alen djelic price iz dijaspore pdf knjiga (1)

P DF KNJ IGA J E OBJA VL J ENA NA SA JT U MREŽA KREA T IVNIH LJ U DI HT TP :// WWW.CR EEMA GIN ET .COM U SLOVI KOR IŠĆENJ A : HT TP :// WWW.CR EEMA GIN ET.COM/ SA JT /U SLOVI - KOR ISCENJ A

> Приче из дијаспоре Ален Ђелић

2009

Живот Срба у расејању очима једног исељеника

http://www.creemaginet.com/

http://www.creemaginet.com/sajt/uslovi-koriscenja

............................................................................................................................. .....................................

Приче из дијаспоре, Ален Ђелић, 2009. 2

Садржај

Уместо предговора __________________________________________________________ 3

Сине мој ____________________________________________________________________ 4

Čiča Zimonja ________________________________________________________________ 6

Srpski rečnik u dijaspori I ______________________________________________________ 8

Srpski rečnik u dijaspori II ____________________________________________________ 11

Tablice ____________________________________________________________________ 13

Јеловник __________________________________________________________________ 16

Српска панда ______________________________________________________________ 18

Nostalgija __________________________________________________________________ 20

K'o Svetog Petra kajgana ______________________________________________________ 22

Таблић ____________________________________________________________________ 24

Kafana „Široka staza“ ________________________________________________________ 26

40 sati _____________________________________________________________________ 28

Zimovanje __________________________________________________________________ 30

Suze _______________________________________________________________________ 32

Crtica iz Kanade _____________________________________________________________ 34

Новогодишње вече у Калгарију _______________________________________________ 35

Загрљај ____________________________________________________________________ 37

Osmeh za društvo ____________________________________________________________ 39

Упала средњег прста ________________________________________________________ 41

Фудбал ____________________________________________________________________ 43

Podračica __________________________________________________________________ 45

Osmeh više _________________________________________________________________ 47

Ritajući konj - prvi deo _______________________________________________________ 49

Ritajući konj – drugi deo ______________________________________________________ 52

Исељенички бисери _________________________________________________________ 56

Навика ____________________________________________________________________ 58

............................................................................................................................. .....................................


Уместо предговора

Кратка прича обавезује читаоца и писца на дружење управо на толико да се испије

кафица, пућне неки дим и потом настави дан онако како смо га осмислили. Увод у пар

речи, скок у средиште радње, кратак обрт и... крај!

Ћирилица или латиница, свеједно је, све док радња држи пажњу и води читаоца у

неистражене пределе стварности и маште. Често, док читам и не примећујем којим

писмом је текст написан. Кратке приче у овој збирци писане су на ћирилици и на

латиници, неки пут неправедне према једном, други пут према другом писму.

Српски језик је богат, ако ни због чега, а оно због два писма, лепоте у својој

једноставности, Вукових речи „читај како је написано“ и због неограничене слободе у

употреби лепршавих придева и именица у песми и прози свих наших прослављених

књижевних имена за децу и одрасле.

Збирка „Приче из дијаспоре“ представља искрен поглед на свет једног добровољног

исељеника из Србије, који је са породицом напустио земљу када су прошле оне тешке

године рата и свега ружног што нам се издешавало властитом кривицом или не, тешко је

данас то знати. Зрно живота, кашика љутине, на врх ножа сете, па добро промешати,

додати здраву дозу хумора, посолити са мало сатире, помирисати, пробати варјачом,

оставити да одстоји и послужити читаоцима, па шта буде...

Животна искуства са друге стране велике баре, догађаји који су обележили прве године у

расејању, односи са онима који су остали, сећања и успомене - старе и нове, мали и велики

изазови живота у туђини... Свако од нас има неку своју причу, испреплетену тренуцима

које ћемо заувек памтили и оним другима за које би највише волели да се никада нису ни

десили, али све је то део пута који смо одабрали или који нам је наметнут.

Надам се да ћете пронаћи себе у редовима који следе. Посебну захвалност дугујем својој

супрузи и деци који ме трпе све ове године и дају ми подршку када мало ко други то жели.

С поштовањем,

Ален Ђелић, Калгари – Канада, 2009

www.srbiusvetu.org

http://www.srbiusvetu.org/

............................................................................................................................. .....................................


Сине мој

Син је мущки пптпмак рпдитеља, какп пище у коигама. У српскпм језику, билп у Србији или ван

ое, знашеое реши "син" се шестп знашајнп прпщирује, па шак и меоа.

"Видищ сине, кад је тата бип мали, мнпгп је вплеп да се игра у пвпм парку, али сад су нека друга

времена. Није вище такп сигурнп бити наппљу сам, ппгптпвп кад падне мрак...", приша птац свпм

седмпгпдищоем сину. Татина сећаоа ће се увеликп разликпвати пд синпвљевих, акп ни збпг шега,

а пнп збпг тпга щтп данас има мнпгп вище ппасних људи, збпг кпјих деца вище не смеју сама да

буду на улици.

"Е мпј сине, схватићещ ти п шему пришам, али тек кад дпђещ у мпје гпдине", са бригпм у гласу и

сузпм у пшима, пбјащоава деда свпме унуку щта га шека у будућнпсти. Свет се пкренуп наглавашке

пд времена кад је деда безбрижнп скакутап пп пближоем пптпку мислећи самп на игру,

девпјшице и спаваое. Данас се на месту где је бип пптпшић, мпгу наћи кпнзерве, пластишне бпце,

улпщци, пелене, најлпнске кесе, метални пквири пд кревета, игле, згужвани рашуни... Сву мудрпст

кпју је скупип крпз живпт, деда затп с љубављу ппкущава да пренесе на унука. Ипак пн зна бпље

пд маме и тате...

"Немащ ти благе везе. Кад ти сине будещ успеп да дащ кпщ пдавде, пнда ми се јави, дп тада, седи

и ћути!", ппмалп надменп хвалип се старији дешак једнпм клинцу на кпщаркащкпм терену. Камп

среће да се сви сукпби међу младима данас рещавају на кпщаркащкпм игралищту. Мнпге би мајке

биле сппкпјније и задпвпљније, маое би крви узалуд билп прпливенп, а и наща нација би ппнпвп

мпгла да се ппхвали златним медаљама са највећих светских такмишеоа.

Рибља Чпрба пева:"Слущај сине, пбрищи слине, не буди алав, јпщ си балав", щтп мпже да се

пднпси на свакпг мущкпг пптпмка на пвпм свету. Млади уше пд старијих, а каквп је време дпщлп,

сви самп гледају какп да щтп пре дпбију седмицу на лутрији. Макијавели би, да се данас рпдип,

пстап збуоен сурпвпщћу и ппхлеппм кпја је ппстала стварнпст.

"Пази сине!", узвикну шпвек неппзнатпм детету у тренутку кад га је ухватип за руку, какп не би

истршап на прпметну улицу дпк је билп црвенп светлп за пещаке. Није тп оегпвп дете, али дете је

дете, а шпвек би увек требалп да се ппнаща кап људскп биће, без пбзира шије се дете нађе у таквпј

ситуацији. Мислип сам да се самп кпд нас безпбзирнп впзи, али живпт у Канади уверип ме да тпга

има и пвде. И тп дпста. Пптпуна пдсутнпст бриге за друге, ппаснпст за све кпји се крећу улицама,

билп на тпшкпвима или пещке.

Кад вас некп ппщтенп иживцира, десиће се да му кажете "Сине, бпље прекини са тим, да не би

зажалип касније!". Некад су се људи мнпгп вище тукли негп данас. Онакп песницама, па кп дпбије

пп нпсу, дпбип је. Ищлп се кући са ппкпјпм мпдрицпм на лицу, реткп је билп тежих ппвреда. Данас

су убиства мнпгп шещћа. Људи пищу рецке, кап некад щтп су каубпји радили на дивљем западу,

кад би заврщили пбрашун, а пни изащли из двпбпја шитаве главе.

............................................................................................................................. .....................................


Седе за стплпм у некпм рестпрану Зпран, нпвппридпщли усељеник из Србије и Јпван, кпји је у

Канаду стигап јпщ крајем псамдесетих. "Сине, кад сам ја дпщап у Канаду, билп је мнпгп теже негп

данас наћи ппсап у струци! Тада није билп интернета, нисам никпга ппзнавап и нисам знап пдакле

да кренем!", заппшиое Јпван свпју пришу.

"Ајде сине, мплим те ппжури са фризурпм!", каже мајка свпјпј петпгпдищопј ћери дпк ппкущава

да је спреми за излазак из куће, какп би на време стигли на прпславу рпђендана куминпг сина.

Време је ппсталп јакп битнп, шак су, етп и Лале кренуле брже да каскају улицпм, нахеренпг

щещира, дпк се у сумрак враћају кући свпјпј Спси. Да се жена не наљути.

Прпдавац на пијаци на сав глас хвали свпју рпбу заинтереспванпм прплазнику:“Сине, ја ти

гарантујем да на целпј пијаци нема бпљих шарапа пд пвих кпје ја прпдајем, види бре, памук стп

ппстп!“, кап да је пн сам измислип те шарапе, а не да их је купип пд препрпдавца у Пазару, заједнп

са некпликп тпна фармерки, мајица, гаћа...

“Сине, не мпжещ такп да пришащ са сестрпм! Објасни јпј щта је урадила ппгрещнп, али немпј да

вишещ на оу." кпри тата свпју ћерку, кпја се издрала на три гпдине млађу сестру збпг неких

луткица и хаљиница.

Тещкп да ћете икада шути да рпдитељ каже "Ћери мпја" свпме сину. Са друге стране, шестп се деси

да ћерка буде названа "синпм", некад из милпщте, некад из прекпра. "Дпђи сине, немпј да

плашещ, прпћи ће тп брзп, евп љуби те мама...", тещи мајка свпју ћерку, дпк је придиже са бетпна

и брище крв и пращину са кплена, јер је дете палп јурцајући за лптппм...

Акп бих требап да пдаберем три ствари на кпје сам кап Србин нарпшитп ппнпсан, нащ би језик

сигурнп међу оима. Једнпставан, прилагпдљив, врцав и мащтпвит, шестп и духпвит, и увек пружа

мпгућнпсти исказиваоа тананих разлика у знашеоу изрешенпг, ппнекад шак и упптребпм истих

реши. Вплим щтп мпгу без прпблема синпм назвати и свпју ћерку и кума, пријатеља, другара, свпга

унука, па и незнанца на улици. И сви пни знају да нисам стварнп мислип да су пни мпји мущки

пптпмци, али се неће бунити кад их назпвем синпм.

Пищемп се јпщ...

............................................................................................................................. .....................................


Čiča Zimonja

Ko se još seda muka čiča Zimonje i njegovog druga vetra „Sjeverca“, u večitoj, unapred izgubljenoj borbi

sa veselim junakom „Proljedem“ i njegovim pratiocem Jugom, tako lepo opisanih u dečijem romanu

„Priče ispod Zmajevih krila“ Branka Dopida? Uvek bi mi bilo žao ove džangrizave zimske starine, kadgod

bih čitao ovu priču svojim derkama za laku nod. Njegovo izbeglište bilo je negde na severu Evrope u

Smrznutom Cvokotancu, gde je ponosno nosio svoju bundu od inja, uz idilične zvuke „Snježne oluje“

(svira duvački orkestar kapelmajstora Sjeverca, kako je to lepo čika Branko napisao).

.................

Izgleda da se čiča Zimonja opametio pod stare dane, zatražio lepo od kanadske ambasade useljeničku

vizu, raspakovao kofere u Kalgariju i odlučio se nastani ovde zauvek. Danas je šesti juni, breg ispred kude

osvanuo je ogrnut belim pokrivačem, na veliku radost moje četvorogodišnje derke, koja još ne razume da

nije lepo kad sneg padne u junu. Ona samo misli na svoje saonice i kako de da se spušta nizbrdo i kako de

ponovo da nosi čizme. Uh, što ja ne mogu tako.

..................

Naš mačak Miško je jedna vrlo pospana mačka, ume i po 16 sati dnevno da spava. Naročito kad dođe

toplije vreme. Jednostavno se sklupča u svojoj postelji, spusti roletne i – laku nod. Hrani se zdravo, jede

mahom tunjevinu, paštetu i onu svoju suvu hranu. Izbegava svinjetinu i slaninu, jer goji, a ni duretina mu

nije omiljena iz istog razloga. Kao i svi Kanađani, pazi na holesterol, krvni pritisak, pa eto ni čvarke nede.

Istina, domadi su čvarci, jer nema ovde da se kupe u obližnjoj piljarnici. Ni mleko ne gotivi suviše, a o

hlebu da ne pričam. Voli da se mazi, legne kao kuče na leđa i čeka da se neko igra sa njim.

Kad sam video da pada sneg, iz protesta sam

odlučio da ostanem u krevetu dok ponovo ne

dođe Sunce i toplo vreme. Kao za inat, ovaj naš

mali rođak afričkog lava, odlučio je da porani

(misli eto zime ponovo kad je ugledao sneg kroz

prozor), pa je počeo da mjauče po sobi zorom ved

od pola devet. Supruga je od snežne beline

napolju počela čudno da se ponaša i mahnito da

se smeje i to tako zarazno da sam morao da joj se

pridružim, iako nisam znao čemu da pripišem taj

napad radosti u ovo snežno jutro, petnaest dana

pred početak kalendarskog leta u Kanadi.

„Kalgari u junu“ Foto Zoran Ljuboje

............................................................................................................................. .....................................


Miško se uzvrpoljio i nervozno šetkao sa jedne na drugi kraj sobe, prvo sa moje, pa sa ženine strane

kreveta, pa onda skoči kraj nogu, a ja ga mrzovoljno vratim nazad i kažem mu da me pusti da spava. On

ne bude lenj, vidi da od nas nema vajde i da nedemo da ustanemo, ode lepo u sobu kod dece i ponovi

celu predstavu (mjaukanje, skakanje oko i po krevetu) a deca k'o deca, obraduju mu se, baš kao i snegu i

pet minuta kasnije eto njih kod nas u sobi i pitaju kad de doručak. Onda šta du, siđem, napravim kačamak

i postavim sto.

Eto, baš pre neki dan, žena je sklonila zimsku garderobu, bunde, džempere, zimske kape, šalove,

rukavice. Kad sam malopre kretao u prodavnicu po hleb i mleko, vidim nema jakni, pa sam krenuo u

kratkim rukavima. Parkiram ispred prodavnice, izlazim iz auta, a sneg veje, prst pred okom se ne vidi. I

neki sitni grad pada pritom, kao mirođija ovoj zimskoj čorbi u kasno prolede.

Još od dolaska sam se pitao zašto neki ljudi drže novogodišnje ukrase na kudi tokom cele godine.

Računam, lampice, kuglice i slične džidža-bidže se postavljaju i drže kad pada sneg. Sad ih potpuno

razumem i kad krajem septembra ove godine okitim kudu novogodišnjim ukrasima, ostade tako okidena

dok se ne iselim iz nje.

............................................................................................................................. .....................................


Srpski rečnik u dijaspori I

Nekada smo se rugali onima koji bi, kadkad tiho i nenametljivo, drugi put opet napadno, krajnje

neukusno i neprikladno, u svakodnevni srpski jezik nasumice ubacivali strane reĉi, koje su

onomad štrĉale kao crne ovce, a danas… Svet se menja svakodnevno, razmena podataka je

dostigla neslućene granice, pa se došlo se do toga da za mnoge pojmove i ne postoje srpske reĉi

(internet, televizija, telefon…).

Retki su danas jezici, koji su uspeli da saĉuvaju svoju izvornu lepotu i nisu dozvolili mešanje sa

stranim jezicima, mahom engleskim, nemaĉkim, španskim, francuskim… Na današnji srpski

jezik veliki uticaj imali su Turci i Austrougari. U svetu se ljudi danas koriste sa preko 7,000

hiljada jezika, a sva je prilika da će do kraja ovog veka, većina ostati samo mrtvo slovo na

papiru.

Proseĉni Srbin koji ţivi van granica Srbije, priĉajući srpski, ĉesto upotrebljava i mnogo stranih

reĉi, jer vreme, kao i okolina ĉine svoje. Manje se ĉitaju knjige na srpskom, ĉitanje novina svodi

se na prelistavanje i prepriĉavanje udarnih vesti sa naših internet stranica, mogućnost gledanja

predstava na srpskom je ravna nuli, osim ako ţivite u Torontu i još ponekom gradu gde ţivi

mnogo Srba, dok se televizija kao naĉin da se prekrati vreme, skoro potpuno prati na stranim

jezicima. Kao posledica takvog stanja, koristimo reĉi koje su prosto smešne kad ih izdvojimo,

ogolimo i predstavimo u takvom svetlu, jer tako osamljene deluju nestvarno i nerazumno, a ipak

ih, na ţalost, sve ĉešće koristimo u svakodnevnom govoru.

Kad se pomene staklena bašta, danas se misli na zagrevanje naše

planete, a na pomen srpskog jezika u dijaspori, recimo u Kanadi,

Americi i Australiji, ĉesto se pomisli na reĉi kao što su:

BIZI (eng. Busy) - Ne mogu sada, mnogo sam „bizi“. Nekada smo

umesto ove reĉi znali reći da smo u guţvi ili da smo zauzeti. Odliĉan

naĉin da se rešite nepoţeljnih osoba. Verovatno najĉešće

upotrebljavana strana reĉ u srpskom jeziku, sa ove strane okeana.

Srpski reĉnik u dijaspori (foto Alen Đelić)

TRAK, ĈROK (eng. Truck) - Onaj mamlaz me umalo nije udario svojim „trakom“. „Kamion“ će

u skoroj budućnosti ostati u zapećku, jer će ga pregaziti ova tvorevina. Vozaĉi „trakova“ obiĉno

štede struju na raskrsnicama, pa ne koriste migavce pri skretanju, a i ĉesto vole da voze u dve

trake, kako ne bi ugroţavali pešake na ploĉnicima.

MORGIDŢ (eng. Mortgage) - Odobrili su mi „morgidţ“ za kuću. Kredit za kupovinu kuće ili

stana, nasušna potreba velikog broja srpskih emigranata, a u skorije vreme i u Srbiji uveliko

uzima maha. Srećom, u Srbiji još zvaniĉno ne koriste ovu reĉ.

BEJZMENT (eng. Basement) - Ostavio sam neke stvari u „bejzment“. U Srbiji se obiĉno

upotrebljava imenica „podrum“, a misli se na prostoriju gde ostavljamo sve ono što nam više ne

treba u kući.

............................................................................................................................. .....................................


PEJNTATI (od eng. Painting) - Moram da „pejntam bejzment“. Jedan od ĉešće korišćenih tuĊica

u „srpskom“ jeziku u dijaspori. Znaĉenje reĉi je farbanje, malanje, kreĉenje.

MEJK ŠUR (eng. Make sure) - Hoću da „mejk šur“ da je sve u redu. Reĉ „proveriti“ dobila je

opasnog suparnika i vreme će pokazati ko će odneti prevagu.

GARBIDŢ (eng. Garbage) - Ne znam gde da bacim onaj „garbidţ“. Đubre se u Kanadi ĉesto

ostavlja u vrećama iza ili ispred kuće ili u posebno sagraĊene kućice za odlaganje smeća, za sve

koje ţive u zgradama. Smeće se uglavnom razvozi jednom nedeljno. Postoji nekoliko vrsta

Ċubreta i svaka vrsta ima svoje kontejnere.

