fizički, socijalni...) Naglasak treba staviti na bitne uticaje.

Procenjivi deo opisuje kako treba da se upravlja određenim područjem i nivo prihvatljivih uticaja. Ovaj deo procesa utvrđivanja nosećeg kapaciteta počinje identifikacijom poželjnog tipa razvoja (ukoliko on već ne postoji). U ovom kontekstu, značajno je određivanje:

� Ciljeva/smernica: tj. definisanje vrste iskustva, kao i posledica koje mogu da proisteknu iz određenih turističkih aktivnosti.

� Kriterijuma evolucije: određivanje prihvatljivog nivoa promena (uticaja). 5. Implementacija turističkog nosećeg kapaciteta se može podržavati, voditi i kontrolisati uz pomoć koherentnog skupa indikatora. U toku procesa utvrđivanjanosćeg kapaciteta, može se razviti početni set indikatora, koji bi se kasnije finalizovao. Čitav proces je dinamičan i treba ga posmatrati kao sredstvo za vođenje politike održivog turizma (Evropska komisija, 2001). U novijoj literaturi, interes za nosećim kapacitetom pomeren je sa "objektivno" određenih, u strategije "poželjnih uslova", koje obezbeđuju više prednosti u oblasti planiranja i donošenja odluka. Takođe su ustanovljeni alternativni koncepti u duhu pristupa "upravljanje pomoću smernica", kao što su pristupi: Upravljanje uticajem posetilaca (Visitor Impact Management), Granice prihvatljivih promena (Limits of Acceptable Change) i Okviri za zaštitu resusa na osnovu iskustva posetilaca (Visitor Experience Resource Protection Frameworks), umesto turističkog nosećeg kapaciteta. Ovi sofisticirani sistemi često ne uspevaju da budu korisni i mogu da obeshrabre menadžere i kreatore politike. Neophodno je promovisanje više pilot projekata uključujući širenje iskustva za upotrebu turističkog nosećeg kapaciteta ili njegovih komponenti u upravljanju turizmom. Na evropskom nivou postoji nekoliko instrumenata koji mogu da podstiču i olakšavaju primenu turističkog nosećeg kapaciteta:

� Natura 2000,1 Habitat Directive (Direktiva o staništu) i Red List (Crvena lista) su dragoceni instrumenti za zaštitu prirode i određivanje nivoa nosećeg kapaciteta za ekološki osetljiva mesta, kako bi se kontrolisao i ograničio razvoj turizma. Značajnu

1 NATURA 2000 je ekološka mreža EU koju svaka država članica mora odrediti i njome upravljati. Ovaj program čini osnovu zaštite prirode u EU (Ecologica, 2008).

11

vrednost mogu imati i institucionalni pristupi poput: Emerald Network2 (Smaragdna mreža), UNESCO World Heritage (UNESKO-ova svetska baština), Biosphere Reserve (Rezervat biosfere), Ramsar Convention (Ramsarska konvencija), koji su postavili kao prioritet zaštitu tih područja;

� Oslanjanje na princip naknade. To je jedan od načina da se da prioritet razmatranjima kapaciteta, kroz određivanje "cene prirode", kako bi je bolje zaštitili;

� Turistički noseći kapacitet kao dozvoljen uticaj u Proceni uticaja na životnu sredinu (Environmental Impact Assessment). Treba ga primenjivati kod predloga razvojnih programa i projekata;

� Turistički noseći kapacitet bi mogao da bude centralni elemenat postavljen u Strateškoj proceni uticaja (Strategic Environmental Assessment), budući da odražava anticipirajući razvoj na osnovu kapaciteta lokalnih sistema da ga podrže (Evropska komisija, 2001).

