IRVING STOUN AGONIJA I EKSTAZA ROMAN O MIKELANĐELU

KNJIGA PRVA

RADIONICA

1

Sedeo je ispred ogledala u spavaćoj sobi na drugom spratu i crtao svoje mršave obraze s visokom grbom na nosu, nisko široko čelo i uši postavljene suviše daleko na glavi, tamnu kosu koja se kovrdžala na čelu u gustim loknama i kao ćilibar žute oči, široko usađene i zaklonjene teškim kapcima.

„Nemam skladne proporcije", pomisli trinaestogodišnji dečak s ozbiljnom usredsređenošću. „Glava mi nije pravilna, a čelo natkriljuje usta i bradu. Neko je trebao da se posluži viskom."

On nečujno pomače svoje čvrsto telo da ne probudi četiri brata koja su spavala iza njega, a zatim naćuli uvo prema Via del Angvilara kako bi čuo zvižduk svog prijatelja Granačija. Onda brzim potezima olovke počne prepravljati oblik svog lica, šireći oval očiju, zaokružujući čelo, šireći uske obraze, predstavljajući usne punije a bradu veću.

„Eto", pomisli on, „sad izgledam bolje. Šteta što se lice ne može nacrtati pre nego se rodi, kao planovi za pročelje Duoma."

Glasovi ptičje pesme zabrujaše kroz prozor, koji je bio otvorio puštajući u sobu hladni jutarnji vazduh. On sakri papir za crtanje ispod okruglog jastuka na postelji i niz kružne kamene stepenice nečujno siđe na ulicu.

Njegov prijatelj Frančesko Granači bio je mladić od devetnaest godina, za glavu viši od njega, kose plave kao slama i živih plavih očiju. Granači mu je već godinu dana davao utočište u kući svojih roditelja preko puta Via dei Bentakordi, nabavljao mu materijal za crtanje, kao i slike koje je potajno pozajmljivao iz Girlandajove radionice. Mada je bio sin bogatih roditelja, Granači je stupio na zanat kod Filipa Lipija kad mu je bilo deset godina, u trinaestoj je pozirao kao središnja figura uskrslog mladića za sliku Sveti Petar uskrsava carevog nećaka u kapeli Karmin, koju je Masačo ostavio nedovršenu, a sada je bio na zanatu kod Girlandaja. Granači nije svoje slikanje uzimao ozbiljno, ali je imao oštro oko za talenat kod drugih.

- Zar ovaj put stvarno ideš sa mnom? - upita uzbuđeno Granači. - To sam sam sebi darovao za rođendan. - Dobro. - On uze mlađeg dečaka za ruku i povede ga niz vijugavu Via dei

Bentakordi,sagrađenu na ovalnom terenu starog rimskog koloseuma, pored visokih zidova zatvora Stinke. - Zapamti šta sam ti rekao za Domenika Girlandaja. Ja kod njega učim zanat već pet godina, i dobro ga poznajem. On voli kad ga njegovi učenici uvažavaju.

Tada zaokrenuše u Via Gibelina, iznad samih Gibelinskih vrata, koja su označavala među drugog gradskog zida. Prođoše nalevo pored divne kamene zgradurine Barđelo, s njenim šarenim guvernerovim dvorištem, a zatim, pošto su skrenuli nadesno u ulicu Prokonzula,pored palate Paci. Mlađi dečak s puno ljubavi pomilova nepravilno, grubo otesano kamenje njenih zidova.

- Hajde požuri - terao ga je Granači. - Ovo je najzgodniji trenutak dana za posetu Girlandaju, pre no što počne crtati.

Išli su nejednakim koracima uzanim ulicama. Prošli su pored Ulice starih okova, s njenim kamenim palatama i vanjskim izrezbarenim kamenim stepenicama koje su vodile u izbočene nadstrešnice. Prošli su pored Via del Korzo i na levoj strani videli kroz uski procep Tedaldini ulice delić Duoma, pokrivenog crvenim crepovima, a iza sledećeg bloka, s leve strane, palatu Sinjorije s njenim lukovima i prozorima, natkriljenu žutosmeđim kamenim zvonikom koji je probijao nežno plavetnilo svitanja na firentinskom nebu. Da bi došli do Girlandajove radionice, trebalo je da pređu četvrtasti Stari trg, gde su tek zaklana goveda, rasečena i otvorena, visila na koturima pred mesarskim radnjama. Odavde je bilo samo još nekoliko koraka pored Ulice slikara do ugla Via dei Tavolini, gde su ugledali otvorena vrata Girlandajove radionice.

Mikelanđelo zastade za trenutak i zagleda se u Donatelov mermerni kip svetog Marka, koji je stajao u visokoj niši Orzanmikele.

- Vajarstvo je najveća umetnost! - uzviknu on glasom koji je odavao uzbuđenje. Granači je bio iznenađen što je njegov prijatelj prikrivao tu sklonost prema

vajarstvu pune dve godine njihovog prijateljstva. - Ne slažem se s tobom - reče on mirno. - Ali šta si sada tu zinuo, treba da

obavimo posao koji nas čeka. Dečak duboko uzdahnu. I oni uđoše zajedno u Girlandajovu radionicu.

2

Radionica je bila velika odaja sa visokim plafonom, ispunjena oštrim mirisom boje i ugljena. U sredini se nalazio grubo otesan sto postavljen na nogare, oko koga je pet-šest pospanih učenika sedelo pogrbljeno na stolicama. U najbližem uglu neki čovek tucao je boju u avanu, dok su uza zid bili naslagani kartoni dovršenih fresaka, freske Poslednja večera za crkvu Onjisanti i freske Hrist poverava apostolski poziv Petru i Andriji za Sikstinsku kapelu u Rimu.

U jednom zaklonjenom uglu u dnu, na uzdignutom podijumu, sedeo je čovek četrdesetih godina, čiji je široki sto predstavljao jedino uredno mesto u radionici, s uredno poređanim olovkama, četkama, blokovima za crtanje, makazama i ostalim priborom koji je visio na kukama, i s knjigama ilustrovanih rukopisa iza stola, na policama uza zid.

Granači stade ispred majstorovog stola. - Gospodine Girlandajo, ovo je Mikelanđelo, o kome sam vam pričao. Mikelanđelo oseti kako ga probada par očiju za koje je važilo opšte mišljenje da

mogu jednim pogledom zabeležiti više nego oči ijednog drugog umetnika u Italiji. Ali i dečak se služio svojim očima kao da su pisaljke sa srebrnim vrhom, crtajući za svoj duhovni novčanik umetnika kako sedi malo iznad njega u azurnoplavom kaputu i crvenom ogrtaču prebačenom preko ramena da bi se zaštitio od martovske hladnoće, s crvenom kapom na glavi, sa svojim osećajnim licem s punim tamnocrvenim usnama, izbočenim jagodičnim kostima, duboko upalim obrazima, bujnom crnom kosom razdeljenom po sredini, koja mu je padala čak do ramena,

dugim gipkim prstima desne ruke kojima se držao za grlo. Setio se kako mu je pre nekoliko dana Granači pričao da je Girlandajo uzviknuo:

„.Sada, pošto sam počeo shvatati mogućnosti koje pruža ova umetnost, boli me što mi nisu date sve površine zidova Firence da ih prekrijem freskama."

- Ko je tvoj otac? - upita Girlandajo. - Lodoviko di Lionardo Buonaroti-Simoni. - Čuo sam to ime. Koliko ti je godina? - Trinaest. - Kod nas učenici počinju s deset godina. Gde si bio poslednje četiri godine? - Traćio sam vreme u srednjoj školi Frančeska da Urbina, učio sam latinski i

grčki. Ugao Girlandajovih usana, tamnih kao vino, trže se, pokazujući da mu se

odgovor sviđa. - Znaš li crtati? - Sposoban sam da naučim. Granači je želeo da pomogne svom prijatelju, ali kako nije mogao priznati da je

Mikelanđelu pozajmljivao Girlandajove slike da ih kopira, jednostavno reče: - On ima dobru ruku. Napravio je crteže po zidovima u kući svog oca u Setinjanu.

Ima jedan crtež satira... - Ah, slikar fresaka - našali se Girlandajo. - Konkurencija za mene koji starim. Mikelanđelo je bio tako uzbuđen da je ozbiljno shvatio Girlandaja. - Nikad nisam pokušavao da radim bojama. Ja se time ne bavim. Girlandajo zausti da odgovori, ali zastade. - Ako ti išta nedostaje, to sigurno nije skromnost. Ti nećeš postati moj

konkurent – ne zbog toga što za to nemaš talenta, već zbog toga što ne mariš za boju.

Mikelanđelo je više osetio no što je čuo iza sebe Granačijevo mrmljanje. - Nisam tako mislio. -Ti si malen za trinaest godina.Izgledaš suviše slabašan za težak rad u ovoj

radionici. - Za crtanje nisu potrebni snažni mišići. Onda je shvatio da su ga namamili da kaže ono što nije trebalo, a pored toga

podigao je i glas.Učenici se na to okrenuše. Trenutak kasnije prevagnu Girlandajova dobroćudnost. - E pa dobro, kako bi bilo da mi nešto nacrtaš. Šta ćeš crtati? Mikelanđelov pogled preleti po radionici gutajući utiske, kao što seoski mladići

drobe grožđe u ustima za vreme jesenjih svečanosti berbe. - Zašto ne radionicu? Girlandajo se nasmeje s omalovažavanjem, kao da se oslobodio nekog

neprijatnog položaja. - Granači, daj Buonarotiju papir i ugljen. Pa ako nemate ništa protiv, ja ću se

opet latiti svog posla. Mikelanđelo pronađe zgodan položaj blizu vrata, odakle je najbolje video

radionicu, i sede za sto da crta. Granači je stajao pored njega. - Zašto si morao predložiti tako tešku temu? Ne žuri. On će zaboraviti da si tu... Njegove oči i ruke bili su dobri saradnici, koji su hvatali glavne crte prostorije,

radni sto u sredini sa učenicima s obe strane, Girlandaja na podijumu ispod

severnog prozora. Prvi put otkako je ušao u radionicu disanje mu je bilo normalno. Osetivši kako mu se neko naginje preko ramena, on reče: - Nisam gotov.

- Dovoljno je. - Girlandajo uze papir i stade ga posmatrati koji trenutak. - Ti si već radio u nekoj drugoj radionici! Je l’ kod Rozelija? Mikelanđelo je znao da Girlandajo ne voli Rozelija, koji je vodio jedinu drugu

slikarsku radionicu u Firenci. Sedam godina pre Girlandaja, papa Siksto IV pozvao je Botičelija i Rozelija u Rim da naslikaju freske za upravo dovršenu Sikstinsku kapelu. Rozeli je privukao papinu pažnju upotrebom jarkih crvenih i ultramarinsko plavih boja i ukrašavanjem svakog oblaka, zavese i drveta zlatnom bojom, i dobio je novčanu nagradu za kojom je čeznuo.

Dečak odmahnu glavom. - Crtao sam u školi kad majstor Urbno nije gledao. A kopirao sam Đota u kapeli

Santa Kroče, u kapeli Karmine... Odobrovoljivši se, Girlandajo reče: - Granači ima pravo. Ti imaš snažnu ruku. Mikelanđelo pruži ruku pred Girlandaja, okrećući dlan i nadlanicu. - To je ruka

kamenoresca - odgovori on ponosito. - U radionici fresaka malo su nam potrebni kamenoresci. Počećeš kod mene kao

đak, ali pod istim uslovima kao da ti je deset godina. Moraš mi platiti šest florina za prvu godinu...

- Ja vam ne mogu ništa platiti. Girlandajo ga oštro pogleda. - Buonarotijevi nisu siromašni seljaci. Budući da tvoj otac želi da učiš... - Otac me je tukao kad god sam pominjao slikanje. - Ali ja te ne mogu uzeti ako on ne potpiše ugovor s doktorskim i apotekarskim

cehom. A zašto te neće opet tući kad mu ovo budeš rekao? - Zbog toga što će mi vaš pristanak da me primite biti odbrana. To, i činjenica da

ćete mu platiti za prvu godinu šest florina, za drugu osam, i za treću deset. Girlandajove oči planuše. - To je nečuveno! Da platim za povlasticu što ću te učiti! - Onda ne mogu doći da radim za vas. To je jedini način. Čovek koji je tucao boju lenjo je vrteo tučkom po vazduhu dok je preko ramena

posmatrao taj prizor. Učenici za stolom nisu se uopšte pravili da rade. Majstor i budući učenik zamenili su položaj, kao da je Girlandajo poslao po Mikelanđela jer mu je potreban i jer ga želi. Mikelanđelo je gotovo već video kako se Girlandajove usne uobličavaju da kažu: ne. Ali je stajao ne uzmičući, s držanjem punim poštovanja i prema starom čoveku i prema sebi, gledajući u Girlandaja pravo u oči, kao da hoće da kaže:

„To bi trebalo da uradite. Ja ću vam toliko vredeti". Da je pokazao i najmanje slabosti, Girlandajo bi mu okrenuo leđa. Ali suočen s

tim čvrstim pogledom, umetnik oseti škrto divljenje. Ponašao se u skladu s glasom koji ga je pratio, glasom da je čovek „koji voli i koga svi vole," rekavši:

- Očigledno je da nikad nećemo završiti hor Tornabuonija bez tvoje neprocenjive pomoći. Dovedi svog oca.

Kad su se ponovo našli u Via dei Tavolini, dok su se rani jutarnji prodavci i vlasnici radnji vrteli oko njih, Granači zagrli dečaka s puno ljubavi.

- Ti si prekršio sva pravila. Ali primljen si!

Mikelanđelo dobaci svom prijatelju jedan od retkih toplih osmeha, dok su mu oči boje ćilibara sa žutim i plavim tačkicama blistale. Njegov osmeh upotpuni onaj popravljeni crtež što ga je njegova olovka tražila jutros pred ogledalom u spavaćoj sobi, kad su se razvukle u srećan osmeh, njegove usne su bile pune i otkrivale su snažne bele zube, a isturena brada dostizala je vajarski sklad s gornjim delom njegovog lica.

3

Dok je hodao pored porodične kuće pesnika Dantea Aligijerija, i pored kamene

crkve Badija, bilo je Mikelanđelu kao da hoda kroz neku galeriju, jer Toskanac pokazuje prema kamenu onu nežnost što je ljubavnik ima za svoju dragu. Još od vremena svojih etrurskih predaka, ljudi iz Fjezole, Setinjana i Firence sekli su kamen iz brda, tovarili ga na volove i dopremali ga na svoju zemlju, rezali ga, sekli, uobličavali i od njega gradili domove i palate, crkve i lođe, tvrđave i zidove. Kamen je bio jedan od najbogatijih plodova toskanske zemlje. Ljudi su mu od detinjstva poznavali dodir i miris, ukus vanjske strane kao i njegovu sadržinu, znali su kako se ponaša na vrelom suncu, na kiši, na punoj mesečini, na ledenom vetru 'tramontani'. Hiljadu i pet stotina godina njihovi su preci obrađivali domaću 'pietru serena', mirni kamen, i podizali grad takve lepote da čoveku zastane dah, grad za koji su Mikelanđelo i generacije pre njega uzvikivali:

- Više nikad neću živeti a da mi Duomo ne bude pred očima! Naposletku stigoše do stolarske radionice koja je zauzimala donji sprat kuće što

ju je porodica Buonaroti iznajmila u via dei Angvilara. - A rivederci, kao što je lisica rekla krznaru - zacvrkuta Granači. - Oh, ja ću pristati da mi se odere koža - odgovori Mlkelanđelo - ali, za razliku od

lisice, ja ću ostati živ. On skrene za oštri ugao Via dei Bentakordi, mahnu na dva konja čije su glave

izvirivale iz otvorenog gornjeg dela stajskih vrata na drugoj strani ulice, i popne se sporednim stepenicama u porodičnu kuhinju.

Njegova maćeha je pravila svoj omiljeni kolač: pilići su bili rano izjutra ispečeni na ulju i samleveni u kobasicu s lukom, peršunom, jajima i šafranom. Sa slaninom i svinjetinom bili su napravljeni valjušci od sira, brašna, karanfilića i dumbirovog korena, i poređani s kobasicom od piletine između slojeva testa, datulja i badema. Sve to jelo bilo je napravljeno u obliku pite i prekriveno testom koje je prethodno bilo ispečeno na tihoj vatri.

- Dobro jutro madre mia. - Ah, Mikelanđelo.Danas imam nešto specijalno za tebe: salatu koja se topi u

ustima. Ime Lukrecije di Antonio di Sandro Ubaldini da Galjano bilo je duže od spiska

njene opreme koju je donela u miraz, pa zašto bi se inače jedna tako mlada žena udala za četrdesettrogodišnjeg udovca sa pet sinova koji je počinjao da sedi, i kuvala za domaćinstvo Buonarotija koje je brojalo devet članova?

Svakog jutra ustajala je u četiri sata da bi stigla na trg u isto vreme kad su i contadini, seljaci, stizali ulicama popločanim oblucima sa svojim kolicima što su ih

vukli sitni konji natovarenim svežim voćem i povrćem, jajima i sirom, mlekom i živinom. Ako nije baš pomagala seljacima da istovare kola, barem im je olakšavala teret birajući robu dok su se njihovi proizvodi još nalazili u vazduhu i pre no što bi imali prilike da budu stavljeni na tezge: najmekše, najbolje mahune, i piselli, grašak, i besprekorne smokve i breskve.

Mikelanđelo i njegova četiri brata zvali su je II Migliore, Najbolje, zato što je svaka čestica unoga što je išlo u njeno jelo morala da bude najbolja. U zoru je bila kod kuće s korpom prepunom lova. Nije se brinula o odeći, nije obraćala pažnju na svoje tamno jednostavno lice na kome su se naslućivali kratki zalisci i brkovi, a kosa bez sjaja bila joj je čvrsto zalizana sa čela. Ali dok je Mikelanđelo gledao njene zažarene obraze, njeno uzbuđenje u očima s kojim je posmatrala kako joj se peče kolač, dok je gledao kako se dostojanstveno i ljupko kreće od vatre do porculanskih posuda sa začinima da bi zaprašila testo finim prahom cimeta ili oraščića, znajući u svakom trenutku svog sedmosatnog jutra tačno gde se nalazi po rasporedu, video je da iz nje zrači sjaj.

Poznavao je svoju maćehu kao pokorno stvorenje u svakoj fazi njenog braka osim u kuhinji, tu je bila lavica s najboljim borbenim tradicijama Marzoka, lava čuvara grada Firence. Bogatu Firencu snabdevali su egzotičnim namirnicama iz celog sveta:alojom, isijotom, kardamomom, majčinom dušicom, pečurkama, gomoljicama, orahom u prahu, galingom. Ali, avaj, bilo je potrebno mnogo novaca da se sve to kupi.Mikelanđelo, koji je imao sobu sa svoja četiri brata pored sobe svojih roditelja, često je slušao rane jutarnje rasprave dok se njegova maćeha oblačila za pijacu.

- Ti hoćeš svaki dan sanduk haringa i hiljadu pomorandži. - Lodoviko, nemoj da mi meriš troškove na dram. Ti si od onih koji hoće da uvek

imaju punu kesu i prazan stomak. - Prazan stomak! Nijedan Buonaroti nije propustio da večera u tri stotine

godina. Zar ti ja ne donosim svake nedelje sveže tele iz Setinjana? - Zašto da jedemo svaki dan teletinu, kad je pijaca puna prasadi i golubova? Onih dana kad je gubio, Lodoviko je zamišljeno pregledavao knjige računa,

siguran da neće moći ni okusiti tu bramangieru od mesa živine, badema, masti šećera, oraščića i skupog pirinča, kojom ga je njegova mlada žena upropaštavala. Ali polagano, dok su se mirisi provlačili ispod kuhinjskih vrata, kroz porodičnu trpezariju u njegovu radionicu, sav njegov strah, njegov bes i porazi bi iščezli, a oko jedanaest sati bio bi mrtav gladan.

Lodoviko bi progutao obilan ručak, zatim odgurnuo stolicu od stola, lupnuo se po naduvenom stomaku široko razmaknutim prstima i uzviknuo onu jednu rečenicu bez koje je toskanski dan sumoran i ništavan:

- Ho mangiato bene! Dobro sam se najeo. Uz tu pohvalu Lukrecija bi sklonila ostatke za laku večeru, oprala lonce i činije,

otišla gore da spava do mraka, pošto bi joj dan bio potpuno ispunjen i radost iscrpljena.

Ali Lodoviko je sada prolazio procesom obrnutim od jutarnjeg zavođenja. Dok bi sati prolazili i hrana se varila, dok bi se uspomena na divni ukus povlačila, mučno pitanje koliko je taj obilan ručak koštao počelo bi da jede njega i on bi se opet naljutio.

Mikelanđelo prode kroz praznu porodičnu sobu s teškom hrastovom klupom pred kaminom, s mehovima visokim šest stopa naslonjenim na kamen, sa stolicama s kožnim naslonima i kožnim sedištima poređanim uza zid, sve te raskošne komade nameštaja izradio je osnivač poridice. Sledeća soba, koja je takođe gledala na Via dei Bentakordi i na staje, bila je radna soba njegovog oca, za koju je Lodoviko dole u stolarskoj radionici napravio trougaoni pisaći sto, prilagođen uglu od četrdeset pet stepeni, stvorenom tako što su se dve ulice spajale na ovom završnom luku starog koloseuma. Ovde je Lodoviko sedeo zguren nad svojim sivim, od pergamenta napravljenim knjigama računa. Otkad je Mikelanđelo pamtio, sav posao njegovog oca sastojao se u tome da intenzivno razmišlja o tome kako da ne potroši novac i kako da održi bedne ostatke bogatstva Buonarotijevih, kome su temelji bili udareni 1250. godine, a onda se srozalo na jedno seosko imanje od deset jutara u Setinjanu i na jednu kuću na koju im se osporavalo zakonsko pravo, odmah pored ove koju su uzeli u najam.

Lodoviko ču svoga sina kako ulazi i diže pogled. Priroda je prema njemu bila darežljiva samo u jednom, u kosi: pošto je slobodno rasla, on se dičio raskošnim brkovima koji su se utapali u desetak centimetara dugačku, četvrtasto podšišanu bradu. Kosa mu je bila prošarana sedim vlasima, preko čela išle su mu četiri bore, teško stečene godinama u toku kojih je zurio u knjige i porodične papire. Njegove sitne oči bile su tužne od traženja izgubljenog bogatstva Buonarotijevih. Mikelanđelo je poznavao svog oca kao opreznog čoveka koji je zaključavao vrata s tri ključa.

- Dobro jutro, messer padre. Lodoviko uzdahnu: - Suviše sam se kasno rodio. Pre sto godina čokote Buonarotijevih vezivali su

kobasicama. Mikelanđelo je posmatrao oca dok je ovaj opet tonuo u rad, koji se sastojao od

sanjarenja o hronici Buonarotijevih, tog Starog zaveta svog života. Lodoviko je do u poslednji florin znao koliko je koja generacija Buonarotijevih posedovala zemlje, kuća, trgovina, zlata. Ta porodična istorija bila je njegovo zanimanje, i svi njegovi sinovi morali su redom zapamtiti tu legendu.

- Mi smo plemeniti građani - govorio im je Lodoviko. - Naša porodica je stara kao porodica Mediči, Stroci ili Tornabuoni. Ime Buonaroti mi nosimo tri stotine godina - glas mu se dizao od energije i ponosa. - Mi plaćamo porez u Firenci već tri veka.

Mikelanđelu je bilo zabranjeno da bez odobrenja sedi u očevom prisustvu, i morao je da se pokloni kad bi mu bilo izdano neko naređenje. Dužnost je, a ne interes, nateralo dečaka da nauči kako se njihova porodica naglo podigla kad su gvelfi preuzeli vlast u Firenci sredinom trinaestog veka, godine 1260. jedan Buonaroti je bio savetnik gvelfske vojske, godine 1392. vođa gvelfske partije, od 1343. do 1469. Buonarotijevi su deset puta bili članovi firentinskih Priori ili Gradskog saveta, što je bio najdostojniji položaj u gradu: između 1326. i 1475. godine osam Buonarotija su bili gonfaloniere ili predsednici opštine Santa Kroče, između 1375. i 1473, dvanaestorica su bili među buonuominima ili savetnicima Santa Kroče, uključujući tu i Lodovika i njegovog brata Frančeska, koji su bili imenovani 1473. godine. Do poslednjeg službenog priznanja porodice Buonaroti, čija je slava tamnela, došlo je trinaest godina ranije, 1474, kad je Lodoviko bio

imenovan za podesta ili spoljnog predsednika opštine, koji je išao u obilazak, za spojena seoca Kapreza i Kjuzi di Verna, visoko gore u krševitim Apeninima, gde se rodio Mikelanđelo u gradskoj kući u kojoj je porodica boravila šest meseci.

Otac je učio Mikelanđela da je rad nešto nedostojno jednog plemenitog građanina, ali sin je primetio da je Lodoviko mnogo više radio smišljajući načine kako da ne potroši novac nego što bi radio da ga zaradi. U okviru tvrđave Buonaroti bilo je ostalo nekoliko razasutih izvora, dovoljnih da mu dopune izdatke za gospodski život, pod uslovom da ništa ne potroši. No uprkos svoj veštini i predanosti s kojima je Lodoviko vršio svoj zadatak, njihov je kapital oticao.

Dok je stajao pored prozorskog udubljenja, grejući na zubatom martovskom suncu koščata ramena, dečak se u mašti vrati u njihov dom u Setinjanu, koji je gledao na dolinu reke Arno, u vreme kad je njegova majka bila živa. Onda je bilo ljubavi i smeha, ali je njegova majka umrla kad je njemu bilo šest godina, a njegov se otac, očajan, povukao u tvrđavu svoje radne sobe. Za četiri godine dok se njegova tetka Kasandra brinula za domaćinstvo, Mikelanđelo je bio usamljeno dete koje nije bilo potrebno nikome osim svojoj baki, Moni Alesandri, koja je živela s njima, i porodici kamenoresca na suprotnom brežuljku, jer ga je kamenoreščeva žena dojila kad je njegova majka bila suviše bolesna da bi hranila svog sina.

U toku četiri godine, dok se njegov otac nije ponovo oženio i dok Lukrecija nije navalila da se presele u Firencu, on je bežao k Topolinovima kad mu se god pružila prilika. Prolazio bi žitnim poljima pored srebrnozelenih maslina, prošao bi potok koji je delio njihove zemlje, i popeo se kroz vinograde uz brežuljak s druge strane u njihovo dvorište. Ovde je mogao mirno raditi tešući pietru serenu iz susednog kamenoloma u prizmatično kamenje za neku novu firentinsku palatu, iscrpljujući svoju nesreću tačnim udarcima koje je naučio u ovom dvorištu još dok je bio dete i kad je, zajedno s kamenoreščevim sinovima, i on dobio mali čekić i dleto da obrađuje otpatke.

Mikelanđelo se otrže iz kamenoreščevog dvorišta u Setinjanu i vrati se u ovu kamenu kuću u Via del Angvilara.

- Oče, sad baš dolazim iz radionice Domenika Girlandaja. Girlandajo je pristao da me upiše kao učenika.

4

Dok je vladala tišina koja je kao puls udarala među njima, Mikelanđelo je čuo

kako jedan konj rže na drugoj strani ulice i kako Lukrecija džara ugljen na vatri u kuhinji. Lodoviko se osloni na obe ruke da bi se podigao u zapovednički položaj nad svojim sinom. Ta neshvatljiva sinova želja da postane umetnik bila bi konačan udarac koji bi survao već uzdrmanu porodicu Buonaroti u društvenu provaliju.

- Mikelanđelo, izvinjavam se što sam morao da te dam da učiš vunarski zanat i što sam te morao naterati da postaneš trgovac umesto gospodin. Ali ja sam te upisao u skupu školu i plaćao sam za tebe novcem koji sam jedva mogao da odvojim, da bi ti bio vaspitan i da bi napredovao u cehu dok ne budeš imao svoje vunare i trgovine. Tako su počela gotovo sva firentinska bogatstva, pa čak i bogatstvo Medičijevih.

Lodovikov glas postade jači. - Zar ti misliš da ću ti ja sada dopustiti da protraćiš svoj život kao slikar? Da osramotiš porodično ime? Za tri stotine godina nijedan Buonaroti nije pao tako nisko da radi svojim rukama.

- To je istina. Mi smo bili zelenaši - ljutito odgovori dečak. - Mi pripadamo cehu menjača novca, jednom od najuvaženijih u Firenci.

Pozajmljivanje novca je cenjeni poziv. Mikelanđelo potraži zaštitu u šali. - Jeste li ikad posmatrali čika Frančeska kako sklanja svoju tezgu ispred

Orzanmikela kad počne kiša? Nikad nisam video da neko brže radi svojim rukama. Pošto je čuo svoje ime, čika Frančesko utrča u sobu. Bio je viši od Lodovika,

veselijeg izraza lica, on je bio strana koja radi u trgovačkoj zajednici Buonaroti. Pre dve godine on se odvojio od Lodovika, zaradio priličnu svotu novca, kupio kuće i počeo otmeno živeti, da bi ga odmah potom namamili da napravi loš posao sa stranom valutom, da izgubi sve i vrati se bratu u kuću. Kad bi sad padala kiša, on bi pokupio baršunasti prekrivač sa stola za rasklapanje, ščepao vreću s novcem koja mu je stajala između nogu i otrčao mokrim ulicama svom prijatelju Amatoru, krojaču sukna, koji mu je dozvoljavao da spusti svoj sto ispod zaklona.

Frančesko reče grubim glasom: - Mikelanđelo, ne bi trebalo da vidiš uvek ono što je najgore. Kakvo to naopako

zadovoljstvo nalaziš u tome što vređaš jednog Buonarotija? Dečak se razbesni na tu optužbu. - Ja se isto toliko ponosim našim imenom kao i svako drugi. Zašto da ne naučim

zaista lepe stvari kojima će se ponositi Firenca, kao što su Gibertijeva vrata i Donatelove skulpture i Girlandajove freske? Firenca je dobar grad za umetnika.

Lodoviko stavi ruku dečaku na rame, nazivajući ga Mikelanjolom, njegovim imenom od milja. Ovo mu je bio najmiliji od pet sinova, u njega je polagao najveće nade, ta mu je ljubav dala odvažnosti da potroši novac za tri godine školovanja kod Urbina. Učitelj je bio suviše ponosan da bi izvestio oca da njegov na izgled pametan sin više voli da crta po beležnicama nego da uči slova iz zbirke grčkih i latinskih rukopisa. Što se tiče retorike, dečak je bio vezan svojim vlastitim pravilima logike, koje uverljivi Urbino nije mogao promeniti.

- Mikelanđelo, to što ti pričaš o umetnicima isto je toliko istinito koliko i govor kojim se podbunjuju radnici.Suviše sam se ljutio na tvoju glupost a da bili išta drugo uradio osim da te istučem. Ali tebi je sada trinaest godina, plaćao sam da učiš logiku, pa ću sada i da je primenim na tebi. Giberti i Donatelo su počeli kao zanatlije i završili kao zanatlije. Tako će i Girlandajo. Njihov rad nikad nije podigao njihov društveni položaj ni za jedan braccio, ni za pedalj, a Donatelo je na kraju života bio tako siromašan da mu je Kozimo de Mediči morao dati starosnu penziju.

Dečak planu na taj napad. - To je bilo zbog toga što je Donatelo stavio sav svoj novac u žičanu korpu i

obesio je o tavanicu da bi svi njegovi pomoćnici i prijatelji mogli da se posluže njome kad bi im zatrebalo. Girlandajo silno zarađuje.

- Umetnost je mlaćenje prazne slame - primeti Frančesko, jer je toskanska mudrost splet izreka. - Gubiš trud, a ne dobijaš žito. Svaki čovek misli da će se u njegovim rukama neotesano kamenje pretvoriti u zlato! Kakav je to san?

- Jedini koji poznajem - uzviknu Mikelanđelo i okrene se opet Lodoviku. – Pustite da mi isteče sva krv koja je za umetnost, i u meni neće ostati dovoljno tečnosti ni da pljunem.

- Ja sam prorekao da će moj Mikelanđelo povratiti bogatstvo Buonarotijevih - uzviknu Lodoviko. - Trebalo je manje da govorim! E, daću ja tebi za taj tvoj prostakluk.

Udarci zapljuštaše po dečaku. Lodoviko je bio ukrutio desni lakat kako bi mu ruka poslužila kao batina. Frančesko, koji nije želeo da njegov nećak promaši u tom kritičnom trenutku njegove mladosti, i sam poče da tuče dečaka, udarajući ga rukom po ustima.

Mikelanđelo spusti glavu kao što to rade neme životinje. Nije imalo smisla da beži, jer bi se tada svađa morala kasnije nastaviti. Duboko u grlu odjeknuše mu reči njegove bake: - Pazienza ! Strpljenja! Još se nije rodio čovek čiji se posao nije rodio zajedno s njim.

Jednim krajičkom oka Mikelanđelo ugleda svoju strinu Kasandru kako stoji na pragu ispunjavajući vrata. Bila je to krupna žena, koja kao da se gojila od vazduha koji udiše. Kasandra, ogromnih kukova, butina i grudi, s glasom koji je odgovarao njenoj težini, bila je jedna nesrećna žena. A nije ni smatrala da je njena dužnost da širi sreću.

- Sreća - govorila je strina Kasandra - to je za drugi svet. Gromki glas strine Kasandre, koji je zahtevao da dozna šta se dešava, više je

povredio njegovo uvo nego ruka njenog muža. Onda odjednom sve reči i udarci zamukoše, i Mikelanđelo je znao da je njegova baka ušla u sobu. Baka je bila povučena žena u crnini. Nije bila lepa, ali je imala fino skrojenu glavu, a koristila je svoju matrijarhalnu vlast samo u trenucima porodičnih kriza. Lodoviko se nerado protivio svojoj majci. On se svali na stolicu.

- Ovim je diskusija završena - izjavi on. - Ja sam te odgajao tako da ne moliš ceo svet, dovoljno je da zaradiš novac i da služiš imenu. I da više nikad nisam čuo da si se upisao u slikarske učenike.

Mikelanđelo je bio srećan što je njegova maćeha bila suviše zauzeta svojim kolačem, pa nije mogla da ostavi kuhinju, soba je sada bila suviše puna da bi primila još nekog posmatrača.

Mona Alesandra priđe svome sinu za pisaćim stolom. - Kakva je razlika između toga hoće li se on upisati u Vunarski ceh i presti vunu

ili u Apotekarski ceh i mešati boje? Ti nećeš ostaviti dovoljno novaca ni da se odgoji pet gusaka, a kamoli pet sinova. - Njen glas nije prigovarao, zar nije baš loše rasudivanje i zla sreća njenog muža Lionarda Buonarotija izazvala početak pada porodice? – Svih pet dečaka moraju raditi za svoj život, neka Lionardo ide u manastir, kao što on želi, a Mikelanđelo u radionicu. Kad mu više ne možemo pomoći, zašto da mu smetamo.

- Ja ću biti učenik kod Girlandaja, oče. Morate potpisati dokumente. Ja ću dobro raditi za sve nas.

Lodoviko je netremice gledao u svog sina, s nevericom. Da nije opsednut nekim zlim duhom? Ne bi li trebalo da ga odvede u Areco da ga pregledaju?

- Mikelanđelo, ti mi govoriš stvari koje me teraju da deset puta puknem od besa. –I on izbaci svoju poslednju ubitačnu strelu. - Nemamo ni pare da platimo za naukovanje kod Girlandaja.

To je bio trenutak na koji je Mikelanđelo čekao. On reče blago: - Novac nije potreban, padre. Girlandajo je pristao da vama plaća za moje

naukovanje. - On da plaća! - trže se Lodoviko. - Zašto bi on meni plaćao za povlasticu da tebe

podučava? - Zato što smatra da imam snažnu ruku. Posle poduže ćutnje Lodoviko se polagano spusti na kožnu stolicu. - Osim ako nas bog ne sačuva, mi ćemo propasti. Istina, ja ne znam odakle ti

dolaziš. Sigurno ne od Buonarotija. Sve je to sigurno od strane tvoje majke, od Ručelaja.

On ispljunu to ime kao da je punim ustima zagrizao crvljivu jabuku. Mikelanđelo je prvi put čuo da se to ime izgovorilo u kući Buonarotijevih. Lodoviko se prekrsti, više u zamišljenosti nego u pobožnosti.

- Istina je da sam ja sebe pobedio u više bitaka nego ijedan svetac.

5

Bottega Domenika Girlandaja bila je radionica s najviše poslova i najnaprednija

u celoj Italiji. Pored dvadeset pet fresaka i zasvođenih prozora za hor Tornabuonija u crkvi Santa Marija Novela, koje je trebalo završiti za dve godine preostale od pet predviđenih ugovorom, bio je takođe potpisao ugovor da naslika Hrista u slavi za bolnicu Inoćenti i da napravi nacrt za jedan mozaik portala katedrale. Svakih nekoliko dana odlazio je na konju u susedni grad, gde su tražili da im slika sve, od male ikone za jedan oltar do predvorja vojvodske palate. Girlandajo, koji nikad nije tražio narudžbine, nijednu nije mogao da odbije: prvog dana kad je Mikelanđelo došao u radionicu on mu reče:

- Ako ti neka seljanka donese korpu sa željom da joj je ukrasiš slikama, učini to što lepše možeš, jer je to na svoj čedan način isto toliko važno kao i freska na zidu.

Mikelanđelo je zaključio da je radionica ispunjena energijom ali i dobroćudnošću. Dvadesetosmogodišnji Sebastijano Mainardi, koji je svoju dugu crnu kosu šišao tako da bi podsećao na Girlandajovo bledo, usko lice s izbočenim koščatim nosem i isturenim zubima, vodio je brigu o učenicima, on je bio Girlandajov šurak, mada - tvrdio je vragolasti Jakopo del'Indako, sin jednog pekara - protiv svoje volje.

- Girlandajo ga je oženio svojom sestrom da bi ga zadržao da radi za porodicu - pričao je Jakopo Mikelanđelu. - Zato se pazi.

Kao i mnoge druge Jakopove vragolije, i ova je sadržavala trun istine, Girlandajovi su bili familija umetnika koji su učili zanat u radionici svog oca, veštog zlatara koji je prvi stvorio jedan pomodni venac, nazvan ghirlanda, koji su Firentinke nosile u kosi. Domenikova dva mlađa brata, David i Benedeto, minijaturist, želeo je da slika samo sičušne i precizne slike ženskog nakita ili cveća, David, najmlađi,potpisao je ugovor s crkvom Santa Marija Novela, zajedno sa svojim bratom.

Domeniko Girlandajo prešao je iz radionice svog oca u radionicu Baldovinetija, majstora mozaika, gde je ostao do svoje dvadeset prve godine, kada ga je,

oklevajući, napustio da bi otvorio vlastitu radionicu. - Slikanje je crtanje, a istinsko večno slikanje je mozaik - govorio je on, ali kako se mozaik malo tražio, on se okrenuo freskama i postao umetnik koji je najviše primao od drugih i bio najveći eklektičar u Italiji. Naučio je sve čemu su raniji slikari fresaka, od vremena Čimabua, imali da ga nauče. Pored toga, on je dodao nešto što je na neki naročito sjajan način bilo lično njegovo.

Girlandajo je zaista prihvatio Mainardija kao zeta pošto mu je mladi učenik pomagao da naslika majstorske freske u crkvi u San Điminjanu, susednom gradu sa sedamdeset šest zvonika. Mainardi, koji je sad uzeo Mikelanđela pod svoje pokroviteljstvo, bio je strašno sličan Girlandaju: dobroćudan, obdaren, dobro obučen u radionici Verokija, voleo je iznad svega da slika, i slagao se s Girlandajom da su na fresci važne lepota i ljupkost. Slika treba da ispriča jednu priču, bilo biblijsku bilo pobožnu, bilo priču iz grčke mitologije, ali slikareva uloga nije u tome da gleda koje se značenje krije iza te priče, da traži to značenje ili da prosuđuje njegovu vrednost.

- Svrha je slikanja - objašnjavao je Mainardi svom najnovijem učeniku - da bude dekorativno, da slikarski oživi priče, da ljude usreći, da, čak i žalosnim slikama svetaca koje muče. Uvek to pamti, Mikelanđelo, pa ćeš postati slikar koji ima uspeha.

Ako je Mainardi bio majordomus učenika, Mikelanđelo je ubrzo doznao da je šesnaestogodišnji Jakopo, majmunskog lica, bio njihov vođa. Imao je dara da izigrava kako je zaposlen a da ništa ne radi.Srdačno je pozdravio trinaestogodišnjeg dečaka u radionici opomenuvši ga ozbiljno:

- Raditi samo i jedino težak posao nije dostojno jednog hrišćanina. - Okrenuvši se stolu učenika, on doda likujući: - Ovde u Firenci imamo otprilike devet praznika mesečno. Dodajte tome nedelje, i to onda znači da moramo raditi samo svaki drugi dan.

- Ne vidim da to za tebe predstavlja neku bitnu razliku, Jakopo - primeti Granači ljutito i zajedljivo. - Ti ne radiš radnim danom.

Dve nedelje su prohujale do onog čarobnog dana potpisivanja ugovora i njegove prve plate. Mikelanđelo je odjednom shvatio kako je malo uradio da zaradi dva zlatna florina, koliko će iznositi njegova prva plata. Do tada su ga upotrebljavali kao trčkaralo, da donese boju od apotekara, da seje pesak da bi mu dao fini sastav, i da ga pere crevom u bačvi. Pošto se probudio dok je još napolju bio mrak, on puzeći pređe preko svog mlađeg brata, skoči iz kreveta i stane preturati po klupi pored postelje da nađe svoje duge čarape i košulju do kolena. Kod Bardela prođe ispod nekakvog leša koji je visio s kuke učvršćene na vencu zgrade, to je sigurno bio onaj čovek koji nije umro kad su ga obesili pre dve nedelje, već je izgovorio takve osvetničke reči da je osam magistrata odlučilo da ga ponovo obese.

Girlandajo je bio iznenađen zatekavši dečaka na pragu tako rano, i njegovo buon giorno, dobro jutro, bilo je kratko. Danima je radio na studiji za sliku Sveti Jovan krsti obraćenika i bio je uznemiren jer nije mogao da istera na čistinu svoju zamisao Hrista. Kasnije se naljutio što ga je prekinuo njegov brat David s gomilom računa koje je trebalo platiti. Domeniko je odgurnuo račune grubim pokretom leve ruke, nastavljajući da crta desnom.

- Pa zar ti ne možeš da upravljaš ovom bottegom, Davide, a mene da ostaviš da na

miru slikam. Mikelanđelo je zabrinuto posmatrao taj prizor: hoće li oni zaboraviti koji je

danas dan? Granači ugleda izraz lica svoga prijatelja. On se iskrade s klupe, priđe Davidu i nešto mu promrmlja na uvo. David se maši za kožnu kesu koju je nosio o širokom pojasu, prođe kroz odaju do Mikelanđela i pruži mu dva florina i knjigu za ugovore. Mikelanđelo brzo potpisa svoje ime pored prve isplate, kao što je bilo označeno u ugovoru s računom doktora i apotekara, a zatim zapisa datum:

16. april 1488. godine. Radost mu prostruja kroz vene dok je zamišljao trenutak kad će predati ocu dva

florina. Dva florina nisu bila bogatstvo Medičija, ali se nadao da će oni obasjati mračnu atmosferu Buonarotijeve kuće. Onda mu do svesti dopre oduševljeno mrmrljanje među učenicima i Jakopov glas koji je govorio:

- Pogodili smo se, nacrtaćemo po sećanju onu nakaznu figuru na zidu u uličici iza bottege. Onaj koji nacrta najtačniju sliku biće pobednik i ima da plati večeru. Čeko, Baldineli, Granači, Buđardini, Tedesko, jeste li spremni?

Mikelanđelo oseti tup bol u grudima, njega su izostavili. Njegovo je detinjstvo bilo usamljeno, i on nije imao prisnog prijatelja dok Granači nije u svom malom susedu otkrio talenat za crtanje. Tako su ga često izostavljali iz igre. Zašto? Zato što je bio malen i bolešljiv? Zato što u njemu nije bilo dovoljno smeha? Zato što je teško stupao u kontakt s ljudima?Tako je očajnički želeo da bude uključen u drugarstvo te male grupe, ali to nije dolazilo tako lako. Na kraju prve sedmice Granači mu je morao držati lekciju kako da se snađe sa svojim drugovima.

Trinaestogodišnji koščati Đulijano Buđardini, jednostavan mladić koji se prijateljski odnosio prema Mikelanđelu, od prvog trenutka kad je ovaj stupio u radionicu, vežbao se tada crtajući jednu grupu žena. Buđardini nije znao crtati ljudske figure, a nije ga to ni zanimalo.

- Čemu? - pitao je. - Mi nikad ništa drugo ne pokazujemo osim ruke i lice. Videći konture nalik na vreću, Mikelanđelo je nagonski dohvatio jedno

zatupasto pero i napravio nekoliko brzih pokreta koji su uneli delove tela ispod teških ženskih haljina i ulili im osećaj pokreta. Buđardini je trepnuo svojim teškim očnim kapcima nekoliko puta gledajući kako njegovi likovi oživljavaju. U njemu nije bilo zavisti i on se nije ljutio zbog tog doterivanja. Ali se zato uvredio trinaestogodišnji Čeko, koji se s deset godina, kao što je bilo pravilno, upisao za učenika kod Girlandaja. Jezičavi Čeko je povikao:

- Ti si učio na golom ženskom modelu? - Pa to i ne postoji u Firenci - pobunio se Mikelanđelo. Tedesko, koščat ridokos mladić, plod neke ranije invazije na Firencu, upitao je

glasom što se graničio s mržnjom: - Pa otkud onda znaš kakvi su pokreti ženskih grudi i kukova, da možeš pod odeću uneti pravi život?

- Posmatram žene kad beru pasulj po poljima, ili kad hodaju s korpom na glavi. Ono što oči mogu da vide i ruka može da nacrta.

- Girlandaju se to neće svideti! - zakrešta veselo Jakopo. Te večeri Granači mu je rekao u poverenju: - Pazi da ne izazivaš ljubomoru. Čeko i Tedesko su već odavno učenici. Otkud

mogu da vide pravdu u tome što ti možeš odmah s početka crtati bolje od njih, koji uče godinama? Pohvali njihov rad. Svoj zadrži za sebe.

Sada, za stolom učenika, Jakopo je dopunjavao pojedinosti igre.

- Vreme je ograničeno na deset minuta. Ko pobedi, biće proglašen za prvaka i domaćina.

- Zašto ne bih i ja mogao da se takmičim, Jakopo? - uzviknu Mikelanđelo. Jakopo se namršti: - Ti si tek početnik, ti nikako ne bi mogao da pobediš, a

nemaš ni mogućnosti da platiš. To ne bi bilo pošteno prema nama ostalima. Žacnut, Mikelanđelo stane moliti: - Pusti me da učestvujem, Jakopo. Videćeš,

neću biti tako loš. - Dobro - složi se Jakopo oklevajući. - Ali ne možemo ti dati više vremena nego

ostalima. Svi spremni? Uzbuđen, Mikelanđelo dohvati ugljen i papir i poče da stavlja na njega obrise

nakaznog lika, pola mladića pola satira, koji je nekoliko puta video na zadnjem kamenom zidu. Mogao je da se seti crta po sećanju, isto onako kao što su učenici u Urbinovoj školi čudesno nizali stihove iz Homerove Ilijade ili Vergilijeve Eneide,kad je to od njih zahtevao učitelj.

- Gotovo! - viknu Jakopo. - Poređajte crteže na sredinu stola. Mikelanđelo pritrča stolu, stavi svoj crtež u red i brzo pregleda ostale crteže. Zaprepastilo ga je kako su izgledali nepoznati, čak nepotpuni. Jakopo ga je gledao netremice širom otvorenih usta.

- Naprosto ne verujem. Gledajte svi. Mikelanđelo je pobedio. Nastadoše uzvici čestitanja. Čeko i Tedesko se osmehnuše na njega prvi put posle njihove prepirke. Mikelanđelo je blistao od ponosa. Bio je najmlađi učenik, a ipak je zaslužio pravo da svima plati večeru...

Da plati svima večeru! Stomak mu se spusti kao da je progutao svoja dva florina. On izbroji glave, bilo ih je sedam. Popiće dve litre vina, pojesti domaću supu, teleće pečenje, voće... i napraviće priličnu rupu u jednom od dva zlatnika, koje je tako nestrpljivo čekao da ih preda ocu.

Na putu do gostionice, dok su ostali trčali ispred njih smejući se srdačno među sobom, jedan krajičak niti zaigra mu u glavi. On poče da mota klupko svojih misli unazad i uhvati korak sa Granačijem.

- Nasamarili su me, zar ne? - Jesu. - Zašto me nisi opomenuo? - To je sastavni deo uvođenja u ceh. - Šta da kažem ocu? - Da si znao, bi li naterao sebe da loše crtaš? Mikelanđelo se bojažljivo osmehnu. - Nisu mogli izgubiti.

6

U Girlandajovoj radionici nije postojala neka naročita metoda nastave. Njena

osnovna filozofija bila je izraz na jednoj ploči koju je Girlandajo prikucao na zid pored svog pisaćeg stola:

Najsavršeniji vodič je priroda. Radi i dalje tako ne propuštajući da svakog dana nešto nacrtaš.

Mikelanđelo je imao da uči iz svakog zadatka koji je svaki učenik imao da radi. Pred njim nije bilo tajni. Girlandajo je stvarao osnovnu skicu, kompoziciju na svakom panelu i harmoničan odnos jednog panela prema svim ostalima. On je slikao gotovo sve važne portrete, ali stotine ostalih bili su raspoređeni u radionici. Ponekad je nekoliko ljudi radilo na jednoj jedinoj figuri i na sloju žbuke određenom, da se uradi za jedan dan. Tamo gde je ugao vidljivosti u crkvi bio odličan, Girlandajo je slikao sam ceo panel. Inače su najveće delove slikali Mainardi, Benedeto, Granači i Buđardini. Na bočnim lunetama nad prozorima, koje su se teško mogle videti, davao je da se vežbaju Čeko i Baldineli, njegov drugi trinaestogodišnji učenik.

Mikelanđelo je išao od stola do stola i obavljao sporedne poslove. Niko nije imao vremena da ga uči. On je posmatrao Girlandaja kako završava portret Đovane Tornabuoni, koji je slikao kao posebnu porudžbinu, i kako ga zatim prenosi na skicu panela za sliku Pohod Marije Elizabeti.

- Slikanje uljem je za žene - reče Girlandajo sarkastično. - Ali ova figura će se dobro uklopiti u fresku. Nikada ne pokušavaj da izmišljaš ljudske likove, Mikelanđelo, slikaj na svojim panelima samo one koje si već preslikao iz života.

David i Benedeto su radili zajedno s Mainardijem za jednim dugačkim stolom u udaljenom uglu radionice. Benedeto nikad nije radio slobodnom rukom. Mikelanđelu se činilo da on više pažnje poklanja matematičkim kvadratima na papiru ispred sebe nego individualnim osobinama lica koje portretiše. No on je ipak bio vešt u radu na razmeravanju alatom. On reče Mikelanđelu:

- Zapamti da je lice podeljeno na tri dela: prvo, kosa i čelo, zatim nos, onda brada i usta. E, uzmi sad razmer jednog muškarca. Izostavljam razmere žena, jer nijedna od njih nije savršeno proporcionalna. Ruka sa šakom proteže se do sredine kukova... tako. Cela dužina jednog čoveka je osam lica, i jednaka je širini njegovih raširenih ruku. Uvek moraš pamtiti da muškarac na levoj strani ima jedno rebro manje od žene...

Mikelanđelo pokuša da crta prema Benedetovom geometrijskom planu, s viskom i šestarom, ali je tako stvorena šema bila mrtvački sanduk u koji su mogli da stanu samo leševi.

Mainardi je, međutim, imao sigurnu ruku i samopouzdanje koji su u njegov rad udahnuli život. On je naslikao važne delove i u lunetama i na panelima, i radio je na modelu u boji za Poklonstvo kraljeva. On pokaza Mikelanđelu kako se boja meša s temperom, prelazeći dva puta preko golih delova.

- Prvi sloj boje, naročito za mlade ljude sa svežim tenom, mora se slikati temperom načinjenom s jajetom gradske kokoši, crveni žumanci seoskih kokošiju odgovaraju jedino za temperu za meso starijih ili tamnoputih osoba.

Od Mainardija je Mikelanđelo naučio da zelena nijansa ispod boje mesa treba da se nazire, da jako osvetli obrve i vrh nosa s malo čiste bele boje, da ocrta vanjske delove očnih kapaka i trepavica crnom bojom.

Od Jakopa nije dobijao tehničke pouke, već gradske novosti. Nijedna spletka nije izmicala Jakopu. Mogao je da prolazi pored vrline celog svog života a da se nikad ne spotakne o nju, ali njegov je nos osećao naličje ljudske prirode, onako nagonski kao što ptica namiriše đubre. Jakopo je bio sakupljač i raznosač gradskih prepričavanja, svakodnevno je obilazio gostionice, vinare i brijačnice, kvartove prostitutki i grupe staraca koji su sedeli po klupama ispred palata, jer su oni bili najbolji nabavljači gradskih priča i skandala. Svakog jutra je dolazio u radionicu zaobilaznim putem,

koji mu je omogućavao da dođe do svih obaveštenja, kad bi stigao Girlandaju, već je imao punu korpu noćnih vesti, koji je muž postao rogonja, ko će dobiti porudžbinu za koji umetnički projekat i koga će staviti u klade ispred zida Sinjorije.

Girlandajo je imao rukopisni primerak Čeninijeve rasprave o slikarstvu, mada Jakopo nije znao da pročita ni slova, seo je za sto prekrstivši noge ispod sebe i praveći se da čita delove koje je zapamtio:

„Tvoj način života, ako si umetnik treba uvek da je sređen kao da studiraš teologiju, filozofiju ili bilo koju drugu nauku,to jest, treba da jedeš i piješ umereno bar dvaput dnevno, da čuvaš i štediš svoju ruku, čuvajući je od umora izazvanog bacanjem kamenja ili gvozdenih šipki. Ima još jedan uzrok čija bi pojava mogla da ti načini ruku tako nesigurnom da će drhtati i trepereti više nego što se trese lišće na vetru, a to je često boravljenje u ženskom društvu."

Jakopo zabaci glavu šireći prema plafonu mehuriće svog smeha a zatim se okrene potpuno zabezeknutom Mikelanđelu, koji je o ženama znao manje no što je znao o Ptolomejevoj astronomiji.

- Sada znaš, Mikelanđelo, zašto ja više ne crtam: neću da Girlandajove freske drhte i tresu se kao lišće na vetru!

Dobrodušni, nemarni David bio je dobro obučen u veštini da uvećava u razmeru pojedinačne delove i da ih prenosi na karton koji je imao dimenzije crkvenog panela. Taj posao nije bio stvaralački, ali je za njega bila potrebna veština. On je pokazao kako treba podeliti male slike na kvadrate, a karton na isti broj većih kvadrata, kako prenositi sadržaj svakog malog kvadrata u odgovarajuće kvadrate kartona, podvlačeći kako greške koje se jedva mogu primetiti na malim skicama postaju očigledne na velikim kartonima.

Buđardini, koji je zbog svog nezgrapnog tela ostavljao utisak da bi se namučio krečeći očevu staju, uspevao je ništa manje no da unese duševnu napetost u svoje likove na skici za Pohod Marije Elizabeti, mada oni anatomski nisu bili tačni. Naterao je Mikelanđela da mu sedi za crtež preko jednog celog ručka. Posle dva sata Buđardini reče: - Pogledaj svoj portret. Već sam uhvatio izraz tvog lica.

Mikelanđelo prasnu u smeh. - Buđardini, naslikao si me s jednim okom na slepoočnici! Pogledaj! Buđardini osmotri Mikelanđelovo lice, zatim svoj crtež. - Meni se čini da tvoje oko izgleda upravo onako kako sam ga nacrtao, a isto tako

i tvoje lice. - Onda je to sigurno urođena mana - odgovori dečak. Uputivši se zaobilaznim putem kući, Mikelanđelo i Granači stupiše na Pjaca dela

Sinjorija, gde se bila okupila velika gomola naroda, a zatim se popeše uza stepenice Lode dela Sinjorije. Otuda su mogli da vide u ringhieru palate, gde je ambasador turskog sultana u belom turbanu i širokoj zelenoj odeći poklanjao žirafu većnicima Sinjorije. Mikelanđelo požele da nacrta taj prizor, ali znajući da bi mogao uhvatiti samo mali deo te složene scene, on se požali Granačiju da se oseća kao šahovska tabla, s naizmeničnim crnim i belim kvadratima znanja i neznanja.

Sutradan u podne, pošto je pojeo malo Lukrecijine pečene teletine, vrati se u radionicu, koja je sada bila prazna, jer su ostali dremali posle ručka. Bio je odlučio da mora proučiti učiteljeve crteže. Ispod Girlandajovog stola on pronađe jedan smotuljak označen sa: Pokolj nevine dece, odnese ga na sto i prostre po njemu nekoliko desetina listova sa skicama za freske. Učinilo mu se, dok je sedeo udubljen

u završene freske, da Girlandajo nije znao naslikati kretnju, jer su vojnici s podignutim mačevima i majke i deca u trku stvarali u njemu zbrku i emocinalni haos. Ipak su te pojednostavljene studije imale u sebi i jednostavnosti i autoriteta. On poče da kopira crteže, i bio je napravio oko pet-šest skica brzo jednu za drugom kad oseti da neko stoji iza njega. Okrenuvši se, opazi neodobravanje na Girlandajovom namrštenom licu.

- Zašto zabadaš nos u taj smotuljak? Ko ti je to odobrio? Mikekanđelo spusti ugljen, uplašen. - Nisam znao da se u tome krije neka tajna. Želeo sam da učim. - On se smiri i

nastavi: - Što brže budem učio, brže ću moći da pomažem. Želim da zaradim one zlatne florine.

Pozivanje na njegovo zdravo rasudivanje manje je pridonelo da se otkloni Girlandajov bes nego uzbuđenje u dečakovim očima.

- Vrlo dobro. Sad ću ti posvetiti malo vremena. - Onda me naučite kako da se služim perom. Girlandajo povede svog najnovijeg učenika do svog stola, očisti ga i stavi dva ista

arka papira. Pruži Mikelanđelu pero s tankim vrhom, sam uze drugo i poče da senči ukrštenim crtama.

- Evo mog krasnopisa: krugovi za oči, oštri uglovi za nos, evo ovako, služi se kratkim perom da crtaš usta i naglasiš donju usnu.

Mikelanđelo je sledio starca brzim pokretima ruke, primećujući kako se Girlandajo u skiciranju nikad nije trudio da završi noge, već ih je postepeno smanjivao u ništa. Girlandajo je znao da prebaci uverljivu draperiju preko figura u nekoliko brzih poteza, da nacrta neku ženu kako pridržava haljinu s nežnom ljupkošću, da postigne lirsko talasanje linija tela i da u isto vreme figurama da individualnost i karakter.

Preko Mikelanđelovog lica razli se izraz oduševljenja. Nikad nije bio tako srećan. S perom u ruci on je bio umetnik, glasno je mislio, ispitivao je svoju dušu, istraživao po srcu šta oseća, ispitujući ruku šta može da prosudi o predmetima pred njim. Želeo je da provede duge časove za radnim stolom, da ponovo crta modele iz sto raznih uglova.

Girlandajo je zapažao gorljivost na dečakovom licu i uzbuđenje u njegovoj ruci. - Mikelanđelo, ne smeš crtati radi crtanja. Ta figura nije zgodna da se iskoristi na

fresci. Videći kako ga njegov učenik sluša, Girlandajo izvadi iz pisaćeg stola još dva

crteža, studiju glave čoveka od ispod trideset godina, glatkog, punog lica, krupnih očiju i zamišljenog, gotovo u prirodnoj veličini, čiji su oblici bili dati u grubim potezima, dok je crtež kose bio fin i dekorativan, i krštenje jednog čoveka u horu rimske bazilike, koji se odlikovao lepotom kompozicije.

- Divno! - prošaputa Mikelanđelo pruživši ruku da uzme crteže. - Vi ste naučili sve čemu je Mazačo imao da vas nauči.

Krvi nestade iz Girlandajovog crnpurastog Lica, da li ga je dečak uvredio, ocenio da samo kopira? Ali dečakov glas bio je pun ponosa. Girlandajo mu uze crteže.

- Skice nisu ništa, računaju se samo gotove freske. Ovo ću uništiti. Oni začuše glasove Čeka i Baldinelija pred radionicom. Girlandajo ustade od

stola. Mikelanđelo uze papir i novo pero, brzo ponovo pokupi listove za Pokolj nevine dece, zaveza ih i strpa u ugao baš kad su dečaci ulazili u sobu.

Girlandajo je držao jednu mapu - iz koje je studirao i pravio skice dok je smišljao novo platno - zaključanu u velikoj ladici radnog stola. Granači je pričao Mikelanđelu da je Girlandaju trebalo mnogo godina da skupi te crteže ljudi koje je smatrao majstorima, Tadea Gadija, Lorenca Monaka, Fra Anđelika, Paola Učela, Polajuola, Fra Filipa Lipija i mnogih drugih. Mikelanđelo je provodio očaravajuće časove gledajući njihove oltare i freske kojima je grad bio raskošno obdaren, ali nikad nije video nijednu radnu studiju.

- Naravno da ne možeš. - Odgovori odsečno Girlandajo kad ga je Mikelanđelo zapitao bi li mogao da vidi mapu.

- Ali zašto ne? - uskliknu očajno Mikelanđelo. To je bila dragocena prilika da prouči misao i tehniku najboljih firentinskih umetnika.

- Svaki umetnik sastavlja sebi mapu - reče Girlandajo - prema svom ukusu i oceni. Ja sam pravio svoju zbirku preko dvadeset pet godina. Pravi i ti svoju.

Nekoliko dana kasnije Girlandajo je proučavao jedan crtež Benoca Gocolija, akt mladića sa strelom, kad ga jedan odbor od tri člana pozva da pođe s njima u susedni grad. Girlandajo zaboravi da vrati crteže u zaključanu ladicu.

Sačekavši da ostali odu na ručak, Mikelanđelo priđe pisaćem stolu i uze skicu Benoca Gocolija. Posle nekoliko pokušaja on naposletku napravi po svom mišljenju vernu kopiju, i tada mu jedna slučajna misao pade na pamet. Bi li njome mogao prevariti Girlandaja? Skica je bila stara trideset godina, papir zaprljan i požuteo od starosti. On odnese nekoliko komadića papira u dvorište, protrlja prstima zemlju i pokuša utrljati prljavštinu u papir. Malo kasnije iznese svoju kopiju u dvorište i poče polagano prljati papir.

Stari papir za crtanje ima oko ivice boju dima. Mikelanđelo se vrati u radionicu, gde je vatra gorela u peći, i podrža nad vatrom zaprljane komadiće, radi probe, a zatim i svoju kopiju akta. Zatim stavi imitaciju na Girlandajov sto, a original sakrije.

Sedmicama je posmatrao svaku Girlandajovu kretnju, kad bi god učitelj zaboravio da vrati skicu u mapu, bio to Kastanjo, Sinjoreli ili Verokio, dečak bi ostao da napravi kopiju. Ako je bilo kasno posle podne, onda bi poneo papir sa sobom, i kad bi ostali članovi porodice zaspali, naložio bi vatru dole na ognjištu i dao papiru odgovarajuću boju. Do kraja meseca bio je sakupio mapu od dvanaest odličnih skica.Ako bi nastavio tako da radi, njegova mapa majstorskih skica trebalo je da postane isto tako debela kao Girlandajova.

Girlandajo je još uvek povremeno dolazio rano posle ručka da održi čas svom učeniku: kako se crta crnim ugljenom, kako se radi crtež pisaljkom srebrnog vrha a zatim pojačava efekat belom kredom. Mikelanđelo upita bi li jednom mogli da crtaju aktove.

- Zašto bi učio da crtaš aktove kad figure uvak moramo crtati pod draperijom? - upita Girlandajo. - U Bibliji nema dovoljno aktova da bi se to isplatilo.

- Ima svetaca - odgovori dečak. - Oni moraju da budu goli, gotovo goli kad ih gađaju strelama ili kad ih peku na usijanom gvožđu.

- Istina, ali ko traži anatomiju kod svetaca? Ona smeta duhu. - Zar to ne bi pomoglo da se naslika karakter? - Ne. Sve što treba pokazati od karaktera može se izraziti licem... i možda

rukama. Niko nije radio aktove od vremena paganskih Grka. Mi moramo slikati za hrišćane. Osim toga, naša su tela ružna, nesrazmerna, puna čireva, groznice i izmeta. Vrt s palmama i čempresima, narandže u cvatu, arhitektonski crtež ravnog

kamenog zida sa stepenicama koje vode u more... to je lepota. To je neosporna lepota. Slika treba da bude ljupka, da osvežava, da očarava. Ko može reći da ljudsko telo ima bilo koje od tih svojstava? Ja rado slikam figure kako se skladno kreću ispod odeće...

- ...a ja bih želeo da ih slikam onako kako je Bog stvorio Adama.

7 Jun je svalio letnje vrućine nad Firencu. Dečak je ostavio na stranu svoje calzoni,

duge gaće, i na bose noge natakao je sandale. Nosio je svetlu pamučnu košulju. Zadnja vrata radionice bila su širom otvorena, a stolovi smešteni na dvorištu pod lisnatim drvećem.

Na dan svetkovine svetog Jovana bottega je bila čvrsto zaključana. Mikelanđelo je ustao rano, i s braćom otišao do reke Arno, koja je proticala kroz grad, da pliva i da se igra po vodi žutoj od blata pre no što se sastao sa svojm drugovima učenicima iz Duoma.

Pjaca je bila pokrivena širokim plavim platnenim zaklonom od sunca sa zlatnim ljiljanima, koji je trebalo da predstavlja nebo. Svaki ceh bio je sagradio za sebe oblak, na kojem je visoko sedeo njihov sveti zaštitnik na drvenom okviru potpuno pokrivenom vunom, okružen svetlima i heruvinima i posut bleštavim zvezdama. Na nižim gvozdenim granama sedela su deca obučena kao anđeli, privezana za grane kaiševima.

Na čelu povorke nosili su krst iz Santa Marije del Fjore, a iza njega išli su pevački horovi strižača vune i obućara, horovi dečaka obučenih u belo, zatim divovi na štulama visokim šest lakata, pod fantastičnim maskama, zatim dvadeset dve kule natovarene na kola, s glumcima koji su prikazivali žive slike iz Svetog pisma: kula svetog Mihajla predstavljala je bitku anđela, prikazujući kako je Lucifer prognan iz neba: Adamova kula prikazivala je Boga kako stvara Adama i Evu i ulazak zmije, Mojsijeva kula predstavljala je Predaju ploča sa zapovedima.

Mikelanđelu se činilo da te žive slike nemaju kraja. Nikad nije voleo biblijske igre, i želeo je da ode. Granači, koji je bio oduševljen slikovitim prizorom, navaljivao je da ostanu do kraja. Baš kad je u Duomu počela svečana misa, uhvatili su jednog čoveka iz Bolonje kako krade kese i zlatne kopče s pojasa od vernika koji su se gurali pred propovedaonicom. Svet u crkvi i na trgu pretvori se u besnu gomilu koja je vikala: - Obesite ga! Obesite ga! - povukavši dvojicu učenika sa sobom do kuće gradskog kapetana, gde su lopova odmah obesili o prozor.

Kasnije toga dana strašan vetar i oluja praćena gradom obrušiše se na grad, uništivši šarene platnene zaklone i pretvorivši trkalište za palio u baruštinu.

Buđardini, Čeko, Baldineli i Mikelanđelo naguraše se u vrata Krstionice. - Bura je došla zbog toga što je taj pokvareni Bolonjac krao u Duomu ovog

svetog dana - uzviknu Čeko. - Ne, ne, već obrnuto - pobuni se Buđardini. - Bog je poslao oluju kao kaznu što

smo obesili čoveka na dan praznika.

Oni se okrenuše Mikelanđelu, koji je posmatrao skulpture od pozlaćene bronze na Gibertijevim drugim vratima, s njihovim divnim panelima, oživljenim mnoštvom ljudi u sloju preko sloja, životinjama, gradovima, brdima, palatama Starog zaveta.

- Šta ja mislim? - reče Miikelanđelo. - Ja mislim da su ovo rajska vrata. Kod Girlandaja Rođenje svetog Jovana bilo je gotovo da se prenese na zid crkve

Santa Marija Novela. Iako je rano stigao u radionicu, Mikelanđelo vide da je poslednji. Oči mu se raširiše od uzbuđenja dok su svi užurbano skupljali kartone, zavežljaje skica, četke, lončiće i bočice s bojama, sudove, vreće s peskom i krečom i torbe s ugljenom. Sav materijal bio je natovaren na mala kola u koja je bio upregnut još manji magarac, i cela radionica pođe na čelu s Girlandajom kao komandujućim generalom i Mikelanđelom kao najnovijim učenikom, terajući kola kroz Via del Sole do „Znaka Sunca", što je značilo do ulaza u župu Santa Marija Novela. Mikelanđelo povede magarca udesno i nađe se na trgu Santa Marija Novela,jednom od najstarijih i najlepših u gradu.

On zaustavi magarca, pred njim se nejasno ocrtavala crkva, koja je stajala nedovršena u svojoj neobrađenoj opeci od 1348. godine, kad je Đovani Ručelaj, koga je Mikelanđelo smatrao za ujaka, došao na dobru misao da odabere Leona Batistu Albertija da izradi plan pročelja od sjajnog crnog i belog mermera. Mikelanđelo ožive pri pomisli na porodicu Ručelaj, utoliko više što to ime nije smeo da spomene u porodici Buonaroti. Mada nikad nije bio u njihovoj palati na Via dela Vinja Nuova, prolazeći tuda uvek bi malo usporio korak da pogleda u ogromne bašte s grčkim i rimskim skulpturama i da proučava arhitekturu Albertija, koji je napravio plan za veličanstvenu zgradu.

Mršavi, nespretni Tedesko je rukovodio istovarivanjem, i uživao je da naređuje trinaestogodišnjacima u trenutku kad mu je komanda dopala ruku. Mikelanđelo uđe na bronzana vrata sa smotuljkom skica u rukama i zastade da udahne hladan vazduh ispunjen mirisom tamjana. Crkva se pružala pred njim u obliku egipatskog krsta, duga preko tri stotine stopa, a njena tri prelomljena luka i niz veličanstvenih stubova postepeno su se smanjivali u daljini približujući se glavnom oltaru iza kojeg je Girlandajova radionica radila tri godine. Njeni bočni zidovi bili su prekriveni svetlim freskama, iznad same Mikelanđelove glave stajalo je Đotovo drveno raspeće.

Mikelanđelo je polako išao glavnim brodom, uživajući u svakom koraku, jer je to hodanje bilo kao putovanje kroz italijansku umetnost: Đoto, slikar, vajar i arhitekt, za koga legenda kaže da ga je otkrio Čimabue kao pastira koji je crtao na steni i doveo ga u svoju radionicu da bi postao onaj koji će osloboditi slike njihove mračne vizantinske beživotnosti.

Đota su devedeset godina oponašali imitatori dok - i ovde s leve strane Mikelanđelo ugleda živi, sjajni dokaz u vidu Svete Trojice ovog slikara - Mazačo, pojavivši se bog sam zna otkuda, nije počeo da slika, i tako je firentinska umetnost bila ponovo rođena.

Na suprotnoj strani broda on ugleda jedno raspelo od Bruneleskija, kapelu porodice Stroci s freskama i skulpturama od braće Orkanja, prednji deo glavnog oltara s bronzama Gibertija, i zatim, kao sažet prikaz sve te veličanstvenosti, kapelu Ručelaj, koju je sagradila porodica njegove majke sredinom trinaestog veka, kad se obogatila preko jednog člana koji je na Istoku otkrio kako se proizvodi lepa crvena boja.

Mikelanđelo nikad nije mogao privoleti sebe da se popne onih nekoliko stepenica koje su vodile do kapele Ručelaj, mada je ona sadržala najveće bogatstvo crkve Santa Marija Novela. Vernost porodici i protiv volje nije mu dala da uđe unutra. Sada, pošto se odvojio od nje i pošto je počeo da radi u crkvi Santa Marija Novela, zar nije zaslužio pravo da uđe? Da uđe i da ne bude smatran za uljeza u očima porodice koja je posle smrti njegove majke presekla sve veze i koja se nije ni najmanje brinula za sudbinu petorice sinova Frančeske Ručelaj del Sera, kćerke Marije Bonda Ručelaj?

On spusti zavežljaj koji je nosio i polagano pođe uz stepenice. Kad se našao u kapeli ispred Čimabueove Madone on klekne, jer to je bila upravo ona kapela u kojoj se majka njegove majke molila u toku cele svoje mladosti, i gde se njegova majka molila u svečanim danima porodičnog skupa.

Suze su ga pekle u očima, a zatim potekoše. Učili su ga molitvama, ali je on dotle samo deklamovao reči. Sada mu se same od sebe stvoriše na usnama. Da li se on to molio lepoj Madoni ili svojoj majci? I zar je tu zaista bilo neke razlike? Zar ona nije bila isto takva kao Madona iznad njega? Sve nejasne uspomene o njoj stopiše se sada u liku Bogorodice.

Mikelanđelo ustade i pođe prema Pizanovoj Devici i pređe nežno svojim dugim koščatim prstima preko mermerne odeće. Zatim se okrene i izađe iz kapele. Za trenutak zastade na vrhu stepenica razmišljajući o suprotnosti između njegovih dveju porodica. Ručelaji su tu kapelu sagradili oko 1265. godine, u isto vreme kad su se Buonaroti obogatili. Ručelaji su znali ceniti najbolje stručnjake, one koji su takoreći bili tvorci svojih umetnosti, Čimabua u slikarstvu, negde oko kraja trinaestog veka, a Nina Pizana 1365. godine. Pa i sada, godine 1488, prijateljski su se takmičili s Medičima oko mermernih skulptura iskopavanih u Grčkoj, Siciliji i Rimu.

Buonaroti nikad nisu naručivali kapele, iako su to radile sve porodice koje su bile približno jednako bogate. Zašto nisu i oni?

Iza hora Mikelanđelo je video svoje drugove kako iznose materijal na skele. Da li je dovoljno da se kaže da Buonaroti nisu, niti su ikad bili pobožni?

Lodoviko je u razgovoru ubacivao verske izraze, ali je Mona Alesandra govorila za svog sina: „Lodoviko priznaje sve crkvene kanone, iako ih ne poštuje."

Buonaroti su uvek bili ljudi teški na pari, a istovremeno su, kao i svi Firentinci, imali nos za sve što se ticalo novca i znali su da ga po svaku cenu sačuvaju. Da li je sklonost da ga ulažu jedino u kuće i zemlju, jedini pravi izvor bogatstva za jednog Toskanca,sprečavala Buonarotije da potroše ijednu paru na umetnost? Mikelanđelo nije mogao da se seti da je u ijednoj kući Buonarotijevih video ma i najjednostavniju sliku ili skulpturu. To je bilo prilično čudno za jednu bogatu porodicu koja je živela tri stotine godina u najstvaralačkijem gradu na svetu, gde su čak domovi s najskromnijim sredstvima imali umetnička dela, koja su se prenosila s kolena na koleno.

On se osvrne da pogleda poslednji put na zidove sa freskama kapele Ručelaj, shvativši da su Buonaroti ne samo škrti već da su i neprijatelji umetnosti, jer su mrzeli ljude koji su je stvarali.

Vičući na skelama, Buđardini ga je zvao. Mikelanđelo vide kako se cela radionica skladno kreće. Dan ranije Buđardini je postavio debelu naslagu maltera na jedan zid i čekićem stvorio na njemu grubu površinu, koju je sada premazivao gipsom u

ravnu površinu koja će toga dana biti naslikana.Sa Čekom, Baldinelijem i Tedeskom podigao je karton koji su oni držali ispred vlažnog sloja maltera. Girlandajo izbocka linije figura u svež malter zašiljenim štapićem od slonovače, a zatim dade znak da se kartoni odnesu.Mlađi učenici siđoše sa skele, ali Mikelanđelo ostade da posmatra Girlandaja kako meša svoje mineralne zemljane boje u malim posudama s vodom, cedi četke između prstiju i počinje slikati.

Morao je raditi sigurno i brzo, jer je njegov zadatak morao biti završen pre nego što se gips te noći osuši. Ako bi zaostao, na neislikanom gipsu stvorila bi se kora od vazdušnih struja koje su strujale kroz crkvu, i ti delovi bi potamneli i dobili mrlje. Ako ne bi tačno odmerio koliko toga dana može da uradi, preostali osušeni gips morao se sutradan obiti, pri čemu bi ostala vidljiva ivica. Popravljanje je bilo zabranjeno, boje koje bi bile kasnije dodane morale bi sadržati tutkalo, od čega bi se boja freske pokvarila i potamnela.

Mikelanđelo je stajao na skeli s kofom vode, prskajući površinu tačno ispred Girlandajove četke koja je letela, da bi stalno bila vlažna. Prvi put je razumeo onu istinu koja kaže da nijedna kukavica nikad nije pokušala da radi fresku. Posmatrao je Girlandaja kako se neustrašivo kreće napred, slikajući devojku s korpom zrelog voća na glavi i talasastu suknju koja je tada bila u modi, a zbog koje su Firentinske devojke izgledale kao uvažene trudne gospe. Pored njega je stajao Mainardi, slikajući dve starije, smirene tetke iz porodice Tornabuoni, koje su došle u pohode Elizabeti.

Benedeto se nalazio na najvišem vrhu skele, slikajući fino izrađen plafon u prečkama. Granačiju je bilo dodeljeno da sllika devojku koja poslužuje, u sredini pozadine, kako donosi poslužavnik Elizabeti. David je radio na Elizabeti koja se naslanjala na bogato izrezbarenu stranicu od kreveta. Buđardini, kome su bila dodeljena vrata i okviri vrata, pozva Mikelanđela na svoju stranu, puckajući prstima da mu da znak da malo poprska zid vodom, zatim se odmaknu da se divi malom prozoru koji je upravo naslikao iznad Elizabetine glave.

- Jesi li ikad video lepši prozor? - zapita on. - Sjajno, Buđardini - odgovori Mikelanđelo. - Naročito je lep otvoren prostor koji

vidimo kroza nj. Buđardini je posmatrao svoje delo, zbunjen ali ponosan. -I tebi se sviđa taj deo? Smešno, ja ga još nisam ni naslikao. Slike na panelu dostigle su vrhunac kad je Girlandajo, uz Mainardijevu

pomoć,slikao mladu Đovanu Tornabuoni,raskošno odevenu u najbolje firentinske svile i dragulje, kako gleda pravo u Girlandaja, nimalo se ne zanimajući za Elizabetu, koja je sedela u krevetu s visokim stranicama, ni za Jovana, koga je dojila na svojim grudima jedna druga lepotica Tornabuoni, što je sedela na ivici kreveta.

Punih pet dana svojski su radili na tom zidu.Jedino Mikelanđelu nije bilo dozvoljeno da stavlja boju. Bio je rastrgan: jedan deo njega osećao je, iako je bio u radionici svega tri meseca, da je sposoban da radi zid kao i ostali trinaestogodišnjaci. U isto mu je vreme jedan drugi unutrašnji glas neprestano govorio da sva ta grozničava aktivnost nema nikakve veze s njim. Čak i onda kad se osećao najnesrećnijim što je isključen, želeo je da istrči iz hora i radionice u svoj vlastiti svet.

Krajem sedmice gips je počeo da se suši. Osušeni kreč poprimio je iz vazduha svoju karbonsku kiselinu, fiksirajući boje. Mikelanđelo vide da je njegovo verovanje

da se boja upija u vlažni gips bilo pogrešno, boje su ostajale na površini, prekrivene kristalnom prevlakom karbonata kreča koji ih je spajao, kao što koža mladog atlete sadrži njegovo meso i krv. Sada je cela površina imala metalni sjaj, koji će štititi boje od toplote, hladnoće i vlage. Ali čuđenje je naročito izazvala činjenica što se svaki deo urađen u jednom danu polagano sušio i dobijao baš one iste boje koje je Girlandajo stvorio u svojoj radionici.

A ipak, kad je naredne nedelje za vreme mise otišao sam u crkvu Santa Marija Novela, gurajući se među pobožnim Firentincima u njihovim kratkim baršunastim forsettima, prslucima, ogromnim kaputima od kamelota obrubljenim hermelinom, i visokim šeširima, on oseti razočaranje: toliko svežine i snage bilo je nestalo iz crteža. Osam žena su bile mrtva priroda u mozaiku, kao da su načinjene od tvrdih komadića obojenog kamena. A to sigurnio nije bilo ni rođenje Jovana u skromnoj porodici Elizabete i Zaharija, bio je to društveni skup u domu jednog trgovačkog kneza Italije, potpuno lišen svakog verskog duha ili sadržaja.

Stojeći ispred sjajne površine, dečak shvati da Girlandajo voli Firencu. Grad je bio njegova religija. On je provodio svoj život slikajući njegove ljude, njegove palate, njegove sjajno ukrašene sobe, njegovu arhitekturu i ulice koje su vrvele od života, njegove religiozne i političke parade. I kakvo je on imao oko! Ništa mu nije izmaklo! Pošto mu niko nije naručio da slika Firencu, on je od Firence načinio Jerusalim, palestinska pustinja bila je Toskana, a sve biblijske ličnosti moderni Firentinci. Zbog toga što je Firenca bila više neznabožačka nego hrišćanska, svi su bili zadovoljni Girlandajovim izopačenim portretima.

Mikelanđelo izađe iz crkve s osećanjem potištenosti. Oblici su bili sjajni, ali gde je sadržaj? Pogled mu je lutao dok je pokušavao da formuliše reči kako bi uobličio misli što su mu jedna drugu potiskivale u glavi.

I on je sam želeo da nauči kako treba tačno da naslika ono što vidi. Ali ono što oseća o onome što vidi, biće uvek mnogo važnije.

8 Pošao je prema Duomu, gde su se skupljali mladi ljudi na hladnim mermernim

stepenicama da se smeju i posmatraju povorke raskošno opremljenih prolaznika. U Firenci je svakog dana bio sajam, svake nedelje taj najbogatiji grad u Italiji, koji je istisnuo Veneciju u trgovini s Orijentom, bio je na ulici da dokaže kako su njegove trideset tri bankovne palate obezbedivale bogatstvo za svakoga. Devojke iz Firence su bile plave i vitke i visoko su držale glavu. Nosile su na glavi marame raskošnih boja, zatim haljine s dugim rukavima i visokim okovratnicima i naboranim i širokim suknjama, dok su im se grudi ocrtavale pod tanjom tkaninom i nežnijom bojom. Stariji muškarci nosili su tamnije ogrtače, ali su mladići iz poznatih porodica izazivali veliku senzaciju između stepenica Duoma i Krstionice svojim calzonima, kod kojih je svaka nogavica bila u drugoj boji i sa šarom rađenom prema porodičnom grbu. Njihove sluge koje su ih pratile išle su za njima u istom takvom odelu.

Jakopo je sedeo na jednom starom rimskom sarkofagu, na jednom od onih koji su bili smešteni pokraj neravnog zida od žutosmeđe opeke Duoma. Otuda je

neprestano davao primedbe o devojkama koje su prolazile, dok je njegov sablažnjiv pogled tražio one koje je mogao da nagradi svojim najvišim komplimentima:

- Ali, baš kao da su stvorene za krevet. Mikelanđelo priđe Jakopu i nežno pomilova rukama sarkofag, tražeći prstima

duboke reljefe pogrebne povorke ljudi i konja koji su se borili. - Opipaj kako su te mermerne figure još žive i kako dišu! Njegov je glas odavao takvo oduševljenje da se Jakopo okrenuo prema njemu.

Njegova se tajna sad otkrila u firentinskom sumraku, dok je sunce na zalasku zapalilo kupole Krstionice i katedrale. Njegova glad ga je savladala.

- Bog je bio prvi vajar, on je napravio prvu figuru: čoveka. A kad je hteo da da ljudima svoje Zakone, kakav je materijal upotrebio? Kamen. Deset zapovesti urezano ja na jednoj kamenoj ploči za Mojsija. Šta je bilo prvo oruđe koje je čovek za sebe istesao? Kamen. Pogledaj sve nas slikare koji visimo tu na stepenicama Duoma. Koliko tu ima vajara?

Njegovi prijatelji učenici bili su zaprepašćeni bujicom njegovih reči. Čak i Jakopo prestade da gleda devojke. Nikad ga nisu čulida govori s takvom žestinom, dok su mu oči plamtele kao žiške boje ćilibara pri svetlu koje se gasilo. Rekao im je zašto on misli da više nema vajara, snaga koja se trošila na tesanje čekićem i dletom iscrpljuje i duh i telo, za razliku od četaka, pera i ugljena, kojima se slikar služi s takvom lakoćom.

Jakopo zviznu. Granači odgovori svom mladom prijatelju. - Ako je krajnji zamor merilo umetnosti, onda se radnik u kamenolomu koji vadi

mermer iz brda klinovima i teškim polugama može smatrati plemenitijim od vajara, kovač većim od zlatara, a zidar važnijim od arhitekta.

Mikelanđelo pocrvene. Loše je počeo. Posmatrao je nasmešena lica Jakopa, Tedeska i dvojice trinaestogodišnjaka.

- Ali vi morate priznati da umetnost postaje plemenita do onog nivoa do kojeg predstavlja istinu. Onda će skulptura postati bliža istinskom obliku, jer kad radite u mermeru, figura se pojavljuje sa sve četiri strane...

Njegove reči, inače tako škrte, prestizale su jedna drugu: slikar stavlja boju na ravnu površinu i služi se perspektivom u pokušaju da uveri ljude da vide celi prizor. Ali pokušajte samo da obiđete neku osobu na slici, ili drvo! To je iluzija, madioničarski trik. A vajar! Ali! On kleše celu stvarnost. Zato vajarstvo ima isti onaj odnos prema slikarstvu koji istina ima prema neistini. I ako slikar pogreši, šta uradi? Krpi i prepravlja i prelazi sliku drugim slojem boje. Vajar, naprotiv, mora da vidi u samom mermeru oblik koji se u ovome sadrži. Polomljene delove on ne može da sastavi. Zato danas više nema vajara, jer je potrebno hiljadu puta više tačnosti prosudivanja i oštroumnosti.

On iznenada ućuti. Teško je disao. Jakopo skoči sa svog mesta na poklopcu sarkofaga i pruži obe ruke u znak da

preuzima reč. Bio je veseo, voleo je slikarstvo i razumeo ga je, mada je bio previše lenj da na njemu radi.

Vajarstvo je dosadno. Šta mogu vajari da naprave? Čoveka, ženu, lava, konja. Pa opet iz početka. To je jednolično. Ali slikar može slikati celi svemir: nebo, sunce, mesec i zvezde, oblake i kišu, brda, drveće, reke, mora. Vajari su svi umrli od dosade.

Sebastijano Mainardi se pridruži grupi i poče da sluša. Bio je poveo svoju ženu u nedeljnu šetnju, a zatim se vratio na stepenice Duoma u društvu svojih mladih prijatelja, koje je, kao svi Firentinci, više voleo od društva žene. Na njegovom inače bledom licu videli su se tragovi boje.

- To je istina! Vajaru je potrebna samo jaka ruka i prazna glava. Da, prazna, pošto nacrta svoj jednostavni crtež, šta ima u glavi za vreme onih stotinu sati dok udara čekićem i dletom? Ništa! Ali slikar mora misliti na hiljade stvari svakog trenutka, mora povezati sve sastavne delove jedne slike. Stvaranje iluzije o trećoj dimenziji je veština. Zbog toga je život slikara uzbudljiv, a vajarov dosadan.

Suze razočaranja navreše Mikelanđelu na oči. Proklinjao je sebe zbog svoje nemoći da iskleše u rečima kamene oblike koje je osećao u svojoj duši.

- Slike se mogu uništiti: požar u kapeli, ili prevelika hladnoća, i boja počinje da bledi, da puca. Ali kamen je večan! Ništa ga ne može uništiti. Kad su porušili firentinski koloseum, šta su uradili s kamenjem? Sagradili od njega nove zidove. A pomislite samo na grčke kipove koje iskopavaju, stare po dve i tri hiljade godina. Pokažite mi sliku koja je stara dve hiljade godina. Pogledajte ove rimske mermerne sarkofage, isto su tako čisti i jaki kao u ono doba kad su isklesani...

-I isto tako hladni! - povika Tedesko. Mainardi podiže ruku da privuče pažnju. - Mikelanđelo - poče on nežno - zar tebi nikad nije palo na pamet da vajara više

nema zbog cene materijala? Jednom vajaru je potreban bogataš ili neka organizacija da mu obezbedi mermer i bronzu. Ceh vunarskih trgovaca iz Firence finansirao je Gibertija četrdeset godina da napravi vrata Krstionice. Kozimo de Mediči snabdevao je Donatela sredstvima koja su mu bila potrebna. Ko će tebe snabdeti kamenom, ko će te podržavati dok budeš učio? Boje su jeftine, porudžbine su obilne, zato primamo učenike. A što se tiče opasnosti što je predstavlja fatalna greška za onog koji kleše, isti je slučaj i sa slikarom koji radi na fresci. Ako vajar mora videti oblik koji je nerazdvojiv od kamena, zar slikar ne mora predvideti šta će na kraju postati od njegovih boja u svežem, vlažnom gipsu, i ne mora li tačno znati kako če one ispasti kad se gips osuši?

Mikelanđelo je morao nemo priznati da je to istina. - Osim toga - nastavi Mainardi - sve što se ikad moglo postići u vajarstvu već su

stvorili oba Pizana, Giberti, Orkanja, Donatelo. Uzmi Deziderija da Setinjana ili Mina da Fjezole, oni su napravili lepe, ljupke kopije Donatela. A Bertoldo, koji je pomagao Donatelu da lije svoje figure, i koji je bio tamo da nauči tajne što ih je Donatelo naučio od Gibertija: šta je Bertoldo stvorio osim nekoliko minijatura koje su redukcija Donatelovih velikih ideja? A sada je bolestan i umire, svoj je rad završio. Ne, vajar teško da može uraditi nešto više osim samo da kopira, jer je opseg skulpture tako uzak.

Granači dotaknu dečakovo rame da bi ga utešio. - Zar si zaboravio, Mikelanđelo, šta je rekao Praksitel? „Slikarstvo i skulptura

imaju iste roditelje, one su sestrinske umetnosti." Ali Mikelanđelo nije hteo da se složi. Bez ijedne reči siđe niz hladne mermerne

stepenice, i udaljujući se od Duoma popločanim ulicama ode kući.

9

Noć mu je ostala neprospavana. Prevrtao se i bacao. Soba je bila topla, jer je

Lodoviko govorio da je vazduh koji dolazi kroz prozor isto tako opasan kao i hitac koji dolazi iz praćke. Buonaroto, koji je spavao sa Mikelanđelom u istoj postelji, bio je miran u snu kao i u svim drugim stvarima. Mada je bio dve godine mlađi od Mikelanđela, on je zapovedao petorici dečaka.

U krevetu blizu vrata, sa zavesama navučenim oko njega, spavalo je dobro i zlo Buonarotijevog roda: Lionardo, godinu i po stariji od Mikelanđela, koji je svoje dane provodio u čežnji da postane svetac, i Đovansimone, četiri godine mlađi, lenj i grub prema roditeljima, koji je jednom zapalio Lukrecijinu kuhinju jer ga je ona kaznila. Zigizmondo, najmlađi, još je spavao u krevetu na točkove u dnu Mikelanđelove postelje. Mikelanđelo je sumnjao da taj dečak nikad neće postati ništa drugo do samo glupan, jer nije imao sposobnosti da uči.

Skočivši nečujno s postelje, Mikelanđelo se uvuče u svoje broche, kratke pantalone, navuče košulju i sandale i izađe iz kuće. Išao je niz Via del' Angvilara i sveže opranim ulicama i izribanim terasama do trga Santa Kroče, gde je stajala franjevačka crkva, gruba i mračna u još neobrađenim opekama. Dok je prolazio pored otvorene galerije, njegove oči potražiše sarkofag Nina Pizana i zaustaviše se na njegove četiri alegorične figure.

Zaokrenuvši levo na Via del Foso, sagrađenu na drugoj liniji gradskih zidova, Mikelanđelo prođe pored zatvora, zatim pored kuće koja je pripadala nećaku svete Katarine Sijenske, i, na kraju ulice, na uglu Lastavica pored najpoznatije gradske apoteke. Otuda zaokrenu u Via Pjetrapjana, Ulicu ravnog kamena, koja je vodila preko trga Sant' Ambrođio, u crkvu u kojoj su bili pokopani vajari Verokio i Mino da Fjezole.

Od trga pođe niz Borgo la Kroče, dok nije stigao do jednog seoskog puta koji se zvao Via Pontasijeve, i na kraju te ulice stiže do reke Afriko, pritoke Arna, čije su zelene obale bile zarasle u drveće i raskošnu vegetaciju. Pošto je prešao Via Pjadentina, stiže do Varlunga, male skupine kuća kraj nekadašnje rimske tvrđave, a onda zaokrene ulevo i pođe kosom prema Setinjanu.

Išao je jedan sat dok nije zora zaplamtela, topla i svetla. Mikelanđelo se zaustavi pred brežuljkom da posmatra bregove Toskane kako se bude iz svog noćnog sna. On je malo mario za one lepote koje su toliko dirale slikare: za crvene makove u zelenom žitu, za gotovo crne čemprese koji su se dizali prema nebu.

Ne, on je voleo dolinu Arna zato što je ona bila isklesani pejzaž. Bog je bio najveći vajar: pred njim su se nizali lirski brežuljci kod kojih je svaki lanac bio stvoren rukom crtača te je dopunjavao sledeće lance što su se valjali za njim. Ništa na čemu se oko moglo zadržati nije bilo nemarno smišljeno. U njegovom bistrom vazduhu udaljeni vrhovi, grebeni koji se valjaju, vile i drveće, iako kilometrima udaljeni, izdizali su se nudeći dodiru svoje opipljive oblike. Ovde je prirodna perspektiva delovala obrnuto: što je predmet bio udaljeniji, izgledao je bliži.

Toskanac je bio vajar po prirodi. Kad je preuzeo pejzaž, sagradio je kamene terase, zasadio vinograde i maslinike u skladu s brežuljcima. Ni dve gomile sena nisu bile jednako nabačene, svaka porodica nasleđivala je vajarske oblike: kružni, duguljasti, zaklon, šator, koji su stajali kao oznaka imanja.

On se pope kolskim putem uz brežuljke opkoljene zidovima, koji su bili oslonci života Toskanaca, jer su mu pružali skrovitost i sigurnost a u isto vreme branili njegovu zemlju i njegovu suverenost, uzdizali su se blizu trinaest stopa u visinu da bi držali strme obronke, i bili su sagrađeni da traju stotinama generacija. Kamen je svemu davao obeležje: njime je Toskanac gradio svoje imanje i kuće, ograđivao polja, pravio terase na obroncima da podupre zemlju. Priroda je bila darežljiva kamenom, svaki brežuljak bio je nerazrađeni kamenolom. Kad bi malo dublje zagrebao prstom, Toskanac bi naišao na građevinski materijal dovoljan za čitav grad. A kad je podizao suvozidinu, njegovi su bedemi stajali kao da su zidani malterom.

- Veština kojom ljudi obrađuju kamen pokazuje koliko su civilizovani. Mikelanđelo napusti cestu tamo gde je zaokretala za kamenolom u Majanu. Pune

četiri godine posle majčine smrti puštali su ga da tumara po toj okolini, mada mu je tada bilo pravo vreme da bude u školi. U Setinjanu nije bilo učitelja, a njegov otac bejaše suviše povučen u sebe da bi za to mario. Sada se uspinjao poljem u kojem je poznavao svaki kamen što je stršio, i drvo i brazdu.

Probijajući se napred, on stiže do naselja Setinjano, koje je sačinjavalo desetak kuća skupljenih oko sive kamene crkve. To je bilo srce zemlje klesara, koje je izrodilo najveće scalpelline na svetu, sve one generacije koje su sagradile Firencu. Bilo je to svega dve milje daleko od grada, na prvoj uzvišici iznad rečne doline, odakle se građa lako prenosila do grada.

Za Setinjano se govorilo da brda koja ga okružuju imaju kameno srce a baršunaste grudi.

Dok je išao kroz malo naselje prema kući Buonarotijevih, Mikelanđelo prođe pored desetak skladišta kamena koja su bila raštrkana među poderima ili farmama. Uskoro je stigao do velikog skladišta koje je dalo Deziderija da Setinjana. Smrt ga je naterala da ispusti čekić i dleto u trideset šestoj godini, ali je već i u tim godinama bio slavan. Mikelanđelo je dobro poznavao njegove mermerne nadgrobne spomenike u crkvama Santa Kroče i Santa Marija Novela, s njihovim izvanrednim anđelima, i Devicom koja je tako nežno isklesana da je izgledala kao da spava a ne da je mrtva. Deziderio je uzeo Mina da Fjezole, koji je bio samo klesar, i naučio ga vajarskoj umetnosti. Mino je odlutao u Rim u dubokoj žalosti za svojim učiteljem.

Sada u Firenci više nije bilo vajara. Giberti, koji je učio Donatela i braću Polajuolo, umro je pre nekih trideset tri godine. Donatelo, koji je umro pre dvadeset dve godine, vodio je jednu radionicu pola veka, ali od njegovih sledbenika Antonio Roselino je umro pre devet godina, Luka dela Robija pre šest, a Verokio je umro nedavno. Braća Polajuolo su se pre četiri godine preselila u Rim, a Bertofdo, Donatelov miljenik i naslednik njegovog ogromnog znanja i radionice, bio je na smrt bolestan. Andrea i Đovani Robija, učenici Luke, napustili su vajarstvo i prešli na emajlirane reljefe od terakote.

Da, vajarstvo je bilo mrtvo. Za razliku od oca, koji je žalio što nije rođen nekih stotinu godina ranije, Mikelanđelo je žalio samo što nije rođen četrdeset godina ranije, kako bi mogao da uči kod Gibertija, ili trideset godina, kako bi mogao da bude Donatelov učenik, ili čak dvadeset ili deset ili pet godina ranije, kako bi mogao da uči obrađivanje mermera kod braće Polajuolo, kod Verokija ili Luke dela Robija.

Rodio se suviše kasno, u zemlji gde je dve stotine i pedeset godina, otkako je Nikola Pizano iskopao neke grčke i rimske kipove i počeo klesati, u Firenci i dolini

Arna stvoreno najbogatije vajarstvo otkako je Fidija završio svoj rad na grčkom Partenonu. Neka tajanstvena kuga koja je napala toskanske vajare izbrisala je i poslednjeg, rod koji je tako sjajno cvetao, sada je bio izumro.

Osećajući bol u srcu, Mikelanđelo pođe napred.

10

Nekoliko stotina metara niže na vijugavom drumu stajala je kuća

Buonarotijevih, usred imanja od pet jutara, data pod zakup nekim tuđincima pod dugoročnim ugovorom. Mesecima nije bio tamo. Kao i uvek, bio je iznenađen lepotom i prostranstvom kuće, koja je bila isklesana pre dve stotine godina od najboljeg majanskog kamena, pietre serene, otmena u svojim jednostavnim linijama, sa širokim tremovima odakle se pružao vidik na dolinu, gde je reka sijala kao ukras koji je uredio neki obrađivač srebra.

Sećao se svoje majke kako se kreće po sobama, kako prede na širokim donjim vratima, kako mu daje poljubac za laku noć u njegovoj velikoj sobi na uglu koja je gledala na polja Buonarotijevih, na potok u dnu, i na porodicu klesara Topolina na suprotnom obronku.

Mikelanđelo pređe preko stražnjeg dvorišta i kamene staze pored kamene cisterne s njenim zamršenim ukrasima od izukrštanih paralelnih linija, sa koje je uzeo svoj prvi čas crtanja. Zatim odskakuta nizbrdo, između žita s jedne i grožđa koje je zrilo s druge strane, do dubokog potoka u dnu, zasenjenog bujnim lišćem. Tu skine košulju, kratke pantalone i sandale. Praćakao se i prevrtao u hladnoj vodi, uživajući u njenom mokrom dodiru na svom uznemirenom umornom telu. Zatim je nekoliko trenutaka čučao na vrelom suncu da se osuši, obukao odelo i popeo se osvežen na drugi obronak.Zastao je kad mu se radilište ukazalo pred očima. To je bila slika koju je voleo, slika koja je za njega značila dom i sigurnost: otac je radio dletima od kaljenog železa da zaokruži jedan izbrazdani stub, najmlađi sin je odsecao ivice na jednom stepeništu, jedan od dvojice starijih klesao je jedan fini prozorski okvir, drugi ugrađivao mermernu ploču u udubinu nad vratima, deda polirao jedan stub od kamena plavca sitnim rečnim peskom. Iza njih bila su tri nadsvođena trema, a ispod su tapkali pilići, patke i svinje.

U svojoj glavi dečak nije pravio razlike između scalpellina i scultora, klesara i vajara, jer su skalpelini bili odlične zanatlije, koji su iznosili na videlo boju i sastav pietre serene. Možda je postojala razlika u stepenu veštine, ali ne i u vrsti: svaki kamen palate Paci, Piti i Mediči bio je isklesan i fazetiran i obrađen tako da mu se na površini isticala njegova kakvoća, kao da je komad skulpture: a to je za jednog skalpelina iz Setinjana i bio. Manje zanatlije ograničavale su se na to da prave obično tesano kamenje za manje kuće i kamen za popločavanje ulica. Štaviše, Firentinci su bili toliko ponosni na svoje najjednostavnije kamenje za pločnike da se celi grad hvalisao jednim lopovom koga su vukli u taljigama vodeći ga pred Palaco dela Sinjorija da ga obese, a koji je povikao iz protesta:

- Kakvi su to idioti isklesali ovako nezgrapno kamenje? Otac začu Mikelanđelove korake. - Buon di, Mikelanđelo.

- Buon di, Topolini. - Come va? Kako je? - Non c'e male. Nije loše. E te? A ti? - Non c'e male. A poštovani Lodoviko? - Dobro mu je. Topolino u stvari nije mario kako je Lodoviku: Lodoviko je branio Mikelanđelu

da dođe ovamo. Niko nije ustao, jer klesar retko kada prekida svoj ritam, druga dva dečaka i onaj koji je bio Mikelanđelovih godina povikaše u znak toplog pozdrava.

- Ben venuto, Mikelanđelo. Dobro došao. - Salve, zdravo, Bruno. Zdravo, Đilberto. Zdravo, Enriko. Skalpelinove reči su malobrojne i jednostavne, i odgovaraju po dužini jednom

udarcu čekića. Kad teše kamen, on uopšte ne voli da govori: jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam: ni reči sa usana, samo ritam ramena i kretanje ruke s dletom. Onda govori za vreme pauze: jedan, dva, tri, četiri. Rečenica mora da odgovara ostatku brojanja od četiri ili ostaje neizrečena i nepotpuna. Ako misao mora biti složena, onda će biti raspoređena u nekoliko radnih brojanja od sedam, i ispunjavaće dva ili tri brojanja od četiri. Ali skalpelino je naučio da ograniči svoje razmišljanje na ono što može da se izrazi u jednostavnoj pauzi brojanja do četiri.

Klesari se nisu školovali. Topolino je izračunavao svoje ugovore na prstima. Sinovima su davani čekić i dleto u šestoj godini, kao i Mikelanđelu u svoje vreme, a sa deset godina i oni su obrađivali kamen puno radno vreme. Brakovi se nisu sklapali izvan kamenog kruga. Sporazumi s graditeljima i arhitektima prelazili su s kolena na koleno, kao i služba u kamenolomu u Majanu, gde nijedan stranac nije mogao da nađe posao. Između lukova visio je duguljast komad pietre serene s primerima klasične obrade ornamenta u kamenu: riblja kost, subbia, rupice rađene probojcem, rustik, mreža od ukrštenih paralelnih linija, fazetiranje, centrirani pravi ugao, i stepenasta linija: prva abeceda koju je naučio Mikelanđelo, kojom se još uvek lakše služio nego abecedom kojom su ga učili da čita Bibliju i Dantea.

Topolino progovori: - Ti si postao Girlandajov učenik? - Jesam. - Nisi oduševljen? - Ne mnogo. - Peccato. Šteta. - Ko radi tuđ zanat, sipa vodu u rešeto - reče stari deda. - Zašto si ostao? - upita srednji brat. - Gde da idem? - Mi bismo trebali jednog klesara - reče Bruno. Mikelanđelo prenese pogled s najstarijeg sina na oca. - Davvero? Je li to istina? - Davvero. - Uzećete me za šegrta? - Kad obrađuješ kamen, nisi šegrt. Zarađuješ svoj deo. Mikelanđelu srce zaigra u grudima. Svi su klesali ćutke dok je Mikelanđelo

stajao iznad oca, koji mu je baš tada ponudio hranu namenjenu porodičnim stomacima.

- Moj otac... - Ecco! Uzmi!

- Mogu li da klešem? Okrećući točak, starac uzvrad: - „Pomaže i ono najmanje, rekao je otac koji se

pomokrio u Arno jer se čamac njegovog sina bio nasukao u Pizi." Mikelanđelo sede pred grubo otesani stub, s čekićem u jednoj i dletom u drugoj

ruci.Voleo je da oseti u ruci njihovu težinu. Kamen je bio konkretan a ne apstraktan. Čovek se nije mogao zbog njega prepirati sa svakog stanovišta, kao o ljubavi ili teologiji. Nijedan teoretičar nikad nije odvojio kamen od njegovog ležišta u kamenolomu.

Mikelanđelo je imao urođenu veštinu, neoslabljenu mnogim mesecima odsutnosti. Pod njegovim udarcima pietra serena se sekla kao kolač. Postojao je prirodni ritam između vanjskih i unutrašnjih pokreta njegovog daha i njegove ruke kojom je pokretao čekić gore-dole dok je spuštao dleto niz jedan žleb.Pošto je opipao kamen, osetio je da je svet opet normalan, a potresi od udaraca ulivali su mu talase snage u mršave ruke do ramena, grudi, niz dijafragmu i noge do stopala.

Pietra serena koju su tesali bio je vreo kamen, žive plavosive boje, koji je odbijajući promenljivu svetlost bio prijatan oku. Bio je trajan, a ipak se mogao obrađivati, bio je gibak, veseo, kako po karakteru tako i po boji, i donosio svima onima koji su na njemu radili vedrinu nalik vedrini plavog italijanskog neba.

Porodica Topolino ga je naučila da obrađuje kamen s ljubavlju, da traži njegove prirodne oblike, njegova brda i doline čak iako je možda izgledao masivan, da se nikad ne naljuti niti da omrzne materijal.

- Kamen radi s tobom. Sam sebe otkriva. Ali ga moraš tačno udariti. Kamen ne zamera dletu. Nad njim se ne vrši nasilje. Njegova je priroda da se menja. Svaki kamen ima svoj vlastiti karakter. On se mora razumeti, s njim pažljivo postupati, inače će biti uništen.

- Kamen sebe daje razumevanju i ljubavi. Njegova je prva lekcija bila da snaga i trajnost leže u kamenu, ne u rukama ili

alatu. Kamen je bio gospodar, a ne klesar. Ako bi neki klesar i pomislio da je on gospodar, kamen bi mu se usprotivio i suprotstavio. A kad bi klesar udarao po kamenu kao što bi neki neuki contadino udarao svoju stoku, taj divni, topli, sjajni, živi materijal postao bi dosadan, bezbojan, ružan, umro bi pod njegovim rukama. Na udarce i na kletve, na žurbu i mržnju, prekrivao je čvrstim kamenim velom svoju meku unutrašnju prirodu. Klesar ga je mogao silom razmrskati, ali nikad naterati da posluša. Na ljubav se pokoravao: postajao je još sjajniji i blistaviji i stvarao je meke oblike i simetriju.

Od početka su ga učili da kamen ima svoje tajanstvo: noću je morao da bude pokriven, jer bi popucao ako bi na njega pao pun mesec. Svaki komad ima u sebi predele gde je prazan i izvijen. Da bi ostao prilagodljiv, mora se čuvati u toplim vrećama, a vreće moraju uvek biti vlažne. Toplota daje kamenu isto ono talasasto gibanje koje je on imao u svom prvobitnom domu, u brdu. Led je njegov neprijatelj.

- Kamen će ti govoriti. Slušaj ga dok udaraš čekićem. Kamen je nazvan po najdragocenijoj hrani: came, meso. Scalpellini su poštovali taj kamen. Za njih je to bio najdugotrajniji materijal na

svetu: ne samo da je gradio njihove kuće, imanje, crkve, grad, već im je hiljade godina davao njihovu trgovinu, veštinu, ponos zanatstva i izvor života. Kamen nije bio kralj, već bog. Obožavali su ga kao njihovi paganski preci Etrurci. Postupali su s njim s poštovanjem.

Mikelanđelo ih je poznavao kao ljude od ponosa: brinuti se za stoku, svinje, lozu, masline, žito, to je bio redovan posao, to su dobro radili da bi dobro jeli. Ali obrađivati kamen, ah! to je bio život za čoveka. Zar nije Settignanese isklesao, uobličio i sagradio najčarobniji grad u celoj Evropi: Firencu, taj dragulj klesarske umetnosti. Njegovu lepotu nisu stvorili samo arhitekt i vajar, već i scalpellino, bez koga ne bi bilo beskrajne raznolikosti oblika i ukrasa.

Mona Margerita, jedna bezoblična žena, koja je radila oko stoke i na njivi isto kao i oko peći, izađe iz kuće i stade ispod svoda, slušajući. O njoj je Lodoviko ogorčeno rekao, kad je Mikelanđelo želeo da radi svojim rukama:

- Dete koje se pošalje dojilji da ga doji, primiče i način života žene koja ga hrani. Ona ga je dojila zajedno sa svojim sinom dve godine, i onoga dana kad su joj se

grudi presušile, stavila je oba dečaka na vino. Voda je bila za kupanje, pre mise. Mikelanđelo je osećao kraj Mone Margerite isto što i kraj Mone Alesandre, svoje bake: ljubav i sigurnost.

On je poljubi u oba obraza. - Buon giomo, figlio mio. - Buon giomo, madre mia. - Pazienza -posavetova ona. - Girlandajo je dobar učitelj.Ko zna zanat, zna i

dužnost. Otac je ustao. - Moram birati u pećini Majano. Hoćeš li da mi pomogneš da natovarimo? - Rado. A rivederci, nonno, deda. A rivederci, Bruno. Addio, Đilberto. Addio,

Enriko. - Addio, Mikelanđelo. Vozili su se jedan pored drugoga na visokom sedištu iza dva bela vola s lepim

obličjem. U poljima su berači maslina stajali na merdevinama napravljenim od tankih grana, usečenih da bi nosile lake poprečne grane. Korpe su im bile zavezane oko struka konopcem, priležuči uz stomak i mesto gde se račvaju noge. Držali su grane levom rukom, a pokretom desne ruke, kao da muzu, brali su male crne maslinke. Berači su pričali, po dvojica dolaze na jedno drvo, i govore jedan drugom kroz granje, jer ne govoriti za contadina je isto kao biti i pomalo mrtav. Topolino reče tihim glasom: - Budale vole tuđe brbljarije.

Cesta, koja je vijugala obilazeći obrise obronka, spuštala se u dolinu a zatim se polagano penjala na breg Čečeri u kamenolom. Dok su skretali na okuci za Majano, Mikelanđelo ugleda tesnac u brdu s njegovom naizmenično plavom i sivom serenom prošaranom prugama kamena železne boje. Pietra serena bila je zakopana u horizontalnim naslagama. Iz tog kamenoloma Bruneleski je birao kamen za svoje izvanredne crkve San Lorenco i Santo Spirito. Visoko gore na steni nekoliko ljudi je ocrtavalo jedan blok koji je trebalo izvaditi scribbusom, šiljkom koji se zabija u žile kamena da bi se ovaj odvojio od glavnog masiva. Video je dobro tragove šiljka u uzastopnim naslagama kamene formacije, i naslage kamena oljuštene kao da su skinute s gomile listova pergamenta. Deo kamenoloma gde su se obavljali površinski radovi i gde su slojevi padali pošto su bili odsečeni treperio je od toplote i prašine od sečenja, prskanja, tesanja koje su obavljali ljudi mokri od znoja, mali, mršavi, žilavi muškarci, koji su radili na steni od jutra do mraka bez umora i koji su umeli da odrežu isto tako ravnu liniju čekićem i dletom kao umetnik perom i lenjirom: isto tako usredsređeni u svojoj odlučnosti i istrajnosti kao sama stena.

Mikelanđelo je poznavao te ljude od svoje šeste godine, otkad je počeo da se vozi iza belih volova sa Topolinom.

Oni ga pozdraviše upitavši ga kako je: pravi praiskonski ljudi, koji su svoj život provodili u društvu s najjednostavnojom i najosnovnijom snagom na svetu: kamenom iz brda, bačenim trećeg dana stvaranja sveta.

Topolino osmotri tek izvađeni kamen uz uobičajenu primedbu, koju je Mikelanđelo tako dobro poznavao:

- Ovaj ima čvorove. U ovom je suviše mnogo železa. Ljuskav je, smrviće se u kristale kao šećer na zemički. Ovaj će biti šupalj.

Dok nije, najzad, verući se po stenama i idući prema grebenu, oštro uzviknuo: - Ah! Evo lepog komada mesa. Ima jedan način kako se kamen može sam podići ako se raspodeli pritisak.

Mikelanđelu su već ranije pokazali kako će postupati s čvrstim materijalom a da ne izvuče ruke iz džepova. On raširi noge, i zamahnu svojom težinom iz struka, Topolino otvori prvu pukotinu između kamena i zemlje železnom šipkom. Pomeriše kamen preko šljunka na otvorenu zemlju, a zatim je uz pomoć klesara blok bio poduprt nagore i podignut kroz otvoreni stražnji deo kola.

Mikelanđelo obrisa košuljom znoj sa čela. Kišni oblaci valjali su se niz Arno sa brda na severu. On se oprosti od Topolina.

-A domani - odgovori Topolino, mahnuvši bičem volovima da krenu. Do sutra, pomisli Mikelanđelo. Sutra će biti sledeći put kako ću zauzeti mesto

među porodicom, pa neka to bude za nedelju, ili za godinu dana. On se udalji iz kamenoloma i zastane na brdu ispod Fjezole. Topla kiša padala

mu je na lice okrenuto prema nebu. Tamne mase lišća na maslinama bile su srebrnastozelene. U žitu, sa šarenim maramama na kosi, jele su seljanke. Ispod njega Firenca je izgledala kao da je neko posipa sivom prašinom, kao da briše ćilim crvenih krovova od crepa. Izvirivala je samo kupola katedrale, i ravni zvonik Sinjorije, koji se ponosito dizao uvis, dva simbola koja su se dopunjavala i pod kojima je Firenca cvetala i množila se.

Mikelanđelo pođe nizbrdo, s osećajem da je petnaest stopa visok.

11

Pošto je bio uzeo jedan dan dopusta bez odobrenja, Mikelanđelo je stigao rano u

radionicu. Girlandajo je bio tamo celu noć i crtao je pri svetlosti sveće. Bio je neobrijan, modro lice i upali obrazi na treperavom svetlu davali su mu izgled pustinjaka.

Mikelanđelo priđe do podijuma na kome je stajao sto, dominirajući dostojanstveno bottegom, sačeka da Girlandajo podigne pogled, i onda zapita:

- Da li nešto nije u redu? Girlandajo ustane, umorno prinese ruku grudima, a onda neodlučno mahnu

prstima gore-dole, kao da želi da strese brige sa sebe. Dečak se pope na podijum i stade gledajući netremice u desetak nedovršenih crteža. Hrista koga je Jovan trebalo da krsti. Figure su bile tanke, gotovo nežne.

- Mene plaši ovaj tamo - mrmljao je za sebe Girlandajo. - Bojao sam se da stavim lik jednog Firentinca koga mogu prepoznati...

On uze pero i pređe njime brzo preko papira. Ono što se ispod njega pojavilo bila je neodlučna figura, malena u poređenju s ćelavim Jovanom, koga je Girlandajo već bio dovršio, i koji je čekao, sa zdelom u ruci.On s odvratnošću baci pero i promrmlja da ide kući da malo odspava. Mikelanđelo pođe u hladovito stražnje dvorište i poče da pravi crteže na jasnom svetlu koje je otvaralo firentinske letnje dane.

Nedelju dana pravio je pokušaje crtajući. Zatim je uzeo nov papir i nacrtao jednu figuru snažnih ramena, mišićavo razvijenih grudi, širokih bokova, punog ovalnog stomaka i čvrstih bedara, koja su čvrsto počivala na velikim čvrstim nogama, bio je to čovek koji je mogao razbiti blok pietre serene jednim udarcem čekića.

Girlandajo je bio zaprepašćen kad mu je Mikelanđelo pokazao svog Hrista. - Ti si imao model? - Klesara iz Setinjana, koji je pomagao pri mom odgajanju. - Hrist je klesar! - On je bio tesar. - Firenca neće priznati Hrista iz radničke klase, Mikelanđelo. Naši ljudi su navikli

da on bude otmen. Mikelanđelo potisnu slab osmeh. - Kad sam došao da vam budem učenik, vi ste govorili: „Pravo večno slikarstvo

je mozaik", i poslali ste me u San Miniato da vidim Hrista iz desetog veka, koga je Baldovineti restaurirao. Taj Hrist nije trgovac vunom iz Prata.

- U pitanju je sirovost, a ne snaga - odgovori Girlandajo - koje mladi lako mogu da pobrkaju. Ispričaću ti jednu priču. Kad je Donatelo bio sasvim mlad, mnogo je vremena proveo praveći jedno raspelo za crkvu Santa Kroče, a kad je ono bilo gotovo, odneo ga je svom prijatelju Bruneleskiju.„Meni se čini", rekao je Bruneleski, „da si ti na to raspelo obesio jednog orača, a ne telo Isusa Hrista, koje je bilo najnežnije u svim svojim delovima." Donatelo, koga je uznemirila neočekivana kritika starijeg, povika: „Kad bi bilo isto tako lako napraviti takvu figuru kao oceniti je... pokušaj da je napraviš sam!"

Toga istoga dana Bruneleski je počeo da radi. Zatim je pozvao Donatela na ručak, ali su dva prijatelja najpre kupila jaja i svežeg sira. Kad je Donatelo ugledao raspelo u Bruneleskijevom tremu, bio je toliko zapanjen da je podigao ruke predajući se, tako da su jaja i sir koje je držao pala na pod. Bruneleski je rekao smejući se:

„Šta ćemo večerati, Donato, sada, kad si slupao jaja?" Donatelo, koji nije mogao skinuti pogled s lepog Hrista, odgovori: „Tvoj je posao

da praviš Hrista, a moj da pravim orače." Mikelanđelo je poznavao oba Hrista. Bruneleskijev se nalazio u crkvi Santa

Marija Novela. Mucajući on objasni da se njemu više sviđa Donatelov orač nego Bruneleskijev eterični Hrist, koji je bio tako lak da se činilo kao da je stvoren da bude razapet. Za Donatelovu figuru raspeće je došlo kao jedno užasno iznenađenje, kao što je to bilo za Mariju i ostale u dnu krsta. On iznese misao da Hristova duhovna ličnost možda nije zavisila od njegove telesne nežnosti, već od neuništivosti njegove poruke.

Girlandaja nije zanimala apstraktna teologija. On se vrati svom poslu, mahnuvši automatski rukom učeniku da može da ide. Mikelanđelo pođe u vrt i sedne na vrelo sunce poduprevši bradu rukama. Pokazao se kao pravi gnjavator.

Nekoliko dana kasnije radionica je brujala. Girlandajo je bio dovršio svog Hrista i sada ga je povećavao do prirodne veličine bojom za karton. Kad je Mikelanđelu bilo dopušteno da vidi završenu figuru, ostao je zabezeknut: bio je to njegov Hrist. Povijenih krivih nogu, u izbočenom položaju, i sa grudima, ramenima i rukama čoveka koji je nosio klade i gradio kuće, s okruglim isturenim stomakom koji je primao svoju količinu hrane: u svojoj snazi i stvarnosti daleko je nadmašivao sve one figure iz mrtvih priroda koje je Girlandajo dotle naslikao za hor Tornabuonija.

Ako je Mikelanđelo očekivao da će mu Girlandajo odati priznanje, onda je bio razočaran. Girlandajo je očigledno bio zaboravio raspravu i dečakov crtež.

Naredne nedelje cela radionica se en masse preselila u crkvu Santa Marija Novela da počne Smrt Bogorodice u polumesečastoj luneti koja je natkrilila levu stranu hora. Granači je bio srećan, jer mu je Girlandajo dao da naslika nekoliko apostola, i on se uspeo na skelu pevušeći jednu melodiju o tome kako strastveno voli svoju ljubavnicu, Firencu, predmet svih firentinskih romantičnih balada. Na skelu se pope i Mainardi da napravi figuru što je klečala s leve strane Mariji, koja je ležala, i Davida s desne strane, slikajući svoju omiljenu temu, toskansku cestu, kako zavija na brežuljak do jedne bele vile.

U crkvi Santa Marija Novela bilo je u to rano doba dana samo nekoliko starica u crnim šalovima koje su se molile Madonama. Platneni zakloni bili su spušteni da bi sveži vazduh došao u hor. Mikelanđelo je neodlučno stajao pred skelama, neprimećen, a zatim pođe srednjim, dugačkim crkvenim brodom prema jasnom sunčevom svetlu. Okrenu se da poslednji put baci pogled na skelu koja se dizala sve više i više ispred obojenih prozora, sada mračnih pri slaboj svetlosti sa zapada, na žarke boje nekoliko dovršenih panela, na Girlandajove slikare, na majušne figure koje su se snovale na luneti, na drvena sedišta u crkvi u dnu hora pokrivena platnom, na vreće gipsa i peska, na debelu dasku sa slikarskim materijalom, sve okupano u nežnom sjaju.

U sredini crkve nalazilo se nekoliko drvenih klupa. On namesti jednu klupu, uze papir za crtanje i drveni ugljen iz košulje i poče da slika prizor ispred sebe.

Iznenadio se kad je video senke kako silaze niz skele. - Vreme je za večeru - objavi Granači. - Čudno je to kako slikanje duhovnih

predmeta budi u čoveku lavovski apetit. Mikelanđelo primeti: - Danas je petak i imaćeš ribu umesto bistacca. Samo idi, ja

nisam gladan. U praznoj crkvi pružala mu se prilika da crta arhitekturu hora. Mnogo pre no što

bude mogao i da zamisli, njegovi će se drugovi penjati po skelama. Sunce je klonulo prema zapadu i ispunilo hor toplim bojama. On oseti kako neko s leđa prodire pogledom kroz njega, okrene se i ugleda Girlandaja. Mikelanđelo se ne pomače.

Girlandajo prošaputa promuklim glasom: - Naprosto ne verujem da jedan tako mlad dečak ima toliko dara. Ima stvari koje ti bolje znaš od mene, a ja radim preko trideset godina. Dođi sutra rano u radionicu. Možda ćemo moći da udesimo da za tebe stvari od sada budu zanimljivije.

Mikelanđelo je išao kući, lica ozarenog od radosti. Granači ga je zadirkivao: - Izgledaš kao blaženi svetac fra Anđelika koji lebdi iznad kamenja u pločniku.

Mikelanđelo pogleda pakosno svog prijatelja: - S krilima? - Niko te ne bi mogao nazvati svecem, s tom tvojom mrzovoljnom naravi. Ali

svaki pošten napor da se ponovo stvori ono što je Bog prvobitno stvorio... - ...jeste jedan oblik pobožnosti? - ...krije u sebi ljubav prema božjem svemiru. Zašto bi se inače umetnik mučio? - Ja sam uvek voleo Boga - odgovori jednostavno Mikelanđelo. Sutradan ujutro nestrpljivo je očekivao da se prvo sivilo prostre preko uskog

komadića neba iznad Via dei Bentakordi. U Via Larga seljaci su dremuckali u kolima dok su magarci i volovi kloparali preko kamenja s proizvodima koje su nosili na stari trg. Ugledao je Đotov Kampanile kako stoji ružičast i beo u prvom tračku zore. Čak i u svojoj žustroj žurbi kroz ulice imao je vremena da se divi kupoli koju je Bruneleski sagradio s toliko genija pošto je ogroman prostor stajao otvoren nebu i elementima više od stotinu godina, jer niko nije znao kako da ga zatvori a da ne upotrebi poprečne grede.

Girlandajo je bio za svojim stolom kad je stigao Mikelanđelo. - Spavanje je najveća od svih dosada. Primakni stolicu. Dečak sede pored Girlandaja, koji odmaknu zavese iza njega, tako da je severno

svetlo padalo na njih. - Okreni glavu. Još malo. Skiciraću te kao mladog Jovana, koji napušta grad i

odlazi u pustinju. Nisam pronašao zadovoljavajući model dok te nisam video juče kako radiš u crkvi Santa Marija Novela.

Mikelanđelo s mukom proguta vazduh. I to posle svog sna u besanoj noći kako će oživotvoriti čitave kartone za slike kojima će ispuniti zasad još prazna udubljenja u zidovima...