DAUNTAUN (eng. Downtown) - Idem u „dauntaun“ na piće. Iako zvuĉi kao loše izgovorena

kineska reĉ, „dauntaun“ je omiljeni izraz srpske emigracije u Severnoj Americi, a predstavlja

centar grada.

ĈÎP (engl. Cheap) - Nemoj da si tako „ĉîp“. Kratka i lako prihvatljiva reĉca koja znaĉi „jeftin“.

Verovatno se zato toliko i koristi.

BEK ALI (eng. Back Alley) - ProĊi kolima u „bek ali“ do moje garaţe. Put iza kuće, najĉešće

nasut sitnim kamenom, koji vodi do garaţa. Odliĉna prilika da se zvirne u komšijsko dvorište,

kako biste se uverili da je sve u redu sa njegovom kravom.

LAJF INŠURENS (eng. Life Insurance) - Moram da uradim „lajf inšurens“ za „Ne daj Boţe“.

Izraz predstavlja „ţivotno osiguranje“, što je stavka pomoću koje mnogi planiraju svoj budući

ţivot i sreću.

STRÎT (eng. Street) - Ţivim na uglu petog „strita“ i sedme avenije. Neko bi pomislio da je u

pitanju kakvo bezalkoholno piće, ali znaĉenje reĉi je „ulica“.

BARBIKJU (eng. Barbecue) - Ajde veĉeras doĊi kod mene na „barbikju“. Ćevapi, pljeskavice,

vešalice, krmenadle, pileće belo… Ako Srbina išta u tuĊini podseća na maticu, onda je to roštilj.

Druţenje uz roštilj je uvek dobra prilika da se iznova isprobaju jelovnici i pićovnici iz omiljenih

restorana iz mlaĊih dana.

BEKJARD (eng. Backyard) - Idemo u „bekjard“ na „barbikju“. Dvorište iza kuće je jedino mesto

gde moţete dići sve ĉetiri u vazduh van svoje kuće, a da ne ljudi ne pomisle da nešto prodajete.

Savršeno se uklapa sa roštiljom.

ŠOPING MOL (eng. Shopping Mall) - Danas ću ceo dan pazariti u „šoping mol-u“. Trţni centri

su omiljeno izletište lepšeg pola na svim kontinentima, pa i u Severnoj Americi. Ţivele kreditne

kartice!!!

ŠORTKAT (eng. Shortcut) - Moram da pronaĊem „šortkat“ do tebe. Preĉica, kakva god da je

nije dobra. Ne kaţu Srbi uzalud „preko preĉe, okolo bliţe“.

DRAJVEJ (eng. Driveway) – Jutros mi je palo pola metra snega na „drajvej“, pa sam lopatao sat

vremena da izaĊem kolima iz garaţe. Ljudi koji su došli sa Balkana i koji su tamo imali svoju

kuću sa betoniranim izlazom iz garaţe, nisu navikli da se sluţe lopatom za sneg toliko ĉesto

............................................................................................................................. .....................................


koliko u Kanadi. U Kalgariju na primer, lopata se briţno ĉuva i svakodnevno vozi u kolima,

zajedno sa opremom za promenu bušne gume, opremom za prvu pomoć i ĉetkom za skidanje

snega i leda sa kola.

HAJVEJ (eng. Highway) – Ideš samo „hajvejom 2“ do… Autoput, e još samo kad bi se moglo

preko bare, do stare kafanice…

............................................................................................................................. .....................................


Srpski rečnik u dijaspori II

Nekada smo putovali do mora vozom, 470 kilometara dugom prugom Beograd – Bar, za nekih

10-12 sati. Danas za isto vreme, uz još neki sat ĉekanja u Frankfurtu ili nekom drugom

evropskom gradu, srpski iseljenici sa stalnim boravkom u Kanadi ili Americi, prelete avionom

sedam - osam hiljada kilometara, uz polazak iz Beograda. Nedavno sam pri povratku za Kalgari,

imao priliku da ĉujem jednu interesantnu priĉu.

Porodica D. je jevrejskog porekla i pre drugog svetskog rata ţiveli su na Senjaku. Po završetku

rata, sele se u Ameriku, gde im se rodila ćerka Svetlana. Pored srpskog jezika koji se u njihovoj

kući govorio, Svetlana je kroz školu nauĉila engleski. Studirala je francuski i ruski jezik, potom

nastavila školovanje u Francuskoj, a provela je godinu dana i u Rusiji na razmeni studenata. Po

povratku u Pariz, udaje se za Francuza gde je rodila ćerku Katarinu. Svetlana nikada nije ţivela u

Srbiji, ali je svoju ćerku nauĉila srpski i engleski. Katarina je francuski jezik nauĉila ţiveći u

Francuskoj, a kasnije i ruski na studijama. Tako danas Katarina, treća generacija srpskih

iseljenika, govori ĉetiri jezika. Interesantno je prisustvovati porodiĉnom ruĉku ove porodice, gde

svi teĉno govore engleski, francuski, srpski i ruski. Zamislite razgovor koji krene, na primer, na

francuskom, nastavi se na srpskom, a završi na engleskom i ruskom...

Tempo ţivota u rasejanju ĉesto nije plodno tlo za uĉenje srpskog jezika. Deca u školi i u društvu

koriste samo strani jezik, pa ako ni u svojoj kući ne priĉaju srpski sa roditeljima i meĊu sobom,

za oĉekivati je da će ubrzo zaboraviti i osnove maternjeg jezika. Primer porodice D. je izuzetno

pouĉan, lep, zanimljiv i svakako neuobiĉajen za proseĉnu iseljeniĉku familiju, i dokaz da uz

malo truda i deca dece koja nikad nisu ţivela u Srbiji mogu teĉno da priĉaju srpski.

Moji novi prijatelji iz Kalgarija su me podsetili da sam u prvom delu priĉe zaboravio neke reĉi

koje se ĉesto koriste u srpskom jeziku u ovim krajevima:

BUKIRATI (eng. to book) - Juĉe sam „bukirao“ karte za let za Beograd. Ova reĉ je postala

"domaća" meĊu Srbima u Kanadi i Americi, ali na ţalost i u Srbiji, naroĉito u vreme godišnjih

odmora. Vujaklija je još nije usvojio, ali verujem da neće još puno vode proteći ispod Brankovog

mosta pre nego što se to desi. „Bukirati“ znaĉi rezervisati, a i ta reĉ potiĉe od strane, latinske reĉi

reservare (zadrţati, priĉuvati, nameniti za kasniju upotrebu).

BAKS, BAKSA (eng. box, backs) - Pozajmi mi 20 „baksa“, vratiću ti sutra. Skini mi ovu

„baksu“ sa leĊa, preteška je. U Americi je ovo već odavno usvojena „srpska“ reĉ, koja ima

višestruko znaĉenje, a najĉešće se koristi kao zamena za reĉ kutija, zatim za dolare.

ŠERE (engl. share) - Pale su mi „šere“, ne znam šta da radim. Kratka i laka za pamćenje zamena

za deonice ili razne vrednosne papire koje ne izdaje Narodna banka Srbije. Opšta finansijska

kriza u svetu, uĉinila je da je ova reĉ vrlo ĉesto u upotrebi poslednjih godina.

DILIVEROVATI (od eng. deliver) – Izvini, ne mogu veĉeras da se vidim sa tobom, jer moram

da „diliverujem“ picu. Naša dugaĉka reĉ raznositi izgubila je bitku sa ovom “sklepanicom” po

broju slova, a nešto se bojim da ćemo se svi uskoro saplitati o nju.

............................................................................................................................. .....................................


DEK (eng. deck) - DoĊi popodne da pijemo pivo na „deku“. Nije to skraćena varijanta hrvatske

reĉi za ćebe, već srpska tvorevina od engleski reĉi „deck“, koja oznaĉava terasu iza kuće, obiĉno

sagraĊenu od drveta. Omiljeni prostor meĊu širokim narodnim masama u

Kanadi, ukljuĉujući i naše iseljenike, jer kad se nema dovoljno vremena

ili para za odmor duţi od par dana, onda je lepo i u svom dvorištu

raspaliti roštilj, pozvati društvo i uţivati pre dolaska zime.

SELFON (eng. cell phone) - Crk'o mi je „selfon“, nemoj me danas zvati.

Godina 1984-ta, u slobodnoj prodaji se za „triĉavih“ 3.995 dolara našao

prvi mobilni telefon Motorola “Dynatac 8000X” (na slici zajedno sa

novim modelom mobilnog telefona firme Motorola i Rudi Krolopom,

šefom tima koji je kreirao prvi mobilni telefon). Ova mobilna „cigla“ se

punila na svakih pola sata razgovora i teţila je oko pola kilograma.

Fotografija preuzeta sa msnbc.msn.com

MARKET (eng. market) – Neću da stavljam kuću na „market“, dok su ovako niske cene.

Ĉinjenica da se „market“ isto ĉita i piše i na srpskom jeziku, samo ubrzava nestanak „trţišta“,

pravog znaĉenja ove nove „srpske“ reĉi. Ĉak bi i Vuk Karadţić bio skakao od sreće što eto i

Englezi, Amerikanci i KanaĊani priĉaju srpski... Još samo kad bi propisali na ćirilici.

FLAJERSI (eng. flyers) - Ovih „flajersa“ ima svakim danom sve više. Štampani oglasi, vrlo

popularni u Kanadi, preplavili su poštanske sanduĉiće, ali i kućne pragove. „Flajersi“ su oglasi

koji se više puta nedeljno isporuĉuju na skoro svaka vrata privatnih kuća u Kanadi. Ako ne ţelite

da primate te besplatne oglase, morate da pozovete firmu koja ih isporuĉuje da bi skinuli broj

vaše kuće sa liste. Opšte je poznata ĉinjenica da naš narod u prvo vreme po dolasku u tuĊinu

kreće upravo od raznošenja oglasa i razvoţenja pice, barem dok ne naĊu posao u struci.

Srpski jezik, osim što nam je maternji, dugo je bio i osnovni jezik u kući. Odlaskom u

inostranstvo, prilike su se promenile, pa se tako mnoge naše porodice u Americi, Kanadi i

Australiji u svojoj kući sluţe i engleskim jezikom. Kako vreme u rasejanju prolazi, sve je teţe

odrţati korak sa maternjim jezikom , a sve lakše preuzimati engleske reĉi. Starijim emigrantima

se ĉesto prigovara kako su zaboravili srpski, a nikad nisu u potpunosti nauĉili engleski jezik, pa

su zauvek osuĊeni na ţivot u nekom procepu, ni tamo ni ovamo. Najĉešće je to sudbina prve

generacije iseljenika, ne samo onih iz Srbije.

Ukoliko deca od malena zavole knjigu i ĉitanje na srpskom jeziku, pisanje na ćirilici i na latinici,

gledanje naših crtanih filmova i deĉijih emisija, to uveliko moţe da im pomogne da istinski

zavole srpski i smatraju ga svojim jezikom, a ne jezikom svojih roditelja. "Na slovo, na slovo".

"Neven", "Branko Kockica" su najbolja škola srpskog jezika i srećan sam što i moja deca

oboţavaju da ih gledaju, iako su neke serije nastale i pre mog roĊenja, a ja i nisam više baš toliko

mlaĊan momak koliko bih moţda voleo da jesam... Ako se srpski uĉi kao kazna, pre ili kasnije

deca će verovatno odluĉiti da ga odbace, kao nešto nametnuto, a svi znamo koliko ne volimo baš

ono što moramo da radimo.

Kaţu vrediš koliko jezika govoriš. Lepo je nauĉiti strane jezike, ali valjda postoji dobar razlog

što ih zovemo stranim?!?

............................................................................................................................. .....................................


Tablice

Uz činjenicu da se u Kalgariju propisi nešto više poštuju nego u Srbiji, kazne bolje napladuju, a i više bole

po džepu, ovde sam prvi put video da, ukoliko platite 215 dolara, možete na registarsku tablicu staviti

skoro pa sve što vam padne na pamet, do 7 slovnih mesta. Navešdu samo par primera, po meni vrlo

maštovih, mahom i duhovitih vlasnika registarskih tablica u ovom gradu, koji kod nekih izazivaju smeh, a

kod drugih i podozrenje.

KGB RUS

Imao sam priliku i da vidim vozača ovog automobila, velika glava,

kratko podšišana kosa, mlađi momak, opasnog pogleda i širokih

ramena, sunčane naočare u sred nodi... Da li vas to podseda na

neke likove iz naše svakodnevice? Ma ne, čini vam se. Kod nas takvi

voze džipove... Šalu na stranu, naš pandam ovoj tablici bio bi

<b>UDBA</b>, zbog srodnosti posla i posebnih tehnika rada kojim

su se obe službe služile. Ja ipak nekako verujem, da se ovaj momak

samo šali i plaši šačicu slučajnih prolaznika...

LNGLEGS

Tablica „Long legs“, ili u prevodu „Duge noge“, izaziva trenutni

osmeh od uva do uva, a čini mi se da bi ova tablica u srpskom

izdanju bila vrlo tražena u Ulici nojeva (čitaj Strahinjida Bana). Što

sad ulici nojeva? Pa moj kum me je podsetio kako nojevi , kad

onako skupljeni na gomilu proučavaju središte zemlje sa glavom pri

zemlji, i s vremena na vreme izdignu glave na onim svojim

dugačkim vratovima, pogledaju desno, pa levo, da vide ide li ko, a

ako ne ide, vrate se u prvobitni položaj. Znate ved kako to izgleda

kad u onih nekoliko desetina kafida duž ulice Strahinjida Bana nagrnu hiljade, viđenja željne mlađešije i

starešije, pa onda merkaju pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nemilice, u grumenima sakuplja ispod

ved odavno od prirode „ozelenelog“, a od silnih izduvnih gasova i posivelog drveda? Čekam dan kad de se

sagraditi i otvoriti prvi podzemni parking, baš ispod ulice nojeva, kako bi što više ljudi moglo pokaže

svima šta zna, ume i ima.

CARPIDM

Latinsku izreku „Carpe diem“, prvi je upotrebio Horacije, a znači „iskoristi

dan“. Drugim rečima, što možeš danas, ne ostavljas za sutra. Verujem da

nisam jedini koji je ovu izjavu malo prilagodio, pa mnogo češde biva po onoj:“

Što možeš dana, ostavi za sutra“, jedino što je, eto, ova svetska ekonomska

kriza nešto poranila, te nam svima malčice pomrsila konce.

............................................................................................................................. .....................................


CUTE EH

E, značenje ove tablice treba malo pojasniti. Kanađani imaju to

svoje EH, što može da se prevede recimo kao „Zar ne?“, mada

je primena raznolika i baš učestala. U ovom slučaju znači

„Simpatično, (slatko) zar ne? U Srbiji bi umesto toga stavili

„BRE“, reč koju svi Srbi, barem ponekad, a neki i mnogo češde

koriste ('de si BRE prijatelju, nemoj bre da me..., da li si BRE

normalan, šta uradi BRE čoveče). Iskreno, bilo bi mi drago da

imam tablicu BRE u Srbiji, a možda je jednog dana nakačim i u

Kanadi, ako me neko naš ne preduhitri.

Sa sigurnošdu mogu da kažem da vedina Srba koja ugleda nekoliko slededih registarskih „brojeva“ na

drumovima u Kalgariju, širom Kanade ili bilo gde u svetu, nede ostati ravnodušno. Nekim drugim

narodima se ove tablice možda nede toliko dopadati, ali to je ved njihov problem. Zamimljivo kako samo

par slova na komadu lima može mnogo toga da započne; lavinu sedanja i poneku suzu, pregršt lepih

misli, pa i osedaj pripadnosti koji se nekad olako izgubi u tuđini. Svaka ova tablica krije neku svoju priču,

te zašto nisu sve na srpskom, te zašto baš na španskom ili francuskom, a zašto tu nema Save i Tise, te...

Neka ovaj put reči na slikama same ispričaju svoju priču. Samo dobro oslušnite i sigurno dete pronadi

odgovor.

Moram da priznam da u Kalgariju nisam naleteo ni na jednu tablicu sa političkim motivima. Da li je to

zato što ovde niko ne obrada pažnju na političare i politiku ili samo plod moje kratkovidosti, ne mogu sa

sigurnošdu da tvrdim. U Srbiji sve stranke imaju sjajne dvo-tro-četvoroslovne skradenice, pa bi prštalo na

sve strane od DSS, DS, SPO, SRS, SNS, SPS, LDP,NS,G17+, PSS, LSV, JUL i tako dalje i tako bliže, na

stranačkim i nestranačkim vozilima sa crno obojenim staklima i lepršavim stranačkim zastavicama

pobodenim negde iznad prednjih svetala.

Verujem da bi bilo i dosta duhovitih i (ne)prijateljskih predloga (KOČIII, POŽURI, LUDACHA, LUUUUUD,

JEBMW, BEŽ'TE, GRUNF, MRŠ, GDE DEŠ, KUM, ORTAK) , sportskih (FUDBAL, KOŠARKA, GROBARI, DELIJE),

gurmanskih (DEVAPI, KAJMAK, LAV PIVO, MB PIVO, BUREK, ŠPRICER, PLJESKA, PLJOSKA, KONJAK),

osedajnih i pravdoljubivih (MRZIM, VOLIM, ISTINA, LJUBAV, PRAVDA, NE IDI), geografskih (SRBIJA, 011,

BEOGRAD, ZEMUN, MUNZE, NOVI SAD, NIŠ, DUNAV), medijskih (TV5, SBB, TV PINK, SOS, HAPPY TV, RTS,

3K, BK TV, RTV, BLIC, POLITIKA, NOVOSTI)... Mogudnosti su beskrajne, a samo je nebo granica našoj

mašti. Ne usudim se dati primer iz oblasti muzike i filma, jer bih mogao shvatiti koliko imam godina, kad

ovi današnji klinci ulete sa pojmovima kojima ni značenje ne znam...

............................................................................................................................. .....................................


Bilo kako bilo, otvaranje mogudnosti izbora „broja“ registarskih tablica u Srbiji bi bilo dobro i za belu i za

sivu ekonomiju, belu, jer bi se ubrale lepe dodatne pare za popunu budžeta, a sivu, jer bi proradilo

tržište ispod ruke, negde milom, negde malo silom, pa bi se za „keš“ ili „lepe reči“ prodavale tablice,

menjali vlasnici istih, samo neka se narod veseli. Hleba i igara nikad dosta...

Živeli!

Hvala na slikama Goranu i Njegošu. Ostale preuzete sa flickr.com

............................................................................................................................. .....................................


Јеловник

Ма знао сам ја и пре одласка у иностранство да ће ми, између осталог, наша храна можда

и највише недостајати. Са породицом и пријатељима се чујем пар пута недељно, а скоро

сваке године ми у посету стигну најближи из Србије. Књиге на српском увек могу да

купим или да одштампам преко интернета, а понекад замолим неког ко долази из Србије

да ми донесе шта ми треба.

Кад се баш ужелим, увек могу да се „окачим“ на интернет и погледам програм не некој од

српских телевизијских станица или пак подесим „stream“ на неку од омиљених радио

станица. Али како бре да одштампам кајмак преко „google“ и како да пребацим кисело

млеко, млади сир или на пример јела са роштиља путем телефонске жице? Како ја да

објасним оном „stream“-у да ми се баш вечерас једе српски мезе, са ужичком пршутом,

кајмаком, куленом и ајваром? Како? Да живим у Торонту, ишло би то много лакше, мада и

тамо мораш поприличан број километара да пређеш да би скупио састојке за прави српски

мезе и гибаницу за госте који ти стижу у посету.