Za primenu turističkog nosećeg kapaciteta izgrađena su različita regulativna, ekonomska i organizaciona sredstva. Među regulativnim sredstvima najveću primenu imaju: zoniranje, ograničenje slobodnog pristupa posetilaca, ograničenja za određene aktivnosti, eko-oznake, koncentracija ili disperzija razvojnih pritisaka i turističkih tokova, te korišćenje zemljišta (prostorno planiranje). Od ekonomskih sredstava izdvajamo: politiku cena i poreza, sisteme podsticaja i analize troškovi-koristi (costs-benefits). Organizaciona sredstva mogu biti veoma raznovrsna, kao na pr.: sistemi rezervisanja i bukiranja, upravljanje informacijama, kontrola tržišta putem sofisticiranog marketinga i sl., obuka lokalnih planera-menadžera u upotrebi različitih tehnika i instrumenata i obuka lokalne zalednice da daje aktivan doprinos implementaciji turističkog nosećeg kapaciteta Tehnika konsultacija/učešća Podrazumeva učešće lokalne zajednice u razvoju održivog turizma na destinaciji. Značaj učešća lokalne zajednice istakli su još 1991. godine Stjuart i Hems (John Stewart i Tony Hams) objašnjavajući da "Održivi razvoj mora biti građen sa odobrenjem i kroz učešće lokalne zajednice. Zahtevi održivog razvoja ne mogu biti prosto nametnuti, aktivno učešće lokalnih zajednica je neophodnost" (Mowforth, Munt 2003). I ovde postoji mogućnost manipulacije, ali i različita zainteresovanost pojedinih zajednica. Tipologija učešća koju je dao Priti (J.N. Pretty) sadrži sedam nivoa učešća prema stepenu uključenosti pripadnika lokalne zajednice u razvojne projekte održivog turizma. To su:

� manipulativno učešće - lokalna zajednica ima predstavnike u zajedničkim telima, ali oni ne glasaju i nemaju uticaj;

� pasivno učešće - ljudi učestvuju tako što odgovaraju na pitanja iz anketa i drugih oblika ispitivanja;

� učešće preko konsultacija - ljudi bivaju konsultovani, spoljni članovi slušaju o njihovim stavovima, a posle toga sami definišu i probleme i rešenja;

� učešće radi materijalnih podsticaja - ljudi učestvuju doprinoseći resursima (na pr. radom) u zamenu za hranu, novac ili druge materijalne podsticaje, ali nisu uključeni u proces istraživanja i učenja;

2 Emerald Network u zemljama EU istovetna je sa ekološkom mrežom Natura 2000. Za zemlje kandidate za ulazak u EU, projekat Emerald Network predstavlja pripremu (zamenu) i direktni doprinos sprovođenju programa Natura 2000 (www.ecologicalnetworks.eu/, 15.03.2010.).

12

� funkcionalno učešće - ljudi učestvuju u formalnim grupama formiranim povodom razmatranja razvojnih projekata; uključenost može biti interaktivna, učestvuju u donošenju samo nekih odluka, nakon velikih odluka koje su učinjene od strane spoljnih faktora; u najgorem, lokalni pripadnici mogu kooptirati u ispunjavanju spoljnih ciljeva;

� interaktivno učešće - ljudi učestvuju u zajedničkim analizama koje vode ka akcionim planovima i jačanju lokalnih institucija; proces uključuje interdisciplinarne metode koje traže višestruke perspektive i upotrebu sistematskih i strukturnih procesa učenja; ako grupe uspostave kontrolu nad lokalnom odlukom i odrede kako će se koristiti lokalni resursi, tada oni postaju snažan stejkholder u uspostavljenim strukturama i praksi;

� samomobilizacija - ljudi učestvuju pokretanjem inicijativa nezavisno od spoljnih institucija, razvijaju kontakte sa spoljnim institucijama radi resursa i tehničkih saveta, ali zadržavaju kontrolu nad načinom korišćenja resursa; samomobilizacija može uspeti ako vlada i NVO-i pružaju sistematsku podršku; takve samoinicijativne mobilizacije i zajedničke akcije mogu promeniti postojeću nepravednu raspodelu bogatstva i moći (Sitikarn, 2007).

Ponašanje lokalnog stanovništva u velikoj meri zavisi od uključenosti različitih interesnih grupa i pojedinaca (stejkholdera) u razvoj turističke destinacije. Kako smatra Sitikarn (Bussaba Sitikarn), jedan od najvećih izazova jeste spremnost lokalnih zajednica za uključivanje u planiranje turizma i sprovođenje tih planova. Sa stanovišta turizma suštinski problem je kako uključiti lokalno stanovništvo u sve aspekte razvoja. Njegov model uspešnog lokalnog učešća sastoji se od šest elemenata: donošenje odluke, planiranje, implementacija, vrednovanje, kontrola i rešavanje problema (Sitikarn, 2007). _________________________________________________________________________