12

Girlandajo nije imao nameru da razočara svog učenika. On pozva Mikelanđela i

pokaza mu od kraja do početka plan za Smrt Bogorodice te nemarno doda: - Želim da sarađuješ sa Granačijem u ovom prizoru s apostolima. Onda ćemo te

pustiti da oprobaš svoje umeće na figurama na levoj strani, zajedno s malim anđelima pored njih.

Granači nije bio ljubomoran. Zajedno su skicirali apostole, jednog ćelavog, drugog kako pridržava Jovana koji plače.

- Sutra ujutro pre mise - reče Granači - vratićemo se u radionicu, pa ću ti dati da počneš da radiš od početka.

Granači je govorio doslovno: stavio je Mikelanđela da radi na kamenom zidu u zadnjem delu dvorišta pokraj radionice.

- Zid mora da ti bude čvrst, ako se mrvi, tvoja freska nestaće s njim. Pogledaj da nema šalitre, neka se pojavi najmanja mrlja koja se svojom bojom razlikuje od ostale površine, i boja će ti biti pojedena.Izbegavaj pesak koji je izvađen suviše blizu mora. Kreč koji upotrebljavaš treba da je star. Pokazaću ti kako da se služiš zidarskom lopaticom da bi dobio glatku površinu. Pazi, malter treba da se utera sa najmanjom mogućom količinom vode, da bude čvrst, kao maslac.

Mikelanđelo je radio kako su ga učili, ali se žalio: - Granači, ja hoću da crtam perom, a ne zidarskom lopaticom. Granači oštro odgovori: - Jedan umetnik mora da ovlada i najprljavijim pojedinostima svoga zanata! Ako

sam ne znaš kako se to radi, kako da očekuješ od jednog radnika gipsara da ti napravi savršenu površinu?

- Imaš pravo. Još ću malo da mešam. Kad je mešavina bila dobra, Granači pruži Mikelanđelu jednu četvorougaonu

tablu da je drži u jednoj ruci, i jednu savitljivu lopaticu od pet palaca širine da njom stavlja gipsani malter. Mikelanđelo je uskoro imao instinktivni osećaj za to. Kad se malter dovoljno osušio, Granači je pridržao uza zid jedan stari karton iz radionice dok je Mikelanđelo bušio iglom rupice crtajući obrise nekoliko figura, a zatim, dok je Granači još uvek držao karton, uze malu vrećicu ugljena da popuni rupe. Onda Granači odmaknu karton, a dečak nacrta obrise koji su povezivali rupe crvenim okerom, i kad je to sve bilo suvo, opraši ugljen perom.

Ušavši u radionicu, Mainardi vide šta se događa i energično povuče Mikelanđela da se okrene njemu.

- Moraš zapamtiti da svež malter menja svoj sastav. Ujutro tvoje boje moraju biti stalno tečne, kako ne bi začepio pore. U vreme sunčevog zalaska moraju biti tečne jer će malter manje apsorbovati. Najbolje vreme za slikanje je sredina dana. Ali pre no što naučiš stavljati boje, potrebno je da naučiš kako ćeš ih mleti. Ti znaš da postoji samo sedam prirodnih boja. Hajde da počnemo od crne.

Boje su se nabavljale od apotekara u komadima veličine oraha. Komad porfira upotrebljavao se kao osnova, porfirni ručni tučak da se njim melje. Mada je bilo potrebno da se boja melje svega pola sata, nije bilo dozvoljeno da se na Girlandajovo platno stavi bilo kakva boja koja nije dobro mlevena najmanje dva sata.

- Moj otac je imao pravo - primeti Mikelanđelo, ruku pocrnelih od pigmenta: - da čovek bude umetnik, potrebno je najpre da bude manuelni radnik.

Girlandajo je ušao u radionicu. - Nastavi samo - uskliknu on. - Mikelanđelo, ako zaista želiš pravu mineralnu

crnu, upotrebi ovu crnu kredu, želiš li crnu poput šljake,onda dodaj u nju malo mineralne zelene,otprilike koliko stane na vrh noža. - Unoseći se sve više u situaciju, on zbaci kapu. - Za boje mesa moraš pomešati dva dela najfinje sinopije s jednim delom belog dobro ugašenog kreča. Daj da ti pokažem odnos.

Na otvorenim vratima pojavi se David, držeći u jednoj ruci svežanj računa, a ispod druge ruke knjigu računa.

- Šta vredi učiti ga o bojama - uzviknu on - kad ne zna kako da napravi četke? Dobre se uvek ne mogu nabaviti. Pazi, Mikelanđelo, ove svinjske četke prave se od belih svinja, ali neka sigurno budu domaće. Uzmi pola funte čekinja za jednu četku. Zaveži ih ovako za jednu veliku šipku...

Mikelanđelo uzdiže svoje prljave ruke prema plafonu u šaljivom očajanju. - U pomoć! Vi hoćete da moje cele tri godine učenja natrpate u jedno nedeljno

jutro! Kad je Granačijeva freska bila spremna, Mikelanđelo se popne na skelu da mu

posluži kao pomoćnik. Girlandajo mu još nije bio dao dozvolu da se služi četkom, ali je već nedelju dana stavljao podlogu i mešao boje.

Bila je jesen kad je dovršio svoje crteže za Smrt Bogorodice i bio je spreman da napravi svoju prvu fresku. Rani oktobarski vazduh bio je svež i bistar. Žetva je bila obavljena, vino isceđeno, maslinovo ulje smešteno u velike ćupove, contadini su podsecali drveće i nosili granje kući za zimsko grejanje, polja su ležala preorana, dok se lišće pretvaralo u crvenosmeđu boju, da bi se slagalo s toplim žućkastim kamenjem kule s kruništem Sinjorije.

Dva prijatelja popeše se na skelu natovareni kantama maltera, vode, četaka, kašikama za mešanje i obojenim crtežima. Mikelanđelo prekri omanju površinu podlogom, pričvrsti na nj karton najbližeg sveca, sedog i bradatog, s ogromnim očima. Primenio je vreću s ugljenom, crvenu oker liniju, perušku za čišćenje od prašine. Zatim pomeša boje za verdaccio, koju stavi mekom četkom da dobije tanku osnovu. Uze fino zašiljenu četku i s terra verde nacrta izvanredne crte lica: snažan rimski nos, duboko usađene oči, valovitu sedu kosu spuštenu do ramena i brkove koji su se ljupko stapali s bradom što je pokrivala celo lice. Slobodnom rukom, bacivši samo jednom pogled na svoju skicu, on nacrta starcu vrat, ramena i ruke.

Sada se, spreman da ozbiljno stavi boju, okrenu Granačiju širom otvorenih očiju. - Ja ti više ne mogu biti ni od kakve pomoći, Mikelanđelo mio - odgovori Granači -

Sada je sve između tebe i Boga. Buona fortuna. Srećno. I s tim rečima siđe sa skele. Mikelanđelo se nađe sam gore na horu, sam na svom uzdignutom i nesigurnom

mestu iznad crkve i iznad sveta. Za trenutak ga uhvati vrtoglavica. Kako je crkva drugačije izgledala odavde, tako neizmemo šuplja i prazna. U nozdrvama je osećao vlagu svežeg maltera i oštar miris boje. Rukama dohvati četku. Iscedi je prstima i opipa palcem leve ruke, sećajući se da se rano ujutro boje moraju držati u tečnom stanju, uze malo terra verde i poče da senči sve one delove lica koji će biti najtamniji: ispod brade, pa onda nos, usne, uglove usana i obrve.

Samo je jednom otišao učitelju u radionicu za pomoć. - Kako ću smešati tačno onu nijansu koju sam juče imao? - Odmeri na nožu količinu što si je odsekao od komada. Ruka može tačnije da

proceni nego oko. Nedelju dana radio je sam. Radionica je bila tu da pomogne ako bude potrebno,

ali mu niko nije smetao. Ovo je bilo njegovo krštenje. Trećeg dana su svi znali da se on ne drži pravila. Crtao je anatomski naga muška

tela, uzimajući za modele dva muškarca koje je crtao na Starom trgu kad su istovarivali robu. Zatim ih je ogrtao odećom, protivno praksi da se čovekove kosti nagađaju po naborima odeće.

- ...crtaću ih onako kako je Bog stvorio Adama. Mikelanđelo nikad nije video anđela, pa nije znao kako da ga nacrta. Još ga je

više zbunjivalo pitanje šta da radi s krilima, jer niko nije znao da mu kaže jesu li ona napravljena od mesa ili od nekog drugog providnog materijala iz ceha vunarskih i svilarskih trgovaca. Niti mu je iko mogao pružiti bilo kakvo obaveštenje o oreolu: je li čvrst kao metal, ili prozračan kao duga?

Mladići su ga nemilosrdno dražili. - Ti si varalica - povika Čeko. - To uopšte nisu krila. -I prevarant - doda Baldineli. - Ona se tako gube u odeći da ih niko ne može

videti.

- Taj oreol može da se uzme kao slučajna oznaka na zidu - doda Tedesko. - Šta je s tobom, zar ti nisi hrišćanin?

- Zar ti nemaš nikakve vere? Mikelanđelo se s mukom osmehnu. - Moj anđeo je stolarev sin koji stanuje dole ispod nas. Zamolio sam njegovog

oca da izradi par krila za njega... Njegove dve figure bile su izdvojena slika, sama za sebe, smeštena u donjem

uglu lunete, ispod brda čunjastog oblika, na kome se izdizao jedan zamak. Ostatak lunete bio je pretrpan s više od dvadeset figura koje su okruživale Bogorodičin odar s visokim jastucima, sve sama apokrifna lica svetaca i apostola, postavljena pod malo različitim uglovima koji izražavaju teskobu. Čak je bilo teško pronaći Mariju.

Kad je Mikelanđelo poslednji put sišao sa skele, Jakopo uze da prinosi svima Davidov mali crni šešir, i svi priložiše po nekoliko škuda da kupe vina. Jakopo prvi održa zdravicu:

- Za našeg novog druga... koji će uskoro postati Roselijev učenik. Mikelanđelo je bio uvređen. - Zašto to kažeš? - Zato što si ukrao lunetu. Mikelanđelo nikad nije voleo vino, ali ova čaša kijantija učini mu se naročito

gorka. - Umukni, Jakopo. Ne želim neprilike. Kasnije tog poslepodneva Girlandajo ga pozva u stranu. Nije rekao Mikelanđelu

ni reči za fresku. Niti ju je hvalio niti kudio, kao da se nikad nije ni popeo na skelu. On podiže oči s radnog stola. Pogled mu je bio smrknut.

- Govore da sam ljubomoran. To je istina. Oh, ne one dve figure, one su nezrele i sirove. Ako odskaču od drugih, to nije zbog toga što su bolje nacrtane, već zbog toga što se ne slažu sa stilom naše radionice. Moj šestogodišnji Ridolfo zna bolje da kopira metodu naše bottege nego ti. Ali da stvar bude jasna, ja sam ljubomoran na tvoju crtačku veštinu.

Mikelanđelo se oseti trenutno ponižen, što mu se retko događa. -I šta da radim s tobom? Da te prepustim Roseliju? Svakako ne! Na preostalim

panelima ima još mnogo posla. Pripremi karton za figure na desnoj strani. I pokušaj da ih tako napraviš da ne štrče kao povezani prsti na nogama.

Te noći Mikelanđelo se kasno vratio u radionicu, izvadio kopije Girlandajovih crteža iz pisaćeg stola i stavio natrag originale. Sutradan ujutro Girlandajo promrmlja dok je Mikelanđelo prolazio:

- Hvala ti što si mi vratio moje crteže. Nadam se da su ti pomogli.

13 Dolina reke Arno ima najgore zimsko vreme u Italiji. Nebo je bilo mutno,

hladnoća se uvlačila u kuću i probijala kroz kamen i vunu i ujedala meso. Posle hladnoće dolazila je kiša, a pošljunčene ulice pretvarale su se u reke. Sve što nije bilo pošljunčeno postajalo je blatna močvara. Jedina svetla tačka bio je dolazak

Izabele Aragonske, koja je putovala na sever s njenom dugom svitom dvorkinja koje je raskošno obukao njen otac, vojvoda od Kalabrije, da se uda za vojvodu od Milana.

Girlandajova radionica imala je samo jednu peć. Tu su ljudi sedeli za polukružnim stolom licem okrenuti plamenu, zbijeni da se zagreju. Leđa su im zebla, ali su im prsti dobijali dovoljno topline da mogu da rade. U crkvi Santa Marija Novela bilo je još gore. Hor je bio leden kao podzemna pećina. Promaja koja je duvala kroz crkvu tresla je klupe i kožne remene skela. Izgledalo je kao da čovek pokušava da slika na jakom vetru, dok mu nozdrve udišu ledenu vodu.

Ali ako je zima bila oštra, bila je kratka. U martu je tramontana prestala da duva, sunčevi zraci su opet u sebi imali malo toplote, a nebo je bilo prošarano lakom primesom plavetnila. Drugoga od tih dana Granači upade u radionicu, trepćući brzo svojim inače spokojnim očima. Mikelanđelo je retko kad video svog prijatelja tako uzbuđenog.

- Hajde sa mnom. Imam nešto da ti pokažem. Granači dobi Davidovo odobrenje i za trenutak se dva dečaka nađoše na ulici.

Granači povede Mikelanđeki kroz grad prema Pjaci San Marko. Zaustaviše se za trenutak dok je neka povorka prolazila noseći svete mošti San Đirolama, vilicu i ručnu kost, bogato okovane srebrom i zlatom, sa oltara Santa Marije del Fijore. Na Via Larga, preko puta jedne strane crkve, nalazila su se jedna vrata.

- Tu ćemo ući. On gurnu vrata i otvori ih. Mikelanđelo uđe i stade zapanjen. Bio je to ogroman pravougaoni vrt, s jednom malom zgradom ili paviljonom u

sredini, tamo napred, pravo, na kraju ravne staze nalazio se bazen, izvor, i na postolju mermerni kip dečaka koji vadi trn iz noge. Na širokom tremu paviljona jedna grupa mladića radila je za stolovima.

Sva četiri zida vrta bile su otvorene lođe u kojima su se videle antičke mermerne biste: cara Hadrijana, Scipiona, Avgusta, Neronove majke Agripine i mnogobrojnih zaspalih kupidona. Jedna ravna staza oivičena čempresima vodila je u paviljon. Iz svakog ugla četvorougla vodile su još tri staze oivičene drvećem koje su zavijale kroz zelene travnjake velike kao livade i sekle se pred paviljonom.

Mikelanđelo nije mogao da odvoji oči od lođe u kojoj su dva mladića radila nad komadom kamena, mereći i obeležavajući, dok je nekoliko drugih mladića klesalo nazubljenim dletom.

On se okrenu Granačiju i reče zamuckujući: - Ko... šta... je to? - To je vajarski vrt. - Ali... za šta? - Škola. - ...škola? - Za vežbanje vajara. Njegova kolena pokleknuše. - Kojih vajara? - Ovaj vrt pripada Klarisi de Mediči. Lorenco joj ga je kupio, da joj to bude dom u

slučaju njegove smrti. Klarisa je umrla prošlog jula, i Lorenco je osnovao školu za vajare. Doveo je Bertolda za učitelja.

- Ali Bertoldo je umro!

- Ne, samo je umirao. Lorenco je naredio da ga prenesu ovamo na nosilima iz bolnice Santo Spirito, pokazao mu vrt i rekao da mora da obnovi za Firencu dane njene veličine u skulpturi. Bertoldo je sišao sa nosila i obećao Lorencu da će era Gibertija i Donatela biti ponovo stvorena.

Mikelanđelo je pogledom gutao vrt, prelazeći očima dugačke lođe, upijajući u sebe kipove, grčke urne, vaze, Platonovu bistu pokraj vrata.

- Ono je Bertoldo sada na vratima - reče Granači. - Upoznao sam se s njim. Hoćeš li da te predstavim?

Mikelanđelo neobuzdano zamaha glavom gore-dole. Oni pođoše niz pošljunčanu stazu i obiđoše bazen i izvor. Nekoliko muškaraca u

dobi od petnaest do trideset godina radilo je za drvenim stolovima. Bertoldo, tako slabašan u telu da je izgledao više duh nego telo, imao je dugu sedu kosu zavijenu turbanom. Rumeni obrazi su mu goreli dok je naređivao dvojici dečaka da učine hrapavim jedan komad mermera.

- Maestro, dopustite mi da vam predstavim svog prijatelja Mikelanđela. Bertoldo diže pogled. Imao je jako svetle modre oči i nežan glas, koji je

čudnovato nadvisivao udarce čekića. On pogleda Mikelanđela. - Ko ti je otac? - Lodoviko di Lionardo Buonaroti-Simoni. - Čuo sam to ime. Radiš li u kamenu? Mikelanđelov mozak prestao je da radi. Neko pozva Bertolda. On se izvi i ode na

drugu stranu lođe. Granači uze Mikelanđela za ruku i povede ga kroz odaje paviljona. U jednoj je bila izložena Lorencova kolekcija kameja, novaca i medalja, primerci od svih umetnika koji su radili za porodicu Mediči: Gibertija, koji je dobio takmičenje pradeda Lorenca de Medičija za vrata Krstionice, Donatela, koji je bio štićenik Kozima de Medičija,Benoca Gocolija, koji je naslikao freske u kapeli njihove palate s portretima porodice Mediči u slici Putovanje mudraca u Vitlejem. Tu su bili Bruneleskijevi modeli za Duomo. Fra Anđelikovi crteži svetaca za San Marko, Mazačovi crteži za crkvu Karmina, otkriveno blago koje je ošamutilo dečaka.

Granači ga ponovo uze za ruku i povede stazom do vrata, pa napolje na Via Larga.

Mikelanđelo sede na klupu na trgu San Marko, i dok su mu golubovi tapkali oko nogu, on je dlanovima pritiskao čelo da ga zgnječi. Kad je ponovo pogledao Granačija, oči su mu bile grozničave.

- Ko su učenici? Kako su oni stupili u školu? - Biraju ih Lorenco i Bertoldo. Mikelanđelo zastenja. - A ja sam više od dve godine ostavio kod Girlandaja. Mamma mia, sam sam sebe

upropastio. - Pazienza! - reče mu Granači tešeći ga. - Još nisi starac. Kad budeš završio svoje

školovanje kao učenik... - Strpljenja! - prasnu Mikelanđelo. - Granači, ja moram stupiti u tu školu! Sada!

Ja neću da budem slikar, ja hoću da budem klesar mermera. Sada! Kako da me prime?

- Moraju te pozvati. - Kako da učinim da me pozovu? - Ne znam.

- Ko onda zna? Neko mora znati! - Ne guraj me. Odguraćeš me s klupe. Mikelanđelo se umiri. Srušene nade nateraše mu suze na oči. - Oh, Granači, jesi li ikad želeo nešto tako jako da to nisi mogao podneti? - ...ne. Sve je uvek bilo tu. - Kako si srećan. Granači je gledao neprikrivenu čežnju na licu svoga prijatelja. - Možda.

KNJIGA DRUGA

VAJARSKI VRT

1

Bio je privučen u vrt na Pjaci San Marko kao da su te starinske kamene statue

imale u sebi zakopan neki magnet. Ponekad nije bio svestan toga da ga noge tamo nose. Našao bi se iza vrata, krijući se u senci lođe. Ni sa kim nije govorio, nije tumarao stazom preko travnjaka do paviljona gde su radili Bertoldo i njegovi učenici. Samo je stajao nepomičan, s očima punim čežnje.

Prevrćući se u krevetu do duboko u noć, dok su njegova braća spavala oko njega, Mikelanđelo je mislio:„ Neki način mora da postoji. Nanina, sestra Lorenca de Medičija, udata je za Bernarda Ručelaja. Ako pođem k njemu, te mu kažem da sam Frančeskov sin i zamolim ga da govori s Il Magnificoni za mene ."

Ali jedan Buonaroti nije mogao da ide da se ponizi pred jednim Ručelajom. Girlandajo je bio strpljiv. - Moramo završiti sliku Krštenja u toku nekoliko nedelja i spustiti skele do niže

freske, Zaharija piše ime svoga sina. Ostalo nam je malo vremena. Kako bi bilo da počneš crtati umesto da juriš po ulicama?

- Smem li dovesti model za iskušenika? Video sam jednog na Starom trgu kako istovaruje kola.

- Možeš. Dečak je skicirao svog grubog mladog contadina, koji je došao pravo s njive,

potpuno nagog osim što je imao svoje brache, kako kleči da bi skinuo teške radničke cipele, meso žućkasto kao ćilibar opaljeno suncem, telo nezgrapno, s ružnim zdepastim mišićima, ali je mladićevo lice bilo ozareno svetlošću dok je gledao Jovana. Iza njega Mikelanđelo je skicirao dva sedobrada pomoćnika Jovanova, na čijim se licima videla lepota i gruba snaga u figurama.

Granači se motao oko njega sa nelagodnošću dok su se prilike pojavljivale na slici.

- Girlandajo je nesposoban da crta takve likove.

- Kao uvijeni prsti na nogama, a? Girlandajo je bio prezaposlen skiciranjem ostalih pet ili šest deonica freske da bi

imao vremena da se meša. Ovoga puta, kad se popeo na skele, Mikelanđelo više nije osećao strah pred mokrim malterom. Pravio je eksperimente s tonovima mesa iz svojih lončića s bojom, uživajući u tom vrhunskom fizičkom naporu da oživi svoje figure, oblačeći ih u topla kao limun žuta i ružičasta odela.

- Pune dve godine? Kako ću to izdržati? Girlandajo ga je terao da mnogo radi. - Sada ćemo te premestiti na drugu stranu hora, da radiš Poklonstvo kraljeva.

Pripremi karton za poslednje dve figure koje stoje ovde na desnoj strani. Poklonstvo je bilo toliko pretrpano figurama da Mikelanđelo nije našao malo

zadovoljstva u tome što im je dodao još dve. Vrativši se s ručka, Granači objavi za učeničkim stolom:

- Danas je godina dana otkako je Mikelanđelo počeo da radi s nama. Naručio sam da nam se predveče donese jedna demigiana vina, proslavićemo to.

Dočekalo ga je ćutanje, radionica je pucala od napetosti. U sredini stola dvojica učenika sedela su pognuvši glave nad radom. Girlandajo je sedeo za svojim stolom ukočeno kao neki mozaik njegovog učitelja, pogleda cmjeg od njegove brade.

- Il Magnifico me pozvao i pitao da li želim da pošaljem svoja dva najbolja učenika u njegovu novu školu Mediči - izjavi on.

Mikelanđelo ostade kao ukopan na drvenom podu radionice. - Ne, ja ne bih želeo da pošaljem svoja dva najbolja učenika - povika Girlandajo.

– Da opljačka moju bottegu. I to svakako ne onoga dana kad je Benedeto pozvan u Pariz da slika za francuskog kralja. Ja imam još pet ili šest panela da dovršim! - On pogleda po skupu. - Ali ko sme da se usudi da kaže „ne" Il Magnificu! Ti, Buonaroti. Ti bi želeo da ideš?

- Ja sam tumarao oko toga vrta kao izgladnelo pseto oko mesarske radnje – zavapi Mikelanđelo.

- Dosta! - Mikelanđelo ga nikad nije video tako besnog.- Granači, ti i Mikelanđelo ste otpušteni. Večeras ću potpisati dokumenta u cehu. Sada nazad na posao, svi! Mislite li da sam ja II Magnifico, koji ima milione da izdržava akademiju?

Mikelanđelo je bio van sebe od radosti. Granači je i dalje bio natmuren. - Granači, šta ti je? - Ja volim slikanje. Ja ne mogu da radim u kamenu. To je suviše teško. - Ne, ne, prijatelju moj, ti ćeš biti odUčan vajar. Ja ću ti pomoći. Čekaj, samo da

vidiš. Granači se tužno osmehnu. - Oh, idem s tobom, Mikelanđelo. Ali šta ću ja raditi s čekićem i dletom? Ja ću se

sav iseći! Mikelanđelo nije mogao da se sabere. Malo kasnije ustade od velikog stola i

priđe Girlandajovom stolu. Želeo je da zahvali čoveku koji ga je tek pre godinu dana primio, ali je stajao pred stolom, sjajnih očiju i nemih usana, kako da izrazi zahvalnost čoveku koji mu je dozvolio da ga napusti?

Girlandajo primeti zbunjenost na dečakovom licu. Kad je progovorio, govorio je tiho, da ih niko drugi ne čuje.

- Imao si pravo, Buonaroti: freske nisu za tebe. Taj iskušenik koga si skicirao izgleda kao da je isklesan iz stene. Ti imaš crtačkog talenta, s godinama vežbanja

možda ćeš ga moći preneti na kamen. Ali nikad ne zaboravi da je Domeniko Girlandajo bio tvoj prvi učitelj.

Pred kućom Buonarotijevih te večeri Mikelanđelo promrmlja Granačiju: - Bolje bi bilo da uđeš sa mnom. Kad smo obojica u istom položaju, verovatno

nas neće obojicu najuriti. Popeli su se glavnim stepeništem da bi zaobišli kuhinju i Mikelanđelovu

maćehu, tiho su ušli u porodičnu sobu gde je njegov otac sedeo pogrbljen nad pisaćim stolom u uglu, koji je natkriljivao plafon od četrnaest stopa. Soba je bila hladna: bilo ja potrebno da prođe dobar deo proleća pa da prožme kamen.

- Oče, čuj novosti. Napuštam Girlandaja. - Ah, divno! Znao sam da ćeš se opametiti. Stupaš u Ceh vunarskih... - Napuštam ga da bih postao učenik u vajarskom vrtu Medičija. Lodoviko je bio radostan i zbunjen u isto vreme. - ...vrt Medičija... kakav vrt? -I ja idem, gospodine Buonaroti - dodade Granači. - Mi ćemo biti Bertoldovi

učenici, pod vođstvom Il Magnifica... - Klesar! - Lodoviko u očajanju podiže ruke prema nebu. - Da budem vajar, oče. Bertoldo je poslednji umetnik koji još živi. - Čovek nikad ne zna kad je kraj nesreći: ona ima više vijuga nego zmija. Da tvoju

majku nije zbacio konj, tebe ne bismo poslali Topolinu da te njegova žena doji, i ne bi imao pojma o klesanju.

Mikelanđelo se nije usudivao da bilo šta odgovori. Granači reče: - Gospodine Buonaroti, deset dečaka je moglo da ostane kod Topolina i da im

kameni prah ne stigne nikada do pluća. Vaš sin ima sklonost prema vajarstvu. - Šta je vajar? Nešto manje od slikara. Čak nije ni član jednog od dvanaest

cehova. Radnik, kao drvoseča. Ili kao berač maslina. - S jednom velikom razlikom - uporno ali učtivo odgovori Granači. - Masline se

koriste za ulje, drvo izgori da bi se kuvala supa. Oboje se troši. Umetnost ima čarobnu osobinu: što je više umova svari, ona duže živi!

- Poezija! - povika Lodoviko. - Ja ti govorim iz zdravog razuma da bih spasao život svoje porodice, a ti mi recituješ poeziju.

Mona Alesandra, Mikelanđelova baka, uđe u sobu. - Kaži svom ocu, šta nudi Lorenco, II Magnifico, Mikelanđelo. On je najbogatiji

čovek u Italiji i zna da bude darežljiv. Koliko traje učenje? Kolika je plata? - Ne znam. Nisam pitao. - Nisi pitao - promrsi Lodoviko. - Misliš li ti da smo bogati kao Granačijevi, pa da

možemo da te podržavamo u tvojim ludostima? Crvenilo išara bele obraze Frančeska Granačija. On progovori s neuobičajenom

grubošću. - Pitao sam. Ništa nije obećano.Nema ugovora. Nema plate. Samo besplatna

nastava. Mikelanđelo se premesti s noge na nogu i okrene se u struku da primi krajnji

izliv Lodovikovog besa. Umesto toga Lodoviko pade na tvrdu kožnu stolicu lupnuvši teško, a suze mu navreše na oči. Mikelanđelo pomisli nezainteresovano:

„Smešni smo mi Firentinci: nijedna kap naše krvi nije začinjena osećajem, pa ipak tako lako plačemo." On priđe ocu,stavi mu ruku na rame. - Oče, dajte mi

mogućnost. Lorenco de Mediči želi da stvori novu generaciju vajara za Firencu. Ja želim da postanem jedan od njih.

Lodoviko pogleda svog sina koji je najviše obećavao. - Je li Lorenco baš tebe tražio? Zato što misli da imaš dara? Dečak pomisli kako bi svima bilo mnogo lakše kad bi on mogao da kaže nekoliko

jednostavnih laži. - Lorenco je tražio od Girlandaja dva njegova najbolja učenika. On je izabrao

Granačija i mene. Njegova maćeha je slušala na kuhinjskim vratima. Ona uđe u sobu. Lice joj je bilo

bledo, a tamna kosa visila je sa strane u krutim pramenovima. Ona reče Mikelanđelu:

- Ja nemam ništa protiv tebe, Mikelanđelo. Ti si dobar dečak. Dobro jedeš. - Zatim se okrenu Lodoviku. - Ali ja moram da govorim za svoju porodicu. Moj otac je smatrao da će za nas biti čast da budemo povezani sa Buonarotijevima. Šta će meni preostati ako ti tom dečaku dopustiš da uništi naš položaj?

Lodoviko steže naslonjač. Izgledao je umoran. - Nikad neću dati pristanak. Zatim izađe iz sobe, vodeći sa sobom ženu i majku. U mučnoj tišini Granači reče: - On samo pokušava da izvrši svoju dužnost prema tebi. Kako može priznati da

je sud jednog četrnaestogodišnjeg dečaka bolji od njegovog? To bi značilo previše tražiti.

- Pa zar da ja propustim priliku? - dobaci besno Mikelanđelo. - Ne. Ali zapamti da on čini najbolje što zna, s jednim tvrdoglavim dečakom koji

ga dovodi u situaciju za koju on nema, oprosti mi što to kažem, pameti da je razume.

Mikelanđelo je treptao ćuteći. - Ti voliš svoga oca, zar ne, Granači? - Volim. - Zavidim ti. - Onda moraš da budeš ljubazan prema svom ocu. - Ljubazan? - Da, budući da nemaš nameru dozvoliti, da ti nanese zlo.

2

Vajarski vrt Mediči nije bio sličan Girlandajovoj bottegi, on nije trebao sam sebe

da izdržava. Domeniko Girlandajo se uvek žurio, ne samo da zaradi novac za svoju veliku porodicu već i zbog toga što je potpisivao toliko ugovora s utvrđenim rokovima.

Ništa nije moglo biti dalje od žurbe nego što je bila atmosfera u koju je Mikelanđelo stupio toga aprilskog dana kad je počeo svoje naukovanje kod Lorenca Veličanstvenog i Bertolda. Osećaj koji je budio vrt bio je:

„Polako. Ne žuri. Mi ovde imamo samo jednu misiju: da učimo. Nemamo ništa drugo da prodamo osim učenja, ništa drugo da usavršavamo osim svoje sposobnosti i umetnosti. Vi imate samo da rastete. Calma! Pripremite se za doživotno klesanje."

Prva osoba koja ga je pozdravila bio je Pjetro Toriđani, snažno građeni plavi lepotan zelenih očiju. On reče uz osmeh koji je blistao od njegovih belih zuba:

- Ti si dakle to šunjalo. Duh vrta. Ti si se skrivao po tremovima. - Nisam znao da ste me primetili. - Primetili? - odgovori Toriđani. - Gutao si nas očima. Bertoldo je, osim skulpture, voleo samo još dve stvari: smeh i kuvanje. Njegova

šala bila je začinjenija nego njegovo pile alla cacciatora. Napisao je jedan kuvar, i bilo mu je žao što se preselio u palatu Mediči jedino zbog toga što nije imao prilike da proslavlja svoje recepte.

Ali skulpturu je mogao da slavi i slavio ju je: jer je ta slabašna osoba kao sneg bele kose, rumenih obraza i bledih modrih očiju bila jedini naslednik sveg znanja koje se moglo preneti iz zlatnog doba toskanskog vajarstva.

On provuče svoje mršave ruke pod ruke novih učenika. - Istina, sva veština ne može se preneti - objašnjavao je on. - Donatelo je od

mene učinio svoga naslednika, ali me nikad nije mogao izjednačiti sa sobom. Sipao je u mene iskustvo i veštinu kao što se rastopljena bronza sipa u kalup. Nijedan čovek ne može više da učini. Bez Donata, ja bih ostao samo majstor zlatar, pošto sam više od pola veka proveo s njim, ja sam ostao samo minijaturist. Ma koliko da je pokušavao, nije mogao da stavi svoje prste na moju šaku, niti svoju strast u moje osećaje. Svi smo mi onakvi kakvim nas je stvorio Bog. Ja ću vam pokazati sve što je Giberti naučio Donatela, a što je Donatelo mene naučio, koliko ćete vi primiti, to zavisi od vaše sposobnosti. Učitelj je neka vrsta kuvara, dajte mi žilavu kokošku ili žilav komad teletine, pa ih čak ni najbolji sos neće omekšati.

Mikelanđelo se glasno nasmeja. Bertoldo, zadovoljan svojom dosetkom, povede ih prema paviljonu.

- A sada na posao. Ako imate i malo talenta, on će izaći na videlo. Mikelanđelo pomisli: „Samo neka mi se u ruke stave čekić i sabbia, pa će videti

kako lete komadići!" Bertoldo nije imao namere da stavi taj alat u ruke jednog početnika. On odredi

Mikelanđelu jedan sto za crtanje na tremu između sedamnaestogodišnjeg Toriđanija i dvadesetdevetogodišnjeg Andrea Sansovina, koji je učio kod Antonija Polajuola i čiji se rad mogao videti u crkvi Santo Spirito.

Snabdevši ga materijalom iz unutrašnjih odaja, Bertoldo reče: - Crtanje je drugačije sredstvo izražavanja nego vajarstvo. Čovek ili blok kamena

su trodimenzionalni, što čini da odmah imaju više zajedničkog nego čovek i zid ili drvena ploča na kojoj treba slikati.

Mikelanđelo vide da su učenici u vrtu slični učenicima kod Girlandaja. Sansovino je bio kopija Mainardija: bio je to već jedan profesionalni umetnik, koji se godinama izdržavao radeći terakotu, imao je Mainardijevu prijatnu narav, pa je početnicima darežljivo davao i svoje vreme i strpljenje. Na drugoj strani lestvice nalazio se Sođi, četrnaestogodišnji mladić nalik na Čeka, koji je slučajno počeo da se bavi vajarstvom, i koji je za oštro Mikelanđelovo oko bio potpuno bez dara.

A tu je bio i njegov neizbežni Jakopo, u ovom slučaju dvadesetogodišnji Bačo da Montalupo, bezbrižan kao ptica na grani i, kao Jakopo, bez morala, bludni Toskanac koji je svake noći metlom skupljao skandale za jutarnje neverovatne priče. Prvog jutra kad je Mikelanđelo stupio na rad, Bačo je uleteo kasno s najuzbudljivijim dnevnim novostima: u Veneciji se rodilo čudovište, s okom iza svakog uva, u

susednoj Padovi rodilo se drugo čudovište s dve glave i sa dve šake na svakoj ruci. Drugog jutra je pričao o Firentincu koji se tešio lošim ženama „da bi sačuvao što više vrlina svoje žene".

Naročito je dobro pričao seljačke šale, pričao je kako je jedna gospoda iz plemstva, raskošno odevena u svilu i bisere, zapitala jednog seljaka koji je baš izlazio iz crkve Santo Spirito: „Je li misa za villani, prostake, gotova?" „Da, gospođo", odgovorio je seljak, „a misa za puttane, uličarke, baš počinje, pa požurite!"

Bertoldo pljesnu rukama od zadovoljstva. Kopija Granačija bio je Rustiči, petnaestogodišnji sin bogatog toskanskog

mladića, koji je radio iz zadovoljstva i radi časti da stvara umetnost. Lorenco je želeo da Rustiči živi u palati Mediči, ali je mladić više voleo da stanuje sam u sobama u Via dei Marteh. Mikelanđelo je bio u vrtu svega nedelju dana kad ga Rustiči pozva na ručak.

- Kao i Bertoldo, ja uživam u finesama domaće kuhinje. Staviću gusku da se ujutro ispeče.

Mikelanđelo je otkrio da Rustiči, što znači seoski, živi u skladu sa svojim imenom, jer mu je stan bio pun životinja: tri psa, orao zavezan lancem za prečku, jedna južnoindijska ptica šarenog perja koju su seljaci sa imanja njegovog oca naučili da neprestano viče: „Va all inferno! Idi do đavola!" Još bešnje bilo je bodljikavo prase koje je Rustiči učinio svojim ljubimcem i koje se neprestano muvalo ispod stola bockajući Mikelanđelove noge svojim bodljama.

Posle ručka ušli su u sobu u kojoj su porodični portreti visili na zidovima. Pred tom aristokratskom pozadinom seljak postade kulturan mladić.

- Ti znaš da crtaš, Mikelanđelo. Zato ćeš se možda razviti u vajara. Samo mi dopusti da te opomenem: nemoj nipošto ići da živiš u raskoši palate.

Mikelanđelo se namršti pokazujući da se s time ne slaže: - Ta opasnost mi malo preti. - Slušaj, prijatelju moj, lako je navići se na sve što je skupoceno, otmeno,

udobno. Kad se jednom tome odaš, lako ćeš postati ulizica i podseći krila svome sudu, samo da bi te zadržali. Sledeći korak je da promeniš svoj način rada da bi ugodio onima koji imaju moć, a to je smrt za vajara.

- Ja sam jednostavan, Rustiči. Učenik s kojim je postao najbliži bio je Toriđani, koji je Mikelanđelu ličio više na

vojnika nego na vajara. Toriđani je očaravao Mikelanđela, ali ga je i plašio kad bi skupio obrve i govorio svojim dubokim glasom koji je odjekivao. Toriđani je poticao iz jedne stare porodice trgovaca vinom, već odavno plemenite, i bio je najsmeliji od svih učenika u ponašanju prema Bertoldu. A znao je i da bude svadljiv, jer se posvađao s nekolicinom svojih drugova učenika. Pružio je Mikelanđelu jedno brzo, toplo prijateljstvo, neprestano mu pričajući sa susednog stola. Mikelanđelo nije poznavao nikoga ko bi bio tako lep kao Toriđani, ta vrsta fizičke lepote, gotovo ljudske savršenosti, činila ga je slabim, bez obzira na to što on sam nije imao lepe crte lica i što je bio malog rasta.

Granači je posmatrao kako prijateljstvo s Toriđanijem raste. Na Mikelanđelovo pitanje ne smatra li Granači da je Toriđani divan, ovaj oprezno odgovori:

- Znam ga otkad sam se rodio. Naše porodice su povezane. - Ti nisi odgovorio na moje pitanje, Granači. - Pre nego se s nekim sprijateljiš, treba s njim da pojedeš tovar soli.

Bio je nedelju dana u vrtu kad je Lorenco de Mediči ušao u vrt s jednom mladom devojkom. Mikelanđelo sada prvi put ugleda čoveka koji je i bez zvanja i ranga upravljao Firencom i od nje napravio moćnu republiku, bogatu ne samo u trgovini već i u umetnosti, književnosti i nauci. Lorenco de Mediči, čovek četrdesetih godina, imao je hrapavo lice koje kao da je bilo isklesano iz kakve tamne brdske stene, bio je to nepravilan obraz, nimalo lep, zemljaste kože, izbočenih vilica, s donjom usnom koja je provirivala iznad gornje, naviše okrenutog nosa, čiji je zavrnuti kraj bio širi od koščatog hrbata, krupnih crnih očiju, obraza na kojima su se videla tamna udubljenja iznad uglova usana, i guste crne kose podeljene na sredini, a zatim očešljane nadole do sredine svake obrve. Bio je obučen u dugu odeću boje pečene zemlje, s purpurnim rukavima, a komadić bele kragne pokazivao se na vratu. Bio je nešto iznad srednjeg rasta, snažnog tela, koje je održavao u kondiciji jašući svakog dana ili idući u lov sa sokolom.

Bio je i klasično obrazovan, mnogo je čitao grčke i latinske rukopise, pesnik koga je Platonova Akademija upoređivala sa Petrarkom i Danteom, graditelj prve evropske javne biblioteke, za koju je sakupio deset hiljada rukopisa i knjiga, najveću zbirku posle aleksandrijske. Bio je priznat kao „veći zaštitnik književnosti i umetnosti nego ijedan knez pre njega". Vlasnik zbirke statua, slika, crteža i dragulja, otvorene svim umetnicima i studentima za proučavanje i inspiraciju. Za naučnike koji su dolazili u Firencu da od nje naprave skolastičko srce Evrope sagradio je vile na padinama Fjezole, gde su Piko dela Mirandola, Anđelo Policijano, Marsilio Fičino i Kristoforo Landino prevodili novopronađene grčke i hebrejske rukopise, pisali poeziju, filozofske i religiozne knjige, pomažući da se stvori ono što je Lorenco nazivao „revolucijom humanizma".

Mikelanđelo je slušao priče o Lorencu, jedinoj omiljenoj temi razgovora u Firenci: o tome kako ima slabe oči, i kako je rođen bez čula mirisa. Sada, dok je slušao Lorenca kako razgovara s Bertoldom, on primeti da mu je glas grub, neprijatan.

No činilo se da je to Lorencova jedina neprijatna osobina, kao što je slabost njegovih očiju bila njegova jedina slabost, a nedostatak osećaja mirisa jedini nedostatak s kojim je rođen. Jer Lorenco, najbogatiji čovek na svetu, kome su se dodvoravali gospodari italijanskih gradskih uprava, kao i monarhije tako moćne kao Turska i Kina, bejaše otvorene, mile naravi i potpuno lišen nadmenosti. Vladalac republike, u istom smislu kao što su gonfalonieri di giustizia i Sinjorija bili upravitelji zakona i reda u gradu, on nije imao vojske, nije imao garde, i išao je ulicama Firence bez pratnje čuvara, razgovarao je sa svim građanima kao sa sebi ravnima, živeo je jednostavnim porodičnim životom, valjao se po podu sa svojom decom i otvorio kuću umetnicima, književnicima i naučnicima celog sveta.

U tome je bio njegov genije.On je primenjivao krajnju strogost u političkim stvarima, a ipak je vladao Firencom s toliko zdravog razuma i urođene susretljivosti i dostojanstva da su ljudi koji bi inače bili neprijatelji radili zajedno u slozi. Čak ni njegov vredni otac, Pjero, ni njegov genijalni deda, Kozimo, koga su u celoj Toskani nazivali Pater Patriae, Otac domovine, zato što je stvorio republiku iz firentinskih krvavih ratova, koji su vođeni nekoliko stotina godina između protivničkih stranaka gvelfa i gibelina, čak ni oni nisu postigli tako uspešne rezultate. Firenca je mogla da otpusti Lorenca Veličanstvenog i njegov dvor u roku od jednog sata i da ga najuri. On je to znao, ljudi su to znali, i baš je to saznanje pridonosilo da

Lorencova vladavina bez pravog imena bude uspešna. Jer zbog toga što u njemu nije bilo oholosti, nije bilo ni kukavičluka: spasio je život svom ocu u jednom silovitom vojnom ustanku kad mu je bilo tek sedamnaest godina i stavio na kocku svoj vlastiti život kad je upao u logor Ferante u Napulju a da pri tom nije imao više lične pratnje nego što je imao na ulicama Firence, da spasi svoj grad od invazije.

To je bio taj čovek koji je stajao svega nekoliko koraka daleko od Mikelanđela i razgovarao ljubazno s Bertoldom o nekim antičkim skulpturama koje su baš stigle iz Male Azije tog dana: jer skulpture su Lorencu bile isto tako važne kao i flota brodova koja je plovila svetskim morima, kao lanac njegovih banaka širom cele Evrope i Sredozemlja, i kao milioni zlatnika ulagani iz godine u godinu u proizvodnju i trgovinu koja je obuhvatala svu robu počev od firentinske vune, ulja i vina pa do egzotičnih mirisa, začina i svila sa Istoka. Neki su Lorencu iskazivali poštovanje zbog njegovog bogatstva, drugi zbog njegove moći, ali naučnici i umetnici su ga poštovali i voleli zbog njegove strasti za znanjem, zbog slobode misli, koja je bila zatvorena više od hiljadu godina u mračnim vlažnim podzemnim tamnicama, i za koju se Lorenco zalagao da je oslobodi.

Lorenco prestade da čavrlja sa učenicima. Mikelanđelo sada skrene pogled na devojku koja je išla pored Lorenca. Bila je pomalo mršava, mlađa od njega, obučena u vunenu haljinu s dugačkim rukavima, ružičaste boje, gamurru čija je široka suknja padala u mekim, slobodnim naborima, i uski prslučić ispod koga je nosila svetložutu bluzu s visokim okruglim okovratnikom. Obuća joj je bila od žutog brokata, a na gustoj crnoj kosi nosila je ružičastu satensku kapicu obrubljenu biserom. Bila je tako bleda da čak ni ružičasta kapica ni haljina nisu mogle da unesu malo boje u njene mršave obraze.

Dok je Lorenco prolazio pored stola, jedva primetno klimajući glavom, Mikelanđelov se pogled odjednom sretne s devojčinim.

On prestade da radi. Ona zastane. On nije mogao da odvrati pogled s te mršave devojke lepog lica. Ona je bila zaprepašćena surovošću izraza na njegovom licu, njegovom energijom koja se slivala u crtež pred njim. Krv joj udari u obraze boje slonovače.

Mikelanđelo oseti to buđenje među njima po ubrzanom disanju. Za trenutak pomisli da ona hoće da govori s njim, jer je ovlažila svoje blede usne. Onda je sva uzdrhtala odvratila pogled od njega i pridružila se ocu.

Lorenco obgrli rukom devojku oko struka. Prođoše pored izvora i kroz vrata izađoše na trg.

Mikelanđelo se okrene Toriđaniju. - Ko je to? - Veličanstveni, ti idiote. - Ne, ne on, već devojka. - ...devojka? Oh, Kontesina. Njegova kćerka. Poslednja koja je ostala u palati. - Kontesina? Mala kontesa? - Da. Lorenco je imao običaj da svojim drugim kćerima tepa „Kontesina". Kad je

ova najmlađa rođena, on ju je krstio Kontesina. Zbog čega pitaš? - Ni zbog čega. Tek onako.

3

Lodoviko nikad nije dao svoj pristanak da Mikelanđelo stupi u vrt. Mada su u

porodici znali da je on napustio Girlandajovu radionicu, izbegavali su njegov pad u vajarstvo time što su odbijali da to odobre. Retko su ga viđali, on je odlazio u zoru, kad su još spavali svi osim njegove maćehe, koja je već bila na pijaci, dolazio je kući tačno u dvanaest, kad je Lukrecija unosila pečenje ili piletinu, i radio je u vrtu do mraka, odugovlačeći što je duže mogao put do kuće kako bi porodica već bila u krevetu, i samo je još njegov brat Buonaroto ležao budan da ga upita šta ima novo, ili njegova baka u kuhinji, koja je čekala da mu spremi laku večeru.

- Košulje su ti postale premale - reče Mona Alesandra - a čarape su ti iznošene. Tvoj otac smatra, budući da si odabrao da ne zarađuješ... ali svejedno. Ja sam ovaj novac stavila u stranu. Kupi šta ti treba.

On je poljubi u smežurane obraze, njihova ljubav u porodici bila je trajna, ali oni su samo usput znali da je pokažu.

Mikelanđelo je po prirodi bio ozbiljan i nije imao nikakvih želja za stvarima. - Uskoro ću klesati i biću od glave do pete prekriven prašinom. Niko neće

primetiti moje odelo. Baka je poštovala njegov ponos, i stavi nazad u kesicu nekoliko novčića. - Kako hoćeš. Ovde je novac za tebe. Granači nije video potrebu da tako rano ustaje svakog jutra ili da se tako kasno

noću vraća, samo su u podne dečaci dolazili i odlazili zajedno. Granači je svakog dana postajao sve potišteniji, a njegova pogrbljena ramena kao da su svega za palac ili dva bila iznad Mikelanđelovih.

- To je od one hladne i lepljive ilovače - jadikovao je on. - Mrzim je. Pokušao sam da modelujem što gore, ne bi li mi Bertoldo rekao da mogu da klešem. Pokušao sam da klesempietru duru, tvrdi kamen, desetak puta, ali svaki udarac čekićem prolazi kroz mene umesto kroz kamen.

- Ali, Granači, carissimo, mermer ima rezonancu - uveravao ga je Mikelanđelo. – On ume da prima. Pietra dura je kao stari hleb. Čekaj dok budeš radio u mermeru, biće ti kao da stavljaš prste u sveže testo.

Iznenađen, Granači dobro pogleda lice svog prijatelja: - Ti si za sve tako neosetljiv, ali dođe li ti reč mermer u usta, postaješ pesnik. Mikelanđelo je sav utonuo u crtanje. Takoreći prva rečenica koju mu je Bertoldo

rekao bila je: - Ovde u vrtu crtanje je sine qua non: kad stigneš ujutro. nacrtaj levu ruku, zatim skini cipele i crtaj noge, to je dobra vežba za crtanje u perspektivi.

- A kako bi bilo da nacrtam svoju desnu ruku? - Još jedan šaljivčina u našoj sredini - promrmljao je radosno Bertoldo. Još onda kad je radio s pietrom serenom za Topoline, Mikelanđelo je premeštao

čekić iz desne u levu ruku, ne osećajući razliku u tačnosti ili ravnoteži. Kad je nacrtao levu ruku u mnogim položajima, premestio je pero i crtao desnu ruku, najpre gledajući u dlan, a zatim je okrenuvši, s prstima ukručenim i raširenim.

Bertoldo prođe pored njega, dohvati arak s nekoliko crteža natrpanih na papiru. - Radiš naopako - promrmlja on tiho. - Ja se ne vređam. Moja desna i leva isto rade.

Žive modele dovodili su iz svih krajeva Firence, a nabavljao im ih je Lorenco, naučnike u crnom baršunu, vojnike debelog, kratkog vrata, četvrtastih glava i gustih obrva koje su se nadnosile nad oči, hvalisave siledžije, contadine sa njihovih kola, ćelave starce, povijenih noseva na licu na kome su se vrh nosa i brada gotovo sastavljali, monahe u crnim ogrtačima s kapuljačama prebačenim preko sede kose, vesele momke iz Firence, lepe, grčkih noseva koji su se spuštali pravo iz čela, duge kovrdžave kose koja se spuštala do vrata, okruglih praznih očiju, bojare vune zaprljanih ruku, žuljevite kovače, krepke nosače, debele kućne sluge, plemiće u crvenoj i beloj svili optočenoj biserom, vitke dečake u ljubičastim odelima, decu punih obraza da posluže kao modeli za putte.

Mikelanđelo je gunđao na Bertoldovu oštru kritiku jednog torzoa koji je nacrtao: - Kako možemo da crtamo samo spolja? Sve što vidimo, to je ono što se pripija

uz kožu. Kad bismo mogli da pratimo ono što je unutra u telu: kost, mišić... Da bismo poznavali jednog čoveka, moramo poznavati njegovu budelli e sangue, utrobu i krv. Ja nikad nisam video kakav je čovek iznutra.

- Dio fattuto! - opsova tiho Bertoldo. - Bože sačuvaj! Doktorima je dozvoljeno da seciraju po jedan leš jednog određenog dana u godini, pred Gradskim većem. Inače je to najveći zločin u Firenci. Izbaci to sebi iz glave.

- Iz usta mogu, iz glave ne. Nikad neću moći tačno da oblikujem ako ne budem znao kako jedno telo radi.

- Čak ni Grci nisu secirali, a oni su bili bezbožnici, i kod njih nije bilo crkve da to zabrani. Čak ni Donatelu nije bilo potrebno da reže ljudsko telo da bi ga onako odlično poznavao. Da li ti baš trebaš da budeš bolji od Fidije i Donatela?

- Bolji ne. Drugačiji da. Mikelanđelo nikad nije video Bertolda tako uzbuđenog. On pruži ruku do

mršave starčeve nadlaktice i potapša je da ga umiri. Uprkos tim svakodnevnim sudarima, postali su prijatelji. Dok su drugi

modelovali u malteru ili klesali kamen, Bertoldo bi uzeo dečaka i odveo ga u paviljon. Stajao bi nad njim satima dok je Mikelanđelo kopirao egipatske amajlije, grčke medaljone, rimske novčiće, držeći svako dragoceno umetničko delo u ruci dok je objašnjavao šta je stari umetnik nastojao da postigne.

Na svoje veliko iznenađenje, Mikelanđelo je zadobio i odanost Toriđanija, koji je sada primakao svoj radni sto bliže Mikelanđelovom. Toriđanijeva ličnost je bila neodoljiva, savladao je Mikelanđela svojom ljupkošću, pažnjama, živahnošću. Bio je kicoš koji se oblačio u šarene svilene košulje i širok pojas sa zlatnim kopčama, svraćao je brijaču na pijaci svakog jutra pre dolaska na posao da se obrije i da očešlja kosu mirisnim uljem.Mikelanđelo je bio prljavi radnik: na rukama je imao ugljen, koji bi onda, zaboravivši se, obrisao o lice, prosipao je boju na košulju, mastilo na čarape.

Toriđani je uspevao da prilično uradi za jedan dan, a ipak su mu njegova svetložuta camicia, košulja do struka s naduvenim rukavima, njegova zelena tunika s jednim „T" izvezenim na ramenu žutom svilom i tamnoplavi pleteni calzoni ostajali besprekorno čisti. Bio je pronašao položaj u kome je mogao da kleše a da mu prašina i komadići kamena ne padaju na odelo i kosu, a to je bilo nešto nečuveno za klesare, koji izlaze po obavljenom dnevnom radu nalik na kamene blokove. Bio je predmet divljenja za Mikelanđela, kome je laskalo kad bi ga Toriđani

zagrlio, kad bi držao svoje lepo lice pored njegovog i kad bi uzvikivao njegovom poslednjem crtežu.

- Mikelanđelo mio, ti znaš napraviti najčistiji crtež, a zaprljaš se dok to radiš više od ikoga koga znam.

Toriđani je uvek bio u pokretu. Smejao se, pozirao, pričao pametne stvari i gluposti, ali nikad ne bejaše miran. Mahao je rukama sa smaragdnim i bisernim prstenjem, i osećao potrebu da dominira nad vazduhom oko sebe. Njegov jak melodičan glas odjekivao je nad bujnom prolećnom livadom s poljskim cvećem, a scalpellini u dalekom uglu vrta, koji su gradili biblioteku za Lorencove rukopise i knjige, zastajali su za trenutak da slušaju.

Kad bi učenici ujutro išli da posmatraju rano sunce na Đotovim delima u crkvi Santa Kroče, ili popodnevne zrake na Mladom Jovanu i Dva sveca Filipina Lipija u crkvi Santo Spirito ili da vide sjaj zalazećeg sunca na skulpturama na Kampaneli, koje je skicirao Đoto a izveo njegov učenik Andrea Pizano, Toriđani bi uzeo pod ruku Mikelanđela, udvarao mu se i imao u njemu osvojenog ali očaranog slušaoca.

- Ah, biti vojnik, Mikelanđelo. Boriti se u smrtonosnoj bici, ubijati neprijatelje mačem i kopljem, osvajati nove zemlje i sve njihove žene. To je život! Umetnik! Ha! To je posao za sultanove evnuhe! Ti i ja moramo zajedno putovati po svetu, amico mio, u potrazi za bitkama i opasnostima i blagom.

Mikelanđelo je osećao prema Toriđaniju duboku privrženost, gotovo ljubav. On je samog sebe smatrao prostim, zadobiti divljenje jednog tako lepog i poželjnog mladića kao što je Toriđani... bilo je to suviše jako vino za nekoga ko nikad nije pio.

4 Sada je morao da se oduči od mnogih stvari koje je naučio u Girlandajovoj

radionici, jer se crtanje za fresku razlikovalo od crtanja za slulpturu. - Ovo je crtanje radi crtanja - opomenuo ga je Bertoldo, istim onim rečima kojim

ga je Giriandajo opominjao protiv toga - da se postigne sigurnost oka i ruke. Bertoldo mu je uterao u glavu razliku. Vajar ide za trodimenzionalnim figurama,

ne samo za visinom i širinom već i za dubinom. Slikar crta da ispuni prostor, vajar da bi ga uklonio. Slikar slika mrtvu prirodu u jednom okviru, vajar crta da iznenadi pokret, da otkrije zatezanje i uvijanje koji se bore u ljudskoj figuri.

- Slikar slika da otkrije pojedinosti, vajar crta da iznese na videlo ono što je univerzalno. Comprendi? Razumeš? - upita ga Bertoldo.

Mikelanđelo je ćutao. - Što je najvažnije od svega, slikar crta da nečemu pripiše vanjsko postojanje, da

iz sebe samoga istrgne oblik i da ga stavi na papir, vajar crta da pripiše nečemu unutrašnje bitno postojanje, da izvuče oblik iz sveta i da ga učini čvrstim u sebi samom.

Nešto od toga je Mikelanđelo osećao, ali mnogo toga je priznao kao veliku mudrost iskustva.

- Ja sam stufato, bubalica - izvini se Bertoldo. - Sve što je bilo koji vajar verovao u toku dva veka, sve mi je sipano u glavu. Morate mi oprostiti ako iz nje curi obiter dicta.

Bertoldo, prihvativši se zadatka da podigne novu generaciju vajara, bio je odan učitelj,a ne kao Girlandajo, koji jednostavno nije imao vremena. Vajari su uglavnom jednosložni ljudi, jer su zvuci čekića i dleta njihov govor koji nadvikuje sve, pa čak i njihov pravi govor, koji cedi iz sebe samo kratke glasove i kratke reči. Bertoldo je bio izuzetak.

- Mikelanđelo, ti dobro crtaš. Ali važno je takođe znati zašto se mora dobro crtati. Crtanje je sveća koja se može upaliti da se vajar ne mora mučiti po mraku, to je plan u koji gledaš da razumeš skulpturu. Pokušati razumeti drugo ljudsko biće, zahvatiti do u njegovu najdublju unutrašnjost, to je najopasnije od svih ljudskih nastojanja. A vajar sve to pokušava bez ikakvog oruđa osim pera i ugljena! - On slegnu ramenima. - Taj romantični Toriđani priča kako će otići u rat. Dečija igra! Čak ni uzbuđenje čoveka u smrtonosnoj opasnosti nije veće od uzbuđenja jednog usamljenog čoveka kad pokušava da stvori nešto što nikad ranije nije postojalo!

Mikelanđelo je držao svoj dnevni rad u ruci posmatrajući ga ispitivački kao da želi da bolje razume šta Bertoldo govori, pokušavajući da u njemu nađe jedan deo onoga šta je Bertoldo želeo da se tamo nalazi.

- Crtanje je najbolji način da zbrišeš svoje neznanje o nekom predmetu - podsticao ga je starac - i da na njegovo mesto učvrstiš mudrost, isto onako kao što je Dante učinio kad je napisao stihove Čistilišta. Da, da, crtanje je kao čitanje: kao čitanje Homera, kako biste upoznali Prijama i Helenu Trojansku, Svetonija, kako biste naučili nešto o Cezaru.

Mikelanđelo obori glavu. - Ja sam neuk. Ja ne čitam ni grčki ni latinski. Urbino je tri godine pokušavao da

me nauči, ali sam ja bio tvrdoglav, nisam hteo da učim. Samo sam želeo da crtam. - Stupido! Nisi me razumeo. Nije ni čudo što je Urbino imao muke s tobom kad te

je učio. Crtanje je učenje. To je disciplina, mera kojom se može videti ima li u tebi poštenja. To je ispovedaonica, ono će otkriti o tebi sve, dok ćeš ti zamišljati da otkriva nekog drugog. Crtanje je pesnikova napisana strofa, nacrtana da se vidi hoće li tu biti neka priča vredna da se ispriča, istina vredna da se otkrije.

Starčev glas postade tih, pun ljubavi. - Pamti to, figlio mio: crtati, to znači biti kao Bog kad je Adamu udahnuo dušu, to

je vanjsko disanje umetnika a unutrašnje disanje modela, koje stvara jedan novi,

treći život na papiru. Čin ljubavi, Mikelanđelo, čin ljubavi: kojim je svako na svetu rođen. Da, crtanje je disanje života, to je on znao, ipak, za njega to nije bio cilj, već sredstvo.

Počeo je da ostaje uveče krišom u vrtu, pa je uzimao alat i radio na otpacima kamena koji su ležali uokolo: žućkasto-beli travertin iz rimskih kamenoloma, pietra forte iz Lombrelina, slepljena u grudve breccia iz Impruente, tamnozeleni mermer iz Preta, išarani crvenkastožuti mermer iz Sijene, ružičasti mermer iz Gavorana, providni cipollino, modri i beli šareni bardiglio. Ali je njegova najveća radost bila kad bi neko ostavio komad čiste bele carrare. Kao dete stajao je pred klesarima, čeznući da stavi svoje ruke na taj dragi kamen. To nikad nije bilo moguće: beli mermer je bio redak i skup, i iz Karare i Seravece su donosili samo koliko je bilo potrebno za porudžbinu.

Sada kradom poče da eksperimentiše šiljkom i zupčastim i ravnim dletom, obrađujući površinu mermera kao što je obrađivao pietru serenu kod Topolina. Za

njega je to bio najlepši trenutak dana, kad je bio sam u vrtu i kad su mu samo kipovi pravili društvo. Uskoro, uskoro, moraće imati te alatke zauvek u svojim rukama: moraće da ih uzme odmah ujutro, jer su bili njegovi prirodni privesci, kao noge i ruke. I nikad nije zaboravljao, kad bi pao mrak, da skine dletom konture koje je izradio, kako ih niko ne bi primetio, da očisti komadiće i da ih baci na gomilu kamena u zadnjem delu vrta.

Bilo je neminovno da ga uhvate, ali ga je uhvatila osoba za koju se najmanje nadao da će ga iznenaditi. Kontesina de Mediči je sada gotovo svakog dana dolazila u vrt, ako ne s Lorencom, onda sa Policijanom ili Fičinom ili Pikom dela Mirandolom, platoničarima-naučnicima njenog oca. Razgovarala je s Granačijem, sa Sansovinom i Rustičijem, koje je očigledno dugo poznavala, ali joj niko nije predstavio Mikelanđela. S njim nikad nije razgovarala.

Odmah je znao, i ne pogledavši priliku koja se brzo kretala ili lice koje je celo bilo oči, kad je ušla kroz vrata. On oseti da mu svest postaje intenzivnija, kao da je svo kretanje oko njega, čak i kretanje sunca i vazduha, ubrzano.

Kontesina je upravo bila oslobodila Granačija od njegovog mučenja s kamenom. On joj je pričao o svojim osećajima, ona je to rekla svom ocu. Jednog dana Lorenco je došao u radionicu i rekao:

- Granači, ja bih želeo jednu veliku sliku, Trijumf Pavla Emilija. Hoćeš li se prihvatiti toga da je naslikaš?

- Da li hoću? Što se mora, to se može! Kad se Lorenco okrenuo, Granači pritisnu levu ruku na usne i mahnu prstima

Kontesini u znak zahvalnosti. Nikad nije zastala da pogleda šta Mikelanđelo radi. Uvek bi se zaustavljala pored

Toriđanijevog stola, na drugoj strani, tako da je bila okrenuta prema Mikelanđelu, i on je lepo video svaki njen pokret, čuo njen smeh, dok ju je Toriđani zabavljao. Mada ju je posmatrao, očaran, pogled im se nikad nije sreo.

Kad je ona naposletku otišla, ostao je potpuno iscrpljenih osećaja. Nije mogao to da razume. On nije mario za devojke. Čak ni godina dana Jakopovog tutorstva nije ga dovela do toga da zapazi koje su „dobre za postelju". U njegovoj porodici nije bilo devojaka, a isto tako ni u njihovom malom krugu prijatelja. Gotovo da se nije sećao da je ikad s nekom razgovarao. Čak nikad nije poželeo ni da ih skicira. Bile su mu strane. Pa zašto ga je onda bolelo kad ju je video da se drugarski smeje sa Toriđanijem, samo nekoliko stopa dalje od njega? Zašto je besneo na Toriđanija, a ne na nju? Šta je ona mogla njemu da znači, ta princeza plemenite krvi Medičija?

Bila je to neka tajanstvena bolest. Želeo je da ona više ne dolazi u vrt, da ga ostavi na miru. Rustiči je rekao da je ranije retko dolazila. Zašto sada dolazi svakog dana i ostaje po čitav sat, i duže? Što se strasnije bacao na prazne stranice, sve je više bio svestan da ona stoji trepereći nad radnim stolom Toriđanija, flertujući s lepim mišićavim atletom, dok je ipak nekako posmatrala i upijala svaki njegov potez ugljenom kao ličnu uvredu.

Dugo vremena je prošlo, bili su duboko u toplom letu, kad je poljsko cveće uvenulo a livade ležale mrke i izgorele, i tek je onda shvatio da je ljubomoran. Ljubomoran na Toriđanija. Ljubomoran na Kontesinu. Ljubomoran na njih dvoje zajedno. Ljubomoran na svako od njih posebno. I prestrašio se.

A sad ga je ona otkrila u vrtu pošto su svi ostali otišli. Bila je sa svojim bratom Đovanijem, debelim i razrokim mladićem od otprilike četrnaest godina, kao i on,

tako je nagađao Mikelanđelo, i već izabranim kardinalom, i svojim rođakom, nezakonitim sinom Lorencovog voljenog brata Đulijana, koga su ubili u Duomu zaverenici Paci. Tada je Mikelanđelu bilo svega tri godine, ali Firentinci su uvek pričali o prizoru zaverenika kako vise sa prozora Sinjorije.

Prve reči izleteše nenajavljene. - Buona sera. - Buona sera. - Mikelanđelo. - Kontesina. - Come va? - To je kazala Kontesina. - Non c'e male. - Kao klesar iz Setinjana. Klesao je krivudavu liniju na komadu pietre serene. Nije prestao da radi. - Kamen ima neki miris. - Na sveže ubrane smokve. - A ovo? - Ona pokaza na komad mermera na stolu pokraj njega. - Da li to miriše

na sveže ubrane šljive? - Ne, to gotovo i nema miris. - On odseče komadić. - Evo, pomirišite sami. Ona namršti nosić, osmehujući se na njega. On stade pokraj mermera i poče da

udara dletom tako da su udarci pljuštali kao kiša, a komadići leteli. - Zašto radiš tako... besomučno? Zar te to ne iscrpljuje? Mene bi iscrpelo. On je znao za njenu krhkost, za tuberkulozu u njenoj porodici, koja joj je odnela

majku i sestru u toku protekle godine dana. Zbog toga ju je Lorenco toliko voleo, pričao je Rustiči, jer ona nije bila za dugo od ovog sveta.

- Ne, ne, klesanje kamena ne oduzima snagu, ono je vraća. Evo, pokušajte da klešete ovaj beli mermer. Začudićete se kad budete videli kako oživi pod vašim rukama.

- Pod tvojim rukama, Mikelanđelo. Hoćeš li da završiš tu šaru na pietri sereni za mene?

- Ali to nije ništa, samo krivudava linija, takva kakve klešemo za vrtne zidove ih za poklopce na cisternama.

- Meni se sviđa. - Onda ću je završiti. Stajala je mirno, tačno iznad njega, dok je on stajao nagnut nad kamenom. Kad je

došao do jednog teškog mesta, on potraži kofu vode, ugleda jednu, poli tačno onu površinu koju je želeo da omekša, a zatim nastavi da prelazi dletom preko kamena.

Vesela, ona zapita: - A šta radiš kad se ti osušiš? On je pogleda rumenog lica. Nijednom dobrom scalpellinu nikad ne ponestane pljuvačke.

5

S prvom jakom vrućinom zatvorenog vrta došla je i prva nezgoda: Sođi. Sođijevo

oduševljenje je venulo kao trava na livadi. Nije bio dobio nikakvu nagradu niti porudžbinu, i mada mu je Bertoldo nešto plaćao, njegova zarada je bila veća samo

od Mikelanđelove, koja nije ni postojala. Iz tog razloga Sođi je pomislio da će mu se Mikelanđelo pridružiti.

Jedne sparne večeri krajem avgusta čekao je da svi odu, a zatim odmaknuo stolicu i prišao najnovijem učeniku.

- Mikelanđelo, hajde da ti i ja odemo odavde. Sve ovo ovde je tako... tako nekorisno. Hajde da se spasimo dok je još vreme.

- Da se spasimo, Sođi? Od čega? - Slušaj, ne budi slep. Nikad niko neće dati ni porudžbinu ni novac. Kome je

zaista potrebna skulptura da bi živeo? - Meni. Osećaj odvratnosti, odricanja, pa čak i straha, urezani na Sođijevom licu bili su

rečitiji nego išta što je on ikad mogao da unese u svoje voštane ih gipsane modele. - Gde ćemo naći posla? Kad bi Lorenco umro... - Ali on je mlad čovek, tek mu je četrdeseta. - ...onda mi više ne bismo imali zaštitnika, ne bismo imali vrt. Hoćemo li

tumarati po Italiji kao prosjaci s kapom u ruci? Je li tebi potreban klesar? Treba li tebi kakva Madona. Pijeta? Ja ću ti napraviti jednu, samo ako mi pružiš krov i hranu.

Sođi potrpa svojih nekoliko ličnih stvari u torbu. - Ma che! Ja hoću da se bavim nekim poslom u kojem će ljudi dolaziti k meni.

Svakog dana! Za pastu ih svinjetinu, za vino ili calzoni. Ljudi ne mogu živeti bez tih stvari, svakog dana ih moraju kupovati. I tako ja moram svakog dana prodavati. Od onog što prodam, od toga ću živeti. Ja sam praktičan po prirodi, ja moram znati da ću svakoga dana zaraditi toliko i toliko solda. Skulptura je vrhunac raskoši, sasvim na dnu liste. Ja hoću da trgujem nečim što je na vrhu liste. Šta kažeš, Mikelanđelo? Nisu ti platili ni jedan jedini zlatnik. Pogledaj kako ti je odelo otrcano. Hoćeš li celog života živeti kao siromah? Beži sada sa mnom. Zajedno ćemo naći zaposlenje...

Sođi je ovu eksploziju duboko proživeo, ona se spremala sedmicama, možda mesecima. No ipak, u dubini svoje duše Mikelanđelo se pomalo zabavljao.

- Skulptura je na vrhu moje liste, Sođi. U stvari, ja i nemam liste. Ja kažem: „Skulptura", i već sam završio.

- Završio je pravi izraz! - složi se Sođi. - Moj otac poznaje jednog mesara na Ponte Vekio kome je potreban pomoćnik. Dleto je isto što i nož...

Sutradan ujutro kad je Bertoldo čuo da je Sođi otišao, on sleže ramenima. - To su nezgode s vajarstvom. Svi su rođeni sa pomalo talenta, ali kako brzo

plamen dogori kod većine. On rezignirano pređe rukom kroz svoju retku sedu kosu. - Uvek nam se to dešavalo u radionicama. Čovek počinje znajući da će jedan deo

predavanja otići uludo, ali ne može se zbog toga odreći rada, jer će inače svi njegovi učenici stradati. Ti Sođiji, njihov pokretač nije ljubav ili sklonost prema vajarstvu, već mladalačko preobilje. Čim prvi žar počne da bledi, oni u sebi kažu: „Prestani da sanjaš. Postaraj se za pouzdan način života." Kad je čovek učitelj u jednoj bottegi, uvidi da je to tako. Vajarstvo je težak, surov posao. Čovek ne treba da postane umetnik zbog onoga što može, već zbog toga što mora. Vajarstvo je samo za one koji bi bez njega bili nesrećni.

Sutradan ujutro stiže kao novi učenik u vrt Buđardini, sa svojim licem poput punog meseca. Mikelanđelo i Granači ga toplo zagrliše.

Granači, koji je bio završio svoju sliku za Lorenca, pokazao je toliko talenta za organizaciju da ga je Lorenco zamolio da bude upravnik vrta. Granači je uživao u tome da bude izvršna vlast, da provodi dane proveravajući jesu li kamen, gvožđe ili bronza stigli, praveći takmičenja za učenike, primajući skromne porudžbine od cehova.

- Granači, ne smeš - bunio se Mikelanđelo. - Ti imaš isto toliko talenta kao i svi koji su u vrtu.

- Ali ja u ovome uživam - odgovori blago Granači. - Onda prestani da uživaš. Ako nam je potreban ugljen, ili model, pusti da to

sami nabavimo. Zašto da žrtvuješ svoj rad da bi pomagao nama da mi završimo svoj?

Granači nije bio neosetljiv na kompliment koji je ležao u Mikelanđelovom besu. - Za sve ima vremena, caro mio - odgovori on. - Slikao sam. Opet ću slikati. Ali kad se Granači vratio slikanju, Mikelanđelo je bio ljući nego ikada, jer ga je

Lorenco naterao da crta pozorišne dekore za drame s moralnom poukom i zastave i slavoluke za parade.

- Granači, idiota, kako možeš da stojiš tamo i pevaš od sreće dok slikaš karnevalske dekoracije koje će biti bačene sutradan posle parade?

- Ali ja volim da radim ono što ti nazivaš trivia. Ne treba sve da bude bogato sadržajem i večno. I parade i zabave su važne, jer ljudi u njima nalaze radost, a radost je jedna od najvažnijih stvari na svetu, isto tako važna kao što je hrana, piće ili umetnost.

- Ti... ti... Firentinče!

6

Što su jesenji dani postajali mračniji, Mikelanđelo je postajao sve prisniji u vrtu.

Na crkvene praznike, kad je vrt bio čvrsto zaključan, Rustiči ga je pozivao na ručak, a zatim ga je vodio po okolini da traže konje, pa su plaćali seljacima, konjušarima i slugama za dozvolu da crtaju u njihovim štalama i poljima.

- Konji su najlepša božija stvorenja - uzviknu Rustiči. - Moraš ih neprestano crtati, svakog konja kojeg pronađeš.

- Ali, Rustiči, nikad nisam imao nameru da pravim skulpturu konja. Samo ljude. - Kad jednom upoznaš konja, poznaješ svet. Sansovino, contadino iz Areca, dvaput stariji od Mikelanđela, imao je svoju

vlastitu filozofiju. - Umetnik često mora da se vraća zemlji, mora je orati, sejati, čistiti od korova,

žeti. Dodir sa zemljom nas obnavlja. Biti samo umetnik, to znači hraniti se sam sobom, i postati jalov. Zbog toga ja jašem na svom magarcu kući u Areco svakih nekoliko sedmica. Moraš poći sa mnom, Mikelanđelo, i osećati izoranu zemlju pod nogama.

- Rado bih posetio s tobom Areco, Sansovino, ako tamo ima mermera u kome bih mogao da zaorem jednu brazdu.

Samo je kod kuće bio nesrećan. Lodoviku je pošlo za rukom da dozna otprilike koliko koji učenik u vrtu prima novca za nagrade, platu i porudžbine, znao je da Sansovino, Toriđani i Granači zaraduju prilične svote.

- A ti ne zarađuješ? - upita Lodoviko. - Ni jedan jedini zlatnik? - Još ne. - Posle punih osam meseci, zašto? Zašto drugi zarađuju, a ti ne zarađuješ? - Ne znam. - Ja mogu da dođem samo do jednog zaključka: da se ti ne možeš takmičiti s

ostalima. - Nisam se ni takmičio. - Zar Lorenco ne bi znao da ti imaš ma i malo talenta za vajara? - Bez sumnje. - Ali on te nikad nije primetio? - Nikad. - Allora! Daću ti još četiri meseca da se navrši godina. A onda, ako Lorenco još

uvek bude mislio da si ti nezrelo voće, ići ćeš da radiš. Ali Lodovikovo strpljenje trajalo je svega četiri sedmice. Jedne nedelje ujutro

pritesnio je Mikelanđela u njegovoj spavaćoj sobi. - Da li Bertoldo hvali tvoj rad? - Ne hvali. - Kaže li da imaš talenta? - Ne kaže. - Ne daje ti nikakvo ohrabrenje? - Daje mi pouke. -To nije isto. -Ammesso, priznajem. - Da li hvali ostale? - Ponekad. - Da nije to stoga što ti najmanje obećavaš? - Nije. - Zašto nije? - Ja crtam bolje od njih. - Crtaš. Šta to znači? Ako te uče da budeš vajar, zašto onda ne klešeš? - Bertoldo mi ne dopušta. - Zašto? - Kaže da nisam spreman. - Ali ostali klešu? - Klešu. - Zar ti ne vidiš šta to znači? - Ne vidim. - To znači da ti imaš manje sposobnosti od njih. - To će se pokazati kad stavim ruke na kamen. - Kad će to biti? - Ne znam. - Dok ne budeš radio u kamenu, nećeš ništa dobijati? - Neću. - A oni ničim ne pokazuju da će ti dati da radiš u kamenu?

- Ničim. - Zar ti to ne ubija nadu? - Ne. - Pa šta onda osećaš? - Zbunjen sam. - A koliko dugo možeš da budeš zbunjen? - Toliko dugo dok Bertoldo smatra da treba da budem. - Šta se dogodilo s tvojim ponosom? - Ništa. - Isto što se s tobom dogodilo u vrtu: ništa. - Čovek ne gubi ponos dok uči. - Skoro će ti biti petnaest godina. Zar ti nikad nećeš ništa zarađivati? - Zarađivaću. - Kada? Kako? - Ne znam. - Dvadesetak puta si rekao „ne" ili „ne znam". Kad ćeš znati? - Ne znam. Iscrpljen, Lodoviko viknu: - Trebalo bi da te istučem batinom. Kad ćeš se ti

jednom opametiti? - Ja radim ono što moram, to je pamet. Lodoviko se svali na jednu stolicu. - Leonardo želi da postane monah. Ko je ikad čuo da se jedan Buonaroti

zamonašio? Ti želiš da postaneš umetnik. Ko je ikad čuo da jedan Buonaroti želi da postane umetnik? Đovansimone hoće da postane ulični siledžija, da gađa kamenjem prolaznike. Ko je ikad čuo da je jedan Buonaroti malandrino! Urbino je poslao nazad Zigizmonda rekavši da bacam pare i da on ne može da nauči da piše. Ko je ikad čuo da je jedan Buonaroti nepismen? Više ne znam zašto čovek ima sinove!

Mikelanđelo priđe očevoj stolici i nežno stavi prst na njegovo rame. - Verujte mi, oče. Ja ne tražim vunu na magarcu. Ni u vrtu stvari za njega nisu išle bolje, izgledalo je u stvari da postaju gore.

Bertoldo ga je stalno grdio, nikad nije bio zadovoljan onim što bi učinio. Skakao je s jedne noge na drugu vičući: - Ne, ne, ti to možeš bolje učiniti. Ponovo! Ponovo! - Terao ga je da ponovo crta modele s merdevina iznad njih, ili sa tla ispod njih, da bi ga na kraju nedelje naterao da dođe na praznik i da nacrta prizor koji će sadržati sve figure što ih je crtao u toku nedelje.

Vraćajući se kući s Granačijem jedne večeri, Mikelanđelo uzviknu žalosno: - Zašto se prema meni drugačije postupa? - Ne postupa se - odgovori Granači. - Ali to svi dobro vide. Meni ne dopuštaju da učestvujem u bilo kojem

takmičenju za Lorencovu novčanu nagradu, niti da radim na bilo kojoj porudžbini. Meni ne dopuštaju da posetim palatu i da vidim umetničke radove. Ti si sada upravnik vrta. Razgovaraj s Bertoldom. Pomozi mi!

- Kad Bertoldo bude smatrao da si spreman da učestvuješ u takmičenjima, on će to reći. Dotle...

- O Dio! - opsova Mikelanđelo tiho. - A dotle ću spavati u Loda dela Sinjorija, gde me otac neće moći dohvatiti štapom.

Bilo je još nešto zbog čega je bio nesrećan, ali to nije smeo da kaže Granačiju: kad je nastupilo vlažno vreme, Lorenco je zabranio Kontesini da izlazi iz palate. Mikelanđelu ona nije izgledala slabašna. On je u njoj osećao plamen, plamen dovoljno jak da u njemu sagori i smrt. Sada kad više nije dolazila, vrt je izgledao nekako čudno prazan, dani dugi i neprekinuti, bez uzbuđenja koje pruža čekanje.

U svojoj usamljenosti okrenuo se Toriđaniju. Postali su nerazdvojni. Mikelanđelo je govorio sa zanosom o Toriđaniju: o njegovoj duhovitosti, njegovoj pronicljivosti, izgledu...

Granači se namršti. -Mikelanđelo, ja sam u teškom položaju: ne mogu da kažem nešto više a da ne

ispadnem ljubomoran i uvređen. Ali moram te opomenuti. Toriđani je to već i ranije činio.

- Šta je činio? - Rasipao svoju naklonost, potpuno zadobio nekoga, samo da bi se potom

naljutio i prekinuo odnose kad bi se pojavio neko s kojim bi počeo iz početka. Toriđaniju je potrebna publika, ti mu predstavljaš publiku. Nemoj da tu potrebu pogrešno siivatiš kao njegovu ljubav prema tebi.

Bertoldo nije bio tako nežan. Kad je video Mikelanđelov crtež u kojem je ovaj podražavao crtež što ga je Toriđani upravo bio dovršio, pocepao ga je na hiljade komadića.

- Hodaj s bogaljem godinu dana, i na kraju ćeš i sam šepati. Vrati svoj sto nazad gde mu je mesto!

7

Bertoldo je znao da je Mikelanđelovo strpljenje na kraju. On prebaci preko

dečakovog ramena ruku krhku kao jesenji list. - A sad: na klesanje. Mikelanđelo zakloni lice rukama, njegove kao ćilibar žute oči plamtele su od

uzbuđenja, znoj mu je orosio čelo. Olakšanje, radost, tuga, sve je bilo pomešano, i od svega toga mu je srce udaralo a ruke drhtale.

- Dakle, šta je vajarstvo? - upita Bertoldo glasom punim pouke. - To je umetnost koja, time što odstranjujemo sve ono što je suvišno s materijala koji obrađujemo, svodi taj materijal na onaj oblik koji je umetnik zamislio u svom duhu...

- Sa čekićem i dletom - uzviknu Mikelanđelo, pošto se smirio. -... ili uzastopnim dodavanjem - ostade pri svome Bertoldo - kao pri

modelovanju u glini ili vosku, koje predstavlja metodu nabacivanja. Mikelanđelo živahno odmahnu glavom. - To nije za mene. Ja želim da radim direktno u kamenu. Želim da radim onako

kako su radili Grci, koji su klesali iz samog kamena. Bertoldo se kiselo osmehnu. - Plemenita težnja. Ali jednom Italijanu treba mnogo vremena da se vrati nazad

Grcima. Najpre moraš naučiti da modeluješ u glini i vosku. Dok nisi saviadao metodu nabacivanja, zar bi se usudio da se latiš metode odstranjivanja?

- Znači, ništa od kamena? - Ništa. Tvoji voštani modeli treba da budu otprilike stopu visoki. Naredio sam

Granačiju da ti kupi određenu količinu voska. Da bismo mu povratili gipkost, poslužimo se malom količinom ove životinjske masnoće. Tako. Ako ti je s druge strane potrebno da bude čvršči, dodaj terpentina. Va bene?

Dok se vosak topio, Bertoldo mu pokaza kako će napraviti armaturu služeći se drvenim štapićima ili gvozdenom žicom, a pošto se vosak ohladio, kako da od njega napravi valjke. Kad je okvir bio gotov, Mikelanđelo poče dodavati vosak da vidi koliko tačno može da stvori jednu trodimenzionalnu figuru prenoseći je sa dvodimenzionalnog crteža.

To je, dakle, bilo čudo o kojem je klicao na stepenicama Duoma. Zbog ovoga je branio umetničku nadmoć vajarstva nad slikarstvom.To je bio pravi zadatak vajara: dubina, oblina, dimenzije koje je slikar mogao samo da nagovesti pomoću iluzije perspektive. Njegov svet je bio hrapavi svet stvarnosti, niko nije mogao proći oko njegove slike, ali svako je mogao proći oko njegove skulpture i proceniti je sa svake strane.

-I tako mora da bude savršena, ne samo spreda već iz svakog ugla - reče Bertoldo. – Što znači da se svaki komad mora klesati ne jednom već tri stotine i šezdeset puta, jer pri svakoj promeni ugla on postaje drugi komad.

Mikelanđelo je bio očaran, Bertoldov glas je strujao kroz njega kao plamen. - Capisco. Razumem. On uze vosak, oseti toplinu na dlanovima, za ruke koje su gladne kamena, valjak

od voska ne može biti prijatan. Ali Bertoldove reči dale su mu podsticaja da pokuša može li napraviti glavu, torzo, punu figuru, koji bi do određene mere ponavljali crtež. Nije bilo lako.

- Ali što se ranije počne - uzviknu on - pre se završi. Pošto je nabacao vosak na skeletni okvir, poslušao je Bertoldovo naređenje da

radi alatkama od gvožđa i kosti. Kad je postigao najgrublju približnu sličnost, on dotera figuru svojim snažnim prstima. Rezultat je pokazivao crtu verovatnosti i neku sirovu snagu.

- Ali nikakve ljupkosti - prigovarao je Bertoldo - i nimalo sličnosti u licu. - Ja ne radim portret - gunđao je Mikelanđelo,koji je upijao pouke kao što suv

sunđer bačen u Arno upija vodu, ali koji se vređao na kritiku. - Radićeš. - Mogu li govoriti otvoreno? - Zar možeš drugačije? - Neka đavo nosi portrete. Nikad ih neću voleti. - Nikad je duže u tvom uzrastu nego u mom. Kad ogladniš, a vojvoda od Milana

zatraži od tebe da mu napraviš portret u bronzanom medaljonu... Mikelanđelo se namršti. - Neću tako ogladneti. Bertoldo je ostao pri svome. Govorio je o izrazu, ljupkosti i ravnoteži. O

uzajamnom odnosu tela i glave: ako figura ima lice starca, mora imati i ruke, telo, noge starca. Ima li lice mladića, mora isto tako biti okrugla, mekana i slatka u izrazu, a pad s draperije mora tako izvesti da nagoveštava nagog mladića ispod nje. Kosa i brada moraju biti rađeni fino.

Bačo je dizao duh svima. U dane kad je Toriđani imao mušice i bubice, ili kad je Sansovino odjednom počinjao da čezne za Arecom, ili Mikelanđelo zapomagao da

pređe na rad u glini, kad je Bertoldo grdio Rustičija što crta konje dok ima pred sobom muški model, kad je Granačiju pucala glava od glavobolje zbog stalne buke čekića i dleta, kad je Bertoldo, koga je mučio kašalj, jadikovao kako bi uštedeo sebi mnoge neprilike da je umro od poslednjeg napada, to je bio trenutak kad je Bačo priskakao u pomoć, donoseći sa sobom šalu iz gostionica i javnih kuća.

- Maestro, jeste li čuli ono o jednom trgovcu koji se žalio zbog skupih haljina svoje žene: „Kad god idem s tobom u krevet, to me košta jedan zlatnik." - „Kad bi išao češče sa mnom u krevet", odgovorila je mlada žena oštro, „koštalo bi te to svaki put samo jedan novčić."

- Ne, ja njega ne držim kao vrtnog klovna - objašnjavao je Bertoldo. - On obećava da će imati talenta i zna uvek dobro zapažati. Bačo isto toliko kao i svaki drugi u ovom vrtu ima volju da se posveti pozivu. On ne voli da uči, on je obuzet uživanjem. Ali to će ga proći. Njegov brat, dominikanac, posvetio se čistoći. Možda se zbog toga Bačo posvetio bludu.

Sedmice su prolazile, Bertoldo je uporno zahtevao da se Mikelanđelo usavrši u prenošenju iz ugljena u vosak. Kad više nije mogao da izdrži, Mikelanđelo baci alatke od kosti, ode na kraj vrta i uze čekić i dleto da istera svoj bes tešuči blokove za Lorencovu biblioteku. Predradnik, ne znajući sigurno da li da odobri tu pobunu, upita ga najpre:

- Zašto si došao k nama? - Moram da stresem ovaj vosak s prstiju. - Gde si učio klesati kamen? - U Setinjanu. -Ah! Svakog dana sat ili dva radio je sa scalpellinima. Komadi pietre serene između

njegovih nogu i pod rukama ulivalo mu je postojanost. Bertoldo je kapitulirao. - „ Mlaguerra di amor vince chi fugge" - reče on. - U ljubavnom boju pobednik je

onaj koji beži. Prelazimo na glinu... Zapamti da se glina koju obrađuješ u vlažnom stanju skuplja. Radi glinu malo-pomalo. Dodaj joj meke iverčice i konjsku dlaku da budeš siguran da ti se modeli neće raspuknuti. Da obučeš svoju figuru, nakvasi draperiju da bude čvrsta kao gusto blato, a onda je umesi po figuri u naborima. Kasnije ćeš naučiti kako da povećaš model do veličine kakvu nameravaš da klešeš.

- Upotrebili ste pravu reč - osmehnu se Mikelanđelo. - Izgleda da se približavam. Februar se bližio kraju, s maglama koje su se spuštale sa brda i kišom koja je

prekrivala grad okružen zidom sve dok i poslednja ulica nije postala reka. Bilo je svaga nekoliko sati sivog svetla pri kome se moglo raditi. Crkve i palate bile su suviše vlažne da bi se tamo moglo odlaziti radi kopiranja. Bili su primorani da borave u unutrašnjim sobama paviljona. Svaki učenik je sedeo na visokoj stolici nad grejalicom u kojoj je goreo ugalj. Bertoldo je morao da ostane u postelji ponekad i po nekoliko dana. Vlažna glina izgledala je lepljiva i hladnija nego ikad. Mikelanđelo je često radio pri uljanoj svetiljci, često sam u ledenoj radionici, ali zadovoljniji što je ovde nego da je bilo gde drugde.

Do aprila je trebalo svega dva meseca. A toliko i do Lodovikove odluke da će ga izvaditi iz vrta ako dotle ne postane toliko sposoban da bi bio plaćen. Bertoldo je, kad je došao zamotan u toplu odeću, bio bled kao duh, ali je Mikelanđelo znao da mora govoriti.

On pokaza Bertoldu glinene figure koje je modelovao i zamoli ga za odobrenje da ih kopira u kamenu.

- Ne, figlio mio - zakrešta Bertoldo hrapavim glasom - još nisi spreman. - Drugi jesu, zar ja nisam? - Ti moraš još mnogo da učiš. - Priznajem. - Pazienza - uzviknu Granači. - Bog je stvorio leđa za teret.

8

Bilo je nekoliko rana koje su ga pekle. Bertoldo mu je zadao najtežu svojom

neprekidnom bujicom kritike, kako god da je pokušao, Mikelanđelo nije mogao da požanje ni jednu jedinu reč pohvale. Druga bolna tačka bila je ta da još nije bio pozvan u palatu. Bertoldo bi vikao:

- Ne, ne, ovaj rad je suviše sladunjav, kad budeš video skulpture u palati, onda ćeš razumeti da mermer zahteva da izrazi samo najsnažnije i najdublje osećaje.

Mikelanđelo pomisli: „Pa onda, pozovite me, i videću!" Kad je Lorenco pozvao Buđardinija u palatu, Mikelanđelo se razbesni. Na koga:

na Bertolda? Na Lorenca? Na samog sebe? Nije znao. Isključivanje je prećutno podrazumevalo izbacivanje. Osećao se kao magarac koji nosi zlato a jede stričak.

Onda, jednog hladnog ali jasnog svetlog dana krajem marta, Bertoldo je stajao nad jednim modelom u glini koji je Mikelanđelo baš bio dovršio iz studija starih polubogova, pola ljudskim, pola životinjskim.

- U palati ima jedan novootkriveni faun - reče Bertoldo. - Sinoć smo ga raspakovali. Iz paganskog grčkog doba, bez sumnje. Fičino i Landino misle na vreme oko petog veka pre Hrista. Moraš ga videti.

Mikelanđelo zadrža dah. - Sada bi bilo najpogodnije vreme. Hajdemo. Pređoše Pjacu San Marko i zaokrenuše niz Via Larga. Bertoldo podiže jednu

stranu toplog vunenog šala koji mu je bio dvostruko omotan oko vrata i stavi ga na donju polovinu lica da zaštiti usta od ciče zime. Na Via de Gori palati Mediči služio je zid drugog gradskog bedema kao osnova. Arhitekt Mikeloco završio ju je pre trideset godina za Kozima. Bila je dovoljno velika da primi mnogobrojnu porodicu od tri generacije, vladu jedne republike, upravu trgovačke kuće koja je poslovala po celom svetu, središte za umetnike i naučnike koji su dolazili u Firencu, bila je to kombinacija doma, kancelarija, trgovine, univerziteta, botegge, umetničke galerije, pozorišta i biblioteke, i odisala je strogošću i veličanstvenom jednostavnošću, koje su bile karakteristične za ukus porodice Mediči.

- U ovoj palati nema loše umetnosti. Kamena zgrada oduševila je Mikelanđela dok je načas zastao na Via Larga da je

gleda obuzet divljenjem. Mada je palatu video hiljadu puta, uvek mu je izgledala sveža i nova. Kakvi su to bili sjajni majstori ti scalpellini. Svaki grubo otesan ispupčen kamen prizemlja bio je doteran dletom tako savršeno kao da je komad skulpture: calcagnoli su okretno klesali površinu, davali kosim površinama lirske

krivine od kojih su ogromni blokovi pevali, a ni dva bloka nisu bila ista, kao ni mermerne Donatelove statue.

U grubo kamenje bili su usađeni gvozdeni prstenovi za koje su posetioci pričvršćivali konje, na uglovima su se nalazili veliki bronzani držači u koje su se noću stavljale baklje. Oko palate s obe strane ulice pružala se kamena klupa na kojoj su druželjubivi Firentinci mogli da ćaskaju i da se sunčaju.

- Svaki kamen iz grubo obarađenog podnožja tako je dobar - reče Mikelanđelo prekidajući ćutanje - da bi se mogao namestiti na postolje i staviti u lođu.

- Možda - složi se Bertoldo - ali za mene je to previše teško. Zbog njega zgrada liči na tvrđavu. Ja više volim one ravne prave kamene ploče na drugom spratu, a još više možda minijaturne kamene ploče na trećem, od kojih je svaka isklesana kao dragi kamen. Zbog toga je palata sve svetlija što se više diže u prostor.

- Nisam do sada shvatio - reče Mikelanđelo - da je arhitektura gotovo isto tako velika umetnost kao skulptura.

Bertoldo se osmehnu popustljivo. - Đulijano de Sangalo, najbolji arhitekt u Toskani, rekao bi ti da arhitektura i

jeste skulptura: projektovanje oblika koji ispunjavaju prostor. Ako arhitekt nije vajar, on će dobiti jedino zidove koji opkoljavaju prazan prostor. Ako je tebi potreban posao, ti ćeš projektovati palatu umesto Pijete.

Ugao Via Larga i Via de Gori bio je jedna otvorena lođa koju je porodica Mediči koristila za svoje proslave i svetkovine. Firentinci su ih smatrali zabavom, zahtevajući uporno da vide šta se dešava. Lođa je imala sjajne lukove od trideset stopa isklesane iz pietre forte, jakog kamena, ovamo su dolazili građani, trgovci i političari da se savetuju s Lorencom, umetnici i studenti da raspravljaju o svojim problemima. Za sve je tu bila čaša slatkog belog grčkog vina, „savršenog pića za gospodina", i kolač u znak dobrodošlice.

Bertoldo i Mikelanđelo prođoše kroz masivna ulazna vrata i stupiše u četvrtasto dvorište s njegova tri savršena luka, koje su sa svake strane držali dvanaest junačkih stubova sa dekorisanim kapitelima. Bertoldo ponosno pokaza na zid od osam skulptura klasičnih figura između vrha lukova i prozorskih pragova.

- To su moje figure. Kopirao sam ih s antičkih gema. Originalne ćeš videti u Lorencovoj kolekciji u njegovom studiolu. Tako su dobre da ih drže za Donatelove!

Mikelanđelo se namršti: kako se Bertoldo mogao zadovoljiti time da toliko zaostaje za svojim učiteljem? Onda njegov pogled pređe na dve velike skulpture grada: Donatelovog i Verokijevog Davida. Uzviknuvši od radosti, on potrča da dodirne te kipove.

Bertoldo mu priđe i stade kraj njega, pogladivši svojom izvežbanom rukom sjajnu bronzanu površinu.

- Ja sam pomogao da se izlije ovaj komad za Kozima. Bio je namenjen da stoji baš ovde u vrtu, da se gleda sa svih strana. Kako smo bili uzbuđeni! Vekovima smo imali samo reljef, ili figure stavljene uz pozadinu. Ovo je bila prva slobodna bronza izlivena u više od hiljadu godina. Pre Donatela, skulptura je služila za ukrašavanje arhitekture: u nišama, na vratima, na horovima i propovedaonicama. Donatelo je bio prvi vajar slobodne bronze od vremena Rimljana.

Mikelanđelo je gledao otvorenih očiju u Donatelovog Davida, tako mladog i tako mekog, s dugim kovrdžama i grudima s istaknutim bradavicama, kako vitkom rukom drži mač, a levu nogu tako ljupko povija da bi stavio nogu u otvorenoj

sandali na Golijatovu odsečenu glavu. To je dvostruko čudo, pomisli Mikelanđelo: da je livena bronza ispala tako satenski glatka i savršena, znao je da u tome ima i Bertoldove zasluge, i da je jedan tako nežan stvor, gotovo isto tako mršav kao Kontesina, mogao da ubije Golijata.

Imao je samo još jedan trenutak da proučava tri rimska sarkofaga ispod lukova, i dve restaurirane statue Marsijasa, pre nego što je Bertoldo pošao velikim stepeništem prema kapeli, u kojoj su se nalazile Gocolijeve freske, tako sjajnih boja da Mikelanđelo uzviknu od zaprepašćenja.

Zatim, kad ga je Bertoldo poveo iz sobe u sobu, njemu poče da se vrti u glavi: jer ovde je bila prava šuma kipova i galerija slika. Nije imao dovoljno očiju u glavi ni snage u nogama da ide od jednog do drugog komada ili da svlada svoje uzburkane osećaje. Nije bilo dobrog Italijanskog umetnika od vremena Dota ili Nikole Pizana koji ovde nije bio zastupljen. Bili su tu radovi u mermeru Donatela i Deziderija da Setinjana, Luke dela Robije i Verokija, Bertoldovi radovi u bronzi. Slike su visile u svakom tremu, predvorju, salonu, porodičnoj sobi, kancelariji, spavaćoj sobi: Mazačov Sveti Pavle, Pjaca dela Sinjorija, Učelova Bitka kod San Romana i Borba zmajeva i lavova, Đotovo Raspelo na drvenoj ploči, Fra Anđelikova Madona i Poklonstvo mudraca, Botičelijevo Rođenje Venere, Proleće, Madona Manjifikata. Bili su tu Kastanjo, Filipo Lipi, Polajuolo i stotine drugih iz Venecije i ostalih gradova.

Stigoše do Lorencovog studiola, poslednje u nizu prekrasnih odaja koje su nazivali „otmenim spratom palate", to nije bila Lorencova kancelarija, već njegova mala soba za pisanje, čije je svodove isklesao Luka dela Robija. Lorencov pisaći sto stajao je prislonjen uz zadnji zid ispod polica na kojima je bilo njegovo blago: dragulji, kamenje, mali mermerni bareljefi, stari rukopisi, prijatno pretrpana soba, koja je bila više namenjena uživanju nego radu,ukrašena malim na drvetu rađenim slikama Đota i Van Ajka, antičkim bronzama i golim Herkulom iznad kamina, malim bronzanim glavama na gredama iznad vrata, staklenim vazama za koje je nacrte pravio Girlandajo.

- Šta misliš? - zapita Bertoldo. - Ništa. Sve. Mozak mi je kao oduzet. - Nisam iznenađen. Evo Fauna koji je juče stigao iz Male Azije. Njegove oči ti

kazuju koliko je uživao u telesnim zadovoljstvima. Mora da je bio prvi Firentinac. Sada ću te ostaviti samog nekoliko trenutaka dok nešto donesem iz moje sobe.

Mikelanđelo priđe bliže Faunu. Odjednom uhvati sam sebe kako gleda u njegove sjajne, užarene oči. Na dugoj bradi bile su mrlje kao da je po njoj prosuo crno vino u veselju. Izgledao je tako silno živ da se Mikelanđelu učini da će progovoriti, no u poročnom osmehu usne i zubi više nisu bili vidljivi. On pređe vrhovima prstiju preko rupe koja je zjapila, da napipa isklesanu liniju, ali je više nije bilo. On zabaci glavu i nasmeja se tako da kamena prostorija odjeknu od njegovog smeha. Krv je ponovo počela da kola njegovim žilama.

- Jesi li izgubio usta hvaleći se svojim lakrdijaškim pustolovinama?- viknu on Faunu.

Zatim izvuče papir za crtanje i crvenu kredu iz košulje, sede u suprotni kraj sobe i poče da skicira Fauna, dodajući mu usne, zube i besraman jezik, kao što je zamišljao da su izgledali kad ih je grčki vajar isklesao pre hiljadu godina.

On oseti nekoga iza leđa, a zatim mu nežan miris ispuni nozdrve. Naglo se okrene.

Bilo je prošlo mnogo sedmica otkako ju je video. Bila je tako mršavo malo telo, koje je zauzimalo tako malo prostora. Oči su joj bile proždrljive, gutale su ostatak njenog bledog nežnog lica rastapajući ga u toploj smeđoj tečnosti njenih zenica. Imala je na sebi plavu ganurru obrubljenim belim krznom. Bele zvezdice bile su prišivene na bluzi i rukavima. U ruci je imala grčki prepis Govora na pergamentu.

Mikelanđelo je sedeo nepomično, nestajući i sam kao i ona u njenim očima. - Mikelanđelo. Kako je mogao osetiti toliko uživanje u samom izgovaranju toga imena, koje je

inače čuo svakog dana bez ikakvog osećanja? - Kontesina. - Učila sam u svojoj sobi. Onda sam osetila da je neko ovde. - Nisam se usudivao ni nadati se da ću vas videti. Bertoldo me je doveo da vidim

umetnost. - Otac mi neće dopustiti da dođem s njim u vrt pre proleća. Ti ne misliš da ću ja

umreti? - Vi ćete živeti da rodite mnogo sinova. Boja se preli po njenim obrazima. - Nisam vas uvredio? - upita on izvinjavajući se. Ona odmahnu glavom. - Rekli su mi da si otvoren. - Ona koraknu do njegove

stolice. - Kad sam pokraj tebe, osećam se snažnom. Zašto? - A ja, kad sam pokraj vas, osećam se smetenim. Zašto? Ona se nasmeja veselim, nežnim smehom. - Nedostaje mi vrt. - Vi nedostajete vrtu. - Nisam ni pomislila da je vrt to primetio. - Primetio je. Ona se okrenu od dubine osećaja u njegovom glasu. - A tvoj rad ide dobro? - Non c'e male. - Nisi naročito govorljiv. - Ne težim da budem govornik. - Onda treba da zatvoriš oči. - Šta one govore? - Stvari koje me raduju. - Onda mi recite. Ja ne nosim ogledalo. - Ono što mi o drugima znamo, to je naša vlastita tajna. Osećao je da je razotkriven, ponižen što je pokazao osećaj kome nije znao ime.

Uze papir za skiciranje. - Sad moram da radim. Ona lupi nogom. - Jednu Mediči ne smeš otpustiti. - Gnev joj zablista u očima, i

od njega njihova prozirnost potamni do neprozirnosti, a zatim se u njih potkrade nežan osmeh. - Takve glupe reči više nećeš čuti od mene.

- Non importa. I ja sam glup na svoj način. Ona pruži ruku. Bila je to mala ruka, prstiju krhkih kao u ptičice, u njegovoj

gruboj, snažnoj šapi. Dobro je znao da ne treba da je stisne. A zatim, trenutak kasnije, oseti uzbudljiv, topao, čvrst stisak svoje ruke u njenoj čvrstoj šaci.

-Addio, Mikelanđelo.

- Addio, Kontesina. - Radi dobro. - Grazie mille. Nestala je kroz vrata očeve radne sobe, ostavivši nežan miris u njegovim

nozdrvama i udaranje krvi u ruci, kao da je radio s odlično odmerenim dletom od švedskog gvožđa.

On stavi crvenu kredu na papir.

9

Te se noći prevrtao i obrtao, i nikako nije mogao da zaspi. Njegova prva godina u

vrtu bila je pri kraju. Recimo da Lodoviko ode Lorencu, kao što je pretio, i da zatraži da ovaj otpusti njegovog sina? Hoće li Lorenco biti voljan da se suprotstavi jednoj uglednoj firentinskoj porodici? Zbog jednog učenika koga čak uopšte nije ni primetio?

No, on jednostavno nije mogao otići dok jedanput ne stavi svoje ruke na komad kamena.

Više nije mogao da izrazi praznoruku glad. On skoči iz kreveta, brzo navuče odelo pri mesečini, čvrsto odlučivši da stigne do Setinjana do zore i da provede dan klešući pietru serenu, blokove i stubove. Ali dok je nečujno trčao niz kružne stepenice do Via dei Bentakordi, odjednom stade. Pred očima mu iskrsnu slika njega samoga kako radi sa scalpellinima u dnu vrta, gde je bio smešten sav kamen. Naročito jedan kamen mu se ukaza pred očima, komad belog mermera, kako leži na travi malo dalje od blokova za gradnju. U glavi mu sinu misao da taj kamen po veličini tačno odgovara skulpturi koju je zamislio: Faunu kao što je onaj u Lorencovom studiolu, ali njegovom vlastitom.

Umesto da krene levo i da pođe ulicom s jarkom, izvan grada, on skrene desno, pođe niz Via dei Benči s njenim lepim dremljivim palatama Bardi do visokih drvenih gradskih vrata u gradskim zidinama, reče stražaru ko je, pređe Ponte ale Gracije i popevši se do ruševina tvrđave Belvedere sede na ogradu, dok mu je penušavi Arno ležao pod nogama.

Firenca, osvetljena punim mesecom, i tako bliska da mu se činilo da če prstima dodirnuti Sinjoriju ili Duomo, bila je prizor tako neverovatne lepote da on duboko uzdahnu. Nije ni čudo što su mladići iz ovog grada pevali romantične balade svom gradu, s kojim se nijedna devojka nije mogla takmičiti. Svi su pravi Firentinci govorili: - Neću da živim bez Duoma pred očima. - Za njega je taj grad bio čvrsta masa pietre serene, u kome su ulice nalik na tamne reke bile prosečene zidarskim dletom, a popločane piazze se belele na mesečini. Palate su stajali kao stražari, nekoliko spratova više od skromnih kuća koje su bile tako gusto nagomilane oko njih, probijajući žučkasto nebo, dizali su se zvonici crkava Santa Kroče i Santa Marija Novela i veličanstvena Sinjorija, visoka tri stotine stopa. Svoju vlastitu malu grupu stvarale su velika crvena kupola katedrale,sjajna mala bela kupola Krstionice i otmena ružičasta Kampanila. A oko svega toga dizao se gradski zid, iskićen tornjidma i pojačan kulama.

I dok je sedeo tamo, nad svojim ljubljenim gradom, znao je šta treba da radi.

Mesec je počeo zalaziti iza brda, poslednji veo blistavog sivog praha spuštao se na krovove kuća koji su ga upijali u sebe. Svetlost se jedva naslućivala na istoku, a zatim je jasno zasvetlila kao da je sunce ljubomorno lebdilo ispod horizonta čekajući samo znak da se sunovrati na pozornicu u dolini Arna i da natera u beg čarobnu tajanstvenu mesečinu vatrenim dokazom svoje veće moći da osvetli, da ogreje i da sve obelodani. Petlovi počeše kukurikati na imanjima gore uz reku, duž ivice močvare, stražari na kapijama povikaše da se otvore teška zasunuta vrata.

Mikelanđelo pođe nizbrdo pokraj reke do Ponte Vekija, mosta s prodavnicama mesa koje su baš otvarali pospani šegrti, i nastavi dole do Pjace San Marko i do vrta. Uputi se pravo mermernom bloku u travi iza novog gradilišta, uze ga u ruke i pod njegovim teretom otetura niz stazu u zadnji deo vrta. Tu ispravi jedno odrezano deblo drveta i sigurno smesti na njega komad mermera.

Znao je da nema pravo dirati taj mermer, i da se tako barem prećutno pobunio protiv autoriteta vrta, da je zbacio Bertoldovu čeličnu disciplinu. Pa sad, on je i onako bio na putu da izađe iz vrta ako bi njegov otac imao reč, i ako ga Bertoldo najuri, neka to bude pred skulpturom, zbog koje je na prvom mestu i doveden ovamo.

Rukama je milovao mermer, tražeći njegove skrivene konture. U toku cele godine nije nijednom dodirnuo komad belog vajarskog mermera.

- Zašto - upita se - zašto se tako osećam? Za njega je mlečni, beli mermer bio živa materija, koja diše, oseća, naslućuje,

prosuđuje. Nije mogao sebi dopustiti da ostane na cedilu. U dubini duše neki mu je glas govorio:

„To je ljubav." Nije se plašio, čak se nije ni trgnuo. Primio je to kao jednostavnu istinu. Njegova

osnovna potreba bila je da mu se ljubav uzvrati. Mermer je bio junak njegovog života, i njegova sudbina. Do ovog trenutka, kad je držao ruke nežno, s ljubavlju na mermeru, nije ni bio potpuno živ.

Jer ovo je bilo ono što je želeo da bude celog svog života: klesar belog mermera, ništa više, ništa manje.

On uze Toriđanijev alat i poče da radi: bež crteža, bez voska ili modela u glini, čak i bez oznaka ugljenom na grubim vanjskim delovima mermera. Jedino na šta je imao da se osloni, osim svog nagona i podsticanja, bila je jasno ocrtana slika Fauna u palati: vragolastog, zasićenog uživanjem, prepredenog, pokvarenog i skroz-naskroz očaravajućeg.

On namesti dleto na kamen i zada prvi udarac čekićem. Tu je bilo njegovo mesto. On, mermer, čekić i dleto bili su jedno.

10 Faun je bio dovršen. Tri noći radio je iza paviljona, tri dana sakrivao ga je ispod

komada vunene tkanine. Sada ga je poneo do svog radnog stola. Sada je hteo da ga Bertoldo vidi: njegovog vlastitog Fauna, s punim osećajnim usnama i nizom sočnih belih zuba, između kojih je provirivao bezbrižni jezik. Polirao je vrh glave pietrom

arditom i vodom da odstrani tragove alata i bele tačkice, kad počeše da stižu učenici, a Lorenco priđe stazom i zastade pred radnim stolom.

- A, Faun iz mog studiola - reče on. -Da. - Nisi mu napravio bradu. - Nisam smatrao da je potrebna. - Zar nije posao kopista da kopira? - Vajar nije kopist. - Čak ni učenik? - Ne. Učenik mora da stvori nešto novo iz nečeg starog. - A otkud dolazi novo? - Odande odakle dolazi cela umetnost. Iz njega samog. Učini mu se da vidi blesak u Lorencovim očima, koji se brzo ugasio. - Tvoj Faun

je star. - Zar ne treba da bude star? - Ja nisam pitao za njegove godine. Samo si mu ostavio sve zube. Mikelanđelo se zagleda u kip. - Ja sam samo popravio ono što je u onim drugim ustima bilo pokvareno. -Trebalo je da znaš da kod stvorova u njegovim godinama nikad nije sve kako

treba. - U čoveka da. Ali kod fauna? - Nije mogao da potisne vragolast osmeh.- Fauni

treba da su pola jarci. A imaju li jarci zube? Lorenco se dobrodušno osmehnu. - Nisam nikad gledao. Kad je otišao, Mikelanđelo uze dleto i nastavi da radi na faunovim ustima. Sutradan Lorenco ponovo dođe u vrt. Tog dana bilo je toplije, i Bertoldo je bio s

njim. Lorenco zastade pred radnim stolom. - Tvoj faun je izgleda ostario dvadeset godina za jedan dan. -Vajar je gospodar umetnosti: on svoje predmete može učiniti mladima ili

starijima. Lorenco je izgledao zadovoljan. - Vidim da si makao jedan gornji zub. I dva donja u suprotnom uglu. - Zbog ravnoteže. - Osim toga, zatvorio si desni tamo gde su bili zubi. Mikelanđelove oči zaigraše. - Bilo je domišljato od tebe što si cela usta preradio. Neko drugi bi se zadovoljio

samo time da otkleše nekoliko zuba. - To je bila logična posledica. Lorenco ga načas dobro pogleda svojim ozbiljnim smeđim očima. Zatim reče: -

Milo mi je što vidim da nismo uzalud gubili vreme. Lorenco ode. Mikelanđelo se okrenu Bertoldu, koji je bio bled i malo je drhtao.

Bertoldo ne reče ništa. Onda i on ode. Sutradan ujutro jedan paž u šarenim čarapama i purpurnom ogrtaču pojavi se u

vrtu. Bertoldo viknu: - Mikelanđelo, zovu te u palatu. Pođi sa pažem. - Sam si kriv što će te najuriti - uzviknu Bačo. - Što si ukrao onaj komad

mermera.

Mikelanđelo pogleda Bertolda, zatim Granačija. Njihov izraz lica nije mu ništa kazivao. On pođe s pažem, uđe u zadnji deo vrta kroz jedan stari zid sa zupcima na vrhu, gledajući razrogačenim očima u šimširovo drveće podsečeno u obliku slonova, jelena, jedrenjaka pod punim jedrima, i stade kao ukopan pred jednim izvorom s granitnim bazenom, na kojem je stajala Donatelova bronzana Judita.

- Molim, gospodine - povika paž. - Manjifiko ne sme da čeka. Morao je izvršiti nasilje da bi otrgao oči i telo od snažne a ipak pobeđene figure

Holoferna, čiju glavu samo što nije posekao Juditin uzdignuti mač. Paž ga povede niz drveni kolski prilaz do prizemlja, a zatim uz dva sprata uskim sporednim stepenicama.

Lorenco je sedeo iza pisaćeg stola u biblioteci, velikoj sobi obloženoj policama s knjigama, koje je njegov deda počeo sakupljati pre pedeset godina. U sobi su bile svega dve skulpture, mermerne biste Lorencovog oca i strica, što ih je izradio Mino da Fjezole.Rumenog lica, Mikelanđelo brzo priđe bisti Pjera, Lorencovog oca.

- Vidite kako je izvanredno izglačan: kao da hiljade sveća gore iznutra. Lorenco ustade i stade pored Mikelanđela da posmatra skulpturu. - To je bio poseban Minov dar: on je znao da učini da beli mermer izgleda kao

topla put. - On je upotrebljavao sasvim okruglo dleto da oblikuje kosu. Ali pogledajte kako

je nežno dleto prodiralo u mermer. Mikelanđelo pomilova talase kose koji su se spuštali. - No linije su oštro odsečene - reče Lorenco. - To se zove ferrata, tamo gde alatka

spontano ocrtava pokret kose. - A to klesari nazivaju „dugačak udarac" - doda dečak. - Mino je bio izvanredan - reče Lorenco. - On je osećajnost zamenio za tehniku.

No ova bista mog oca prvi je mermerni portret koji je isklesan u Firenci. - Prvi! Onda je Mino imao odvažnosti. U tišini koja je sledila, Mikelanđelovo lice odjednom usplamti. On se kruto

nakloni u pojasu. - Nisam vam izručio svoje pozdrave, messere. Uzbudila me je skulptura pa sam

počeo govoriti. Lorenco odmahnu na te reči. - Opraštam ti. Koliko ti je godina, Mikelanđelo? - Petnaest. - Ko ti je otac? - Lodoviko di Lionardo Buonaroti-Simoni. - Čuo sam to ime. On otvori pisaći sto i izvadi presavijeni list pergamenta. Iz njega se prosu

desetak crteža. Mikelanđelo naprosto nije verovao onome što je video. - Ali... to su moji... - Baš tako. - Bertoldo mi je rekao da ih je uništio. Lorenco se nagne prema njemu preko pisaćeg stola.- Postavili smo mnoge

prepreke na tvoj put, Mikelanđelo. Bertoldo je rođen kao strog i oštar kritičar, i malo sklon da pohvali i obećava nagrade. Želeli smo da budemo sigurni da imaš... istrajnosti. Znali smo da imaš talenta, ali ti nismo poznavali karakter. Da si napustio rad zato što nisi dobio pohvale ili novčane nagrade...

U lepoj sobi nastade tišina, prožeta prijatnim mirisima pergamentskih listova, kožnih poveza i tek odštampanih araka. Mikelanđelov pogled bludio je po zidovima i gledao je naslove na desetak raznih jezika, od kojih nije mogao da raspozna ni jedno jedino slovo. Njegovi su se zadnji zubi tako stisli da jezik nije imao mesta da se pokrene ili govori.

Lorenco priđe dečaku. -Mikelanđelo, ti imaš sposobnosti za vajara. Bertoldo i ja smo uvereni da bi ti

mogao da postaneš naslednik Orkanje, Gibertija, Donatela. Mikelanđelo potpuno zanemi. - Želeo bih da dođeš i da živiš u ovoj palati. Kao član moje porodice. Od sada

treba da se brineš samo za skulpturu. - Ja najviše volim da radim u mermeru. Lorenco se nasmeja. - Ni hvale, ni izraza radosti što ćeš doći da živiš u palati Mediči. Samo ono što

osećaš za mermer. - Zar me niste zbog toga pozvali? - Senz' altro. Hoćeš li mi dovesti oca? - Sutra. Kako treba da vas zovem? - Kako hoćeš. - NIl Magnifico? - Zašto ne? - Kakvo značenje ima jedan kompliment kad ga čovek sluša dan i noć... - ...s usana ulizica? - To nisam rekao. - S kakvim imenom ti misliš na mene? - Lorenco. - Ti ga izgovaraš s ljubavlju. - Tako osećam. - Ubuduće nemoj me više pitati šta treba da radiš. Došao sam do toga da

očekujem od tebe neočekivano. Još jednom se Granači ponudi da moli za njega kod Lodovika. Lodoviko nije

mogao da siivati šta mu Granači govori. - Granači, ti mog sina odvodiš s pravog puta. - Palata Mediči baš nije izvan pravog puta, Meser Buonaroti, kažu da je to

najsjajnija palata u Evropi. - Ali šta to znači biti kamenorezac u jednoj palati? To je isto što i sluga. - Mikelanđelo nije kamenorezac. On je vajar. - Non importa. Pod kakvim uslovima on ide u palatu? - Vi ne razumete, messere: on neće biti plaćen. - Neće biti plaćen. Još jedna godina da prođe uludo. - Il Magnifico je pozvao Mikelanđela da dođe i da živi u palati. On će biti kao član

porodice. Ješće za stolom s velikanima sveta... - Onome ko jede s moćnim štrcnuće u oči koštice od trešanja. - On će učiti u Platonovoj akademiji, od najvećih naučnika Italije - nastavi

Granači uporno. -I imaće mermera da ga kleše. - Mermera - zastenja Lodoviko, kao da je ta reč prokletstvo. - Vi ne smete odbiti da govorite sa Il Magnificom.

- Ići ću - promrmlja Lodoviko. - Šta drugo mogu da radim? Ali meni se to nimalo ne sviđa.

U palati, dok je stajao pred Lorencom u studiolu, a Mikelanđelo pored njega, sin vide da mu je otac ponižen, gotovo dirljiv. I bilo mu ga je žao.

- Buonaroti-Simoni, želeli bismo da Mikelanđelo živi ovde s nama, i da postane vajar. Ovde će sve dobijati. Hoćete li to odobriti dečaku?

- Magnifico messere, ne znam kako da vas odbijem - odgovori Lodoviko, duboko se poklonivši. - Ne samo Mikelanđelo, već i svi mi, naši životi i naš um na raspolaganju su Vašoj Veličanstvenosti.

- Dobro. Šta vi radite? - Nikad se nisam bavio nikakvim zanatom ni trgovinom. Živeo sam od svog

skromnog dohotka, i starao se o nekoliko poseda koje su mi ostavili preci. - Onda me iskoristite. Vidite ima li u Firenci nešto što mogu da učinim za vas. Ja

ću se postarati za vaše interese koliko je god u mojoj moći. Lodoviko pogleda sina, zatim odvrati pogled. - Ja ništa ne znam osim čitati i pisati. Ortak Marka Pučija u carinarnici upravo je

umro, i ja bih bio srećan da dobijem njegovo mesto. - Carinarnica! Tamo se plaća svega osam zlatnika mesečno. - Mislim da bih bio sposoban da obavljam dužnost u toj kancelariji. Lorenco podiže obe ruke do lakata, strese prste kao da želi otresti vodu. - Očekivao sam da ćete tražiti nešto mnogo veće. Ali ako želite da postanete

Pučijev ortak, vi to možete postati. On se okrene Mikelanđelu, koji je stajao kraj oca čvrsto stisnutih usana. Topao

osmeh ozari njegovo crno, ružno lice. - Prošlo je šezdeset godina otkako je moj deda Kozimo pozvao Donatela u svoju

kuću da napravi bronzanu statuu Davida.

KNJIGA TREĆA

PALATA

1

Paž ga isprati uz velike stepenice i kroz hodnik do odaje preko puta središnjeg

dvorišta. Paž zakuca na vrata. Bertoldo otvori vrata. - Dobro došao, Mikelanđelo, u moj dom. Il Magnifico smatra da je meni preostalo

tako malo vremena pa želi da te učim i u snu. Mikelanđelo se nađe u jednoj unutrašnjoj prostoriji u obliku slova L, koja je bila

podeljena u zasebne sobe. Bile su tu dve drvene postelje prekrivene belim

čaršavima i crvenim pokrivačima, svaka sa sandukom kraj nogu. Bertoldova postelja je stajala unutar slova L, zid koji mu je bio iznad glave prekrivala je tapiserija koja je predstavljala Palaco dela Sinjorija. Bio je tu veliki ormar s policama postavljen dijagonalno prema unutrašnjem uglu slova L, sa puno Bertoldovih knjiga, uključujući tu i rukopis njegovog kuvara u koricama od svinjske kože, i s bronzanim svećnjacima koje je nacrtao za Donatela, i s voštanim ili glinenim modelima gotovo svih njegovih skulptura raspoređenim na raznim visinama.

Mikelanđelov krevet se nalazio u vratima na polovini slova L, otkuda je mogao da vidi skulpture na ormaru, ali nimalo od prostora gde je Bertoldov krevet. Preko puta kreveta nalazila se drvena ploča na kojoj je bila naslikana Krstionica, a pokraj prozora okrenutog na Via de' Gori vešalica i sto s vazom i krčagom vode.

- Ovako nećemo smetati jedan drugome - reče Bertoldo. - Stavi svoje stvari u sanduk do nogu svog kreveta. Ako imaš neke dragocenosti, zaključaću ih u ovaj starinski sanduk.

Mikelanđelo baci pogled na mali zavežljaj i pocepane čarape. - Moja jedina dragocenost su moje ruke: volim da ih držim uza se. - One će te odvesti dalje nego tvoje noge. Legli su rano. Bertoldo je zapalio sveće u bronzanim svećnjacima, koje su bacale

jezičke svetlosti u oba krila. Nisu videli jedan drugoga, a ipak su im kreveti bili svega nekoliko stopa udaljeni, i mogli su da razgovaraju tihim glasom. Jedino šta su obojica mogli da vide bio je ormar s modelima Bertoldovih radova.

- Vaša skulptura lepo izgleda pri svetlosti sveće. Bertoldo je ćutao trenutak. - Policijano kaže: „Bertoldo nije vajar minijatura, on

je minijaturni vajar." Mikelanđelo glasno uzdahnu. Bertoldo je čuo zvuk protesta i reče tiho: - U toj okrutnoj kritici ima dela istine. Zar nije dirljivo to što ti sa svog jastuka

možeš da obuhvatiš jednim pogledom moj celi životni rad? - Ali, Bertoldo, skulptura se ne meri po tome koliko je funti teška. - Bilo kako da je meriš, to je skroman prilog. Talenat je jeftin, predanost je

skupa. Stajaće te i života. - Čemu drugom služi život? Bertoldo uzdahnu. - Jao, ja sam mislio da služi mnogim stvarima: lovu sa sokolom, isprobavanju

recepata, nagovaranju lepih devojaka. Ti znaš firentinsku poslovicu: Život treba uživati. Vajar mora da stvara sadržaj rada. On mora proizvoditi pedeset, šezdeset godina, kao što su radili Giberti i Donatelo. On mora stvoriti dovoljno da ispuni svet.

Starac je bio umoran. Mikelanđelo ga je čuo kako uzdiše u snu. On sam je ležao budan, s rukama ispod glave. Nikako nije video razliku između: Život treba uživati, i: Život je rad. Bio je tu, živeo je u palati Mediči, uživajući u posmatranju bezbrojnih umetničkih dela koja će proučavati i u uglu vajarskog vrta punog lepog mermera za klesanje. Zaspao je s osmehom na usnama.

Probudio se pri prvom zraku sunca, tiho se obukao i izašao u predvorje palate. Pomilovao je rukama antičke mermerne kipove Marsijasa, i likove Faustine i Afrikanusa, proučavao je venecijanske slike raskošnih boja u prostoriji koja je bila gostinska soba, slikane portrete od Polajuola i portrete u mermeru od Mina da Fjezole, koji su se isticali jedni prema drugima, proveo je sat u kapeli diveći se fresci

Benoca Gocolija, na kojoj su tri mudraca s istoka silazila niz brdo kod Fijezola, kucnuo je na vrata i ušavši obreo se razrogačenih očiju od čuda pred Donatelovim Vaznesenjem, Mazačovim Svetim Pavlom, Učelovom Bitkom kod San Romana... dok se nije toliko ošamutio da je pomislio da sanja.