Хвала Богу, па скоро све састојке који се користе у српској кухињи, могу да купим у

овдашњим продавницама, барем кад причамо о поврћу. Није баш да је укус исти, али

поврће је мање више слично. Чак сам и парадајз успео да нађем (рекли су ми да ће то јако

тешко ићи) који и по укусу личи на оно што сам некад јео („Tomatoes on Vine“ у Sobeys“).

А пијаца која ради три-четири месеца у години је једино место где могу да купим бабуре

за пуњену паприку или рецимо зелене „шиље“. Доста, таман да се срце ужели истих до

следеће сезоне.

Мало теже већ иде са млечним производима, које сам углавном и

поменуо. Тако ћу кајмак, кисело млеко, јогурт и млади сир баш тешко да

пронађем, мада се у Торонту производи нешто што они зову кајмак, а

може се купити у специјализованим малим продавницама у сваком већем

граду у Канади. То само мирисом подсећа на кајмак и то је све.

Фото: Д. Јевремовић

Постоји и „Astro Balkan Style“ јогурт, који се може купити у свим већим продавницама

прехрамбене робе. Е, он баш укусом подсећа на павлаку (ако узмете црвени) или на

кисело млеко (плави). Ја морам онда кашичицом доообро да га умутим, па га онда пијем и

правим се да пијем јогурт. И чак има и лепши укус од оног јогурта што га прави Имлек

или Суботичка млекара.

Ако ми се једе пита са сиром, одем у „Sobeys“ ili „Superstore“ i kupim „Phyllo pastry“ коре

за питу, па још свратим и у „Costco“ и купим „Mediterra“ фета сир. И пита је вероватно

онда боља него она коју сам јео у Србији. Овај фета сир је другачији од српског фета сира

и баш се некако фино уклапа са овим корама за питу. Потврда за то је што ми је супруга

постала омиљена у фирми у којој радим иако њена нога никада није крочила тамо, али

редовно доносим њене пите са месом и сиром на посао, па се „oгребе“ свако ко стигне да

проба један од тих српских специјалитета.

............................................................................................................................. .....................................


Проблеми настају код сухомеснатих производа, мада и ту има лека. Уместо шунке, са

породицом таманим саламу „Krakowska“ из продавнице „Sobeys“. Врат може да се купи у

пољској радњи „Polcan“, као и разне кобасице. Ипак, код Руже може да се купи домаћа

сремска кобасица, само треба да се осуши дан-два код куће. Прва врата до Руже је

Миладин, где увек може да се узме бурек, домаћи колачи, жито, лепе домаће кифле и то је

то. Није савршено, али дефинитивно, нема пуно избора у Калгарију што се наше хране

тиче. Пршут и још неки сухомеснати производи нису баш претерано здрави за јело, па

њих једем само кад одем у Србију, чисто да не заборавим укус.

Као и свака средина, Канада има своје добре и лоше стране, ствари које личе на оне које се

могу пронаћи код нас, а и неке које баш и немају пуно сличности са оним на шта смо

навикли. Ради се и овде и тамо, живе људи како најбоље умеју. И не жалим се, једино

стварно патим понекад, али само понекад, за српском храном. Ваљда тако мора, да није

храна, било би нешто друго.

Најближа родбина и пријатељи су незаменљиви и њих ипак не могу да купим у

продавници. За то мора се спакује пар кофера, па пут под ноге и правац Србија.

Живели!

............................................................................................................................. .....................................


Српска панда

Од свих рецепата српске обичајне кухиње које сам добио овде у Калгарију, највише утисака на

мене, оставила је хоботница на српски начин:

Састојци:

1 мало прасе до 15 кг

1 већа хоботница (неких 2 килограма)

Кромпир

Припрема:

Док се прасенце врти на ражњу, хоботница се у казану кува са кромпиром у пуно воде и посољено.

Кад је хоботница готова, а прасе испечено, изваде се кромпири, вода из казанчета пролије, а

хоботница баци мачкама и керовима да не зајебавају док мезимо.

Прасе послужити уз хладно пиво и пуно младог лука.

***********

У ресторану у старом крају би наша гозба ишла мало другачијим током. На асталу би се у сваком

тренутку шепуриле шопска или српска салата, љуте папричице у уљу, туршија, киселе паприке

пуњене павлаком и /или сиром, а све као наставак на мезе (моје омиљено поврће) састављеног од

златиборске пршуте, кулена, печенице и других сухомеснатих лепота уз незаобилазне дуван или

обичне чварке. Тек испечена проја, гибаница или пита са сиром, спанаћем или каква друга, кајмак,

сјенички сир, ајвар и пинђур (не сувише љут), послужили би као свечана пратња на пропутовању

до главног јела. А по ћошковима ресторана - трубачи чекају на знак, па да крене „изгубљено

јагње“ ...

Стижу кувана јела - Сарма, љењо кувана на лаганој ватри, баш као и пуњене паприке, кисели

купус са димљеним ребарцима, послуженим уз домаћи пире кромпир, рибљи паприкаш, димљено

шаранче или пастрмка, печење јагњеће и прасеће... Ма како год да окренемо причу, прасетина или

нешто старија свињска родбина се вешто провлачи кроз предјело и главно јело у разним облицима,

док поврће као прилог или салата баш фино додају боју на тањиру.

Списак се наставља - ћевапи ућебљени у сланиницу, вешалице загрцнуте од дима, пљескавице

разне пуњене или изгладнеле, а све добре и укусне, топли, хрцкави сомуни које расцепкане на

ситније парчиће са задовољстом умачемо у бећарац, ајмокац, лесковачку мућкалицу, ћувеч или

пасуљ са кобасицама, а баш нигде не можемо да купимо онакве какве смо некад јели, док смо у

ситне јутарње сати стајали пред Лесковчанином или каквим другим мајстором рошиљџијског

заната и са ретким уживањем јели пуњене пљескавице на кајмаку или димљене вешалице са пуно

лука.

............................................................................................................................. .....................................


Има Срба, наравно, који и не воле толико да једу свињско месо, али су у мањини. Пилетина се

можда више троши, али сви знају да је то због цене, а СЕКА (светска економска криза) дрма ли нас

дрма, па ће сигурно бити тако још неко време, а телетина, јунетина и говедина су већ виша класа

меса, није то за свакоднену употребу за народ без новаца.

Ови што данас имају пуно пара, једу нека друга јела, кавијар, па разне ретко виђене животиње које

убрзано изумиру по тањирима богате господе широм света, а пију само она пића чија су имена

непреводива на српски... Одрекли се људи и шљиве и лозе и клеке и крушке...

Тако смо данас сведоци да се са свим

овим кулинарским новотаријама које се

примењују по свету и српска кухиња

мења, додају се нови зачини и траве, а

намера је, кажу, да се што се што

здравије хранимо, а то између осталог

значи и све више избацивати прасетину

са тањира, са чиме се у потпуности НЕ

СЛАЖЕМ. Наиме, лепо је смањити

холестерол и масноће у крви, али не

мора то све да иде на уштрб прасетине,

зар не?!?

Мислим да је бити умерен кључ

проблема данашње исхране. Значи ред ћевапа, па ред кобасица, па пљескавица... Шалим се,

наравно да је зелениш и здрав и неопходан, а и укусан, само ако се правилно меша са свом храном,

па и свакојаким месом. Уосталом, ко још не воли, на пример, српску или шопску салату или данас

врло тражену баштенску салату (што му дође сво свеже поврће из баште у датом тренутку)? Кажу

да је добро што више јести сировог воћа и поврћа у исхрани и што мање пржења на уљу. Слажем

се, јер прасе на ражњу није исто што и прасе пржено на уљу...

Мој друг Сале је написао много песама на тему прасетине, јер у хладној Шведској, где живи и

ради већ дужи низ година, најближе што је пришао прасећем печењу је рођени телевизор док је са

пуно пажње гледао снимак догађања у Гучи на сабору трубача...

Кад је видео ову слику српске панде, прво што је рекао било је:“Од ове слатке гице, ће бити

шарене сланинице!“.

Фотографија преузета са www.diskusije.net

............................................................................................................................. .....................................


Nostalgija

Nostalgija je kao vetar. DoĊe i proĊe. Nekad donese ledeni, britki talas, pa nam se kakva jeza

uvuĉe pod kosti i tu ne pomaţe ni toplo ćebe, ni pucketava vatra u kaminu. Drugi put opet

dovuĉe mrgodne i silne kišne oblake sa sobom, pa suza suzu stiţe ĉak i kad ne znamo zbog ĉega

plaĉemo, a kada naiĊe s juga, onda nam samo topla sećanja i uspomene naviru i tako bi rado da

smo opet tamo, u dragoj kafanici, uz staro društvo, roštilj i ţivu muziku...

Desi se katkad da vetroviti talas sobom donese omamljujući miris bakine pogaĉe, peĉenih

purenjaka na vatri ili onih velikih porodiĉnih okupljanja kakvih nema više, onako iz ĉista mira.

Bakina pogaĉa mogla je danima da traje, a najlepša je bila ĉim bi se ispekla, pa bi u slast pojeli

debelo izrezano parĉe sa domaćim dţemom od šljiva ili kajsija uz šolju toplog mleka pride.

Purenjake smo uvek nabavljali u obliţnjem deda

Stevanovom kukuruzištu, jer su bili najveći, najlepši

i najbolji za jelo, dok bi se on kobajagi ljutio zbog

toga, a u stvari je potajno uţivao što je nemirna

seoska deĉurlija izabrala baš njegove kukuruze,

vraćajući ga tako u sopstveno detinjstvo i sećanja.

Dok se mesec radosno šepurio visoko na nebu,

kukuruzi već bili peĉeni, a veći deo njih i pojeden,

prišunjao bi se on tako nama s leĊa, zagrlio nas i seo

pored vatre gde je bilo najtoplije, da ugreje stare

kosti i podeli koju priĉu sa nama. Svako malo je bilo

neko okupljanje moje rodbine. Sećam se, sredinom

osamdesetih, skupili smo se kod teĉa Pere i tetke Bose, da proslavimo njihovu srebrnu svadbu.

Peklo se prase na raţnju, mi mlaĊi smo kao pomagali, polivali peĉenje pivom, okretali raţanj,

jurili za domaćim dţukcem Đonijem po dvorištu, pa onda opet beţali od njega, slikali se, slikali

druge, skakali po tarabama, sakrivali se po štaglju, jurili loptu, zamajavali starije i bili deca.

Vetar ume da donese i zvukove, od onih prvih kojih se sećamo, preko reĉi uĉiteljice Milke, koja

je svojim neţnim glasom uvek uspevala da umiri nemirne duhove Ċaka prvaka, još uvek

nespremnih za velika ţivotna dela, a prestarih za veĉito jurcanje komšilukom za kakvom loptom.

Odjekuju pritom i reĉi, odavno zaboravljene i smeštene u drvene kovĉege detinjih snova, sada

naglo izvuĉene iz tame, izgovorenih pri prvim nespretnim pokušajima da se priĊe devojĉicama

na neki novi, drugaĉiji naĉin, ne više grubo i nehajno kao kad smo bili klinci, već ozbiljnije, kao

odrasli. Prve ljubavi i ljubavni jadi, duboko su tada proţimali su naša tela, drmali nas kao šaš na

vetru i ostali urezani u našim srcima. Muzika sa kojom smo odrastali uvek naĊe svoje sedište u

vagonu koji ovaj zvuĉni talas sobom nosi. Zanimljivo, nekad kad je slušamo, kada nema vetra

prošlih vremena, ta muzika zvuĉi mnogo drugaĉije, nekako udaljenije i nije nam toliko stalo.

Izgleda da se te ĉudesne note sloţe kako treba, samo kad je napolju nemirno i kad se stisnemo u

svoj kaput i navuĉemo kragnu visoko, da nam uši ne bride na vetru.

............................................................................................................................. .....................................


Kako se odbraniti od svih tih vetrova? Ne pomaţe tu ni kabanica ni kišobran, suncobran ni

vetrobran ... Nikakva šetnja, trk, ni skrivanje neće odneti taj vetar tamo odakle je došao... A i što

da se branimo?

Zarazni smeh moje dece i tiho veĉe provedeno sa porodicom, mislim da je jedini lek za sve te

vetrovite ale dragih nam sećanja, koje pokaţu svoje zube skoro uvek kad izaĊemo napolje

kratkih rukava i ĉistih misli, nepripremljeni za ono što sledi.

Ali doći će oni opet... Da nam ugreju dušu i osvetle put...

Fotografija preuzeta sa www.maestoso.co.yu

............................................................................................................................. .....................................


K'o Svetog Petra kajgana

Legenda kaže da su nakon napornog dana provedenog u širenju vere, Sveti Petar i Isus, pokisli k'o miševi,

potražili prenodište u nekoj kudi na selu, gde im je ljubazna domadica rekla da mogu da prespavaju u

štali. Napolju je lilo k'o iz kabla, oni su bili gladni k'o vukovi, a žena - dobra kao hleb, reče im da ima samo

kajganu koju je spremila za muža. Njih dvojica uglas uzvratiše da im dadne kajganu, a da de se Bog ved za

muža postarati. Posle večere, mrtvi umorni, legli su u štalu na počinak, Petar do vrata, Isus do zida. Kad

je muž stigao kudi iz nadnice i zatražio večeru, žena ga uputi u štalu. Muž besan k'o ris, isprebijao je kao

mačku prvog na kog je naišao u štali. Izubijani Petar zamenio je mesto sa Isusom, ako budala opet dođe

da bije i nastavio da spava. Muž se vrati kod žene i ispriča joj šta je uradio. Kad mu ona reče da ih je bilo

dvojica, a on trk nazad u štalu, preskoči onog prvog i isprebija onog do zida. Otud izreka „Koštalo ga je

k'o Svetog Petra kajgana“.

Kažu da si bogat koliko jezika govoriš, mada verujem da ovih dana, kada je vedina dužna k'o Grčka i

siromašna k'o crkveni miš, i novci tu igraju nekakvu ulogu. Oni koji žive kao bubreg u loju, kriju pare k'o

zmija noge, a ostali koji imaju para k'o žaba dlaka, obrali su bostan i sve presipaju iz šupljeg u prazno,

kukala im majka. Ti drugi večito izvuku deblji kraj i uvek im neko zaprži čorbu. I džaba im sada što plaču

k'o kišna godina, što ih svuda nazivaju crnim ovcama i što su kupili mačku u džaku. Đavo je, što se njih

tiče, odavno odneo šalu i vratide de oni ved milo za drago svima, al' na kukovo leto - baš kad na vrbi rodi

grožđe.

Srpski jezik je prebogat izrazima neprevodivim na strane jezike. Neprevodivim prosto zato što se u

prevodu gubi onaj izvorni način na koji se pisac u samo par reči približio čitaocu, izmamivši mu pritom

osmeh, suze, zaprepašdenje, ljutnju... Kako, na primer, prevesti na strani jezik „Kasno Marko na Kosovo

stiže“, a da se ne priča sve naširoko i nadugačko o boju na Kosovu i vekovnim srpskim mukama koje su

potom usledile? Ili recimo pokušajte da objasnite strancu, a da ne idete u sitna crevca šta znači „Ne lipši

magare, do zelene trave“, ili „Trampio rog za svedu“? Koliko puta ste krenuli da se šepurite kao paun što

ste k'o iz topa nešto rekli, a tek onda shvatili da ste u stvari trčali k'o ždrebe pred rudu? Pa ste se onda

još upetljali k'o pile u kučine, pokušavajudi svim silama da se operete pred društvom, ali avaj, uvek se tu

kao za inat nađe i neka radio Mileva da vest prenese, pa biste najradije u zemlju propali od sramote.

Posle se k'o pijan plota držite svoje čaše i ne progovarate više, jer ste obesili nos i samo se kiselo

smešite, onako za svoj groš.

Teško je svagde svome bez svojega. I nama ovde i njima onde. Vreme leti, a mnogi koji su otišli u

pečalbu, često se pitaju da li je bila skuplja dara nego mera. Zbog dece je mnogo njih otišlo, zbog dece bi

se i vratilo. Dala baba banku da se u kolo uhvati... sad bi dala pet da se pusti. Ko ne plati na mostu,

platide na dupriji, a to najbolje znaju dede i babe u domovini, kad unučidi krenu s njima na engleskom ili

nemačkom da divane. Čija majka sada crnu vunu prede, to više ni Bog ne zna. Sa bezbedne udaljenosti

od kude, kao iseljenik, osedam se ponekad kao žaba što pred kišu krekede. Trla baba lan da joj prođe

dan, a znam da baš ništa osim možda nekog svog unutrašnjeg mira ne mogu da povratim time što

govorim i pišem po onoj narodnoj „što na um to na drum“. Trava je uvek zelenija u tuđem dvorištu, pa

mi kažu ovi što su ostali u Srbiji da je kod njih mnogo skup život i da je u Kanadi mnogo toga jeftinije

............................................................................................................................. .....................................


nego tamo, od odede, obude, pa sve do hrane. Odgovaram im ja i da je u Solunu dinar somun, ali do

Soluna sto somuna.

Ajd' da se razilazimo, pa kom opanci, kom obojci.

U zdravlje!

P.S. Posebnu zahvalnost dugujem Ljuboje Zoranu i veselom društvu sa diskusije.net zbog svesrdne

pomodi pri nalaženju srpskih izreka za ovu priču.

............................................................................................................................. .....................................


Таблић

Кп јпш не впли да игра таблића? Прпмешаш карте, прптивник пресече и избацује четири на

талпн, дпк ти мплиш Бпга да су све четири мале, празне и ружне карте, таман такве да

прптивник не мпже ни да пише таблу, нити да узме неки ппен. Ппделиш пп шест карата и игра

ппчиое. Свака рука нпси 25 ппена, пд чега су три на карте.

Те 2004. гпдине, заједнп смп прпмещали карте, на мене је палп да пресешем, па сам дпнеп пдлуку

да кренемп у нпву игру - у исељеое. Скупили смп крщтенице, држављанства, пптврде пд

ппслпдаваца, ппдатке п щкплпваоу, знаоу странпг језика и јпщ ппнещтп, бацили све амбасади на

стп на увид, преглед и пбраду пријаве за исељеое и игра је ппшела. Никп тад није уписап рецку за

таблу, никп није псвпјип неки ппен. Ипак је тп бип сам ппшетак прве руке. Крајем исте гпдине,

ппдељена је друга рука, прпщирили смп нащу пријаву за нпвпг шлана ппрпдице кпји је требап да

нам се придружи у игри негде у мају следеће гпдине. Пплакп смп кренули да сакупљамп ппене.

Игра се захуктала, ппчеле су прпзивке, прве табле, мрки ппгледи, ситна ппдметаоа и све се

више псећап неки притисак у ваздуху. Рука ппсле руке, ређају се ппени, табла таблу стиже,

распплпжеое се меоа зависнп пд дешаваоа у игри...

У мају следеће гпдине нам се рпдила друга ћера, пре тпга смп дпбили ппзив за лекарски преглед,

а већ је била ппдељена и трећа рука. Игра је ппстајала све занимљивија, па су ппсете бака, дека,

рпдбине и драгих пријатеља ппстале све ушесталије на пбпстранп задпвпљствп, јер је ппсталп

пшигледнп да ћемп крај пве партије таблића дпшекати далекп, тамп негде у Канади... Билп је ту и

натегнутих дана, ипак се ближип пдлазак. Стигла је и виза, купили смп карте, крећемп на прплеће

2006...