Prilog 3. Tehnike uključivanja javnosti Načini komuniciranja sa javnošću mogu biti 1) jednosmerni (prezentacije, promocije), 2) dvosmerni (dijalog), 3) obrazovni (predavanja, seminari, radionice) i 4) konsultantski (kompleksan način). U praksi se najčešće koriste sledeće tehnike uključivanja javnosti u turističke projekte:

Odnosi s javnošću � distribucija štampanih i elektronskih informacija (prospekti, informativni listići, bilteni, internet stranice,

slanje izveštaja elektronskom poštom, informativni panoi), � izložbe i postavke štampanog, video i foto materijala na informativnim punktovima, informativnim centrima

i sl., � predavanja i seminari za javnost. Mediji � saopštenja i konferencije za novinare, � intervjui za medije. Publikacije � brošure, priručnici, vodiči, knjige, � informativni listovi, dodaci u novinama, specijalizovani listovi ili povremena izdanja, � izveštaji o aktivnostima (programske aktivnosti, finansijski izveštaji). Aktivnosti i događaji � seminari, radionice, � sajmovi, takmičenja, dani "otvorenih vrata", informativni dani, � izložbe, prezentacije, � diskusioni forumi, javni forumi, javne rasprave, � okrugli stolovi, panel diskusije, � studijska putovanja, ekskurzije, šetačke ture, seminari i putovanja za medije, anketna istraživanja, intervjui,

telefonske konferencije. Osnivanje tela/odbora

13

� savetodavni komiteti/odbori, � odbori lokalne uprave i uprave zaštićenog područja/objekta, � partnerski odbori, � radne grupe. Sa stanovišta uspostavljanja efikasnih partnerstava na destinaciji, ističemo sledeće tehnike uključivanja javnosti: Okrugli stolovi i panel diskusije - predstavljaju dobre mogućnosti za stvaranje mreže interesnih grupa na lokalnom nivou. Osnovna vrednost ovih formi je mogućnost da se čuju i uvaže različita mišljenja u odnosu na program; Radionice i seminari - za određenu grupu polaznika ili otvoreni za javnost, predstavljaju efikasna sredstva za informisanje o stanju projekta, zajedničko razmatranje narednih koraka i uvažavanje stavova lokalne zajednice; Izložbe i prezentacije - dobro pripremljene i organizovane, mogu se koristiti da privuku i one koji nisu posebno zainteresovani za projekat; Savetodavno/razvojno veće - njegova uspostava može snažno podstaći razvojni proces iz sledećih razloga: 1) preuzima znatan deo obaveza lokalnih vlasti, kao zakonskog tela koje upravlja i odlučuje o razvojnom procesu, pri čemu se lokalnim vlastima pruža potrebna pomoć i saveti o svim pitanjima vezanim za započinjanje i sprovođenje razvojnog procesa, 2) razne interesne grupe mogu delegirati sposobne, stručne i motivisane predstavnike za članove odbora, što omogućuje usmeravanje rasprave i postupaka odlučivanja, a time i povećanja efikasnosti razvojnih procesa i 3) uključivanje predstavnika raznih interesnih grupa snažno podržava stvaranje uzajamnog poverenja u lokalnoj zajednici, koje je uslov za uspešno sprovođenje razvojnog procesa. Ove aktivnosti deo su šireg procesa koji treba da doprinese bržoj institucionalizaciji partnerstava na održivom razvoju turizma kroz zaključenje partnerskog sporazuma. _______________________________________________________________________________________ Za iniciranje razvoja od presudnog je značaja pomoć od strane eksperata i drugih autoriteta. Pomoć može biti pružena kroz programe školovanja, radionice ili studijska putovanja. Kad rezidenti počnu dobijati koristi, oni su spremniji da pomognu u zaštiti kao i promociji saradnje među članovima zajednice. Oni tako postaju deo održivosti. Uključenost stejkholdera je kritičan deo održivog razvoja turizma. Da bi uključili stejkholdere, istraživači i planeri moraju prvo identifikovati i razumeti njihovu upoznatost sa konceptom održivog razvoja. Etički kodeksi Poslednjih su godina postali vrlo popularno sredstvo za primenu održivog turizma. Etički kodeksi su sredstvo obrazovanja učesnika u turizmu. Oni teže promenama u ponašanju svih učesnika u turističkom procesu. Njihovo osmišljavanje, promocija, primenjivost, shvatanje, delotvornost i kontrola, postali su značajna sredstva za celokupnu delatnost i pojedince. Ovde je potrebno istaći dve stvari: Prvo, oni pokušavaju uticati na stavove i promenu ponašanja. Drugo, gotovo svi kodeksi su dobrovoljni. Propisani kodeksi, zaštićeni zakonom su vrlo retki (Mason, Mowfort, 1995). Mogli bi pomenuti još i sledeće karakteristike ovih kodeksa: ne zasnivaju se na konkretnim ciljevima, oni imaju karakter preporuka, pri čemu se ne određuju vremenski rokovi u kojima treba ostvariti date preporuke, zasnivaju se na principima samoregulacije, odnosno neposrednoj odgovornosti donosilaca za njihovo sprovođenje. Sve pomenute karakteristike predstavljaju ujedno i osnovne slabosti koje umanjuju efekte etičkih kodeksa kao sredstava održivog razvoja. Odsustvo specifičnih ciljeva i konkretnih rokova, na primer, ukazuje na to da ne postoji dovoljan pritisak na preduzeća i druge potpisnike da preduzimaju energičnije aktivnosti. Pojedine kompanije mogu zloupotrebiti i sam čin donošenja kodeksa, tumačeći ga kao potvrdu svog strateškog opredelenja za poštovanje i praktično usvajanje određenih smernica ekološki prihvatljivog i društveno odgovornog poslovanja, na koje ih već obavezuju postojeći zakoni i drugi propisi.

