PREDGOVOR

Svi znamo da je Kain ubio Avelja. Mislimo da je to nepravovremeno bratoubistvo svakako trebalo sprečiti kako bi prvo ubistvo u istoriji izvršila žena nad svojim suprugom. Najverojatnije je da je Kain pretekao svoju majku tek za koji čas, a kako je jadna Eva, s još toplim Aveljovim lešom, mogla da misli na to kako da likvidira Adama? Osim toga, ipak bi bilo previše dva mrtva od ukupno četiri stanovnika Zemlje. A i ko bi se usudio pred Onim Tamo koji je sav onaj urnebes napravio zbog jedne jabuke? U svakom slučaju, uvereni smo da Eva ne može da prežali što nije ubila Adama. Uostalom, nije li to i danas, kao i nekad, žarka želja gotovo svih žena koje zbog ovog ili onog razloga moraju da odgađaju ubistvo bračnog druga. Da li ste ikada videli izraz dostojanstvene i sabrane vedrine na licu zatvorenice koja je smogla građansku hrabrost (i pronašla vreme) da smakne sopstvenog muža? Istorija nas uči da kad god se nekoj ženi pružila prilika da ubije svog muža, ona je to uvek činila s izuzetnim žarom. Čak je i „obrađivala“ leš, pretvarala ga u sapun, sekla na komade, palila u podrumu, zaziđivala na tavanu ili bi, lukavo, napravila kobasice od najmekših i najukusnijih komada. Dakle, ne može se reći da ženama nedostaje inicijative. U tom slučaju muževi su, čudno, uvek na suprotnoj strani, u čemu ih podržavaju nepravedni zakoni koji nerazumno štite njihov život. Naravno, nećemo da nabrajamo rupe u krivičnom zakonu koji još uvijek ubistvo supruga smatra zločinom. Zato je i suvišno da objašnjavamo šta nas je navelo da napišemo ovaj priručnik za savršeno suprugoubistvo. Želimo da se izvinimo svim ženama koje bi moglo da uvredi izdavanje ove sasvim nepotrebne knjige, budući da svaka žena već savršeno dobro zna kako, zašto, kada, čak i gde će ubiti muškarca koji je bio toliko nepromišljen da je oženi. Zaključićemo ovaj kratki predgovor jednom napomenom tehničke prirode. U knjizi Kako ubiti suprugu i zašto činilo nam se da je za određivanje različitih tipova supruge najprimerenije koristiti latinske nazive (mislili smo da je to zgodan izbor, ako se setimo da time galantno poistovećujemo žene sa cvećem za koje se, kao što znamo, službeno uvek upotrebljavaju latinska imena). U ovoj knjizi, koja je prirodni pratilac prve, za različite tipove supruga radije smo se poslužili engleskim, jer je jezik Albiona kudikamo najzajedljiviji, idealan za sastavljanje besprekorno uvredljivih definicija kojima se uglađeno može izraziti očigledna odbojnost, rečju, koji nam pruža mogućnost da savršeno istančano izrazimo duboki osećaj odvratnosti, a pritom ostanemo uljudni. Drugim rečima – the imbecile husband – je sasvim jasno, dopadljivo, ima stila, a u isti mah pokazuje onaj neodređeni osećaj imbecilnosti, što je mnogo slabije dočarano u našem izrazu – imbecil koji je, osim toga, toliko vulgaran. Preostaje nam još samo da zaželimo prijatno čitanje onim retkim ženama koje se još uvek nisu uverile u nužnost likvidiranja supruga, a onima koje su ubistvo već isplanirale, ali još nisu odlučile kako da ga izvedu – priručnik za konsultaciju.

UVOD

Svaka žena kad se uda, bila toga svesna ili ne, natovari na leđa škart druge žene: uzima čeljade kojem je majka već isisala mladost, spontanost, odvažnost, ukratko, najbolje godine. Muško dete dobija dozvolu da se oženi tek kad majci, nakon što je iscedila sve dobro iz njega, dosadi da kuva, pere, pegla za već rastrojenu i uvek namrgođenu spodobu. Tada mu kaže: „Moraš da živiš svojim životom, ne smeš da se žrtvuješ za mene. Nađi dobru devojku i budi srećan!“ i mrcinu predaje u ruke pridošlice. Od tog trenutka mamina maza pretvara se u mučitelja koji na ženu svaljuje tonu nerešenih edipovština, bujicu minestre koju je mama bolje spremala, lavinu košulja koje nikad neće ispeglati kao što ih je mama peglala. Prvi tragičan prelaz muškarca od majke ka ženi obično se slavi takozvanom „svadbenom“ svečanošću, na kojoj su svi srećni i zadovoljni. Drugi, međutim, od supruge ka ljubavnici, tužno je propraćen pečatiranim papirima, advokatima, sudovima. Mislimo da do drugog prelaza nikada ne bi trebalo da dođe. Držimo da upotrebljavanog muža valja savesno ukloniti. Nijedna supruga ne sme da dozvoli da je zavedu pijetističke teorije, jer je, na žalost, suprug još uvek vrlo tražena roba – uvek postoji kategorija nezbrinutih, romantičnih i željnih provincijalki koje su spremne da razvedenog uzmu kao novog. Žene bi, dakle, morale da budu solidarne s tom kategorijom pa da ne puštaju na tržište artikle s kojih je skinuta markica, budući da je svaki razvedeni muškarac potencijalni tuđi suprug (muškarac je nepopravljiv u ponavljanju istih grešaka i, premda se u prvom braku lažno prikazuje čvrstim, poput najobičnijeg Edipa uvek uleti u drugi kao muva u med, prosto zato što ne može da bude sam, a mama nije raspoložena da ga primi nazad). Prema tome, supruga koja bi se radije razvela umesto ubila neka malo razmisli i seti se jadne naslednice kojoj će svakako, pre ili kasnije, obesiti na nos njene gulaše, njen način oblačenja, njena maštovita seksualna podavanja, itd. Ako ima srca i ako u njoj ima imalo ljudskosti, mora da prizna da suprug bezuslovno mora biti ubijen. Dobro, jednom možemo čak i da se venčamo, ako ništa drugo a ono da skinemo s vrata onaj sadomazohizam koji svako od nas nosi u sebi; ali muškarcu koji je već jednom bio oženjen nikako se ne sme pružiti prilika da to ponovi, štaviše, treba ga sprečiti da se ponovo prepusti svim onim muževljevskim perverzijama. Ne zaboravimo da je oženjeni muškarac onaj koji je, nakon što je čitavu nedelju proveo piljeći u televizor kao drogiran, ni jednom ne pogledavši svoju ženu, za večerom sposoban da kaže: „Opet minestra? Nikad nikakvih iznenađenja, ništa novo!“ Ne zaboravimo da je suprug onaj koji čitav dan u kancelariji rešava ukrštene reči ili priča viceve, a kad se uveče vrati kući, očekuje porodicu sa reklame: žena u kariranoj kecelji, s veštačkim trepavicama cvrkuće oko njega, deca već u pidžami skakuću po jogi dušeku, večera za Plavu traku u gala stilu, striptiz u crnim svilenim čarapama i veličanstveni

finale u strasnom zagrljaju. Naravno, umesto toga nalazi – nervoznu ženu jer se pokvarila mašina za pranje veša, razularenu musavu decu, pelene i pocepane čarape i „Laku noć, dragi, mrtva sam umorna!“ Sledi uobičajena kletva: „Nikad nešto lepršavo, ni trunke mašte! Nedostaje ti duha!“ Naravno, kad se ona odluči za zloglasnu lepršavost i sve organizuje (decu čuva baba, mađarski restoran, čarape sa šavom, striptiz uz ploču Je t'aime, moi non plus), dočekaće odgovor: „Zar ne znaš da sutra radim? Misliš da sam Robert Redford? Na spavanje! Sutra me čeka naporan dan!“ Suprug je ono prokleto čeljade koje je uvereno da već svojom prisutnošću neprestano čini neizmeran ustupak srećnici kojoj je dao pravo na titulu „gospođe“ i kad je raspoložen za praštanje, dobrovoljno je upućuje u metodologiju koja joj može pomoći da sačuva tu veliku povlasticu: „Ja uopšte nisam zahtevan“, „Dobar sam kao hleb, samo sa mnom treba znati...“, „Tolike si godine sa mnom, a još nisi shvatila da nisam zao, nego samo malo nervozan: čim se iskalim, odmah me prođe.“ (Ova poslednja istina uglavnom se izgovara pored bolničke postelje, u kojoj supruga leži išarana modricama i povredama koje je dobila od Neshvaćene Dobričine.) Suprug je ona ništarija koja rastreseno, izronivši iza novina odgovara: „Zaista?“ ženi koja je izgubila glas govoreći mu u kokvoj su očajnoj financijskoj situaciji i koji, kad ugleda izvršitelja plenidbe, urla: „U ovoj kući ja uvek sve poslednji saznam!“ Suprug je onaj bedni prevarant koji se, kad žena otkrije da ima ljubavnicu ili da je potpisao blanko ček na njeno ime, čudi što otkriva uskogrudost svoje žene i zaključuje: „Naša veza je važnija od tih sitnica!“. Ta ista mizerija će zbog jednog neuspelog ragua, jednog nešto dužeg telefonskog razgovora ili nevine ženine laži, jezgrovito i otresito izjaviti: „Duboko si me razočarala!“, „Izgleda da sam te precenio...“, „Mi više nemamo zajedničkih tačaka!“ Suprug koji mnogo jede smatra sebe profinjenim sladokuscem, a kad žena radi isto, ona je obična proždrljivica. Ako je suprug mnogo stariji od žene, on je uvek taj na koga padaju devojčice, a ako je ona starija samo godinu dana: zar se sirotište ne zatvara u devet? Ako je suprug sed, on može da bude samo zanimljiv, ako je ona seda, postaje stara. Ako žena izađe sama i vrati se u sitne sate, sumnjiva je; ako to uradi on, zar se ne može čovek ponekad da se razonodi? Ona s prijateljicama ogovara. On s prijateljima razgovara. Ako u kući ona vodi glavnu riječ zaslužuje titulu oštrokondže, ako je on despot, izvršava svoje sveto pravo gazde u kući. Ako ona voli da priča viceve onda je naporna, a on simpatičan. Kad suprug izigrava budalu pred ženinim prijateljicama, daje oduška svojoj prirodnoj potrebi. Ako žena pokaže da joj prija pažnja njegovih prijatelja, ona je besramnica. Kad on puši na ulici, niko na to ne obraća pažnju. Ako puši ona – izaziva. Ako se ona ne uda, ostaje usedelica; ako se on ne oženi, to je okoreli neženja. Ako ona nema lepe crte lica, ružna je. Ako je ružan on, muškarac je muškarac, nikad nije za bacanje. Ako je ona grbava – gubi se, grbava; ako je grbav on – donosi sreću! Kad ona napuni četrdeset, polovnjača je. On nakon četrdesete postaje privlačniji. Sa pedeset, ona je odradila svoje, a njemu niko ne bi dao više od četrdeset dve. Ako ona krije godine, obmanjuje sebe, a on dobro postupa, jer ionako još uvek izgleda mlađi nego što kaže. Da nastavimo? Ako baš hoćete, idemo do daske: na osnovu čega je muškarac dobio povlasticu da može pišati stojećki, i to uglavnom gde god mu padne na pamet, na bilo kojem mestu, a žena mora da čučne kao kokoška? Ne možemo da poreknemo da se i Bog Otac, kad je odlučivao o nekim anatomskim pojedinostima, poneo kao savršeni antifeminista?

Već bi ovaj kratki prikaz o tipičnom suprugu trebalo da nadahne ženu na maštovita rešenja likvidacije. Ako se još imalo kolebate, setite se velike istine: bilo da je koleričan, nespretan, agresivan, pedantan, nesavestan, neveran, muž je gori od Lesi – uvek se vraća kući. Postoji samo jedan način da ga se oslobodite i upravo ćemo o tom konačnom rešenju da govorimo na ovim stranicama.

SUPRUG KOJI SE UPISAO U REKREACIONI KLUB (The very deficienth husband)

Grupi supruga koji se učlanjuju u rekreacioni klub (gimnastika, vežbe za mršavljenje, masaža, sauna, zatvoreni bazen itd.) pripadaju dve kategorije muškaraca: oni koji bi mogli bez toga jer su već dobro građeni i oni koji bi toga mogli da se odreknu jer ionako nikad neće postati dobro građeni. Odmah ćemo preskočiti pripadnike prve kategorije, koji su podjednako blesavi, ali manje zanimljivi za dublje estetsko proučavanje. Kobno je to što će vitki kreten pre ili kasnije podIeći iskušenju da ode da se kočoperi pred onim jadnicima što hodočaste po vežbaonicama s jedinim izvinjenjem da žele da ostanu u formi i da ne žele da dopuste da ih godine pregaze. Zapravo, maloumnik odlazi u klub s jednom jedinom svrhom – da se suoči sa svojim suparnicima (koji pripadaju drugoj kategoriji pa su samim tim već unapred pobeđeni) i kad god ulazi u saunu sa zebnjom pita vodenu paru: „Sauno, sauno, kaži mi, ko je najvitkiji na svetu?“ Producira se s tegovima ili na vratilu samo da pokaže svoju zaobljenu muskulaturu koja se veličanstveno ističe u sjaju znoja, čijim je otužnim smradom impregnirano čak i stepenište kluba. Treba videti kako znalački nonšalantno mršavko skakuće po vežbaonici kako bi pokazao da je on tu kod kuće (što nije istina). Prolazeći pored ispijenih stvorenja koji dašću na ivici kolapsa, tupoglavi gleda oko sebe bahato poput lava usred krda magaraca. Nadima grudi, opušta ruke i njiše bokovima a la Džon Vejn. Dobro građeni se isto tako ponaša i pred suprugom: po kući šeta go kako bi nesrećnica mogla da uživa u njegovoj čvrstoj zadnjici, nabreklim bicepsima i snažnim grudima. I u njegovom „ponosu“ koji, na žalost, nipošto nije u skladu sa telom. Dobro građeni suprug ustaje u šest ujutru i odlazi na futing; u osam je u klubu, odakle se vraća u jedan da otpliva pre ručka. Posle izlaska iz kancelarije, u šest sati ide na dizanje tegova, a zatim u saunu. U deset uveče, iznemogao, zaspi nad nepojedenom šniclom, što je dobro, jer sutra već u šest mora na futing. Ne bi se moglo reći da je to dobro i za ženu, koja misli da ponekad, makar i u šest ujutru, ne bi škodilo malo fukinga. Ali, suprug atletičar je suviše zaokupljen svojim ramenima, gipkom elastičnošću mišića,

zadnjicom, ludo je zaljubljen u svoju monumentalnu golotinju, pa zaboravlja koliko ljupka i dopadljiva može da bude ženska zadnjica, da jedan običan grudni koš uopšte ne može da se meri s rumenim dojkama, a ono što ima Madona, bogamu, to su noge! Nego, pozabavimo se sada drugom grupom supruga, onom prema kojoj priroda nije bila baš milostiva, a koja se deli u dve niže podvrste: debeli mlitavi i smežurani suvonjavi. Mlitavi debeljko ima stomak u tri reda, ukupno četiri zadnjice (dve gornje i dve donje), butine poput abdomena, ruke poput butina, grudi broj pet, četiri brade i diše kao astmatični pas čuvar. I taman kad se žena s tim pomirila i sve predala u Božje ruke (svake mu večeri, zaista, pobožno preporučuje da ga što pre uzme k sebi – za ovakvog debeljka infarkt je obična šala), mastodont izjavi da se upisao u rekreacioni klub. „Gimnastika osnažuje i skida suvišne kilograme“, mudruje. „A špageti utoljavaju glad i gomilaju suvišne kilograme“, dobacuje žena koja ga dobro poznaje. „Probudi me u šest ujutru. Moram na futing“, govori suprug čežnjivo zamišljajući stas manekena koji na reklami pije Diet. Prvoga dana on je doista već u šest ujutru ispred kuće, u dresu. U šest i deset leži ispružen na divanu u dnevnom boravku s takvim napadom gušenja da komšija s gornjeg kata telefonira misleći da je u bašti otkrivena bačva puna boraksa. U osam sati je zakazao sastanak s maserom, ali nije u stanju da ustane jer mu puls ne pada ispod sto dvadeset otkucaja u minuti. Žena mora da zove klub i izmišlja izvinjenje da ga ne bi osramotila. Drugog dana trapavi preskače futing i odlazi u gimnastički salu. Srce mu se para kad začuje instruktora. „Samo hrabro! Počnimo s pola sata trčanja.“ Dvadeset minuta kasnije, prva pomoć ga donosi kući. Šofer je ipak bio toliko pažljiv da nije uključio sirenu. Tako se, konačno, završava sportska karijera ovog nesposobnjakovića, a ni masno plaćena godišnja članarina ni prokleta mesečna pretplata na sve preskupe usluge koje klub stavlja na raspolaganje svojim članovima neće ga navući da se njima posluži ni po koju cijenu, čak niti po cenu života. Po cenu stoičkih žrtvi on počinje da pohađati manje zahtevne aktivnosti (sauna, masaža, tuš, hidroterapija, oksigenizacija: sve sportske vežbe u kojima se apsolutno miruje). Da spasi obraz, povremeno uradi neku atletsku vježbu, što mu izazove takvu upalu mišića da posle svega deset minuta vežbanja sledeća dva dana mora provesti u krevetu. Na kraju prvog meseca smrša JEDAN kilogram – uspeh ga toliko ponese da nepromišljeno obnavlja pretplatu za sledećih šest meseci. Uhvatio se na lepak. Sa ženom razgovara samo o gimnastičkoj dvorani i sauni, troši bogatstvo na kreme za mršavljenje, a što je najgore, u klubu potroši ono malo energije koju je ranije štedeo da zadovolji, premda obeshrabreno, očekivanje supruge, koja zna da je među naslagama sala, u preponama, skrivena neka stvarčica. Barem se ona seća da je bila. A gde je sad? Možda se rastopila u sauni. Mršav i smežuran suprug veruje da je lepotan jer kad je obučen još i izgleda pristojno. Ipak savršeno dobro zna da nije Pol Njumen, jer većinu svog života provodi go pred ogledalom u kupatilu.

Plisirani vrat nalepljen mu je na rebrima izbrazdan grudni koš, na kojem grudi „više ne drže“, to jest, mlohavo tkivo visi kao istegnuta gumena traka. Trbuh mu je išaran hiljadama sitnih nabora i naslanja se na suvonjave noge, na kojima bedra mlataraju kao kukavni stari mišići. Pozadi, osim leđa s kožom namreškanom kao zgužvani pergament, treba spomenuti i žalosni prizor dvostrukog reda otromboljenih nabora u kojima bi trebalo prepoznati zadnjicu. Ko zna, možda su to nekad i bili mišići, ali sad su samo dve bele obešene palačinke koje nepopravljivi optimist uporno samozadovoljno posmatra došavši čak dotle da ženi pokazuje zadnjicu govoreći: „Još uvek dobra guza, zar ne?“ dok žena jedva zadržava povraćanje i ne može da se otme slatkoj pomisli na Belmondovu guzicu, koja je, bogamu, ipak guzica! Terens Hil je fizički ideal kržljavog. To mu je zvezda vodilja zbog koje se zanesenjak upisuje u klub podstaknut kako neverovatnim tako i besramnim oduševljenjem. Smrdljiva vucibatina nikada se u životu nije bavila gimnastikom. Zato i veruje da će za tri meseca da postane Mister Univerzum. Ne prođu ni dve večeri, a on već nepomičan izdiše na krevetu dok mu bolovi razdiru posustalo telo. I dok žena pažljivo pokušava da ga navede da pokrene makar jedan jedini mišić koji, naposletku, nema zašto ni da ga boli jer ga uopšte nije upotrebljavao, dok nesrećnica pretpostavlja da dva dana dizanja tegova ne mogu da onesposobe strvinu u izvršavanju još jednog malog podizanja, dok razočarana misli kako bi ništarija mogao da spoji prijatno s korisnim i razgiba mišiće karlice i slabina, ruševina od supruga već hrče kao klada, a iz ugla usta sliva mu se potočić mlečne kiseline.

Likvidacija supruga koji se upisao u rekreacioni klub

Odvedite ga na neko mesto korisno za zdravlje, na primer, na neku lepu hridinu nad morem i, umesto da on podiže tegove, što ga toliko umara, naučite ga obrnutu vežbu – teg koji će podići njega. Ti povodom obesite mu oko vrata 50 kilograma težak betonski blok i odmah ga bacite u more. Moraće da krene za njim. Kad je već u vodi, može malo i da otpliva, što je uvek žarko želeo. Plivaće jedan, najviše dva minuta. Ali, treba raditi postupno, zar ne?

SUPRUG KOJI SE OŽENIO SUPERIORNOM ŽENOM (The absolutely imprudenth husband)

Suprug koji se oženio superiornom ženom je direktni potomak matične kuće Son of mygnoth. To je biser nad biserima svih vucibatina. Nije reč o srećniku koji se oženio izuzetnom ženom, nego o besramniku koji je ulizivanjem obmanuo nesrećnicu. Nema ničeg čudnog ako se suprug povremeno zagreje za neku devojčicu ili održava vezu s nekom možda i udatom ženom. Uostalom, nećemo da tražimo ljubavnicu u jajetu. Ali protagonist ovog poglavlja je patološki slučaj – on je sposoban da svaka tri meseca pronađe ženu svog života; ima fantastičnu sposobnost da mu danuncijevske strasti do samounišetnja obuzmu srce, osećanja, duh. I šta on radi kad ga pogodi Kupidonova strela? Trči ženi.

„Armida!“, pozove je. „Da se smemo, dragi?“, spremno kaže ona jer već unapred prepoznaje osećanja svog supruga (na žalost, samo ona prema drugim ženama). „Armida, ti si superiorna žena“, nastavlja suprug. „To smo zaključili još pre nekoliko godina, Filipo. Nastavi.“, uzdahne žena. „Moram da se isplačem na tvom ramenu, Armida. Samo me ti razumeš...“ „Naravno, dragi, razumem te, jer sam superiorna, zar ne?“, kaže žena bezbojnim glasom. „Armida, veruješ li da je moguće istovremeno voleti dve žene?“, pita hulja glasom isprekidanim jecajima. „Naravno, dragi, verujem. Ti si živi dokaz da je to moguće najmanje šest puta godišnje.“ Suprug zaroni glavu u ženino krilo u stilu Prohujalo s vihorom. „Plava je, mlada i strahovito mila...“, počinje. „Plava? Već tri godine nismo imali plavuše, Filipo...“, prihvata žena radosno. Na neki način je ponosna na osećanja svog supruga. „Oh, Armida, da samo znaš koliko je volim!“ „Možeš li da zamisliš koliko sam zbog toga srećna...“, glasi odgovor. „Naravno, ne onako kako volim tebe... To je drugačija ljubav, shvataš?“ „Slutim razliku, Filipo.“ „Ludo se volimo. Ne možemo jedno bez drugog... Koliko samo patim i kako sam srećan, Armida!“ Žena guta knedle. Kad se smiri, Iako ne uspeva da kontroliše glasne đice, pita: „Da li je vrlo mlada?“ „Dvadeset godina, zamisli!“, oduševljeno će troglodit. „Zamišljam, Filipo.“ Suprug ustaje. Blago se smeši. Misli na devojku. „Mnogo sam joj pričao o tebi“, kaže. „Pretpostavljam da celog dana pričate samo o meni.“ „Kad bi samo znala koliko ti se ona divi. Shvata da si ti superiorna žena, žena koja može sve da razume i zna da prašta...“ „Bila bi velika nesreća kad to ne bi shvatila, zar ne?“ „Naravno. Uopšte nije ljubomorna na tebe!“ Stanka. Zatim: „Filipo, da nije i ona superiorna?“ Podignuta na taj nivo, besramna suprugova vanbračna veza postaje glavna tema porodičnog života. Govori se samo o plavuši, a često, kad ga zatekne kako plače pred ogledalom, žena nitkova čak i teši. „Filipo, šta se događa?“, pita zabrinuto. „Da li je moguće da joj se zaista sviđam? Sa svim ovim borama? Armida, učini nešto s mojim tenom, preklinjem te“, jeca ništarija. „Smiri se, dragi, divan si, sigurno joj se sviđaš...“ „Danas idemo na plažu. Kako izgledam u kupaćim gaćicama? Da obučem slip ili s nogavicama? U kojima sam privlačniji? Armida, reci mi istinu, kako izgledam?“ „Kao da si sopstveni sin, Filipo!“ „Misliš?“, govori nesrećnik posmatrajući se u ogledalu, a lice mu se razvedrava. „Osim toga, ako te zaista voli, sigurno ne mari zbog nekoliko godina više, zar ne?“ „Nekoliko godina više? Hoćeš da kažeš da sam ostario? Armida, da znaš: ako me ostavi, ubiću se!“

„Neće te ostaviti, videćeš!“ „Koliko je volim, oh, koliko je volim!“, jeca bestidnik grleći ženu i krijući lice u njenim nedrima. Prolazi sin i zastane zapanjen. Gleda ih. Zatim kaže: „Mama, pa on te ipak voli!“ „Ne, ne mene, plavušu“, šapne mu majka dajući znak da ode jer je naleteo u vrlo osetljivom momentu. „Aha“, kaže sin umiren i ode u svoju sobu. Perverzna kretenčina se vraća kući u dva sata posle ponoći. „Jeste li se lepo proveli na plaži?“, pita supruga koja još uvek čita. Klipan ćutke skida košulju. Zatim sedne na ivicu ženinog kreveta i gleda je prodornim, ali odsutnim pogledom: „Armida, vodili smo ljubav šest sati neprekidno! Bilo je čudesno!“ Žena se trgne. Šest sati. Rekord. Trebalo bi da ga službeno overi. „Srušio si sve rekorde, Filipo.“ „Da“, složi se on oduševljeno. „I prevršio si svaku meru! Zar ti nije jasno da si prešao sve granice dobrog ukusa govoreći mi o satima i minutima vašeg snošaja? Ne bi se moglo reći da primenjujete coitus interruptus“, prosikće žena ne uspevajući da zadrži suze besa. Ili možda suze ljubavi? Ko zna? „Armida, šta ti je?“ „Dosta. Dosadilo mi je da budem tvoj ispovednik!“ Prljava danguba razočarano zine. „Draga, mislio sam da si ti superiorna!“ Žena plače. „Da sam znao“, nastavlja idiot, „ne bih ti ništa govorio...“ Žena pojačava plač na peti podeljak. „Armida, nemoj tako...“, govori svinja. „Daaa, daaa, superiorna. Ti si superiorna žena, Armida...“ Nekoliko dana prolazi u tišini. Superiorna žena izigrava superiornu i glumi da se ništa nije dogodilo. Suprug, naravno, ništa ne primećuje, jer je stalno van kuće sa svojom plavušom. „Barem znamo s kim je“, teši ćerka majku. „Ipak je utešno da nije s nekom prostakušom koja bi mogla da mu mazne i lovu...“ „Tata se opet verio“, priča najmlađi sin svom prijatelju. „Ovog puta je neka dobra plavuša!“ Jednoga jutra suprug ustaje zviždeći. Zviždukanje mu spušta zanos na mnogo razumniju meru. „Znaš“, kaže besramnik, „bila si u pravu. To je bio samo prolazni zanos. Gotovo je.“ „Nikad nisam rekla da je to samo prolazni zanos.“ „Ali, nadala si se! Uvek se nadaš. Shvatio sam da je ona jedna obična govnarka. Ostavio sam je...“ (zapravo, iznenadio je s nekim njenim vršnjakom). Stanka. Zatim – uvek ista pesma: „Armida, na svetu je malo žena kao što si ti. Ti si zaista superiorna!“ Ali, dve večeri kasnije, dolazi smrknut kući. „Ah“, razmišlja žena, „opet ćemo se smejati.“ Naravno da ćemo se smejati, jer evo njega kako opet izleće s uobičajenim pitanjem: „Armida, veruješ li da se istovremeno mogu voleti dve osobe?“

Žena se pravi da duboko razmišlja. Zatim odgovara: „Mislim da mogu. Verujem da zaista mogu, dragi. Recimo Filipo, ja tebe volim, ali me Đovani ipak neodoljivo privlači. Sećaš li se Đovanija Merodija?“ Bitanga iskolači oči i zaurla: „Koji Đovani?“ „Onaj zgodni, zar se ne sećaš? Plave oči, crna kosa... Volim ga. Mnogo ga volim. Iako volim tebe, ali to je sasvim drugačije...“ Supruga hvata drhtavica. „Ali ja... ti... mi...“, muca. A onda rikne: „Armida, ubiću tog Đovanija! Sve ću vas poklati! Otkad traje to ljubakanje? Priznaj! I to pred mojim očima... Stidi se!“ Zatim brizne u sasvim iskren plač. „Ali, dragi...“, pokušava da se opravda žena, „seti se da sam ja superiorna...“ Muž eksplodira. „Do đavola“, urla tutnjeći po sobi, „Ti i jesi superiorna, ali ja nisam! JA NEEEEEE!...“, i stropošta se na pod u praktično nesvesnom stanju.

Likvidacija supruga koji se oženio superiornom ženom

Duhovita je i okrutna. Nastavite tobožnju vezu s Đovanijem Merodijem. Pretvarajte se da telefonom vodite duge romantične razgovore. Šaljite samoj sebi bukete ruža s ceduljicom koja je prisno potpisana – „Nani“. Povremeno plačite. Ulepšavajte se i doterujte. (Nota bene: ako zaista postoji neki Đovani Merodi, tim bolje.) Kad suprug stigne do najvišeg stepena ljubomore, kad ste sigurni da revolver koji ste gurnuli u fioku njegovog pisaćeg stola znači za njega samo jedno, krenite u otvoreni napad. Recite mu: „Dobro, dragi dođi, pokazaću ti ga.“ Pobrinite se da sa sobom ponese revolver, a onda na ulici uperite prst u nekog slučajnog prolaznika (ako Merodi zaista postoji, dobro se čuvajte da mu ne kažete ko je). Sekund kasnije označeni čovek, žrtva ljubomornog besa vašeg supruga, ležaće mrtav na trotoaru. Čim počnu da se skupljaju radoznalci, krenite da vičete: „Dragi, šta si to uradio? Pa ja uopšte ne poznajem ovog čoveka!“ Sud, robija, možda i doživotna, a za vas – konačno sloboda. Neka vas ne uznemirava sitnica što ste morali da žrtvujete život čoveka koji s tim nema nikakve veze. Utešite se činjenicom da je to ipak samo jedan muškarac koji je sigurno upleten u neku drugu ljubavnu igru. Ah, ti muškarci!

SUPRUG „HEROJISUUMORNI“

(The genius and sregolathezz husband)

Pomalo nezakoniti naslednici slavnog Ročforta, supruzi „herojisuumorni“ ili, drugačije rečeno, prepotentna božanstva puna sebe, vrlo su rašireni, naročito u boemskim krugovima. Takav gospodin, iako je najčešće običan računovođa ili građevinski tehničari, oseća da mu je ta uloga nepravedno dodeljena i izigravajući neshvaćenog genija ugnjetava svoju suprugu kao da je u najmanju ruku žena ludog umetnika.