Какп се ближи 101. ппен, играчи ппчиоу са

стратешким играма, ситним

„превидима“, какп би се пслпбпдип талпн

за писаое нпве табле, кпја мпже да

пдлучи ппбедника на крају. Нервпза се

пплакп увлачи ппд кпжу, дпбрп је, самп

дпк има великих карата у рукама, а дупла

десетка јпш није изашла. Све се чешће

чује пштар узвик „Пала карта!“, па пнда и

прппратна вика и расправа да се дпкаже

да није пала, а мпжда ипак јесте...

Стигли смп. Отвприли рашун у банци, набавили нещтп суве хране, јер јпщ нисмп имали стан са

кухиопм, разлетели се да нађемп смещтај, купили кпла кпја су цркла ппсле две недеље, па евп

јпщ и дан данас красе паркинг иза наще куће. „Пала карта“, реше ми прпдавац,и узалуд беще све

мпје дпказиваое да ми је прпдап машку у чаку. Ппсле првих месец дана „гпдищоег пдмпра“

кренули су разгпвпри за ппсап, а паника је натенане кренула да се ппмаља исппд слпјева пажљивп

............................................................................................................................. .....................................


упакпване пдеће и пбуће, јпщ нептпакпване пд дпласка. Остатак ппрпдице је дане прпвпдип у

кући, без икакве сигурнпсти у пнп щтп нас шека сутра. Да ли ће бити пптребе да се сва гардерпба

извади из тпрби или ћемп се вратити првим следећим авинпм, укпликп ппнестане парица?

Играчу кпји пред крај ппчиое да псваја ппене заредпм, псмех све више краси лице, јер му се

ближи ппбеда. Ипак, кплп среће се пкреће, а ппбеђује пнај кп први стигне дп 101. ппена.

Кпнашнп и ми заређасмп некпликп табли, ппшистивщи талпн. Дпщап је етп и први ппсап у струци,

па следећи, даље је све ищлп лакще. Нагпвещтаји панике су нестали без трага, деца су кренула у

пбданищте и щкплу, страни језик им вище није бип тпликп стращан - и такп смп се малп пп малп

привикли на нпву средину. Какп смп стицали нпве драге пријатеље из нащих крајева, писали смп

нпве рецке, а лице нам данас, шини се, све вище красе бпре смејалице.

Ппсле шесте или ппнекад и седме руке, ппдвлачи се црта, сабирају се ппени и табле, пбичнп је

резулат тада негде пкп 90 ппена за пнпг кпји впди, а пнај други... какп кад. Ппсле ппдвлачеоа

црте, нема више табли.

Три гпдине је прпщлп, ппдвукли смп црту. Сад није билп дпшека ни испраћаја, ушесталих ппзива и

суза на пбразима, самп тихп ппдсећаое у кругу ппрпдице да смп већ три гпдине, свпјпм впљпм,

далекп пд пних кпје вплимп и на кпје смп навикли, далекп пд ппзнате средине, нащег Белпг града,

рпдитеља, рпђака, кумпва, пријатеља... Далекп и пд сећаоа на санкције, бпмбардпваое,

свакпдневних пплитишких трвеоа демпкрата, радикала и спцијалиста, вешите, а унапред

изгубљене битке динара са еурпм и са целим светпм... Да ли се ближи крај пве партије таблића

или идемп у прпдужетке?

Тамп далекп...

Слика преузета са www.vreme.com

http://www.vreme.com/

............................................................................................................................. .....................................


Kafana „Široka staza“

Neko će ovo nazvati nostalgijom, ja ne bih. Sloţićemo se da svako svoje uspomene nosi sa

sobom, pa kad se zacrne oblaci iznad Kalgarija, kada zima pokaţe svoje zube i spusti

temperaturu na trideset ispod nule... brrrrr. Jedino što pomaţe na takvoj zimi je toplo vino, lepe

fotografije ili toplo sećanje.

Ima jedna kafanica u Zemunu o kojoj bih voleo da vam kaţem pokoju reĉ. Nalazi se, pa ne baš

na keju, ali tu nešto malo iznad „Reke” i kajakaškog kluba tamo gde ulica, koja vodi od

„Venecije” u smeru od grada, polako gubi svoj oblik i prelazi u stazu koja prati Dunav, onako

tiho, kao senka kad vas u stopu prati, a uvek se tu naĊe i poneki stari alas koji skuplja svoje reţe

na mirnom Dunavu, dok sunce polako spušta zastore i sprema se na poĉinak.

Ipak, brze ćete je naći ako krenete ka njoj drugim putem. I nije da je baš lako naći, ali ako vam je

dobar kompas i dobra mapa, naći ćete je iz prve. Tamo posle garaţe GSP-ovih autobusa u

Zemunu, produţite pravo, uletite u jednu usku uliĉicu, više nalik malom seoskom sokaku (upola

uţem od Kameniĉke ulice) koji datira negde iz doba Turaka, i kojim samo neka zalutala koza

moţe normalno da proĊe. I negde posle 50 metara nesigurnog koraĉanja, u koje god doba dana

da naiĊete, tu vas uvek ljubazno doĉeka i pozdravi jedan postariji ĉika sa naoĉarima predebelih

stakala, tih i nenametljiv, na koga smo svi već navikli kao

na sastavni deo folklora i ambijenta same kafanice. On je tu

da se pobrine da niko ne dotakne vaša kola (ako se odluĉite

da doĊete autom) u vreme vašeg uţivanja u svemu što ova

kafanica nudi. i nikad ne traţi nagradu za svoj trud i moţda

baš zato dobija više nego sto oĉekuje.

Pokušavao sam jedno vreme da pronaĊem sliĉno mesto

ovde u Kalgariju, ali izgleda da nisam odabrao pravi grad

što se provoda tiĉe. Poslovi se lako naĊu, stenovite planine

oko Kalgarija su uvek lepe, sunce i dalje izlazi svakog jutra,

slavi se slava i ovde, mada slabije dolazi rodbina. Ipak, ono

što, meni se barem tako ĉini, kljuĉno razlikuje ovu

kanadsku sredinu od naše balkanske, je ustaljeni i mirniji

ritam cele zemlje, koju na sreću ili pak ne, nije odlika

Balkana. Ĉoveku izgleda nikad nije dosta, pa mi ponekad,

eto, ovih dana baš to zasmeta.

Vlada sa svojim harmonikašem (foto Alen Đelić)

Gde sam ono stao? A da, to sokaĉe se potom suţava sa svakim novim korakom koji napravite da

bi se na kraju sve svelo na nekih metar - metar i po široke stepenice koje priliĉno strmo i više

nego prebrzo za moj ukus vode ka kafani i da budem iskren, tih stepenica je uvek bilo nekako

previše i dok silazimo, a kamoli dok se penjemo nazad, onako omamljeni, sretni, malo pod

uticajem belog vina koje se popilo, ali i pesama koje smo satima zajedno pevali sa pevaĉem

Vladom i uvek novim harmonikašem koji ga prati. I nije to zato što smo mi sad neki pijanci i

propaliteti, pa da se tamo opijamo dok ne popadamo pod sto. Više zbog toga da se oseti ta

prijateljska, topla atmosfera, blago zadimljena prostorija u našem separeu gde nas šest svratimo

............................................................................................................................. .....................................


nekoliko puta godišnje, provedemo prijatno veĉe uz dobru hranu, setnu muziku, mnogo šale,

pomalo traĉeva i priĉe starih drugara. I uvek neko ponese slike sa prethodnog našeg druţenja ili

neko slavi roĊendan ili useljenje u stan ili roĊenje deteta ili… I siti se tako slatko ismejemo i

setimo dana kada smo svi radili zajedno u jednoj banci, u jednom odeljenju, u jednoj kancelariji.

Pretresamo iznova doţivljaje iz tog doba i naruĉimo po koju pesmu u to ime. Za današnje lepe

porodiĉne dane, za neke stare ljubavi i one koje to nikad nisu postale, za dane mladosti i vreme

koje je zauvek prošlo.

Porodica je kljuĉ opstanka u inostranstvu. Drţimo se zajedno, jer u poĉetku, po dolasku u

Kanadu, bili smo kao malo ostrvo, napreĉac istrgnuto iz matiĉnog mora i preseljeno u neke vode

njemu nepoznate. Kad su se neke druge ribe konaĉno navikle na naše obale, sve je postalo lakše.

Tople struje i vetrovi poĉeli su da greju našu vegetaciju nakon prvih godina adaptacije na novu

sredinu. Samo ponekad, iznenada, probije se pokoji zalutali povetarac do obala našeg ostrva i

prenese poneki zvuk i miris našeg starog mora. Ĉula naglo prorade, osvrćemo se ovamo i onamo,

uzrpoljimo se, pa ĉak i ove druge, nove ribe osete da se nešto dešava sa ostrvom, a onda noć

prekrije pesak na obali, donese neki mir u naše biljke i polako utonemo u san.

Neću više da lutam. A gazda i muzika su posebna priĉa. Toliko smo puta bili za sve ove godine

da gazda ĉim rezervišemo mesto za petak veĉe pod bilo ĉijim od naših prezimena za separe, zna

o kome se radi, baš kao i svi njegovi konobari. I spreman je da to veĉe fajront napravi nešto

kasnije nego obiĉno i neće niko zbog toga da se ljuti. Ni on, ni muzika, ni konobari. A sigurno

neće ni gosti. I nije tu sad neka preterana guţva, barem ne danima kada mi svraćamo. Jeste, bude

neki put, ali ne uvek. Vlada muziĉar već zna šta mi kod njih naruĉujemo i zna da kad doĊu kod

nas, ostali stolovi neće tako skoro doĉekati da naruĉe svoju pesmu. I zato oni marljivo i pomalo

ubrzano, kao da se pravdaju pred nama i zbog nas, odsviraju poneku sevdalinku ili kakvu drugu

pesmu za ostale goste i nakon kratke pauze, veseli i nasmejani doĊu za naš sto, spremni da se

provesele i da pevaju zajedno sa nama, kao da je oduvek bilo tako i da će uvek biti.

I svaki put mi je srce puno kad sa svojim društvom, malim ali odabranim, provedem veĉe u toj

kafanici, ušuškanoj pri Dunavu tako dobro da ne moţe svako da je naĊe i da ne moţe baš svako

da oseti šta je to što ovo mesto ĉini drugaĉijim od drugih i što se njemu uvek vraćamo. Kad god

odlazim iz te kafanice, zaţalim pomalo što ne moţemo sledeći dan sve iz poĉetka. Ne znam da li

je to zbog toga što su ĉetrdesete na pragu ili zbog neĉeg drugog, ali mislim da bi bez tih

periodiĉnih druţenja u „našoj” kafani ţivot bio nekako nedoreĉen. Ovako, nedeljama posle toga

sa mojim drugarima razmenjujem utiske sa prethodnog druţenja. Taman tamo negde do sledećeg

viĊenja na istom mestu. I ne znam da li vi imate neku svoju kafanicu koju ljubomorno ĉuvate za

sebe i svoje prijatelje kao sklonište od ţivotnih stresova, oluja i strahova, ali bih bio sretan da

znam da ima još takvih mesta u našem gradu.

Zima još nije stigla u Kalgari, ali oseti se već u vazduhu, a i prvi sneg se evo zabeleo pre neki

dan. Ne, nije to nostalgija, samo sećanje...

............................................................................................................................. .....................................


40 sati

Šta je ţivot do skup dogaĊaja, vrlo nepravilno rasporeĊenih duţ naše ţivotne linije? Gde i kada

spustiti sidro, kako odluĉiti kad je pravi trenutak za stvaranje porodice, i ko nam sa sigurnošću

moţe reći ko je pravi prijatelj, a ko je tu samo u prolazu?

Ponosan sam na svoje prijatelje, na ono što su postigli u ţivotu, porodice koje su stvorili i ţivotni

put kojim su pošli. Svaki je tako razliĉit jedan od drugoga, a opet ispunjen ljubavlju ka svojoj

porodici i najbliţim prijateljima, i nalazim da sam srećan što sam uvek tu negde bio da vidim

kako su odrastali i razvijali se. Sa nekim prijateljima se druţim još od osnovne škole, druge sam

upoznao nešto kasnije, ali ipak, kroz svo to vreme provedeno u zajedniĉkom druţenju i

ludorijama, kroz smeh i suze, ljutnju i zadovoljstva, sport i lenstvovanje, odavno sam shvatio da

je bogatstvo imati ih blizu sebe, ĉak i kad nas daljina razdvaja.

Odlaskom u inostranstvo, više nismo u prilici da se viĊamo kad nam se hoće, ne mogu da

odigram košarku sa svojim kumom (kum je zašao u godine, evo još malo pa 34) kao nekad, niti

da bacim na karte sa njim (koje ionako nikad nisam dobro igrao, ali to nema nikakve veze). Ne

radi mi „copy-paste" dugme, pa ne mogu da prebacim apoteku moje kume sa njenom familijom

u svoj novi grad, baš kao ni moju omiljenu kafanu „Široka staza", sve sa svojim drugarima u

separeu i Vladom muziĉarom, da nam uveseljava ove prohladne, vetrovite zimske dane u

Kalgariju. Dunav još uvek teĉe samo u Evropi, a jedino srce kuce i sa ove strane velike bare.

Dok sam još bio u Beogradu, imao sam malu, ali odabranu druţinu drugara sa kojima sam

povremeno odlazio u kafanu na ĉašicu druţenja i pesme, na zalogaj dobre hrane i još boljeg

ambijenta, gde god da smo išli, kako bi svi zajedno stvarali uspomene koje bi potom trajale

duuugo, ili barem toliko dok nam se putevi ponovo ne ukrste. Samo u jednom trenutku smo svi

zajedno radili u istoj banci, da bi potom svako krenuo na svoju stranu. I neki su već tada imali

svoje porodice, neki će se udomiti nešto kasnije, ali ono što nas je tada povezalo kao druţinu,

ostalo je, ĉini se zauvek, da postoji meĊu nama, kao spona, naizgled nevidljiva, a ipak prisutna,

ako nigde, onda skrivena duboko u nama. Dunjke je jedan od mojih kafanaca i odluĉila je da se

uda prošlog vikenda. Pored ĉinjenice da će postati majka za nekoliko meseci, ovu godinu

obeleţiće i njeno venĉanje.

Svi ostali drugari i prijatelji kafanci sa porodicama ţive u Beogradu, ja sam jedini sa svojom

decom i suprugom malo podalje, tu u samom predgraĊu Beograda, na nekih 8.515 kilometara od

Surĉina, ako je verovati internetu. Ipak, uĉestvovao sam u svakodnevnoj ţustroj razmeni

elektronskih poruka sa drugarima u njihovoj pripremi za venĉanje, dogovaranju o zajedniĉkom

poklonu, sitnim detaljima, šalama i prozivanjima, ali ipak, bilo mi je krivo što neću biti tamo, jer

takvi se dani ne dešavaju ĉesto u ţivotu, a ako je sreće onda samo jednom.

Ţivot je suviše kratak da bi se propustili baš svi lepi trenuci koji se odigravaju dok sa svojom

suprugom i decom stvaram nova lepa prijateljstva i poznanstva u Kanadi. Propustili smo neke

velike dogaĊaje u našem ţivotu, neke tuţne, druge radosne, pa sam odluĉio da ipak ne propustim

ovo venĉanje. Rezervisao sam povratnu kartu, uspeo da odrţim svoj dolazak kao tajnu i

nestrpljivo ĉekao dan polaska.

............................................................................................................................. .....................................


Stigao sam u Beograd dan pred

venĉanje, kasno popodne u subotu,

zagrlio nasmejane roditelje i brata (samo

je majka znala da dolazim) i još iz kola

pozvao kumove sa porodicama i jednog

dragog prijatelja da se vidimo to veĉe,

ako bi nam se ukazala prilika. Veĉe je

proteklo u širokim osmesima i veselom

razgovoru u toplom porodiĉnom i

prijateljskom okruţenju, igri sa mojim

kumĉetom i uţivanju u specijalitetima

srpske kuhinje (hvala mama!). Moje

kumĉe me jedino podsećao na to koliko

je vremena zaista proteklo od mog

odlaska iz Srbije, jer mala deca ne znaju šta su to godine, oni rastu i ne pitaju za dozvolu.

Zagrljaj sa kumovima na odlasku bio je znak za odlazak na poĉinak, jer sledeći dan je obećavao

mnogo.

Probudio sam se kasno prepodne, otišao da zagrlim baku i kumu svojih roditelja, obukao se i

doĉekao jednog od mojih kafanaca sa porodicom (jedino je ona od drugara znala za dolazak) i

krenuli smo kod mlade. Nekoliko fotografa pred vratima, mnogo nepoznatih nasmejanih lica u

stanu, svud unaokolo posluţavnici prelepo pripremljene i sloţene hrane koju skoro niko nije jeo,

poneka flaša alkohola tu i tamo po ćoškovima, ĉvrst zagljaj sa mladencima, suze radosnice,

guţva, sreća...

Venĉanje u crkvi proteklo je u najboljem redu, dva sveštenika su dobro vodila venĉanje, uz

pratnju crkvenog hora, gosti pomalo nestrpljivi da mladenci kaţu „Da". I dok je većina pozvanih

stajala u crkvi dobro ušuškana u svojim zimskim jaknama, meni je bilo vruće (šta uĉini Kanada

od ĉoveka za svega tri godine, ali šta da radim kad je u Kalgariju prethodnih mesec i po dana bilo

-20 u proseku), pa sam posle 20 minuta ceremonije morao i jaknu da skinem...

Civilno venĉanje obavljeno je u restoranu gde smo se svi okupili posle crkve. Muzika za svaĉiji

ukus, hrana takoĊe, plesalo se do kasnih sati, razbila se i poneka ĉaša, popilo se što se popilo, to

već niko nije brojao. Vesele zvanice, kao i zadovoljni i premoreni mladenci, uĉinili su da mi ovaj

dan zauvek ostane u toplom sećanju, kao uspomena kojoj ću se uvek rado vraćati.

I na kraju, da li je vredelo preći toliki put zarad 40 sati provedenih u Beogradu? Svakako da

jeste. Da mogu da vratim film unazad, opet bih isto uradio. Vredelo je doći, zagrliti roditelje i

brata, kumove, prijatelje i mladence, pa makar i na tako kratko. Ostao je samo ţal što nisam

uspeo da se javim većem broju dragih prijatelja, ali vreme mi je jednostavno proletelo.

Avion za Kalgari poleteo je u ponedeljak u šest i trideset ujutro, a na poslu sam bio istog dana u

pola jedan popodne. Blaţena bila vremenska razlika kada ide meni u korist.

Topao zagrljaj sa mojim ćerkama i suprugom po dolasku kući poslednje je ĉega se sećam toga

dana.

............................................................................................................................. .....................................


Zimovanje

Odrastao sam na Balkanu, a svi znamo koji sportovi su omiljeni u tom delu sveta. Kao dete,

trenirao sam nekoliko sportova, fudbal, rukomet, košarku... Voleo sam i da gledam prenose razne

sportove, od fudbala, košarke, rukometa, vaterpola, skijanja, skijaških skokova, tenisa, sve do

atletike, gimnastike, pa ĉak i umetniĉkog klizanja ponekad.

Po dolasku u Kanadu pre tri godine, ni sanjao nisam da ću morati uveliko morati da se

prilagodim novoj sredini ĉak i po pitanju sporta. Najpopularniji sportovi u Kanadu su hokej,

kanadski i ameriĉki fudbal (ĉitaj: ragbi), golf, NBA košarka, bejzbol, karling i još poneki, a na

televiziji pored pomenutih, ĉesto se mogu ispratiti i prenosi borbi raznog tipa, zatim pikada,

pecanja i to u svim starosnim kategorijama. Ima kanala na kojima se moţe pratiti evropski

fudbal, dok se tenis vrlo retko prenosi, a evropska košarka skoro nikad.