14

Kodeksi mogu biti proizvedeni od strane vlada, zajednica, nevladinih organizacija, ekoloških i religioznih grupa i turističke delatnosti. Do sada je donet veliki broj etičkih kodeksa koji se mogu grupisati u četiri kategorije: 1) Kodeksi namenjeni turistima, 2) Kodeksi namenjeni predstavnicima turističke privrede, 3) Kodeksi sačinjeni za lokalno stanovništvo u turističkim destinacijama i 4) Kodeksi namenjeni vladama. Etički kodeksi za turističku privredu se takođe mogu svrstati u tri grupe: kodeksi za sve predstavnike turističke privrede, kodeksi za pojedine segmente turističke delatnosti i kodeksi pojedinačnih preduzeća. Najrasprostranjeniji oblik kodeksa je namenjen turistima. Oni imaju odgovornost prema ekološki i društveno odgovornom turizmu. Kodeksi namenjeni posetiocima predstavljaju svojevrsne vodiče koji usmeravaju ponašanje za vreme putovanja, a koje je usmereno na prirodne resurse, istorijsku baštinu, kao i kulturne i društvene osobenosti lokalnih zajednica. ___________________________________________________________________________ Prilog 4. Etički kodeks za turiste: Održivi turizam

Uživajte u našoj raznovrsnoj prirodnoj i kulturnoj baštini i pomozite nam da je zaštitimo i sačuvamo. � Pomozite nam u našim naporima za očuvanje kroz pravilno korišćenje resursa uključujući energiju i vodu. � Osećajte prijateljstvo naših ljudi i duh dobrodošlice naše zajednice. Pomozite nam da sačuvamo te osobine

poštujući našu tradiciju, običaje i lokalne propise. � Izbegavajte aktivnosti koje ugrožavaju divlji svet i biljne zajednice, ili što bi potencijalno moglo oštetiti naš