Suprug „herojisuumorni“ se ne ženi, nego dopušta da ga ožene. Predaje se uživanju što je voljen i željen i vrlo odmereno pokazuje naklonost prema boljoj polovini. Već je njegova prisutnost stalni ustupak ženi koja je imala sreće da ga ulovi, njega koji nije ni nalik drugima, i neprekidno mora da pazi da ga „ne izgubi“, „ne zamara“, da mu „bude zanimljiva“, rečju, „ako hoćeš da budeš sa mnom, moraš me prihvatiti ovakvog kakav sam“ (kakav?). Život supruga „herojisuumorni“ je stalno nastojanje da kao genijalnu ludost prikaže sve ono što se inače smatra običnim manama prosečnog muškarca (alkohol, cigarete, žene) i da uveri suprugu kako je, to što njega razume i prašta mu, izdiže iznad proseka, čini je drugačijom od ostalih, zaista neobičnom, štaviše, izvanrednom. Uglavnom, žena mora da bude neka vrsta uvek nasmejane vešte lutkice, a iznad svega u svakom trenutku mora da bude svesna da je pored nje savršeni muškarac. Njegova superiornost očigledna je i nezaobilazna istina koja satire ali i uzdiže, guši ali i uznosi, sapinje ali i oslobađa. Na primer, ono što dragi supruzi kriju, on objavljuje na sav glas kao najlepši poklon ženi – ona mora da zna da on mnogo pije jer će, ukoliko bude potrebno, moći da dođe da ga, mrtvog pijanog, izvuče iz sumnjivih barova u sitne sate ili iz stana neke od usputnih ljubavnica. Žena mora da zna da je on ne voli, i da se oženio samo zato što mu se učinila milom onako zaljubljena i jer se tog dana „osećao pomalo ludo“. Žena mora da ima razumevanja, da bude inteligentna (njemu je potreban dijalog), erotična (njemu je potrebna maštovitost, a osim toga, s kim bi upoređivao ostale?), mora da ima uticajne prijatelje (njemu je potrebno da se kreće u visokom društvu). Nikakva pakost s njegove strane ne može da iznenadi ženu, jer je njoj već poznata. Suprug „herojisuumorni“ često je do te mere drzak da prisiljava ženu da mu se zakune kako će se, u slučaju da on prvi umre, baciti s balkona, ni više ni manje nego kao Modiljanijeva žena. Divine husband je pomalo i sadista i blefer – kupi lažne minđuše i baci ih u krevet pre nego što ga žena ujutru namesti, jer će, kad ih nađe među čaršavima, pomisliti: „Hm, hm, ovo smrdi na prevaru...“, zbog čega mora još više da mu se divi (tako barem misli bednik). Radnu sobu prekriva fotografijama golih žena s ličnim posvetama (naručene preko „Playmena“). Tako će ženino divljenje da preraste u obožavanje (uveren je slaboumni). Za superior mana bila bi prava sreća da ga žena uhvati in flagranti, naprosto zato što se to, zvuči neverovatno, nikad ili retko događa. Ali on se i za to pobrinuo: kad žena izađe, celu kuću isprska jebozovnim mirisima (Poison, Krizia) tako da, kad se nesrećnica vrati, obavezno dobija astmatični napad i tako otkriva da je kroz kuću projezdila čitava legija žena koja je đipala po krevetu, gnječila jastuke i po stočiću od orahovine prilivala čaše za šampanjac isprljane Amarom (jer u kući nije bilo drugog pića). I kad se ta čudesna žena (čudesna jer „ima“ njega) usudi makar samo da zine, ništarija mudruje. „Draga“, govori zavodničkim glasom (takav je), „dogovor je bio jasan. Ako ti ne odgovara, idi.“ Stane pred ogledalo i slinom zagladi raščupane obrve (previše ga ljube, previše!) i dodaje prezrivo se smešeći: „Znaš i sama da samo ti ne možeš da ispuniš prazninu koja me iznutra izjeda.“ Baršunastim koracima (samo baršunasto korača) prolazi gore-dole po dnevnom boravku: „Znaš da mi je potrebno prostora!“, izjavljuje raširivši ruke prema najširem horizontu. „Dobro znaš da imam nadprosečne zahteve“, dodaje bahato, a zatim,

približivši joj se, šapuće: „Znaš da se na silu ne može voleti...“ Zatim, velikodušni finale: „Mogu da ostanem s tobom samo ako mi ne praviš probleme...“ Posle toga odlazi u kupatilo da „pipi“, jer čak i on, toliko „drugačiji“, toliko „iznad“, mora da obavi to kao i svi ostali smrtnici.

Likvidacija supruga „herojisuumorni“

Nađite mu ljubavnicu koja stanuje u nekoj vrlo prometnoj ulici (Kristifor Kolumbo u Rimu). Kad vas u dva sata posle ponoći pijan pozove da dođete po njega, parkirajte se na suprotnoj strani ulice – ostalo će doći samo po sebi.

(P.S.: Ne bacajte se s balkona kao Modiljanijeva žena!)

SUPRUG KUĆANOID (The domestic and terrific husband)

Kad je suprug kućevan, nikad nije pravi domaćin. Obično je samo hibrid domaćice, tzv. kućanoid, najštetniji primerak supruga koji ozbiljno ugrožava psihičku ravnotežu svoje nesrećne supruge. Pored svega, moraće neprekidno da sluša svoje prijateljice kako joj sa zavišću govore: „I ti se još žališ na biser koji na sve misli? Šta bismo onda mi trebale da radimo, ubijemo se?“ Nema supruge kućanoida koja ne mrzi iz dna duše taj svoj „biser“, toliko ga mrzi da bi se radije spanđala sa bilo kojim supiračem (suprug pijanica razbijač) nego da iz dana u dan sa pseudodomaćicom postiže visoki sjaj, bogatu penu, bioaktivnu belinu. Međutim, takav tip predstavlja san mnogih žena samo zato što uveče pažljivo okači pantalone na vešalicu, prazni pepeljare čim gosti odu i otvara prozore „da se tepisi i zavese ne impregniraju dimom“, ne preza od pranja posuđa, a česta razonoda mu je odlazak na pijacu. Na žalost, on i jeste samo san, jer je u stvari manijakalno strog kada je u pitanju izvršavanje spomenutih kućanoidnih zadataka, pa prema tome žena, iako korisnik preduzimljivog i revnosnog supruga, često postaje samo nepažljivi i traljavi izvršitelj tačno određenih i neodložnih, superpedantno izdiktiranih, naredbi SS-ovca u službi čistoće koji zna „kako“ treba voditi domaćinstvo, a od žene očekuje da to i izvršava, naravno prema njegovim naređenjima, jer on „radi“ i ne može „sve sam“. Dakle, naopako ako pronađe trunku prašine na svetiljci u dnevnom boravku, ako posuđe nije oprano Ferijem, ako podovi ne blistaju kao ogledalo i ako veš nije opran biodeterdžentom. Kad se vrati iz kancelarije, glumeći umor (čitanje dnevnih novina, pa makar i za neudobnim kancelarijskim stolom, još nikoga nije ubilo), Generalni Inspektor laserskim pogledom kruži po kući. Ugledaće i paučinu koja se tek plete ispod starog masivnog nameštaja i otisak prsta u levom gornjem uglu prozorskog stakla. „Šarlota“, odmah se javlja njuškalo, „stakla na ovom prozoru nisu savršeno blistava!“ „Šta?“, odgovara žena ne baš druželjubivo. „Čime si ih prala, Sjajem ili Kristalom?“, raspituje se washing-man. „Vetrolinom...“, odgovara žena. „Dobro znaš da Vetrolin ne daje blistav sjaj. Ni kvake nisu baš sjajne! Naravno, uporno upotrebljavaš Elektron“

„Nego šta. Od mesinga su.“ „Ali bolji je Arf, jer uklanja tamne mrlje i daje visoki sjaj!“, mudruje polish-husband, koji, naravno sve slogane s EPP-a zna napamet. Pogled mu pada na pod dnevnog boravka. Zove ženu na raport: „Šarlota, zašto ovaj pod ne odiše toplim sjajem!“ „Premazala sam ga sa Četiri Asa!“ „Mutan je ispod ulaznih vrata! Osim toga, samo Clarex daje topli sjaj“, već je nestrpljiv Monsinjor Čista Kuća. Seda za sto i pažljivo pregleda tanjire i stolnjak. „Tanjiri nisu oprani Ferijem“, zanoveta, „a na stolnjaku se vidi jelovnik od cele prošle nedelje!“ Leže u krevet. Prezirno odgurne pokrivač: „Žao mi je, ali očigledno nisi dodala Lenor kad si prala ovo ćebe!“ Ovo bi slomilo otpornost svetice, a kamoli obične smrtnice koja, umesto da pruži i drugi obraz, zabrinjavajuće revnosno razmišlja o gustom zelenom soku otrova, naročito kad mrcina vrhunskog sjaja počne da se interesuje za zaštitu zimskih odela od moljaca i smatra da je potrebno da rukovodi slaganjem odeće u plastične vrećice, kad pre odlaska na vikend zahteva da se sav nameštaj prekrije čistim čaršavima, kad odluči da osigura stan fotoosetljivom sigurnosnom bravom, tako da svi moraju četvoronoške da ulaze i izlaze iz kuće, ili kada u nedelju ujutru ustane i oduševljeno odluči: „Danas ćemo da sredimo baštu, iščupamo korov, pokosimo travu...“ (a ženi padne mrak na oči, jer zna da hipermarljivi suprug glagole izgovara u množini, a očekuje da predlozi budu izvršeni u jednini. Na primer: „Sredićemo baštu“, znači „Sredi baštu“). Kućanoid zabada nos i u kuhinju. Nema jela kojem suprug Zdrava Hrana (manijak za sveže povrće) neće pronaći zamerku: ili nedostaje bibera ili soli ili majorana, selena, bosiljka, ruzmarina, luka, ulja, sirćeta, čak i samog jela. Svako jelo prati lajtmotiv: „Bilo bi odlično da...“ Pošto mu je kućanoidnost urođena, prema maminim običajima gaji neku vrstu postdatiranog obožavanja. To znači da stalno prosipa izjave kao što su: „Kakve je tek rezance mama pravila!“ ili „A kad bi mama iskrpila čarapu!“ ili „Kako je mama bila štedljiva!“ i kad ženi doslovce pukne film pa ga gađa u glavu užarenom peglom (na žalost, promaši) nitkov bezočno uzdiše: „A kako je tek mama peglala!“ Srećom, kućanoidni supruzi žive kratko. Nikada ne prekorače šestu, najduže sedmu godinu braka, jer njihova robinja u određenom času odluči da neodložno sprovede u delo:

Likvidaciju supruga kućanoida

Stavite ga u mašinu za pranje veša. Programirajte na biološki ciklus s pretpranjem i natapanjem. Dodajte izbeljivač, omekšivač, odstranjivač mrlja, sonu kiselinu, živi kreč i ne zaboravite da uključite centrifiigu za brzo sušenje kostiju!

SUPRUG NAVIJAČ (The most exciting idiot husband in the world)

Osim retkih idiličnih izuzetaka, svi su supruzi navijači. Doduše, ne možemo da im zamerimo ako su opsednuti Zvezdom ili ih brine nedeljna sudbina Partizana. Jasno je da je određena umerena sportska strast, oduševljavanje ovim ili onim igračem, pa čak i „napred plavi“ koje urla za vreme TV-prenosa utakmice, više nego podnošljivo, štaviše, čak i dopušteno. Suprug navijač o kome će biti reči i na kome ćemo se, nažalost, zadržati, je ona sramna hulja koja uništava po jednu zastavu nedeljno mlatarajući njome s tribina stadiona širom zemlje. Nesrećnica koja se udala za takvog degena šije zastave od prvog dana povratka s medenog meseca. Šila je već sve tipove, vrste i veličine: zastave koji se povlače po zemlji, šiljate, pravougle, četvrtaste, račvaste barjake, s resama i bez njih, nabavljala najotpornije materijale, najlon, dralon, u uzaludnoj nadi da će zastava izdržati barem dve nedelje. Ali besomučni zastavnik s toliko žara maše svojim barjakom, ponesen burnom navalom navijačke strasti, da nikakav materijal, ma koliko bio otporan, ne uspeva da zadrži oblik zastave duže od dve nedelje – prve, kad se igra na domaćem terenu, i druge, one kobne, kad bezumnik prati ekipu na utakmicu u gostima pa je, bilo u odlasku ili u povratku, pusti da vijori kroz prozor voza. Naravno, ne vraća se kući sa zastavom, nego s kopljem na kojem mestimično visi poneki dronjak bivše zastave, čiji ostaci neodoljivo podsećaju na Kosovo. Ovakva bitanga često je toliko bestidna da u tim prilikama kaže ženi: „Ono što je moja majka šila, to su bile zastave!“ Suprug navijač ne živi normalnim životom. Njegova egzistencija uslovljena je fudbalom. Svaki dan pohlepno guta cele „Sportske novosti“, od prve do poslednje stranice. U kancelariji, kod kuće, za ručkom. To nije mrsko ni ženi, kojoj je draže kad ćuti i čita nego kad galami o veznim igračima, sudijama kurvinim sinovima, poslednjim minutima drugog poluvremena. Izrezuje fotografije igrača, trenera, predsednika, psihologa i kači ih po zidovima kod kuće i u kancelariji. Ako u snu bude zaneseno povikao: „Pletikosa... Pletikosa...“ budite uvereni da ne sanja vašu divnu bujnu kosu. Verovatno bulazni o istoimenom igraču. Kad sretne prijatelja, ne kaže „Dobar dan“, nego „Šta kažeš na onu Vidićevu fintu, strašno?“ Ima raspored svih susreta za celu godinu, uključujući svetsko prvenstvo, prvenstvo juniora, kupove Evrope, kup nacija, prvenstvo ulice i sve ostale postojeće kupove. Poznati su mu svi transferi u prelaznom roku. I koji broj gaćica nosi Žigić. Kad god se igra nekakav međunarodni derbi, islužena danguba se uvek kladi da će u gaćama prošetati gradom ako njegov tim izgubi. A kad njegov tim izgubi, on zaista šeta u gaćama, ponosan što ispunjava opkladu za ljubav svog kluba, uživajući dok prolaznici upiru prstom u njega, i nije mu ni na kraj pameti koliko sažaljenje pobuđuje niti mu pada na pamet da bi u takvom stanju mogao da ga sretne rođeni sin. A najmanje opažava izraz gađenja na ženinom licu kad ga vidi kako se vraća kući s kravatom, u sakou, gaćama, zasukanim čarapama i šimikama. Nedelja ove ništarije je ispunjena komentarisanjem utakmica odigranih prošle nedelje, prognoziranja onih koje će se odigrati iduće i konačno od same UTAKMICE. Ponedjelkom ujutru, u kancelariji, šeta iz sobe u sobu i komentariše atraktivnije momente s utakmica prve i druge lige, polemiše s navijačima drugih klubova, kladi se da će se, ako njegov tim izgubi od Vojvodine, nacrtati pred direktorom s našminkanim ustima, i tako dalje.

Za večerom pospanoj i rastresenoj supruzi ponovo iznosi svoje mišljenje o golu Tošića, o sjajnoj odbrani Grahovca u prvom poluvremenu, o pogrešnom mahanju levog pomoćnog sudije zbog čega je dosuđen slobodni udarac sa sredine igrališta, što je pružilo šansu Laziću da udari onako i zbog čega je... i tako dalje, milost, i tako dalje. Posle večere ponovo u sportskim novinama čita šest različitih izveštaja sa iste utakmice, upoređuje ih i crpi materijal za kasnije komentare. U utorak ujutro u kancelariji ispunjava listiće sportske prognoze. Zanosi se kombinacijom 1-0-2, oduševljava običnim i vezanim kombinacijama, uživa u slaganju kombinacije iznenađenja (rekordan uspeh mu je šest pogodaka). U sredu počinju rasprave o nedeljnim susretima, koje se mogu sažeti u nekoliko simptomatičnih rečenica iako ih šarlatan izgovori najmanje deset puta toliko: „Primiće najmanje četiri komada!“; „Rezultat je unapred dogovoren.“ „Biće u najboljem slučaju nerešeno.“; „Kladim se da će Purović sedeti na klupi!“; „Ako sudi Krstić, gotovi smo!“; „Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa.“; „Ako Đurić uglavi go vratiću se kući u gaćama!“ (I zaista se vraća. Komšije već sumnjaju da štedi pantalone.) U četvrtak pokazuje znakove nervoze. Svako malo poskoči (a žena se svaki put prepadne) i zaurla: „Majko moja, kakav susret, kakav susret!“ Napeto prati sportske TV-emisije u kojima reporteri postavljaju vrlo značajna pitanja igračima na treningu: „Kako ćete igrati u nedelju protiv Vojvodine?“ a oni, krajnje nepristojno: „Stavićemo ih u mali džep“, na šta novinar zlobno odvraća: „A šta drugo!“ a igrač ga dočeka ubistvenim odgovorom: „Mi smo takav tim.“ Na sve ovo naša besramna bitanga pada u ekstazu. Po njemu, na TV-u bi trebalo prenositi samo ovakve intervjue. U petak – ako njegov tim gostuje – prezaposlen je organizacijom odlaska u Niš. Najpre se pobrine za zastave. Barem jedna mora da leprša s prozora voza. Putnička agencija naplaćuje dodatno za zastave, jer toliki barjaci koče kretanje voza i smanjuju prosečnu brzinu za najmanje deset kilometara na sat. Zatim nedonošče misli na parole koje treba pričvrstiti na vagone – U veselju i u besu uvek verni plavom dresu. U subotu se sprema za veliki dan. Na terasi isprobava snagu vijorenja zastave i počinje da gnjavi ženu. „Amelija, gde mi je ’Crnobeli, Crnobeli, uvek prvi na tabeli’?“ pita suprugu kopajući po ostavi. „Zar ga nisi stavio u podrum?“, odgovara nesrećnica. „Nemoguće. To mi je glavni transparent. Znaš da ga uvek držim u kolima...“ Malo kasnije evo ga opet. „Amelija, ovde su ’Aoj Dule crni ptiću, daj dva gola popizdeću’ i ’Ako šut ga dobar služi, sjajnu igru on nam pruži’, ali ne mogu da neđem ’Sjajno mesto Tošić ima, Dule drag je nama svima’, da ga nisi slučajno bacila?“ „Misliš li da sam poludela?“, odgovara žena. „Izvini, ali zašto bih bacila ’Sjajno mesto Tošić ima, Dule drag je nama svima’?“, pita, znajući dobro da bi, kad bi mogla, bacila ne samo transparente i zastave, nego i muža. „Znači da sutra moram da nosim ’Crne misli pored njega, go mu je pre svega’ i ’Kada naši krenu k mreži protivnik u strahu beži’.“ „Odlično, uzmi te...“, zaključuje žena zamišljajući žalosni prizor kako se njen muž dere kao bilmez i razmahuje s dva transparenta i zastavom i kako će ga najverovatnije videti

kako se vraća kući u majici, s cipelama na glavi i sakoom vezanim oko pojasa (najobičnija izgubljena oklada). U nedelju od kuće odlazi u jedanaest sati kako bi na stadionu bio u jedan. Budimo velikodušni, preskočimo samu utakmicu, šta sve tamo radi, bolje da ne znamo, a da ne pominjemo prostački rečnik. Ipak je to zabranjeno za mlađe od osamnaest godina, o dobrim hrišćanima da i ne govorimo. U šest sati trkom uleće u kuću, iscrpljen, ali na vreme da vidi devedeseti minut i sebe u drugom poluvremenu igre na prvom programu, a u prvom poluvremenu na drugom programu. Jede prepričavajući ženi najvažnije poteze i na kraju uživa u sportskom pregledu. U ponedjeljak, sve ponovo. Bez greške. Ta tipčina ima troje dece. Ispričaćemo vam koliko se drtina napatila dok su se rađali. Čekaonica porodilišta. Drznik puši. Drugi muškarac nervozno korača gore-dole po prostoriji. On – I vaša supruga je u porodilištu? Drugi – Da. On – Prvo dete? Drugi – Zašto, i vama? On – Daj ruku, kolega! Drugi – Drago mi je ... On – Veliki dan! Samo šteta što je nedelja. Drugi – Da. On – A igra se najuzbudljivija utakmica godine! Zvezda – Partizan... Drugi – Eh! Prava je muka što ne možemo da odemo na stadion. Ali šta se tu može. Moja žena bi se uvredila... On – Ah, ko bi razumeo žene! I vi navijate za Partizan? Drugi – Ne. Za Zvezdu. On – Ah. Gledaju se sa manje simpatija. Razgovor zamire. Iznenada se otvore vrata i uđe bolničarka. Bolničarka – Gospodin Rosi? On – Ja sam! Bolničarka – Ovog trenutka postali ste otac! On (baca šešir u zrak) – Ura! Zvezdaš, kapiraš: 1:0! (Iz unutrašnjeg džepa izvlači zastavicu i počinje besomučno da maše.) Drugi – Polako, polako. Ovo su tek prvi minuti rađanja, dragi moj... On – Ali ja sam napravio sina, a vi ne! Drugi – Sestro, a šta radi moja žena? Spava? Bolničarka – Pogledaću, gospodine... On (žrtva najobičnije euforije) – Aoj Dule, crni ptiću, daj dva gola popizdeću! Drugi – Umuknite! Ne slavite pobedu pre vremena! Bolničarka (vraća se) – Gospodine, i vi ste postali otac! Drugi – Bravo! Nerešeno! On – Sestro, jeste li sigurni? Da doktor nije pogrešio? Bolničarka – Ma, šta pričate, gospodine! (Izlazi uvređeno.) Drugi – Jedan, jedan. Znao sam, znao sam da će moja žena odmah da izjednači!

On - Sad mi je jasno! Sigurno su joj pomogli indukcijom... Drugi – Hoćete li da kažete da moj nije regularan? On – Ne znam da li je regularan ili nije. Nisam držao sveću dok ga je vaša žena pravila! Drugi – Ponovite to ako smete! Bolničarka (uleti zadihana) – Gospodine Rosi! On – Molim? Nećete valjda da kažete da je moja beba poništena? Bolničarka – Drugo! Rodila je i drugo!... On (životinjski urlajući) – Goooo! Dva, jedan! A šta sad, Zvezdašu? Drugi – Sestro, jeste li sigurni? Bolničarka – Više nego sigurna! Videla sam. (Vraća se u porodilište.) On (podivljao od radosti) – Ako šut ga dobar služi, sjajnu igru on nam pruži! Drugi (dere se u pravcu porodilišta) – Šta radi doktor!... Napred, ženo, presing! On – Ma kakav presing. Umukni! Drugi – Umukni ti! Vaša žena je sasvim slučajno rodila drugo dete! Bolničarka (vraća se ozarena) – Neverovatno! Još jedno. Ovog puta za vas, gospodine... (izlazi sva zbunjena). Drugi – Za mene? Izjednačenje! Dva, dva! On – Nemoguće. Drugi – Hej, Partizanovac, šta ćeš sad da zapevaš? On – Isteklo je vreme! Ne važi. Doktore, vreme! Drugi – Moje drugo dete je sasvim regularno! Sram vas bilo! On – E, nije me sram, jasno? Bolničarka (stiže sad već sasvim smetena) – Ovo je previše! Gospodine, još jedno. On – Moj? Bolničarka – Da. On – Urrraaa! Tri, dva! Zvezdaš, otpisan si, gotov, smrvljen! (Izvlači veliku zastavu.) Drugi – Još nije kraj... Bolničarka – Doktor je odsvirao kraj rađanja. On – Pobeda! Moja tri sina biće šampioni! Biće fudbaleri! Drugi – I moji! On – Buduće nade Partizana! Drugi – A moji Zvezde! On – Živeo Partizan! Drugi – Živela Zvezda! Bolničarka – Gospodo, nisam vam rekla da su devojčice... On i drugi (uglas, pre nego što se sruše u nesvest) – Doktor rogonja...!

Likvidacija supruga navijača

Prilikom utakmice Srbija–Italija (igraće se pre ili kasnije) uverite ga da je pravi način da zaista učestvuje u događajima taj da se pretvori u živu zastavu. Obmotajte ga, dakle, od glave do pete dugim tamnim zavojem, ali pazite, ostavite mu slobodne otvore za vitalne funkcije: disanje, gledanje itd. Sad je postao pravo koplje. Treba još samo pričvrstiti zastavu. Kad je povorka spremna za ulazak u voz, namestite ga da visi kroz prozor kako bi celim putem od Beograda do Rima mogao da se vijori.

Kad stignete u Rim spustite zastavu i pogledajte šta je ostalo od ljudskog koplja. Ako je već mrtav, sahranite ga onako umotanog, kao mumiju. Ako još uvek daje znakove života, pustite ga neka se vijori i na povratku.

SUPRUG „URADI SAM“ (The trapanation husband)

Supruzi se dele u dve osnovne kategorije: oni kojima bi bilo bolje da su sami sebi rasporili trbuh umesto što su se kao muževi nametnuli nekoj nedužnoj devojci i oni kojima bi bilo bolje da su skočili kroz prozor nego što su uvalili u nepriliku neku jadnu nevinu ženu. Suprug „uradi sam“ pripada obema grupama. Njegov pokazatelj netolerantnosti iznosi 96% (to jest, netolerantan je u 96 % slučajeva), a u 99 % slučajeva je u stanju da od najstandardnije supruge napravi ubicu. „Uradi sam“ je onaj suprug koji sam obavlja sve sitne popravke u kući, ne toliko da bi uštedeo hiljade lira, koliko traže vodoinstalateri, električari, zidari, koliko zato što je doslovno zaljubljen u bušilicu. Čekići, ekseri, testere, klešta, kitovi, lepkovi, lakovi predstavljaju njegove talismane. Ako negde treba zabiti ekser, ne čeka da mu se dvaput kaže: odmah dotrči sa svojom bušilicom, stavlja svrdlo broj četiri, brrrrrrrrrrrr, buši zidove skroz-naskroz, često i kroz cevi od radijatora. „Do đavola, zašto baš uvek hoćeš sve sam. Za to postoje majstori!“, buni se supruga i prilazi telefonu. „Majstori? Ti si luda! Dvesta lira po rupi! Ne brini, ja sam savršen majstor!“, odgovara bušač zidova. Dan kada treba zabiti ekser on beleži u kalendar kao praznik, čak iako je ponedjeljak. „Slika je velika, znači treba i veliki ekser. Za veliki ekser potreban je veliki čekić i snažan udarac. Ovako!“ Ekser je doista uleteo do balčaka, probio zid i uz fijuk se kao strela zabio u suprotni zid susedne prostorije. „Nije važno“, odmahuje veliki strelac, „sliku ćemo da obesiti na onaj zid." „Ali sada je ovaj probušen!“, prigovara supruga. „Treba pozvati zidare!“ „Ti si luda, kakvi zidari! Čovek mora biti sam svoj majstor! Imam sav zidarski alat. Hajde, donesi mi špahlu, gips i glet-masu.“ Dok meša gips, bušilica u ljudskoj spodobi zaključuje da je rupa nepravilna. „Moram da je izravnam bušilicom“, mudruje. Kopa svom snagom. Posle pola sata rupa po pravilu naraste na pola metra u prečniku. Sat kasnije ruši se zid. Žena mu, ne baš tiho, nabraja sve štete koje je napravio u poslednjih pet meseci. Toliko iznosi i završni račun Simpa. „Uostalom“, ne predaje se tamanitelj zidova, „sliku si htela u ovoj sobi, zar ne? E, pa, sad su te dve sobe spojene, dakle, slika ti je u ovoj!“ Ne daj bože da je neki utikač klimav. Sa strašću se baca na njega s šrafcigerom u ruci. „Kvar je u žici“, zaključuje. I počne da izvlačiti. Vuče, vuče, vuče, navlači sve dok u tri sobe ne popadaju lusteri sa plafona i razbiju se u paramparčad. Žena je očajna. Hoće da ga prijavi Elektrodistribuciji. Kad je reč o prijavljivanju, mogla

bi usput da upozori gradski vodovod, jer se buldožer nezadrživo uputio ka začepljenom umivaoniku. „Neee!“, urla supruga pokušavajući da ga spriječi. Kasno. Manijak već drži specijalnu pumpu sa pojačanim delovanjem, stavlja je na otvor i besomučno povuče. Ne samo da je otčepljen umivaonik, nego se uz zvonki glogot podiže i čudesni mlaz na kojem bi mogao da mu pozavidi svaki naftni bunar u Kuvajtu. „Za tri dana si demolirao pola kuće“, kipti žena s penom na ustima. „Ali sam! Da sam zvao majstore, digli bi mi najmanje dve hiljade!“, uzvraća pokušavajući da zaustavi slapove. Vatrogasci stižu u poslednji čas i spašavaju ga od davljenja. Ali trud im je uzaludan, jer se sad već supruga u pravom trenutku odlučila za drastičnu

Likvidaciju supruga „uradi sam“

Pre ili kasnije bušilica mora da mu isklizne iz ruke i povredi prst. Kad vidi krv, sigurno će tražiti vašu pomoć. „Elvira, prosvrdlao sam ruku!“ On još i ne zna šta ga čeka. Čak će se i obradovati kad vas ugleda kako mu brižno letite u pomoć sa zavojima, jodom, makazicama, praškovima, mastima. Pažljivo pregledajte ogrebotinu na prstu i zabrinuto izjavite: „Samleo si ga, ljubavi.“ „Brzo, učini nešto“, zapomagaće sumanuto, „zovi doktora!“ „Doktora? Ti si lud! Za to bi digao najmanje tri hiljade lira!“ Odgovorite: „Ne brini, sama ću. Znaš da sam vešta u tim stvarima... prvo ću da ti dezinfikujem ranu...“. Nastavite i izlijte mu na prst celu bočicu sumporne kiseline. „Uradi sam“ će zaurlati koliko ga grlo nosi i za koji momenat će mu otpasti cela šaka. „Oh, izvini, uzela sam pogrešnu bočicu... Ali nije važno, snaći ću se...“ „Zovi... doktora...“, zapomagaće mrcina gubeći svest. Samo napred, bez milosti! „Ma kakav doktor! I sam kažeš da čovek treba da zna da uradi sve sam!“ Ne popuštajte. „Imam u kući kutiju prve pomoći. Pogledaj što je zgodan ovaj hirurški nožić...“ Ne dajte mu vremena ni da trepne. Zarijte mu slatki hirurški nožić duboko u stomak. „Oh, izvini dragi, skliznuo mi je iz ruke...“ Umirući bi možda nešto i rekao, ali jedva prokrklja nešto kao „Uh... uh...“ „Ne brini, odmah ću da ti izlečim prst. Samo da dezinfikujem rupicu na stomaku...“ U provaliju izlijte celu bočicu tinkture joda sa dvostrukim superkoncentrovanim delovanjem. Nemojte da se iznenadite ako vaš muž napravi nekoliko pogrešnih plesnih koraka, zapomažući i skačući po sobi. Možete biti sigurni da će se za koji čas srušiti. „Oh, zaboga, šta ti je?“, pitajte ga zabrinuto i povucite vrh creva koji se promolio iz rane. Vucite, vucite, vucite, navlačite sve dok ne ugledate slepo crevo. „Eto, gotovo je. Usput sam ti izvukla i to gadno slepo crevo koje bi ionako pre ili kasnije morao da izvadiš!“ „Umirem...“, posljednje su reči nesrećnika. „U redu, dragi! Znaš i sam da bi i sa celim konzilijumom rezultat bio isti, a to bi nas koštalo najmanje osam hiljada. Hoćeš li da ih stavim na štednu knjižicu?“ Nadajmo se da zadovoljan odlazi na onaj svet pošto je zaključio koliko je vredna i

pažljiva bila žena koju je odabrao.