U jedanaest sati vratio se u sobu. Tu vide da je krojač palate ostavio na krevetu jedno novo odelo. U svečanom raspoloženju on navuče na sebe šarenu svilu, a zatim stade ispred ogledala posmatrajući se sa zadovoljstvom. Bilo je čudno kako je izgledao mnogo privlačniji u novom odelu, jer je grimizni beretto davao boju njegovim obrazima, kapuljača ljubičastog ogrtača davala glavi više proporcija, a košulja i čarape zlatnožute boje davale svemu sjaj veselosti. On se seti dana, pre dve godine, kad je sedeo na krevetu i crtao svoje lice kredom čekajući da ga Granači zviždukom pozove.

Dok je stajao pred ogledalom, bio je uzbuđen promenama na sebi. Ne samo da je bio porastao za nekoliko palaca, tako da je sada bio visok pet stopa i četiri palca, već se malo i ugojio. Visoke jagodične kosti na licu nisu više ličile na lobanju, a s maljama koje su mu izbile iznad usana i na bradi nije se više primećivalo da su mu uši smeštene previše daleko na glavi. Češljao je svoju kovrdžavu kosu napred da pokrije deo suviše visokog čela. Njegove sitne oči pod teškim kapcima izgledale su otvorenije, a izraz sigurnosti u njima pokazivao je da je našao svoje mesto na svetu. Ljudi više nisu morali da misle da mu je lice nakrivo.

Obožavao je lepotu drugih ljudi, a sam je od nje imao tako malo. U svojoj trinaestoj godini pomirio se s tim da je malen, i da mu je sudbina dodelila beznačajno telo. Kako je imao najdublje divljenje za divnu snagu i proporcije muškog tela, njegovi vlastiti osrednji udovi i trup ličili su mu na kaput u dronjcima. Sada više nije ostavljao tako loš utisak.

U svojoj zadubljenosti nije video kad je Bertoldo ušao. - Oh, Bertoldo... samo sam hteo... - Sviđaš se sam sebi u toj odeći? - Nisam znao da mogu tako da izgledam. - Ne možeš. To je samo za feste. - Zar nedeljni ručak nije praznik? - Obuci tu bluzu i ogrtač. Kad dođe Blagovest, moći ćeš se pokazati. Mikelanđelo uzdahnu, skine ljubičasti ogrtač i odveza finu žutu platnenu bluzu,

a onda vragolasto pogleda učitelja. - Ah, pa, ne stavljate izvezeni podrepni kaiš na teglećeg konja. Pošto su se popeli uz široke stepenice, iz polusprata u predvorje, skrenuše naglo

nadesno u jednu sobu. Mikelanđelo se iznenadi obrevši se u jednoj ozbiljnoj sobi, bez ijednog jedinog umetničkog dela. Okviri na panelima i greda iznad vrata bili su pozlaćeni, zidovi obojeni hladnom žućkastom bojom, mirni i suzdržljivi. U suprotnom kraju sobe stajao je popreko sto za dvanaest osoba, a s obe strane pod pravim uglom bila su još dva stola koja su s prvim pravila slovo U, za kojima je moglo da sedi još dvanaest osoba iznutra i izvana, tako da niko nije bio udaljen od Lorenca za više od nekoliko uskih pozlaćenih stolica, a šezdeset osoba je tu moglo intimno da jede.

Bili su stigli rano. Mikelanđelo zastade na vratima. Lorenco, kome je zdesna sedela Kontesina a jedan firentinski trgovac sleva, ugleda ih.

- Ah, Mikelanđelo, dođi i sedi pokraj nas. Kod nas nema unapred određenih mesta, ko stigne prvi, zauzima najbliže prazno mesto.

Kontesina stavi ruku na stolicu pokraj sebe pozivajući ga da priđe k njoj. Kad je seo, Mikelanđelo primeti lep stoni pribor: četvrtaste kristalne čaše sa zlatnim ivicama, srebrne tanjire s firentinskim ljiljanom, rađenim zlatnom intarzijom, srebrne noževe i kašike s grbom Medičijevih od šest poređanih kugli: tri, dve i jedna. Baš kad je izrazio svoje poštovanje Lorencu, paževi palate skloniše zelene biljke otkrivajući očima orkestar u jednom udubljenju u obliku školjke koji se nalazio iza njega, bili su tu jedan klavir sa dvostrukom klavijaturom, harfa, tri velike viole i velika lutnja.

- Dobro došao u palatu, Mikelanđelo - reče Kontesina. - Otac kaže da ćeš biti jedan od porodice. Treba li da te zovem „bratom"?

Znao je da ga zadirkuje, i upita se u sebi: „Zašto sam rođen spor na jeziku"? Posle jednog trenutka odgovori:

- Možda bi „rođak" bilo bolje? Kontesina se nasmeja. - Milo mi je što je tvoj prvi ručak pao u nedelju. Drugim

danima ženama nije dozvoljeno da sednu za sto. Mi jedemo u gornjoj lođi. - Onda vas neću videti u toku nedelje - izleti mu. Oči su joj bile okrugle kao Đotov O. - Palata nije tako velika. Posmatrao je šareni red gostiju na ručku dok su ulazili kao da ulaze u kraljevski

dvor, a muzičari svirali Un Cavaliere di Spagna: Lorencovu kćerku Lukreciju i njenog muža Jakopa Salvijatija, Lorencove nećake Đovanija i Lorenca de Medičija, koje je Lorenco podigao i odgojio pošto su ostali siročad, nadstojnika manastira Bikjelinija, sjajnu glavu augustinskog reda u crkvi Santo Spirito, koja je čuvala biblioteke Petrarke i Bokača, Đulijana da Sangala, koji je izgradio divne vile u Podiju a Kajanu, vojvodu od Milana koji je bio na putu za Rim sa svojom pratnjom, ambasadora turskog sultana, dva kardinala iz Španije, vladajuće porodice iz Bolonje, Ferare, Areca, naučnike iz Pariza i Berlina, koji su doneli rukopise, rasprave, umetnička dela, članove iz Sinjorije iz Firence, blagog, jednostavnog Pjera Soderinija, koga je Lorenco spremao za šefa magistrata u Firenci, jednog emisara mletačkog dužda, profesore koji su došli da posete univerzitet u Bolonji, bogate gradske trgovce i njihove žene, poslovne ljude iz Atine, Pekinga, Aleksandrije, Londona. Svi su došli da ukažu domaćinu svoje poštovanje.

Kontesina je objašnjavala redom ko je ko. Bili su tu Demetrijus Čalkondiles, upravnik Lorencove javne grčke Akademije i suizdavač prvog štampanog izdanja Homera, Vespasijano da Bističi, vodeći bibliofil i trgovac retkim rukopisima, koji je snabdevao biblioteke pokojnog pape Nikole N, Alesandra Sforce, grofa od Vorčestera, i Medičije, engleski naučnici Tomas Linakre i Vilijam Grosin, koji su studirali pod rukovodstvom Policijana i Čalkondilesa iz Lorencove Platonske akademije, Johan Rojhlin, nemački humanist i učenik Pika dela Mirandole, monah Fra Marijano, za koga je Lorenco sagradio jedan manastir izvan Porta San Galo po nacrtu Đulijana da Sangala, jedan emisar s vešću o iznanadnoj smrti mađarskog kralja Matije, koji se divio „filozofu-princu Lorencu".

Pjero de Mediči, najstariji Lorencov sin, i njegova elegantno odevena žena Alfonsina Orsini uđoše kasno te su morali da sednu u začelje jednog od dugih stolova. Mikelanđelo vide da su uvređeni.

- Pjero i Alfonsina ne odobravaju sav taj republikanizam - prošaputa Kontesina. - Oni smatraju da bismo trebali da držimo dvor, a da bi samo Medičima trebalo biti dozvoljeno da sede u čelu stola, dok bi plebejci trebalo da sede ispod nas.

Uđoše i Lorencov drugi sin Đovani i njegov nećak Đulio, Đovani sa sveže obrijanom tonzurom i razrokim okom. Imao je svetlosmeđu kosu svoje majke i svetlu boju lica, bio je visok i krupan, debelog lica sa podbratkom. Đulio, nezakoniti sin Lorencovog pokojnog brata, bio je crnomanjast, lep, hladan. Oči su mu kritički posmatrale skup, odvajajući pojedinačno sve ličnosti i veze među njima. Nije mu izmaklo ništa što bi moglo da mu koristi.

Poslednja je ušla Nanina de Mediči oslonjena na ruku jednog lepog sjajno odevenog muškarca.

- Moja tetka Nanina - promrmlja Kontesina - i njen muž Bernardo Ručelaj. On je dobar pesnik, kaže otac, piše drame. Ponekad se Platonska akademija sastaje u njegovom vrtu.

Mikelanđelo je posmatrao svaku crtu lica rođaka svoje majke. On ne reče ništa Kontesini o tom srodstvu.

Muzičari počeše da sviraju Corinto, komponovan po jednoj od Lorencovih pesama. Dve sluge koje su stajale pored dizalica počeše da dovlače hranu. Dok su poslužitelji prolazili između gostiju s teškim srebrnim poslužavnicima sa svežom rečnom ribom, Mikelanđelo se trgnu ugledavši jednog mladića u šarenoj košulji kako uzima jednu ribicu, prinosi je uvetu, zatim ustima, kao da joj govori, i malo posle udara u plač. Sve oči bile su uperene u njega. Mikelanđelo okrenu svoj začudeni pogled Kontesini.

- Žako, dvorska luda. „Smej se. Budi Firentinac." - Zašto plačeš, Žako? - upita Lorenco. - Moj se otac utopio pre nekoliko godina. Pitao sam ovu ribicu da li ga je negde

videla. Rekla mi je da je suviše mlada da bi ga gde srela, i predložila mi da upitam one veće ribe koje više o tom znaju.

Lorenco, zabavljen, reče: - Dajte Žaku neku veliku ribu, kako bi mogao da je pita. Smeh je postajao sve glasniji, stranci za Lorencovim stolom, koji se nikad nisu

sreli i možda su poticali iz dijametralno suprotnih sredina, počeše da razgovaraju s ljudima oko sebe. Mikelanđelo, koji nije poznavao prirodu šale, i koji se sablaznio kad je video ludu za Lorencovim stolom, oseti kako mu se pogled pun neodobravanja smekšava. Kontesina ga je posmatrala.

- Zar ti ne voliš da se smeješ? - Nisam vičan tome. U mojoj kući se niko ne smeje. - Ti si ono što moj francuski učitelj naziva „un homme serieux". Ali i moj otac je

ozbiljan čovek, on samo veruje da smeh može da bude koristan. Videćeš kad budeš živeo s nama neko vreme.

Zdela s ribom bila je maknuta, i on je bio poslužen sa fritto misto. Mikelanđelo je bio suviše očaran posmatrajući Lorenca kako naizmenično razgovara sa trideset-četrdeset gostiju, da bi okusio jelo.

- Il Magnifico, da li on radi u toku celog obroka? - On uživa u tim ljudima, galami, priči i šali. A ipak u isto vreme ima stotinu misli

u glavi, i kad ustane, sve je odlučeno.

Poslužitelji doneše pečene prasiće na ražnju s ruzmarinom u ustima. Il Cardiere, jedan improvizator na liri, zabavljao je goste pevajući nedeljne novosti praćene satiričnim primedbama u ritmu i stihovima sa kadencama.

Posle slatkiša gosti su šetali širokim predvorjem. Kontesina uhvati Mikelanđela ispod ruke.

- Znaš li ti šta znači biti prijatelj? - upita ona. - Granači je pokušao da me tome nauči. - Svi su prijatelji Medičima - reče ona mirno - ...i niko.

2

Sutradan ujutro on i Betoldo šetali su po mirisnom vazduhu ranog proleća. Nebo

je bilo plavetno, a kamenje Firence vatreno zlatno dok je upijalo sunce. Iznad njih na brežuljcima Fijezole svaki čempres, vila i manastir isticali su se na zelenosivoj pozadini maslina i loze. Otišli su do kraja vrta, do zbirke mermernih blokova. Činilo se kao da stoje u nekom starom groblju, čiji su izvaljeni nadgrobni spomenici izbledeli od sunca.

Bertoldo se okrene svom štićeniku s bojažljivim izrazom u svetloplavim očima. - Priznajem da nisam veliki klesar mermera. Ali s tobom ću možda postati veliki

učitelj. - Evo lepog komada mesa - uzviknu Mikelanđelo neobuzdano. Bertoldo se nasmeja na tu upotrebu klesarskog žargona. - Figura koju želiš da klešeš mora teći niz kamen. Ideš li u istom pravcu sa žilom,

znaćeš po tome kako se kamen lomi kad ga udariš. Da bi video kako žile teku, sipaj vode na komad. Sitne crne pege, čak i u dobrom mermeru, jesu mrlje od gvožđa. Ponekad se mogu otklesati. Ako udariš po gvozdenoj žici, osetićeš, jer je tvrđa od mermera i tvoj će metal udariti u metal kamena.

- Zubi mi škripe kad samo pomislim. - Kad god udariš mermer dletom, ti drobiš kristale. Zdrobljeni kristal je mrtav

kristal. Mrtvi kristali upropašćuju skulpturu. Moraš naučiti da klešeš velike komade a da ne polomiš kristale. - Kada? - Kasnije. Bertoldo mu je pričao o vazdušnim mehurima, mestima u mermeru koji

ispadaju ili se pretvaraju u šupljine pošto su izloženi vremenu. Oni se spolja ne vide, i čovek se mora naučiti da zna kad ih ima iznutra. To je kao biranje jabuke, za jabuku čovek može reći da je zdrava jer je ispupčena u zdravoj formi i prostoru, dok se pokvarena jabuka ulegne, kao da ju je prostor pritisnuo.

- Mermer je kao čovek: moraš znati sve što je u njemu pre nego počneš. Ako u tebi ima vazdušnih mehura, onda ja gubim vreme.

Mikelanđelo napravi jednu dečju šalu, ali Bertoldo ne obrati pažnju na nju, već pođe po alat iz kućice.

- Ovde je šilo. To je alat za odvaljivanje komada. Ovde je ugnetto i scarpello. To su alati za davanje oblika.

Bertoldo mu pokaza da čak i onda kad kida mermer da bi se oslobodio onoga što ne želi mora ritmički udarati kako bi dobio kružne linije oko bloka. Nikad ne sme dovršiti jedan deo, već mora raditi na svim delovima, da bi držao odnose u ravnoteži. Da li shvata?

- Razumeću pošto me pustite slobodnog među ove komade. Ja učim rukama, a ne ušima.

- Onda izbaci vosak! Onaj faun nije bio loš, ali ti si do svojih rezultata stigao slepom intuicijom. Za čvrste rezultate moraš znati zašto nešto radiš.

Skulptorska radionica napolju bila je kombinacija kovačnice, stolarske radionice i potkivačnice. Tu su bile pri ruci grede, klinovi, drveni kozlići, testere, kosa dleta, čekići, drvena dleta za popravku drški od čekića. Pod je bio cementiran da bi se imalo čvrsto uporište. Duž kovačnice stajale su gvozdene šipke koje su stigle iz Švedske, a koje je Granači kupio dan ranije kako bi Mikelanđelo mogao napraviti za sebe jednu celu garnituru od devet dleta.

Bertoldo mu reče da zapali vatru u kovačnici, od kestenovog drveta dobija se najbolji ugalj: ono daje tihu, jaku, jednoličnu vatru.

- Ja već znam kako se kale alatke za pietru serenu - reče Mikelanđelo. - Naučili su me Topolini.

Kad je vatra počela goreti, on dohvati meh, optočen točak s metalnim pločama oko celog obima, da napravi dobru promaju.

- Basta - uzviknu Bertoldo. - Udari te gvozdene šipke jednu o drugu da vidiš zvone li kao zvonca.

Šipke su bile od dobrog gvožđa, sve osim jedne, koju su odbacili. Kad je vatra bila dobro raspaljena, Mikelanđelo se baci na pravljenje svoje prve garniture alatki. Znao je da „čovek koji sam ne pravi alatke ne pravi sam ni skulpture". Sati su prolazili. Nisu prestali da rade ni za vreme ručka. Sumrak je padao kad je starca obuzela slabost, a koža mu postala siva. Pao bi da ga Mikelanđelo nije dočekao na ruke. Poneo ga je u paviljon, čudeći se kako je Bertoldo lak, lakši od jedne šipke švedske dragocene kovine. On nežno položi svog učitelja na stolicu.

- Kako sam vam mogao dopustiti da tako dugo radite? - promrmlja. Malo boje preli se preko lomnih kostiju Bertoldovih obraza. - Nije dovoljno

rukovati mermerom, moraš takođe imati gvožđa u krvi. Sutradan ujutro Mikelanđelo ustade po mraku, polagano, da ne probudi

Bertolda, i pođe usnulim ulicama da stigne u vrt u zoru. Znao je da prvi znaci sunca otkrivaju istinu o mermeru. Pod tim snažnim zracima mermer je bio gotovo proziran, sve žile, greške, bile su nemilosrdno otkrivene. Kvalitet koji bi preživeo najranije sunce bio bi besprekoran kad padne noć.

Išao je od komada do komada lako udarajući čekićem. Solidni komadi odzvanjali su kao zvono, a oni s greškom tupo i muklo. Na jednom malom komadu koji je dugo bio izložen vremenu bila se stvorila crvena površina. Sa čekićem i dletom on odbi opnastu prevlaku da dobije čistu mlečnu supstancu koja se nalazila ispod nje. U želji da sazna pravac žile, čvrsto je držao čekić i lomio istaknute čoškove.

Svidelo mu se ono što je video. On uze komad ugljena pa nacrta na mermeru glavu i bradu jednog starca. Onda privuče jednu klupu, zajaše blok stisnuvši ga nogama, uze čekić i dleto. Njegovo se telo smiri uz dubok udisaj. Napetost je iščezavala sa svakim udarcem. Kamen ga je ispunjavao, davao mu telo, osećao je da

je završen i potpun. Iz sata u sat ruke su mu postajale lakše i jače. Te metalne alatke odevale su ga u svoj vlastiti oklop. Činile su ga snažnim.

On pomisli: „Kao što Toriđani voli da oseća pušku u ruci, Sansovino plug, Rustiči oštro krzno psa, a Bačo ženu, tako sam ja najsrećniji kad imam komad mermera između nogu i čekić i dleto u rukama."

Beli mermer bio je srce svemira, najčistija materija koju je bog stvorio, ne samo simbol boga već njegova slika, način kako je sam sebe manifestovao. Samo božanska ruka mogla je stvoriti tako plemenitu lepotu.Mikelanđelo oseti da je i sam deo bele čistoče pred sobom, oseti njegovu potpunost kao da je njegova vlastita.

Seti se Bertolda kako citira Donatela: „Skulptura je umetnost koja, odstranjujući sve što je nepotrebno od materijala na kojem radi, svodi ovaj na oblik koji je umetnik zamislio u svom duhu."

Zar nije bilo isto tako istinito da vajar nikad ne bi mogao iznuditi nikakvu zamisao iz mermera koja već ne bi ležala u njegovoj prirodi? Imao je utisak da nikad ne bi ništa ispalo ako ne bi odgovaralo osnovnoj prirodi kamena, pa ma kako inače vajar to pošteno zamislio. U tom smislu vajar nikad ne može da bude potpuno gospodar svoje sudbine, kao što može slikar. Boja je tekuća, i može se saviti oko uglova. Mermer je oličenje čvrstine. Vajar koji kleše mermer morao je prihvatiti strogu disciplinu udruživanja. Mermer i on bili su jedno. Razgovarali su među sobom. A za njega, osećanje mermera bilo je najveće uzbuđenje. Nikakvo zadovoljstvo ma kog drugog čula, ukusa, vida, sluha, mirisa, nije moglo ni izdaleka da se uporedi s njim.

Bio je odstranio vanjsku koru. Sada je tonuo u masu, ulazio u nju u biblijskom smislu. U tom činu stvaranja potreban je pritisak, prodiranje, udaranje i pulsiranje sve dok se ne stigne do snažnog klimaksa, do potpunog posedovanja. Nije to bio samo ljubavni čin, to je bio čin ljubavi: venčavanje njegovih vlastitih unutrašnjih uzora s oblicima bitno svojstvenim mermeru, bila je to njiva na koju je on bacio seme, stvorio živo umetničko delo.

Bertoldo uđe u radionicu, ugleda Mikelanđela na radu i uzviknu: - Ne, ne. To ne valja. Prestani! Tako klešu amateri.

Mikelanđelo ču glas koji je bio jači od lupe čekića, okrene se i u trenutku shvati ko je, ali nije prestajao da radi svojim ugnettom.

- Mikelanđelo! Počeo si s pogrešnog kraja. Mikelanđelo ga nije čuo. Bertoldo se okrenu da ne gleda učenika kako seče

jednu brazdu kroz kamen kao da je žele od dunja. On odmahnu glavom u radosnom očajanju.

- Mogao bih isto tako da pokušam sprečiti Vezuv da izbacuje lavu.

3 Te večeri okupao se u kadi tople vode koja je bila spremljena za njega u maloj

sobi na kraju hodnika, obukao tamnoplavu košulju i pantalone i pratio Bertolda u Lorencov studiolo na večeru. Bio je nervozan. Šta će reći? Za Platonsku akademiju pričalo se da je intelektualno srce Evrope, univerzitet i štamparija, izvor literature i

centar za istraživanje sveta, koji je imao za cilj da Firencu pretvori u drugu Atinu. Da je samo slušao Urbina kad mu je čitao iz starih grčkih rukopisa.

U peći je pucketala vatra, topla svetlost širila se od bronzanih svetiljki na Lorencovom pisaćem stolu, vladala je prijatna drugarska atmosfera. Sedam stolica bilo je primaknuto uz niski sto. Police s knjigama, grčki reljefi, okviri sa kamejama i amajlijama davali su odaji ugodan i prisan ton.Članovi Platonske akademije primiše ga nezainteresovano, a zatim se vratiše na diskusiju o komparativnoj vrednosti medicine i astrologije kao nauke, pružajući Mikelanđelu priliku da svrsta lica i ličnosti četvorice naučnika koji su uživali glas najistaknutijih mozgova Italije.

Marsilio Fičino, star pedeset sedam godina, osnovao je Platonsku akademiju za Kozima, Lorencovog dedu. Bio je to sitan čovek, visok nešto manje od pet stopa, i mada je neprestano bio bolestan, kao pravi hipohondar, preveo je celog Platona. Postao je živi rečnik starih filozofija pošto je preveo celokupnu egipatsku mudrost pre no što je žudno progutao dela svih mudraca aleksandrinaca, konfučijevaca, zoroastrovaca. Kako ga je otac spremao za doktora, bio je upoznat i sa prirodnim naukama. Pomogao je da se u Firenci osnuje štamparija knjiga. Njegova dela privukla su pažnju naučnika iz cele Evrope, koji su dolazili da slušaju njegova predavanja. U njegovoj lepoj vili u Koređiju, koju je Mikeloco po Kozimovom naređenju izgradio za njega, a koju su vodile njegove nećakinje, zapalio je večni plamen pred Platonovom statuom, koga je pokušavao da proglasi za sveca kao: „najdražeg učenika Hristovog". To je bio čin krivoverja isto kao i izvrtanje istorije, zbog čega ga Rim umalo nije isključio iz crkve. Njegove su ga nećakinje zadirkivale:

- On zna recitovati sve Platonove dijaloge, ali nikad ne zapamti gde je stavio papuče.

Mikelanđelo zatim obrati pažnju na Kristofora Landina, starca od oko šezdeset šest godina, učitelja Lorencovog oca, Pjera Oholog, i samog Lorenca, sjajnog pisca i predavača, koji je učio firentinske umove da se oslobode dogme i da na prirodu primene pronalaske nauke. On je služio kao poverljivi sekretar Sinjorije, imao je iskustva u politici, a bio je vođa Medičija kroz tri generacije. Bio je autoritet u pitanjima o Danteu, i izdao je svoj komentar za Božansku komediju, u prvom izdanju štampan u Firenci. Njegovo životno delo bilo je usredsređeno na italijanski jezik, volgare, koji je on gotovo potpuno sam od jednog prezrenog dijalekta preobrazio u priznati jezik, prevodeći na njega Plinija, Horacija i Vergilija.

Bio je poznat u Firenci zbog svog revolucionarnog creda: „Najdublja osnova za delovanje je sigurna nadmoć razmišljanja i znanja." U Lorencu je našao junaka Platonove republike: „Idealni vladalac jednog grada je naučnik."

Na rubu tvrde kožne stolice sedeo je Anđelo Policijano, tridesetšestogodišnjak, za koga su protivnici Medičija govorili da ga ovi drže uvek pri ruci zbog toga što u poređenju s njim Lorenco izgleda privlačan. Ipak je bio priznat kao najfantastičniji naučnik: izdavao je dela na latinskom kad mu je bilo deset godina, pozvan u firentinsku Compagnia di Dottina kad mu je bilo dvanaest godina da bi mu predavali Fičino, Landino i grčki naučnici koje su u Firencu doveli Mediči. Preveo je prve Homerove knjige Ilijade kad mu je bilo šesnaest godina i Lorenco ga je doveo u palatu da bude učitelj njegovih sinova. Najružniji među muškarcima, imao je tako lucidan i blistav stil kao nijedan pesnik od Petrarke, njegove Stanze per la Giostra di Giuliano, poema u jednoj knjizi, proslavljala je mučeništvo Đulijana de Medičija, Lorencovog mlađeg brata, koga su ubili Paci, i postala uzor italijanske poezije.

Mikelanđelov pogled pređe na najmlađeg i najprivlačnijeg iz te grupe, dvadesetsedmogodišnjeg Pika dela Mirandolu, koji je čitao i pisao na dvadeset dva jezika. Ostali članovi grupe su ga zadirkivali govoreći: - Jedini razlog zbog kojega Piko ne zna dvadeset treći jezik jeste taj što ne može da ga pronađe. - Bio je poznat kao „veliki gospodin Italije", prijatan i iskren po prirodi, nimalo razmažen zbog svoje meke zlatne kose, dubokih plavih očiju, svetle besprekorne kože i vitka stasa, te su Firentinci za njega govorili „lepi i ljubljeni". Njegove intelektualne sposobnosti bile su jedinstvo znanja, njegova ambicija bila je da uskladi sve religije i filozofije od početka sveta i veka. Kao Ličino, težio je da u svom duhu obuhvati sveukupno ljudsko znanje. Do tada je bio pročitao kineske filozofe na kineskom, arapske na arapskom, hebrejske na hebrejskom, verujući da su svi jezici razumna podela jednog univerzalnog jezika. Od svih Italijana najviše obdaren, ipak nije imao neprijatelja, isto kao što ružni Policijano nije mogao sebi da stvori prijatelja.

Vrata se otvoriše. Uđe Lorenco, šepajući od napada kostobolje koja mu se stalno vraćala. On klimnu glavom ostalima i okrene se Mikelanđelu.

- Ovo je sancta sanctorum: većina onoga što Firenca uči početo je u ovoj sobi. Kad smo mi u palati i kad si slobodan, uvek dođi ovamo.

Lorenco pomeri jedan ukrašen paravan i kucnu na dizalicu za jelo koja se nalazila iza njega, po čemu Mikelanđelo zaključi da se studiolo nalazi tačno ispod trpezarije. On začu kako se poslužavnik kreće u oluku, i za nekoliko trenutaka akademici su već uzimali tanjire sa sirom, voćem, hlebom, medom, orasima i smestili ih na niski sto ispred sebe. U sobi nije bilo posluge, piće je bilo samo mleko. Mada je razgovor bio lak, Mikelanđelo opazi da su se akademici sastali da rade, a posle večere „od vina i dlaka na glavi odeblja".

Sto je bio raspremljen, tanjiri, ostaci voće i ljuske od oraha poslani dole dizalicom. Odjednom razgovor postade ozbiljan. Sedeći na niskoj stolici pored Bertolda, Mikelanđelo je slušao raspravu protiv Crkve, koju naučnici u ovoj sobi odavno više nisu smatrali sinonimom za svoju veru. Firenca je naročito bila sedište nezadovoljstva, jer su se Lorenco i većina njegovih građana slagali u tome da se papa Siksto krio iza zavere Pacija, koja je dovela do ubistva Đulijana i gotovo smrtonosnog ranjavanja Lorenca. Papa je isključio iz crkve Firencu, zabranivši sveštenstvu da vrši svoje dužnosti. Firenca je zauzvrat ekskomunicirala papu, izjavivši da su papini zahtevi za vlašću bili zasnovani na apokrifima iz osmog veka, kao što je Konstantinova povelja. Papa je u pokušaju da uništi Lorenca poslao u Toskanu trupe koje su spalile i opljačkale susedni grad Pođibonsi...

Sa dolaskom Inoćentija VIII, 1484. godine, između Firence i Rima ponovo je uspostavljen mir, ali kako je Mikelanđelo čuo svedočanstvo koje su ljudi oko stola ukratko izneli, ispalo je da je velika većina toskanskog sveštenstva postajala sve nemoralnija, kako u ličnom životu tako i u obavljanju svešteničkih dužnosti. Jedini izuzetak bio je red augustinaca u crkvi Santo Spirito, koji je živeo u besprekornoj samodisciplini, pod priorom Bikjelinijem.

Piko dela Mirandola stavi laktove na niski sto, a bradu na sklopljene ruke. - Mislim da bih mogao naći odgovor na naše dvoumljenje u pogledu Crkve: u

vidu jednog dominikanskog monaha iz Ferare. Čuo sam ga tamo kako drži propoved. On potresa svodove katedrale svojim glasom.

Landino, kome je duga seda kosa padala niz potiljak, dok su mu na čelo padali čuperci, nasloni se na sto tako da je Mikelanđelo dobro video mrežu sitnih bora koje su mu okruživale oči.

- A je li glas jedino što taj monah ima? - Naprotiv, Landino - odgovori Piko. - On je odličan poznavalac Biblije i svetog

Avgustina. On čak i jače od nas oseća korupciju sveštenstva. Anđelo Policijano, oštrih crta lica i guste crne kose koja mu je u pramenovima

padala preko ušiju da mu delom zakloni grubu kožu na licu, okvasi svoju suviše crvenu, istaknutu donju usnu.

- Mene užasava ne samo korupcija već i neznanje. Fičino, svetle kože, vesela, opažljiva iica i malog nosa i usta, povika žustro: - Mnogo vremena je prošlo otkako smo imali jednog naučnika na firentinskoj

propovedaonici. Imamo samo fra Marijana i priora Bikjelinija. - Đirolamo Savanarola je godine proveo u učenju - uveravao ih je Piko - Platona i

Aristotela, kao i crkvenih doktrina. - Za čim on teži? - upita Lorenco. - Da očisti crkvu. - Ni za čim više? A šta je sa moći? - Samo za moći u njemu samom. - Kad bi taj monah radio s nama... - predloži Lorenco. - Neka Vaša ekselencija zatraži njegov premeštaj od lombardijskih otaca. - Pobrinuću se za to. Pošto je predmet razgovora bio završen, najstariji, Landino, i najmlađi, Piko,

obratiše sada pažnju na Mikelanđela. Landino ga upita je li čitao šta je Plinije napisao o poznatoj grčkoj statui Laokona.

- Ne poznajem Plinija. - Onda ću ti pročitati. On uze knjigu sa police, brzo prelista i poče da čita priču o kipu u palati cara

Tita, „jednom delu koje se može smatrati kao bolje od ma kog drugog dela slikarske ili vajarske umetnosti. Isklesano je iz jednog komada, i glavna figura i deca, i zmija s njenim divnim savijucima".

Policijano nastavi s Lukijanovim opisom Knidske Venere, koja je prikazivala Veneru kako stoji pred Parisom kad joj je dodelio nagradu za lepotu. Zatim se Piko seti statue od pentelejskog mermera na Ksenofontovom grobu.

- Mikelanđelo će želeti da pročita Pausanija u originalu - reče Piko. - Doneću ti svoj primerak.

- Ja ne čitam grčki - reče Mikelanđelo pomalo postiđen. - Ja ću te učiti. - Ja nemam dara za jezike. - Svejedno - upade Policijano. - Za godinu dana ti ćeš pisati sonete na latinskom i

grčkom. U sebi, Mikelanđelo promrmlja: „Dozvolite da sumnjam." Ali bilo bi neučtivo

ubiti oduševljenje tih novih prijatelja koji su se sada među sobom prepirali iz kojih knjiga treba da ga podučavaju.

- ...Iz Homera. Za grčki je on najčistiji. - Aristofan je zabavniji. Da se smeje dok uči...

Laknulo mu je kad je grupa odvratila pažnju od njega. Najvažnija ideja koju je pokupio iz brzog, učenog razgovora bila je ta da religija i nauka mogu postojati jedna pored druge obogaćujući jedna drugu. Grčka i Rim pre početka hrišćanstva izgradili su sjajnu umetnost, humanističke i prirodne nauke i filozofiju. Onda je za hiljadu godina sva ta mudrost i lepota bila smrvljena proglašena za prokletstvo, pokopana u tami.

Sada je ta mala grupa ljudi, senzualni Policijano, zborani Landino, mali Fičino, zlatokosi Piko dela Mirandola tih nekoliko slabašnih ljudi koje je vodio i pomagao Lorenco de Mediči pokušavala da stvori novi intelekt pod zastavom jedne reči koju Mikelanđelo nikad ranije nije čuo:

Humanizam. Šta to znači? Kako su časovi prolazili, on primeti da je zainteresovan, i to toliko da je, kad je

Bertoldo dao znak da odlazi i tiho se išunjao, i dalje ostao. I dok je svaki od platoničara iznosio svoje misli, on polagano uhvati smisao onoga što su oni hteli da kažu.

Vraćamo svet čoveku, a čoveka njemu samom. Čovek više neće biti divlji, već plemenit. Nećemo mu uništiti duh da bi dobio besmrtnu dušu. Bez slobodnog, živog i stvaralačkog duha čovek nije ništa drugo do životinja, bez trunke duše. Mi vraćamo čoveku njegove umetnosti, književnost, nauku, nezavisnost, da bi mislio i osećao kao pojedinac, a ne da bude vezan za dogmu kao rob i da trune u okovima. Na kraju večeri, kad se vratio u svoju sobu i zatekao Bertolda još budnog, izlete mu iz usta:

- Oni čine da se osećam glupim. - To su najbolji umovi Evrope. Mogu ti dati herojske teme da o njima razmišljaš.

- Zatim, da bi utešio umornog mladića, dodade: - Ali oni ne znaju klesati mermer, a to je isto tako rečit jezik kao i svaki drugi.

Sledećeg jutra stigao je rano u vrt. Toriđani ga potraži u kućici za alat, gde je bio smestio svog bradatog starca na kome se vežbao.

- Gorim od radoznalosti - povika Toriđani. - Pričaj mi o životu u palati. Mikelanđelo ispriča svom prijatelju o sobi u kojoj je boravio zajedno sa

Bertoldom, o tome kako tumara po dugačkim hodnicima, i kako sme da rukuje umetničkim blagom, o gostima na nedeljnom ručku i uzbudljivoj večeri u Lorencovom studiolu s platoničarima. Toriđanija su zanimale samo ličnosti.

- Kako izgledaju Policijano i Piko dela Mirandola? - Pa, Policijano je ružan dok ne počne govoriti, a onda ga reči učine lepim. Piko

dela Mirandola je najlepši muškarac koga sam video, i sjajan. - Veoma si impresioniran utiscima - reče zajedljivo Toriđani. - Novi par sjajnih

modrih očiju, duga valovita zlatna kosa, i tebi oči iskaču iz duplji. - Ali, Toriđani, zamisli da čovek zna čitati i pisati na dvadeset dva jezika! Dok se

mi jedva znamo izražavati na jednom. - Govori sam za sebe - odgovori Toriđani. - Ja sam vaspitan kao plemić i mogu da

diskutujem s najboljima. Nisam ja kriv što si ti neuk. Mikelanđelo shvati da je njegov prijatelj postao svadljiv. - Ja nisam hteo tebe kritikovati, Toriđani. - Jedna noć u palati Mediči, i već ti cela Firenca izgleda neuka. - Ja sam samo...

- ...samo si se hvalisao svojim novim prijateljima - prekine ga Toriđani – ljudima koji su toliko privlačniji i inteligentniji od tvojih starih, aljkavih prijatelja, s kojima si bio zatvoren između ovih vrtnih zidova.

- Ja tako nešto nisam mislio. Zašto govoriš takve stvari? Ali se Toriđani okrenuo. Mikelanđelo uzdahnu i vrati se svom mermeru.

4

Na Cvetnu nedelju bio je topao prolećni dan. Na umivaoniku Mikelanđelo nađe

tri zlatna florina, za koje je Bertoldo rekao da će mu ih svake nedelje ostaviti Lorencov sekretar, ser Pjero da Bibijena.

Nije se mogao odupreti iskušenju da se pokaže svojoj porodici. Na krevet stavi opet drugo odelo, belu bluzu izvezenu grožđem i lišćem, kratak širok kaput sa širokim rukavima koji se napred zakopčavao srebrnim dugmadima, i tamnocrvene čarape. Osmehnu se sam sebi zamislivši izraz Granačijevog lica kad se budu sreli na Pjaci San Marko da pođu zajedno kući.

Rustiči ga je zapanjeno gledao dok je išao stazom i kad stiže dovoljno blizu, iskrivi lice:

- Ja sam prost. - Zatim ljutito: - Raširi rep. -Rep? - Svi pauni imaju šaren rep. - Pa, Rustiči - zakuka on - zar baš nijedanput ne smem da obučem to odelo? - Zar ne smem nositi ovaj nakit baš nijedanput? Zar ne smem piti ovo retko vino

baš nijedanput? Naređivati ovoj posluzi baš nijedanput? Protraćiti neki zlatnik baš nijedanput? Spavati s lepom devojkom baš nijedanput?...

- Sva telesna iskušenja u jednom sonetu. Istina, Rustiči, čini mi se kao da sam obučen u odelo za neku pompeznu paradu. Ali voleo bih da ostavim utisak na svoju porodicu.

- Via via - progunđa Rustiči. - Odlazi. Toriđani je dolazio stazom kočopereći se, u ogrtaču vatrene boje i crnom šeširu

od baršuna na kome je lepršalo pero narandžaste boje. On stade pred Mikelanđelom.

- Hoću da razgovaram s tobom, nasamo. Toriđani ga zgrabi za ruku. Mikelanđelo se trgne. - Zašto nasamo? Mi nemamo tajni. - Mi smo se poveravali jedan drugom. Dok se nisi preselio u palatu i dok nisi

postao važan. Nije se moglo pogrešiti u pogledu prirode osećaja koji se krio iza Toriđanijevog

izliva. Mikelanđelo progovori blago, nadajući se da će ga smiriti. - Ali ti živiš u svojoj vlastitoj palati, Toriđani. - Da, i meni nije potrebno da se služim sitnim podvalama kao što je izbijanje

zuba faunu da bih se dodvorio Medičima. - Ti kao da si ljubomoran. - Na šta? Na jednog nesnosnog umišljenog neznalicu?

- Zašto umišljenog neznalicu? Kakve to ima veze? - Zbog toga što ti ništa ne znaš o sreći ili drugarstvu. - Ja nisam nikad bio srećniji. - Da, zato što crtaš linije ugljenom svojim odvratnim rukama. - Ali dobre linije - uzvrati Mikelanđelo, ne uzimajući za ozbiljno Toriđanija. Toriđani pocrvene. - Da li time hoćeš reći da moje nisu dobre? - Zašto ti uvek okrećeš razgovor na sebe? Ti nisi središte svemira. - Za sebe jesam. A bio sam i za tebe, dok ti glava nije porasla. Mikelanđelo ga pogleda u čudu. - Ti nikad nisi bio središte mog svemira. - Onda si me prevario. Ti se ulaguješ za porudžbine mnogo vremena unapred. Sunce se sledi na Mikelanđelovom licu. On se okrene i potrča što je brže mogao

iz vrta niz Ulicu kovača štitova. Stolar i trgovac koji su sedeli na suncu pred svojim radnjama podigoše s

poštovanjem kape, inače, njegovo novo odelo kod kuće nije imalo više uspeha nego što ga je imalo kod Rustičija. Otac mu se osećao uvređenim, kao da je finoća na neki način bila za njega poniženje.

Mikelanđelo uze tri zlatnika iz kesice za pojasom i stavi ih na Lodovikov pisaći sto. Lodoviko se zagleda u njih bez ijedne primedbe, ali ga njegova maćeha Lukrecija poljubi srećna u oba obraza, očiju sjajnih od uzbuđenja.

- Sada mi reci! Kakav sos stavljaju oni na pastu? Mikelanđelo je lupao glavu, u želji da zadovolji. - Ne mogu da se setim. - A meso? Stavljaju li kuvari u palati indijski gorki koren. A šta je s njihovim

poznatim ribama kuvanim s bananama i orasima? - Oprosti mi, madre mia, ne znam. Ona očajnički odmahnu glavom. - Zar se ne sećaš šta si žvakao? Onda se sprijatelji s kuvarima. Napiši recepte

meni za ljubav. Sada je cela porodica bila okupljena u Lodovikovoj sobi, kombinaciji kancelarije

i dnevne sobe. Njegova baka je bila srećna jer se on upoznao s velikim ljudima Firence, njegov brat Đovansimone se zanimao za zabave. Njegova strina i stric bili su radosni zbog zlatnika koje je doneo kući. Buonaroto je želeo da sazna nešto o poslovnom dogovoru, hoće li primati tri zlatnika svake sedmice? Uzima li se novac za kamen i materijal od njegove plate?

Njegov otac zatraži da ga saslušaju. - Kako Mediči postupaju s tobom? Il Magnifico? - Dobro. - A Pjero? - On je ohol, takva mu je priroda. - A Đovani, budući kardinal? - On sa svima postupa jednako. Kao da svaki put čoveka vidi prvi put. - A Đulijano? Mikelanđelo se osmehnu. - Cela ga palata voli. Lodoviko razmisli za trenutak, a onda izjavi:

- Pjerov stav će pretegnuti: ti si u palati kao skroman radnik. - On baci pogled na tri zlatnika koja su se sijala na stolu. - Šta je to? Poklon? Plata?

- Dobijaću tri florina svake nedelje. - Šta su rekli kad su poslali novac? - Bio je na mom umivaoniku. Kad sam pitao Bertolda, on mi je rekao da mi je ta

svota određena svake sedmice. Njegov stric Frančesko nije mogao suzdržati radost. - Odlično. Ako stalno budemo dobijali toliko, možemo unajmiti

dućan.Mikelanđelo, ti ćeš biti ortak, ti ćeš deliti dobitke... - Zamisli - upade njegova strina Kasandra s novorođenim poštovanjem - da će

Mikelanđelo biti taj koji će nas vratiti trgovini. - Ne! - Bejaše to Lodoviko, tamnocrvenog lica. - Mi nismo sramežljiva sirotinja. - Ali ti zlatnici su dati Mikelanđelu kao članu porodice Mediči - odgovori njegova

mlada žena. - Hm! - frknu Lodoviko. - Šta njega čini Medičijem? Ta tri zlatnika? - To nije milostinja. - Mikelanđelo bejaše ogorčen. - Ja radim od zore do mraka. - Jesi li ti zakonski postao učenik? Jesam li ja potpisao ugovor u cehu? - On se

okrene svom bratu Frančesku. - Poklon je hir. Naredne sedmice možda neće dobiti ništa.

Mikelanđelo pomisli da će mu otac tresnuti novac u glavu. On je samo mislio da donese kući svoju zaradu kao poslušan sin... možda da se malo pohvali. Ali tri zlatnika bila su više no što bi Lodoviko mogao da zaradi za mesec dana u carinarnici.

Mikelanđelo shvati da je bio bezobziran, jer sada, oborivši glavu na grudi, Lodoviko primeti: - Pomislite koliko li miliona zlatnika imaju Mediči kad jednom petnaestogodišnjem učeniku daju tri zlatnika sedmično. - Zatim, brzim pokretom ruke, on ih zbrisa u donju ladicu pisaćeg stola.

Lukrecija ugrabi trenutak da ih odvuče za sto. Posle ručka porodica se okupila u dnevnoj sobi. Lionardo, ćutljiv u toku ranije rasprave, stade pred Mikelanđela i izjavi papskim glasom:

- Umetnost je porok. - Umetnost! Porok! - Mikelanđelo zapanjeno pogleda svog brata. - Kako... zašto? - Zbog toga što je to ugađanje svojim sklonostima, koncentrisanje na svoju

vlastitu žudnju za stvaranjem umesto na razmišljanje o lepotama koje je bog stvorio.

- Ali, Lionardo, naše su crkve prekrivene umetnošću. - Nas je đavo odvukao na stranputicu. Crkva nije vašar, ljudi treba da idu da se

mole bogu na kolenima, a ne da gledaju igre naslikane po zidovima. - Onda u tvom svetu nema mesta za vajara? Lionardo sklopi ruke i pobožno podiže oči prema nebu. - Moj svet je budući svet, gde ćemo sedeti s desne strane Bogu. Ustavši sa stolice, Lodoviko uzviknu: - Sada imam dva fanatika na vratu. On ode da prilegne, a za njim cela porodica. Jedino Mona Alesandra ostade da

ćutke sedi u jednom uglu. Mikelanđelo poželi da ode, osećao se umornim. Celi dan bio je jedno razočaranje.

Lionardo ne htede da ga pusti. On krene u frontalni napad na Lorenca i Platonsku akademiju kao akademiju pagana, bezbožnika, neprijatelja crkve, antihrista.

- Ja ti garantujem, Lionardo - poče Mikelanđelo pomirljivo - da nisam čuo nikakvo svetogrde niti neukazivanje poštovanja, barem ne prema samoj religiji. Lorenco je reformator samo za zloupotrebe, on želi očistiti crkvu.

- Očistiti! Reč koju nevernici upotrebljavaju kad je misle uništiti. Napad na crkvu je napad na hrišćanstvo.

Obuzet silnim besom, Lionardo sad optuži Lorenca de Medičija da je razuzdani bludnik, i da uveče izlazi iz palate da bi sa svojim drugarima otišao na konju da provede noć u bančenju i zavođenju mladih žena.

- O tim optužbama ja ništa ne znam - reče mirno Mikelanđelo. - Ali on je udovac. Zar on ne sme da voli?

- On je bio ljubavnik i pre smrti svoje žene. To svi znaju. Njegova mu je požuda već iscrpela telo.

Mikelanđelo se upita kako li je njegov brat saznao te stvari. On nije Lorenca smatrao svecem, čuo ga je kako je rekao Landinu smejući se: - Ja ne grešim iz pokvarenosti, već nekako nekim delom svoje prirode koja voli uživanje - i seti se Lorencovog odgovora Fičinu: - Ne žalim nipošto što volim čulna uživanja, jer je ljubav za slikarstvo, skulpturu i literaturu takođe čulna po svojoj prirodi.

- Njemu se činilo da je sve to privatna stvar jednog krepkog, snažnog čoveka. - Samo ulizica kao što si ti ne vidi da je Lorenco tiranin - nastavi Lionardo. Mikelanđelo pomisli: „To je već drugi put danas da me nazivaju ulizicom!" On se

oseti još nesrećnijim. Činilo mu se da mu je odelo usko i smešno. - On je uništio slobodu Firence - povika Lionardo. - On ugađa narodu. Daje im

hleba i igara... I jedini je razlog zašto nije uzeo krunu i postao kralj u tome što je previše podmukao, voli da radi iza kulisa i kontroliše svaki pokret, dok su Toskanci svedeni na pione...

Pre no što je Mikelanđelu pošlo za rukom da odgovori, Mona Alesandra reče: - Da, Lionardo, on nas je ublažio. Održao nas je po strani od građanskog rata! Godinama smo mi uništavali jedni druge, porodice se dizale protiv porodica, komšije protiv komšija, a krv je tekla ulicama. Sada smo sjedinjeni. Jedino Mediči mogu nas sprečiti da ne dohvatimo jedni druge za gušu.

Lionardo nije hteo odgovoriti svojoj baki. - Mikelanđelo, želim jednu poslednju reč sa tobom. Mikelanđelo pogleda brata pravo u oči preko teškog stola od mahagonija. Nikad

nije mogao razgovarati s tim čudnovatim mladićem niti se osećao prijatno s njim u društvu.

- Ovo je moj oproštaj s tobom. Ostavljam noćas ovu kuću da se pridružim Đirolamu Savonaroli u San Marku.

- Pa zar je Savonarola stigao? Lorenco ga je pozvao. Bio sam u studiolu kad je to predložio Piko dela Mirandola, i Lorenco je pristao da piše u Lombardiju.

- Medičejska laž! Zašto bi ga Lorenco zvao, kad je Savonarolina namera da uništi Medičije? Ja odlazim iz ove kuće kao što je Savonarola otišao od svoje porodice u Ferari, samo s jednom košuljom na leđima. Zauvek. Moliću se za tebe klečeći na podu ćelije dok na mojim kolenima ne bude više kože i dok mi ne poteče krv. Možda ćeš se tom krvlju iskupiti.

Mikelanđelo je dobro video iz Lionardovih usplamtehh očiju da ne vredi odgovarati. On odmahnu glavom u prividnom očajanju, pomislivši: „Otac ima pravo. Kako je ta zdrava i pametna porodica Buonaroti, koja se bavila menjanjem novca i koja je dve stotine godina davala samo ljude od reda, izrodila dva fanatika u jednoj generaciji?"

On promrmlja Lionardu: - Nećemo biti suviše daleko, svega nekoliko stotina stopa preko Pjace San Marko. Ako se nagneš kroz prozor svoje ćelije, čućeš me kako klešem u vrtu.

5

Naredne nedelje, kad je ponovo našao tri zlatnika na umivaoniku, on odluči da

ih ne nosi kući. Pođe da potraži Kontesinu i pronađe je u njezinoj biblioteci. – Moram kupiti jedan poklon. - Za jednu damu? - Za jednu ženu. - Možda dragulje? - Ne - odgovori on sumorno. - Ona je majka mojih prijatelja klesara. - Kako bi bilo platneni stolnjak izvezen rupicama? - Imaju stolnjak. - Ima li ona mnogo haljina? - Ima jednu u kojoj se venčala. - Onda jednu crnu haljinu za misu? - Odlično. - Kako je velika? Izgledao je zbunjen. - Nacrtaj mi njenu sliku. On se osmehnu. - S perom sve znam: čak i proporcije jedne žene. - Zamoliću dadilju da me odvede u trgovinu da kupim crnu vunenu tkaninu.

Moja sarta će je skrojiti tako da odgovara tvom crtežu. - Ljubazni ste, Kontesina. Nije želela zahvalnost. - To nije ništa. Mikelanđelo se uputi na Pjacu Santo Spirito i nakupova poklone za ostale

članove porodice Topolino, zatim udesi s jednim slugom u prizemlju palate da pozajmi konja i sedlo. U nedelju ujutro, pošto je prisustvovao misi u kapeli palate, on spremi torbu i pođe u Setinjano, pod toplim suncem koje mu je grejalo nepokrivenu glavu. Najpre pomisli da obuče staro odelo,kako Topolini ne bi pomislili da se pravi važan, ali brzo shvati da bi to bilo afektiranje. Osim toga, voleo je sebe u tamnoplavoj košulji i pantalonama koje je već nosio.

Porodica Topolino je sedela na terasi koja je bila okrenuta prema dolini i Buonarotijevoj kući na grebenu preko puta, uživajući u svom nedeljnom satu besposlice posle povratka s mise u maloj seoskoj crkvi. Bili su toliko iznenađeni kad su ga ugledali kako dolazi cestom na srebrnastosivom konju, u srebrnom sedlu, da zaboraviše reći zdravo. I Mikelanđelo je ćutao. Siđe s konja, zaveza ga za drvo, skine

torbu i istrese je na grubu ploču stola. Posle jednog trenutka ćutnje otac zapita kakvi su to paketi. Mikelanđelo odgovori:

- Pokloni. - Pokloni? - Otac pogleda redom sva tri sina, jer osim deci, Toskanci nikome ne

daju poklone. - Jesi li ti zakasnio za poslednju Befanu, ili si poranio za sledeću? - Jedno i drugo. Četiri godine sam jeo vaš hleb i pio vaše vino. Otac odgovori grubo: - Klesao si kamen za čorbu koju si jeo. - Svoj prvi novac odneo sam kući, Buonarotijevima. Topolinima donosim drugi. - Imaš li porudžbine? - uzviknu deda. - Ne. Svake nedelje Lorenco mi daje džeparac. Topolini se pogledaše. - Džeparac? - upita otac. - Hoćeš da kažeš platu? - Ja ne primam platu. - Oh, to je, znači, novac za izdržavanje: za stan i hranu? - Ja ne plaćam za stan i hranu. - Je li to novac za nabavke? Za calze, ili za mermer? - Sve to dobijam. - Pa za šta ti je onda novac? - Da potrošim za ono što mi padne na pamet. - Ako imaš hranu, krevet, mermer, šta bi ti još palo na pamet? - Zadovoljstvo. - Zadovoljstvo? - Članovi porodice prevrtali su tu reč po jezicima kao neko novo

voće. - Kakava zadovoljstva? Mikelanđelo se zamisli. - Pa, kockanje, na primer. - Kockaš li se? - Ne. - Šta još? Posle jednog trenutka: - Da se brijem na sajmu. - Imaš li bradu? - Još ne. Ali mogao bih staviti ulje na kosu kao Toriđani. - Želiš li stavljati ulje na kosu? - Ne želim. - Onda to nije zadovoljstvo. Šta drugo? On, u očajanju: - Pa, žene koje nose kukuljice sa zvoncetom na glavi kad izađu

subotom popodne. - Želiš li te žene? - Poslužio sam se time kao ilustracijom. Mogao bih kupiti sveće da ih zapalim

pred Devicom. - To je dužnost. - Popiti čašu vina nedeljom po podne. - To je običaj. On priđe stolu. - Doneti stvari prijateljima. Polagano usred duboke tišine, on poče deliti poklone. - Za mia madre, za misu. Za Bruna, kožni pojas sa srebrnom kopčom. Za Đilberta,

žuta košulja i čarape. Za nonna vuneni šal oko vrata za zimu. Za oca Topolina,

visoke čizme kad radi u Majanu. Enriko, ti si rekao da bi rado imao zlatan prsten kad odrasteš. Eccolo.

Dugo su ga gledali, nemi. Majka pođe u kuću da obuče haljinu, otac navuče čizme, Bruno stavi pojas oko struka, Đilberto obuče novu košulju, deda je stajao umotavajući i odmotavajući šal oko vrata. Enriko se pope na konja, da bi bolje mogao sam da posmatra prsten.

Zatim progovori otac. - Svi ovi pokloni... to su pokloni od džeparca? - Svi. - A Lorenco, on ti daje novac da nama kupiš poklone. - Da. - On je zaista Veličanstveni. Mikelanđelo primeti još jedan paket na stolu. Zbunjen, otvori ga i izvuče

platneni stolnjak. Seti se Kontesine kako kaže: „Kako bi bilo jedan platneni stolnjak?" Kontesina je stavila taj poklon u torbu kao svoj prilog. Obrazi mu se zarumeneše. Dio mio! Kako to da objasni? On tutnu stolnjak u ruke majke Topolino.

- Ovo je poklon Kontesine de Mediči. Za tebe. Topolini se zapanjiše. - Kontesina de Mediči? Zašto bi nam ona poslala stolnjak? Zar ona zna da mi

postojimo? - Da. Zna. Pričao sam joj o vama. Njena sarta ti je napravila haljinu. Nonno se prekrsti. - To je čudo. Mikelanđelo pomisli: „Amin. Tako je."

6

Svaki od četvorice članova Platonske akademije imao je vilu u okolini Firence.

Dolazili su u grad po nekoliko puta nedeljno da predaju i da rade s Lorencom u studiolu. Činilo se da Lorenco želi da Mikelanđelo iskoristi svaku takvu priliku, i tako je on verno prisustvovao sastancima.

Platoničari su pokušali da ga zainteresuju za latinski i grčki. Pravili su tablice da mu pokažu kako je krasnopis tih jezika crtež sličan u suštini njegovim crtežima figura. On je odneo njihove rukopise i uputstva u sobu i razmišljao nad njima satima... ali je malo naučio.

- Ništa se ne hvata za mene! - požali se Bertoldu. Uporni, akademičari su savetovali da čita naglas poeziju na narodnom jeziku:

Dantea, Petrartku, Horacija, Vergilija. To mu je činilo zadovoljstvo, naročito u diskusijama koje su sledile pošto je pročitao Božansku komediju, uz tumačenje njene filozofije. Platoničari su mu čestitali na njegovoj sve čistijoj dikciji, a onda su doveli Dirolama Benivijenija, koga su opisali kao „najvatrenijeg pristalicu poezije na narodnom jeziku", da nauči Mikelanđela da i sam piše stihove. Kad se on usprotivio tvrdeći da želi da postane vajar a ne pesnik, Piko reče:

- Građa jednog soneta je isto tako stroga disciplina kao građa jednog mermernog reljefa. Kad te Benivijeni uči da pišeš sonete, on vežba tvoj um u

pravilima logike i kompozicije misli. Ti se jednostavno moraš poslužiti njegovim talentom.

Landino je uveravao: - Mi i ne želimo da pokušamo oslabiti tvoju klesarsku ruku zamenjujući čekić i dleto perom i mastilom!

Policijano doda: - Ne smeš prestati da učiš poeziju. Moraš nastaviti glasno da čitaš. Da čovek bude potpun umetnik, nije dovoljno da bude samo slikar, vajar ili arhitekt. Čovek mora biti i pesnik ako želi da se potpuno izražava.

- Ja to radim tako bedno - žalio se Mikelanđelo Benivijeniju jedne večeri kad je pokušao da napravi stihove koji se skandiraju. - Kako možete čitati moje nezgrapne pokušaje?

Benivijeni, koji je bio i obdaren muzičar, nasmeja se na Mikelanđelovo očajanje, i otpeva jednu veselu pesmicu koju je sam komponovao, a zatim odgovori: - Moji prvi pokušaji nisu bili bolji, pre su bili lošiji. Ti ćeš misliti da si slab pesnik sve do onoga dana kad ti dođe potreba da nešto izraziš, a onda ćeš imati pesnički alat u rukama, metar i rimu, isto kao što ti čekić i dleto stoje na tezgi.

U dane verskih praznika, kad je Lorenco zatvarao vrt, Mikelanđelo bi odjahao u Landinovu vilu na vrhu Kasentina, koju mu je poklonila firentinska republika za njegove komentare uz Dantea, do Fičinijeve vile na Kaređu, zamka sa tvrđavskim zidovima i pokrivenim galerijama, do Pikove vile „Hrast" ili Policijanove vile„Dijane", obe na padinama Fijezole. U vilu „Dijani" oni bi se smestili u vrtnom paviljonu koji je podsećao na paviljon u kome su ličnosti iz Bokačovog Dekamerona ispredale svoje priče, i slušali su Policijana kako čita svoju novu pesmu:

Dođi gde trava je zelena, I zeleno postaje drveće. Ne plaši se, lepa devojčice, Svi momci su puni čežnje. Životinje i ptice gore Od ljubavi u mesecu maju. Mladost je loman dragulj Trava ponovo zeleni, Starost ne zna za obnovu, Lepotice, ne budite okrutne Na vaše ljubavi u mesecu maju. Jedna ideja počela je da se stvara u glavi Mikelanđela: i on će jednog dana imati

kuću kao što je vila „Dijana", sa vajarskom radionicom i godišnjom stipendijom od Lorenca, koja će mu omogućiti da kupuje mermer iz Karare, od koga će klesati velike statue. Zar ima razloga da ne bi i s njim tako postupali? Nije se žurio, ali kad mu Lorenco jednom bude poklonio vilu, on bi voleo da to bude u Setinjanu, među klesarima.

Dani i sedmice su prolazili u crtanju sa živih modela, u prenošenju figura u glinu, u vežbanju na komadima kamena da bi isklesao članak na nozi, pokret bedra, okret glave na vratu, učeći kako da izbegne udarac kad mu se polomi vrh gvožđa za bušenje i u proučavanju tehnike Lorencovih grčkih vajarskih dela.

Lorenco je takođe podsticao njegovo obrazovanje. Jedne nedelje izjutra on zamoli Mikelanđela da prati porodicu Mediči u crkvu San Galo, gde će čuti fra Marijana, u čiji je manastir Lorenco išao kad je želeo da ozbiljno raspravlja o teologiji. - Fra Marijano je moj ideal - reče Lorenco - on poseduje ljubaznost pored ozbiljnosti, eleganciju pored asketizma, i liberalnu religiju prosvećenog zdravog razuma. Čućeš.

Fra Marijano je propovedao blagim glasom, punim harmoničnih preliva, i živahnim rečima. Odao je čast hrišćanstvu zato što sliči platonizmu, citirao je Grke, recitovao latinske pesnike s uglađenom rečitošću. Mikelanđelo je bio opčinjen. Nikad pre nije čuo ovakvog sveštenika. Kad je fra Marijano menjao boju svoga glasa, on je bio očaran, kad je fra Marijano razvijao svoje dokaze, on je bio uveren, kad bi fra Marijano ilustrovao svoje reči nekom smešnom anegdotom, on se smeškao, kad je sveštenik vršio pritisak na vernike ozbiljnim istinama, on je popuštao pred njihovom snagom.

Lorencu je rekao: - Sada bolje razumem šta Akademija podrazumeva pod modernom religijom.

Jedan od Pjerovih sluga kucnu na vrata njegovih odaja i uđe. - Njegova ekselencija Pjero de Mediči naređuje Mikelanđelu Buonarotiju da se

javi u predvorju Njegove ekselencije u četiri sata, pre zalaska sunca. Mikelanđelo pomisli: „Kako je drugačiji od svoga oca, koji pita da li bi mi činilo

zadovoljstvo da mu se priključim." Sluzi učtivo odgovori: - Obavestite Njegovu ekselenciju da ću se javiti.

Imao je dovoljno vremena da posedi u okrugloj drvenoj kadi na kraju hodnika, s kolenima zgrčenim pod bradom, i da se pita šta li to želi od njega prestolonaslednik dinastije Mediči, koji ga nikad nije udostojio nečim više od službenog naklona. Neki instinkt mu je govorio da je njegovo kaćipersko odelo, koje se sastojalo od izvezene košulje i ljubičastog ogrtača, baš ono što će Pjero pohvaliti.

Pjerove odaje nalazile su se na prvom spratu palate, okrenute prema otvorenoj lođi na uglu Via de Gori i Via Larga. Zbog Pjerove hladnoće Mikelanđelo nikad nije bio u tom krilu palate, čak ni da vidi umetnička dela o kojima je slušao rasprave. Sada su mu se noge vukle hodnikom koji je vodio u Pjerove odaje, jer je tu na zidu bila jedna sjajna slika Fra Anđelika i nežni mermerni reljef od Deziderija da Setinjana.

Sluga je čekao ispred Pjerovog predsoblja. On uvede Mikelanđela. Madona Alfonsina, Pjerova žena, u sivom damastu izvezenom draguljima, sedela je nepomično na visokom purpurnom naslonjaču. Prekrivajući zid iza nje, nalazila se jedna tapiserija s lišćem i cvećem, a na zidu s njene leve strane njen veliki portret naslikan uljanim bojama na kome su joj obrazi bili bledi kao alabaster. Pjero se pravio da ne čuje da Mikelanđelo ulazi. Stajao je na šarenom persijskom ćilimu okrenut leđima gostu i posmatrao tabernakul od kosti sa staklenim panelima, na kojima su bile naslikane priče o Hristu.

Alfonsina zapovednički odmeri Mikelanđela, ne dajući drugog znaka da ga je prepoznala osim što je frknula kroz nos, kako je to uvek radila, kao da Firenca i Firentinci loše mirišu. Od samog početka nije se ni najmanje trudila da sakrije prezir prema Firentincima. Toskance, koji su vekovima mrzeli Rim i sve što je rimsko, ovo je dovodilo do besa. A Pjeru de Medičiju, koji je bio polovinom Orsini

po nasleđu, sada je drugu polovinu toga nasleđa oteo ovaj drugi član porodice Orsini.

Pjero se okrene. Crna gusta kosa spuštala mu se u talasima niz ramena, a lice mu je bilo lepo, uprkos kosom zarezu na bradi. Bez formalnog pozdrava on objavi:

- Obaveštavamo te, Mikelanđelo Buonaroti, da želimo portret Alfonsine napravljen u mermeru.

- Hvala vam, ekselencijo - odgovori Mikelanđelo - ali ja ne klešem portrete. - Zašto ne? Mikelanđelo pokuša objasniti da njegov cilj nije da stvori bilo koju osobu. - Ja ne

bih mogao pogoditi sličnost kao ovaj slikar, tako da vas zadovolji. - Koješta! Naređujem ti da isklešeš moju ženu u mermeru! Mikelanđelo pogleda u Pjerovo bahato lice, i ču glas svog oca kako govori: „Šta

znači biti klesar u palati Mediči? Isto što i sluga." Madona Alfonsina progovori prvi put. - Budite ljubazni pa prenesite taj razgovor u svoju sobu. Pjero ljutito otvori sobu i izađe napolje. Mikelanđelo pomisli da je najbolje da

pođe za njim. Zatvori za sobom vrata i iznenadi se kad vide da među Pjerovim srebrnim kacigama i bokalima koje je on dobio kao nagrade u takmičenjima ima mnogo umetničkih dela: Botičelijeva Palada, Bertoldov Belorofon, a u nišama su se nalazile starinske obojene drvene skulpture prema zlatnoj pozadini. I nehotice, on uzviknu:

- Vaša ekselencija ima odličan umetnički ukus. Pjero se ne odobrovolji. - Kad budem želeo čuti tvoje mišljenje, pitaću te. U međuvremenu, objasni mi

zašto smatraš da si bolji od naših ostalih plaćenika. Mikelanđelo stisnu zube od besa i prisili se da odgovori učtivo. - Ja sam vajar. Stanovnik ove palate na zahtev vašeg oca. - Mi imamo stotinu zanatlija koji žive u ovoj palati. Šta im se kaže da rade, oni to

rade. Počećeš sutra ujutro. I pazi da od njene ekselencije napraviš lepu statuu. - To ne bi mogao da učini čak ni Mino da Fjezole. Pjerove oči bljesnuše. - Ti... ti... contadino! Spakuj svoje dronjke i gubi nam se s očiju. Mikelanđelo pođe u svoju sobu i poče bacati odelo iz komode na krevet. Neko

zakuca na vrata. Bila je to Kontesina s guvernantom. - Čula sam da si se svađao s mojim bratom. On se sagne da dohvati nešto sa dna ladice. - Stoj i razgovaraj sa mnom! - Bila je to zapovest. On ustane i priđe joj. - Nemam šta da kažem. - Je li istina da si odbio da klešeš Alfonsinin portret? - Jesam. - Da li bi odbio kad bi te moj otac zamolio da klešeš njegov portret? Mikelanđelo je ćutao. Da li bi odbio Lorenca, za koga je osećao tako duboku

ljubav? - Da li bi odbio kad bih te ja zamolila? Opet je bio uhvaćen. - Pjero me nije zamolio - reče on mirno. - On mi je naredio.

U hodniku se začuše užurbani koraci. Lorenco uđe u sobu, izuzetno mrk u licu, ljutita pogleda. Guvernanta promuca:

- Ekselencijo... pokušala sam da je sprečim... Lorenco je odgurnu. - Ja neću da se ovo dešava u mojoj kući. Mikelanđelove oči usplamteše. - Ja sam molio tvog oca da te meni prepusti, zar ne? - Da. - Onda sam ja odgovoran za tebe. - Nemam izvinjenja. - Ne tražim izvinjenje.Ušao si ovamo kao član porodice.Niko neće s tobom

postupati kao sa... zabavljačem... ili ti narediti da napustiš svoj vlastiti dom. Mikelanđelova kolena pokleknuše. On sede na krevet. Lorenco poče da govori

blaže. - Ali i ti, takođe, imaš još mnogo da naučiš... - Priznajem. Moje ponašanje... - ...da ne bežiš ovamo svaki put kad te uvrede, i da ne pakuješ svoje stvari. To je

bedna odanost prema meni. Shvataš li to? Mikelanđelo ustane, trudeći se da zadrži suze. - Dugujem Pjeru izvinjenje. Rekao sam nešto neljubazno za njegovu ženu. - On tebi duguje izvinjenje. To što ti želiš njemu da kažeš zauzvrat, to je tvoja

stvar.- Kontesina zastade i došapnu mu preko ramena: - Pomiri se s Pjerom. On ti može stvoriti mnogo neprilika.

7

Došlo je vreme da pokuša obraditi neku temu. Ali koju? I koje su teme njega

zanimale? - To mora da bude grčka tema - odluči Platon Četvrti. - Treba da bude iz jedne od legendi o Herkulu i Anteju, o bitki Amazonki, o

Trojanskom ratu - predloži Policijano, dok su mu se komadići dinje lepili uz ogromne tamne usne. - Biće to kao na frizu na Partenonu u Atini.

Mikelanđelo reče: - Ali ja malo znam o tim stvarima. Ozbiljnog lica, Landino odgovori: - To je, dragi moj Mikelanđelo, baš ono što pokušavamo da ti utuvimo poslednjih

meseci: da te kao tvoji neslužbeni učitelji učimo o grčkom svetu i njegovoj kulturi. Piko dela Mirandola se nasmeja, a studiolo se ispuni muzikom s klavikorda. - Ono što naši prijatelji pokušavaju da kažu jeste, čini mi se, to da oni žele da te

vrate u zlatno pagansko doba. Ispričali su mu priču o dvanaest Herkulovih dela,o Niobi kako pati zbog svoje

mrtve dece, o Minervi Atini, o Umirućem gladijatoru. Lorenco ublaži diskusiju svojim pomalo neprijatnim glasom.

- Ne ukazujte na teme našem mladom prijatelju. On mora izabrati temu po svojoj slobodnoj volji.

Mikelanđelo se zavali na sedište stolice i spusti glavu na naslon. Oči su mu sijale sjajem ćilibara pri svetlosti sveće koja je ostavljala crvene kolutove na njegovoj kestenjastoj kosi. Osluškivao je glasove u svojoj duši. Jednu stvar je znao sigurno: njegova prva tema neće doći ni iz Atine, ni iz Kaira ih Rima, pa čak ni iz Firence. Ona ima da dođe iz njegove duše, da bude nešto što on zna i oseća i razume. Inače bi bio izgubljen. Umetničko delo nije isto što i delo učenosti, ono je lično, subjektivno. Mora se roditi u duši stvaraoca.

Lorenco ga je upitao: „Šta želiš da kažeš?" On je sam sebi odgovorio: „Nešto jednostavno, što duboko osećam. Ali šta ja znam? Makar i o samom sebi? Da želim da postanem vajar, i da volim mermer. Iz tih osećaja ne mogu da stvorim vajarsko delo."

Zatim, usred žamora, on ugleda sebe kako stoji na stepenicama kapele Ručelaj onoga istog dana kad je prvi put otišao sa Girlandajovom radionicom u crkvu Santa Marija Novela. On živo ugleda kapelu pred sobom, Madone Čimabua i Nina Pizana, i ponovo oseti ljubav prema svojoj majci, svoj osećaj gubitka kad je ona umrla, svoju usamljenost, svoju glad za ljubavlju.

Bilo je kasno. Sastanak se prekinuo. Ostao je Lorenco. Mada se ponekad pričalo da njegov jezik ima grubu oštricu, on je govorio prirodno i jasno.

- Moraš oprostiti našim platoničarima njihovo oduševljenje - reče on. - Fičino je zapalio svetiljku pred Platonovom bistom. Landino prireduje najsjajnije književne gozbe godine na dan Platonovog rođenja. Za nas, Platon i Grci su ključ koji nam je omogućio da uteknemo od mračnih verskih predrasuda. Mi ovde u Firenci pokušavamo da stvorimo drugo Periklovo doba. U svetlosti tih naših ambicija ti moraš shvatiti prekomernost našeg žara.

- Ako niste umorni, Lorenco - reče Mikelanđelo - da li bismo još jednom mogli da obiđemo palatu i da vidimo one Madone s detetom?

Lorenco dohvati jako uglačanu bronzanu svetiljku. Pođoše niz hodnik dok nisu stigli do predvorja Lorencove kancelarije, u kojoj je bio jedan Donatelov mermerni reljef, tako nejasan i bezličan, pomisli Mikelanđelo, kao da ne želi da dozvoli da se prepozna. Otuda pođoše u Đulijanovu spavaću sobu. Najmlađi Mediči je i dalje spavao, s pokrivačem navučenim preko lica, dok su Lorenco i Mikelanđelo raspravljali o Pazelinovoj Madoni s detetom s dva mala anđela, naslikanoj na drvenoj ploči. Spustili su se hodnikom posmatrajući Devicu koja obožava dete od Fra Filipa Lipija na oltaru kapele, o kojoj je Lorenco objašnjavao da su modeli bili opatica Lukrecija Buti, koju je voleo Fra Filipo, i dete njihove veze, Filipino Lipi, sada slikar kod koga je učio Botičeii, kao što je Botičeli učio kod Fra Filipa. Ispitivali su Madonu Nerija di Bičija, a zatim pređoše do Madone s detetom sa krunom Medičija od Luke dela Robije, sve u sjajnim bojama, i najzad uđoše u Lorencovu spavaću sobu da vide Botičelijevu Madonu del Manjifikat, koju je ovaj naslikao za Lorencovog oca i majku nekih dvadeset godina ranije.

- Ta dva anđela što kleče pred Devicom i Detetom, to smo moj brat Đulijano i ja. Kad su ga ubili Paci, najjasnije svetlo iščezlo je iz mog života. Moj portret je ulepšan, kao što vidiš. Ja sam ružan čovek, gotovo se stidim toga, ali svi slikari misle da ja želim da mi laskaju. Isto je to učinio i Benoco Gocoli u našoj kapeli, oni naprave moju tamnu kosu svetlom, moj prćast nos ravnim, moju vrlo retku kosu lepom kao što je Pikova.

Lorenco mu dobaci oštar pogled, stisnutih usana, ozbiljnog pogleda.

- Meni se čini da ti znaš da meni laskanje nije potrebno. - Granači kaže da sam ja opor - reče Mikelanđelo zbunjeno. - Ti si naoružan dijamantom - izjavi Lorenco. - Ostani takav. Lorenco mu ispriča legendu o Simoneti Vespuči, Botičelijevom originalu za

Madonu del Manjifikat - najčistijoj lepoti koju je Evropa poznavala - reče Lorenco. - Nije istina da je Simoneta bila ljubavnica moga brata Đulijana. On je nju voleo, kao i cela Firenca, ali platonski. Pisao joj je duge sentimentalne pesme... ali je moga nećaka Đulija rodila njegova prava ljubavnica, Antonija Gorini. Sandro Botičeli je zaista voleo Simonetu, mada sumnjam da je ikad s njom lično govorio. Ona je žena u svim njegovim slikama: Primavera, Venera, Palada. Nijedan čovek nije nikad naslikao tako izvanrednu žensku lepotu.

Mikelanđelo je ćutao. Kad je pomislio na svoju majku, i on je nju video kao lepu mladu ženu, ipak, bila je to jedna druga lepota koju je on osećao, neka lepota koja je dolazila iz njegove duše. Ne žena koju svi muškarci žele, kao što je bila Botičelijeva ljubav, već žena koja bi volela svoga sina i koju bi on voleo. On okrene lice prema Lorencu, i reče u punom poverenju:

- Osećam se blizak Madoni. To je jedina slika koju imam o svojoj majci. Budući da još uvek treba da tražim svoju tehniku, zar ne bi bilo najbolje da znam šta želim da kažem?

- Moglo bi biti najbolje - odgovori Lorenco ozbiljno. - Možda če ono što ja osećam za svoju majku biti istina o onome što je ona

osećala za mene. Mikelanđelo je lutao po sobama palate, kopirajući majstore, ponekad u drštvu s

Kontesinom ili Đulijanom. Onda mu je dosadilo da se bavi idejama drugih ljudi, pa se uputio u najsiromašnije krajeve grada, gde su žene radile na pločniku pred kućom, pletuči sedišta za stolice ili omotače za boce, s dečicom na krilu ili grudima. Odlazio je na selo do contadina oko Setinjana, koje su ga poznavale još od detinjstva i koje nisu obraćale pažnju kad ih je slikao kako kupaju ili doje svoju decu.

Nije tražio portret, već duh materinstva. Crtao je majku i dete u svakom položaju koji bi pronašao i tražeći pravi odnos između njih ugljenom i papirom, a zatim, za nekoliko škuda, nagovorio bi žene da se pomere, promene položaj, da pomere sebe i dete i da mu omoguće razne uglove iz kojih če im prići da bi tražio ... nije znao šta.

Sa Granačijem, Toriđanijem, Sansovinom i Rustičijem odlazio je da traži umetnost Firence. Crtao je usredsredivši se na temu Madone s detetom i slušao je Bertolda kako kritikuje svaki deo dok su provodili čitave sate trudeći se da saznaju kako su njihovi prethodnici postigli svoje rezultate.

Mikelanđelo je otkrio da je Madona Bernarda Roselina, u njegovoj zavičajnoj crkvi Santa Kroče, jedna debela bezizražajna majka s detetom, a u istoj crkvi jedna Madona Deziderija da Setinjana, bili su contadina i bambino zavijen u toskanske pelene - žena iz naroda koja je došla iz sela na feštu. Otišli su u Orzanmikele da vide Orkanjinu Devicu na slici Rođenje Hristovo, koja je bila nežna i puna ljubavi i snažna, ali se Mikelanđelu činila primitivna i drvena. Madona Nina Pizana, koja je stajala slobodno u crkvi Santa Marija Novela, izgledala je najbolje isklesana, ali je to bila lepo odevena žena trgovca iz Pize koja je držala svog skupoceno odevenog smrtnog sina loših proporcija i bez duhovnosti. Jedna Devica s detetom od Verokija, rađena u terakoti, predstavljala je sredovečnu Madonu koja je zbunjeno posmatrala

sina koji je već stajao i blagosiljao svet. Otišli su do Device i deteta Agostina di Dučija, bogato odevenih, elegantnih mladih bića, praznih, čednih lica.

Sutradan, Mikelanđelo pođe sam u šetnju uz Arno prema Pontasjevu. Sunce je palilo. On skine košulju, izloživši grudi njegovoj aprilskoj lepoti. Plava toskanska brda bila su zamagljena i gubila su se u daljini u zbijenim redovima. Voleo je ta brda. Penjući se u brda i osećajući strmi greben pod nogama, on shvati da još uvek nije uspeo dokučiti šta on to želi da saopšti o Mariji i njenom detetu. Jedino je znao da želi postići nešto živo i sveže. On se preda razmišljanju o ličnosti i sudbini Marije. Blagovest je bila najomiljenija tema firentinskih slikara: Arhanđel Gavrilo sišao je s neba da objavi Mariji da će roditi sina božjega. U svim slikama, koliko se on sećao, ta joj je vest došla kao potpuno iznenađenje, te očigledno nije imala drugog izbora.

Ali da li je to bilo moguće? Da li je jedan tako važan zadatak, najvažniji koji je bio dan ljudskom biću posle Mojsija, mogao biti naturen Mariji bez njenog znanja i pristanka? Bog je sigurno voleo Mariju više od svih žena na svetu kad je nju izabrao za taj božanstveni zadatak. Pa zar joj nije izneo svoju zamisao, saopštio svaki korak od Vitlejema do raspeća? I u svojoj mudrosti i milosti pružio joj mogućnost da ga odbije?

A da je Marija imala slobodu izbora, kad bi je ona najverovatnije primenila? Na Blagovest? Kad je rodila dete? U trenutku kad ga je dojila, dok je Hrist još bio dete? A kad ga je jednom prihvatila, zar nije morala da nosi taj teret od toga trenutka do onoga dana kad je njeno dete bilo raspeto na krst? Znajući budućnost, kako je mogla da podvrgne svoga sina takvim mukama? Zar ona ne bi rekla: „Ne, ne moj sin. Ja neću pristati. Ja neću dopustiti da se to dogodi." Ali, da li se mogla suprostaviti volji božjoj? Kad je se on obratio njoj da pomogne Njemu? Da li je ikad jedna smrtna žena bila stavljena u tako bolnu dilemu?

On zaključi da bi želeo da kleše Mariju u trenutku odluke, dok doji dete, kada, znajući sve, mora da odredi budućnost: za sebe, za svoje dete, za svet.

Sada, kad je razumeo za šta se odlučio, mogao je crtati s određenom namerom.

Marija će dominirati skulpturom. Ona će biti središte kompozicije. Biće herojska žena po ugledu, ne samo žena kojoj je pružena sloboda da sama donese odluku već i žena koja ima unutrašnju snagu i inteligenciju da to učini. Dete će biti sporedno, prisutno i puno života, ali ni na koji način neće odvraćati pažnju sa Madone.

Želeo je postaviti dete na krilo majci i da mu lice zagnjuri u majčine grudi a leđa potpuno okrene gledaocima. To bi bilo prirodno mesto za dete, prikazano u njegovoj najprečoj dnevnoj aktivnosti, a po istom simbolizmu to bi bio i trenutak kad bi Marija najneodložnije osetila da mora doneti odluku.

Koliko je njemu bilo poznato, niko nije slikao Hrista okrenutog gledaocu leđima. No Hristova drama imala je da počne tek za nekih trideset godina. Ovo je bilo majčino vreme i majčin portret.

Pregledao je ponovo stotine crteža majke i deteta koje je napravio u toku poslednjih meseci odabirajući one koji bi odgovarali njegovoj novoj zamisli, i dok su još crteži ležali na stolu pred njim, on poče da traži pozadinu svoje teme. Gde je tada bila Marija? Tu pred njim bio je crtež majke kako sedi na klupi u dnu stuba. Ko je bio s njom osim njenog deteta? Ovde je bilo mnogo dece koja se igraju. Figura Marije mogla je da bude napravljena prema tim snažnim toskanskim majkama. Ali

kako se slika lice Madone? Uspomena na lik njegove vlastite majke bila je sada stara blizu deset godina i bila je neodređena, nalik na san.

On stavi crteže u stranu. Da li je moguće zamisliti jedno vajarsko delo pre no što si video mermer od kojega ćeš ga napraviti?

On potraži Granačija, koji je bio dobio jednu od najvećih soba u paviljonu za svoju slikarsku radionicu, i zamoli ga da obiđe s njim trgovine kamenom u gradu.

- Bolje ću raditi ako budem imao pri ruci mermer da ga vidim i osetim, i upoznam njegovu unutrašnju građu.

- Bertoldo kaže da mermer ne treba kupovati dok crteži i modeli nisu gotovi, onda si tek siguran da ćeš odabrati odgovarajući komad.

- Moglo bi biti i obrnuto - odgovori Mikelanđelo zamišljeno. - Mislim da je to neka vrsta venčanja...

- Dobro, ispričaću Bertoldu jednu finu priču, i sutra idemo. Firenca je imala desetine trgovina mermerom razbacanih po Prokonzulskoj

četvrti, u kojima je bilo granita, travertina, šarenog mermera u svim veličinama i oblicima, kao i tesanog kamenja za građenje, okvira za vrata, prozorskih okvira, stubova. Ali ni u jednoj nisu pokazali blok kararskog mermera koji je Mikelanđelo tražio.

- Dobro, hajdemo onda do skladišta u Setinjanu. Tamo ćemo imati više sreće - predloži on.

U starom dvorištu gde je Deziderio učio Mina da Fjezole, on ugleda jedan komad koji ga smesta osvoji. Bio je skromnih dimenzija, ali su njegovi kristali blistali belim sjajem. On ga poli vodom da vidi ima li pukotina, lupnu ga sa svake strane čekićem da oslušne zvuke, isproba da li ima napuklina, mehura, mrlja.

- Ovaj, Granači - uskliknu radosno. - On će obuhvatiti Madonu i dete. Ali moram ga videti pri prvim zracima sunca. Onda ću sigurno znati da li je savršen.

- Ako ti misliš da ću ja sedeti na zemlji i diviti se tvom mermeru do zore... - Ne, ne, ti se pogodi za cenu. Pozajmiću za tebe konja od Topolina pa ćeš stići

kući živ i zdrav. - Znaš, amico, ja ne verujem ni reči u te gluposti da „izlazak sunca kaže sve". Šta

li to možeš da vidiš pri izlasku sunca što ne vidiš bolje sada pri jakom svetlu? Ja mislim da je to neka vrsta paganskog obožavanja: obred plodnosti mora se obaviti u zoru da bi sigurno umilostivio brdske bogove.

Mikelanđelo je spavao pod ćebetom ispod Topolinovih svodova. Krenuo je pre prvog jutarnjeg svetla i stajao je nad mermerom kad su prvi zraci zasvetleli preko brežuljka. Komad je bio kao providan. Pogled je mogao da prodre kroz njega i po širini i visini i dubini kroz slojeve kristala koji su sačinjavali njegovo strukturalno jedinstvo.Nije bilo primetnog nedostatka: ni pukotine ni rupe, ni razlike u boji. Kristali su se punim sjajem prelivali na njegovoj površini.

- Ti si plemenit komad - reče on glasno. Isplativši vlasnika Granačijevim zlatnicima, natovari mermer na Topolinova

kolica i potera par belih volova koji su se njihali u hodu, kao što je terao kola iz Majana još kad mu je bilo šest godina. Oteravši kola niz brežuljak, on okrene desno kod Varlunga, nastavi pored obale Afrika,pored stare Porte ala Kroče, koja je označavala četrvrtu gradsku među, pored Borgo la Kroče i bolnice Santa Marija Nuova, okrene desno kod Via Larga ispred palate Mediči i prođe preko Pjace San Marko do vrtnih vrata, ponosan kao da vodi kući nevestu.

Dva klesara pomogoše mu da ponese blok do kućice. On zatim prenese svoj crtaći sto i radni pribor iz paviljona. Začuđen, Bertoldo izađe u zadnji deo vrta.

- Ti si već spreman da počneš klesati? - Ne. još sam daleko od toga. - Pa zašto si onda preneo ovo iz paviljona? - Zbog toga što bih želeo da radim na miru. - Na miru? Nećeš moći da se skloniš od lupe čekića scalpellina celog dana. - To je prijatan zvuk. Odrastao sam s njim. - Ali ja moram određeno vreme provoditi s ostalima u paviljonu. Ako budeš

pored mene, moći ću da te savetujem i da te ispravljam kad ti pomoć bude potrebna.

Mikelanđelo promisli trenutak, a onda reče: - Bertoldo, osećam potrebu da budem sam, da radim izvan tuđih pogleda, čak i vašeg. Moći ću da dobijem pouku kad dođem da zamolim za nju.

Bertoldu usne zadrhtaše. - Tako ćeš napraviti puno grešaka, caro, i nastavićeš tako pogrešno da radiš.

- Zar to nije najbolji način učenja? Dovesti svoje greške do njihovog logičnog zaključka?

- Jedna reč saveta može uštedeti mnogo vremena. - Ja imam vremena. Bertoldo odvrati pogled svojih umornih bledih očiju. Zatim se osmehnu. - Davvero. Ti imaš vremena. Kad budeš trebao pomoć, dođi k meni. Kasno popodne tog dana, kad su svi ostali otišli iz vrta, Mikelanđelo se okrene i

spazi kako ga Toriđani netremice posmatra. - Sada si, dakle, suviše dobar da crtaš pokraj mene. - Oh, Toriđani. Ja samo želim da budem malo sam... - Sam? Od mene? Svog najboljeg prijatelja.Nisi želeo da budeš sam cele prve

godine, dok ti je bila potrebna pomoć i društvo. Sada, pošto te je Il Magnifico odabrao...

- Toriđani, molim te, veruj mi, ništa se nije promenilo. Samo sam se nešto malo odmakao...

- To je isto kao da si se odmakao pedeset milja. Govorio sam ti da ću smestiti tvoju vajarsku tezgu pored moje kad budeš spreman.

- Ja želim da sam pravim greške. - Ili je zbog toga što se plašiš da ćemo pokrasti tvoje tajne? - Tajne! - Mikelanđelo poče da se ljuti. - Kakve tajne može da ima jedan početnik

klesar? Ovo je moje prvo delo. Ti si ih napravio već nekoliko. Toriđani je bio uporan: - Ti mene odbacuješ. Mikelanđelo zaćuta.Da li je bilo i malo istine u toj optužbi? On se divio

Toriđanijevoj fizičkoj lepoti, pričama, pesmama... ali sad više nije želeo da razgovara i da sluša anegdote dok komad mermera stoji pored njega i izaziva ga.

- Brzo si se pokvario! - izjavi Toriđani. - Ja sam imao zaštitnike pre tebe. Ali oni koji to čine uvek pretrpe neuspeh.

Nekoliko trenutaka kasnije stiže Granači, ozbiljnog lica. On pogleda nakovanj, grubi sto na nogarima, tezge i sto za crtanje na jednom podijumu uzdignutom od zemlje.

- Šta ne valja, Granači?

- Toriđani. Došao je u paviljon u velikom strahu. Pričao je o tebi neke neprijatne stvari.

- Ja sam ih prvi čuo. - Slušaj, Mikelanđelo. Ja sam sada na drugoj strani bedema. Pre godinu dana sam

te opominjao da ne poklanjaš previše pažnje Toriđaniju. Sada te moram opomenuti da nisi pošten. Ne prekidaj s njim... Znam da si zaokupljen mermerom, ali Toriđani ne vidi ništa tako čarobno u mermeru, i s punim pravom misli da je tvoje držanje posledica toga što živiš u palati. Ako mi budemo odbacivali prijatelje zbog toga što su nam dosadili, koliko će nam prijatelja ostati?

Mikelanđelo pređe palcem po jednoj liniji koja se ocrtavala na komadu mermera.

- Nastojaću da se pomirim sa njim.

8

Reč „mermer" dolazi od grčke reči koja znači „kamen koji blista". Kako je njegov

komad blistao na ranom jutarnjem suncu kad ga je postavio vertikalno na drvenu tezgu, gledajući sjaj koji je stvarala svetlost probijajući se i odbijajući od površine kristala koji su ležali dublje unutra. Sada je živeo sa svojim blokom nekoliko meseci, posmatrao ga je pri svakom svetlu, iz svakog ugla, na svakom stepenu toplote i hladnoće. Polagano je počeo shvatati njegovu prirodu, zbog toga što je klesao u njemu ne dletom već opažanjem, sve dok nije verovao da poznaje svaki sloj, svaki kristal, i da tačno zna kako će uveriti kamen da stvori oblike koji su njemu potrebni. Bertoldo je rekao da se oblici najpre moraju osloboditi, pre no što se mogu oplemeniti. No mermer je posedovao bezbroj oblika, da nije bilo tako, svi bi vajari klesali isto.

On uze svoj čekić i subbia i poče da teše colpo vivo živim udarcem, propraćajući svoje kretnje glasnim „hajd". Dleto je dalje napredovalo u jednom neprekinutom pravcu dok je radio šiljkom, koji je bio kao prst što oprezno dubi mermer i odbacuje materiju, zupčastim dletom, koje je bilo kao ruka koja popravlja strukturu što je ostala posle šiljka, pljosnatim dletom, koje je bilo kao pesnica koja odbija brazde iza zupčastog dleta. On je bio u pravu u pogledu ovog komada. Mermer se odazvao svakom osećanju koji je on želeo da mu saopšti dok je radio sve dublje i dublje idući za svojim likovima kroz uzastopne slojeve.

Mermer je postajao svetao u mračnim neispitanim uglovima njegove duše, otkrivajući mu izvore novih zamisli. Nije radio sa svojih crteža ili modela u glini, sve ih je stavio na stranu. Klesao je prema slikama u svom duhu. Njegove oči i ruke znale su gde se mora pojaviti svaka linija, oblina, masa, i na kojoj će dubini u srcu kamena stvoriti niski reljef, jer će se pojaviti samo jedna četvrtina figure.

Radio je u svojoj kućici kad mu dođe u posetu Đovani. Bilo je to prvi put da mu je petnaestogodišnji budući kardinal došao u posetu otkako ga je pre godinu dana Kontesina dovela u vrt. Uprkos tome što nije bio nimalo obdaren lepotom, Mikelanđelu se učini da je izraz njegovog lica inteligentan i živ. U Firenci se pričalo da taj nehajni drugi Lorencov sin koji voli zabavu ima sposobnosti, ali da ih nikad neće iskoristiti, jer je ideja vodilja njegovog života bila da izbegava svaki trud.

Njemu uz bok išla je njegova hladna senka, petnaestogodišnji rođak Đulio, u kome priroda kao da se latila zadatka da stvori suprotnost Đovaniju: bio je visok, mršav, uglastog lica, pravog nosa i s rupicom na bradi, povijenih crnih obrva, krupnih očiju: lep, ljubak i vredan, voleo je napore kao svoj prirodni metier, ali je bio hladan i krut kao leš. Priznat od Lorenca kao Mediči, ali omražen od Pjera i Alfonsine zbog svog nezakonitog porekla, Đulio je mogao da stvori sebi mesto samo uz pomoć jednog od svojih rođaka. On se pripio uz debelog, dobrodušnog Đovanija, lukavo se dodvorivši, stekao je položaj na kome je obavljao sav Đovanijev posao, pazio na ono što je ovome bilo neprijatno, pribavljao mu zadovoljstva i donosio onakve odluke kakve bi i sam Đovani doneo. Kad je Đovani postao pravi kardinal i kad se preselio u Rim, Đulio ga je pratio.

- Đovani, kako je lepo od vas što ste došli u posetu - reče Mikelanđelo. - Nije baš prava poseta - odgovori Đovani svojim jedrim glasom. - Došao sam da

te pozovem u svoj veliki lov. To je najuzbudljiviji dan u godini za celu palatu. Mikelanđelo je već slušao o tom lovu: kako su Lorencovi lovci, konjanici i sluge

bili poslani na jedno mesto u brdima gde je bilo zečeva, jelena i divljih veprova, kako je celi kraj bio ograđen platnom za jedra i kako su ga contadini iz susedstva čuvali da divljač ne preskoči ogradu ili da divlji veprovi ne naprave rupe u platnu, pa da mnoštvo divljači pobegne. Nikada dotle nije video ravnodušnog Đovanija tako prepunog oduševljenja.

- Oprostite mi, ali kao što vidite ja sam baš pri mermeru i ne mogu ga ostaviti. Đovani je izgledao potišten. - Ti nisi radnik. Ti možeš raditi kad želiš. Ti si

slobodan. Mikelanđelo je stezao i labavio pesnicu s dletom, kome je dao osmougaoni oblik

da mu ne ispada iz ruke. - O tome se može razgovarati, Đovani. - Ali ko te može zadržati? - Ja. - Ti zaista više voliš svoj rad od mog lova? - Budući da mi pružate izbor, da. - Baš je to čudno. Nikad to ne bih verovao. Ti jedino želiš da radiš? Ti nemaš

vremena za razonodu? Ta je reč za Mikelanđela bila podbadač, kao što je reč „zadovoljstvo" bila za

Topoline. On obrisa prašinu od mermera s oznojene gornje usne. - Zar nema svako svoju definiciju razonode? Za mene, mermer je isto tako

uzbudljiv kao i lov. Đulio reče tihim glasom svom rođaku: - Neka nas bog sačuva fanatika. U svojoj prvoj rečenici upravljenoj Đuliju, Mikelanđelo upita: - Zašto sam ja

fanatik? Đovani odgovori: - Zbog toga što te zanima samo jedna stvar. Đulio se opet obrati Đovaniju tihim glasom. Đovani odgovori: - Imaš potpuno

pravo - i dva mladića odoše bez ijedne dalje reči. Mikelanđelo se vrati klesanju i zaboravi na nezgodan slučaj. Ali ne zadugo. Predveče, kad je zahladilo, Kontesina uđe u vrt. Prišavši tik uz Mikelanđelovo

delo, ona reče tihim glasom: - Moj brat Đovani kaže da si ga uplašio. - ...uplašio ga? Pa ja nisam ništa učinio. - Đovani kaže da u tebi ima neke... okrutnosti.

- Kažite svom bratu da ne očajava zbog mene. Možda sam suviše mlad da me nagovori na zadovoljstvo.

Kontesina ga ispitivački pogleda. - Za Đovanija je lov njegov najveći napor godine. Za vreme tih nekoliko sati on je

glava porodice Mediči, pa čak i moj otac sluša njegova naređenja. Ako odbiješ da učestvuješ u njegovom lovu, to je isto kao da si odbacio Đovanija i sebe stavio iznad njega. On je dobar i nikad nikoga ne želi uvrediti. Zašto ti hoćeš uvrediti njega?

- Ja ga ne želim uvrediti, Kontesina. Ja samo ne želim prekinuti svoje raspoloženje. Hoću da klešem celi dan i svaki dan dok god ne završim.

Ona viknu: - Ti si već od Pjera napravio sebi neprijatelja! Zar moraš to isto učiniti i sa Đovanijem?

Nije znao šta da odgovori. Onda, jer mu je raspoloženje bilo upropašćeno, spusti dleto, nakvasi veliki komad bele tkanine u vodi na izvoru i prekri mermer. Doći će dan kad nikome neće dopustiti da ga ometa u radu!

- Dobro, Kontesina, doći ću. Da bi ostvario ritmički pokret, naučio je da uzme čekić i dleto u istom trenutku i

da šiljak drži labavo kako bi se mogao slobodno kretati ne ograničavajući snagu čekića. Palac mu je obuhvatao alat koji je držao s četiri prsta i automatski je zatvarao oči da se zaštiti od komadića u trenutku udarca. Radeći na plitkom reljefu, smeo je da kleše samo malo i morao je da sputava fizičku snagu u sebi. Njegov šiljak je ulazio u mermer gotovo pod pravim uglom, ali kad je prešao na oblike koji su bili najviši, na Madonino lice i Hristova leđa, morao je promeniti položaj.

Toliko je bilo stvari o kojima je trebalo misliti u isto vreme. Njegovi udarci morali su pogađati glavnu masu, udarati mermer u pravcu komada od koga je bio odsečen, kako bi mogao da izdrži udarac. Bio je nacrtao figure i stepenice u vertikalnom položaju da bi umanjio mogućnost prskanja bloka, ali je otkrio da mermer neće popustiti pred vanjskom silom a da ne istakne svoju vlastitu suštinu: kamenitost. Nije shvatao do koje mere se mora boriti s mermerom. Njegovo poštovanje prema tom materijalu raslo je sa svakim udarcem.

Da bi izvukao na svetlo dana žive likove, bili su potrebni dugi sati i još duži dani, polagano ljuštenje sloja za slojem. Radanje supstance nije se moglo ubrzati. Posle svake serije udaraca koraknuo bi unazad da proveri koliko je napredovao.

S leve strane njegovog crteža silazile su teške kamenite stepenice. Marija je sedela u profilu na klupi s desne strane, dok je široka kamena balustrada stvarala utisak da se završava u njenom krilu, tačno ispod kolena deteta. On vide da bi Marijina snažna leva ruka, koja je čvrsto držala detetovu nogu, kad bi se još malo raširila na ravnoj površini, mogla čvrsto držati ne samo sina već i donji deo balustrade, koji bi postao uspravna greda. Marija bi tako držala na krilu i težinu Hrista i, ako donese odluku da služi Bogu kao što je On tražio, krst na kom će njen sin biti razapet.

Nije hteo da nameće posmatračima taj simbolizam, no on će ipak biti prisutan da ga vidi svako ko će ga moći osetiti.

Sada je imao uspravnu, ali gde je bila poprečna greda? Proučavao je svoje crteže da pronađe način da upotpuni sliku. Pogleda na dečaka, Jovana, kako se igra na vrhu stepenica. Kad bi prebacio punačku ruku preko balustrade u desnom uglu.

Mikelanđelo napravi novu skicu ugljenom, zatim poče dublje dupsti u kristalnom telu mermera. Polagano, dok je prodirao u blok, dečakovo telo i desna ruka uobličavali su živu prečku u kojoj je udarala krv, kao što je i trebalo da bude, jer će Jovan krstiti svoga rođaka Isusa i postati sastavni deo stradanja.

Pošto je isklesao likove još dvaju dečačića što su se igrali gore na stepenicama, njegova Madona i dete su bili završeni. Onda je pod Bertoldovim strogim upućivanjem otpočeo posao u kome nije bio uvežban: glačanje. Bertoldo mu je utuvio u glavu koliko je zlo „preterano lickanje" koje čini delo previše glatkim i sentimentalnim. Kako je dotle obrađivao mermer uz južni zid svoje kućice, on sada zamoli Buđardinija da mu pomogne da postavi ploču trinaest palaca široku i osamnaest visoku na zapadni zid, da bi je glačao pri indirektnom severnom svetlu.

Prvo je uzeo turpiju da skine grube površine, zatim je oprao sitnu mermernu prašinu. Pronašao je rupe za koje mu je Bertoldo objasnio da ih je napravio u ranom stepenu svog rada, kad je dleto prodiralo suviše duboko i drobilo kristale ispod površine.

- Upotrebi sitnozrni korund s vodom - pouči ga Bertoldo. - Ali ne pritiskaj. Kad je to završio, on ponovo opra svoj mermer vodom. Sada je njegov rad pod

dodirom pokazivao kvalitet sličan kvalitetu papira bez sjaja. Zatim uze laki kamen plavac da osveži površinu i da izvuče na površinu sveže, sjajne kristale, i pređe prstima preko površine da oseti novo tkivo nalik na svilu. Primetivši da mu je potrebno bolje osvetljenje da bi posmatrao nežne promene na površini, on odnese ploču u severni i istočni zid. Pri novom jakom svetlu vrednosti su se promenile. Smatrao je da mora oprati ono što je bilo isklesano, preći sunđerom, pustiti da se osuši... i ponovo početi iznova srtnozrnim korundom i plavcem.

Polagano se pojavi blistav sjaj: sunčevo svetlo na Madoninom licu, na uvojcima, na levom obrazu i ramenu deteta. Na prednjoj draperiji, koja je pokrivala Madoninu nogu, na Jovanovim leđima kako silazi balustradom, unutar same balustrade, da naglasi njenu važnost u građi. Sve ostalo, podnožje stuba i zidovi, bilo je u tihoj senci.Sada, pomisli on, čovek vidi i oseća krizu, napeto i uzbuđeno razmišljanje koje se odražavalo na Marijinom licu dok je osećala Isusa na dojci i težinu krsta na svojoj ruci.

Lorenco je sazvao četvoricu platoničara. Kad je Mikelanđelo stupio u sobu s

Bertoldom, vide da je blok podignut na visoki ravan oltar prekriven crnim baršunom.

Platoničari su bili oduševljeni. - Ti si isklesao, na kraju krajeva, grčku figuru - uzviknu Policijano likujući. Piko reče s uzbuđenjem koje mu nije bilo svojstveno: - Kad gledam tvoj rad, ja

sam van hrišćanstva.Tvoja herojska figura ima neprolaznu divotu stare grčke umetnosti.

- Slažem se - doda sedi Landino. - Ovo delo ima mirnoću, lepotu i natčovečanski vid koji se mogu opisati jedino kao klasični.

- Ali zašto bi trebaio da je tako? - upita Mikelanđelo kao obamro. - Zašto? Zbog toga što si ti pao pravo s Akropolja u Firencu - uzviknu Fičino. - Ti si bezbožnik u srcu, isto kao i mi. Magnifico, bismo li mogli doneti u tvoju

kancelariju onaj antički nadgrobni spomenik, onu ženu koja sedi na reljefu s groba.

Za nekoliko trenutaka jedan sluga palate uneo je u studio ne samo starinsku stelu već i još nekoliko Madona s detetom, kojima su platoničari želeli dokazati da Mikelanđelov rad nema nikakve veze s hrišćanskim skulpturama.

- To nisam ni nameravao - odgovori on malo žustro. - Želeo sam da stvorim nešto originalno.

Lorenco je uživao u prizoru. - Mikelanđelo je postigao sintezu: njegov rad je i grčki i hrišćanski, lepo sliven i

predstavlja najbolje od obe filozofije. To bi trebalo da je naročito očigledno vama koji ste proveli život pokušavajući da postignete jedinstvo Platona i Hrista.

Mikelanđelo pomisli: „Nisu rekli nijednu reč o Mariji i o trenutku njene odluke. Da li je to značenje tako duboko zakopano? Ili je to baš onaj deo koji oni smatraju da je grčki? Zbog toga što dete još nije predano?"

Bertoldo, koji je do tada ćutao, progunđa: - Allora, dajte da govorimo o skulpturi. Je li dobra? Je li loša?

Na Mikelanđela se nisu obazirali, kao da ga uopšte nema u prostoriji. Shvatio je da im se sviđa njegovo prvo veliko delo zato što ga smatraju detetom humanizma. Bili su oduševljeni revolucionarnom idejom Hrista deteta leđima okrenutog posmatraču, Marijinom plemenitom razumnošću. Bili su oduševljeni njegovim dostignućem u perspektivi, koju su baš tada počinjali da shvataju u mermeru, čak ni Donatelo to nije pokušavao u svojim Madonama, zadovoljavajući se nagoveštajem da se anđeli nekako neodređeno nalaze iza glavnih figura. Bili su impresionirani izražajnom snagom triju glavnih figura, koje su pucale od napetosti, na jednom od najživljih plitkih reljefa koji su videli.

Bilo je tu i stvari koje im se nisu sviđale. Rekoše mu bez uvijanja da nalaze da je Madonino lice suviše stilizovano, da preobilje draperija odvraća pažnju. Figura deteta je suviše muskulaturna, položaj njegovih ruku nespretan, figura Jovana tako preuveličana, kao u želji da se prikaže nečovečnom...

Lorenco uzviknu: - Dosta, dosta, naš mladi prijatelj je radio pola godine na toj zamisli...

- ...i potpuno sam ju je smislio - upade Bertoldo, - bilo kakva pomoć koju sam mu ja pružio bila je potpuno akademska.

Mikelanđelo ustane da bi skrenuo njihovu pažnju. - Prvo, ja mrzim draperije, ja želim da radim samo aktove, i jednostavno sam

zaboravio da ih kontrolišem. Što se tiče lica Madone, nikad nisam uspeo da ga nađem. U svom duhu, hoću da kažem, i zbog toga ga nikad nisam umeo ni crtati ili isklesati s više... stvarnosti. Ali voleo bih da vam kažem, sad kad je gotova, šta sam se nadao da ću postići.

- Svi smo se pretvorili u uši - upade Policijano. - Želeo sam da figure budu istinite i uverljive, da osetite da s njihovim prvim

dahom počinje sam život. Zatim, stidljivo, objasni šta misli o Mariji i njenom detetu, i o trenutku njene

odluke. Lorenco i četvorica platoničara zaćutaše, posmatrajući mermer. On oseti kako oni istražuju, razmišljaju. Zatim polagano, jedan po jedan, oni mu okrenuše leđa, ponos im se čitao u očima.

Kad se vratio u svoj stan, zateče kožnu kesu na umivaoniku. Bila je puna sjajnih

zlatnika, ali nije mogao zamisliti koliko ih je tačno bilo.

- Šta je to? - upita Bertolda. - Kesa od Lorenca. Mikelanđelo uze kesu i pođe do stepenica kraj njegovog stana do prvog sprata,

pa hodnikom u Lorencove spavaće sobe. Lorenco je sedeo za malim stolom, pred uljanom svetiljkom, i pisao pisma. On se okrene na stolici kad je sluga najavio Mikelanđela.

- Lorenco, ja ne razumem zašto... - Polako, polako. Sedi ovde. E, počni od početka. Mikelanđelo proguta vazduh i umiri se. - Ova kesa s novcem. Nije trebalo da kupite to delo. Ono je već vaše. Živeo sam u

palati dok sam ga klesao, vi ste mi sve dali... - Ja nisam kupio taj komad, Mikelanđelo. On pripada tebi. Kesa je kao neka

nagrada za završavanje, slična onoj koju sam dao Đovaniju kad je završio svoje duhovne studije u Pizi. Pomislio sam da bi ti možda želeo da putuješ i da vidiš druga umetnička dela. Na sever, kroz Bolonju, Feraru i Padovu do Venecije. Na jug, preko Sijene do Rima i Napulja? Daću ti pisma s preporukama.

Uprkos kasnom satu Mikelanđelo požuri kući u Via dei Bentakordi. Svi su spavali,ali se brzo okupiše u dnevnoj sobi, svaki sa svećom u ruci i u nakrivljenim noćnim kapama. Mikelanđelo prosu zlatnike jednim dramatičnim zamahom po očevom pisaćem stolu.

- Ali... šta... šta? - promuca Lodoviko. - Novac koji sam dobio za nagradu. Za dovršenje Madone s detetom. - To je mnogo - uzviknu stric. - Koliko? - Nisam prebrojao - odgovori Mikelandalo ponosno. - ...trideset, četrdeset, pedeset - brojao je otac. - Dosta da se jedna porodica

izdržava pola godine. Tako dugo dok se razmetao, Mikelanđelo odluči da taj posao dotera do kraja, i

tako zapita: - Zašto ne bi šest meseci moga rada izdržavalo porodicu pola godine? To je sasvim pravedno.

Lodoviko je bio razdragan. - Već dugo vremena nisam stavio svoje ruke na pedeset zlatnika. Mikelanđelo,

moraš odmah početi drugi komad, sutra ujutro, budući da tako dobro plaćaju. Mikelanđelo se zabavljao. Ni reči zahvalnosti. Samo neprikrivena radost što je

ruke zavlačio kroz gomilu zlatnika koji se sijaju pri svetlosti svetiljke. On se s ironijom seti svog vlastitog vapaja za mermerom kad ga je Lorenco prvi put pozvao u palatu.

- Potražićemo drugo imanje - uzviknu Lodoviko. - Zemlja je jedina sigurna investicija. Onda s tim dodatnim prihodom...

- Nisam baš siguran da ću vam to moći dopustiti, oče. Il Magnifico kaže da mi je dao ove zlatnike za putovanje: u Veneciju ili Napulj, da vidim sva vajarska dela...

- Putovati da vidiš vajarska dela! - Lodoviko je bio zaprepašćen, nova jutra zemlje nestadoše mu ispred očiju. - Kakav cilj ima to gledanje vajarskih dela? Gledaš, odlaziš, novac iščezava. Ali s novim imanjima...

Njegov brat Buonaroto zapita: - Zar zaista ideš na put, Mikelanđelo? - Ne - reče Mikelanđelo - ja samo želim da radim. -I okrenuvši se Lodoviku: -

Vaši su, oče.

9 Nekoliko puta sedmično Bertoldo je navaljivao da idu u crkve i da i dalje

precrtavaju dela majstora. Nosili su sa sobom drvene stolice kako bi se mogli pomerati s promenom svetlosti. Pravili su skice u kapeli Brankači u Karmini.

Toriđani postavi svoju stolicu blizu Mikelanđelove tako da mu je rame pritiskalo Mikelanđelovu ruku. Mikelanđelo malo odmaknu svoju stolicu. Toriđani je bio uvređen.

- Ja ne mogu crtati ako mi ruka nije slobodna - objasni Mikelanđelo. -Što si tako mrzovoljan? Hteo sam samo da se malo zabavimo dok radimo. Sinoć

sam čuo jednu bezobraznu novu baladu... - Želim da se saberem. - Dosadno mi je. Pedeset puta sam crtao te freske. Šta tu još ima da se nauči. - Kako da crtaš kao Mazačo. - Ja hoću da crtam kao Toriđani. To je za mene dovoljno dobro. Ne podižući pogled, Mikelanđelo nestrpljivo prasnu: - Ali za mene to nije

dovoljno dobro. - Gle, ko to govori!Prošle godine sam dobio tri nagrade za crtanje. Koliko si ti

dobio? - Nijednu. Zbog toga bi bilo bolje da me pustiš da učim. Toriđani oseti da je ponovo izgubio i reče uz kiseo osmeh: - Iznenađuje me da se omiljeni učenik još uvek mora podvrgavati tim učeničkim

vežbama. - Kopiranje Mazača nije učenička vežba, osim za učeničku pamet. - Oh, tako dakle, znači da je tvoja pamet bolja od moje. -I doda prasnuvši: - Ja

sam mislio da je to samo tvoja crtačka ruka. - Da znaš crtati, ti bi znao da tu nema razlike. - A kad bi ti znao da radiš bilo šta drugo osim da crtaš, znao bi kako si malo živ.

Onako kao što kažu: „Mali čovek, mali život, veliki čovek, veliki život". - Veliki čovek, velike prazne reči. Toriđani je bio besan. Mikelanđelo se okrene na svojoj stolici prema slici

Filipina Lipija sa scenom kako sveti Petar diže iz mrtvih carevog sina, onoga za koga je Granači pozirao kad mu je bilo trinaest godina. Toriđani mu okrene stolicu tako da je mogao gledati pravo u Mikelanđela.

- Treba li to da bude uvreda. On skoči sa stolice, stavi svoju čvrstu ruku Mikelanđelu na rame i povuče ga na

noge. Mikelanđelo je imao toliko vremena da vidi bes na Toriđanijevom licu, što mu je reklo da će Toriđani udariti iz sve snage, ali nije imao vremena da se skloni od udarca niti da ga izbegne. Toriđanijeva pesnica tresnu na koren njegovog nosa uz prasak kao kad barut eksplodira u zaseku pietra serene u majanskom kamenolomu. On oseti krv i slomljenu kost u ustima, a zatim, iz daleka, začu Bertoldov zabrinut glas:

- Šta si to učinio? Dok su se zvezde rasprskavale na crnom nebu, Mikelanđelo ču Toriđanija kako

odgovara: - Osetio sam njegovu kost i hrskavicu kako se drobe kao biskvit pod mojim

zglobovima...

Mikelanđelo se sruči na kolena dok su mu plave zvezdice kružile oslikanom kapelom. Oseti hladni tvrdi cement na obrazu, ugleda mrtvački bledog Granačija na fresci, zatim izgubi svest.

Probudio se u svojoj postelji u palati. Preko očiju i nosa imao je mokru krpu. Glava mu je pucala od bola. Kad se pokrenuo, neko mu skinu krpu. On pokuša otvoriti oči, ali mu pođe za rukom da samo malo žmirne. Nagnut nad njim bio je Pjer Leoni, Lorencov lekar, i Lorenco i Bertoldo. Neko zakuca na vrata. On začu kako neko ulazi s rečima:

- Toriđani je pobegao iz grada, ekselencijo. Kroz Portu Romanu. - Pošaljite naše najbrže jahače za njim. Staviću ga u klade s leđima uza zid

Sinjorije... Mikelanđelovi kapci se ponovo spustiše. Doktor ga namesti na jastuku, obrisa

mu usta, zatim mu poče prstima pregledavati lice. - Nos mu je slomljen. Polomljene kosti trebaće gotovo godinu dana da srastu.

Prolaz je sada potpuno zatvoren. Kasnije, ako bude srećan, opet će moći disati kroz nos.

Lekar stavi ruku Mikelanđelu ispod ramena, podiže ga malo i prisloni mu čašu na usta.

- Pij. Od toga ćeš zaspati. Kad se probudiš, bol će biti slabiji. Muka je bila otvoriti usta, ali on proguta topli napitak od trava. Glas iznad njega

se izgubi. Još jedanput se onesvesti, ču Toriđanijeve podrugljive reči u ušima, ugleda plave zvezde koje su se okretale i oseti hladan pločnik na obrazu.

Kad se probudio, bio je sam u sobi. Bol je sada bio ograničen na jedno mesto, a iza ušiju i nosa osećao je krv kako bije. Kroz prozor je dopiralo svetlo.

On odgurnu pokrivače, ustade iz postelje, uhvati se za kraj stola s umivaonikom da se pridrži. Zatim, skupivši odlučnost, pogleda se u ogledalu. Još jednom je morao da se uhvati za ivicu stola da se ne onesvesti: jer je jedva mogao da prepozna svoje lice u ogledalu. Oba oka bila su mu natečena kao guščja jaja. Pomuči se još malo da otvori očne kapke, i ugleda modricu u svim mogućim bojama: od purpurne i bledoljubičastoplave, narandžaste i crvenosmeđe.

Neće moći da zna kakve će biti sve posledice Toriđanijevog udarca dok otok ne splasne. Proći će sedmice, možda i meseci pre no što bude mogao da vidi u kojoj je meri njegov nekadašnji prijatelj uspeo, u obrnutom pravcu, da postigne izmenu crta na njegovom licu, za kojom je čeznuo. Taj jedan snažan udarac Toriđanijeve velike pesnice izopačio je njegovo lice isto tako sigurno kao da je Toriđani oblikovao mekani vosak.

Drhteći od groznice, Mikelanđelo se na rukama i nogama dovuče do kreveta I navuče pokrivače preko glave kao da želi izbrisati svet i stvarnost. I osećao je bol u srcu. Jer njegov ponos ga je doveo dotle da se nađe u ovom jadnom, potučenom stanju.

Čuo je kako se otvaraju vrata. Ne htejući da bilo koga vidi, ostade nepomičan.Jedna ruka povuče pokrivač s njegove glave. Odjednom postade svestan toga da gleda u Kontesinu.

- Mikelanđelo mio. - Kontesina. - Žao mi je što se to dogodilo. - Nije ti žao kao meni.

- Toriđani je pobegao. Ali otac se zakleo da će ga uhvatiti. Mikelanđelo s bolom pomeri glavu na jastuku. - To ništa ne bi pomoglo. Ja sebe krivim. Ja sam mu se podrugivao... a on nije

mogao izdržati. - On je prvi počeo. Čuli smo celu priču. Mikelanđelo oseti vrele suze kako mu naviru na oči dok se silio da kaže

najokrutnije reči koje su mogle da mu pređu preko usana: - Ja sam ružan. Njeno je lice bilo tik uz njegovo dok je govorio, gotovo šapatom, da bi bio

siguran da ih ne čuje dadilja koja je neodlučno stajala oslonjena na otvorena vrata. Ne mičući se, Kontesina stavi usne na otečeni i iskrivljeni deo njegovog nosa, i on oseti njhovu nežnu vlažnu toplotu kao zagrejani melem. Onda ona iščeznu iz sobe.

Dani su prolazili. Nije mogao da privoli sebe da izađe iz palate mada su otok i bol i dalje nestajali. Njegov je otac čuo za novost i došao da ustanovi štetu. Lodoviko je izgledao srećniji što je opravdao svoj sud o umetnosti i umetnicima no što je bio ožalošćen zbog onoga što se dogodilo s licem njegovog sina. Osim toga, bio je u strahu da se tri zlatnika možda neće pojaviti dok Mikelanđelo bude prikovan u sobi.

- Hoće li ti Lorenco obustaviti platu? Mikelanđelo se razbesni. - To nije plata. I neće biti obustavljena zbog toga što ne radim. Možda niko neće

pomisliti da imam potrebe za novcem dok sam ovde zaključan. Lodoviko progunđa: - Računao sam s tim novcem - i ode. - On nema pravo da mi prigovara - uzdahnu Mikelanđelo Buonarotu kad mu je

ovaj došao u posetu, donoseći mu zdelu supe s prženim bademima od Lukrecije. Buonaroto je sada bio šegrt kod Strocija u trgovini suknom. Lice mu je bilo ozbiljno.

-Mikelanđelo, ljudima je potrebno da imaju nešto svog novca. Dobro bi bilo za tebe da ostaviš na stranu nekoliko zlatnika. Dozvoli mi da dođem na nekoliko sedmica i da se brinem o tvom novcu.

Mikelanđelo je bio dirnut saosećanjem i brigom svoga brata i s malo podsmeha je gledao na njegovu novostečenu trgovačku pronicljivost.

Lorenco je dolazio u posetu svakog popodneva na nekoliko trenutaka, donoseći neku novu kameju ili stari novčić da o tome razgovaraju. Il Cardiere bi došao s njim sa svojom lirom da opeva svoju slanu verziju o onom što se događa u Firenci, uključujući tu i Mikelanđelov nesrećan slučaj, u dvostihu sa rimom. Landino je dolazio da mu čita Dantea, Piko da mu pokaže neka nova otkrića egipatskih kamenih skulptura, koje su ukazivale na to da su Grci naučili svoje glavne vajarske principe od Egipćana, Kontesina je dolazila s dadiljom da provede sat pre sumraka, da uči i da priča. Čak su i Đovani i Đulio svratili na trenutak. Pjero je poslao izjavu saučešća.

Jakopo s vragolastim licem i riđokosi Tedesko dolazili su od Girlandaja da ga uvere da će, ako vide Toriđanija na ulici u Firenci, ovoga kamenjem isterati kroz Porta Prato. Granači je sate provodio u Mikelanđelovoj sobi i donosio mu materijal za crtanje i arake papira. Doktor je dolazio da mu pregleda nos štapićima i na kraju ga stade uveravati da će barem na jednu nozdrvu moći disati. Bertoldo je bio uzbuđen što je njegova samoća bila narušena. Pokuša da uteši Mikelanđela.

- Toriđani je mislio da će svojom pesnicom izravnati tvoj talent da se spusti na njegov nivo.

Mikelanđelo odmahnu glavom. - Granači me je opomenuo. - Ipak, istina je: ljudi koji su ljubomorni na talenat žele da ga unište kod drugih.

Sada se moraš vratiti na posao. Nedostaješ nam u vrtu. Mikelanđelo se posmatrao u ogledalu iznad umivaonika. S jednom jakom

izbočinom u sredini, nos mu je išao ukrivo od ugla njegovog desnog oka prema levom uglu usana, uništavajući svaku simetriju koja je ranije možda i postojala. On trepnu.

- Ala je to sklepana skulptura! Kamen je bio mek i pun rupa. Zadrhtao je pri prvom udarcu čekića. Sada je upropašćen, bez ravnoteže i plana, pun brazgotina kao napušteni kamenolom u planinama. Nikad nisam izgledao naročito, ali kako sad mrzim ovaj svoj prignječeni lik.

Bio je ispunjen gorkim očajanjem. Sada će zaista biti ružni vajar koji se trudi da stvara lepe mermerne kipove.

10 Otok je opadao, modrica je iščezavala, ali on još nije bio u stanju da se pokaže

pred svetom u tom promenjenom unakaženom obliku. Ali ako nije mogao da se pokaže Firenci po svetlu, išunjao bi se noću i hodao tihim ulicama, satima, trošeći svoju nagomilanu energiju. Kako je grad izgledao drugačije s uljanicama zapaljenim visoko na palatama, koliko su pospane kamene zgrade izgledale veće pri svetlosti zvezda.

Jednoga dana Policijano dođe u njegove odaje, i ne obraćajući pažnju na Bertolda, upita:

- Mogu li da sednem, Mikelanđelo? Baš sam završio prevod Ovidijevih Metamorfoza na italijanski. Dok sam prevodio Nestorovu priču o kentaurima, pomislio sam kako bi ti mogao napraviti divno vajarsko delo o bici između kentaura i Tesalaca.

Mikelanđelo je sedeo na krevetu i napeto posmatrao Policijana,upoređujući njihovu ružnoću dok se Policijano vrteo na stolici. Njegove male i sjajne oči i crna kosa namazana uljem izgledale su Mikelanđelu isto tako vlažne kao purpurne, odvratne čulne usne. Ma koliko da je Policijano bio ružan, njegovo lice bilo je osvetljeno nekim unutrašnjim sjajem dok je govorio o Ovidiju i njegovom poetskom pripovedanju grčkih bajki.

- Početni stihovi daće pozornicu: Piritoj je uzeo za ženu mladu Hipodamiju, Da bi se taj dan proslavio, stolovi su postavljeni, A počivaljke nameštene zbog veće raskoši Pokraj njih u zelenoj, jako šumovitoj pećini. Među gostima bili su kentauri, gruba stvorenja (pola konj, pola čovek, začeti u oblacima, kažu oni), Ja, i plemeniti Tesalci..." Svojim mekim glasom Policijano nastavi da priča o veselju u palati:

- ...nevesta je bila divna! Onda počesmo da pričamo kako je nevesta slatka Ali naše namere počeše donositi zlu sreću venčanju. Eurit, najluđi od grubih kentaura, Zagreja se vinom, ali kad ugleda nevestu, Postade još vreliji: stolovi se stresoše, Prevrnuše, zatim odbaciše. Neko zgrabi nevestu i pope se na nju. Bejaše to Eurit, dok ostali kentauri Uzeše žene po volji, ko prvi devojci njegova devojka, Scena bejaše kao pljačkanje nekog grada..." Živo je prenosio prizor u odaju: Tezej je tresnuo starinskim peharom punim

vina Eurita po licu, sve dok se mozak tog stvorenja nije prosuo iz razbijene lobanje, Grinej je bacio oltar na glave dvojici ljudi, Ret je ubio čoveka „gurnuvši mu baklju i plamen u gušu".

Mikelanđelov pogled pređe na ormar na kome je stajao model za Bertoldovu Bitku Rimljana s varvarima. Policijano pođe za njegovim pogledom.

- Ne, ne - reče on. - Bertoldova bitka je kopija sarkofaga u Pizi, zapravo ponavljanje. Tvoja bi bila original.

Bertoldo je bio besan. - Vi lažete! Mikelanđelo, sutra ću te povesti u Pizu i pokazaću ti. Sutra! Videćeš

da u sredini sarkofaga uopšte nema figura. Ja sam ih morao stvoriti. Ja sam uneo čitave nove motive za pričanje, kao što je moj ratnik na konju...