prirodni ambijent. � Birajte turističke proizvode i usluge koji pokazuju društvenu, kulturnu i ekološku osobenost. Želimo vam prijatan i koristan boravak i s nestrpljenjem očekujemo da vas uskoro ponovo ugostimo. Izvor: TIAC - Prema: Fennell, 2006. __________________________________________________________________________________________ Etički kodeksi za turističke privredne subjekte i asocijacije, povoljno se odražavaju na njihovo usvajanje principa održivog razvoja, kroz koncept društveno odgovornog poslovanja. Kodeksi na strani turističke privrede usmereni su na održivo korišćenje resursa, minimiziranje negativnog uticaja turizma na okolinu, poštovanje turista kao klijenata, podršku lokalnoj ekonomiji, vođenje odgovornog marketinga i uspostavljanje saradnje i prenošenje iskustava. Jovičić (2010) navodi stavove Bendela i Fonta da, nasuprot pomenutim nedostataka, postoji i nekoliko jasnih prednosti koje odlikuju etičke kodekse za turističke privredne subjekte: 1) Donošenje kodeksa za kompanije nije zahtevno u finansijskom i vremenskom smislu; 2) Kodeksi se obično mogu lako razumeti, što pruža osnovu za dijalog i utvrđivanje zajedničkih ciljeva i interesa kompanija na koje se ti kodeksi odnose. To znači da su etički kodeksi pogodan tip instrumenata za privredne subjekte koji žele prihvatiti minimalistički pristup održivom turizmu; 3) Korišćenje opštih poruka je često opravdano, jer heterogena struktura međunarodnih organizacija/kompanija isključuje mogućnost utvrđivanja specifičnih ciljeva koji bi važili za sve članice ovih organizacija; 4) Opšte preporuke predstavljaju za sve kompanije - potpisnice kodeksa polaznu osnovu za definisanje nekih specifičnih ciljeva i parametara, karakterističnih za poslovanje svake od njih; 5) Dobrovoljni karakter i interno regulisanje sprovođenja etičkih kodeksa stimulišu brojne kompanije da prihvate kodekse asocijacija kojima pripadaju, započinjući na taj način minimalni nivo implementacije koncepta održivog turizma. U kasnijem periodu, odnosne kompanije mogu postupno prihvatiti i celovit model održivog turizma, opredeljujući se istovremeno i za složenije instrumente kontrole kvaliteta održivog turizma (Bendell, Font, 2004).

15

Među operaterima iz privatnog sektora u turizmu prisutan je opšti trend prihvatanja sopstvene odgovornosti prema društvenoj zajednici. U kompanijama, društveno odgovorno poslovanje označava usvajanje transparentnih poslovnih praksi koje se zasnivaju na etičkim vrednostima. Mnoge kompanije već uključuju društvene i ekološke obaveze u svoje operativne aktivnosti. Neke od njih pripremaju izveštaje zasnovane na trostrukoj donjoj liniji održivosti, gde se društveni i ekološki rezultati mere i o njima izveštava uporedo sa finansijskim rezultatima. Neke kompanije u turističkom sektoru sada uspostavljaju sisteme upravljanja životnom sredinom i osnivaju fondove i druge mehanizme za podršku društvenim i ekološkim projektima zajednica u kojima posluju. Turistički operateri primenjuju principe održivosti pri izradi turističkih programa, u izboru dobavljača, radu sa lokalnim zajednicama i informisanju turista. Za sada to uglavnom primenjuju manji specijalizovani operateri, ali su sve prisutnija takva nastojanja i kod udruženih velikih turoperatora. Vlade mogu odigrati ključnu ulogu u stimulisanju širenja spoznaje i reakcije za ove aktivnosti unutar turističke privrede. (UNEP - UNWTO, 2005) Etički kodeksi vezani za lokalno stanovništvo, odnose se na informisanost o njegovoj ulozi u turističkom razvoju, značaju očuvanja ravnoteže između zaštite životne sredine i ekonomskog razvoja, značaju kvaliteta turističkog proizvoda i neophodnosti poštovanja turista. UNEP je 1995. godine definisao pet pravaca u kojim deluju etički kodeksi, a to su:

� Da posluže kao katalizatori za dijalog između vlada i drugih organa uključenih u turizam;

� Da formiraju svest u vladi i turističkoj privredi o potrebi dosledne izgradnje ekološkog menadžmenta;

� Da pojačaju svest među turistima o potrebi za prikladnim ponašanjem; � Da učine domaću populaciju svesnom potrebe zaštite okoline; � Da podrže saradnju između vladinih agencija, lokalnih zajednica, turističke privrede i

nevladinih organizacija.3 Iz ovog se vidi da se turistički kodeksi prvenstveno odnose na uticaje na okolinu i poboljšanje ekološkog menadžmenta. Misija kodeksa, ipak, nije ograničena samo na ekološka pitanja. Brojni kodeksi za posetioce, na pr., daju preporuke iz socio-kulturne oblasti, kao što je poštovanje lokalnih religijskih ubeđenja. Kodeksi razvijeni za privredu, često predlažu potrebu određene obuke i pošten marketing turističkog proizvoda. Svetska turistička organizacija je 1999. godine promovisala Opšti etički kodeks za turizam. Generalna skupština UNWTO ističe da je cilj ovog kodeksa da uspostavi sintezu različitih dokumenata, pravilnika i deklaracija istog tipa, da ih dopuni novim razmatranjima koja odražavaju razvoj našeg društva, i time služi kao okvir za preporuku učesnicima u svetskom turizmu na početku XXI veka (UNWTO, 1999). Kroz usvojene principe, Kodeks afirmiše pravo na turizam i na slobodu turističkih kretanja, promoviše pravičan, odgovoran i održiv svetski poredak u turizmu, čije koristi treba da podele svi sektori društva u kontekstu otvorene i liberalizovane međunarodne ekonomije. Opštim etičkim kodeksom su u devet članova obuhvaćene sledeće teme:

� Doprinos turizma uzajamnom razumevanju i poštovanju između naroda i društva; � Turizam kao sredstvo individualnog i kolektivnog ispunjenja; � Turizam, činilac održivog razvoja; � Turizam, korisnik kulturne baštine čovečanstva koji doprinosi njenom unapređivanju;

3 UNEP, 1995. - Prema: Mason, 1997.

16

� Turizam, korisna delatnost za zemlje i društva domaćina; � Obaveze učesnika u razvoju turizma; � Pravo na turizam; � Sloboda turističkih kretanja; � Prava radnika i preduzetnika u turističkoj privredi.

U članu X - Sprovođenje načela Opšteg etičkog kodeksa, apeluje se da javni i privatni učesnici u turizmu sarađuju na uvođenju ovih načela i praćenju njihove efikasne primene. Učesnici treba da iskažu namere da eventualne sporove koji se tiču sprovođenja ili interpretacije Kodeksa, upute na usklađivanje nezavisnom telu poznatom kao Svetsko povereništvo za etiku turizma. Sertifikacija u turizmu U cilju uspešne implementacije koncepta održivog turizma, pored obavezujuće zakonske regulative, koju utvrđuju državni organi, neophodna je primena i instrumenata koji imaju kaarakter dobrovoljnosti. To je postupak sertifikacije u kom se dodeljuju sertifikati održivog turizma i eko oznake (ecolabels). Sastoji se u samoregulaciji putem tržišta, kroz povećanje konkurentnosti onih kompanija i proizvoda koji poštuju standarde održivog turizma. Analizirajući namere uvođenja i korišćenja eko-sertifikata, autori fokusiraju značaj tri suštinska cilja koje treba realizovati putem ovih instrumenata:

� delovati na smanjenje negativnih uticaja na prirodne i antropogene atraktivnosti destinacije, kroz podršku turističkim preduzećima da dostignu zahtevne ekološke standarde;

� edukovati turiste o uticajima njihovih aktivnosti i odluka tokom turističkih putovanja, pa ih tako stimulisati da se ponašaju na odgovoran i održiv način;

� postavitistandarde za održive turističke proizvode i usluge (Jovičić, 2010). Mnogi regioni i države uveli su sopstvene akreditacione planove za turističku privredu, a još više takvih planova je u fazi razvoja. Postoje takođe i neki međunarodni programi koji stiču sve veću popularnost. Pomenućemo najpoznatije među njima:

� GREEN GLOBE (Zelena planeta) je svetski program za upravljanje i razvoj svesti o životnoj sredini, a doneo ga je Svetski savet za putovanje i turizam (World Travel and Tourism Council - WTTC) za turističku privredu. Članovima programa GREEN GLOBE nudi se veliki broj usluga podrške, uključujući obuku, obrazovanje i materijale o praktičnom upravljanju.

� CERT - Campaign for Environmentaly Responsible Tourism (Kampanja za ekološki odgovoran turizam) procenjuje ekološke karakteristike preduzeća-članica, koristeći upitnik o problemima životne sredine koji preduzeće distribuira svojim klijentima, a oni ga popunjavaju. Nakon vraćanja upitnika, preduzeću može biti dato jedno od tri nivoa priznanja: bronzano, srebrno ili zlatno.

� Blue Flag (Plava zastava) procenjuje standarde zaštite životne sredine pojedinačnih plaža u Evropi. Program sadrži merenje koncentracije niza zagađivača na plažama i u marinama. Lokalne vlasti sprovode uzorkovanje vode. Priznanje Blue Flag je poštovano od strane javnosti kao znak da je plaža čista. UNWTO sarađuje sa Federacijom za ekološko obrazovanje u Evropi kako bi se program primenjivao širom sveta;

17

� Green Leaf (Zeleni list) uvela je Asocijacija za putovanja pacifičke Azije. Program procenjuje rezultate organizacije u zaštiti životne sredine putem opšteg i sektorski specifičnog upitnika. Priznanje Green Leaf se dodeljuje preduzećima koja postignu prosečan rezultat iznad 60 procenata u ova dva upitnika.