SUPRUG KOJI NE SLUŠA SNOVE SVOJE ŽENE (The intolerable husband)

To je vrlo raširen primerak supruga. Nema žene koja pre ili kasnije ne shvati da se udala za takvog. Reč je o nepouzdanom slatkorečivom tipu na koga ne možete da se oslonite. Pretvara se da sluša ženu koja mu priča šta je sanjala, a zapravo je uop[te ne prati, ko zna kuda mu blude misli, i ako žena zatraži da joj ukratko ponovi sadržaj sna koji mu je malopre ispričala, podlac će je odsutno gledati kao učenik kad ga mučki zateknu s pitanjem šta su Bosfor i Dardaneli. Zamislite samo anđelka koji, čim otvori oči, ne kaže „Dobro jutro“, da ne bi gubio vreme, nego odmah počne: „Sanjala sam da smo bili u nekoj dolini, ali nestvarno zelene boje, kao u snu... Odjednom se pojavi gepard i rastrgne te, a prelepi lovac s bujnom bradom se zaljubi u mene i zahteva da se venčamo...“ Nećete mi verovati, ali suprug ostaje mrtav hladan kad čuje ovu uzbudljivu priču. Puca mu prsluk za zelenu dolinu, prelepog bradatog lovca. Sad vidite koliko je to suvoparna, kukavna, bezlična ništarija. Uopšte ne učestvuje. Odbacuje ženine snove, koje mu ona s toliko ljupkosti priča u nadi da će pokazati zanimanje i da će ga taj dokaz njene velike ljubavi baciti u zanos. Okoreli eskivator snova podlo se izvlači iz kreveta i četveronoške grabi prema kupatilu dok mu svetica, kao i svakog jutra, oduševljeno priča: „Bio je to kao neki dvorac pun preklopnih vrata... Ti si ušao unutra i vukovi su te raskomadali, a kralj se zaljubio u mene i htio da me oženi... Ali onda smo se svi najednom našli u Najrobiju. To je sigumo bio Najrobi, jer je bilo mnogo zebrinih koža... Ti si stajao s uperenom puškom, ali jedan slon te zahvatio surlom i treskao te o zemlju, dok se vođa safarija zaljubio umene i zaprosio me... Ali, Amilkare, ti me uopšte ne slušaš? Amilkare, gde si?“ „Gospodin je otišao u kancelariju, gospođo“, kaže kućna pomoćnica. Razočarana i potištena, žena ustaje zadržavajući suze. Možda je danas morao da izađe ranije, razmišlja. Sigurno ne može da prežali što nije mogao da čuje kraj sna. Verovatno se tiho išunjao da me ne prekida. Odmah ću da ga nazovem. „Halo, Amilkare, jesi li čuo san do slona koji te surlom treskao o zemlju? Onda slušaj dalje: najednom kao da smo se našli u Kini i nekakav neverovatno bogati mandarin zaljubljuje se u mene i hoće da me oženi, a tebe raskomada bengalski tigar... halo, Amilkare! Šteta, prekinula se veza!“ Odvratni sanofob spustio je slušalicu čim je izgovorila reč „slon“. Nečuveno kako uporno, tvrdoglavo, besmisleno odbija tu lepu stranu života udvoje – ženino prepričavanje snova. Za ručkom slatka ženica govori donoseći puding: „Šteta što nisi mogao da čuješ jučerašnji san. Noćas sam sanjala nastavak. Da znaš kakav spektakularan završetak!“ Suprug mrmlja. Žena ne opaža njegovu neizmernu nevaspitanost i nastavlja: „Moram ti ispričati i prvi čin. Dakle, slušaj ovo. Bila je kao neka plava livada na kojoj si ti ležao ispružen na mesečini. Onda je došao valjak i spljeskao te kao palačinku, a vozač valjka se ludo zaljubio u mene i valjkom me odveo u Taorminu na kupanje. Međutim, ti si postao čuvar plaže, stajao si u moru i raskomadao te morski pas... Amilkare, odlaziš?“

„Idem u WC“, hladno odvraća neotesanko, a oči mu poprimaju oblik revolvera i zenicama-mecima nišani u neki vitalni ženin nerv (na primer, vrh mozga gde se kriju snovi). „Dobro, kad se vratiš ispričaću ti ispočetka“, uzdahne žena u svojoj svetačkoj prostodušnosti. Naravno, suprug se ne vraća. Kroz prozor kupatila izdajnički izlazi u baštu i besramno beži na posao. Posle večere ženica mu umiljato prilazi dok hulja gleda utakmicu na televiziji. „Amilkare, budi spreman! Ko zna kakvu ću ti neobičnu priču sutra ispričati! Za noćas mi je najavljen neverovatan san!“ „Najavljen?“, pita suprug glupo. „Naravno, dragi.“ „Nećeš valjda da mi kažeš da sanjaš i unapred?“, prodere se neuljudno mrcina. „Da, ljubavi, uvek sanjam kratki sadržaj budućeg sna... Ali ti me nikad ne slušaš...“Suprug se posprdno cereka: „Da ne sanjaš možda celovečernje filmove s filmskim žurnalom?“ „Ponekad, ali to je užasno dosadno... Spomenula sam ti da ću noćas sanjati nešto izuzetno. U kratkom sadržaju videla sam savanu, tebe je rastrgao bufalo, a poglavica plemena Gula-Gula ludo se zaljubio u mene i želeo je da me oženi... Čekaj, gde si pošao? Ako hoćeš, noćas ću da navijem budilnik u tri sata tako da ti prvi čin ispričam odmah, dok je još sasvim svež...“ Ali ova pakosna spodoba i ne mari za toliku nežnu pažnju. Dobacuje joj iz spavaće sobe najuvredljivije pogrde, koje ženica srećom ne može da razabere jer bi inače njeno sanjalačko srdašce prepuklo od žalosti. Kad legnu na spavanje ona predusretljivo ispriča kratak sadržaj prethodnih snova, ali ne stigne ni do trenutka kad njenog supruga pregazi voz dok mašinovođa gubi glavu zbog nje, a bitanga joj sav svoj prezir hrče u lice. Prevršio je meru. Mila devojka gubi strpljenje. Ipak moraju se poštovati neke granice. Budi ga (naravno, vrlo pažljivo). „Dragi...“, šapuće nežno, „ja ti prepričavam svoje snove, a ti spavaš!“ „Uronio sam u temu“, zaurla vucibatina, okrene se na drugu stranu i bezobzirno počne da sanja sopstveni san. I tako uvek, već godinama, iz dana u dan. Da je bar jednom žena uspela do kraja da ispriča san! I to je bračni život? Zar se takvo stvorenje može nazvati suprugom? Bolje bi bilo da nije živ. Zato evo ideje za

Likvidaciju supruga koji ne sluša snove svoje žene

To je vrlo lako ostvariti. Nabavite lava. Držite ga u ostavi. Pozovite supruga i recite mu: „Bili smo, kao u dnevnom boravku, a tebe je rastrgao lav...“

„Opet jedan obični prokleti prljavi san?“, reći će suprug. „Ne, dragi, živa istina...“, odgovorite suzdržano i pustite zver iz ostave. Ostavite ih zajedno u dnevnom boravku i pričekajte dok lav ne završi s doručkom. Onda pozovite policiju i javite: „U moju kuću je ušao lav i pojeo mi muža. Celog. Ni nokte nije ostavio. Zar o tim blaženim lavovima ne bi trebalo da vodi računa Zoološki vrt? Zar je neophodno

da ih privatno hranimo?“

ŠLJAMPAVI SUPRUG (The hurricane husband)

Ako razvijemo celi spektar njegovih karakteristika, možemo mirne duše da zaključimo da su svi supruzi šljampavi. Onaj kojim ćemo se ovde pozabaviti ipak je najgori primerak, jer u sopstvenom domu iživljava svoje izuzetne šljamperske sposobnosti. To otprilike izgleda ovako: ako prođe kroz sobu, reklo bi se da su kroz nju protrčala deca. Krenimo redom. Prvo nam se nameću pitanja: kako mu uspeva da, kad uzima košulju iz ormana, povuče za njom još dve-tri? Zašto, umesto da ih vrati na mesto, ostavi te dvije-tri košulje viška da zgužvano vise iz fioke koju je ostavio otvorenu? Zašto kad oblači cipele iz ormarića mora da izbaci sve koje ima? Naravno, ostavlja ih onako pobacane da se žena malo razonodi slažući ih natrag u ormarić, a osim toga, i deci treba pružiti priliku da ih kao papuče navlače po kući. Zašto kad uzima kravatu sve ostale moraju da padnu na pod? Zašto mu nikad nije prostrujalo kroz glavu da bi mogao i da ih pokupi? Zašto žena mora svakog dana da skuplja i sređuje taj džumbus? Zašto danguba nikad ne obriše cipele o otirač, nego uleće pravo u kuću i ostavlja svoje prljave tragove po uglačanom parketu, belom tepihu u dnevnom boravku? Zašto kad zabije ekser u krugu od šest metara ostanu rasute hrpe otpalog maltera, čekić, kutija za alat, prosuti ekseri, klešta, ključevi, šrafcigeri, itd.? Ali na ova, i na stotinu drugih zašto nikada nećemo dobiti odgovor: šljampavi suprug nije svestan svoje natprosečne sposobnosti da stvara nered, on ne zna da je mali kućni Atila, ne shvata da se između njega i krda slonova jedva primećuje razlika (u korist slonova). Tektonski potres od osam stepeni po Rihterovoj skali ne bi ostavio biblioteku u onako žalosnom stanju u kakvom je on ostavio kada je tražio neku knjigu. Ako ode u kuhinju da popije čašu vode, iza njega će u sudoperi ostati tri polupane čaše, četvrta smrskana na podu i lokve od njegovih mokrih stopa po čitavom stanu. Ali, njegova nadahnuta kreativnost u stvaranju nereda, njegov neponovljivi talent ostvaruje remek-dela u kupatilu. Ta prostorija ima neku čarobnu moć nad svim muževima, a šta je od nje u stanju da napravi naš klipan, teško je opisati. Pokušaćemo. Prvo: pasta za zube. Nepogrešivo se otkriva kad je on upotrebio, jer je tuba nemilosrdno zgnječena posred srede, a ne uredno pritisnuta pri dnu. Međutim, izraz „zgnječena posred srede“ suviše je bled da bi pružio pravu sliku o iskasapljenom stanju u koje je doveo tubu paste za zube. Ona nije samo zgnječena, nego savijena, uvrnuta, ostavljena na umivaoniku nezačepljena. Kroz otvor curi potočić crvene paste. Reklo bi se da je zadavljena. Naravno, šljampavi suprug nikada ne začepi tubu, jer bi inače mogao da propusti da mu čep upadne u slivnik. Pere ruke nad začepljenim umivaonikom. Šta mislite gde će vucibatina odložiti Gerlen sapun (najskuplji na svetu)? Možda u držač za sapun? Ne budite naivni, sigurno neće. Ostaviće ga da se topi u toploj musavoj vodi, tako da ženi priušti zadovoljstvo da peca dalijevski sapun koji nadrealistički curi na sve strane. Kad se kupa, napuni kadu do ivice, tako da može da se divi Nijagarinim vodopadima

domaće proizvodnje kad uđe u kadu. Kad vodopad spontano prestane potrudiće se da ga opet napravi skakutanjem i mlataranjem tako da gotovo sva voda završi na podu. Kad se uspravi u kadi, ostane jedva prst vode. Sasvim dovoljno da ostavi dva sapuna da se natapaju. Kad je već ustao, mora da se ispere tušem (to jest, potrošiće svu toplu vodu iz bojlera, za šta mu je cela porodica večno zahvalna). Kad je već voda iz kade završila na podu, logično je očekivati da će se tamo naći i voda iz tuša, tim pre što hulja usmerava mlaz tako da isere i sve zidove u kupatilu. Na kraju, kad smrdljivac izađe iz presahle kade, nađe se do zglobova u vodi. Vreme je da se obriše. U ormariću stoji osamnaest peškira. Polako ali neminovno upotrebiće ih sve! Ostavlja ih onako nakvašene pobacane po čitavom kupatilu. Reklo bi se da se zajedno s njim brisao ceo konjički puk. Pošto je potrošio i poslednji peškir, seti se da treba osušiti kosu. Ali, prvo mora da obriše vodenu paru s ogledala. Mogao bi da uzme jedan od osamnaest upotrebljenih peškira, ali ne. Na vešalici visi ženina jutarnja svilena haljina i on, naravno, koristi nju. Osušio je kosu i izlazi iz kupatila, kad mu padne na pamet da je zaboravio poslednji završni potez, potpis na apokaliptični prizor što će zateći onaj ko uđe u kupatilo posle njega (supruga) – talk. Uzima, punu kutiju talka i stavlja je na ivicu umivaonika. Dvaput se nežno potapša ispod pazuha i vraća jastučić u kutiju. Verujete li da je zaista vratio jastučić u kutiju? Ni govora. Kutija je pala na pod (kako bi drugačije?). Eto i potpisa. Sad umetnik može zadovoljno da izađe iz kupatila.

Likvidacija šljampavog supruga

Zavedite prvog vodoinstalatera i odmah postanite njegova ljubavnica. Nagovorite ga da vam samo na jedan dan podesi bojler tako da se može napuniti kaustičnom sodom u superkoncentrovanom kristalizovanom rastvoru (na izgled se ne razlikuje od vode). Kad suprug zaroni u punu kadu, sigurno će odmah pokušati da vas pozove. Neće stići da izgovori ni prvo slovo. Nekoliko sati kasnije, kad se ključanje kaustične sode smiri, uđite u kupatilo i otvorite slivnik. Zajedno sa sodom oteći će i suprug daleko, daleko, zauvek. Ako hoćete, možete da zadržite vodoinstalatera. Ako vas, novac ne zanima, bolje ga zamenite nekim maharadžom.

SUPRUG KOJI JE OBOLEO OD PEDESETITISA (The fifty-aged husband)

Godine su kao bolest. Osamnaestitis je, na primer, prilično zarazan. Ne napada samo osamnaestogodišnjake. Neki ga dobiju već u šesnaestoj, ili čak petnaestoj godini. Ima vrlo teških slučajeva, a osamnaestitis je uvek opasan. „Šta je mom sinu, doktore?“ „Osamnaest godina, gospođo.“ „Opasno?“

„Pre ili kasnije svi moraju da ga preleže. Srećom, vaš sin ima lakši oblik, ne izgleda mi toliko kretenasto koliko su obično svi osamnaestogodišnjaci, naročito ako obole pre vremena...“ „Ima li leka?“ „Ne, gospođo. Proći će samo od sebe. Treba vremena i strpljenja, ali proći će. Posle toga, razboleće se od dvadesetitisa, zatim od dvadesetpetitisa, a kad i to prođe, može se reći da je van opasnosti...“ Prvi simptom osamnaestitisa otkrije se kad sin izjavi da želi da živi sam. Isto tako i suprug koji je navukao pedesetitis sasvim sigurmo želi da žii s ljubavnicom. Nekada se pedesetitis zvao četrdesetitis, ali to je bilo vreme kada su muškarci ranije starili jer se uopštee nisu opirali neumoljivom nadiranju godina i svi su već u tridesetoj imali trbuščić. Prema tome, logično je bilo da je tada četrdeset godina značilo početak dolaska starosti. Ali danas, s dijetama, rekreacionim klubovima, Gerovitalom, doktorkom Aslan i snažnom željom da pošto-poto ostanu mladi, neki od pedesetitisa ne obole pre šezdesete. U svakom slučaju, nema supruga koji pre ili kasnije ne podlegne akutnom obliku te opake bolesti. Pojavu bolesti lako će uočiti svako kad na uobičajeno tipično pitanje obolelog: „Koliko bi mi dao godina?“, mirno odgovori: „Pedeset i jednu“, a on ima svega četrdeset i devet, a niko mu ne bi dao više od četrdeset i tri. Od tog dana nesrećnik više nikoga neće pitati koliko bi mu dao godina, zatvoriće se u kupatilo i pred ogledalom ispitivati svaku boru, prebrojavaće sede (tačnije, praviće popis onih koje su još uvek smeđe)... ukratko, zaražen je pedesetitisom. Iako je svoj miris nabavljao samo u onoj šik brijačnici na Bond Stritu, iako je samo u najelegantnijem pedikir-salonu u gradu uređivao nokte, odlazio na masažu, parenje lica, saunu, dosad je uz sve to samozadovoljno gledao ženu kako po licu macka kojekakve kreme, losione, tonike, maske. Posle onog kobnog trenutka, jedne večeri konačno se odlučuje. Prilazi supruzi i umiljato cvrkuće (što mu se već desetak godina nije omaklo): „Oprosti... draga... Pogledaj... moj kapak... Mlohav je, zar ne?“ „Mlohav? Da, naravno, kao i uvek“, odgovara žena iznenađena ne njegovim mlohavim kapkom, već ljubaznim i nežnim tonom. „Kao i uvek? Šta pričaš? Omlohavio je tek nedavno, ovog leta. To je od sunca... Uništilo mi je kožu! Suva je, zar ne vidiš da je suva?" „Vidim. Gledam već dvadeset godina.“ „Šta upotrebljavaš protiv svojih bora oko očiju?“ „Mojih bora?“, zapanji se žena. „Ništa ne stavljaš?“ „Ja nemam bore oko očiju! Ipak, postoji antirid ’Zbogom bore’. Zateže kožu i vraća joj mekoću i elastičnost...“ Sledećeg dana uobraženko odlazi u parfimeriju i kobajagi čita ceduljicu koju je dugo tražio po džepovima. „Dakle...“, sriče kao da čita kineski, „moja žena želi antirid...“ „Izvolite, gospodine. To je odlična krema. Za vas je?“, tačktično pita prodavačica. „Mene? Rekao sam za moju suprugu...“ „Ali možete i vi da je upotrebite, tu, oko usana. Videćete kako će vam nestati sve ove

sitne borice... i ove na vratu... i...“ „Dosta!“, prekine je preneraženi čovek. „Dvesta pedeset, gospodine. Još nešto?“, uglađeno kaže prodavačica. „Ništa, hvala“, odgovara naš junak kome se čini da je već dobio suviše. Toliko da se oseća izboranijim od Tutankamonove mumije. Proklinjući prodavačicu i proćerdan novac trči kući i grabi ogledalo za brijanje, ono koje uvećava. Ispituje lice centimetar po centimetar i mrmlja: „Kakav užas... Prokleta prodavačica je u pravu!“ Uzima sićušnu bočicu antirida i kompletan sadržaj razmaže po licu. Za stolom se pojavljuje sjajniji od bilijarske kugle. „Opekao si se?“, pita ga žena. „Antirid...“, šapuće da ne čuju deca. „Namazao si celu kremu?“, viče žena van sebe. „Sad ćeš da budeš podbuo kao prasac! Poludeo si! Moraš da staviš samo malo i višak odmah obrišeš, jer inače ima suprotno dejstvo!“ „Neću da obrišem toliki novac za svega osam minuta! Ostaće sve dok ne nestane i poslednja borica!“ „Šta očekuješ? Čudo?“ „Pisalo je na njoj Adieu rides. Hoću da vidim taj adieu!“ Sutradan ujutru lice mu izgleda kao zgužvane novine. Bore su se još dublje urezale. Očajan, nesrećnik otvara ženin ormarić u kojem sve vrvi od bočica, kutijica, tuba. Čita natpise: Frescabel, Tonic Douceur, Royal Secret, Creme Ravitalissante, Lait Galatee, Bienfait du Matin, Empreinte de Beaute, Creme Sculpturale... Polako, misli, da vidimo šta piše... Dakle, ova „regeneriše nadražen epiderm“. Ovo je „zaštitna krema obogaćena vitaminima, koja reguliše lučenje žlezda“. Tu je „hidratantna krema koja olakšava disanje kože“. Ta bi mogla da bude dobra. Da vidimo šta piše na ovoj bočici... „Obnavlja tkivo i vraća koži prirodni sjaj“. Da li je moja koža ikad imala prirodan sjaj? Ne sećam se. U krajnjem slučaju, ova krema vratiće joj njenu prirodnu ružnoću... Žena ga zatiče usred uspaničenog premišljanja. „Šta tražiš među mojim kremama?“, pita. On se baca na kolena, ljubi joj noge. „Daj mi neku kremu protiv bora! Samo jednu! Ne želim da ostarim, ne želim da ostarim!“, jeca. Sledećeg dana evo ga opet u parfimeriji. Isprva se pretvara da brka sve te nerazumljive nazive ženskih krema. Zatim s naporom pokušava da se seti marke, a u stvari, sve je savršeno zapamtio. „Da, mislim da je Frescabel... i Bienfait du Matin... pa, malu bočicu Empreintede Beaute. Ah, da! I kremu za sunčanje That Man...“ „That Man za suprugu?“, pita prodavačica. „To obično kupuju muškarci...“ „Moja žena to upotrebljava umesto pudera...“ Prodavačica u čijem pogledu se jasno čita „Kome ti to pričaš“, izriče osudu: „Četiristo devedeset šest.“ Čovek stoički podnosi udarac, plaća bez pogovora (ali uz duboki uzdah) i dvadeset minuta kasnije već je zaključan u kupatilu i macka se. Rezultat – odlazi u kancelariju sa iznenada preplanulim masnim licem i podbulim očima (suviše je trljao). Očekuje da će mu reći: „O, kako vam je sveže i podmlađeno lice, inženjeru!“ Umesto toga, svi gledaju u njega pomalo zaslepljeno, kao da su ugledali neko

vanzemaljsko biće. Idiot misli: „Uspelo je. Iznenađeni su promenom!“ I zaista je u pravu: nisu mogli biti iznenađeniji. Sve češće posećuje parfimerije, naročito kad čuje za neki novi proizvod, koji svaka tri dana reklamiraju na EPP-u. Postao je lukav – da bi izbegao podsmeh prodavačice, stalno menja parfimerije. Kod kuće, sa ženom je na mico-maco. „Uzgleda da je ova emulzija odlična“, govori razmazujući mesarskim ručerdama preskupu kremu. Žena ga ćutke osuđuje streljajući ga pogledom koji ubija. „Creme Sculpturale je previše hidratantna. Ne misliš li da bi mi poslije Tonic Douceur, koji steže pore, trebalo nešto hranjivo poput Creme Totale?“ Žena besno odmahuje. Sad treba da glumi i kozmetičarku! „Baldaćini, onaj iz personalnog, je uradio piling. Nešto razmišljam... da i ja... Šta misliš, draga?“ Žena ga gleda krvožedno. Naravno, debil svako jutro ustaje u šest sati i radi gimnastiku, a jadnica, ma koliko pokušavala i dalje da spava, mora da se trgne barem povremeno. Kad otvori oči, pogled joj padne na par dlakavih nožurdi koje se brzo podižu i spuštaju. To se glupan ispružio u podnožju kreveta i izvodi smešne pokrete, duboko diše, dahće i svaki čas cvili: „Ne mogu više“, „Gotov sam“, „Umirem“. Posle nekog vremena nisu mu više dovoljni samo gimnastika, kreme, tonici. Opsednut potpunim pomlađivanjem, jednog lepog dana odluči da ofarba kosu. „Idem s tobom kod Klare“, kaže ženi. „Moje frizerke?“, zapanji se žena. „Ofarbaću se. Bacaju me u očaj ove sede.“ U sedam sati izjutra ušulja se polako, polako u frizerski salon, dok još nema nikoga. Klara ljubazno požuri da mu u cik zore oboji kosu kako bi ga poštedela poniženja pred tolikim gospođama. A kad iziđe iz separea u kojem su ga ljubomorno krili, salon je već prepun gospođa pod haubama koje bruje. I niko ne bi ništa primetio kad pomoćnica ne bi doviknula blagajnici na suprotnom kraju salona: „Inženjer plaća farbanje, pramenove i vodenu!“ Za trenutak zaneme čak i haube, a čovek crveni, pocrveni toliko da mu piling više nije potreban. Kad se pojavi u kancelariji s kosom boje nerca i pokojim pepeljastim pramenom, najpobožnija sekretarica počne da se moli. Druga mu ljubazno kaže: „Ofarbali ste se. Odlično vam stoji. Uopšte se ne vidi da je ofarbana!“ Sve bi dao da se nije upuštao u to. Gorko se kaje. Ali, kad je jednom počeo, mora da nastavi. „Valjda razumeš da više ne mogu da idem kod Klare da mi se rugaju! Ofarbaj me ti!“ gnjavi ženu. I tako mučenica mora svakih petnaest dana da radi za supruga ono što za sebe nije htela ni svaka dva meseca. Ponovimo ukratko: kreme protiv bora, losioni za revitalizaciju, tonici, hidratantne emulzije, boja za kosu, gimnastika, steznici, tesne farmerke – dva broja manje, kožne jakne... Ali to nije sve. Pedesetitis se pretvara u otrov koji ga sve više vuče nizbrdo, u nepovrat. Telefonski razgovor s advokatom Đordanijem: „Je li istina da si išao na piling“

„Ne, na piling, na lifting“ „Gdje?“ „U Švajcarsku.“ „A šta je to?“ „Švajcarska? To je država koja se graniči s Italijom...“ „Ma ne, šta je lifting?“ „Zatežu ti kožu...“ „Celu?“ „Tamo gde je treba zategnuti...“ „Meni bi trebalo zategnuti svuda. Sav sam izboran. Gde je tebi bila opuštena?“ „Na licu. Malo su mi ga zategli...“ “I sad?“ „Pa dobro je, samo kad zatvorim oči, otvore mi se usta. Ako u snu zatvorim usta, automatski se probudim...“ Odlučuje se za veliki poduhvat i odlazi u Ženevu. Radoznalom specijalisti za plastičnu hirurgiju iznosi svoje prohteve: „Hteo bih da mi uklonite ove bore oko očiju, zategnete kapke koji mi, kako vidite, sad već smetaju da gledam, skinete ove naborčiće oko ušiju, odstranite podbradak, podignete opuštene grudi, malo izravnate namreškana leđa i skinete trbuh...“ Specijalista nešto računa na komadiću papira i saopštava mu da je sve to moguće operisati u roku od petnaest godina i uz cenu od trista i pedeset hiljada. „Lira, nadam se...“, skuplja snagu da zapita pre nego što se zahvali zauvek. Ali, pedesetitis ne prašta. Kad se dočepa žrtve teško ostavlja plen. Slaboumnik se i dalje zanosi da mu kozmetika može pomoći. Odlazi kod kozmetičarki. Farba čak i trepavice, da istakne oči. Oblači se po modelima iz „Plejboja“, udvara se sinovljevim prijateljicama i naposletku, posle godinu dana takvog paklenog života, jedne večeri upada u sopstvenu zamku, uveren da je neodoljivo „privlačan“, zapita neku mladu ženu koja stalno pilji u njega: „Da čujemo, šta mislite koliko imam godina?“ Gospođa se mačkasto smeši, očigledno želi da mu se dopadne: „Možda imate i više, ali ne bih vam nikad dala preko pedeset i tri!“ Gospođa se vraća kući s modricom na oku, a on, kao i obično, jeca pred ogledalom u kupatilu.

Likvidacija supruga koji je oboleo od pedesetitisa

Iznenada mu kažite: „Otkrila sam hirurga koji besplatno radi lifting lica!“ „Besplatno?“, zapanjiće se on. „Postoji samo jedan mali problem...“, nastavite. „Znao sam!“ „Taj hirurg operiše samo na svojoj klinici u Santjagu de Čile.“ „Iza ugla!“, narugaće se vaš suprug prebrojavajući bore pred ogledalom. „Ali dragi, postoji avionska pošta, zar ne?“, kažite pripremivši u međuvremenu sekiru. „Kakve veze ima avionska pošta...“ „Ljubavi, tvoju glavu možemo da pošaljemo avionski!“, zacvrkućite smestivši mu lep, snažan, odlučan, precizan udarac sekirom po vratu. Osim svega, nestaće i bora na čelu, vrećica ispod očiju, podbratka... ukratko, svega!

A neki kažu da plastična hirurgija nije ni za šta?

SUPRUG KOCKAR (The lasvegas husband)

Kad bi suprug bio mračni tajanstveni posetilac kockarnica, ponekad bi kući doneo i znatnu svotu kojom bi opravdao svoju teleću glupost. Ali suprug o kome ćemo da govorimo samo je obični manijak ajnca, lud za preferansom, a u doba najvećih troškova (Božić, Nova godina, Uskrs) opsednut je pokerčićem sa milionskim ulogom (zapravo, pedeset evra). Živi kao svaki pošteni službenik, može da bude vrlo uvažena osoba, ali je osetljiviji na uspehe za kartaškim stolom nego na napredovanje na poslu. S nestrpljenjem iščekuje veče kada će se s prijateljima okupiti oko zelenog stola, pošto je ceo dan proveo u telefoniranju na sve strane kako bi organizovao partiju preferansa; živi isključivo za velike adute, sedmice i novac koji bi mogao da zgrće lopatama; sa strašću čezne za trenutkom kad će s drskošću znalca, sa samodopadljivošću okorelog kockara reći: „Dalje na neviđeno!“ Život njegove žene nije tako miran. Ona živi u paklu. Ne može se reći da njene večeri nisu raznovrsne, ali imaju jedan veliki nedostatak – sve su vezane za suprugovo kartanje. Ako dobro pogledamo, najuzbudljivije su joj one večeri koje provodi sama pred televizorom kad se on karta kod Oresta, i kad se barem dosađuje kako se njoj sviđa. To joj nije dopušteno kad Mister Kockar igra kod kuće, jer gotovo uvek „dolaze i žene da se malo zabavite...“ U tim tragičnim slučajevima jadna žena mora da se smeška neznankama koje mrzi i koje se međusobno mrze. One obavezno ponesu svoje pletivo pa se najmanje dva sata govori se o bodovima, izrezima, okovratnicima, pravo-krivo, dok iz druge sobe povremeno odjekne uzrujani muški glas: „Bogamu, zar sam se sa tri dame trebao da povučem?“ Ponoć dočekaju u razgovoru o deci i receptima, onda se tema iscrpi, razgovor zamre od umora, zevanje topi šminku, oči se sklapaju, glave klimaju. U dva sata iz sobe se začuje proročki glas: „Igramo još tri kruga!“ Za to vreme, međutim, najneotpornija je od dvoseda napravila ležaj (nove presvlake), pružila se (u cipelama, naravno), pokrila ogrtačem i za pet minuta doslovce hrče. Druga iz dosade neurotično dosipa viski i za jedan sat iscedi celu flašu (srećom Balantajna, koji je poznat a ne košta mnogo). Treća lista „Burdu“ i ne diže pogled da ne bi morala da nastavlja razgovor. U tri sata posle ponoći supruga odlazi i pita: „Zar niste pre sat vremena rekli da igrate još tri kruga?“ Odgovor je: „Da, ali Mario gubi i dok se ne povadi...“ Mario se vadi oko četiri, ali gubi Luiđi. Luiđi će se povaditi u pet, i tako dalje. Nekih večeri suprug igra kod prijatelja, a žena mora da ide s njim, jer „tako vi žene možete da bacite kanastu“. Međutim, Frankova žena se ne karta, pa tako veče prolazi gore nego ona prethodna, s tom razlikom što sada ona mora da podnosi pogled domaćice koji joj s mržnjom govori: „Da niste došle, sad bih slatko spavala.“ Kad se umor i dosada pretvore u mučninu, žena pokušava da pozove taksi. Ali, jasno, „već smo pri kraju, kad si čekala dosad strpi se još deset minuta...“ TRI SATA KASNIJE, vraćajući se kroz sivu maglovitu zoru još mora da prikriva zevanje i glumi kako je strašno zanima što je on

„imao ful, a znaš šta je upalo onom guzičaru Fabriciju? Kenta u boji! Na brzinu sam se izvukao poteravši ga ludim relansom, a imao sam samo dva para! Uglavnom, dobio sam pet stotina.“ Ponekad se dogodi da the joker pozove na kartanje muževe vrlo uglađenih žena kojima nije ni na kraj pameti da dođu s njima. Retko se događa da mučenica zelenog stola, pošto je natočila četiri viskija, poslužila tortu od oraha, pronašla olovku i papir za „plaćam“, pošto je obavila „kad si već na nogama molim te čašu vode... da, s ledom, hvala...“ i „kad već ideš u kuhinju mogla bi da prirediš koji zalogaj!“, ukratko, da nakon svih narudžbina kao u zadnjoj krčmi žena konačno može da ode iz prokletog dnevnog boravka i legne u krevet. Ne na spavanje, nego tek da se ispruži, jer je svakih pola sata bude iznenadni, prodorni, prostački urlici, udarci šakom o sto (kristalni – jedne večeri otići će u paramparčad). Na te urlike po pravilu se probudi i dete koje, budući da sviće, misli da je jutro i hoće svoje mleko. Sledi: „Kad si već ustala, skuvaj nam kafu!“ I na kraju, kao da sve ovo nije dosta, užasni kartoman, u šoku zbog gubitka dvesta pedeset evra, pre odlaska u krevet, u kojem će prespavati celu nedelju, dobaci podrugljivo: „Baš si morala da doneseš kafu onako razgolićena? I na kartama bi prevarila samo da se pokažeš u novoj spavaćici!“

Smrt supruga kockara

Šta god da žena odluči da bude anonimni ubica ili da mu smesti pola tuceta sačme, mi joj sigurno nećemo ništa prigovoriti. Ali iskreno, mišljenja smo da je šik ubiti supruga pritom se zabavljajući, dajući ubistvu malo živahne spretnosti i notu originalnosti, i to u pravi čas, što ni kad je reč o ubistvu supruga nije na odmet. Stoga uzimamo slobodu da gotovo uvek preporučujemo neobična ubistva, savršeno odigrana, fino iznijansirana, posebna. Da ne budu s predumišljajem, nego uzročno povezana. Dakle, supruga kockara možete da ubijete na različite načine. Kad igra poker, čim kaže: „Dalje“, odmah ga udarite laktom i: „Ne, dragi, ne dalje, diži.“ Suptilno rešenje, zar ne? Ili kad bubne relans: „Tri puta!“, a vi odmah tri puta u srce Koltom (po mogućnosti s prigušivačem, da ne stvarate pometnju i ne uznemiravate ostale igrače – mogu i da nastave da igraju s mrtvacem. Ukratko, poker vam pruža beskonačno mnogo mogućnosti da čak i za vreme zločina budete duhoviti. , nađu i pikovi, herčevi i karoni.Naravno, pobrinite se da se na sahrani, osim cveća

SUPRUG KOJI SE OKREĆE NA DRUGU STRANU (The frigid husband)