Policijano stavi svoj rukopis Mikelanđelu u ruke. - Pročitaj kad budeš stigao. Mislio sam da bi mogao da klešeš tu scenu dok je još

prevodim. Ne bi mogao da nađeš snažniju temu. Bertoldo te večeri naruči konje. U zoru on i Mikelanđelo pojahaše niz Arno do

mora i prođoše Empoli, dok se kupola i nagnuti zvonik nisu ocrtavali na sivoplavom nebu. Bertoido povede Mikelanđela pravo u Kamposanto, pravougaoni manastir okružen zidom, čija je gradnja započeta 1278. godine, njegove galerije bile su oivičene s nekih šest stotina nadgrobnih spomenika i starih sarkofaga. Bertoldo se uputi prema prizoru Rimske bitke i priželjkujući dobro mišljenje svoga učenika uze naširoko objašnjavati razliku između sarkofaga i njegovog rada. Što je više isticao razlike, Mikelanđelo je video sve više sličnosti. Pomirljivo, on promrmlja:

- Rekli ste mi da čak i u umetnosti moramo imati oca i majku. Nikolo Pizano, udarajući temelje modernoj skulpturi baš na ovom mestu, mogao je to učiniti zato što je video rimske sarkofage koji su bili sakriveni hiljadama godina.

Umekšan, Bertoldo ga povede u krčmu iza jedne radnje, gde su jeli tunjevinu i pasulj, i dok je starac odspavao nekoliko sati, Mikelanđelo se vrati u Duomo, a zatim u Krstionicu, za koju su najveći deo projektovali Nikola i Đovani Pizano, i u kojoj je bilo remek-delo Nikole Pizana, mermerna propovedaonica s pet visokih reljefa.

Kad se ponovo našao napolju, on pogleda Kampanile kako se lenjo pruža ka sjajnom pizanskom suncu. On pomisli: „Bertoldo je samo delimično bio u pravu: nije bilo dovoljno biti samo arhitekt i vajar, čovek mora biti i inženjer!"

Dok su se vraćali na konjima kući po svežem sumraku pored pitomih, valovitih brežuljaka uz ritmičan bat konjskih kopita po tvrdom seoskom putu, u Mikelanđelovom duhu počeše da se javljaju slike: borbe među ljudima, bekstvo žena, ranjenici i samrtnici. Kad su stigli u palatu i kad je Bertoldo pao u duboki san, on zapali svetiljku i poče da čita Policijanov prevod.

Pročitao je svega nekoliko stranica i onda se zapita: „Ali kako bi čovek mogao da iskleše tu legendu? Za to bi bio potreban komad mermera velik kao Girlandajova freska." Niti bi vajar mogao da upotrebi sve oružje koje se upotrebljavalo u jednoj mitološkoj bici: oltare, baklje, koplja, paroške, klade drveća. Skulptura bi ispala kao pravi rusvaj.

On se seti jedne ranije strofe i prelista stranice unazad dok je nije pronašao: „Afarej podiže komad stene otkinute od brda..." Slika mu se živo ukaza pred očima. On oseti uzbuđenje. To bi mogla da bude

jedna jedinstvena tema, i jedinstvena snaga.Njegova tema! Kad se već nije moglo prikazati svo oružje, on je mogao da prikaže samo jedno, najstarije i najuniverzalnije: kamen.

Skinuvši košulju, on se opruži pod crvenim pokrivačem, zabacivši ruke pod glavu. Tada shvati da je celi dan bio napolju, među ljudima, i da nijednom nije pomislio na svoj nos. Isto toliko važne, slike počeše da mu naviru u duhu: ne slike iz Kamposanta ili Pizanove Krstionice: već slike bitke kentaura.

„Slava Bogu", pomisli, „izlečen sam." Rustiči je bio presrećan. - Zar ti nisam rekao da crtaš konje? Umetničko delo bez

konja nije ništa. Veseo, Mikelanđelo odgovori: - Pa sad, ako mi možeš pokazati gde da nađem

neke kentaure... Napetost je bila iščezla iz vrta. Niko nije spominjao Toriđanijevo ime niti pričao

o svađi: Toriđanija nisu uhvatili i bilo je verovatno da ga nikad neće uhvatiti. Uzbuđen svojim novim projektom, Mikelanđelo se dao na to da odredi svoju temu. Policijano, goreći od radosti, davao mu je kratak prikaz uloge kentaura u mitologiji dok je Mikelanđelo brzo skicirao onako kako je zamišljao da je kentaur mogao izgledati: celi konj osim pleća, vrata i glave, i prsa i glava čoveka, koji izlaze iz konjskog tela.

Malo je mario za mitološke legende, one su bile strane njegovoj prirodi. Njega je privlačila stvarnost, koliko god je mogao da je zahvati, za njega je

najistinitija i najznačajnija stvarnost bila muška figura, koja je u sebi nosila prototip svih drugih oblika i zamisli.

On poče tražiti u sebi jedan opšti plan u koji bi mogao smestiti nekih dvadeset figura. Koliko bi tu moglo da bude posebnih prizora radnje? Šta bi bilo središnje jezgro od kojeg bi polazilo oko, redom i zapažajući sve onako kako je on, vajar, želeo?

U sarkofagu s Rimskom bitkom u Pizi i u Bertoldovom reljefu bitke ratnici i žene bili su odeveni. Ali sve dotle dok se on vraćao grčkoj legendi, osećao je da ima pravo da crta naga tela, neopterećena šlemovima, odećom, komadima tkanine oko bokova, što je po njegovom mišljenju unelo zbrku u Bertoldovu bronzu. Nadajući se da će postići jednostavnost i kontrolu, uklonio je odelo isto kao što je izbacio konje i mnoštvo kentaura i oružja.

S tom odlukom nikuda nije došao. Čak mu ni Granači nije mogao pomoći.

- Nikad nije bilo moguće dobiti nage modele. - Zar ne bih mogao iznajmiti negde malu radionicu da radim sam? Granači ljutito odmahnu glavom. - Ti si Lorencov protege, sve što ti činiš,

odražava se na njemu. - Onda je ostalo samo jedno što mogu da uradim. Radiću u Majanu. Po večernjoj svežini krenuo je u Setinjano. Dok je prolazio mračnim poljima i

prelazio potok u dnu jaruge, za trenutak ga obuze strah. Topolini su čuli za tučnjavu s Toriđanijem,ali oni neće prirediti scenu kakva se odigravala u kući Buonarotijevih kad se prvi put vratio i kad su njegova maćeha i strina plakale, stric kleo, a baka stajala ćutke, presušenih očiju, ali pateći zbog njega isto onoliko koliko je on sam patio zbog sebe.

Topolini ga pozdraviše nemarno. Bilo im je drago što će tu provesti noć. Jesu li primetili oštećenje na njegovom licu, ili čak i dobro ugledali kroz večernji mrak da procene njegovu veličinu, on to nije mogao reći.

U zoru se umio na potoku i pošao putem koji su utabali volovi po padinama brežuljaka do kamenoloma, gde su klesari počinjali rad jedan sat posle izlaska sunca. S vrha brda Mikelanđelo pogleda na jedan zamak okružen paralelnim linijama maslina i vinove loze. U kamenolomu, pietra serena koja je bila izvađena tog popodneva bila je tirkiznoplave boje, dok su drugi blokovi prelazili u žutosivi ton. Bilo je završeno deset stubova, i jedna ogromna, grubo skicirana, pantera, okružena morem krhotina. Klesari i zidari već su kovali i kalili svoje alatke, svaki od njih je upotrebio dvadeset pet šiljaka dnevno, tako brzo bi ih pietra serena izlizala.

Klesari su bili dobro raspoloženi, i veselo pozdraviše Mikelanđela. - Vratio si se u kamenolom da pošteno radiš, a?Kad je čovek klesar, on ostaje

klesar. - Po ovakvom vremenu?- upade Mikelanđelo. - Ja ću da sednem pod jedno

hladovito drvo i neću da dižem ništa teže od komada ugljena. Dalje objašnjenje nije im bilo potrebno. Iz pietre serene zračila je strašna toplina. Klesari su skinuli odelo, sve osim

pantalona, slamnatog šešira i kožnih sandala. Mikelanđelo je sedeo i posmatrao ih. Nisu mogli da poziraju, morali su da isklešu ono što je bilo određeno za taj dan, i njihova sitna tela, mršava, žilava, rogobatna, bila su daleko od idealne grčke lepote koju je on video u starim kipovima. Ali po vrelom suncu znoj je njihovim telima davao sjaj i blistavost izglačanog mermera. Radili su svakim mišićem leđa i ramena i nogu da iseku i dižu kamen. Bili su potpuno nesvesni dok ih je on skicirao tražeći snagu koja je ležala pokopana u neuništivim delima tih veštih zanatlija.

Kad je jutro napola prošlo, oni se okupiše u „tremu", špilji iz koje je bila izvađena pietra serena u podnožju jednog brda, i u kojoj je vladala ista temperatura preko cele godine. Tu su doručkovali haringu i luk, hleb i crveno vino. Mikelanđelo im ispriča o svojoj Bici kentaura, koju je nameravao napraviti.

- Bilo je vreme da taj greben kamena pod Monte Čečerijem da još jednog vajara - reče neki mladić, klesar čvrstog tela. - Uvek smo imali po jednog: Mina da Fjezola, Deziderija da Setinjana, Benedeta da Majana.

Za nekoliko trenutaka oni se vratiše na rad a Mikelanđelo nastavi da crta. Radio je sada izbliza, hvatajući napregnute ruke i izbočine oko drugog članka prstiju, gde je koža bila napeta zato što su držali čekić i dleto. Koliko je trebalo da se uči o ljudskom telu! Koliko je tu bilo hiljada zamršenih delova od kojih je svaki različit,

svaki pun iznenađujućih detalja. Jedan umetnik mogao bi crtati ljudsku figuru celog života, a ipak da uhvati samo delić njegovih promenjljivih oblika.

Kad je sunce bilo visoko nad glavom, pojavi se nekoliko mladića koji su nosili na ramenima dugačke grane u koje su bili zabijeni nizovi eksera, a sa svakog eksera visila je korpa s ručkom za jednog čoveka. Ponovo se skupiše u hladnom „tremu". Klesari podeliše s Mikelanđelom svoje čorbe od povrća, kuvano meso, hleb, sir i vino, a zatim legoše da prospavaju jedan sat.

Dok su spavali, on ih je crtao: zgrčene na zemlji, sa šeširom preko lica. Njihova mirna tela, mirnih linija, pospanih oblika, krepila su se snom. Kad su se probudili, deca su bila donela vodu za piće i za kovačnicu, pa su okretala točkove, oštrila alat i radila svojim čekićima i dletima da pomognu. Mikelanđelo je crtao njihove gipke udove u pokretu.

Sutradan ujutro, kad je izašao iz palate, iznenadi ga jedan monah zaustavivši ga i

upitavši za ime, nato izvadi jedno pismo iz crne mantije i iščezne isto onako nečujno kao što se i pojavio. Mikelanđelo razvi pisamce, ugleda potpis svoga brata i poče da čita. Bila je to molba Mikelanđelu da se okani paganske, bezbožne teme koja je jedino mogla da dovede njegovu dušu u opasnost, a ako mora i dalje praviti klesane idole, neka radi samo one koje je crkva posvetila.

„Bitka kentaura je ružna priča", zaključivao je Lionardo, „koju ti je ispričao pokvaren čovek. Odrekni je se i vrati se u zagrljaj Hrista."

Mikelanđelo ponovo pročita pismo, odmahujući glavom u neverici. Kako je Lionardo, zakopan u samostanskim zidinama, znao koju temu on kleše? I da je tu temu inspirisao Policijano? On je bio samo šegrt. Kako je bilo ko mogao smatrati temu na kojoj se neko uči dovoljno važnom da o njoj naklapa?Pomalo se plašio zbog toga koliko monasi unutar San Marka znaju šta ko radi.

On odnese pismo u studiolo i pokaza ga Lorencu. - Ako vam škodim klešući tu temu - reče on mirno - možda bi trebalo da je

promenim? Lorenco je izgledao umoran. Bila je greška i razočaranje što je doveo Savonarolu

u Firencu. - To je tačno ono što Savonarola pokušava da postigne: da nas sve zastraši, da nametne svoju strogu cenzuru. Mi mu nećemo pomoći da pretvori Duomo u Stinke. Ako popustimo u najsitnijoj pojedinosti, biće mu lakše da dobije i u drugoj. Nastavi da radiš.

Mikelanđelo baci pismo u bronzani etrurski ćup pod Lorencovim pisaćim stolom.

11 Upotrebljavao je čist pčelinji vosak u pogačama. Stavljao je posudu nad vatru od

ugljena i lomio vosak u male komade. Kad se vosak ohladio, on ga prstima umesi u dugačke valjke. Ujutro preli malo trementina po prstima da bi vosak postao gipkiji.

Budući da ta skulptura treba da bude u dubokom reljefu, vanjska polovina figure izdizaće se iz mermera.

Buđardini, s licem kao pun mesec, koji je počeo mrziti klesanje u kamenu s besom dubokim kao što je bio i Granačijev, poče provoditi dane u kućici. Postepeno je počeo preuzimati fizičke poslove,pa je postao Mikelanđelov pomoćnik. Mikelanđelo mu je bio naredio da iseče drvenu ploču veliku kao komad mermera koji je imao nameru da upotrebi, i da kroz nju provuče žice za armaturu. Zatim prema svojim studijskim crtežima poče da izraduje voštane figure i da ih stavlja na armaturu, dovodeći u ravnotežu zapletene ruke, poprsja, noge, glave i kamenje u onom položaju u kome je trebalo da se kasnije nađu u mermeru.

Komad mermera kakav je želeo pronašao je u dvorištu palate. Buđardini mu je pomogao da ga prenese u kućicu i postavi na okrugle drvene grede da bi mu zaštitio uglove. Već i samo to što je stajao i gledao ga pružalo je Mikelanđelu osećaj ogromne snage. Kad je počeo klesati u najgrubljim potezima, radio je celim telom, raskrečivši noge da bi čvršće stajao i prebacujući svu svoju težinu u ruku koja je držala čekić, postižući ravnotežu vajara: snaga kojom se odvaljuje mermer mora biti jednaka komadu koji treba odvaliti.Seti se kako je ribao neku posudu komadom metala i kako je osetio metal među zubima, sada je osećao mermer u žilama.

Njegova je želja bila da prenese svoje postojanje u prostor. To je bio jedan razlog zbog koga je znao da mora biti vajar: da ispuni nezauzetu prazninu sjajnim kipovima, kipovima plemenitog mermera, i da izrazi najsnažnije, najiskrenije osećaje.

Po svom sastavu, njegov komad mermera od četiri stope bio je išaran žilama kao u drveta, koje su se susretale prema istoku. On proveri smer tokova i prevrnu komad u isti položaj u kojem je ležao u svom brdskom ležištu. Trebalo je da teše okomito na žile, sa severa na jug, inače bi se mermer ljuštio u komadima slojeva.

Mikelanđelo duboko uzdahnu i podiže čekić i dleto za početak napada. Mermerna prašina poče mu se slagati po rukama i licu, prodirati mu u odelo. Lepo je bilo dodirnuti lice i osetiti prašinu, bilo je to isto kao dodirnuti mermer na kome je radio, imao je osećaj da je postao jedno sa svojim medijem.

Subotom uveče palata bi obično opustela. Pjero i Alfonsina odlazili su u posetu plemenitim firentinskim porodicama, Đovani i Đulio počeli su obilaziti društva, Lorenco je tražio zadovoljstva sa svojom grupom mladih kicoša, učestvujući u orgijama na kojima se pilo i ljubakalo. Mikelanđelo nije nikad saznao jesu li te priče istinite, ali sutradan bi Lorenco bio iscrpljen i trom. Kostobolja koju je nasledio od oca držala bi ga u postelji ili bi šepao po palati oslanjajući se na teški štap.

Tih večeri Mikelanđelo je mogao slobodno da večera s Kontesinom i Đulijanom u otvorenoj lođi na gornjem spratu, po blagom noćnom vazduhu. Dok su jeli hladnu lubenicu i čavrljali pri svetlosti sveće, Kontesina mu je pričala kako je čitala Bokačove primedbe o kentaurima.

- Oh, ja sam već ostavio originalnu bitku daleko za sobom - nasmeja se on. Izvadivši papir iz košulje i komad ugljena iz torbice, i krećući ugljenom brzo

preko papira, on ispriča Kontesini za čim ide. Čovek živi i umire od kamena. Da bi se ukazalo jedinstvo čoveka i mermera, glave i bačeni komadi neće se raspoznavati. Svih dvadeset ljudi, žena i kentaura biće samo jedno, svaka figura samo jedna mala površina mnogostrane prirode čoveka, životinjske koliko i ljudske, ženske koliko i muške, od kojih svaka pokušava da uništi onu drugu. Brzim potezima on joj pokaza neke vajarske ciljeve koje je pokušavao da postigne: figure u tri plana, od kojih će svaki biti u nižem reljefu, ali ne i niži po vitalnosti, jer će poluslobodni oblici

izgledati kao da su slobodni sa svih strana, a svaka figura zračiće svoju vlastitu snagu.

- Jednom sam čula kako govoriš da se iza klesanja sigurno nalazi obožavanje. Šta će se to obožavati u tvojoj verziji čovekove bitke?

- Najviše umetničko delo: muško telo, beskrajno u svojoj izražajnosti i lepoti. Kontesina nesvesno pogleda svoje tanke noge i grudi koje su tek počinjale da

pupaju, a onda se malo podsmešljivo sretne sa njegovim pogledom. - Mogla bih te uceniti zbog tvog paganskog obožavanja muškog tela. Platon bi se

možda složio s tobom, ali bi te Savonarola spalio kao jeretika. - Ne, Kontesina. Ja se divim čoveku, ali obožavam Boga što je mogao da ga stvori. Oni se nasmejaše, priljubljenih glava. Videvši kako se Kontesinine oči okreću

prema vratima i glava se naglo diže a u obraze udara rumenilo, Mikelanđelo se okrene i po Lorencovom držanju primeti da je on tamo sigurno stajao prilično dugo. Njihova prisnost bila je ispunila sobu i ozračila atmosferu. Mikelanđelo toga nije bio svestan. Ali prekinuta kad je dostigla vrhunac, ostavila je za sobom fluid koji su on, Kontesina i Lorenco morali osetiti. Lorenco je stajao ćutke, stisnutih usana.

- ...mi smo... raspravljali... napravio sam neke crteže... Strogost se izgubi s Lorencovog čela. On priđe da pogleda crteže. - Đulio me obaveštava o vašim sastancima. Vaše prijateljstvo je dobro. Ne može

ni jednom ni drugom škoditi. Za umetnike je važno da imaju prijatelja. A isto tako i za Medičijeve.

Nekoliko večeri kasnije, kad je mesec bio pun a vazduh pun uskomešanih divljih mirisa, sedeli su zajedno u jednoj niši pod prozorom biblioteke koja je bila okrenuta na Via Larga i na brda koja su okruživala grad.

- Firenca je puna čarolija po mesečini - uzdahnu Kontesina. - Volela bih da je mogu gledati s visine i da mogu sve videti.

- Ja znam jedno mesto - uzviknu Mikelanđelo. - Tačno preko reke. Odande izgleda kao da treba samo da pružite ruke i da zagrlite grad.

- Možemo li tamo? Sada, hoću da kažem. Mogli bismo se iskrasti kroz vrt, jedno po jedno. Ja ću uzeti ogrtač s kapuljačom.

Išli su putem kojim je on uvek išao, u oštrom uglu prema Ponte ale Gracije, pa preko reke Arna i uzbrdo do stare tvrđave. Dok su sedeli na kamenoj ogradi, činilo im se kao da mlataraju nogama u sivim kamenim vodama grada. Mikelanđelo joj pokaza vilu njenog oca u Fjezolu i Badiju tačno ispod nje, zid s osam kula koji čuva grad u podnožju brežuljka Fjezole, blistavu belu grupu koju su sačinjavali Krstionica, Duomo i Kampanile, Sinjoriju od zlatnog kamena, s visokim zvonikom, zbijeni ovalni grad opkoljen zidinama i rekom, a na njihovoj strani reke palatu Piti, obasjanu mesečevim svetlom,sagrađenu od kamena iz njenih vlastitih kamenoloma, u vrtovima Boboli, odmah tu iza ograde.

Sedeli su malo podalje jedno od drugog, uzbuđeni mesecom, zaneti lepotom grada i nizova brežuljaka koji su ih grlili tako nežno kao što su Firencu nežno grlili njeni zidovi. Njihovi se prsti nespretno pokrenuše jedni prema drugima po gruboj površini kamena, dodirnuše i isprepletoše.

Posledica je došla brzo. Lorenco, koji je pre toga uzimao kupke nekoliko dana u Vinjonu, pozva ga iz vrta. Sedeo je za svojim velikim pisaćim stolom, sa zidovima prekrivenim jednom geografskom kartom Italije, jednom geografskom kartom sveta, slikom zamka Sforce u Milanu, na stolovima i policama stajale su zbirke

kamenih vaza, radova u slonovoj kosti, dela Dantea i Petrarke uvezana u purpurnu kožu, i Biblija uvezana u purpurni baršun sa srebrnim ornamentima. Pokraj njega stajao je njegov sekretar, Ser Pjero da Bibijena. Nije bilo potrebno govoriti Mikelanđelu zašto su ga pozvali.

- Ona je bila sigurna, ekselencijo. Bila je pored mene sve vreme. -I ja tako čujem. Zar si ti zaista mislio da vas niko neće opaziti? Đulio ju je video

kad je izašla na sporedna vrata. Očajan, Mikelanđelo odgovori: - To je bilo indiskretno. - Podiže oči sa persijskog

tepiha s gustim šarama i uzviknu: - Tamo gore je bilo tako lepo, izgledalo je kao da je Firenca jedan mermerni kamenolom i da su njene crkve i zvonici istesani iz jednog jedinog sloja kamena.

- Ja ne postavljam pitanje o tvom ponašanju, Mikelanđelo. Ali Ser Pjero postavlja pitanje da li je bilo mudro. Ti znaš da je Firenca grad zlih jezika.

- Niko ne bi govorio zlo o jednoj maloj devojčici. Lorenco je za trenutak posmatrao Mikelanđelovo lice. - Kontesina se više ne može smatrati „malom devojčicom". Ona raste. Ja to do

danas nisam potpuno shvatio. To je sve, Mikelanđelo, možeš se vratiti na posao, jer znam da jedva čekaš da to učiniš.

Mikelanđelo se ne pomače, mada je bio otpušten. - Zar ne postoji ništa što bih mogao učiniti da to popravim? - Ja sam to već učinio. - Lorenco ustade od pisačeg stola, stavi obe ruke na

dečakova drhtava ramena. - Ne budi nesrećan. Nisi mislio ništa zlo. Presvuci se za večeru, tu je neko koga treba da upoznaš.

Poslednje što je Mikelanđelo želeo ovako ojaden bilo je da večera sa šezdeset gostiju, ali sad nije bilo vremena za otkazivanje poslušnosti. On se umi prskajući se iz umovaonika, obuče crvenosmeđu svilenu tuniku i pope se u trpezariju, gde ga jedan sluga odvede do mesta koje je Lorenco zadržao za njega pored Đanfrančeska Aldovrandija, člana jedne od vodećih porodica iz Bolonje. Lorenco je bio imenovao Aldovrandija za podesta ili gradonačelnika Firence za godinu 1488. Mikelanđelo nije bio naročito pribran, duša i stomak bili su mu na mukama. Aldovrandi obrati svu svoju pažnju na njega.

- Njegova ekselencija je bila tako ljubazna da mi je pokazala vaše crteže i mermernu Madonu s detetom. Bio sam veoma uzbuđen.

- Hvala vam. - Ja ne uživam u komplimentima. Govorim zbog toga što se oduševljavam

skulpturom, i odrastao sam kraj divnog dela Jakopa dela Kverče. Mikelanđelo tupo upita ko je to. - Ah, zbog toga sam i zamolio Il Magnifica da razgovaram s vama. Jakopo dela

Kverča nije poznat u Firenci, a ipak je jedan od najvećih vajara koje je Italija dala. On je dramatičar kamena, kao što je Donatelo pesnik. Nadam se da ćete doći u Bolonju i dopustiti mi da vam pokažem njegovo delo. To bi na vas moglo imati i te kakav uticaj.

Mikelanđelo htede odgovoriti da su veliki uticaji upravo ono što on želi da izbegne, ipak je Aldovrandi imao da dokaže da je prorok.

Idućih dana Mikelanđelo je čuo da su se Pjero i Alfonsina nekoliko puta bunili protiv toga što se „jednom građaninu dopušta da se druži tako intimno s jednom

Mediči", i Ser Pjero da Bibjena je pisao Lorencu u banju jedno uvijeno ali ipak oštro pismo rekavši: „Ako se povodom Kontesine ne donese odluka, možda ćete žaliti."

Tek nekoliko večeri kasnije je saznao šta je Lorenco mislio kad je rekao da će on to popraviti. Kontesina je bila poslana u vilu Ridolfi na selo.

12

Mikelanđelu stiže poruka od oca. Porodica je bila zabrinuta za Lionarda, o kome

su dobili izveštaj da je bolestan u manastiru San Marko. - Bi li ti mogao upotrebiti svoje veze s Medičima da uđeš i vidiš Lionarda? –

upita ga Lodoviko kad je Mikelanđelo došao da ga poseti. - Nikome spolja nije dopušteno da uđe u stanove monaha. - San Marko je crkva i manastir Medičija - reče njegova baka - koje je sagradio

Kozimo i koje izdržava Lorenco. Nekoliko dana kasnije Mikelanđelo vide da se na njegove molbe niko ne osvrće. Onda sazna da će Savonarola držati propoved u San Marku sledeće nedelje. - Svi monasi će biti tamo - reče Bertoldo. - Videćeš brata. Možda ćeš čak moći da progovoriš s njim nekoliko reči. Donesi nam izveštaj o monahu. San Marko je bio divno hladovit rano ujutro. Njegov plan da zauzme položaj

pokraj vrata koja vode iz manastira, tako da Lionardo mora proći pokraj njega, poremetilo je prisustvo gomile monaha u crnim mantijama, koji su se molili i pevali u horu pre nego što svane. Njihove kukuljice su bile tako nabijene napred da im je lice bilo zaklonjeno. Mikelanđelu je bilo nemoguće da vidi je li Lionardo u toj grupi.

Crkva ni u kom slučaju nije bila puna. Kad je mrmljanje objavilo ulazak Savonarole, on se odšunja u jedno sedište blizu propovedaonice i sede na ivicu tvrde klupe.

Bilo je malo znakova kojima bi se označila razlika između Savonarole i ostalih pedesetak monaha dok se on polagano penjao uz stepenice propovedaonice. Glava i lice su mu bili duboko sakriveni ispod dominikanske kukuljice, mršav stas ispod mantije. Mikelanđelo nije video gotovo ništa osim vrha nosa i dva skrivena crna oka. U glasu mu se osećao oštar severnjački naglasak, iz početka je govorio mirno, ali uskoro poprimi zapovednički ton dok je iznosio svoje teze o korupciji sveštenstva. Nikada, čak ni u najvatrenijim napadima u palati, Mikelanđelo nije čuo ni najmanji deo optužbi koje je sada Savonarola svaljivao na sveštenstvo: sveštenici su bili pre političari nego duhovnici i njih su u Crkvu poslale njihove porodice radi materijalnog dobitka, oni su blii karijeristi i oportunisti koji su tražili samo bogatstvo i moć, bili su krivi zbog prodavanja i kupovanja crkvenih službi, deljenja položaja i milosti rođacima i prijateljima, zbog podmićivanja, prodaje relikvija, zgrtanja crkvenih prihoda: „Svet je pun crkvenog bluda".

Pavši u vatru od svog govora, Savonarola zbaci kukuljicu i Mikelanđelo prvi put ugleda monahovo lice. On otkri da lice isto tako uznemiruje osećaje kao i reči koje su nailazile sa sve većim žarom i brzinom s protivrečnih usana, jer je gornja bila tanka i asketska kao i košulja od kostreti, a donja još deblja i čulnija od Policijanove. Crne oči koje su bacale munje čak do najudaljenijeg ugla crkve bile su upale u koščate ispijene obraze, očigledne žrtve posta, nos mu je štrčao napred, svojom

masivnom grbom sa širokim upadljivim nozdrvama. Bilo je to dramatično lice koje ne bi mogao izmisliti nijedan umetnik osim samog Savonarole.Građa kostiju očarala je Mikelanđela kao vajara, jer je crna brada kao od mermera bila oblikovana iz iste puti kao i strastvena donja obešena usna, i izglačana plavcem.

Mikelanđelo odvrati pogled sa Savonarolinog lica,kako bi bolje čuo reči koje su sada tekle kao rastopljena bronza, a glas je ispunjavao crkvu, odbijao se od praznih kapela, i vraćao se da nasilno prisvoji levo uvo, pošto je pre toga udario u desno tako da je od toga pocrvenelo.

- Opazio sam da tašte ambicije navaljuju na Rim i prljaju sve stvari, dok i sam nije postao lažna, tašta bludnica. O, Italijo, o Rime, o Firenco, vaši zločini, vaša bezbožnost, vaš razvrat, vaše lihvarstvo, vaša okrutnost nam donose nevolje. Prestanite sa svojim predstavama i paradama. Napustite, kažem vam, svoje ljubavnice i svoje ljubljene mladiće. Zemlja je prekrivena krvlju, ali sveštenstvo za to ništa ne mari. Oni su zaista daleko od Boga, ti sveštenici čije je bogosluženje u tome da provode noći s bludnicama a dane u pričanju po sakristijama. Sam oltar je pretvoren u sveštenički dućan. Sakramenti su tezge za vašu trgovinu crkvenim zvanjima. Vaša požuda načinila vas je drskom bludnicom. Nekada ste se barem stideli svojih greha, nekada su sveštenici imali toliko pristojnosti da su svoje sinove nazivali nećacima. Sada više ne mare za to. „Ja ću pogoditi vas u vašoj besramnosti i pokvarenosti", kaže Gospod, „vaše bludnice i vaše palate."

Šibao je ljude iz Firence, vikao da je Danteu Firenca poslužila kao model za grad Dis:

U drugom krugu su zatvoreni Licemerje i laskavost, i oni Koji se bave čarolijama, vračanjem i krađom, Dvoličnošću i simonijom i sličnim prljavštinama. Prikupivši volju, jer se od Savonarolinog glasa čoveku oduzimala

snaga,Mikelanđelo pogleda oko sebe i primeti da slušaoci sede kao jedno biće, kao da su saliveni.

- Cela Italija će osetiti gnev božji. Njeni gradovi pašće žrtvom protivnika. Krv ćevteći ulicama. Ubistva će biti na dnevnom redu. Ako se ne pokajete! pokajete! pokajete!

Uzvik: „Pokajete!" odjekivao je po crkvi stostruko dok je Savonarola, potegavši napred svoju kukuljicu i prekrivši lice, molio dugo i tiho, a zatim sišao niz stepenice propovedaonice i izašao kroz vrata prema manastiru, ostavivši Mikelanđela duboko uzbuđenog, pomalo zanetog, malo bolesnog. Kad se ponovo našao napolju na vrelom, sjajnom suncu piazze, on zastade zaslepljen žmirkajući, ne želeći niti da ide kući niti u palatu, ne znajući šta da kaže. Naposletku posla poruku ocu da mu nije pošlo za rukom da vidi Lionarda.

Njegovi uzburkani osećaji ponovo su se smirili kad je primio poruku od Lionarda da dođe u San Marko na večernju službu. Manastir je bio lep u sumraku, trava sveže pokošena, živa ograda podrezana, jasmin i suncokret rasli u senci svodova, atmosfera je bila tiha i zaklonjena od sveta.

Lionardo je Mikelanđelu izgledao isto onako mrtvački bled kao i Savonarola.

- Porodica je zabrinuta za tvoje zdravlje. Lionardova glava se zavuče dublje u kukuljicu. - Moja porodica je božja

porodica. - Ne budi tako licemeran. Kad Lionardo ponovo progovori, Mikelanđelo primeti izraz ljubavi. - Zvao sam te jer znam da ti nisi zao. Tebe palata nije iskvarila. Čak i usred

Sodome i Gomore ti se nisi pokvario, živeo si kao pustinjak. Malo uveseljen, Mikelanđelo ga upita: - Otkuda znaš sve to? - Mi znamo sve što se dešava u Firenci. - Lionardo koraknu napred i pruži svoje

koščate ruke. - Fra Savonarola je imao jednu viziju. Mediči, palata, sva bestidna, bezbožna umetnost koja se nalazi u njenim zidovima, biće uništeni. Oni se ne mogu spasiti, ali ti možeš, jer tvoja duša još nije izgubljena. Pokaj se i okani ih se dok je još vreme.

- Savonaroia je napao sveštenstvo, čuo sam njegovu propoved, ali nije napao Lorenca.

- On će držati devetnaest propovedi, počevši od Svih svetih pa do Bogojavljenja. Kad se propovedi završe, Firenca i Mediči biće u plamenu.

Stajali su jedan pored drugoga u hodniku bez vazduha, koji se pružao duž jedne strane manastira. Mikelanđelo zaćuta, sav zgranut.

- Ti nećeš sebe da spasiš? - preklinjao ga je Lionardo. - Mi imamo različita shvatanja. Ne možemo svi biti isti. - Možemo. Svet mora da bude manastir kao što je ovaj, gde su sve duše spasene. - Ako moja duša treba da se spasi, ona može da se spasi samo vajarstvom.To je

moja vera i moje učenje. Kažeš da živim kao pustinjak, moj rad me tako drži. Pa kako onda taj rad može biti zao? Zar meni Bog ne bi dao da biram kad ga obojica jednako služimo?

Lionardove oči vatreno zaroniše za trenutak u Mikelanđelove. Onda se izgubi, kroz vrata, a zatim uza stepenice.

„U ćeliju koju je ukrasio Fra Anđeliko, nadam se", reče Mikelanđelo u sebi, s malo gorčine.

Osećao je da duguje Lorencu da prisustvuje propovedi na dan Svih svetih. Ovoga

puta crkva je bila puna. Savonarola je opet počeo svoj govor tonom spokojnog izlaganja, objašnjavajući misteriju mise i celovitost božanske reči. I činilo se da su oni koji su bili tu prvi put razočarani. Ali monah je upravo polako padao u vatru, uskoro je prešao na govornički način izražavanja, zatim na crescendo, u kome je njegov snažan glas šibao slušaoce svom svojom raspaljenom rečitošću.

Napadao je sveštenstvo: - Čuli ste kako se govorilo: „Blagoslovena kuća koja ima debelog župnika." Ali doći će vreme kad će se pre reći: „Prokleta da je takva kuća." Osetićete oštricu mača na sebi. Jad će vas uništiti. Ovo se više neće zvati Firenca, već pećina razbojnika, izopačenosti i krvoprolića.

Napadao je zelenaše: - Vi ste krivi zbog pohlepe, vi ste iskvarili sudske upravne činovnike i njihove službe. Niko vas ne može uveriti da je grešno pozajmiti uz kamate, već, štaviše, vi držite za budale one koji se uzdržavaju od toga.

Napadao je moral Firence: - Ispunili ste ono što je rekao Izaija: „Oni oglašavaju svoj greh kao Sodoma, jer ga ne skrivaju", ili ono što je rekao Jeremija: „Ti imaš čelo bludnice, ti nećeš da se stidiš."

On izjavi: - Ja se bavim proricanjem, ali mi je glas u noći rekao: „Budalo, zar ne vidiš da je božja volja da nastaviš?" Zbog toga ne mogu prestati da proričem. I ja vam kažem: znajte da su nečuvena vremena blizu!

U crkvi se čulo sve glasnije mrmljanje. Mnoge žene su plakale. Mikelanđelo ustane i pođe kroz bočni brod, dok ga je ljutit glas sledio kroz vrata.

Prešavši Pjacu San Marko, uđe u vrt i povuče se u svoju kućicu, kao u napadu groznice. Odlučio je da se više ne vraća u crkvu: jer šta je on imao s tim govorom o požudi i pohlepi?

13

Kontesina ga pronađe u biblioteci, gde je precrtavao ilustracije starih rukopisa.

Bila je odsutna nekoliko sedmica. Lice joj je bilo bledo. On skoči. - Kontesina, jeste li bolesni? Sedite ovamo. - Imam nešto da ti kažem. - Ona se sruči na stolicu, nagnu se napred nad hladan

kamin kao da želi ugrejati ruke. - ...ugovori su napravljeni. - Ugovori? - Za moje venčanje... s Pjerom Ridolfijem. Nisam htela da to saznaš iz brbljanja u

palati. Posle jednog trenutka on je upita odsečno: - A zašto bi trebalo da me to uzbudi?

Svi znaju da kćeri Medičija sklapaju političke brakove: Madalena se udala za Frančesketa Čiba, papinog sina, Lukrecija za Jakopa Salvijatija...

- Ne znam zašto bi to trebalo da te uzbudi, Mikelanđelo, više nego što uzbuđuje mene.

On je tek sad pogleda pravo u oči. - A da li vas uzbuđuje? - A kako bi? Svi znaju da kćeri Medičija sklapaju političke brakove. - Oprostite mi, Kontesina. Zabolelo me je. - Dobro - osmehnu se ona tužno. - Sada te već prepoznajem. - A venčanje... kada? - Neće još biti neko vreme. Suviše sam mlada. Molila sam još godinu dana. - Ipak se sve promenilo. - Za nas ne. Mi smo još uvek prijatelji u palati. Posle kraće ćutnje, Mikelanđelo upita: - Pjero Ridolfi, on vas neće unesrećiti? On

vas voli? Pognute glave, Kontesina podiže oči k njemu. - Mi o takvim stvarima ne razgovaramo. Učiniću ono što moram. Ali moji osećaji

su samo moji. Ona ustane, priđe mu bliže. Bio je obesio glavu kao nema životinja na buri. Kad

ju je naposletku pogledao, primeti suze kako joj blistaju u očima. On pruži ruku oklevajući, a ona polagano stavi svoje prste u njegove i oni se potpuno i čvrsto spojiše. Zatim se udalji, ostavivši za sobom samo nežni miris mimoze i suvu vrelinu u njegovom grlu.

Nije bilo načina da spreči da mu Savonarolin glas ne odzvanja u ušima, jer je Lionardova opomena postala stvarnost. Usred svoje druge propovedi protiv poroka u Firenci, Savonarola odjednom diže glas protiv Medičija i optuži Lorenca za zlo u gradu, predskazajući pad vladajuće porodice i, kao vrhunac, pad pape u Vatikanu.

Članovi Platonske akademije brzo se sastadoše u studiolu. Mikelanđelo im podnese izveštaj o prve dve propovedi, a zatim ispriča o Lionardovoj opomeni. Mada je Lorenco vodio mnogobrojne bitke s Vatikanom, u ovom trenutku je želeo da održi mir s papom Inoćentijem VIII zbog Đovanija, koji je imao da čeka svega još nekoliko meseci pa da postane kardinal i ode u Rim da predstavlja porodicu Mediči. Papa je lako mogao pretpostaviti da Savonarola, budući da ga je Lorenco pozvao u Firencu i budući da propoveda u crkvi Medičijevih, napada papinstvo s Lorencovim znanjem i pristankom.

- Dobro je što napada i mene u isto vreme - promrmlja Lorenco žalosno. - Jednostavno ćemo morati da ga zatvorimo - promrmlja Policijano. - Treba samo da učinimo kraj njegovim proricanjima - reče Lorenco. - Ona nisu

deo naše religije niti njegove službe. Piko, to ćeš ti uzeti na sebe. Prvo odmetništvo došlo je iz vajarskog vrta. Granači je izvestio da je šaljivčina

Bačo najpre počeo satima da ćuti, a zatim da iščezava na dan ili dva. Ubrzo potom počeo je stavljati prezrive primedbe o porodici Mediči, zatim veličati Savonaroline vrline i duhovni život manastira. Jednog dana pobegao je dominikancima.

Savonaroline propovedi privlačile su sada tako veliko mnoštvo sveta da je on, krajem marta, druge nedelje Velikog posta, počeo svoje propovedi održavati u katedrali. Deset hiljada Firentinaca stajalo je nabijeno u njoj, a ipak je izgledalo da ih je malo zbog ogromnosti prostora oko njih. U nekoliko meseci koji su prošli otkako ga je Mikelanđelo čuo kako propoveda u San Marku, nekoliko promena se odigralo na monahu.Zbog strogog posta i pokore na kolenima u ćelijama San Marka, jedva je imao toliko snage da se popne na propovedaonicu. Potpuno je izjednačavao sebe s Hristom.

- Kao što dobro vidite i čujete, ja ne govorim svojim vlastitim jezikom, već božjim. Ja sam njegov glas na zemlji.

Hladni drhtaj zatalasa slušaoce. Savonarola nije bio dirnut manje nego njegovi obožavaoci.

Mikelanđelo je podesio svoj dolazak u Duomo tako da sretne oca i ostale članove porodice, koji su napustih crkvu Santa Kroče da čuju novog proroka, na kraju

službe. Stajao je u vratima i gledao horska sedišta koja su radili Donatelo i Luka dela

Robija, visoko gore s obe strane središnjeg oltara, mermerne rezbarije koje su prikazivale decu kako se igraju, pevaju, plešu, smeju, sviraju na muzičkim instrumentima, pravi Grci po svojoj veseloj ljubavi i životu, i baštinici lepote njihovih tela. Za Mikelanđela, mermerna dela su klicala: „Ljudi su dobri!" dok jer Savonarola grmio: „Čovečanstvo je zlo!"

Ko je imao pravo? Donatelo i Dela Robija? Ili Savonarola? Mračno raspoloženje iz crkve teško je lebdelo oko stola u trpezariji

Buonarotijevih. Lukrecija je bila sva u suzama. - Taj pokvareni čovek. Upropastio je moju divnu belu teletinu. Od sada,

Lodoviko, ako želiš da čuješ Savonaroline propovedi, to mora da bude posle ručka, a ne pre.

Mada se grad tresao u naglom preokretu svojih verskih ideja, Mikelanđelo je i dalje mirno radio. Za razliku od Savonarole, on nije mogao uveriti sebe da Bog govori kroz njega, ali je osećao da bi Bog odobrio taj rad kad bi ga video.

Osećao je i protiv svoje volje divljenje prema Savonaroli.Nije li on bio idealist? A što se tiče njegovog fanatizma, nije li Rustiči rekao: - Ti si kao Savonarola, ti postiš jer ne možeš sebe naterati da prestaneš raditi usred dana.

Mikelanđelo se namrštio na tu optužbu. Pa ipak, nije li on osećao da je pozvan da se posveti delu revolucioniranja mermerne skulpture, kao što je i Fidija preuzeo egipatsku skulpturu koja je obožavala smrt i načinio je grčkom i čovečnom? Zar ne bi bio voljan da posti i da se moli dok bi jedva još imao snage da se dovuče kroz vrt do svoje radionice, ako bi to bilo potrebno?

I šta to nije bilo u redu ako Bog govori svojoj deci? Bog sigurno ima pravo na to. On je verovao u Boga. Ako je Bog mogao stvoriti zemlju i čoveka, zar ne može stvoriti proroka... ili vajara?

Sinjorija je pozvala Savonarolu da govori u velikoj dvorani Palaca dela Sinjorija. Lorenco, četvorica platoničara i važni službenici Medičija objaviše u celom gradu svoju nameru da dođu. Mikelanđelo zauze svoje mesto na drugoj klupi između Kontesine i Đovanija, nasuprot podijumu na kome je Savonarola stajao ispred stalka za Jevanđelje, dok je gradska uprava bila zbijena iza njih.

Kad je Savonarola prvi put pomenuo Lorenca de Medičija kao tiranina, Mikelanđelo primeti kako se Lorencove usne razvlače u slabom osmehu. On sam je jedva čuo te reči jer je lutao pogledom po velikoj dvorani s njenim dugačkim bočnim površinama od čistog belog maltera i mislio kakve bi se divne freske mogle tu naslikati.

Lorencov osmeh iščezne kad je Savonarola pojačao napad: Sve zlo i sve dobro u gradu zavise od njegove glave, a zbog toga je njegova odgovornost velika. Kad bi vođa išao pravim putem, celi bi grad bio očišćen od greha. No tirani su nepopravljivi jer su ponosni.Oni ostavljaju sve u rukama rđavih ministara. Oni se ne obaziru na siromašne, niti osuđuju bogate. Oni podmićuju glasače i povećavaju teret koji pritiska narod.

Mikelanđelo poče sada pažljivo slušati, jer je Savonarola optuživao Lorenca da je konfiskovao firentinski Fond miraza, novac koji su gradskoj blagajni uplaćivale najsiromašnije porodice radi garancije da će eventualno imati miraz, bez kojega se nijedna Toskanka nije mogla nadati da će se udati, da je Lorenco upotrebio novac da kupi bogohulne rukopise i pokvarena umetnička dela i da priređuje bahanalije kojima je Firentince predavao u ruke davolu.

Lorencova tamna koža pozelene. Savonarola još nije bio završio: Lorenco, pokvareni tiranin, mora otići.

Nepoštena Sinjorija, koja sedi iza njega, mora otići. Sudije, službenici, moraju otići. Potpuno nova vlada, vođena potpuno novim i strogim zakonima, mora se postaviti da od Firence ponovo načini Grad božji.

Ko će vladati Firencom? Ko će prepraviti njene zakone i ko će ih izvršavati? Savonarola. Bog je tako odredio.

14 Kad je Mikelanđelo došao u studiolo, zatekao je tamo fra Marijana. Humanist

propovednik iz San Gala, gubio je svoje stado, koje je odlazilo da sluša Savonarolu. Mikalendelo primače stolicu na kojoj je obično sedeo niskom stolu, stavi jabuku u tanjir i zavali se.

- Nećemo pokušavati da pobijamo Savonaroline lične klevete - govorio je Lorenco. - Činjenice o stvarima kao što je Fond miraza jasno su pred očima svim Firentincima. Ali njegovo proricanje propasti stvara u Firenci sve jaču histeriju. Fra Marijano, razmišljao sam o tome da ste vi taj koji treba da odgovori Savonaroli. Mogu li vam

predložiti da održite jednu propoved na temu Dela apostolskih 1, 7: Nije vaše znati vremena i leta koja otac zadrža u svojoj vlasti.

Lice fra Marijana se ozari. - Mogao bih dati pregled istorije proročanstava, i način na koji Bog govori svom

narodu, i pokazati da Savonaroli nedostaje jedino veštičiji kazan... - Polako - reče Lorenco. - Vaša propoved mora biti mirna i nepobitna, a uz to i

logična, tako da ljudi lako primete razliku između otkrovenja i vračanja. Diskusija se vodila oko pitanja koji biblijski i literarni materijal treba da

upotrebi fra Marijano. Mikelanđelo pojede malo voća i neprimetno se iskrade. Sledio je mesec spokojstva i marljivaog rada. Prekinuo je sve veze sa svetom, jeo

je malo i spavao malo, dok se nosio sa dvadesetak isprepletanih bića svoga mermernog bloka.

Iz palate su pustili glas da verni treba da idu u San Galo na Veliki četvrtak da čuju fra Marijana kako uništava Savonarolu. Kad je Mikelanđelo ušao u crkvu, ugleda tamo sve najviđenije toskanske porodice: plemiće, zemljoposednike, trgovce, naučnike,putnike iz Evrope i Engleske, Sinjoriju, sudije i većnike iz sva četiri okruga Firence.

Fra Marijano se pope na propovedaonicu i poče da govori svojim kultivisaniim, učenim glasom, citirajući Kozima de Medičija: „Državama se ne upravlja pomoću patemostera", što izazva žamor smeha. Zatim poče učeno govoriti o potrebi odvajanja crkve i države, i o opasnosti koju je njihovo jedinstvo u prošlosti predstavljalo za ljudsku slobodu.

To je bio dobar početak.Lorenco je sedeo opušteno na svom sedištu. Ljudi su slušali s velikom pažnjom i sa sve većim zadovoljstvom, dok je fra Marijano išao logično korak po korak, citirajući Sveto pismo da pokaže kako je prava uloga crkve i njen položaj u duhovnom životu naroda.

Onda se nešto poremeti. Fra Marijano je sve više crveneo u licu i dizao ruke k nebu isto onako neobuzdanim pokretom kao što su i bili pokreti Savonarolini. Glas mu se promeni kad je prvi put spomenuo ime Đirolama Savonarole, izbacivši ga kao nešto bolesno. Odbacivši svoje pažljivo pripremane dokaze, on nazva tog monaha „širiteljem skandala i nereda" i još celim nizom gadnih epiteta.

Mikelanđelo je mogao smisliti samo jedan odgovor: Fra Marijano je dopustio svojoj ljubomori prema Savonaroli da nadvlada njegovu sposobnost prosudivanja. Još uvek je vikao sa propovedaonice kad je Lorenco skupio svoju porodicu i hramajući niz srednji brod izašao napolje.

Sada Mikelanđelo prvi put zateče palatu utonulu u mračno raspoloženje. Lorenco je dobio akutni napad kostobolje i jedva se vukao hramajući po hodnicima. Policijano, vidljivo uznemiren, uhvatio se Lorenca kao neko dete, potpuno lišen svoje duhovitosti i dubine. Fičino i Landino su bili u brizi zbog svog životnog dela, jer je Savonarola pretio da će spaliti sve knjige u Firenci, osim onih koje su odabrali hrišćanski komentatori. Za Pika je to bio najteži udarac, ne samo da je on preporučio da se monah dovede u Firencu nego je i osećao simpatije prema delu Savonarolinog programa, a bio je previše pošten da to od Lorenca sakrije.

Lorenco se spremao za drugi frontalni napad zamolivši priora manastira Bikjelinija iz Santa Spirita da dođe k njima u studiolo. Mikelanđelo se upoznao s priorom manastira u palati prilikom nedeljnih ručkova, a ponekad se popodne vraćao s njim u crkvu da precrtava poznate freske, kao što je Sveti Jovan. Prior, energičan čovek pedesetih godina, bio je u Firenci poznat kao jedini čovek koji je na ulici nosio naočare.

- Kad ljudi brzo prolaze - objašnjavao je jednom Mikelanđelu - njihova su lica kao stranice knjiga koje proleću mimo nas. Kroz ova stakla za uvećavanje studiram njihove izraze i karakter.

Sada je prior manastira sedeo pred niskim stolom u studiolu, dok ga je Lorenco molio da pošalje u Rim po najsjajnijeg propovednika augustinskog reda „da malo urazumi Firentince".

- Mislim da znam ko je to. Odmah ću pisati. Firenca se pojavila da čuje augustinca koji im je došao u goste, kako

intelektualno izlaže ekstremnosti i opasnost od Savonarolinog propovedanja, došla je u San Spirito, učtivo saslušala njegove reči i otišla oglušujući se o njih.

Mikelanđelo ponovo pokuša da se zatvori u svoju kućicu, ali su zidovi bili previše tanki a da ne propuste dnevni obrok loših vesti: Piko je pokušao odvratiti Lorenca od njegove namere da Savonaroli namesti špijune, zbog toga što je Savonarola bio suviše posvećen Bogu da bi počinio „telesni greh", u kome se Lorenco nadao da će ga uhvatiti. Savonarolina špijunska organizacija uhvatila je Lorencove špijune i razotkrila ih. Fra Marijano je pobegao od Lorenca i otišao Savonaroli da ga na kolenima moli za oproštaj. Samo je šaka studenata prisustvovala poslednjim predavanjima u Platonskoj akademiji. Firentinski štampari odbijali su da štampaju ono što monah nije odobrio. I Sandro Botičeli je pobegao Savonaroli, izjavivši javno da su njegovi ženski aktovi raskalašni, bludni i nemoralni.

Mikelanđelo je ipak odobravao Savonarolin krstaški rat za reforme, jedino nije odobravao napade na porodicu Mediči i na umetnost. Kad je pokušao objasniti svoju dilemu, Bertoldo bi postao svadljiv i, kad mu je Mikelanđelo sledeći put pokazao svoj rad uzviknuo je da je Mikelanđelu promakla poenta Bitke kentaura.

- To je previše golo. Nisi ništa naučio iz moje bitke ih iz bitke u Pizi. Izbacio si svo bogatstvo. Savonarolin uticaj, rekao bih. Potrebni su ti konji, lepršave haljine, oružje, šta ti je drugo preostalo da klešeš?

- Ljude - promrmlja Mikelanđelo tiho. - Tvoj rad je bedan. Ako želiš moje mišljenje, onda baci taj komad kao vežbanje

koje ti nije dobro ispalo, i zamoli Granačija da ti nađe novi komad mermera.

Bertoldo nije prilazio zadnjem delu vrta nekoliko dana. Umesto njega, Mikelanđelo je imao jednog posetioca, svog brata Lionarda, u mantiji i kukuljici, upalih obraza.

- Dobro došao u moju radionicu, Lionardo. Lionardo se zagleda u Bitku stisnutih usana. - Zbog tvoje skulpture sam došao. Želimo da je prineseš Bogu kao žrtvu. - Kako to da uradim? - Uništi je. Zajedno s crtežima koje je doneo Botičeli i drugim besramnim

umetničkim delima za koje se izjasnila kongregacija. To će biti Savonarolina prva vatra u čiščenju Firence.

To mu je bio drugi poziv da uništi svoje delo. - Ti smatraš moj rad bestidnim? - On je svetogrdan. Donesi ga u San Marko i sam ga baci na vatru. U Lionardovom glasu osećala se snaga unutrašnjeg uzbuđenja koja je razbesnela

Mikelanđela. On ga uze za lakat, osećajući čak i u svom besu da na kostima njegovog brata nema ni trunke mesa, isprati ga do vrata i izgura na ulicu.

Nameravao je da nekoliko sedmica glača reljef kako bi svoje figure učinio sjajnima. Umesto toga, zamoli Granačija da prenesu reljef još te noći u palatu. Granači pozajmi kolica koja je Buđardini gurao preko Pjace San Marko i niz Via Larga.

Uz pomoć Buđardinija i Granačija, Mikelanđelo prenese komad kamena u Lorencovu dnevnu sobu. Lorenco ga nije video mesec dana, još od propovedi fra Marijana. On uđe u sobu, tužna lica, mutnih očiju, hramajući s mukom uz pomoć štapa i jako se iznenadi: - Ah! - uzviknu i sruči se na stolicu. Dugo je sedeo ćutke prelazeći pogledom po skulpturi, proučavajući deo po deo, figuru po figuru, i obrazi počeše da mu rumene. Činilo se da mu se život vraća u udove. Mikelanđelo je i dalje stajao iza njega i takođe je posmatrao mermerni reljef. Naposletku se Lorenco okrenu i pogleda ga usplamtehm očima.

- Imao si pravo što ga nisi glačao. Dleto pomaže da se iznese na videlo anatomija. - Vi onda odobravate ovaj rad, ekselencijo? - Šta ima tu da se odobri? Osećam lepo svako telo, svaki kamen, svaku slomljenu

kost, prste ranjenog mladića u uglu, pritisnute u kosu i lobanju, njegovu ruku koja zaklanja kamenje koje nikad više neće bacati. Ovakav reljef nikad nisam video.

- Već sam dobio jednu ponudu za taj komad. - Od patrona? Neko želi da ga kupi? - Ne baš tačno.Oni to traže kao doprinos. Od Savonarole, preko mog brata

Lionarda, da ga žrtvujem bogu na njihovoj lomači. Nastade gotovo neprimetna pauza pre no što Lorenco progovori:- A ti si

odgovorio? - Da nisam slobodan da je poklanjam. Taj komad pripada Lorencu de Medičiju. - Reljef je tvoj. - Čak i da ga poklonim Savonaroli da ga spali? - Ako je to tvoja želja. - Ali recimo, ekselencijo,da sam ja taj komad već ponudio Bogu? Bogu koji je

stvorio čoveka po svojoj slici dobrote i snage i lepote? Savonarola kaže da je čovek zao. Zar bi nas Bog stvorio u mržnji?

Lorenco ustade naglo i prođe po sobi jedva primetno hramajući. Uđe sluga i stavi na mali sto dva tanjira.

- Sedi i jedi dok ti budem govorio. I ja ću jesti, mada nisam imao volje za jelom pre no što si došao. - On pruži ruku i dohvati komadić korice hleba.- Mikelanđelo, snage uništenja stupaju za petama stvaralaštva. Umetnosti, najlepši cvet svakog doba, bivaju iscepane, polomljene i spaljene od sledećeg doba. Ponekad, kao što vidiš ovde u Firenci danas, čine to i nekadašnji prijatelji i komšije u istom gradu i iste godine. Savonarola ne progoni samo, kako on to kaže, „antireligiozna dela" i „pohotljive"aktove: on namerava da uništi sve slike i skulpture koje ne odgovaraju njegovom obrascu, freske Mazača, Filipa Lipija, Beneca Gocolija ovde u kapeli palate, Girlandaja, sve grčke i rimske kipove, gotovo sva naša firentinska dela u mermeru. Ostaće malo šta osim Fra Anđelikovih anđela u ćelijama manastira San Marko. Bude li po njegovom, i bude li njegova vlast rasla, Firenca će biti poharana, kao što je Atinu poharala Sparta. Firentinci su ćudljiv svet, budu li išli za Savonarolom do kraja njegovog objavljenog puta, sve što je bilo postignuto otkako je moj pradeda ponudio nagradu za vrata Krstionice, biće zbrisano, Firenca će opet utonuti u mrak.

Potresen jačinom Lorencovog uzbuđenja, Mikelanđelo uzviknu: - Kako sam pogrešno shvatio da će Savonarola reformisati samo ono što je zlo u

životu Firence. On će uništiti i sve što je dobro. Kao skulptor ja ću biti rob, s lancima na rukama.

- Nikome ne nedostaje gubitak slobode drugog čoveka - odgovori Lorenco tužno. Onda odgurnu tanjir. - Želeo bih da sa mnom prošetaš. Moram ti nešto pokazati.

Pođoše do zadnjeg dela palate pa prešavši preko malog zatvorenog trga dođoše do pročelja San Lorenca, porodične crkve Medičija. Unutra je bio pokopan Kozimo, Lorencov deda, u blizini jedne od bronzanih propovedaonica, za koju je Donatelo napravio nacrt a izveo je Bertoldo, u Staroj sakristiji, za koju je nacrt pravio Bruneleski, nalazio se sarkofag s posmrtnim ostacima Kozimovih rođaka Đovanija de Bičija i njegove žene, i jedan sarkofag od porfira Pjera Kostobolnog, Lorencovog oca, koji je izradio Verokio. Ali pročelje crkve ostalo je od grube, neravne opeke zemljane boje, očigledno nedovršene.

- Mikelanđelo, ovo je poslednje umetničko delo koje moram završiti za svoju porodicu, mermerno pročelje sa dvadesetak isklesanih skulptura u nišama.

- Dvadeset skulptura! Isto toliko ima ih i na pročelju Duoma! - Ali za tebe to nije previše. Po jedna statua u prirodnoj veličini za svaku figuru

nagoveštenu u tvojoj Bici. Moramo stvoriti nešto čemu će se cela Italija radovati. Mikelanđelo se upita da li je osećaj da propada u dubinu bila radost ili neverica.

On uzviknu plahovito: - Učiniću to, Lorenco, obećavam. Ali treba mi vremena. Još imam toliko da naučim... još nisam pokušao da uradim svoju prvu slobodnu figuru.

Kad je stigao u svoju sobu, zateče Bertolda zavijenog u ćebe kako sedi pokraj peći u svojoj polovini slova L, očiju crvenih a lica potpuno bleda. Mikelanđelo mu brzo priđe.

- Je li vam dobro, Bertoldo? - Ne, ne, nije mi dobro. Ja sam glup, slep, smešan čovek koji je nadživeo svoje

vreme. - Šta vas navodi na tako stroge zaključke? - upita Mikelanđelo tiho, trudeći se da

ga razveseli.

- To što sam gledao tvoju Bitku u Lorencovoj sobi i setio se šta sam o njoj rekao. Užasno sam pogrešio, užasno pogrešio, pokušao sam da je prenesem u izlivenu bronzu, ali bi time tvoj reljef bio upropašćen. Moraš mi oprostiti.

- Dozvolite mi da vas smestim u krevet. On smesti Bertolda pod pokrivač od perja, ode u kuhinju u suteren i naruči vrč

vina zagrejanog na vatri koja se gasila. Prinese srebrnu čašu Bertoldovim usnama, hraneći ga utehom zajedno s vrelim napitkom.

- Ako je Bitka dobra, dobra je zato što ste me vi naučili kako da bude dobra. Ako nisam mogao ga je načinim kao bronzu, to je zbog toga što ste me uverili da postoji razlika između čvrstog mermera i tečnog metala. I zato budite zadovoljni. Sutra ćemo početi novo delo, i vi ćete me još učiti.

- Da, sutra - uzdahnu Bertoldo i zatvori oči, pa ih ponovo otvori na kratko vreme, pitajući: - Jesi li siguran, Mikelanđelo, da „sutra" postoji? - i zaspa.

Za nekoliko trenutaka disanje mu se promeni. Izgledalo je kao da je postalo teško, mučno. Mikelanđelo pođe da probudi Ser Pjera, koji posla slugu po Lorencovog doktora.

Mikelanđelo je proveo noć držeći Bertolda kako bi mu omogućio da lakše diše. Lekar prizna da ne zna šta bi učinio. Kad je svitalo, Bertoldo otvori oči, pogleda Mikelanđela, lekara i Ser Pjera, shvati svoje loše stanje, i prošaputa:

- ...odvedite me u Podo... tamo je tako lepo... Kad je sluga došao da javi da su kola spremna, Mikelanđelo podiže Bertolda,

zajedno s ćebetom,pa ga je držao na krilu za sve vreme vožnje do Pistoje, najsjajnije vile Medičija, koju su ranije posedovali Mikelanđelovi rođaci, Ručelaji. Bila je obnovljenja s divnim otvorenim galerijama po nacrtu Đulijana da Sangala. Kiša je padala celim putem po kolima, ali kad su Bertolda smestili u njegovu visoku postelju u njegovoj omiljenoj sobi okrenutoj prema reci Ombrone, sunce se pojavi i obasja bujni zeleni toskanski pejzaž. Lorenco se doveze da uteši svog starog prijatelja, dovodeći sa sobom Maestra Stefana da Prata, da pokuša sa nekim novim lekovima.

Bertoldo je umro kasno popodne drugog dana. Pošto mu je sveštenik dao poslednje miropomazanje, promrmljao je poslednje reči osmehnuvši se malo, kao da se trudi da ode kao duhovit čovek a ne kao vajar.

- Mikelanđelo... ti si moj naslednik... kao što sam ja bio Donatelov. - Da, Bertoldo. I ponosim se time. - Želim da dobiješ moje imanje... - Ako želiš... - Ono će te napraviti... bogatim... poznatim... Moja knjiga recepata. - Uvek ću je čuvati. Bertoldo se ponovo osmehnu,kao da su delili neku tajnu šalu, i poslednji put

zatvori oči.Mikelanđelo se ćutke oprosti od njega i okrenu se. Bio je izgubio učitelja. Više nikad neće imati drugoga.

15 Rasulo u vrtu bilo je sada potpuno. Sav rad je prestao. Granači prestade da slika

prizor ulične svečanosti, koji je bio već gotovo dovršio, i poče provoditi vreme u

grozničavom sakupljanju modela, nalaženju mermernih komada, u prikupljanju sitnih porudžbina, za jedan sarkofag, za jednu Madonu.

Mikelanđelo pritesni prijatelja jednog dana predveče. - Ne vredi, Granači. Sa školom je gotovo. - Ne govori tako. Treba samo da pronađemo novog učitelja. Lorenco je sinoć

rekao da bih mogao ići u Sijenu da ga potražim. Sansovino i Rustiči upadoše u radionicu. - Mikelanđelo ima pravo - reče Sansovino. - Prihvatiću poziv portugalskog

kralja, idem tamo da radim. - Mislim da smo naučili sve što smo mogli kao studenti - složi se Rustiči. - Ja nikad nisam imao nameru da klešem kamen - reče Buđardini. - Moja je

priroda suviše mekana, napravljena je za mešanje boja. Idem da zamolim Girlandaja da me opet primi.

Granači se otrese na Mikelanđela. - Nemoj mi reći da i ti odlaziš. - Ja? Gde bih ja išao? Grupa se rasturi. Mikelanđelo pođe kući s Granačijem da ispriča o smrti

Bertolda svojoj porodici. Lukreciju je uzbudila knjiga recepata, i ona pročita glasno nekoliko recepata. Lodoviko ne pokaza nikakav interes.

- Mikelanđelo, je li gotovo tvoje novo delo? - Tako nekako. - Il Magnifico, je li ga on video? - Da, da, odneo sam ga k njemu. - Sviđa li mu se? - Da. - To je sve, samo „da"? Zar nije pokazao zadovoljstvo, priznanje? - Da, oče. Jeste. - Pa gde je onda novac? - Kakav novac? - Pedeset florina. - Ja ne znam šta... - Ama,hajde.Il Magnifico ti je dao pedeset zlatnika kad si završio Madonu s

detetom. Ovamo kesu. - Nema nikakve kese. - Nema kese? Radio si celu godinu dana. Imaš pravo na novac. - Ni na šta ja nemam pravo, oče, osim na ono što sam imao. - Il Magnifico ti je za druge radove platio, a za ovaj nije? - Lodoviko je bio

skeptičan. - To jedino može da znači da mu se ovo ne sviđa. - To isto tako može značiti da je bolestan, da je zabrinut zbog mnogih stvari... - Onda još postoji mogućnost da će ti platiti. - Nemam pojma. - Moraš ga podsetiti. Mikelanđelo odmahnu glavom u očajanju. Vratio se polagano hladnim, mokrim

ulicama. Umetnik bez ideja je prosjak, ne mogavši da radi, on ide i prosi između sati. Prvi

put otkako je stupio u školu kod Urbina pre sedam godina, nije imao želje da crta. Izbegavao je čak i da sastavi reč „mermer" u svom duhu. Njegov slomljeni nos, koji

mu nije zadavao bola dok je radio, sada je počeo da ga boli, jedna nozdrva je bila potpuno zatvorena i otežavala mu disanje. Opet je postao svestan svoje ružnoće.

Vrt je bio pust. Lorenco je obustavio rad u biblioteci. Klesari su otišli, a s njima i ritmičko tesanje građevinskog kamena, a to je bio najprirodniji ambijent za njegov rad. U vazduhu se osećalo prelazno vreme. Grupa platoničara je retko dolazila u Firencu da drži predavanja. Više nije bilo večeri u studiolu. Lorenco je odlučio da se podvrgne temeljitom lečenju u jednoj od svojih vila i da provede šest meseci daleko od palate i svojih dužnosti. Tu je mogao ne samo da se oslobodi kostobolje već i da napravi plan kako da se uhvati ukoštac sa Savonarolom.To će biti bitka, govorio je, na život i smrt, i trebaće mu sva njegova životna snaga. Mada je sve oruđe bilo u njegovim rukama: bogatstvo, snaga, kontrola lokalne vlade, ugovori s vanjskim gradskim državnicima i narodima, čvrsti prijatelji u svim susednim dinastijama, i mada Savonarola nije imao ništa drugo osim ogrtača preko ramena, ipak je Savonarola, živeći životom sveca,posvećen svom pozivu, nepodmićen, sjajan učitelj, izvršitelj koji je već proveo ozbiljne reforme u ličnom životu toskanskog sveštenstva isto kao i u labavom životu bogatih Firentinaca koji su hrlili na njegovu stranu da se odreknu telesnih slabosti, imao prevlast.

U deo njegovih planova kako da svoje poslove dovede u red spadalo je i to što je udesio da Đovanija uvedu u dužnost kardinala, bojeći se da papa Inoćentije VIII, starac, ne umre pre no što izvrši svoje obećanje, a da novi papa, možda neprijateljski raspoložen prema porodici Mediči kao što su bili raniji, odbije da primi šesnaestogodišnjeg mladića među članove crkvene hijerarhije. Lorenco je takođe znao da bi to bila strateška pobeda nad Firentincima.

Mikelanđelo je bio snužden zbog Lorencovih priprema za odlazak u Karedi, jer je ovaj počeo da predaje važne trgovačke i državne poslove Pjeru. Ako Pjero bude vladao, kakav će tu onda biti život za njega? Pjero bi mu mogao narediti da napusti palatu. I u vezi stim, kakav je njegov položaj, sada kad je vajarski vrt bio praktično zatvoren?

Niko nije spominjao novac za završenu Bitku, tako da nije mogao da ide kući. Tri zlatnika za džeparac više nisu ostajala na njegovom umivaoniku. Novac mu nije bio potreban, ali ga je uznemiravalo to što je iznenada nestao. Ko je to naredio? Lorenco? Ser Pjero da Bibijena, misleći možda da to nije više potrebno, budući da vrt ne radi? Ili je to bio Pjero?

U svojoj neodlučnosti Mikelanđelo se obrati Kontesini, tražeći njeno društvo i provodeći sate u razgovoru s njom, uzimao je Božanstvenu komediju i čitao joj naglas odlomke koje je najviše voleo, kao što je jedan u XI Pevanju Pakla:

Umetnost, kako najbolje zna, sledi prirodu, Kao što učenik sledi učitelja, veština ili umetnost je, takoreći, unuče božije. Iz ta dva izvora (ako se sećaš toga početka Geneze) Čovečanstvo valja da crpe svoj život i napredak.

Platoničari su ga terali da piše sonete, taj najviši izraz književne misli, a on je

čitao njihova književna dela u nadi da će mu pružiti uvid u umetnost. Kako se potpuno izražavao crtanjem, modelovanjem i klesanjem, nije osećao potrebu za još

jednim glasom. Sada, u svojoj usamljenosti i zbunjenosti, poče da zapisuje svoje prve mucave strofe... Kontesini.

K nebu me nosijedno očaravujuće lice, Ništa drugo na svetu ne može mi pružiti toliko radosti. I kasnije: Nijedna duša to ne vidi, ali ja, najosetljiviji, moj duh to vidi...

Pocepao je ove odlomke, znajući da su preterani i mladalački, onda se vratio

napuštenom vrtu da tumara stazama, da poseti paviljon iz koga su po Pjerovoj naredbi sve kamenje, radovi u slonovači i svežnjevi crteža bili odneti u palatu. Čeznuo je za radom, ali se osećao tako prazan da nije znao na čemu da radi. Sedeći za crtaćom daskom u kućici, dok mu je do ušiju dopiralo samo zujanje insekata u poljskom cveću, njega obuze tuga i osećaj da je sam na svetu.

Naposletku Lorenco posla po njega. - Bi li hteo da ideš s nama u Fjezole? Provešćemo noć u vili. Ujutro će Đovani biti

uveden u dužnost u Badiji Fjezoleni. Bilo bi dobro za tebe da prisustvuješ ceremoniji. Kasnije, u Rimu, Đovani će se sećati da si tome prisustvovao.

Odvezao se u Fjezole u kočiji s Kontesinom,mladim Đulijanom i dadiljom. Kontesina zamoli da izađe u San Domeniku, na polovini puta uzbrdo, jer je želela da vidi Badiju, u koju joj, kao ženi, neće biti dozvoljen pristup da vidi investituru svoga brata.

Mikelanđelo je dobro poznavao malu crkvu,jer je svraćao da je poseti kad je odlazio u Fjezole i Majano. Niži deo pročelja u romanskom stilu poticao je iz 1050. godine, ali se za Mikelanđela njena velika lepota krila u unutrašnjosti, prepravljenoj u stilu Bruneleskija, u najsitnijim pojedinostima obrađenog kamena: zidovima, stubovima, prozorima, oltarima. Bila su to savršena umetnička dela klesara iz Fjezole i Setinjana, uključujući i njegove Topoline. Kad je uzviknuo diveći se njihovoj savršenosti, Kontesina uzvrati smejući se:

- Ti si jeretik, Mikelanđelo, ti smatraš da je važnost crkve u njenim umetničkim radovima.

- Zar nije? Probudio se dva sata pre zore, obukao se i pridružio procesiji koja je išla

nizbrdo u Badiju, gde je Đovani proveo noć u molitvi. Srce mu se steže kad ugleda da Lorenca nose na nosilima.

Crkvica je bila osvetljena hiljadama sveća. Zidovi su bili pokriveni amblemima predaka Đovanija Medičija. Mikelanđelo stade pored otvorenih vrata, posmatrajući sunce kako izlazi iznad doline Munjona. Pri prvim zracima zore Piko dela Mirandola prođe pored njega ozbiljno mu klimnuvši glavom, u pratni javnog beležnika iz Firence. Đovani kleknu pred oltar da primi sakrament. Služena je velika misa, i prior manastira blagoslovio je oznake dostojanstva Đovanijevog novog položaja: njegov ogrtač, šešir sa širokim obodom i dugačkom resom. Pročitano je papino pismo u kome se naređivalo da se izvrši investitura, posle čega

je komornik Boso natakao Đovaniju na prst prsten sa safirom, simbol nebeskog porekla crkve.

Mikelanđelo napusti Badiju i pođe cestom u Firencu. Po ranom prolećnom suncu obasjani crveni krovovi grada pod njim stvarali su gusto isprepletanu šaru. Na Ponte di Munjone sretne sjajno odevenu deputaciju najpoznatijih građana Firence, od kojih je neke poznavao iz Lorencove trpezarije. Za njima je išla gomila običnih građana i, kao znak da su najgore Lorencove brige prošle, veliki deo firentinskog sveštenstva, od kojih su se neki, kao što je znao, zakleli Savonaroli. Peli su se prema Badiji s pesmama i uzvicima, da zamole blagoslov od novog kardinala Đovanija de Medičija.

Te je noći u palati bilo muzike i plesa, i raskošne svečanosti i pesme. Te su noći, osim toga, Mediči celu Firencu nahranili, napojili vinom i bogato ugostili.

Dva dana kasnije Mikelanđelo je stajao u redu za prijem da se oprosti od kardinala i njegovog rođaka Đulija, koji ga je pratio. Đovani blagoslovi Mikelanđela i pozove ga da ga poseti ako ikada dođe u Rim.

S kardinalom iz palate nestade sve veselje. Lorenco objavi svoj odlazak u Karedi. Za vreme njegove odsutnosti poslovima će upravljati njegov sin Pjero.

16 Bile su prošle dve sedmice otkako je Lorenco otišao iz palate. Mikelanđelo je

sedeo sam u spavaćoj sobi kad začu glasove u hodniku. Grom je udario u svetiljku na vrhu Duoma i ona je pala u pravcu palate Mediči. Ceo grad je izašao na ulice da vidi slomljenu svetiljku. Zatim se svi tužno okrenuše prema palati kao u žalosti. Sutradan, Savonarola iskoristi priliku da održi propoved proričući Firenci takve nesreće kao što je uništenje od najezde neprijatelja, od zemljotresa, od vatre i poplave. Mikelanđelo je stajao u gustoj gomili i slušao zarivajući nokte Granačiju u ruku.

Te noći dopre do njega u palati šaputanje koje je doneo sluga Lorencovog sekretara: umesto da mu bude bolje, Lorencu je postajalo sve gore. Poslali su po novog lekara, Lazara od Pavije, koji mu je prepisao mešavinu samlevenih dijamanata i bisera. Taj dotad siguran lek nije pomogao. Lorenco je poslao po Pika i Policijana da mu čitaju iz njegovih omiljenih knjiga, kako bi mu olakšali bol.

Mikelanđelo je hodao po hodnicima ostatak noći, izmučen strepnjom. Pjero je već bio otišao u Kaređi i poveo sa sobom Kontesinu i Đulijana. Kad je zora svanula, on strča u prizemlje, nabaci sedlo na konja i odjaha četiri milje do podnožja brda, do lepe Lorencove vile s visokim tornjevima, golubarnikom i vrtom za povrće koji se spuštao niz padinu ka dolini.

On obiđe do stražnje strane imanja, provuče se kroz ogradu i uputi se prema dvorištu. Iz kuhinje je dopiralo jecanje. Tiho se penjao širokim stepenicama bojeći se da ga ko ne čuje. Na vrhu stepeništa skrenu levo, zastade za trenutak neodlučno pred Lorencovom spavaćom sobom, a zatim polagano pritisnu tešku kvaku.

Spavaća soba bila je velika odaja s visokim plafonom i teškim draperijama koje su prekrivale zidove s obe strane vrata, da se bolje zadrži toplina iz masivnog kamina u kojem je sada gorela jedna klada. Na jednom kraju Mikelanđelo ugleda

Lorenca, u visokoj postelji, poduprtog mnogim jastucima, kako mu doktor Pjer Leoni pušta iz podlaktice krv. U dnu postelje sedeli su Policijano, kome su se suze slivale niz obraze, i Piko, koji je čitao iz svoje knjige Postojanje i Jedno.Mikelanđelo se sakri iza zavese do vrata, čak i kad je Lorencov ispovednik, koji je stajao u blizini, dao znak doktoru Leoniju da ne pušta više krv i da se svi maknu od postelje. On primi Lorencovu ispoved i dade mu oproštenje.

Mikelanđelo je stajao nepomično kad su se Piko i Policijano vratili Lorencu. Posle jednog trenutka začu kako Lorenco slabim glasom moli da dovedu Pjera iz biblioteke. Pošto je ušao sluga i nahranio Lorenca toplom supom, Policijano upita:

- Kako vam prija hrana, Magnifico Lorenzo? Mikelanđelo primeti kako osmeh osvetljava umorno Lorencovo lice. - Kao što prija svakom samrtniku - odgovori veselo Lorenco. - Potrebna mi je

snaga da održim Pjeru lekciju. Pjero uđe pognute glave, ponizan pred licem smrti. Sluge izađoše iz sobe.

Lorenco poče da govori: - Pjero, sine moj, ti ćeš imati istu vlast u državi koju sam i ja imao.Ali kako je

Firenca republika, moraš shvatiti da ona ima mnogo glava. Neće ti biti moguće da se ponašaaš u svakoj prilici tako da svakom udovoljiš. Drži se zato onakvog ponašanja kakvo propisuje strogo poštenje. Uzimaj u obzir interese cele zajednice radije nego da zadovoljiš samo jedan njen deo. Budeš li tako činio, sačuvaćeš Firencu i porodicu Mediči.

Pjero poljubi oca u čelo. Lorenco dade pokretom znak Piku i Policijanu da priđu bliže.

- Piko, žalim jedino što nisam uspeo da dovršim našu biblioteku u vajarskom vrtu, i želim da ti preuzmeš upravu nad tim.

Iz hodnika napolju začu se žurno komešanje. Na Mikelanđelovo čuđenje, pored njega projuri Savonarola, tako blizu da je mogao da ga uhvati za ruku. Savonarola priđe Lorencu, skine kukuljicu kako bi Lorenco mogao da vidi njegovo lice. Ostali se povukoše.

- Poslali ste po mene, Lorenco de Mediči? - Jesam, fra Savonarola. - Kako mogu da vam poslužim? - Želim da umrem u milosti svih ijudi. - Onda vam savetujem da se držite vere. - Uvek sam je se čvrsto držao. - Ako proživite, savetujem vam da promenite svoj način života. - Učiniću tako, oče. - Najzad vam preporučujem da podnesete smrt, sa duševnom snagom, ako bude

potrebno. - Ništa me drugo ne bi toliko radovalo - odgovori Lorenco slabim glasom. Savonarola se službeno pokloni, okrenu se i pođe prema vratima. Lorenco se

pope na jastucima i povika promuklim glasom: - Dajte mi svoj blagoslov, oče, pre no što odete. Savonarola se vrati, pognu glavu i očita molitvu za umiruće. Lorenco, sada

ozbiljnog i pobožnog lica, ponavljaše rečenice i odlomke kako ih je monah govorio.Policijano i Piko prepustiše se svom bolu koji nisu mogli saviadati. Savonaroia navuče kukuljicu preko glave, blagoslovi Lorenca i ode.

Lorenco je ležao mirno i prikupljao snagu, a zatim pozva sluge. Kad se oni okupiše oko njegove postelje, on se oprosti s njima, zamolivši ih za oproštenje ako ih je ikad uvredio.

Mikelanđelo se jedva suzdržavao da ne odgurne teške zavese i ne potrči do Lorenca te padne na kolena i poviče: -I ja, i ja sam vas voleo! I sa mnom se oprostite! - Njega nisu ovamo pozvali. On je bio uljez, njegova prisutnost nepoznata. I tako on zagnjuri lice u grubu površinu baršuna, čak i onda kad Lorenco pade na jastuk.

Doktor Leoni se nagnu nad posteiju, zatvori Lorencu oči i navuče mu čaršav preko lica.

Mikelanđelo šmugnu na vrata i potrča niz stepenice u vrt. Srce mu se kidalo u grudima. Čudio se kako drugi lako plaču. Njegove suze bile su mu kao vrela slepoća, koja ga je pekla u očima dok je išao od jedne leje do druge.

Lorenco je bio mrtav. Nije mogao da veruje. Pravi Veličanstveni. Kako je taj veliki duh i mozak i talenat, tako živahan i robustan još pre svega nekoliko meseci, mogao da nestane zauvek? Iz kog je razloga pozvao Savonarolu, svoga ogorčenog neprijatelja, pružajući mu poslednje zadovoljstvo da vidi svoje pretnje i predskazivanja ispunjene? Cela će Firenca pričati da je Savonarola pobedio Lorenca, da je to morala biti božja volja kad se to tako brzo i lako ispunilo.

Mikelanđelo je sedeo u zadnjem delu vrta. Njegov svet je bio uništen. S Lorencom, koji je ležao tamo u svojoj spavaćoj sobi, mrtav, izgubio je svoga najvećeg prijatelja, onoga koji je u njegovoj odanosti i ljubavi zauzeo mesto koje bi trebao zauzimati Lodoviko Buonaroti.

Malo kasnije ustade. Grlo mu se bilo steglo. Polagano se vraćao u palatu. Stigavši do jednog bunara, spusti vedro na konopcu i nagne se da posmatra kako se puni. Tamo dole, lica okrenuta vedru, ležao je jedan čovek. Gotovo obuzet od groze i straha, Mikelanđelo je ukočeno gledao u vlažnu tamu. Zatim prepozna lice. Bio je to doktor Leoni. Ubio se.

Prigušivši vrisak u grlu i otrgnuvši se, on poče da trči dok ne pade iscrpljen. Sada mu potekoše suze, vrele i strahovito mučne, mešajući se sa toskanskom zemljom pod njim.

KNJIGA ČETVRTA

BEG

1

Sad je opet spavao u svom starom krevetu s Buonarotom. Ispod njega stavio je svoja dva mermerna reljefa zavijena u meku vunenu tkaninu. Lorenco je rekao da su skulpture njegove. Pjero ih sigurno ne bi želeo, pomisli on osmehnuvši se. Pošto je dve godine imao udoban stan i slobodu kretanja u palati, nije mu bilo lako da stanuje u toj maloj sobi sa svoja tri brata.

- Zašto ne možeš da se vratiš i radiš za Pjera de Medičija? - upita ga otac. - Ne bih bio poželjan. - Ali Pjero nikad nije prostim rečima rekao da te ne želi? - Pjero ima samo lepe reči. Lodoviko provuče ruke kroz svoju gustu kosu. - Ti ne možeš sebi priuštiti ponos. Nemaš nagradu u kesi. Mikelanđelo odgovori skromno: - Ponos je jedino što mi je u ovom trenutku

ostalo, oče. Popustivši, Lodoviko prestane da ga nagovara. Ta tri meseca bila su, koliko se sećao, najduži period bez crtanja. Od nerada je

postao razdražljiv. I Lodoviko je bio uznemiren, utoliko više što je Đovansimone, kome je sada bilo trinaest godina, imao nezgodu sa Sinjorijom zbog nekih divljačkih postupaka. Kad su naišle julske vrućine, Mikelanđelo je još uvek bio suviše rastresen da bi radio - i Lodoviko izgubi strpljenje.

-Poslednje što bih pomislio da ću za tebe reći, Mikelanđelo, jeste da si lenj. Ne mogu dozvoliti da se vrtiš i dalje po kući. Zamolio sam tvog strica Frančeska da te uvede u ceh menjača. Dobio si dve godine vaspitanja od onih profesora u palati...

Mikelanđelo se čežnjivo osmehnu setivši se četvorice platoničara kako sede oko okruglog stola u studiolu i analiziraju hebrejske izvore hrišćanstva.

- Ništa što bi mi pomoglo da steknem neku zaradu. - ...a jednog ćeš se dana uortačiti s Buonarotom. On obećava da će biti

oštrouman trgovac. Napredovaćete. Pošavši uz Arno do jednog grebena obraslog u žalosnu vrbu, on zagnjuri svoje

vrelo telo u blatnjavu vodu. Kad je rashladio glavu, zapita se: „Šta imam ja da biram?" Mogao je da ode da živi i radi kod Topolinija. Odlazio je na brdo nekoliko puta i sedeo u tišini dvorišta, tešući kamen, to je bilo olakšanje, ali ne rešenje. Bi li trebalo da ide od palate do palate i da traži porudžbine za neki vajarski rad, od crkve do crkve, od jednog toskanskog sela do drugog, kao neki putujući brusač noževa, i da viče: - Ima li danas nešto za klesanje?

Za razliku od četvorice platoničara, on nije dobio na poklon vilu i izvore prihoda da nastavi svoj rad. Lorenco je pitao Lodovika: - Hoćete li mi ga prepustiti? - a ipak ga nije učinio članom svoje porodice. Lorenco mu je doista naredio da izradi celu fasadu za nedovršeno pročelje crkve Medičija, sa dvadeset mermernih kipova, ali nije pripremio sredstva za taj rad.

Mikelanđelo obuče košulju na mokro telo, sada isto tako preplanulo kao i u svakog klesara iz Majana, od njegovih bežanja duž reke. Došavši kući, zateče Granačija gde ga čeka. Granači se bio vrataio u Girlandajovu bottegu s Buđardinijem nekoliko dana posle Lorencove sahrane.

- Salve, Granači.Kako je kod Girlandaja? - Salve, Mikelanđelo. Sasvim dobro. Dva panela za opatiju San Đusto u Volteri,

Pozdravljanje za crkvu u Kastelu. Girlandajo želi da te vidi. Radionica je mirisala isto onako kako je pamtio: na sveže samleveni ugljen, na

boje u apotekarskim kesama, na vreće svežeg maltera. Buđardini ga veselo zagrli. Tedesko ga potapša po ramenu. Čeko i Baldineli siđoše s visokih stolica da ga pitaju za novosti. Mainardi ga srdačno poljubi u oba obraza. David i Benedeto se rukovaše s njim. Domeniko Girlandajo je sedeo za svojim pisaćim stolom u dnu radionice i posmatrao prizor s toplim osmehom. Mikelanđelo baci pogled prema učitelju,

razmišljajući o tome koliko se stvari dogodilo za četiri godine, od dana kad je ovde prvi put stajao.

- Zašto ne završiš učenje? - upita ga Girlandajo. - Udvostručiću svotu novca predviđenu ugovorom. Ako ti kasnije bude više trebalo, porazgovaraćemo o tome kao prijatelji.

Mikelanđelo je sedeo nem. - Imam mnogo posla, kao što vidiš. I nemoj ponovo da mi pričaš da freska nije za

tebe. Ako ne budeš umeo da slikaš na vlažnom zidu, sigurno ćeš koristiti crtajući figure i kartone.

Mikelanđelo izađe iz radionice i pođe na Pjacu dela Sinjorija. stajao je na vrelom suncu i nesvesno gledao kipove u lođi. Ponuda je stigla pravovremeno, omogućiće mu da izlazi iz kuće u toku dana, a ponuda dvostruke plate umiriće Lodovika. Osećao se usamljen otkako je vrt bio zatvoren. U radionici će naći drugarstvo. Osim toga, to će ga staviti opet pod okrilje njegovog poziva, a sa sedamnaest godina to je bilo sasvim na mestu. Nije osećao podsticaj da radi, ali će ga Girlandajo ubaciti u aktivnost i zadatke, punom parom. Možda će ga to probuditi iz njegove otupelosti.

Nesvestan velike vrućine, on pođe cestom prema Setinjanu. Teturao je kroz zrela žitna polja i rashladio se u potoku koji je polagano tekao u dnu doline. Osvežen, produži do Topolinovih, sedne ispod lukova i poče klesati kamen.

Ostao je tamo nekoliko dana i neprestano radio. Spavao je pod vedrim nebom sa dečacima, na slamaricama prostrtim ispod svodova. Topolini su znali da ga nešto muči. Nisu postavljali nikakva pitanja niti su davali savete. Morao je sam da nađe odgovor. Šake su mu se otvarale i zatvarale dok je uzimao čekić i dleto, osećao je njihovu poznatu tvrdoću u stisnutom dlanu i prstima, osećao je ritmičko kretanje zglobova na ruci i ramenu dok je klesao i davao obrise i oblike pietri sereni. Čudno, kako mu je srce bilo prazno zato što su mu ruke bile prazne.

U Setinjanu se govorilo: - Ko radi u kamenu, mora imati i njegovu prirodu: mora biti grub izvana, vedar iznutra.

Dok je obrađivao kamen, davao je određen vid i svojim mislima: jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam - za rad i nikakve misli, jedan, dva, tri, četiri - u toku tog ostatka da formuliše jedan odlomak. Ovde je mogao da postigne mir i jasnoću u osećajima. Ovde će njegova unutrašnja snaga sama naći svoje razrešenje. Kako je kamen pod njegovim rukama dobijao oblik, tako su mu i misli dozrevale u glavi, i on je znao da se ne može vratiti Girlandaju. Jer to bi značilo ići unazad: umetnosti i zanatu koje nikad nije želeo, a uzeo ih je samo zbog toga što u Firenci nije bilo vajarske radionice.

Zahtevi fresaka izmenili bi njegov način crtanja i on bi zaboravio sve što je naučio o skulpturi za tri protekle godine.Bila bi to stalna borba, nepoštena prema Girlandaju. To jednostavno ne bi bilo moguće. On mora krenuti napred, pa makar ne video kuda i kako.

Oprostivši se od Topolinovih, Mikelanđelo krene nizbrdo u grad. U Via dei Bardi srete oca Nikolu Bikjelinija sa naočarima, visokog, temeljnog

priora reda pustinjaka iz Santa Spirita. Prior je odrastao u Mikelanđelovom susedstvu i bio je najbolji fudbaler na širokom nepopločanom trgu ispred crkve Santa Kroče. U pedesetoj godini, njegova crna nisko podrezana kosa bila je prošarana sedim vlasima, ali njegovo telo ispod crne vunene tunike i kožnog pojasa još je uvek toliko kiptelo od životne snage da je srdačno pozdravljao svaki radni

dan od dvadeset četiri sata u kojem je on upravljao samostanskim selom, koje se samo izdržavalo a sastojalo se od crkve, bolnice, gostionice, pekare, biblioteke, škole i četiri stotine nemih monaha.

On srdačno pozdravi Mikelanđela, gledajući ga svojim iskričavim plavim očima, ogromnim iza stakala za uvećavanje.

-Mikelanđelo Buonaroti, kakvo zadovoljstvo! Nisam te video od Lorencove sahrane.

- Meni se čini da nikog nisam video, oče. - Sećam te se kad si crtao u crkvi Santo Spirito pre nego što si stupio u vrt

Medičija. Bežao si iz škole maestra Urbina da precrtavaš one Fjorentinijeve freske. Znaš li da mi se Urbino žalio?

Mikelanđelo poče u duši osećati toplinu. - Kako je laskavo da se toga sećate, oče. Odjednom mu pred očima iskrsnu slika divnih uvezanih knjiga i rukopisa u

Lorencovom studiolu i biblioteci, knjiga od kojih je on sada rastavljen. - Smem li da čitam u vašoj biblioteci, oče? Više nemam pristupa do knjiga. - Pa naravno. Naša biblioteka je javna. Ako će mi biti oprošten greh hvalisanja,

ona je i najstarija u Firenci. Bokačo nam je ostavio testamentom svoje rukopise i knjige. A isto tako i Petrarka. Svrati u moju kancelariju.

Mikelanđelo se oseti srećnim prvi put posle mnogo meseci. - Hvala vam, oče. Poneću svoj pribor za skiciranje. Sutradan rano ujutro on ode preko Ponte Santa Trinita u crkvu Santo Spirito.

Kopirao je neko vreme jednu fresku Filipina Lipija i jedan sarkofag Bernarda Roselina. Bio je to njegov prvi rad posle Lorencove smrti. Oseti kako mu raste životna snaga, disanje postaje dublje i prirodno, bez osećaja nesreće koja je prekidala njegov ritam.

Zatim pođe preko trga do manastira koji je zauzimao celu površinu iza Pjace Santo Spirito. Tamo je bila priorova kancelarija. On je morao da bude u dodiru sa svetom i njegova su vrata bila svima otvorena, ali ostali deo manastira bio je potpuno isključen. Nikome nije bilo dozvoljeno da uđe u sam manastir, monasima su bili određeni naročiti putevi kojima su išli na svoje dužnosti. Prior Bikjelini pogleda Mikelanđelov crtež uzviknuvši: - Dobro! Dobro! Znaš, Mikelanđelo, mi imamo mnogo bolje i starije radove u samom manastiru. Freske od porodice Gadi u Manastiru majstora. Zidovi našeg kaptola ukrašeni su divnim prizorima od Simona Martinija...

Mikelanđelove kao ćilibar žute oči blistale su uvećanom jačinom, kao priorove oči iza naočara.

- Ali nikome nije dopušteno da tamo uđe... -Mi to možemo udesiti. Napraviću ti raspored kad nikoga nema ni u manastiru

ni u zgradi kaptola. Već odavno osećam da tim umetničkim delima treba da se okoriste drugi umetnici. Ali ti si hteo biblioteku. Hajde.

Prior Bikjelini se uputi prema prostorijama biblioteke. Tu je nekoliko firentinskih laika proučavalo stare tomove, dok su vešti monasi prepisivali dragocene knjige koje je Santo Spirito pozajmio iz cele Evrope. Prior povede Mikelanđela do celokupnih dela Platona, Aristotela, grčkih pesnika i dramskih pisaca, rimskih istoričara. On objasni akademskim glasom: - Mi smo škola. Ovde u Santo Spiritu mi nemamo cenzora. Ovde nema zabranjenih knjiga. Mi stojimo

odlučno na stanovištu da našim studentima treba da bude dopušteno da slobodno misle, pitaju, sumnjaju. Mi se ne bojimo da će katolicizam trpeti od naše biblioteke, naša je religija toliko jača što umovi naših studenata više sazreju.

- Senke fra Savonarole - reče Mikelanđelo ironično. Priorovo srdačno, toplinom obasjano lice potamne kad je Mikelanđelo izgovorio

Savonarolino ime. - Ti bi sigurno želeo da vidiš Bokačove rukopise. Divni su. Mnogi ljudi misle da je

on bio neprijatelj crkve. Naprotv, on je voleo crkvu. Mrzeo je njene zloupotrebe, kao i sveti Augustin. Mi jedemo umereno, na leđima nemamo ništa drugo osim naše odeće, a naša zakletva na neporočnost isto nam je tako dragocena kao i naša ljubav prema bogu.

- Ja to znam, oče. Santo Spirito je najpoštovaniji red u Firenci. - A bismo li bili poštovani kad bismo se bojali učenja? Mi verujemo da je ljudski

um jedno od najsjajnijih dela božjih. Mi isto tako verujemo da je umetnost religiozna, jer je ona jedna od najviših težnji čovekovih. Ne postoji paganska umetnost, postoji samo dobra i loša umetnost. - On na trenutak zastane da bi se s ponosom osvrnuo po biblioteci. - Vrati se u kancelariju kad budeš prestao da čitaš. Moj sekretar će ti napraviti nacrt zgrade i dati raspored sati kad ćeš moći da radiš u svakom odeljenju

manastira. U toku sedmica koje su sledile nije video nikoga koga njegov dnevni posao nije

vodio kroz Samostan mrtvih, ili kroz Drugi samostan s njegovim freskama triju generacija Gadijevih, ili kroz zgradu kaptola, gde je slikar iz Sijene, Martini, naslikao muku Hristovu. Monah ili član verskog reda koji bi slučajno tuda prošli nisu davali znaka svoje prisutnosti. Tišina ga je čeličila kao da se nalazi sam na svetu: samo on, njegov pribor za crtanje, nadgrobni spomenici koje je kopirao, i freske Čimabua ispod arkada. Kad nije kopirao, provodio je vreme u biblioteci čitajući Ovidija, Homera, Horacija, Vergilija.

Prior je bio zadovoljan što je on koristio sve časove koji su mu milostivo dodeljeni prema rasporedu. Raspravljao je s njim o dnevnim događajima. Mikelanđela nikad nije mnogo zanimala politika. Pod Lorencovom rukom domaća vlada delovala je tako glatko, a međunarodni savezi bili su tako snažni da se vodilo malo čisto političkih diskusija u palati, na ulicama, kod Girlandaja, na stepenicama Duoma. Sada je očajnički tražio nekoga s kime bi o tome govorio. Prior, osećajući tu njegovu potrebu, pružio mu je svoje dragoceno vreme.

Sa smrću Lorenca sve se promenilo. Dok se Lorenco neprestano sastajao sa Sinjorijom i dobijao njihovo odobravanje silom svog uveravanja, Pjero je ignorisao izabrani savet i donosio je svojevoljne odluke. Dok se njegov otac šetao ulicama s jednim ili dva prijatelja i klimao glavom svakom i razgovarao sa svakim, Pjero se nikad nije pojavio drugačije do u sedlu, okružen naoružanom stražom, ne prepoznajući nikoga dok je razgonio ljude, kola, magarce, proizvode, na svom veličanstvenom putu u grad ili iz grada u svoje vile.

- Čak i to bi se moglo oprostiti - primeti Bikjelini - da je on dobar na poslu. Ali on je najbedniji vladalac Firence od naših strašnih gvelfskih i gibelinskih ratova. Italijanski kneževi koji nam dolaze u posetu da obnove svoje saveze ne vole ga i ocenjuju da je bez talenta. Sve što zna da radi jeste da izdaje naređenja. Kad bi on imao samo zdravu pamet da vodi otvorene rasprave sa Sinjorijom.

- To mu nije u karakteru, oče. - Onda bi bilo bolje da počne učiti. Opozicija počinje da udružuje

snage:Savonarola i njegovi sledbenici, rođaci Medičija, Lorenco i Đovani, i njihovi sledbenici, stare porodice koje on isključuje, nezadovoljni članovi građskog veća, građani koji ga optužuju da zanemaruje najhitnije državne poslove da bi priredio takmičenje u atletici, i da namešta svoje takmičenje tako da samo on pobeđuje. Bliže se nemirna vremena...

2

- Buonaroto, koliko imaš moga novca? - upita Mikelanđelo te večeri. Buonaroto pregleda svoju kutiju i odgovori bratu koliko mu je zlatnika ostalo od

njegove ušteđevine iz palate. - Dobro je. Dovoljno da kupim komad mermera i da nešto ostane za stanarinu. - Imaš, znači, neke planove? - Ne. Imam samo potrebu. Moraš mi pomoći kod oca u mojoj laži. Reći ću mu da

imam jednu skromnu porudžbinu, i da mi plaćaju mermer plus nekoliko škuda dok radim. Taj novac ćemo dati Lodoviku da uštedi.

Buonaroto tužno odmahne glavom. - Reći ću da onaj koji naručuje ima pravo da odbije. Na taj način ću se zaštititi

ako je ne prodam. Time je Lodoviko trebalo da bude zadovoljan. Mikelanđelo se tada okrenu sledećem problemu. Šta je želeo da kleše? Osećao je

da je došlo vreme da radi svoju prvu slobodnu statuu. Ali kakvu figuru? Šta će ona predstavljati? Pitanje je bilo načelno, sve što se pojavljivalo, rađalo se iz originalne zamisli. Bez zamisli nema umetničkog rada. Bilo je to tako jednostavno, a u isto vreme i toliko složeno da se od toga čovek previjao od muke.

Jedina želja njegovog srca rađala se iz ljubavi i tuge: želeo je da stvori nešto o Lorencu, temu koja će izraziti svestranu obdarenost, odvažnost, širinu i dubinu znanja, ljudsko razumevanje tog čoveka koji se latio toga da vodi svet u intelektualnu i umetničku revoluciju.

Odgovor je polako dolazio: odgovori uvek dolaze polako. Ipak, samo ako se bude tvrdokorno držao zadatka, naići će na zamisao koja će mu širom otvoriti vrata njegove stvaralačke snage. Misli su mu se neprestano vraćale na činjenicu da je Lorenco često govorio o Herkulu, govoreći da grčka legenda nije značila da njegovih dvanaest neobično teških dela treba uzeti doslovno: hvatanje vepra iz Erimanta, savladavanje nemejskog lava, čišćenje Augijevih staja puštanjem reke kroz njih. Ta su dela verovatno predstavljala simbole za sve raznovrsne i gotovo nemoguće zadatke s kojima se suočavala svaka nova generacija čoveka.

Nije li Lorenco bio utelovljenje Herkula? Zar se nije upustio u borbu s dvanaest teških zadataka protiv neznanja,predrasuda,licemerja, uskogrudosti. netrpeljivosti? On je svakako išao po Herkulovom primeru osnivajući univerzitet, akademiju, umetničke zbirke i zbirke rukopisa i štamparija, hrabreći umetnike, naučnike, pesnike, filozofe da tumače svet snažnim modernim izrazima, i da protegnu čovekov domet do svih plodova ljudskog intelekta i duha.

Lorenco je rekao: - Herkul je bio pola čovek pola bog, rođen od Zevsa i smrtne Alkmene. On je večiti simbol da smo mi pola ljudi a pola bogovi. Ako se koristimo onim što je u nama polubožansko, možemo vršiti dvanaest teških dela svakoga dana naših života.

On mora pronaći način kako da prikaže Herkula pa da ovaj postane i Lorenco, ne samo telesnog diva iz grčke legende, kao što ga je naslikao Đoto u Kampanilu, ili Polajuolo na svojoj slici velikoj devet stopa, već kao pesnika, državnika, svetskog trgovca, zaštitnika revolucionara.

U međuvremenu morao je preći iz kuće u svoju vlastitu radionicu. Isto kao što je za sobom ostavio bareljef, prerastao je Bertoldovu umetnost

minijature. Štaviše, nije mogao zamisliti da kleše Herkula ili Lorenca u razmerama manjim od prirodne veličine. Zapravo bi i to opet bila samo polovina, ako bi bio tako velik kao čovek, jer su oni bili polubogovi, za koje je bio potreban mermer nadljudske veličine iz kojeg je trebalo da se rode. Ali gde naći takav mermer? I kako ga platiti? Njegova uštedevina iznosila je samo majušni deo jedne takve cene.

On se seti radionice Duoma iza ogromne katedrale, koja je bila glavno sedište radnika i materijala dok se gradila katedrala, a kojom su se posle služili predradnik i radnici koji su je održavali. On se seti da je video kad je prolazio pored ulaznih vrata, dok su unosili i iznosili materijal, kako tamo leži nekoliko komada kamena. Ode do radionice i obiđe dvorište. Predradnik, ćelav kao komad ružičastog mermera, s nosem koji mu je štrčao kao da je podigao prst do lica, priđe i upita čime može da ga usluži.

Mikelanđelo se predstavi. - Bio sam učenik u vrtu Medičija.Sada moram raditi sam. Potreban mi je jedan

veliki komad mermera, ali imam malo novaca. Pomislio sam da bi možda grad mogao da mi proda nešto što mu nije potrebno.

Predradnik, kamenorezac po zanatu, zatvori oči da se zaštiti od komadića koji su leteli.

- Zovi me Bepe. Šta te zanima? Mikelanđelo duboko odahnu. - Prvo, Bepe, onaj veliki blok. Onaj na kome se radilo. - Taj se zove „Dučov kamen". Iz Karare je. Kad se uspravi, visok je sedamnaest

do osamnaest stopa. Uprava gradilišta Duoma kupila ga je za Duča da iskleše Herkula. Da bi uštedeo posao, Dučo je naredio da ga otešu u kamenolomu. Stigao je ovamo upropašćen. Tada mi je bilo dvanaest godina, bio sam šegrt. - Bepe živo počeša leđa šestozubim dletom. - Dučo je klesao nedelju dana. Nije umeo da izvuče iz njega figuru, ni malu ni veliku.

Mikelanđelo obiđe ogroman kamen. Pređe istraživački prstima preko njega. - Bepe, je li taj komad kamena zaista upropašćen u kamenolomu? Nezgodnog je

oblika, zaista, ali možda ga je Dučo sam upropastio klesanjem, kao ovde, gde je ušao suviše duboko. Da li bi ga uprava prodala?

- Nije moguće. Pričaju da će ga jednog dana upotrebiti. - A kako stoji s onim malim? I na njemu se radilo, mada ne tako loše. Bepe ispita komad kamena devet stopa visok, koji mu je Mikelanđelo pokazao. - Mogu da pitam. Svrati sutra. - A hoćeš li se pogađati za mene? Predradnik otvori svoja bezuba usta i osmehnu se.

- Još nisam upoznao klesara koji je imao novac za sutrašnju pastu u današnjoj kesi.

Na odgovor je trebalo čekati nekoliko dana, ali je Bepe obavio za njega posao. - Tvoj je. Rekao sam im da je to jedan ružan komad i da ćemo biti srećni da nam

oslobodi prostor. Rekli su mu da mu odredim pristojnu cenu. Šta misliš o pet florina?

- Bepe, poljubio bih te. Doći ću ponovo večeras s novcem. Ne daj da iščezne. Bepe počeša svoju ćelu krajem jednog ugnetta. Sada, pošto je imao mermer, trebalo je da nađe radionicu. Nostalgija ga privuče

u vrt Medičija. Vrt se nije upotrebljavao od Lorencove smrti, letnja trava visoka, nepokošena, već je žutela, mali paviljon u sredini bio je potpuno ogoljen, samo su gomile kamenja u dnu, gde je rad na Lorencovoj biblioteci bio napušten, ostale iste.

Mikelanđelo se upita: „Da li bih mogao da radim u mojoj staroj kućici? To nikome ne bi smetalo, a Pjera to ništa ne bi stajalo. Možda će mi dopustiti ako mu kažem šta klešem."

Nije se mogao odlučiti da sam ode Pjeru. Kad se okrenuo da se udalji kroz sporedna vrata, krajičkom oka ugleda dve

prilike kako dolaze kroz glavna vrata s Pjace San Marko: Kontesina i Đulijano. Nisu se videli od Lorencove smrti. Sretoše se na tremu paviljona. Kontesina je izgledala kao da se smanjila, čak i po sjajnom julskom suncu lice joj je izgledalo upalo. Jedino što se videlo ispod širokog šešira koji ju je štitio bile su njene smeđe, neobično žive oči.

Đulijano prvi progovori. - Zašto nisi došao da nas posetiš? Nedostajao si nam. Kontesinin glas je bio pun prigovora. - Mogao si se javiti. - ...ali Pjero... -I ja sam Mediči. Isto tako i Đulijano. - Bila je ljuta. - Palata je naš dom. Naši su

prijatelji dobrodošli. - Pitao sam Kontesinu zašto nisi došao - reče dečak. - Nisam bio pozvan. - Ja te pozivam - uzviknu Kontesina uzbuđeno. - Đovani mora sutra da se vrati u

Rim, i onda ćemo sasvim biti sami, osim Pjera i Alfonsine, a njih nikad ne vidimo. Kontesina nastavi: - Papa Inoćentije umire. Đovani se mora naći tamo da nas zaštiti u slučaju da izaberu nekog od Bordžija za papu.

Ona pogleda u vrt. - Đulijano i ja šetamo ovuda gotovo svakog dana. Mislili smo da ćeš raditi. Gde bi

radio ako ne ovde? - Ne, Kontesina, nisam radio. Ali sam danas kupio komad mermera. - Onda ćemo moći da te posetimo - reče Đulijano živahno. Mikelanđelo je stajao i treptao na Kontesinu. - Nemam dozvolu... - A ako ti je ja pribavim? On se uspravi. - To je komad od devet stopa, Kontesina. Vrlo star. Vrlo oronuo. Ali dobar

iznutra. Hoću da klešem Herkula. To je bio miljenik vašeg oca. On pruži ruku da dohvati njenu. Prsti su joj bili iznenađujuće hladni za vreli

letnji dan.

Strpljivo je čekao, jedan dan, dva, tri, četiri dana, vraćajući se u vreme sunčevog zalaska. Ali ona nije dolazila. Onda, petog dana, dok je sedeo na stepenicama paviljona i grickao pregršt osušene trave, ugleda je gde dolazi na glavna vrata. Njena stara dadilja bila je još s njom. On joj potrča stazom u susret.

Oči su joj bile crvene. - Pjero je odbio! - povika on. - Nije odgovorio. Pitala sam ga sto puta. Ćuti. To je njegov način. Onda se nikad

ne može reći da je odbio. Velika nada da će moći da nastavi rad u vrtu sruši se. - Plašio sam se da će tako biti, Kontesina. Zato sam i napustio palatu. I nisam se

vraćao. Čak ni da vas vidim. Ona mu priđe korak bliže. Sada su stajali s usnama svega na palac

udaljenim.Dadilja se okrenu. - Pjero kaže da će se porodica Ridolfi ljutiti budemo li se nas dvoje ponovo

viđali... barem dok ne prođe moje venčanje. Nijedno od njih ne priđe bliže, njihove se usne ne sretoše, njihova se tanka

mlada tela ne dodirnuše, ipak mu je bilo kao da je grli i da je zagrljen u najdražem zagrljaju.

Kontesina se udalji srednjom stazom, pored malog bronzanog dečaka što je vadio trn iz noge u bunaru koji je sada presušio. Zajedno s dadiljom nestade na pjaci.

3 Bepe, s plavim venama na crvenom licu, ružan kao da je ostao iza pravih

Etrurćana, priteče mu u pomoć. - Rekao sam upravi da mi je potreban jedan čovek za nekoliko sati rada, i da si

se ti javio da radiš bez plate. A ono što je zabadava, dobar Toskanac nikad ne odbija. Smesti svoju radionicu pored zadnjeg zida.

Firentinci, koji su nosili pet i šest porodičnih imena i verovali da kratko ime znači kratak život i sreću, nazvali su ovo radno dvorište Opera di Santa Marija del Fjore del Duomo. To je bilo preduzeće koje je moglo mirno da nosi svoj puni naziv, jer je zauzimalo celi trg iza polukružnog niza kuća, radionica i trgovina, koji su obrubljivali ulicu iza katedrale. U tom prednjem redu zgrada su Donatelo, Dela Robija i Orkanja klesali svoje mermerne radove i lili svoje bronze u pećima „Opere".

Drveni zid dvorišta, polukružnog oblika, imao je nadstrešnicu ispod koje su se radnici sklanjali od sunca leti i od kiše zimi. Tu je Mikelanđelo postavio kovačnicu, doneo vreće s kestenovim drvetom i švedskim gvozdenim šipkama, napravio sebi garnituru od deset dleta i dva čekića, napravio ploču za crtanje od dasaka koje kao da su ležale po dvorištu još otkako je Bruneleski završio kupolu.

Sada je imao radionicu gde je mogao da napravi svoje prebivalište od prvog svetla do mraka. Ponovo je mogao da radi usred zvukova čekića i scalpellina. I tada, smestivši se s crtaćim papirom, ugljenom, perom i štamparskim mastilom u raznim bojama, bio je spreman da počne.

Postavljao je sam sebi pitanja, jer je njegov konačan rezultata imao da zavisi o stalnom proširivanju i produbljivanju krugova pitanja koja će sebi postaviti i na koje će odgovoriti. Koliko star treba da bude Herkul u trenutku kad se pojavi iz mermera? Da li je svih dvanaest teških dela bilo za njim ili je bio na polovini puta? Da li je nosio znak svoje pobede, nemejsku lavlju kožu, ili se nag pokazivao svetu? Da li bi trebalo da ima osećaj veličine zbog onoga što je mogao postići kao polubog, ili osećaj sudbine kao polučovek koji će umreti otrovan krvlju kentaura Nesa?

U toku meseci koji su prolazili saznao je da su gotovo sve optužbe protiv Lorenca da kvari moral i uništava slobodu Firentinaca bile neistinite, i da je on možda bio najveće ljudsko biće otkako je Perikle doneo Grčkoj zlatno doba pre dve hiljade godina. Kako ukazati da je ono što je Lorenco učinio bilo isto tako veliko kao i ono što je uradio Herkul?

Prvo, Lorenco je bio čovek. Kao čovek treba da bude ponovo stvoren, povraćen u sjajan život iz tog komada kamena ispranog vremenom, koji je stajao pred njim uspravljen i poduprt gredama. Mora zamisliti najjačeg muškarca koji je hodao po zemlji, nadmoćnog u svakom položaju. Gde će on u Toskani, zemlji malih, mršavih, nejunački građenih ljudi pronaći takav model?

Pretraživao je Firencu posmatrajući bačvare s njihovim teškim drvenim čekićima, bojače vune s rukama obojenim plavo i crveno, gvožđare, kovače, snažne radnike koji su prenosili kamen radeći na palati Stroci, nosače koji su trčali ulicama presavijeni nadvoje pod teretom, mlade atletičare koji su se hvalili u parku, gotovo polunage radnike koji su vadili pesak u niskim čamcima izvlačeći kašike pune blata iz Arna. Provodio je nedelje u selu posmatrajući seljake kako unose žito i grožđe, kako tovare teške vreće i sanduke na kola, kako mlate pšenicu, okreću granitni točak mlina za gnječenje maslina, kako režu staro drveće, grade kamene zidove. Vratio se zatim u radionicu Duoma, i tu marljivo nacrtao svaku figuru, ud, trup, leđa pod teretom, mišić ramena koji nešto podiže, ruku koja gura, napeto bedro, dok nije u svesci imao nacrtane stotine detalja. Onda je napravio armaturu, kupio čistog pčelinjeg voska, počeo da modeluje... i bio je nezadovoljan.

- Kako mogu postaviti figuru, makar i u najgrubljim obrisima, kad ne znam šta radim? Kako mogu ostvariti bilo šta osim površine skulpture, sloja kože, vanjske obline, obrisa kostiju, nekoliko mišića unesenih u igru? To su efekti. Ali šta ja znam o uzrocima? O živoj skulpturi jednog čoveka koja leži ispod površine, i koju moje oči ne vide? Kako mogu da znam šta stvara, iznutra, oblike koje vidim spolja.

Ta pitanja je već postavio Bertoldu. Sada je znao odgovor. Bio je u njemu zakopan dugo vremena. Hvatao se ukoštac s njegovom potrebom. Nije bilo izlaza. Nikad neće postati ni deo onakvog vajara kakav je nameravao da bude ako se ne bude uvežbao u seciranju, dok ne bude znao funkciju svakog i najmanjeg delića u ljudskom telu, tačno čemu služi i kako postiže svoj cilj, uzajamni odnos svih delova, kostiju, krvi, mozga, mišića, tetiva, kože, creva. Slobodne figure moraju biti potpune, viđene iz svakog ugla. Skulptor ne može stvoriti pokret ako nije zapazio šta je bilo pokretač, ne može naslikati napetost, sudar, dramu, napregnutost, snagu dok ne bude video svaku nit i supstancu na poslu u telu koje stvara snagu i polet, dok ne bude znao koji pokret izvana odgovara kome mišiću iznutra, dok ne bude shvatio celinu ljudskog tela.

Mora da uči anatomiju! Ali kako? Da postane hirurg? To bi trajalo godinama. Čak i ako bi mogao da se upusti u te pripreme, što je bilo neverovatno, kakve bi koristi

imao od toga da secira dva muška leša godišnje, u grupnom radu na Pjaci dela Sinjorija?

Mora da postoji neki način kako bi mogao da vidi seciranje. Tada se seti da je Marsilio Fičino bio sin doktora koji je lečio Kozima de

Medičija. Njega je podučavao njegov otac dok Kozimo nije rekao da je on „rođen da leči ljudske duše, a ne njihova tela".

Mikelanđelo krenu pešice u Karedi, u Fičinovu vilu, da iznese svoje probleme čoveku od blizu šezdeset godina, koji je radio dan i noć u svojoj biblioteci prekrivenoj rukopisima u nadi da če dovršiti svoj komentar o Dioniziju areopagitu. U vilu su ga primile dve lepe Fičinove nećake i povele ga u biblioteku. Mali osnivač Platonske akademije sedeo je ispod Platonove biste, s perom u prstima zaprljanim od mastila, s dubokim borama na koščatom licu.

Mikelanđelo odmah jasno izjavi zašto je došao. Zatim doda: - Kao sin doktora, koji je i sam učio da bude doktor, vi sigurno znate šta se nalazi

u čoveku. - Ja nisam dovršio medicinske studije. - Znate li vi da li sada neko secira? - Sigurno ne! Zar vi ne znate kakva je kazna predviđena za oskrnavljenje leša? - Doživotno progonstvo? - Smrt. Posle kraćeg ćutanja, Mikelanđelo zapita: - A ako je čovek spreman da to

rizikuje? Kako da to uradi? Da stražari na sirotinjskom groblju. Zapanjen, Fičino povika: - Dragi moj mladi prijatelju, ti ne možeš zamisliti sebe

kao kradljivca grobova. Šta misliš, koliko bi puta uspeo? Bio bi uhvaćen s osakaćenim lešom i obešen s trećeg sprata Palaca dela Sinjorija. Hajde da razgovaramo o drugim, prijatnim stvarima. Kako ide skulptura?

- O tome smo baš razgovarali, dragi Fičino. Nije dizao ruke od tog problema. Gde da pronađe leševe. Mrtvi bogataši

pokopani su u porodičnim grobnicama,oni iz srednje klase bili su okruženi verskim ritualima. Koje mrtve u Firenci nisu čuvali i za koje nisu marili? Samo one jako siromašne, bez porodice, prosjake, kojih su bile pune ceste Italije? Te ljude su odvodili u bolnice kad bi se razboleli. Koje bolnice? One koje su bile pripojene crkvama, s besplatnim posteljama. A crkva s najvećom milosrdnom bolnicom bila je ona koja je imala najveću i najbolju besplatnu gostionicu.

Santo Spirito! Oseti kako mu se kosa diže na glavi. Santo Spirito, u kojem ne samo da je

poznavao priora već i svaki hodnik, biblioteku, gostionicu, vrtove, bolnicu, manastire.

Bi li smeo zamoliti priora Bikjelinija za leševe koje niko ne traži? Ako bi priora uhvatili, njemu bi se dogodilo nešto gore nego što je smrt: bio bi izbačen iz svog reda, isključen iz crkve. No to je bio hrabar čovek, koji se nije bojao nikakve sile na zemlji sve dok ne bi uvredio samog Boga. Kako se on ponosio time što je jedan bivši prior njihovog reda ukazao prijateljstvo Bokaču,najomraženijem i najoklevetanijem čoveku svoga doba: prihvatio ga, upotrebio Bokačovu biblioteku za unapredivanje ljudskog znanja. Ti augustinci, kad su mislili da imaju pravo, nisu poznavali strah.

A šta se uopšte postiglo bez opasnosti? Nije li jedan Italijan iz Đenove baš te iste godine otplovio s tri mala broda preko ravnog Atlantskog okeana, s koga su mu rekli da će pasti, tražed novi put za Indiju?

Bude li prior spreman da se izloži toj užasnoj opasnosti, zar bi on, Mikelanđelo, mogao biti tako sebičan da to traži? Hoće li konačan rezultat opravdati tu opasnost?

Proveo je dane pune uznemirenosti i bez sna, i naposletku doneo odluku. Pristupiće prioru Bikjeliniju s poštenom, iskrenom molbom, kazaće tačno šta želi i šta mu treba. Neće uvrediti priora time što će biti dvoličan: jer nije bilo dvoličnosti u isključenju iz crkve ili krvnikovoj omči.

Ali pre no što bude hteo govoriti s priorom, trebalo je da tačno zna kako će taj plan izvesti. Korak po korak, polako i oprezno, tražio je put. Sa strepnjom se kretao u ritmu klesara, ne misleći ništa za vreme sedam udaraca dletom po kamenu, i misleći u svega nekoliko reči koje su se mogle formulisati dok broji jedan, dva, tri, četiri, u vremenu odmora između klesanja. Tumarao je kroz Santo Spirito, kroz manastire, vanjske vrtove s povrćem, ulicama i malim puteljcima koji su okruživali taj deo, posmatrajući ulaze, osmatračnice, prilaze kapelama umrlih, i unutar samog manastira položaj mrtvačnice, gde su držani leševi preko noći do sahrane ujutro.

Crtao je planove, tačno u srazmeri koju su prikazivali uzajamni odnos gostionice i bolnice i monaških stanova. Tražio je put kojim bi mogao ući na sporedna vrata na Via Mafi a da ga ne primete, i kroz vrtove i hodnike doći do mrtvačnice. Došao bi kasno u noć, a otišao pre svanuća.

Morao je odlučiti kad će izneti svoj slučaj, odrediti tačan trenutak i mesto, kako bi povećao svoje izglede i postigao jasnoću. Mesto gde je trebalo da se suoči s priorom bila je njegova radna soba, usred njegovih knjga i rukopisa.

Prior ga pusti da izgovori samo jedan deo svog predloga, baci brz pogled na crteže raširene pred njim na pisaćem stolu, zatim ga hladno prekinu.

- Dosta! Potpuno sam razumeo. Ovaj predmet nećemo više nikad spomenuti. Ti ga nisi ni izneo. Nestao je kao dim, ne ostavivši ni traga.

Zapanjen što je tako brzo odbijen, Mikelanđelo pokupi svoje planove i nađe se na Pjaci Santo Spirito, odjednom sleđen pod oblačnim jesenjim nebom, slep za trgovinu koja je vrila oko njega na pjaci, uveren jedino da je doveo priora u nemoguć položaj. Prior više nikad neće hteti da ga vidi. U crkvu je mogao ići, ona je pripadala svima, ali ne i manastir. Izgubio je svoju privilegiju.

Prošavši kroz bučne ulice, on sede nemo ispred kamena za Herkula. Kakvo je on imao pravo da kleše Herkula, da pokuša protumačiti Lorencov najmiliji lik? Pređe prstima preko kostiju svog nosa, kao da ga sad prvi put boli.

Bio je očajan.

4

Sedeo je na klupi ispod jedne velike freske. Santo Spirito je bio tih posle rane

jutarnje mise. Tu i tamo naišla bi neka žena, glave pokrivene crnom maramom, i klekla pred oltarom. Onda uđe neki čovek, savi koleno na molitvu i brzo izađe. Težak miris tamjana lebdeo je u sunčevim zracima.

Opat Bikjelini izađe iz sakristije, ugleda Mikelanđela i priđe mu. Zastao je trenutak posmatrajući nekoliko neodlučnih linija crteža, zatim upita:

- Gde si bio prošlih nekoliko sedmica, Mikelanđelo? -Ja...ja... - Kako ide skulptura? U njegovom ponašanju nije bilo promene. Pokazivao je isti interes i ljubav. - Ona... stoji tamo... - Mislio sam na tebe kad smo primlii nove ilustrovane rukopise. Ima tamo nekih

crteža figura iz četvrtog veka koji će te možda zanimati. Želiš li da ih vidiš? Mikelanđelo smerno ustane i pođe za opatom kroz sakristiju i manastir u

njegovu radnu sobu. Na pisaćem stolu ležao je divan rukopis na pergamentu ilustrovan plavom i zlatnom bojom. Prior pruži ruku u ladicu i izvadi jedan dugačak ključ koji stavi preko sveske da listovi ostanu rašireni. Nekoliko trenutaka su razgovarali, zatim prior reče:

- Allora, obojica imamo da radimo. Dođi opet skoro. Mikelanđelo se vrati u crkvu, ispunjen toplinom. Nije izgubio priorovo

prijateljstvo. Bilo mu je oprošteno, nesrećan slučaj zaboravljen. Ako i nije došao dalje u svom traganju za anatomijom, barem nije napravio nepopravljivu grešku.

Ali nije imao nameru da napusti traganje. Sedeo je na tvrdoj klupi, nesposoban da radi, i pitajući se da li bi krađa leša iz groba bilo rešenje koje bi se najbolje moglo izvesti, jer za to nije bio potreban saučesnik. No kako da iskopa leš, da zatrpa grob pored prolaznika, da odnese leš do najbliže kuće i vrati ga na groblje kad završi svoje istraživanje? To je izgledalo fizički nemoguće.

Mikelanđelo se vrati u biblioteku Santo Spirito da pregleda knjige ne bi li naišao na neki nagoveštaj kako su stari zamišljali Herkula. U isto vreme pronađe jedan ilustrovani medicinski rukopis, koji je pokazivao kako su pacijente vezivali za dušeke od konopca pre no što će ih operisati, ali nije bilo ilustracija o tome šta su hirurzi pronašli posle sečenja. Prior opet ponudi svoju pomoć. Našavši mu jednu debelu knjigu u kožnom povezu na jednoj višoj polici, i prelistavajući je, uzviknu:

- Ah da, ovde ima materijala - i položi teški bronzani ključ preko stranice. Tek posle četvrtog ili petog sastanka, Mikelanđelo poče da primećuje sam taj

ključ. Prior ga nije upotrebljavo samo da drži knjigu otvorenu, već i da označi mesto kad bi zatvorio svesku i kao znak kojim je podvlačio rečenice.