Moje klinceze rastu, starija će napuniti osam za koji dan, mlaĊa 4 za par meseci. Vreme im je za

poĉetak redovnijeg bavljenja sportom. Starija ćerka išla je kraće vreme na karate, pa je ubrzo

prošla volja za tim. Idemo povremeno na plivanje i to voli. Ipak, većina ovdašnje dece

upraţnjava zimske sportove, jer zima u Kalgariju traje i po 5-6 meseci, ne kalendarski, ali po

temperaturama, sigurno da. I šta mi drugo preostaje nego da nauĉim neke nove sportove, kako

bih mogao i svoje ćerke da nauĉim...

Skupilo se tako nekih 5-6 srpskih porodica i otišlo

zajedno na jednonedeljni odmor u planine, baš pred

novu godinu. Zaĉudo, temperatura je bila sasvim

prijatna, poredeći je sa -30 koliko je bilo na odlasku iz

Kalgarija. Stigli smo u Ferni u Britanskoj Kolumbiji

predveĉe, a već posle doruĉka sutradan, okupili smo se

na skijaškoj stazi. Bilo je tu i iskusnih skijaša, ali i onih

koji nikada na skije nisu stali. Ja sam na ţalost bio

jedan od tih kojima je skijanje lep sport samo kad se

gleda na televiziji. I tu kreću moje muke. Fotografija preuzeta sa skircr.com

Za prva dva sata koja sam proveo na skijanju, ţivotinjski pernati svet u Ferniju je bio krajnje

ugroţen, i to toliko da je na lokalnom radiju objavljeno vaţno saopštenje o opasnosti preletanja

skijaških staza u predelu gde sam ja „skijao“. Zbog mojih letaĉkih sposobnosti, ali i zbog

prisustva NLO-a što izgledom podsećaju na skije, bilo je zabranjeno preletanje svim pticama iz

kraja. Podignute su visoke mreţe na vrhu i na dnu planine, kako se sluĉajno neka zalutala i

neobaveštena ptica ne bi zakucala na moje skije... Tog dana se desila i jedna nezgoda. Stao sam u

ta prva dva sata u jednom trenutku negde na pola 30-metarske skijaške staze za bebe, oĉaran

zimskim lepotama Fernija i u isto vreme preneraţen svojim „umećem“ na skijama, prosto

ukopan u mestu, paniĉno traţeći ruku spasa levo i desno od mene, kako opet ne bih završio na

leĊima. I u tom, odozgo se spušta klinac od svojih 4 godine, zahuktao se kao lokomotiva,

koĉnice mu ne rade, ne ume ni da skrene... Iskolaĉilo dete oĉi od straha, juri ga uĉitelj skijanja, a

ja se ukopao kao jagnje pred vukom... Zakucalo se dete u mene kao metak, a da ja nisam uspeo

ni da se sklonim da ga propustim niti da ga uhvatim da ne padne, pa se jadan licem zakucao u

moju nogu u punoj brzini. Dete je bilo malo ošamućeno, a ja... Ma bolje da ćutim.

............................................................................................................................. .....................................


Drugi dan sam se već osmelio i krenuo na zelenu stazu kojom se proseĉan skijaš spušta nekih 5

minuta. Spuštao sam se sat i po vremena, više na zadnjici, nego na skijama, a najviše sam

vremena proveo pokušavajući da stanem na noge, odnosno na skije i nekoliko puta su skije otišle

svojim putem nizbrdo i sa strane staze, pa sam morao da saĉekam lokalni autobus da me odveze

da pokupim skije... I tako, dok su trogodišnja deca jurila pored mene nizbrdo, ja sam samo pazio

da ne ostavim baš sve kosti u obliţnjem drveću. Pao sam 25 puta na tom svom prvom „spustu“.

Prva ĉetiri dana sam imao jake bolove na svakom delu tela, ali ne od upale mišića, već od

padanja. Poslednji dan sam uspeo da se spustim niz zelenu stazu uz samo jedan pad, tako da to

zaista smatram uspehom. Moje ćerke Danica i Marija, baš kao i sva deca mojih prijatelja (uzrasta

od 3 do 5 godina) su za to vreme nauĉile mnoooogo više od mene i zaista sam srećan što je tako.

Hvala mojim prijateljima koji su me uĉili tih dana, na znanju koje su mi preneli i beskrajnom

strpljenju u radu sa mnom, ali ja jednostavno nisam roĊen za skije. Nauĉiću jednom osnove, tek

toliko da izdaleka pratim svoju decu na skijanju i to je to. Ako je i od mene, dovoljno je.

Veĉeri su već bile prijatnije, mnoštvo klinĉadije i barem tri generacije odraslih, gitare, domaća

kuhinja, kuvano vino, ĉaj, poneko pivo, vicevi, šale, druţenje i odmor napaćenog tela od

skijaških „radosti“. Prilika da se svi malo bolje upoznamo, nešto kao ekskurzija, kratka i slatka,

samo moţda nekih 15 godina nakon tog školskog doba. Pregršt lepih fotografija, deĉija graja i

kroz koju godinu, biće ovo vrlo drage uspomene, kako deci, tako i nama odraslima. Pogled na

ove fotografije oţiveće tu lepu nedelju koju smo proveli zajedno, a sa te vremenske daljine,

siguran sam da će mi sve ove moje skijaške patnje i noćne more izgledati simpatiĉno, a moja

nespretnost na snegu samo novi korak ka navikavanju na zimske sportove u novoj sredini.

Dosta je, odoh ja.

............................................................................................................................. .....................................


Suze

Suze teku kad nam nešto upadne u oko ili kada zevamo. Vlaţe se oĉi i same, sa svakim

treptajem. Suze koje ĉesto privlaĉe paţnju, izazvane su emotivnom reakcijom ljudskog

organizma.

Kada neko nama drag poslednji put zatvori svoje oĉi ili kad odreagujemo na tragiĉne dogaĊaje

oko nas, suze krenu ne pitavši nas ništa, izraţavajući naš bol ili saosećanje sa tuĊom nesrećom.

Poslednji pozdrav sa roditeljima, roĊacima i prijateljima ĉesto nas ostavlja usamljene na ovom

svetu. Velike prirodne nepogode, ali i ratovi širom sveta sobom nose mnoge nevine ţrtve, sa

ĉijom je sudbinom tako lako poistovetiti se, naroĉito ako ste odrastali na brdovitom Balkanu.

Ĉesto zaţalimo zbog reĉi koje smo u gnevu ili brzopletosti rekli voljenoj osobi ili zbog stvari

koje smo uradili u prošlosti, a danas moţda baš zbog toga ispaštamo u samoći.

Ima ljudi koji su usavršili sposobnost plakanja. Potpuna kontrola nad tom aktivnošću ljudskog

tela, omogućava velikim i malim glumcima na filmu, na daskama koje ţivot znaĉe ili pak u

stvarnom ţivotu, da od onih koji ih posmatraju izmame saosećanje i saţaljenje. Ne znam da li

ima mnogo onih koji mogu bez emocija da posmatraju tuţne scene na filmu i u pozorištu u

kojima deca plaĉu i tuguju. Znam da ja ne mogu.

Deĉije suze najviše bole, kako decu, tako i nas koji ih gledamo kako grĉevito plaĉu. Još ako smo

ih mi izazvali svojom ponašanjem, bol ĉesto postaje nepodnošljiv. Krupne deĉije suze, iskrene i

bezuslovne, samo roditeljski zagrljaj moţe da preseĉe i to posle dosta jecaja i dubokih uzdisaja.

Nepravda u deĉijim oĉima nije uvek i zaista nepravda, ali topla roditeljska reĉ i ruka uvek jeste

uteha i utoĉište detetu koje tuguje.

Suze iz oĉajanja i gneva usled nemoći da se promeni situacija u

kojoj ste se našli ĉesto prate nepromišljeni potezi, pa ĉak i fiziĉki

nasrtaji na sebe ili okolinu. Telo se lomi i razum popušta pred

burom negativnih osećanja. To se uvek loše završi i naknadno

kajanje je neminovno. Nemoć da se spreĉi rat u roĊenoj zemlji ili

paniĉni vapaji upomoć imigranta koji ne moţe da pronaĊe posao

mesecima posle dolaska u tuĊinu, dogaĊaji su koji iz korena mogu

da promene mnoge dobre ljude. Fotografija preuzeta sa ruds.com.br

Jedine suze koje volim su suze radosnice. Kadkad tiho, drugi put prodorno i silovito, kao

proletnji prolom oblaka na zemunskom keju, pronaĊu te suze svoj put ka našem obrazu, da

pokaţu i nama i drugima koliko nam je drago zbog toga što se nešto lepo desilo, što smo videli

neko drago nam lice posle dugo, dugo vremena, iznebuha i posve neoĉekivano. Deĉiji osmeh „od

uva do uva“ uz suze radosnice, tada je neodoljivo zarazan, kao širenje dobrih talasa brzinom

svetlosti...

Suze radosnice ili one druge, pokazuju da u ovo surovo vreme još uvek ima ljudskosti u nama i

da nije sve podreĊeno napretku i trci za parama. Jeste da suze danas mogu ĉak i u apoteci da se

kupe (za one koji imaju problema sa prirodnim vlaţenjem oĉiju, a i za one glumce, koji

............................................................................................................................. .....................................


nesposobnost plakanja u svojoj glumi, pokrivaju tim veštaĉkim suzama), ali to su samo veštaci.

Iskrene, suze iz srca, ne mogu parama da se kupe. Ljudski osećaji poput sreće, tuge, sećanja,

ljutnje, ĉeţnje, gneva i oĉaja pokreću svet, nekad na bolje, a nekada, na ţalost i na gore.

Ţivot bez osećanja je samo kompjuterska igra u kojoj pobeĊuje bolji i spretniji, dok emocije i

duša unose svetlost i ljudsku crtu u te ţivotne "gigabajte". Nije da će vam zbog toga uvek bolje

ići u ţivotu, ali...

............................................................................................................................. .....................................


Crtica iz Kanade

Poĉelo je novo otvoreno prvenstvo Australije u tenisu i cela porodica sa nestrpljenjem oĉekuje

prve meĉeve. Ţrebom je odreĊeno da svi naši teniseri u pojedinaĉnoj konkurenciji, redom dakle

Ana Ivanović, Jelena Janković, Novak Đoković, Viktor Troicki i Janko Tipsarević danas igraju

svoje prve meĉeve na turniru. Moje ćerke Danica i Marija, sa svojih sedam i tri godine,

oboţavaju da gledaju tenis, naroĉito kad igraju naši teniseri i teniserke, pa su se smestile u fotelju

i ĉekali da ja pronaĊem pravi kanal na kompjuteru. Supruga takoĊe prati sportska dešavanja,

mada je ovaj put svoju paţnju više usmerila na pripremanje kulinarskih majstorija za našu slavu

(Sveti Jovan), kada ćemo sa zadovoljstvom ugostiti svoje nove prijatelje iz Kalgarija.

Ponekad, na ovih 8-9 hiljada kilometara udaljenosti od Srbije, uhvate me razmišljanja o

ispravnosti odluke o odlasku iz Srbije, ali i posle tri godine boravka u Kalgariju, srećan sam što

svoju privrţenost našim sportistima, gde god da igraju po svetu, delim sa svojom porodicom,

naroĉito s mojim klincezama, jer ta veza sa

Srbijom moţe vrlo lako da se izgubi sa ove

daljine. Naša deca nisu ovde došla svojom voljom

i nemaju sećanja koja smo mi tamo godinama

stvarali. Nisu one igrale one igre koje su nama

ostale u srcu i nisu svoje ja gradili u našoj zemlji.

I dok svi gledamo Anu kako se baš svojski muĉi

sa svojom protivnicom u prvom kolu, onako ispod

oka pratim kako se ćerke ponašaju. Neobiĉna

zainteresovanost tako male dece u posmatranju

ovog susreta i njihova radost po svakom osvojenom Aninom poenu, duboko u meni izazova

osećaj zadovoljstva i ponosa. To su nekome male stvari, ali kao sveţem doseljeniku u Kanadu,

meni to ipak mnogo znaĉi. Video sam u više navrata kod nekih drugih naših porodica, kako je

lako prepustiti deci da od najmanjih dana svoju paţnju i detinjstvo usmeravaju na puteve koji

vode u suprotnom smeru od Srbije i to baš ume da zaboli, priznali to ili ne. „Ajde Ana!“, „Tata,

je l' pobedila Ana?“, „Tajko, kad će više da je pobedi?“ su samo neka od njihovih pitanja i na

svako sam odgovarao sa osmehom. Ana je na kraju pobedila, što su moje ćerke ispratile glasnim

uzvicima i odobravanjem, baš kao i mi odrasli. Ista priĉa ponovila se i u narednom susretu koji je

poĉeo samo par minuta kasnije. Jelena je ipak mnogo lakše prošla u sledeće kolo, ali su moje

ćerke opet napeto i sa punom paţnjom posmatrale dobar deo susreta. Sad su otišle u prizemlje

da se igraju dok Novak ne poĉne svoj susret. Naterale su me da im obećam da ću ih pozvati ĉim

Novak izaĊe na teren.

Sve ovo mi daje nadu da će moje klinke, ako i ostanemo daleko od matice, uspeti da razviju taj

osećaj pripadnosti Srbiji sa kojim smo mi odrasli došli u Kanadu, jer iako odrastaju ovde i ţelim

da poštuju i zavole novu sredinu, smatram da smo mi kao roditelji odgovorni da prenesemo

ljubav ka matici na svoju decu, kako se ta nit ne bi prekinula.

Kanada pruţa mnogo, ali jedna je domovina. Drvo se savija dok je mlado, kako to lepo kaţe

srpska narodna poslovica.

............................................................................................................................. .....................................


Новогодишње вече у Калгарију

Почетком новембра сваке године штампани медији, интернет, па и рекламни материјали

које се шаљу по кућама масовно подсећају широке народне масе у Канади да се ближи

католички Божић. Не толико због Божића који овде у Канади има мало другачији призвук

од, на пример, Божића у Србији, колико због потребе многих фирми да се календарска

година заврши позитивно. Људима се „ненаметљиво“ препоручује куповина свега и

свачега, од стаклених кугли које саме заливају цвеће, преко двогледа којима можете

видети и до 35 километара у даљину ако вам се посрећи, па све до шљаштећих,

најмодернијих справа за вежбање како би се скинуле нагомилане киле (та реклама иде

одмах после рекламе за „укусне“ Wendy's и Mc Donald's хамбургере). Попусти овде,

попусти онде, а кредитне картице се усијавају од промета у ово доба године...

Уместо свих тих куповина и сјајних прилика да се потроши још нека пара на поклоне, у

ово доба године, ја некако чешће размишљам како да ушићарим који дан више од фирме,

како бих могао да проведем у кругу пoродице и како би моје клинцезе кад порасту (а како

време иде, све брже расту) имале топлa сећања на те дане које смо проводили заједно. И

јесте да нам се понекад „дигне коса на глави“ кад неко устане на леву ногу или кад се

касни или кад не иде све како треба, али ипак смо заједно, а управо то је оно чега ће се

наша деца сећати за 10-15 година. Сигурно се неће сећати марке лутке или игрице за

компјутер које су добили за ову или неку другу Нову Годину, али ће се увек сећати и биће

им драго да виде фотографије са дочека Нове Године где је породица била на окупу,

срећна и насмејана. Срби Божић славе две недеље касније, много тише и мирније него

што се то ради овде у Канади. Код њих је Божић крајње комерцијализован, код нас и у

много других земаља света, то је Нова Година.

Ове године, више од 40 српских породица окупило се на заједничком дочеку Нове Године

у Калгарију. Неки су одабрали да сами направе своју храну, други су се пак одлучили за

печење са ражња, а по мени, једино је било

битно да је толико српских породица провело

неколико сати заједно, насмејано и весело,

плешући уз музику која није била савршена,

али јесте била пуштана од срца. Мешавина

новокомпоноване, старије и новије, рока,

старије народне, староградске... Ред лагане

музике за стискавац, па мало ужичко, па

Шумадија, чак и сиртаки, чини ми се да је био

пун погодак вечерас.

Прослава Нове Године у Калгарију (Фото Чедо Кучинар)

Стигла је и Нова Година, много пољубаца са новим пријатељима, сетим се тада да ми је

остатак фамилије, као и кумови у Србији, али живот иде даље. Деца расту, успомене се

прикрадају нама, али и њима. Свако време своје лепо има, неки су овде јер су тако хтели,

други јер су морали. Док смо ту, у туђини, овакви тренуци су оно за шта вреди живети.

Лепо је примити поклон, али срце није на продају. Нити се може купити. А да ли ћемо

............................................................................................................................. .....................................


овде остати, то није ни битно. Сваки дан проведен у кругу породице и пријатеља је разлог

више да наставимо даље.

Од срца хвала свима који су учествовали у организацији прославе Нове Године у

Калгарију.

Срећна Вам Нова Година и наступајући божићни празници!!!

............................................................................................................................. .....................................


Загрљај

Мој друг Дејан често уме да каже:“Велика је мука наћерала орла да зимује зиму с

кокошкама!“. Онда налетим на интернету на ову фотографију

меде и кучета, где је куца радо ушао у медин топли загрљај.

Зима не пита, па иако би овај пас сигурно радије спавао у

топлој кућици за псе, стиснуо је зубе, нашао храбрости и

приближио се расположеном (и вероватно ситом) меди. У

недостатку кучића и друштво добро расположеног белог

медведа је боље него бити сам на поларној зими. И овде у

Калгарију је слично, само што не грлимо беле медведе, већ

једни друге, јер је то најприроднији начин грејања, не загађује

околиш, не кошта ништа, а може да измами и осмех на лицима

оних које грлимо.

Слика преузета са www.thelmagazine.com

Онда се сетим покрета „Бесплатни загрљаји“ (Free Hugs Campaign) који је 2004. године

покренуо Хуан Мен (Juan Mann) из Аустралије. Слетео човек у свој родни град Сиднеј,

видео да се многи путници на аеродрому грле и смеју са члановима породице и

пријатељима, њега нико није чекао, а тако му је требао топао осмех, искрена радост због

поновног сусрета и загрљај. Не буде Хуан љењ, узео комад картона и фломастер, написао

са обе стране „Бесплатни загрљаји“ (Free hugs) и поставио се на најпрометнију пешачку

зону у Сиднеју, нешто као наша Кнез Михајлова у Београду, на пример.

Стајао је Хуан тако неких 15 минута, мало су га пролазници чудно гледали, да би му онда

пришла жена с леђа, куцнула га по рамену, рекла му како је тога дана била годишњица

смрти њене ћерке јединице, која је погинула у саобраћајној

несрећи, како јој је тог јутра умро пас и како је загрљај оно

што јој је у том тренутку највише требало, јер се осећала

најусамљенијом особом на свету. Хуан је клекнуо на колено,

пружули су руке једно другом и топло се загрлили. Кад су се

растали, отишла је са осмехом на уснама, упркос свим

тешким мислима које су је мориле. Слика преузета са www.flickr.com

Хуан је онда дошао на идеју да редовно дели бесплатне загрљаје и после почетних

проблема са локалним властима, успео да добије дозволу да на овај начин шири позитивну

енергију свима којима је то потребно, делећи своје загрљаје. Покрет се убрзо раширио

планетом, па је тако стигао и до Новог Сада, где се понекад могу видети млади на улици

како који стоје са натписима на којима пише „Бесплатни загрљаји“ и људе који им

прилазе, загрле их и наставе даље својим послом.