Suprug koji se okreće na drugu stranu nikada ne počinje sa takvim ponašanjem pre pete, šeste godine braka. Žena koja se udala za takvog uopšte ne zna da ima supruga koji se okreće na drugu stranu sve dok ne primeti da se suprug okreće na drugu stranu već čitavu godinu dana. Retki poljupci u čelo koje joj varalica dodeljuje pre nego što zevajući izvrši svoj večernji manevar: „Ahhh...“ i pospano, lupkajući je pritom po leđima: „Laku noć, stara moja...“ s

bezobrazno naglašenim „stara“. Nežno je tapše po trbuhu i već joj okreće leđa (a ona, međutim, sva napeta od želje, misli: „Nikad se ne zna. Moram da budem spremna, ponekad se i okrene...“); ukratko, svi predznaci koji su je u poslednje vreme upozoravali polako joj se vraćaju u sećanje i prestaju da budu tako nebulozni. Poslednjih meseci nije prošlo veče a da se taj stvor koji se okreće nije požalio na neraspoloženje. I to, čudno, neraspoloženje se pojavljuje baš kad treba ići u krevet! Do dva sata posle ponoći smijali su se i šalili s prijateljima, bili u bioskopu ili na plesu i – neraspoloženje ga spopadne iznenada, dok pere zube ili navlači pidžamu. Kad je već reč o tome, treba spomenuti da suprug koji se okreće na drugu stranu navlači pidžamu zbunjenim pokretima krivca, jer zna da ta radnja u ženinim očima ima sasvim nedvosmisleno značenje – sasvim suprotno od onog jasnog, iz boljih vremena, koje je imalo nenavlačenje pidžame (što, uostalom, baš i nije najromantičniji način da partnera obavestite o svojim namerama). Kad je potrebno, supruge imaju sjajno pamćenje. Zato će se lako prisetiti značajnijih večernjih neraspoloženja u poslednjih nekoliko meseci: glavobolja, migrena, kao da mu neko steže obruč oko čela, vrat mu se koči, vrat mu je ukočen, posledice ukočenog vrata, boli ga uvo, upala srednjeg uva, upala sinusa, upala dušnika, tu ga nešto žiga, tamo ga probada, mučnina, kao da će povraćati, boli ga stomak, još uvek ga boli stomak, opet ga boli stomak, konačna dijagnoza gastritis, ne, gastralgija, ili kolitis, možda čir, ne, kolitis, a da nije upala slepog creva, kako bilo da bilo, boli ga na desnoj strani, jao, ne diraj, moj stomak, uh, rame, uvek to rame, čudno se osećam, šta mi je, kao da mi neko oko glave steže obruč... Rečju, nema bolesti koja nije svake večeri u poslednjih nekoliko meseci napala neki deo njegovog tela. Kad je složila kockice, pošto je pažljivo razmotrila situaciju i zaključila da nešto ne valja, žena odlučuje da izvede stvar načistac, da uhvati bika za rogove (to se samo tako kaže). „Dragi, zar nisi primetio da već godinu dana...?“, kaže blago, ali ništa manje odlučno, u očekivanju objašnjenja. „Šta kažeš?“, skameni se on s dopola navučenim gaćama od pidžame. „Dobro si me razumeo, mili.“ „Godinu dana. Ali... nemoguće!“, kaže zabušant ne promenivši položaj ni za milimetar. Žena uzima kalendar u koji je uvek crvenom olovkom beležila opasne dane, a crnom bezbedne. Pruža ga suprugu. On prelistava. Poslednjih osam meseci stranice su potpuno bele. Ni jednog kružića, ni jednog. Čak ni za Uskrs. „Ni za Uskrs?“, pita on drhtavim glasom češući se po bedru, tek toliko, da se češe. „U martu si svake večeri imao kolitis.“ „Draga, ne mogu da verujem... Uveravam te da uopšte nisam primetio...“ „I ja sam uočila tek pre dve nedelje...“ „Eto vidiš...“, muca i sa smeškom koji bi samo ženska bolećivost mogla da nazove „tupavim“ dodaje: „Kako brzo proleti godina, ha?“ Razgovor je toliko mučan da žena smatra kako je najbolje prekinuti ga gašenjem svetla. A on, kukavica, znajući da bi sad, kao znak predaje, trebalo da spusti donji deo pidžame, podiže ga naglim pokretom, baca se u krevet, okreće na drugu stranu i hrče, sve u istom trenutku. Sledeće veče prilazi krevetu kao što se osuđenik približava električnoj stolici. Žena ga ćutke posmatra. A on, bezočno, ali ipak sa strepnjom: „Jesi li čula nekad za

frigidnost?“ Podlost, kukavičluk, nečovečnost ove rečenice ipak promiču zatečenoj ženici koja i nehotice postaje najbolji suprugov saveznik jer, umesto da najnormalnije kaže: „O čemu pričaš, idiote?“, ojađeno izlane: „Frigidnost? Ljubavi, šta se s tobom događa?“ Gotovo je. Suprug je ubeđen da je genije. I zaista, na frigidnost se vadi sledećih šest meseci. Međutim, čim reč „frigidnost“, kad god je žena izgovori, počne da poprima mučno podrugljiv ton, suprug se odlučuje na sve ili ništa. Jedne večeri staje ispred žene, koja čita u dnevnom boravku, i spušta pantalone. To ispunjava nadom srce nesrećnice, ali je njegove reči odmah bolno rane. „Ne funkcioniše više“, kaže bezbojnim glasom. „Šta ne funkcioniše više?“, pita supruga. „On“, odgovara ništarija. „Bio sam kod doktora. Dijagnoza je obeshrabrujuća, Lusila, postao sam impotentan!“, nastavlja jedva zadržavajući jecaje. „Impotentan?“, ponavlja žena koja ama baš ništa ne razume ili se nada da ne čuje dobro. „Da li sad shvataš zašto ti već dve godine govorim da se ne osećam dobro? Nisam hteo da prizna kako sumnjam na to sramotno...“ „To znači da... ne možeš... nikad više?“, muca žena, iako tonom obazrivog razumevanja. Suprug se pretvara da gubi strpljenje. Ponovo neuverljivo zajeca i kaže slomljenim glasom: „Uostalom, draga, zar ne vidiš i sama? Pogledaj ga!“ Iznenađena žena instinktivno s užasom pokriva oči. Najradije bi uzviknula: „Ne, ne!“, ali ne može da odoli. Gleda iskosa. Očekuje da će ugledati jezivi prizor skvrčenih ostataka nečega što je nekad, koliko se seća, bilo atribut vredan poštovanja, sasvim dostojne živahnosti, a kad tamo, dočekuje je iznenađenje – našla se pred nečim što nikakvim znakom ne pokazuje prevremeni stečaj za koji je optuženo, štaviše, izgleda kao mehanizam koji savršeno fiinkcioniše. „Vidiš li kako se smanjio?“, pita suprug žalosno, ali žalost u njegovom glasu nikako ne može da se poveže sa krepkim izgledom stvarce koja je, izgleda spremna da pokaže svoju potpunu raspoloživost. Žena ne ume da spremno odgovori na okrutan i prostački (ali ne baš psihološki) juriš muškarca koji baca poslednji očajni pogled prema dole, duboko udahne i navuče gaće kao da u belu pamučnu grobnicu sahranjuje odsad zauvek mrtvu stvar. Narednog dana, ne baš sasvim uverena da je takva nesreća zadesila njenu bračnu postelju, poziva porodičnog doktora. Ispriča mu sve kako je i koliko mogla. „Doktore“, kaže na kraju, „da li je moguće da se tako nešto dogodi muškarcu od četrdeset godina?“ „Potrebno mi je da znam nešto više...“, odgovara doktor. „Oh, doktore“, nastavlja žena sa suzama u očima, „nemojte ništa da krijete od mene, molim vas! Kažite otvoreno, šta je mom Robertu?“ „Ljubavnica, gospođo!“, glasi nepogrešiva dijagnoza.

Likvidacija supruga koji se okreće na drugu stranu

Prilično je jednostavna... Kad je šaljivčina na poslovnom putu u Milanu (to jest, s ljubavnicom u San Remu), iskopajte jamu pored njegovog kreveta. Zatim pozovite zoološki vrt i naručite dva, bolje tri bengalska krokodila, da se razumemo,

od onih koji ne ostave ni pojas kad neko u kaputu upadne u reku. Napunite jamu vodom (ne mora biti bengalska) i uronite krokodile. Prekrijte jamu pločom koja se pomoću elektronskog mehanizma otvara i zatvara pritiskom na dugme. Dugme postavite na svoj noćni ormarić. Prema proračunima najčuvenijih stručnjaka, posle mesec dana prisilnog posta krokodili dostižu vrhunac razdraženosti. Dakle, točno posle mesec dana, čim se vaš suprug okrene na drugu stranu s uobičajenim besmislenim izgovorom, pritisnite dugme i pošteno ritnite hulju da se okupa zajedno s krokodilima. Odmah zatvorite ploču, okrenite se na drugu stranu i mirno spavajte. Kad prođe nekoliko dana ponovo pozovite zoološki vrt da dođu po svoje krokodile, uz izvinjenje da vašeg supruga kudikamo više uzbuđuju slonovi, pa ćete se radije preseliti u Keniju.

SUPRUG ZALJUBLJEN U AUTOMOBILE (The ferrari husband)

Klasi supruga koji su zaljubljeni u automobile pripadaju različiti tipovi really-stupid-mana: bogati koji menjaju automobil čim se napune pepeljare; zaljubljenici u motore koji kupuju Tiko i friziraju ga u Racer; fanatici karoserija koji ukrašavaju svoja kola koja od reke svetala poređanih duž blatobrana ne postanu nalik na cirkus, koji stavljaju brisače na zadnje staklo, koji su neurotici za prostirače i psihopate za presvlake; ima manijaka za trke (ovaj je pre svih rallye-stupid-man) koji misle da je njihov Minić Maserati, spuštaju sedišta, dodaju karburatore, probijaju izduvne prigušivače. Ima još najmanje dvadesetak drugih tipova, a svi se svode na zajednički imenitelj: automobil brkaju s ljubavnicom. Reklo bi se – bolje BMW nego prsata plavuša. Slažem se, ali postoji jedna vrlo značajna sitnica koja ide u korist plavuše: o svojoj ljubavnici suprug nikad ne govori, a o svom automobilu uvek. U svakom slučaju, najnepodnošljiviji od svih supruga koji su zaljubljeni u automobile jeste onaj koji stalno priča o automobilu koji nema. Pretplaćen je na „Četiri točka“, „Motor“, „Spajder 2000“, časopise koje svako veče lista u krevetu i oduševljava se različitim karoserijama, a da, ponekad čak i vanserijsku, karoseriju zlosrećne supruge uopšte ne udostoji svoje pažnje. Govori samo o rezervoarima, o tome koliko se kilometara može preći s litrom goriva, o svetlima, paljenju. Proučava sve mogućnosti podizanja kredita, raspituje se o cenama polovnih automobila, s psihotičnom mahnitošću izračunava koliko je učešće, a zbog svega toga u ženi se polako, ali neumoljivo nakuplja ubilački bes. Svake subote posle podne mrcina se smuca po salonima automobila. Razgleda izložene automobile, pipka ih, proučava, pretražuje unutrašnjost, ispituje mekoću sedišta, udaljenost volana, proverava komande, poteže ručnu kočnicu, gleda marku presvlake, proverava sjaj laka, farove, ukratko, ponaša se kao neko ko hitno mora da odluči koja će kola kupiti. „Šta mi vi savetujete?“, pita na kraju menadžera prodaje. „Zavisi od toga koliko novca nameravate da potrošite“, ljubazno odgovara čovek. Automan pogleda suprugu s izrazom koji rečito govori: „Novac? On govori o gnusnom, prljavom novcu?“ „Zaboga, niju u pitanju cena, nego stvarna vrednost vozila“, odgovara s visine. A žena,

nesrećnica, klima glavom da ne bi morala ništa da kaže. Menadžer odmah postaje ljubazniji. „Najbolji na svetu je ovaj automobil“, kaže pokazujući na najlošiji ali najskuplji. Tako se pokreće bujica obrazloženja, tehničkih podataka, tabela, proba, upoređivanja, rasprava, zaključaka, oduševljavanja, razmišljanja, odlučivanja, obećavanja popusta, besplatnih presvlaka... Posle dva sata žena je obeznanjena, suprug izmožden, a menadžer salona doslovno satrt. Ali zaista mu pozli tek kad, uveren da je pošteno nasamario kupca, začuje: „Hvala, još ću malo da razmislim. Laku noć.“ Sedajući na motocikl, oprezno parkiran na mestu daleko od pogleda, zaljubljenik u automobile kaže ženi iza sebe: „Jesi li videla kakva divna kola? Sto trideset hiljada... i nije tako skup... Ah, da, ne zaboravi, sutra moram da uplatim treću ratu za motocikl... Imaš li petsto evra u kasici prasici?“ Znači, žena bi još i podnela činjenicu da je udata za automobil, ali ne i za varljivu misao da ga ima. Prema tome, logično je da u njoj sazrevaju dve odluke: da nađe čoveka koji uopšte ne govori o automobilima, ali ima dva, i da se pobrine za neodložnu

Likvidaciju supruga koji je zaljubljen u automobil

Već deset godina gine od želje da se popne u Porše? E, pa, vi ga gurnite pod Porše.

SUPRUG KOJI OČEKUJE SINA (The gestanth husband)

Kad neka žena ostane u drugom stanju najčešće zajedno s njom zatrudni i suprug. I tako se jadnica koja bi trebala da bude u onom što nazivamo „blaženim stanjem“ začas nađe u „kukavnom stanju“. Već prva scena saopštavanja srećne novosti, koja bi trebalo da bude ganut monolog supruge koji se završava tako što se suprug onesvešćuje od uzbuđenja, to ubitačno čeljade pokvari svojim atavističkim pomanjkanjem takta. Sanjareći i stežući čvrsto na srce nalaz analize mokraće, slatka buduća mamica sanja o trenutku kad će se suprug vratiti kući da mu izdeklamuje veliku novost. Vežba ulogu. Najbolje će biti da ti izvedem u duhu prave filmske dive, misli, onda neće biti problema. Zamutiće mi se u glavi i pašću pravo njemu u naručje. Odmah će znati da čekam bebu. Ali on nije uvežban ni domišljat kao Keri Grant ili Džejms Stjuart koji su tu scenu odigrali u najmanje desetak filmova. Nikad se neće dosetiti. Možda je bolje da mu kažem: „Dragi, uskoro će te neko zvati tata...“ ne, to je kao u komediji. Bolje je jednostavno: „Trudna sam, dragi.“ Ne, trebalo bi bar malo poetičnije. Onda možda: „Ove godine u proleće cvrkutu ptičica pridružiće se nežno kmečanje našeg deteta...“ Ne, to je kao iz hec-romana. Ovako ću: čim otvori vrata od kuće potrčaću mu u susret, srećno se osmehnuti, čvrsto ga zagrliti i... Ali on bez daha uleće u kuću, jer je trčao uz stepenice, pridržava se za dovratak da se ne sruši i urla prema kuhinji: „Komšinica mi je rekla da čekamo bebu! Je li istina?“ Supruga, koja se već spremila za glumački nastup u velikom stilu, splasne, spusti glavu i više kao priznanje nego kao potvrdu, bezbojnim glasom procedi: „Da.“ Prezira dostojan novopečeni budući otac baca se na ležaj s rukom na trbuhu (prva tri

meseca samo će povraćati) i šapuće u ekstazi: „Dobiću bebu... dobiću bebu...“ A supruga stidljivo: „I ja...“ Odmah zatim nesrećnik telefonira svojoj majci: „Mama, dobiću bebu!“ Žena obazrivo pokušava da ga ispravi: „Dobićemo bebu, dragi...“ Sutradan u kancelariji slaboumnik objavljuje: „Dobiću bebu!“, a brižne kolege ga odmah nateraju da sedne da se ne premori, sekretarice mu donose kavu, svi mu govore: „Sila si! Čekaš bebu!“ A za mučenicu je počelo užasno razdoblje čekanja. Užasno ne zbog čekanja da se beba rodi, nego zbog suprugovih neprekidnih telefonskih poziva: „Halo,kako je?“ „Ja dobro...“ „Ne ti, dete. Da li je dobro?“ „Otkud znam?“ „Jesi li opet povraćala?“ „Da.“ „Molim te, povraćaj pažljivo. Ko zna kakav šok može da doživi moje dete dok se ti naprežeš povraćajući. Rodiće se s psihičkim poremećajima!“

Šesti mesec

„Halo, šta radi?“ „Ko?“ „Kako ko? Dete. Skače li danas?“ „Slabo.“ „A ti, da znaš, nemoj slučajno da si ležala na trbuhu! Ugušićeš ga!“ „Ne brini, nastojaću da ga ne ubijem!“ „Moraš da ga pustiš da se rita. Gimnastika je korisna za nožice...“

Osmi mesec „Kako je? Gura li ručicama?“ „Gura.“ „A nožice? Jesi li ih osetila?“ „Da.“ „Koliko puta?“ „Dva...“ „Danas je miran. Šta radiš?“ „Čitam.“ „Šta?“ „Džojsov Uliks.“ „Stvarno si čudna! Kako zamišljaš da dete može da razume Uliksa? Čitaj Mikija Mausa! Tako će se i ono zabaviti!“ Kad je kod kuće troglodit stalno drži uvo na ženinom stomaku – sluša šta radi dete. „Sunce tatino! Pozdravio me udarcem nožice. Hajde, ljubavi, pokaži kako guraš ručicama! Hajde... Gle, odgovorio je! Udario je!“ Supruga ćuti. Tek povremeno duboko uzdahne i u mislima se prenosi na trenutak kad će

konačno mmoći da mu isporuči dete i okonča svoju ulogu posrednika. Stiže i taj trenutak. Jedne noći žena budi supruga i kaže mu: „Mislim da je vreme. Imam bolove na svakih dvadeset minuta.“ Ništarija skoči, iskolači oči, padne, ponovo ustane, nesuvislo se promuva po kući i na kraju se baci na ženin stomak, cvileći: „Molim te, budi miran! Sve će biti dobro... Nemoj da žuriš da ne bi bilo tuc u glavicu... Srećno rođenje, sunce tatino!“ i izgubi svest. Nedugo zatim, u polusvesnom stanju leži u naručju supruge u taksiju koji ih vozi u porodilište. Ugledavši ga u takvom stanju, stavljaju ga na nosila i u trenutku se u porodilištu nađe on. Međutim, odmah spaze ženu kako sama dolazi, pa ipak njoj prepuste rađanje. Budalu prebacuju u čekaonicu. Daju mu kiseonik i na jedvite jade ga osvešćuju. „Pustite me!“, urla. „Moram da budem tamo kad se rodi!“ „Želite da budete pored svoje supruge?“, pita sestra. „Želim da budem pored deteta! Mog deteta!“, izjavljuje plemeniti čovek. Malo kasnije doktor mora da mu da sedativ da ga smiri. U bunilu je. Bulazni: „Moj dečko... recite mi da se rodio moj dečko!“ Posle pola sata: „Rodio se, a vi krijete od mene jer nema šake! Bez ruke je! Bez noge!“ „Pobogu, šta to pričate!“ „Onda nema oko!“, pomirljivo popušta kreten. „Još se nije rodio...“ „Ali što čeka toliko dugo? Kriva je moja žena, želi sasvim da me izludi...“ U krevetu je. Zajedno sa infuzijom daju mu umirujuća sredstva. Nad njim bdiju dva doktora i tri sestre. Kad se na momente pojave znakovi šizofrenije pozivaju i trećeg, poslednjeg doktora u bolnici koji, međutim, ne može da dođe, jer se ipak dete konačno rađa. Dok prostak urliče: „Muško! Hoću muško!“, u salu za oživljavanje mrcine ulazi sestra i obznanjuje: „Curica!“ Kad to čuje drznik skoči s kreveta iščupa igle od infuzije i bocu s kiseonikom, veličanstveno se uspravi u svoj svojoj bednoj veličini, naraste u beskrajnom očinskom ponosu i zaurla od sreće gromkim glasom čoveka koji se nikad u životu nije bolje osećao: „Curica! Rodila mi se curica! Obožavana kćeri moja!“ U narednoj fazi vidimo ga kako jeca ispred neonatalnog odeljenja i sanjarski pilji u kolevku u kojoj se koprca crveno derište. Imbecil šapuće: „Kćeri moja...“ i ne sluteći da je to Etorijev Pederćino koji se rodio dan ranije. Cele nedelje pokazuje rodbini svu novorođenčad u neonatalnom odeljenju i nikako da pogodi koje je njegova ćerka. Napokon je nosi kući i otada više ne može da se zabuni. Supruga, koja je za devet meseci trudnoće već iskusila pakleni život, doživljava potpuni užas kad shvati da se situacija iz dana u dan samo još više pogoršava.

Kolevka „Kolijevka je preblizu radijatora. Suviše je toplo.“ „Onda da je remestimo tamo...“ „S ove strane je frižider.“ „Ali frižider je u kuhinji.“ „Tačno, ali je naslonjen baš na ovaj zid gde ti hoćeš da staviš kolevku. Što ako prodre

hladnoća, pa malu nađemo napola smrznutu?“ „Šta misliš, da je stavimo između prozora?“ „A promaja?“ „Onda na sredinu sobe?“ „Ako padne luster – ode ćerka!“ Kolevka se tako prošeta po celoj kući i na kraju završava u ostavi, jer je otac odlučio da će beba da spava na dušeku na podu da bi se izbegla eventualna opasnost da se kolevka prevrne. Delovalo je kao da je to konačna odluka (ponoć je), kad blesan izleće iz kreveta vičući: „Ne. Pomeraj je odatle! Ako zaplače, ti ćeš ustati pospana, zgazićeš je i ubićeš mi je!“ Zbog svih tih opravdanih razloga novorođenče naposletku spava u sredini bračnog kreveta, na mestu koje će pobedonosno da zauzima najmanje pet godina.

Kašice „Pazi,vrela je!“ „Kažem ti da nije.“ „Jesi li sterilisala bočicu za kašu?“ „Naravno.“ „Znaš li uopšte šta to znači sterilisati?“ „Naravno da znam!“ „Ako nije sterilisano mala će pokvariti želudac.“ „Ne brini, sterilisala sam.“ „A vitaminske kapi?“ „Stavila sam ih.“ „Mleko je sumnjivo žućkasto. Pokvarilo se!“ „To je od vitaminskih kapi.“ „Koliko si stavila vode?“ „Šezdeset grama.“ “Sterilisane?“ „Sterilisane.“ „Šta onda čekaš? Da se ohladi pa da mala pokvari želudac?“

Podrigivanje „Da li je?“ „Šta?“ „Podrignula.“ „Ne znam, mislim da jeste.“ „Misliš da jeste! Tvoja ćerka mora da podrigne, a ti dangubiš! Podigni je!“ „Ali spava!“ „Mora da podrigne!“ „Kad je mirna znači da je podrignula.“ „A ako podrigne dok spava? Ako povrati? Ako se uguši? Ako mi umre?“

Plač „Mala plače. Šta joj je?“ „Morala sam da je probudim da podrigne. Sad je nervozna.“

„Ljuljaj je malo...“ „To i radim!“ „Hej, probudi se! Još uvek plače! Okreni je na bok...“ „Razumem, generale...“ „Spavaš? Hej, probudi se!“ „Šta je opet?“ „Još plače!“ „Šta ja tu mogu...“ „Okreni je na drugu stranu...“ „Probudi se, bogamu!“ „Smiluj se, prestani više!“ „Mala!“ „Šta je sad?“„Već čitav sat ne plače. To nije dobro. Digni je da podrigne!“

Sličnost „Liči na mene. Pljunuta ja!“ „Ne bih rekla.“ „Dobro, ja imam brkove. Da ih i ona ima, bila bi moja slika i prilika!“ „Šta pričaš! Kakvi brkovi!“ „U šta bi se kladila? Nacrtaću joj brkove tvojom olovkom za oči... Ovako. Gledaj, kao jaje jajetu!“ „Liči na mog oca!“ „To kažeš samo da bi me naljutila. Kad bih joj stavio svoje naočare videla bi da je ista kao ja. Čekaj, sad ću joj staviti... Gledaj, zar ne vidiš, ista!“ „Ne vidim.“ „To je samo zbog ovog velikog mladeža na obrazu... Da ga i ona ima... Čekaj, sad ću da joj ga nacrtam...“ „Ipak, ne liči na tebe.“ „Znaš zbog čega? Crne obrve, sad ću da ih nacrtam... Šta kažeš?“ U tom trenutku stiže baka iz Venecije da vidi svoju unučicu i nađe se pred nimalo ženstvenom curicom s crnim gustim obrvama, naočarima, brkovima i mladežom koji joj pokriva pola lica. Gleda zapanjeno i pokušava da se nasmeši. Ali baka je ipak baka. Naposletku uzvikne oduševljeno: „Ah, pogledajte ove noktiće. Kakve divne noktiće ima moj anđelak! Jeste li ikad videli ljepše noktiće?“

Likvidacija supruga koji očekuje dete

Odložite je za kasnije, jer mislim da je lukavije i oštroumnije osuditi ga na doživotnu robiju smislivši osvetu suprugu koji čeka dete. Mesec dana posle porođaja iznenada mu kažite: „Nije tvoje. Poštarevo je.“

SUPRUG KOJI JE DOBIO DIJETE (The doctor-spock husband)

Ovaj suprug je prirodni nastavak prethodnog supruga. Počinje onde gde se ovaj završava.

Za razliku od supruga kome uopšte nije stalo (kad se žena porađa on je u Nju Jorku, na Havajima kad dete puni godinu dana, ko zna gde kad detetu izbije prvi zub, kad prvi put kaže „mama“, itd.), ovaj o kome ćemo govoriti neprekidno se bavi sudbinom novorođenčeta. Osim podrigivanja, kašice, sterilisanja, on brine o svemu i dovodi do ludila ženu koja, naročito za vreme punog meseca, žali što se nije udala za doktora Džekila. Za razliku od običnog supruga koji novorođenče ne dira od straha „da će ga slomiti“, doktor-spok zna sve, progutao je sve vrste knjiga o novorođenim bebama od Vaše dete i vi do Vaše dete je ličnost. Pun je mudrih izreka i saveta. Za vreme trudnoće držao je supruzi učene lekcije o promenama njene materice s obzirom na širenje placente i dnevno crtao grafikone razvoja fetusa. Lično je nadgledao pripremanje opreme za bebu, pletenje benkica i papučica. Ali sve je to bila samo priprema za lavlji skok na dete kad zađe u treći mesec, za strast s kojom će preuzeti rukovođenje njegovim životom. Naravno, nije on taj koji će se baviti detetom, nego očekuje da to radi žena po njegovim direktivama (žena često pada u iskušenje da mu tresne bebu u glavu s rečima: „Evo ti ga! Uradi sam, i oboje se nosite u...“) To je Maestro Čokolino, Profesor Duda, Magistar Antištucavica, Docent Frutamiks, Asistent Bejbi Etik, Direktor Svih Vitamina, Nadzornik Crvene Guze, Generalni Inspektor Pelena. Ništa ne može da promakne njegovom sveprisutnom oku. Retko je zadovoljan zdravljem bebe. Ujutru temeljito pregleda čedo koje spava u kolevci i hladno gleda ženu: „Ovo dete mi nije dobro. Diše na usta. Prehladila si ga!“ Odmah postaje Akademik Kapi za Nos i mudruje: „Stavi mu u svaku nozdrvu po jednu kap jednoprocentnog Efedrina, a u sobu stavi Čikov raspršivač!“ Supruga ne daje detetu da sisa, nego „pokušava da ga zagrcne“, ne kupa ga, nego „želi da ga udavi“, ne vodi ga u šetnju, nego „da zaradi upalu pluća“. Suprug doktor-spock prisutan je i kad ga nema. Jedan sat pošto je izašao iz kuće telefonira: „Novosti?“ „Nema.“ „Dete?“ „Spava.“ „Još?“ „Da.“ „Dobro. Doviđenja.“ „Doviđenja.“ Deset minuta kasnije: „Kako je?“ „Dobro.“ „Novosti?“ „Nikakvih od pre deset minuta.“ „Dete?“ „Spava.“ „Diše?“ „Da.“

„Pođi, pogledaj diše li.“ „Idem...“ „Nesrećnica! Što se nje tiče mogla bi i da prestane da diše! Nikad ga ne gleda. Da nisam pozvao ne bi se ni setila da postoji...“ „Halo.“ „Da?“ „Diše.“ „Kako?“ „Prvo udahne vazduh, pa ga onda izdahne.“ „Kojim ritmom?“ „Sporim.“ „Misliš li da si duhovita?“ „Ne. Rekla sam: sporo, pravilno...“ „Nazvaću za deset minuta.“ „Znam...“ Deset minuta kasnije: „Je li budan?“ „Probudila sam ga.“ „Zašto?“ „Da mi ti to sad ne narediš...“ „A šta sad radi?“ „Gleda.“ „Kaže li nge?“ „Kaže nga!“ „Promenio je. Kako je samo bistar!“ „Sad je rekao ngu.“ „Pobogu, pa to je previše za njegovu starost!“ Italija je zemlja u kojoj je biti tata zanimanje. Prema tome, ovaj tip supruga toliko je opštepoznat da nije vredno truda zadržavati se više na njemu. Međutim, valja upozoriti na ovo: kako dete raste, Papa će se sve manje baviti njegovim fizičkim zdravljem i sve više posvećivati karakteru svoga deteta, njegovim sklonostima, psihi, pa će polako od doktora Spoka postati doktor Frojd. Da biste to sprečili pre nego što ludak naudi detetu više nego što je prema pravilima dopušteno, bez odlaganja preduzmite

Likvidaciju supruga koji je dobio dete

Prisilite ga da proguta pet litara Milton tečnosti, usta mu pažljivo obrišite Pampers pelenom za noć, zatim ga sigurnosti radi lupite limenkom polumasnog kondenzovanog mleka, a za to vreme uključite Čikov raspršivač koji će po sobi širiti paru arsenika.