Uvek ključ. Uvek isti ključ. Ali nikad kad je bio u radnoj sobi s ostalima,bilo monasima bilo svetovnjacima.

Zašto? Vraćao se desetak puta u toku narednih sedmica. Ako bi sedeo pored svojih

crteža sat ili dva, prior bi došao kroz crkvu, veselo ga pozdravio i pozvao u radnu sobu. Uvek isti veliki bronzani ključ pojavljivao bi se iz pisaćeg stola.

Noću je Mikelanđelo ležao budan, gledajući pred sobom ključ. U toku dana odlazio je u duge šetnje po jesenjoj kiši do kamenoloma u Majanu, razgovarajući sam sa sobom.

„To nešto mora da znači. Ali šta? Čemu služe ključevi? Očigledno da otvore vrata. Koliko ima vrata koja mene zanimaju? Samo jedna. Vrata mrtvačnice."

Morao je staviti sve na kocku. Ako prior smatra da on treba da ga ima, dobro i lepo, ako ne, onda će ga on slučajno odneti, iz zaboravnosti, i sutradan ga vratiti. U

toku noću uvući će se na vrata sporednog vrta manastira, poći prema mrtvačnici. Ako ključ ide u bravu, njegove pretpostavke će biti tačne. Ako ne ide...

Bila je ponoć kad je stigao u manastir. Iskrao se iz kuće nečujno da nikoga ne

probudi, i pošao kružnim putem do bolnice iz Santa Kroče preko Ponte Vekija, pored palate Piti, kroz lavirint sporednih ulica. Na taj način promakao je pored noćnih stražara koji su išli određenim putem sa svojim fenjerima i koji su mogli da vide niz pjacu.

Išao je uza zid bolnice na Via Sant' Agostino, zaokrenuo u Via Mafija do malih vrata u sredini bloka iznad kojeg je freska Bogorodice s detetom od Anjola Gadija nežno blistala u mraku. Svi ključevi Santo Spirita otvarali su ova vrata, on se uvuče unutra, šmugnu pored staja s leve strane, izbegnu glavni put jer je sledeća zgrada bila grupna spavaonca za članove verskog reda, i pođe pored zidova mračne kuhinje, dišući malo brže, i u oštrom uglu otrča do unutrašnjeg zida spavaonice.

Pronađe otvoreni, središnji trem, uđe u hodnik koji je vodio u sobice bolesnika, čija su vrata bila zatvorena, i krenu prema mrtvačnici. Jedna uljana lampa stajala je u niši. On uze sveću iz zelene platnene torbe koju je nosio i upalivši fitilj zakloni je ogrtačem.

Jedna ozbiljna opasnost pretila mu je od nadzornika spavaonice, ali budući da je taj monah takođe bio zadužen i za administraciju vlasništva reda, radio je od zore do mraka da bi nabavio sve što je potrebno za spavaonice, gostionice i manastir, i bilo je verovatno da neće izlutati iz svoje ćelije na noćni obilazak. Kad je jednom večera u pet sati bila poslužena, bolesnike bi spremili na spavanje i zatvorili vrata njihovih sobica. Nije bilo lekara koji je tu stanovao, nije se pretpostavljalo da će bolesnicima noću biti gore i da će tražiti pomoć. A oni su poslušno ispunjavali sve što se od njih očekivalo.

Mikelanđelo zasta ukočeno jedan trenutak ispred vrata mrtvačnice. Uguravši veliki ključ u bravu, on ga polagano okrene nadesno, zatim levo, i oseti

kako brava škljoca. Za trenutak je otvorio vrata, brzo ušao u sobu, zatvorio i zaključao iza sebe vrata. I u tom trenutku izvršenja nije znao sme li se suočiti sa zadatkom koji je bio pred njim.

Mrtvačnica je bila mala, otprilike osam sa deset stopa, bez prozora. Kameni zidovi su bili okrečeni, pod od neravnih kamenih ploča. Usred prostorije, na uskoj dasci uzdignutoj na dva drvena stalka, umotan od glave do pete u pogrebnu ponjavu, ležao je leš.

Mikelanđelo je stajao oslonjen na vrata, teško dišući. Sveća je drhtala u njegovoj ruci kao drveće na tramontani. To je bilo prvi put da je bio sam u sobi sa smrću, i to još zaključan, na jednom svetogrdnom poslu. Krv mu se ledila do kostiju, nikad se u životu nije toliko plašio.

Ko leži umotan u tu ponjavu? Šta će naći kad odvije leš i kad spusti ponjavu na pod? Šta je to nesrećno biće učinilo pa da sad, bez svog znanja ili pristanka, bude osakaćeno.

„Kakva je to glupost?" zapita sam sebe. „Šta mari za to mrtav čovek? Njegovo telo ne ide u kraljevstvo nebesko, samo njegova duša. Ja nemam nameru da seciram dušu tog jadnika, čak i kad bi se o nju spotakao."

Umiren svojim vlastitim jezivim humorom, on spusti torbu i obazre se oko sebe da pronađe mesto za sveću. To je za njega bilo važno ne samo zbog svetlosti već i

zbog sata: jer je morao da bude napolju sigurno pre tri sata ujutro, kad monasi koji rade u velikoj pekari na uglu Via Sant' Agostino i Pjace Santo Spirito ustaju da umese svakodnevni hleb za manastir, za siromašne i rođake svih onih koji su tu stanovali. Morao je dugo da ispituje dok nije utvrdio koliko koji tip sveće gori. Ova za koju je sad tražio mesto bila je jedna od onih koje gore tri sata, kad prvi put zapišti, moraće otići. Takođe mora da se navikne da pazi da se narednog jutra ne otkriju tragovi da je sveća kapala.

Izvadivši iz torbe makaze i kuhinjski nož, prostre torbu na podu, okrenu za trenutak sveću naopako, a zatim je učvrsti u mekanom vosku. Onda skine ogrtač, jer se već znojio u hladnoj sobi, stavi ga u jedan ugao, promuca neku zbrkanu molitvu koja je glasila otprilike: „Gospode, oprosti mi jer ne znam šta činim", i približi se lešu.

Najpre nije mogao da ga odmota iz ponjave u koju je bio zavijen. Klupa je bila uska. Nije znao da može biti tako nespretan. Polagano se baktao s ukočenim telom, podigao mu je najpre noge dok se ponjava nije izvukla ispod donje polovine, zatim ga je podigao od struka i držao levom rukom prislonivši ga sebi na grudi, dok mu nije pošlo za rukom da odmota ponjavu s trupa i glave. Ponjava u koju je leš bio uvijen bila je dugačka, i on je morao pet puta ponoviti taj mučni postupak pre no što je konačno izvukao leš iz njegovog zaštitnog pokrivača.

Mikelanđelo uze sveću s poda, i držeći je visoko u levoj ruci osmotri telo. Njegov prvi osećaj bilo je sažaljenje prema mrtvom čoveku. Drugi je bio strah:

„Tako ću ja završiti!" Odjednom sve razlike između života i smrti postadoše jasne. Lice je bilo bezizražajno, usta napola otvorena, koža zelena od gangrene. Čovek

je bio čvrsto građen i sredovečan kad je očevidno bio ranjen u grudi. Leš je ovde bio dovoljno dugo da se ohladi do temparature ove ledene sobe.

Njegove nozdrve osetiše miris, nešto kao miris starog cveća koje vene u vodi. Nije to bio jak miris, i nestao je čim se Mikelanđelo odmakao do zida da maio odahne, ali bi ponovo dopro do njega kad bi se približio lešu, i od tog trenutka ostao mu je neprestano u nozdrvama.

Odakle da počne? Podigne ruku koja mu je bila bliža i oseti takvu hladnoću kakvu nikad ranije nije osetio. Hladnoću koja je bila kao i svaka druga, ali nekako drugačija. Bila je to hladnoća ispunjena osećajnim zadovoljstvom, čvrsta hladnoća, ne kože, već mišića ispod nje. Koža je bila mekana, kao baršun. Osećao je gađenje, kao da mu je neka gvozdena ruka gnječila stomak. Sve uspomene na tople ruke i ramena vraćale su mu se u mislima. On se trgnu.

Prošlo je prilično vremena pre no što je ponovo bio u stanju da uzme nož s poda, da se seti onoga što je čitao o ljudskom telu, i nekolicine ilustracija koje je video. Nagnu se nad leš, i sam sleđen, jedva gutajući. Zatim spusti nož i učini prvi rez od grudi do prepona. Ali nije dovoljno pritisnuo. Koža je bila iznenađujuće tvrda.

On poče ponovo. Pritiskajući sada nož svom snagom, on vide da je supstanca ispod kože sasvim meka. Koža se otvori za dva palca. Mikelanđelo se zapita: „Gde je krv?" jer nije tekla. To je povećavalo utisak hladnoće i smrti. Zatim ugleda salo, meko, veoma žuto. Znao je šta je to, jer je video kako se reže sa životinja na pijaci. Zaseče, dublje da dođe do mišića, koji se po boji razlikovao od kože i sala, a bio je tvrđi za sečenje. Posmatrao je tamnocrvene redove tkiva. Ponovo zareza i ugleda utrobu.

Miris je postajao teži. Poče mu se gaditi.Pri prvom rezu skupio je svu svoju snagu da nastavi: sada su svi osećaji naišli odjednom: hladnoća, strah, miris, reakcija na smrt. Gadilo mu se od ljigavog tkiva, od sala koje mu je curilo po prstima kao ulje. Želeo je da stavi ruke u toplu vodu i da ih opere.

„Šta sada da radim?" On zadrhta čuvši kako mu se glas odbija od kamene zidove. Bilo je malo

opasnosti da će ga čuti,jer mu se iza leđa dizao čvrst zid,iza kojeg je ležao vrt. S njegove strane bila je kapela namenjena za opela, a sa strane spavaonice kamen kroz koji nijedan zvuk nije mogao prodreti.

U šupljini je bilo tamno. On uze sveću, prostre platnenu torbu ispred nogu leša, i stavi sveću na istu visinu s telom.

Sva njegova čula bila su probuđena. Creva s kojima je sada počeo raditi bila su hladna, klizava, pokretna. Osećao je kako bol razdire njegova vlastita creva.

Uze jednu stranu trbuha u jednu ruku, drugu stranu u drugu, i držeći ih razdvojene,

dobro pogleda. Ugleda bledosivu providnu zmiju, dugačku kako se povija i uvija u utrobi. S vanjske strane imala je sedefast sjaj zbog vlažnosti, i bila je ispunjena nečim što se kretalo i praznilo kad ju je dodirnuo.

Njegov prvobitni osećaj gađenja bio je savladan uzbuđenjem. On uze nož i poče da reže nagore od početka rebara. Nož nije bio dovoljno jak. Pokuša makazama, ali je morao da ide duž rebara, jednog po jednog. Rebra su bila tvrda, činilo mu se kao da seče žicu.

Odjednom sveća poče da pucketa. Već tri sata! Naprosto nije verovao. Ipak nije mogao a da se ne obazire na opomenu. Stavivši zelenu torbu i sveću na pod, uze pokrov iz ugla. Umotati leš u ponjavu bilo je hiljadu puta teže nego ga odmotati, budući da sada više nije mogao okrenuti leš na stranu, jer bi mu se sva creva prosula na pod.

Znoj poče da mu se sliva u oči, a srce mu je udaralo tako glasno da mu se činilo da će probuditi manastir nastojeći da uz krajnji napor podigne jednom rukom leš sa stola, dok je drugom pet puta omotao ponjavu, kako je bilo potrebno. Jedva je imao toliko vremena da se uveri da je leš opružen na daskama onako kao što ga je našao, da pregleda nema li na podu tragova krvi ili voska, i sveća je poslednji put zatreperila i ugasila se.

Imao je dovoljno vlasti nad sobom da krene kući zaobilaznim putem, zastajući

desetak puta i pokušavajući da povraća uz uglove zgrada i po mračnim praznim gradilištima. Osećao je miris leša u nozdrvama kad god bi udahnuo. Kad se vratio kući, plašio se da buka ne probudi celu porodicu ako ugreje vodu na Lukrecijinom naloženom ognjištu, a nije mogao izdržati a da se ne oslobodi osećaja sala na svojim prstima. Tiho potraži pepeo da se s njim opere u hladnoj vodi.

Njegovo telo, kad je ušao u postelju, bilo je ledeno. Nekoliko puta je morao ustati pokušavajući da povraća u kantu. Čuo je Lukreciju kako ustaje iz postelje, kako se oblači, prolazi kroz kuhinju, silazi niz kružne stepenice na ulicu kad je tek slabašan vazduh sedefastosive boje osvetlio njegov prozor okrenut prema stajama na Via dei Bentakordi.

Celi je dan imao groznicu i tresao se od jeze. Lukrecija mu je spremila pileću supu, ali je on nije mogao progutati. Jedno po jedno, cela porodica dođe u njegovu

spavaću sobu da vidi šta mu je. Ležao je tako s osećajem da je vlažan i hladan kao leš. Ništa nije moglo da mu odstrani miris smrti iz nozdrva. Pošto je uverio Lukreciju da mu njena večera nije naškodila, ona se vrati u kuhinju da mu skuva čaj od trava da ga izleči. Mona Alesandra ga pregleda nema li nekih tačkica. Tek kasno posle podne uspeo je da zadrži nešto malo čaja od trave, za koji je najsrdačnije zahvalio Lukreciji.

Oko jedanaest sati ustade, navuče cipele, calze, toplu košulju i ogrtač, pa klecavim nogama pođe u Santo Spirito.

U mrtvačnici nije bilo leša. Niti ga je bilo naredne noći. Ta dva dana pružiše mu priliku da se oporavi. Treće noći ponovo nađe telo umotano u ponjavu na stolu od dasaka.

Ovaj drugi leš bio je stariji, sa sedom bradom na velikom crvenom licu. Koža mu je bila zategnuta, a tečnost ispod kože zrnasta. Sada se s više pouzdanja poslužio nožem, otvorivši utrobu čistim zarezom, a zatim je levom rukom rasekao grudni koš, koji je pucketao kao kad se cepaju drva. Ostao je pričvršćen na ključnim kostima.

Uzevši sveću, Mikelanđelo primače svetlo bliže utrobi, jer je sad prvi put video potpuno kako izgleda. Ugleda nešto svetlocrveno i mrežasto ali čvrstog tkiva, za šta pretpostavi da su pluća. Ta je mreža imala crnu prevlaku, nešto što je čuo da se događa radnicima koji rade s vunom.

Ispitivački, Mikelanđelo pritisnu pluća, iz usta leša začu se pištanje. On ispusti sveću u strahu. Srećom se nije ugasila. Kad se ponovo smirio i podigao sveću, vide da je pritiskom na pluća istisnuo preostali vazduh, i prvi put shvati šta je disanje, jer je video i osećao i čuo vezu između pluća i usta, shvati šta to znači za celu figuru.

Pošto je pomerio pluća, primeti tamnu crvenu masu, to je moralo biti srce. Bilo je prekriveno sjajnom opnom. Probajući, on vide ja je svo tkivo povezano u neki oblik nalik na jabuku, i da je gotovo slobodno u grudima, pričvršćeno samo na vrhu piramide.

„Da li da ga izvadim?" Oklevaše trenutak, zatim ga uhvati makazama, preseče opnu piramide. Onda uze

nož, i oljušti opnu kao da ljušti bananu. Sada je držao srce u rukama. Iznenada ga potrese neki osećaj isto tako jak kao da ga je pogodila Herkulova batina. Ako su duša i srce bili jedno, šta se desilo s tom nesrećnom dušom leša sada pošto je on izrezao srce?

Isto tako brzo kako je došao, strah je i iščezao. Umesto njega pojavi se osećaj pobede. Držao je ljudsko srce u rukama! Osetio je sreću koja proizilazi iz znanja, jer je upoznao najvitalniji organ tela, kako izgleda, kakav je pod rukom. Otvori srce nožem i zaprepasti se ugledavši da u njemu nema ničega. Stavi ga nazad u duplju i vrati rebra, koja su umetnici tako dobro proučili posmatrajući mršave Toskance oko sebe. Ali sada je tačno znao gde ispod njih kuca srce.

Nije imao pojma kako da počne raditi na zmiji creva. Onda uze jedan komad i povuče. Jedno vreme je išlo lako, oko pet stopa, utroba je bila slabo pričvršćena za spoljni zid, i popustila je. Onda poče da oseća otpor. Gornji deo creva bio je uvećan, dodana mu je kao neka vreća, i on zaključi da je to želudac. Morao je uzeti nož da ga odseče.

Pošto je izvukao nekih dvadeset pet stopa creva, on ih opipa i oseti razliku u veličini i sadržaju. Na nekim mestima je unutra bila tečnost, neka su bila čvrsta, on

shvati da je to neprekidan kanal, koji od početka do kraja nema otvora. Da bi mogao videti kako izgleda unutra, on zareza nožem na nekoliko mesta. Niži delovi creva sadržavali su izmet. Zadah je bio užasan.

Te noći je imao sveću koja je gorela četiri sata, ali je sad već počela da pucketa. Mikelanđelo vrati utrobu u trbušnu duplju, i s velikom teškoćom ponovo uvi leš.

Otrčao je do bunara na Pjaci Santo Spirito i oribao ruke, ali osećaj prljavštine nije mogao da strese s prstiju. Onda je zagnjurio glavu u ledenu vodu da spere osećaj krivice, i stajao je neko vreme, dok mu je voda kapala s kose i lica, zatim je trčao sve do kuće, tresući se kao u groznici.

Svi osećaji bili su mu iscrpljeni. Probudio se i ugledao oca nad sobom, nezadovoljnog izraza lica. - Mikelanđelo, ustani. Skoro će podne. Lukrecija stavlja jelo na sto. Kakva je to

nova glupost, da spavaš do ručka? Gde si bio prošle noći? Mikelanđelo je ležao gledajući nepomično Lodovika. - Izvini, oče. Ne osećam se dobro. Pažljivo se umio, počešljao kosu, obukao drugo odelo i seo za sto. Mislio je da će

mu biti dobro. Kad je Lukrecija unela zdelu paprikaša od govedine, on otrča u svoju spavaću sobu, i tu je povraćao u noćnu posudu dok ga creva nisu zabolela.

Ali je te noći ponovo otišao u mrtvačnicu. Pre no što je za sobom zaključao vrata, bio je utonuo u miris truleži. On odmota

pokrov i vide da je leva noga leša smeđe boje, da se ispod kože luči nekakva zelena tečnost i da je gotovo dvostruko deblja zbog otoka. Ostali delovi tela bili su pepeljastosivi, lice potpuno upalo.

Počeo je da radi tamo gde je poslednje noći prestao, zasekavši pravo u stomak i odmotavajući komad po komad creva. Stavi ih na pod i prinese sveću utrobi. Bilo je tu mnogo organa koje je tražio, slezina na levoj strani, jetra na desnoj. Prepoznao je jetru po jetri goveda i ovaca što su ih sekli na pijacama, uza sam kičmeni stub, sa svake njegove strane, bili su bubrezi.

Uze ih pažljivo i vide da su povezani s mokračnim mehurom malim cevima nalik na žice. Onda se vrati tamo gde je jetra bila pričvrščena, otpozadi, odreza ligamente makazama i izvadi je iz utrobe. Posmatrao je u svojim rukama, proučavajući mali mehur pričvrščen s donje strane, i raseče ga nožem. Iz mehura poteče tamnozelena tečnost.

On primakne sveću još bliže, ugleda nešto što ranije nije zapazio: trbušna šupljina bila je odvojena od grudne jednim mišićem u obliku kupole. U sredini te kupole bila su dva otvora kroz koje su prolazile cevi povezujući želudac s ustima. Drugi veliki kanal duž kičme ulazio je u grudi. Sad je uvideo da iz grudi do trbuha postoje svega dve veze, od kojih je jednom dolazila hrana i tečnost. Druga ga je zbunjivala. On podiže grudni koš, ali nije mogao odrediti čemu služi drugi kanai.

Sveća zatrepta. Dok se tiho šunjao uz stepenice svoje kuće, primeti da ga otac čeka. - Gde si bio? Kakav se to užasan zadah širi od tebe? Smrdiš na smrt. Mikelanđelo promrmlja izvinjenje oborenih očiju i projuri pored Lodovika u

utočište koje mu je pružala spavaća soba. Nije mogao da spava. „Zar se nikad neću privići na to?" promrmlja.

Naredne noći nije bilo leša u mrtvačnici. Imao je neprijatan osećaj da preti neka opasnost kad je ugledao da je deo poda gde je bio spustio creva bio oriban, i da je svetliji od kamena oko njega. Komadić voska bio je netaknut na stolu od dasaka. Ipak, čak i da je njegovo delovanje primećeno, bio je zaštićen zavetom ćutanja u manastiru.

Sledeće noći našao je dečaka od petnaest godina koji nije pokazivao nikakve spoljne znake bolesti. Bleda koža, gotovo potpuno bela, bila je meka na dodir. Oči su bile plave kad je podigao očne kapke, tamne za razliku od bledila očnih kapaka. Čak je i u smrti bio privlačan.

„Sigurno će se probuditi", promrmlja on. Primeti da dečak još nije imao malja na grudima, i oseti sažaljenje dublje od

onoga koje je osetio kad je ugledao prvi leš. On se okrenu, moraće čekati još jednu noć. Onda, okrenut licem prema uglu

okrečenih zidova, zastade. Sutra ujutro taj će dečak ležati pokopan četiri stope pod zemljom na groblju Santo Spirito. Dotače dečaka i vide da je hladan kao led, lep, ali mrtav kao i svi ostali.

Sada je seciranje izvršio vešto, zavukao ruku ispod grudnog koša.Lako ga je uklonio. Gore prema vratu oseti neki privezak nalik na cev, koja je imala otprilike palac u prečniku i ličila na niz tvrdih prstenova, između tih prstenova napipa mekanu opnastu cev koja je silazila niz vrat. Nije mogao otkriti gde se ta cev završava a gde počinju pluća, ali kad je povukao za tu cev, dečakov vrat i usta se pokrenuše. Mikelanđelo brzo izvadi ruku i sav naježen odmaknu se od stola.

Trenutak kasnije odseče cev nasumice, jer nije bio u stanju da gleda, zatim izvadi samo pluća. Bila su laka, a kad ih je zgnječio, otkri da ima osećaj kao da gnječi sneg. Pokuša da raseče pluća nožem. Stavi ih na sto i sada, kad je pod njima bila čvrsta podloga, vide da je to kao da reže suv čvrst sunđer. U jednom krilu pluća nađe bledu žućkastobelu sluz koja je davala plućima vlagu, u drugom ružičastocrvenu sluz. Želeo je da spusti ruku kroz dečakova usta da bi pretražio grlo i vrat, ali osećaj zuba i jezika pod rukom ga spreči u tome.

Odjednom mu se učini kao da se neko nalazi s njim u sobi, mada je znao da je to nemoguće, jer su vrata bila zaključana iznutra. Ove noći je bilo vrlo teško.

On bez teškoća zavi leš, jer je bio sasvim lak, stavi ga na sto i izađe.

5 Nije se smeo izložiti opasnosti da otac ponovo otkrije miris smrti na njemu, i

zato je hodao ulicama dok nije pronašao jednu gostionicu u radničkom kraju koja je bila otvorena. Popi malo vina. Kad se vlasnik okrenuo, on proli ostatak vina na košulju.

Lodoviko pobesni kad oseti miris jakog vina. - Nije ti dosta što lunjaš ulicama celu noć radeći bog zna šta i družiš se sa svim

mogućim propalim ženama, već sada dolaziš kući i bazdiš kao jeftina krčma. Ja te ne razumem. Šta te nagoni na te zle puteve?

Jedina zaštita koju je mogao da pruži svojoj porodici bilo je to da ih drži u neznanju. Najbolje je bilo da njegov otac veruje da se on provodi, o čemu je

Lodoviko mnogo naučio od Đovansimona, koji se često vraćao s krvavim nosem i izderanim odelom. Ali kako su dani prolazili a Mikelanđelo se vraćao kući teturajući svakog jutra u zoru, porodica se diže na oružje. Svako je bio besan iz svog razloga. Lukrecija zbog toga što ne jede, stric Frančesko zbog toga što se plašio da Mikelanđelo ne padne u dugove, strina Kasandra iz moralnih razloga. Samo Buonaroto izmami osmeh s bratovih usana.

- Ja znam da se ti ne provodiš - reče on. - Otkuda znaš? -Jednostavno: nisi tražio od mene ni škude otkako si kupio one sveće. Bez para

žene se u Firenci ne kupuju. Uvideo je da mora pronaći neko drugo mesto za svakodnevni odmor.Topolini

nikad ne bi postavljali pitanja, mogao bi da živi kod njih, ali Setinjano je bio vrlo daleko. Izgubio bi dragocene časove na odlazak i povratak. Zato se ujutro uputi u radionicu Duoma i pope se na stolicu pred stolom za crtanje. Bepe mu priđe da ga pozdravi, sa zbunjenim izrazom na svom priprostom staračkom licu.

- Mladi moj prijatelju, ti izgledaš kao leš. Šta si to uradio od sebe? Mikelanđelo ga ljutito pogleda. - Ja sam... radio, Bepe. Bepe se nasmeja bezubim ustima. - Ah, što nisam i ja dovoljno mlad za taj posao! Ali, ne pokušavaj da dižeš

Herkulovu batinu svake noći. Zapamti, ono što noću utrošiš na žene, nedostaje ti ujutro za mermer.

Te noći naiđe na prvi ružni leš, od kojeg je uzdrhtao dok je posmatrao šta može da se dogodi sa božjim stvorenjem. Čovek je bio četrdesetih godina. Imao je krupno tamnocrveno lice, natečeno blizu vrata. Usta su bila otvorena, usne plave, beonjače pune crvenih mrlja. Kroz žute zube video je tamnocrven jezik, tako natečen da je ispunjavao gotovo cela usta.

Mikelanđelo prinese ruku čovekovom licu. Obrazi su pod prstima bili kao nepečeni uštipci. Sada se činilo da je trenutak da se baci na građu čovečijeg lica. Uze manji od svojih noževa i raseče od linije kose do korena nosa. Pokuša da skine kožu sa čela, ali nije mogao, bila je suviše prirasla uz kost. Onda napravi rez iznad obe obrve do nosa, odere kožu od uglova očiju prema ušima, zatim duž jabučne kosti.

Učinak tog osakaćenja bio je tako užasan da nije mogao da radi. Uze pokrov i prekri glavu leša, pa usmeri pažnju na bedrenu kost, na vlaknaste mišiće bedara.

Nekoliko noći kasnije, kad je naišao novi leš, Mikelanđelo bez muke napravi rez u koži lica, ljušteći je makazama. Ispod tankog žutog sala otkri veliku opnu crvenog mišićnog tkiva koje je išlo neprekidno od uveta oko usana pa do drugog oka. Sada je prvi put razumeo kako su ti mišići mogli da pokreću lice na smeh, osmeh, suze, bol.

Ispod njega bilo je deblje tkivo, koje se pružalo od ugla vilice do dna lobanje. Stavivši prst ispod tog drugog sloja, on malo odgurnu tkivo i vide kako se vilica miče. Dizao ju je gore-dole da bi oponašao žvakanje, zatim potraži mišić koji pokreće očni kapak. Morao je zagledati u unutrašnjost očne duplje da nauči kako se oko kreće. No kako je hteo da zavuče prst unutra, previše je pritisnuo. Oko prsne. Bela sluz proli se preko njegovih prstiju i duplja ostade prazna.

On se okrenu ježeći se od straha, priđe uglu belo okrečenog zida i lupi čelom u hladni zid, očajnički se boreći sa željom da povraća. Kad se savladao, vrati se lešu, obreza opnu oko drugog oka, i otkri gde je pričvršćeno u dnu duplje. Zatim stavi

prst iznad oka i okrećući ga polagano, izvadi ga. Okretao ga je i obrtao u ruci, pokušavajući da pronađe kako se pokreće. Primakne sveću i zaviri u praznu duplju. Na dnu opazi jedan otvor, kroz koji su kao neke sive žice mekane poput tkiva išle u lobanju. Dok ne bude mogao da odstrani teme lobanje i izvadi mozak, neće naučiti kako oko vidi.

Sveća mu je imala samo još malo loja. On odreza meso korena nosa, i vide tačno šta se dogodilo s njegovim vlastitim nosom pod Toriđanijevom pesnicom.

Sveća zapucketa. Gde da ide? Odvuče se iz Santo Spirita. Telo ga je bolelo od umora, oči pekle,

osećao je strahovito gađenje od koga mu se dizao želudac. Nije mogao da pogleda u oči Lodoviku, koji će ga sigurno čekati na stepenicama i vrištati da će stići pravo u pakao.

On se uputi u radionicu Duoma. Bilo je lako prebaciti torbu preko ulaznih vrata, a zatim je i sam preskočiti. Komadi belog mermera blistali su po mesečini belim sjajem, a komadići razbacani oko poluzavršenih stubova bili su kao sneg, čisti i osvežavajući. Hladan vazduh umirio mu je želudac. On ode do svoje tezge, očisti jedan deo poda ispod nje, opruži se, pokri komadom debelog platna i zaspa.

Probudio se posle nekoliko sati, sunce se već bilo rodilo. Sa pjace je čuo buku contadina koji su podizali šatre. On ode do izvora, umi se, kupi komad parmigiana, dva debela panina, i vrati se u radionicu.

Pokuša da kleše mermer po ivicama Herkulovog kamena, misleći da će mu osećaj gvozdenih alatki u ruci doneti zadovoljstvo. No ubrzo ih spusti, pope se na stolicu i poče da crta, ruku, mišiće i zglobove, vilicu, srce, glavu. Kad je Bepe stigao i prišao Mikelanđelu da mu poželi dobar dan, ovaj raširi ruku da sakrije komad papira pred sobom. Bepe stade kao ukopan, ali ne pre nego što je bacio pogled na jednu praznu očnu duplju i izvađenu utrobu. Nato ljutito odmahnu glavom, okrenu se i ode.

U podne Mikelanđelo ode kući na ručak, da umiri Lodovikov strah zbog njegovog odsustva.

Trebalo mu je nekoliko dana dok je skupio odvažnosti da se vrati u mrtvačnicu i da otvori čovekovu lobanju. Kad se tamo jednom našao, poče brzo da radi s čekićem i dletom, sekući od korena nosa prema potiljku. Bilo je to iskustvo koje je kidalo živce, jer se glava micala svaki put kad bi udario. Nije znao ni koliko snage treba da slomi kost. Nije mogao otvoriti lobanju. Prekri glavu, okrenu leš, i provede ostatak noći studirajući građu kičme.

Sa sledećim lešom nije napravio grešku da razbija lobanju prema potiljku, već je umesto toga sekao oko glave, iznad levog uveta duž linije kose, udarivši tri ili četiri puta čekićem da probije kost debelu pola palca. Sad je bilo dovoljno mesta da drži svoj anatomski nož ispod lobanje i da je obreže unaokolo. Pojavi se neka beložuta gusta tečnost, pukotina se raširi još više. Kad je obrezao kost više od pola, on upotrebi anatomski nož kao polugu i polomi kost. Lobanja se podiže u njegovim rukama.

Bila je kao tvrdo drvo. Toliko se tresao da je jedva sprečio da mu ne padne na pod. Prelazio je očima od lobanje do leša. Bio je užasnut, jer je, bez temena, lice bilo potpuno uništeno.

Opet ga savlada osećaj krivice, ali kad je podigao lobanju, prvi put je ugledao ljudski mozak. Kao umetnik bio je očaran onim što je stvaralo izraz, šta je to bilo u

mozgu što je omogućavalo da lice izražava osećaje? Držeći sveću blizu lobanje, vide da je masa žutobela, s crvenoplavim linijama na površini, i da arterije i vene idu u svim pravcima. Video je dobro da moždana masa podeljena u sredini, tako da tačno odgovara liniji koja deli lobanju. Nije mogao otkriti nikakav miris, ali na prvi dodir mozak je bio vlažan, vrlo mekan i gladak, kao površina mekane ribe.

Mikelanđelo stavi lobanju nazad, dobro zamota teme da bi kost ostala na mestu.Nije mu bilo ni muka niti je bio nesrećan kao što je bio drugih noći, već je jedva čekao da se vrati sledećem lešu i da otvori sam mozak.

Kad je skinuo sledeću temenu kost, oseti divljenje pri pomisli da su ljudi tako različiti iako im je mozak toliko sličan. Iz toga je zaključio da u samom mozgu mora biti neka fizička supstanca koja je različita kod svakog čoveka. Upotrebivši svoj kažiprst, on ga provuče oko osnove lobanje, i opazi da je mozak sasvim odvojen i da nije prirastao za kost. Stavivši prste na obe strane, on pokuša da ga celog izvadi. Nije ga mogao podići.

Tamo gde su se njegovi prsti sreli, masa je bila učvršćena kao nekim nizom žica na dnu lobanje. On prereza žice, izvuče masu. Bila je tako meka i u isto vreme tako klizava da se morao svim silama truditi da mu se ne raspadne. Gledao ju je u čuđenju i divljenju: iz te relativno male supstance, koja nije mogla biti teška više od dve funte, počinjala je sva veličina ljudske rase: umetnost, nauka, filozofija, upravljanje, sve ono zbog čega su ljudi postajali dobri isto kao i zli.

Kad je presekao mozak duž linije podele, bilo mu je kao da seče neki sasvim mekan sir, nije bilo nikakvog zvuka, nikakvog mirisa. Dve polovine bile su potpuno iste. Ma gde da je rezao, sve je bilo isto, sive boje, malo žućkaste. On odgurnu leš na stolu da napravi dovoljno mesta da položi mozak na drvenu klupu, i začudi se videći da sam mozak nema nikakve čvrstine, da polagano curi niz drvene daske.

Pronašao je da su otvori na lobanji ispunjeni istom onom supstancom nalik na žicu koju je morao prekinuti da bi otvorio mozak. Sledeći to vlakno niz vrat, zaključi da je ta supstanca jedina veza između mozga i tela. Prednji otvori, zaključi on, bili su veza između mozga i očiju, dva druga odgovarala su ušima. On progura prst kroz otvor širok palac i po na zadnjoj osnovi lobanje, koja je ležala na pršljenu, to je bila veza između mozga i leđa.

Sada je bio iscrpljen, jer je radio pet sati, i bio je srećan kad je sveća izgorela. Sedeo je na ivici bunara na Pjaci Santo Spirito pljuskajući vodu preko lica i

pitajući se: „Jesam li ja opsednut, kad radim takve stvari? Imam li ja pravo da to činim samo

zbog toga što kažem da je to zbog skulpture? Kakvu cenu bih mogao da platim za to dragoceno znanje?"

Dođe proleće, vazduh otopli. Bepe mu ispriča o nekoj skulpturi koja treba da se napravi za novi svod predvorja u Santo Spiritu: trebalo je da se isklešu velika slova i obradi mnogo kamena za ukrašavanje svoda i vrata. Nije mu uopšte palo na pamet da zamoli priora Bikjelinija da govori u njegovu korist. On se uputi pravo nadstojniku zaduženom za gradnju kamenog svoda od tesanog kamena i zamoli za taj posao. Predradnik nije hteo učenika. Mikelanđelo mu ponudi da donese Bogorodicu s detetom i Kentaure kako bi dokazao da ume raditi. Predradnik oklevajući pristane da vidi. Buđardini pozajmi jedna Girlandajova kola, dođe u kuću Buonarotijevih, pomože mu da skulpture obavije slamom i snese niz stepenice.

Onda ih pažljivo položiše na sloj slame i odvukoše kolica preko Ponte Santa Trinita u Santo Spirito.

Dela nisu ostavila nikakav utisak na nadzornika. Nisu odgovarala onome što je on morao da radi.

- Osim toga, ja sam već uposlio dva moja čoveka. - Skulptora? - Mikelanđelo se iznenadi. - Koga drugog? - Kako se zovu? - Đovani di Beto i Simone del Kaprina. - Nikad za njih nisam čuo. Gde su učili? - Kod jednog srebrnara. - Da li čete ukrasiti kamenje srebrom? - Oni su radili kod Prata na sličnom poslu. Imaju iskustva. - A ja nemam. Posle tri godine u Lorencovom vajarskom vrtu, pod Bertoldom? - Ne uzimaj to tako k srcu, sine. To su stariji ljudi koji moraju izdržavati

porodicu. Ti znaš koliko malo ima posla za klesare mermera. Ali, naravno, kad bi ti doneo naređenje od Pjera de Medičija, budući da si štićenik porodice Mediči, a Pjero plaća taj rad...

Mikelanđelo i Buđardini odvezoše reljefe preko popločanih ulica, pa natrag pod krevet.

Lodoviko je rezignirano čekao da mu se sin promeni. Mikelanđelo se i dalje vraćao u zoru, pošto bi secirao koleno ili zglob, kosti podlaktice i šake koje odgovaraju jedna drugoj, but i butnu kost, polni organ. Neprestano je studirao strukturu mišića, ramena i ruke, bedra i karlice. Lodoviko ga pritesni.

- Naređujem ti da se odmah odrekneš raskalašnog života, da radiš danju i da ideš u krevet posle večere.

- Dajte mi još malo vremena, oče. Đovansimone je bio srećan što se Mikelanđelo prepustio raspusnom životu.

Firenca je bila uzbuđena zbog poslednjeg skandala: Pjero je posredovao kod dominikanskih vlasti i uspeo isposlovati da Savonarola bude prognan u Bolonju, kao „previše veliki pristalica naroda". Ali za Đovansimona nije bilo nikakve promene u njegovim aktivnostima.

- Kako bi bilo da pođeš noćas sa mnom? Idem na jedno mesto gde se dobro kocka i ima bludnica.

- Ne, hvala ti. - Zašto nećeš? Da nisi previše dobar da izađeš sa mnom? - Svako je lud na svoj način, Đovansimone.

6

Jedna neočekivana smrt završi njegovo seciranje. Usred rada, u punom zdravlju, Domeniko Girlandajo dobi kugu i u roku od dva

dana bejaše mrtav. Mikelanđelo ode u bottegu da zauzme svoje mesto pored Granačija, Buđardinija, Čeka, Baldinelija, Tedeska i Jakopa s jedne strane mrtvačkog sanduka, dok su Girlandajov sin, braća i zet stajali na drugoj, a prijatelji dolazili da

se oproste. Zajedno su išli na kraju pogrebne povorke, cestom kojom je Mikelanđelo vozio kolica prvi put da slika freske u crkvi Santa Marija Novela, da prisustvuje opelu, a zatim sahrani.

Tog poslepodneva otišao je prioru Bikjeliniju, oprezno stavio bronzani ključ preko stranica knjige koju je prior čitao, i rekao: - Želeo bih da nešto klešem za crkvu.

Prior pokaza zadovoljstvo, ali ne iznenađenje. - Odavno osećam potrebu za jednim raspećem za središnji oltar. Uvek sam ga

zamišljao u drvetu. - U drvetu? Pitam se da li ja to umem. Bar jednom imao je dovoljno zdravog razuma da ne kaže: „To nije moj posao."

Ako je prior želeo raspeće u drvetu, onda to mora da bude u drvetu, mada nikad nije rezbario. Nije bilo materijala za skulpturu za koji mu Bertoldo nije naredio da u njemu radi: vosak, glina, razne vrste kamena. Ali nikad drvo: možda zbog toga što Donatelo nije dirnuo drvo poslednjih trideset pet godina svog života, pošto je završio svoje raspeće za Bruneleskija.

Mikelanđelo pođe s priorom u sakristiju. Prior zastade i pokaza svod iza glavnog oltara koji je formirao jedan od dva ulaza u prostor pred glavnim oltarom, zatim zapita:

- Može li podneti figuru u prirodnoj veličini? - Treba da nacrtam lukove i oltar i da odredim razmere, da budem siguran, ali

čini mi se da će moći da bude gotovo u prirodnoj veličini. Smem li raditi u manastirskoj radionici?

- Braći će biti milo da dođeš. Braća laici u radionici radili su pri sunčevoj svetlosti koja im je padala na

ramena kroz prozore iznad njih. U umirujućoj atmosferi tezgi s njim se postupalo kao sa svakim drugim stolarom koji je došao da napravi još jedan koristan predmet među stotinama koji su bili potrebni za Santo Spirito. Oni koji su voleli da brbljaju nisu prilazili manastiru augustinaca.

To je odgovaralo Mikelanđelu: osećao se kao kod kuće, radeći u prijatnoj tišini sastavljenoj od prijatnih zvukova testere, struga i čekića. Miris piljevine bio je zdrav.Radio je na raznim vrstama drveta koje je manastir mogao da mu pruži da bi savladao veštinu tesanja u tom materijalu koji je smatrao drugačijim od mermera. Činilo mu se da drvo ne pruža otpor.

Poče da čita Novi zavet, priču o Hristu onakvu kako su je ispričali Mateja i Marko. Što je više čitao, iz njegovog se duha sve više povlačilo „raspeće" ranijih vekova, kakvo je viđao u firentinskim kapelama, puno užasa i samrtnih muka, a na njegovo mesto dolazila je slika priora Bikjelinija: veselog, srdačnog, odanog, u službi celom čovečanstvu u ime božje, s velikim umom i plemenitim duhom koji je likovao u življenju.

Potreba njegove prirode je bila da bude originalan. Ali šta čovek može reći o Hristu na krstu što nije već pre izrezbareno ili isklesano? Mada mu tema raspeća nikad ne bi pala na pamet, želeo je da učini nešto posebno, što bi opravdalo priorovu veru u njega. Završeno delo moraće toliko zračiti duhovnošću da se prior ne upita je li pogrešio što ga je pustio da secira.

On poče da crta pred najranijim „raspećem", iz trinaestog veka, klesanim tako da su Hristova glava i kolena bili okrenuti u istom pravcu, možda zbog toga što je to

bio najjednostavniji oblik za skulptore i zbog toga što je takva zamisao izazivala, služeći se jezikom osećaja, jednostavnog slepog prihvaćanja. Skulptori četrnaestog veka su prikazivali Hrista okrenutog licem gledaocu, dok su mu svi delovi tela bili simetrično razdeljeni s obe strane centralne, strukturalne ose.

Provodio je vreme ispred Donatelovog Raspeća u Santa Kroče, diveći se njegovoj sjajnoj koncepciji. Ma kakav bio osećaj koji je Donatelo nameravao da postigne, snaga udružena s idiličnim ispunjenjem,moć opraštanja jednako kao i obuzdavanja, sposobnost da čovek bude uništen jednako kao i da ponovo oživi, sve je te osećaje uspeo saopštiti. No Mikelanđelo nije u duši osećao ništa od toga što je osećao Donatelo. U duši mu nikad nije bilo potpuno jasno zašto Bog nije mogao sam da postigne sve one stvari zbog kojih je poslao svoga Sina na zemlju. Zašto je Bogu bio potreban sin? Sjajno uravnotežen Donatelov Hrist mu reče:

„Ovako je Bog želeo da bude, tačno onako kako je bilo zamišljeno. Nije teško prihvatiti sudbinu, kad je ona bila predodređena. Ja sam već unapred znao za ove patnje."

To Mikelanđelova priroda nije mogla da prihvati. Kakve je veze imao taj okrutni kraj s božjom porukom ljubavi? Zašto je on

dopustio da se dogodi nasilje, kad će baš njegov oblik stvoriti mržnju, strah, osvetu i stalno nasilje? Ako je bio svemoćan, zašto nije pronašao mirniji način da donese svoju poruku svetu. Mikelanđelo se užasavao pri pomisli na njegovu nemoć da zaustavi to divljaštvo... a možda se isto tako užasavao i Hrist.

Stajao je na jasnom sunčevom svetlu na stepenicama crkve Santa Kroče, posmatrao je dečake kako igraju fudbal na nepopločanom trgu, zatim se polagano uputi pored palate u ulici dei Bardi, i dok je s ljubavlju tapšao klesano kamenje zgrada u prolazu, on pomisli:

„Šta je prošlo Hristu kroz glavu između zalaska sunca, kad je rimski vojnik probio prvi ekser kroz njegovo meso, i časa kad je umro? Jer te će misli odrediti ne samo kako je primio svoju sudbinu, već i njegov položaj na krstu. Donatelov Hrist je prihvatio sudbinu s vedrinom, i nije mislio ništa. Bruneleskijev Hrist je bio tako eteričan da je umro na prvi dodir eksera, i nije imao vremena da misli.

Mikelanđelo se vrati tezgi i poče da istražuje po svojoj duši ugljenom i tušem. Na Hristovom se licu pojavi izraz: „U agoniji sam, ne zbog eksera, već zbog sumnje." Nije mogao da sebe natera da izrazi Hristovo božanstvo nečim što je tako očigledno kao oreol, ono je moralo da se prikaže unutrašnjom snagom dovoljno velikom da pobedi njegove zle slutnje u tom času najozbiljnijeg iskušenja.

Bilo je neminovno da njegov Hrist bude bliže čoveku nego Bogu. On nije znao da će biti razapet na krst. On to nije hteo ni želeo. A kao rezultat toga njegovo je telo bilo izvijeno u protivurečju, razdirano, kao kod svih ljudi, unutrašnjim pitanjima.

Kad je bio spreman da počne rezbariti, pred sobom je imao novu zamisao: okrenuo je Hristovu glavu i kolena u suprotne pravce, dajući toj kontrapunktskoj zamisli grafički izraz napetosti, snažnog fizičkog i duševnog sukoba u čoveku koga razdiru na dve strane.

Rezbario je svog Hrista u najtvrđem drvetu koje se moglo nabaviti u Toskani, orahu, a kad je završio rad čekićem i dletom, izglačao ga je peščanim papirom i površinu premazao čistim uljem i voskom. Njegovi drugovi stolari nisu davali primedbe, ali su zastajali pred njegovim stolom da posmatraju kako napreduje

posao. Niti je prior, što se toga tiče, poveo ma kakvu diskusiju o poruci tog Hrista. Jednostavno je rekao:

- Raspeće svakog umetnika je njegov autoportret. To sam predvideo za ovaj oltar. Hvala ti.

U nedelju ujutro Mikelanđelo je doveo svoju porodicu u Santo Spirito do klupe blizu oltara. Njegov se Hrist nadnosio nad njima. Baka prošaputa:

- Činiš da prema njemu osećam sažaljenje. Ranije sam uvek imala osećaj da Hrist oseća sažaljenje prema meni.

Lodoviko nije osećao sažaljenje ni prema kome. On zapita: - Koliko si dobio za ovu porudžbinu? - To sam radio dobrovoljno. - Hoćeš li da kažeš da ti neće platiti? - Prior je prema meni bio dobar. Želeo sam da platim dug. - Na koji ti je način bio dobar? - ...pa... pustio me je da kopiram umetničke radove... - Crkva je otvorena za sve. - U manastiru. I da se služim njegovom bibliotekom. - To je javna biblioteka. Jesi li ti pazzo, glupan, da radiš bez prebijene pare za

bogati manastir? Došle su jake kiše koje su trajale dva dana i dve noći i Firenca je nakon toga bila

beli grad. Nedelja je osvanula vedra, sveža i hladna. Bio je sam u zatvorenoj radionici Duoma, nagnut nad žeravicom, i pokušavao je da nacrta prve crteže Herkula, kad uđe Pjerov sluga da ga traži.

- Njegova ekselencija Pjero de Mediči vas zove da dođete u palatu. On pođe do brijača na pijaci gde se prodaju sitnice. Tu se podšišao i obrijao.

Vratio se kući, ugrejao kadu vode, okupao se, ogrnuo vuneni ogrtač i pošao posle godinu i po dana prvi put prema palati. Kipovi u dvorištu kraj kojih je prolazio bili su zatrpani visokim snegom. On zateče decu i unučad Medičija okupljene u Lorencovom studiolu, kraj velike razbuktale vatre.

Bio je Đulijanov rođendan. Kardinal Đovani, koji se smestio u maloj ali sjajnoj palati u četvrti Sant' Antonio kad je omrznuti Bordžija bio izabran za papu, izgledao je deblji nego ikada dok je sedeo u Lorencovoj stolici, pod zaštitom svog rođaka Đulija. Njihova sestra Madalena, udata za sina bivšeg pape Inoćentija VIII, Frančesketa Čiba, bila je pozadi sa svoje dvoje dece, isto tako i Lukrecija, udata za Jakopa Salvijatija, iz firentinske porodice bankara koji su posedovali dom Danteove Beatriče, onda njihova tetka Nanina i njen muž Bernardo Ručelaj, pa Pjero i Alfonsina sa svojim najstarijim sinom. Bili su odeveni u najsjajniju odeću od brokata, atlasa ukrašenog draguljima i baršuna.

Tu je bila i Kontesina u elegantnoj svili akvamarinske boje protkane srebrnim nitima. Mikelanđelo s iznenađenjem primeti da je viša, da su joj ruke i ramena malo popunjeni, a grudi, izdignute ispod vezenog struka, približavale se zrelosti. Njene oči, kad su se srele s njegovima, zablistale su sjajno kao srebrni dragulji kojima je bila ukrašena njena haljina.

Sluga mu pruži čašu zasladenog napitka s mirođijama. Piće, zajedno s toplim prijemom, i jak osećaj čežnje koju je soba probudila u njemu, i Kontesinin veseli osmeh, sve mu se to pope u glavu.

Pjero je stajao okrenut leđima vatri. Osmehivao se i kao da je zaboravio na njihovu svađu. - Mikelanđelo, radujemo se što možemo da pozdravimo tvoj povratak u palatu. Danas moramo da činimo sve što raduje Đulijana.

- Rado bih pridoneo da Đulijano danas bude srećan. - Dobro. Prvo što je jutros rekao bilo je: „Voleo bih najvećeg Sneška koji je ikada

napravljen." A pošto si ti bio najmiliji vajar našega oca, šta je bilo prirodnije nego da pomislimo na tebe?

Nešto u njemu potonu kao kamen. Dok su deca Medičija okrenula lice prema njemu, on se seti dveju cevi u lešu, koje su se spuštale iz usta, jedna za vazduh, druga za hranu. Zar ne bi trebalo da postoji i treća, da proguta slomljene nade?

- Molim te učini to za mene, Mikelanđelo - povika Đulijano. - To će biti najlepši Sneško koji je ikad napravljen.

Jak osećaj da je bio pozvan kao zabavljač iščezne s Đulijanovom molbom. Treba li da odgovori: „Ja ne radim sa snegom"?

- Pomozi nam, Mikelanđelo, molim te. - Bila je to Kontesina, koja mu je prišla. - Mi ćemo ti svi služiti kao pomoćnici. -I onda je znao da je sve u redu.

Kasnije tog poslepodneva, kad je i poslednja gomila Firentinaca prošla kroz palatu da vidi razdragano grotesknog divovskog Sneška, Pjero je sedeo za očevim pisaćim stolom u velikoj kancelariji, ispod geografskih karata Italije.

- Zašto se ne bi preselio u palatu, Mikelanđelo? Želeli bismo da opet okupimo očev krug saradnika.

- Mogu li da pitam pod kojim uslovima bih se vratio? - Imaćeš iste privilegije kao onda dok je živeo otac. Mikelanđelo teško proguta vazduh, bilo mu je petnaest godina kad je došao da

živi u ovoj palati. Sada mu je bilo blizu osamnaest. A to više nisu godine kad čovek može primati novac za džeparac ostavljen na umivaoniku. No bila je to dobra prilika da napusti sumornu kuću Buonarotijevih i Lodovikovo zanovetanje te da zasluži nešto novca, a možda i da iskleše nešto dobro za Medičije.

7

Sluga ga preseli u njegov stari stan, u kome su još uvek stajale nedirnute

Bertoldove skulpture na policama. Krojač u palati dođe s materijalom i trakom za merenje, a sledeće nedelje Pjerov sekretar Ser Bernardo da Bibijena stavi tri zlatnika na umivaonik.

Sve je bilo isto, a ipak je sve bilo drugačije. Naučnici iz Italije i Evrope više nisu dolazili u palatu. Platonska akademija radije je održavala sastanke u vrtovima Ručelaja. Pri nedeljnom ručku za stolom su bile samo one plemićke porodice čiji su sinovi voleli zabavu. Velike porodice iz italijanskih gradskih država nisu bile prisutne na prijatnim dužnostima sklapanja ugovora, a isto tako ni kneževi-trgovci koji su napredovali s Medičima, a ni gonfalonieri, buonuomini ni savetnici s područja Firence sa kojima je Lorenco bio prisan, u prijateljskim vezama. Sve su njih zamenili zabavljači i Pjerovi mladi prijatelji odani zabavama.

Jedne nedelje Topolini su došli u grad iza svojih belih volova i posle mise natovarili blok za Herkula na kola. Vozio je deda, dok su otac, tri sina i Mikelanđelo

išli tihim ulicama koje su bile besprekorno oprane i obrisane u zoru, i držali krajeve užeta. Ušli su u vrt na spoređan ulaz, istovarili mermer i podigli ga kraj Mikelanđelove nekadašnje kućice.

Pošto se lepo smestio, Mikelanđelo se vrati crtanju. Nacrtao je crvenom kredom mladića kako golim rukama otvara čeljusti nemejskog lava, čoveka srednjih godina kako se na smrt hvata s Antejem, starca kako se bori sa stoglavom hidrom, sve mu je to izgledalo previše slikovito. Najzad, pošto je odbacio razvijenu figuru ranijeg firentinskog Herkula koji stoji jako raširenih nogu i ruku na bedrima, on nacrta jednu zatvorenu, celovitu figuru bliže grčkom shvatanju, u kojoj je sva Herkulva snaga koja je kiptela bila sadržana u snazi koja je povezivala trup i bedra.

Kakav će ustupak morati učiniti konvencionalnom shvatanju? Prvo, ogromna batina. Nacrtao ju je kao trup drveta na koje se Herkul oslonio. Večitu lavlju kožu koja je uvek predstavljala okvir za figuru vezao je na jednom ramenu, puštajući da samo njen nagoveštaj padne preko grudi, ne skrivajući ništa od junačkog torzoa. Jednu ruku, u kojoj je očevidno bila stisnuta jabuka Hesperida, sasvim je malo ispružio. Raniji vajari upotrebljavali su batinu, lavlju kožu i jabuke da prikažu hrabrost, njegov Herkul, nag pred svetom, nosiće u svojoj vlastitoj građi sve što je čovečanstvu potrebno od hrabrosti i odlučnosti.

Nije ga obeshrabrila činjenica da će njegov Herkul biti najveći koji je napravljen u Firenci. Dok je označavao proporcije velike figure, sedam stopa i sedam palaca visoke, s osnovom visokom stopu i po i s pet palaca kamena nad glavom, od koje je hteo da kleše nadole, on se seti da je Herkul bio narodni grčki heroj, kao što je Lorenco bio heroj Firence. Zašto ga onda portretišu u maloj, sjajnoj bronzi? Ni Herkul ni Lorenco nisu uspeli, ali, oh! kako su mnogo postigli pokušajima! Kako su jako zasluživali da budu isklesani u natprirodnoj veličini.

On napravi grubi model u glini, odmeravajući naizmenično težinu i položaj za udarac, pokrete leđnih mišića zbog ispružene ruke, raspored mišića zbog toga što je figura bila oslonjena, napetost tetiva i ligamenata, izvijenost bedara i ramena, što je sada sve znao i šta je umeo uverljivo zamisliti. Ipak ga je neki instinkt zadržao da ne upotrebi uže za merenje i gvozdene kuke da poveća model. Jer ovo je bila njegova prva figura u prirodnoj veličini u prostoru, koja će takođe biti prvo delo koje će stvoriti potpuno samostalno, pa je želeo da vidi kako daleko i kako verno njegova ruka može slediti oko.

Skovao je alatke za početno oblikovanje mase, stukao šipke da im poveća dužinu, ostavivši im jedan kraj zatupljen da bi izdržao jače udarce čekića, i još jednom, držeći metal u ruci, probudi u sebi osećaj čvrstoće, izdržljivosti. On čučnu ispred mermera. Ogroman blok mermera ulivao mu je osećaj snage. On mu skinu ivice, teškim šiljkom i teškim čekićem, i sa zadovoljstvom što je tim činom već pridoneo stasu kamena pred sobom. Nije imao želje da pobedi komad od devet stopa, već samo da ga uveri da mora izdržati njegove stvaralačke ideje.

Bio je to mermer iz Seravaca, izvađen čak gore u Apuanskim Alpima. Pošto je prodro kroz njegov vanjski istrošeni omotač, kamen se ponašao kao kocka šećera pod njegovim zupčastim dletom, a njegovi čisti komadići, beli kao mleko, mrvili su mu se među prstima. Onda uze pljosnatu šipku da otprilike proceni kako duboko treba da reže da dođe do dubine vrata, pazuha, torzoa, savijenog kolena. Zatim se vrati nakovnju napravi jedan calcagnolo, i besno napade mermer, držeći dleto blizu

površine kao što plug prodire kroz zemlju. A onda odjednom mermer postade tvrd kao gvožđe, i on je morao da se bori svom svojom snagom da ostvari oblike.

Ne obazirući se na Bertoldove pouke, nije nameravao da radi na kamenu sa svih strana, da ga razvija kao jednu celinu, već poče da radi glavu, pa ramena, ruke, bedra, služeći se pljosnatom šipkom i golim okom da proceni njegove istaknute tačke dok je prodirao sve dublje. Onda umalo da nije upropastio mermer. Zarezao je suviše duboko da oslobodi vrat i glavu, i sada su njegovi jaki udarci dleta na mišićima ramena koji su se pojavljivali izazvali snažnu vibraciju koja proteče kroz vrat i glavu. Načas se činilo da će se uzdrhtali mermer rasprsnuti na najužoj tački, njegov bi Herkul izgubio glavu, i on bi morao početi ponovo u manjem razmeru. Onda drhtanje prestade.

Mikelanđelo sede na obližnji sanduk da obriše znoj sa lica. Iskovao je nove alatke s oštrim ivicama, pazeći da svaka tačka bude sasvim

simetrična. Sada je svaki udarac čekića prelazio pravo na kraj alatke koja je rezala mermer, kao da on prstima prodire kroz kristale a ne dleto. Svakih nekoliko trenutaka pošao bi unazad i obišao kamen jer, bez obzira na to kako je duboko klesao, kao neka koprena od kamena zamračivala je obrise čašice na kolenu ili grudnog koša. On uze četku da očisti prašinu.

Napravio je i drugi niz grešaka, oko mu nije izmerilo tačno planove koji su se nizali jedan za drugim. Nekoliko snažnih udaraca pokvarilo je harmoniju prednjeg plana. Ali on je ostavio dovoljno mermera iza, i tako je mogao da celu figuru gurne u blok dublje no što je nameravao.

Njegovo napredovanje išlo je brzo kad je prodro u mermer, jer je tako strastveno skidao duboke slojeve da mu se činilo da stoji usred snežne bure i da udiše njene besove dok je zatvarao oči u trenutku kad bi udario čekićem.

Anatomija mermera poče odgovarati anatomiji njegovog glinenog modela: snažne grudi, sjajno zaobljene ruke, bedra kao belo meso ispod kože gigantskog drveća, glava koja izražava ogromnu snagu u ograničenom prostoru. S čekićem i dletom u ruci, Mikelanđelo koraknu unazad pred tom neprirodnom, grčevitom muškom figurom, koja još uvek nije imala lica, stojeći na gruboj osnovi da pokaže iz kog je materijala stvorena, i pomisli kako je mermer od samog početka podlegao ljubavi, prilagodljiv kao žena. S mermerom je on bio nadmoćni mužjak, on je birao, on je pobeđivao. A ipak, kad bi prilazio predmetu svoje ljubavi, bio je sav nežnost. Mermer je bio nevin, ali ne frigidan, on ga je zapalio svojom vlastitom krajnjom strašću. Kipovi su se rađali iz mermera, ali tek kad bi alatka prodrla u njega i oplodila njegov ženski oblik. Iz ljubavi je proizilazio sav život.

Završio je dobro očistivši površinu plavcem, ali je nije uglačao, plašeći se da bi time umanjio muževnu zrelost. Ostavio je bradu i kosu u grubom stanju, kovrdže samo nagovestio, klešući ih trozubim dletom, pod takvim uglom da je mogao da i poslednjim zupcem nešto naglasi.

Mona Alesahdra je te večeri rano legla jer je bila veoma umorna, i više se nije

probudila. Lodoviko je teško podneo taj gubitak, kao gotovo svi Toskanci, duboko je bio privržen svojoj majci, i za nju je osećao nežnost koju nikome drugom u porodici nije ukazivao. Za Mikelanđela taj je gubitak bio bolan, od smrti njegove majke pre trinaest godina, Mona Alesandra je bila jedina žena kojoj se mogao obratiti za

ljubav i razumevanje. Bez njegove bake kuća Buonaroti mu je izgledala turobnija nego ikada.

U palati je, nasuprot tome, vladao veliki metež zbog Kontesininog venčanja, koje je trebalo da se obavi krajem maja. Pošto je Kontesina poslednja od Medičijevih kćeri, Pjero se nije obazirao ni na kakve zakone koji su ograničavali raskoš, i spremao se da potroši pedeset hiljada zlatnika i pruži Firenci najveću svetkovinu u njenoj istoriji. Kontesina je bila sva u poslu. Trčala je od sarta do sarta zbog haljina, naručivala da joj se boje kovčezi za miraz, razgovarala je s trgovcima iz celog sveta da odaberu platno, brokat, nakit, srebrno i zlatno posuđe, tanjire, pokrivače, nameštaj, što je sve bilo njen zakoniti miraz, koji je jedna Mediči morala imati.

Onda se jedne večeri slučajno sastadoše u studiolu. Bilo je kao nekada, jer su oko njih bile Lorencove knjige i umetnički radovi, te za trenutak zaboraviše obred koji je trebalo uskoro da se obavi i uhvatiše se nežno za ruke.

- Sigurno te više neću videti, Mikelanđelo. Ne smeš biti nesrećan na mom venčanju.

- Zar ću biti pozvan? - Venčanje će biti ovde. Zar bi mogao da ne prisustvuješ? - Poziv mora doći od Pjera. - Ne budi svojeglav! - Oči joj bljesnuše ljutnjom, a on se seti kako je besnela na

njegove ostale tvrdoglavosti. - Ti ćeš slaviti tri dana, isto kao i ja. - Ne sasvim - odgovori on, i oboje pocrveneše. Pjero je odredio Granačija da preuzme dekoracije za svadbene svečanosti, ples i

banket i pozorišne predstave. Palata je bila puna pevanja, plesa, bučnog uživanja. No Mikelanđelo je bio usamljen. Najviše je vremena provodio u vrtu.

Pjero je bio učtiv ali uzdržan, kao da je jedino što želi to da pod svojim krovom ima očevog vajara. Osećaj da je izložbeni predmet bio je pojačan kad je čuo kako se Pjero hvali da ima sve odabrane ličnosti u svojoj palati: Mikelanđela, koji je napravio velikog Sneška, i jednog slugu Španca, koji je tako brzo trčao da Pjero, koji je jahao svog najboljeg konja u galopu, nije mogao da ga prestigne.

- Ekselencijo, možemo li ozbiljno razgovarati o mom klesanju? Ja želim da zaradim svoje izdržavanje.

Na Pjerovom se licu pokaza izraz neverice. - Pre nekoliko godina ti si se uvredio što sam s tobom postupao kao sa

zanatlijom. Sada si uvređen što to ne činim. Kako da vas umetnike čovek učini srećnima?

- Potreban mi je cilj kakav mi je vaš otac izneo. - Šta je to bilo? - Da izradim pročelje za San Lorenco, sa dvadest niša za dvadest mermernih

figura u prirodnoj veličini. - On mi to nikad nije spomenuo. - To je bilo pre njegovog poslednjeg puta u Kaređi. - Aha, trenutni snovi samrtnika. Nisu baš praktični, zar ne? Ti se samo zaposli

kako najbolje znaš, Buonaroti, a ja ću jednog dana smisliti za tebe šta da radiš. Posmatrao je venčane poklone kako se valjaju iz cele Italije, Evrope i Bliskog

istoka, od Lorencovih prijatelja, od poslovnih trgovačkih ortaka Medičija: retki dragulji, kamenje, mirisi, skupoceni atlasi iz Azije, vrčevi i zlatne zdele s Istoka, rezbaren nameštaj. I on je želeo da nešto pokloni Kontesini. Ali šta?

Herkula? Zašto ne? Kupio je mermer za svoj novac. Vajar je, treba da joj pokloni skulpturu za venčanje. Herkula za vrt palate Ridolfi. Neće joj reći ništa o tome, jednostavmo će zamoliti Topolinive da mu pomognu da ga tamo prenese.

Sada se prvi put uhvati ukoštac s Herkulovim licem. Trebalo je da bude portret Il Magnifica: ne njegovog prćastog nosa, zemljaste kože i retke kose, već unutrašnjeg čoveka i duha Lorenca de Medičija. U izrazu lica čitaće se silan ponos udružen s poniznošću. Imaće ne samo moć već i želju da saopštava. U skladu sa razornom snagom tela biće tu i plemenitost, i ona će voditi borca koji se bori za čovečanstvo i koji se trudi da iznova uobliči čovekov varljivi svet.

Pošto je završio crteže, on poče ponovo da kleše, služeći se ručnim šilom da izradi nozdrve i uši, i gustu kosu koja je padala po licu, zatim najfinijim zašiljenim dletom da da oblinu jagodicama, ručnim svrdlom da sasvim ovlaš dodirne oči i tako omogući jasnu čvrstu vezu sa svakom živom dušom koja će ga pogledati. Radio je od jutra do mraka, ne prekidajući se da ruča, i padao je uveče u postelju kao mrtvac.

Granači pohvali njegov uspešno obavljen složen posao, a zatim doda mirno: - Ne možeš ga pokloniti Kontesini, amico mio. To ne bi bilo zgodno. - Zašto ne? - Suviše je... suviše je velik. - Herkul suviše velik? - Ne. Poklon. Ridolfi bi mogao pomisliti da to nije na svom mestu. - Da ja napravim Kontesini poklon? - Tako velik poklon. - Govoriš li o veličini? Ili o vrednosti? - I o jednom i o drugom. Ti nisi Mediči, niti si član toskanske vladajuće kuće.

Moglo bi se smatrati za neukusno. - Ali ovaj rad nema vrednosti. Ne bih ga mogao prodati. - Ima vrednosti. Možeš ga prodati. - Kome? - Strocijevima. Za dvorište u njihovoj novoj palati. Prošle nedelje sam ih doveo

ovamo. Dali su mi ovlašćenje da ti ponudim stotinu velikih zlatnika. Dobiće počasno mesto u dvorištu. To je tvoja prva prodaja!

Suze razočaranja pekle su ga pod očnim kapcima, ali sada je bio stariji i mogao je da im se odupre.

- Pjero i moj otac imaju pravo: ma kako se jedan umetnik trudio, on završava kao plaćenik koji ima nešto na prodaju.

Nije bilo načina da se izbegne gužva koju je stvaralo tri hiljade gostiju. Pristizali

su u grad na venčanje i potpuno ispunili sve firentinske palate. Ujutro 24. Maja Mikelanđelo obuče zelenu svilenu tuniku s rukavima od baršuna i ljubičasti ogrtač. Pred palatom je bio izvor ukrašen voćem, a usred njega dve figure za koje je nacrt dao Granači, figure iz kojih je izviralo crno i belo vino tako obilno da je teklo niz Via de Gori.

Mikelanđelo je išao iza svadbene povorke dok su Kontesina i Ridolfo svečano prolazili ulicama ukrašenim zastavama, a ispred njih trubači. Na ulazu na Pjacu del Duomo bila je podignuta kopija jednog rimskog slavoluka iskićena vencima. Sa stepenica katedrale jedan notar je glasno čitao bračni ugovor hiljadama građana koji su se gurali na trgu. Čuvši koliki je Kontesinin miraz, Mikelanđelo prebledi.

U porodičnoj crkvi San Lorenco Pjero službeno predstavi Kontesinu Ridolfu, koji joj stavi venčani prsten na prst. Mikelanđelo je bio ostao u dnu crkve i iskrade se na sporedna vrata upavši usred gomile koja je prisustvovala venčanju. Jedna drvena tribina zauzimala je jednu stranu trga, da primi svetinu, dok se usred trga nalazilo drvo visoko pedeset stopa, na koje se naslanjao jedan beli paviljon u kome su svirali muzičari. Okolne zgrade bile su ukrašene tapiserijama.

Svadbena povorka pojavi se iz crkve i njoj na čelu Ridolfo, visok,u belom satenskom ogrtaču, dok mu je kosa crna kao ugljen uokviravala mršavo, bledo lice.Mikelanđelo je stajao na stepenicama i posmatrao Kontesinu u haljini od grimiznog i zlatnog brokata s dugačkim skutom i okovratnikom od belog hermelina, s pažljivo i vešto doteranom frizurom na grimiznom podupiraču s ukrasima od graviranih i pozlaćenih bisera. Čim je zauzela mesto na ukrašenoj tribini, zabava poče. Igrao se pozorišni komad koji je prikazivao borbu između čednosti i braka, zatim je došao turnir u kome je učestvovao Pjero, vrhunac takmičenja bila je scena Vitezovi mačke, u kojoj je jedan čovek nag do pojasa i obrijane glave ušao u kavez na platformi od dasaka, i tu je morao da ubije jednu mačku zubima, ne služeći se rukama.

U trpezariji je bilo rezervisano mesto za njega. Sve najbolje što je Toskana davala bilo je doneto u palatu za tu svečanost, osam stotina buradi vina, hiljadu funti brašna, mesa, divljači, marcipana. Mikelanđelo je posmatrao svadbene običaje, kako jedno dete stavljaju Kontesini u ruke i zlatni florin u cipelu da joj to donese plodnost i bogatstvo. Zatim, posle svadbene gozbe, kad su gosti otišli u plesnu dvoranu, koju je Granači pretvorio u stari Bagdad, on izađe iz palate.

Išao je od pjace do pjace, gde su po Pjerovoj naredbi postavljeni stolovi s obiljem jela i pića da bi cela Firenca učestvovala u svečanosti. Ali su ljudi bili natmureni.

Nije se vratio u palatu, gde se još dva dana slavilo i proslavljalo pre no što su Kontesinu ispratili u palatu Ridolfi. Umesto toga, po crnoj noći, polagano je otišao do Setinjana, prostro ćebe ispod svoda kod Topolinovih i, prekrstivši ruke pod glavom, posmatrao kako se sunce rađa iznad brežuljaka osvetljavajući krov kuće Buonarotijevih na drugoj strani jaruge.

8

Pokazalo se da je Kontesinino venčanje bilo tačka prekretnica: i za njega i za

Firencu. Svojim očima video je neraspoložene ljude prve noći svečanosti, čuo je opšte gunđanje protiv Pjera. Nije bilo naročite potrebe za vatrenim propovedima koje je protiv njega držao Savonarola. On se bio vratio u grad s više moći nego ikada u svom dominikanskom redu, i zahtevao je da Sinjorija pokrene postupak protiv Pjera zbog povrede gradskih zakona, koji ograničavaju raskoš.

Zbunjen jačinom reakcije, Mikelanđelo ode da poseti oca Bikjelinija. - Jesu li svadbe ostalih kćeri Medičija bile manje raskošne? - upita on. - Ne naročito. Ali dok je tu bio Lorenco, Firentinci su imali osećaj da on sve deli s

njima, Pjero im uliva osećaj da on daje. Od toga im je svadbeno vino postalo kiselo u ustima.

Kraj svečanosti povodom Kontesininog venčanja bio je znak nećacima Medičija da otpočnu političku kampanju protiv Pjera. Već nekoliko dana kasnije u gradu je pukao skandal, na jednoj zabavi noć pre toga Pjero i njegov rođak Lorenco su se potukli zbog neke žene. Pjero je ošamario Lorenca, to je bilo prvi put da je jedan Mediči udario drugoga. Obojica su izvukli noževe, i došlo bi do ubistva da se prijatelji nisu umešali. Kad je Mikelanđelo došao na ručak, video je da opet nedostaje nekoliko starih prijatelja. Pjero i njegovi drugovi smejali su se pomalo histerično.

Granači dođe u vrt predveče i reče mu da ga čeka neko ko je video njegovog Herkula u Strocijevom dvorištu i da želi razgovarati s njim o jednoj porudžbini. Mikelanđelo prikri svoje iznenađenje kad vide da su novi zaštitnici Medičijevi nećaci, Lorenco i Đovani. Mnogo ih je puta sreo u palati dok je Lorenco bio živ, jer su ga voleli kao oca, a Il Magnifico im je dao najviše diplomatske položaje, čak ih je slao u Versaj pre jedanaest godina da čestitaju Šarlu VIII stupanje na francuski presto. Pjero je uvek s njima postupao milostivo kao da potiču iz niže porodične grane.

Nećaci Mediči su stajali s obe strane Herkula, Lorenco, koji je bio dvanaest godina stariji od Mikelanđela, imao je pravilno lice puno izraza, mada mu je koža bila puna ožiljaka od boginja, bio je to snažno građen muškarac, snažnog vrata, ramena i grudi. Živeo je kao neki veliki gospodin u porodičnoj palati na Pjaci San Marko, a imao je vile na obroncima brda ispod Fjezole i u Kastelu. Još i sad je Botičeli živeo od njegove porudžbine da ilustruje Danteovu Božansku komediju. On lično je bio cenjen pesnik i dramski pisac. Đovaniju, mlađem bratu, kome je bilo dvadeset sedam godina, Firentinci su dali nadimak Lepi.

Braća srdačno pozdraviše Mikelanđela, veoma pohvališe Herkula, a zatim pređoše na stvar. Lorenco je govorio.

- Mikelanđelo, videli smo dve mermerne statue koje si isklesao za našeg strica Lorenca, i često smo govorili, moj brat i ja, kako bismo želeli da jednog dana i za nas nešto napraviš.

Mikelanđelo je ćutao. Mlađi brat nastavi: - Oduvek smo želeli da imamo mladog svetog Jovana. U belom mermeru. Kao

sveca zaštitnika naše kuće. Bi li te ta tema zanimala? Mikelanđelo se nespretno premeštao s noge na nogu i netremice gledao kroz

glavna vrata palate Stroci na mrlju jake sunčane svetlosti na Via Tornabuoni. Posao mu je bio potreban, ne samo zbog novca koji bi primio već i zbog toga što je postajao uznemiren. To bi mu stavilo mermer u ruke.

- Spremni smo da platimo dobru cenu - reče Lorenco, a njegov brat doda: - A u zadnjem delu vrta ima radionica. Šta kažeš na to?

- Uvek je dobro kad vas ljudi traže. Smem li da razmislim? - Naravno - odgovori Lorenco srdačno. - Ne želimo da te požurujemo. Učini nam

zadovoljstvo da ručaš s nama u nedelju. Kući je išao ćuteći, oborene glave. Granači nije izgovorio nijednu reč niti predlog

dok se nisu počeli rastajati na uglu Via dei Bentakordi i Via Dell' Angvilara. -Molili su me da te dovedem. Doveo sam te. To ne znači da ti moraš smatrati

svojom obavezom da to prihvatiš. - Hvala, Granači. Razumem. Njegova porodica nije bila tako tolerantna.

- Naravno da ćeš prihvatiti posao! - uzviknu Lodoviko sklanjajući pramen prosede crne kose s očiju. - Samo, ovaj put ti možeš diktirati cenu jer su oni došli k tebi.

- Zašto su došli k meni? - navaljivaše Mikelanđelo. - Zbog toga što žele svetog Jovana - odgovori njegova strina Kasandra. - Ali zašto baš u trenutku kad organizuju stranku protiv Pjera? Zašto me nisu

tražili bilo kada za protekle dve godine? - Šta se to tebe tiče? - upita ga stric Frančesko. - Ko je tako lud da gleda u zube

porudžbini za skulpturu? - Ali tu se krije i nešto drugo, striče Frančesko. Otac Bikjelini kaže da je cilj

Medičijevih nećaka da isteraju Pjera. Mislim da žele zadati Pjeru još jedan udarac. -I ti si udarac? - Lukrecijino lice odavalo je čuđenje. - Skroman, madre mia. - Mikelanđelov neobičan smeh nadoknadivao je ružnoću

njegovog spljoštenog nosa. -Prestanimo s politikom - zapovedi Lodoviko - i nazad na posao. - Da li

Buonarotijevima ide tako dobro da bi ti mogao odbijati posao? - Ne, oče, ali ja ne mogu biti neveran Lorencu. - Mrtvima vernost nije potrebna. - Potrebna im je. Isto toliko koliko i živima. Upravo sam vam dao sto zlatnika za

Herkula. Nećaci su mu rezervisali počasno mesto za svečanim nedeljnim ručkom,i

razgovarali su o svemu osim o svetom Jovanu i o Pjeru. Kad je posle ručka Mikelanđelo promucao da zahvaljuje na ponudi, ali da je u ovom trenutku ne može prihvatiti, Lorenco odgovori blago:

- Ne žurimo. Ponuda i dalje važi. U palati za njega nije bilo pravog mesta. On ničemu nije služio i nikome drugom

nije bio vredan osim Đulijanu, kome je bila potrebna ljubav. I dalje je tražio posao da bi opravdao svoje prisustvo: sređivao je Lorencovu zbirku crteža, i nalazio za poneku Pjerovu nabavku starih medaljona ili rezbarenih gema određeno mesto u kabinetima. Lodoviko mu je rekao da on nema cenu ponosa, ali čoveku ponekad njegova priroda ne ostavlja mogućnost da odluči može li sebi priuštiti crtu karaktera s kojom je rođen.

I Pjero je bio nesrećan dok je sedeo za stolom bled, hladan, pitajući nekolicinu preostalih prijatelja:

- Zašto nisam u stanju da nateram Sinjoriju da vidi stvari onako kako ih ja vidim? Zašto se ja uvek mučim oko svega, dok je moj otac imao tako lak život?

Mikelanđelo postavi to pitanje ocu Bikjeliniju, koji je sedeo zavaljen u svojoj crnoj mantiji iz koje mu je izvirivala oko vrata čista i kruta košulja. Njegove oči bljesnuše ljutito:

- Njegova četiri pretka Medičija smatrali su da je čin vladanja umetnost vladanja. Oni su u prvom redu voleli Firencu, a tek onda sebe. Pjero...

Mikelanđela iznenadi oštrica u priorovom glasu. - Nisam vas ranije čuo da govorite ogorčeno, oče. - ...Pjero neće da sluša savete. Jedan slabić na kormilu, i sveštenik željan slave

koji radi na tome da ga smeni... Tužni su to dani za Firencu, sine moj.

- Čuo sam neke Savonaroline propovedi o potopu koji dolazi. Polovina ijudi u gradu veruje da sa sledećom kišom dolazi sudnji dan. Šta želi da postigne time što tako teroriše Firencu?

Prior skine naočari. - Želi da postane papa. Ali njegove se težnje tu ne završavaju: on smišlja da

pobedi Bliski istok, zatim Orijent. Mikelanđelo upita šaljivo: - Vi nemate strasnu želju da preobrazite bezvernike? Prior načas zaćuta. - Da li bih želeo da vidim jedan potpuno katolički svet?Samo

ako svet želi da bude preobraćen. A svakako ne od tiranina koji bi zapalio čovečanstvo i uništio svet da mu spasi dušu. Nijedan pravi hrišćanin ne bi to želeo.

U palati Mikelanđelo zateče hitnu poruku od oca. Lodoviko ga odvede u dečju sobu, podiže gomilu odela sa Đovansimonovog sanduka i izvuče hrpu dragulja, zlatnih i srebrnih kopči, medaljona.

- Šta to znači? - upita on Mikelanđela. - Da Đovansimone ne pljačka noću po kućama?

- Ništa tako protivzakonito, oče. Đovansimone je kapetan u Savonarolinoj vojsci mladića. Oni skidaju po ulicama žene koje krše monahovu zabranu nošenja nakita na javnim mestima, kucaju na vrata, dvadeset-trideset njih odjednom, ako čuju da neka porodica krši zakone koji ograničavaju raskoš i skinu ih do gole kože. Naiđu h na otpor, kamenuju ih gotovo na smrt.

- Ali da li Đovansimone sme da zadrži te stvari? To mora da vredi stotine zlatnika.

- Trebalo bi da sve to donese u San Marko. To rade gotovo sva deca. Ali Đovansimone je preobratio svoju staru bandu mladih razbojnika u Savonaroline takozvane „Anđele belih košulja". Svet nije u stanju da ih zadrži.

Lionardo je izabrao baš to vreme da pozove Mikelanđela u San Marko i da mu pokaže školu slikara, skulptora i ilustratora, koju je fra Savonarola smestio u ćelijama manastirskog vrta.

- Vidiš, Mikelanđelo. Savonarola nije protiv umetnosti, već je samo protiv bestidne umetnosti. Sada ti se ukazuje prilika da nam se pridružiš i da postaneš vajar za naš red. Nikad ti neće nedostajati ni mermera ni porudžbina.

- Šta ću klesati? - Šta se tebe tiče šta ćeš klesati, sve dok radiš? - Ko će mi reći šta da radim? - Fra Savonarola. - A ako ja neću da radim ono što on želi? - Kao monah ti nećeš postavljati pitanja. Nećeš imati ličnih želja... Vratio se svojoj tezgi u napuštenom paviljonu. Ovde je barem bio slobodan da

crta po sećanju anatomske crteže svega što je naučio u onim mesecima dok je secirao. Spalio je natrpane, naškrabane papire, no sve je to bilo nepotrebno jer niko nije zalazio u vrt osim petnaestogodišnjeg Đulijana, koji je ponekad dolazio, s knjigom pod rukom, da uči u tišini punoj drugarstva za nekadašnjom Toriđanijevom tezgom na tremu paviljona. Vraćali bi se u palatu po letnjem sumraku koji se spuštao kao sivi prah na grad,gaseći vedro plavo i zlatno svetlo kamena od kojeg je bio izgrađen.

9

U jesen je Firenca bila upletena u jedan međunarodni spor koji je mogao dovesti

do uništenja grada-države. Sve se to dogodilo, nagađao je Mikelanđelo, zbog toga što je Šarl VIII, francuski kralj, izgradio prvu stalnu vojsku od doba Cezarovih legija, koja se sastojala od nekih dvadeset hiljada uvežbanih i teško naoružanih ljudi. Sada je on vodio tu vojsku preko Alpa u Italiju da po pravu nasledstva zahteva Napuljsko kraljevstvo. Za vreme Lorencove vladavine Šarl VIII je bio suviše prijateljski naklonjen Medičima da bi pretio maršem preko Toskane, da je to učinio, Lorencovi saveznici, gradske države Milana, Venecije, Đenove, Padove, Ferare, svrstale bi se u redove da ga zadrže. Ali je Pjero izgubio te saveznike. Vojvoda od Milana je poslao svoje emisare Šarlu, pozivajući ga u Italiju. Nećaci Medičija, koji su bih na njegovom krunisanju u Versaju, uveravali su kralja da Firenca očekuje njegov pobedonosni ulazak.

Zbog toga što su Orsini, porodica njegove majke i žene, bili u savezu s Napuljem, Pjero je odbio da Šarlu osigura prolaz. No u toku meseci od proleća do jeseni on nije učinio ništa da skupi vojnike ih vojsku i zaustavi francuskog kralja ako ovaj upadne. Građani Firence koji su se borili za Lorenca bili su spremni da srdačno pozdrave Francuze jer bi im oni pomogli da zbace Pjera. I Savonarola je pozvao Francuze da uđu u Firencu.

Sredinom septembra, pošto je proveo svoju vojsku preko Alpa, Šarl VIII bio je pozdravljen od vojvode od Milana, i opustošio je grad Rapalo. Na tu vest Firentince obuze groznica. Sav normalan posao je stao, pa ipak, kad je Šarl ponovo poslao svoje emisare da zatraži siguran prolaz, Pjero ih je otpustio bez određenog odgovora. Francuski kralj se na to zakle da će prohujati Toskanom i pobediti grad.

Sada je Mikelanđelo imao novog suseda u palati. Pjero je bio doveo Alfonsininog brata, Paola Orsinija, da zapoveda stotinom najamnika... da zaustavi Šarlovu vojsku od dvadeset hiljada ljudi. Desetak puta se Mikelanđelo zaklinjao da će pobeći iz palate i otputovati u Veneciju, kao što mu je predlagao Lorenco. Veran Lorencu, Kontesini, Đulijanu, pa čak i kardinalu Đovaniju, on nije gajio nikakve osećaje za Pjera, koji mu je pružio dom, mesto gde će raditi u palati. Ali se nije mogao odlučiti na to da priđe dezerterima.

Tri godine koje je za Lorenca proveo u vrtu i u palati bile su godine uzbuđenja, razvoja, učenja, ovladavanja alatom i zanatom. Svaki dan je bio dragoceni dragulj koji je trebalo ceniti i voleti, svaki dan bio je ravan godini sazrevanja. A sada, u toku većeg dela ove dve i po godine od Lorencove smrti, bio je zaustavljen na svom putu. Bio je bolji crtač, to je istina, zahvaljujući prioru Bikjeliniju i mesecima seciranja, ali mu se činilo kao da je manje živ, manje pametan, manje kreativan nego dok je bio u punom zanosu svog učenja kod Bertolda, Il Magnifica, Pika, Policijana, Landina, Fičina, Benvienija. Dugo vremena prelazio je donjom polovinom kruga. Kako da ponovo dobije zamah za gornji, kako da se uzdigne iznad meteža, straha, oduzetosti Firence, kako da ponovo počne dušom i telom raditi kao vajar?

Kako zaista, kad je čak i Policijano išao Savonaroli na ispoved, iznoseći svojim poslednjim rečima molitvu da bude primljen u dominikanski red kako bi mogao da bude pokopan kao monah unutar zidina San Marka?

Granači nije hteo da ga savetuje. Buđardini mu je jednostavno rekao: - Ako odeš u Veneciju, idem i ja. - Kad je Jakopo čuo da Mikelanđelo pomišlja na to putovanje, on ga potraži i povika:

- Ja sam uvek želeo da vidim Veneciju. Na tuđi trošak. Povedi me. Ja ću te štititi na cestama od napadača...

- Pričajući im šale? Jakopo podiže Lice i reče: - Smeh je koplje. Šta kažeš? - Pristajem, Jakopo. Kad pođem u Veneciju, povešću te sa sobom. Dvadeset prvog septembra, fra Savonarola, u poslednjem pokušaju da istera

Pjera, održa vrhunsku propoved u Duomu. Katedrala je bila prepuna Firentinaca. Nikad pre nije fra Savonarola govorio s takvom snagom, i nikad mu glas nije odjekivao tako kao da najavljuje sudnji dan. Kosa se Firentincima dizala na glavi dok su plakali i naricali na Savonarolin opis uništenja Firence i svakog živog stvorenja u njoj.

- A zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se bezakonja. I pogleda Bog zemlju, a ona bejaše pokvarena, jer svako telo pokvari svoj put na zemlji.

- Jer evo, pustiću potop na zemlju, da istrebim svako telo u kojem ima živa duša pod nebom, šta je god na zemlji, sve će izginuti...

I najslabiji šapat Savonarolin ispunjavao je i najdalji ugao ogromne katedrale. Svaki kamen je služio kao zid od koga se odbijao glas. Mikelanđelo, stojeći na samim vratima, oseti da je opkoljen sa svih strana morem glasova, koji su ga vukli u dubinu kao bujica koja nadolazi. On se vrati na ulicu, okružen gomilom sveta, polumrtvom od straha, nemom, staklenih očiju.

Samo je prior Bikjelini bio miran. - Ama, Mikelanđelo, to je crna magija. Iz najmračnijeg doba čovečanstva. Sam

Bog je obećao Noi i njegovim sinovima, u prvoj knjizi Starog zaveta, da više neće biti drugog potopa: „A ja, evo, postavljam zavet svoj s vama i vašim semenom nakon vas... te odsele neće nijedno telo poginuti od potopa da zatre zemlju." Pa sad mi reci s kojim pravom Savonarola prepravlja Sveto pismo? Jednog dana Firenca će uvideti da je od nje pravio budalu...

Tihi priorov glas rasprši Savonarolinu čaroliju. - Tada ćete moći da mu otvorite vratra Santo Spirita, da ga spasite od svetine -

predloži Mikelanđelo. Prior se kiselo osmehnu. - Možeš li zamisliti da bi Savonarola položio zavet ćutanja? On bi pre pristao da

ga spale na lomači. Mreža se svakim danom sve više skupljala: Venecija je proglasila neutralnost,

Rim odbi da da trupe. Šarl VIII napadne na pogranične tvrđave u Toskani i nekoliko ih pade, klesari Pjetrasante dobro su se borili, ali je trebalo možda svega nekoliko dana pa da francuska vojska uđe u Firencu.

Mikelanđelo je imao malo prilike da razumno razmišlja. Histerija od straha i olakšanje naizmenično su potresali stanovništvo, koje je bilo na ulicama, jer je bilo pozvano na Pjacu dela Sinjorija zvonjavom velikog zvona na tornju, da čuje novosti. Hoće li grad biti zauzet? republika ukinuta? Hoće li bogatstvo, umetnost, trgovinu, sigurnost, napredak, progutati jedan vladalac koji je ušao sa snažnom vojskom, budući da je Firenca živela u miru sa svetom tako dugo da više nije imala ni vojske, ni oružja, ni želje da se bori? Da li je to dolazio drugi potop?

Kad je jednog jutra ustao, Mikelanđelo otkri da je palata pusta. Pjero, Orsini i njihovo osoblje bili su istrčali da pregovaraju sa Šarlom. Alfonsina je otišla sa decom i Đulijanom da se skloni u vilu na bregu. Osim nekoliko starih sluga, činilo se da je Mikelanđelo sam. Sjajna palata ga je plašila svojom muklom tišinom. Lorencovo telo bilo je umrlo u Karedu, a sada se činilo kao da i veliki duh tog čoveka, predstavljen sjajnom bibliotekom i umetničkim delima, takođe umire. Dok je išao hodnicima koji su odjekivali i zagledao u velike prazne odaje, nešto kao jeziv zadah smrti uvlačio se u njih. On je to barem znao, on koji je postao stručnjak u mrtvačnici Santo Spirita.

Haos je i dalje vladao. Pjero se bacio ničice pred Šarlom i ponudio pobedniku obalske tvrđave, Pizu i Livorno i dve stotine hiljada zlatnika ako „nastavi niz obalu i obiđe Firencu". Besan na tu ponižavajuću kapitulaciju, Gradski savet naredi da se zvoni u zvono na Sinjoriji, sazva narod i optuži Pjera za „kukavičluk, glupost, nesposobnost i predaju".

Šarlu su poslali delegaciju u kojoj je bio i Savonarola. Ona se nije obazirala na Pjera. Pjero pojuri u Firencu da ponovo potvrdi svoja prava. Grad je bio neobuzdan u besu protiv njega. Pjero zatraži da ga saslušaju. Gomila povika: - Odlazi! Ne smetaj Sinjoriji! - Pjero se prezrivo okrene. Gomila na pjaci mahala je ogrtačima i pretila, male skupine dečaka zviždale su i bacale kamenje. Pjero poteže mač. Gomila ga je gonila ulicama. On nestade u palati, i načas odvrati gomilu naredivši slugama da iznesu vino i kolače.

Onda ulicama potrčaše glasnici vičući: - Sinjorija je prognaia Medičije. Zauvek! Daje se nagrada od četiri hiljade zlatnika za Pjerovu glavu. Dole Pjero!

Ušavši u palatu, Mikelanđelo otkri da je Pjero utekao kroz stražnji vrt, da se pridružio Orsinijevoj bandi najamnika u Porta San Gaio i da je pobegao. Kardinal Đovani, zajapurenog i oznojenog debelog lica, od težine rukopisa koje je nosio, i dvojica sluga za njim, takođe natovareni skupocenim knjigama, trčali su kroz vrt do sporednih vrata da bi stigli u sigurnost. Njegovo se zabrinuto lice ozari kad ugleda

Mikelanđela. - Buonaroti! Spasio sam neke najređe očeve rukopise, one koje je najviše voleo.

Firenca je zakasnila svega za jedan trenutak. U dvorištu se pojavi svetina. Iza povika „Mediči su prognani!" sledilo je: - Sve u

palati je naše! - Pobunjenici se sjuriše u vinske podrume, razvališe ormare s bocama, i pošto nisu mogli da izvuku zapušače, udarali su bocama o zid. Stotine boca prelazilo je od usta do usta, i bez probanja i nasumice bilo je ispijeno u dugačkim glasnim gutljajima dok se vino prolivalo tako slobodno da je poplavilo podrum. Sada se taj prvi grubi nalet penjao uz stepenice, mimoilazeći se s onima koji su se gurali silazeći, da pljačkaju palatu.

Mikelanđelo je stajao u odbrambenom stavu pred Donatelovim Davidom. Svetina je još uvek nailazila na glavna vrata i skupljala se u dvorištu. Gomila, u kojoj je pojedina lica viđao celog života po ulicama i na pjacama, i ovi mirni, dobrodušni ljudi, odjednom su bili obuzeti besom, spremni da uništavaju, utonuli u bezličnost neodgovorne gomile. Šta je izazvalo tu promenu? Je li to bio osećaj što su sad prvi put bili u palati Mediči kao gospodari a ne kao uljezi?

Čvrsto su ga pritisnuli uz Davida, a neku kamenčinu strpali mu na glavu.Donatelova Judita i Holoferno, koji su stajali tu u blizini, bili su podignuti zajedno s postoljem i uz glasno odobravanje izneti u stražnje dvorište. Ono što je

bilo suviše veliko da se pomeri, rimski portreti i mermerne biste,bilo je razbijeno udarcima pijuka i motika.

Držeći se tik uza zid, Mikelanđelo potrča uz glavne stepenice, i sjuri najvećom brzinom niz hodnik do studiola, zalupi vrata za sobom i potraži zasun. Nije ga bilo. On baci pogled po rukopisima od neprocenjive vrednosti, kutijama s retkim kamejama, talismanima, brušenim draguljima, starim novcem, na grčke bareljefe iznad vrata, na Donatelove mermerne i bronzane reljefe, uljane slike na drvetu s Đotovim Skidanjem s krsta i Van Ajkovim Svetim Jeronimom. Šta da učini da ih zaštiti?

Pogled mu pade na lift za hranu. Otvori vrata, povuče uže i kad je lift bio na visini, poče da trpa na njega male slike, pločice od emajla i mozaika, pehare od jaspisa, sardoniksa i ametista, malu bistu Platona, kristalni sat na srebrnom postolju, Girlandajove staklene vaze, rukopise, prstenje i broševe. Starog krezubog fauna, koga je on kopirao kao svoje prvo vajarsko delo, strpa u košulju. Zatim povuče drugo uže, spusti lift dole i zatvori vrata. Svetina stiže u tom trenutku u studiolo, i poče da brsti sobu poput gusenica. Mikelanđelo se probi do svoje odaje, gde baci Bertoldove modele i nekoliko bronzanih figura pod krevet.

Bio je to kraj njegove korisne delatnosti. Stotine pobunjenika jurile su kroz palatu, po velikim sobama, i pljačkale porodične tanjire u trpezariji, razbijale porcelan i staklariju, tukle se i vikale od radosti nad zbirkom zlatnih i srebrnih medalja, odnoseći iz Pjerove njegove pehare i trofeje, bacajući napola pune boce vina na Polajuolovog Herkula i lava. U Lorencovoj sobi posmatrao je bespomoćno kako grabe četiri vaze od jaspisa na kojima je bilo upisano Lorencovo ime, kako iznose Mazačove i Venecijanove slike na drvetu, kako seku slike na platnu iz okvira, obaraju skulpture sa postolja, lome stolice i stolove koji su bili suviše veliki da se odnesu, kako uništavaju ormare. U biblioteci su izbacili iz police retke rukopise, gazili po knjigama.

Da li se ti Firentinci osvećuju Pjeru? Ali te divne zbirke nisu bile Pjerove. Posmatrajući muškarce kako brutalno deru baršunaste zavese i seku svilene tapete, Mikelanđelo je odmahivao glavom u očajanju: „Ko bi proniknuo u dušu svetine?"

Prepoznao je samo jednog od onih koji su ostali verni Medičima, svog rođaka Bernarda Ručelaja, muža Nanine de Mediči, koji je stajao pred Botičelijevim delom Palada savladava kentaura u predvorju kraj salona. Vikao je:

- Vi ste građani Firence. Zašto uništavate svoje vlastito bogatstvo? Prestanite, preklinjem vas.

Mikelanđelu se on pokaza kao junak, usplamtelih očiju i ruku ispruženih da zaštiti platno. Onda oboriše Ručelaja, Mikelanđelo se progura do opružene prilike, podiže ga na ruke, i ponese ga, onako okrvavljena, u malu ostavu, pomislivši s ironijom: „Ovo je najprisniji dodir koji sam imao s porodicom s majčine strane."

Palata je ličila na klanicu. Zatim, u Lorencovoj kancelariji, pošto su iscepali geografske karte i tapiserije sa zidova, nekim kršnim nosačima pođe za rukom da treskom otvore kasu. Dvadeset hiljada zlatnika poče da pljušti, a svetinu obuze vrhunac radosti dok su se otimali za zlatnike.

On siđe niz sporedne stepenice, prođe kroz vrt, a zatim stražnjom uličicom do palate Ridolfi. Zamoli slugu za pero i mastilo i napisa Kontesini kratko pismo: „Kad bude sigurno... pošaljite nekoga u studiolo vašeg oca... natovario sam lift za hranu koliko god sam mogao." Potpisa: M. B.

Dvaput je zastajao dok je išao kući: kod Buđardinija i Jakopa, ostavivši im poruku da ga čekaju u ponoć kod Porta San Galo. Kad je grad najzad zaspao, on se odšunja pored tihih kuća do Medičijevih štala. Dva konjušara bila su ostala sa konjima, umirujući ih za vreme galame oko njih. Znali su da on ima pravo da uzme konja kad god zaželi. Pomogoše mu da odsedla tri konja. On jednog uzjaha, a dva povede.

Na vratima nije bilo straže. Buđardini ga je čekao, stojeći u mraku i režući svoje duge nokte nožem. Jakopo stiže malo posle. Uputiše se prema Veneciji.

10

Sutradan posle podne prešli su Apenine i izbili preko prelaza Futa u Bolonju,

okruženu narandžastim zidovima od opeke, malim kulama i sa blizu dve stotine tornjeva, od kojih su se neki naginjali još luđe od onog u Pizi, pro- bijajući bistro nebo. Uđoše u grad sa strane gde je reka, prolazeđ kroz razbacane ostatke robe sa pijace, koju je jedna gomila starica u crnom čistila metlama od pruća zavezanog u male grane. Zapitaše jednu staru ženu za pravac i pođoše prema Pjaci Komunale.

Uske, krivudave ulice, natkrivene isturenim prvim spratom kuća, bile su zagušljive i sparne. Svaka bolonjska porodica gradila je kulu da se zaštiti od suseda. Bio je to firentinski običaj koji je ukinuo Kozimo naredivši Firentincima da smanje svoje tornjeve do visine krova. Šire ulice i pjace bile su oivičene lukovima od cigala da se ljudi zaštite od snega, kiše i jake letnje žege, tako da je Bolonjac mogao da prođe kroz grad s jednog kraja na drugi a da nikad ne ide pod vedrim nebom.

Stigoše na glavni trg na kome se s jedne strane dizala divna crkva San Petronio, i opštinska palata, koja je zauzimala celu drugu stranu, čim su sjahali, okružiše ih bolonjski policajci.

- Vi ste stranci u Bolonji? - Firentinci smo - odgovori Mikelanđelo. - Vaše palčeve, molim vas. - Palčeve? Šta hoćete s našim palčevima? - Da vidimo tragove crvenog pečatnog voska. - Mi ne nosimo crveni vosak. - Onda ćete morati poći s nama. Uhapšeni ste. Odveli su ih u carinarnicu, koja se sastojala od niza soba zavučenih iza trema,

gde im dežurni službenik objasni da svaki stranac koji dođe u Bolonju mora da se upiše i da da otisak prsta pri prolazu kroz jedna od šesnaest gradskih vrata.

- Otkuda da znamo? - upita Mikelanđelo. - Nikad pre nismo bili ovde. - Nepoznavanje zakona nikoga ne opravdava. Kažnjavate se sa pedeset

bolonjskih funti. - Pedeset bolonjeza... Mi nemamo toliko novaca. - Šteta. Pedeset dana zatvora. Mikelanđelo nemo pogleda Buđardinija i Jakopa. Pre no što su mogli da se

snađu, jedan čovek istupi napred. - Smem li govoriti s mladićima, službeniče? - Naravno, ekselencijo.

Čovek reče Mikelanđelu: - Nije li vaše ime Buonaroti? - Jeste. - Nije li vaš otac službenik u firentinskoj carinarnici? - Jeste, gospodine. Bolonjac se okrenu carinskom službeniku. - Ovaj mladić potiče iz jedne otmene firentinske porodice, njegov otac je

starešina jedne njihove carinarnice, kao vi. Ne mislite li da bi trebalo da naša dva bratska grada pokažu uzajamnu gostoljubivost prema svojim značajnim porodicama?

Polaskan, službenik odgovori: - Sigurno, ekselencijo. - Ja ću jamčiti za njihovo vladanje. Kad su ponovo izašli na zubato zimsko sunce na pjacu, Mikelanđelo osmotri

svog dobročinitelja. Imao je široko prijatno lice, bez znaka oholosti. Mada se po prosedoj kosi moglo zaključiti da je u četrdesetim godinama, imao je glatku kožu i rumeno lice bez brade, kao u mladića, s malim, savršeno belim zubima i malim ustima koja su bila kao zarobljena između njegovog istaknutog nosa i brade. Obrve su mu dopirale svega do polovine očiju od korena nosa, a zatim su se ispitivački podizale nagore. Nosio je meku crnu vunenu odeću s belom naboranom kragnom.

- Veoma ste ljubazni, a ja sam glup: vi se sećate mog lica, koje nije lako upamtiti,a ja, mada znam da smo se upoznali...?

- Sedeli smo jedan pored drugog za jednim ručkom kod Lorenca de Medičija - objasni čovek.

- Naravno! Vi ste Sinjor Aldovrandi. Vi ste podesta Firence. Pričali ste mi o velikom delu jednog vajara koje se nalazi ovde u Bolonji.

- Jakopa dela Kverče. Sada ću imati priliku da vam ga pokažem. Hoćete li mi vi i vaši prijatelji pružiti zadovoljstvo da večerate kod mene?

- Nama će biti zadovoljstvo - osmehnu se Jakopo. - Nismo obradovali naše stomake otkako smo izgubili iz vida Duomo.

- Onda ste došli u pravi grad - odgovori Aldovrandi. - Bolonja je poznata kao La Grassa, Debela. Mi ovde jedemo bolje nego igde u Evropi.

Napustiše pjacu, pođoše prema severu, ostavljajući crkvu svetog Petra na desnoj strani a seminar koji joj je pripadao na levoj, zatim skrenuše u Via Galijera. Aldovrandijeva palata nosila je broj osam, na levoj strani ulice. Bila je to zgrada od

cigala, skladnih razmera, na dva sprata. Imala je vrata zasvođena prelomljenim lukom, uokvirena obojenim frizom od terakote s porodičnim grbom, prozori su bili zasvođeni lukovima i podeljeni mermernim stubovima.

Buđardini i Jakopo postaraše se da neko čuva konje, a Aldovrandi odvede Mikelanđela da vidi njegovu biblioteku sa zidovima obloženim drvenim pločama, na koju je bio veoma ponosan.

- Lorenco de Mediči mi je pomagao da skupim te knjige. Imao je primerak Policijanove Stance per la Đostra s Policijanovim potpisom.

Mikelanđelo podiže rukopis ukoričen u kožu. - Vi znate, Meser Aldovrandi, da je Policijano umro pre nekoliko sedmica. - Bio sam ucveljen. Da tako veliki um više ne postoji. I Piko je takođe na

samrtnoj postelji. Kako će svet biti tužan bez njih. - Piko? - Mikelanđelo proguta suzu. - Nisam znao. Ali Piko je mlad...

- Ima trideset jednu godinu. Kad je umro Lorenco, to je bio kraj jedne ere. Ništa više neće biti isto.

Mikelanđelo je držao pesmu u ruci i poče glasno čitati, dok je u sebi čuo glas četvorice platoničara kako ga podučavaju. Aldovrandi reče s poštovanjem:

- Dobro čitate, mladi moj prijatelju. Vaš izgovor je jasan i znate kako da frazirate stih...

- Imao sam dobre učitelje. - Volite li da čitate glasno? Ja imam sve velike pesnike: Dantea, Petrarku, Plinija,

Ovidija... - Nisam znao da volim. - Kažite mi, Mikelanđelo, šta vas dovodi u Bolonju? Aldovrandi je već znao za Pjerovu sudbinu, jer su Mediči bili prošli kroz Bolonju

dan ranije. Mikelanđelo objasni da je na putu za Veneciju. - Kako se to desilo da nemate pedeset bolonjskih funti, sva trojica, kad putujete

tako daleko? - Buđardini i Jakopo nemaju ni prebijene pare. Ja snosim troškove. Aldovrandi se osmehnu. - I ja bih voleo da putujem po svetu ako mi vi platite

troškove. - Nadamo se da ćemo naći posla u Veneciji. - Pa zašto onda ne ostanete u Bolonji? Tu je Dela Kverča, da učite od njega, čak

ćemo možda pronaći za vas neku vajarsku porudžbimu. Mikelanđelove oči zablistaše. - Razgovaraću posle večere s drugovima. Susret s bolonjskom policijom bio je dovoljan da Jakopa i Buđardinija izleči od

želje za lutanjem. Niti ih je zanimalo delo Dela Kverče. Zaključiše da im je milije da se vrate u Firencu. Mikelanđelo im dade novac za putovanje i zamoli ih da povedu nazad njegovog konja što ga je uzeo od Medičija. Onda reče Aldovrandiju da će ostati u Bolonji i da će naći stan.

- Ni govora! - odvrati Aldovrandi. - Nijedan prijatelj i štićenik Lorencov ne sme stanovati u bolonjskoj gostionici. Jedan Firentinac koga su poučavala četvorica platoničara za nas je retka čast. Bićete naš gost.

Probudivši se, ugledao je narandžasto bolonjsko sunce kako šalje zrake u njegovu sobu, osvetljavajući tepiseriju iza njega i plafon podeljen u pregrade i obojen jasnim bojama. U obojenom sanduku kod nogu postelje nađe peškir, pa se umi u srebrnom lavoru na komodi ispod prozora dok mu je bose noge grejao persijski tepih. Bio je pozvan u veselu kuću. Čuo je glasove i smeh kako odzvanjaju kroz ovo krilo palate u kojem su stanovala šestorica Aldovrandijevih sinova. Sinjora Aldovrandi, privlačna mlada žena koja je pridodala svoju kvotu broju sinova, bila je prijatna žena koja je volela svu šestoricu podjednako, i koja je Mikelanđela pozdravila tako toplo kao da joj je sedmi sin. Njegov domaćin, Đanfrančesko, pripadao je grani Aldovrandijeve loze koja se odvojila iz stare očinske palate, dala se na trgovinu i menjački posao, i tako se obogatila da je Đanfrančesko, pošto je završio univerzitet kao pisar i bio sposoban bankar u mladim godinama, sada mogao slobodno da posveti svoje vreme umetnostima. Oduševljen ljubitelj pesništva, bio je i sam obdaren pesnik na narodnom jeziku. Naglo se podigao u političkom životu gradske države: bio je senator, gonfoloniere, član Veća

šesnaestorice reformatora slobodne države, koji su vladali Bolonjom, blizak prijatelj vladajuće porodice Bentivoljo.

- Nikad nisam prežalio što ne znam pisati grčki i latinski - reče on Mikelanđelu dok su jeli slatke kolače i pili vrelu vodu sa začinima sedeći na kraju trpezarijskog stola od orahovine za četrdeset osoba, sa grbom izrezbarenim u sredini. - Čitam ih, naravno, ali u mladosti sam proveo suviše mnogo vremena menjajući novac umesto stope u stihovima.

Bio je strastven kolekcionar.Pratio je Mikelanđela kroz palatu da mu pokaže slikane diptihe, izrezbarene drvene stolove, srebrne i zlatne zdele, novac, glave od terakote, skulpture u slonovači, bronzi i male skulpture u mermeru.

- Ali nijednog značajnijeg domaćeg dela, kao što vidite - objasni on skrušeno. – Za mene je zagonetka: zašto ih Firenca ima, a Bolonja nema? Naš grad je isto tako bogat kao i vaš. Naši su ljudi isto tako živahni i obrazovani. Mi imamo bogatu istoriju muzike i nauke, ali nikad nismo mogli stvoriti veliku sliku ili skulpturu. Zašto?

- Bez uvrede, zašto vaš grad nazivaju „Debela Bolonja"? - Zbog toga što smo ljubitelji dobrog zalogaja i što smo još od vremena Petrarke

poznati zbog čulnih uživanja. Mi smo priznati pohotni grad. - Može li to da bude odgovor? - Hoćete reći da nema potrebe za umetnošću kad su sve želje zadovoljene? A

ipak, Firenca je bogata, dobro živi... - Samo Medičijevi, Stroci, nekoliko porodica. Toskanci su mršavi po prirodi. I

štedljivi. Mi ne nalazimo zadovoljstvo u trošenju novca. Ja se čak i ne sećam da je neka porodica bila kod nas na ručku, ili da je naša kuća ručala s prijateljima. Ne sećam se da je Buonaroti primio ili dao poklon. Mi volimo da zaradimo novac, ali da ga ne potrošimo!

- A mi Bolonjci mislimo da je novac stvoren samo zato da se potroši. Sva naša obdarenost otišla je na oplemenjivanje naših uživanja. Znate li vi da smo mi stvorili amore bolognese? Da naše žene neće da nose italijansku modu, već samo francusku? Da moraju upotrebiti nekoliko raznih materijala za jednu jedinu haljinu? Da su naše kobasice tako specijalne da čuvamo recept kao da je to državna tajna?

Za ručkom je bilo četrdeset ljudi, koliko ih je moglo stati: Aldovrandijeva braća i nećaci, profesori sa Bolonjskog univerziteta, članovi vladajućih porodica Ferare i Ravene koji su bili u prolazu, crkveni poglavari, članovi bolonjske Šesnaestorice. Aldovrandi je bio prijatan domaćin, ali, za razliku od Lorenca, nije se trudio da drži svoje goste zajedno, da sklapa poslove ili da postigne bilo kakav cilj, osim uživanje u odličnim ribama, kobasicama, mesu, vinu, pričanju priča i drugarskom ćaskanju.

Prolazili su ispod svodova gde su u prodavnicama bili izloženi najfiniji specijaliteti Italije: odlični sirevi, najbelji hleb, najređa vina, dok se u mesarama u Borgo Galjera videlo više mesa nego što ga je Mikelanđelo video za godinu dana u Firenci,zatim su došli na staru ribarsku pijacu, sa slatkovodnim ribama iz močvarne doline oko Ferare: jesetrama, rakovima, ciplima. U stotinama šatri sa divljači prodavali su plodove jučerašnjeg lova: srne, prepelice, zečeve, fazane, a u svakom delu grada još i salamu od njihovog mesa, poznatu širom sveta. Svuda je Mikelanđelo prolazio pored studenata s univerziteta, koji su učili u malim kafanama ispod narandžastih tremova, bacajući kocke ili karte među stranicama svojih zadataka.

- Ima jedna stvar koja meni nedostaje, meser Aldovrandi. Nisam video nijednu kamenu skulpturu.

- Zbog toga što mi nemamo kamenoloma. Ali mi smo uvek dovodili najbolje klesare koji su hteli doći: Nikolu Pizana, Andrea iz Fjezole blizu vas, Dela Kverču iz Sijene, Del' Arka iz Barija. Naša skulptura je od pečene zemlje.

Tek kad su stigli do crkve Santa Marija dela Vita, Aldovrandi mu pokaza Del' Arkovo Oplakivanje mrtvog Hrista, i Mikelanđelo se uzbudi. Ta velika grupa u terakoti bila je melodramska i duboko uznemiravajuća, jer je Del' Arka dao svoje likove s punim izrazom patnje i naricanja.

Nekoliko trenutaka kasnije naiđoše na jednog mladića što je pravio poprsje od terakote koje je trebalo postaviti nad kapitelima palate Amorini na Via Santo Stefano. Bio je snažno građen, s ogromnim ramenima i mišićima, ali mu je glava bila jajastog oblika, uža gore nego dole, koža mu je bila preplanula u pravu narandžastu boju bolonjske opeke. Aldovrandi ga je nazivao Vićencom.

- Ovo je moj prijatelj Buonaroti - reče on - najbolji mladi vajar u Firenci. - E, onda je dobro što smo se upoznali - odgovori Vinćenco - jer ja sam najbolji

mladi vajar u Bolonji. Ja sam naslednik Del' Arka. Moram dovršiti veliki Pizanov nadgrobni spomenik u San Domeniku.

- Jeste li dobili porudžbinu? - upita oštro Aldovrandi. - Još ne, ekselencijo, ali mora mi stići. Na kraju krajeva, ja sam Bolonjac. Vajar

sam. Šta bi bilo prirodnije? - Okrenu se Mikelanđelu. - Ako vam je potrebna pomoć u Bolonji, sve ću vam pokazati.

Kad su nastavili šetnju, Aldovrandi reče: - Baš je naslednik Del' Arka. On je naslednik svog dede i oca, koji su najbolji

ciglari u Bolonji. Neka se drži svog zanata. Pođoše do crkve San Domeniko, koju su 1218. godine sagradili dominikanci.

Unutrašnjost je imala tri lađe, koje su bile bogatije ukrašene nego ijedna firentinska crkva, i u kojoj je bio sarkofag svetog Dominika, od Nikole Pizana. Aldovrandi ga povede tamo. On pokaza radove u mermeru, napravljene 1267. godine, a zatim rad koji je nastavio Nikolo del' Arka.

- Del' Arka je umro pre osam meseci. Ostalo je da napravi tri figure: ovde desno jednog anđela, svetog Petronija kako drži model grada Bolonje, i svetog Prokula. Za te statue Vinćenco kaže da će ih napraviti.

Mikelanđelo dobro pogleda Aldovrandija. Ovaj ne reče više ni reči, već ga samo izvede iz crkve do Pjace Mađore da vidi rad Jakopa dela Kverč iznad glavnog portala crkve San Petronio. On zastade iza, pustivši Mikelanđela da sam pođe napred.

Mikelanđelo je stajao ukočeno, dišući ubrzano od radosnog zaprepašćenja. Aldovrandi priđe.

- Znate li vi da se Dela Kverča takmičio za bronzana vrata Krstionice u Firenci? Godine 1400. Giberti ga je pobedio. Tih pet prizora na bočnim stranama, i pet gore, odgovori su na to što je bio odbijen. Mi ovde u Bolonji smatramo da su isto tako dobri kao i Gibertovi.

Mikelanđelo je stajao pred kamenim pločama odmahujući glavom u neverici. Ovo je mogla biti najveća skulptura koju je u životu video.

- Možda isto tako dobra, možda bolja, svakako različita - odgovori on. – Dela Kverča je isto tako bio inovator kao i Giberti. Pogledajte kako živima čini on svoje

ljudske likove, kako one trepere unutrašnjom životnom snagom. - Podižući i spuštajući ruke, on pokaza najpre na jednu a zatim na drugu ploču, uzviknuvši: - Taj reljef Boga, Adama i Eve, Kaina i Avelja. Pijanog Noje. Isterivanje iz Raja. Vidite li snagu i dubinu crteža. Ja sam zapanjen.

On se okrenu svom prijatelju i doda promuklim glasom: - Sinjor Aldovrandi, ovo je onakva ljudska figura o kakvoj sam sanjao da ću je

isklesati.

11

Našao je još jedno uzbuđenje u Bolonji, jedno o kojem nije sanjao. Svuda je išao

sa Aldovrandijem. U palate k njegovoj braći na ručkove, k prijateljima na večere. Bolonjci su po prirodi gostoljubivi ljudi, koji vole da ugošćavaju. Bilo je to za jednom večerom koju je priredio Marko Aldovrandi, nećak njegovog domaćina, kada se upoznao sa Klarisom Safi, u Markovoj vili u brežuljcima, gde je ona služila kao domaćica. Drugih žena nije bilo, već samo Markovi prijatelji.

Bila je mršava, zlatne kose, začešljane unazad po tadašnjoj modi. Njena mala, vitka prilika kretala se s prefijenom sladostrasnošću, svaki laki pokret ruke i ramena i noge bio je u ritmu glatkom kao muzika, i isto tako prijatan. Činilo se da je ona od onih retkih ljudskih stvorenja čiji je svaki dašak stvoren za ljubav. Crtajući njenu priliku u svom duhu, on tu stvori jednu celinu, lelujavu mekoču u držanju, glasu, gestu, kretnji. Lepota njenog vrata i grudi podsećala ga je na Botičelijevu strast za savršenim ženskim telom: ne da ga voli, već da ga slika. Klarisa je imala mnogo od zlatne lepote Simonetine, bez one setne nevinosti koju joj je dao Botičeli.

Ona nije bila slična nijednoj ženi koju je on do tada video. Osećao je njeno prisustvo ne samo pogledom već i svakom porom svog tela. Od same njene prisutnosti u Markovom salonu, pre no što bi rekla ijednu reč ili se pokrenula, njemu bi se uzbudila krv u žilama, leđa i ramena i protiv volje bi mu se ispravila a mali trbuh isturio oživljen novim životom. Jakopo bi povikao kad bi ona prolazila pored stepenica Duoma: - Kao stvorena za krevet! - ali Klarisa je, nagađao je on, bila više nego to. Ona je bila ljubav u svom vrhunskom ženskom obliku.

Osmeh kojim ga je Klarisa pozdravljala pri dolasku zbunjivao ga je, volela je sve muškarce, imala je prirodnu naklonost prema njima. Njene kretnje su imale privlačnu ljupkost koja je bila uživanje za njegova čula. Duge pletenice sjajne zlatne kose izgledale su kao da na njima počiva vrelo italijansko sunce, čak i u ovoj hladnoj sobi, i da ga greje. Mada mu je u ušima bubnjalo, čuo je tihu, visoku muziku njenog glasa koji ga je potresao i nametao se njegovoj svesti.

Ona je bila Markova ljubavnica tri godine, od dana kad je nabasao na nju dok je čistila očevu obućarsku radnju. Bio je prvi koji je spoznao njenu lepotu, smestivši je u jednoj sakrivenoj vili. Naučio ju je da nosi raskošne haljine i dragulje, doveo učitelja da je uči čitanju i pisanju.

Posle večere, dok su stari prijatelji bili zaokupljeni političkim diskusijama, Mikelanđelo i Klarisa se nađoše sami u maloj francuskoj muzičkoj sobi. Uprkos njegovim protestima da njega ne zanimaju ženski oblici, da on u njima ne nalazi uzbuđenje koje bi ih činilo dostojnim jednog vajarskog dela, nije mogao da skine oči

s Klarisinog tela, odevenog u mrežu finog predenog zlata koja je stvarala potresno čudo time što je izgledalo kao da joj otkriva grudi dok ih je u isto vreme pokrivala. Što je više gledao, manje je bio u stanju da vidi: jer je bio suočen sa remek-delom veštine odevanja,koje je bilo smišljeno da uzbudi i zanese, a ipak ništa nije otkrivalo osim slutnje gnezda belih golubica.

Klarisu je zabavljala njegova nespretnost. - Vi ste umetnik, Buonaroti? Bio je napor sresti se s njenim pogledom, jer su joj i oči, meke i okrugle, čas

skrivale čas otkrivale svoje tajne. - Ja sam vajar. - Biste li mogli da me isklešete u mermeru? - Vi ste već isklesani - ote mu se. -I to savršeno! Nagoveštaj rumenila pojavi se na visokim jagodicama njenih mršavih, mekih i

glatkih obraza. Smejali su se zajedno, naginjući se pomalo jedno prema drugome. Marko joj je

dao dobro obrazovanje. Govorila je dobro. Mikelanđelo je takođe bio svestan njene brze i intuitivne moći opažanja.

- Hoću li vas ponovo videti? - upita on. - Ako vas dovede sinjor Aldovrandi. - Inače ne? Njene se usne razdvojiše u osmeh. - Znači li to da želite da vam poziram? - Ne. Da. Ne znam. Čak ne znam ni šta govorim a kamoli šta mislim. Ona se slatko nasmeja. Njene kretnje zategnuše joj mrežu preko grudi, i on još

jednom uhvati sebe da posmatra kako divni oblici dobijaju primetan oblik ispod zlatnog prsluka. On reče sam sebi:

„To je pazzesco, ludo! Šta se to dešava sa mnom?" Njegov prijatelj Aldovrandi primeti neskrivenu čežnju u njegovom pogledu. On

ga živahno pljesnu po ramenu i uzviknu: - Elem, Mikelanđelo, vi ste suviše pametni da bi ste se upetljali u naše lokalne

političke razgovore. Sad ćemo da čujemo malo muzike. Znali ste da smo mi jedan od najvećih muzičkih centara Evrope?

Dok su se vraćali kući, jašući uporedo pospanim narandžastim ulicama, Aldovrandi upita:

- Svidela vam se Klarisa? Mikelanđelo, videći da može biti iskren, odgovori: - Od nje mi se koža ježi, hoću

da kažem koža ispod moje kože. - Naše bolonjske lepotice to umeju.Da se malo rashladite, pogađajte koliko je

skupa. - Vidim da su njene haljine i nakit skupoceni. - To je samo početak: ona osim toga ima jednu raskošnu palatu, sluge, štalu s

konjima... - Dosta! - povika Mikelanđelo, osmehnuvši se kiselo. - Ali ja nikad nisam video

ženu kao što je ona. Ako ikad budem pravio kip Venere... - Nemojte! Moj nećak se najbrže ljuti i hvata mača u Bolonji. Te noći previjao se od groznice. Kad je otkrio da se vrti i prevrće u naporu da

zagnjuri svoje lice među njene grudi, on shvati šta mu se desilo, ali je isto toliko

mogao da prestane da gnjuri lice u mekane tople jastuke kao što je mogao da prestane da ih traži pogledom ispod zlatne mreže.

Sutradan je prošla pokraj njega u Via Draperije, ulici gde su se prodavale tkanine i sukna, u pratnji jedne starice. Nosila je u kosi venac cveća i kretala se ulicom s istom lakom čarolijom ispod svilene haljine sa zlatnim pojasom ukrašenim draguljima i vunenim šalom preko ramena. Ona se nakloni, malo se osmehnu, i nastavi da ide, ostavivši ga da stoji kao ukopan na pločniku od cigala.

Te noći, kad opet nije mogao da spava, i posle mnogo uzaludnih pokušaja, napisa:

VENAC I POJAS Kakvu radost ima onaj srećni venac cveća oko njene glave tako čvrsto spleten, Svaki pupoljak tiska se na čelu sa temena Kao da želi da joj prvi poljubi obrve. Njena haljina povazdan uživa u savršenom blaženstvu Da čas otkriva njene grudi, zatim kao da ih steže: A ta sjajno tkana mreža od finog zlata Počiva na njenim obrazima I grlu u sreći! A ipak još blaženija čini mi se da je traka Pozlaćena na krajevima, jer tako slatko okružuje I miluje grud koju treba da stegne: Da, a pojas, onima koji razumeju, uvezan oko struka, kaže: Ovde ostajem zauvek! A šta bi moje ruke učinile da su na mestu tog pojasa? Sumnjao je da je to baš jedan od onakvih soneta kakvim ga je Benvijeni satima

vežbao. Ipak ga je to pisanje, kako se Aldovrandi izrazio, „ohladilo". Vratio se u spavaću sobu i zaspao.

Nekoliko sedmica kasnije Aldovrandi ga pozva da uveče dođe u Klarisinu vilu, gde se sastajala jedna grupa Markovih prijatelja da igraju svoju omiljenu igru, tarocchino di Bologna, koja se igrala s trideset jako velikih karata. Mikelanđelo nije imao pojma o toj igri, a nije imao ni novca da bi se kockao. Pošto se pobrinula da svi Markovi prijatelji imaju dovoljno da jedu i piju, Klarisa sede s Mikelanđelom pred kamin u kojem je pucketala vatra u jednoj bočnoj odaji s lepim ukrasima od terakote.

Posmatrao je pri svetlosti vatre njeno lice, tako lomnih crta, a ipak prožeto tolikom prisutnom strašću.

- Lepo je kad čovek ima nekoga svojih godina da s njim popriča - poveri se Klarisa. - Svi Markovi prijatelji su stariji.

- Vi nemate mladih prijatelja?

- Više nemam. Ali sam srećna. Nije li čudno, Buonaroti, da jedna devojka odraste u krajnjem siromaštvu, a da ipak ume tako prirodno da se uklopi u svu ovu otmenost?

- Ja ne znam, Madona, vi ste van moje nadležnosti. - A šta je u vašoj nadležnosti? Osim skulptura, hoću da kažem. - Pesništvo. - On joj se nežno osmehnu. - Koštali ste me dve noći nespavanja pre

no što sam uspeo da napišem sonet. - Vi ste za mene napisali sonet? - Bila je zaprepašćena. - To je prvi. Mogu li da ga

čujem? On pocrvene. - Mislim da ne možete. Ali, jednom ću vam doneti prepis. Da ga pročitate kad

budete sami. - Zašto ste zbunjeni? Lepo je osećati da vas ljudi žele. Ja to primam kao

kompliment. On obori oči. Kako da prizna da je novajhja u toj igri kao i u tarocchinu? Kako da

prizna da vatra gori u njegovim udovima? On odjednom podiže oči i zateče na sebi njen pogled. Pročitala je njegove

osećaje. Stavi svoju ruku u njegovu, posmatrajući njegovo ulubljeno lice. Ti trenuci posmatranja promenih su odnose.