� Green Suitcase - Grun Koffer (Zeleni kofer) je uveden od strane Ekološkog turizma u Evropi (Okologisher Tourismus in Europe - OTE). Ima za cilj postavljanje standarda kvaliteta zaštite životne sredine za turističke centre, turističke objekte za smeštaj i turističke agencije u Evropi. Nezavisni stručnjaci procenjuju rezultate u jednom broju oblasti uključujući i sprečavanje otpada i reciklažu, buku, potrošnju vode i njenu preradu, korišćenje energije i sl. Dodeljuju se zlatna, srebrna i bronzana priznanja.

Obuka za zaštitu životne sredine, prilagođena potrebama turističke privrede je nešto ređa. Mnoge organizacije pripremaju sopstvene materijale, a neki od njih su dostupni na lokalnom ili nacionalnom nivou. Pažnju zaslužuju organizacije koje obezbeđuju pisani i pojedinačno dostavljeni materijal za obuku, napravljen posebno za turističku privredu i dostupan širom sveta:

� Ecotourism Society (Društvo za ekoturizam) sprovodi programe obuke za rukovodioce u oblasti ekoturizma;

� GREEN GLOBE pruža veliki broj programa obuke, od početnih kurseva o životnoj sredini do detaljnog izveštaja o pojedinačnim tehnološkim rešenjima;

� IHE - International Hotels Environment Initiative (Inicijativa međunarodnih hotela za životnu sredinu) izrađuje video kasete za osoblje na srednjim i višim upravljačkim pozicijama, sa životnim okruženjem kao problemom poslovanja;

� US National Wildlife Federation (Nacionalna federacija za divlji svet SAD) izrađuje materijale za pomoć predavačima etike u prirodi da bi razvili sposobnosti u prenošenju svog znanja pojedinačnim posetiocima.

Ogroman broj smernica, principa i standarda održivog turizma, te programa sertifikacije, naveo je jedan broj stručnih organizacija da se udruže i izrade set opšteprihvaćenih baznih kriterijuma sa ciljem da poboljšaju implementaciju principa održivog turizma.4 Sastavljanje baznih kriterijuma zasniva se na mnogim sličnim setovima principa i smernica koji su razvijani ranijih godina uz učešće turističke privrede, ekologa i stručnjaka za kulturu, vlada i međunarodnih organiacija. U razmatranje je uzeto više od deset setova principa i smernica; nadalje, za analize je izabrano 40 programa sertifikacije, od ukupno 70 koliko ih je sada u opticaju. Izdvojeno je skoro 5.000 kriterijuma održivog turizma (indikatora održivosti) sadržanih u tim principima, smernicama i standardima. Analiza je dovela do 34 bazna kriterijuma koji su svrstani u četiri predmeta. Svaka celina je izražena u obliku akcije, korespondirajući različito prema "trostrukoj donjoj granici" za održivost - ekonomskoj, socijalnoj i ekološkoj:

� uspostaviti efikasan održivi menadžment, � maksimizirati ekonomske koristi prema zajednici, � minimizirati sociokulturne poremećaje i maksimizirati koristi, � minimizirati ekološke štete i maksimizirati dobiti.

4 To su sledeće organizacije: The United Nation Foundation - UNF, the Rainforest Aliance - RA, the World Conservation Union - IUCN, the Sustainable Certification Network of the Americas, ECOTRANS, the United Nacions Environment Programme - UNEP.