SUPRUG KOJI UVEK NALAZI KOŠULJU BEZ DUGMETA (The usual husband)

Suprug koji uvek nalazi košulju bez dugmeta široko je rasprostranjen primerak iz porodice Usual domestic broken-box (doslovce „Običan domaći gnjavator“). Dok se nije oženio, suprug koji uvek nalazi košulju bez dugmeta nikad nije nalazio

košulje bez dugmeta. Dok je živeo s majkom, tiranin je uvek nalazio košulje s uredno prišivenim dugmadima i nikad nije mogao da se požali da je našao neiskrpljene čarape... Čudno, dugad su počela da nestaju s košulja nekoliko meseci posle venčanja, a isto tako su počele da se pojavljuju i rupe na čarapama. „Ljubavi, na ovoj košulji nedostaje dugme...“, kaže pakosnik budeći ženu i pokazujući na tek navučenu košulju. „Uzmi drugu, srce...“, zevne supruga. „Ali, već sam obukao ovu. Šteta je izvlačiti drugu. Što ga ne bi prišila?“ „Šta?“ „Dugme.“ „A gde si ga stavio?“ „Ja? Izvini, gde si ga ti stavila?“ „Nećeš valjda da kažeš kako se ja zabavljam krijući dugmad sa tvojih košulja?“ „Šta to govoriš, Jolanda?“ „Budi pažljiviji, kad primetiš da visi...“ „Ali uveravam te da ovo nije visilo!“ „Slušaj, dragi, obuci drugu košulju, a ja ću dugme prišiti kasnije na miru. Strašno mi se spava...“ Sledećeg dana suprug ponovo budi ženu. „Ovo visi“, govori s drugom košuljom u ruci. „Visi?“, mrmlja žena. „Šta visi?“, pita izronivši ispod jorgana. „Dugme. Visi..“, govori suprug pokazujući na dugme koje se još drži na tananom belom koncu. “I zbog toga me budiš?“ „Rekla si mi da te upozorim kad visi.“ „Jesi li ti pri sebi? Svako jutro praviš popis dugmadi na košuljama?“ „Hteo sam da je obučem i onda sam primetio da visi.“ „Slušaj, molim te. Užasno mi se spava... Skini tu košulju, uzmi drugu. Dugme ću kasnije na miru da sašijem...“ Suprug uzima drugu košulju. To je ona jučerašnja. Počne da se zakopčava, i otkriva da nema dugmeta. Opet budi ženu. „Ovde dugme ne visi“, kaže. „Dobro. Jesi li zadovoljan?“ „Na ovoj ne visi, jer ga uopšte nema!“, zagrmi suprug. „To je ona ista košulja! Još ga nisi prišila!“ U prvo vreme nedostaju ili vise samo dugmad na okovratniku. Zatim kukavica postaje odvažan i počinje da pronalazi viseću ili otpalu dugmad i na manžetnama, koja mu, kako kaže, ostaju u ruci kad god želi da ih zakopča. Postaje zaista bezobrazan kad otkrije da dugmad nedostaju i na prednjoj strani košulje, a kad ga žena sa zanosnim smislom za praktičnost upozori da baš to mesto pokriva kravata pa se, prema tome, uopšte ne vidi, licemer uplete u razgovor svoju savršenu majku koja je očigledno njegove stvari svakodnevno podvrgavala strogoj mother-kontroli. Od dugmadi na košuljama do rupa na čarapama nije daleko. „Jolanda, imam rupu na čarapi!“, viče zanovetalo. A supruga odvraća ljubazno: „Lepo od tebe što mi pričaš svoje intimnosti, ljubavi, ali zaista ne vidim zašto bi to mene

zanimalo...“ I ko bi razumeo zbog čega na tako mio odgovor počinje da lupa glavom o zid i oponaša visoke tonove čuvenog Đakoma Lauri Volpija? „Jolanda, našao sam čarapu oko rupe!“, opet cvili mrcina nekoliko dana kasnije, kad naleti na čarapu s tolikom rupom da mu se, ako je malo žustrije navuče, peta nađe na kolenima. Vremenom razvije još jednu đavolsku sposobnost – pronalaženje mrlja. Izvadi iz fioke pulover i ukoči se: „Jolanda, znaš li da na sivom puloveru imam mrlju?“ zapita podrugljivo-ironično-cinično. „Ako je siv, verovatno se ne vidi...“, spremno uzvraća svetica. „Mrlja je ljubičasta i odlično se vidi!“ „Ljubičasto se dobro slaže sa sivim...“, dodaje raspoloženo nežna supruga. Ali suprug ne shvata suptilnost tog blaženog stvorenja koje se trudi da ublaži stvar, jer je jasno da je samo on mogao da zamrlja pulover. Neosetljivi tip se razljuti, baca pulover na pod i uzima vetrovku. „Jolanda, na vetrovki je odšivena podstava! Visi mi preko guzice!“, urla posle kratkog predaha. Perverznjak ima poseban njuh za odšivene podstave: ako je odlučio da obuče jaknu, možete da budete sigurni da će uvek da odabere onu na kojoj se odšila podstava oko rukava, zbog čega mu, naravno, ruka zapinje između podstave i štofa, a kako je podstava već godinama odšivena, strvina odlično zna da mora preduzeti mere opreza. Naravno, zar bi mogao da propusti priliku da ponizi ženu? Kad odlazi na svečanu večeru, koju će maramicu uzeti? Prvu po redu, onu s veličanstvenom rupom u sredini. I kad je raširi da obriše znoj posle plesa s groficom de Bornis rupa je toliko uočljiva da na trenutak izaziva pometnju među zvanicima. Prljavi provokator namerno bira maramicu s rupom kako bi svi mogli da steknu uvid u to s kolikom ljubavlju njegova žena brine o njegovoj garderobi. I sad treba dozvoliti da ovakav licemer i dalje životari? Mišljenja smo da ne bi bilo pametno. Zato, u ime prijatne odmazde, sledi jedna zabavna

Likvidacija supruga koji uvek nalazi košulje bez dugmeta

Uspavajte ga bilo kakvim uobičajenim napitkom (može se za umerenu cenu nabaviti kod bilo koje veštice). Zatim uzmite makaze, iglu, konac, dugmad i prihvatite se šivenja, što je oduvek bila njegova želja. Kakva je to ogrebotina preko lica? Zar je moguće da je još niko nije zakrpio? Dakle, sašijte usta, čvrsto, sitnim bodom. A ove dve grozne rupe na nosu? Uredno ih zakrpite tako da zakrpe ne budu vidne. A tek ovo na stomaku, kao da je iskočilo neko dugme. Ne oklevajte, šijte! Između prepona visi nekakav končić? Brzo, ga otkinite hitrim potezom makazama i opšijte krstićima. Koliko je sad Iepše i urednije! I taj užasan procep na zadnjici. Sašiti, brzo sašiti! Eto. Gotovo je. Sad više ne može da vam prebacuje kako ga zapuštate; prvo zato što su mu usta zašivena, zatim, jer već dobrih pola sata ne diše i naposletku, izgleda da je već i

crk'o! Pozovite bolnicu da dođu po njega, otkinite svu dugmad sa njegovih košulja i bacite ih kroz prozor umesto korijandera. SUPRUG UDOVAC (The inusual husband)

Udovac je onaj tip supruga koji više ne može da naškodi svojoj ženi jer joj je već do te mere naudio da ju je zauvek izbacio iz igre ne pruživši joj mogućnost da ga ubije. To je oštroumna igra s vremenom u kojoj je, na žalost, pobednik on a ne ona... To ne znači da i udovac nije tip supruga koga bi trebalo ukloniti (premda se, na žalost, njegova ex-gospođa ne može lično pozabaviti tom sitnicom). Od niza bezočnih perfidnosti udovca rasvetlićemo samo onu najgoru, to jest, onu koja će najbolje istaći nepodnošljivu ravnodušnost tog čoveka. Osvrnućemo se na njegovo ponašanje odmah pose ženine sahrane, kada je odglumio pola tuceta melodramatičnih scena koje su dostigle vrhunac u srceparajućoj rečenici: „Zakopajte me s njom!“ (na šta su prisutni reagovali salvom uzrujanog žamora). Kad se vratio kući, okružen rođacima i prijateljima koji bdiju nad njim da „ne uradi nešto nepopravljivo“, udovac kruži po sobama, zaljubljeno dodiruje stvari koje je ona svakodnevno upotrebljavala i slomljenim glasom potreseno šapuće: „Jadnica... jadnica... Nikad više je neću videti.“ A rođaci i prijatelji, brižno: „Nemoj tako...“ „Ko će da mi vrati moju Elizabetu! Beta, moja Betina...“, krešti čovek i prinosi maramicu očima. A rođaci i prijatelji, tonom blagog prekora: „Federiko, obećao si da ćeš biti razuman...“ Ali plačljivac ih poklapa jecajima. „Beta“, tuli pred slikom pokojnice, „vrati mi se, Beta!“ Rođaci i prijatelji se zagledaju. Očajni su, neki su iscedili i poneku suzu, a udovac bez ustezanja jeca – tako će zaslužiti pridev „neutešan“! S ucveljenim poštovanjem, prilagođavajući glas prilikama, pristupa mu jedan prijatelj: „Federiko, za dva dana si popio samo čašu vode... Razbolćeš se!“ „Ne, ne! Ne mogu da jedem!“, jadikuje čovek. „Tu mi se stegao nekakav čvor“, dodaje hvatajući se za stomak i dižući uplakane oči prema nebu. „Moraš, dragi...“, upada jedna prijateljica s anđeoski melodičnim glasom. „Ne mogu. Čini mi se da bih time uvredio moju Betu“, ponavlja udovac ljubeći sliku žene. Prijatelji pokušavaju da utiču, ako ne na srce, a ono barem na njegov želudac. „Ne moraš da ručaš...“, kaže jedan prijatelj, bliskiji od ostalih. „Ali, mogao bi da uzmeš barem gutljaj supe.“ „Supe? Milost! Ne, supu ne!“, govori udovac. „Onda bi mi nedostajalo drugo jelo.“ Trenutak posle toga: „Supa iz kesice?“ „Ma kakve kesice! Prava, od mešanog mesa! Piletina, svinjetina i teletina! Odlična je... Stavićemo jaje da te okrepi...“ Udovac se pretvara kao da se opire: „Stisnuo mi se želudac, ne mogu... Kažeš pile, svinja i tele?“ „Da, dragi, s šargarepicom...“ „Ali, kako mogu...“, jeca udovac. „Još se nije ni ohladila...“

“I supa je još topla, Federiko... samo jedan tanjir...“ „Jeste li skinuli masnoću?“ „Naravno!“ „Ah!“, uzdahne čovek rezignirano. „Dajte mi jednu kašiku, ali samo jednu kašiku..." Pet minuta kasnije već ljušti treći tanjir. „Jadna moja Betina, ona je obožavala supu s jajima“, jadikuje srčući na sav glas. „Kako bih i mogao da jedem! Ne klizi mi niz grlo...“, nastavlja, iako mu bez problema klizi, a kad smaže: „Bila je izvrsna!“ „Vidiš! A nisi hteo ni da probaš!“ „Ne supa! Ona je bila tako dobra!“, popravlja se udovac brišući usta salvetom. Zatim dodaje pažljivo: „A vi, da li ste jeli?“ Rođaci i prijatelji se mlako bune: „Nismo mi važni, misli na sebe!“ „Uzmite makar sendviče!“, ne popušta udovac. „Samo ako ćeš i ti da jedeš!“, prihvata jedan prijatelj, zadovoljan što se dosetio. Udovac raširi ruke kao da hoće da kaže: „Nadigrali ste me!“ Još pruža otpor da bi osvetlao čast: „Jedva sam progutao supu...“, a onda dodaje: „Sendvič? Od čega?“ „Pršut, mortadela ili salama“, nabraja jedan prijatelj ne uspevajući da prikrije glad koja mu razdire utrobu. „Salama koju je ona kupila!“, zaječi iznenada udovac prinoseći maramicu ustima – u pravi čas da priguši podrigivanje. „Dobro, napravite mu sendvič sa salamom u spomen na Betinu... kako bi bila srećna kad bi mogla da me vidi...“, savetuje jedna prijateljica krajnje uverljivo. Odmah stiže poslužavnik sa sendvičima. Udovac ih gleda odmahujući glavom. „Moraš da pojedeš barem jedan“, govori mu prijateljica pružajući udovcu sendvič sa salamom. Udovac počne da žvaće. Na miris salame (ne zna se da li zbog salame ili zato što ju je ona kupila) ponovo se gane i između jecaja i zalogaja mumla: „Naravno da je teško vratiti se u normalni život nakon ovakve nesreće... Baš je dobra ova salama!“ Prijatelji stoje oko njega i poslužuju se sendvičima. „Moraš da budeš razuman, Federiko... Moraš da se trgneš...“, govori jedan prijatelj slatko žvačući sendvič s pršutom.

„Znam, znam...“, odgovara udovac zgrabivši sendvič s mortadelom. „Život teče dalje. Ne bi smeo da budeš utučen...“, kaže drugi prijatelj pohlepno žvačući. „Utučen? Ne utučen, slomljen!“, jadikuje udovac. Zatim: „Da li li ostao još koji komadić jagnjetine?“ „Naravno. Hoćeš li i kuvane piletine, dragi?“, razveselila se prijateljica i ustrčala od sobe do kuhinje. „Donesi... Čini mi se da mi se želudac malo proširio...“, kaže udovac uzimajući drugi sendvič od salame. Ali se odmah zatim opet zagrcne. „Federiko, opet plačeš?“ „Ne, zagrcnuo sam se. Sendvič mi je uleteo u grlo... Donesite mi nešto da popijem...“ „Tu je flaša šampanjca, Federiko...“, reče prijatelj i stavi flašu na stol. „Dobro“, prihvata udovac, „otvorite je da gucnemo.“ Prijatelj otvara flašu. „Pazite na čep!“, šali se drugi prijatelj. Čep pogađa udovca posred lica. Svi se smeu.

„Mladoženja u kući“, kaže jedan prijatelj pokazujući na udovca koji se odmah ukoči kao zbunjeni verenik. Šampanjac se toči u čaše, a jednom prijatelju za dlaku ne izleće: „Živeli!“ „Popij još!“, nudi udovca drugi. „Zar si poludeo? Već mi je udarilo u glavu... Vrti mi se...“ „Pobogu, zar si toliko oslabio! Jedi, Federiko, jedi... Ima šampinjona s parmezanom...“ Petnaest minuta kasnije svi sede za stolom pretrpanim svakojakim đakonijama. Tu je već i osam flaša šampanjca koje se otvaraju u neurotičnom ritmu. Udovac je mrtav pijan. Zvoni telefon. „Tebe traže. Gospođa Persičeti...“, kaže prijatelj pružajući udovcu slušalicu. „Gospođo Persičeti, kakvo iznenađenje, kako ste?“, viče udovac ozareno. Zatim se doseti da bi trebalo da je tužan. „Da, jadnica... jadna moja Betina... hvala, gospođo... naravno, naravno... svakako navratite! Dođite odmah! Tu su samo prijatelji, gospođo... dođite svakako da se malo proveselimo!“, završava udovac. I jedva se suzdržava da ne zaurla: „Jupiiiiiii!!“

Likvidacija supruga udovca

Kad postanete sasvim sigurni da ćete morati da napustite ovaj svet pre svog supruga, napišite testament i zatvorite ga u obično eksplozivno pismo. Pre nego što izdahnete, potrudite se da privremeno nadživelom kažete: „Ljubavi, sve sam ostavila tebi. Lično otvori testament, unutra je iznenađenje za tebe!“ Kad otvori, moraće da vam se pridruži. Opet, ako bolje razmislimo, zar ne bi bilo bolje pustiti ga da živi, nego da ga ponovo imate na grbači?

SUPRUG KOJI JE OSTAVIO PUŠENJE (The no smoking and irascible husband)

Odvratna podvrsta supruga koji su prestali da puše direktno potiče od velikog broken-ball supruga, koji je praotac svih najodvratnijih vrsta oženjenih muškaraca, pre svega zato što je u način razmišljanja ovih stvorenja ugrađeno pričanje bajki. Suprug koji je prestao da puši nalazi se na vrhu liste prezira dostojnih, jer je, najčešće, prestao da puši tek pre nekoliko dana. Teško da ćemo se nameriti na supruga koji je prestao da puši pre tri ili četiri godine, i u međuvremenu se već oslobodio robovanja nikotinu, pa je prema tome uspostavio kakvu-takvu, premda teško zamislivu, ravnotežu. Skoro uvek je slučaj da je prestao da puši pre nedelju dana. Ovo se dešava najčešće zato što bitange po pravilu naredne nedelje ponovo propuše, sledeće opet prestaju, i tako dalje. Posledica svega toga je da suprug koji je prestao da puši ne izgleda kao ljudsko biće, nego dobija bolan i žalostan izgled izrešetanih ploča u streljanama (s tom razlikom što se ploče u streljanama nikada ne žale, a supruzi da). „Od jutros ne pušim!“, važno izjavljuje suprug drugog ponedeljka (ne zna se zašto uvek prestaju ponedeljkom i počinju ponovo već u nedelju). „Da?“, prihvata žena tonom kao da kondukteru u tramvaju kaže: „Kartu, molim.“ „Ovako više ne ide“, nastavlja suprug (isto kao i prethodna dva ponedeljka). „Zar?“, prihvata žena bezbojnim glasom, pripremajući doručak.

„Pluća su mi izgorela“, nastavlja suprug udarajući se po grudima. „Guši te katran, budi te nekakvo čudno zviždanje, a onda shvatiš da to tvoja pluća zvižde, uostalom, uopšte nije teško prestati, samo malo snage i volje...“, nastavlja supruga. „Kako znaš?“, pita suprug. „Ženska intuicija“, ruga se žena, koja iste reči sluša već godinama dva puta mesečno. „Moraš da mi pomogneš“, nastavlja on. „Naravno.“ „Jer čoveku koji prestaje da puši treba pomoć kao i...“ „... detetu koje uči da hoda.“ „Tačno. Baš tako...“, prihvata suprug prijatno iznenađen što ima tako savršenu suprugu. U međuvremenu, supruga je doručkovala. „Imaš li cigaretu?“, pita rastreseno. Bolni krik raspetog mučenika uzdrma pluća puna katrana. „Ali zaboga, ja te molim da mi pomogneš, a ti imaš srca da tražiš od mene cigaretu nepuni minut pošto sam odlučio da prestanem da pušim! To znači da bi mi tu pod nosom dimila?“ „Izvini, ali ako ti više nećeš da pušiš, što mi ne bi dao svoje cigarete.“ „Malopre sam ih zgužvao i bacio u šolju“, stoički izjavljuje tikvan tonom a la Gassman. „Ah, da! Zaboravila sam: prvi čin, prva scena“, kaže žena pripaljujući cigaretu. „Ali... ti pušiš?“, zagrmi suprug. „Naravno. Oduvek.“ „Preda mnom? I to je tvoja solidarnost?“, cvili. „Slušaj, Alberto, ako želiš moralnu podršku, mogu to da učinim za tebe, žaliću te od jutra do mraka, ali ako očekuješ da i ja zajedno s tobom prestajem da pušim svake druge nedelje, ne računaj sa mnom. Kad vidiš da palim cigaretu, izađi.“ „Ali kako ne shvataš? Sam smrad duvana...“ „Smrad? Do juče je bio miris.“ „Nije važno, juče sam još pušio...“ „Ne očekuješ valjda da ću da pušim u kupatilu?“ „U kupatilu? Nipošto! Nikada!“ „Ah, sreća.“ „U podrumu, jer u kupatilo i ja ulazim, a ne smem da osetim miris cigarete... Neću odoleti... propušiću opet!“ „Podlegni, ljubavi! Popusti napasti. Hajde, bolje sada nego tek u nedelju.“ Ženina ironija zaista je nepodnošljiva. Izlazi uvređen. Pola sata kasnije pronalazi ga kako se na podu trese i uvija u grčevima – dobio je nervni napad. „Alberto, opet?“, zavapi žena. „Nikotina... nikotina...“, grca kukavica s penom na ustima. „Da ti pripalim svoju?“, praktično nudi žena. U tom trenutku protuva odmah prelazi na delirijum tremens. Urla: „Veži me za stolicu, ne daj mi da zapalim... Brzo, veži me!“ Faza delirijum tremensa traje dva dana, a za to vreme danguba glumi da će iseći vene, bulji u prazno, lupa glavom u svaki zid na koji naiđe, izgrize sve nokte, onda ruke, noću se zatvara u kupatilo i zavija kao vukodlak (čudno, za vreme punog Meseca bolje mu ide).

Stiže sreda, a to je obično dan za bombone. Strvina počne da prežvakava dvadeset šest različitih vrsta bombona i kuća odzvanja od njegovog cuclanja, što zaista izaziva gađenje. Hulja žvaće bombone čak i za vreme ručka. U četvrtak postaje agresivan. Od neshvaćene žrtve pretvara se u hrabrog i nervoznog kavgadžiju. Za ručkom baca kroz prozor dimljenu šunku, optužujući ženu da je namerno kupila dimljenu, jer želi da ga hranom podseti na pušenje. Ulazi u kuhinju i praska jer je prostorija zadimIjena od pare koja izlazi iz lonca vode koja vri. „Dobro! Recite otvoreno, želite da mi ne uspe!“, viče, svestan da je sutra petak i da ne bi bilo loše unapred pripremiti teren. U petak ujutro u kancelariji išamara kolegu dok priča o događaju koji je doživeo prošle godine, pa sasvim ispravno u priči upotrebljava perfekt. „Lepo su nas dočekali“, priča kolega, „ugostili su nas u jednoj predivnoj vili. Bili smo srećni što smo zajedno, sve dok nismo morali da odemo...“, u tom času - dva šamara. „Alberto, šta ti je?“ !“, histerično urla nitkov.„Smeta mi fummo Iste večeri se slučajno zadesilo da ide u Operu. Daje se Madam Baterflaj. Kad sopran zapeva „Jednog lepog dana ugledaćemo trag dima“, jedan čovek se baca iz lože na trećem spratu. Naravno, to je on. Subota je dan kad se povlači u tvrdoglavo ćutanje. Ali, niko mu se ne obraća, pa i da hoće, nema na kome da iskali jed. Ipak, krišom slomi dva dimnjaka na brodu-igrački svog sina, jer ga podsećaju na „Vinston“. Evo konačno i nedelje: napokon može da se pojavi u kuhinji s ironično-cinično-rezigniranim izrazom lica razočaranog čoveka. Seva očima i ledenim tonom, kao da govori da će se ubiti jer je život besmislen, izjavljuje: „Od danas opet pušim!“ „Ah, stvarno?“, prihvata žena ravnodušno. „Pored vas mi nema spasa“, nastavlja nitkov. „Svakoga odmah pokopate! U redu, neka vam bude!“ „Upravo tako“, kaže žena, a lice jasno govori kako se prisiljava da ćuti. „Ti si kriva“, zaključuje muž mikelanđelovski upirući prst prema ženi. Trenutak kasnije možete da ga vidite kako se sa tri cigarete u zubima izvalio na dvosed u dnevnom boravku i blaženo prelistava novine. Čak i zvižduće.

Likvidacija supruga koji je prestao da puši

Nagovorite ga da puši, ustvari samo da izbacuje dim. Ukratko, dajte mu vatre. Na lomači od cigareta. Zapaljenih.

SUPRUG EGOCENTRIK (The son of mignoht husband)

Čak i na venčanju kada matičar pita egocentričnog verenika: „Uzimaš li za ženu ovde prisutnu...“ on odgovara upirući prstom u onu koja upravo postaje njegova žena: „Ona hoće!“ To je nešto što bi moralo da otvori oči budućoj supruzi i da joj snage da izjavi: „Na brak se ljudi dobrovoljno odlučuju...“, ali žene su slabe. Zaljube se i udaju za nekoga ko je takođe nesumnjivo zaljubljen, ali u sebe.

Ovaj izuzetni tip supruga nije svestan svog egocentrizma. On je jednostavno uveren da se svet vrti oko njega. Bolesna pažnja koju pridaje sopstvenim problemima toliko ga zaokuplja da postaje rastresen i ne može da se udubi u probleme svih ostalih, naročito svoje žene. Kad sretne prijatelja koga dugo nije video, uzviknuće: „Gle, gle ko me vidi! Kako sam, kako sam?“ Možete samo da zamisliti koliki tek stepen bezočnosti može da dostigne kod kuće. „Dobro jutro“, zaželi mu žena kad ustane. A on, uljudno: „Hvala.“ Sve pripada samo njemu, čak i želja da dan bude dobar, na čemu, ipak, pristojno zahvali (on jeste egocentrik, ali dobro vaspitan). Žena mu na poslužavniku donosi doručak (u krevet). Ponizno se izvinjava što nije mogla da skuvai čaj, jer su ga potrošili, i nudi mu finu belu kafu s uobičajenim tostom, puterom, mermeladom, salamom. Ne. On će je prisiliti i da pliva, samo da ode u prodavnicu po „njegov“ čaj. „Ali Antonelo, Tibar se noćas izlio. Na ulicama je pola metra vode...“, napominje žena. „Srce“, odgovara sa osmehom, „ti odlično plivaš“, i mirno otvara novine čekajući čaj. Posle doručka odlazi u kupatilo i mora da zamoli ženu da izađe. „Ali Antonelo... povraćam!“, jedva procedi žena zgrčena nad klozetskom šoljom, a po zvucima koji se čuju uopšte nema sumnje zašto stoji u tom položaju. Hulja će se s izrazom gađenja ipak smilovati i pričekati dok žena dovrši svoj srceparajući najobičniji napad žuči. Setio se: „Danas za ručak želim torteline sa pavlakom i jagnjetinu u sosu od kapara!“ S krikom užasa, ženina glava ponovo nestane u šolji, a on, ne shvaćajući šta se događa, nastavlja o svom ručku i zaključuje: „I za dezert krem od lešnika s prelivom od čokolade.“ Dok se oblači, vrti se pred ogledalom kao čigra i stalno zove ženu. „Kako mi stoji?“, pita za sve što navuče na sebe, čak i za svilenu maramicu u džepu. „Da li se uz plave oči i svetlosivo odelo bolje slaže teget ili svetloplava kravata?“, gnjavi. Ne čini li ti se da me ovaj materijal širi?“ Oblačenje pape za bilo koju ceremoniju ili toreadora za koridu samo su usputna manekenska preoblačenja u poređenju s operacijom „izbor i bogatstvo odeće“ kojoj se egocentrik podvrgava svako jutro dok na kraju ne zaključi: „Spreman sam za divljenje.“ Brije se po metodama Stanislavskog: proučava u ogledalu sve moguće izraze, kompozicije gorkih, tužnih, razočaranih bora, značajnih pogleda koji ističu duge guste trepavice, i svaki čas zove: „Draga... dođi začas ovamo...“ „Molim, Antonelo?“, javlja se žena na raport. „Da li ti se čini da mi ovo svetlo jače ističe plave oči?“, pita top-man ganuto sa samodopadljivim drhtajem u glasu. Kad joj prijateljica dođe u posetu, smesti se na dvosed, tamo gde svetlo najbolje pada, i dva sata priča o sebi, a kad ona ode pita ženu: „Šta ti je rekla za mene? Da li sam joj se svideo? Je li rekla da sam zgodan?“ Ako ga neko pita: „Kako ste?“, neće odgovoriti „Dobro, hvala“, nego će do detalja da ispriča kako je i šta mu se sve dogodilo u posljednjih šest meseci. Za ručkom pita ženu: „Zašto nikad ne spremiš dobar tatarski biftek?“ Ona strpljivo: „Antonelo, ljubavi, jedan biftek košta više od pedeset, dva su sto, a to je za nas previše veliki trošak...“

On, blaženo: „A ti, ljubavi, uzmi jedan za mene!“ Kad uveče izlaze, počne da se sprema tri sata ranije i odgurne je ispred svakog ogledala u kući, tako da jadnica na kraju mora da se našminka u liftu. O izboru odela ima potpuno jasne ideje. Ženi uvijek savetuje: „Jednostavno, bez suvišnih ukrasa. Ti si tip Lize Mineli, farmerke i džemper ti najbolje stoje!“ On, međutim, mora da obuče crno baršunasto odelo, košulju od batista, crvenu satensku kravatu, lakirane cipele (neko ipak mora da zablista, zar ne?)... U restoranu uzima jelovnik, pola sata ga proučava, pažljivo bira svoja jela, a kad konobar pita: „A gospođa?“, važno joj pruži jelovnik i nervozno je požuruje: „Draga, konobar te pita šta želiš!“ Ako mu ona kaže: „Mislim da sam dobila grip...“, odmah trči u apoteku po antigripin. Za sebe. (Ona ga je ionako već dobila!). Po njegovom mišljenju, njegove želje su naređenja. Palo mu je na pamet da bi voleo da ima alat. Kutija koju je izabrao prilično je skupa. Žena skupi snagu i usprotivi se („Ili alat ili ja“). Ali kad im se rodi prvi sin, šta mislite šta će pokloniti ženi zajedno s buketom najjeftinijih crvenih karanfila? Zloglasnu kutiju s alatom na kojoj bije u oči Ijubazna ceduljica: „Obožavanoj majci moga sina posvećujem sebe i sve što mi je najdraže!“

Likvidacija supruga egocentrika

Evo jednog zgodnog načina da malo zagolicate njegov Ego. One večeri kad osetite da ste izuzetno raspoloženi za likvidaciju (ubistva se nikada ne prihvatajte preko volje, jer inače sve pođe naopako) priđite mu umiljato i počnite: „Ko je svetlo mojih očiju?“ „Ja“, reći će ne trepnuvši. „Ko je najlepši muškarac na svetu?“ „Ja“, reći će ne oklevajući. „Za kim sam luda od ljubavi?“ „Za mnom.“ „Ko je najelegantniji na svetu?“ „Ja.“ „Ko obara s nogu sve žene?“ „Ja.“ „A ko će da dobije nož u stomak?“ „Ja!“, povikaće radosno. „Odmah ću ti ispuniti želju, ljubavi!“ „Ovaj, ne... htio sam da kažem...“, zagrcnuće će posle udarca. „Žao mi je dragi, ali računa se prvi odgovor!“

BUČNI SUPRUG (The Niagara fall husband)

Bučni suprug spada u porodicu Quadriphonic terrific calamity persons kojoj pripadaju ne samo supruzi, nego i gotovo svi sinovi (CD-ovi, kasete itd.), s tom razlikom što mladi zapravo slušaju muziku, premda ubitačno glasno, dok supruzi samo stvaraju buku, i to

čak ni polifonsku. Bučni suprug je po danu relativno bučan. Ili barem njegova buka ne nadglašava okolnu galamu. Međutim, njegova sposobnost da pravi buku dostiže vrhunac u noćnim satima. Tada se tako neobuzdano razulari da kida živce čak i alarmnim sirenama, koje vrlo često počnu da zavijaju, zadovoljne i srećne što mogu da upozore na ono što, prema njihovoj logici uzbunjivača, mogu da budu samo zvučne vibracije koje proizvodi bataljon lopova. Bučni suprug bi bio manje bučan kad bi rano legao. Svoju bučnost iživeo bi u sočnom hrkanju u d-duru. Ali ta mrcina više voli da se vraća kući u sitne sate i s neskrivenim ironičnim sarkazmom kaže ženi: „Ti spavaj, ne brini za mene...“ Ali, žena mora da brine. Uzroke njenoj nervozi treba tražiti u onome što ćemo sada nepristrasno opisati. Usred noći trgne je iy sna tresak automobilskih vrata na ulici, čak i ako stanuje na petom spratu. Vrata lifta proizvode seizmičke vibracije, škripa starih gvozdenih vrata podseća na zatvaranje grofa od Montekrista. Po tupom udarcu koji čuje može da zaključi da ih je zatvorio. Ovo je tek početak epopeje bučnog muža koji tumara po kući i sprema se za spavanje. Prvo odlazi u kupatilo. On ne pušta vodu, nego proizvodi vodopade. Pretpostavlja da pre spavanja treba oprati zube, ali četkica će doslovce nestati kad je gurne pod snažan mlaz vode. Iznenada majstor za stvaranje urnebesa odlazi u kuhinju, ostavljajući Nijagarine vodopade da nesputano teku. Boravak u kuhinji karakterističan je po jezivom zveckanju šoljica, tutnjavom prevrnutog brda lonaca, lomljavom srušenih tanjira, klokotanjem, brektanjem, treskanjem. Ne brinite, samo uzalud traži ko zna šta! Protestvujući na sav glas, galamdžija se u dva koraka (slonovska, naravno) dočepa dnevnog boravka. Nastaje trenutak neprirodne tišine (zar će spavati na dvosedu?). A onda – čitavu četvrt potrese prodorna tutnjava. Pale se svetla u susednim stanovima, u celom bloku škljocaju sigurnosne brave. Žena kao izbačena iz katapulta izleti iz postelje i pojuri u dnevni boravak. Ima šta da vidi: ništarija blaženo sluša Travijatu. Doduše, sa slušalicama, ali je zaboravio da isključi četiri pojačala. Da bi izbegla (bučnu) raspravu, ona ćutke pritiska off, dok on i dalje s blaženim osmehom diriguje gromoglasnom uvertirom. Komšije gunđajući gase svetla, čak je i žena ponovo zadremala. Ali, u međuvremenu je i besomučnik odlučio da pođe na spavanje. Uz obavezno treskanje otvara i zatvara sve fioke u ormanu. Traži pidžamu. „Bum! Ne, tu su maramice!“, „Tras! Čarape!“, „Pljas! Gospode, košulje!“, „Tres! Dovraga, prst! Konačno! Evo pidžame! U poslednjoj. Kao i obično. Bum!“ U kupatilu, međutim, Niajgara šumi na baš prijatno, ali uspavljuje ženu. Iznenada šum prestaje i zamenjuje ga neobuzdano glogotanje – glogoće tonik protiv grlobolje. Evo ga konačno u spavaćoj sobi. Sad je galama neznatno prigušena, ali ništa manje nepodnošljiva – spotakao se o ženin toaletni stočić i prevrnuo sve bočice, kreme i parfeme koji na njemu stoje. Ona pali svetlo. „Šta se dogodilo?“, viče ogorčeno. „Ništa, spotakao sam se u mraku.“ „Pogledaj šta si uradio! Zašto ne upališ svetlo?“, besni žena. A on mirno, bezočno-bezobrazno: „Draga, nisam hteo da te probudim...“

Likvidacija bučnog supruga

Zaboga, zar se niste dosetili? Pištolj. S prigušivačem.

SUPRUG KOJI FLERTUJE S PRIJATELJICAMA SVOJE ŽENE (The husband who goes always in white)

Suprug koji očijuka s prijateljicama svoje žene (čak i poznanicama, često i s onima koje žena uopšte ne poznaje, što je zaista vrhunac neotesanosti) pripada velikoj grupi Porcs and svergognated men. Suprug koji flertuje s prijateljicama svoje žene pripada vrsti koja dobro uspeva na svakom zemljištu, a naročito buja u provinciji, gde su bioskop, bridž ili večera s prijateljima jedini načini da se razbije jednoličnost svakodnevice. Zato i udvaranje prijateljicama svoje žene za tu dangubu postaje neka vrsta mondenske društvene obaveze. Ljubazno ih izvlači iz sivila provincijske dosade i velikodušno im poklanja nova i uzbudljiva osećanja. U stvari, ništarija se time bavi samo zato da bi se oslobodila dosadne i ružne žene, a iznad svega da utoli svoju prljavu, hroničnu, pohotnu glad. Dobro znamo šta on podrazumeva pod uzbudljivim osećanjima. Kad taj šampion za osećanja odluči da pokloni pažnju nekoj od prijateljici svoje žene, uzvišeno stanje svog duha pokazuje joj pljeskanjem po zadnjici. To, naravno, ne ostavlja ravnodušnim predmet tako romantične pažnje. Srećna izabranica se iznenađeno okreće i šapuće: „Ah, Enriko, to si ti!“ U odbranu časti nesrećnice treba reći da je njena rečenica prilično usiljena, kao da se pravda. Njen muž ima mnogo prijatelja i ovo je već dvanaesto pljeskanje po zadnjici za poslednja tri meseca. Pošto se sladostrasnik pokazao, počinje „veza“ koja se sastoji u upornom gledanju, tajnim štipkanjima u prolazu, pipkanjima iza zavesa, telefonskim razgovorima koji se svode na: „Mislim samo na tebe“, „Noćas sam te sanjao“, „Večeras u devet pogledaj u zvezde i pomisli na mene“ (možda je i oblačno, ali on ne ume da smisli ništa originalnije), a najviše na iscrpljujuće igranje obraz uz obraz tokom ludih večeri u nekom otužnom provincijskom baru. Jer suprug koji se udvara prijateljicama svoje žene najčešće ih obrađuje plešući. „Stiskavac“ mu je glavni adut. Nema mu premca u plesu oznojeni-obraz-uz-oznojeni-obraz. Jedna ruka slobodno visi, a drugom stiska ženu kao da je Mišelin guma. Ako u zlo doba orkestar udari nekakav rock, šeprtIja se uzmuva. Sažalili biste se da vidite to neprirodno izvrtanje podlaktice, cupkanje, skakutanje, kreveljenje. Nesrećnik je uveren da je šampion stila. Žena u početku pokušava da ga prati, a onda joj sine spasonosna ideja: „Da se odmorimo?“ Ali budala ne grize. I dalje vrcka, znoji se, plazi jezik u uzaludnom naporu da se barem trza u ritmu. Hoće da ga vide sve ostale ženine prijateljice, one koje još nisu bile počašćene njegovim pljeskanjem po guzici. To je, uostalom, njegovo najveće dostignuće, jer muž koji se vrti oko prijateljica svoje žene radi samo to – vrti se. Za njega nije važno da uspe, nego da se misli da je uspeo. Iz toga sledi da u grupama parova koji se međusobno dobro poznaju svi misle da su rogonje, a niko nije. Ili gotovo niko. Dakle, sasvim je prirodno da, prilikom povratka sa zajedničke večere, žena supruga koji se mota oko njenih prijateljica mora makar da spomene kako njegovo ponašanje s Marisom (ili Elenom ili Fjorelom itd.) nije u redu. „Zašto? Šta sam uradio?“, pita besramnik nevino.