- Šta vam je palo na nos, Mikelanđelo? - Šunka. - S mesarske vešalice? Zar ste zaboravih da se sagnete? - Onako kao što su ljudi sa Vezuva zaboravih da pobegnu od lave, prekrila ih je

pre no što su osetih da dolazi. - Jeste li ikad bili zaljubljeni? - ...pa donekle. - to je uvek „donekle". - Zar ljubav nikad nije potpuna? - Meni to nije poznato. Ona se sastoji od politike, kao u braku Violante Bentivoljo

s Pandolfom Malatestom u Riminiju, u kojem je vaš prijatelj Aldovrandi predsedavao venčanju, ili u tome da se rađaju deca i da se riba, kao što rade contadini, ili od zadovoljstva što se poseduju biseri i palata... kao što je slučaj sa mnom...

-I od onoga što mi osećamo jedno prema drugom? Njeno se telo pomeri u haljini, svila zašušta. Njena otmeno obučena noga ovlaš

se zadrža na njegovom listu. U njemu se sve okrene. - Mi smo mladi. Zašto mi ne bismo želeli jedno drugo? Opet se celu noć prevrtao, njegovo grozničavo telo nije se više zadovoljavalo

time da zagnjuri lice između njenih grudi, sada je podrhtavao od želje da uđe ceo. Neprestano je slušao njene reči u tami svoje sobe dok mu je srce neizdrživo udaralo od neobuzdane želje.

Onda ustade, siđe u Aldovrandijevu biblioteku, i poče da piše odlomke, pa rečenice, strofe, kako su mu navirale u glavu:

Dobar prema svima, ali prema sebi zao, rađa se gmizavac, koji, umirući nečujno, svlači sebe da bi lepe noge obukao,

i koji će tek u smrti biti dostojno ocenjen. Oh, kad bih ja mogao da umrem, da ona odeću svoju nađe u mojoj istrošenoj smrtnoj ljusci! Kad bih, svukavši se kao zmija, mogao slobodno baciti svlak u koji sam zauvek zatvoren! Eh, da je to moje, to čupavo runo koje, Ispredeno i izatkano, u sjajnoj odori, Oko njenih krasnih grudi u takvom blaženstvu ostaje! Celog dana bi me ona grlila, o, kad bih bio obuća koja nosi teret njenog tela! Putevi kad bi bili mokri od kiše,njene bih tada noge ljubio! Za vreme božićnih svečanosti, sa simboličnim „badnjakom" koji je goreo u

kaminu, i dok su siromašna deca pevala napolju božićne pesme da nešto dobiju, i dok je sinjora Aldovrandi predsedavala smotri slugu koji su učestvovali u igri „izvlačenja sreće" iz jedne vreće, tada se tek Mikelanđelo oslobodio svoga nemira.

Kad su sluge ispile zdravice i otišle, a članovi porodice Aldovrandi, koja je brojila nekih tridesetak osoba, „izvukli" svoje poklone, Aldovrandi se okrenu Mikelanđelu.

- Sada morate i vi okušati sreću. On zavuče ruku u vreću. Bio je ostao samo još jedan paket. Po razdraganim

osmesima oko njega bilo mu je jasno da su svi bili upoznati sa šalom. On povuče ruku i izvuče jednu repliku nadgrobnog spomenika svetog Dominika od Del' Arka, rađenu u terakoti. Na tri prazna mesta, gde su nedostajali anđeo, sveti Petronije i sveti Prokul, nalazile su se karikature njegovog lika, sa slomljenim nosem i svim ostalim.

- Ja... ja sam dobio porudžbinu? Aldovrandi se srećno osmehnu na njega. - Savet vam ju je dodelio prošle nedelje. Kad su se gosti razišli, Aldovrandi i Mikelanđelo odoše u biblioteku. Aldovrandi

objasni da će poslati u Kararu po mermer kad budu gotovi crteži i određene dimenzije.

Mikelanđelo je bio siguran da je njegov domaćin ne samo osigurao za njega tu porudžbinu koja će mu doneti trideset zlatnih dukata već da će platiti i mermer i prevoz volujskim kolima preko Apenina. Srce mu je bilo suviše puno da bi znao kako da mu zahvali. On nagonski otvori primerak Dantea i poče da ga prelistava. Onda uze pero, poče brzo crtati iznad i ispod teksta i sa strane prizore iz Firence: Duomo i Krstionicu, Palaco dela Sinjorija i Ponte Vekjo preko reke Arna, kamenu Firencu gde leži u utrobi svojih zidova.

- Ako dopustite, svakog ću dana ilustrovati po jednu stranicu Dantea. Aldovrandi je stajao nad njim i posmatrao grubo osenčene crteže, a oči su mu

blistale. Otišao je s Aldovrandijem u Del' Arkovu radionicu iza crkve San Petronija, koja

je predstavljala deo ograđenog dvorišta u koje se dolazilo iz sakristije, delimično pokrivene tremom, s radionicama za radnike koji su održavali zgrade, slične kao u

Duomu mada su bile manje od one u kojoj je on radio Herkula. Radionica je ostala netaknuta od iznenadne Del' Arkove smrti pre nekih osam meseci. Na njegovoj tezgi bila su dleta, čekići, osušeni vosak i improvizacija od gline, minijature, beležnice sa crtežima za ostale figure nadgrobnog spomenika, komadi ugljena i portret nekog čoveka, prekinut usred života i rada.

Bilo je hladno kao što biva u januaru u Emiliji, ali dve velike grejalice održavale su toplinu u otvorenoj radionici. Posle dva meseca kopiranja po bolonjskim crkvama, i crtanja dela Dela Kverče, očajnički je želeo da se opet lati posla, početnom modelovanju u glini, raspaljivanju vatre u kovačnici i pravljenju alatki, smeštanju mermera na njegovo drveno postolje, i prvom brižljivom odbijanju uglova, čime je počinjao da traži svaku slobodnu figuru. Bilo je prošlo pola godine otkako je završio Herkula.

Radio je tek nekoliko dana, poguren nad stolom za crtanje, dok mu je topla vunena kapa prekrivala glavu i uši, kad se pred njim ocrta nekakva krupna senka. On diže oči i vide da je to Vinćenco, vajar terakote. Lice mu je bilo pomodrelo od hladnoće, a oči usplamtele.

- Buonaroti, vi ste dobili posao koji sam ja tražio. Mikelanđelo je ćutao trenutak, zatim promrmlja: - Žao mi je. - Ne, nije vam žao. Vi ste stranac. Ja sam Bolonjac. Vi uzimate hleb iz usta nas

domaćih vajara. Umirujući ga, Mikelanđelo odgovori: - Razumem vas. I ja sam prošle godine

izgubio posao u crkvi Santo Spirito zbog nekih srebrnara. - Dobro je što razumete. Idite u Savet i recite im da ste se predomislili. Onda će

porudžbina biti meni dodeljena. - Ali, Vinćenco, ako vam nije dodeljena od smrti Del' Arka... Vinćenco to odbaci zamahom svojih snažnih ruku ciglara. - Vi ste oteli porudžbinu pomoću Aldovrandijevog uticaja. Niko čak i ne zna da

ste vi vajar. Mikelanđelo je saosećao s krupnim mladićem koji je stajao pred njim bolestan

od razočaranja. - Razgovaraću s meser Aldovrandijem. - Bolje da razgovarate. Ili ćete zažaliti što ste došli u Bolonju. Kad je Mikelanđelo ispričao Aldovrandiju o tom susretu, ovaj odgovori: - Istina je da je on Bolonjac. Gledao je Del' Arka kako radi. On zna šta naši ljudi

vole. Samo mu nešto nedostaje: on ne zna da kleše mermer. Trebalo bi da obrađuje našu finu bolonjsku zemlju ako želi da sebe ovekoveči.

- Da li da mu ponudim mesto mog pomoćnika? - Treba li vam pomoćnik? - Hoću da budem diplomata. - Umesto toga budite vajar. Zaboravite ga. - Nikad vam neću dopustiti da me zaboravite - reče Vićenco sutradan, kad ga je

Mikelanđelo obavestio da ne postoji ništa čime bi mu on mogao pomoći. Mikelanđelo pogleda ogromne koščate Vinćencove ruke, dva puta veće od

njegovih. Vinćenco je bio njegovih godina, otprilike u devetnaestoj, ali je verovatno imao dva puta više od njegovih sto dvadeset funti, a bio je za glavu viši od njegovih pet stopa i četiri palca. On pomisli na Toriđanija, ugleda pred sobom Toriđanijeve

snažne pesnice kako lete kroz vazduh i kako ga udaraju, oseti ukus krvi i slomljenu kost. U glavi mu se zavrti.

- Šta je, Buonaroti? Vi ne izgledate dobro. Plašite se da ću vam život učiniti nesrećnim?

- Već ste to učinili. Ali ne bi bio nesrećniji nego što bi bio da je morao da se odrekne prilike da kleše

tri lepa komada belog kararskog mermera. Ako je to cena...

12

Nije pisao svojima, niti je dobijao pisma od njih, ali su jednom sedmično

Aldovrandijevi ortaci odlazili u Firencu te su odnosili Milelanđelove vesti Buonarotijevima, i zauzvrat donosili druge.

Nedelju dana posle Mikelanđelovog bega, Šarlo VIII je ušao u grad s oborenim kopljem da pokaže da je on pobednik, mada nijedan hitac nije bio ispaljen. Bio je srdačno pozdravljen dok je prolazio ulicama ukrašenim tapiserijama, baldahinima i svetiljkama. Ponto Vekjo je bio svečano ukrašen, Sinjorija ga je ljubazno dočekala na službi u Duomu. Za glavni stan dodeljena mu je palata Mediči. Ali kad je došlo do mirovnog ugovora, Šarl se ponašao bahato, pretio da će pozvati nazad Pjera, zahtevao carsku otkupninu. Počele su ulične borbe, francuski i firentinski vojnici napadali su jedni druge.Firentinci su zatvorili svoj grad i pripremali se da proteraju Francuze.Šarl se opametio, pristao na sto dvadeset hiljada florina, pravo da održava dve palate u Firenci dok se rat s Napuljem ne završi i izveo svoju vojsku iz Firence. Grad je bio ponosan što se suočio s vođom dvadeset hiljada naoružanih vojnika, što je na njegovu pretnju: Mi ćemo trubama dati znak za uzbunu! odgovorio: - A mi ćemo zazvoniti u zvono!

Ipak su točkovi gradske države bolno zaškripali i zaustavili se. Pošto su njom tako dugo upravljali Mediči, vladavina nije funkcionisala bez izvršne vlasti. Bivši savetnici bili su sledbenici Medičija, koji su razvili jedan modus vivendi u zajedničkom radu. Sada je grad bio podeljen na klike. Jedna grupa je želela da uvede venecijanski oblik vladavine, druga je želela jedan savet naroda, koji bi donosio zakone, i birao magistrat, i drugi, manji savet, sastavljen od iskusnih ljudi, koji bi određivao unutrašnju i spoljnu politiku. Gvidantonio Vespuči, predstavnik bogatog plemstva, nazvao je te mere opasno demokratskima i borio se da zadrži moć u nekoliko ruku.

Sredinom decembra stigoše u Bolonju vesti da je Savonarola otvorio krizu nizom propovedi o proroku Ageju, u kojima je podržavao predloženo demokratsko ustrojstvo. Posetioci koji su dolazili u Aldovrandijevu palatu opisivali su sveštenikovu zamisao izabranog saveta: oporezivane će biti samo nekretnine, svaki Firentinac će imati pravo glasa, svi građani stariji od dvadest devet godina koji plaćaju porez mogu biti izabrani u Veliki savet. Na kraju propovedi Vespuči i njegovo plemstvo bili su pobeđeni, Savonarolin plan prihvaćen.Gledajući iz Bolonje, izgledalo je da je Savonarola postao kako verski tako i politički vođa Firence. Njegova pobeda nad II Magnificom bila je potpuna.

Dolaskom nove godine, Pjero de Mediči vratio se u Bolonju i tamo smestio svoj glavni stan. Idući kući iz radionice, Mikelanđelo naiđe na grupu Pjerovih najamnika na ulici ispred Aldovrandijeve palate. Pjero je bio unutra s Đulijanom. Mada je Šarl, kad je sklopio mir sa Firencom, zahtevao da se opozove ucena na Pjerovu i Đulijanovu glavu, sva imanja Medičija bila su konfiskovana, a sam Pjero je bio prognan dve stotine milja daleko od toskanske granice.

Kad su se sreli na ulazu u trpezariju, Mikelanđelo uzviknu: - Ekselencijo, kako mi je milo što vas opet vidim. Mada bih želeo da se to desilo u palati Mediči.

- Vratićemo se tamo uskoro - zareža Pjero. - Sinjorija me je silom isterala. Ja skupljam vojsku i ja ću njih silom isterati.

Đulijano, koji je bio izrastao isto toliko visok kao Mikelanđelo, službeno se pokloni Mikelanđelu, ali kad je Pjero odveo sinjoru Aldovrandi na večeru, dva mladića se zagrliše.

Nije bilo naročito prijatno za inače veselim Aldovrandijevim stolom, jer je Pjero odmah izneo svoj plan kako će ponovo zauzeti Firencu. Jedino što je tražio bilo je dovoljno novaca, plaćenih najamnika, oružja, konja. Pjero je očekivao da će mu Aldovrandi dati dve hiljade florina za njegovu kampanju.

- Ekselencijo, jeste li sigurni da je to najbolji način? - upita učtivo Aldovrandi. -Kad je vaš pradeda Kozimo bio izgnan, čekao je dok grad nije našao za shodno da ga pozove nazad. Čekajte taj čas, ekselencijo.

- Ja nisam tako sklon praštanju kao moj deda. Firenca želi da se vratim. Samo su Savonarola i moji rođaci skovali planove protiv mene.

On se okrene Mikelanđelu. - Ti ćeš ući u moju vojsku kao inženjer, pomoći ćeš da se nacrtaju planovi za

zidna utvrđenja pošto zauzmemo grad. Mikelanđelo je sedeo pognute glave. - Da li ćete vi povesti rat protiv Firence? -

promrmlja on malo posle. - Hoću, i treba da ga povedem. Čim budem imao silu dovoljno jaku da porušim

zidove. - Ali ako grad bude bombardovan, on bi mogao da bude uništen... - Pa šta onda? Firenca je gomila kamenja. Ako ih srušimo, ponovo ćemo ih

sastaviti. - Ali umetnost... - Kakva umetnost? Za godinu dana možemo nadoknaditi svu boju i kamen. I

onda će to biti Firenca kojom ću ja upravljati! Niko nije ništa okusio. Aldovrandi se okrenu Pjeru. - U ime svog prijatelja Il Magnifica, moram odbiti. Novac koji tražite vaš je, ali ne

u ratne svrhe. Lorenco bi bio prvi koji bi vas sprečio, da je živ. Pjero se okrenu Mikelanđelu. - A ti, Buonaroti? -I ja takođe, ekselencijo, moram odbiti. Služiću vam kako god želite, ali ne da

vodite rat protiv Firence. Pjero odgurnu stolicu, ustade. - Takve sam ljude nasledio od svog oca. Policijano i Piko, koji su više voleli da

umru nego da se bore. Vi, Aldovrandi, koji ste bili podesta Firence mog oca. I ti, Mikelanđelo, koji si pod našim krovom živeo četiri godine. Kakvi ste vi ljudi, kad se nećete boriti da se vratite?

On izleti iz sobe. Mikelanđelo reče sa suzama u očima: - oprostite mi, Đulijano. Đulijano je takođe bio ustao i okrenuo se da izađe iz sobe. -I ja ću odbiti da vodim rat. Na taj način bi nas Firenca još više zamrzela. A

rivederci, Mikelanđelo, pisaću Kontesini da sam te video. Još uvek je bio nesiguran u pogledu anđela. Sećao se prvog kojeg je napravio za

Girlandajovu fresku, uzevši za model stolarevog sina odozdo iz Buonarotijeve kuće. Ostali učenici su ga nazivali varalicom jer je napravio prevaru s oreolom, koji je naslikao kako nestaje u pozadini. A šta je anđeo: muško ili žensko, ljudsko ili božansko biće? Sveštenik Bikjelini ga je jednom nazvao duhovnim bićem koje služi bogu.

Njegova zbunjenost dok je crtao stotine anđela postajala je sve jača posle sveg onog seciranja koje je radio više meseci. Pošto je sada poznavao organizam i funkcije ljudske anatomije, teško se mogao suzdržati a da to znanje ne upotrebi. Ali ima li anđeo zmiju od creva dugu dvadeset pet stopa? Osim toga, mora svog anđela napraviti potpuno obučenog, da bi odgovarao onome na kraju luka. S anđelom i sa dva sveca nalazio se upravo tamo gde mu je Girlandajo rekao da će ostati celog života: sposoban da portretiše ruke, noge, možda malo vrat i grlo. Što se tiče svega ostalog, sve njegovo teško stečeno znanje biće sakriveno pod lepršavom odećom.

Za svoje „duhovno biće koje služi bogu" odabrao je jednog mladića koji je došao sa sela da služi u crkvi, mladića koji je pomalo ličio na Buđardinija, širokog, debelog lica, ali pravilnih crta u duhu grčke tradicije. Imao je dobro razvijene ruke i ramena, stečene upravljanjem plugom iza volova. Taj snažni mladić držao je visoko kanđelabar za koji bi inače bio potreban gorostas da ga podigne. Umesto da to nadomesti nežnim, providnim krilima, kao što je znao da treba, samo je još bolje začinio zbrku nacrtavši dva krila orla spremnog da uzleti, koja su se spuštala niz cela leđa mladića. Ta krila je izrezbario u drvetu da bi ih pričvrstio na model u glini, krila tako teška da bi oborila nežnog Del' Arkovog anđela na suprotnoj strani.

Onda pozva Aldovrandija da poseti njegovu radionicu. Aldovrandi nije bio nimalo uzbuđen snagom modela.

- Mi Bolonjci nismo duhovni ljudi.Napravite jednog anđela punog mladalačke snage.

I tako je i učinio, podigavši najdeblji od tri Aldovrandijeva bloka kararskog mermera. Opet se osećao potpunim, s čekićem i dletom u rukama i suvim prahom od mermera u nozdrvama koji se pretvarao u gustu masu, dok su mu beli komadići i prašina prekrivali lice, kosu i odelo. Kad je radio u kamenu, bio je čovek koji nešto predstavlja. Sada mu nije bila potrebna grejalica, jer je sam sebe grejao, premeštajući tezgu u otvoreno dvorište kad je bilo malo zimskog sunca, da oseti prostor oko sebe.

Uveče, pošto bi glasno pročitao i ilustrovao jednu stranicu Dantea, pravio bi skice za svetog Petronija, sveca zaštitnika Bolonje, koji je prešao u hriščanstvo iz jedne plemenite rimske porodice, i koji je bio graditelj crkve San Petronio. Za modele je uzimao starije goste palate Aldovrandi: članove veća Šesnaestorice, profesore univerziteta, sudije, crtajući njihova lica i prilike u duhu dok je sedeo s njima za stolom, a zatim bi se povlačio u sobu da baci na papir linije, oblike, međusobne odnose obličja i izraza, koji čine da se sva ljudska bića razlikuju jedno od drugoga.

Nije mogao da učini bogzna šta sa svetim Petronijem što bi bilo originalno. Dominikanci iz manastira San Domeniko i članovi bolonjske vlade su znali šta hoće: sveti Petronije ne sme imati manje od šezdeset godina. Mora biti potpuno obučen u raskošno odelo, s nadbiskupskom tijarom na glavi. U rukama mora držati model grada Bolonje s tornjićima i palatama koje se visoko dižu iznad odbrambenih zidova. Onda je dobio suseda u radionici preko puta. Bio je to Vinćenco, čiji je otac bio sklopio ugovor da pravi nove opeke i pločice za popravku katedrale. Poveća grupa tehničara došla je i ispunila radionicu za popravke, pa je ograđeno dvorište odzvanjalo od buke materijala koji su istovarivali. Vinćenco je zabavljao dvorište zadirkujući Mikelanđela celi dan.

- Naše opeke traju hiljade godina. Tvrđe su od vašeg firentinskog kamena. - Istina je da vi pravite tvrde opeke, Vinćenco. - Nemoj sa mnom govoriti s visine - reče Vinćenco. - Vi Firentinci smatrate da ste

jedini umetnici u Italiji. Mikelanđelo pocrvene. Vinćenco doviknu radnicima: - Pogledajte mu lice.

Uhvatio sam ga. Kad je stigao s punim kolima novih opeka, Vinćenco poče da gnjavi Mikelanđela

rečima: - Juče sam napravio sto trajnih opeka. A šta si ti napravio? Škrabao ugljenom po papiru? - Ohrabren smehom svojih sugrađana, ciglar nastavi: - To te čini vajarom? Zašto se ne vratiš kući i ostaviš Bolonju njenim ljudima.

- Ja to nameravam, kad završim moja tri dela. - Mojim opekama ništa ne može naškoditi. A pomisli kako bi se lako mogao

dogoditi neki nesrećan slučaj nekom od tvojih kipova. Radnici prestadoše da rade. Tišina ispuni dvorište. Vinćenco, koji je i reči

stvarao isto kao i cigle, uobličavajući ih pokretima ruku, nastavi uz pakostan osmeh:

- Neko može proći suviše blizu uz njih. Tras. I tvoj anđeo ode u hiljadu komada. Mikelanđelo oseti kako mu bes raste u grlu. - Da se nisi usudio. - Ne, ne, Buonaroti, ja ne. Ja sam suviše elegantan. Ali neko nezgrapan mogao bi

da se saplete. Smeh radnika kad su dohvatili alatke izazva u Mikelanđelu osećaj nemoći. Snage

uništenja idu samo jedan korak iza stvaranja! Patio je danima i sedmicama. Sveti Petronije pojavio se iz kamena tužan i s duboko izboranim licem, ali u telu mu se krila neka duboka skrivna snaga. Položaj glave na ramenima, snaga stopala u sandalama s tankim đonom snažno usađenih u tlo, snažan položaj kolena, kukova, ramena pod raskošnim odelom, ruke kojima je čvrsto držao Bolonju, ta snaga koju je mogao preneti na druge. Kao zanatlija znao je da je učinio dobar posao. Kao umetnik stvaralac smatrao je da je malo pridoneo.

- Jako je lepo - ređe Aldovrandi ugledavši uglačan kip. - Del'Arka ga ne bi mogao nadmašiti.

- Ali ja sam odlučio da dam nešto više - reče Mikelanđelo uporno. - Ne smem otići iz Bolonje dok ne napravim nešto uzbudljivo i originalno.

- Vrlo dobro, vi ste sebe disciplinovali da nam date svetog Petronija kakvog smo mi želeli. Ja ću disciplinovati Bolonju da prihvati svetog Prokula kakvog vi želite.

Debela Bolonja postala je za njega mršava. Nije odlazio kući na glavni podnevni obrok. Kad bi mu neki Aldovrandijev sluga doneo toplo jelo, on bi ga ostavio da se

ohladi ako to nije bio trenutak kad je želeo da stane. Sada, budući da se proleće približavalo, mogao je raditi svakog dana duže, i često se vraćao u palatu Aldovrandi po mraku, prljav, znojav, posut ugljenom ili komadićima kamena, spreman da padne u krevet od umora. Ali Aldovrandijeve sluge unele bi mu veliku drvenu kadu punu tople vode i iznele čisto odelo. Znao je da se od njega očekuje da se pridruži svom zaštitniku u biblioteci na nekoliko sati prijateljskog razgovora.

Klarisu je retko viđao, jer je posećivao retko koju zabavu. Ali kad ju je video, sreća i patnja mučili su ga noćima, ne dajući mu da spava, i prožimali mu duh danima, dok je pokušavao da stvori figuru svetog Prokula, a umesto toga crtao Klarisu, nagu ispod njene svilene odeće.

Više je voleo da je ne vidi. Bilo je to suviše bolno. Prvog maja Aldovrandi mu je rekao da ne radi. To je bio najsrećniji dan godine

za Bolonju, kad je carevala kneginja ljubavi, ljudi brali poljsko cveće izvan grada za svoje prijatelje i rođake, a romantični mladi udvarači sadili drveće sa šarenim svilenim trakama ispod prozora svoje dragane, dok su joj njihovi prijatelji pravili serenadu.

Mikelanđelo je pratio Aldovrandija izvan glavnih gradskih vrata,gde je bio podignut podijum, prekriven damastom i vencima cveća. Ovde je Kneginja Ljubavi bila krunisana pred celom Bolonjom skupljenom da joj ukaže poštovanje.

I Mikelanđelo je takođe želeo da ukaže poštovanje ljubavi, ili ma kom drugom osećaju koji je počinjao da mu vri u krvi zahvaljujući opojnom vazduhu divljeg prolećnog jutra, mirisu hiljada pupoljaka, mirisu Bolonjki, lepih tog određenog dana, odevenih u svilu i dragulje.

Ali Klarisu nije video. Video je Marka usred njegove porodice sa dve mlade devojke, očigledno udavače, koje su ga držale ispod ruku. Video je jednu stariju ženu koja je pratila Klarisu kad je išla u kupovinu u grad, video je njenu služavku i nekoliko drugih devojaka koje su došle na izlet u polja iza podijuma gde se održavao obred. Ali od Klarise ni traga. Ma koliko da ju je tražio.

Ali onda primeti da se više ne nalazi pred majskim podijumom niti usred gomila slavljenika Bolonjaca. Noge su ga nosile drumom u Klarisinu vilu. Nije znao šta će raditi kad stigne tamo. Šta će reći, kako će objasniti kad neko dođe da mu otvori vrata. Drhtao je celim telom dok je napola išao a napola trčao cestom koja je vodila uz podnožje brda.

Prednja vrata nisu bila zaključana. On pođe do prednjih vrata, i povukavši zvekir, kucnu nekoliko puta uzastopno. Taman je pomislio da nema nikoga kod kuće i da je glupo postupio, kad se vrata odškrinuše. U vratima je stajala Klarisa, u kućnoj haljini. Zlatna kosa joj je padala raspletena niz leđa, gotovo do kolena. Bila je bez šminke, bez nakita, i mirisala je na čistoću i sapun, a njeno lice, za Mikelanđela, bilo je lepše, i celo telo mnogo poželjnije, jer nije bilo ukrašeno.

On zakorači kroz vrata. U kući je vladala tišina. Klarisa povuče zasun. Onda se nađoše u strasnom zagrljaju, tela im se sliše u jedno, kolena i krilo, dojke i grudi, usne vlažne i slatke i čvrsto slepljene zahvatale su slast iz dubine, a ruke sa svom silinom neugasive životne snage držale se čvrsto u ustreptalom zagrljaju koji je uništavao i vreme i mesto i razum.

Klarisa ga povede u spavaću sobu. Nije imala ništa ispod haljine. Vitko telo, dojke rumenih vrhova, zlatni Venerin breg bili su onakvi kakve ih je crtačko oko odavno znalo: ženska lepota, stvorena za ljubav.

Bilo je to isto kao da prodire duboko u beli kamen živim udarcem svoga dleta koji

se probija kroz topli mermer s jednim „hajde!", s celim telom iza teškog čekića, kao da prodire sve dublje i dublje kroz brazde meke gipke žive supstance sve dok se nije rasprsnuo u klimaks, dok sva njegova tekuća snaga, ljubav, strast, želja nije bila ulivena u oblik koji se rađa, dok se mermerni blok koji je stvoren da voli ruku pravog vajara nije odazvao pružajući mu svoju unutrašnju toplinu i bogatstvo i žitki oblik, i dok se naposletku vajar i mermer nisu potpuno sjedinih, prodirući tako duboko jedno u drugo i tako se stapajući da su postali jedno, mermer i čovek, jedna organska jedinica, ostvarujući jedno drugo u najvećem činu umetnosti i ljubavi koju poznaje ljudska vrsta.

Posle Prvog maja završio je crtež svog svetog Prokula, koji je bio mučen pred

zidinama Bolonje 303. godine, dok je bio u punom cvetu svoje mladosti i snage. Obukao ga je u tuniku opasanu pojasom koja nije činila ništa da sakrije snažan trup i bokove i gole noge. Bio je anatomski istinit i uverljiv. Dok je pravio model u glini, pomoglo mu je njegovo iskustvo sa Herkulom, jer mu je pošlo za rukom da stvori mišićava bedra, puna snage i pokreta, nabujale listove nabijene otpornošću: pravi torzo i noge ratnika i junaka, snažnog, neuništivog spasitelja.

Zatim, bez ikakvog ustezanja, stade modelovati svoj portret s ogledala u spavaćoj sobi: udubljenu kost nosa, ravne jabučne kosti i jako razmaknute oči, čuperak kose spušten na pola čela, čvrst pogled, odlučan da pobedi: neprijatelje Bolonje? Neprijatelje umetnosti? Života? Zar to nije bilo sve isto?

Dok je klesao u mermeru, osećajući udarac dleta, zaboravljao je Vinćenca, njegovu priliku od narandžaste zemlje i njegov grub glas. Stisnuvši oči da mu ne uleću komadići koji su leteli, dok se oblik polako rađao iz bloka, opet mu se činilo da je on sam petnaest stopa visok. Vinćenco je počeo da se smanjuje, zatim da bledi, dok se naposletku nije prestao pojavljivati u dvorištu.

Kad je postalo suviše toplo da se radi u zatvorenom dvorištu po popodnevnom vrelom suncu, uzeo bi olovku i papir i otišao pred crkvu, seo na hladan kamen pred Dela Kverčine statue i svakog se dana osvežavao kopirajući po neku drugu figuru: Boga, Noja, Adama, Evu, trudeći se da uhvati bar deo Dela Kverčine snage saopštenih osećaja, dramatike, sukoba i stvarnosti kroz njegove poluslobodne figure od istarskog kamena.

Vreli letnji meseci su prošli u radu: ustajanje pre zore, rad na mermeru već pre zore, klesanje po šest sati pre no što bi nešto pojeo iz svoje korpe s hladnom narezanom salamom i hlebom. Uveče, kad bi svetlost počela da prikriva oblike i površine lika, prekrio bi ga vlažnom krpom, vratio u radionicu, dobro zaključao vrata za sobom, otišao pešice do široke duboke reke Reno da se osveži u vodi i pliva, zatim do Aldovrandija, posmatrajući kako se zvezde rađaju na tamnoplavom nebu doline Emilije.

Vinćenco je bio iščezao, a isto tako i Klarisa. Saznao je iz Aldovrandijeve slučajne napomene da ju je Marko odveo u svoju lovačku kuću u Apeninima da tamo provede tople letnje mesece. I porodica Aldovrandi je takođe bila otišla u svoju vilu u brdima preko leta. I gotovo celog jula i avgusta Bolonja je bila zatvorena kao da je desetkovana kugom. Radnje su bile zatvorene gvozdenim šipkama, kapci spušteni. Ostao je sam u palati s nekolicinom slugu koji su se smatrali suviše starima da

putuju, a domaćina bi viđao samo onda kad bi Aldovrandi dojahao na par dana da posvršava poslove, lica opaljenog od planinskog sunca. Jednom je doneo zaprepašćujuću novost iz Firence. Njegove kratke podrugljive obrve podigle su se gotovo uspravno kad je uzviknuo:

- Vaš Savonarola pokazao se u pravoj boji. Objavio je rat papi. - Hoćete da kažete isto onako kao što je to učinio Lorenco kad je Rim izbacio

Firencu iz crkve? - Ah, ne! Ovo je lično i kažnjivo. Aldovrandi pročita izveštaj o Savonarolinoj poslednjoj propovedi u Duomu:

„Kad vidite glavu koja je zdrava, vi kažete da je telo takođe zdravo, ali kad je glava nezdrava, pripazite na telo. Isto tako, kad se desi da je glava administracije ambiciozna, požudna i na druge načine pokvarena, budite sigurni da je bič božji blizu... Prema tome, kad vidite da bog dopušta da se glava Crkve valja u zločinu i grehu, onda kažem da se približava kazna koju će izvršiti narod..."

Mikelanđelo nije bio tako uzbuđen kao što je Aldovrandi očekivao, jer je prior Bikjelini odavno prorekao da je papa Savonarolin krajnji cilj.

- Kako je odgovorio papa? - Pozvao je u Rim Savonarolu da mu objasni svoja božanska otkrića. Ali je

Savonarola odbio, izjavivši: „Svi dobri i mudri građani prosuđuju da bi moj odlazak iz ovog mesta bio veliki gubitak za narod, a od male koristi vama u Rimu... Jer radi napretka ovog dela te teškoće koje su se isprečile mome putovanju proističu, u to sam siguran, iz božje volje. I prema tome nije božja volja da ovo mesto sada napustim."

Aldovrandi se nasmeja. - Pouzdan sistem, šta kažeš? Mikelanđelo je takođe odbio da napusti ovo mesto kad mu je Aldovrandi

predložio da provede s njim praznik u brdima i da se rashladi. - Hvala vam, ali ja brzo napredujem sa svetim Prokulom. U ovakvom tempu

završiću ga do jeseni. Leto je prošlo. Bolonja je podigla kapke i postala živ grad. Počela je jesen, a sveti

Prokul je bio završen. Mikelanđelo i Aldovrandi stajali su pred kipom. Mikelanđelo pomilova sjajnu površinu figure. Bio je iscrpljen, ali srećan zbog nje. Isto tako i Aldovrandi.

- Zamoliću očeve da odrede dan za otkrivanje. Možda za vreme božićnih praznika?

Mikelanđelo je ćutao, vajarev posao je bio da kleše, a patronov da otkriva. - Mogli bismo vas počastiti u San Domeniku. -Moje delo je završeno. Čeznem za Firencom - reče tiho Mikelanđelo. - Bili ste

dobar prijatelj. Aldovrandi se osmehnu. - Za godinu dana stana i hrane ja sam od vas izvukao

bezbrojne časove čitanja poezije i jedan ilustrovani primerak Danteove Božanske komedije! Da li je Aldovrandi ikad napravio bolji posao?

Nije mogao otići a da se ne oprosti s Klarisom. Trebalo je malo pričekati.Naposletku ga Aldovrandi pozva na jednu zabavu u jednoj osamljenoj vili u brdima, gde su se bogati Bolonjci osećali dovoljno slobodnima da dovedu svoje ljubavnice na svečanost i ples. Mikelanđelo vide da tu neće biti prilike čak ni za jedan trenutak osame u mirnoj biblioteci ili muzičkoj sobi. Moraće se oprostiti

usred salona opkoljeni sa dvadeset parova, a na licu će morati pokazati onaj prkosan bolonjski osmeh koji je značio da jedno drugom govore ljupke i šaljive reči.

- Čekao sam da se oprostim, Klarisa. Vraćam se u Firencu. Njene se obrve za trenutak skupiše, ali se namešten osmeh ne promeni. - Žao mi je. Bilo je prijatno znati da ste ovde. - Prijatno? Muka prijatna? - Na neki način. Kad se vraćaš? - Ne znam. Možda nikad. - Svi se vraćaju u Bolonju. Svi putevi tuda vode. - Onda ću se vratiti.

13

Porodica se iskreno obradovala što se vratio kući, ljubila ga u oba obraza i

klicala zbog njegove čekinjaste brade. Lodoviko je bio srećan sa dvadeset i pet dukata koje mu je doneo Mikelanđelo. Činilo se da je Buonaroto porastao za celu stopu, Zigizmondo, koji više nije bio dete, postao je šegrt u vinarskom cehu, a Đovansimone je sasvim otišao od kuće i kraljevski je živeo u jednom stanu preko puta Arna kao jedan od vođa Savonaroline vojske mladića.

- On više ne dolazi kudi - uzdahnu Lodoviko. - Mi mu postavljamo suviše neprijatnih pitanja.

Granači je radio nasmrt ozbiljan od jutra do mraka kod Girlandaja naprežući se da održi bottegu. Kad je Mikelanđelo posetio radionicu, primetio je da kartone za nove freske za kapelu San Zanobija crtaju David i Benedeto Girlandajo, Mainardi, Buđardini, Tedesko. Izgledali su dobro urađeni.

- Da - potvrdi David - ali mi uvek nailazimo na istu kritiku. Otkako je umro Domeniko, radionica propada.

- Radim dvaput više nego ranije - uzdahnu Mainardi - ali nijedan od nas nema Domenikov genij. Osim njegovog sina Ridolfa, ali njemu je tek dvanaest godina. Proći će deset godina pre no što bude mogao da zauzme očevo mesto.

Kad su se vraćali kući, Granači ga obavesti: - Porodica Popolano želi da isklešeš nešto za njih.

- Popolano? Ja ne poznajem nikakve Popolane. - Da, poznaješ. - U Granačijevom inače blagom glasu oseti se oštrina. - To su

rođaci Medičija, Lorenco i Đovani. Promenili su ime da bi se složili s Narodnom partijom, i sada pomažu u vladanju Firencom. Zamolili su me da te dovedem kad se vratiš.

Braća Lorenco i Đovani Popolano primili su ga u salonu prepunom dragocenih radova iz Lorencove palate. Mikelanđelo je preleteo očima od Botičelija do Gocolija i do Donatela, zapanjen.

- Nismo ukrali te stvari - reče tiho Đovani. - Grad ih je prodavao na javnoj licitaciji. Kupili smo ih.

Mikelanđelo sede, nepozvan. Granači stade u odbranu rođaka. - Na taj način su slike i skulpture spašene. Neki najbolji komadi prodani su van

Firence.

Mikelanđelo ustade. - Bio sam iznenađen... tolike su me uspomene zaokupile. Đovani Popolano naruči slatko vino i kolače. Tada Lorenco reče da ih još uvek

zanima jedan mladi sveti Jovan. Ako želi da se preseli u palatu da bi mu bilo prijatnije, dobro je došao.

Te večeri kad su gradska zvona zvonila dovoljno glasno da ga podsete na toskansku poslovicu „Zvona zvone da skupe druge, ali nikad da sama idu u crkvu", on pođe kroz uske ulice grada do palate Ridolfi. Bio se obrijao i podšišao kod Toriđanijevog brijača na Slamnatoj pijaci, okupao se i obukao najbolju plavu vunenu košulju i čarape za tu posetu.

Ridolfi su bili članovi Bigija ili Sive Partije, kojoj je savet oprostio što su u njoj bili sledbenici Medičija, a sada su bili prividni članovi Frateschija ili republikanaca. Kontesina ga je primila u salonu, još uvek u pratnji svoje dadilje. Bila je trudna.

- Mikelanđelo. - Kontesina. Come va? - Rekao si da ću roditi mnogo sinova. On se zagleda u njene blede obraze, zažarene oči, i nagore povijen nos njenog

oca. I seti se Klarise, oseti kako ona stoji u ovoj sobi pored Kontesine. „Svaka ljubav je 'na neki način'."

- Došao sam vam reći da su mi vaši rođaci ponudili da radim za njih. Nisam mogao da se pridružim Pjerovoj vojsci, ali ne želim imati druga neverstva na svojoj savesti.

- Čula sam da se interesuju. Dokazao si svoju vernost, Mikelanđelo, kad su oni prvi učinili svoju ponudu. Ne treba da nastavljaš s demonstracijama. Ako želiš da prihvatiš, prihvati.

- Prihvatiću. - Što se tiče Pjera... moja sestra i ja živimo pod zaštitom porodica naših muževa.

Ako Pjero ikad napadne s jakom vojskom i ako grad bude u pravoj opasnosti, ko zna šta će se s nama dogoditi?

Glavna promena bila se odigrala u samom gradu. Dok je hodao poznatim ulicama, osećao je neprijateljstvo i podozrenje. Firentinci koji su živeli u miru jedan s drugim od kako je Kozimo de Mediči naredio da se njihove odbrambene kule skrate do visine krovova, sad su bili podeljeni na tri neprijateljske raspoložene stranke koje su proklinjale jedna drugu. Naučio je da ih raspoznaje po njihovim znakovima. Arrabbiati ili „razbesneli" bili su ljudi bogati i iskusni koji su sada mrzeli i Savonarolu i Pjera, nazivajući fratrove sledbenike licemerima i bogomoljcima. Zatim je razlikovao „bele" ili Frateschije, u koje su spadali i Popolani, koji Savonarolu nisu voleli ništa više od „razbesnelih", ali su morali da ga potpomažu jer je on bio na strani narodne vlade. Najzad, bila je tu grupa Pjera de Medičija, „sivi", koji su spletkarili da se Pjero vrati.

Kad je sreo Granačija na Pjaci dela Sinjorija, Mikelanđelo se zaprepasti ugledavši Donatelovu bronzanu Juditu, koja je bila ukradena iz dvorišta Medičija, postavljenu ispred Sinjorije, dok je David bio smešten u dvorište Sinjorije.

- Šta radi ovde Judita? - upita on. - Ona je sada vladajuća boginja Firence. - Grad ju je ukrao. I Davida? - Teške reči, prijatelju. Konfiskovao. - Šta piše tu na plaketi?

- Da su građani postavili taj kip na ovo mesto kao opomenu svakome ko bi imao nameru da vlada kao tiranin nad Firencom. Judita s mačem u ruci, to smo mi, hrabri građani Firence, a Holoferno spreman da mu odseku glavu predstavlja partiju kojoj se ne pripada.

- To znači da će se mnoge glave kotrljati pjacom? Jesmo li mi u ratu među sobom?

Granači ne odgovori, ali prior Bikjelini je odgovorio: - Bojim se da je tako. Mikelanđelo je sedeo u njegovoj radnoj sobi okružen rukopisima uvezanim u

kožu, za pisaćim stolom pretrpanim izveštajima i stranicama jednog eseja koji je prior upravo pisao. Prior zavuče ruke u crne rukave avgustinske mantije da ih zagreje.

- Postigli smo neke reforme u porezu i moralu. Imamo demokratskiju vladu u kojoj više ljudi može učestvovati. Ali vlada je paralizovana ako fra Savonarola ne odobri njene odluke.

Osim posvećene grupe u Girlandajovoj radionici, umetnost i umetnici bili su iščezli iz Firence. Roseli se bio razboleo, i njegova radionica nije radila. Dva člana porodice Dela Robija, koji su nasledili Lukin vajarski postupak, postali su sveštenici. Botičeli je slikao samo one predmete koje je njegov duh mogao uobličiti iz Savonarolinih propovedi. Lorenco di Kredi, koji je učio kod Verokija, ograničio se na restauriranje Fra Anđelika i Učela, i otišao je u samostan.

- Mislio sam na tebe - spomenu prior - kad je fratar objavio propoved za umetnike... Imam neke beleške koje sam tačno nabacio, uveravam te: „U čemu se sastoji lepota? U boji? Ne! U obliku? Ne! Bog sam je lepota. Mladi umetnici idu i pričaju o nekoj ženi ili muškarcu: Evo jedne Magdalene, evo Device, eno tamo je sveti Jovan, i onda slikaju njihova lica po crkvama, profanirajući božanske stvari. Vi umetnici radite loše, vi ispunjavate crkve ništavnim stvarima..."

- Sve sam to čuo od svog brata. Ali ako će Savonarola prevladati... - On prevladava. - ...onda možda nije trebalo da se vratim. Kakvo mesto ima ovde za mene? - Gde bi ti išao, sine moj? Mikelanđelo ućuta. Zaista, gde? Na Novu godinu 1496. velika grupa muškaraca skupljala se kod manastira na

Pjaci San Marko noseći zapaljene baklje i ponavljala: - Zapalite kuću! Zapalite San Marko! Zapalite tog prljavog fratra! Mikelanđelo je mirno stajao u senci palate Popolano. Monasi San Marka izađoše

u mantijama i kapuljačama, stadoše rame uz rame u red ispred crkve i manastira držeći se pod ruku u čvrstom bojnom redu. Gomila nastavi da izvikuje kletve na Savonarolu, ali su monasi čvrsto držali položaj: i posle kratkog vremena ljudi s bakljama počeše se povlačiti s pjace, a njihovi plamenovi izgubiše se u pet-šest ulica koje su vodile na trg.

Oslonivši se na hladan kameni zid, Mikelanđelo oseti da ga prolazi jeza. Pred očima mu iskrsnu Donatelova Judita, kako stoji s podignutim mačem, spremna da seče... čiju glavu? Savonarolinu? Priora Bikjelinija? Pjerovu? Firencinu?

Ili njegovu?

14 Otišao je da poseti Bepa u radionici Duoma i saznao da bi u susednoj radionici

mogao kupiti uz pristojnu cenu jedan mali, vrlo dobar komad kamena. Ostatak novca koji je dobio kao kaparu za svetog Jovana predao je Lodoviku.

Nije se mogao odlučiti da stanuje u palati Popolano, kako je glasilo njeno prepravljeno ime, ali je smestio radionicu u vrtu. Rođaci su postupali s njim kao s prijateljem, često ga pozivali unutra, onako u radnom odelu i ostalom, da vidi neko novo umetničko delo ili ilustrovani rukopis. Kod kuće ih je sada bilo svega troje u dečačkoj sobi, ali pošto je Buonaroto dobrovoljno pristao da spava sa Zigizmondom, Mikelanđelo je mogao i dalje živeti u raskoši na koju je bio navikao: da ima krevet samo za sebe. Vreme je bilo hladno, i on nije ništa ni jeo ni pio do podne, tako da je odlazio kud s priličnim apetitom, što je Lukreciju radovalo. Čak je izgledalo da je i Lodoviko zadovoljan njime.

Vrt Popolanovih bio je paradan, okružen visokim zaštitnim zidom i s tremom zatvorenim sa tri strane, pod kojim je radio zbog vrućine. No nalazio je u tome malo radosti i nimalo stvaralačkog podsticaja. Neprestano se pitao: „Zašto?"

Tema je bila simpatična: mladi sveti Jovan, koji se sprema u pustinju da propoveda u divljini, „imaše haljinu od dlake kamilje i pojas kožni oko sebe, a hrana njegova bejaše skakavci i med divlji." Firenca je imala nekoliko svetih Jovana: Svetog Jovana Andrea Pizana, Svetog Jovana Krstitelja na vratima Krstionice, Gibertijevu bronzanu statuu u Orsanmikele, Donatelovu mermernu statuu na Kampanilu, Girlandajovu fresku u crkvi Santa Marija Novela, Verokijevo Krštenje Hristovo naslikano za San Salvi uz pomoć Leonarda da Vinčija.

Dok je čitao Bibliju, Mikelanđelo zaključi da je sveti Jovan morao imati oko petnaest godina kad je pošao u pustinju, Palestinu, da propoveda Samarićanima. Mnogi su ga prikazivali kao dečaka, mršava stasa, detinjeg lica. Ali to nije bilo potrebno. S petnaest godina mnogi italijanski mladići već su muškarci. Zašto sveti Jovan ne bi mogao da bude snažno, zdravo, krepko stvorenje, sposobno da izdrži teškoće kojima je nameravao da se izloži?

Onakav lik kakve je s oduševljenjem klesao. Da li je ta zabrinjavajuća zbrka u gradu isušila njegovo oduševljenje i naterala ga

da se brine za svoje mesto u rođenom domu? U pričama koje su kružile bile su sadržane sve moguće fantastične glasine i bojazni: Savonarola hoće da potpuno vlada gradom. Firenca, pošto je odbila da se pridruži Savezu italijanskih gradskih država, plašila se da če taj savez dovesti Pjera ponovo na vlast i bila je opet u opasnosti da će biti pobeđena. Venecija, vojvoda od Sforce u Milanu, papa Bordžija u Rimu, pošto su zaključili da je Pjero pogodan saveznik protiv Savonarole, pomogle su ovome da skupi deset hiljada dukata da unajmi vojsku.

Ali umetnosti se i ranije pretilo. Umetnici su radili u uznemirenom svetu. I hoće li ikad postojati neki drugačiji svet?

Ili je teškoća da priđe svetom Jovanu ležala u starom uznemirujučem pitanju o nedokučivosti uloge svetog Jovana? Zašto bi Bog slao nekoga da pripremi svet za Isusa? Kad je već Isus bio isto kao i Bog u stanju da prekorači zakone prirode i da čini čuda kojima će uveriti nevernike, zašto bi trebalo da mu se put unapred utre?

Mikelanđelov duh bio je istraživački. On je morao znati razloge koji se kriju iza stvari, filozofska načela koja objašnjavaju razloge. Pročitao je priču o Jovanu u Jevanđelju po Mateji:

„U ono pak doba dođe Jovan Krstitelj, i učaše u pustinji Judejskoj. I govoraše: pokajte se, jer se približi carstvo nebesko. Jer je to onaj za koga je govorio prorok Isaija, gde kaže: glas onoga što viče u pustinji: pripravite put Gospodu, i poravnajte staze njegove."

Ali mladić koji je otišao da propoveda nije bio onaj stariji čovek koji je kasnije krstio Isusa. Kako je on onda izgledao? Kakav je njegov značaj za hrišćanstvo? Da li je priča o njemu bila neminovna,ili je to bilo samo ispunjenje proročanstva iz Starog zaveta, jer su prvi hrišćani verovali da će njihova vera imati to više izgleda da preživi što se više bude zasnivala na Starom zavetu.

No Mikelanđelo nije bio učeni teolog, bio je dobar zanatlija. Proveo je sedmice crtajući po gradu svakog mladića koga je mogao da zadrži za nekoliko trenutaka. Iako nije nameravao da stvori nekog krupnog i teškog Jovana, nije hteo ni da ima veze sa lomnim, otmenim svetim Jovanom koji je krasio Firencu. I tako je crtao, i zatim klesao u bloku, gipkost udova petnaestogodišnjaka koji je bio pokriven samo komadom tkanine oko bokova. Nije hteo da kleše oreol za mladića, ili da mu stavi u ruku tradicionalni visoki krst, kao što je učinio Donatelo, jer nije smatrao da je mladi Jovan nosio krst toliko mnogo godina pre no što se krst pojavio u životu Hrista. I na kraju je to ispao živi portret mladića, ali i kad je završio poliranje svog dela, još uvek nije znao šta je njime hteo da kaže.

Rođaci Medičija nisu zahtevali toliko značenje. Bili su veoma zadovoljni, i stavili su kip u jednu nišu u jednom udaljenom zidu u vrtu, gde se video sa stražnjih prozora palate. Platili su mu odgovarajuću vrednost florinima i rekli mu da može slobodno i dalje koristiti vrt kao radionicu.

Ali ni reči o još jednoj porudžbini. - Ne mogu ih ni kriviti - primeti Mikelanđelo tužno Granačiju. - To nije nikakvo

naročito delo! Obuze ga očajanje. - Ja sam naučio da klešem slobodne figure, ali kad sam

isklesao neku naročitu slobodnu figuru? Čini mi se da sada, kad se bliži moj dvadeset prvi rođendan, znam manje nego kad mi je bilo sedamnaest. Kako je to moguće?

-I nije moguće. - Bertoldo mi je rekao: „Stvori zamašna dela." Za ove četiri godine isklesao sam

šest dela: Herkuia, Raspelo u drvetu, Anđela, Svetog Petronija i Svetog Prokula u Bolonji i sada Svetog Jovana. Ali samo Sveti Prokul ima u sebi nečeg originalnog.

Na svoj rođendan nezadovoljan stupi u radionicu u vrtu Popolano i ugleda komad belog mermera gde stoji na njegovoj tezgi. Na njemu, naškraban Granačijevim rukopisom, stajao je pozdrav:

„Pokušaj ponovo!" Pokušao je, odmah, bez crteža ili rada u glini ili vosku, da iskleše dete, koje je već

gotovo uobličio u duhu dok je uporno radio na Svetom Jovanu: snažno, krepko, pagansko, isklesano u rimskoj tradiciji. Nije uopšte zamišljao da stvara neko ozbiljno delo, to je zaista bila samo vežba, nešto čime se zabavljao, i protivotrov pometnji i nervozi oko Svetog Jovana. I tako je mermer tekao slobodno, i iz bloka se

pojavi divno šestogodišnje dete koje spava s rukom pod glavom i s nogama slobodno raširenim i opruženim.

Trebalo mu je svega dve sedmice da iskleše i izglača ovo delo, niti se trudio da postigne savršenstvo niti da ga proda. Sve je to bila šala, koja je trebalo da ga razveseli, a sada, pošto je bilo gotovo, nameravao je da ga vrati Granačiju s pisamcetom koje bi glasilo:

„Samo malo pohaban." Lorenco Popolano ga je naveo da promeni mišljenje. Kad je ugledao završenu

statuu, lice mu se zarumenelo od zadovoljstva. - Kad biste s njim postupili tako da izgleda kao da je bio zakopan u zemlji, poslao

bih ga u Rim i tamo bi prošao kao antički Kupidon. Da li biste znali kako to da uradite?

- Mislim da bih. Jednom sam jednu celu svesku crteža udesio da je izgledala vrlo stara.

- Prodaćete ga po mnogo višoj ceni. Imam tamo jednog veštog trgovca, Baldasara del Milaneze. On će ga prodati.

Mikelanđelo je video dosta grčkih i rimskih statua da bi znao kako njegov mermer treba da izgleda. Najpre je radio na komadima koji su ostali iza Deteta, i prstima je utrljavao u njihove kristale blato iz vrta, zatim ih je lagano trljao peščanim papirom pre no što je naneo drugi sloj, mažući vanjske ivice debelim slojem zemlje i rđe, i služeći se tvrdom četkom da pokrije mesta gde je promenjena boja.

Kad je bio zadovoljan, smatrajući da je izabrao dobar postupak, poče da radi na Detetu, pažljivo, zabavljen idejom da će izvršiti prevaru isto kao što se zabavljao dok je klesao.

Lorencu se svideo rezultat. - Uverljivo je. Baldasare će vam dati dobru cenu. Šaljem u Rim neke pošiljke za

nekoliko dana i ubaciću među njih vašu malu statuu. Lorenco je dobro procenio,Dete je bilo prodato prvoj mušteriji kojoj ga je

Baldasare ponudio: kardinalu Rijariju di San Đorđiju, sinu nećaka pape Siksta IV. Lorenco istrese kesu zlatnih florina u Mikelanđelove ruke, trideset na broju. Mikelanđelo je smatrao da će jedan antički Kupidon u Rimu doneti barem sto florina. Ali i ovako, bilo je to dvaput više no što bi mu doneo u Firenci, ako bi ga zaista neko i hteo, dok Savonarolina Vojska mladića silom izbacuje takve paganske likove iz privatnih domova.

Baš pred post Mikelanđelo ugleda svog brata Đovansimona kako hita niz Via Largo na čelu jedne grupe mladića obučenih u belo,ruku punih ogledala, svilenih i atlasnih haljina, uljanih slika, kipova, kutija s draguljima. Mikelanđelo zgrabi svog brata i umalo mu ne obori tovar pljačke.

- Đovansimone, kod kuće sam četiri meseca, a još te nisam ugledao. Đovansimone istrže ruku i sa širokim osmehom uzviknu: - Nemam sad vremena da razgovaram s tobom.Budi sigurno sutra predveče na

Pjaci dela Sinjorija. Ni Mikelanđelo niti iko drugi u Firenci nije mogao da propusti veličanstven

prizor sledeće večeri. U četiri glavna dela Firence, Vojska mladića u belim odorama išla je u vojnim formacijama i praćena bubnjevima, sviračima i nosiocima žezla s maslinovim grančicama u rukama i pevala:- Neka živi Hrist, Kralj Firence! Neka živi

Marija, Kraljica! - Marširali su preko Pjace dela Sinjorija. Tu je, pred zvonikom, bilo podignuto ogromno drvo. Oko njega bile su podignute skele u obliku piramide. Građani Firence i obližnjih sela pristizali su na trg. Prostor za spaljivanje bio je odeljen fratrima San Marka koji su stajali držeći se za ruke, a pred njima je stajao Savonarola u položaju zapovednika.

Mladići su sagradili lomaču. Dole su bacali zavežljaje lažne kose, posude s rumenilom, mirise, ogledala, komade svile iz Francuske, kutije bisera, naušnica, narukvica, lepa dugmad. Zatim su došli svi pribori za kockanje. Za trenutak zapljuštale su u vazduhu karte za igru, kocke i kockaste ploče sa šahovskim flgurama.

U sledećem sloju piramide bile su naslagane knjige, rukopisi u koži, stotine crteža, uljanih slika, sve stare skulpture kojih su mladići mogli da se domognu. Nabacane na najvišoj naslazi bile su viole, lutnje i bubnjevi, čiji su lepi oblici i sjajno drvo pretvarali ludačku gomilu u prizor bahanalija, zatim su došle maske, svečani kostimi, rezbarije u slonovači i istočnjački umetnički radovi, prstenje, broševi, lančići sijali su dok su padali. Mikelanđelo prepozna Botičelija dok je trčao do lomače i bacao na nju crteže Simonete. Fra Bartolomeo je sledio sa svojim studijama, fratri iz porodice Dela Robija, s pomahnitalim kretnjama, dodali su na gomilu svoje skulpture od bojene terakote. Bilo je teško reći na osnovu naizmeničnih eksplozija svetine da li ova pozdravlja žrtve sa strahom ili zanosom.

Na balkonu zvonika stajali su članovi Sinjorije i posmatrali prizor. Vojska mladića išla je od kuće do kuće i tražila „sva umetnička dela koja ne odgovaraju veri", sve ukrase, nakit i dekoracije koji nisu bili dozvoljeni zakonom kojim se ograničava raskoš. Ako kontribucija po nihovom mišljenju nije bila dovoljna, oni su upadali u kuću pored vlasnika i pljačkali je. Sinjorija nije ništa činila da zaštiti grad od tih „anđela u belom".

Savonarola podiže ruke tražeći tišinu. Red monaha na straži pusti se i podiže ruke k nebu. Pojavi se jedan monah s upaljenom bakljom i preda je Savonaroli. Savonarola visoko podiže baklju dok je gledao po trgu. Zatim prođe oko lomače, dodirujući je bakljom na nekoliko mesta, redom, dok se cela skela nije pretvorila u ogromnu plamenu buktinju.

Vojska mladića stupala je oko zapaljene lomače i pevala: „Neka živi Hrist! Neka živi Devica!" - Glasni povici u odgovor podigoše se iz mase: „Neka živi Hrist! Neka živi Devica!"

Mikelanđelove oči napuniše se suzama. On ih obrisa kao što bi ih obrisalo dete, najpre dlanom leve ruke, zatim desne. Ali one su i dalje navirale, dok se plamen dizao sve više i više i dok je neobuzdana pesma i vika dostizala vrhunac, pa se onda skotrljaše niz obraze, i on oseti njihov slan ukus na usnama.

Od sveg srca je želeo da ode što dalje od Duoma, da ga ne vidi.

15 U junu jedan sluga dođe Mikelanđelovoj kući s porukom od Đovanija Popolana

koji je pitao Mikelanđela da li bi hteo doći u palatu da se upozna s jednim rimskim

plemićem koji se interesuje za skulpturu. Leo Baljoni, Popolanov gost, bio je čovek tridesetih godina, plav, uljudan. On pođe s Mikelanđelom u radionicu.

- Moj domaćin mi kaže da ste vi odličan vajar. Mogu li videti neki vaš rad? - Ovde nemam ništa, samo Svetog Jovana u vrtu. - A crteže? Ja se posebno interesujem za crteže. - Onda ste vi retkost među poznavaocima, gospodine. Biće mi drago da vam

pokažem svoju mapu. Leo Baljoni je pregledao stotine crteža. - Hoćete li biti tako ljubazni da mi nacrtate jedan običan crtež? Dečiju ruku, na

primer. Mikelanđelo nacrta brzo čitav niz po sećanju na decu, u raznim položajima.

Posle kratkog vremena Baljoni reče: - Više nema sumnje. Vi ste taj. -Taj? - Da. Koji je klesao Kupidona. -Ah! - Oprostite mi što sam prećutao, ali mene je u Firencu poslao moj poslodavac,

kardinal Rijario di San Đordo, da vidim hoću li naći vajara koji je napravio Kupidona.

- To sam ja. Baldasare mi je poslao trideset florina za taj komad! - Trideset! A kardinal je platio dve stotine... - Dve stotine! Pa... taj... taj lopov... - To je baš i kardinal rekao - izjavi Leo Baljoni sevnuvši zlobno očima. -

Posumnjao je da je to prevara. Zašto ne pođete sa mnom u Rim? Možete se obračunati sa Baldasarom. Verujem da će kardinalu biti milo da vam ponudi gostoprimstvo. Rekao je da svako ko zna napraviti tako odličnu kopiju može napraviti i mnogo bolja autentična vajarska dela.

Mikelanđelo je odmahivao glavom zbunjen nizom tih događaja, ali u njegovoj odluci nije bilo kolebanja.

- Samo nekoliko komada odeće od kuće, gospodine, i biću spreman za putovanje.

KNJIGA PETA

GRAD

1 Stajao je na uzvišici tačno na severu od grada. Rim je ležao dole na svom

brežuljkastom tlu, uništen, kao opustošen od Vandala. Leo Baljoni pokaza mu obrise Lavljeg zida i tvrđave Sant' Anđelo.

Ponovo uzjahaše na konje i spustiše se do Porta del Popolo, prošavši pokraj nadgrobnog spomenika Neronovoj majci, da bi ušli na mali trg. Na trgu je zaudaralo

nagomilano smeće. Iznad njih s leve strane bilo je brdo Pinčo obraslo u vinograde. Ulice kojima su išli bile su uske putanje popločane lomljenim oblucima. Buka kola koja su išla po kamenju bila je tako zaglušujuća da je Mikelanđelo jedva čuo Baljonija kako mu pokazuje grob rimskog cara Avgusta, sada livadu za pašu krava, Kampo Marčo, Ravnicu kraj Tibra, gde su sada stanovali najsiromašnije zanatlije, čije su radnje bile zbijene između starih palata koje su izgledale kao da će se svakog trenutka srušiti.

Više od polovine zgrada pored kojih su prolazili bile su opljačkane. Koze su lutale između porušenog kamenja. Baljoni je objašnjavao kako se prošlog decembra Tibar

izlio i kako su ljudi morali da pobegnu na tri dana u okolne bregove i da se vrate u vlažan porušen grad u kome je harala kuga i gde su po sto pedeset lešina pokopavali svakog jutra na ostrvcetu u reci.

Mikelanđelu postade mučno: matični grad hrišćanstva bio je ogromna gomila ruševina i smeća. Crknute životinje ležale su ispod nogu njihovih konja. Rulja kradljivaca rušila je zidove zgrada da upotrebi kamen negde drugde, paleći mermerne ploče i stubove zbog kreča koji su sadržali. Mikelanđelo povede konja oko jednog starog kipa koji je izvirivao iz uličnog blata,prođe pored niza napuštenih kuća iz čijeg su maltera koji se mrvio rasle morske biljke i loza. Obišavši jedan grčki hram, ugleda svinje zatvorene u oboru između stubova. Iz jednog podzemnog svoda sagrađenog od kvadrata s polomljenim stubovima koji je napola izvirivao iz starog foruma širio se užasan smrad, koji se dizao iz stotina godina gomilanog izmeta svih onih pokoljenja čiji su potomci još i sad čučali nad njegovom prazninom i obavljali nuždu u njegovu dubinu.

Njegov domaćin vodio ga je kroz čitav niz mračnih, vijugavih ulica, gde su se dva konja jedva mogla mimoići, pored Pompejevog pozorišta, u čijim su razvaljenim svodovima živele stotine porodica, i naposletku ga dovede u Kampo dei Fijori, gde Mikelanđelo ugleda prvi jasni znak života: bio je to trg gde se prodavalo povrće, cveće, sir, riba i meso, prepun redova i redova šarenih čistih tezgi, rimskih kuvara i domaćica koje su kupovale za ručak. Prvi put otkako su se spustili u Rim, pođe mu za rukom da pogleda svog domadna i da mu se osmehne.

- Uplašen? - upita ga Leo Baljoni. - Ili zgađen? - I jedno i drugo. Nekoliko puta umalo nisam obo konja i pobegao u Firencu. - Rim je jadan. Trebalo bi da vidite hodočasnike koji dolaze iz cele Evrope. Njih

pljačkaju, tuku, gaze ih kneževske povorke, prebija ih ološ po gostionicama, a onda im oduzimaju i poslednji groš u crkvama. Braćolini je pisao pre nekih šezdeset godina: „Javne i privatne zgrade leže ničice, gole i polomljene kao udovi nekog gorostasa." Papa Siksto IV učinio je zaista pravi napor da proširi ulice i da izvrši popravke na nekim zgradama, ali pod Bordžijama grad je pao u još gore stanje od onoga koje je Braćolini opisao. Evo moje kuće.

Na jednom uglu stajala je lepo projektovana kuća na tri sprata okrenuta prema pijaci. Unutra, sobe su bile male i slabo nameštene stolovima i stolicama od orahovine, ali bogato prekrivene tepisima, tapiserijama i dragocenom tkaninom na zidovima i ukrašene obojenim drvenim zidnim ormanima, zlatnim ogledalima i ornamentima u crvenoj koži.

Mikelanđelovu vreću od platna za jedra odneli su na treći sprat. Dobio je jednu sobu na uglu koja je gledala na pijacu i na jednu zaprepašćujuće ogromnu, novu

kamenu palatu, za koju mu je njegov domaćin rekao da je upravo završava kardinal Rijario, koji je kupio njegovo Dete.

Ručali su odlično u trpezariji koja je bila zaštićena od ulične galame. Kasnije popodne prošetali su do kardinalove stare vile, preko Pjace Navona, gde se nekada nalazio dugački Domicijanov stadion. Mikelanđela je tu očarao poluiskopan mermerni torzo, sjajno izrađen, koji je stajao ispred kuće jednog od Orsinija, rođaka Pjerove žene Alfonsine, za koga je Leo mislio da predstavlja Menelaja koji nosi Patrokla.

Nastavili su put prema Pjaci Fjameti, koja je bila nazvana po ljubavnici Čezara Bordžije, papinog sina, a zatim do palate Rijario, koja je gledala na Via Sikstinu i najčistiju gradsku gostionicu, Hostarija del' Orso - gostionicu Kod medveda. Baljoni je popunio sliku o Rafaelu Rijariju di San Đordu, sinu nećaka pape Siksta IV koji je postao kardinal kao osamnaestogodišnji student univerziteta u Pizi. Mladi kardinal je bio u poseti palati Mediči u Firenci i molio se ispred oltara Duoma kad su ubice ubili Đulijana de Medičija i ranili Lorenca. Mada su se Lorenco i Firentinci uverili da su papa Siksto i njegovi nećaci bili u prećutnoj zaveri s Pacijima da se ubiju obojica Medičija, Lorenco je oslobodio kardinala optužbe da je znao za zaveru.

Kardinal Rijario primi Mikelanđela usred gomile kutija i upola spakovanih kovčega koji su bili spremni za selidbu. On pročita preporučeno pismo Lorenca Popolana i požele Mikelanđelu dobrodošlicu u Rimu.

- Vaš Bambino je dobro isklesan, Buonaroti, mada nije antika. Imam utisak da biste nam vi mogli isklesati nešto sasvim lepo.

- Hvala vam, ekselencijo. - Želeo bih da izađete danas posle podne i da pogledate naše najbolje mermerne

kipove. Počnite od Domicijanovog luka na Korsu, zatim pođite do Trajanovog stuba, posle toga pogledajte zbirku bronze na Kapitolu, koju je moj ded-ujak, Siksto IV osnovao..."

Dok je završio priču, kardinal je spomenuo nekih dvadesetak vajarskih dela u desetak različitih zbirki i delova grada. Leo Baljoni ga najpre povede da vidi rečnog boga Marforija, gorostasni kip koji je ležao na ulici između Rimskog Avgustovog foruma, a pretpostavljalo se da je stajao u Marsovom hramu. Odatle pođoše do Trajanovog stuba, gde Mikelanđelo uzviknu ugledavši skulpturu Lav proždire konja. Popeše se uz valoviti Kvirinal, gde se Mikelanđelo zaprepasti ugledavši osamdeset stopa visoki mermerni kip Krotitelja konja i bogove Nila i Tibra. Nil je počivao na ruci jedne sfinge, a Tibar se oslanjao na tigra. Leo je smatrao da oba potiču iz Konstantinovih kupatila. Pored njih bila je jedna gola boginja, takve lepote da je čoveku zastajao dah. - Verovatno Venera - rekao je Leo.

Nastaviše prema vrtu kardinala Rovere u San Pjetro in Vinkoli, dok je Leo objašnjavao da je taj nećak Siksta IV bio osnivač prve javne čitaonice i muzeja bronze u Rimu, da je sakupio najbolju zbirku antičkih mermera u Italiji i da je podsticao Sikstov projekat o zidnim freskama u Sikstinskoj kapeli.

Mikelanđelo ostade bez daha kad je ušao kroz mala gvozdena vrata vrta kardinala Rovere, jer je tu stajao jedan Apolon, od koga je bio ostao torzo, ali je to bio najzaprepašćujući primerak prikaza ljudskog bića koji je on u životu video. Kao onda kad je došao u prvu posetu Bertoldu u palati Mediči, hodao je napola ošamućen kroz šumu skulptura, od Venere do Anteja, od Anteja do Merkura. Duh mu je bio tako obuzet onim što je video da je jedva čuo Leov glas, koji mu je govorio

koja su dela ukradena iz Grčke a koja je car Hadrijan kupio i poslao u Rim brodom. Ako je Firenca bila najbogatiji centar na svetu za stvaranje umetnosti, ovaj jadni, prljavi, propali grad sigurno je krio u sebi najveće zbirke antičke umetnosti. I tu je bio dokaz onoga što je pokušavao da kaže svojim drugovima, Girlandajovim učenicima, na stepenicama Duoma: tu su bila dela isto tako živa i lepa kao onog dana kad su bila isklesana, pre dve hiljade godina.

- Sada idemo da vidimo bronzani kip Marka Aurelija pred Lateranom – nastavi Leo. - Onda možda...

- Molim vas, ne više. Sav drhtim. Moram se zatvoriti u sobu da svarim ono što sam već video.

Te večeri nije mogao večerati. Sutradan izjutra, u nedelju, Leo ga odvede na misu u crkvicu San Lorenco in Damazo, pokraj nove palate kardinala Rijarija, s kojom je bila povezana otvorom u jednom zidu. Mikelanđelo je bio zaprepašćen kad se našao okružen stotinama mermernih i granitnih stubova, od kojih ni dva nisu bila jednaka, koje su isklesali stručni klesari. Svaki je imao drugačije isklesan kapitel, „eklektički pozajmljen iz celog Rima", objasni Leo, „ali uglavnom s pročelja trema Pompejevog pozorišta"...

Kardinal je želeo da Mikelanđelo dođe u novu palatu. Ogromna kamena zgrada, dvaput veća od palate Mediči, bila je sva dovršena osim centralnog dvorišta. Mikelanđelo se pope uz široke stepenice, prođe kroz dvoranu za prijem s bogatim zavesama i ogledalima uokvirenim u jaspis, kroz salon s istočnjačkim ćilimima i izrezbarenim stolicama od orahovine, kroz muzičku sobu s lepim čembalom, dok nisu stigli do kardinala, koji je, s crvenim šeširom i u kardinalskom ruhu, sedeo u svojoj sobi punoj antičkih kipova, dok je desetak komada ležalo po sobi u otvorenim sanducima punim piljevine.

- Kaži mi, Buonaroti, šta misliš o ovim mermernim statuama koje si video ovde? Možeš li i ti napraviti nešto isto tako lepo?

- Možda neću isklesati ništo tako lepo. Ali videćemo šta mogu da napravim. - Sviđa mi se odgovor, Buonaroti, to pokazuje skromnost. Nije bio skroman. Jedino je hteo da kaže da će se njegova dela razlikovati od

svega onoga što je video. - Bolje bi bilo da odmah počnemo - nastavi Rijario. - Moja kočija je napolju. Može

nas odvesti do skladišta kamena. Dok ih je kardinalov sluga vozio preko Sikstinskog mosta i kroz vrata Setimjana

do skladišta kamena u Trasteveru, Mikelanđelo je posmatrao lice svog novog zaštitnika. Pričalo se da je Rijario bio tako zaprepašćen kad su Medičije napali noževima da mu je lice postalo purpurno, tako je u stvari ostalo i do dana današnjega. Imao je dug, kukast nos, koji je visio nad ustima s tankim usnama.

Kad su stigli u skladište kamena, kardinal Rijario poče da pokazuje znakove nestrpljivosti. Mikelanđelo je tumarao između blokova pitajući se koliki komad može da izabere.Naposletku zastade ispred jednog stuba belog kararskog mermera, visokog preko sedam stopa i četiri stope debelog. Oči mu zasjaše od uzbuđenja, i on stade uveravati kardinala da se u njemu sigurno krije divna statua. Kardinal Rijario brzo isplati trideset i sedam dukata iz kese o pojasu.

Sutradan ujutro Mikelanđelo ustade s prvim svetlom, pođe niz reku do mosta Florentine i pređe Tibar prema Trasteveru, gusto naseljenom kraju Rima, boravištu lončara, brašnara, kožara, obrađivača metala, ribara, čizmara i vrtlara, glasnog i

nemirnog stanovništva koje je poticalo od pravih Rimljana, izdvojenog između visokih zidova i Tibra, gde su njihovi prenaseljeni stanovi ostajali nepromenjeni stotinama godina. Vijugao je kroz lavirint uskih ulica, posmatrao radnike kako obrađuju sirovine u mračnim radionicama, jer je svetlu bio uskraćen pristup gornjim spratovima na uskim, zbijenim kućama, koji su bili širi od donjih i iznad kojih su bili strmi krovovi koje su nadvisivali zvonici na trgu. Torbari su izvikivali svoju robu, žene i deca su vikali, prodavci ribe, sira i mesa nudili su robu po sve jeftinijoj ceni, a sav taj užasan metež i miris bili su tu zatvoreni da čoveku napune uši i oči i nos.

Prošavši Via dela Lungara, Mikelanđelo stiže do skladišta kamena koje je bilo ispred samog vatikanskog zida i bolnice Santo Spirito. Niko se nije pomerao. Slušao je kukurikanje petlova pre no što se vlasnik pojavio.

- Šta radite ovde? - upita ga ovaj mrzovoljno i još uvek napola spavajući. – Rekli smo da ćemo ga danas poslati. Šta kažemo, to učinimo.

- Nisam se plašio da ga nećete poslati.Samo sam hteo da pomognem da se natovari...

- Hoćete da mi kažete da mi ne znamo kako se tovari? - Sada je vlasnik bio uvređen. - Mi razvozimo mermer po Rimu već pet generacija, i nije nam potreban jedan firentinski vajar da nas uči poslu.

- Moji su me poslali da učim u kamenolomu Majano. Umem dobro rukovati gvozdenom polugom.

Vlasnik odgovori: - Klesar, a? To je drugo. Naša porodica vadi travertin. Ja se zovem Gufati.

Mikelanđelo se uveri da je na kolima rasprostrt dovoljan sloj piljevine i da je komad dobro smešten pre no što su otvorena kola pošla na put kroz ulice ispresecane kolotečinama u koje su kola zapadala. Išao je iza kola pridržavajući kraj stuba i moleći se bogu da se rasklimana seljačka kola, u porodici već pet generacija, ne raspadnu u gomilu iverja i ne ostave mermerni blok na putu.

Kad su stigli u palatu, Gufati upita: - Gde da istovarimo? Mikelanđelo odjednom shvati da mu nisu rekli gde će raditi. On uzviknu: -

Čekajte ovde! - potrča preko dvorišta pa uz široko stepenište do odaje za prijem... i nađe se pred jednim od sekretara palate, koji s negodovanjem pogleda na tu gomilu radnih odela koja je uletela u glavno predvorje najnovije palate Rima.

- Moram smesta videti kardinala. Hitno je. - Hitno za kardinala ili za vas? Zbog njegovog hladnog tona Mikelanđelo malo ustuknu. - Zbog mermernog bloka... koji smo juče kupili... stigao je, a ja nemam mesto On zastade gledajući kako sekretar prevrče kalendar za ubeležavanje sastanaka. - Njegova ekselencija nema slobodnog vremena do sledeće nedelje. Mikelanđelo je stjao otvorenih usta. - Ali... mi ne možemo čekati. - Ja ču tu stvar raspraviti s Njegovom eminencijom. Ako biste hteli sutra... Pošto je sjurio koliko su ga noge nosile niz centralne stepenice, Mikelanđelo

izađe iz palate, otrča do ugla, pređe preko ulice i uleti u kuću Lea Baljonija. Leo se baš šišao, s peškirom preko ramena, da ne padne na njega odrezana kosa.Oči su mu igrale dok je slušao Mikelanđelovu bujicu reči. On reče brijaču da pričeka, skine peškir i ustane s jedine stolice u kući koja je imala jastučić.

- Hajdemo, naći ćemo mesto za vas. Leo pronađe jednu radionicu iza kupole San Lorenco in Damazo, u kojoj su

radnici koji su gradili palatu ostavljali alat preko noći. Mikelanđelo skinu vrata sa šarki. Leo se vrati brijaču. Gufati istovari mermer.

Mikelanđelo je seo na zemljani pod ispred kamena, naslonivši bradu na kolena. - Lep si ti komad mesa - reče on s ljubavlju, i poče da razmišlja kakvu li će temu

izabrati crkveni velikodostojnik za figuru u prirodnoj veličini. Sigurno će to biti neka verska tema. No kardinal je ipak voleo staru grčku i rimsku skulpturu.

Tog popodneva kardinal posla po njega. Primio ga je u jednoj neukrašenoj sobi bez ikakvog nameštaja. Na jednoj strani nalazio se mali oltar, i vrata kraj njega.

Rijario je imao na sebi jednostavnu crvenu mantiju i kapicu. - Sada, pošto se pripremaš da preduzmeš dugačak posao, bolje da se preseliš u

ovu palatu. Gostinjska soba sinjora Baljonija ima dugačku listu divnih dama koje čekaju da je podele s nekim.

- Pod kakvim uslovima ću živeti u ovoj palati, ekselencijo? - Recimo samo da je tvoja adresa palata kardinala Rijarija. A sada te moramo

napustiti. Ni reči o tome šta kardinal želi da mu se iskleše. Ili po kojoj ceni. I hoće li imati

redovnu platu za tu godinu dana rada. Palata će biti njegova adresa, drugo ništa nije znao.

Ali je saznao. Ovde nije trebalo da živi kao sin, kao što je živeo u palati Mediči, niti kao bliski prijatelj kao u kući Aldovrandija u Bolonji. Sluga ga odvede u jednu usku ćeliju na stražnjoj strani prizemlja, jednu od otprilike dvadeset takvih soba, gde je raspremio ono malo svojih stvari. Kad je pošao da potraži svoj prvi obrok, vide da su ga uputili u, da tako kažemo, „trećerazrednu" trpezariju, u kojoj su mu društvo bili kardinalovi pisari, knjigovođe, nabavljači i upravitelji kardinalovih prostranih seoskih imanja, šuma, brodova i crkvenih prebendi širom cele Italije.

Kardinal Rijario se izjasnio: Mikelanđelo Buonaroti će živeti u palati kao jedan u gomili veštih zanatlija. Ništa više, a ni manje.

2

Sutradan ujutro Mikelanđelo se rano uputi da poseti Baldasarija, trgovca

umetničkim predmetima, koji je morao da vrati dve stotine dukata koje je kardinal Rijario dao za Bambina. Baldasare je bio crnomanjast debeljko sa tri podbratka i ogromnim stomakom koji je gurao ispred sebe dolazeći odnekud iz dubine svog otvorenog skladišta skulptura odmah iza Cezarovog foruma. Mikelanđelo je polako išao kroz skladište, jer je trgovac imao mnogo antičkih kipova postavljenih na postoljima.

- Ja sam Mikelanđelo Buonaroti, vajar iz Firence. Baldasare odvratno mljacnu ustima. - Tražim da vratite Bambina. Vratiću vam trideset florina koje ste mi poslali. - Nipošto! - uzviknu trgovac. - Prevarili ste me. Vi ste imali pravo samo na proviziju.Prodali ste kip za dve

stotine dukata, a zadržali ste sto sedamdeset.

- Naprotiv. Vi i vaš prijatelj Popolano ste varalice. Poslali ste mi lažnu antiku. Mogao sam izgubiti kardinalovo pokroviteljstvo.

Mikelanđelo izleti besan iz dvorišta i takoreći otrča niz Via Santa. Pređe preko ulice i stade da gleda Trajanov stub dok mu se glava nije razbistrila.Zatim prasnu u smeh.

- Baldasare ima pravo. Ja sam bio varalica. Ja sam krivotvorio Bambina. Onda ču kako je neko iza njega uskliknuo: - Mikelanđelo Buonaroti, da li ti uvek razgovaraš sam sa sobom? On se okrene i prepozna svog vršnjaka koji je bio učenik u cehu menjača i koji je

kratko vreme radio kod njegovog strica Frančeska, u jednom ranijem razdoblju materijalnog napretka. U Firenci su se mogli poznavati stotinu godina a da ne postanu prijatelji, ali ovde padoše jedan drugom u zagrljaj.

- Balduči. Šta ti radiš u Rimu? - Radim u banci Jakopa Galija. Glavni knjigovođa. Najgluplji Firentinac je

pametniji od najpametnijeg Rimljanina. Zato tako brzo napredujem. Šta kažeš na to da ručamo zajedno. Odvešću te u jednu toskansku gostionicu u firentinskom kraju. Ne mogu podneti rimsku hranu. Čekaj samo dok probaš tortellini i odrezak, pomislićeš da si pred Duomom.

- Ima vremena do ručka. Hajde sa mnom u Sikstinsku kapelu, hoću da vidim firentinske freske.

Sikstinska kapela, sagrađena između 1473. i 1481. godine, bila je ogromna građevina, s krovom na svod u obliku bureta, s visokim prozorima uz tavanicu i s ograđenom galerijom ispod njih. Pravougaona zgrada bila je obojena u plavo s razbacanim zlatnim zvezdama. Na kraju se nalazio oltar, a mermerna pregrada, rad Mina da Fjezole, delila je svetište od broda. Zgradu koja bi inače izgledala nesrazmerna i lišena ljupkosti spasavao je divni friz fresaka s obe strane kapele, koje su se nizale sve do olatara.

Mikelanđelo uzbuđeno priđe Girlandajovim freskama, kojih se sećao s kartona u radionici: Uskrsnuće, i Hrist poverava apostolski poziv Petru i Andriji. Njegovo divljenje prema slikarskoj veštini Girlandaja ponovo je oživelo. Onda ode do Roselijeve Poslednje večere, koja mu se nije činila tako nametljiva kao što je to smatrao Girlandajo, zatim brzo uputi pogled na Botičelijevog Mojsija pred zapaljenim grmom, i na umbrijske majstore, Peruđina, Pinturikja i Sinjorelija. Dok je išao po kapeli, osećao je da je ispod tog nevešto građenog nesrazmernog svoda skupljena kombinacija najvećih majstora koja se mogla naći u Italiji. Smatrao je da Peruđinova freska Hrist daje ključeve svetom Petru može da se meri s najboljom firentinskom tradicijom, a to je bio najveći kompliment koji je mogao uputiti jednom umetniku. On spomenu Baldučiju kako je to čudno što je ta neuravnotežena prazna kapela, najneprikladniji i najsuvoparniji primerak arhitekture koji je on u životu video, mogla da podstakne najbogatije slikarske stvaralačke napore.

Balduči se nije ni osvrtao na freske. - Hajdemo u trattoriju. Ogladneo sam. Dok su jeli, Mikelanđelo sazna da je Toriđani u Rimu. - Ali nećeš imati prilike da ga vidiš - reče Balduči. - On se drži s porodicom

Bordžija, pa ga Firentinci ne primaju. On radi štukaturu za zvonik palate Bordžija i papino poprsje. Dobija porudžbine za sve vajarske radove koje poželi. A priča i da će pristupiti vojsci Čezara Bordžije, koja će osvojiti Italiju.

Te večeri Balduči ga je odveo u kuću Paola Ručelaja, rođaka Ručelajevih iz Firence, pa prema tome i njegovog daljnjeg rođaka. Ručelaj je živeo u kraju Ponte, poznatom kao „Mala Firenca okružena zidovima". Ovde, usredsređeni oko kuće firentinskog konzuia i toskanskih banaka, Firentinci su živeli u Rimu, tesno okupljeni, sa svojim vlastitim radnjama, koje su uvozile njihovu pastu, meso, povrće, voće i slatko iz Toskane. Kupili su zemljište na kojem su hteli da grade firentinsku crkvu i nekoliko preostalih kuća na Via Kanale,tako da se nijedan Rimljanin nije mogao u njih useliti. Mržnja je bila uzajamna. Rimljani su govorili:

- Bolje mrtvac u kući nego Firentinac na vratima. Firentinci su pak tumačili da slova S. P. Q. R., rimsko: Senatus Populusgue

Romanus, znače: Sono Porci, Questi Romani. To su svinje, ti Rimljani. Firentinski kraj Ponta bio je deo grada koji je ležao u širokoj okuci reke, u čijem

se središtu nalazio Firentinski most koji je vodio u Trastevere. U tom kraju nalazile su se lepe palate i dve ulice solidno građenih kuća razdvojenih vrtovima s cvećem i povrćem. Firentinske banke nalazile su se na Via Kanale, pored službene banke Vatikana, Kamera Apostolika. Na drugom kraju kolonije, blizu mosta Sant' Anđelo, bile su palate Paci i Altoviti. Blizu obale nalazio se prazan prostor zasađen cvećem i povrćem, koji je postajao jezero kad bi se Tibar izilo, kao što je to bilo godinu dana ranije.

Usred haosa i prljavštine Rima napredni Firentinci čistili su i prali ulice svakog dana u zoru i zamenjivali oblutke da bi napravili ravnu i mirnu ulicu, popravljali i održavali svoje kuće i prodavali ih ili iznajmljivali samo Firentincima. Plaćala se kazna za bacanje smeća po ulicama ili vešanje rublja na uličnim prozorima umesto u dvorištu. Naoružani stražari krstarili su noću kroz njihovu četvrt. To je bio jedini kraj u kojem je čovek bio siguran da se neće u zoru spotaknuti preko neke lešine na terasi ispred svojih vrata.

U kući kod Ručelaja predstaviše ga vodećim porodicama zajednice: Tornabuonima, Strocima, Pacima, Altovitima, Bračima, Olivjerima, Ranfredinima i Kavalkantima, za koje je imao preporučena pisma.

Neki su Firentinci bili bankari, drugi trgovci svilom i vunom, draguljari, uvoznici žita, zlatari i srebrnari, brodovlasnici i brodograditelji koji su s uspehom radili u lukama Ripa Grande i Ripeta, dokle su dolazili brodovi Tibrom s mora, noseći raskošne stvari s Bliskog istoka, vina i ulje iz Toskane, mermer iz Karare, drvo preko Jadrana.

Nekolicina ga upitaše: - Ko je vaš otac? - A kad je on odgovorio: - Lodoviko Buonaroti Simoni - oni klimnuše glavom i odgovoriše: - Poznato nam je ime - i tako ga odmah primiše.

Ručelaji su prepravili svoju rimsku kuću u čisto firentinsku,s kaminom u udubljenju zida oivičenog pietrom serenom, i podom u trpezariji popločanim u tradicionalnom stilu Luke dela Robije, i s poznatim nameštajem s intarzijama, koji su njihovi sunarodnici toliko voleli. Mikelanđelo nije spomenuo lepom, prijatnom Paolu da je i on jedan Ručelaj. Ručelaji su bili prekinuli porodične veze s Buonarotima. Njegov mu ponos nije dopuštao da progovori prvi.

Postavio je blok visok sedam stopa na balvane i podupro ga pozadi, tako da je

mogao da ga obiđe sa svih strana. Njegovo razočaranje što mu kardinal nije odmah dao neku određenu temu dalo mu je povoda da pomisli da bi bilo bolje kad bi on

sam znao šta želi da kleše. Onda ne bi morao ponizno pitati: - Šta bi vaša ekselencija želela da joj napravim iz ovog kamena?

- Pazite dobro - opomenu ga Leo - da ne dirate taj stub dok vam kardinal Rijario ne da odobrenje da to činite. On je nepopustljiv kad se tiče njegovog vlasništva.

- Ne bih naškodio kamenu, Leo, ako bih zaoblio ivice i malo istražio... Bio je ponižen što je tako opomenut, kao neki radnik, da ne dira vlasništvo svog

zaštitnika. No morao je obećati da neće okrznuti ni jedan jedini kristal s bloka. - Možete dobro iskoristiti vreme - reče prijatno Leo. - U Rimu ima divnih stvari

koje se mogu proučavati. - Da, znam - reče Mikelanđelo. Zašto bi i pokušavao da objasni tu mermernu

groznicu? On promeni predmet razgovora. - Može li se nabaviti model za akt u Rimu? U Firenci to nije dopušteno.

Leo odgovori zlobno: - To je zbog toga što smo mi Rimljani čisti i moralni ljudi.Ali vi Firentinci... - On se smejao, dok je Mikelanđelo crveneo. - Ja mislim da je to zbog toga što mi nikad nismo patili od grčke bolesti, a Firenca je bila slavna ili bi trebalo da kažem neslavna po tome. Naši ljudi ovde bave se trgovinom, stvaraju političke saveze i brakove, dok oni tamo besposliče i vežbaju se u aktovima.

- Da li biste mogli udesiti da dobijem modele? - Kažite mi kakve želite? - Svakakve: male, visoke, mršave, debele, mlade i stare, crne i plave, radnike i

besposličare, trgovce. Onda je podigao nisku pregradu da bi se bar malo zaklonio od tuđih očiju.

Sutradan izjutra došao je prvi Leov kandidat, krupan sredovečni bačvar, koji odmah skinu smrdljivu košulju i sandale, krećući se bezobzirno dok mu je Mikelanđelo naređivao da zauzme razne položaje. Svakog jutra u zoru odlazio je u radionicu da spremi papir, kredu, crnilo, ugljen, obojene olovke, ne znajući kakav će mu zadatak doneti model toga dana: Korzikanac, koji je pripadao papinoj telesnoj straži, nemački štampar, Francuz koji pravi mirise i rukavice, švapski pekar, španski prodavac knjiga, lombardijski stolar iz Kampo Marcio, dalmatinski brodograditelj, grčki prepisivač, portugalski graditelj kovčega sa Via del Baulari, zlatar iz susedstva San Đorđa.Ponekad su to bile divne prilike koje je crtao spreda ili otpozadi, i koje su mu pozirale napregnute, ili kako se okreću, kako dižu, guraju, stežu, kako se bore opremljeni radnim alatkama, tojagama, kamenjem. Češće se dešavalo da cela figura nije bila zanimljiva, već samo povijeno rame, oblik lobanje, list noge napet kao čelik, široke grudi, i onda bi proveo celi dan crtajući samo taj deo, koji je gledao iz svih uglova i u raznim položajima.

Njegove godine vežbi dolazile su do izražaja. Meseci provedeni u seciranju davali su njegovom crtanju uverljivost, unutrašnju istinu koja je menjala projekciju njegovog rada. Čak je i uglađeni i profinjeni Leo primetio povodom pokretačke sile tih likova:

- Svako jutro vi prilazite drugom modelu kao da se upuštate u neku uzbudljivu pustolovinu. Zar vam ne dojadi da neprestano crtate istu stvar: glavu, ruke, trup, noge...

- Ali, Leo, to nikad nije isto. Svaka ruka i noga i vrat i bok na svetu su drugačiji, i imaju svoju pravu karakterističnu crtu. Slušajte, prijatelju, svi oblici koji postoje na ovom božjem svetu mogu da se nađu u ljudskoj figuri. Telo i lice čoveka mogu da

kažu sve što taj čovek predstavlja. Pa kako bi onda ikada mogao da se iscrpi moj interes za sve to?

Baljoni se zabavljao Mikelanđelovom napetošću. On baci pogled na svežanj crteža pod Mikelanđelovom miškom i odmahnu glavom s nevericom.

- A šta je s unutrašnjim kvalitetima? Mi Rimljani više sakrivamo nego što otkrivamo kakvi smo.

- To je merilo vrednosti vajara: kako duboko može da prodre pod koru? Dok radim na svakom pojedinom predmetu, ja sebi govorim: „Šta si ti, zaista, dok stojiš tako nag pred svetom?"

Leo se za trenutak zamisli. - Onda. za vas, vajarstvo je istraživanje? Mikelanđelo se stidljivo osmehnu. - Nije li to za sve umetnike? Svaki čovek vidi istinu kroz svoj durbin. Pred

svakim novim likom ja osećam isto ono što astronom oseća svaki put kad otkrije novu zvezdu: još jedan delić svemira unet je. Kad bih mogao da nacrtam sve muškarce na svetu, možda bih mogao da saznam istinu o čoveku.

- Pa, onda, preporučio bih vam da pođete sa mnom u kupatilo. Tamo možete da naslikate stotinu odjednom.

I on povede Mikelanđela da obiđu ogromne i kitnjaste ruševine starinskih kupatila Karakale, Trajana, Konstantina, Dioklecijana, pričajući mu kako su za stare Rimljane kupatila bila kao klubovi ili dvorane za sastanke, i kako su tu provodili svako poslepodne svog života.

- Čuli ste rečenicu koja se pripisuje Cezaru: „Dajte narodu hleba i igara".Nekolicina među vladarima je smatrala da je isto tako važno dati im vodu, i bili su uvereni da će njihova popularnost zavisiti o tome hoće lisagraditi lepa javna kupatila. Ali kako su sada kupatila služila kao izvor zarade, bila su daleko manje raskošna. Ipak, imala su nekoliko bazena za plivanje, kao i odeljenje za parenje i za masažu i dvorišta gde su se klijenti zabavljali prepričavajući aktuelne glasine, dok su muzičari i žongleri išli od dvorane do dvorane, prodavci jela nudili svoju robu i mladići igrali razne igre s loptom.

Leo je bio dobro poznat u kupatilu na Pjaci Skosakavali, koje je pripadalo kardinalu Rijariju. Pošto su prvo uzeli toplu kupku i plivali u hladnom bazenu, seli su na jednu klupu u dnu dvorišta, gde je gomila ljudi stajala i sedela, prepirala se, smejala i pričala anegdote, dok je Mikelanđelo komponovao scenu u groznici komponovanja, tako su bili divni uzajamni odnosi uobličenih planova, oblina i masa pojedinih likova.

- Nikad tako nešto nisam video. U Firenci su javna kupatila samo za siromašne - uzviknu on.

- Proširiću vest da se nalazite u Rimu na poziv kardinala. Onda ćete ovde moći da crtate koliko vas je volja.

Narednih sedmica Leo je odveo Mikelanđela u kupatila koja su se nalazila uz gostionice, manastire, stare palate, u kupatilo na Via dei Pastini, u Sant' Anđelo u Pešeriji. Svuda je predstavljao Mikelanđela tako da je ponovo mogao doći i sam, i u svakoj novoj postavi svetla, boje zida, odbleska sunca i vode na telima nalazio je novu istinu i način da ih izrazi u jednostavnim jasno ocrtanim linijama.

Ali nikad se nije mogao sasvim navići da crta dok je i sam bio potpuno nag. - „Jednom je neki Firentinac...!" mrmljao je u sebi.

Jednog popodneva upita Leo: - Zar ne želite da skicirate neke žene? Ima nekoliko kupatila za oba pola unutar gradskih zidina, koje vode prostitutke, ali koja imaju sasvim uvaženu klijentelu.

- Mene ne zanimaju ženski oblici. - Vi bez okolišanja odbacujete polovinu figura na svetu. - Grubo rečeno,da. - Oni se zajedno nasmejaše. - Ali ja nalazim svu lepotu i

organsku snagu u muškom telu. Uzmite muškarca u bilo kojoj kretnji, kako skače, rve se, baca koplje, ore, savijte ga u bilo koji položaj, i uvek će mišići i raspored mesa i sile biti u ravnoteži. Da bi bila lepa i uzbudljiva, žena za mene mora da bude potpuno mirna.

- Možda ih samo niste stavili u pravilan položaj. Mikelanđelo se osmehnu. - Da, jesam. Ja smatram da su žene stvorene da se vole,

a ne da se vajaju.

3

Mrzeo je Rim kao grad, ali onda to nije bio jedan grad, već mnogi gradovi, grad

Nemaca, Francuza, Portugalaca, Grka, Korzikanaca, Sicilijanaca, Arapa, Jevreja. Svi su živeli zbijeni u svojim delovima grada, i isto su tako nerado dočekivali došljake kao Firentinci. Balduči mu je rekao: - Ti Rimljani su jedna ružna rasa. – Mikelanđelo otkri da je to heterogeni skup ljudi koji nose različita odela, govore različitim jezicima, jedu različitu hranu, cene različite vrednosti. Činilo se kao da je svako odnekud došao i da je iz navike pozivao boginje na grad, zbog njegove truleži, poplava, kuge, bezakonja, prljavštine i pokvarenosti. Budući da u Rimu nije postojala vlada, ni zakoni, ni policija, ni veće za zaštitu građana, svaki je predeo vladao kako je sam umeo. Zgodno groblje zločina bio je Tibar, gde su plivajući leševi redovno pozdravljali ranoranioce. Nije bilo pravedne raspodele bogatstva, pravde, učenja, umetnosti.

Hodajući tako satima po Rimu, Mikelanđelo otkri da je to prava slika haosa i razaranja. Njegovi zidovi, koji su se pružali naširoko i nadaleko i koji su nekada štitili pola miliona ljudi u danima carstva, sada su opkoljavali manje od sedamdeset hiljada. Čitavi krajevi koji su nekad bili nastanjeni bili su zapuštene ruševine. Nije takoreći bilo bloka, čak i u gusto nastanjenim predelima, u kojem nije bilo crnih rupa koje su zjapile između zgrada kao praznine između zuba u ustima starica. Rimska arhitektura bila je gomila nepečenih opeka blatnjave boje, žućkastog travertina, blokova sivog granita, ružičastog i zelenog mermera ukradenog iz drugih oblasti. Ponašanje ljudi bilo je užasno: jeli su na ulicama, pa bi čak i lepo obučene žene, pošto bi izašle iz pekare, u hodu žvakale sveže kifle ili druge specijalitete iz kolica prodavača i uličnih kuhinja, jedući tako pred svima malo-pomalo svoj ručak.

Stanovnici se nisu ponosili svojim gradom, nisu imali želje da ga ulepšaju ili iz osnova poprave. Govorili su mu: - Rim nije grad, to je crkva. Mi nemamo moći da ga kontrolišemo ili promenimo. - Kad je pitao: - Zašto onda ljudi tu ostaju? – odgovarali su: - Jer može da se zaradi novac. - Rim je uživao najnedoličniji glas u Evropi.

Kontrasti s homogenom Firencom, čvrsto ujedinjenom unutar svojih zidova, besprekorno čistom, republikom koja je sama sobom upravljala i nadahnjivala umetnost i arhitekturu, koja je naglo rasla bez siromaštva, ponosna na svoje tradicije,duboko poštovana širom Evrope zbog svog učenja i pravde, bili su za njega oštri i bolni. A njemu samome najbolnije je bilo gledati užasno obrađen kamen zgrada pored kojih je svakodnevno prolazio. U Firenci se retko mogao suzdržati da ne pomiluje prstima lepo isklesane i priljubljene jedna uz drugu komade pietre serene na velikim zgradama. Ovde bi trepnuo kad god bi za njegovo uvežbano oko zapeo neki grub potez dleta, izdubljene i nagrđene površine, ivice koje se nisu podudarale. Firenca ne bi ni ulice popločala tim nevešto obrađenim građevinskim kamenom!

Mikelanđelo stade ispred jedne građevine na Pjaca del Panteon, opkoljen skelama od drvenih i gvozdenih cevi, koje su na spojevima bile učvršćene kožnim kaiševima. Zidari koji su zidali kućni zid udarali su po jednom velikom bloku travertina i uništavali ga jer nisu znali kako treba da se seče. On dohvati malj, okrene se predradniku i povika:

- Permettete? - Šta da dozvolim? Mikelanđelo dotaknu kraj bloka, pronađe tačku gde su se slagali slojevi i brzim

znalačkim udarcem rascepi ga uzduž. Uzevši dleto i čekić iz radnikovih ruku, on uobliči i poravna blokove iz dva sloja, poravnavajući površine dugim ritmičkim udarcima dok kamen nije promenio boju i oblik i sijao se pod njegovim rukama.

On pogleda gore i nađe se okružen ljutitim pogledima. Jedan zidar zareža: - Rad s kamenom je za životinje. Mislite li vi da bismo mi bili ovde da ne moramo

jesti? Mikelanđelo se izvini što je smetao i pođe niz Via Pelikjariju. Sam je sebi

izgledao budala,ipak je za firentinskog kamenoresca obrađivati površinu bloka predstavljalo izražavanje njegove ličnosti. Njega su prijatelji poštovali prema njegovoj veštini i sposobnosti da oblikuje kamen i izvuče na površinu njegovu individualnu karakterističnu crtu. Rad u kamenu smatrao se najuvaženijom od svih veština, nerazdvojivim delom osnovne vere da se čovek i kamen po prirodi uzajamno privlače.

Kad se vratio u palatu, zatekao je poziv od Paola Ručelaja da prisustvuje prijemu u čast Pjera Medičija, koji se nalazio u Rimu pokušavajući da sakupi vojsku,i kardinala Đovanija de Medičija, koji je bio unajmio jednu malu kuću blizu Via Floride. Mikelanđelo je bio dirnut što je i on uključen, srećan što može napustiti svoju malu dosadnu sobu i hranu, da opet vidi Medičije.

U subotu pre podne u jedanaest sati, kad je završio brijanje i češljanje, napravivši čvrste kovrdže na čelu, začu zvuk truba i potrča da vidi prizor, uzbuđen na pomisao da će naposletku ugledati tog papu Bordžiju, koga su se Mediči bojali a koji je Savonaroli poslužio kao meta. Predvođen kardinalima obučenim u crveno i s krstom, i praćen kneževima u purpurnoj odeći, papa Aleksandar VI, rođen kao Rodrigo Bordžija u Španiji, sav u belom, s belom stolom ukrašenom biserom, u belom ornatu, na belom konju, vodio je procesiju kroz Kampo dei Fjori na putu za franjevački manastir u Trasteveru.

Šezdesetčetvorogodišnji Aleksandar VI pokazao se kao neverovatno muževan čovek, krupnih kostiju i mišića, širokog kukastog nosa, crnomanjast, i punih obraza.

Mada su ga u Rimu nazivali pozorišnim glumcem, posedovao je mnogo atributa osim „sjajne drskosti" zbog koje je bio poznat. Kao kardinal Rodrigo Bordžija stekao je glas da je zgrnuo više lepih žena i veće bogatstvo nego iko drugi pre njega. Već 1460. godine ukorio ga je papa Pio II zbog „nepristojne galanterije". To je bio ublažen izraz da pokrije njegovo šestoro poznate dece od raznih majki, od kojih su troje bili njegovi miljenici, Huan, veseljak i razmetljivac koji je voleo da privlači pažnju na sebe, izvanredan rasipnik ogromnog bogatstva koje je njegov otac prikupio od rimskog sveštenstva i barona, Čezar, lepi sladostrasnik, sadist i ratnik, koga su optuživali da je ispunio Tibar leševima, i lepa Lukrecija, koju je Rim optuživao za vanbračne ljubavne pustolovine između sve veće liste njenih brakova.

Visoke zidove oko Vatikana čuvalo je tri hiljade naoružanih stražara, ali je Rim bio razvio sistem komunikacije kojim su se pronosile vesti o tome šta se unutar njih zbiva na svih sedam brežuljaka. Ako bi se nešto dobro dogodilo, malo bi od toga izašlo na videlo.

Pošto je procesija u punoj opremi prošla, Mikelanđelo pođe uz Via Floridu do Ponta. Zbog toga što je stigao rano, Paolo Ručelaj ga primi u svojoj radnoj sobi, prostoriji sa tamnom drvenom oblogom po zidovima, u kojoj je bilo ukoričenih rukopisa, mermernih bareljefa, uljanih slika na drvetu, jedan firentinski izrezbareni pisaći sto i kožne stolice. Paolovo lepo lice bilo je slično licu Bernarda Ručelaja, po strogim pravilnim crtama, krupnim izražajnim očima i beloj koži. A od svega toga, zažali Mikelanđelo, on sam ništa nije bio nasledio od majčine porodice.

- Mi Firentinci smo čvrsto povezana kolonija - govorio je Paolo. - Kao što ste već do sada saznali, mi imamo svoju vladu, blagajnu, zakone... i moć da to sprovedemo u život. Inače ne bismo mogli da opstanemo u ovoj zbrci. Ako vam je potrebna pomoć, dođite kod nas... Nikad nemojte ići Rimljaninu. Njihovo shvatanje poštenog posla jeste ono u kojem su oni zaštićeni sa pet strana.

U salonu se našao s ostatkom firentinske kolonije. On se pokloni Pjeru, koji je bio hladan i služben posle njihove svađe u Bolonji. Kardinal Đovani, koga je papa mrzeo i koji je bio isključen iz svih crkvenih aktivnosti, kao da je bio iskreno obradovan kad ga je ugledao, dok je Đulio bio hladan. Mikelanđelo je čuo da je Kontesina rodila sina, Luiđija, i da je opet incinta. Na njegovo živahno pitanje da li je i Đulijano u Rimu, Đovani odgovori:

- Đulijano je na dvoru Elizabete Gonzaga i Gvidobalda Montefeltra u Urbinu. Tamo će dovršiti školovanje. Urbinski dvor, visoko gore u Apeninima, bio je jedan od najkulturnijih u Italiji. Đulijano je imao izgleda da napreduje.

Trideset Firentinaca sedoše da ručaju. Ručak se sastojao od cannellona punjenih fino iseckanom govedinom i pečurkama, teletinom i mlekom, mekanim mahunama. Uz to su pili vina iz Brolja i živahno razgovarali. Nikad nisu spominjali svog neprijatelja kao papu ili kao Aleksandra VI, već samo kao „Bordžiju", trudeći se da sačuvaju svoje poštovanje prema papinstvu izražavajući istovremeno krajnji prezir za španskog pustolova koji se zahvaljujući nizu kobnih nesrećnih slučajeva dočepao Vatikana i vladao po principu koji je prema Kavalkantiju glasio:

- Svo bogatstvo hrišćanstva pripada papinstvu. I mi ćemo ga imati! Zauzvrat, Firentinci nisu bili popularni kod pape. On ih je znao kao protivnike,

ali su mu bile potrebne njihove banke, svetska trgovina, visoke uvozne carine koje su oni plaćali za proizvode što su ih uvozili u Rim, njihova stabilnost. Za razliku od rimskih plemića, oni nisu poveli rat protiv njega, samo su se grozničavo molili bogu

za njegovu smrt. To je bio razlog zašto su bili naklonjeni Savonaroli u njegovoj borbi protiv pape i smatrali da je Pjerova misija neprijatna.

Uz porto gosti postadoše nostalgični i počeše govoriti o Firenci kao da su na svega nekoliko minuta od Pjace dela Sinjorija. Bio je to trenutak na koji je Mikelanđelo čekao.

- Kako je s umetničkim porudžbinama u Rimu? - upita on. - Pape su uvek pozivale vajare i slikare.

- Bordžija je pozvao Pinturikja iz Peruđe da dekoriše njegove apartmane u Vatikanu - reče Kavalkanti - i nekoliko soba u Sant' Anđelu. Pinturikjo ih je prošle godine završio i otišao iz Rima. Peruđino je napravio freske u dnevnoj sobi Bordžije, kao i u zvoniku papske palate. Sada je i Peruđino otišao.

- A šta je s mermerom? - Moj prijatelj Andrea Brenjo je najuvaženiji vajar u Rimu, čini se da ima

monopol na klesanje nadgrobnih spomenika. Ima veliku radionicu s mnogo učenika.

- Rado bih ga upoznao. - Videćete da je sposoban čovek, radnik hitar poput munje, koji je dekorisao

gotovo sve crkve. Reći ću mu da ćete doći da ga posetite. Balduči je gajio istu odvratnost prema Rimu kao i njegovi zemljaci, no postojala

je jedna faza rimskog života koju je voleo: sedam hiljada javnih žena, skupljenih iz svih krajeva sveta. Sledeće nedelje, posle ručka u Tratoriji Toskani, Balduči povede Mikelanđela u šetnju po Rimu. Poznavao je rimske trgove, fontane, forume, slavoluke pobede, hramove, ne po njihovoj istorijskoj pozadini, već po nacionalnosti žena koje su te krajeve proglasile za svoj glavni stan. Hodali su ulicama sate i sate, zavirujući u lica, donoseći presude o stasu ispod gamurre, dok je Balduči sipao neprestanu vatru opaski o vrlinama, slabim stranama i prijatnim svojstvima svake od njih. Rimljanke,koje su na ramenu nosile papagaje ili majmune, prekrivene draguljima i mirisima, praćene svojim sjajnim crnim slugama, drsko su se razmetale nad strankinjama: Španjolkama s kosom crnom kao ugalj i bistrim očima, visokim Grkinjama u nacionalnim belim haljinama opasanim u tankom struku, crnpurastim Egipćankama u haljinama koje su im pravo padale s ramena, plavookim plavušama sa severa Evrope, sa cvećem upletenim u kosu, Turkinjama s pravom kosom, koje su gledale kroz veo. Orijentalkama s očima poput trnjina, umotanim u metre i metre svetle šarene svile...

- Nikad ne uzimam dvaput istu - objasni Balduči. - Volim raznolikost,kontrast, razne boje, oblike, ličnosti. To je ono što je za mene zanimljivo, kao da putujem po svetu.

- Kako znaš, Balduči, da ona prva pored koje prođeš nije najprivlačnija toga dana?

- Nevini moj prijatelju: lov je ono što vredi. Zato ja produžujem traženje, ponekad do kasno u noć. Spoljni izgled je različit: veličina, oblik, ponašanje. Ali sam čin? Isti, uglavnom isti: rutina. I zato je lov ono što vredi.

Mikelanđelo se zabavljao. Njegov doživljaj sa Klarisom nije u njemu izazvao želju da podražava ljubav s nekom unajmljenom ženom, već samo želju za Klarisom.

- Ja ću sačekati nešto bolje od rutine.

- Ljubav? - Na neki način. - Che rigorista! Iznenađen sam što sam našao jednog tako konvencionalnog

umetnika. - Ja čuvam svu svoju nekonvencionainost za vajarstvo. Mogao je da živi bez klesanja toliko dugo dok se u duši bavio nekom

skulpturom. Ali sedmice su prolazile, a od kardinala Rijaria ni reči. Nekoliko puta se obraćao sekretarima za zakazivanje sastanka, ali samo da bude odbijen. Razumeo je da je kardinal zauzet, jer se govorilo da je posle pape on najbogatiji čovek u Evropi, poglavar bankovnog i trgovačkog carstva koje se moglo uporediti sa carstvom Lorenca de Medičija. Mikelanđelo nikad nije video da je taj čovek čitao misu u crkvi, ali je Leo izjavio da on služi službu božju u kapeli palate rano ujutro.

Konačno je Leo udesio sastanak. Mikelanđelo je poneo celu mapu skica. Činilo se da je kardinalu Rijariju milo što ga ponovo vidi, ali i da je pomalo iznenađen što je Mikelanđelo u Rimu. Bio je u svojoj kancelariji, okružen trgovačkim knjigama, knjigovođama i pisarima, s kojima je Mikelanđelo jeo nekoliko puta u sedmici, ali s kojima se nije sprijateljio. Stajali su iza visokih pisaćih stolova i ne dižući pogled s posla. Kad je Mikelanđelo upitao da li je kardinal odlučio šta bi želeo da se iskleše iz bloka od sedam stopa, Rijario odgovori:

- Razmislićemo o tome. Sve u svoje vreme. U međuvremenu, Rim je divan grad za jednog mladog čoveka. Malo je zadovoljstava ovog sveta koje nismo ovde razvili. A sad, morate me izviniti.

Mikelanđelo pođe polagano niz široko stepenište do nedovršenog dvorišta, brade oslonjene na grudi. Očigledno je bio u istoj situaciji kao što je bio s Pjerom de Medičijem: kad bi se čovek jednom našao pod krovom te gospode, oni su bili zadovoljni: dalje više ništa nije trebalo raditi.

U njegovoj sobi čekala je na njega neka mršava prilika u crnoj mantiji preko bele odore, upalih očiju, gladna i iscrpljena.

- Lionardo! Šta ti radiš u Rimu? Kako si ostavio naše kod kuće? - Nikog nisam video - reče Lionardo hladno. - Poslao me Savonarola u jednu

misiju u Areco i Peruđu. Sada se vraćam u Viterbo da tamo zavedem red u jednom manastiru.

- Kad si poslednji put jeo? - Možeš mi dati jedan florin da odem u Viterbo. Mikelanđelo zavuče ruku u kesu sa novcem i pruži Lionardu jedan zlatnik, ovaj

ga uze i ne trepnuvši. - Ne kažeš hvala? - upita ga Mikelanđelo razdražen. - Za novac koji daješ bogu? Ti pomažeš njegovo delo. Zauzvrat ćeš imati izgleda

za spasenje. Jedva se smirio od iznenađenja što je video Lionarda, kad mu stiže pismo od oca,

koje je doneo nedeljnom poštom glasnik iz Firence. Lodoviko je pisao kako je pao u dug zbog jedne nabavke tekstila, pa mu trgovac svilom preti da če ga predati sudu. Mikelanđelo je prevrtao pismo nekoliko puta, tražeći među novostima o svojoj maćehi, braći, strini, stricu, nagoveštaj koliko trgovac svilom traži i kako je na prvom mestu Lodoviko zapao u dug. Nije bilo nagoveštaja. Samo usrdna molba: - „Pošalji mi nešto novca."

On je do tada želeo da se baci na jedan određeni projekat jer je osećao potrebu za radom na kome bi izgarao. Sada je došlo vreme da se suoči s novčanom situacijom. Još uvek nije znao koliko će kardinal Rijario platiti za njegovu skulpturu.

- Kako to Njegova eminencija može da odluči - odgovori Leo na njegovo pitanje - kad ne zna šta ćete klesati i hoće li to biti dobro?

On je dobijao materijal za crtanje i modele, a boravak u palati nije ga ništa koštao, no ono nekoliko zlatnika koje je uštedeo od svote koju su mu Popolani platili za Svetog Jovana bili su potrošeni. Sa Baldučijem je nekoliko puta sedmično ručao u firentinskom restoranu, a povremeno je morao da kupi po koju košulju ili čarape za posete firentinskim domovima, kao i toplo odelo za zimu koja se približavala. Trideset zlatnika koje je doneo u Rim da kupi Bambina nestajali su iz njegove kese za novac. Činilo se da mu kardinal neće ništa isplatiti u gotovini dok skulptura ne bude gotova, a do tada će proći mnogo meseci.

Mikelanđelo izbroji zlatnike. Bilo ih je dvadeset šest. On uze trinaest i odnese u banku Jakopa Galija,zamolivši Baldučija da pošalje novčani prilog preduzeću koje je poslovalo s Galijevim u Firenci. Zatim se vrati u radionicu i sede ozbiljno da zamisli temu koja bi prisilila kardinala Rijarija na porudžbinu. Ne znajući da li kardinal više voli verske ili antičke teme, on reši da napravi i jednu i drugu.

Trebalo je mesec dana da razvije, u grubom vosku, Apolona u prirodnoj veličini, inspirisanog divnim torzom u vrtu kardinala Rovere, i jednu Pijetu koja je bila projekcija njegove ranije Bogorodice s detetom, koji su sad bili na kraju putovanja, a ne na početku.

Onda napisa kardinalu pismo obaveštavajući ga da ima dva modela spremna da ih Njegova ekselencija odabere. Nije dobio odgovor. Pisao je ponovo, ovoga puta moleći za prijem. Odgovor nije došao. Mikelanđelo ode Leovoj kući i prekine svoga prijatelja pri večeri sa jednom lepom ženom. Bio je izbačen bez ceremonije.

Leo svrati sutradan ujutro, veseo kao i obično, obećavši da će razgovarati s Rijarijem.

Prolazili su dani i sedmice, dok je Mikelanđelo sedeo gledajući mermerni blok, žudeći da stavi ruku na njega.

- Kakav razlog on navodi? - zagrme na Lea. - Treba mu samo jedan tren da odabere između dve teme.

- Kardinalima nije potrebno da navode razloge - odgovori Leo. - Strpljenja. - Dani moga života prolaze - jadikovao je Mikelanđelo - jedino što dobijam da

isklešem iz vremena jeste blok Strpljenje.

4

Nije mogao ugovoriti sastanak s kardinalom. Leo mu objasni da je kardinal

zabrinut zbog nekih brodova koji su odavno trebali da stignu s Istoka i „da nije raspoložen za umetnost". Jedino što je mogao da radi bilo je da se moli bogu da kardinalovi brodovi stignu do Tibra...

Iz čiste žudnje za klesanjem on pođe da poseti Andrea Brenja.Brenjo je bio iz Koma, iz severne Italije, sedamdesetpetogodišnji čovek pun životne snage. Stajao je usred jedne prostrane štale koja je pripadala staroj palati, koju je on prepravio u

najaktivniju skulptorsku radionicu u Rimu, izbacivši podove od tri pregrade, namestivši tezge i postavivši u svaku proširenu pregradu po jednog učenika iz severne Italije.

Pre no što će poći u Brenjovu radionicu, Mikelanđelo navrati da vidi Brenjove oltare i sarkofage u crkvi Santa Marija sopra Minerva. Brenjo je bio produktivan, imao je ukusa, bio je vičan klasičnom stilu i dobro je pravio dekorativne reljefe.Ali nije imao mašte više od jedne mačke, nije imao pojma kako se stvara iluzija u vajarstvu, perspektiva, dimenzije dubine. Mogao je da učini sve što bi zamislio s dletom i čekićem, ali nije mogao da iskleše ništa što već nije video isklesano. Kad su mu trebale nove teme, pretraživao je stare rimske nadgrobne spomenike i kopirao te uzore.

Brenjo ljubazno pozdravi Mikelanđela kad mu ovaj reče da je iz Setinjana. Govor i držanje starca bili su staccato a jedini dokaz starosti mreža bora na njegovom licu žutom poput pergamenta.

- Ja sam napravio najstariji nadgrobni spomenik u Rijariju s Minom da Fjezolom. On je bio odličan vajar, pravio je najdivnije anđele. Budući da vi dolazite iz njegovog susedstva, jeste li isto toliko dobri kao on?

- Možda. -Meni su pomoćnici uvek potrebni. Vidite ovde, baš sam završio ovaj tabernakl

za crkvu Santa Marija dela Kverča u Viterbu. Sada radimo na tom Savelijevom spomeniku za Santa Marija in Arakoeli. Ja sam učio kod jednog srebrnara, tako mi nikad ne žurimo i nikad ne kasnimo, jer ja znam za koliko minuta može da se iskleše bilo koji panel s voćem ili grančica s lišćem. Ja vodim svoju bottegu kao da je to radionica srebrnara.

- Ali recimo da naiđete na nešto novo, messer Brenjo, na nešto što ranije nije bilo isklesano?

Brenjo naglo ućuta i levom rukom mahnu pred sobom. - Vajarstvo nije inventivna umetnost, već reproduktivna. Kad bih ja pokušao da

pravim nacrte, ova radionica bi se pretvorila u haos. Mi ovde klešemo ono što su pre nas već klesali.

-I dobro klešete - reče Mikelanđelo, pogledavši unaokolo na mnoga dela u radu. - Odlično! Za pola veka nikad mi niko nije ništa odbio. Ja sam već vrlo rano u

svojoj karijeri naučio da se držim ustaljenih pravila: „Ono što jeste, mora i dalje da bude." Ta moja mudrost, Buonaroti, donela mi je bogatstvo. Ako želite da uspete u Rimu, morate dati ljudima ono s čime su odrasli.

- Šta bi se dogodilo jednom skulptoru kad bi sebi rekao: „Ono što jeste, mora se promeniti"?

- Promeniti. Zbog same promene? - Ne, već zato što on oseća da svaki novi komad koji kleše mora da prekrši

postojeća ustaljena pravila, mora da ostvari nešto sveže i različito. Brenjo pokrenu vilicu kao da žvaće, kao da želi da zubima smrvi u prah takvo

shvatanje. Posle jednog trenutka pljunu u piljevinu ispod nogu, i očinski stavi ruku na Mikelanđelovo rame:

- To govori vaša mladost, moj mladiću. Nekoliko meseci pod mojim tutorstvom, i vi biste napustili te glupe ideje.Spreman sam da vas uzmem za učenika na dve godine: pet dukata prva, deset druga.

-Meser Brenjo, ja sam već tri godine učio kod Bertolda, u skulptorskom vrtu Medičija u Firenci...

-Bertolda, koji je radio za Donatela? -Kod njega. -Šteta, Donatelo je upropastio skulpturu za sve vas Firentince. No ipak... ima

mnogo anđela koje treba isklesati na nadgrobnim spomenicima... Novembarske kiše praćene vetrovima značile su odlazak Pjera de Medičija s

trupama da ponovo zauzme svoje carstvo, i odlazak Buonarotija. Kiša je bila poterala Mikelanđela u njegovu spavaću sobu, gde je crtao pored svetiljke jednog tmurnog popodneva, kad se pojavi njegov brat, mokar ali sa srećnim osmehom koji mu je obasjavao sitno, crnpurasto lice. On zagrli Mikelanđela.

-Završio sam učenje i jednostavno nisam mogao izdržati u Firenci bez tebe. Došao sam tražiti posla u ovdašnjem vunarskom cehu.

Mikelanđelo je bio dirnut Buonarotovoni ljubavlju. -Hajde, obuci suvo odelo. Kad kiša prestane, odvešću te k »Medvedu«. -Zar ne mogu ovde ostati? -upita tužno Buonaroto. Mikelanđelo baci pogled na

uski redovnički krevet i na jednu stolicu. -Ja sam ovde samo... gost. Gostionica »Medved« je udobna. Brzo mi pričaj o ocu i trgovčevoj tužbi.

-Miruje za trenutak, zahvaijujući tvojim zlatnicima. Ali Konsiljo tvrdi da mu otac duguje mnogo više. Otac je naručio tekstil, u redu, ali šta je s njim nameravao čak ni Lukrecija ne može da dozna.

Dok se presvlačio u Mikelanđelovu suvu košulju, donje rublje i tople vunene čarape, Buonaroto se osvrnu na događaje u poslednjih pet meseci: stric Frančesko je bio bolestan, i Lukrecija je bila u krevetu, očigledno pobačaj. Pošto nije imao nikakvih drugih prihoda osim zakupnine sa imanja u Setinjanu, Lodoviko nije mogao da plaća dugove. Sekira se zbog novčanih prilika dan i noć. Đovansimone je odbio Lodovikove molbe da potpomogne porodičnu blagajnu.

Buonaroto iznajmi jedan krevet u gostionici »Medved«, braća su večeravala zajedno u jednoj trattoriji.Krajem sedmice bilo je jasno da za Buonarota nema posla u Rimu, tu Firentinci nisu imali vunarski ceh, a Rimljani nisu hteli da uposle Firentinca.

-Mislim da se moraš vratiti kući -reče sa žaljenjem Mikelanđelo. -Ako su njegova četiri starija sina odsutna i ništa ne doprinose, kako će otac izaći na kraj?

Buonaroto je otišao usred pljuska,Pjero de Mediči vratio se u Rim isto tako pokisao. Poslednji ostaci njegove vojske bili su razbijeni, bio je bez novca, a napustio ga je čak i Orsini. Nosio je sa sobom spisak porodica iz Firence koje je nameravao uništiti čim se vrati na vlast. Alfonsina se bila smestila s decom u jednoj od kuća koje su pripadale njenoj porodici,otuda je Pjero skandalizovao Rim svojim teškim gubicima na kocki i žestokim svađama na javnom mestu sa svojim bratom Đovanijem. Provodio je jutra u palati San Severino, a zatim je provodio sate do mraka s kurtizanom koja mu je u tom trenutku bila najdraža. Noću je odlazio na rimske ulice i učestvovao u svakom zlu koje je taj grad nudio, dovlačeći se u zoru u Alfonsininu palatu. Isto tako gadna, sa gledišta firentinske kolonije, bila je njegova nadutost i tiranija. Objavio je da će sam vladati Firencom, bez pomoći bilo kakvog Saveta, jer »više voli da upravlja loše na svoj vlastiti račun, nego dobro uz pomoć drugih«.

Mikelanđelo je bio iznenađen kad mu je upućen poziv, napisan Pjerovom rukom, da prisustvuje božićnoj večeri kod kardinala Đovanija. Gozba je bila raskošna. Đovanijeva kuća beše ukrašena predmetima koje je on doneo iz Firence pri svom prvom putovanju: porodičnim slikama, bronzama, tapiserijama i srebrom... sve založeno uz dvadeset odsto kamata da pokrije Pjerove dugove, tako da su sada firentinski bankari primećivali: -Svaki zlatnik koji potroše Mediči stoji osam lira. -Mikelanđelo se zgražavao videći razorno delovanje Pjerovog života: levi očni kapak bio mu je gotovo sasvim zatvoren, a na glavi su se pokazivale bele površine tamo gde mu je ispala kosa. Njegovo nekada lepo lice bilo je naduveno i puno crvenih žilica.

-Buonaroti -uzviknu Pjero. -U Bolonji sam smatrao da si nelojalan prema Medičima, ali sam čuo od svoje sestre Kontesine da si spasio mnoge vredne predmete i umetnička dela u palati.