Чини ми се да је свет засигурно кренуо странпутицом, када нешто тако природно, лепо и

једноставно као што је топао људски загрљај мора да се тражи на улици од потпуних

странаца. Вечита јурњава за новцима, борба за сваки минут и недостатак времена за

............................................................................................................................. .....................................


дружење са ближњима, ето узима свој данак. Просјаци на улици су до сада тражили паре

или храну. Данас имамо људе који на улицама дају, али не паре нити храну, него руке

широко раширене у загрљај и осмех који нам је свима потребан. Судећи по томе колико се

брзо овај покрет проширио светом, изгледа да има много оних којима је загрљај незнанца

на улици ретка прилика да осете да нису сами на овом свету.

Кажу да се број становника на земљи опасно приближио бројци од седам милијарди.

Питам се само да ли негде пише колико је усамљених од те бројке.

............................................................................................................................. .....................................


Osmeh za društvo

Malo - malo, pa mi neka reĉ ili kratka reĉenica nabaci širok osmeh na lice. Zapazim je na

koricama ĉasopisa zaboravljenog u uglu stola za kafenisanje ili kako ušuškana dreţdi na zidu, u

izbledelom, uramljenom iseĉku iz novina. Ili je se setim iz ĉista mira, bez povoda i namere.

Namigne mi onda onako vragolasto, kao da je samo mene ĉekala da je primetim i podelim sa

društvom. Dakako, sa društvom, jer šta će nam reĉ, ako je ĉuvamo pod jastukom?

Eto, juĉe tako naletim na neko papirĉe na kome piše Radio Mileva. Ih, odmah se setim jedne

Ane iz moje osnovne škole, koja je umela baš dobro da ĉuva tek prenetu tajnu, sve tamo do

prvog ćoška i susreta sa sledećom poverljivom osobom. Ili moje negdašnje komšinice, baba

Ţivane, koja je, tako mi se tada ĉinilo, ceo vek proţivela na prozoru svoje dnevne sobe. Stan joj

je bio u visokom prizemlju stare dvospratnice isprano ţute boje, sa otvorenim pogledom na ceo

komšiluk. Po ĉitav dan bi ona neumorno i paţljivo posmatrala sokaĉe ispred zgrade, sluĉajne i

namerne prolaznike, porodice i samce, ne propuštajući priliku da, kao nehajno, priupita za

zdravlje, porodicu, posao... I ĉesto bi ljudi zastali ispod njenog prozora, reda radi razmenili koju

reĉ i pošli dalje svojim putem. Jedino bi baba Rajka ostajala, oslonjena na laktove, da ĉeka

sledećeg sagovornika. I ispila bi u tom ĉekanju poneku kafu i ĉašu kisele vode ili prezalogajila

kakvu pitu, kad bi joj se na prozoru pridruţila neka (uvek nova) poverljiva drugarica, da podele

novosti i unesu radost u svoje ţivote.

Pre neki dan me ćera pita šta znaĉi reĉ natenane. Sa guštom se setim kako me moja baka veĉito

usporavala. Znala je ona da će u ţivotu uvek biti vremena da se poţuri, a retko, baš retko, da se

predahne i odmori duša. Odgovaram ćerci:"Vidi sine, to ti je kad kreneš da radiš nešto i ţeliš da

završiš za pet minuta. A onda poţeliš da predahneš samo za trenutak, pa sklopiš oĉi i tek što ih

ponovo otvoriš, shvatiš da je prošlo sat vremena. I nastaviš da radiš tamo gde si stala, a da se

niko oko tebe nije zbog toga uznemirio, ĉak ni primetio da si malo dremnula... To ti je kad radiš

nešto polako, sa zadovoljstvom, bez ţurbe, opušteno, nasmejana lica, srećna što imaš priliku da

uţivaš u tome. Hvala tata, idem da pogledam seriju 'Jelenko', natenane." reĉe mi ćerka sa

osmehom na licu i ode u drugu sobu...

Ovih dana ĉesto sa suprugom pogledam neke stare slike i kad naletimo na našu kumu koja sa

kumom ţivi u Beogradu, prvo što nam padne na pamet je blagosloveno stanje. Još nekoliko

meseci i eto nama kumĉeta, na veliki radost njihovu i našu. Daljina nas spreĉava da se viĊamo

ĉesto kao nekad, ali srećom pa postoje telefon i internet, pa nam razdvojenost nekako lakše pada.

Zagrljaj se doduše teško prenosi putem ţice, ali reĉ je tu da nas obraduje, zakrpi rupe, umiri srce

i vrati osmeh na lice.

Ne beri brigu, reĉe mi prijatelj malopre, kad sam ga zamolio da ostavim decu kod njega u

subotu, jer ţena radi, a ja sam još ranije dogovorio neko splavarenje. Još sam se mislio da li će

moći da izaĊe u susret. „Ne beri brigu“, ponovio je i izmamio uzdah olakšanja i osmeh na moje

lice. A što se tiĉe splavarenja, Boga pitaj kako će to sve da proĊe, ali jednom se ţivi. Biće valjda

sve u redu.

Moj drug iz srednje škole bio je stalno veseo, raspoloţen za šalu i druţenje, mangup i dobriĉina.

Dopalo mu da na maturskoj veĉeri peva kao predstavnik našeg razreda. Najavljen je kao

............................................................................................................................. .....................................


„Slavuj“, a kako je baš voleo narodnjake, odluĉio se za „Uvenuće narcis beli“ od Šabana Šaulića.

Pred oduševljenim razredom, slomila ga je trema i pevanje je više liĉilo na šaputanje u mraĉnoj

ulici po kiši, bez prepoznatljive melodije i ritma. Rezultat, naš „Slavuj“ pokunjen je sišao sa

scene, ali razdragani i razvikani razred ga je uz neminovne prozivke ipak rado prihvatio nazad.

Imao je dobru volju i dovoljno hrabrosti da nastupi i to nam je bilo dovoljno. Kad mi neko kaţe

da „Peva kao slavuj“, uvek se od srca nasmejem, prisetivši se našeg Slavuja sa maturske veĉeri.

............................................................................................................................. .....................................


Упала средњег прста

Схватио сам да је Србија у много чему слична Канади. Кажу да се код нас јако лоше вози,

не поштивају се прописи, саобраћајни знакови служе само као украс на путевима, а

семафори као диносауруси које је ледено доба оставило да, као фосили, стоје и пркосе

новим временима. И могао бих да се сложим са тиме. Неки пут је вожња београдским

улицама умела да се претвори у, умало па сафари авантуру, нарочито кад се појаве

повелики џипови, затамњених стакала, са дебељуцкастим возачима кратких фризура и не

тако симпатичног погледа. Доживљаји пешака у Србији заслужују посебну причу, која на

жалост нема увек срећан крај. И често смо у вожњи помињали возаче из појединих места

из унутрашњости, док је посебно место било резервисано за возаче пореклом из Кине, а

имајте у виду да је највећи број имиграната у Канади, па и овде у Калгарију, управо из

Кине.

У Калгарију је саобраћај уређен тако да је пешак централна фигура. Нешто као света крава

у Индији. И то правило се поштује. Деси се, наравно, да се понека крава грешком прегази

чак и у тој Индији, ако ни због чега другог, а онда због тога што нису сви религиозни.

Исто вам се може десити као пешаку у Калгарију, нарочито ако налетите на возача који је

мање религиозан. Просечна количина попијеног алкохолног пића по глави становника у

провинцији Алберта у којој се налази Калгари, је 130 литара годишње . У Канади се више

пије једино у провинцији Јукон (184 литре по становнику), али се зато највише пива по

глави становника у Канади попије управо у Алберти (104 литре по глави становника

годишње).

Кад вас у Србији неко исече на путу, па му ви онако бесни нешто сочно опсујете и добро

се иструбите, може вам се десити да се исти заустави и крене да се физички обрачунава са

вама, а то постаје нарочити проблем за вас, уколико је у питању један од оних џипова са

затамњеним стаклима које сам раније поменуо.

У Калгарију ће то врло ретко да се деси, али зато ћете у скоро свакој ситуацији

неспоразума на путу, имати прилике да доживите да се у вашу част подигне средњи прст

возача коме сте се, углавном сиреном или променом светла обратили. На пример неко вас

нагло, безобразно, без најаве, мигаваца и извињења исече, па ви затрубите у знак протеста,

а возач одмах кочи и високо подиже руку са добро испруженим средњим прстом, чисто да

вам покаже колико му је жао. Такви обично возе мање камионе, а традиција у Калгарију је

да што ти је већи ауто, то мораш бити дрскији и дрчнији на путу. Други пут опет кола

испред вас се крећу брзином 20 на сат у левој траци, а ограничење је 80 или неко испред

вас мења траке сваки час без мигаваца, опет без разлога, при том прича на мобилни,

чешља се и тражи број куће са обе стране улице да ту обави неки посао (и такви најчешће

возе мање камионе)... Онда му променом светла дате до знања да треба да убрза, а возач

помало лењо, али ипак одлучно подиже средњи прст, погађате, опет вама у част. Ви се

............................................................................................................................. .....................................


онда још мало више изнервирате, почнете да трубите, а он подиже и другу руку са

поносно испруженим средњим прстом, а како притом држи волан, не желите ни да знате.

Десило ми се тако једном да сам скретао десно, мени је било

зелено светло, пешацима дебело црвено, тип опуштено иде

преко улице, ја сад морам да станем, викнем му кроз прозор да

пожури, јер му је црвено, а он мени... погађате већ, поносно

покаже свој средњи прст. Рекох вам, пешаци, свете краве и

тако даље. Рачунам онако на брзину, не исплати ми се да

изађем и да се физички обрачунам, јер иако би ми било драго

да му покажем шта је заслужио, морам да мислим и о својој

породици, јер ми се не иде у затвор само зато што сам био

изазван, кад сам једноставно могао да пређем преко свега.

Онда ја отворим широм прозор, па се издерем на српском,

поздравим му целу фамилију и то је све. До следећег сусрета

са средњим прстом.

Средњи прст је овде традиција која се поштује, од најмлађих до најстаријих нараштаја. А

та традиција је баш заразна, као нека хронична упала. Није битан разлог, нити тренутак,

једноставно ако се укаже прилика, а ви лепо средњи прст „Хоп“ на сунце да га сви виде,

било да сте женско или мушко. Традиција је ту да се поштује, а пошто се у ових сто-

двеста година традиције живота белог човека у овим крајевима и није баш пуно тога

занимљивог десило, све што личи на традицију, мора да се поштује. Сви знају за немачке

кобасице, чешко пиво и холандске ветрењаче. Французи се поносе својим Ајфеловим

торњом, Американци кипом слободе, Срби ћевапчићима и шљивовицом, а Канађани

јаворовим листом и својим средњим прстом.

............................................................................................................................. .....................................


Фудбал

Сваке среде у пола девет, сакупи се друштво на фудбалу у једној школској дворани у

северозападном делу Калгарија. Неки пут нас једва буде за две екипе по пет, друге недеље

опет, дође нас и превише, скоро па двадесет људи. Како год, има нас од оних што су једва

напунили тридесет, па све до педесетогодишњака.

Док се зими окупљамо по школским дворанама, лети се фудбал редовно игра на више

места у Калгарију, негде од половине јуна, па можда до почетка септембра (осим ако не

падне снег мало раније него иначе), на ливадама - обично су то школске пољане,

неправилно подељене на неколико неједнаких делова, где се игра бејзбол , амерички

фудбал (добро, овде га зову канадским), па чак и фудбал какав ми играмо, само што, тако

ми нешто делује, тај спорт у Канади, нама Србима најбитнију споредну ствар на свету,

упражњавају само деца и то увелико и девојчице. Чим клинци и клинцезе мало порасту,

прелазе на омиљене канадске спортове - хокеј, скијање,

клизање, рагби, бејзбол, па чак и карлинг и куглање. Да им

фудбал није најбитнији у животу, види се и по резултатима

њихове репрезентације, мада руку на срце, ни нама не иде баш

пуно боље. Прилика за вежбање зимских спортова у Калгарију

је сасвим добра, јер зима уме да потраје охохо.

Наравно, од целог овог нашег веселог друштва, можда

половина се бавила или још увек активно бави овим спортом,

а остали су више заљубљеници у пиво после фудбала, а ето

баш вечерас је, на опште изненађење и радост свих нас, било и

мезетлука, са све црним луком и хлебом.

Фото (logosvet.wordpress.com)

Поштено смо „изгрдили“ доносиоца омиљеног српског предјела што није донео више

лука, јер ипак је требало појести кило и по печенице са пладња (неки су чак хтели да

направе и пар сендвича за понети, сутра за ручак на послу), али смо се и сити исмејали,

уживајући у храни и причајући вицеве, уз понеку флашу пива. Највише је попио управо

доносилац печенице и лука, јер док смо се ми замајавали са храном, он је ревносно

испијао флаше, правдајући се несносном жеђи после истрчаних километара за два сата

фудбала. Један од испричаних вицева иде отприлике овако:

Радили Мујо и Хасо у Америци као перачи прозора на солитеру. Дошли они до стотог

спрата, а Мујо ће:“Хасо, промашили смо 99-ти спрат, не опрасмо га!“. „И шта сад?“, упита

Хасо. Мујо ће на то:“Ајд' пошто ти имаш трегере на панталонама, ја ћу те држати за њих,

а ти како се будеш клацк'о доле, не мораш ни махати рукама.“ „Одлично онда, направимо

тако“ рече Хасо. Прође мало времена, кад Хасо доле поче да се смеје као луд. „Шта се

смејеш блесо једна, овако опасна ситуација?“ упита га Мујо. „Контам ако се откаче ови

трегери, како ће те одвалити по носу!!!“

............................................................................................................................. .....................................


Не кажу џабе да нам треба само хлеба и игара па да будемо срећни. Има ту још неколико

ситница (ипак је ово двадесет први век) , али нећемо да цепидлачимо. После касног јела и

још неколико вицева, сео сам u кола и кренуо кући на југ.

Живели!

............................................................................................................................. .....................................


Podračica

„Ajmo Radovane na podraĉicu da bacimo na balote, svi nas već ondje ĉekaju! reĉe uţurbano

Lele, dok je Radovan unezveren traţio nešto unaokolo :“ A da pušti me, nem'rem durat' više,

krepaću od gladi!“. „Eno ti pancete i kruva tamo na stolu, a imaš tu i malo ljutike, uzmi pa da

krenemo.“, opet ga poţuruje Lele.

********

Poslije par minuta stigoše na podraĉicu, koja je bila nešto kao glavni seoski trg u Amanovićima

na Vrbniku, selu poviše Knina. Nedjeljom popodne, kada malo popusti vrućina, tu bi se skupljao

sav muški svijet iz sela da bace na balote, posjednu malo, popiju pokoju ĉašu crnog vina iz

dumiţane, izbistre visoku politiku. Starije ţene, sa uredno namještenom maramom na glavi i

odjevene u crno, sa pregaĉom oko struka, sjedele su na kamenoj klupi sa šliperima, onako malo

izdalje, i kao nezainteresovano za dogaĊanja na podraĉici, tiho vodile neke svoje razgovore. Ta

kamena klupa kraj podraĉice je bila naslonjena tik uz kuću pokojnog Letre, kako bi namjernik ili

domaćin tu mogli da sjednu i predahnu od ljetne ţege. Uvijek bi se tu našao i Sâko sa svojim

malim crnim, tranzistorom sa velikim krugom-zvuĉnikom u sredini, šetajući unaokolo svojim

krupnim koracima, pa smo svi pratili trenutni rezultat zvjezdine i ostalih utakmica prve savezne

lige.

Podraĉica je sa dvije strane bila omeĊena cestom, jedna je bila glavna koja je prolazila kroz cjelo

selo, a druga, koja se protezala iz drugih zaseoka Vrbnika, se uljevala u tu glavnu cestu, kao

manja u veću rijeku. Na samom raskršću dvije ceste, uzdizao se veliki kostjelić, drvo toliko

široko da niko nije mogao rukama da ga obuhvati, kao savršena 'ladovina za cijelo društvo. A

ovamo sa druge strane, ponosno prkoseći vremenu, virile su stare kamene kuće, sa drvenim

škurama na prozorima i ogradama od naslaganog kamena.

Nijedna ograda nije bila iste visine niti oblika, bilo je tu i

porušenih dijelova, ali prije ili kasnije bi se neko sjetio da

ponovo poreĊa to kamenje. I trajala bi ta ograda sve dok neko ne

protrĉi kroz nju, pa onda sve iz poĉetka. Dešavalo se da se

omeĊi takvom ogradom prostor u kome ništa osim nekog drveća

i rastinja nije bilo, što je bio savršeno za igre skrivaĉa i rata, a

naroĉito za beţanje od starijih koji su nas jurili sa šibom u ruci...

Bilo je tu i kuća novije gradnje, ali sve su bile prošarane velikim

pukotinama, još od poslednjeg velikog potresa 86. godine.

Фотографија преузета са ФБ стране Врбник код Книна

„Tuci bulu, tuci! Ajme meni, šta uĉini? Cikala! Daj to vino amo!“ Ĉuli bi se svako malo

ostrašćeni uzvici sa podraĉice od ovih što su balotali, ali i starijih što su strane posmatrali kako se

igra razvija. Car, Ĉedo Grlin, Mićora ĐorĊin, pokojni Nikica Ĉedinĉin, Zarez, Bakonja, Pijuk,

Badţa, Iveta, Rajko, Letre pokojni, Luta - samo su neki ljudi iz veselog društva koje se okupljalo

na ovom seoskom trgu na Vrbniku. Odmah do glavne ceste, nalazila se Šnajderova kuća sa

garaţom u kojoj su vjeĉito neka kola bila na popravci. Kuća je bila omeĊena dugom ogradom,

............................................................................................................................. .....................................


gdje je donji dio bio od betona, a gornji od ţice. Za mene kao dijete, dvorište Šnajderove kuće sa

svojom gusternom je vjeĉito bilo tajnovito, puno nekog bilja kojemu ime nisam znao, (osim one

draĉe sa crvenim i narandţastim bobicama, koje smo mi djeca koristili kao municiju za naše

puvalice dok smo se igrali rata, a nerijetko bi i stariji nastradali od bobica ni krivi ni duţni).

Ponekad bih pitao domaćine, a nekad i ne, da otrgnem grozd bijelog ili crnog groţĊa sa odrne,

koje se širilo po dvorištu tamo na jesen, kad lišće krene da ţuti i opada, i sjeo da uţivam u

'ladovini koje odrna pruţa.

Ĉesto sam umio popiti hladne vode sa te gusterne i nije bilo

ljepšeg pića (ovi stariji se sigurno ne bi sloţili, dokle god je

bilo domaćeg vina u dumiţani), naroĉito poslije nekoliko sati

jurcanja sa drugom djecom po podraĉici i okolnim uliĉicama.

Dule, Miljan, Miloš, Irena, Alen, Marta, Zoki, Marijana, Gogo,

Jovana, Duška, Slavica, Dijana, Olja, Beba, Milan, Tiho,

Višnja...Tih smo se godina rado igrali skrivaĉa, rata, jurili

lopte, svaĊali, smijali, plakali, mirili, pa opet smijali...