„Da i ne spominjem kako plešeš lagane plesove. Imam utisak da bi mnogo bolje plesao kad bi stajao iznad umesto ispred svoje partnerke. Osim toga, videla sam vas kad ste se izgubili i nakon pola sata izašli iz toaleta...“ „Pošli smo da se malo osvežimo...“ „Ili ugrejete?“ „Milena, molim te! Osim toga, mislim da je muškarac dužan da se udvara prijateljicama svoje žene!“ „U pravu si! I Alfonso je pokušao sa mnom!“ „Pokušao? Kako pokušao?“ „Valjda znaš, dragi. Ti to godinama radiš!“ „Ali zašto je to uradio!“ „Pretpostavljam zato što sam prijateljica njegove žene. I sam kažeš da je muškarac dužan da se udvara prijateljicama svoje žene...“ „Da li to znači“, sikće pohotljivac, „da si ti, kao prijateljica mnogih žena, podnosila udvaranja mnogih supruga?“ „Da. Upravo sam to htela da kažem.“ „Sigurno si ih izazivala.“ „Pretpostavimo da ih nisam izazivala, dragi...“ Suprug koji se smuca oko prijateljica svoje žene ne podnosi da se supruzi njenih prijateljica motaju oko njegove žene. Reži: „Od sutra više ne izlazimo! Više nikoga ne posećujemo! Zatvorićemo se u kuću! Živi zakopani! Dosta je tih lascivnih prijateljstava!“ Samo dve večeri posle toga žena ga iznenadi kako u kupatilu telefonira njenoj prijateljici. Od mnogih rečenica koje je bednik izgovorio uspeva da razabere jednu jedinu, onu najtipičniju, najkarakterističniju – galantno šapuće onu čuvenu, odvratnu rečenicu: „Hvala ti što postojiš.“

Likvidacija supruga koji flertuje s prijateljicama svoje žene

Rasporite mu trbuh. Otrujte ga. Ili obesite. Rečju, ubijte ga kako god hoćete. I odmah mu, pre nego što izdahne, umilno šapnite u uvo: „Hvala što više ne postojiš.“

SUPRUG KOJI VOLI DA SE RASKOMOTI (The throglodith husband)

To je, nažalost, veoma rasprostranjen tip supruga. Budući da je danas na filmu iz budžeta izbačena stavka kostima, to jest, golotinja je shvaćena kao kostim, možemo da očekujemo da će pre ili kasnije i suprug koji voli da se raskomoti prihvati poslednju reč savremene kinematografije i počne da šeta go po kući, a možda neće ni biti svestan da mu je to jedina prilika da se kočoperi svojim sumnjivim čarima. Suprug koji voli da se raskomoti radi to od prvog dana braka. Međutim, u početku, se to samo tako zvalo. Kad bi se vratio s posla strasno bi ljubio ženu (strastveni poljubac iz prve godine u drugoj se pretvara u poljubac u čelo, u trećoj u obraz, u četvrtoj u nekakvo mrmljanje, i tako dalje, silaznom putanjom) i pitao je izazovno prigušenim glasom: „Draga, mogi li malo da se raskomotim?“

Zatvorio bi se u sobu, svukao go, navukao najnoviju pidžamu, a preko toga kućni ogrtač bež boje sa smeđom maramicom u džepiću; oko vrata bi vezao ešarpu od sirove svile, navlačio svetle čarape i mekane antilop papuče. Pošto bi kapnuo iza uva nekoliko kapi Danhila, pojavio bi se blistav pred ženom koja bi ga, zaposlena u kuhinji, rastreseno pitala: „Izlaziš? Gde ćeš?“ „Ali draga, u kućnoj sam haljini. Malo sam se raskomotio...“, pobunio bi se tupoglavi i šepureći se po kući kao paun. Nedostajao mu je samo štap s drškom od slonove kosti. Nekoliko nedelja kasnije, ženi je pružena prilika da primeti kako je njen suprug više ne pita za dopuštenje kad želi da se raskomoti. Od prvobitne kućne odore prvo je odbačena svilena ešarpa, zatim maramica u džepiću, zatim čarape. Kasnije se otarasio i kućne haljine. Otada se vuče po kući u pidžami i antilop papučama koje je pretvorio u natikače koje nesnosno lupkaju po podu (u to doba još uvek bez tepiha). Još i danas, žena ne može da zadrži nostalgičnu suzu kad se seti onih dana. Međutim, srozavanje se odvijalo sporo ali neumoljivo. Posle sedam godina braka situacija je katastrofalna. Preskočimo čudesno raskomoćivanje strvine posle posla, jer to pokriva samo nekoliko sati – od povratka s posla do leganja u krevet. Kakve veze ima ako se pojavi u potkošulji, kratkim pantalonama sa zarozanim čarapama i drvenim Šolovim nanulama? Žena se već navikla i naučila je da kontroliše nadražaj na povraćanje. Ponekad pozli novoj kućnoj pomoćnici, a dečji prijatelji, kad se iznenada nađu pred tim prostakom, nisu sigurni da li treba pristojno da ga pozdrave ili da zvižde za njim. Preskočimo, dakle, njegove poslepodnevne podvige i zadržimo se na njegovom ponašanju preko vikenda. Za početak, ništarija subotu ujutru provodi u krevetu. Raščupana kosa nakostrešeno mu štrči na sve strane: jedan čuperak neprirodno visi na zatiljku, druga dva na čelu, sa strana mu je spljoštena kao palačinka, a na vrhu ponosno leluja lokna a la bejbi Džonson. Subotom za njega ne postoji spasonosni šampon koji tu retku i masnu kosu može da dovede u red; subotom strvina ne mora da ide u kancelariju, ne mora da se doteruje za crvenokose sekretarice. Zašto bi se onda i češljao? Zbog žene? Rugate se. Jasno je, dakle, da će kosa ostati takva ne samo u subotu, nego i u nedelju. Uostalom, već smo se prilično navikli na te džungle na glavama naše dece, pa žena svakoako neće da negoduje suviše zbog zapuštene kose. Sigurno joj mnogo više smeta što će danguba da lenčari do ručka u krevetu, u moru zgužvane ćebadi, pobacanih pokrivača, zgnječenih jastuka, razbacanih novina. Naravno, tvrdoglavo neće da skine mrežicu. Štaviše, kad u posetu dođe tašta, uživa u izrazu užasa na njenom licu. Ona uz izvinjenje odlazi odmah, jer joj je draže da povraća kod kuće. Nedelja je manje-više ista, uz neke povremene varijacije. Na primer: neočešljan, zarastao u dvodnevnu bradu, s jednom čarapom na nozi otvara kućna vrata i nađe se licem u lice s dve ženine prijateljice. Mirno ih uvede u dnevnu sobu, čak i ne opažajući da dve žene nisu sele, nego su se ošamućeno srušile na divan. „Moj muž voli nedeljom da se raskomoti...“, izvinjava se žena bespomoćno šireći ruke. A prijateljice zabrinuto: „Da nije malo preterao?“ One i ne znaju da bednik u gaćama i majici izlazi i na balkon. Jednom je čak „na trenutak“ sišao i u garažu. Naravno, našao se u liftu s dva čoveka u večernjim odelima koji su pošli na proslavu venčanja kod komšije s trećeg sprata. Odmah se setio šta u

takvoj prilici radi Džek Lemon („Neki to vole vruće“) i počeo je da zvižduće s otmeno ozbiljnim izrazom lica. Dok su se oporavili od šoka, ljudi su se još dva puta liftom provozali gore-dole. I tako pidžama-life supruga koji voli da se raskomoti teče vrlo jednolično u četvorouglu majica-gaće-steznik-papuče. Žalosni podatak: kad jednog dana ugleda ženu kako šeta po kući u sasvim propisnom kombineu, hulja će da je odmeri od glave do pete i da zagrmi: „Šta radiš tako razgolićena po kući?“

Likvidacija supruga koji voli da se raskomoti

Može da bude zabavna i vrlo raznolika. Ako vam je posebno odvratno što suprug šeta po kući bosonog, prospite po tepihu sitne eksere, za tu priliku umočene u cijanovodoničnu kiselinu s trostrukim otrovnim delovanjem. Ako, ipak, više mrzite steznik u kojem se suprug ponosno šepiri kao da u najmanju ruku nosi predsedničku lentu, nabavite mu električni, koji je lako pretvoriti u visokovoltažni. Tri dobra udara i stvar je sređena. Ako ne podnosite masnu i raščupanu kosu koju gordo nosi na vrh glave kao perjanicu, samo mu poklonite šampon koji već pri prvom pranju uklanja perut i čini kosu mekanom i svilenom! Idiot će odmah otrčati u kupaonicu i zaista, čim opere glavu nestaće perut, ali zajedno s glavom. To je zato što ste nabavili specijalan šampon sa sonom kiselinom. Kad se pogleda u ogledalo i vidi da mu je ostao samo vrat, shvatiće da je gotov. Ukratko, ima bezbroj načina kako da sebi priuštite zabavu ubijajući supruga. Važno je samo da ga najozbiljnije ubijete. Ako ništa drugo, a ono zato što ste zaslužili zadovoljstvo, uživanje, pa čak i hir da ga konačno vidite uredno obučenog s kravatom, uglačanim cipelama, čistom i očešljanom kosom, obrijanog, rečju, besprekorno doteranog – u mrtvačkom kovčegu. Kad ga tako udešenog vide oni koji ga dobro poznaju, umesto da kažu „Izgleda kao da spava“, reći će „Izgleda kao da je u kancelariji.“

LJUBOMORNI SUPRUG (The persequtor husband)

Ljubomorni suprug stereotipan je dodatak bračnom životu i deli se u mnogo podvrsta. Na primer: ljubomorni moralista, koji se ćutke mota oko žene dok se ona sprema za odlazak na neku proslavu i koji joj u trenutku kad izlazi iz kuće baca u lice klasičnu optužbu: „Tako namazana izgledaš kao devojčura!“; ili, ljubomorni esteta koji, pošto su stigli na spomenutu proslavu, sikće ženi na uvo „Sa takvim dekolteom izgledaš kao taxi-girl!“; ili, ljubomorni – klasno opterećen, koji čim mu se učini da žena razgovara s portirom duže nego što on misli da je dozvoljeno, odmah plane: „Ti bi se slizala i sa đubretarom“; ili ljubomorni selektivac, koji smatra da mu nijedan mogući suparnik nije dorastao („Sve mogu da razumem, ali onaj kreten od Ubalda! To mi nikako ne ide u glavu!“). Kad bi sazna da se njegova žena ljubaka s Alenom Delonom bio bi u stanju da izjavi: „Ne razumem, što to Alen Delon ima, što ja nemam?“ Najrašireniji primerak ljubomornog supruga je staleški opterećen selektivac moralni

esteta, koji ne krije svoju ljubomoru. Ljubomorni suprug ljubomoran je iz principa. Žena može da bude ružna toliko da je ne bi pogledao ni gorila iz zoološkog vrta, a on će svejedno biti ljubomoran. Dakle, njegovo ponašanje je na ceni, jer se i najgori buldožer od žene pored takvog muža oseća predmetom želja i objektom seksualnih nasrtaja, što joj niko nikada ni u snu ne bi priuštio. Kad je već o tome reč, treba spomenuti da ljubomorni supruzi često u svojoj ženi precenjuju sopstvenu ženstvenost, pa običnu bledu i bezbojnu suprugu pretvaraju u čudesnu preljubnicu. Za novopečenu suprugu, još svežu od medenog meseca, suprugova ljubomora je nešto laskavo što je ispunjava ponosom: „Ljubomoran je na vazduh koji udišem, znači, voli me!“ Ne zna, golubica, da to nema veze s ljubavlju, jer ljubomora najčešće izaziva napade nezadovoljstva, teške oblike nepoverenja, galopirajuće omalovažavanje, hronične groznice. Još uvek je moguće da u prodavnici sretnete mladu uplašenu ženu koja, vrteći se pred ogledalom u previše seksi haljini, govori: „Dobro mi stoji, ali muž bi me ubio da je obučem!“, i u ovom „Ubio bi me“ leži sva snaga tog ljubomorom opsednutog primitivca. Ali kasnije, iz godine u godinu, iz ljubomorne scene u ljubomornu scenu, i najnaivnija žena shvata da je ljubomorni suprug kazna koju nije zaslužila. Ne može da ode kod krojačice a da gangster ne upre svojim zlokobnim prstom, optužujući je da koristi otrcano izvinjenje iza kog se krije vatreni ljubavnik koji sa nje besno cepa haljine i uživa u njnim dražima... Ne može da ode do frizera a da joj besomučnik na povratku ne iznese do u tančine razrađenu satnicu po kojoj je za pet sati koliko je bila van kuće, osim jednog sata koji je izgubila da sredi frizuru (sudi po sebi), imala vremena da posetiti najmanje tri od svojih pet ljubavnika. Skoknuti do pekare predstavlja teško krivično delo: čudovište optužuje pekara da je dočekuje go, ispružen na tezgi, da se sama posluži! Zato se vrlo često dešava da verne žene na kraju zaista nađu ljubavnika da bi mogle da odu kod njega, kad govore da idu kod krojačice, frizera ili pekara, kako bi konačno opravdale suprugove optužbe. Rečju, to rade samo zato da veliki inkvizitor prestane da bude smešan u njihovim očima. Ali, ljubomorni suprug nikada stvarno ne veruje u neverstva za koja optužuje svoju ženu. Međutim, ne može a da je makar ne gleda sumnjičavo. Tako dolazi do toga da žena ljubomornog supruga ne hoda, nego „meša“. Kad izlazi s njim ne oblači se, nego „svlači“. Muškarce ne gleda, nego „odmerava“. Ne pleše, nego se „lepi“. Čak i vodoinstalateru pruža ruku na poljubac samo zato da bi se prenemagala pred muškarcem. Po kući hoda u prozirnoj haljini očekujući dostavljača iz samoposluge. Uživa u tome da ga uzbuđuje vrckajući se pred njim vodeći ga do kuhinje da odloži kutiju s namirnicama. Isto je i s dostavljačem iz mesare i sa pijace. Domestik Otelo sistematizuje i overava svaki postupak, svaki kontakt. Sad već ima razrađen i svoj lični rečnik koji konsultuje u svakoj prilici: Krojač – popodnevna preljuba Bolesna majka – mogućnost produžavanja popodnevne preljube na celo veče, možda čak i noć Prijateljice – devojčure Nova frizura – nešto za glavu

Nova podsuknja – nešto još gore Izuzetno uzbudljiva seksualna igra – gde si to naučila? Bezvoljni seksualni odnos – kokoška koja ne kljuca već se negde drugo nakljucala Sahrana – izgovor da poljubi udovca Pošta – Sodoma Banka – Gomora Samoposluga – Sodoma i Gomora Orman – skrovište za ljubavnike Ostava – skrovište većeg kapaciteta za grupni seks I tako dalje.

Likvidacija Ijubomornog supruga

Dok je on odsutan osumnjičeni orman zamenite mesarskim frižiderom (bićete dosledniji ako u njega sakrijete i mesarskog pomoćnika). Kad čujete da se suprug vratio uzviknite onu čuvenu rečenicu: „Oh, moj suprug!“ Ljubomorni goropadnik, gla-dan mesarskih pomoćnika u gaćama, zaroniće pravo u orman. Neće ni primetiti da ste ga zamenili. Odmah zatvorite vrata i mirno idite na spavanje (po mogućnosti s mesarskim pomoćnikom). Ujutro ćete naći sjajnog Frikom supruga. Položite ga u mrtvački kovčeg bez odmrzavanja.

SUPRUG ŽRTVA ŽENINE LJUBOMORE (The raccapriccianth husband)

To je nusproizvod za bacanje koji pripada grupi Idiots with illusions. Ponaša se kao čovek koji je ubeđen da je neodoljiv, privlačan, da budi ludu želju, praktično osammilimetarski Rudolf Valentino za kućnu upotrebu. „Velikoj iluziji“ nikako ne odgovara isto toliko „velika stvarnost“ – maloumnik uglavnom podseća na nedonešenog polukretena, i to ne samo fizički, nego i po ponašanju. Ogledalo (s kojim najviše komunicira) uopšte ne uspeva da ga uveri u potpuni nedostatak privlačnosti. Satima se gleda i divi sam sebi. Uživa u crtama svog lica, koje bi još i mogle da se progutaju u konkavnom ogledalu. Uveren da je ideal koji svaka žena može samo da poželi, uobraženko ne shvata da je posle godinu dana braka supruga više nego zasićena, pa njenu ravnodušnost tumači slabo prikrivenom bolesnom ljubomorom. Na osnovu genijalne pretpostavke da je neodoljiv, veruje da je neprestano u centru pažnje: prema tome, drži se kao da je u najmanju ruku Stiv MekKvin koji se oženio Ružnom Genoviva. Kad izlazi, prilazi ženi koja se u kuhinji rastrgla od posla i tajanstvenim glasom koji evocira ne znam kakve seksualne orgije u ko zna kojem ozloglašenom motelu kaže: „Ćao, ja izlazim.“ Žena izroni iz rerne koju upravo čisti: „Ćao“, i vrati se svom spreju za čišćenje. On krene, a onda se predomisli. „Rekao sam da izlazim“, kaže.

A žena iz rerne, nestrpljivo: „A ja sam rekla dobro.“ Nakon kratke pauze (žena je uverena da je već otišao), imbecil dodaje: „Ne pitaš me gde idem?“ Žena proviri iz rerne: „Šta kažeš?“ „Ne pitaš me gde idem“, ponavlja koketno se smejuljeći kroz brk (da ga barem ima, pokrio bi mu odvratna usta). Svetica popustljivo: „Ah, da, gde ideš?“ Na to suprug odmahne rukom i kao žrtva bolesne ljubomore, duboko uzdahne: „Uh! Idem gde mi padne na pamet, jasno?“, i iznervirano se uputi prema vratima. Sasvim zadovoljna činjenicom da on ide gde god hoće žena se vraća svojoj rerni, dok joj suprug upućuje samozadovoljni pogled onoga koji je svestan da je slomio jedno srce. „Da li si sigurna da ne želiš da znaš zašto izlazim?“, pita velikodušno, jer mora da ima razumevanja za nesrećnicu koju izjeda ubistvena ljubomora.„Da“, odgovara žena. „Dobro, zašto izlaziš?“ nadoveže se da mu ugodi. Suprug se uspravlja u svoj svojoj blesavoj visini, nadima se i s dubokim uzdahom paćenika odvraća prkosno: „Jer mi se tako hoće.“ „Odlično! Doviđenja“, promrmlja žena zaokupljena dejstvom spreja. „Misliš da si duhovita?“ „Duhovita?“, ne shvata žena. „Kad već pokušavaš da glumiš ravnodušnost, neka ti bude. Bit ću uviđavan. Reći ću ti zašto izlazim...“, kaže velikodušno. „Izlazim jer iden na sastanak.“ „Dobro. Doviđenja“, kaže žena i sa strašću se vraća svojoj rerni. Ali maloumnik ne popušta: „Ne pitaš s kim.“ Žena ga gleda odsutno: „Šta s kim?“ „S kim imam sastanak.“ „Dobro. S kim imaš sastanak?“, dobroćudno popušta žena samo da ga se reši. „A, ne, to ti neću reći!“, plane suprug. „Sve bi htela da znaš, u sve se petljaš. Zar čovek više ne može ni da izađe a da ga ti ne salećeš s pitanjima?“ „Ali... možeš...“, muca žena kojoj ništa nije jasno. „Doviđenja, dragi...“ Suprug mučenički podiže oči prema nebu: „Eto, znao sam. Sad si se uvredila.“ „Uvredila? Ja?“, čudi se žena čitajući uputstvo za upotrebu spreja. „Tako si odsutno rekla to ’do viđenja’ da je odmah jasno da si se uvredila.“ „Slušaj, ja...“, zausti žena, ali joj on ne da dođe reči: „Kad toliko insistiraš, reći ću ti!“ „Ali, dragi, ako ne želiš...“ „S jednom ženom! Jesi li sad zadovoljna?“, izjavljuje suprug ponosno. „E, pa, doviđenja“, odgovara žena. „Sad si i zajedljiva“, raspali se suprug. „Zajedljiva? Ko je zajedljiv?“ „Znam da u sebi kiptiš!“ „Kiptim? Ja kiptim?“ „Amalija, smiluj se, ne muči me!“, sad već urla idiot. Umorno se naslanja na dovratak, slomljen, potresen, dotučen tom besmislenom ljubomorom. Žena ga pomirljivo upozorava:

„Ako imaš sastanak, zakasnićeš...“ „Ne pitaš me ko je ta žena“, izaziva suprug podrugljivo. „To je tvoja stvar, dragi... Doviđenja“, odgovara žena i ponovo se prihvata čišćenja rerne. Ali nema nade da će na miru da završi posao. Sad je okrenuo drugu ploču: „Jadna moja Amalija, koliko ti trpiš! Srce ti nagriza ljubomora koju, zaista, dobro kriješ... ali ne toliko dobro da je ja ne bih primetio. Amalija, zbog tvog mira zahtevam da me pitaš ko je žena s kojom imam sastanak!“ Glas iz dubine rerne: „Neka bude, ko je ta žena?“ „To ti nikad neću reći!“, likuje suprug. „Sad je zaista dosta. Bolje da prekinemo tu mučnu raspravu!“, nastavlja pretvarajući se da odlazi. Nažalost, samo se pretvarajući. „Naravno. Bolje da prekinemo“, prihvata mučenica, to jest, žena. “I ne pitaš me kad ću se vratiti?“, uporan je kreten. Žena izvlači glavu iz rerne. Očajno odlaže krpu na šporet i gotovo plačući još jednom mu udovoljava: „Kad se vraćaš?“ „Kad mi se svidi!“ „Odlično!“ Suprug skači: „Eto, opet scena!“ „Scena? Rekla sam odlično!“ „Ali KAKO si rekla!“ Žena je iznervirana, ali da ne bi počinjala svađu sa ludakom, ljubazno ga moli: „Dragi, smiluj se. Ako ne meni, a ono bar rerni... Idi, dragi, nerviraš me...“ „Znao sam da ćeš da planeš!“ „Nisam planula... Samo sam ti rekla...“ „Izgubila si glavu od ljubomore, Amalija! Zaista si zamorna s tim stalnim sumnjičenjem! Čovek se pored tebe oseća kao u kavezu! Prestani, Amalija, pusti me da dišem!“ „Izvini...“ „Znaš li šta ću ti reći, Amalija: izlazim s kim hoću, gde hoću i vratiću se kad hoću! Jasno?“ Ženi je sad zaista već svega dosta. Uz dvostruki salto mortale zaurla: „IZLAZI, NESREĆNIČE!“ “I hoću. Misliš li da bi mogla da me sprečiš?“, pakosno odvraća kreten. „Ako budem htela, sprečiću te! Dosta! Više ne mogu da te slušam! Već pola sata mi puniš uši svojim idiotarijama! Ostavi me u miru s mojom rernom! Dostaaa!“ Suprug je samo to i čekao. Trijumfuje. Blista. Postigao je ono što je hteo. Zadaje posljednji mučki udarac: „Ali čega to ima u meni kad si tako ludo ljubomorna?“

Likvidacija supruga koji je žrtva Ijubomorne žene

Kad vam koketno kaže: „Izlazim“, odgovorite mu: „Znam.“ Kad nastavi: „Ne pitaš me gde idem?“, odgovorite: „Ne, jer i to znam... Ideš na groblje!“ Dobar mitraljez učiniće ostalo.

SUPRUG LAŽLJIVAC (The husband who says never the true)

Veoma je širok spektar supruga lažljivaca. Obuhvata lažove prvog, drugog, trećeg itd., sve do desetog stepena. Suprug desetog stepena, na primer, kad ga žena zatekne u krevetu s ljubavnicom strastveno poriče da je to istina i pravi se da ne poznaje ženu koju je rastreseno zaboravio da pusti iz zagrljaja. Lažljivac devetog stepena kaže da ide na službeni put u Torino, a ustvari odlazi s Ijubavnicom u Taorminu, odakle svakog dana telefonira ženi i prepričava joj kakvo je vreme u Torinu (telefonista hotela u Taormini, koji obično prisluškuje razgovore gostiju, s čuđenjem se pita zašto žena ne telefonira direktno u Torino kad je toliko zanima kakvo je tamo vreme). Lažov osmog stepena uvek sastavlja kratki pregled laži, priručnik za brzo snalaženje u unakrsnom ispitivanju žene koja zna da on lažima prikriva seksualne izlete, pa zato i ona ima pregled koji je, naravno, isti kao suprugov. Najzanimljiviji je lažov sedmog stepena. On je sitni prevarant, virtuoz neistine, akrobat brbljanja, majstor izmišljotina. On laže iz čistog sporta, jer nema šta da krije. U krvi mu je da prikriva istinu. „Lepe cipele, gde si ih kupio?“, pita žena. „Kod Maljija u Ulici Korso“. (kupio ih je kod Rafaela u ulici Veneto) „Koliko si ih platio?“ „Trista devedeset, ali spustio mi je na trista pedeset.“ (četristo dvadeset bez popusta). Ili:“"Gde si ručao, dragi?“ „Kod Bolonjezija na trgu Populo“. (Toskano, ulica Marče) „S kim?“ „Sam.“ (S Rapisardijem.) „Šta si jeo?!“ „Šniclu na žaru sa salatom.“ (Rezanci, meso u sosu, pire, karamel krem) Zašto to radi? Tajna. Kada? Uvek. Kako? Savršeno. Kao vrhunski egzibicionista. Kako to da ga gotovo uvek pre ili kasnije otkriju? Zato što nema kompjutersko pamćenje koje bi jedino bilo u stanju da beleži i programira sve sitne laži koje neprekidno izvaljuje. Povremeno nešto zaboravi, promakne mu, ali žena, međutim, registruje sve. „Zar nisi rekao da si ove cipele kupio kod Maljija u ulici Korso?“ „Ne. Uzeo sam ih kod San Silvestra u Varezeu.“ „Iste takve sam videla kod Rafaela za četristo dvadeset.“ „Ja sam ih u Varezeu platio četristo.“ „Rekao si mi da su ti ih kod Maljija dali za trista pedeset.“ „Ti nisi pri sebi! Ovakve cipele za trista pedeset!“ „Navodno su ti tražili trista devedeset.“ „Trista devedeset? Ti si sasvim pomahnitala!“ „Ja pomahnitala?“ „Nego ko?“ „Ti si lud.“ „Ja lud?“ Žestoka rasprava oko toga ko je lud neizbežno se završava odlukom da se razvedu, i još se celu noć natežu kome će pripasti deca. „Ti ih vodi!“

„A, ne. Ja hoću da počnem novi život. Deca nose tvoje prezime, prema tome, eto ti ih!“ „Deca pripadaju majci!“ „A ova će pripasti ocu!“ I tako dalje, do zore, koja ih zatiče u strasnom zagrljaju. On: „Zaista sam lud, ljubavi, što se s tobom svađam.“ „Ne ja sam luda...“ „Ja sam lud!“ „Ja sam luda...“ „Kad ti kažem da sam ja lud.“ Jednoga dana lažovčina se vraća kasnije kući. Njegova žena se nije zabrinula, jer je u razgovoru s Manilovom ženom slučajno saznala da su njihovi muževi zajedno otišli u bioskop. „Dobar dan, ljubavi“, kaže muž kačeći kaput na čiviluk (već mu je izletela prva laž, čim joj je rekao „ljubavi“). „Dobar?“," pita žena. „Dobar? Šta?“, pita on zapanjeno i već pomalo podozrivo. „Film.“ „Kakav film?“ Žena ga odmeri od glave do pete. Zatim baca udicu: „Gde si bio?“ Manijak odmah zagrize: „Prošetao sam sa Hugom.“ „Aha“, kaže žena neuverljivo. „Ozbiljno. A gde bih bio?“, protestvuje muž. „Ne znam. Valjda ti znaš gde si bio“, odgovara žena nestrpljivo. „Čega ima lošeg u šetnji s Hugom?“, hrabro se diže u odbranu svoje časti. „Nema ništa loše, baš ništa“, povlađuje žena, a sumnja polazi od homoseksualnih skretanja i stiže do trgovine heroinom. „Isto tako nije loše ni otići s Manilom u bioskop“, dodaje gledajući lažovčinu u oči. „S Manilom u bioskop? Nisam ga video već tri meseca!“ Zaljubljen je u Manila, odmah zaključuje žena. Pocrveneo je. Ne mogu da verujem. Ali, zašto krije od mene da je s Manilom bio u bioskopu? „Znači, prošetao si s tim Hugom...“, prihvata žena i pretvara se da mu veruje. „Već sam ti rekao.“ „Prošetao? Mora da ste prepešačili kilometre. Došao si šest sati kasnije.“ „Ali Huga sam sreo tek pre sat vremena“, izmišlja. „Onda si pre šetnje bio s Manilom u bioskopu? Hajde, priznaj da si pre toga bio s Manilom u bioskopu!“, preklinje žena. „Manila nisam video već šest meseci!“, viče folirant. „Tri! Malopre si rekao tri!“, pobedonosno će žena. „Toliko dugo ga nisam video da i ne znam koliko je vremena prošlo!“, bubne lažov ne trepnuvši. „A ja tvrdim da si ga video pre pola sata. Razgovarala sam s njegovom ženom i ona mi je rekla da je Manilo otišao s tobom u bioskop!“ „Trebalo je!“, spremno izmišlja muž. „Trebalo je da idemo u bioskop, ali nismo se našli, pa sam ja otišao da prošetam s Hugom...“

Žena podiže telefonsku slušalicu lukavo se smešeći. „Ako zoveš Manila znači da mi ne veruješ“, izjavljuje besramnik. „Uopšte ti ne verujem. Halo, Manilo? Dobar dan, ovde Tereza. Šta kažeš? Ah, da! Baš danas si ga vidio? Bili ste zajedno u bioskopu. Hvala.“ Dok se jadni Manilo sigurno pita čemu taj neobični telefonski poziv, žena stane ispred muža koji čeka u stavu mimo. Dugo se gledaju u oči. „U redu. Bio sam s Manilom u bioskopu. I šta onda?“, konačno priznaje bitanga. Zatim nevino dodaje: „Što je u tome loše?“ Žena je na ivici histeričnog napada: „Sigurno je loše kad si hteo to da sakriješ.“ Muž ćuti. „Zašto si hteo da sakriješ to od mene?“, navaljuje žena sa suzama u očima. „Da mi ne bi pravila scene!“ Žena se sruši na divan. „Slušaj, savršeno sam sabrana. Spremna sam da čujem istinu makar bila i najokrutnija!“ „Istina je da sam bio s Manilom u bioskopu.“ „Da, ali hoću da znam šta se krije iza toga!“ „Ništa. Šta bi se krilo?“ „Zašto onda nisi hteo da mi kažeš da si bio s Manilom u bioskopu?“ „Nisam mogao...“ „Zašto nisi mogao da kažeš da si bio s Manilom u bioskopu?“ „Šta ti je? Ti si histerična.“ Žena dobija napad grčeva. „Dosta!“, viče. „Ovoga nigde nema! Poludeću!“ „Smiri se, Tereza...“ A onda mrcina zadaje poslednji udarac: „Eto, prisiljavaš me da lažem! Vidiš kakvu scenu napraviš kad odem s Manilom u bioskop!“

Likvidacija supruga lažljivca

Cele godine ga šaljite da svakog dana ide u s Manilom bioskop. Ili će crknuti on, ili Manilo. Ili obojica. To će dobro doći i Manilovoj ženi.