-Bio sam srećan što mi se pružila ta mogućnost, ekscelencijo. Pjero zapovednički podiže desnu ruku. Glas mu je bio dovoljno snažan da ga svi

u sobi čuju. -Zauzvrat za tvoju odanost, Buonaroti, naređujem ti da mi napraviš jednu

mermernu skulpturu. -To će me usrećiti, ekscelencijo -odgovori mirno Mikelanđelo. -Veliki kip -nastavi Pjero naduto. -Bolje neka bude mali -dodade Đovani kriveći svoje debelo lice u prezriv osmeh.

-Moj brat se kanda mnogo seljaka, pa ne bi mogao da nosi ispod ruke jednog Herkula u prirodnoj veličini.

Pjero odmahnu rukom na bratove reči. -Uskoro ću poslati po tebe. Tada ću ti izdati naređenja. -Čekaću obaveštenje. Idući kući posle večeri koja je bila ispunjena napetošću, on prvi put ugleda

Toriđanija. Bio je s jednom grupom mladih Rimljana, bogato odeven u lako sukno sa zlatnim gajtanima. Njegovo lepo lice bilo je zgrčeno od smeha dok je išao ulicom, prebacivši prijateljski ruku preko ramena svojih drugova. Svi su bili pijani i dobro raspoloženi, glasno se smejući na Toriđanijeve šale.

Mikelanđelu se smuči. Upita se da li je to što oseća strah. No znao je da je to nešto više, nešto u njegovom iskustvu slično onom pljačkanju palate Mediči ili Pjerovom izopačenju, svest o besmislenoj razornosti koja je ležala nerazdvojiva u vremenu i prostoru, spremna da iznenada provali i uništava.

Brodovi kardinala Rijarija najzad su stigli u dokove Ripeta. Leo je izmamio

pozivnicu za Mikelanđela za novogodišnji prijem. -Ja ću nabaviti dve crne kutije za rasklapanje postavljene baršunom -objasni on -

onakve kakve upotrebljavaju draguljari za izlaganje tijara i dijadema. U njih ćemo staviti vaša dva voštana modela. Kad kardinal bude okružen ljudima, na koje on voli da ostavi utisak, daću vam znak.

I tako je učinio. Kardinal je bio okružen crkvenim velikodostojnicima, papom, njegovim sinovima Huanom i Čezarom, Lukrecijom i njenim mužem, kardinalima, biskupima i plemenitim porodicama Rima, ženama u haljinama od svile i baršuna s raskošnim nakitom.

Leo se okrene Rijariju i reče: -Buonaroti je napravio modele skulptura da izaberete, Vaša visosti.

Mikelanđelo stavi crne kutije na sto, otkači opruge i pusti da strane padnu. Onda stavi na svaki dlan po jedan model i pruži ih kardinalu da ih vidi. Muškarci zažagoriše od zadovoljstva dok su žene diskretno pljeskale rukama u rukavicama.

-Odlično! Odlično! -uzviknu kardinal, gledajući modele. -Samo nastavi da radiš, mladiću, i uskoro ćemo pronaći onaj koji tražimo.

Mikelanđelo upita promuklim glasom: -Znači da Vaša svetlost neće dopustiti da klešem jedan od ovih modela?

Kardinal Rijario se okrenu Leu. -Dovedite svog prijatelja k meni čim bude imao nove modele. Siguran sam da će biti izvanredni.

Kad su izašli iz sobe za prijem, Mikelanđelov bes izli se u bujici reči. -Kakav je to čovek? On je sam tražio da nešto isklešem. Sam mi je kupio

mermer... Ja moram raditi da bih živeo. Ja mogu ostati ovde mesecima i godinama a da mi se ne dopusti da dirnem u taj blok.

Leo je bio očajan. -Ja sam mislio da će hteti da polaska svojim gostima i da će im dopustiti da izaberu...

-Lep način da se odluči šta će se isklesati iz kararskog mermernog bloka visokog sedam stopa...!

-Ali to je bolje nego uopšte ne odlučiti! Žao mi je. Mikelanđelo oseti kajanje. -Oprostite na mojoj ogorčenosti. Pokvario sam vam dan. Vratite se na prijem. Ostavši sam, hodao je ulicama, koje su sada bile prepune porodica i dece koji su

izašli da proslave praznik. Sa brda Pinčo rakete koje su se rasprskavale i točkovi koji su se vrteli eksplodirali su u vazduhu. Sođi je imao pravo! Skulptura je bila na dnu spiska kod svakog čoveka. On će lutati kao torbar i vikaće: -Ko hoće jednog Apolona? Pijetu?

»Vreme«, promrmlja sam sebi. »Svi hoće da im dam vremena. Ali vreme je isto tako prazno kao i prostor ako ne mogu da ga ispunim figurama.«

Obuze ga paničan strah. Ni sa kim nije mogao da razgovara učtivo. Balduči mu pronađe jednu plavokosu Firentinku da mu pomogne da se izvuče iz te melanholije. Mikelanđelo se osmehnu prvi put otkako je otišao s kardinalovog prijema:

-Ah, Balduči, kad bi život bio tako jednostavan kako ga ti zamišljaš. U Tratoriji,Toskani naiđoše na Đulijana da Sangala,firentinskog arhitektu,

Lorencovog prijatelja i prvog čoveka koji je uputio Mikelanđela u umetnost arhitekture. Sjajni dugi zlatni brkovi još uvek su mu padali s obe strane usta, ali je izgledao usamljen. Morao je ostaviti ženu i sina u Firenci, dok je sam živeo u iznajmljenim sobama u Rimu, očekujući bolje porudžbine no što je bio njegov sadašnji posao da gradi drvenu tavanicu za crkvu Santa Marija Mađore, prekrivajući je prvim zlatom koje je Kolumbo doneo iz Amerike. On pozva Mikelanđela i Baldučija u društvo i upita Mikelanđela kako mu ide u Rimu, slušajući pažljivo dok je mladi čovek sipao svoje razočaranje.

-Ti si na krivom mestu prihvatio službu -zaključi Sangalo. -Bio je to kardinal Rovere koji je došao u Firencu 1481. godine da naruči kod Girlandaja, Botičelija i Roselija da naslikaju freske na zidu za kapelu njegovog strica Siksta IV. On je bio taj koji je nagovorio Siksta da osnuje prvu javnu biblioteku u Rimu, da skupi bronze za Kapitolski muzej. Kad se kardinal Rovere vrati u Rim, ja ću te predstaviti njemu.

Ohrabren, Mikelanđelo zapita: -Kad se on vraća? -Sada je u Parizu. Ogorčen je na Bordžiju, i nije dolazio nekoliko godina. Ali ima

znakova da će on biti sledeći papa. Sutra ću doći po tebe da ti pokažem Rim koji se meni najviše sviđa, ne ove današnje smrdljive rupe, već onaj sjajni Rim, kad su ga gradili najveći svetski arhitekti, Rim koji ću ja ponovo stvoriti, kamen po kamen, čim kardinal Rovere postane papa.Do sutra uveče zaboravićeš da si želeo da klešeš i predaćeš se potpuno arhitekturi.

Bilo je to potrebno skretanje. Sangalo je želeo da najpre počnu s Panteonom, jer se Bruneleski penjao na vrh

te sjajne rimske zasvođene građevine da nauči graditeljsku tajnu zaboravljenu hiljadu i pet stotina godina: da tu nije bila u pitanju jedna kupola, već dve, ugrađene jedna u drugoj, dve kupole spojene u građenju. S tim otkrićem rimskog genija iz 27. Godine pre naše ere Bruneleski je mogao da se vrati u Firencu i da tu ideju primeni kod gradnje svoda kupole katedrale, koja je stajala otvorena više od sto godina.

Sangalo pruži Mikelanđelu blok papira, uzviknuvši: -Vrlo dobro. Sad ćemo ponovo stvoriti Panteon onakav kakav su videli Rimljani Avgustovog doba.

Najpre su ga skicirali iznutra, uspostavljajući ponovo unutrašnjost pokrivenu mermerom s otvorom prema nebu u središtu kupole. Onda su izašli napolje, nacrtali šesnaest crvenih i sivih granitnih stubova koji su držali ulazni trem, ogromnu bronzanu vratar kupolu pokrivenu bronzanim pločama, ogromnu kružnu građevinu sazidanu od opeka kako su je istoričari opisivali.

Zatim, s blokovima papira ispod miške, oni pođoše prema Via dela Botege Oskure i popeše se uz Kapitol. Tu, gledajući na veliki Rimski forum, nalazili su se u srcu nekadašnjeg rimskog glavnog grada. Sada je to bila hrpa kamenja sa gomilama izrovane zemlje na kojoj su pasle koze i svinje, ali su tu na dve uzvišice stajali hramovi Jupitera i Junona Monete iz šestog veka pre naše ere.

Dok je Sangalo pričao o krovu Jupiterovog hrama, debelo presvučenog zlatom, kako ga je opisao Dionizije Halikarnaški, a onda o tri reda stubova u pročelju i jednom redu sa svake strane, dok su unutrašnjost sačinjavale tri paralelne kapele, posvećene Jupiteru, Junoni i Minervi, oni oživeše građevinu na papiru. Plutarh je opisao četvrti hram, Domicijanov: tanki stubovi od penteličkog mermera, zgrade od ogromnog grubog kamena, na ulaznom tremu kipovi na prestolu ispred kojih su carevi i magistrati podnosili žrtve bogovima, sve su to skicirali.

Onda su se skotrljali nizbrdo do Rimskog foruma i tu proveli ostatak vremena, crtajući zgrade kakve su bile u danima njihove veličine: hramove Saturna i Vespazijana, zgradu Senata Julija Cezara sagrađenu od vrlo proste žute opeke, veliki

Kastorov hram sa stubovima koji su imali bogate korintske kapitele, onda kroz Titov slavoluk do Koloseuma... Mikelanđelove ruke letele su brže nego ikada u životu dok se trudio da drži tempo sa Sangalom, koji je nizao skice i usmena opisivanja.

Pala je noć. Mikelanđelo je bio iscrpljen. Sangalo je likovao. -Sad si otkrio slavu koja je bila Rim. Radi u njemu svaki dan. Idi do Palatina i

rekonstruiši Severova kupališta, Fiavijevu palatu. Idi do Cirkusa Maksimusa, do Konstantinove bazilike, do zlatne kuće Neronove u podnožju Eskvilina. Rimljani su bili najveći graditelji koje je svet poznavao.

Mikelanđelo pogleda Sangalovo pokretljivo, privlačno lice, na kome je oduševljenje blistalo iz očiju.

»Sangalo ima staru rimsku arhitekturu da ispuni dane, Balduči ima žene. A ja bih umeo da iskoristim jednu porudžbinu za skulpturu«, promrmlja sam za sebe.

5 Duboko u duši ležala mu je sumnja koja je stalno rasla, hoće li ikada dobiti

odobrenje kardinala Rijarija da kleše u bloku od sedam stopa. U očajanju potraži Pjera u palati Orsini. Hteo je da mu predloži samo jedan mali, privlačan rad, kako bi izgledi da će ga Pjero prihvatiti bili što veći. Pjero je bio usred bučne svađe sa slugama zbog toga kako su mu spremili večeru. Alfonsina je sedela nasuprot njemu za ogromnim stolom od orahovine. U njenim umornim očima blesnu trag prepoznavanja.

-Ekscelencijo, sad imam vremena da vam napravim jednu lepu skulpturu ako biste mi izvoleli dati naređenje da počnem.

Pjero je tek napola shvatao. -Zar se ne sećate? Prilikom vašeg božićnjeg prijema ste naredili... -I šta je bilo? -Imam crtež za jednog Kupidona, ako smatrate da bi vam se to sviđalo. -Kupidona? Pa, zašto ne? -Potrebno mi je samo vaše dopuštenje. Pjero opet poče da viče. Mikelanđelo je znao da je otpušten, ali mu je takođe bilo

rečeno da počne. Išao je duž obale do skladišta kamena pored dokova na Tibru, i tu ugleda jedan mali blok. Plati ga pet florina iz svoje imovine koja je kopnila, i pođe teškim korakom iza kolica dok ga je dečak vozio njegovoj kući.

Trebalo mu je dva dana da otkrije da mermer ne valja. Glupo je postupio, ušao je u dvorište i kupio prvi blok koji mu se učinio dobar. Tako nešto ne bi nikad uradio u Firenci. Ali ovde u Rimu ponašao se kao novajlija. Njegovih pet florina bilo je bačeno.

Sutradan u zoru bio je u skladištu Gufatija, od kojeg je kardinal Rijario kupio stub od sedam stopa. Pregledajući sada blokove, pronađe najzad beli mermer koji je izgledao providan na prvim jutarnjim zracima sunca, koji nije pokazivao ni brazde ni naprsline pod vodom. I ovoga puta uložio je opet svojih pet florina, tako je njegova kesica svedena na poslednja tri florina.

Jednog prepodneva skicirao je u jednoj radničkoj četvrti u Trasteveru, gde su se deca igrala po ulicama i ležala na slamaricama ispred metalskih radnji punih zveketa. Bilo je još samo pitanje dana kad će ponovo podići čekić i dleto za prvi udarac.

Balduči zapita: -Zar ne bi bilo bolje da dobiješ pismeni nalog od Pjera? On i poslednji zlatnik

koji može da prisvoji ulaže u najamnu vojsku da još jednom napadne Firencu. Pjero nije hteo da sklapa nikakav ugovor. -Dragi moj Buonaroti, ja ću napustiti Rim pre nego šta ćeš ti moći da završiš toga

Kupidona. Najverovatnije je da se nikad neću vratiti... -Da li mi vi to kažete, ekscelencijo, da ste se predomislili? -Nužda je dala oštricu

njegovom jeziku.

-Jedan Mediči se nikad ne predomišlja -reče hladno Pjero. -Samo sam suviše zauzet. Odgodi tu stvar za godinu dana...

Napolju na ledenoj Pjaci Sant' Apolinare, Mikelanđelo povika: -Tako mi i treba! -Rekao je to glasno, s gorčinom u glasu, lica iskrivljenog od gađenja. Samo njegova želja da počne da radi nešto za nekoga mogla ga je navesti da smatra Pjerov traljav pristanak kao naređenje.

No ipak je isklesao Kupidona, iz zadovoljstva da radi u belom mermeru i da mu udiše prašinu.

Prošla su dva užasna meseca pre nego što mu je ponovo bio omogućen sastanak s kardinalom Rijarijem.

-Šta danas imate za mene?-upita ovaj Mikelanđela dobro raspoložen. – Nešto onako snažno, pagansko, da odgovara onim divnim antičkim delima u vrtu kardinala Rovere?

Mikelanđelo brzo slaga: -Da, Vaša svetosti. Sedeo je na svom krevetu u uskoj sobi dok je znoj lio s njega kao da je u groznici,

preturajući po glavi da nađe najveselijeg i najradosnijeg grčkog boga. U firentinskom kraju, jedne večeri, Altoviti ga je upitao:

-Jesi li ikad pomislio da napraviš jednog Baha? -Ne, retko pijem vino. -Bah je takođe i Dionis, bog prirode, koji simbolizuje plodnost. On je bog koji je

čoveku doneo čudne i divne darove, omogućio mu da zaboravi tugu, neugodnost, surovu tragedija života. Ako je za čoveka dobro da se raduje, da se smeje, svira, da bude srećan, onda to umnogome dugujemo Bahu.

Mikelanđelu iskrsnu u sećanju jedan mladić kojeg je video u kupalištu,sa srazmerno razvijenim telom atlete: vitke noge i struk, snažne mišićave grudi i ruke kao u pantera.

Rad mu je bio jedina nagrada: na veliki petak u Rimu izbiše neredi i po gradskoj kaldrmi poteče krv. Počeli su s pobunom koju su otpočeli papini plaćenici Španci, koje su Rimljani tako ogorčeno mrzeli da su se borili s naoružanim vojnicima toljagama i kamenjem, nastavili se sa bekstvom muža Lukrecije Bordžije, jednog Sforce, koji je pobegao iz Rima izjavivši da Bordžije nameravaju da ga ubiju jer žele jedan španski brak za Lukreciju, nastavili se s još jednim odlaskom Pjera de Medičija na čelu vojske od hiljadu i tri stotine najamnika protiv Firence, prešli u pobunu u firentinskom kraju, kad je papa izbacio iz crkve Savonarolu, i završili u užasnom ubistvu Huana Bordžije. Ribari su našli leš Huana Bordžije i izneli ga na obalu, još uvek u baršunastom kaputu i ogrtaču, sa čizmama i mamuzama, iskasapljenog nožem na devet mesta, zavezanih ruku.Rimljani se nisu mnogo trudili da sakriju svoju radost.

Teror je zavladao Rimom. Vatikan i grad bili su paralizovani. Papina policija je silom ulazila u svaku kuću u koju je Huan ikad zašao, mučila sluge tražeći neki putokaz, pretraživala kuće Firentinaca da bi dokazala postojanje zavere, optuživala Lukrecijinog bivšeg muža za ubistvo, a zatim svaku plemićku porodicu koja se ikad borila protiv pape... dok se nije pročulo da je papa, kao i svi Rimljani, bio uveren da je svog starijeg brata ubio Čezar da mu ne smeta u karijeri.

Kardinal Rijario obukao je crninu zajedno sa svojim papom. Palata je bila zatvorena za svakog osim za najhitnije poslove. A skulptura ni izdaleka nije bila hitan posao. Bio je to luksuz, koji je bivao napušten čim bi se nešto rđavo desilo.

-Kardinal neće tako skoro razgovarati o skulpturi -reče Leo Baljoni. -Ja bih vam savetovao da potražite drugog zaštitnika.

-U Rimu? Zar se držanje kardinala Rijarija neće odraziti po celom gradu? -Nažalost, hoće. Ali da li je u Firenci išta bolje pod Savonarolom? -Nije. Ali tamo je moj dom. Biste li mogli da ugovorite još jedan, poslednji

sastanak? Da bih bio isplaćen. -Isplaćen? Vi niste ništa isklesali. -Ja sam radio. Pravio sam crteže, modele. Ali niste mi dopustili da počnem

klesati. Kardinal je bogat čovek, a ja sam stigao do poslednjeg groša. Prevrtao se po postelji u toku noći i bio je mrzovoljan kad ga je Balduči pozvao

da pođe s njim u močvare u lov na patke. -Vazduh će ti prijati. Stvoriće od tebe čoveka. Ja provodim svaki slobodan sat u

hodanju i pucanju da održim muževnu snagu. Mikelanđelo je znao što Balduči misli pod muževnom snagom. On reče

podrugljivo: -Skupljaš je da je potrošiš na žene. -Pa naravno! -povika Balduči. -Svaki čovek gleda da uveća svoje bogatstvo kako

bi ga negde utrošio. Neprilike uvek stižu sve u isto vreme, kao i paradajz. Lionardo se ponovo pojavi,

poderane odeće, krvav u licu. Iz njegove nepovezane priče Mikelanđelo shvati da su ga monasi u Viterbu napali, istukli i izbacili iz samostana zato što se zalagao za Savonarolu.

-Hoću da se vratim kući u San Marko -reče on promuklim glasom, ližući ispucane usne. -Daj mi novac za put.

Mikelanđelo izvadi poslednji zlatnik iz kožne kese. -I ja se osećam isto tako kao da sam prebijen. I ja se takođe nadam da ću se

vratiti kući. Ali ostani ovde nekoliko dana dok se ne oporaviš. -Ne, hvala ti, Mikelanđelo, neću. I hvala ti za novac. Bila je to prva nežnost koju

je Mikelanđelo osetio u glasu svoga brata za mnogo godina. Drugi udarac bio je vest o smrti njegove maćehe Lukrecije, o kojoj mu je pisao u

nekoliko nepovezanih rečenica otac. »l IMigliore«, pomisli Mikelanđelo s ljubavlju. »Najbolje«. Ona je kupovala samo najbolje, i dala je ono što je najbolje imala, svima njima, devetorici Buonarotija koje je uzela da hrani. Da li ju je Lodoviko voleo? Teško je bilo reći. Da li je ona njih volela? Tu veliku porodicu u koju se uselila kao druga žena? Da, volela ih je. Ona nije bila kriva što je njeno jedino uživanje i talenat bilo kuvanje. Ona je davala u bezgraničnoj meri ono što je imala, i njen sveštenik proli suzu nad njenom smrti.

Nekoliko dana kasnije jedan sluga iz gostionice »Medved« donese pisamce da se Buonaroto vratio. On otrča tamo, prođe preko Pjace Navone gde je bila gradska tržnica i pored radionica i trgovina između porušenog Pompejevog pozorišta i Domicijanova stadiona, pored povrtnjaka koji su vodili do Pjace Sant' Apolinare.

-Kako je otac? -upita Mikelanđelo. -Kako je podneo Lukrecijinu smrt? -Teško. Zatvara se u spavaću sobu. -Moramo mu naći drugu ženu. -Kaže da će radije živeti sam nego da doživi još jednu smrt. -On zastade, zatim

doda: -Trgovac namerava da ga uhapsi zbog velikog duga. Konsiljo može dokazati da je otac uzeo robu, a kako nam je ostalo svega nekoliko zlatnika, to može značiti zatvor.

-Zatvor! Dio mio! On mora prodati kuću u Setinjanu i imanje. -Ne može. To je pod dugoročnim zajmom. Osim toga, kaže da bi više voleo da

ode u Stinke nego da nas liši poslednjeg nasledstva. Mikelanđelo je bio besan. -Naše poslednje nasledstvo, jedna kuća! Naše poslednje nasledstvo je ime

Buonaroti. Njega moramo štititi. -Ali šta da radimo? Ja zarađujem samo nekoliko škuda mesečno... -A ja ne zarađujem ništa. Ali zarađivaću! Nateraću kardinala Rijarija da shvati

pravičnost mog stanovišta. Kardinal je slušao, igrajući se mirno dugačkim zlatnim lancem oko vrata. -Ja ne bih ni očekivao da ćeš mi ti to vreme pokioniti. -Hvala vam, ekscelencijo, znao sam da ćete biti plemeniti. -Svakako da hoću. Ja se odričem svih zahteva i prava na mermerni blok i trideset

sedam dukata koje sam platio. Mermer je tvoj, zauzvrat za strpljivo čekanje. Imao je samo jedan izlaz: firentinske bankare, Ručelaja i Kavalkantija. Zadužiće

se. On sedne i napiše ocu pismo rekavši mu: »Poslaću ti sve što budeš tražio od mene, pa makar morao i sebe da prodam kao roba«, i onda se uputi Paolu Ručelaju da mu iznese svoju molbu.

-Pozajmiti od banke?Ne, za vas je previše dvadeset pet procenata kamata. Od mene, da, ličnu pozajmicu, bez kamata. Hoće livam pomoći dvadeset pet florina?

-Vratiću vam, videćete. -Zaboravićete čim budete stavili novac za pojas. On otrča kroz lavirinte nepopločanih ulica zakrčenih živim saobraćajem i

zasutih rečnim peskom, dade Buonarotu kreditno pismo potpisano od Ručelaja i doda jedno pisamce za Konsilija, u kome je izjavljivao da on preuzima odgovornost za ostatak duga, jamčeći da će platiti u roku od godinu dana.

-To je otac hteo, naravno -reče zamišljeno Buonaroto, premećući dva pisma. –On više ništa neće zaraditi, a ni stric Frančesko. Ti i ja, mi smo sada Buonaroti. Mi ne možemo očekivati pomoć ni od Lionarda ni od Đovansimona. A onaj mali Zigizmondo... Ceh vinara ga je otpustio. Kad otac jednom vidi ove papire, moraćeš sam izdržavati porodicu Buonaroti.

Dobra sreća dolazi u gomilama, kao breskve kad drvo sazri. Mikelanđelo završi glačanje Kupidona: divno dete koje se baš budilo iz sna, dizalo ruke da ga odnesu majci. Balduči je bio oduševljen njegovom bezbrižnom toplinom, prelepom baršunastom građom kože. On upita bi li mogli da ga odnesu u kuću Galija da ga pokažu njegovom gazdi, Jakopu Galiju.

Sad tu nije bilo Buđardinija da povezu statuu na kolicima. Balduči iznajmi jednu mazgu s velikom torbom o sedlu. Mikelanđelo umota Kupidona u ćebe i povede životinju pored San Lorenca in Damazo, uličicom Lentari in Parione. Kuću Gali sagradio je jedan od predaka Jakopa Galija, Gali je bio zahvalan svom pretku jer je ovaj u isto vreme udario temelje zbirci starih skulptura koja je dolazila odmah posle zbirke kardinala Rovere.

Balduči zaveza mazgu dok je Mikelanđelo odmotavao Kupidona. Pošto su sišli niz široke kamene stepenice, Mikelanđelo se nađe u jednom atrijumu, zatvorenom sa tri strane kućom a s četvrte stepeništem, koje je davalo tom delu iluziju potonulog vrta, ili , pomisli Mikelanđelo osvrćući se brzo oko sebe, potonule šume statua, mermernih frizeva, životinja u čučećem stavu.

Jakopo Gali, koji je bio školovan na univerzitetu u Rimu, i koji je posle toga celog života čitao svakog dana, spusti primerak Aristofana i poče se izvlačiti iz duge stolice za ležanje. Činilo se kao da nikad neće prestati da se diže dok se ispravio: bio je visok šest stopa i šest i po palčeva, ako ne i sedam. Najviši čovek kojeg je Mikelanđelo video, pogrbljen u ramenima zbog toga što se celog života saginjao prema Rimljanima, koji su malog rasta. Mikelanđelo je prema njemu izgledao kao dete.

-Ah, došli ste s mermernim Kupidonom u rukama. To je prizor koji najviše volim da vidim u svom vrtu.

Mikelanđelo stavi statuu na sto pred Galijeve knjige i okrene se da pogleda gore u Galijeve plave oči.

-Bojim se da sam doneo svog Kupidona u jednu surovu arenu. -Mislim da niste -promrmlja Gali trudeći se da govori tihim glasom. - Balduči,

odvedite prijatelja u kuću na komad lubenice. Kad su se vratili u vrt nekoliko trenutaka kasnije, videše da je Gali premestio

jedan torzo s postolja na niskom zidu pored stepeništa i zamenio ga Kupidonom. Sad je opet bio u stolici za ležanje. Stojeći iza svoga domaćina, Mikelanđelo je imao prilike da posmatra tri grčka poprsja, rimske sarkofage, frizove iz hramova, zidnu ploču s ogromnim sedećim grifonom, egipatskog lava s glavom gotovo kao u čoveka.

Gali je žmirkao očima. -Imam osećaj kao da vaš Kupidon sedi tamo otkad sam se rodio, kao direktni potomak bilo koje od ovih statua. Hoćete li da mi ga prodate? Kakvu cenu da mu odredimo?

Skromno, Mikelanđelo promrmlja: -To vi odredite. -Recite mi najpre što vi tražite. Mikelanđelo ispriča priču o svojoj godini dana sa Rijarijem. -I tako ste završili bez ijednog zlatnika plate, i sedam stopa visokim mermernim

blokom? Da kažemo da Kupidon vredi pedeset dukata? Zbog toga što znam da vam je novac potreban ja ću dopustiti svojoj gramzivosti da obori cenu na dvadeset pet dukata. Zatim, zato što mrzim škrtost u trgovanju s umetničkim delima, dodaću tih dvadeset pet dukata koje sam hteo da vam zakinem od svoje prvobitne procene. Da li se slažete s formulacijom?

Mikelanđelove oči boje ćilibara blistale su. -Sinjor Gali, godinama sam loše mislio o Rimljanima. U vaše ime, izvinjavam se

celom gradu. Gali se pokloni sedeći. -A sada mi pričajte o tom mermernom bloku od sedam

stopa. Šta mislite, šta bi se moglo isklesati iz njega? Mikelanđelo mu ispriča o crtežima za jednog Apolona, za Pijetu, za Baha. Gali je

bio zainteresovan. -Nikad nisam čuo da je Bah bio iskopan negde ovde, ali postoje jedan ili dva koji

su doneseni iz Grčke, kipovi starca s bradom, prilično nezanimljivi. -Ne, ne, moj Bah će biti mlad, kao što dolikuje bogu radosti i plodnosti. -Donesite mi crteže sutra u devet. Gali donese vreću iz kuće i pruži Mikelanđelu sedamdeset i pet dukata.

Mikelanđelo odvede mazgu kroz ulice u kojima se smrkavalo do štale, gde plati najamninu, a onda krene k Ručelaju da mu vrati dvadeset i pet florina koje je bio pozajmio.

Sutradan uveče pojavi se u Galijevom vrtu u zakazano vreme. Nikoga nije bilo tamo. Činilo mu se da su sati prošli. Već je video sebe kako diže ruke od mermera, ili ga preprodaje Gufatiju po nižoj ceni i vraća se u Firencu s prvom komorom. Tada Gali dođe u vrt i srdačno ga pozdravi, nali im čašicu pića i sede da prouči njegove crteže. Ubrzo potom sinjora Gali, visoka, mršava i ne više mlada žena, koja je međutim dobro sačuvala svoju patricijsku lepotu, pridruži im se za večerom uz svetlost sveća.

Hladan povetarac blažio je letnu vrućinu. Kad je večera bila gotova, Gali upita: -Da li biste hteli da prenesete ovamo vaš blok i da mi isklešete tog Baha? Mogli

biste i da stanujete ovde u jednoj sobi. Platiću vam tri stotine dukata za gotovu statuu.

Mikelanđelo pognu glavu kako ga plamen sveća ne bi odao. Bio je spašen od sramotnog povratka u Firencu, od poraza.

Ali se sutradan izjutra, dok je išao pored Gufatijevih kola koja su prenosila mermerni blok iz palate Rijario u palatu Gali, s malim zavežljajem odela ispod ruke, osećao kao prosjak. Hoće li on ceo život provesti seleći se iz jedne milosrdne spavaće sobe u drugu? Znao je da mnogi umetnici putuju od dvora do dvora, od jednog zaštitnika do drugog, i da su najvećim delom dobro udomljeni. dobro hranjeni i ugošćeni, ali je isto tako znao da se on nede zadovoljiti time. Obećao je sebi da jednog dana, uskoro, on mora postati svoj čovek u svojoj tvrđavi.

6 Uveli su ga u jednu spavaću sobu u krilu slova U preko puta sobe u kojoj je bio

Gali, prijatnu odaju punu tople sunčane svetlosti. Jedna vrata na stražnjoj strani vodila su u baštu smokvi. Na kraju bašte bila je kućica za sklanjanje raznih stvari s tvrdim zemljanim podom. Mikelanđelo skine krov od dasaka, ostavivši kućicu zaklonjenu senkom smokve. Zgrada je stražnjom stranom bila okrenuta na jedan spoređan put, kojim su prijatelji mogli da dolaze da ga posete i da mu se donosi materijal. Kuća se nije videla kroz drveće, a bio je dovoljno daleko da tamo ne čuju lupu čekića. Ispred kuće Mikelanđelo namesti bure, tako da je mogao da donese vodu sa zdenca i da se okupa uveče pre no što će obući čisto odelo i doći u vrt da večera s Galijevima. Jakopo Gali nije odlazio iz banke u podne, ručak se nije služio osim nedeljom ili o crkvenim praznicima. Sluga je donosio Mikelanđelu lak ručak na poslužavniku koji je on jeo za tezgom. Bio je srećan što se ne mora u podne presvlačiti ili se zabavljati s drugima.

Otac mu je pismom potvrdio da je primio dvadeset pet florina. Trgovac je prihvatio Mikelanđelovu obavezu,ali je tražio polovinu od pedeset florina koje mu još duguje. Da li bi ikako mogao da pošalje još dvadeset pet florina na poštu u subotu?

Mikelanđelo uzdahnu, obuče laku bluzu i odnese dvadeset pet dukata u banku Jakopa Galija na Pjaci San Čelzo, pored banke porodice Kiđi. Balduči nije bio tamo, i Mikelanđelo ode do pisaćeg stola Jakopa Galija. Gali diže pogled, ne dajući znaka da ga poznaje. A ni Mikelanđelo nije prepoznao Galija: to lice bilo je ozbiljno, hladno, bez izraza. On upita bezličnim glasom, šta Mikelanđelo želi.

-Priznanicu... za dvadeset pet florina. Da pošaljem u Firencu. On stavi zlatnike na pisaći sto. Gali progovori sa službenikom pored sebe.

Transakcija je bila brzo obavljena. Gali ponovo okrenu svoje prerušene oči i čvrsto stisnuta usta svojim dokumentima.

Mikelanđelo je bio zaprepašćen. »Šta sam uradio da sam ga uvredio?« zapita sam sebe.

Već je pao mrak kad je naterao sebe da se vrati kući. Iz svoje sobe video je svetlost u vrtu. On hrabro otvori vrata.

-Ah, tu ste! -uzviknu Gali. -Hajde da popijemo čašu te fine madere. Jakopo Gali bio je lenjo opružen opuštenih mišića u stolici za ležanje. Upita da li

je Mikelanđelo uredio svoju radionicu i šta će mu još trebati. Promena njegovog ponašanja lako se mogla objasniti. Jakopo Gali očigledno nije mogao, ili nije hteo, da napravi most između dve polovine svoga života. U banci se držao kruto, oštro. Njegovi ortaci divili su se načinu na koji je on svršavao njihove poslove i stvarao najveću dobit, ali ga lično nisu voleli. Govorili su da nije ljudsko biće. Kad bi došao kući, Gali bi svukao tu kožu kao gušter, bio je veseo, strpljiv, šaljiv. Nikada mu nijedna reč o poslu nije prešla preko usana. Ovde u vrtu govorio je o umetnosti, književnosti, istoriji, filozofiji. Prijatelji koji su uveče svraćali voleli su ga, smatrali su da je previše plemenit prema svojoj porodici i domaćinstvu.

Prvi put otkako je došao u Rim Mikelanđelo poče da upoznaje zanimljive Rimljane: Petera Sabinusa, profesora govorništva na univerzitetu, koji je malo mario za Galijeve skulpture, ali koji je imao, kako je Gali to opisao, »neverovatan broj hriščanskih napisa«, kolekcionara Đovanija Kapočija, jednog od prvih Rimljana koji je pokušao da sistematski iskopava katakombe, Pomponiusa Letusa, jednog od Galijevih najstarijih profesora, nezakonitog sina jedne moćne sanseverinske porodice, koji je mogao živeti u lenjoj otmenosti, ali je živeo samo za učenje, loše odeven u jelenskuu kožu a nastanjen u kolibi.

-Odlazio sam u dvoranu gde su se održavala njegova predavanja u ponoć – pričao je Gali Mikelanđelu. -Onda smo čekali do zore dok ga ne bismo ugledali kako silazi nizbrdo, sa svetiljkom u jednoj i starim rukopisom u drugoj ruci. Njega je mučila inkvizicija, jer je naša Akademija, isto kao i vaša Platonska akademija u Firenci, bila osumnjičena zbog jeresi, paganstva, republikanstva. - Gali se nasmeja. -Sve savršeno tačne optužbe. Pomponius je toliko prožet paganstvom da zaplače čim samo ugleda neki antički spomenik.

Mikelanđelo je posumnjao da je i Gali »prožet paganstvom«, jer kod Gaija nikad nije video nekog crkvenog čoveka, uz izuzetak slepe braće Aurelijusa i Rafaela Lipusa, avgustinaca iz Santa spirita u Firenci, koji su improvizovali latinske i crkvene pesme na svojim lirama, i Francuza Žana Viliarsa de la Grosleja, kardinala San Dioniđija, jednog duhovitog čoveka s elegantno podšišanom sedom bradom i u skarletnoj mantiji, koji je počeo svoj religiozni život kao benediktinski monah, i budući da ga je Šarlo VIII voleo zbog njegove pobožnosti i učenja, bio postavljen za kardinala na kraljevu intervenciju. On nije imao nikakve veze s korupcijom Bordžija, živeći istim pobožnim životom u Rimu kao što je živeo u benediktinskim manastirima, nastavljajući studije o crkvenim ocima, u čemu je bio autoritet.

Nisu svi naučnici bili stari. Mikelanđelo se sprijateljio sa Jakopom Sadoletom iz Ferare,dvadesetogodišnjakom,izvrsnim pesnikom i latinistom,Serafinom, pesnikom koga su obožavali na dvoru Lukrecije Bordžije, ali koji nikad nije spominjao

Bordžije ili Vatikan kad bi došao u posetu Galiju, već je čitao svoje istorijske pesme i pratio se na liri, sa Sanazarom, četrdesetogodišnjakom koji je, međutim, izgledao kao da mu je trideset godina, i koji je mešao paganske i hriščanske slike u svojim stihovima.

Porodica Gali činila se u najmanjoj meri konformističkom, išli su u crkvu gotovo svake nedelje i o važnijim praznicima. Jakopo Gali je priznavao da je njegov antiklerikalizam jedini gest koji može da učini protiv korupcije Bordžija i njihovih sledbenika.

-Iz moje lektire, Mikelanđelo, mogao sam da pratim uspon, afirmaciju, opadanje i nestajanje mnogih religija. To se danas dešava s našom religijom. Hrišćanstvo je imalo hiljadu i pet stotina godina da dokaže valjanost, a završilo je u... čemu? Bordžijnim ubistvima, pohlepi, rodoskvrnuću, iskrivljavanju svakog pravila naše vere. Rim je danas gori od Sodome i Gomore kad su bile uništene vatrom.

-Baš onako kako je rekao Savonarola? -Kao što je rekao Savonarola. Neka ostanu sto godina Bordžije, i od hrišćanstva

će ostati samo gomila istorijskih spomenika. -Bordžije ne mogu vladati sto godina, zar ne? Galijevo krupno, iskreno lice se namršti. -Čezare Bordžija je upravo okrunio Federiga za napuljskog kralja, i vratio se

pobedonosno u Rim, a papa mu je dodelio imanja njegovog brata Huana. Jednog nadbiskupa su uhvatili kako krivotvori razrešnice. Neki biskup je uhvaćen sa deset hiljada dukata od prodaje zvanja u kuriji. I tako to ide.

Sada su mu svi crteži koje je napravio za Baha, grčkog boga veselja, izgledali površni i cinični. Pokušao je da sebe vrati u elizejsko doba, ali on se igrao jednim mitom kao što se dete igra igračkom. Njegova sadašnja stvarnost bio je Rim: papa, Vatikan, Kardinali, biskupi, grad koji je utonuo duboko u korupciju i dekadenciju zato što se hijerarhija time tovila. Osećao je krajnju odvratnost prema tom Rimu. Ali da li može da kleše iz mržnje? Može li upotrebiti svoj čisti beli mermer, koji je voleo, da prikaže zlo i zadah smrti koji uništavaju ono što je nekada bilo prestonica sveta? Nema li opasnosti da i taj mermer ne postane mrzak? Nije mogao da privoli sebe da napusti grčki ideal lepote stvorene u mermeru.

Spavao je isprekidanim snom. Često je odlazio u Galijevu biblioteku, palio svetiljku i uzimao materijal za pisanje, kao što je radio kod Aldovrandija pošto je upoznao Klarisu. Tada ga je ljubav uzburkala. Ona ga je naterala da se izlije u stihovima, da se »rashladi«. Sada ga je mržnja, osećaj koji sažeže isto kao i ljubav, terala da izlije stotine stihova, dok nije u zoru sve rekao.

Ovde se šlemovi i mačevi prave od kaleža Krv Hristova prodaje se za skupe novce, Njegov krst i trnje su koplja i oklopi, i kratko će vreme biti pre nego se njegovo strpljenje iscrpi. Ne, ne dajte mu da ponovo dođe da traži naplatu Za to nečasno svetogrđe koje se ne može izreći! Jer Rim ga još uvek guli i prodaje, na dvoru Gde su putevi zatvoreni poštenju i vrlini...

Bog pozdravlja siromaštvo možda sa radošću: Ali kakva nam je nada u taj bolji život, Kad blagosloveni barjak ne vodi nikuda osim u zlo? Išao je da traži po rimskim zbirkama stara vajarska dela. Jedini mladi Bah koga

je našao bio je otprilike petnaest godina star i potpuno trezan. Po načinu kako je nemarno držao grozd, činilo se kao da mu je dosadna činjenica da je on stvorio to najčudnije od sveg voća.

U njegovom delu trebalo je da bude radosti. Ono će pokušati da fiksira značenje plodnosti Dionisa, boga prirode, značenje moći opojnog pića koje omogućuje čoveku da se smeje i peva i zaboravi za neko vreme jad svoje zemaljske bede. A onda, možda, mogao bi da naslika raspadanje koje dolazi od suviše velikog zaborava, koje je video svuda oko sebe, kad je čovek predao svoj moral i duhovne vrednosti čulnom zadovoljstvu. Bah će biti središnja figura njegove teme, više ljudsko biće nego polubog: on će tu biti jedno dete od otprilike sedam godina, ljupkog lica, umiljato, koje će čupkati grozd. Njegova kompozicija će takođe sadržati i smrt: tigra koji je voleo vino, a koga je voleo Bah, s najmrtvijom mrtvom kožom i glavom kakve se mogu zamisliti.

Išao je u kupališta da traži modele, misleći da će tako moći da sastavi Baha, kao što je napravio Herkula od stotine Toskanaca: od ovoga vrat, od onoga ruka, stomak od trećega. Ali kad je posle nekoliko sedmica zavario Bahove crte tvrdim srebrnim perom, njegov složeni portret nije bio uverljiv. On pođe Leu Baljoniju.

-Potreban mi je model. Mlad. Ispod trideset godina. Iz ugledne porodice. -I lepog tela? -Koje je nekada bilo lepo, ali sada više nije. Trebam figuru koja je iskvarena. -Čime? -Vinom. Senzualnošću. Ugađanjem svojim sklonostima. Leo se za trenutak zamisli, prelistavajući u duši likove i crte lica mladih Rimljana

koje je poznavao. -Možda znam nekoga ko vam je potreban. Grof Ginaco. Ali on je bogat, iz

plemenite porodice. Šta možemo da mu ponudimo da bismo ga nagovorili? -Laskanje. Da će postati besmrtan kao veliki grčki bog Bah. Ili Dionis, ako mu je

milije. -To će možda uspeti. On je besposlen i može vam pokloniti svoje dane... ili ono

što od njih ostane kad se probudi posle bahanalija od prethodne noći. Grof je bio oduševljen svojom novom ulogom. Kad je prošao kroz voćnjak s

Mikelanđelom, skinuo odelo i zauzeo pozu koju je Mikelanđelo zahtevao, on reče: -Znate, baš se zgodno podudara što sam ja za ovo izabran. Uvek sam sebe

zamišljao kao nekog boga. Mikelanđelo priđe dasci za crtanje zadržavajući dah od sreće. Da je tražio po

celoj Italiji, ne bi pronašao pogodniju ličnost od ove koju je Leo izabrao za njega: glava malčice premala za telo, stomak mekan i mesnat, bokovi suviše široki za trup, mišica malo mlitava, noge ravne i čvrsto modelovane kao u grčkog rvača. Bila je to figura bez seksa, pogleda dekoncentrisanog od suviše mnogo vina za večerom, usta poluotvorenih od ošamućenosti,ipak, ruka koja je držala vinsku čašu bila je savijena

mišićnom snagom, a iznad svega koža, besprekorna i glatka kao svila, blistala je na jakom sunčevom svetlu koje je osvetljavalo mladića s prednje strane i činilo da je

izgledao kao ozaren iznutra. -Savršeni ste! -uzviknu Mikelanđelo oduševljeno. -Oličeni Bah. -Milo mi je što tako mislite -reče grof Ginaco ne okrećući glavu. -Kad je Leo prvi

put predložio da služim kao model, ja sam mu rekao da ne gnjavi. Ali ovo još može ispasti zanimljivo.

-U koje vas vreme mogu sutra očekivati? I nemojte se ustručavati da ponesete vino.

-Onda je sve odlično. Mogu ostati celo poslepodne. Bez vina, dan je tako dosadan.

-Vi meni nikad nećete izgledati dosadni, messer. Svakog trenutka videću vas u novom svetlu.

Skicirao ga je u stotinu položaja, s desnom nogom jako savijenom u kolenu, pri čemu su nožni prsti jedva doticali grubu drvenu osnovu, s telom skljokanim na jednu nogu, ali upinjući se da stoji uspravno, s trupom zavaljenim unazad, s malom glavom nagnutom napred, okrenutom na ovaj ili onaj način, u lakom pokretu, zasićenom zadovoljstvom. A kasno popodne, kad bi Ginaco popio mnogo vina, Mikelanđelo bi mu upleo grozdove u kosu i skicirao ga tako kao da grožđe tu raste... što je neobično zabavljalo Rimljanina. Dok jednog popodneva nije popio suviše vina, počeo da se njiše ošamućen, pao s drvenog postolja i udario bradom o tvrdu zemlju, ostavši onesvešćen. Mikelanđelo ga osvesti polivši ga bokalom vode. Grof Ginaco dršćući obuče odelo i izgubi se iz voćnjaka i Mikelanđelovog života.

Jakopo Gali nađe mu živahnog sedmogodišnjeg dečaka, s kovrdžavom zlatnom kosom i krupnim nežnim očima, divno dete s kojim se Mikelanđelo sprijateljio dok ga je skicirao. Jedini problem bio je da nauči dečaka da ostane u teškoj pozi s levom rukom u contrapposto položaju na grudima, da bi mogao da zgnječi grozd u ustima. Zatim je otišao na selo i proveo celi dan skicirajući noge, kopita i kovrdžavu dlaku koza koje su pasle na obroncima brežuljaka.

Tako je naposletku napravio skicu za svoju skulpturu: u sredini slab, zbunjen, ohol mlad čovek koji će uskoro biti uništen, s peharom visoko u ruci, iza njega bezazleno dete, jasnih očiju, koje jede grožđe, simbol radosti: između njih tigrova koža. Bah, prazan iznutra, mlitav, teturav, već star, satir, večito mlad i veseo, simbol čovečjeg detinjstva i lakomislene nevinosti.

U nedelju ujutro on pozva Galija u radionicu da mu pokaže crteže, pehar koji Bah drži visoko u ruci, isprepleteno grožđe i lišće u njegovoj kosi,i duge povite grozdove koji su povezivali Baha i satira, trup drveta na koje se Bah oslanjao a satir na njemu sedeo, i najzad tigrovu kožu koju je Bah držao u oslabljenoj ruci što se provlačila ispod satirove ruke, s glavom koja je visila između satirovih raskrečenih kozjih kopita, prikazujući slikovito što će se uskoro desiti i s Bahovom.

Gali je postavljao bezbrojna pitanja. Mikelanđelo je objašnjavao da će napraviti modele u vosku i glini, da će nešto izvajati i na otpacima mermera isprobati neke delove -na primer kako se satirova glava odmara na Bahovoj ruci.

-I kako se dečakova bedra stapaju u satirove noge zarasle u krzno. -Odlično. Gali je bio očaran. -Ne znam kako da vam zahvalim. Mikelanđelo se osmehnu pomalo zbunjen.

-Postoji jedan način. Da pošaljete nekoliko florina u Firencu. Gali zaštitnički nadvi svoja ogromna ramena nad Mikelanđelom. -Da li biste želeli da naš službenik u Firenci svakog meseca pošalje nekoliko

florina vašem ocu, mislim redovno? Onda nećete biti uzbuđeni svaki put kad stigne pošta. To vas neće ništa više stajati, a mi ćemo otvoriti vaš račun na teret ugovorene cene.

-...nije, zaista, on kriv -izjavi Mikelanđelo povređen u svom ponosu. -Moj stric je bolestan, a ima i neki dug...

7

On spusti svoj kamen u vodoravan položaj na podnožju, dobro ga osigura na čvrsto vezanim gredama, a onda, uzevši dleto, udari u ugao iz kojeg je trebalo ga se pojavi pehar s vinom. Usredsredio se na frontalnu stranu, a zatim poče da dodaje i dve bočne strane da dobije vizuelni tok. Pošto je odredio visoke tačke prstiju na ruci koja drži pehar, i ispružene čašice desnog kolena, on udari između njih da pronađe stomak, da ustanovi odnos između najviših izbočina i najvećih udubljenja. Prelazni oblici trebalo je da slede u prirodnom toku, prema tome kako će se oblici sa strana i pozadi ravnati po prednjoj.Onda je odredio otprilike masu gornjeg torzoa da označi zateturan položaj uspravne figure, i okrenuo kameni blok kao kazaljku na satu, tako da je mogao da radi na širokom planu, tešući u krupnim potezima ruku s peharom, koja je bila u dominantnom položaju.

Tada je pozvao jednog od Gufatija da mu pomogne da opet usprave kamen. Sada je mermer pokazivao svoju ličnost: veličinu, srazmere, težinu. On sedne preda nj i stade ga pažljivo posmatrati, pustivši ga da mu govori, da iznese svoje zahteve. Sada je osetio strah, kao da se upoznaje s nekom nepoznatom ličnošću. Klesati znači odstranjivati mermer, ali isto tako i ispitivati, kopati, znojiti se, razmišljati, osećati i živeti sa njim dok ne bude gotov. Polovina prvobitne težine toga bloka ostaće u završenoj statui, ostatak će ležati u voćnjaku u komadićima i prahu. Jedino je žalio što će ponekad morati da jede i da spava, jer to će predstavljati mučne prekide, kad će njegov posao morati da zastane.

Sedmice i meseci neprekidnog klesanja tekli su u neprekidnoj struji. Zima je bila blaga, nije morao da nanovo postavi krov na radionici, kad je vreme bilo oštro, stavio bi na glavu vunenu kapu preko ušiju i ogrnuo topao ogrtač. Misli, osećaji, zapažanja, često bi blesnuli kao munja kad su Bah i satir počeli da se pojavljuju, ali da izrazi te ideje u mermeru, bili su potrebni dani i sedmice. Duboko u duši morao se i sam razvijati, kao što se razvijala i sazrevala njegova skulptura. Nedovršeni blok ga je progonio u svakom satu dana i noći. Bilo bi opasno osloboditi pehar i savijeno koleno u prostoru, moraće da ostavi mermernu opnu između ispruženog pehara i podlaktice, između kolena i lakta, između osnove i kolena, da bi imali oslonac dok on bude dublje kopao. Sada je vajao bočni plan, lice i glavu, deo vrata i savijenu vrežu s grožđem, sad pak opet dubinu levog ramena, bedra i lista na nozi. U pozadini je oživeo satira, deblo na kome je ovaj sedeo, grožđe koje je jeo, tigrovu kožu koja je povezivala dva lika. Bio je to najsloženiji rad u koji se do sada upustio.

On vešto okrene satirovu glavu, ruke i grožđe prema Bahovoj ruci, no ipak je izašao izvan bloka.

Njegova prava bitka počela bi u trenutku kad bi neki mišić postao određen ili kad bi se počeo pojavljivati neki strukturalni element, ističući se iz grubog bloka. On bi osetio kako mu srce lupa u nestrpljivoj želji da brzo skine ostatak mermerne površine, da otkrije ljudski oblik ispod nje. Mermer je bio uporan, i on je bio isto tako uporan da ostvari delikatnu igru mišića ispod mesnatog trbuha, mekano kao od gline deblo drveta, spiralno povijen satirov torzo, grožđe na Bahovoj glavi koje je izgledalo kao da je deo loze njegove kose.Svaki svršeni detalj, donosio je mir svim onim njegovim sposobnostima kojima se koristio u stvaranju, ne samo očima i duhu i grudima, već ramenima, bedrima i slabinama.

Kad nije mogao da izrazi neku pojedinost, spustio bi alat, izašao napolje i gledao kroz drveće u nebo. Kad bi se vratio, prišao bi mermeru iz daljine, video bi njegove obrise i masu, osetio njegov kontinuitet. Detalj je postajao deo celine. Ponovo bi zgrabio alat i besomučno radio, jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam udaraca, zatim jedan, dva, tri, četiri odmora, povlačeći se unazad na svakih nekoliko ciklusa, da vidi šta je postigao. Njegovi osećaji su uvek bili ispred njegovih fizičkih mogućnosti da kleše. Kad bi samo mogao da kleše sve četiri strane bloka odjednom!

Dok je oslobađao zaokruženu čašicu kolena, kosmatu nogu i satirov papak, tigrovu kožu, težio je da što više celine stavi u jedno »hajde«. Svaki dan je morao biti plodan, on je morao naći dovoljno oblika za svaki obrok klesanja pre no što je smeo da odloži dleto i čekić. U času buđenja bio je sav pun nervozne energije i njegovi časovi predstavljali su jedan dug neprekidan zamah. Nije mogao da ostavi nijedan prst ruke u poodmaklijem stanju nego što je bio drugi, jer je radio u jedinicama. Jednostavni obrok rada bila je jedna puna jedinica. Ti mali skupovi snažnih suština u celoj njegovoj skulpturi karakterisali su njegovu snagu vajara.

Upravo pre nego što bi prestao da radi pregledao bi svoje delo, našao šta mora da se uradi sutradan.U toku večeri, kad je pisao porodici, ponosno je potpisivao pisma:

Mikelanđelo, vajar u Rimu. Zbog toga što nije hteo da odvoji vreme za prijatelje ili odmor ili društveni život,

Balduči ga je okrivio da pokušava pobeći od sveta tražeći utočište u mermeru. Mikelanđelo prizna prijatelju da gotovo ima pravo: vajar prenosi u mermer viziju jednog sjajnijeg sveta no što je ovaj koji ga okružuje. Ali umetnik ne beži, on goni. On je pokušavao svom svojom snagom da uhvati viziju. Da li se bog zaista odmarao sedmog dana? U hladu toga dugog popodneva, kad je bio osvežen, zar se nije možda sam upitao: »Koga imam na zemlji da govori u moju korist? Bolje da stvorim još jednu vrstu, jednu posebnu. Nazvaću je 'umetnikom'. Njemu će biti zadatak da donese svetu smisao i lepotu.«

Ipak je Balduči verno dolazio svake nedelje popodne u nadi da će ga nagovoriti da izađe iz radionice. Pronašao je za Mikelanđela devojku toliko sličnu Klarisi da je Mikelanđelo bio u iskušenju. Ali mermer je iscrpljivao. Između tog dvoga nije bilo izbora.

-Kad završim Baha, izaćiću s tobom -obeća on Baldučiju. Balduči odmahnu glavom u očajanju. -Samo pomisli kako odgađaš ono što je dobro u životu na tako dugo vreme. To je

bacanje vremena u Tibar!

Podstaknut svojim vlastitim udovoljenjem, Mikelanđelo zabaci glavu i srdačno se nasmeja sa svojim prijateljem.

Njegova najdublja emocionalna reakcija došla je onda kad je lomeći opnu koja je podupirala skulpturu, zapažajući providnu kakvoću mermera tamo gde je trebalo da dođe proboj, bio svestan činjenice da će prostor uskoro tuda teći. prostor koji je udovima davao slobodu kretanja, njihovu nezavisnost koja je dozvoljavala njegovim oblicima da dišu od onoga trenutka kad njegovo dleto više nije osetilo otpor.

Najdelikatniji zadatak bilo je otklanjanje mermera između ruke koja je držala divno ukrašen visoki pehar i strane nagnute glave. Radio je s beskrajnom nežnošću dok nije stigao do kose linije ramena. Još se nije osećao dovoljno sigurnim da odbije čekićem tkivo koje je podupiralo podignutu ruku i ispruženo koleno.

Balduči ga je nemilosrdno grdio. -To je čista predrasuda. Kako to da nisi napravio stub da drži jadne mladićeve

genitalije. Recimo da otpadnu? To bi bilo gore nego da ispusti taj pehar za koji se toliko bojiš da ga ne izgubiš.

Mikelanđelo zahvati šakom mermernu prašinu i baci je na njega. -Da li se tebi ikad u glavi rodila misao a da nije proisticala iz polnog prohteva? -Zar se ikome rodila? Najzad je pristao na Baldučijevo nagovaranje da gledaju neke rimske predstave,

i ode s njim na brdo Tedesko da vidi kako Rim proslavlja karneval pre korizme. Stajali su na padini brega, dok su četiri mlade svinje, počešljane kod naročitih frizera, sa zavezanim trakama, bile upregnute u kolica ukrašena zastavama. Na znak trube kolica su poletela nizbrdo prema Aventinu, dok je stanovništvo trčalo za njima, naoružano noževima, vičući: -Al porco! Al porco! - Na dnu obronka kolica su se razmrskala, a ljudi su navalili na životinje, tukući se međusobno da vide ko će odrezati najbolji komad mesa.

Kad se Mikelanđelo vratio kući, našao je samo francuskog kardinala Groslaja od San Dioniđija. Gali je prekršio pravilo koje je sam nametnuo, upitavši Mikelanđela da li bi mogli da povedu kardinala u radionicu da vidi Baha. Mikelanđelo nije mogao odbiti.

Pri svetlosti svetiljke Mikelanđelo objasni da on radi oko cele figure istovremeno, da bi tako oblici bili uvek u istom stepenu obrađenosti.. Pokazao je kako je, da bi otvorio prostor između nogu i između leve ruke i trupa, radio na prednjoj a zatim na stražnjoj strani bloka, neprestano istanjujući sve više i više mermernu opnu. Dok je kardinal od San Dioniđija posmatrao, on uze dleto i pokaza kako se izvodi naročito lako kucanje potrebno pri probijanju, zatim uze ugnetto da odstrani ostatak opne, oslobadajući udove.

-Ali kako vam polazi za rukom da upola završenoj figuri date taj osećaj kao da u njoj pulsiraju žile? Ja prosto osećam krv i mišiće ispod vaše mermerne kože. Prijatno je gledati kako se rađaju novi majstori mermera.

Nekoliko dana kasnije jedan sluga donese u radionicu pisamce od Galija. »Hoćete li večeras večerati s Groslajem i sa mnom?«

Mikelanđelo predveče završi rad, ode u obližnje kupalište da ispere mermernu prašinu iz pora, obuče čistu košulju i čarape, počešlja kosu preko čela.

Sinjora Gali je poslužila laku večeru, jer kardinal, još uvek se pridržavajući discipline svojih mladih godina, nije jeo meso, a i druge hrane se jedva doticao. Njegove izbledele oči blistale su na svetlosti svetiljke kad se okrenuo Mikelanđelu.

-Znaš, sine moj, starim. Ja moram ostaviti nešto za sobom, nešto jedinstveno lepo, da dodam lepotama Rima. Jedan dar od Francuske, od Šarla VIII i moje malenkosti. Dobio sam odobrenje od pape da posvetim jednu skulpturu u kapeli francuskih kraljeva u crkvi svetog Petra. Ima tamo jedna niša za koju bi trebala figura u prirodnoj veličini.

Mikelanđelo nije bio ni takao nijedno od Galijevih odličnih trebijanskih vina, ali se osećao kao da je popio više nego grof Ginaco kad bi popodne bila vrućina. Skulpturu za Svetog Petra, najstariju i najsvetiju baziliku hrišćanstva, sagrađenu na grobu svetog Petra! Da li je moguće da je francuski kardinal izabrao njega? Ali na osnovu čega? Na osnovu malog Kupidona? Još nedovršenog Baha u radionici?

No dok je on uspeo da misli ponovo vrati za sto, predmet razgovora se promenio. Kardinal je pričao Jakopu Galiju o spisima dvojice neortodoksnih otaca. Zatim po kardinala stigoše kola. On poželi Mikelanđelu laku noć.

Te nedelje Mikelanđelo je otišao u crkvu Svetog Petra da vidi kapelu francuskih kraljeva i nišu o kojoj je govorio kardinal od San Dioniđija. Popeo se uz trideset pet stepenica od mermera i porfira koje su vodile u baziliku, prošao kroz atrijum, prošao pored središnje fontane koja je bila opkoljena stubovima od porfira i stajala na temeljima karolinškog zvonika, zaprepašćen zbog oronulosti crkve Svetog Petra, koja se oštro naginjala ulevo. Unutra otkri da je kapela francuskih kraljeva skromne veličine i mračna, da glavno svetlo dopire kroz male prozore gore, na stražnjoj strani, blizu tavanice, dok su joj jedini ukras bili sarkofazi posuđeni s paganskih i ranih hrišćanskih grobova te drveno raspeće u jednoj niši sa strane. On izmeri odoka praznu nišu na suprotnoj strani zida, razočaran što je tako duboka da će se kip videti samo spreda.

Prošlo je sedam dana pre no što je Gali ponovo pokrenuo to pitanje. -Znate, Mikelanđelo, ta porudžbina kardinala od San Dioniđija može da bude

najvažnija otkako je Polajuolu bilo dato da izradi nagrobni spomenik za Siksta IV Mikelanđelovo srce zakuca brže. -Kakvi su moji izgledi? Gali poče da računa na

svojim dugačkim tankim prstima kao na računaljci koja procenjuje umetničku verovatnoću.

-Prvo, moram uveriti kardinala da ste vi najbolji skulptor u Rimu. Drugo, morate izmisliti neku temu koja će ga inspirisati. Treće, moramo dobiti potpisan ugovor.

-Da li će to morati da bude duhovna tema? -Ne zato što je kardinal član crkve, već zato što je veoma duhovan čovek.Živeo je

u Rimu tri godine u takvom stanju pokore da doslovno nije video i ne zna da je Rim pokvaren grad.

-Da li je to nevinost? Ili slepilo? -Ne bismo li mogli reći da je to vera? Ako je jedan čovek tako čist kao što je

kardinal od San Dioniđija, onda mu je božja ruka na ramenu dok hoda, on vidi iznad sadašnjeg zla, Večnu Crkvu.

-Mogu li ja da stvorim delo na kome će počivati ruka božja? Gali odmahnu svojom lavovskom glavom. -To je problem za koji se vi sami morate boriti.

Klesati duhovno raspadanje celog dana, a u isto vreme smišljati pobožnu temu, to je izgledalo kao nemoguć zadatak, Ali uskoro je znao da će ta tema biti Pijeta, žalost, tuga. Želeo je da radi jednu Pijetu još otkako je završio Bogorodicu s detetom, jer je Bogorodica s detetom bila samo početak, Pijeta je bila kraj, unapred određen zaključak svega onoga što je Marija odlučila u onom sudbonosnom času koji joj je Bog odredio. Sada, trideset tri godine kasnije, sin joj je opet bio na krilu, pošto je završio svoje putovanje.

Galija je zanimalo Mikelanđelovo razmišljanje. On ga odvede u palatu kardinala od San Dioniđija, gde su sačekali da kardinal završi dnevnu molitvu i službu božju, što se zahtevalo od svakog benediktinca. Nekakva tri čoveka sedela su u otvorenoj loži, okrenutoj prema Via Rekta, sa naslikanim Blagovestima iza njih. Kardinal je bio bled posle dugog bogosluženja. Mikelanđelovo izvežbano oko lako je otkrilo da tela gotovo i nema ispod mantije.Ali kad je kardinal čuo za Pijetu, njegove oči zablistaše.

-A šta je s mermerom, Mikelanđelo? Možeš li naći tako savršen komad o kakvom govoriš, ovde u Rimu?

-Mislim da ne mogu, Vaša svetlosti. Stub da, ali ovalni blok koji je širi nego viši, i u dubinu isečen, to nisam video.

-Onda se moramo obratiti Karari. Pisaću braći Luči, moliću pomoć. Ako ne budu mogli da nađu ono što nam je potrebno, moraćete sami ići u kamenolom da ga nađete.

Mikelanđelo skoči sa stolice. -Znate li, oče, što su kamenolomi viši, mermer postaje sve belji? Nema mrlja od

zemlje, nema pritiska koji stvara rupe i šupljine. Kad bismo mogli da izvadimo mermer na vrhu Monte Arga, tamo bismo našli savršen blok.

Dok su išli kući, Gali reče: -Smesta morate poći u Kararu. Daću vam unapred novac za putovanje.

-Ne mogu. -Zašto ne. -Moram završiti moga Baha -odgovori Mikelanđelo. -Ali Bah može da čeka. Kardinal ne može. Jednog dana, a to će biti uskoro, Bog će

staviti svoju ruku samo malo jače na njegovo rame, i kardinal će otići na nebo. A s neba ne može da naruči Pijetu.

-To je istina. Ali ja sada ne mogu prestati da radim -ostajao je Mikelanđelo tvrdoglavo pri svom.

-Razrešavam vas od našeg sporazuma. Kad budete završili Pijetu, vratićete se Bahu.

-Za mene ne postoji vraćanje nazad. Skulptura se do potpunosti razvija u mom duhu. Moram je završiti sada da bi bila savršena.

-Uvek sam zbunjen kad nađem romantičnog čoveka u praktičnim poslovima. -Gali uzdahnu. -Neću opterećivati kardinala pojedinostima vašeg ortodoksnog mišljenja.

-Dok Bah ne bude gotov, Pijeta ne može da se počne. Ja postupam časno, jer moram.

8 Mikelanđelo ukloni kratki stub između podnožja i Bahove pete i desne noge koja

je bila napola u vazduhu, naslonjena na prste. Zatim podiže bušilicu da odstrani opnu između lakta i pehara, bušeći čitav niz rupa blizu ruke, pažljivo turpijajući preostali mermer. Najzad odreza desni ugao ispod pehara, da oslobodi ruku i pehar, koji se sada dizao visoko u prostor. Satir u donjem levom uglu i pehar gore u desnom upotpunjavali su jedan drugog. Mikelanđelo obiđe delo, sa zadovoljstvom na licu i u ramenima,dok su mu oči pregledale liniju od izbočenog desnog kolena do vrha suprotnog ramena, napetost od ruba pehara kroz mesto gde se račvaju noge do ugla satirovog kopita.

Figura se isticala težinom svojih masa. U glavi koja se naginjala napred, u torzu isturenom prema van, koji se zatim spuštao u stomak, što je celo telo povlačilo nadole prema slabinama. Pozadi, suviše debeli bokovi služili su kao teret koji daje stabilnost, dok su ravnotežu održavale lepe noge, mada ne suviše sigurne zbog toga što je telo bilo nagnuto, leva noga čvrsto je stajala na tlu, desna na vrhovima prstiju povećavala je osećaj vrtoglavice.

-Vi ste kao neki inženjer -reče Gali videći ga s ushičenim izrazom na licu dok je pregledao Mikelanđelovu zamisao.

-Ja sam govorio Bertoldu da vajar i mora to da bude. -U doba careva vi biste projektovali koloseume,kupališta i rezervoare. Umesto

toga, stvorili ste dušu. Mikelanđelove oči zaplamteše na taj kompliment. -Bez duše nema skulpture. -Mnoga od mojih antičkih dela bila su pronađena razbijena na nekoliko mesta,

no kad smo ih sastavili, njihov je duh bio prisutan. -To skulptor u stvari živi u mermeru. Sledeće nedelje otišao je da ruča kod Ručelaja, u želji da čuje novosti iz Firence.

Savonarola je bio u središtu gotovo svih događaja. Firentinska kolonija je bila oduševljena njime zato što je prkosio papi, što je opominjao Bordžiju da su nepravedne ekskomunikacije iz crkve nevažeće, i što je slavio tri zabranjene mise u San Marku na Božić. Zatim je Savonarola pisao kraljevima, državnicima i crkvenim velikodostojnicima širom cele Evrope, podstičući ih da se sazove sabor koji bi izbacio Bordžiju i doneo široke reforme koje bi oslobodile crkvu od simonije i od kupovanja ne samo kardinalske časti već i same papske titule. Jedanaestog februara 1498. Godine opet je držao propoved protiv pape u Duomu, a dve sedmice kasnije izašao je iz katedrale s hostijom u ruci, ispred hiljade Firentinaca koji su se već bili okupili na pjaci, i preklinjao je Boga da ga ubije ako on zaslužuje ekskomunikaciju iz crkve. Kad se Bog uzdržao, Savonarola uze da proslavi svoje opravdanje naređujući još jednu Lomaču Taština. Firencu je ponovo opljačkala Vojska mladića.

Savonarolina pisma u kojima je zahtevao reformaciju kružila su tajno u Rimu preko Firentinaca, za koje je on postao idol. Kad im je Mikelanđelo opisao Lomaču Taština koju je gledao, stotine nenadoknadivih rukopisa, knjiga, slika, skulptura koji su bili uništeni, oni nisu bili ožalošćeni.

-Svaka cena je niska kad je nestašica -povika Kavalkanti. -Moramo uništiti Bordžije po svaku cenu.

Mikelanđelo se zamisli. -Šta ćete misliti o toj ceni za nekoliko godina kad i papa i Botičeli budu mrtvi?

Naći će se drugi papa, ali nikad više neće biti Botičelija. Svi radovi koje je Savonarola bacio na vatru zauvek su nestali. Meni se čini da vi odobravate bezakonje u Firenci da biste sebe oslobodih bezakonja ovde u Rimu.

Ako on nije mogao da ih dirne svojim razlozima, papa ih je dirnuo tamo gde boli: obećao je da će konfiskovati sva imanja Firentinaca i da će ih izbaciti iz grada bez prebijene pare ako Sinjorija iz Firence ne pošalje Savonarolu u Rim na sudski postupak. Posle onoga što je Mikelanđelo mogao da načuje, kolonija je potpuno kapitulirala: Savonarola je morao biti ućutkan, morao je prihvatiti svoju ekskomunikaciju iz crkve, tražiti oproštenje greha od pape. Zamolili su Sinjoriju da radi za njih i da pošalje Savonarolu pod stražom u Rim. Sve što je papa tražio, bilo je, objašnjavali su oni, da Savonarola dođe u Rim i da primi oproštenje greha. Onda se može vratiti u Firencu i spašavati dušu.

Krajem marta proširi se u Rimu vest koja natera Mikelanđela da pojuri na Ponte: Savonarolin zamenik zapovednika, fra Domeniko, predao se sam mukama vatrom. Kolonija se okupila u domu najstarijeg, Kavalkantija. Kad je Mikelanđelo ušao u kuću, utonuo je u graju koja se valjala niz stepenice iz dnevne sobe.

-Šta to znači, muke vatrom? -zapita on. -Da li je to ono što je Savonarola pokušao pre karnevala, tražeći da padne mrtav ako njegove reči nisu nadahnute bogom?

-Slično. Osim što vatra peče. Ovakav razvoj događaja nije potekao ni od samog fra Domenika niti od

neprijatelja dominikanaca u borbi za vlast, franciskanaca, koje je predvodio Frančesko di Pulja. U jednoj vatrenoj propovedi u odbranu vođe, fra Domeniko je izjavio da će ući u vatru da dokaže da je sve ono što Savonarola uči nadahnuto bogom. Sutradan, fra Frančesko di Pulja je prihvatio izazov, ali je zahtevao da sam Savonarola uđe u vatru, rekavši da će Firenca samo onda ako Savonarola prođe živ kroz vatru verovati da je on pravi prorok.Sastavši se na večeri u palati Piti, jedna grupa mladih Arabijata uveravala je fra Frančeska i franjevce da Savonarola nikad neće to prihvatiti, da će svojim odbijanjem dokazati Firentincima da ne veruje u to da će ga Bog spasiti.

U tom času glasači Firence okrenuše se politički protiv Savonarole. Bili su već izdržali sedam godina svađa, papinu pretnju da će na celo stanovništvo staviti interdikt, što je značilo ekskomunikaciju koja bi paralizovala trgovinu i prouzrokovala još goru zbrku. Gradu je bio potreban porez od tri posto na crkvena imanja, što je papa pristajao da odobri kad Savonarola jednom bude ućutkan. Pobedili su Sinjoriju koja se bila zaverila Savonaroli i izabrali novi savet, koji je bio protiv njega. Firenci je pretio još jedan građanski rat kao onaj između gvelfa, pristalica papske stranke, i gibelina,pristalica carske stranke.

Sedmog aprila bila je podignuta jedna platforma na Pjaci dela Sinjorija. Klade su mirisale na katran. Ogromna masa sveta skupila se da posmatra predstavu. Franjevci nisu hteli da dođu na pjacu dok fra Domeniko ne obeća da neće poneti hostiju u vatru. Posle mnogo sati čekanja, jak zimski pljusak pokvasi platformu, rasteravši gomilu i dokrajčivši sve paljevine.

Sledeće noći Arabijati upadoše u San Marko i pobiše nekoliko Savonarolinih sledbenika. Sinjorija je došla i uhapsila Savonarolu, fra Domenika i fra Silvestra, trećeg po redu u komandi, zatvorivši ih u zvonik Palaca dela Sinjorija. Papa posla

kurira u Firencu zahtevajući da se Savonarola pošalje k njemu u Rim. Sinjorija odbi, ali odredi odbor sedamnaestorice da ispita Savonarolu i osigura njegovo priznanje da njegove reči nisu bile nadahnute bogom.

Savonarola odbi da opozove svoje reči. Odbor ga je mučio: najpre upotrebivši merdevine rastezače i zavrtanj, zatim ga zavezaše i podigoše u vazduh, spustivši ga iznenadnim trzajem konopca. Izbezumljeni Savonarola pristade da napiše priznanje. Bio je pušten iz ćelije. Sinjorija nije bila zadovoljna onim što je napisao. Mučenje poče ponovo. Slab od posta i molitava preko cele noći, Savonarola ponovo podleže, potpisa priznanje koje je sastavio notar, ali tek pošto je jednom odbio dokument i pošto je treći put bio mučen.

Odbor proglasi Savonarolu krivim zbog jeresi. Specijalno savetodavno veće koje je Sinjorija sazvala osudi ga na smrt. U isto vreme papa odobri gradu njegov dugo željeni porez od tri postotka na sva crkvena imanja u Toskani.

Tri platforme bile su sagrađene od stepenica Palaca dela Sinjorija do trga. Gomila sveta počela je ispunjavati pjacu u toku noći, gurajući se prema gubilištu. U zoru je trg i sve uličice koje su vodile ka njemu bile jedna uzavrela masa.

Savonarola, fra Domeniko i fra Silvestro bili su izvedeni na stepenice Sinjorije, bez odela, obrijanih tonzura. Popeše se na gubilište, tiho moleći. Uspeše se strmim merdevinama do vrha vešala. Staviše im konopce i lance oko vrata. Za tren oka, sva trojica su se njihala, prebijenih vratova.

Onda se zapali lomača ispod vešala. Plamen se diže. Tri tela držala su se na lancima pošto su konopci izgoreli. Arabijati su kamenovali napola izgorele leševe. Njihov prah je bio pokupljen, odnesen kolima do Starog mosta i bačen u Arno.

Mučeništvo Savonarolino duboko je potreslo Mikelanđela. Kao dečak sedeo je i slušao Pika dela Mirandolu kad je preporučivao Lorencu da pozove tog monaha u Firencu. Savonarola je pridoneo smrti Lorenca, Pika, Policijana, a sada je i on bio mrtav. Jedva je znao šta da misli i oseća: osim sažaljenja. Vratio se svom poslu. U jednom haotičnom svetu čovek je mogao da se osloni na mermer. Mermer je imao svoju vlastitu volju, inteligenciju i stabilnost. Kad mu je mermer bio u rukama, svet je bio dobar.

Sada je jedva čekao da završi Baha. Bio je tek odredio položaj čela, nosa, usta, u želji da ga sama figura uputi na izraz lica. Sada je završio lice, ošamućenog izraza s kojim je Bah gledao u pehar vina, izbuljene oči, usta pohlepno otvorena. Za grožđe je upotrebio svrdlo, i tako svaku bobicu napravio da bude okrugla i puna soka. Da bi izveo krzno na satirovim kozjim nogama, stesao je grubu površinu mermera potpuno okruglim dletom, koje je iznelo na površinu ritmičko igranje kovrdža, pri čemu je svaki pramen bio posebno izveden.

Trebalo mu je još dva meseca za glačanje da dobije sjajni efekat mesa kakav je želeo.Mada je taj rad zahtevao beskrajnu pažnju i tačnost, bio je po prirodi tehnički, i zahtevao je samo zanatliju u njemu. Dopuštao je da mu duh bude slobodan za vreme toplih prolećnih sati da razmišlja o »Pijeti« i njenom značenju. I u svežim večerima on poče da istražuje taj poslednji trenutak koji će majka i sin provesti zajedno.

Onda zapita Jakopa Galija bi li sad mogao zaključiti ugovor s kardinalom od San Dioniđija. Gali reče da je kardinalov manastir u Luči već naručio jedan blok prema dimenzijama koje je dao Mikelanđelo. Bio je već isečen, ali je kamenolom u Karari odbio da ga pošalje u Rim pre nego što bude isplaćen. Manastir u Luči je opet odbio

da plati dok kardinal ne da odobrenje. Kamenolomu je dosadilo da ga čuva te ga je prodao jednom posredniku.

Te noći je Mikelanđelo napisao ugovor za koji je smatrao da će i prema njemu i prema kardinalu od San Dioniđija biti pošten. Gali ga je čitao bez izraza na licu, rekavši da će ga odneti u banku i staviti na sigurno mesto.

Krajem leta Bah je bio gotov. Gali je bio presrećan zbog kipa. -Čini mi se da je Bah zaista živ i da će svakog trenutka ispustiti pehar. Satir je u

isto vreme i zloban i nedužan. Vi ste mi napravili najlepši kip u celoj Italiji. Moramo ga postaviti u vrt i prirediti zabavu.

Slepi avgustinci, Aurelijus i Rafaele Lipus, studirali su Baha svojim osetljivim prstima, prelazeći njima preko svake pojedinosti i govoreći da nikad nisu »videli« mušku figuru koja tako snažno izražava svoju unutrašnju životnu snagu. Profesor Pomponius Letus, koga je inkvizicija mučila zbog paganstva, bio je dirnut do suza, zaključujući da je kip pravi grčki po svojoj strukturi i sjajnoj beloj satenskoj polituri. Serafine, pesnik sa dvora Lukrecije Bordžije, omrznuo ga je na prvi pogled, izjavivši da je »ružan, bludan, bez ikakve ljupkosti«. Sanazaro, pesnik koji je mešao hrišćanske i paganske slike u svojim stihovima, izjavio je da je »potpuna sinteza, grčki po obliku, hrišćanski po osećaju, sinteza koja je kombinovala najbolje od oba«, kao što su četvorica platoničara primetili za njegovu Bogorodicu s detetom. Peter Sabinus, profesor govorništva na univerzitetu, sakupljač hrišćanskih natpisa, i njegov prijatelj Đovani Kapoči,koji je iskopavao katakombe, vraćali su se tri puta da raspravljaju o vrlinama kipa i, mada nisu marili za antičke teme, naposletku su zaključili da je taj Bah nešto novo u umetnosti skulpture.

Mikelanđelo je najviše cenio mišljenje Đulijana da Sangala. Sangalo je razdragano ocrtao strukturalnu zamisao. -Sagradili ste tog Baha onako kao što mi gradimo hram ili palatu. Lako se moglo desiti da vam se materijal sruši. Taj mladić će stajati uspravno tako dugo dok za njega bude prostora koji će istiskivati.

Sutradan uveče Gali donese vlastito napisani ugovor između Mikelanđela i kardinala od San Dioniđija,koji je kardinal bio potpisao. U tom ugovoru Mikelanđelo otkri da ga nazivaju prvi put maestrom, ali je isto tako bio spomenut kao statuario, čovek koji pravi kipove. Za svotu od četiri stotine pedeset dukata u papskom zlatu pristajao je da napravi Pijetu u mermeru, s tim da mu se sto pedeset dukata plati na

početku, a sto dukata svakog četvrtog meseca. Krajem godine statua će biti gotova. Da bi osigurao kardinalovu isplatu Mikelanđelu, Gali je napisao:

Ja, Jakopo Gali, obećavam da će taj rad biti lepši od bilo kog dela u mermeru koji se danas može videti u Rimu, i takav da nijedan majstor našeg vremena neće moći napraviti bolji.

Mikelanđelo je s ljubavlju gledao Galija. -Sigurno ste taj ugovor napisali kod kuće, a ne u banci. -Zašto? -Jer ste uzeli na sebe priličan rizik. Recimo, kad završim, da kardinal kaže: »Ja

sam video boljih mermera u Rimu.« Šta će onda biti? -Vratiću Njegovoj svetosti njegove papske dukate. -I ostaće vam statua. Galijeve oči trepnuše. -Nekako bih to podneo.

Mikelanđelo pođe da pretražuje skladišta kamena u Trasteveru i lukama da nađe onakav blok kakav mu je bio potreban, ali komad mermera sedam stopa širok, šest stopa visok i tri stope dubok retko se vadio, jer bi se teško prodao. Trebalo mu je samo dva dana da sve obiđe, nije bilo ničega što bi imalo ličilo na masivni blok koji mu je bio potreban. Sledećeg dana, kad je već zaključio da će morati otići u Kararu na svoj trošak, Gufati dotrča stražnjom uličicom do nje- gove radionice, vičući:

-...baš istovaruju jedan šlep... tačno veličina koju tražite. Bio je odrezan po nekoj porudžbini iz Luče. Nisu platili kamenolomu, pa su ga prodali.

Mikelanđelo otrča kao lud do doka Lipeta. Tamo je stajao, blistao sjajan i beo na letnjem suncu. Klesari su ga bili divno isekli, visoko u brdima Karare. Njegova meka i zbijena sitnozrnasta građa pokazala se odlično pri probi čekićem i vodom. Sledećeg jutra dođe pre zore da posmatra kako zraci izlazećeg sunca padaju na blok i čine ga providnim kao ružičasti alabaster, bez ijedne rupe ili pukotine, naprsline ili čvora u celoj njegovoj masivnoj beloj težini.

9 Odstranivši poslednje ostatke s Baha, Mikelanđelo se dade na Pijetu. Ali Bah je

postao sporna figura. Mnogi ljudi su dolazili da ga vide. Gali je dovodio posetioce u radionicu ili je slao tamo slugu da pita Mikelanđela nema li ništa protiv toga da dođu u vrt. Bio je primoran da daje objašnjenja i da se brani, naročito od Brenjovih zanesenjaka, koji su napadali njegovo delo kao »izopačenje Dionisove legende«. Kad bi naišli obožavaoci, onda bi se zapetljao u objašnjenjima svoje zamisli i tehnike. Sada je Gali želeo da svake večeri večera s njima, i nedeljom, da bi mogao da pozove što više prijatelja i da otvori put novim porudžbinama.

Ručelaj, Kavalkanti, Altoviti, svi su se njime ponosili. Priređivali su prijeme njemu u čast, zbog kojih se sledećeg jutra budio umoran. Čeznuo je da Baha ostavi iza sebe, da potpuno izbriše iz glave taj paganski lik i da napravi prelaz u duhovnost, koja mu je bila potrebna da bi razmišljao o Pijeti. Posle mesec dana slavlja bilo mu je jasno da neće moći zamisliti niti isklesati Pijetu uz tolike razonode, da je, pošto se sad javio kao profesionalni vajar, došlo vreme da stvori svoj vlastiti stan i radionicu, gde će moći živeti mirno i povučeno, raditi noću i danju kako bude želeo, posvetiti se umetnosti. Bio je dozreo. Sada se pokazao ko je. Nije video drugog puta.

Jakopo Gali, koji je sve zapažao, upita ga, -Nešto vas muči, Mikelanđelo. -Da. -Reklo bi se da je ozbiljno. -Samo nezahvalno. -Vi meni ništa ne dugujete. -Svi kojima sam najviše dugovao, govorili su to isto: Lorenco de Mediči,

Bertoldo, Aldovrandi, sada vi. -Kažite mi šta biste želeli.

-Da se odselim -izjavi Mikelanđelo. -Život s porodicom Gali je suviše prijatan...-On zastade. -Osećam da moram raditi u svom domaćinstvu. Kao muškarac, a ne kao dečak i večiti gost. Ne čini vam se to smešno?

Gali je zurio u njega. -Ja jedino želim da vi budete srećni i da stvarate najlepša dela u Italiji.

-Za mene je to jedno te isto. Uputili su ga u nekoliko kuća gde je prizemlje bilo slobodno.Jednu mu je

preporučio Altoviti u firentinskom delu grada, drugu blizu Pjace del Kvirinale, s divnim pogledom na Rim. Bile su suviše raskošne i skupe. Trećeg dana, na Via Sistini, preko puta gostionice »Medved«, na rubu Kampo Marča, ispod obale Tibra, on nađe veliku sobu na uglu sa dva prozora, jednim prema severu s ujednačenim svetlom,drugim prema istoku s oštrim sunčevim svetlom koje mu je nekad bilo potrebno. U dnu je bila jedna manja soba s kaminom. On isplati nekoliko škuda za dvomesečnu stanarinu, namesti uljano platno na drvene okvire koji su služili za prekrivanje prozora i stane posmatrati neuglednu prostoriju, drveni pod, na mestima istanjen, na drugima popucao, žbuku koja je ispadala između zidnog kamena, malter na plafonu koji je padao u komadima otkrivajući šarene mrlje raspadanja na mestima gde je prokišnjavalo. On stavi ključ u džep i vrati se Galiju.

Tu zateče Buonarota, koji ga je čekao. Brat mu je bio veseo. Došao je kao stražar s jednom komorom na mazgama, i tako ga put ništa nije stajao. Isto tako je trebalo i da se vrati. Mikelanđelo je s radošću zurio u čekinjasto lice i kosu počešljanu preko čela, čime je oponašao njegovo češljanje. Prošla je godina dana otkako se nisu videli.

-Nisi mogao da dođeš u bolji čas -povika on. -Potrebna mi je pomoć da namestim svoj novi dom.

-Unajmio si stan? Dobro, onda mogu ostati s tobom. -Čekaj da najpre vidiš moju palatu pre nego što se useliš -reče Mikelanđelo

osmehnuvši se. -Hajde sa mnom u Trastevere, potrebni su mi malter i lug. Ali najpre ću ti pokazati Baha.

Buonaroto je dugo vremena stajao i zurio u statuu. Zatim zapita: -Da li se sviđa ljudima? -Mnogima se sviđa. -Milo mi je. To je bilo sve. Mikelanđelo primeti sam u sebi: »On nema pojma šta je to

skulptura. Njemu je jedino stalo do toga da ljudi prihvate ono što sam ja napravio, da bih ja bio srećan i da dobijem više posla... ništa od svega toga on neće razumeti. On je pravi Buonaroti, slep za značenje umetnosti. Ali me voli.«

Kupili su materijal, večerali u Tratoriji Toskani, i onda Mikelanđelo odvede brata u Via Sistinu. Kad je ušao u sobu, Buonaroto zviznu.

-Mikelanđelo, nisi valjda mislio da ćeš ovde stanovati... u ovoj rupi? Ovo se sve raspada.

-Ti i ja ćemo sve to skrpiti -odgovori Mikelanđelo ozbiljno. -To je prava radna prostorija.

-Otac bi bio nesrećan. Mikelanđelo se osmehnu. -Nemoj mu reći -reče i namesti visoko merdevine

usred sobe. -Hajde da ostružemo plafon.

Kad su ga ostrugali i omalterisali, počeše zidove, zatim nastaviše da popravljaju ispucani pod nepravilnim komadima drveta. Zatim skrenuše pažnju na odvojeno dvorište. Jedina vrata u dvorište vodila su iz njegove sobe, ali su ostali stanari imali tamo pristup kroz prozore, što je imalo za posledicu da je dvorište bilo pokriveno debelim slojem smeća i otpadaka. Zadah je bio težak kao i zidovi koji su ga okruživali. Trebalo je dva dana da lopatama strpaju smeće u vreće i odnesu ga kroz sobe na jedno prazno zemljište ispod Tibra.

Balduči, koji se gnušao svakog fizičkog rada, pojavio se pošto su Mikelanđelo i Buonaroto završili popravke. Poznavao je jednog trgovca starim nameštajem u Trasteveru, gde se dobro cenkao da dobije po što povoljnijoj ceni jedan krevet, dušek, kuhinjski sto,dve stolice od trske, komodu, nekoliko lonaca, posuđe i noževe. Kad su kola s magarcem stigla nekoliko sati kasnije, braća namestiše krevet ispod prozora prema istoku, gde će se Mikelanđelo buditi pri prvom svetlu. Komoda je otišla na zid, pokraj otvora za kuhinju. Ispod prednjeg severnog prozora namestio je sto od četiri daske na nogarima za crtanje i modelovanje u vosku i glini. Sredinu sobe ostavio je praznu za mermer. U stražnjem delu namestiše kuhinjski sto, dve stolice, lonce i posuđe.

Balduči se vrati pošto je ispitao susedstvo. -Jedna debeljuškasta mala kokica stanuje upravo iza tvoje sobe: plava, oko

petnaest godina, lepo građena. Francuskinja, rekao bih. Mogao bih je nagovoriti da ti bude služavka. Pomisli kako bi bilo ugodno završiti u podne posao i zateći je u kuhinji nad loncem vrele supe. -Balduči malo zaigra... -a noću, zateći je u krevetu. I to spada u njihov posao, a tebi će biti potrebno malo prirodne topline u ovoj pećini.

Mikelanđelo i Buonaroto se nasmejaše na Baldučijevu razdraganost. Sledeće minute izaći če na vrata i krenuti ulicom za devojkom.

-Slušaj, Balduči -uzviknu Mikelanđelo. -Ne želim da se zapetljavam, a za služavku nemam novca. Ako mi bude potrebna, držaću se običaja umetnika da uzmem jednog učenika da ga učim, a on da meni zauzvrat da svoje usluge.

Buonaroto se složi. -Pogledaću da nađem u Firenci nekog pametnog dečaka. Buonaroto je smestio Mikelanđela, kupovao i kuvao i čistio sobu. Domaćinstvo je krenulo nizbrdo onog trenutka kad je on otišao. Zaokupljen

radom, Mikelanđelo nije nalazio vremena da kuva, da ide u gostionicu ili da jede na ulici. Smršao je, a soba nije više izgledala lepo pospremljena. On nije video ništa oko sebe osim svoje tezge i ogromnog belog mermera koji je ležao na gredama usred sobe. Nije se uopšte trudio da namesti postelju ili da opere suđe koje je ostavio na kuhinjskom stolu. Sobe je prekrivala prašina s ulice i pepeo iz kuhinjskog ognjišta, na kome je grejao vodu da ponekad popije nešto toplo.Krajem meseca je znao da njegov sistem neće funkcionisati. Čak je počeo da baca poglede na Baldučijevu malu Francuskinju, koja je prolazila pored njegovih vrata češće no što je on smatrao da je baš potrebno.

Buonaroto je rešio njegov problem. Odgovorivši na kucanje na vratima jednog poslepodneva, Mikelanđelo ugleda na ulici nekog dečaka jednostavnog lica, crnpurasta, starog otprilike trinaest godina, prljavog od putovanja, koji pruži pismo na kojem Mikelanđelo prepozna bratov rukopis. Pismo je predstavljalo Pjera Arđenta, koji je bio došao u Firencu da potraži jednog vajara kod kojeg bi učio. Neko ga je poslao u kuću Buonaroti, a onda je pešice prešao celi dugi put do Rima.

Mikelanđelo ga pozva da uđe. Posmatrao je dečaka dok mu je ovaj pričao o svojoj porodici i imanju u blizini Ferare. Njegovo držanje je bilo mirno, glas jednostavan.

-Znaš li čitati i pisati, Arđento? -Oci jezuiti u Ferari su me naučili pisati. Sad mi je potrebno da naučim zanat. -I ti misliš da bi skulptura bila dobra? -Ja hoću da učim tri godine. S cehovskim ugovorom. Mikelanđelo je bio impresioniran njegovom iskrenošću. Gledao je u prljave

mutne smeđe oči smrdljivog dečaka pred sobom, njegovu prljavu košulju, iznošene sandale, mršave, izgladnele obraze.

-Nemaš prijatelja u Rimu? Nemaš gde da ideš? -Došao sam k vama -odvrati tvrdoglavo. -Ja živim jednostavno, Arđento. Ne možeš očekivati raskoš. -Ja sam contadino. Šta ima da se jede, to jedemo. -Budući da tebi treba dom, a meni pomoćnik, da pokušamo nekoliko dana. Ako

ne bude valjalo, rastaćemo se kao prijatelji. Platiću ti put natrag do Firence. -Pristajem. Grazie. -Uzmi ovaj novčić i idi u kupalište blizu crkve Santa Marija del' Anima. Kad se

budeš vraćao, svrati na trg i kupi hranu za kuvanje. -Ja umem da skuvam dobru domaću supu. Naučila me majka pre no što je umrla. Oci su Arđenta bili naučili ne samo da računa već i da bude nepopustljivo

pošten. Odlazio je od kuće pre zore na tržnicu, noseći sa sobom komadić olovke i papira. Mikelanđelo je bio dirnut brižljivošću s kojom je zapisivao račune: toliko dinara za povrće, toliko za meso, za voće, za hleb i pastu, sve do poslednja pare. Mikelanđelo je stavljao skroman iznos u lonac za nedeljne troškove. Arđento je bio neumoran tragač za jeftinom robom. Za nedelju dana znao je svaku šatru gde se nešto prodavalo. Na kupovanje mu je odlazio dobar deo prepodneva, što je odgovaralo Mikelanđelu, jer mu je osiguravalo osamu koju je tražio.

Ustanovili su jednostavan kućni red. Posle ručka koji se sastojao od jednog jela Arđento je čistio sobe, dok bi Mikelanđelo išao da prošeta jedan sat pored Tibra, do dokova, da sluša kako Sicilijanci pevaju istovarujući brodove. Kad bi se vratio kući, Arđento se odmarao na krevetu na točkovima u kuhinji ispod drvenog slivnika. Mikelanđelo bi tako imao još dva sata mira za tezgom pre no što bi se Arđento probudio, glasno oprao lice u umivaoniku i prišao stolu da primi dnevna naređenja. Tih nekoliko sati poslepodne bili su svo učenje koje je Arđento tražio. U sumrak se ponovo povlačio u kuhinju i grejao vodu. Kad bi pala noć, on je već bio zavučen u postelju, s ćebetom dobro navučenim preko glave. Onda bi Mikelanđelo zapalio uljani žižak i vratio se stolu. Bio je zahvalan Buonarotu što mu je poslao Arđenta, izgledalo je kao da će aranžman biti zadovoljavajući, uprkos tome što Arđento nije pokazivao ni mrvice interesa za crtanje.Kasnije, kad bude počeo raditi na mermeru, naučiće dečaka kako se upotrebljava dleto i čekić. U Bibliji je čitao iz Jevanđelja po Jovanu 19,88-40:

A potom Josip od Arimateje, koji beše učenik Isusov... moli Pilata da uzme telo

Isusovo... Onda dođe i uze telo Isusovo. A dođe i Nikodem... i donese pomešane smirne i aloja, oko sto litara. I uzeše telo Isusovo i obaviše ga platnom s mirisima, kao što

je običaj u Jevreja da ukopavaju.

Navedeni su kao prisutni skidanju s krsta Marija, Marijina sestra, Marija Magdalena, Josip iz Arimateje, Nikodem. Ma koliko da je tražio, nigde u Bibliji nije našao mesto gde se govorilo o trenutku kad je Marija bila sama s Isusom. Scena je ponajviše bila pretrpana onima koji su oplakivali, kao što je bilo na dramatičnom Del' Arkovom Oplakivanju u Bolonji, gde su posmatrači puni bola preoteli poslednji čemeran Marijin trenutak.

U njegovoj zamisli niko nije mogao biti prisutan. Njegova prva želja bila je da stvori majku i sina same u svemiru. Kad je Marija

mogla imati taj trenutak da drži sina na krilu? Možda kad su ga vojnici spustili na zemlju, dok je Josip iz Arimateje bio kod Pontija i tražio Hristovo telo, dok je Nikodem skupljao mešavinu od smirne i aloja, a drugi otišli kući da žale. Oni koji budu gledali njegovu završenu Pijetu, zauzeće mesto biblijskih svedoka. Oni će osetiti što je Marija preživela. Neće biti oreola, nikakvih anđela. Biće dva ljudska bića koja je bog izabrao.

Mikelanđelo se osećao bliskim Mariji, pošto je toliko vremena proveo usredsređen na poćetak njenog putovanja. Sada je bila duboko živa i prožeta bolom, njen sin bejaše mrtav. Mada će kasnije uskrsnuti, toga trenutka je zaista bio mrtav, i izraz njegovog lica je odražavao šta je sve propatio na krstu. U svojoj skulpturi prema tome neće moći izraziti ništa od onoga što je Isus osećao za majku, samo ono što je Marija osećala za sina. Isusovo beživotno telo biće pasivno, oči zatvorene. Marija će morati da primi na sebe dodir s ljudima. I njemu je to izgledalo na mestu.

Olakšanje mu je bilo kad se u duhu okrenuo tehničkim problemima. Budući da je njegov Isus trebalo da bude u prirodnoj veličini, kako će ga Marija držati na krilu a da taj odnos, ne bude neskladan? Njegova Marija biće mršavih udova i nežnih proporcija, a ipak će morati da drži tog odraslog muškarca isto onako uverljivo sigurno kao što bi držala dete.

Postojao je samo jedan način da to postigne: zamišljanjem, crtanjem dijagrama i skica kojima će sondirati i poslednji kutak svog duha u potrazi za stvaralačkim idejama za izvršenje svoje zamisli.

Počeo je praviti slobodne skice da oslobodi svoju misao, kako bi se slike pojavile na papiru. Vizuelno, one su se približavale onome što je on osećao u duši. U isto vreme počeo je ići ulicama i zagledati ljude koji su prolazili ih kupovali za tezgama, skupljajući utiske o tome kako izgledaju, kako se kreću. Naročito je tražio nežne opatice s finim licem, glava prekrivenih velima koja su se spuštala do sredine čela, pamteći njihove izraze dok bi stigao do kuće i stavio ih na papir.

Otkrivši da se draperija može zamisliti tako da služi da se izrazi građa figure, on poče da studira anatomiju nabora. Improvizovao je, napredujući u studijama, figuru u glini u prirodnoj veličini, zatim je kupio mnogo jeftinog materijala od jednog trgovca tkanina, pokvasio laki materijal u umivaoniku i preko njega nanio glinu koju je Arđento doneo sa obale Tibra, dok nije postao gust kao blato. Nijedan nabor nije smeo biti slučajan, svaki pokret draperije morao je služiti organski da pokrije Madonine mršave noge i stopala, tako da one posluže kao čvrst oslonac za Hristovo telo, da pojača njenu unutrašnju bol. Kad se tkanina osušila i ukrutila, on primeti da se moraju izvršiti ispravke.

-To je, znači, vajanje -primeti Arđento kriveći lice pošto je nedelju dana svu sobu polivao vodom -to pravljenje kolača od blata.

Mikelanđelo se osmehnu. -Vidiš, Arđento, ako proveravaš da li su ovi nabori složeni, ovako, ili su pak lepršavi, možeš poboljšati držanje tela. Oni mogu imati isto toliko opipljive privlačnosti kao meso i kost.

Išao je u jevrejsku četvrt u želji da crta jevrejska lica, kako bi i vizuelno protumačio kako je Hrist mogao izgledati. Jevrejska četvrt nalazila se u Trasteveru, blizu Tibra, pored crkve San Frančesko a Ripa. Kolonija je bila mala dok nije španska inkvizicija 1492. godine naterala mnoge Jevreje u Rim. Ovde se s njima najvećim delom dobro postupalo, kao s »ostatkom nasledstva hrišćanstva iz starog zaveta«, mnogi istaknuti članovi kolonije bili su zapaženi u Vatikanu kao lekari, muzičari, bankari.

Muškarci nisu imali ništa protiv toga da ih crta dok su obavljali posao, ali nije mogao nagovoriti nijednog da dođe u njegovu radionicu da mu pozira. Rekli su mu da potraži Rabija Melzija u sinagogi jedne subote popodne. Mikelanđelo je našao rabina u njegovoj radnoj sobi, finog starca sede brade i blistavih finih očiju, u crnom gabardenu i s kapicom na glavi. Kad je Mikelanđelo objasnio zašto je došao, Rabi Melzi odgovori ozbiljno:

-Biblija nam zabranjuje da se klanjamo i da pravimo idole. Zato naši ljudi stvaraoci posvećuju svoje vreme književnosti, a ne slikarstvu ili skulpturi.

-Ali, Rabi Melzi, vi nemate ništa protiv toga da drugi ljudi stvaraju umetnička dela?

-Ni najmanje. Svaka vera ima svoje učenje. -Ja klešem jednu Pijetu iz kararskog mermera. Želim da prikažem Isusa kao

pravog Jevrejina. I to ne mogu ostvariti ako mi vi ne pomognete. Rabin reče zamišljeno: -Ne bih želeo da moji ljudi imaju nekih neprilika s

crkvom. -Ja radim za kardinala od San Dioniđija. Siguran sam da će on to odobriti. -Kakve modele biste najviše voleli? -Radnike. Tridesetih godina. Ne krupne radnike, već žilave ljude. S

inteligencijom. I osećajem. Rabin Melzi se osmehnu na njega beskrajno starim ali veselim očima. -Ostavite mi svoju adresu. Poslaću vam najbolje koje naša četvrt može da pruži. Mikelanđelo pohita u Sangalovu usamljenu momačku sobu sa svojim skicama i

zamoli arhitektu da mu napravi skicu stalka koji bi odgovarao Bogorodici koja sedi. Pošto je prostudirao crteže, Sangalo nacrta na brzu ruku ležaj na nogarima. Mikelanđelo kupi malo otpadaka od drveta. Zajedno s Arđentom napravi postolje i prekri ga ćebadima.

Njegov prvi model stiže predveče. Jedan trenutak je oklevao kad ga je Mikelanđelo zamolio da skine odeću, i tako mu Mikelanđelo pruži komad ubrusa da obavije slabine i odvede ga u kuhinju da se svuče. Zatim ga postavi na grubo postolje, objasni mu da je sada mrtav i da ga njegova majka drži na krilu. Model pomisli sasvim jednostavno da je Mikelanđelo lud, samo su ga uputstva njegovog rabina sprečila da ne pobegne. Ali na kraju sedenja, kad mu je Mikelanđelo pokazao svoje brze, slobodne skice na kojima je majka bila ovlaš ucrtana kako drži sina, model shvati šta Mikelanđelo traži i obeća da će razgovarati sa svojim prijateljima... Mikelanđelo je radio po dva sata dnevno sa svakim modelom što ga je rabin poslao.

Marija je predstavljala priličan problem. Mada je na njegovoj skulpturi imala da bude prikazana trideset tri godine posle njenog trenutka odluke, on je nije mogao

zamisliti kao ženu pedesetih godina, staru, naboranu, slomljenu u telu i licu radom i brigom. Uvek je zamišljao Devicu kao mladu ženu, kakva je bila njegova majka u njegovom sećanju.

Jakopo Gali predstavio ga je u mnogim rimskim kućama. Ovde je pravio skice mladih devojaka koje još nisu imale ni dvadeset godina, neke pred udajom, neke udate godinu-dve, kako sede u lepršavim haljinama od platna i svile. Pošto je bolnica Santo Spirito primala samo muškarce, nije imao nikakvog znanja o ženskoj anatomiji, ali skicirao je žene u Toskani, na polju i kod kuće. Bio je u stanju da razabere linije tela Rimljanki ispod odeće.

Proveo je mnoge sedmice trudeći se da sastavi te dve figure: Mariju koja će biti mlada i osećajna no ipak dovoljno jaka da drži sina na krilu, i Isusa, koji je, mada mršav, bio snažan čak i u smrti... izgled koga se dobro sećao iz svojih iskustava u mrtvačnici bolnice Santo Spirito. Sve više je napredovao u crtanju ovog složenog crteža po svom izvanredno tačnom sećanju, bez potrebe da se osvrće na skice.

Uskoro je bio spreman da počne trodimenzionalnu figuru u glini. Tu je mogao da ima slobodu izraza, jer će moći da premešta materijal da bi menjao oblike. Kad je želeo da nešto naglasi, ili da prikaže snažniji osećaj, dodavao je ili oduzimao glinu. Zatim se latio voska, jer je između voska i mermera bilo sličnosti u taktilnim kvalitetima i providnosti. Poštovao je svaku tu tehniku prilaženja radu i čuvao njihove karakterne crte: njegovi crteži guščijim perom bili su naškrabani tako da su nagoveštavali građu kože, glinu je upotrebljavao plastično, da nagovesti meko pokretno telo, kao na trbuhu, na nagnutom trupu, vosak je glačao da bi površini tela dao elastičnu zategnutost. No nikad nije dozvoljavao da mu se ti modeli urežu u duh, oni su ostajali ovlaš urađene polazne tačke. Kad je klesao, bio je pun spontane energije, preterano brižljive ili podrobne studije u glini ih vosku navele bi ga samo na uvećavanje svog modela. Prava pokretna snaga imala je da nabuja iz samog mermera. Crteži i modeli bili su njegovo razmišljanje. Vajarstvo je bilo akcija.

10

Dogovor s Arđentom je dobro funkcionisao, jedino što Mikelanđelo ponekad nije

znao ko je gazda a ko šegrt. Jezuiti su tako temeljno vaspitali Arđenta da Mikelanđelo nije mogao promeniti njegove navike: da se digne pre zore i oriba podove, pa bili oni prijavi ili ne, da greje vodu svakog dana na vatri za pranje rublja, da posude riba peskom iz reke posle svakog jela.

-Arđento, to je besmisleno -žalio se on, jer nije voleo da radi na vlažnom podu, naročito po hladnom vremenu. -Ti si suviše čist. Ribaj radionicu jednom nedeljno. To je dovoljno.

-Ne -odgovori Arđento odlučno. -Svaki dan. Pre zore. Tako su me naučili. -I neka bog pomogne svakome ko bi pokušao da te od toga odvikne –promrmlja

Mikelanđelo, ipak, znao je da nema zbog čega da gunđa, jer je Arđento za sebe malo zahtevao. Dečak se upoznao s porodicom contadina koji su donosili namirnice u Rim. Nedeljom bi odlazio miljama daleko u campagnu da ih poseti, a naročito da vidi njihove konje. Jedino što mu je nedostajalo s njegovog imanja u dolini Poa bile su životinje, često se opraštao s Mikelanđelom izjavljujući:

-Danas idem da vidim konje. Trebalo je da se dogodi mala nesreća pa da Mikelanđelo vidi koliko mu je dečak

odan. Stajao je nagnut nad nakovnjem, u dvorištu, i pripremao dleta, kad mu komadić gvožđa uleti u oko i zabode mu se u zenicu. On posrčući uđe u kuću, dok su mu oči gorele kao vatra. Arđento ga natera da legne, donese lonac vruće vode, natopi belo laneno platno i stavi na oko da izvuče iver. Mada je bol bio velik, Mikelanđelo se nije mnogo brinuo. Smatrao je da će moći treptanjem izbaciti gvožđe. Ali ono nije izlazilo. Arđento se nije micao od njega. Neprestano je grejao vodu i celu mu noć stavljao tople obloge.

Sutradan Mikelanđelo postane zabrinut, a druge noći bio je u paničnom strahu, nije ništa video na povređeno oko. U zoru Arđento ode do Jakopa Galija. Gali stiže sa svojim porodičnim hirurgom, maestrom Lipijem. Hirurg je bio doneo kavez živih golubova. Reče Arđentu da izvadi jednu pticu iz kaveza, da preseče jednu veliku venu ispod njenog krila i da pusti da krv curi u Mikelanđelovo ozleđeno oko.

Hirurg dođe predveče, prereza venu drugom golubu i ponovo ispra oko. Sutradan je Mikelanđelo osećao kako se komadić gvožđa miče. Uveče je bio napolju.

Arđento nije spavao sedamdeset sati. -Umoran si -reče Mikelanđelo. -Zašto ne odeš na odmor nekoliko dana. Arđentovo tvrdoglavo lice ozari se radošću: -Idem posetiti konje. Iz početka su Mikelanđela ometali ljudi koji su ulazili i izlazili iz »Medveda« na

drugoj strani ulice, buka njihovih konja i kola na kaldrmi, vika njihovih slugu i brbljanje u desetak dijalekata. No s vremenom se naučio zabavljati zanimljivim ličnostima koje su dolazile iz cele Evrope na hodočašće, neki u dugačkim odećama, drugi u kratkim ogrtačima, sjajnih zelenih i purpurnih boja, drugi opet u krutim šeširima. Oni su mu služili kao beskrajan izvor modela za skice koje je pravio za radnim stolom dok ih je posmatrao kroz otvoren prozor. Uskoro je upoznao sve goste, čim bi koji gost stigao, vadio je crtež, unosio ispravke ili ponešto dodavao, skicirao tela u raznim pokretima: kako istovaruju kočije, nose kovčege, skidaju zavežljaje s ramena, uzjahuju na mazge ili sjahuju s njih.

Ulična buka, glasovi, pozdravi pri dolasku i odlasku pružali su mu društvo, ne remeteći njegovu izdvojenost. S obzirom na to da je živeo u takvoj usamljenosti, osećaj da postoje drugi ljudi na svetu bio mu je kao da je u društvu. To je bilo sve što je trebao, jer dok bude imao mermera pri ruci, on nikad neće stajati na vanjskoj strani i gledati unutra, stajaće u središtu jezgra i gledaće napolje.

U skicama perom i mastilom za Pijetu iscrtao je paralelnim linijama suvišan prostor, one delove bloka koje treba odbaciti, naznačujući alatkom poteze koje treba izvesti. Sada, s dletom i čekićem u ruci, nije nalazio zadovoljstva u tom grubom tesanju, nestrpljiv na onaj prvi trenutak kada će treperavi plamen zakopane slike zasjati iz kamena, kad će blok postati izvor života koji je bio u vezi s njim. Zatim, iz prostora izvan bloka, on uđe u svoju kompoziciju. Kad bude završio skulpturu, život će treperiti iz slike. Ali u početnom trenutku radnja je bila obrnuta: tačka prodora morala je biti snaga koja upija prostor, uvlačeći njegov netremičan pogled i pažnju. Zamislio je tako veliki blok zato što je želeo da kleše iz obilja mermera. Nije hteo da zbija bilo koji deo oblika, kao što je morao da zbija Satira uz Baha.

Mikelanđelo nače mermemi blok s leve strane Bogorodičine glave, radeći na levoj strani bloka, sa severnom svetlošću iza sebe. Time što je uz pomoć Arđenta

okrenuo blok na gredama bio je u stanju da udesi da mu senke padaju tačno tamo gde je trebalo klesati šupljine i da mu igra svetla i sene pokaže gde mora odstraniti kamen, jer je mermer koji je oduzimao bio takođe skulptura, i takođe je stvarao svoje efekte. Sada je morao neustrašivo zaroniti da nađe glavne karakteristike. Težina materijala Bogorodičinog vela, koji je vukao glavu nadole do unutrašnje ruke Hristove, koja je prelazila preko njenog srca, privlačila je pažnju na telo koje je bilo opruženo preko njenog krila. Čvrsta traka koja je išla između Devičinih grudi bila je kao čvrsta ruka koja je stezala i mrvila uzburkano srce. Linije draperije vodile su do ruke kojom je Bogorodica čvrsto držala sina ispod miške, a zatim prema ljudskim vidovima Hristovog tela, prema očima mirno sklopljenim u dubokom snu, prema pravilnom i punom nosu, koži svetloj i čvrstoj, mekim mišićima i nežnoj kovrdžavoj bradi na licu, ustima ispunjenim strahom.

Zbog toga što je Bogorodica gledala dole u svog sina, svi koji gledaju moraju se osvrnuti na njeno lice, da vide tugu, žalost za svim sinovima ljudskog roda, dok se pitala s nežnim očajanjem: »Šta sam mogla učiniti da ga spasim?« -I iz dubine njene ljubavi: »Kakvoj svrsi je sve to služilo ako se čovek ne može spasiti?«

Svi koji budu gledali osetiće kako joj je neizdrživo teško mrtvo telo njenog sina na krilu, kako joj je mnogo teži teret u srcu.

Bilo je neuobičajeno sastavljati dve figure u prirodnoj veličini u jednoj skulpturi, bilo je revolucionamo staviti odraslog muškarca u krilo jedne žene. Polazeći od te tačke, on je ostavljao za sobom sve konvencionalne zamisli Pijete. Još jednom, kao što je Fičino verovao da bi Platon mogao biti najdraži Hristov učenik, Mikelanđelova želja je bila da pomeša klasično grčko shvatanje lepote ljudskog tela s hrišćanskim idealom besmrtnosti ljudske duše. On je odagnao samrtne muke ranijih Pijeta, okupao je svoje dve figure u miru. Ljudska lepota može otkriti svetost isto tako jasno kao i bol. U isto vreme može i oplemeniti.

Sve to, i još više, mora on naterati mermer da iskaže. Ako je krajnji ishod tragičan, onda oni dvostruko moraju hodati u lepoti, lepoti koja se može meriti samo s njegovom vlastitom ljubavlju i odanošću tom besprekornom belom bloku. On će možda i grešiti, ali će greške biti učinjene rukom koja voli.

Zima se sručila iznenada kao tresak groma: hladna, mokra, surova. Kao što je Buonaroto predvideo, soba je prokišnjavala, Mikelanđelo i Arđento maknuše radni sto i krevet u suve delove sobe i unesoše talionicu iz dvorišta. Mikelanđelo je na glavi imao bolonjsku kapu natučenu na uši.Nozdrve su mu naticale, stalno ga bolele, otežavale mu disanje.

Kupio je crnu gvozdenu grejalicu i stavio je ispod stoličice bez naslona, i ova ga je grejala pozadi, ali u trenutku kad bi se premestio u neki drugi deo sobe, krv bi mu se ledila. Morao je poslati Arđenta da kupi još dve grejalice i korpu uglja, što su jedva smeli sebi dopustiti.Kad su mu prsti poplaveli, pokušao je da kleše u vunenim rukavicama. U roku od jednog sata imao je jednu nezgodu, komad mermera je otpao, i on oseti kako mu srce zastaje kad je krhotina tresnula o pod.

Jedne nedelje Arđento se vrati sa izleta sav vreo i s nekakvim čudnim osećajem. U ponoć je imao visoku temperaturu. Mikelanđelo ga podiže iz njegovog kreveta na točkovima i stavi ga na svoj. Ali ujutro je Arđento bio u bunilu, znojio se, vikao imena rođaka, odlomke priča o tučama i nesrećnim slučajevima. Mikelanđelo ga je brisao, a nekoliko puta ga je morao zadržati da ne iskoči iz postelje.

U zoru pozva jednog prolaznika i zamoli ga da pozove lekara. Ovaj je stao na prag vičući: -To je kuga! Izgorite sve što je dodirnuo otkako se vratio! -i pobeže.

Mikelanđelo posla poruku Galiju. Maestro Lipi baci jedan pogled i reče podrugljivo:

-Glupost. To nije kuga. Povratna groznica. Je li u poslednje vreme bio u blizini Vatikana?

-Išao je tamo u nedelju. -I verovatno popio malo ustajale vode u nekom jarku ispod zidova. Idite do

francuskih monaha, na Eskvilinu, oni prave lepljive pilule od žalfije, soli, kolokvinta...

Mikelanđelo zamoli jednog suseda da sedi pored Arđenta. Trebalo mu je gotovo sat po bljuzgavici da prođe kroz grad, da siđe niz dugu ulicu do Trajanovog foruma, prođe pored Augustovog foruma i Konstantinove bazilike i Koloseuma i zatim da se uz Eskvilin popne do manastira. Pilule su Arđentu smanjile glavobolju i Mikelanđelo je mislio da se mladić oporavlja za vreme dva mirna dana. Onda Arđento ponovo pade u bunilo.

Krajem sedmice Mikelanđelo je bio iscrpljen. Uneo je Arđentovu postelju u veliku sobu, pa bi uhvatio nekoliko trenutaka sna dok bi Arđento dremao, ali gori problem od nespavanja bila je hrana, jer nije hteo da ostavi dečaka samog.

Balduči zakuca na vrata. -Rekao sam ti da uzmeš onu Francuskinju. Kad bi se ona razbolela, njena bi je

porodica negovala. -Nećemo se sad vraćati unazad -reče Mikelanđelo tužno. -Dosta je teško ići

napred. -Ovde ga ne možeš držati. Izgledaš kao kostur. Odvedi ga u bolnicu Santo Spirito. -I da ga pustim da tamo umre? -Zašto bi brže umro u bolnici? -Zato što se tamo ne staraju o njima. -A kako se ti staraš o njemu, doktore Buonaroti? -Perem ga... pazim na njega... On je pazio na mene kad sam ja povredio oko. Kako

bih mogao da ga ostavim u bolnici? To nije hrišćanski. -Ako uporno želiš da izvršiš samoubistvo, donosiću ti hranu svakog jutra pre

nego što odem u banku. Mikelanđelove oči ispuniše se zahvalnošću. -Balduči, ti se samo praviš da si

ciničan. Evo ti nešto novca, kupi mi peškire, i jedno-dva čaršava. Mikelanđelo se okrene i vide da ga Arđento posmatra. -Hoću li umreti? -Ne, nećeš, Arđento. Jednog zemljaka ništa ne može oboriti osim stene ako se

odroni. Bolest je potrajala tri sedmice. Mikelanđela je najviše pogodilo to što je izgubio

blizu mesec dana rada, počeo se bojati da neće završiti statuu u ugovoreno vreme od godine dana.

Rimska zima je milosrdno kratka. U martu, campagna je bila obasjana škrtim

blistavim suncem. Kamen radionice poče da se otapa. S toplim vremenom dođe kardinal od San Dioniđija da vidi kako napreduje Pijeta. Kad bi ga god video, Mikelanđelu se činilo da u njegovoj odeći ima više materijala a manje tela. Kardinal

zapita Mikelanđela da li redovno prima novac. Mikelanđelo mu potvrdi da prima. Stajali su ispred masivnog belog bloka usred sobe. Figure su još uvek bile grubo otesane, s prilično opni ostavljenih da podupiru figure. Ali je oba lica bio već prilično izvajao, a to je najviše zanimalo kardinala.

-Kaži mi, sine -reče on tiho -kako je Bogorodičino lice ostalo tako mlado, mlađe od sinovljevog?

-Vaša svetlosti, meni se činilo da Bogorodica nije ostarila. Bila je čista, i tako je zadržala svežinu mladosti.

Odgovor je zadovoljio kardinala. -Nadam se da ćeš završiti u avgustu. Moja je najmilija želja da služim misu u

crkvi svetog Petra prilikom njene instalacije.

11

Besno je klesao od prvog svetla do mraka, zatim se bacio na postelju, bez večere

I potpuno obučen, kao mrtvac. Probudio bi se o ponoći, osvežio bi se, dok mu je duša kipela od ideja kako da kleše, obuzet željom da se baci na mermer. Ustavši, pojeo bi malo hleba, upalio bronzani žižak u kome je goreo talog maslinovog ulja i pokušao da ga postavi pod takvim uglom da svetlost padne na deo gde je radio. No svetlo je bilo suviše neodređeno. Nije bilo sigurno raditi dletom.

Onda je kupio nešto debelog papira, napravio od njega šiljatu kapu, s vanjske strane obavio je žicom a u sredinu stavio petlju dovoljno veliku da drži sveću. To svetlo, dok mu je lice bilo na nekoliko palaca od mermera, bilo je jasno i postojano. A njegovo udaranje nije probudilo Arđenta ispod kuhinjskog slivnika, pokrivenog ćebetom preko glave. Sveće su gorele brzo, mekani vosak curio je sa šiljka njegove papirne kape na čelo, ali je on bio srećan zbog svog pronalaska.

Jednog dana kasno uveče neko čvrsto zakuca na vrata. On ih otvori i ugleda Lea Bagljonija, u tamnoplavom baršunastom ogrtaču, okružen grupom mladih prijatelja koji su držali svetiljke od roga i baklje od voska na dugačkim drškama.

-Video sam svetlost i došao da vidim šta radite u ovom bezbožnom času. Radite! Šta vam je to na obrvama?

Mikelanđelo im ponosno pokaže kapu i sveću. Leo i njegovi prijatelji prasnuše u smeh.

-Zašto ne uzmete kozji loj. Tvrđi je, nećete ga cele noći jesti -uzviknu Leo pošto se prestao smejati.

Arđento se izgubi sutradan posle večere i vrati se sat kasnije vukući četiri teška zavežljaja, koje baci na postelju.

-Sinjor Baljoni je poslao po mene. Evo poklona. -Mikelanđelo izvadi jednu tvrdu žutu sveću.

-Meni njegova pomoć nije potrebna! -uzviknu on. -Nosi nazad. -Ruka mi je otpala od Kampa dei Fjori. Neću ih odneti nazad. Namestiću ih pred

vrata i sve ću ih odjednom zapaliti. -Vrlo dobro, daj da vidim jesu li bolje od voska. Ali najpre moram proširiti ovu

petlju od žice.

Leo je znao šta govori: kozji loj se mnogo sporije topi i ostao bi u vidu barice tamo gde bi kanuo.

Razdelivši noć u dve polovine, jednu za spavanje, drugu za rad, Mikelanđelo je brzo napredovao klešući ogromne vanjske nabore Bogorodičine odeće, donji deo Hristovog trupa, njegove noge od kojih je unutrašnja bila tako podignuta da se može videti spreda, i ostavljajući opnu što ju je povezivalo s Bogorodičinom rukom koja se pružala da je zakloni.

Odbijao je sve pozive, viđao malo prijatelja, mada je Balduči neprestano donosio novosti. Kardinal Đovani, koga Bordžija nije želeo i nije zapažao, otputovao je na put po Evropi, Pjero, koji je pokušao da podigne vojsku za treći napad na Firencu, bio je prognan iz kolonije, privremeno obustavljeni rat Firence s Pizom ponovo je buknuo, Toriđani se pridružio Bordžijnim trupama kao oficir da bi pomogao da se Romanja osvoji za Vatikan. Bordžija je isključivao iz crkve vlastelu i crkvene velikodostojnike,oduzimajući im zemlju, nijedan Firentinac nije znao kad će doći na red.

Jednog sjajnog letnjeg jutra, kad je vazduh bio tako providan da su Albanska brda izgledala tako blizu kao da ih razdvaja samo pjaca, Ručelaj posla po njega pozivajući ga da dođe što pre. Mikelanđelo se pitao kakva li je to vest koju Paolo smatra tako hitnom.

-Mikelanđelo, izgledate veoma mršavi. -Skuiptura deblja, ja mršavim. To je prirodan tok stvari. Ručelaj ga je posmatrao s divljenjem. -Morao sam da vam kažem da sam

jučerašnjom poštom primio pismo od moga rođaka Bernarda. Firenca namerava da objavi takmičenje za skulpturu.- Desna ruka Mikelanđelova poče da drhti, on stavi levu ruku preko nje da je umiri.

-Takmičenje za šta? -Bernardovo pismo kaže: »Da dovede do savršenstva mermerni stub koji je već

izrezao Agostino di Dučo, a sada se nalazi u radionici katedrale.« -Dučov blok? -Poznajete ga? -Pokušao sam da ga kupim od Sinjorije za Herkula. -To bi mogla da bude prednost, ako ga se dobro sećate. -Vidim ga pred očima kao da leži pod vašim nogama u ovoj sobi. -Možete li napraviti nešto dobro iz njega? Mikelanđelove oči bljesnuše. -Dio mio. -U pismu koje sam primio piše da je Savet opisao mermer da je »rđavo istesan«. -Ne, ne, to je plemeniti kamen. Masa je već u kamenolomu loše izvađena, a Dučo

je u sredini suviše duboko prodro... -Želite li onda da pokušate da se takmičite? -Više nego išta u životu. Recite mi, kakva treba da bude tema? Politička, verska?

Je li to takmičenje samo za firentinske vajare? Moram li da budem tamo da se takmičim? Hoće li oni...

-Jao, jao -povika Ručelaj. -Nemam drugih obaveštenja. Ali ću moliti Bernarda da mi pošalje sve podrobnosti.

-Doći ću sledeće nedelje da čujem novosti. Ručelaj se nasmeja. -Odgovor dotle neće stići, ali dođite na ručak da vas

udebljamo za takmičenje.

-Smem li pričekati dok dobijete odgovor? Ručelaj ga je pozvao tek nakon tri sedmice. Mikelanđelo je ustrčao uz stepenice

do biblioteke. -Malo novosti, ne mnogo. Datum takmičenja još nije određen. Ali neće biti pre

sledeće godine. Teme mogu predložiti samo vajari iz Firence... -Moraću se vratiti tamo. -Ali Savet vunarskog ceha i nadglednici katedrale još nisu odredih prirodu

posla. -Katedrale? Onda će to morati da bude skulptura s verskom temom. Posle Pijete

nadao sam se da ću klesati nešto drugo. -Ceh vunara plaća, pa mislim da će oni izabrati. Koliko ja poznajem tu vrstu

ljudi, to će biti firentinska skulptura. -Firentinska? Kao Marcoko? Ručelaj se nasmeja na Mikelanđelov očaj. -Ne, neće to biti još jedan lav. Simbol koji će predstavljati još jednu republiku,

možda... Mikelanđelo se zamišljeno počeša po glavi, služeći se prstima kao zaoštrenim

dletom. -Kakva statua bi predstavljala republiku? -Možda će to biti sastavni deo takmičenja. Da to umetnik kaže. Paolo ga je stalno izveštavao kako su novosti stizale preko Sabatinskih planina

iz Firence: takmičenje će se održati 1500. godine, da se proslavi stogodišnjica takmičenja za vrata Krstionice. Ceh vunara se nadao da će, kao što je takmičenje pre sto godina privuklo Gibertija, Bruneleskija i Dela Kverču, i Dučov blok privući vajare iz cele Italije.

-Ali sad je već leto 1499. Imam još toliko posla na Pijeti. -Lice mu je bilo zabrinuto. -Ne mogu žuriti, suviše je važna, suviše mi je draga. Recimo da je ne dovršim na vreme.