Фотографија преузета са www.kninskirjecnik.com

********

Danas, oni što su se tada gaĊali narandţastim bobicama sa puvalicama, ţive u Ĉikagu, Torontu,

Australiji, Juţnoafriĉkoj Republici, Banja Luci, Nemaĉkoj, Beogradu... Oni što su balotali na

podraĉici, mahom su razbacani po Panĉevu i okolnim selima, a samo rijetki su se vratili u Knin

da tamo ĉekaju nove zore i bolje sutra, ne vidjeći sebe više ni tamo ni 'vamo. Bake i deke sa

podraĉice su sada na nekom ljepšem mjestu, daleko od sveg zla što nas je snašlo posljednih

godina.

Bilo jednom jedno lijepo selo Vrbnik poviše Knina...

Ţivjeli

............................................................................................................................. .....................................


Osmeh više

Ĉekaj bre malo, da nešto razjasnimo... Mnogi mi govore da treba više da se smejem, jer osmeh

ne košta ništa, a vredi mnogo... Ajde da pretresemo ĉinjenice:

• Dok se smejemo, trošimo vreme, a svi znamo da je vreme novac. Znaĉi, nije taĉno da osmeh

ne košta ništa. Što se više smejemo, to nas više košta. Osmeh moţe da potraje par sekundi, ali i

mnogo duţe. Onomad, kad sam sa devojkom (danas suprugom) išao da gledam predstavu

"Smešna strana istorije" sa Draganom Jovanovićem u glavnoj ulozi, usta su mi danima nakon

predstave ostala u iskeţenom poloţaju od silnog smejanja. I ko uopšte moţe da izraĉuna koliko

sam bora smejalica dobio tih dana i koliko će peglanje tih bora da me košta 30 godina kasnije?!?

• Kad se mnogo smejemo, stvaramo bore oko oĉiju i oko usana. Zavisi od toga u kojoj zemlji

ţivite, one kreme protiv bora koštaju od 10 do 50 eura. I to se kupuje jednom meseĉno. Ako se

puno smejete dok ste mladi, već negde od 30-te godine poĉećete da kupujete te kreme, kako bi

vam lice ostalo mladoliko kad budete imali 70. Jedino mi nije jasno za koga da budemo lepi u

tim godinama... Ako nas supruţnici, deca, unuci, rodbina i prijatelji vole, voleće nas takve kakvi

smo zato što smo to što jesmo, a ne zato što smo lepi k'o filmske zvezde posle 16 plastiĉnih

operacija lica. Nije to sad bitno. Nego ajde nek' to bude trošak samo jednom meseĉno, i nek' je

proseĉna cena jedne kreme 25 eura. I recimo da doţivite 70 godina. U periodu od 31-ve do 70-te,

potrošićete 11.400 eura (39*12*25) i to ako cena tih krema za sve te godine nimalo ne poraste,

što je, priznaćete malo verovatno.

Dakle, sav taj trošak samo zbog toga što ste se mnogo smejali dok ste bili mladi, a niko vam nije

rekao šta će se desiti sa vašim lepim licem kada krštenica dobije uši po već iskrzanim ćoškovima

i malĉice povuĉe na ţućkasto... A koliko biste dece na svetu mogli da usrećite i nabacite im

osmeh na lice, time što biste te pare utrošili na njih, na njihovu hranu i osnovne potrepštine? I to

ste samo vi, da ne pominjem ostatak odraslog sveta na planeti.

Još kaţu i da osmeh vredi mnogo. Da vidimo šta se dešava kad se smejemo:

• Dobro se osećamo i otklanjamo silni stres nagomilan poslovnim i privatnim obavezama

• Nauĉnici kaţu da ako se osećamo dobro i manje smo stresni, tada je organizam spremniji za

borbu sa mnogobrojnim virusima i bakterijama, depresijama, manijama i kojekakvim

boleštinama kojima ni ime, ni poreklo ne znamo. Znaĉi štedimo na lekovima, a koliko, teško je

izraĉunati, jer raznih tegoba ima i svaka ima drugu cenu...

• To onda znaĉi da ćemo biti otporniji i na one najteţe bolesti što odnose ţivote, pa će nam

zbog uĉestalog smejanja, duţe praviti društvo sve one drage duše zbog kojih vredi ţiveti –

roditelji i deca, braća i sestre, roĊaci, dragi prijatelji, drugari, komšije...

• Kad se moje ćerke, odavde iz Kalgarija, ĉuju sa svojom bakom u Beogradu, mogu da osete

njen osmeh sa druge strane ţice istog trenutka kad dobiju vezu i kada baka shvati ko ih je

nazvao. Pošto je smeh zarazan, tada se i moje klinceze nasmeju, a potom i supruga i ja, jer ko bi

odoleo iskrenom deĉijem osmehu...

............................................................................................................................. .....................................


I? Da li osmeh košta? Košta mnogo. A da li vredi? Vredi taman koliko i vazduh koji udišemo i

sunce kome se radujemo svakog jutra. Osmehom topimo gleĉere oko sebe i sakupljamo snagu da

jutrima otvaramo oĉi, u susret svakom novom danu. Osmehom otvaramo vrata svoje sreće.

Za osmeh više!

Ţiveli!

............................................................................................................................. .....................................


Ritajući konj - prvi deo

Godišnji

Svašta ĉoveku padne na pamet kad ostane sam. Tunke je pre mesec dana promenio posao, pa

ovog leta ne moţe na godišnji. Tako on silom prilika ostade u Kalgariju, dok supruga sa decom

obilazi rodbinu i prijatelje, manastire i nacionalne parkove u Srbiji, ubrzano puneći baterije za

još jednu dugu i hladnu kanadsku zimu. Stigla je i na proslavu maturske veĉeri, sa starim

školskim društvom u Zajeĉaru, uz domaći roštilj, hranu i muziku. Pregledavanje starih

fotografija, priĉe iz školskih klupa, sa mature i završne ekskurzije vratili su je namah u

osamdesete. Kad je prošao mamurluk uspomena - put pod noge - Kladovo, Bor, Beograd...

Polagano, dan po dan, što da se ţure, leto traje dugo u Srbiji.

I dok se oni baškare na suncu, Tunke je rešio da preduzme nešto i razbije dosadu kojom samoća

odiše. Nikad nije bio na splavarenju na Tari, pa je rešio da pod „stare dane“ to nadoknadi u

Kanadi. Za par dana dogovoreno je splavarenje na reci „Ritajući konj“ (Kicking horse). Na ovu

dvodnevnu eksurziju odluĉilo se petorica porodiĉnih ljudi, Rajko, Zoran, Tunke, SrĊan i ja.

Samo je Zoran ranije išao na splavarenje i to baš na ovoj planinskoj reci. Polazak je utanaĉen za

14 dana.

Mašala, krećemo

Sakupili smo se te subote kod Tunketa u kući, prebacili stvari u njegov kombi, a Rajko i SrĊan su

proverili da li su kobasice i pivo u priruĉnom friţideru. Sa pola sata zakašnjenja, konaĉno krenusmo na

skoro 300 kilometara dug put. Ĉim smo izašli iz Kalgarija na put za Banf, Tunke se, naravno, setio da je

zaboravio da ponese našu muziku za kola, pa se ponudio da peva, što smo, zdušno, svi u glas odbili...

Gradić Golden (Foto: goldenbritishcolumbia.com)

Krajnja odrednica je Golden, slatko mestašce u

kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija. Ušuškan je

u Kolumbija dolini (Columbia Valley), umiven sa dve

reke, Kolumbija i Ritajući konj (Kicking Horse) i

ogrnut prelepim Stenovitim i Purcell planinama.

Golden ima skoro 4000 duša sa stalnim mestom

boravka. Okruţen je sa pet nacionalnih parkova

(Yoho, Banff, Jasper, Glacier i Kootenay). Gradić se

razvio na krilima kanadske ţeleznice i drvne

industrije. U skorije vreme turizam postaje sve

znaĉajniji. Do Goldena se stiţe autoputem 1 (Trans Canada Highway), a nama je trebalo nekih 4 sata, jer

smo više puta zastajali.

U planu je bilo, da na putu za Golden, posetimo Takaka vodopade (Takakkaw falls) u Yoho nacionalnom

parku. Voda tu slobodno pada nekih 254 metra, iako je najviša taĉka izmerena na ĉitavih 384 metra, što

ga ĉini drugim vodopadom po visini u Zapadnoj Kanadi. „Takakkaw“ na aboridţinskom

(domorodaĉkom) jeziku Kri (Cree) znaĉi „On je predivan“. Kri jezik u Kanadi danas govori više od 117

............................................................................................................................. .....................................


hiljada ljudi, što je najviše od svih aboridţinskih jezika u ovoj zemlji. Imao sam priliku prošle godine da

uţivo vidim moćne Takaka vodopade, baš kao i Tunke, organizator našeg dvodnevnog izleta, pa je zato

hteo da odmorimo oĉi na tom predivnom mestu. Na ţalost, iz nama nepoznatog razloga, toga dana nije

bio dozvoljen prolaz do vodopada.

Takakkaw vodopadi (Foto: webshots.com)

Svi smo se nešto uzvrpoljili zbog ovog peha. U pokušaju da stišam

nezadovoljstvo, predloţio sam da svratimo do obliţnjeg „Prirodnog

mosta“ ispod koga protiĉe reka „Ritajući konj“, koja bi i nas

neiskusne splavare trebalo da izrita, već koliko naredno jutro posle

doruĉka. Posle nekoliko minuta voţnje, stigosmo do mosta, koji je

bio prijatno iznenaĊenje za sve.

E sad, osim što je prizor oduzimao dah zbog svoje lepote, mislim da

nas je sve pomalo uhvatila

trema, kad smo videli

koliko je reka Ritajući

konj zaista moćna i

snaţna. Ova prirodna

lepota je svega tri

kilometra udaljena od

mesta Fĩld (Field), a nalazi

se tik uz ulicu koja vodi do nestvarnog Emerald jezera. Ĉini se

da je ovaj prizor probudio neke stare Zoranove splavarske

traume, pa je, kao jedini koji ima neko iskustvo na tom polju,

krenuo da nam priĉa svoje „lovaĉke priĉe“. Te kako je upao u

vodu, te se brat od jednog drugara umalo udavio u viru kad je

izleteo sa splava, te kako je neko rekao da se 12 ljudi utopilo u

toj reci na splavarenju... Kuku, šta nam napriĉa ĉovek,

ućutasmo se mi oĉas posla, svaki je uronio duboko u neke svoje

crne misli tipa „šta bi bilo kad bi bilo“. Sve neuverljive, šaljive

pokušaje da se te crne slutnje otklone, Zoran bi brzo oduvao

novim prizorima mrgodnih sećanja.

„Prirodni most“ i Stephen planina (Foto: flickr.com)

Roštilj

Koji je najbolji naĉin se promeni tok crnih misli i da se ponovo zacakle beli zubi naših „hrabrih“ splavara,

uz široki osmeh od uva od uva? Naravno, roštilj. Ako je moguće da to bude uz vodu, još bolje. Na nekih

pola sata voţnje od prirodnog mosta, nalazi se Emerald jezero, ĉudesne boje, prelepe i prehladne. Tu

samo ribe mogu da se kupaju, jer je i leti temperatura vode na tom jezeru, jedva neki stepen iznad nule.

Jezero je otkriveno 1882. godine, kad je graĊena pruga u ovim krajevima. Tom Vilson, vodiĉ, pokušavao

je da uhvati grupu odbeglih konja, kad se ukopao u mestu, omaĊijan nesvakidašnjom, tirkiznom bojom

jezera. Puni se vodama koje se slivaju sa planina koje ga okruţuju, a zeleno-plavu boju dobija od nanosa

mulja koji stiţe sa planinskom vodom, mešajući se sa jezerskom vegetacijom kao miroĊijom.

............................................................................................................................. .....................................


Emerald jezero, Yoho nacionalni park (Foto: flickr.com)

Ja, kao neko ko je nedavno posetio to jezero i

poznaje ga "kao svoj dţep", predloţih drugarima

da roštilj raspalimo na samom jezeru, sedeći na

klupi, uţivajući u pogledu na vodu i planine koje

se izdiţu iznad jezera. Sloţili su se, naroĉito kad

sam im rekao da je klupa odmah iza ćoška, kad

se krene nalevo stazom pored jezera, na pet

minuta laganog hoda. Natovarismo mi roštilj,

friţider i još neke sitnice na ruke i poĊosmo u

susret dugo oĉekivanom zalogaju. Ali avaj, sa

mesištem u mislima i prazninom u stomaku, ĉini

se da sam malo potcenio duţinu pešaĉenja do

„naše“ klupe, pa su nam se ruke otegle do

zemlje dok smo stigli... Ipak, imali smo sreće, pa je klupa bila slobodna; Rajko je oĉas posla ispekao

kobasice, pa smo, neko uz pivce, neko uz sok, pomalo umorni, ali zadovoljni, pojeli sve. Tu, na obodu

jezera naleteli smo na neku svadbu, pa smo malo proćaskali sa svatovima, dobrano pijanim, ali veselim i

razdraganim. Bili su tu da nas doĉekaju i isprate, s tim da su na ispraćaju ostali samo pijani muškarci u

odelima, a ţene su nestale bez traga.

Nastavak sledi...

............................................................................................................................. .....................................


Ritajući konj – drugi deo

Nakon posete Emerald jezeru, punih stomaka, seli smo u kola i požurili da stignemo do Goldena. Poželeli

smo da svratimo i na planinu Ritajudi konj na obodu grada, međutim, okasnili smo na poslednji poziv za

žičaru koja bi nas uspela do vrha, a bilo je ved skoro 6 posle podne. Potom smo se sjurili do našeg hotela

u gradu Goldenu, koji bi se u slobodnom prevodu mogao zvati Zlatar. Prijavili smo se na recepciji,

smestili torbe u sobe i otišli u centar grada. Bili smo iskreno zaprepašteni opuštenošdu lokalnog

stanovništva, koje se mahom sjatilo u uličicu prepunu radnjica, kafida i poslastičarnica. Onda smo počeli

priču o kupanju na bazenu u našem hotelu te večeri, na šta sam se ja setio da nisam poneo kupadi. Ne bi

to bio neki problem, osim što je prošlo šest sati, a subotom naveče malo šta radi u ovom mestu. U žurbi

sam obišao nekoliko obližnjih radnjica, ali nisam uspeo da nađem kupade gade. Drugari su opušteno

sedeli u kafidu, smejali mi se pijuckajudi pivce (nije "Rogonja", ali je ledeno), a ja sam polako gubio nadu

da du pronadi te gade. Tada sam naleteo na jedinu sportsku radnju u kraju u kojoj, između ostalog,

prodaju i kupade gade, odnosno kupade šorceve. Iz nekog razloga se u Kanadi, jako teško nalaze obične

kupade gade za muškarce. Valjda su sada šorcevi za kupanje u modi, šta li? I pokaza mi prodavac jedini

model tih šorceva koji su imali, papreno skup, ali pošto je bio jedini, nisam imao izbora. I krene on da

zapakuje kupade, a ja ga pitam za vedi broj, jer taj koji mi je on pokazao, bio mi je taman pre nekih 20

godina. Zbuni se čovek za trenutak i reče mi da je to jedini šorc koji imaju u prodavnici, ni vedi, ni manji.

Leleee...

Veče je proteklo mirno, okupali smo se u hotelskom bazenu, Zoran je dobio ogrebotinu na glavi

spuštajudi se niz tobogan, odradili smo drugu rundu roštilja i umorni otišli na spavanje. Ja sam do kasno

gledao neki film, a potom sanjao - kupade gade...

Ustali smo rano, ved oko 7, obukli se, pojeli nešto na brzinu, spremili stvari i krenuli na zborno mesto.

Nešto kasnije u dva autobusa se ukrcalo 60-tak ornih splavara, muških i ženskih, sa i bez iskustva. Uz put

je jedan od vodiča pričao o Goldenu, o divljoj reci Ritajudi konj i njenim hladnim brzacima, šta nas čeka

toga dana, na šta da obratimo pažnju... Imao je jaki škotski naglasak, momak od svojih dvadeset i kusur

godina. U jednom trenutku prošetao se do kraja autobusa, gde smo nas petorica sedeli i pitao me, na

moje neskriveno oduševljenje, da li sam navijač Crvene Zvezde iz Beograda? Primetio je Zvezdinu majicu

koji sam nosio, a ja nisam mogao da verujem svojim ušima kad sam čuo pitanje, jer sam mislio da u

Kanadi jedino prate hokej, američki i kanadski fudbal i skijanje. Ispostavilo se da dečko prati fudbal u

tančine i da zna da je Zvezda bila šampion Evrope u svoje vreme... Izvinjavam se Tunketu i Rajku,

ponekad nije lako biti navijač Partizana... Ulepšao mi je dan ovaj momak, toliko, da makar sve drugo

pošlo nizbrdo, i dalje bih na spavanje otišao nasmejan.

Ispratili smo kroz prozore autobusa tok reke Ritajudi konj - koja je čas bila siva, čas smeđa, na tren i

zelenkasta - sa divljenjem, ali i strahopoštovanjem, jer onako usečena u šume i planine, delovala je kao

dugačka, alava vodena zmija, uvek gladna novih splavara... Voda je bila mutna zbog padavina i naglog

otapanja snega sa obližnjih planina. Ubrzo smo se iskrcali, došli do reke, saslušali napamet naučena

uputstva naših vođa puta, dugogodišnjih splavara koji su zaduženi da nas vrate nazad u istom broju, kao

............................................................................................................................. .....................................


kvočka pilide posle izleta do obližnje bare. Između ostalog, rekli su nam da ne smemo ništa pamučno na

sebi na imamo (a na meni je sve bilo od pamuka, jer nisam detaljno pročitao Tunketovo uputstvo za

putovanje pre polaska). Krenulo je opšte presvlačenje, a ja sam skinuo sve sa sebe, osim pamučnih

bermuda (umesto kupadih gada, koje prethodno veče nisam uspeo da kupim). Svi smo navukli ta

posebna odela, nalik na crne gimnastičke trikoe. U tom odelu sam izgledao pogolema foka, koja nekim

čudom stoji na dve noge. Zoranu je to odelo stajalo mnogo bolje nego ostalim drugarima, jer izgleda da

njemu, sredniku, nisu dali model sa bojlerom sa prednje strane... A možda je to i zato što on ima 20 kila

manje.

Foto: Srpski tim u trenucima odmora

Potom su nam pročitali sastav

posada po čamcima, pa smo sa

Polom, našim "kapetanom"

(engl. skipper, na srpskom

često korišdena reč "skiper")

preneli splav - čamac do reke.

Smestili smo se u čamac i

pustili niz vodu, obazrivo

gledajudi talase, brzake i

vrtloge koji su se stvarali dok

smo mi plovili, još uvek

mirnom, ali led ledenom

vodom. Pol nas je "obradovao"

podatkom da svake sekunde

ovom divljom rekom prođe sila od 117 tona vodene mase. Čini mi se da smo se svi tada malo bolje

skupili ka sredini čamca, zlu ne trebalo... Te prve kilometre, od ukupno 35, koliko je trebalo da traje čitav

spust niz divlju reku Ritajudi konj, prošli su pomalo penzionerski, bez vedih uzbuđenja. Prelepe šume,

obronci planina i stenje, pravile su nam društvo celim putem, dok su iz vode povremeno opasno

izvirivala zaoštrena debla odlomljenog drveda, pojačavajudi utisak netaknute prirode. Još je samo falio

Grizli Adams, da peca ribe na kamenitoj obali Ritajudeg konja, pa bi utisak bio potpun... U neko doba

smo napravili pauzu, izašli na obalu, prezalogajili neko meso koje su nam pripremili, pridružilo nam se još

splavara i posle nekih sat vremena smo nastavili avanturu srednjim tokom nabujale reke Ritajudi konj.