18

Ovaj okvir upotrebljen je za nove modernije sertifikacije, kao i u predloženim rešenjima za praćenje i ocenjivanje sistema za održivi razvoj. Predloženo je da kriterijum za standard bude stav "šta treba učiniti", a ne "kako će to biti učinjeno". Saobrazno tome, standardi će se pratiti kroz serije indikatora. Odrednica šta treba uraditi, a ne kako, nudi mogućnost da u primeni ovi kriterijumi budu prilagođeni za svaku zemlju, destinaciju i privredni sektor. Treba napomenuti da ovaj set sadrži više kriterijuma usmerenih ka ekološkom, nego društveno-ekonomskom ili kulturnom aspektu. Konsultacije oko ovih kriterijuma su završene, a očekuje se da uskoro bude usvoje set baznih kriterijuma. Održivi turizam se nalazi u fazi preispitivanja i readaptacije. Rešenje mora biti nađeno između granica i upotrebe, tako da neprekidno prilagođavanje, kontrola i planiranje garantuju uspešno vođenje turizma. To zahteva dugoročno razmišljanje, te realizaciju promena postepeno i neopozivo. Ekonomski, društveni i ekološki aspekti održivog razvoja moraju zadovoljiti interese svih stejkholdera uključujući lokalno stanovništvo, posetioce, lokalnu samoupravu, privredne subjekte i vladu. Indikatori održivog turizma, kao moćno sredstvo za primenu održivosti u turizmu, biće predmet narednih naših razmatranja. Literatura 1. Ostojić, N., Lješević, M.(2006). Strategija održivog razvoja turizma Opštine Gornji Milanovac. Beograd: Evropski centar za mir i razvoj. 2. McKercher, B.(2003). Sustainable Tourism Development - Guiding Principles for Planning and Management. Hong Kong: School of Hotel and Tourism Management. 3. Mowforth, M., Munt, J. (2003). Tourism and Sustainability - Development and New Tourism in the Third World. London: Routledge. 4. UNEP - UNWTO, (2005). Making Tourism More Sustainability - A Guide for Policy Makers. UNEP - Paris, UNWTO - Madrid, (http://www.unep.fr/tourism/library). 5. Bird, T.E., Cardenas, A.D. (2005). Stakeholder Understanding of Sustainable Tourism Development. Greensboro: The University of North Carolina. 6. Weaver, D., Lawton, L. (2002). Tourism Management (Second ed.), John Wiley & Sons, Milton, Australia. 7. Manning, R. (1999). Studies in Outdoor Recreation Search and Research for Satisfaction (Second ed.), Corvallis, Oregon State University Press. 8. PAP/RAC, (1997). Guidelines for Carrying Capacity Assessment for Tourism in Mediterranean Coastal Areas. Split: Priority Actions Programme Regional Activity Centre. 9. UNWTO, (2002). Tourism Carrying Capacity, Report on the Senior-Level Expert Group Meeting held in Paris, june 1990, WTO - Madrid. 10. Hunter, C. (1995). Key Concepts for Tourism and the Environment, In: Hunter, C. & Green, H. (eds). Tourism and the Environment. A Sustainable Relationship, str. 52-92 London-New York: Routledge. 11. Hall, C., McArthur, S. (1998). Integrated Heritage Management. London: The Stationery Office.

19

12. Saveriades, A. (2000). Establishing the social tourism carrying capacity for the tourist resorts of the east coast of the Republic of Cyprus. Tourism Management 21(2000), str. 147-156. 13. Evropska komisija, (2001). Definisanje, merenje i ocenjivanje nosećeg kapaciteta u evropskim turističkim destinacijama. Laboratorije za ekološko planiranje, Atina, 2001. 14. Ecologica br 16, juni 2008, Zagreb. 15. Sitikarn, B. (2007). Public Participation: Is it Means of Achieving Sustainable Tourism. Thailand: Mae Fah Luang University. 16. Mason, P., Mowfort, M. (1995). Codes of Conduct in Tourism. Plymouth: Department of Geographical Sciences, Plymouth University. 17. Jovičić, D. (2010). Turizam i životna sredina. Beograd: Ton PLUS. 18. Bendell, J., Font, X. (2004). Which Tourism Rules? Green Standards and GATS. Elsevier Ltd. Annals of Tourism Research, 31 (1), str.139-156. 19. UNEP - UNWTO, (2005). Making Tourism More Sustainability - A Guide for Policy Makers. UNEP - Paris, UNWTO - Madrid. (http://www.unep.fr/tourism/library). 20. Mason, P. (1997). Tourism Codes of Conduct in the Arctic and Sub-Arctic Region. Palmerston North, New Zealand: Department of Management Systems, Massey University. 21. Shelby, B., Heberlein, T.H. (1984). A Conceptual Framework for Carrying Capacity Determination. Leisure Science Vol. 6, No 4, str. 433-451. 22. Stanford, D. (2006). Responsible Tourism, Responsible Tourists: What makes a responsible tourist in New Zealand? Wellington: Victoria University.