SUPRUG HIPOHONDAR (The hospital husband)

Svi su supruzi hipohondri, čak i kad su snažne atlete, otporni na bakterije. Ako im kažete da vam se čini kako ne izgledaju dobro, oni najednom počnu loše da se osećaju i gnjave: „Majko, loše mi je.“ Kad sretnu prijatelja doktora, ne pružaju mu ruku da se pozdrave, nego puls da im izbroji otkucaje srca. Uvek im „puca glava“. Kad su u gostima, retko se uzdržavaju da ne upitaju: „Da nemate možda dva Plivadona?“ Stalno tragaju za najneznatnijim bolom. Dobro im dođe i žiganje u malom prstu. Na njegovo „Ah!“ žena brižno, premda prilično ravnodušno, pita: „Šta ti je?“, a on kao pravi stoik izjavljuje: „Ništa. Obična artroza u malom prstu.“

Suprug hipohondar ima običnu artrozu, običan napad žuči, običan trigeminus, obična krsta. Velika je sreća što se ne žali na neobične bolesti, ali ako sazna o nekoj novoj u rubrikama popularne medicine po različitim nedeljnicima, sigurno neće dopustiti da mu promakne i odmah će je uvrstiti u svoj repertoar. Jednom nedeljno ima infarkt („grč u želucu, bol u desnoj ruci, ovog puta nema sumnje!“). Svakog trećeg meseca tumor mu zahvata različite delove tela – spomenimo usput – na želucu ga je imao već četiri puta. Svaka njegova priča počinje ovako: „Sećaš li se kad sam ono zamalo umro?“ (grip) ili „Onda kad sam navukao koleru...“ (proliv). Kad supruga drma groznica i legne u krevet, toplomer gotovo nikad . Ženi koja mu s punonije solidaran s njim – pokazuje najviše 37,2 obzira stavlja toplomer pod nos, mekušac plačljivo kaže: „Hoćeš da kažeš da to nije povišena temperatura. Ja gorim već sa !“ Očajan zaroni glavu u jastuk i pun najmračnijih slutnji36,7 jadikuje: „Šta li mi je sada opet?“ „Verovatno recidiv one bolesti od pre osam dana, kad si legao u krevet jer ti nije bilo ništa, a dva dana kasnije ustao jer ti nije ništa...“, kaže žena s puno razumevanja. Suprug je u polukomi i ne čuje. „Ovdje mi gori kao da mi je neko stavio žeravicu...“, hropće promuklim glasom pokazujući na grlo. „Ozbiljno?“, mrmlja žena čitajući novine. „Da nije galopirajuća difterija?“ Pazite dobro: hipohondar nikad ne sumnja na upalu ždrela, dušnika ili grla, što se najčešće događa kad se ga peče grlo. To ne može da ga zadovolji. Najdraže mu je da se odmah odluči za najgoru pretpostavku (rak), ali ga zadržava strah da možda ipak preteruje. Zato se hvata za galopirajuću difteriju koja, budimo iskreni, nije za bacanje! .“„Zašto baš galopirajuća?“, pita žena. „Još nisam čula da neka bolest galopira sa temperaturom od jedva 37,2 „Možda je to neka difterija bez temperature“, izjavljuje muž, ponosan na svoju domišljatost. „Takva bi mogla da bude upala pluća.“ „Onda je sigurno upala pluća. Imam upalu pluća. Eleonora, osećam da je upala pluća...“, zapomaže bacakajući se po krevetu. Zatim se sažali nad samim sobom: „Učini nešto za mene...“ „Mogu da ti skuvam čaj...“, kaže žena i dalje čitajući. „Oh, oh...“, cvili umirući i već govori kroz nos savršeno simulirajući prehladu. !, zamislite tek kako izgleda kad mu se temperatura zaista popne na 39Ako se sve ovo događa kad naš antijunak ima 37,2 Evo vam direktnog prenosa: Suprug prinosi ruku čelu i žali se da se ne oseća dobro, na šta žena po navici samo slegne ramenima. Suprug je moli da mu opipa čelo, jer sigurno gori. Žena ga posluša. Povuče ruku i namršti se. Suprug pita zabrinuto: „Imam?“ Žena odlazi u kupatilo po toplomer i nepogrešivo ga nacilja pod suprugovo pazuh. On već unapred zavija: „Oh, ko zna kolika mi je temperatura!“ Žena gleda toplomer. Gleda i suprug. “. Očajnički krik: „To je kraj“.Suprug viče: „Onda?“ Žena kaže: „39 Četvoronoške prelazi iz dnevnog boravka u spavaću sobu. Sinovi ga svlače dok on mutnim pogledom umirućeg tugaljivo cvili: „Hoću Valdonija, zovite Valdonija...“ Eto. Sad je suprug u postelji. Po njegovoj izričitoj

želji, lampe su prekrivene tamnim maramama, a soba više liči na mrtvačnicu nego na spavaću sobu. Ovo je trideseti minut od početka bolesti. Rezultat još uvek 39°. Suprug i dalje jadikuje. Žena zove doktora: „Sada zaista ima 39°.“ Doktor napiše recept, žena otrči u apoteku, vraća se i daje suprugu aspirin. Suprug je već u bunilu: „Decu, zovite decu... da ih poslednji put poljubim...“ Pedeseti minut. Deca se ne mrdaju iz svoje sobe jer je na drugom programu blok kalifornijske pop-glazbe. Sedamdeseti minut. Suprug se baca po krevetu. Žena mu stavlja na glavu kese s ledom. Najednom, majstorskim potezom muž sedne i zaurla: „Testament! Hoću da me spalite!“ Kraj prvog poluvremena. U pauzi aspirin počinje da deluje. Drugo poluveme. Čovek više nema temperaturu. Vraćen u život, zavalio se na brdo jastuka, oznojen je, duboko diše kao da se zaista pešice vratio s onoga sveta. Govori plačnim, umornim glasom: „Ovog puta sam za dlaku umakao.“ Ali to nije sve. Nesrećnu ženu čekaju još mnoga gorka iskustva. Ponekad se hipohondar stvarno prehladi ili navuče grip, upalu krajnika, sve poznate i vrlo uobičajene bolesti. Nećemo da opisujemo srceparajuće scene kad svileni dobije grip, ali moramo da vas upozorimo da je grip najpouzdaniji test pomoću kojeg možete da razlikujete supruga hipohondra od podlog supruga hipohondra. Obični hipohondar se ne zatvara u bolno ćutanje, njegove jadikovke čuju se do trećega sprata, zanoveta i vapi kao da mu je preostalo još samo nekoliko sati života, ali mora mu se priznati da bar svoje viruse zadržava samo za sebe. Podli suprug hipohondar, međutim, čim čuje da ima grip, uhvati ženu i ne pušta je od sebe. Nesrećnica mora da bude pored njega i „miluje ga“. Svakog časa prošapuće: „Poljubac... poljupčić za bolesnog mužića“, a kad jadna žena pokuša da poljubac skrene na čelo, perverznjak je prikliješti i , poljubi je u usta, uz kijanje ako mu uspe. Možda treba spomenuti da je, kad mu konačno uspe da zarazi ženu a on ozdravi, toliko podao da više uopšte ne ulazi u spavaću sobu, nego spava na dvosedu u dnevnoj sobi. Naravno, iz čistog obzira – ne želi da joj smeta.

Likvidacija supruga hipohondra

Zasniva se na elementarnom osećanju – sadizmu. Kad se kopile požali na svoju uobičajenu nedeljnu bolest, izađite mu u susret. „Lice ti je zaista naduveno, oči crvene...“, kažite mu kad ga pažljivo pregledali zabrinutim pogledom. Naviknut na potcenjivanje svih njegovih bolesti, mučenik će odmah da zapadne u najmračniji očaj, da se uvuče u krevet i čeka da mu izmerite temperaturu. Toplomer mora da pokaže 40° (svaki srednjoškolac može da vas nauči kako se to postiže). „Imaš malu temperaturu, dragi...“, kažite mu drhtavim glasom. „Koliko?“, zajecaće. „ČETRDESET“, dobacite mu nemilosrdno. Strašni urlik, i ništarija već izdiše glave zaronjene u jastuke. Međutim, pošto čak i on ima nagon za samoodržanjem, primijetiće između jecaja: „Ali, čelo mi je hladno...“ A vi kažite, umiljato: „Tim gore. Zar ne shvataš?“

„Brzo pozovi doktora!“ Pretvarajte se da telefonirate. „Može da dođe tek 5. sledećeg meseca u jedanaest sati uveče.“ „eci mu da je hitno! Reci mu simptome!“ Ispričajte slušalici najužasnije moguće simptome. „Jezivo je bled, doktore, ima 40°, čelo mu je samrtnički ledeno, oči podlivene krvlju, drhti...“ „Ali... ne drhtim...“ „Doktore, drhti a da čak toga nije ni svestan!“ „Oh, Bože! Nisam svestan da drhtim!“, zaplakaće naš jadov. „Šta kažete, doktore?“, nastavite. „Oh, ne, ne! Ne može biti, doktore! Recite da nije to, doktore!“ „Kaže da nije?“ „Kaže da jeste!“ „ALI ŠTA MI JE?!...“, zaurlaće. „Dobro, doktore. Ali zar je baš uvek smrtonosno?“, zapitajte na kraju slomljenim glasom.

Posle ovoga, nema supruga hipohondra koji neće pasti u nesvest. Kad se osvesti, dakle, deset sekundi kasnije, kažite mu da je bio u nesvesti punih šest sati (ne zaboravite da namestite satove!), da je doktor dojurio i pregledao ga, da je pomislio da je u komi, pa ste zvali sveštenika da ga ispovedi i, sad, ako hoće, može mirno da umre. Ako su vam pri ruci dve voštanice, bilo bi dobro da ih upalite s obe strane kreveta. To uvek lepo izgleda. Kad dotle dođe, ili će umreti od infarkta, što bi uradio svaki dosledni hipohondar, ili mu vi pomozite nekim od čudesnih sredstava .koje nam je moderna hemija stavila na raspolaganje. Na primer, kurare To je desna ruka anesteziologije, a dragocen je i u kriminologiji. Samo malo pojačajte dozu. Neka vam je sa srećom!

SUPRUG ZANOVETALO (The broken-ball husband)

On je arhetip, ekskluzivni primerak široko rasprostranjenog typical husband-a. Retke su žene koje mogu da se pohvale da se nisu udale za jednog od takvih, jer suprug zanovetalo zanoveta na svim nivoima, uvek i svuda. To stvorenje bi bilo u stanju da sopstvenu ženu natera na samoubistvo samo da je u životu ne održava snaga volje i čvrsta odluka da ipak ona likvidira njega. Zanovetalo je onaj tip koje pored dvadeset i sedam savršeno opranih, ispeglanih i složenih košulja ujutru pita ženu: „Gde mi je bela košulja s crvenim prugama?“, jedina koja je ostala neoprana, jer se izgubila u hrpi prljavog veša, pa je, prema tome, oprana sa zakašnjenjem. „Nije oprana...“, tumači žena. „Koliko treba vremena da se opere jedna košulja? Tri nedelje?“, nabusito će on. Reklo bi se da mu ruke otpadaju od pranja. „Ako dobro pogledaš, videćeš da su u ormanu složene košulje koje si nosio prošle nedelje. Ova s crvenim prugama je slučajno zaostala...“, pravda se žena. Ali suprug je i ne sluša. Već je u kupatilu, odakle stiže novi prigovor: „Gde je sapun od lavande?“

Žena dotrči. Svuda traži sapun dok je suprug posmatra hladno i s visine. „Ne znam gde je nestao...“, govori žena i daje suprugu drugih šest vrsta sapuna. „Dobro znaš da ne mogu da se operem bez svog sapuna od lavande! Juče sam ga kupio...“, nastavlja suprug poluzabrinut-poluuvređen. Mobilisana je i kućna pomoćnica. Sapun od lavande našle su među deterdžentima. „Da nećeš da kažeš da sam ga ja tamo stavio iz čistog užitka da tebi napakostim?“, podrugljivo će bitanga. „Da“, najradije bi rekla žena, ali se suzdržava. Čak hrišćanski pruža drugi obraz kad on pred ormarićem za cipele zapita: „A one od smeđeg antilopa?“ „Imaš osamnaest pari cipela, nesrećniče! Sve su ti tu, očišćene, ispolirane i poređane! Prljavi gade, zašto baš hoćeš one od smeđeg antilopa, jedine koje nisu očišćene? Zašto, sotono?“, htela bi da kaže žena, ali umesto toga poziva kućnu pomoćnicu: „Domitila, molim te, odmah očisti gospodinove antilop cipele.“ Pet minuta kasnije: „A crvena kravata?“ „Odnela sam je na hemijsko čišćenje jer mi se učinilo da ima belu mrlju...“ „Samo ti se učinilo... Nije moguće, osim ako je sin nije nosio!“ „Možda jeste“, dopušta žena. „U tom slučaju, to više nije kravata s mrljom, nego mrlja s kravatom...“, ruga se zanovetalo uzimajući drugu kravatu. Pažljivo je pregleda i pruži ženi: „Evo ti, tu je jedna lepa mrlja... Pobrini se!“ Kasnije, za doručkom: „A mermelada od smokava?“ „Potrošena.“ „Nije. Bilo je još malo na dnu tegle.“ „Meni se učinilo da je prazna pa sam je bacila...“ „Ako nastaviš da bacaš pune tegle mermelade, daleko ćemo stići“, prigovara. Konačno izlazi. Ali, zastaje na vratima. „Na ovom kaputu nedostaje dugme...“, upozorava. „Već tri godine ga nisi obukao! Kako sam mogla da znam da je otpalo?“ „Nije važno“ odmahuje dripac, „uzeću onaj kašmira...“ „Stoko! Baš si se njega setio! Pozajmila sam ga bratu!“, htela bi da prasne žena, ali zaboravi na stoku, zajedljivost i viku, i mirnim glasom pokušava da ga urazumi. „Dobro, znači danas moram da izađem bez kaputa“, zaključuje suprug netrpeljivo. „Imaš još tri druga...“, napomene žena, ali despot je već na stepenicama s oreolom mučenika koji se pali i gasi da privuče pažnju na njegovo jadno beskaputno stanje. Kad žena tačno zapiše sve telefonske pozive za njega, nesrećnik nikad ne pita da li ga je ko zvao. Ali ako je ona slučajno celo jutro provela van kuće, kad se vrati iz kancelarije prvo će da pita: „Ko me je zvao?“ „Niko“, odgovara žena. „Niko?“, ne veruje Veliki Inkvizitor. „Mislim... dok sam bila kod kuće...“, ograđuje se žena. „Očekivao sam vrlo važan telefonski poziv iz Londona u vezi sa jednim velikim poslom! Sad je sve propalo!“, govori kao da je žena namerno izašla da bi njemu upropastila posao.

„Da sam ugovorio taj posao išla bi sa mnom u London. Propustila si lepu priliku...“, zaključuje pakosno.

Ženi je savršeno jasno da je nikada ne bi vodio u London, ali joj ipak ne uspeva da se oslobodi osećaja kako je ona najobičnija ništarija koja samo skita okolo i upropašćava poslove svog muža. Da se razumemo, nije očekivao nikakav poziv iz Londona. Za stolom: „Ima li sira?“ „Nikad ga ne stavljaš na paštušutu...“ „Danas želim da ga stavim...“ „Nema“, preseče žena. „A limuna?“ „Ima“, kaže žena i odjuri u kuhinju, ali on je zaustavlja mračnim pogledom. „Ima ga danas kad mi ne treba!“ Kod voća opet isto. „Mogu li da dobijem sok od narandže?“ Žena donosi na sto činiju punu voća. „Ima jabuka, krušaka, banana, ananasa, kivija, smokava, oraha“, nabraja ponizno. „Narandže?“, seva tiranin očima. „Nema“, priznaje žena pognuvši glavu. Sledećeg dana ima narandži, ali se pokvarila električna cediljka. Nije važno, jer lopov sad hoće kruške kojih više nema. I tako dalje. Uvek. Do smrti. Srećom, njegove.

Likvidacija supruga zanovetala

Namamite ga da nabavi pištolj. Neka ga napunjenog drži u fioci svog noćnog ormarića. Pod izgovorom da se bojite lopova i otmičara, prisilite ga da svakog dana proverava da li su svi meci na broju. Neka mu to postane svakodnevna navika. Jedno veče izvadite metke iz njegovog pištolja i stavite ih u svoj. Kad vam ujutro suprug pokaže svoj pištolj, uveren da će vas, kao uvek, dovesti u nepriliku, i sarkastično dobaci: „A meci, draga?“, saspite mu njegovih šest metaka u srce i samo kažite: „Evo ih!“

RAZMAŽENI SUPRUG (The deresponsabilizated and paraventh husband)

Suprug bez osećaja za odgovornost uglavnom se ženi ženom starijom od sebe, često ne baš naočitom, i prepušta joj se kao najnežnije novorođenče, ili još bolje, kao skupoceni predmet koji ona treba da sačuva i zaštiti od ovog okrutnog sveta. Tu se krije samo jedna mala nezgoda (za ženu), a to je što taj skupoceni predmet, ili krhko novorođenče, kako god hoćete, ima neslućene sposobnosti otrovnog rasuđivanja svojstvene neodgovornim supruzima, izuzetnu sklonost da lovi greške i iscrpljujući talenat da drugome (to jest, ženi) buši mozak. Glavna osobina neodgovornog tipa je njegovo potpuno odbijanje da učestvuje u svakodnevnom životu. To ne znači da se on povlači u neki „svoj“ imaginarni svet, nego naprotiv, petlja se i sudi o životu drugih (a taj drugi je uvek žena, naravno). Praktično ne ume da uradi ništa. Pošto je žena jedina koja radi, jedino ona i greši.

Uglavnom, po mišljenju neodgovornog muža, ali zato velikog sudije, ona je kriva za sve najgore ljudske prestupe – od špageta bez parmezana do Kenedijevog ubistva. Paraventh husband jedva zna sam da navuče gaće. Košulju mora žena da mu zakopčava („Zašto si je tako loše ispeglala?“). Kosu mu pere i suši žena („Uvek mi je još više izmastiš!“). Kupa ga žena („Kad ćeš naučiti da mi nasapunjaš leđa kako ja hoću?“). Jelo mu na tanjir stavlja žena („Misliš li ti da sam ja svinja?“), drugi program na televizoru mora da mu nađe žena („To je Austrija, glupačo!“). Predigru u krevetu naravno, mora da vodi žena. („Još?“). Logično, nikada nije položio vozački ispit. Žena mora da ga vozi gde god da ide. Međutim, ne sedi pitomo na svom sedištu kao dete koje ima poverenja u svoju mamu. Naprotiv, ispuštajući nekontrolisane krike vreba na svaki i najmanji prekršaj koji ona napravi („Pazi, crveno!“, „Zabranjeno je skretanje desno, a ti si skrenula!“, „Umalo nisi pregazila onog psa!“, „Koči! Koči!“, „U pomoć!“, „Tamo imaš slobodno mesto!“, „Sad moram ceo ovaj potez da pređem pešice!“). Detešce se ne razume u bankarske poslove, sve potpisuje blanko, a posle optužuje ženu što ga nije upozorila da se to tako ne radi. Promene kursa mu ništa ne govore, ali zna kad je na dobitku. Suvišno je pominjati da ga je majka od malena mazila, da je u školi bio najveća neznalica, da nije hteo da uči strane jezike, da nikad u svom životu nije radio gimnastiku i da je na putovanju potpuno izgubljen. Čudi ga i zbunjuje reč „rezervacija“. Ne ume da stane u red pred blagajnom (ako i stane, odmah se posvađa sa onima ispred ili iza sebe), teško mu je da pozove nosača, apsurdno je i pomisliti da bi, osim sebe, uspeo da unese u voz i kofer; uvek pogreši razred, pada kad pokušava da dođe do vagon-restorana, ako voz uspori dok on jede, njegov tanjir će završiti u krilu gospodina na drugom kraju vagona, retko mu se dogodi da siđe na glavnom koloseku, odseda u sumnjivim staničnim svratištima jer uopšte ne primećuje razliku između „Grand hotela“ i „Hotela Grandi“. U svakom slučaju, kad god putuje sam, po pravilu završava u policijskoj stanici. Zato žena, da bi izbegla uobičajene telefonske pozive: „Ovde policija, gospođo. Vaš suprug je živ i zdrav tu kod nas...“, uvek putuje s njim. Iako uvek ide s njim, na svakom putovanju doživi toliko neprijatnosti (neurotično menjanje kušeta da otkrije u kojem se najbolje spava, zbog čega nikad ne spavaju, gunđanja što putovanje traje toliko dugo, prebacivanja ako voz kasni, svađe sa suputnicima zbog otvorenog ili zatvorenog prozora, s kondukterom zbog dodatka na ekspresni voz, s kelnerom jer nema Čivas 12 years old, i tako dalje) da uvek posle toga odlučuje kako više nikad neće s njim zajedno na putovanje. Ali priča se uvek iznova ponavlja i sve se nastavlja svojim uobičajenim tokom. Osećajući se uvek nedužnim, pošto nije odgovoran, paraventh husban još je i čuveni blenta kome je potrebna stalna pomoć za public relations s taksistima, portirima, vodoinstalaterima, od kojih očekuje nemoguće i s kojima bi se uvek potukao da žena nije njegov prevodilac. Kad mora da ide kod doktora, na pitanja odgovara žena. On ne zna da diše duboko, kašlje, ne podnosi kašiku u grlu, kad vidi špric od injekcije pada u nesvest, ne ume da proguta pilulu. Srećom, zdrav je kao dren, neverovatno fizički i psihički otporan, pa ima potrebu da lomi otpornost žene, koja na kraju više ne može da izdrži i traži zakonski razvod braka. Svojom krivicom. Mislim, krivicom žene. Jer, ona je uvek kriva.

Razvod bi trebalo da trajno rastereti mučenicu, ali se to ne događa. Tek tad se njen put posipa trnjem. Ona mora da mu nađe stan, ona mora da vodi brigu o njegovom novom stanu, ona mora da mu nađe prijateljicu, ona ga teši kad ga se prijateljica zasiti, ona mora da guta njegove ispade napuštenog ljubavnika, ona mora da mu nađe drugu... Ukratko, još veći pakao, jer to izgleda kao da sad ima dva razmažena supruga umesto jednog slabića. Preostaje samo jedno zaista razborito rešenje – ubiti ga što pre, to jest, razvod učiniti konačnijim, premda manje zakonskim.

Likvidacija razmaženog supruga

Zatvorite sve prozore (On ne ume da ih otvori). Na brzinu izađite uz nekakav izgovor i zamolite ga da ugasi plin kad supa bude gotova. Za tako nešto on apsolutno nije sposoban i nikada to nije uradio. Misliće da ga je ugasio. Vratite se vrlo kasno, ako je moguće sledećeg dana, tako da leš možete ukloniti prema zakonskim odredbama.

SUPRUG SEKSUALNI MANIJAK (The positively depravated husband)

Postoje dva tipa supruga seksomana, naravno, oba podjednako nepodnošljiva: oni koji svoj erotični dinamizam iživljavaju van kuće i stalno varaju svoju ženu i oni koji ga, naprotiv, iživljavaju kod kuće, pa jadna žena doživljava stresove od prekomernog rada. Prvi tip toliko je opštepoznat i otrcan da ne zaslužuje da na njega gubimo vreme. Drugi, međutim, jedan je od najzanimljivijih slučajeva supružničke patologije, pa je, prema tome, važno razotkriti njegove neobične osobine. Prigovoriće mi – te divne žene nikad nisu zadovoljne. Uvek se žale da suprug ne funkcioniše, a onda se bune i kad funkcioniše. To je, doduše, istina, ali treba priznati da jedno znači funkcionisati, a drugo izazvati kratak spoj u celom uređaju. Pre venčanja neopisivi gospodin se ne ponaša kao seksualno nezasiti verenik, što bi bilo logično očekivati. Njegovi erotski nagoni suzbijeni su nekom vrstom lažne bojažljivosti i nameštene pristojnosti, pa se ponaša kao da ima nameru da se zamonaši. On čeka. „Zna“ da će doći njegovih pet minuta. Dok traje vereništvo on je odmeren, hladan i na distanci do te mere da zbunjuje buduću ženu. Međutim, čim ceremonija venčanja prođe pruža joj priliku da se oslobodi zbunjenosti. Već u kolima koja ih voze na svadbeni ručak iznenada joj stavlja ruku na Venerin breg i odmah je jasno da bi radije, umesto prve bračne noći, konzumirao prvo bračno popodne... „Ah, mili, što si vatren...“, šapuće nevesta popravljajući belu haljinu, a u srcu cveta od sreće. Kad stignu u salu gde se održava ručak, muškarac je uz nekakav izgovor odvuče u garderobu i krene pomalo prostački da je mrcvari. Žena još jednom vešto uspeva da ga zadrži. Ali, iako je izuzetno pažljivo pokušala da se sredi posle bitke, veo nikako ne uspeva da namesti. Konačno je ručak gotov i mladenci mogu da krenu na bračno putovanje. To se samo tako kaže, jer čim skrenu iza ugla, seksoman zaustavlja kola i

kreće u treći juriš. Mlada žena uspeva da iznudi kratko primirje. Sklapaju pakt – zaustaviće se u prvom usputnom motelu. Pet minuta kasnije nalaze se u turobnoj sobi trećerazrednog pansiona. Muškarac se u letu baca na krevet. Žena je zaprepašćena. Nije sigurna da li treba da bude srećna zbog tolikog nestrpljenja ili razočarana zbog nedostatka romantike. Ali nema vremena da razmišlja jer je suprug već svlači, oblizujući se i pucketajući jezikom kao zli vuk koji se sprema da pojede jedno od tri praseta. Da spasi situaciju, žena pokušava da kaže: „Nasilniče moj!“, ali ne uspeva. Karate zahvatom suprug je već izvrće na krevet i gleda je, a bale mu cure kao vuku kad u mislima jede sledeće prase. Nastaje kratka pauza u kojoj sladostrasnik uživa u ženinoj golotinji pre nego što počne Operacija prva bračna noć. Iako kratak, to je ipak predah u kojem nevesta, ma koliko bila uzbuđena, uspeva da se zagleda u svog golog muškarca. Štaviše, jasno joj je da bludnik baš i želi da se ona divi njegovoj besramnoj potenciji jer, očigledno, veruje da je pravi seksi-simbol. Možda i s pravom, misli nevesta, pošto je simbol njenog muškarca zaista simboličan, prilično ispod proseka propisanih službenih mera koje je UNESCO usvojio za dekadu 1970–1980. Ali predah je predah. S primerenim oduševljenjem, nasrtljivac počinje službene manevre.

Od tog trenutka kreće najmučnija svinjarija koju žena mora stalno da trpi. Osim toga, ne može da se požali čak ni prijateljicama, jer su one uglavnom zaljubljene u supruge koji su potpuno drugačiji. Kako da kaže: „Juče je Filipo hteo šest puta, a danas smo već četiri puta...“, kad joj se prijateljica tek poverila: „Eriberto mi već osam nedelja ne prilazi...“ Usamljena nesrećnica sanja o tome da je ljubavnica nekog Eriberta koji bi je svakih sedam nedelja pozivao u svoju garsonjeru na JEDNU kratku sedeljku. Ali stvarnost je potpuno drugačija. Toliko drugačija da, na primer, već žali za prvim godinama braka, kada se čudovište ograničavalo (to se samo tako kaže) da nasrće na nju u sate i na mestima koja su uobičajena za uživanje u seksualnim radostima, a koja su objavljena u tabelama Svetske zdravstvene organizacije: ujutru čim otvori oči, posle tuša, pre nego što se obuče, posle doručka na dvosedu, uveče čim legnu, pola sata kasnije i pre nego što zaspi (s tom razlikom što je to za manijaka dnevni prosek, dok je Svetska zdravstvena organizacija kao prosek navela navike raspoređene na dva meseca). Posle sedam godina braka razvratnik je u traganju za novim uzbuđenjima, ogleda se u neobičnim eksperimentima. Ako se ona kupa, začas je i on u kadi i počinje egzibicija koja se najčešće završava iščašenjem lakta. Isto je i pod tušem. Ako briše parkete: „Stani! Ne mrdaj!“ Jedne nedelje perverznjak je hteo i u kuhinji dok je ona pržila lignje. Za ručkom, dok ih jede, drži joj ruku na nozi. „Ostani tako! Ne miči se!“, viče kad ugleda žrtvu na vrhu merdevina kako čisti luster. Pokušava da se popne, ali srećom merdevine ne izdrže. Jednog lepog dana, dotučena, ne toliko samim kulukom koliko činjenicom da nema kome da ispriča šta joj se dešava, žena ode kod ispovednika i sve mu otvoreno kaže. Kad je ovaj na početku ispovesti rastreseno zapita: „A seks? Ništa?“, žena više ne može da se obuzda. Svešteniku se čini da je čuo „Rugate mi se!“ proceđeno kroz zube, ali to nikada neće moći da proveri. U svakom slučaju, nije to ono što ga pogađa. Velečasni ostaje skamenjen od sočnih pojedinosti koje mu žena priča. „Oče...“, zamuckuje nesrećnica. „Da li je greh raditi one stvari u bašti?“ „Javnoj ?“, odmah se prepadne sveštenik.

„Još ne. Zasad samo u našoj...“ „Kćeri moja, sigurno nije uobičajeno... A u kojem delu bašte?“ „Pod oleanderom.“ „Uveče, kad padne mrak?“ „U podne, oče. Skupljala sam opalo lišće... i... znate kako je!“ „Znam... to jest, ne znam... Pa ipak, on je tvoj muž, kćeri, a muž koji izvršava svoje bračne dužnosti, makar i pod oleanderom, dobar je muž!“ „I u liftu je dobar muž, oče?“ „U liftu?“ „Da, u liftu. U liftu solitera. Išli smo čak do Eura, na onaj najviši. Dvadeset osam spratova. Nasrnuo je već u prizemlju, a na dvadeset osmom spratu je svršio...“ „Milost, kćeri! Dosta!“ „Dosta? Išli smo tri puta gore-dole, oče, jer je rekao da mu bolje ide kad se spušta...“ „Ah, on nije normalan!“ „Ne baš. Juče je hteo u tramvaju.“ „U tramvaju? Kakav skandal!“ „U tramvaju koji je stajao na okretnici.“ „Dobro, to i nije tako strašno!“ „Na kondukterskom sedištu...“ „Na sedištu ... Kako to zamišlja?“ „Oče, ne bi se moglo reći da ima kad da misli, čak ni noću, jer stalno radi te stvari.“ „Kćeri, šta da ti kažem... Moraš da budeš jaka...“ „Da nisam jaka kako bih izdržala ovih deset godina? A sad kad su navalili svi ti provokativni filmovi, svaki put kad odemo u bioskop...“ „Nije valjda da čak i u bioskopu...“ „U automobilu dok se vraćamo kući...“ „U automobilu je normalno! U automobilu to radimo... hm... rade svi, kćeri!“ „Ali mi imamo kabriolet, a on voli kad to radimo s podignutim krovom...“ „Dosta. Ne mogu više da slušam. Ego te absolvo...“ „Ali oče, šta ja imam s tim? Ne treba mene da razrešavate greha. On mora biti kažnjen.“ Ali sveštenik je, preneražen, već zatvorio prozorčić i laka se srca okrenuo na drugu stranu, gde mu se čini da nazire pobožnu staricu čiji su gresi sigurno čistiji od njene kose.

Naša jadnica, bez obzira na to, ustaje prilično zadovoljna što je olakšala dušu. Izlazi iz crkve, kad ugleda supruga kako stoji na ulazu i gleda je izgladnelim pogledom. „Rekli su mi da si otišla da se ispovediš...“, kaže joj zamućenog pogleda. „Samo malo, obično duhovno čišćenje...“, pokušava da se našali žena. „Sad bih baš...“, promrsi on kroz zube. Žena se blago zatetura. „Ovde u crkvi?“, zasikće razjareno. „Šta ti misliš o meni?“, brani se nevinašce zaprepašćeno. „U crkvi? Zar misliš da sam poludeo? Napolju na stepenicama! Šta kažeš?...“

Likvidacija supruga seksualnog manijaka

Naručite mu plastičnu lutku prirodne veličine. Crvenokosu, mladu, lepu.

Neka je nađe ispod novogodišnje jelke. Kažite mu: „Dragi, ja više ne mogu. Ginekolog mi je rekao da mi se sve potrošilo. Ova lutka je nova i praktično neuništiva. Evo ti uputstvo za upotrebu i ilustrovani priručnik za sklapanje i rasklapanje. S njom možes te stvari da radiš kad, kako i gde ti se svidi, na ljuljaški, biciklu, Ajfelovom tornju, gde god hoćeš! Tvoja je!“ Ne pominjite mu nevažnu sitnicu da lutka ima električnu vaginu od 380 volti. Niko nikada neće moći da kaže da nije ispustio dušu zadovoljan. Bolje nego električna stolica. Ne mislite?