Gornji, laganiji tok, smo uspešno prošli. Sad dolazi ono pravo, kako nas uverava Pol.

Mirne trenutke plovidbe prekradivao je daskajudi sa nama, pričajudi nam o svojoj domovini, Novom

Zelandu, kako tamo i nije takva vlaga kako se priča, o ženama u toj zemlji koje su slične našim Sosama iz

viceva o Lali i Sosi, o nekim zmijama koje nisu otrovne, ali jesu ružne... ma o svačemu, mada. Kako je

vreme odmicalo, sve sam ga manje slušao i sve čvršde zaglavljivao noge u uzengije, jer je voda bivala

brža, a buka sve jača. Nije baš da sam bio oran za let iznad Ritajudeg konja, kao ni za plivanje u reci. U

daljini su se nazirali bukovi, raspoloženi za talasasto, penušavo i osvežavajude druženje sa nama, kao što

je onaj krokodil sa budilnikom u stomaku, iz crtanog filma o Petru Panu, uvek rado dočekivao kapetana

Kuku.

............................................................................................................................. .....................................


Huk vode nije više dozvoljavao priču . A to je moglo da znači samo jedno. Pol je još jednom ponovio

komande za veslanje i probali smo više puta kako sve to izgleda (dok se još moglo probati):

Forward pedal! (Veslaj napred!)

Back pedal! (Veslaj unazad!)

Hold on! (Drži se!!)

Get down! (Lezi dole! Drugim rečima:"Spasavaj se ko može!!!")

Pa jedna strana čamca vesla, a druga da odmara i obrnuto. Onda jedna strana vesla napred, druga

nazad... Na mene je najjači utisak ostavila komanda "Lezi dole!", dok sam pokušavao da zamislim kako de

to sve da izgleda. Pol je još pomenuo da je vrlo važno da slušamo njegove komade i nikad ne prestajemo

da veslamo, osim ako on drugačije ne naredi.

Foto: Srpski tim na reci Ritajudi konj

Dok smo pomalo unezvereno ulazili u boj sa bukovima, hladna voda je krenula da nas zapljuskuje sa svih

strana. Lilo je kao iz kabla, a voda ladna kao izvorska pod Golijom. Sve se dešavalo suviše brzo, voda

pršti, preveslamo jedan buk, eto ga drugi. Čujem Pola kako u transu urla:“Veslaj napred, veslaj

napred!!!“, a onda krajičkom oka ugledam vodenu neman kako se približava, brzo i odlučno kao

izgladnela ajkula, pa se stisnem kao klupko bliže sredini čamca, držedi veslo i ne pomišljajudi da veslam. I

da hodu, nemam po čemu da veslam, jer letimo, a ne plovimo!!!

„Veslaj bre!“, dobacuje mi Rajko, a ja se pitam što da veslam, kad je voda na metar i po ispod čamca. E,

jedino da skočim u vodu, pa da mašem sa sve veslom u rukama... Neka, mislim se ja, bolje da pričekam

da se spustim na vodu ponovo, nede čamac daleko.. U par navrata setio sam se Manitua, Vinetua i Bika

koji sedi (ne znam što baš njih, ali nema veze) i svih onih indijanskih kanua koji su plovili ovim vodama

davno pre mene. Gromoglasna grmljavina probijala je bubne opne, a fotograf tamo levo gore, kao kobac

na litici samo je čekao da nas talas prekrije, pa onda lepo "škljoc", a to što se mi za to vreme podavismo,

to nema veze, važno da je slika uspela...

U čamcu je namah zavladalo opšte zadovoljstvo što se nismo prevrnuli, glasan smeh i vika, zatišje za

trenutak, taman da otresemo vodu iz očiju, ušiju i kacige, zađemo za krivinu, kad evo novog slapa! Posle

par bukova, malo sam se oslobodio, mada i dalje nisam video smisao u veslanju po vazduhu u trenutku

kad upadamo u buk. Ne sedam se kad sam se toliko smejao kao prilikom ovog splavarenja. Jeste da sam

bio gola voda na kraju dana, sve do pamučnih bermuda, ali je vredelo i vremena i para. Najgore je

prošao jedan Nemac Rudi, iz komšijskog splava. Ne samo da im se okrenuo čamac, nego je Rudi uspeo da

raskrvari usnu i to pošteno. Izvadili smo ga iz vode i prebacili kod nas, a onda je još bolje pobeleo i

iskolačio oči od straha, jer je naš splav bio duplo teži od ostalih. Bilo nas je 9 na splavu, a težili smo u

............................................................................................................................. .....................................


proseku nekih 100 kila, ko manje, ko više. Ostali čamci su imali i devojke, pa su skakutali po vodi kao

šareni leptiridi po livadi, dok smo mi plutali mirno, koliko se to ved može na Ritajudem konju, naravno.

Sad mi se čini da nismo mogli da se prevrnemo, sve i da smo hteli.

Potom smo se iskrcali na obalu, a vođe puta su nam objasnile da ne možemo idi na splavarenjem donjim,

najuzbudljivim delom reke, jer je vodostaj suviše visok, korito usko i postojala je mogudnost da se

nasukamo na stene. Dan ranije, iz istog razloga, 21 čovek se okupao u ledenoj vodi, zbog prevrtanja

čamaca... Presvukli smo se, vratili su nas do hotela, seli smo i kombi i krenuli nazad.

Most za životinje (Foto: flickr.com)

Stamene zimzelene starine

ukrašavale su obod autoputa,

dok smo nâs petorica u

sunčano predvečerje hitali ka

Kalgariju. Kilometrima pokraj

puta, odmah posle Banfa, sa

leve strane ležele su

nepregledne, razbacane

gomile izrezanih stabala na

prašnjavoj, poravnatoj zemlji,

pomešanoj sa morem piljevine.

Tik ispred neoborenih stabala

postavljena je žičana ograda,

kako životinje ne bi istrčavale

na ulicu. Pokušavam da zamislim taj „uzdah“ olakšanja koji se prolomio tom šumom, od strane svih onih

preživelih stabala duž puta, kad su radnici počeli da dižu visoku ogradu i kad su shvatila da ih niko nede

sedi barem još nekoliko desetina godina, do slededeg proširenja. I sva ta radost preživelih, kao prah

odlazi u nebo, zbog gubitka svojih palih rođaka i prijatelja sa kojima su ceo svoj šumski život delili čisti

planinski vazduh, uživajudi u poju ptica, topotu losova i jelena, divljih svinja, medveda i vukova. Veverice

i detlidi de morati pronadi neka nova stabla za skakanje i kuckanje, a onih kojih više nema, ostade da žive

kao večna uspomena preživelih, sa druge strane žičane ograde. I još se mislim šta na sve to kažu stabla iz

komšijske šume sa desne strane autoputa koja su ovog puta potpuno pošteđena od te velike seče.

Pitam naglas čemu služe mali nadvožnjaci ispod kojih prolazimo kolima na autoputu. Tunke i Rajko mi

objašnjavaju da su to mostovi za životinje?!?! Upitnik mi se sam nacrtao na čelu, nisam mogao da

verujem da je neko i o tome razmišljao, kad su planirali ovako veliko proširenje puta. Ti mostidi –

nadvožnjaci su široki nekoliko metara, taman dovoljno da životinje mirno pređu s jedne na drugu stranu

autoputa, bezbedne od saobradaja i skrivene od pogleda znatiželjnika. U tom trenutku mi pada na pamet

dečija pesma „Vuče, vuče, bubo lenja“, jer sam zamislio vukove kako fino zalegnu sa jedne strane mosta,

lenjo iščekujudi jelene, koze i ostale šumske biljojede da se bojažljivo spuste tim mostidima pravo u

otvorene, zubate vučije čeljusti. Ali valjda tako treba, ipak to je priroda, zakon jačeg još uvek važi...

Posle par sati vožnje, stigosmo do Tunketove kude, a onda umorni, ali zadovoljni zbog lepe avanture,

svako u svoja kola pa kud koji mili moji...

............................................................................................................................. .....................................


Исељенички бисери

Прве гпдине пп дпласку у страну земљу, нереткп пбележе дпгпдпвщтине кпје се ппсле гпдинама

препришавају међу нащим светпм. Билп да је тп збпг недпвпљнпг ппзнаваоа језика или пбишаја

земље у кпју смп дпщли, тек већина нас има неку свпју слишну пришу.

Седим са женпм и децпм у канцеларији у банци и пришамп са службеницпм Луизпм, веселпм и

насмејанпм и Румункпм, ппрпдишнпм женпм средоих гпдина са щестпгпдищоим исељенишким

стажпм у Канади. Сити смп се испришали и разменили искуства, а највище п местима где

набављамп храну кпја ппдсећа на пнп щтп смп некад у дпмпвини јели. За свп тп време мпје ћерке

(8 и 4 гпдине) су стрпљивп у углу стпла седеле и шекале да заврщимп пришу, а ппслужиле су се и

бпмбпнима кпје им је Луиза дала. Кад смп заврщли разгпвпр, Луиза је кренула да нас испрати из

банке, кад јпј пдједнпм мпја шетвпрпгпдищоа ћерка приђе какп би је нещтп приупитала. Ова се

сва разнежила збпг тпга, на щта јпј је мпја ћерка сва важна и пзбиљнпг држаоа, пбјаснила какп је

оена старија сестра ппјела све рпзе бпмбпне, а да пна јадна није стигла ни да их примирище, већ

самп плаве. Затп је љубазнп замплила тета Луизу да јпј да рпзе бпмбпну, иакп је у сласт ппјела и

пне плаве кпје је раније дпбила... Дпк смп се супруга и ја гледали у неверици, раздрагана и

срдашна Луиза дала је свакпј ћери пп некпликп рпзе бпмбпна, за сваки слушај, да им се нађе на

путу дп куће...

Зпран и Алекса, у касним двадесетим гпдинама, непжеоени инжеоери, те гпдине пристигли из

Србије, прплазили су пещашкпм зпнпм у центру Калгарија, кад спазище прелепу девпјку, дуге,

равне, црне кпсе, у краткпј сукои какп им се лаганп приближава. Сетивщи се времена кад су у

Кнез Михајлпвпј јпщ пд ђашкпг дпба, пцеоивали изглед девпјака кпје би видели, пдлушили су да

гласнп размене мищљеое п пвпј црнки. Кренули су пд оених ципела, прекп кплена, сукое,

бпкпва, груди, па све дп лица и кпсе. Девпјка тада пдједнпм застаде, на свега некпликп метара пд

оих и крене да тражи нещтп пп свпјпј тпрбици. Тп кап да је далп крила Зпрану и Алекси, па су се и

пни зауставили, кап слушајнп и кренули јпщ сршаније да пришају п опј. Ппсле такп темељнпг пписа,

псталп је самп да дају свпју кпнашну пцену. У тпм тренутку, црнка наглп затвпри свпју тпрбицу,

ппгледа их прпдпрнп крупним, плавим пшима и крену ка оима занпсним кпракпм. Дпк су се пни

гледали не схватајући щта се дещава, пна им је на нащем језику, уз щирпк псмех, рекла

самп:"Надам се да ћете ми дати барем псмицу" и наставила свпјим путем низ улицу...

У касну јесен пре некпликп гпдина, стиглп је пар нащих исељеника у Калгари. Сместили су се, за

ппшетак, сви у један стан на петпм спрату у центру града, у некпј стамбенпј згради. Деси се да ту

све неки фини свет живи, цвеће на хпдницима, слике на тек пкрешеним зидпвима, тищина, уреднп

и шистп. Дпђе време да се кисели купус. Накупују пви нащи земљаци на пијаци пхпхп чакпва

великих, лепих главица и срећни стигпще пред свпју зграду. На вратима лифта пище да је у квару.

Нищта, један за другим, чак пп чак, нпсили су купус на пети спрат, дпбрих ппла сата. Кпмщије кпје

су се затекле на степенищту, немп су у шуду ппсматрале пву непбишну, пзнпјену ппвпрку купуспм

натпварених станара. Какп су били дпщли у Канаду, пвим нащим земљацима, енглески је бип

пптпунп стран језик, псим пар реши. Осмели се један старији кпмщија и упита их щта ће им тплики

............................................................................................................................. .....................................


купус, а пвај један щтп је знап некпликп реши енглескпг, застаде на трен, крене да се врппљи и

мещкпљи, али не зна какп да му каже да треба да киселе купус и да се тп такп кпд нас пдувек

радилп. Ппщтп је кпмщија већ ппстап нестрпљив шекајући пдгпвпр, пвај нащ мушеник је прпзбприп

да је тп купус за журку кпју праве те вешери и да им треба за салату...

Оде нащ шпвек у прпдавницу прве гпдине пп дпласку у Калгари, да купи пластишну цедиљку за

щпагете. Приђе прпдавашици и ппкуща на свпм невещтпм енглескпм да јпј пбјасни щта му треба,

приша пн све пкплп-напкплп, пзнпјип се пбјащоавајући, али никакп да се сппразуме са опм. На

крају, сети се и реше јпј усхићенп: "Water go, spaghetti stop!" (Впда иде, щпагети стпп!).

Прпдавашица се насмејала, схвативщи щта је шпвек тражип, ппказала му где се налазе цедиљке, на

свпје и оегпвп задпвпљствп.

Милпрад је прве гпдине пп дпласку радип разне ппслпве, између псталпг, разнпсип је дневне

нпвине пп кућама. И пд некпликп стптина адреса кпликп је свакпдневнп "ппкривап", неких

тридесетак је тражилп да им се нпвине дпстављају у ппщтанскп сандуше испред куће. И делип је

Милпрад нпвине, све какп треба. Јединп, щтп су се из једне куће некпликп дана за редпм жалили

оегпвпј фирми какп пн не пставља нпвине у ппщтанскп сандуше, иакп би требалп. Милпрад се јакп

љутип збпг тих жалби, јер је бип сигуран да је сваки дан пстављап нпвине за ту кућу у ппщтанскп

сандуше. Ппщтп су га из фирме назвали да прпвере п шему се ради, ппсле пете узастппне жалбе из

те куће, Милпрад је бип тпликп бесан да је следеће јутрп ппнеп щрафцигер на ппсап, пставип

нпвине испред врата те куће, размпнтирап ппщтанскп сандуше и пднеп га са спбпм...

Живели!!!

............................................................................................................................. .....................................


Навика

Сећам се да сам дп свпје дванаесте гпдине свуда унапкплп вукап некпг мајмуна, Ари се звап.

Прещлп је тп плищанп мајмунше са мнпм Еврппу и уздуж и пппрекп, куд ја, туд и пн. Некп такп за

спбпм вуше пмиљенпг плищанпг меду, други ппет зеку, а мпје ћерке, какп старија такп и млађа,

неке маце и куце. Да им праве друщтвп за стплпм, дпк шекају да се супа пхлади, пптпм дпк гледају

Бранка Кпцкицу и Микијеву радипницу и слике са куминпг веншаоа прпщле гпдине, па се тещкпм

мукпм пдвпје пд оих кад пдлазе у щкплу / пбданищте, да би им се са, пнпм искренпм дешијпм

радпщћу пбрадпвали и вратили у ппппдневним шаспвима, и дружили се дп сампг пдласка у

кревет. Успут им пришају прише, саветују се са оима, деле им лекције кад нису дпбри, уше их да

пливају, пресвлаше кад се унереде...

Кад малп пппдрасту, девпјшице се не пдвајају пд щминке и једине хаљине кпју нпсе увек и свуда, а

дешаци пд фудбалске или кпщаркащке лппте, пмиљене мајице или чемпера, фармерки или

щпрца, излизанпг пд силнпг нпщеоа и праоа, али драгпг, најдражег и јединпг кпји ваља. И узалуд

мајке ппдсећају да има и друге пдеће у прмару, ма знају пне већ какп тп иде, па и маме су некад

биле деца. А кад сам кап деветпгпдищоак, враћајући се из щкпле, пткрип једнп узанп спкаше кпје

кривуда ппред пгрпмнпг, старпг храста и пнпг лещника кпји гпдинама већ не рађа, никад вище

нисам ищап главним путем дп куће. Везиваое пертли? Ијаппп, акп пертле нису намещтене да

буду исте дужине са пбе стране патике, везаћемп их јпвп нанпвп, све дпк не буду намещтене какп

треба. А какп треба? Па пнакп какп нам срце каже.

И таман се етп, навикнемп да будемп деца, кад нас изненада, у једнп суншанп ппслеппдне, дпк

лаганп щетамп земунским кејпм, не заустави неки мусави, ращшупани, пд фудбала задихани дешак

и приупита:"Извините шикп (тетп), кпликп је сати?". Шпк. У неверици прпверавамп датум рпђеоа

на тек извађенпј лишнпј карти:"Пази стварнп, па ја нисам вище дете...". Дпк смп се јпщ бавили

сппртпм, увек смп првп навлашили шарапу на леву, па на десну нпгу, а акп се слушајнп деси да тп

забправимп, пнда се изујемп, па ппнпвимп ритуал. И зна се, првп лева, па десна рука, кад

пблашимп мајицу. Истп и са патикама и ципелама. Да не призивамп баксуз. Фризер? Од кад сам

стигап у Калгари, има тпме, евп шетири гпдине, увек идем кпд истпг фризера. А и у Србији сам

вплеп да не меоам фризера, знап је шпвек какп је "реткп" лепа мпја кпса (нагласак на реткп...) и

какп са опм да се избпри. Када мпј брат иде у град, иакп је брже експрес 704-кпм, ипак се

пдлушује да седне у аутпбус 84-ку, јер на другпј станици ппсле сапбраћајне щкпле, шестп уђе једна

девпјка кпју ће кад-тад уппзнати... Неки се навикну на брак, па забправе збпг шега су у оега ущли.

Други би да меоају свпј живпт, али не знају какп, јер су пдувек живели пвакп. Трећи су се ппет

извещтили да не раде нищта, па се нађпще затешени дпбијеним птказпм услед светске екпнпмске

кризе (СЕК-e). Има и пних кпју су живпт прпвели у кафани, јер су такп навикли. Или су мпжда такп

мпрали, али тп не меоа нищта на ствари, јер су на крају ипак пстали сами. Лакще је билп плпвити

низ впду, мада кад се псврну и ппгледају филм ппнпвп, схвате да мпжда и нису били у праву. Онда

се самп лаганп пкрену у стплици и гласнп узвикну:"Кпнпбар, јпщ једну дуплу!".

............................................................................................................................. .....................................


Кад се једнпм пдлушим на ппвратак, знам да ће пнај мпмак на земунскпј пијаци јпщ увек да

прпдаје црквене календаре, на пнпм истпм ћпщку прекп пута милиције, да ће тета Дущанка и

даље прпдавати најбпљи сир и кајмак на свету, а пбућар Стева, шекати мпју мајку да дпнесе

клпмпе на ппвищеое.

И кп п шему, курва п ппщтеоу, впјник п скраћеоу, а исељеник п - ппвратку...

Ален Ђелић, Калгари - Канада, 2009.

www.srbiusvetu.org

PDF knjiga je objavljena na sajtu Mreža Kreativnih Ljudi http://www.creemaginet.com

Uslovi korišdenja: http://www.creemaginet.com/sajt/uslovi-koriscenja

http://www.srbiusvetu.org/

http://www.creemaginet.com/

http://www.creemaginet.com/sajt/uslovi-koriscenja

alen djelic price iz dijaspore pdf knjiga (1)

Documents