SUPRUG SUPRUG (The husband-husband)

Taj je najopasniji, jer ima manje-više ravnomerno raspoređene mane svih ostalih, a osim toga i još neke bitne nedostatke koje ćemo pokušati ukratko da opišemo. Na primer, on je prikoličar, šatoraš, ljubitelj kampovanja, ekolog, ljubitelj prirode, života na svežem vazduhu, od kojeg, međutim, očekuje sve udobnosti koje uživa kod kuće. Zbog toga se svaki letnji odmor pretvori u noćnu moru, a običan vikend u skupu nesreću. Čak je u stanju i da organizuje boravak u prikolici u predgrađu. Kad se sve izračuna, to košta mnogo više od normalnog boravka u lepo uređenom hotelu B kategorije, uključujući i hranu, ali naravno: „Naša nezavisnost nema cenu!“ Nezavisnost znači neudobnost, naporno pešačenje (verovatno je parkirao prikolicu na dvadeset kilometara od grada), kišu kao iz kabla i ženu prepuštenu na milost i nemilost vrlo neudobnoj kuhinji, neprekidnom pospremanju i nadziranju dece koja podivljaju u uskom prostoru prikolice. Ako je, nesrećom, prikoličar zbog kiše morao da odustane od primamljive zamisli da ode u prigradsko lovište da lovi srndaće, svejedno se neće zadovoljiti konzervom ili gotovim obrokom, već će zahtevati komplikovana kulinarska remek-dela. Pronaći će originalno rešenje za „mesto za ručavanje“, kako bi za majušnu prikolicu mogao da kaže: „Možda jeste mala, ali nam ništa ne fali! Kakav hotel! A osim toga, zar nije lepo biti svoj na svome?“ Tu rečenicu izgovara s dragog sprata mini-postelje na sprat, na kojoj leži zajedno s manjim detetom, dok žena i ćerka spavaju na donjem krevetu koji još zaudara na paštšutu (po danu služi kao sto) i na noćnu posudu (noću služi i kao klozet)._________________Naravno, suprug-suprug je i gastronom, pa ako se u kampu i zadovoljava jednostavnim sitnicama kao što su lazanje s pečurkama, usoljeni losos i kavijar, kad je kod kuće voli da jede „finije“, mada najčešće nema vremena da sam skuva jelo koje je naručio od svoje zaplašene supruge. Stalno govori o estragonu i kozlacu i u stanju je da svima upropasti dan ako otkrije da u kući više nema majčine dušice. Kad kuva on, naravno, nema vremena da sam ide u kupovinu; taj zadatak poverava ženi, koja mora da obavi sve kompletne zamorne obilaske: od šjor Đakoma u Via dela Kroče „jer samo on ume da izreže pršutu kao u stara dobra vremena“, do pijace u Via dei Serpenti jer „čuva najbolje breskve posebno za njega“; od apotekara koji ima sušeni komorač, i to onaj pravi, od davnina (u Tiburtino Terco), do starice koja priprema domaće povrće u sirćetu (u Acqua Bulikante). Kad se vrati iz takve kulinarske ekspedicije (sanjajući o zamrznutom jelu i Knor pireu), ženu će svejedno dočekati optužba da se nije setila posebnog senfa kod Diogena, bez kog je nemoguće poslužiti kuvano mešano meso.

U kući cooking-mana nikada ne nedostaju gosti na večeri (nota bene: gastro-paranoik neće da kupi mašinu za pranje sudova jer je fanatik svega što se „radi na ruke“), i dok oni hvale kuvara i njegovu umetnost, zvezda kuhinje optužuje ženu da mu je upropastila sva jela jer nije nabavila najvažnije sastojke i začine kao što su majčina dušica, i timijan iz Forlimpopolija. I kao da sve to nije dovoljno, čovek-tiganj otkriva da ni vino nije kako treba. Ako Pinot nije berba iz 1971, obeznaniće se. Ako Barolo nije iz 1964, ustreliće se. Ako Chianti nije u pletenoj flaši, dobiće epileptični napad. Prema tome, jasno je da je neophodno ubiti ga cijanidom iz 1969, jer je to bila sjajna godina za cijanid. Suprug-suprug ne može a da ne bude telemanijak. Ulazi u kuću, i pre nego što i pozdravi ženu, već uključuje televizor u dnevnoj sobi, tako da njegov dolazak najčešće obznanjuju svečane fanfare muzičke špice TV-dnevnika. Čekajući da večera bude gotova, izležava se mrtav gladan, komentarišući naglas najkatastrofičnije vesti i dovikujući ih ženi, koja u kuhinji ne zna gde će pre da se okrene izvršavajući svoju svetu dužnost. Ponosno je zasipa velikim događajima s osećajem da je on taj koji njima upravlja i prenosi ih („Tri stotine i dvanaest mrtvih u potresu u Turskoj!“, „Mnoštvo mrtvih u nesreći u rudniku u Indiji!“, „Dvadeset i devet pljački i šesnaest razbojništava na ulici, samo u Rimu!“) uzbuđujući kuvaricu do te mere da, onako užasnuta, često umesto jaja na oko napravi kajganu. Naravno, ručak telemanijaka obavlja se u svetoj tišini, a ako se neko i usudi da progovori, odmah ga ućutkuje nervoznim pokretom ruke. „Bojim se da je naša dvanaestogodišnja ćerka već šest meseci trudna...“, počinje žena. „Ćuti“, uzvikuje on. „Pričekaj bar da odgledam ovu emisiju!“ Jadan li je onaj koji predloži svetogrđe da se televizor isključi pre najave sutrašnjeg programa – obred mora da bude izveden do kraja. Kad ustane da isključi televizor na kojem više nema slike, redovno kaže zevajući: „Bože što je odvratan ovaj program!“ (Otkad na svom televizoru može da prati francuski, švajcarski i austrijski program, ta rečenica glasi: „Bože što su odvratni ovi programi!“) Suprug koji hoće da bude „suprug“ u pravom smislu reči čak je i „prijatan u društvu“, to jest strastveni je pripovedač viceva, neumorni organizator sitnih pakosti društvu za zabavu, klasični prijatelj svih, onaj koji će da te tapše po ramenu odmah pošto ste se upoznali, a sat kasnije da uverava u svoje večno prijateljstvo. Dovodi u kuću svakog novog prijatelja, poziva ga na večeru: „Ne znam šta ima, ali već će se nešto naći! i prisiljava ženu da se odrekne svoje šnicle (uvek ih ima koliko i članova porodice). Pravi je stručnjak za teoriju „Kad ima za dvoje biće i za troje“, pobornik ponoćne večere od tanjira špageta, strastveni ljubitelj spontanog lumperaja koji na kraju začini dosetkama o šefu ili o gospođici Garbini iz knigovodstva, koje nisu za pristojnu knjigu. Ponesen nagonom za slatkim životom, oko tri posle ponoći predlaže da se ide na kafu u lokal udaljen trideset kilometara, a ako je žena mrtva pospana: „Ajde, polazi, baš nemaš smisla za pravi život! Ne zabavljamo se svaki dan s prijateljima!“ U međuvremenu, s čašicom Amara po celoj kući juri dežurnog prijatelja koji uzalud pokušava da se izmigolji jer su mu snage na izmaku, pošto ga je dotukla žestoka karbonara i prijateljska šala sa stolicom koja škripi na poseban način. Suprug-suprug je, na svoj način, čak i feminista. Izjavljuje da se zaista divi ženama, tvrdi da im priznaje jednakost u svemu, dokazuje da nema nikakvih predrasuda, rado raspravlja o rušenju tabua („Devičanstvo? Glupost! Da se razumemo, u slučaju moje žene ja sam

bio prvi, ali kako bi i bilo drugačije s obzirom na njeno malograđansko vaspitanje?“), sa osmehom u očima dopušta homoseksualnost kod žena („Kod muškaraca ne, jer mi se gadi...“); prelistava feminističke časopise pune članaka o materici i vagini. Slobodna žena emancipovala se baš zbog njega. Šveđanka je tu da mu da. Ako ga neka odbije uvek je pita: „Kakva si ti emancipovana žena?“ Ali kasnije, kad razgovara sa ženom: „Kontraceptivna sredstva? To je neopozivo pravo, ali za one žene koje, Bogu hvala, menjaju muškarca svake noći. Ti jadnice, imaš samo mene i zašto bi se brinula? Ja ću misliti o tome, a ako mi se omakne... šta da se radi, ti i onako rađaš tako lepu decu!“ Ili opet: „Abortus? Sveto pravo, ali kakve to veze ima s tobom? Rekao sam ti da ću ja da mislim o tome! Nećeš valjda da izlažeš opasnosti sopstveni život!“ Sasvim uvereno i sa sigurnošću da govori neprikosnovenu istinu saopštava: „Zaposlena žena? Bez sumnje, danas je to stvarnost, ali ti, kako bi se ti zaposlila pored tolike dečurlije?“ I napokon: „Seks? Više nego u redu. Danas žena ima pravo da bude gospodar sopstvenog tela. A čega bi ti bila gospodar, tako nevešta i neiskusna? Na tebe mislim ja, ne brini!“ Idemo dalje, bez straha: suprug-suprug ne propušta priliku da pokaže kako je čvrst prema ženi, iako je u stvari klasični beskičmenjak, uvek spreman na kompromis, na to da bude uslužan, da podmetne leđa. Ali, dovoljno je da bude prisutan neki kolega iz kancelarije ili prijatelj iz detinjstva ili, što je još gore, rođak, pa da Mister Hajd počne da se preobražava. Odmah će da postane grub i, ponosan na sliku koju pruža o sebi, pripovedaće kako on zna kako treba postupati sa ženama i kako je najvažnije držati se kineske metode („Samo pretuci svoju ženu, ako ti ne znaš zašto, zna ona!“). Ne ustaje od stola ni kad je vidi da se muči noseći teški kabl; ako dete plače, dok ona posprema kuću, obraća joj se strogo: „Karla, mali plače.“ Ni napamet mu ne pada da uveče izađe bez nje, ali je sigurno da će na odmoru u rodnom mestu smatrati pitanjem časti da pred svim ostalim muževima kaže: „Sad ćemo da pošaljemo squaw kući, a onda ćemo da odemo da se muški zabavimo!“ Na kraju, naravno, završi u bioskopu, gde stalno misli na nju i na to kako bi se njoj svideo film, iako će, kad se pojavi Rakel Velč, reći prijateljima: „Pogledaj kakav komad! A ja sam baš morao da se namerim na onog akrepa!“ Suprug-suprug je u velikoj meri prava jegulja, to jest neuhvatljiv, od onih koji ispare kao magla; od onih koji u podne pođu po novine, a vrate se kući uveče jer su slučajno sreli prijatelja iz detinjstva s kojim su otišli na ručak. Ne možete da ga kontrolišete za vreme radnog vremena u kancelariji, jer je umeo da odabere pravo zanimanje (predstavnik neke firme, agent osiguravajućeg zavoda, vodoinstalater, akviziter), pa žena nikad ne zna kada će doći na ručak ili na večeru. Kad ga traže telefonom, jadnica se zbuni i nikad ne zna da kaže gde je. Jegulja ima nebrojeno mnogo prijatelja koji se iznenada pojavljuju kao duhovi, a sreće ih samo u retkim prilikama kad je kazao gde će i kada biti, ili kad je dopustio da žena u njegovo ime dogovori neki sastanak. To je tip čija karijera supružnika uvek kulminira spektakularnim izlaskom po cigarete, koji onda potraje dvadesetak godina (srećno proživljenih u Argentini), a završava se dirljivim povratkom (pijan, bez jedne noge i bez igde ičega), i to baš kada je žena, pošto se napokon izborila da joj se prizna „verovatna smrt nestalog supruga“, imala nameru da „počne život ispočetka“. U praćenju supruga-supruga naša kamera se usmerava na „zaštitnika“, tj. gospodara žene-objekta. Takav obično bira lepu ženu koja nije feministkinja i koju uspeva da uveri u to kako ne može baš da bude ponosna na svoju prošlost (gresi frizerske pomoćnice, neugledna majka, grešna ljubav, prijateljice slobodnog ponašanja, nezavršena srednja škola), što može da nadoknadi samo uz njegovu pomoć i ako se prepusti njegovom

rukovođenju. Štićenicu u svom popravilištu takav suprug-suprug prati svuda, čak i u butik, gde haljine bira on sporazumevajući se s prodavačicom; pokaže li nesrećnica izrazom lica da joj se više sviđa neka druga haljina, što prodavačica spremno dočekuje, odmah će da interveniše: „Ne, gospođice, zaboga, to je previše upadljivo za moju suprugu, a osim toga, ona to ionako nema gde da obuče, jer nigde ne izlazi!“ I zaista, izlazak je nagrada kojom gospodar velikodušno, ali retko usrećuje svoju ženu: bioskop (naravno, intelektualni vestern, iako je ona htela da gleda Zgodnu devojku) ili večera kod prijatelja, gde će on da održava razgovor i da odgovara i na pitanja koja su upućena njoj. Naravno, ne može da izlazi sama, o putovanju da se i ne govori. Prijateljice? Sve same ženturače koje joj, uz to, i zavide na njenoj lepoti i srećnom braku. Bilo kakva inicijativa? „Što se ti brineš? Ja mislim o svemu!“ Kad se sastanu s prijateljima, on priča kako su Noćni portir i Prirodna veličina genijalni filmovi, dok ona sa osmehom potvrđuje. „Ne, moja supruga nije gledala nijedan ni drugi, nisam je vodio jer je strašno osetljiva, ali sam joj zato prepričao oba.“ Samo je još zaboravio da kaže: „U krevetu!“ Suprug-suprug zna ponekad da bude superworking, to jest onaj koji živi samo za svoj posao, kako bi u kuću donosio i pristojnu zaradu zajedno sa svojom mešinom od tela koju svako veče treba ostaviti da se odmara u fotelji, a svako jutro dizati iz postelje. Superradnik nikad ne dolazi kući na ručak, večera na brzinu pred televizorom i zaspi pre deset, negde između stola i ekrana. Nedelju ravnomerno podeli na „okrepljujući san“/Sportsko popodne („Radim k’o crnac, zar ne mogu da priuštim sebi ni ovo jedino zadovoljstvo!“). Dvoje dece je začeto odavno, kad se na trenutak zaboravio, a danas jedva može da im se seti imena i godišta, jer su odavno u krevetu kad on dolazi kući. Svake godine za Božić, dan koji je posvećen njima, iznenadi se koliko su porasli. Suprug superradnik zarađuje mnogo, tako da žena može da kupuje krznene kapute s kojima ne zna šta će, jer nema priliku da ih obuče, vikendice za nepostojeći letnji odmor, nameštaj i tepihe kojima će se diviti imaginarni gosti. Srećom, superradnika uvek obori superinfarkt, posle čega žena može na miru da uživa u superpenziji i superneradu. A ne, to nije sve: suprug-suprug nam pruža priliku da se divimo agresivnom suprugu, onome koji napada kad se oseća krivim. Što je krivica manja, to je bešnji: u najtežim slučajevima može čak da se degeneriše u podtip supruga spremnog da udari. Pravdajući se, agresivni suprug-suprug je toliko uverljiv u svojoj drskosti da začas sam sebe ubedi kako je u pravu, tako da bračna scena poprima intenzitet najkvalitetnijeg hi-fija i najautentičnijeg stila Aktors studija. U završnici je već toliko uveren u svoju nevinost da mu uspeva da izvede retko izražajnu scenu uvređenog supruga. Evo primera: žena ga je zamolila da na povratku kući kupi mleko. On je to, naravno, zaboravio; i, čim prekorači prag, odmah primeti ženin pogled uperen u njegove prazne ruke, i njene oči koje govore: „Zaboravio si da kupiš mleko, znala sam!“ Tada naivno i nevešto počne da glumi kao u komediji: „Večeras sam baš prehlađen, pre nego što legnem popiću šoljicu vrućeg mleka s konjakom...“ „Jesi li kupio mleko?“, pita žena. „Kupio?“, kaže. „Hoćeš da kažeš da nema mleka?“, dodaje, glumeći iznenađenje. „Usuđuješ se da mi kažeš da nema mleka baš večeras kad sam hteo da ga pijem?“, počne da viče. „Rekla sam ti da ga kupiš?“, uporno će žena. „Rekla, rekla...“, glumi on bojažljivo, mašući rukama (Academie Française). „Zar u ovoj

kući ja moram da mislim na sve? Čak i na mleko? Šta ti radiš po celi bogovetni dan kad si zaboravila čak i na mleko? Šta ću sad bez mleka? Čovek ne traži ništa više od šoljice toplog mleka, a onda ni to ne može da dobije...“ „Mario, molila sam te da ga ti kupiš!“, ponavlja žena hladno, ali već pomalo i nervozno. „A ja sam zaboravio, pa šta?“, priznaje glumac lupivši šakom o sto. „Uz sav posao koji imam moram da se setim i tvog mleka?“, nastavlja izbečivši oči (škola nemačkog ekspresionizma). „Kako ti uopšte pada na pamet da tražiš od mene da kupujem mleko, kad znaš da moram da mislim na milion stvari?“, dere se šireći ruke, kao da celi svet priziva da svedoči o njegovom mlečnom mučeništvu (Dramska škola Boljšoj teatra). „Još treba da mislim i na mleko pored svih problema koje sam danas imao u kancelariji...“, zaključuje urličući. „A što se onda dereš na mene?“, uzvraća mu žena kojoj je već svega dosta. Kad dođe do toga, suprug je, najiskrenije uzbuđen, suočava s nepobitnom činjenicom: „A na koga da se derem? U kući nema nikog drugog!“ Suprug neoprezni mutivoda-šeprtlja gori je od žene koja pripada istoj kategoriji, jer spada u one koji hoće sve da znaju, ali nemaju zdrav razum, dobro pamćenje i potrebnu veštinu. Kad nasluti i najmanji nagoveštaj ogovaranja odmah uzvikuje: „Ko, šta, kako, ko to kaže?“, a ako neoprezna žena popusti iskušenju i kaže mu, naći će se u nebranom grožđu. Kad mu jednog dana bude rekla: „Predstavljam ti gospođu i gospodina Faleti...“, sigurno će je prekinuti govoreći: „Da li su to oni čija snaja hoće da se razvede jer im je sin impotentan?“ Naravno, to su baš oni. Suprug mutivoda, za razliku od žene mutivode, iz priča o životu drugih ljudi ne izvlači dragocenu pouku, korisne podatke, rafiniranu zabavu, zgodne teme za konverzaciju. Naprotiv, on razbacuje novosti tek tako, bez veze i pravog cilja, ne procenjujući im težinu, posledice, moguće varijacije. „Rosija je ostavila žena!“, uzvikuje, propuštajući da navede glavnu stvar, da se Rosi spetljao s devojkom koja je čuvala dete Bjančinijevih, čiji je stariji sin pobegao od kuće kad i gospođa Rosi zato što je njen ljubavnik. U svakom slučaju, njegovo nezaboravno (i zapamćeno) remek-delo je ovo: za vreme razgovora u dnevnoj sobi rekao je ženi: „Draga, pomozi mi, kome se dogodila ona tako smešna stvar... Vratio se s puta i zarazio ženu polnom bolešću, a onda se otkrilo da je i njegov najbolji prijatelj dobio istu bolest?“ Naravno, to se dogodilo pobledelim i ukočenim statuama koje sede u toj istoj dnevnoj sobi na dvosedu, toliko ukočenim da su odatle morali da ih otklešu. Ne bojte se, pri kraju smo: ostao je još suprug intelektualac, koji čita, razume se u slikarstvo, film, semiotiku i koji se, naravno, oženio jednom jadnom glupačom kojoj uvek treba sve objašnjavati. Uživanje mu je da je savetuje koje knjige treba pročitati („Ova je osrednja, sigurno ćeš je pročitati u jednom dahu...“), koje predstave gledati („Užasna predstava, ali tebe će verovatno zabaviti...“), divi se njenoj prostodušnosti („Mi se mučimo egzistencijalnim problemima koje vi jednostavniji Ijudi verovatno razrešavate na biološkom nivou“), strogo razdvaja svoje od njenog društva („Moji prijatelji su zanimljivi, ali ti ipak idi na partiju trača kod frizerke, bar ćeš razumeti o čemu govori...“). I, naravno, manijakalno često navodi primer bračnog para Miler–Monro kao obrasca bračne ravnoteže, ili tačnije, kao „psihofuziju logike i estetike“. I napokon, tu je suprug poligamista. Istini za volju, taj tip je sve ređi zbog ekonomske krize, zbog koje je već prilično teško izdržavati i samo jednu porodicu, ali koga još uvek možemo da sretnemo u nekim imućnim krugovima u provinciji. Poligamista, zavisno od

ekonomskih mogućnosti ili od ekonomskih mogućnosti svojih partnerki, ume sebi da priušti luksuz od dve ili više porodice opremljene dečicom, domaćicom, psom i televizorom. Konkubine obično znaju za ženu („Ne shvata me, više ne održavamo odnose, ne rastajemo se samo zbog dece...“), ali ne znaju za eventualne druge ljubavnice. „Službenoj“ ženi, s kojom postupa brižno i s velikom ljubavlju, rekao je da je tajni agent CIA-e kako bi opravdao stalna putovanja i odsutnost čak i preko noći i vikendom. Zapravo, opasnost kojoj se on svakodnevno izlaže mnogo je veća od opasnosti kojoj se izlaže pravi agent CIA-e. Njegov život neprestano je na ivici ludila, odvija se u neprekidnorn vrtlogu izmišljotina, rođendanskih poklona pogrešnoj devojci, zamenjenih imena. „Porodice“ često žive u različitim gradovima, što još više otežava održavanje stalnih veza, koje mu ipak uspeva zahvaljujući savršenom poznavanju voznog reda vozova i aviona, što zahteva u sekund izračunato vreme: iskustvo na kojem bi mu zavideo i direktor najveće turističke agencije. Za poligamistu, božićni praznici su prava su trauma, ne toliko zbog poklona (za žene je naručio čitavu hrpu medaljona s natpisom „Više od juče, manje od sutra“), koliko što, kako nema moć da se nalazi svuda u isto vreme, Božić mora da provede s jednom, Novu godinu s drugom, sledeći praznik s eventualnom trećom, slušajući od svake predbacivanja što s njom nije proveo i druge praznike. Nije ni potrebno reći da se aktivnost CIA-e naročito pojačava u doba letnjih odmora, pa će žena broj jedan, ona zakonita, kad bude htela da ga likvidira, samo da upozori CIA-u da je agent Čiareli Ulderiko, sa stanom... i tako dalje i tako dalje, prešao Rusima: toliko ih je mnogo da će ga zasigurno likvidirati pre nego što bude moguće proveriti tačnost prijave. Ali svi ti supruzi, pa i svi drugi, samo su mali deo onih za koje bi trebalo naći mesta u knjizi kakva je ova naša, koja je, budući da nije enciklopedija, morala nužno da se zadržati na ograničenom broju primera. U svakom slučaju, imajte uvek na umu da su svi supruzi podjednako opasni, perverzni, neuljudni. Ne bi ni zasluživali pažnju cele jedne knjige kad ta knjige ne bi imala presvetu svrhu, njihovu likvidaciju. To je sve.

FRAZE

Zbirka najčešćih fraza običnog supruga u standardnim situacijama

Na proslavi venčanja

„U buli sam!“ „Ovo mi nije trebalo!“ „Sve mi je nešto govorilo da kažem ne!“ „Šta je – tu je!“ „Šta ćemo večeras, draga? Da odemo u bioskop?“

Tek što je ustao

„Gde je plava košulja?“

„Gde su gaće?“ „Gde je smeđe odelo?“ „Gde je beli džemper?“ „Gde su crne cipele?“ „Gde je orman?“

Doručak

„Kad ja dođem, kafa je uvek hladna.“ „Kafa je prevruća, opekao sam se!“ „Tost se ohladio.“ „Tost si pekla u visokoj peći?“ „Mleko je hladno.“ „Zar mleko baš uvek mora da bude vrelo?“ „Puter je smrznut, ne mogu da ga razmažem.“

Prije nego što izađe (ujutru)

„Ključevi od auta?“ „Juče si ih ti koristila!“ „Stavio sam ih ovde!“ „Ali juče si ti vozila auto!“ „Ko zna gde si ih sakrila...“ „Kako mogu da primetim da ih držim u ruci kad svako jutro moram da besnim dok ih ne nađem?“

U kancelariji

„Halo? Šta je? Šta hoćeš?“ “I zbog toga me zoveš u kancelariju?“ „A šta ja radim? Zabavljam se? Razgovaraćemo kad dođem kući.“ „Nastavimo, Paoleti, na mene je red: A–7! Potopio sam ti krstaricu!“

Za ručkom kod kuće

„Predjelo miriše na bakelit!“ „Paštašuta miriše na benzin...“ „Gulaš miriše na kolonjsku vodu!“ „Spanać miriše na mastilo...“ „Voćna salata miriše na bakalar!“ „Kafa miriše na blato...“ „Čačkalice mirišu na drvo!“

Na večeri kod prijatelja

„Predjelo je božanstveno!“

„Paštašuta je izvrsna...“ „Gulaš je sjajan!“ „Spanać je izvanredan...“ „Voćna salata je super!“ „Kafa je odlična...“ „Pripremili ste fantastična jela koja moja žena nikad ne kuva!“

U kupatilu „Zauzeto!“ „Još sam unutra!“ „Da, dugo ću, pa šta onda?“ „Neću da jedem, ostavite me na miru!“ „Recite mu da ću ga kasnije pozvati...“ „U ovoj kući čovek ne može da bude miran ni nekoliko sati u WC-u!“

Posle nezgode u kući „Nije ništa!“ „Ne pravi tragediju od obične ogrebotine...“ „Čini mi se da nije potrebno da uznemiravamo doktora!“

Kasnije, u ambulanti

„Iskliznuo joj je nož dok je seckala luk, doktore...“ „Nisam primetio da prst visi...“ „Možete li da ga spasite, doktore?“

S plavušom „Srce mi je slobodno, ali imam vezane ruke.“ „Da sam te upoznao pre deset godina...“ „Ti si luksuz koji bih rado sebi priuštio!“ „Moja žena me ne razume...“ „Među nama nema dijaloga...“ „Među nama nema nikakve duhovne srodnosti!“ „Među nama više nema seksualnih odnosa...“ „S drugima? Moja žena? Ni govora, luda je za mnom...“

U restoranu

„Draga, da li volim goveđi rep?“ „Zaboravila si da kažeš da u moje špagete ne stavljaju biber...“ „Zašto mu nisi rekla da želim slabije pečenu šniclu?“ „Zašto uzimaš kobasice? Znaš da mi škode!“ „Da li si ponela sodu bikarbonu?“ „S tobom više nikada u restoran!“

U bioskopu

„Zbog tvoje večite žurbe zaboravio sam naočare!“ „Nemoj mi reći da si zaboravila cigarete!“ „Ja neću da stojim u redu!“ „Zašto mi nisi rekla da Sedmi pečat nije vestern?“ „Tebi je dovoljno da čuješ da je režiser Bunjuel i odmah si zadovoljna.“ „Da znaš koliko je bolji onaj film koji obrađuje teološki problem... kako se ono zvao... Stavi svog đavola u moj pakao...“ „S tobom više nikad u bioskop!“

O kućnoj pomoćnici

„Ti ne umeš da naređuješ!“ „Ti ne umeš s kućnim pomoćnicama.“ „Tebe kućne pomoćnice ne poštuju jer nisi prava dama!“ „Sa poslugom treba strogo i ljubazno!“ „A iznad svega pristojno!“

Kućnoj pomoćnici

„Katarina, podla kučko, kako si ispeglala ovu košulju, nesrećnice!“

U butiku

„Po mom mišljenju, ova haljina ti ne stoji.“ „Lepo, ali previše dekoltirano...“ „Previše ti je pripijeno!“ „Ova boja te ubija...“ „Previše je prostački!“ „Dvesta? Prekrasna je! Uzmi tu!“

Kad on kuva

„Dok zavežem kecelju očisti mi ovo kilo luka...“ „Dok otvorim puter, umiti jaja i ispohuj šnicle...“ „Dok pogledam da li ima limuna, očisti ova dva kilograma krompira...“ „Dok ugasim plin, prostri sto za dvanaest osoba...“ „Dok pogledam da li je provrla voda, pripremi mi bešamel!“ „Dok probam da li je testenina gotova, napravi majonez i isprži šnicle...“ „Dok se malo odmorim, otvori vino i napravi voćnu salatu...“ „Celo popodne sam radio, sad je na tebe red. Poslužuj za stolom kao prava ženica!“ „Ja izvrsno kuvam!“

Pre izlaska (večernjeg)

„Da li si više gotova?“

„Dva sata se mackaš, a onda si još ružnija nego pre!“ „Obuci šta god hoćeš, samo požuri!“ „Zar baš uvek moramo da budemo poslednji?“ „Još si u kombineu?“ „Konačno! Dok obučeš kaput, ja ću da se istuširam, obrijem, navučem smoking i začas sam gotov!“

S intelektualcima

„Krstarica Potemkin! Ma naravno, kako se ne bih sećao, draga, bili smo na krstarenju ovog leta!“ „Kerouka moja žena odlično sprema!“ „Mi obožavamo klasičnu muziku. Kad smo bili vereni, naša pesma je bio jedan valcer Levi-Štrausa...“ „Ako ne prestaneš da se već jednom pokazuješ pred tim underground režiserom, dobit ćeš nogom underguz.“

U krevetu

„Večeras ne jer me boli glava...“ „Večeras ne jer mi se spava...“ „Večeras ne jer sam umoran...“ „Večeras ne jer sutra moram rano da ustanem...“ „Večeras ne jer ne!“ „Večeras, zašto ne? Posle nemoj da se žališ...“

Na sahrani žene

„Ko će da mi da ženu kakva je ona bila?“ „Pogledajte je, kao da spava!“ „Ne, ne u kovčeg!“ „Zašto je odnose?“ „Kuća je prazna bez nje...“ „Ko je ona plavuša koja je stajala pored strica Gaspara?“

INDEKS EPITETA

Za opisivanje različitih tipova muževa upotrebljavali smo epitete koji slede. Dobro znamo da nisu svi nabrojani. Zato ostavljamo dve prazne stranice da svaka žena, ako želi, može da popuni popis epitetima koji su nama promakli, a njoj se čine prikladnijim za klasifikovanje supruga za kog je udata. Pored toga, predlažemo vam zgodnu društvenu igru. Svaka žena nek obeleži krstićem epitete koji najviše odgovaraju njenom suprugu. Suprug koji dobije najviše krstića proglašava se Son of mygnoth večeri.

Abnormalan

Agresivan Amoralan Animalan Antipatičan Aždaja Bahat Bedast Bedan Beskarakteran Beskičmenjak Besomučan Bezdušan Bezličan Beznačajan Bezobličan Bezobrazan Bezobziran Bezočan Bezosećajan Bezuman Beživotan Bizaran Blesav Brutalan Bučan Budalast Cepidlaka Cmoljav Crkotina Džangrizav Ćaknut Ćudljiv Danguba Defektan Degenerik Despot Divljak Drzak Dvoličan Egocentričan Egoističan Egzaltiran Ekscentričan Eksplozivan Ekstravagantan Formalista

Frazer Frivolan Gadan Gadljiv Glup Gnjavator Goropadan Grozan Grub Lažan Hipohondar Hirovit Histeričan Hvalisav Idiot Indolentan Ironičan Ishitren Iskvaren Islužen Isprazan Jadan Jalov Jeziv Kapriciozan Kilav Klipan Kreten Krut Krvoločan Kržljav Kukavan Kukavica Kurvar Lajav Lakom Lakouman Laskavac Lažov Licemer Lenj Ludak Ljubomoran Mahnit Malouman Manijak

Megaloman Mekušac Mizeran Mlakonja Mlitavac Mrcina Nabusit Nadut Naprasit Nasilan Nasrtljiv Nečovečan Neljubazan Nemoralan Neotesan Nepodnošljiv Nepristojan Nesvarljiv Nerazuman Nesnosan Nesposoban Neuračunljiv Ništarija Odvratan Ogavan Ograničen Opak Perverzan Podao Podmukao Pohotan Poročan Prevarant Prostak Razmažen Razvratan Rogonja Slabouman Sladostrasan Tiranin Trut Tupoglav Tvrdoglav Ubitačan Vetrogonja Vulgaran

Zabušant Zajedljiv Zanovetalo Zlobnik

SADRŽAJ Predgovor Uvod Suprug koji se upisao u rekreacioni klub Suprug koji se oženio superiornom ženom Suprug „herojisuumorni“ Suprug kućanoid Suprug navijač Suprug „uradi sam“ Suprug koji ne sluša snove svoje žene Šljampavi suprug Suprug koji je oboleo od pedesetitisa Suprug kockar Suprug koji se okreće na drugu stranu Suprug zaljubljen u automobile Suprug koji očekuje sina Suprug koji je dobio dete Suprug koji uvek nalazi košulju bez dugmeta Suprug udovac Suprug koji je ostavio pušenje Suprug egocentrik Bučni suprug Suprug koji flertuje s prijateljicama svoje žene Suprug koji voli da se raskomoti Ljubomorni suprug Suprug žrtva ženine ljubomore Suprug lažljivac Suprug hipohondar Suprug zanovetalo Razmaženi suprug Suprug seksualni manijak Suprug-suprug Fraze Indeks epiteta

Korice

Podstaknut burnim reakcijama nežnijeg pola, čak i, zamislite, optužbama za muški šovinizam, pisac knige „Kako ubiti suprugu i zašto“ napisao je novi priručnik, namenjen

suprugama koje su uspele da prežive izlazak prethodnog. U njemu će žene uspeti da pronađu na koji tip supruga su osuđene, s podrobnim objašnjenjima ponašanja i maštovitim preporukama za uklanjanje prestarelih maminih sinova. Njihove mane i nedostaci su toliki da ni ne treba raspravljati o mogućnostima produžetka egzistencije tih bezvrednih stvorenja s kojima ženski rod uglavnom ima gorka iskustva. Treba li trošiti reči na razloge za ispraćanje s ovog sveta nekog tiranina koji ne želi da sluša snove svoje zlatne ženice ili na gada kome je u glavi samo fudbal? Kao i u „Suprugama“ za svakog ponešto: zabavno, duhovito i pomalo otrovno. Pa, ko brže čita, preživeće.