Paolo ga uhvati oko ramena koja su mu se tresla. -Stalno ću vam donositi vesti. Ceh vunara će raspravljati na mnogo sastanaka i

mnogo meseci pre no što odredi rokove. Kardinal od San Dioniđija je izgubio trku s vremenom. Njegova svetlost nikad

nije uspela da vidi dovršenu skulpturu, mada je poslao poslednjih sto dukata preko Galijeve banke početkom puta, kad je skulptura trebalo da bude postavljena. Kardinal je umro tiho usred mise. Jakopo Gali je prisustvovao pogrebu s Mikelanđelom. Stajali su ispod šesnaest stopa dugačkog ikatafalka između crkvenih stubova, i devet stopa širokog, a iza glavnog oltara stajali su pevači. Kad se vratio Galijevoj kući, Mikelanđelo upita:

-Ko će odlučiti da li je Pijeta lepše delo od bilo kog mermera koji se može videti danas u Rimu?

-To je kardinal već odlučio. Posle svoje prve posete vama u maju. Rekao je da ste ispunili ugovor. To je za mene dovoljno. Šta mislite, kad će biti gotova?

-Još imam šest do osam meseci rada. -Upravo za godinu veka. To će vam dovesti publiku iz cele Evrope. Mikelanđelo se nelagodno promeškolji na stolici.

-Hoćete li poslati tih poslednjih sto dukata mojoj porodici. Opet su u nekoj neprilici.

Gali ga oštro pogleda. -To je poslednja rata.Kažete da imate još šest do osam meseci rada, a ja sam poslao gotovo sve kardinalove dukate u Firencu. To počinje da liči na bunar bez dna.

-Taj novac želim da uložim za kupovinu jedne radnje za moju braću, Buonarota i Đovansimona. Buonaroto kanda ne može da nađe zaposlenje. Đovansimone, od Savonaroline smrti, primi posao, a onda ga nema danima. Kad bi mogli da nađu jednu dobru radnju i ja bih učestvovao u zaradi...

-Mikelanđelo, ako nijedan od njih dvojice nije dobar trgovac, kako će onda nešto zaraditi? -Gali je bio očajan, ali kad je ponovo progovorio, glas mu je bio zabrinut. –Ja vam ne mogu dopustiti da sipate svoj novac u rupu.Morate biti praktični i morate se osigurati za budućnost. Osamdeset posto vašeg novca za Baha i za Pijetu otišlo je vašoj porodici. Ja to znam, ja sam vaš bankar.

Mikelanđelo obori glavu i prošaputa: -Buonaroto neće ni za koga da radi, pa moram da mu stvorim posao. A ako sada ne postavim Đovansimona na pravi put, možda više nikad neću imati prilike.

Novac je bio prebačen u Firencu, a Mikelanđelo zadrža za sebe samo nekoliko dukata. Odjednom su mu bile potrebne razne stvari: alat za klesanje, potrepštine za kuću, odelo za sebe i Arđenta. Poče da štedi, ne dajući Arđentu ni za šta osim za jednostavnu hranu. Odelo poče da mu se raspada. Trebalo je jedno pismo od Lodovika da ga vrati pameti.

Najdraži sine: Buonaroto mi kaže da živiš u velikoj bedi. Beda je gadna, jer je to porok koji se ne

sviđa Bogu ni bližnjima, a takođe škodi duši i telu... Živi umereno i pazi da ne padneš u nevolju i uzdržavaj se neudobnosti... Iznad svega, pazi na glavu, pazi da je umereno topla i nikad se ne peri. Dozvoli da te trljaju, ali nemoj se prati.

On ode Paolu Ručelaju, pozajmi dvadeset pet florina koje je vratio pre dve

godine, odvede Arđenta u Tratoriju Toskanu na bistecca alla fiorentina. Na povratku kući kupi sebi i Arđentu po jednu novu košulju, par dugačkih čarapa i sandale.

Sledećeg jutra u radionicu stiže Sangalo,sav uzbuđen, nakostrešenih zlatnih brkova.

-Tvoju omiljenu crkvu San Lorenco in Damazo ruše. Izvlače odande stotine isklesanih stubova.

Mikelanđelo nije bio u stanju da razume svoga prijatelja. -Evo, sedi. Sad počni iz početka. Šta se dogodilo sa San Lorencom? -Bramante, novi arhitekt iz Urbina. Udvorio se kardinalu Rijariju... prodao mu

ideju da skine stubove iz crkve i da ih upotrebi da završi dvorište njegove palate.-Sangalo je kršio ruke, kao da rukama zapomaže. -Smatraš li ti da bi mogao zaustaviti Bramantea?

-Ja? Ali kako? Ja nemam uticaja na kardinala, nisam ga video gotovo dve godine... -Preko Lea Baljonija. Njega kardinal sluša. -Idem odmah.

Dok je išao prema Kampo dei Fjori, pokuša da se seti šta je čuo o Bramanteu: da je star pedeset pet godina, iz Urbina, da je radio kao arhitekt za vojvodu od Milana i da je došao u Rim početkom godine,u nameri da živi od svoje uštedevine iz Lombardije

dok ne prostudira i ne ovlada arhitektonskim genijem starih Rimljana, kao što je, pomisli Mikelanđelo, učinio Sangalo.

Morao je čekati nekoliko sati na Baljonija. Leo ga je slušao mirnog lica, kao što je običavao kad bi se drugi uzbuđivali, a onda reče spokojno:

-Hajde, idemo da posetimo Bramantea. Ovo je njegova prva porudžbina u Rimu. Budući da je ambiciozan, sumnjam da će vam poći za rukom da ga nagovorite da je se odrekne.

Na kratkom putu do dvorišta palate Leo je opisao Bramantea kao »zaista vrlo ljubaznog čoveka, s kojim je vrlo prijatno biti u društvu, koji je uvek veseo i vedar i sjajno priča šale i tajne. Nikad ga nisam video da je izgubio dobro raspoloženje. Bramante se sprijateljio s mnogim ljudima u Rimu«. -On krišom pogleda Mikelanđela. -Toliko ne bih mogao za vas da kažem.

Približavali su se palati. Leo reče: -Eno ga tamo, premerava osnove za stubove. Mikelanđelo je stajao na prolazu u dvorište, zureći u Bramantea, na prvi pogled

osećajući odvratnost prema toj velikoj glavi, ćelavoj, sa svega nekoliko kovrdža na potiljku, velikom čelu i obrvama, svetlozelenim očima, prćastom nosu i ustima poput pupoljka ruže izgubljenim na ogromnoj glavi. Dok je Mikelanđelo posmatrao, Bramante je neko kamenje stavio u stranu, a njegov vrat kao u bika i mišićava ramena pokazivala su snagu jednog atlete.

Leo ih predstavi. Bramante veselo pozdravi Mikelanđela, ispriča im jednu zabavnu anegdotu. Leo se od srca nasmeje. Mikelanđelo se nije smejao.

-Vi ne volite da se smejete, Mikelanđelo? -upita Bramante. -Srozati San Lorenca na klaonicu ne čini mi se nimalo smešno. Bramante skupi ramena oko podvaljka, kao da je bokser koji sebe štiti. Obojica

pogledaše Lea. Baljoni je ostao neutralan. -Šta se vas tiču ti stubovi? -upita Bramante, još uvek odvažan. -Jeste li vi arhitekt

kardinala Rijarija? -Nisam, nisam čak ni njegov vajar. Ali ja sam tu crkvu zamišljao kao najlepšu u

Italiji. Uništiti je, to je pravi vandalizam. -Naprotiv, ti stubovi su opšta svojina. Znate da su oni bili odneseni iz

Pompejevog pozorišta 384. godine da bi ih stavili u crkvu? Celi Rim je kamenolom za one koji znaju upotrebiti njegov kamen. Ne postoji ništa što ja ne bih srušio kad bih imao priliku da umesto toga sagradim nešto lepše.

-Kamen pripada na ono mesto za koje je bio određen i isklesan. -To je staromodna ideja, Mikelanđelo, kamen pripada tamo gde je potreban

arhitekti. Ono što je staro, umire. -A mnoge nove stvari rođene su mrtve! - Dobro raspoloženje Bramanteovo bilo

je iscrpljeno. -Vi me ne poznajete. Vi niste sami od sebe mogli doći ovamo. Neko vas je naveo

na to. Kažite mi ko je moj protivnik? -Vaš kritičar je najbolji arhitekt u celoj Italiji, graditelj vile Pođio a Kajano

Lorenca de Medičija, projektant palate vojvode od Milana, Đulijano da Sangalo. Bramante prasnu u podrugljiv smeh.

-Đulijano da Sangalo! Šta on radi u Rimu? Restaurira plafon neke crkve? Za to je taj stari fosil dobar. U roku od godine dana isteraću ga iz Rima zauvek. A sada, ako hoćete da mi se gubite iz vida, ja ću nastaviti da stvaram najlepše dvorište na svetu. Dođite ponekad da vidite kako Bramante gradi.

Dok su išli prema Baljonijevoj kući, ovaj reče: -Ako poznajete Rim, on će se uspeti na vrh. Zlog čoveka imate za neprijatelja.

-Nešto mi kaže da je moj -reče Mikelanđelo smrknuto.

12

Njegov je zadatak bio da neskriveno oplodi mermer duhom, no ipak je, čak i u

verskoj temi, bio prožet dubokim osećajem za celog čoveka koji je živeo svakim živcem, mišićem, žilom, kosti, kožom i kosom, prstima, očima i ustima. Sve mora oživeti, ako on želi da stvori snagu i monumentalnost time što će u mermer uneti snagu čoveka. On je klesao prema unutrašnjosti, koristeći se svojim poznavanjem oblika koji su već bili oslobođeni ispod površine, kao i intuicijom, tako starom i dubokom kao davno zakopani mermer, da postigne izraz za Mariju, koji se nije rađao samo iz njenog uzbuđenja već i iz osećanja cele skulpture. Stajao je tako da je njegova glava bila niže od Marijine, s rukama prema čelu, s alatkama upravljenim nagore, klesao je približivši se što je više mogao dramatici Pijete. Blok ga je gledao pravo u lice. I vajar i onaj koga je klesao bili su povezani u nežnoj uzdržanoj tuzi. Osećao je daleko iza sebe tamne, nepomirljive Pijete i njihove poruke o ljubavi izbrisanoj krvlju.On nije hteo prikazati samrtne muke. Rupe od eksera na Hristovim rukama i nogama bile su male tačkice. Nije bilo znaka nasilja. Hrist je mirno spavao u majčinom naručju. Iznad tih dvaju likova širilo se rumenilo i sjaj. Njegov je Hrist budio najveće sažaljenje, a ne gnušanje prema onima koji su stajali ispred skulpture i koji su bili odgovorni.

Svoje religiozno uverenje on je dao u izrazima uzvišenosti figura, harmonija među njima bila je njegov način portretisanja harmonije božjeg svemira. On nije pokušavao da Hrista učini božanskim, jer ne bi ni znao kako da to učini, već savršeno ljudskim. Glava Device rađala se nežna, s crtama Firentinke, s licem devojke ispunjene mirnim, tihim spokojstvom. U njenom izrazu napravio je razliku između božanskog i uzvišenog, uzvišeno, za njega je značilo najviše i savršeno. On pomisli: »Značenje ovih figura leži u njihovim ljudskim osobinama, lepota lica i forme prikazuju veličinu njihovog duha.«

Otkrio je da postiže bogatstvo taktilnih vrednosti jer su oblici odražavali dane pune ljubavi koje im je posvetio.

Balduči mu donese vest da se Sansovino, njegov nekadašnji drug u vrtu Medičija, vratio u Firencu pošto je mnogo godina radio u Portugalu, i da je dobio porudžbinu da napravi mermernu grupu Sveti Jovan krsti Hrista za Krstionicu. Smatrali su da bi bilo logično da on dobije takmičenje za Dučov blok.

-Sansovino je dobar skulptor -reče Mikelanđelo pošteno. -Bolji od tebe? Mikelanđelo s mukom proguta vazduh pre no što će odgovoriti: -On završava

dobro sve što počne.

-Misliš li da te može pobediti? Mikelanđelo se ponovo borio s odgovorom. -Obojica ćemo učiniti sve što

možemo. -Nikad te ranije nisam video skromnog. Mikelanđelo porumeni. Čvrsto je odlučio da svojim projektom izgura Sansovina

i da dobije takmičenje, ali nije hteo da Sansovina ućutka govorom. -Leo Baljoni mi kaže da imam malo prijatelja. Sansovino je moj

prijatelj.Nameravam da ga zadržim. -I Toriđani je ušao u takmičenje i svima priča da če dobiti Dučov mermer, zato

što je bio protivnik Medičija, a da tebi, budući da si podržavao Pjera, neće biti dopušteno da se takmičiš. Paolo Ručelaj kaže da se moraš na vreme vratiti u Firencu i pomiriti se sa Sinjorijom.

Ovo obaveštenje stajalo ga je nekoliko noći sna. Imao je prilike da blagosilja Baljonija za njegovu izdašnu količinu sveća od kozjeg loja.

Sredinom januara sneg poče da pada. Padao je jako dva dana, praćen vetrom sa

severa. Oštra hladnoća trajala je nekoliko sedmica. Mikelanđelovo zatvoreno dvorište bilo je puno snega. Sobe su bile hladne. Nije bilo načina da se zadrži ledeni severni vetar da ne probija kroz drvo i platnene zavese. Tri grejalice nisu ništa pomagale.

Mikelanđelo je radio u kapi navučenoj preko ušiju i s ćebetom prikopčanim oko ramena. U februaru sneg i hladnoća ponovo naiđoše. Grad je bio miran, trgovi pusti, radnje zatvorene zbog leda, a zbog poledice i smrznutog blata ulice su bile neprolazne.

Mikelanđelo i Arđento su patili. Mikelanđelo je spavao zajedno s dečakom u istoj postelji, da udvostruče toplotu. Vlaga je probijala kroz boju na plafonu. Pod debelim slojem snega prokišnjavalo je slabije, ali je duže trajalo. Uglja su imali malo. Cene su bile toliko skočile da je Mikelanđelo mogao kupiti samo najmanju količinu. Arđento

je provodio sate čeprkajući po snegu po okolnim poljima tražeći drvo za vatru. Mikelanđelo se prehladio i legao u postelju s groznicom. Arđento je pronašao

dve cigle na nekoj obustavljenoj građevini pa ih je grejao na vatri, zamotao u peškire i stavljao ih naizmenično Mikelanđelu na noge da ublaži hladnoću. Hranio ga je toplom goveđom supom.Ništa se nije radilo, koliko dana,Mikelanđelo više nije znao. Srećom, ostalo je bilo samo glačanje. Nije imao snage za težak ručni rad koji je zahtevalo klesanje. Nadao se da će Pijeti dati najblistaviji sjaj koji se može postići na mermeru, baršunastu, besprekornu glatkoću. Prvog toplog dana otišao je u Trastavere i kupio nekoliko velikih komada kamena plavca, podelio ih udarcem čekića, tražeći ravnije površine. Sada je mogao da drži komade u šaci, služeći se dugim, svilenkastim paralelnim pramenovima da izglača široke površine Bogorodičine odeće, Hristovih grudi i nogu, polagano, s beskrajnim strpljenjem, danima i sedmicama.

Sada su mu bili potrebni oštriji uglovi. On otesa kamen plavac dletom i dade mu oblik pogodan da dokuči udubljene delove, rupe i talasanja kose, odela, prstiju. Najzad napravi iverke s oštrim ivicama, koje su ličile na vrhove primitivnih strela, da izglača Hristove nozdrve. Nije obradio stražnji deo Marijinog lika, jer je statua trebala da stoji u niši, već je ostavio mermer izbrazdan i neravan, kao što je bila gruba stena na kojoj je sedela. Beli mermer, izglačan i sjajan, obasja mračnu sobu,

koja je izgledala kao kapela sa slikama na staklu. Usamljeni umetnik zaista je bio stvorio lepotu.

Sangalo je bio prvi koji je video završenu skulpturu. Nije stavio nikakvu primedbu što se tiče verske strane dela, ali je čestitao Mikelanđelu na arhitekturi trouglaste kompozicije, ravnoteži linija i masa.

I Jokopo Gali je došao u radionicu i u tišini je posmatrao Pijetu. Posle kratkog vremena on reče: -Ispunio sam svoj ugovor s kardinalom od San Dioniđija: to je najlepše delo u mermeru koje sam do danas video u Rimu.

-Nervozan sam zbog nameštanja -reče Mikelanđelo. -Naš ugovor ne glasi da imamo pravo da stavimo Pijetu u crkvu svetog Petra. Pošto je kardinal umro...

-Nećemo postavljati nikakva pitanja, ćutke ćemo je staviti onamo. Zbog onoga što niko ne zna niko se ne može buniti.

Mikelanđelo je bio zaprepašćen. -Hoćete da kažete da potajno unesemo skulpturu u crkvu?

-Ne tajno. Samo neupadljivo. Kad Pijeta jednom bude u niši, niko se neće gnjaviti oko toga da je ukloni.

-Ali papa je voleo kardinala. Priredio mu je pogreb koji je trajao četiri dana. On je dao odobrenje da se skulptura stavi u kapelu kraljeva. Zašto bi neko želeo da se ukloni?

-Uveren sam da niko i neće želeti -reče Gali uverljivo. -Kako bi bilo da iznajmite one vaše prijatelje kamenoresce da vam pomognu? Sutra, posle ručka, dok se grad odmara.

Na skulpturi je bilo mnogo delova koji su se isticali: ruke, noge, nabori, pa se nije usuđivao poveriti prenošenje gredama i polugama, bez obzira na to što bi je dobro zavio. Zato pozva Gufatija da dođe u radionicu, pokaza mu Pijetu i uze da porazgovara s njim o tom problemu. Gufati postoja mirno ispred skulpture, a onda reče:

-Dovešću svoju porodicu. Ispostavilo se da porodica ne broji samo trojicu kršnih sinova već i razne

rođake. Nisu dopustili Mikelanđelu ni da dodirne skulpturu. Zamotaše je u nekoliko otrcanih ćebadi i onda, uz mešavinu raznih povika, prepirki i naređenja, podigoše je s osnove. Odnesoše Pijetu osmorica jakih do starih kola prekrivenih slamom, i zavezaše je.Dok je Mikelanđelo stražario iza njih, oni oprezno pođoše niz popločanu Via Posterulu, prođoše preko mosta Sant' Anđelo, a zatim nastaviše niz novootvorenu, ravnu Via Alesandrinu, koju je papa ponovo sagradio za proslavu Godine Veka. Prvi put otkako je došao u Rim, Mikelanđelo je imao prilike da blagoslovi Bordžiju.

Gufati zaustaviše kola u podnožju trideset pet stepenica. Jedino ih je činjenica što su nosili sveti teret sprečavala da psuju dok su nosili težak mermer uz prva tri dela od po sedam stepenica, spustili ga da se odmore i obrišu znoj sa čela, a onda ga ponovo podigli da ga ponesu u atrij, pored fontane koja je prskala, do crkvenih vrata.

Tu, dok su se Gufati još jednom zaustavili da se odmore, Mikelanđelo je imao prilike da primeti da se bazilika još više nagnula nego onda kad je počeo da radi. Sada je izgledala tako oronula da se činilo da se ne može popraviti. On s mukom proguta vazduh pri pomisli da stavlja svoju Pijetu u jednu baziliku koja neće više dugo ostati uspravna. Sigurno će je prvi vetar koji puhne s Albanskih planina

sravniti sa zemljom. On zamisli sebe kako puže preko ruševina da nađe komadiće svoje razmrskane statue, i smiri se ponovo tek kad se setio Sangalovih arhitektonskih crteža, koji su prikazivali kako se Sveti Petar može podupreti potpornjima.

Gufati ponovo podigoše tovar. Mikelanđelo ih povede u baziliku s pet jednakih lađa i stotinama stubova koji su bili skupljeni iz celog Rima, zatim u kapelu francuskih kraljeva, s leve strane jedne ogromne figure okrunjenog Hrista. Gufati pažljivo spustiše svoj zavežljaj ispred prazne niše, odviše ćebad, obrisaše znojave ruke, podigoše Pijetu s puno poštovanja na njeno mesto. Mikelanđelo je namesti u položaj koji je želeo. Porodica Gufati kupi sveće od jedne starice u crnom i zapali ih pred statuom.

Nisu hteli da prime nijednu škudu za mučan posao. -Bićemo plaćeni na nebu -reče otac. To je bila najbolja nagrada koju je Mikelanđelo mogao da dobije. To je takođe

bila i jedina nagrada koju je dobio. Jakopo Gali dođe u kapelu u pratnji Baldučija. Njegovo je lice blistalo od

zadovoljstva. Gufati, stojeći ispred svojih rođaka, zapita: -Da li je to sve? Bez službe božje? Bez sveštenikovog blagoslova?

Gali odgovori: -Blagoslovljena je u klesanju. Gufati i Arđento kleknuše pred Devicom, prekrstiše se, promrmljaše molitvu.

Mikelanđelo se zagleda u Pijetu, žalostan i iscrpljen. Kad je stigao na vrata kapele, okrenu se da poslednji put vidi da je i Devica žalosna i usamljena, najusamljenije ljudsko biće koje je Bog ikad stvorio na zemlji.

Odlazio je u baziliku svetog Petra dan za danom. Malo se hodočasnika trudilo da poseti kapelu francuskih kraljeva. Oni koji bi na brzinu poklekli pred Pijetom, prekrstih bi se i nastavili dalje.

Zbog toga što je Gali naredio tajnost, malo je ljudi u Rimu znalo da je Pijeta postavljena. Mikelanđelo nije mogao da čuje reakciju, čak ni onako pomešanu kao što je slušao kod Galija u vrtu od pesnika i akademičara. Paolo Ručelaj i Kavalkanti posetih su Svetog Petra,ostali članovi firentinske kolonije, tužni zbog Savonarolinog pogubljenja, odbili su da uđu među zidove Vatikana.

Posle gotovo dve godine požrtvovnog rada, Mikelanđelo je sedeo u svojoj

neveseloj sobi, sada praznoj, napuštenoj. Niko nije dolazio da razgovara o skulpturi. Bio je tako iscrpljen da čak nije mogao ni misliti na Dučov blok. Niti je Gali smatrao da je to pravo vreme da mu veliča neki nov posao.

Jednog poslepodneva, pošto je otumarao do Svetog Petra, ugleda tamo jednu porodicu s nekoliko odrasle dece, iz Lombardije, kako je nagađao po odelu i dijalektu, kako stoje ispred njegove Pijete, mašući živahno rukama. On im priđe sasvim blizu.

-Kažem vam, prepoznala sam taj rad -viknula je majka porodice. -To je rad onog mladića iz Ostena, koji pravi sve nadgrobne spomenike.

Njen muž zamaha svim prstima obe ruke, odbacujući tu ideju kao što pseto stresa vodu.

-Ne, ne, to je od onog našeg zemljaka, Kristofora Solarija, »Grbavog«, iz Milana. On je mnogo takvih napravio.

Te noći Mikelanđelo se uputi ulicama s vrećom od platna za jedra u ruci. Uđe u baziliku svetog Petra, izvadi sveću iz vreće, stavi je na omču od žice na glavi, ponovo pruži ruku s dletom i čekićem. Zamahnu alatkama i nagnu se preko Hrista tako da je sveća bacala postojano svetlo na Devičine grudi. Na traci koja je prolazila između grudi, on isklesa brzim, dekorativnim slovima:

Mikelanđelo Buonaroti iz Firence napravio. Vrati se u svoj stan i spakova stvari. Stotine crteža koje je napravio za Baha i

Pijetu spali na Arđentovoj vatri, dok je Arđento išao po Baldučija. Balduči stiže, iskrivljene košulje i razbarušene kose, obećavši da će prodati nameštaj trgovcu u Trasteveru.

Pred zoru, svaki sa svojom vrećom od platna za jedra, Mikelanđelo i Arđento pođoše do Porta del Popolo. Mikelanđelo iznajmi dve mazge, pridruži se grupi putnika i u sam osvit krene u Firencu.

KNJIGA ŠESTA

DIV

1

Toplo junsko firentinsko sunce obasjalo mu je lice dok je gledao kroz prozor na

žutosmeđu kamenu zgradu sa zvonikom upravnika firentinskih cehova. Pošto se vratio iz Rima bez porudžbine i bez para, bio je primoran da vrati Arđenta na imanje njegove porodice u okolini Ferare, a on sam da se vrati očevoj kući. Stanovao je međutim u prednjoj i najboljoj sobi prostranog stana u kojem su Buonaroti sada stanovali, jer je Lodoviko dobro investirao jedan deo Mikelanđelove zarade. Kupio je malu kuću u San Pjetro Mađore, iskoristio prihod od kuće da raščisti osporeno pravo Buonarotijevih na imanje blizu Santa Kroče, i onda još podigao društveni položaj porodice iznajmivši ovaj sprat u ovoj kući u najotmenijoj Ulici svetog Prokula, jedan blok dalje od kamene mase palate Paci.

Posle smrti Lukrecije Lodoviko je bio oronuo, lice mu je bilo mršavije, obrazi upali, da bi to nadoknadio, pustio je gustu kosu da mu raste do ramena. Kao što je Jakopo Gali predvideo, ništa nije ispalo od trgovine, za koju se Mikelanđelo nadao da će početi s Buonarotom i Đovansimonom. Buonaroto se naposletku zaposlio u vunarskoj radnji Strocija, blizu Porta Rosa, Đovansimone je bio skrhan mladić, koji je bez volje prihvatao razna zaposlenja, zatim nestajao na nekoliko sedmica. Zigizmondo, koji je jedva znao da čita i piše, zarađivao je nekoliko škuda kao najamnik u firentinskoj vojsci, koju je grad okupljao zbog trenutne omraze s Pizom. Lionardo je bio nestao, niko nije znao u koji manastir. Njegovu strinu Kasandru i strica Frančeska mučile su razne boljke.

On i Granači su se razdragano zagrlili, srećni što su zajedno. U toku prošlih godina Granači je došao do prve polovine svoga bogatstva, kako je brbljivac Jakopo iz Girlandajove bottege radosno izveštavao, držao je jednu ljubavnicu u vili u brdima Belozgvardo, iznad Porte Romane. Granači je još uvek imao centralu kod Girlandaja, pomažući Davidu Girlandaju posle smrti njegovog brata Benedeta, a zauzvrat je koristio njegovu radionicu za svoj rad. Prelistavao je crteže po Mikelanđelovom stolu.

-Spreman za posao, vidim. -Najbolje opremljena radionica u Firenci. -Imaš li mušterije? -Nijednu. Pridružujem se Sođiju. Granači se zakikota. -On je imao mnogo uspeha. Baš je kupio jedno mesto za

mesarsku radnju u Novom trgu. -Da kolje telad po Bertoldovoj metodi. Pođoše u jednu osteriju ispod drveća, okrenuše levo ulicom Via del Prokonzolo,

prođoše pored ljupke Badijeve crkve u Borgo dei Greči s njenom palatom Serestdri, građenom po projektu Bača d'Anjola i zaokrenuše u Via dei Benči. Tu je bila nekadašnja palata gibelina Bardelija i prva od palata koje je projektovao Alberti, s dvorištima sa stubovima i kapitelima od Đulijana da Sangala.

Firenca mu je govorila.Kamenje mu je govorilo. Osećao je njihovu ličnost, različitost građe, snagu njihovih zbijenih slojeva. Kako je bilo divno biti opet ovde gde je pietra serena bila materijal za arhitekturu. Za neke ljude kamen je bio »mrtav«. »Tvrd kao kamen«, »hladan kao kamen« -govorili su. Za njega, kad je ponovo prešao rukom preko njegovih obrisa, bila je to najživlja materija na svetu, puna ritma, razumevanja, poslušna, topla, gipka, šarena, treperava. Bio je zaljubljen u kamen.

Restoran se nalazio u Lungarnu, u jednom vrtu punom smokvinog hlada. Vlasnik, koji je bio i kuvar,ode na reku,podiže korpicu na konopcu, izbrisa bocu trebijanskog vina o kecelju i otvori je za stolom. Pili su za povratak Mikelanđela.

Popeli su se u poznate brežuljke Setinjana da posete Topolinove i videše da su se Bruno i Enriko oženili. Obojica su bila dozidala na stražnjoj strani kuće po jednu sobu od kamena za svoju novu porodicu. Već je bilo petoro unučadi, a obe žene bile su opet trudne. Mikelanđelo primeti:

-Topolini će uzeti u svoje ruke sve klesanje pietre serene u Firenci ako tako nastavite.

-Nastavićemo -reče Bruno. Majka dodade: -Tvoja prijateljica, Kontesina de Mediči, rodila je još jednog sina otkako joj je kćerka umrla.

Već je čuo da su Kontesinu isterali iz Firence i da je živela u izgnanstvu sa svojim mužem i sinom u jednoj seljačkoj kući na severnom obronku Fjezola, jer je njihov dom i sve ostalo bilo konfiskovano kad je njen svekar, Nikolo Ridolfi, bio obešen zato što je sudelovao u zaveri koja je trebalo da zbaci republiku i vrati Pjera kao kralja Firence. Njegova odanost prema Kontesini nije se promenila mada je godinama nije video. Nikad nije osećao da je poželjan u palati Ridolfi, i tako nije otišao u posetu, kako bi onda mogao da ide k njoj posle povratka iz Rima, kad je ona živela u siromaštvu i nemilosti? Ne bi li svaka poseta, sada, pošto su bačeni u nesreću, mogla da se smatra sažaljenjem?

I sam grad je pretrpeo mnoge primetne promene za blizu pet godina otkako je otišao. Idući prema Pjaci dela Sinjorija, ljudi su obarali glave u stidu kad bi prošli pored onoga mesta gde je Savonarolino telo gorelo, u isto vreme umirivali su svoju savest burnom aktivnošću, trudeći se da nadomeste ono što je Savonarola uništio, trošeći mnogo novca kod srebrnara i zlatara, rezača gema, krojača, kod vezilja, crtača za mozaike u terakoti i drvetu, majstora za muzičke instrumente, ilustratora rukopisa. Pjero Soderini, koga je Lorenco de Mediči školovao kao najbistrijeg mladog čoveka među političarima, i koga je Mikelanđelo često viđao u palati, sada je bio glava Firentinske republike kao gonfaloniere ili predsednik opštine i guverner Firence i gradske države. Postigao je određenu harmoniju između firentinskih stranaka prvi put otkako je počela ona smrtonosna bitka između Lorenca i Savonarole.

Firentinski umetnici koji su bili pobegli iz grada osetili su procvat delatnosti i vratili su se iz Milana, Venecije, Portugala, Pariza: Pjero di Kozimo, Filipino Lipi, Andrea Sansovino, Benedeto da Rovekano, Leonardo da Vinči, Benedeto Buljoni.Oni čiji je rad bio zaustavljen zahvaljujući Savonarolnom uticaju i moći sada su ponovo stvarali: Botičeli, Polajuolo, arhitekt poznat kao Il Kronaka, pripovedač Roseli, Lorenco di Gredi, Bačo da Montelupo, šaljivčina koji je donosio priče o svim skandalima u skulptorskom vrtu Medičija. Organizovali su Društvo bakrača, i kako je broj članova bio ograničen samo na dvanaest, svaki je smeo dovesti četiri gosta na nedeljni sastanak i večeru u Rustičijevoj ogromnoj vajarskoj radionici. I Granači je tu bio član. Odmah je pozvao i Mikelanđela da pođe s njim. Mikelanđelo je odbio, jer je više voleo da čeka dok dobije porudžbinu.

Meseci otkako se vratio donosili su mu malo radosti. U Rim je otišao kao mladić, vratio se kao zreo čovek, spreman da kleše brda mermera,ali kad bi svratio ukočeni pogled kojim ništa nije video na svoju Bogorodicu s detetom i Kentaure, koje je bio pričvrstio ekserima na bočnom zidu svoje kombinovane radne i spavaće sobe, sav nesrećan pomisli da je, što se Firence tiče, mogao da nikad ne iskleše Baha i Pijetu.

Jakopo Gali je još uvek radio za njega u Rimu: braća Mouskron iz Briža, koji su uvozili tkaninu iz Engleske u Rim, videli su Pijetu i bili su zainteresovani za jednu Bogorodicu s detetom. Gali je smatrao da će moći da osigura odličan ugovor kad Mouskronovi ponovo dođu u Rim. Takođe je zainteresovao kardinala Pikolominija da da Mikelanđelu da iskleše figure koje su imale upotpuniti porodični oltar podignut u čast njegovog strica pape Pija II, u katedrali u Sijeni.

-Da nije Galija -promrmlja on -bio bih bez posla. Ne lipši magarče do zelene trave.

Odmah pošto se vratio, otišao je u radionicu u Duomo da prouči Dučov stub visok sedamnaest stopa, koji su neki nazivali »tankim komadom« a drugi »mršavim«, da istraži kakve ideje krije njegova unutrašnjost, probajući ga ponovo i večno ponavljajući Bepu:

-il marmo e sane. Mermer je zdrav. Noću je čitao pored svetlosti sveće Dantea ili Stari zavet, tražeći raspoloženje i

herojsku temu. Onda je čuo da članovi vunarskog ceha i odbor za radove na katedrali nisu mogli

ništa odlučiti u pogledu klesanja divovskog bloka. Ništa ne smeta, pomisli Mikelanđelo, jer je takođe bio čuo da su mnogi želeli da daju porudžbinu Leonardu da Vinčiju, koji se nedavno vratio u Firencu, zbog sjajnog glasa koji je uživala

njegova ogromna statua grofa Sforce na konju i njegova slika Tajna večera u Santa Marija dele Gracije u Milanu.

Mikelanđelo se nije poznavao s Leonardom, koji je napustio Firencu i otišao u Milano nekih osamnaest godina ranije, pošto je bio razrešen optužbe zbog nemoralnog vladanja, ali firentinski umetnici su govorili da je on najveći starac u Italiji. Razdražen i radoznao, Mikelanđelo je otišao u Santisimu Anuncijatu gde je bio izložen karton za Leonardovu sliku Sveta Ana s Bogorodicom i Isusom. Stajao je pred kartonom dok mu je srce udaralo kao čekić. Nikad nije video takvu snagu ili uverljivost crteža, tako snažnu istinu u jednom liku, osim, naravno, u svom vlastitom radu. U jednoj mapi na klupi našao je crtež jednog muškog akta viđenog s leđa s raširenim rukama i nogama. Niko dotle nije dao mušku figuru na taj način, tako grčevito živo i uverljivo. Leonardo je, u to je bio uveren, secirao! Povukao je klupu ispred tri figure, dao se na kopiranje i ostavio crkvu pobeđen. Ako Odbor dodeli porudžbinu Leonardu, ko bi mogao da ospori tu odluku? Zar bi mogao on, kad su izveštaji o njegovom Bahu i Pijeti tek počinjali da se probijaju prema severu i pokazuju koliko je sazreo?

Onda je Leonardo odbio porudžbinu objašnjavajući time da on prezire mermernu skulpturu kao nižu umetnost, koja je dobra samo za zanatlije. Mikelanđelo je čuo tu novost obuzet nemirom. Bio je srećan što je Dučov blok slobodan, i što je Leonardo da Vinči van takmičenja, ali je osetio mržnju prema njemu zbog njegove potcenjujuće primedbe, koju je cela Firenca prihvatila i ponavljala.

Ustao je u mraku pre zore, brzo se obukao, potrčao praznom Via del Prokonzolo u radionicu Duoma i stao kraj ugla stuba. Dijagonalni zraci prvog sunčevog svetla padali su na mermer, bacajući njegovu senku celom dužinom stuba od sedamnaest stopa, uveličavajući njegovu siluetu i praveći od njega diva. Njemu zastade dah, i on pomisli na Davida, jer je tu priču poznavao iz Biblije. »Ovako se David morao osećati«, reče sam sebi, »onog jutra kad je istupio pred Golijata.« Jedan Div kao simbol Firence!

Vrativši se kući, ponovo pročita poglavlje o Davidu, s pojačanim zapažanjem. Danima je crtao po sećanju gole muške figure, tražeći Davida vrednog te biblijske legende. Predavao je nacrt po nacrt svom bivšem poznaniku iz palate Mediči, gonfalonieru Soderiniju, vunarskom cehu, odboru za radove na katedrali. Ali ništa se nije dešavalo. Bio je sateran u ćošak, a izgarao je od mermerne groznice.

2

Otac ga je čekao u kožnoj stolici u porodičnoj sobi u dnu stana. Na krilu mu je

ležao omot koji je upravo bio stigao s rimskom poštom. Mikelanđelo ga otvori nožem. Unutra je bilo nekoliko stranica gusto ispisanih Jakopovim rukopisom. Ovaj je obaveštavao Mikelanđela da je na najboljem putu da dobije potpis na ugovoru od kardinala Pikolominija. »No, moram vas opomenuti«, pisao je Gali, »da to nipošto nije onakva porudžbina kakvu vi želite ili zaslužujete.«

-Pročitaj mi -povika Lodoviko, dok su mu tamne oči boje ćilibara plamtele od zadovoljstva.

Mikelanđelu se lice opusti kad je saznao da će imati da iskleše petnaest malih figura, potpuno obučenih, koje će moći da uđu u uske niše tradicionalnog oltara Andrea Brenja. Crteže će morati da odobri kardinal, a kipovi će se morati klesati ponovo ako se, kad budu gotovi, ne budu svideli Njegovoj milosti. Cena je bila pet stotina dukata, Mikelanđelo neće moći da prihvati nijedan drugi ugovor za tri godine, a tada i poslednja figura mora biti dovršena i odobrena.

Lodoviko je grejao ruke na grudima kao na grejalici. -Pet stotina dukata za rad od tri godine. Nije tako dobro kao što su plaćali u

Rimu, ali kad se doda našoj stanarini, biće za skroman život. -U stvari i neće, oče. Ja moram platiti kamen. A ako kardinal ne odobri kipove,

moram prepraviti figure ili klesati sasvim nove. -Otkad ti ne možeš da zadovoljiš jednog kardinala? Ako Gali, koji je promućuran

bankar, pristaje da jamči da si ti najbolji vajar u Italiji, zašto bismo mi bili tako glupi da budemo zabrinuti? Koliki je avans? Ko daje brzo, daje dvostruko.

-Nema avansa. -Pa kako oni zamišljaju da ćeš kupiti materijal? Smatraju li da ja dajem novac? -Ne, oče, uveren sam da nisu tako glupi. -Hvala bogu! Gali mora da stavi u ugovor i to da ćeš dobiti kao kaparu sto zlatnih

dukata pre no što počneš rad. Onda smo sigurni. Mikelanđelo se sruči na stolicu. -Tri godine klesanja draperija. I nijednu figuru po svom izboru. On skoči sa stolice, protrča kroz stan i tresnu vratima. Onda pojuri prečicom

pored Bardela i Pjace San Firence, uskim uličicama na sjajno svetlo Pjace dela Sinjorija. Skrene oko gomile sivog pepela, koji je tamo stavio u mrkloj noći neki vernik za uspomenu na mesto gde je bio spaljen Savonarola, i došavši do širokih stepenica krene njima prema dvorištu Sinjorije. Iz dvorišta su s leve strane vodile kamene stepenice. Preskačući po tri odjednom, nađe se u veličanstvenoj visokoj dvorani Saveta, gde su se držali sastanci firentinskog veća i gde je bilo mesta za hiljadu građana. Ogromna dvorana bila je prazna i nenameštena osim jednog stola i desetak stolica na uzvišenju kraj suprotnog zida.

Mikelanđelo se uputi nalevo prema vratima koja su vodila u odaje koje je oduvek zauzimao podesta, kakav je bio njegov prijatelj Đanfrančesko Aldovrandi, ali sada ih je zauzimao Pjero Soderini, poslednji u nizu od šesnaest Soderinija koji su pre njega bili gonfalonieri.

Mikelanđela su odmah pustili u Soderinijevu kancelariju. Bila je to veličanstvena odaja na uglu, iz koje se videla pjaca i krovovi većeg dela Firence, otmena, obložena tamnim drvetom, sa širokim plafonom oslikanim firentinskim ljiljanima. Iza masivnog hrastovog pisaćeg stola sedeo je vrhovni sudija republike. Kad je poslednji put bio u Rimu, Soderiniju su u firentinskoj koloniji pričali o Bahu i odveli ga da vidi Pijetu.

-Benvenuto -promrmlja Soderini. -šta vas dovodi do sedišta vaše vlade ovog toplog popodneva?

-Neprilika, gonfaloniere -odgovori Mikelanđelo -ali verujem da ovamo niko ne dolazi da olakša srce zbog radosti.

-Zbog toga ja sedim iza ovako širokog pisaćeg stola: da bi on mogao da primi sve probleme Firence.

-Nije širok sto, nego su široka vaša ramena.

Soderini prekorno mahnu glavom: nimalo lepom glavom. U njegovoj pedeset prvoj godini, njegova plava kosa, pokrivena kapicom čudnovatog oblika, bila je pobelela, brada mu je bila duga i šiljata, nos povijen, koža žućkasta,obrve nepravilno povijene iznad blagih očiju boje lešnika, koje su bile lišene hrabrosti ili lukavstva. Firentinci su govorili da Soderini ima tri vrline koje nisu bile sjedinjene ni u jednom drugom Toskancu do toga dana: bio je pošten, jednostavan, i mogao je da nagovori protivničke stranke da sarađuju.

Mikelanđelo ispriča Soderiniju o predloženom ugovoru s Pikolominijem. -Ja ne želim tu porudžbinu, gonfaloniere. Ja gorim od želje da klešem Diva! Zar

ne možete naterati vunarski ceh da odluči o takmičenju? Ako ne dobijem, barem ću znati da je izvan mojih mogućnosti. Onda ću uzeti taj Pikolominijev ugovor kao nešto što ne mogu izbeći.

Teško je disao. Soderini ga je blago gledao preko širokog pisaćeg stola. -U današnje vreme nije zgodno ma šta forsirati. Iscrpljeni smo ratom s Pizom.

Čezare Bordžija preti da će pobediti Firencu. Sinjorija ga se sinoć oslobodila otkupom. Trideset šest hiljada zlatnih dukata godišnje u trajanju od tri godine, kao plata što će služiti kao glavni zapovednik firentinskih snaga.

-Ucena -reče Mikelanđelo. Soderinijevo lice pocrveni. -Mnogi ljube ruku koju bi želeli da vide

odsečenu.Grad nije mogao znati koliko će još morati da plati Čezaru Bordžiji.Cehovi su morali nabaviti taj novac za Sinjoriju. Tako možete razumeti zašto vunarski ceh nije raspoložen da razgovara o takmičenju za skulpturu.

Ganutljiva tišina ispuni prostor između njih. -Zar ne bi bilo bolje da prihvatite Pikolominijev predlog? -upita Soderini. Mikelanđelo uzdahnu. -Kardinal Pikolomini želi da izabere svih petnaest kipova.

Neću smeti da klešem dok on ne odobri nacrte. A kakva plata: trideset i tri dukata za svaku figuru, koliko da se plati stanarina, kupi materijal...

-Kako dugo niste klesali? -Više od godine dana. -A bili plaćeni? -Više od dve. Mikelanđelove usne zadrhtaše. -Vi ne razumete. Taj oltar je napravio Brenjo. Svi

kipovi moraju biti potpuno obučeni, moraju da stanu u mračne niše, gde će se videti samo kao ukrućena nepomična bića. Kako mogu da sputam čitave tri godine svoga života da ispunim Brenjov već suviše ukrašeni oltar s još više ukrasa?

Njegov je tužni uzvik teško lebdeo u sobi. -Danas radite to što morate danas raditi -reče Soderini očvrsnulim glasom –

sutra ćete biti slobodni da radite ono što morate raditi sutra. Otkupili smo se od Čezara Bordžije. Za vas kao umetnika, jednako kao i za nas kao državu, najvažniji je jedan zakon: preživeti.

U Santo Spiritu, prior Bikjelini, sedeći iza pisaćeg stola u svojoj kancelariji punoj rukopisa, odgurnu papire u stranu, dok su mu oči sijale iza naočara.

-Preživeti na kakvom planu? Ostati živ kao što životinja ostaje živa? Na sramotu! Mikelanđelo koga sam poznavao pre šest godina nikad nije mogao da pomisli: »Bolji i osrednji rad nego nikakav rad.« To je oportunizam, koji odgovara osrednjcm talentu.

-Slažem se, oče.

-Onda nemoj prihvatiti porudžbinu. Radi ono što je u tebi najbolje, ili ništa. -Kad gledate daleko unapred, imate pravo, kad gledate bliže, mislim da Soderini

i moj otac imaju pravo. -Nema tu ni daleko ni blizu -povika prior glasom punim negodovanja. – Postoji

samo niz godina koje je Bog dao i u kojima čovek radi i sam sebe ispunjava. Nemoj ih protraćiti.

Mikelanđelo postiđen obori glavu. -Ako moje reči zvuče kao reči moralista -reče mirno prior -molim te zapamti da

je moj posao da se brinem o tvom karakteru. Mikelanđelo izađe na svetlo sunce, sedne na rub fontane na Pjaci Santo Spirito i

ispljuska lice hladnom vodom, kao nekada kad se noću iskradao iz mrtvačnice. On glasno zavapi: -Tri godine! Dio mio!

Kad se vratio u radionicu, Granači ga je jedva slušao. -Kad ne radiš, Mikelanđelo, ti si najbednije ljudsko živo biće. Šta smeta ako

moraš da klešeš dosadne kipove? Tvoje najgore delo biće bolje od bilo čijeg najboijeg.

-Ti si da čovek poludi: u istom dahu me vređaš i laskaš mi. Granači se osmehnu. -Napravi toliko figura koliko imaš vremena. Svi će ti u Firenci pomoći da

nadmudriš Sijenu. -Da nadmudrim kardinala? Granači se uozbilji. -Ja pokušavam da se suočim sa stvarnošću. Ti hoćeš da

klešeš, ergo, prihvati Pikolominijev ugovor i učini sve što možeš. Kad se ukaže nešto bolje, ti ćeš klesati bolje. Hajde dođi da večeraš sa mnom i s Društvom.

Mikelanđelo odmahnu glavom. -Neću.

3

Vrati se dasci za crtanje, skicama Bogorodice za braću Mouskron, pokušajima da

skicira svece za Pikolominija. Ali nije mogao da misli ni na šta drugo osim na Dučov stub i Diva-Davida. U prvoj knjizi Samuelovoj, gl. 16, 14—18, čitao je:

"A duh Gospodinov otiđe od Saula, i uznemirivaše ga zao duh od Gospoda. I rekoše

Saulu sluge njegove, gle, sada te uznemiruje zli duh božji. Neka gospodar naš zapovedi slugama svojim koji stoje pred tobom da potraže čoveka koji zna udarati u gusle, pa kad te napadne zli duh božji, neka udara rukom svojom i olakšaće ti. I reče Saul slugama svojim: potražite čoveka koji zna dobro udarati u gusle i dovedite mi ga. A jedan između slugu njegovih odgovori i reče: eto ja znam sina Izaja Vitlejemca, koji ume dobro udarati u gusle i hrabar je junak i ubojnik, i pametanje i lep, i Gospodje s njim.«

A nešto kasnije, kad je Saul ispitivao da li je David vešt da se suprotstavi Golijatu

u borbi, David je odgovorio: »Sluga je tvoj pasao ovce oca svojega, pa kad dođe lav ili medved i odnese ovcu iz

stada, ja potrčah i udarih ga i oteh mu iz čeljusti, i kad bi skočio na me, uhvatih ga za grlo te ga bih i ubih. I lava i medveda ubio je tvoj sluga.« (17, 34).

Sedeo je gledajući netremice u tu rečenicu: »Lava i medveda... uhvatih ga za grlo te ga bih i ubih«. Da li je u Bibliji bilo veće veštine, snage ili odvažnosti? Mlad čovek, bez oružja i oklopa, progonio je najsnažnije od svih životinja, uhvatio bi ih i zadavio golim rukama.

Da li bi bilo koji od Davida koje je video u Firenci mogao da zamisli takvo jedno delo, a kamoli da ga izvrši? Ujutro se zaustavio pred Kastanjovom slikom, zurio je u mladog Davida, tankih ruku, malih šaka i stopala, s ogromnom kosom koja mu je lepršala oko mršavog, lepog lica, koji je izgledao na pola puta između žene i muškarca. Potom je otišao da vidi Davida Pobednika Antonija Polajuola, nešto starijeg od Kastanjovog, s nogama čvrsto uprtim na zemlji, ali s tankim ženskim prstima savijenim kao da se sprema da jede krem od zasladenog mleka i jaja. Trup je bio lepo oblikovan, a odlučnost se videla u stavu, ali je bio odeven u kaput oivičen čipkom s odgovarajućom čipkanom košuljom jednog firentinskog plemića –najskuplje i najaristokratskije obučen pastir na zemlji, pomisli Mikelanđelo.

Otrčavši do Palaca dela Sinjorija, pope se uz stepenice do dvorane dei Džilji. Ispred vrata stajao je Verokijev bronzani David, zamišljen mlad čovek. U samoj dvorani bio je Donatelov prvi David, isklesan u mermeru. Mikelanđelo ga nikad nije video, i gledao je čeznutljivo osetljivu i savršenu kožu. Ruke su bile snažne, jedna noga, koja se videla ispod dugačke sjajne odeće, bila je deblja nego na slikama Kastanja i Polajuola, vrat puniji. Ali oči su mu bile prazne, brada mlitava, usta slaba, a venac lišća i bobica krunisao je bezizražajno lice.

On siđe niz kamene stepenice do dvorišta i stade ispred Donatelovog bronzanog Davida, s kojim je živeo dve godine u dvorištu Medičija, a kojeg je grad prisvojio posle pljačkanja palate. Bila je to skulptura kojoj se strastveno divio. Noge i stopala dovoljno čvrsti da nose telo, sa snažnim rukama i vratom. No kad ga je sada pogledao kritički, vide da, kao i ostali firentinski Davidi, ima lepe crte lica i gotovo žensko lice ispod ukrašenog šešira, i duge kovrdže koje su mu padale do ramena. Mada je imao polne organe mladog dečaka,imao je i nabubrele grudi mlade devojke.

Dok se vraćao kući, nedovršene misli jurile su mu kroz glavu. Ti Davidi, naročito ona dva Donatelova, koje je voleo, bili su dečaci. Nisu mogli zadaviti lavove i medvede, isto kao što nisu mogli ubiti Golijata, čija je glava počivala između njihovih nogu. Zašto su najbolji firentinski umetnici slikali Davida ili kao mladića ili kao otmeno obučenog i negovanog mladog kicoša? Zar nijedan umetnik nije čitao dalje od opisa koji kaže da je David »smeđ, lepih očiju, lepa stasa«, do onoga: »I kad bi skočio na me, uhvatili ga za grlo pa ga bih i ubih. I lava i medveda... ubijao je tvoj sluga.«

David je bio muškarac! On je izvršio ta junaštva pre nego što ga je Bog odabrao.Ono što je učinio, učinio je sam, sa svojim velikim srcem i velikim rukama. Takav čovek ne bi oklevao da se suprotstavi Golijatu, tako ogromnom da je nosio oklop na grudima težak hiljadu funti. Šta je bio Golijat za mladića koji se mešao sa lavovima o medvedima i koji ih je pobeđivao u poštenoj bici?

U zoru, pošao je ulicama još uvek vlažnim od pranja i čišćenja noseći materijal za premeravanje do radionice Duoma. On proceni svoje figure prema stubu, izračuna gotovo na dlaku tačnu udaljenost između najdublje tačke gde je zašlo dleto do tačke na suprotnoj strani, da vidi da li bi bilo moguće oblikovati Davida čija bi bedra, najmanji promer tela, mogla da se smeste u preostali mermer.

-Ne valja -reče Bepe. -Pedeset godina posmatram vajare kako tuda mere.Uvek kažu: » Šteta. Nijedna figura ne odgovara.«

-To je stvar zamisli, Bepe. Gledaj, nacrtaću la sagoma, siluetu, na bloku, za tebe.Ova tačka označava najdublju tačku, na polovini visine stuba. Sad recimo da moramo izvući kukove iz tog uskog pojasa, a nasuprot tome da upotrebimo jako istureni zglob ili ruku da kompenzuje...?

Bepe se počeša po stražnjici. -Ah -uzviknu Mikelanđelo. -Ti misliš da će ići!Vidim kako si zadovoljan po tome

koji deo anatomije češeš. Sedmice su prolazile. Čuo je da je Rustiči zaključio da je projekat suviše velik za

njega. Sansovino je tražio još jedan komad mermera da bilo šta izvuče iz Dučovog stuba. Još pet ili šest drugih vajara u gradu, uključujući Bača, Gublionija, Benedeta da Rovecana, napustili su stub, govoreći da on, budući da je udubljen u sredini, svakako mora pući napola na toj uskoj tački.

Poštom iz Rima stigao je omot u kojem je bio Pikolominijev ugovor: ... Visoko preuzvišeni kardinal Sijenski naručuje Mikelanđelu, sinu Lodovika

Buonaroti-Simonija, vajaru iz Firence, da napravi petnaest kipova od kararskog mermera, koji treba daje čist, nov, beo i bez žila, tako savršen kao što je potrebno da se naprave prvoklasni mermemi kipovi, a svaki treba da je dva braccia visok, i svi treba da budu gotovi u roku od tri godine, za svotu od pet stotina velikih zlatnih dukata...

Jakopo Gali bio je osigurao avans od stotinu dukata uz garanciju da će vratiti

novac kardinalu Pikolominiju ako Mikelanđelo umre pre nego završi tri poslednje statue. Kardinal Pikolomini je odobrio Mikelanđelove prve skice. Ali je jedna rečenica u ugovoru bila kruna nedostojnosti. »Pošto je jednu figuru svetog Franje već isklesao Pjetro Toriđani, koji je ostavio draperiju i glavu nedovršenu, Mikelanđelo će dovršiti kip iz počasti i učtivosti, u Sijeni, tako da taj kip može stajati između ostalih koje je on napravio, i da niko ko ga bude video neće moći reći da je to delo Mikelanđelove ruke.«

-Nisam uopšte znao da je Toriđani počeo taj posao -povika Mikelanđelo Granačiju. -Pomisli kakva je to sramota da ja čistim iza njega.

-Teške reči -reče Granači. -Recimo jednostavno da Toriđani nije bio sposoban da završi makar i jednu figuru kako treba, i da se kardinal Pikolomini morao obratiti tebi da sve urediš.

Gali je savetovao da Mikelanđelo potpiše ugovor i odmah počne rad. »Sledećeg proleća, kad braća Mouskron dođu iz Briža, osiguraću vam da isklešete tri slobodne skulpture Bogorodice s detetom. A u budućnosti će biti i boljih stvari.«

Mikelanđelo skupi pregršt novih skica za Davida i ponovo ode da preklinje Pjera Soderinija. Porudžbinu će dobiti samo ako gonfaloniere bude naterao vunarski ceh da se pokrene.

-Da, morao bih to silom progurati -složi se Soderini. -Ali u tom slučaju bi odbor radio protiv njihove volje. Oni bi vam zamerili. Oni moraju zaželeti da se taj mermer kleše i moraju vas odabrati za skulptora. Shvatate li razliku?

-Da -odgovori Mikelanđelo tužno -to ima smisla. Samo, ja više ne mogu dugo čekati.

Pokraj Via del Prokonzolo, nekoliko koraka niže od Badije, nalazio se jedan svod koji je izgledao kao da vodi u dvorište palate. Mikelanđelo je prošao pokraj njega bezbroj puta od svoje kuće idući u vajarski vrt i znao je da se tuda prolazi na jedan zanatlijski trg, jedan izdvojeni svet okružen stražnjim delovima palata, zarubljenim tornjićima i jednospratnicama. Te su kuće davale sklonište dvadesetku radionica štavljača kože, bačvara, stolara, bojadisara vune, tkalaca lanenog platna i izrađivača makaza, koji su pripremali svoje proizvode za pređu na otvorenim tržnicama i na poznatim ulicama Korsa i Peličerije. Tu je našao radionicu za iznajmljivanje, u kojoj je ranije bio neki obućar, na južnoj strani ovalne pjace, koja je gotovo celi dan imala sunca. Plativši najamninu za tri meseca unapred, on posla jedno pismo preko ferarskih jezuita, za Arđenta, pozivajući ga da se vrati na posao, i kupi krevet na točkićima za radionicu, da mladić tu spava.

Po junskoj vrućini zanatlije su radile ispred svojih uskih radnjica, bojadisari s rukama umrljanim plavom, zelenom i crvenom bojom, metalski radnici u kožnim keceljama, goli do pojasa, stolari koji su strugali i blanjali ispunjavajući vazduh strugotinama koje su mirisale, a svi su dizali buku svojih zanata, potpuno pomešanu u zatvorenom prostoru, kao neku vrstu drugarske muzike, koja je stvarala pozadinu gde se Mikelanđelo osećao kao kod kuće. Okružena jednostavnim radnicima, radionica mu je pružala istu onu usamljenost punu rada u kakvoj je uživao i za svojom tezgom u Rimu, odakle je gledao na komešanje u »Medvedu«.

Arđento je stigao prašnjav i s bolesnom nogom, pričajući jedno celo jutro dok je ribao vidljive znakove obućarevog boravka, ne mogavši da sakrije olakšanje što je otišao s bratovog imanja.

-Arđento, ja ne razumem. U Rimu si odlazio svake nedelje u okolinu da vidiš konje...

Arđento diže znojno lice s posudom punom luga.-Ja volim posećivati seoska imanja, ali ne i raditi tamo.

Stolar preko puta im je pomogao da sagrade sto za crtanje do vrata. Arđento je pretražio ulicu gvožđara da pronađe polovnu grejalicu. Mikelanđelo kupi gvozdene šipke i korpe kestenovog drveta da napravi dleta. Našao je dva komada mermera u Firenci, i poslao je opis za još tri komada u Kararu. Zatim, bez modela u glini ili vosku, i ne gledajući crteže koje je odobrio kardinal Pikolomini, on namesti blokove

od četiri stope i iz čistog zadovoljstva što su mu ruke opet na mermeru isklesa prvo svetog Pavla, bradatog, sa finim crtama lica koje su odavale rimsko građanstvo prvog hrišćanskog misionara i njegov dodir s grčkom kulturom, dok je telo, mada odeveno u nezgrapnu odeću, bilo mišićavo i napeto. Zatim, bez odmora, nastavi da kleše svetog Petra, najbližeg Hristovog učenika i svedoka njegovog uskrsnuća, stenu na kojoj je sagrađena nova crkva. Taj kip bio je mirniji telesno i duševno, sa zanimljivo raspoređenim vertikalnim draperijama naglašenim finom lelujavom horizontalnom ešarpom preko grudi i ruku.

Radnici pjace prihvatili su ga kao još jednog veštog zanatliju, koji je stizao rano u zoru u radničkom odelu, odmah pošto je jedan šegrt oprao trg, i koji je završavao posao kad bi pao mrak, s kosom, licem, nozdrvama, košuljom i golim nogama i stopalima prekrivenim belom mermernom prašinom, kao što su njihove bile pokrivene drvenom strugotinom, bojom, ih tankim pramenovima kože ili lana.

Ponekad bi neki od njih viknuo glasnije od testera, čekića i noževa za struganje, dok su Mikelanđelova dleta pevala kroz beli mermer kao plugovi kroz prolećnu zemlju.

-Čudo jedno! Cela Firenca se kupa u znoju, a na našoj pjaci pada sneg. Mikelanđelo je od svih čuvao tajnu gde se nalazi njegova radionica osim od

Granačija, koji bi ga posećivao kad se vraćao kući u podne na ručak i donosio mu gradske novosti.

-Naprosto ne verujem! Potpisao si ugovor 19. juna, sadaje tek sredina jula, a već si završio dva kipa. Sasvim su dobri, uprkos tvom kukanju da ne možeš ništa dobro da napraviš. Ovakvom brzinom završićeš petnaest figura za sedam meseci!

Mikelanđelo se zagleda u svoga Svetog Petra i Svetog Pavla i ozbiljno odgovori: -Te prve dve figure nisu loše, one u sebi sadrže moju glad za klesanjem. Ali kad se jednom pokažu u tim uskim nišama, brzo će umreti. Sledeće dve statue su papa Pio II i Grgur Veliki s papskom tijarom u krutoj odeći...

-Zašto ne ideš u Sijenu -predloži Granači -i ne rešiš se Toriđanija? Bolje ćeš se osećati.

Toga dana je otišao.

4

Toskana je država ljupkosti. Njena zemlja je tako divno uobličena da oko preleće

brda i doline ne saplićući se ni na jedan kamen. Ritam zelenih brda koja se valjaju, čempresi koji streme uvis, terase napravljene od generacija koje su sa stenom postupale s veštinom i nežnošću, polja geometrijski postavljena jedna prema drugima, kao da ih je crtao neki crtač planova da budu lepa koliko i plodna, grudobrani tvrđava na brdima, njihovi visoki tornjevi koji su se isticali sivoplavi i zlatni između drveća, zrak takve čistoće da se svaki busen zemlje izdvajao u divnoj pojedinosti. Ispod njega dozrevala su polja sa julskim ječmoni i zobi, pasuljem i cveklom, s obe strane puta čokoti puni grozdova bili su poređani u dvoredove između horizontalnih grana srebrnastozelenih maslina, stvarajući tako voćnjake s isprepletenom osnovom, bogato najavljujući vino, maslinovo ulje i poeziju izrezuckanog hšća.

Osećao je fizičko zadovoljstvo dok se njegov konj kretao duž kontura jednog grebena, penjući se sve više i više u Italijansko nebo bez ijedne mrlje. Vazduh koji je udisao bio je tako čist da se celo njegovo biće oseti oplemenjeno i oslobođeno podlosti i niskosti: bio je u zanosu koji je osećao samo onda kad je klesao mermer: Toskana je odvezivala čvorove u čovekovoj utrobi, odstranjivala zla njegovog sveta. Bog i čovek su se sjedinjavali da stvore to najveće umetničko delo. Sa slikarske tačke gledišta, pomisli Mikelanđelo, to bi mogao da bude rajski vrt. Adam i Eva su otišli, ali za njegovo vajarsko oko, koje je pomno ispitivalo valovite planinske vence što su se prostirali unatrag u prostoru s hrikom zelene reke koja vijuga kroz dolinu ispod njega, išaranu kamenim kućicama, krovovima okupanim u suncu, stogovima sena, Toskana je bila raj. On poče da recituje jednu pesmu iz detinjstva:

Italija je vrt Evrope.

Toskana je vrt Italije, Firenca je cvet Toskane. Oko sunčevog zalaska stigao je do uzvišice iznad Podžibonsija. Apenini su bili

prekriveni prašumom, rekama i jezerima koji su sijali kao valjano srebro pod kosim zracima zalazećeg sunca. Sišavši niz dugi brežuljak do Podžibonsija, vinarskog centra, Mikelanđelo spusti bisage na oribani, goli pod jedne gostionice, zatim se popne na breg iznad grada da istraži visoki Podžio Imperijale Đuliajna da Sangala, tvrđavu-palatu sazidanu po Lorencovoj naredbi da se spreči napadačkim vojskama da pređu tu teško utvrđenu tačku, jer je ona kontrolisala dolinu koja je vodila u Firencu. Ali Lorenco je umro, Podžio Imperijale je bio napušten...

S teškom mukom Mikelanđelo se spusti niz stenovitu stazu.Poslužili su ranu večeru u dvorištu gostionice, čvrsto je spavao, ustao kad je pevac zakukurikao, i krenuo na drugu polovinu svog putovanja.

Sijena je bio topao crvenkastosmeđi grad, sagrađen od crvenkastosmeđe zemlje, kao što je Bolonja bila zagasitonarandžasti grad od njene domaće zemlje. On uđe kroz gradska vrata, pođe do Pjace del Kampo, koja je imala oblik školjke i naglo se spuštala od gornjeg reda privatnih palata do Palavo Publiko na suprotnoj strani, probijajući nebo lepom i smelom kulom Manda, kamenom skulpturom od koje je zastajao dah.

Mikelanđelo ode do središta pjace, oko koje je Sijena održavala svakog leta svoje besne konjske trke, do Dela Kverčove divne fontane, zatim se popne kamenim stepeništem i dođe do Krstionice, čiji su sud za krštenje isklesali Dela Kverča, Donatelo i Giberti.

Pošto je obišao sud za krštenje da prostudira delo najboljih italijanskih vajara, on napusti Krstionicu i pope se uz strm brežuljak do katedrale. Stajao je zadivljen i obuzet strahopoštovanjem dok je gledao crno-belo mermerno pročelje s divnim figurama koje je isklesao Đovani Pizano, prozorima u obliku ruže, i crno-belim mermernim zvonikom. Unutra, pod je bio rudnik mermernih ploča, s crno-belim intarzijama koje su prikazivale prizore iz Starog i Novog zaveta.

A onda mu se srce stegnu. Pred njim je stajao Brenjov oltar. Niše su bile dublje nego što je zamišljao, a sve su bile natkriljene duboko usečenim svodom u obliku školjke, prema kojima će se gledati glave i lica njegovih figura, i koji će ih lišiti izraza. Neke niše su stajale tako visoko u vazduhu da niko na podu ne bi mogao videti kakva se skulptura nalazi u njima.

On izmeri niše, ponovo u glavi pregleda visinu osnove na kojima će njegove figure stajati, potraži čuvara, prijatnog rumenog čoveka srednjih godina, koji ga rečito pozdravi.

-Ah, vi ste Mikelanđelo Buonaroti, koga sam očekivao. Sveti Franjo je stigao iz Rima pre nekoliko sedmica. Stavio sam ga u jednu hladovitu sobu pokraj Krstionice, gde ima i viganj i sve. Kardinal Pikolomini mi je naredio da se dobro brinem za vas. Već imam spremnu sobu u mojoj kući, preko puta trga. Moja žena sprema najbolje sijenske pappardelle alla lepre, široke knedle sa sosom od zeca...

Mikelanđelo se baci u bujicu reči. -Hoćete li me odvesti do Svetog Franje? Moram da vidim koliko na njemu ima

posla.

-Naravno! Zapamtite, vi ste ovde gost kardinala Pikolominija, a kardinal je naš veliki čovek...

Mikelanđelo s mukom proguta vazduh ugledavši Toriđanijevu skulpturu: drvena, beživotna, s obiljem lepršave odeće ispod koje se nije mogao primetiti nijedan deo živog ljudskog bića koje diše, šake bez žila, kože ih kosti, kruto, stilizovano bezizražajno lice... sve je te tačke u sebi nabrajao dok mu je pogled nemilosrdno sekao nedovršeni blok.

Zakleo se da će dati tom jadnom upropašćenom Svetom Franji, koga čak ni ptice ne bi prepoznale, svu svoju ljubav i veštinu koju poseduje. Moraće dublje da zađe u kamen, odbaci njegove veštačke ukrase, odstrani upropašćeni mermer i napravi ponovo nacrt za celu figuru, preinači zamisao, tako da će Sveti Franjo izaći onakav kako ga je Mikelanđelo zamišljao, kao najblaži od svih svetaca. Ali najpre je hteo da prespava, a zatim će doneti materijal za crtanje, sesti u ovoj hladnoj prostoriji isklesanoj u brdu katedrale, s prigušenim svetlom sa gornjeg prozora, i toliko će razmišljati dok se sveti Franjo ne pojavi u svoj svojoj ljubavi prema siromašnima, nesrećnima, napuštenima.

Sutradan je napravio crteže. Kad je pala noć, pravio je nove oštrice na starim dletima, podešavao ih prema ruci i privikavao se na težinu čekića. U zoru sledećeg dana poče da kleše u belom usijanju, i iz sada škrtog bloka izroni telo umorno od puta ispod tanke odeće, ramena izmršavela do kostiju, ruke dirljivo izražajne, noge tanke i krive u kolenima i umorna stopala koja su koračala putevima da pruže podršku i da se dive svemu u prirodi.

Osećao se kao da je istovetan sa svetim Franjom, i s tim nagrđenim blokom iz kojeg se rađao. Kad je došao do glave i lica, klesao je svoju vlastitu kosu, očešljanu pravo preko čela, svoje vlastito udubljeno lice kao što ga je video u ogledalu Medičija, onog jutra pošto ga je Toriđani udario: nos zgnječen između očiju, spuštajući se naniže u obliku slova S, čvoruga na oku, natečeni obraz ispod njega,jednog svetog Franju rastuženog onim što je video kad je pogledao na božji svet. No, ipak preko tih bolnih crta lica oproštaj, blagost i prihvaćanje.

Bio je obuzet tužnim raspoloženjem dok je jahao kući preko brežuljaka Kjantija. S mukom sjaha s konja i pođe do svoje radionice sa bisagama preko ramena. Tu nađe Arđenta kako se uzbuđeno premešta s noge na nogu, očekujući da ga Mikelanđelo pogleda.

-Dakle, Arđento, šta te to tako sekira? -Gonfaloniere Soderini želi da vas vidi, svakog časa šalje po jednog paža. Pjaca dela Sinjorija žarila se ružičastim svetlom iz zapaljenih uljanih svetiljki

koje su visile sa svakog prozora i sa kruništa zvonika. Soderini se odvoji od svojih drugova iz veća u podignutoj lođi i sretne se s Mikelanđelom ispod Donatelove Judite. Bio je obučen u jednostavnu svilenu košulju zbog zapare koja je vladala te večeri, ali izraz njegovog lica je govorio da je sasvim zadovoljan samim sobom.

-Zašto posude s uljem. Šta proslavljate? -Vas. -Mene? -Delimično. -Soderinijeve oči su vragolasto treperile u narandžastom svetlu. –

Veće je danas posle podne donelo novi ustav. To je službeno objašnjenje. Neslužbeno objašnjenje je da su upravnici vunarskog ceha i Duoma prihvatili vašeg Diva...

Mikelanđelo se ukoči. To je bilo neverovatno. Dučov stub je bio njegov! Soderinijev glas veselo nastavi: -Kad smo shvatili da je naš najbolji firentinski

skulptor vezan za jednog kardinala iz Sijene, zapitali smo se: Zar Sijena smatra da Firenca ne ceni svoje vlastite umetnike? Ili da ne možemo sebi priuštiti da ih zaposlimo? Na kraju krajeva, godinama smo ratovali sa Sijencima...!

-Ali Pikolominijev ugovor? -Iz patriotske dužnosti morate odgoditi Pikolominijev ugovor, i prvog

septembra preuzeti Dučov blok. Mikelanđelo oseti poznato peckanje iza očnih kapaka. -Kako da vam zahvalim? Soderini polagano odmahnu izduženom glavom s kosom prošaranom žutim

pramenovima i promrmlja: -Mi smo, sinovi Il Magnifica, mi moramo čuvati tu vezu.

5

Noge su ga nosile niz Borgo Pinti u Via delji Artisti, zatim kroz gradska vrata,

duž reke Afriko, i uz brdo do Setinjana. Porodica Topolini je bila u dvorištu i uživala u večernjem povetarcu s brda.

-Slušajte -doviknu im on. -Baš sam čuo. Dučov stub je moj! -Sada bismo mogli da ti poverimo nekoliko prozorskih okvira -zadirkivao ga je

otac. Mikelanđelo raširi ruke pred njim. -Hvala vam na počasti, padre mio, ali jedan

scalpellino i voli da teše građevinski blok. Ostao je te noći i spavao na staroj slamarici ispod svoda između dede i

najmlađeg sina. U zoru je ustao da se pridruži ljudima koji su sekli pietru serenu. Radio je nekoliko sati, dok se sunce visoko dizalo u dolini, zatim ušao u kuću. Majka mu pruži krčag s hladnom vodom.

-Madre mia, kako je Kontesini? -zapita on. -Slaba je... Ali ima još nešto gore. Sinjorija je svima zabranila da im pomognu.-

Ona bespomoćno raširi ruke izražavajući tim rečitim toskanskim pokretom očajanje.-Mržnja na Pjera još truje.

Mikelanđelo se dobro napi vode, vrati se u dvorište i upita Bruna: -Možeš li mi odvojiti nekoliko komada gvožđa? -Uvek se mogu odvojiti. Mikelanđelo stavi drvo u kovačko ognjište, potpali vatru i napravi malu

garnituru dleta i čekića, onakvih kakve mu je otac Topolino pravio kad mu je bilo šest godina. Zatim istesa jedan pravougaonik iz serene, isklesa na njemu abecedu scalpellina, počev od uzorka riblje kosti pa do niza trouglova.

Onda se oprosti od Topolinovih. Porodica je znala, po nekom tajanstvenom sistemu komunikacije, da je najpre došao k njima pošto je čuo za svoju sreću. Njegove posete preko noći, drugarski radni sati na tesanju kamena, govorili su im o njegovoj stalnoj ljubavi prema njima.

Konj kojeg je posudio bio je star i umoran. Na polovini strmog puta Mikelanđelo sjaha i povede ga. Pošto je stigao na vrh grebena, okrenu na zapad,po suncu koje je obasjavalo dolinu Munjone rumenilom i purpurom. Imao je još kratak put do

Fjezola, severnog utočišta etrurskog saveza gradova, koji je počeo u Veji, odmah izvan Rima, i koji su Cezarove legije s mukom pokorile. Cezar je mislio da je sravnio Fjezole, ali kad je Mikelanđelo počeo silaziti niz severnu padinu, s pogledom na Policijanovu Vilu Dijanu u daljini, prolazio je pored etrurskih zidova koji su još uvek bili cementirani i nedirnuti, a nove kuće ponovo su bile građene od prvobitnog gradskog kamena.

Kontesinina kuća nalazila se na dnu strme, uske putanje, na pola puta do reke Munjone. Ranije je to bila seljačka kuća uz zamak na vrhu brda. Mikelanđelo zaveza konja uz maslinovo drvo, prođe kroz povrtnjak i ugleda porodicu Ridolfi na maloj kamenoj terasi ispred kućice. Kontesina je sedela na pletenoj stolici, s odojčetom na grudima, dok joj se šestogodišnje dete igralo kraj nogu. On tiho viknu odozgo s humka:

-Ja sam, Mikelanđelo Buonaroti, došao sam u posetu. Kontesina naglo podiže ruku i prekri grudi. -Mikelanđelo, kakvo iznenađenje? Siđi, siđi. Staza je tamo nadesno. Nastade usiljena ćutnja kad je Ridolfi podigao svoje ponosito uvređeno lice.

Mikelanđelo uze ploču od pietre serene i alat iz bisage, siđe stazom i spusti malo dleto, čekić i ploču pred Kontesinine noge.

-Juče sam primio Dučov stub. Morao sam doći da vam to kažem. Il Magnifico bi to želeo. Onda sam pomislio da je vašem starijem sinu sigurno šest godina. Vreme je da počne da uči, ja ću biti njegov učitelj. Isto tako kao što su mene Topolini učili kad mi je bilo šest godina.

Kontesinin smeh prosu se preko njive s maslinama. Ridolfova ozbiljna usta zgrčiše se u podsmehu. On reče tihim glasom: -Ljubazni ste što ste nam došli na ovaj način. Vi znate da smo mi odbačeni.

Bilo je to prvi put da mu se Ridolfi obratio, a bilo je prvi put da se Mikelanđelo nalazio u njegovoj blizini nakon Kontesininog venčanja. Ridolfi se približavao tridesetoj, ali progonstvo i ogorčenje su mu već nagrizali lice. Mada nije bio umešan u zaveru u prilog povratka Pjera de Medičija, bilo je poznato da je neprijatelj republike i da je spreman da radi na ponovnom uspostavljanju jedne oligarhijske vlasti u Firenci. Bogatstvo njegove porodice, zasnovano na svetskoj trgovini vunom, sada je služilo da pomogne finansije gradske države.

-Što čini da je to za mene dvostruko poguban napitak -reče Ridolfi. -Ali jednog dana mi ćemo biti vraćeni na vlast! Onda ćemo videti!

On oseti Kontesinine oči kako ga peku na leđima i okrenu se da je pogleda pravo u lice. Njeno držanje bilo je mirno prihvatanje onoga što jeste, mada su upravo bili dovršili jednostavnu večeru, mada su bili u pohabanoj odeći, i mada su stanovali u seljačkoj kući posle života u najbogatijim palatama Firence.

-Pričaj nam novosti o sebi. O godinama u Rimu. Šta si isklesao? Čula sam za Baha.

Mikelanđelo zavuče ruku u košulju, izvadi papir za crtanje, zatim ugljen iz pojasa i nacrta Pijetu, objašnjavajući šta je pokušavao da postigne. Bilo je lepo biti opet s Kontesinom, gledati njene tamne oči. Zar se oni nisu voleli, pa makar i dečjom ljubavlju? Kad čovek jednom voli, zar ta ljubav ne treba da traje? Ljubav je tako retka, tako je teško na nju naići.

Kontesina je naslućivala njegove misli, uvek ih je naslućivala. Ona se okrenu sinu.

-Luiđi, hoćeš li učiti Mikelanđelovu abecedu? -Mogu li da ti pomognem da klešeš novi kip, Mikelanđelo? -Doći ću da te učim, onako kako je mene učio Bertoldo u vrtu tvog dede.

Hajde,uzmi čekić u jednu ruku, dleto u drugu. Na drugoj strani kamena pokazaću ti kako se sriče. Čekićem i dletom možemo praviti dela isto tako lepa kao što je Danteova poezija. Nije li tako, Kontesina?

-Tako je -odgovori ona. -Svako od nas ima svoju vlastitu abecedu kojom stvara poeziju.

Bila je ponoć kad je vratio Topolinovog konja i sišao nizbrdo. Njegov je otac bio

budan i očekivao ga je sedeći u crnoj kožnoj stolici. To je očigledno bila druga noć kako nije spavao, i bio je potpuno iscrpljen.

-Tako! Treba ti dve noći da dođeš ocu s novostima. Gde si bio sve vreme? Gde je ugovor? Koliko plaćaju?

-Šest dukata mesečno. -Koliko će dugo trebati da se iskleše? -Dve godine. Lodoviko poče brzo da računa, a onda okrenu sinu besno lice. -Ali to je sve zajedno svega sto i četrdeset i četiri dukata. -Odbor pristaje da plati više, kad završim, ako bude smatrao da zaslužujem veću

nagradu. -Kome je prepuštena ta odluka? -Njihovoj savesti. -Savesti! Ne znaš li ti da toskanska savest prestaje gde počinje stomak. -David će biti tako lep da će zaželeti da mi plate više. -Čak je i Pikolominijev ugovor bolji, zarađuješ tri stotine i trideset dva zlatnika

za iste dve godine rada. Više nego dvostruko! Mikelanđelo obori glavu u očajanju. Lodoviko i ne pogleda izraz sinovog lica. On

reče konačnim glasom: -Buonaroti nisu tako bogati da daju milostinju od sto osamdeset i osam dukata

vunarskom cehu i Duomu. Kaži im da će David morati da pričeka dok ne zaradiš pet stotina dukata od Sijene.

Mikelanđelu nije ni padalo na um da se svađa. On odgovori mirno: -Oče, ja ću klesati Davida. Zašto vi uvek iznosite te ništavne argumente?

Nekoliko sati kasnije njegov brat Buonaroto primeti: -Nisu baš tako ništavni. Pre argumenta, koliko si dukata mesečno nameravao da

daješ ocu? -Tri. Pola njemu, pola meni. -A sada si pristao da mu daješ pet. -Morao sam ga umiriti. -Tako, za nekoliko sati dokazivanja, on je zaradio još dva dukata mesečno za

dvadeset i četiri meseca. Mikelanđelo teško uzdahnu. -Šta da radim? Izgleda tako star i sed. Budući da mi Odbor plaća troškove, čemu

onda trebam ona dva zlatnika?

Buonaroto zakuka: -Bilo ti je boije kad si bio učenik u vrtu Medičija. Onda si barem mogao nešto i za sebe uštedeti.

Mikelanđelo se zagleda kroz prozor u noćnog čuvara koji je išao po Via San Prokulo.

-Imaš pravo što se oca tiče, ja sam njegov kamenolom.

6 Granači je priredio proslavu uz sastanak Društva bakrača. Da bi pozdravili

Mikelanđelovu sreću, jedanaestorica članova društva pojaviše se, Botičeli bolno šepajući na štakama, a Roseli, iz radionice suparničke Girlandajovoj, tako bolestan da su ga morali nositi na nosilima. Rustiči ga primi srdačno, Sansovino ga potapša po ramenu, drugi čestitaše: David Girlandajo, Buđardini, Albertineli, Filipino Lipi, Il Cronaca, Bačo d' Anjolo, Leonardo da Vinči. Dvanaesti član, Đulijano da Sangalo, bio je odsutan.

Celo poslepodne Granači je snabdevao Rustinijevu radionicu lancima kobasica, hladnom govedinom i prascima, figurama napravljenim od kolača, demižonima kijantija. Kad je Granači obavestio Sođija, ovaj je pridoneo ogromnu posudu svinjskih nogu u marinadi.

Sva hrana i piće bili su potrebni jer je Granači pozvao grad: celu Girlandajovu radionicu, uključujući Domenikovog talentovanog sina Ridolfa, sada osamnaestogodišnjaka, sve učenike iz vrta Medičija, desetak poznatijih vajara i slikara, uključujući Donata Bentija, Benedeta da Rovecana, Pjera di Kozima, Lorenza di Kredija, Frančiabida, mladog Andrea del Sarta, Andrea dela Robiju, koji je pravio terakote, vodeće firentinske zanatlije, zlatare, časovničare, draguljare, bronzare, muzičara Monte di Đovani di Miniata, ilustratora Atavantija, drvoresce, arhitekta Frančeska Filareta, koji je bio najveći poznavalac firentinskih grbova. Upućen u pravila ponašanja republike, Granači je takođe poslao pozive gonfalonieru Soderiniju, članovima Sinjorije, odboru vunarskog ceha i odboru Duoma, porodici Stroci, kojoj je prodao Herkula. Većna ih je došla, srećni da se pridruže zabavi, jer je sada veliki skup izašao iz Rustičijeve pretrpane, bučne radionice na trg, gde je Granačijeva unajmljena grupa akrobata i rvača zabavljala gledaoce, a muzičari i minstreli pevali pesme za mladiće i devojke koji su igrali na trgu. Svi su stiskali ruku Mikelanđelu, tapšali ga po ramenu i navaljivali da s njima popije zdravicu, kako prijatelji tako i poznanici ili nepoznati.

Soderini se rukova s Mikelanđelom, rekavši: -Ovo je prva značajna porudžbina koju je odobrio celi gradski odbor od dolaska Savonarole. Možda će sada za nas početi nova era, i mi ćemo moći da izbrišemo naš duboki osećaj krivice.

-Na koju krivicu mislite, gonfaloniere? -Krivicu mase, krivicu pojedinca. Mnogo smo patili od smrti Il Magnifica, uništili

smo mnogo onoga što je Firencu činilo prvim gradom sveta. Potkupljivanje Čezara Bordžije bilo je samo poslednja od devetogodišnjih nedostojnosti. Ali, večeras, mi sami sebe volimo. Kasnije, možda, ponosićemo se vama, kad mermer bude gotov. Ali sada se ponosimo sobom. Verujemo da će velike porudžbine za freske, mozaik,

bronze i mermer dobijati svi naši umetnici. Vidite ponovno rođenje. -On stavi ruku Mikelanđelu na rame. -Vi ste slučajno primalja. Dobro postupajte s odojčetom.

Zabava je trajala do zore, ali pre toga dogodile su se dve stvari koje su imale da se odraze na tok njegove sudbine.

Prva ga je ispunila veseljem. Bolesni i stari Roseli skupio je deset članova Društva oko sebe, izjavivši:

-Nema tog uživanja zbog koga bi jednog člana ovog Društva bakrača trebalo donositi na nosiljci na orgije. Zbog toga, ma koliko nerado unapređujem nekoga iz Girlandajove radionice, ja ovim dajem ostavku na članstvo Društva i imenujem Mikelanđela Buonarotija za svog naslednika.

Bio je primljen. On nije bio član nijedne grupe od vremena Medičijevog vajarskog vrta. Ponovo se seti svog usamljenog detinjstva, kad mu je tako teško bilo da se sprijatelji, da bude veseo. Bio je mršav, povučen, neželjen. Sad su svi ti umetnici iz Firence, čak i oni koji su dugo čekali da budu pozvani u Društvo, aplaudirali što je bio izabran.

Drugi događaj prouzrokovao mu je prilično strepnje. Podstakao ga je, mada nehotično, Leonardo da Vinči.

Mikelanđelo je bio ljut na Leonarda još od onda kad ga je prvi put video kako prelazi Pjacu dela Sinjorija u pratnji svog nerazdvojnog i voljenog učenika-prijatelja Salaja, mladića s licem kao da je uzeto s neke grčke skulpture, s gustim kovrdžama oko glave, okruglim malim ustima i finom okruglom bradom, kojeg je Leonardo obukao u skupu lanenu košulju i ogrtač od srebrnog brokata. Ipak je u poređenju s Leonardom Salaj izgledao tupo, jer je Leonardovo lice bilo najsavršenije koje se pojavilo u Firenci od zlatne lepote Pika dela Mirandole. Leonardo je nosio svoju veliku kao isklesanu glavu aristokratski zabačenu, s veličanstvenim širokim čelom okrunjenim oblakom riđe kose, malo kovrdžave i duge do ramena, bradom isklesanom od junačkog kararskog mermera, koji je toliko prezirao, sa savršeno ocrtanim širokim, i punim, rumenim usnama, dok su hladne plave oči, oštre, prodorne i inteligentne, dominirale na licu svežem kao u seljančice.

Leonardova prilika, dok ga je Mikelanđelo posmatrao kako prelazi preko trga, praćena njegovom uobičajenom povorkom slugu i sledbenika, odgovarala je njegovom savršenom licu, visok, ljubak, širokih ramena i uskih bokova rvača, i s isto takvom živahnošću i snagom, bio je odeven u kraljevski sjaj i s prezirom za konvencionalnost, ogrtač ružičaste boje jedva mu je pokrivao ramena i padao oko kolena, košulja i calze tako uske da su gotovo pucale.

Pored njega Mikelanđelo se osećao ružnim i izobličenim, svestan da je njegovo odelo jeftino, da nije dobro skrojeno i da je pohabano. Leonardova doterana kosa i miris, čipka oko vrata i zglobova na rukama, dragulji, neizreciva divota prisustva toga čoveka, terali su ga da se oseća dronjavim i prljavim u poređenju s njim.

Kad je o tome razgovarao s Rustičijem, koji je bio Leonardov prijatelj, Rustiči ga prekori:

-Ne daj da te nasamari otmeni izgled. Leonardo ima sjajan mozak. Njegove studije iz geometrije nastavljaju delo Euklida. On je godinama secirao životinje, i ima pedantno tačne beležnice s crtežima iz anatomije. U svom zanimanju za geologiju otkrio je fosile ribljih krljušti na vrhu planine u gornjem Arnu, dokazavši tako da su one nekada bile pod vodom. Takođe je inženjer i pronalazač neverovatnih mašina: puške s višestrukom cevi, poluge za dizanje teškog tovara,

pumpe za usisavanje, instrumenata za merenje vetra i vode. I sada još dovršava eksperimente za jednu mašinu koja će leteti vazduhom kao ptica. Blistava predstava kojom oponaša bogatog plemića je njegov napor da natera svet da zaboravi da je on nezakoniti sin kćerke jednog gostioničara. U stvari, on je jedini čovek u Firenci koji radi tako marljivo i tako dugo kao ti: dvadeset sati dnevno. Potraži pravog Leonarda ispod te odbrambene otmenosti.

S obzirom na taj sjajan govor, Mikelanđelo se nije usuđivao da spomene njegov bes na Leonardovo otvoreno odbacivanje skulpture. Ali kako je Leonardo te večeri srdačno pozdravio njegovo stupanje u Društvo bakrača, Mikelanđelo je umirio svoju nelagodnost. Onda začu Leonardov piskav glas iza sebe, koji je govorio:

-Ja sam odbio da se takmičim za Dučov blok jer je vajarstvo zanatska umetnost. -No, ti sigurno nećeš nazivati Donatela zanatlijom? -upita neki dublji glas. -Na neki način i hoću -odgovori Leonardo. -Vajarstvo je mnogo manje

intelektualno od slikanja, nedostaju mu toliki prirodni aspekti. Mnogo godina sam se bavio skulpturom, i mogu vam iz iskustva reći da je slikanje mnogo teže, i da postiže veće savršenstvo.

-Ipak, za jednu ovako važnu porudžbinu...? -Ne, ne. Nikad ne bih klesao mermer. Čovek se od toga znoji i celo mu se telo

iscrpi. Vajar koji kleše mermer posle dnevnog rada isto je tako prljav kao i moler ili pekar, nozdrve su mu prepune praha, kosa i lice i noge prekrivene prašinom i komadićima mermera. Kad slikam, ja radim u najboljem odelu. Na kraju dana pojavljujem se potpuno čist i osvežen. Prijatelji mi dolaze da mi čitaju poeziju i sviraju muziku dok slikam. Ja sam prefinjen čovek. Skulptura je za radnike.

Mikelanđelo oseti kako mu se kičma koči i baci pogled preko ramena. Leonardova leđa bila su uz njegova. U njegovoj utrobi diže se bes. Zaželi da okrene Leonarda, da ga tresne po njegovom lepom licu pesnicom vajara koju je toliko prezirao. Zatim brzo pođe na drugu stranu sobe, povređen ne samo za sebe već i za sve klesare mermera. Jednog dana će naterati Leonarda da proguta te reči.

Sutradan je ustao rano. Arno se bio pretvorio u tanak mlaz. Morao je da prođe mnogo milja uz reku da pronađe duboku baru. Tu se okupao i plivao, zatim krenuo pešice natrag, zaustavivši se u samostanu Santo Spirito. Tu nađe priora Bikjelinija u biblioteci. Prior sasluša novosti bez izraza na licu.

-A ugovor kardinala Pikolominija? -Kad dva odbora potpišu porudžbinu, oslobodiću se drugog ugovora. -Kojim pravom? Ono što si započeo, dovrši! -Ali Div je moja velika prilika. Mogu da stvorim nešto sjajno... -Pošto ispuniš obavezu -prekide Bikjelini. -To je gora varijacija oportunizma

nego ta što si potpisao ugovor koji si mrzeo. -Njegov glas postade ljubazniji. - Znam da ne želiš trošiti energiju na figure koje te ne zadovoljavaju. Ali, to si znao na početku. A možda ćeš i prodati svoje poštenje bez dobitka. Kardinal Pikolomini može da bude naš sledeći papa, i onda će ti Sinjorija narediti da se vratiš sijenskim figurama isto onako kao što je poslušala Aleksandra VI i udarila Savonarolu na muke.

-Svako ima svog sledećeg papu! -reče Mikelanđelo jetko. -Đulijano da Sangalo kaže da će to biti kardinal Rovere. Leo Baljoni kaže da će to biti kardinal Rijario. Vi sada kažete da će to biti kardinal Pikolomini...

Prior ustade, naglo ostavi Mikelanđela i priđe otvorenom svodu koji je gledao na pjacu. Mikelanđelo potrča za njim.

-Oprostite mi, oče, ali ja sada moram da klešem svoga Davida. Prior prođe preko ugla pjace, ostavivši Mikelanđela da stoji na svojim ravnim

tabanima na nemilosrdnom žaru avgustovskog sunca.

7 Bepe ga srdačno dočeka hrapavim glasom. -Znači, dobio si Dučov blok zabadava.

-On se osmehnu, češući svoju ćelavu glavu. -Bepe, sviđalo ti se to ili ne, dobio si me pod svoje okrilje za dve godine. Predradnik zavapi: -Kao da nemam dovoljno muke s tim da pazim da se

katedrala ne sruši. Ali Radni odbor kaže: Daj mu sve što treba: mermer, dleta, lepe devojke...

Mikelanđelov glasan smeh dozva zanatlije. Srdačno pozdraviše njegov dolazak u radionicu.

Radionica Duoma išla je širinom bloka iza radničkih zgrada od Via dei Seri na severnoj strani do Ulice satova na južnoj, opasana osam stopa visokim zidom od opeke. Prednja polovina, gde je ležao Dučov stub, bila je odeljenje zanatlija koji su održavali katedralu, stražnja polovina služila je kao skladište drveta, opeke, kamena za popločavanje. Mikelanđelo je želeo da bude blizu radnika kako bi mogao da čuje njihove glasove i alate a da mu ipak ne smetaju. Usred dvorišta nalazio se hrast, a iza njega, u zidu koji je vodio u neki bezimeni prolaz, gvozdena vrata, zaključana i zarđala. Vrata su se nalazila tačno dva bloka od njegove kuće. Mogao je da radi noću kad je želeo, i praznicima, kad glavno dvorište bude zatvoreno.

-Bepe, je li dozvoljeno da se ova vrata upotrebljavaju? -Niko to ne zabranjuje. Sam sam ih zatvorio pre jedno deset-dvanaest godina,

kad je nestajao alat i materijal. -Da li bih mogao da ih koristim? -Šta ti ne valja na prednjem ulazu? -Ništa. Ali ako budemo mogli da napravimo moju radionicu pored ovih vrata,

moći ću da dolazim i odlazim a da nikog ne ometam. Bepe je bezubo prežvakavao tu ideju da bude siguran da Mikelanđelo ne odbija

time njega ili njegove radnike. Zatim reče: -Učiniću, nacrtaj mi planove. Potrebno mu je biio da se poploča trideset stopa duž stražnjeg zida za kovačko

ognjište i alat i da mu drvo leži na suvom, zid od opeke trebalo je podići još devet stopa da niko ne vidi stub niti da posmatra njega kako radi kad se popne na merdevine. Sa svake strane, u razdaljini od oko dvadeset stopa, želeo je niske drvene zidove, ali će radni prostor biti otvoren prema nebu u toku devet suvih meseci godine, a isto tako i prednji deo. Div će se kupati u punom sunčevom svetlu južnog luka dok sjajno toskansko sunce bude prelazilo svoj dnevni put iznad grada.

Odlučio je da zadrži radionicu na malom trgu, tamo će moći da ode kad bude želeo da se udalji od velikog mermera. Tamo će Arđento spavati, a ovde će s njim raditi u toku dana.

Dučov blok je bio tako opasno izdubljen u sredini svoje dužine od sedamnaest stopa da bi svaki pokušaj da se pokrene u tom stanju mogao biti fatalan, jedan pokret koji bi ga potresao ili udarac koji bi ga zateturao mogao bi ga raspoloviti. Kupivši dva najveća komada papira koja je mogao da nađe, Mikelanđelo ih nalepi preko horizontalno položenog stuba i izreza sagoma, siluetu, pazeći da tačno izmeri duboku useklinu. Zatim odnese papire u radionicu na pjaci i naredi Arđentu da ih pričvrsti na zid. Namesti sto tako da gleda u siluetu na papiru, i poče da spaja drugu seriju listova papira na kojima će crtati skicu za Davida, koja će pokazati koji će se delovi sadašnjeg bloka otklesati a koji upotrebiti. Kad se vratio u dvorište, on otesa mermer sa vrha i na donjim uglovima, uravnoteži blok tako da ne bude u opasnosti da pukne.

Bepovi radnici napravili su ravnu putanju do novog radnog prostora. Poslužili su se balvanom i koturačom da podignu dve hiljade funti težak stub i da ispod njega postave valjke. Stub su polagano micali, kad bi koja okrugla greda ispadala na kraju, jedan bi radnik potrčao napred da je namesti ispod prednjeg dela. Kad je pala noć, mada je stub još uvek bio u horizontalnom položaju, on se nalazio na Mikelanđelovom ograđenom terenu. On i njegov blok za Diva-Davida bili su sami.

Sada, prvi put, video je da oni crteži koji su zadovoljili odbor njemu više nisu potrebni. Bio je prerastao te osnovne stepene svog razmišljanja. Jedino je sigurno znao da će njegov David biti David koga je ponovo otkrio, da će iskoristiti priliku da stvori svu poeziju, lepotu, misteriju i dramatiku svojstvenu muškom telu, praoblik i suštinu uzajamno zavisnih oblika.

On spali svoje ranije crteže i spremi se na najjednostavniji početak, ispitujući u samom sebi.

Grci su iz svog belog mermera klesali tela tako savršenih proporcija i snage da ih nikad niko nije premašio, ali te figure bile su bez duha i duše. Njegov će David biti utelovljenje svega onoga za što se Lorenco de Mediči borio i za šta je Platonska akademija verovala da je pravo nasledstvo čoveka: ne grešno sićušno biće koje živi samo za spasenje u drugom životu, već sjajno stvorenje podobno za lepotu, snagu, hrabrost, mudrost, veru u svoju vlastitu vrstu, s mozgom i voljom i unutrašnjom snagom da stvori jedan svet ispunjen plodovima čovečjeg stvaralačkog razuma. Njegov David će biti Apolon, ali znatno više, Herkul, ali znatno više, Adam, ali znatno više, najpotpunije ostvaren čovek kojeg je svet dotle video, koji radi u jednom razumnom i čovečanskom svetu.

Kako nacrtati to uverenje na papiru? U toku prvih sedmica jeseni ostvario je samo delimične odgovore. Što je više bio

osujećivan, pravio je sve zamršenije crteže. Mermer je ležao tih i nepokretan. -Možda ga niko ne može oživeti? -nabaci Bepe, kad mu se Mikelanđelo učini

potištenim. -Baš si našao kad ćeš mi to reći! To je isto kao kad bi pitao devojku da li hoće da

postane majka pošto je već trudna. Bepe, izgleda da ću morati da modelujem u mermeru umesto u glini. Možeš li mi kupiti jedan komad, otprilike triput manji od

ovoga? -Ne znam. Kazali su da će dati radnike, materijal. Ali blok od pet stopa, to je

novac. Isporučio je, kao i obično, sasvim lep blok. Mikelanđelo zaroni u mermer,

pokušavajući da prodre u svoj problem čekićem i dletom. Ono što je ispalo bio je

mladić čvrste građe i primitivan, idealizovanog i osrednjeg lica. Granači, pošto je video mermer, reče zamišljeno:

-Ne razumem. On stoji nogom na Golijatovoj glavi, ali u isto vreme drži kamen u jednoj ruci a drugu pruža preko ramena da dohvati praćku. Ti imaš dva shvatanja: gornji deo se sprema da upotrebi praćku, donji deo već pobedonosno počiva na svojoj žrtvi.

-Ti mi laskaš. Ja uopšte nemam shvatanja. -Pa zašto onda ne provedeš sa mnom u vili nekoliko dana? Mikelanđelo naglo podiže pogled, prvi put je Granači tada priznao da ima vilu. -Razonodićeš se, zaboravićeš Davida na nekoliko dana. -Pristajem. Ne sećam se da sam se nasmejao sedmicama. -Imam nešto u vili što će te naterati na smeh. Zaista: devojka koja se zvala Vermilja, plava po firentinskoj tradiciji, s kosom

podignutom nagore da izgleda viša, s grudima isturenim u haljini od zelenog tafta. Pokazala se kao ljupka gospodarica vile dok je sedela u začelju za kasnom večerom pri svećama na tremu koji je gledao na Arno koji je vijugao u susret moru. Kad je ušla unutra, Granači reče:

-Vermilja ima mnogo različitih rođaka. Bi li želeo da ti izabere jednu? Mislim da je ovde usamljena. Mogao bi da dobiješ odaje koje gledaju na grad. To bi za nas bio prijatan život.

-Hvala ti, caro. Ja imam svoj način života. A što se tiče slučajnih poznanstava, Bepe kaže: »Ono što daš noću ženama, ne možeš danju da daš radu.«

Sedeo je pored prozora, posmatrao tornjeve i kupole Firence pod mesecom krivim kao jatagan, ustajući da prošeta kroz tri male sobe, zatim se vraćajući do prozora na svoje noćno bdenje. Zašto je isklesao dva Davida u bloku od pet stopa, jednog koji već trijumfuje nad Golijatom, drugog koji se tek sprema da baci kamen? Nijedna skulptura ne bi mogla da stoji u dva različita trenutka u prostoru. Moraće odlučiti koga će od dva ratnika klesati.

Do zore se vratio unazad korak po korak. Duh mu je bio obasjan sjajnom svetlošću. Golijat mora otpasti. Njegova glava, crna, mrtva, krvlju poprskana, ružna, nije imala mesta u području umetnosti. Nije uopšte trebala da bude uključena. Puno značenje Davida bilo je pomračeno time što mu je ta užasna glava zauvek bila prikovana uz noge. Ono što je David učinio postalo je tako samo fizičko delo koje se završavalo ubijanjem protivnika. No njemu je to bio samo jedan mali deo značenja Davida, koji je mogao da predstavlja neustrašivost čoveka u svakoj životnoj fazi: mislioca, naučnika, pesnika, umetnika, državnika, istraživača. Diva umom,intelektom, duhom kao i telom. Bez tog podsetnika u vidu Golijatove glave on bi mogao da stoji i kao simbol čovekove odvažnosti i njegove pobede nad mnogo važnijim neprijateljima.

David mora stajati sam. Mirno kao kad je stajao na ravnicama u dolini Terebinta. Ova odluka ga je ushitila... i iscrpela. On se uvuče u Granačijeve fine lanene

čaršave i čvrsto zaspa. Sedeo je ispred stuba u svom zaklonu, crtajući Davidovu glavu, lice i oči i pitajući

se: »Šta David oseća u ovom trenutku pobede? Blaženstvo? Zadovoljenje? Da li se

oseća kao najveći i najjači čovek na svetu? Da li postoji tračak prezira za Golijata,

nadmenosti dok je posmatrao Filistejce kako beže, i potom se okrenuo da primi odobravanje Izraelićana?

Sve nedostojni osećaji. Nije mogao naterati sebe da ih nacrta. Šta bi mogao naći u pobedonosnom Davidu, zapita sebe, što bi bilo vredno klesati? Tradicija ga je portretisala posle čina. No, David je posle pobede sigurno bio antiklimaks, njegov veliki trenutak je već bio prošao.

Koji je onda David važan? Kad je David postao Div? Pošto je ubio Golijata? Ili onog trenutka kad je odlučio da mora pokušati? Kad je, sa sjajnom i sigurnom tačnošću, bacio kamen iz pracke? Ili pre stupanja u bitku, kad je odlučio da se Izraelićani moraju osloboditi vazalstva Filistejcima? Zar nije odluka bila važnija od samog čina, pošto je karakter presudniji od akcije? Za njega je, dakle, odluka bila ta koja je Davida učinila Divom, a ne to što je ubio Golijata.On je lutao zato što je zarobio sebe i Davida u pogrešnom trenutku u vremenu.

Kako je mogao biti tako glup, tako slep? David naslikan posle Golijata nije mogao da bude niko drugi osim biblijski David, jedno određeno ljudsko biće. No on se nije zadovoljavao time da portretiše jednog čoveka, tražio je univerzalnog čoveka, svakog od onih koji su od početka vremena bili suočeni s odlukom da se bore za slobodu.

To je bio David koga je on tražio, uhvaćen u najvišem trijumfu odluke još uvek sa znacima straha, oklevanja, odurnosti, sumnje, čovek koji je želeo da sledi svoj vlastiti put među brdima Jerusalima, koji je malo mario za zveket oružja i materijalne nagrade. Čovek koji je ubio Golijata biće doživotno osuđen na ratovanje i njegovu posledicu, moć. Otpor će mu još uvek postepeno nestajati s lica, to odricanje od pastirskog života u kojem je bio srećan u korist života dvorova i kraljeva, ljubomore i spletki, kontrole i raspolaganja sudbinom drugih ljudi. To je bila podela koja postoji u svim ljudima: misaoni život i aktivni život. David će znati da je čovek koji se predao akciji prodao sam sebe jednom nemilosrdnom gospodaru koji će mu zapovedati svakog dana i godine njegovog života, on će intuitivno znati da ništa što se dobije kao nagrada za akciju, nikakvo kraljevstvo, ni moć, ni bogatstvo, ne mogu nadoknaditi čoveku gubitak njegove izdvojenosti.

Raditi je značilo pridružiti se. David neće biti siguran da li želi da se pridruži. On je bio usamljen čovek. Kad se jednom uhvati u koštac s Golijatom, više neće biti vraćanja, i to mnogo ozbiljnije ako on pobedi Golijata nego ako bude pobeđen. Ono što je osećao da bi sam sebi učinio, isto kao što bi mu to i svet učinio, činilo ga je nepoverljivim i nesklonim da promeni tok svoje sudbine. Zaista je njegov izbor bio težak.

Takvo shvatanje otvorilo je Mikelanđelu široke vidike. Uzleteo je, crtao je s autoritetom i snagom, modelovao je u glini osamnaest palaca visok model. Njegovi prsti nisu mogli da idu u korak s njegovim mislima i uzbuđenjima, i sa zapanjujućom lakoćom poimao je gde leži David. Ograničenja koja mu je nametao blok počeše da se pojavljuju kao povoljna okolnost, primoravajući njegov duh na jednostavnost zamisli koja mu možda nikada ne bi pala na pamet da je blok bio potpun i savršen. Sada je mermer oživljavao.

Kad bi mu dosadilo da crta ih modeluje,pridružio bi se svojim drugovima članovima Društva bakrača na jedno veče razgovora. Sansovino se bio preselio u radionicu Duoma da bi počeo klesati jednu mermernu kompoziciju Sveti Jovan krsti Hrista za prostor iznad istočnih vrata Krstionice, smestivši svoju radionicu između

Mikelanđelove i Bepovih kamenorezaca. Kad bi Rustičiju dosadilo da radi sam na crtežima za jednu Bokačovu glavu i za Blagovesti u mermeru, došao bi u radionicu i pravio skice s Mikelanđelom i Sansovinom. Kasnije im se pridružio Bačo u dvorištu Duoma, da pravi nacrte za jedno raspeće, za koje se nadao da će dobiti porudžbinu od crkve San Lorenco.Buđardini bi doneo topao ručak u loncima iz susedne osterije, pa bi nekadašnji učenici proveli sat u prijatnom društvu, dok bi Arđento služio hranu na Mikelanđelovoj tezgi koja je stajala uz stražnji zid. Sođi, ponosan na svoje bivše drugove, dolazio je s vremena na vreme u posetu, gurajući unutra kolica s kuvanim kobasicama za zajednički ručak.

Tu i tamo Mikelanđelo bi se penjao uz brdo do Fjezola da Luiđiju održi čas o pietri sereni, u čemu je šestogodišnji dečak, čini se, uživao. Bio je to dečak lepog, živahnog lica, nalik na svog ujaka Đulijana, sa Kontesininim hitrim duhom.

-Divan si sa Luiđijem, Mikelanđelo -primeti Kontesina. -Đulijano te je takođe voleo. Jednom ćeš morati imati svoga sina.

On odmahnu glavom. -Kao većina umetnika, i ja sam prosjak. Kad završim jednu porudžbinu, moram

ići u potragu za drugom, moram raditi u svakom gradu u koji me ona odvede: Rimu, Napulju, Milanu, pa čak i u Portugalu, kao što je išao Sansovino. To nije život za porodicu.

-Razlog je dublji od toga -reče Kontesina svojim tihim sigurnim glasom. -Ti si se venčao s mermerom. Bah, Pijeta, David su tvoja deca. -Stajali su blizu jedno uz drugo, tako blizu kao što su nekad stajali u palati Mediči. -Dok si u Firenci, Luiđi će biti tvoj sin. Medičima su potrebni prijatelji. A isto tako i umetnicima.

Kardinal Pikolomini je poslao jednog izaslanika u Firencu koji zatraži da vidi

kipove za Brenjov oltar. Mikelanđelo pokaza službeniku završenog Svetog Petra i Svetog Pavla, i grubo isklesane figure papa, obećavši da će ih uskoro završiti.

Sutradan Bačo uđe u njegovu radionicu. Njegovo inače zlobno lice bilo je ozareno osmehom. Dobio je porudžbinu za raspeće. Pošto u San Lorencu nije bilo za njega mesta, on upita Mikelanđela bi li mogao s njim podeliti radionicu na pjaci.

-Umesto da ti plaćam stanarinu, mogao bih da završim dvojicu papa sa tvojih crteža -uzviknu on. -Šta kažeš?

Verodostojno je napravio kipove. Sa četiri završene figure i sa dovršenim Svetim Franjom, Mikelanđelo je osećao da će dobiti odlaganje od kardinala Pikolominija.

Kad je Bačo počeo da kleše svoje raspeće, Mikelanđelo je bio srećan što ga je uzeo, delo je bilo pošteno i puno osećaja.

Arđento je čistio radionicu svake večeri kad bi se vratio iz Duoma. I on je bio zadovoljan u Firenci, radio je celi dan u radionici Duoma, a uveče se družio s ostalim mladim šegrtima na pjaci, koji su takođe spavali u radionicama i nabavljali namirnice za zajednički lonac.

No, najbolje od svega bilo je što se Đulijano da Sangalo vratio iz Savone, gde je završio palatu za kardinala Rovera na njegovom porodičnom imanju. Kad je napustio Savonu, građani Pize su uhvatili Sangala i šest meseci ga držali u zatvoru, te je morao biti otkupljen za tri stotine dukata. Mikelanđelo ga poseti u porodičnoj kući u četvrti Sunca, blizu crkve Santa Marija Novela. Još uvek je uporno tvrdio da će kardinal Rovere biti sledeći papa.

-Pričaj mi o svom nacrtu za Diva -zamoli on. -I šta si čuo o zanimljivim arhitektonskim poslovima u Firenci?

-Ima nekoliko vrlo hitnih -reče Mikelanđelo. -Treba napraviti okretnu ploču koja je dovoljno jaka da okrene mermerni stub od dve hiljade funti, tako da mogu kontrolisati svetlost i sunce. Skelu od petnaest stopa, kojoj ću moći da menjam visinu i radim na njoj oko celog bloka.

Sangalo se nasmejao. -Ti si moja najbolja mušterija. Da uzmemo pero i olovku. Ovo što je tebi potrebno jeste jedna serija od četiri kule, s otvorenim policama koje mogu da nose debele daske u svim pravcima, ovako... A što se tiče okretnog stola, to je zadatak inženjera...

8

Gusti kišni oblaci bili su na nebu. Bepe i njegovi radnici sagradiše drveni krov

koji je u luku išao nagore pod oštrini uglom od stražnjeg zida, ostavljajući prostor za stub od sedamnaest stopa, i onda ga pažljivo prekriše crepom da ne propušta kišu.

Mikelanđelov mermer je još uvek ležao na zemlji. Napravio je drveni poklopac odgovarajuće dužine, s konopcima na kojima je bilo obešeno olovo prebačenim preko njega, koji su trebali da pokažu na kojoj visini u bloku mora da traži Davidov potiljak,ruku podignutu da uzme praćku, povijena bedra, kamen u ogromnoj desnoj ruci, panj koji podupire list na desnoj nozi. On označi te dubine ugljenom i zatim, uz pomoć Bepovih pričljiviii petnaest radnika, zaveza stub, prikači kamen i kolotur i polagano ga uspravi na Sangalovom pomičnom stolu. Zatim on i Arđento sagradiše skelu s kulama s otvorenim policama u koje su se mogle staviti široke daske na bilo kojoj visini potrebnoj za rad.

Sada ga je stub dozivao, davao mu se potpuno. Njegov se alat zabio u meso kamena s užasnom prodornom snagom, tražeći laktove i bedra i grudi i slabine i čašicu na kolenu. Beli kristali koji su ležali mrtvi pola veka s ljubavlju su se odazvali pri svakom dodiru, od najnežnijeg prelaza do podstičućeg »hajde« u kojem su čekić i klešta klizili prema gore kroz koleno i slabine, bez prestanka, uz uvežbano brojanje do sedam za rad, a do četiri za odmor. Osećao je u sebi snagu stotine muškaraca.

Ovo je bio njegov najsjajniji doživljaj u radu u mermeru, nikad nije imao takvu veličinu figure, takvu jednostavnost crteža, nikad pre nije bio tako opčinjen osećajem tačnosti, snage, prodiranja ili dubine strasti. Sada ništa drugo nije mogao misliti, nije mogao naterati sebe da jede ili da se, presvuče. Gladovao je za mermerom dvadeset i četiri sata na dan, dok mu se oštra prašina zgrušavala u nozdrvama, pokrivena kosa bila bela kao u starog Fičina, a treperenje mermera neprestano mu prolazilo od dleta i čekića do ramena, pa niz grudi do slabine i kolena, bijući i trepereći kroz njegovo telo i mozak još dugo pošto bi se bacio na postelju u iscrpljenosti punoj likovanja. Kad bi se njegova desna ruka umorila od udaranja čekićem, on bi ga premestio u levu, a dleto u njegovoj desnoj ruci kretalo se s istom tačnošću i istraživačkom osetljivošću.

Klesao je noću uz sveću, u potpunoj tišini, jer je Arđento išao da spava čim bi sunce zašlo, u drugoj radionici. Sangalu, koji je ponekad dolazio posle večere da pregleda pomični sto i skelu, on reče:

-Rado bih jednu godinu klesao dan i noć, tako da uopšte ne prestanem. -Ponoć je, i ledeno je u ovom zaklonu. Zar ti nije hladno? Mikelanđelo dobaci svom prijatelju nestašan osmeh, a oči boje ćilibara zasjaše

mu kao što mačje oči sijaju noću. -Hladno! Ja gorim od groznice. Pogledajte kako se napetost trupa polako

pojavljuje. Još nekoliko dana i život će se probiti. Suprotstavio se izazovu duboko izdubljenog dela na stubu, nakrenuvši figuru za

dvadeset stepeni unutar stuba, ocrtavajući je dijagonalno, koso u debljini mermera, tako da će Davidova leva strana moći da se prilagodi ostatku mermera. Sada je bio kao neki inženjer koji je u svoj projekat položio strogu vertikalnu strukturu koja je počinjala od desnog stopala, nastavljala se kroz desnu nogu oslonjenu na kratak panj, kroz bedro i trup i širinu divovog vrata, lica i glave. S tom osovinom od čvrstog mermera njegov će David stajati čvrsto i u njemu neće doći do nekog unutrašnjeg loma.

Ključ lepote i ravnoteže kompozicije bila je Davidova desna ruka koja je držala kamen. To je bio oblik iz kojeg je izrastala sva ostala Davidova anatomija i osećanje, kao što je tumač Baha bila visoko uzdignuta ruka koja drži vinski pehar, a lice Device tumač Pijete. Ta ruka s nabreklim žilama stvarala je širinu i obim koji su kompenzovali mršavost s kojom je morao da kleše ravno lepo bedro s druge strane, mada su desna ruka i lakat imali da budu najdelikatniji oblici kompozicije.

Kako ga je rad sve više obuzimao, Granači ga više nije mogao nagovoriti da ide s njim u vilu na večeru, retko je odlazio na sastanke kod Rustičija, pa i to samo onda ako je noć bila suviše vlažna i hladna da i dalje radi. Jedva je mogao da prati ono što su mu govorili, a kamoli da priča nešto svojim prijateljima. Leonardo da Vinči je bio jedini koji se žalio, tvrdeći da Mikelanđelo nema pravo da dođe k njima u prljavom odelu i prašnjavoj kosi. Iz bolnog izraza Leonardovog lica i malo duvanja patricijskim nozdrvama video je da Leonardo smatra da se iz njega širi neugodan miris. Pomislio je da možda i jeste tako, jer on nije po nedelju dana skidao odelo, čak ni da spava, ali bio je suviše zauzet da bi mario. Bilo je lakše uopšte prestati ići u Društvo bakrača.

Kad je došao Božić, pratio je svoju porodicu na ponoćku u crkvu Santa Kroče. Na Novu godinu nije se ni osvrnuo, čak nije išao ni na proslavu kod Rustičija da pomogne Društvu da uđe u 1502. godinu. Obuzet besom proživljavao je mračne januarske dane, dok je Arđento ložio četiri grejalice da bi mu bilo dovoljno toplo kad radi, okrećući sto da bi uhvatio što više svetla, mičući daščanu platformu gore-dole pored Davida, napred i nazad, jer je u isto vreme radio na sve četiri strane zadržavajući debelu opnu između nogu i između ruku i tela. Vrat je bio tako ogroman da je mogao raditi bez straha da će glava pasti. Ostavio je prilično mermera oko junačke glave da bi kasnije mogao klesati gustu kratku kovrdžavu kosu.

Soderini dođe u radionicu da vidi kako napreduje. Znao je da Mikelanđelo neće imati mira kod kuće dok ne bude određena cena za završenog Davida. Negde sredinom februara, pošto je Mikelanđelo radio pet meseci, on upita:

-Smatrate li da ste toliko odmakh da bi odbor mogao da vidi rad? Mogu ih dovesti da se ovde sastanu i urediti za konačan ugovor...

Mikelanđelo podiže pogled u Davida. Njegovo proučavanje anatomije jako je uticalo na njegovo klesanje, i već u tom ranom stupnju njegovo dleto je isklesalo pokrete mišića listova na nozi, bedara, grudi, izvlačeći unutrašnju akciju na površinu kože. On pokaza Soderiniju kako se građa mišića sastoji od vlakana koja teku paralelno, sve radnje koje su se događale u Davidu išle su tim paralelnim vlaknastim linijama. Zatim, oklevajući, vrati se na Soderinijevo pitanje.

-Nijedan umetnik ne voli da se njegov rad vidi u ovako grubom stanju. -Odbor bi mogao da plati znatno više ako biste mogli sačekati dok ne završite... -Ne mogu -uzdahnu Mikelanđelo. -Nikakvo naknadno plaćanje ne bi moglo da

mi nadomesti još dve godine siromaštva moga oca. -Još dve godine? Čak i ovako kad je figura već ovoliko izašla na površinu? -To je posao koji najbrže ide. -Dovešću članove čim se sastanemo prvi put jednog sunčanog dana... Kiše su prestale. Sunce se pojavilo, čisto i toplo, da osuši kamenje grada.

Mikelanđelo i Arđento skinuše crep s krova i poslagaše ga za iduću zimu, zatim skloniše daske i pustiše da puno svetlo okupa radionicu. David je odisao životom i svakim vlaknom svoga tela. Lepe plavosive žile prolazile su mu kroz noge kao ljudske vene, a njegova težina već je čvrsto počivala na desnoj nozi.

Soderini posla poruku da će dovesti članove odbora sutradan u podne. Mikelanđelo uzviknu: -Arđento, počni da čistiš! Ovaj sloj komadića mermera po

kojem gazim sigurno se slaže već dva meseca. -Nemojte mene kriviti -viknu Arđento. -Vi nećete da se maknete na dovoljno

dugo vremena kako bih mogao da počistim. Ja mislim da vi volite gaziti po njima do članaka.

-Imaš pravo, volim. Ali za članove odbora biće i bez toga dosta razonode. Koliko treba da govori ljudima koji će doći da daju svoj sud? Ako je njegovoj

zamisli Davida trebalo mnogo meseci mučnog intelektualnog istraživanja, nije se mogao nadati da će opravdati svoje udaljavanje od firentinskih tradicija u jednom kratkom času. Zar ti ljudi ne bi počeli da misle na ono što njegov jezik govori umesto na ono što je njegova ruka isklesala?

Arđento je sve izribao i doveo radionicu u red. Soderini, sa šesnaestoricom ljudi, stiže baš kad je zvono sa Đotove Kampanile počelo da zvoni. Mikelanđelo ih toplo pozdravi, sećajući se imena Mikeloca, upravnika vunarskog ceha, konzuia Pandolfinja i Đovanija di Pango delji Albici, Paola de' Karnekija iz Radnog odbora, notara odbora Bambelija i nekih drugih. Stariji ljudi su se još čuvali hladnoće i nosili su dugačke tamne ogrtače prikopčane uz vrat, koji su dopirali do cipela s četvrtastim potpeticama i kaiševima, ali mladi i odvažniji pozdravljali su proleće u šarenim čarapama s porodičnim grbovima i košuijama s prorezanim rukavima.

Oni se okupiše oko napola rođenog Davida, zureći deset stopa uvis sa strahopoštovanjem. Upravnik ceha Mikeloco upita Mikelanđela ne bi li hteo da im pokaže kako radi u mermeru. Mikelanđelo uze čekić i dleto i pokaza im kako stražnji deo njegovog dleta tone u čekić isto kao i u mermer, ne stvarajući prasak, već nežnu neprimetnu snagu. Pokazao im je kako nagli prestanak svakog poteza

dletom prouzrokuje malo lomljenje u trenutku kad podigne alat, i da je to lomljenje manje što je ono »hajde« bilo duže.

On ih pozva da obiđu Davida, ističući njegovu vertikalnu strukturalnu snagu, naznačujući kako če se ruke osloboditi iz zaštitnog sloja mermera koji je jednim uglom zalazio u torzo, pokazujući panj koji će biti jedini predmet što će podupirati divovski akt. Figura je još uvek bila nagnuta za trideset stepeni u gornjem bloku, ali on pokaza kako će, kad bude odstranio nepotrebni mermer, David stajati.

Sledećeg dana Soderini dođe u radionicu Duoma, noseći u ruci neki dokument koji je izgledao službeno i potapša Mikelanđela po leđima.

-Odbor je bio zadovoljan. Hoćete li da vam pročitam? »Uvaženo veće vunarskog ceha odlučuje da Radni odbor Duoma može predati skulptoru Mikelanđelu Buonarotiju četiri stotine velikih zlatnika kao isplatu za Diva zvanog »David«, sada u radionici i da će Mikelanđelo potpuno završiti rad u roku od dve godine računajući od danas.«

-Sad mogu da zaboravim na novac dok ne završim. To je raj za jednog umetnika. Čekao je dok je Lodoviko sledeći put ponovo pokrenuo pitanje. -Nagrada je

odlučena, oče, četiri stotine velikih zlatnika. Lodovikove oči zasjaše, obasjaše njegove upale obraze. -Četiri stotine zlatnika! Odlično! Plus šest dukata mesečno dok god radiš... -Ne. -Pa sigurno će na to dodati zlatnike koje svakog meseca zarađuješ? Nisu valjda

tako niski da ih uzmu nazad? -Ja ću i dalje primati šest zlatnika u toku dve godine... -Ah, dobro. -Lodoviko uze pero. -Da vidimo, dvadeset četiri puta šest iznosi sto

četrdeset i četiri, kad se doda još četiri stotine, to je pet stotina četrdeset i četiri dukata, mnogo bolja cena.

Mikelanđelo tužno odgovori: -Ne. Samo četiri stotine dukata. U svemu. Svi dukati koji se plaćaju mesečno samo su avans. To će se na kraju odbiti.

Radosti nestade s Lodovikovog lica kad vide kako gubi sto četrdeset četiri dukata.

-To nije pošteno -promrmlja on. -Najpre ti daju novac, zatim ga uzimaju. A Mikelanđelo je znao kako će biti: Lodoviko će ići po kući s uvređenim izrazom

lica kao da ga je neko iskoristio. Na kraju, nije stekao mir. Možda nešto kao mir nije ni postojalo.

9 Da bi označio prednje izbočine, Davidovu levu nogu, levo koleno, zglavak desne

ruke, i levo rame i ruku na ramenu, pričvrstio je glave klinova u mermer. Uz pomoć tih određenih tačaka mogao je da kleše uzlaznu liniju kolena preko bedra i grudi, ocrtavajući Davidovu čvrstu fizičku osnovu, meso stomaka u kojem je David osećao

podrhtavanje od strepnje, levu ruku koja drži praćku, veliku desnu ruku koja stoji napeta sa spremnim kamenom. Da bi se zaštitio, ostavio je ponovo na levoj polovini toliko mermera otpozadi koliko će mu trebati, ne zaboravljajući činjenicu da statua ima četrdeset različitih vidova dok je čovek obilazi.

On je bio zamislio Davida kao samostalnu figuru, koja stoji jasno izdvojena iz prostora oko sebe. Kip se nikad neće smeti staviti u nišu, postaviti uza zid, upotrebiti kao ukras fasade ili za ublažavanje oštrog ugla neke zgrade. David uvek mora biti slobodan. Svet je bio jedno bojno polje, a čovek u večitoj napetosti i u neizvesnosti na svom uzdignutom i nesigurnom mestu. David je bio borac, ne brutalan, bezosećajan pljačkaš, već sposoban da ostvari slobodu.

Sada je figura postajala agresivna, počela je da se gura iz svoje mase, boreći se da dobije mesto u prostoru. Njegov ritam odgovarao je pritisku materijala, tako da su Sangalo i Sansovino, kad su ga posetili u nedelju posle podne, bili zapanjeni njegovom strašću.

-Nikad nisam video tako nešto -povika Sangalo.-On je otklesao više komadića sa tvrdog mermera u poslednjih četvrt sata nego što je bilo koji od njegovih prijatelja kamenorezaca u kamenolomu odbio za jedan sat.

-Ne plaši mene količina -doda Sansovino -već žestina. Posmatrao sam kako komadići lete četiri stope u vazduh, dok nisam pomislio da će cela mermerna figura odleteti u komade.

-Mikelanđelo -povika Sangalo. -Išao si tako blizu linije da je postojala opasnost da izgubiš sve da si je prešao samo za dlaku.

Mikelanđelo prestade da radi, okrenu se i pogleda svoje prijatelje. -Kad se mermer jednom nađe van kamenoloma, on nije više planina, on je reka.

Može da teče, da promeni tok. To ja radim, pomažem toj mermernoj reci da promeni korito.

Kad su se ostali vratili kući,Mikelanđelo siđe pod Davidove noge i zagleda se u njega pomislivši: »Jednom mermeru je isto tako potrebno da donese plod kao i drvetu.« Ipak je svaki odvojeni oblik u skulpturi počeo da odražava vreme i ljubav koje je utrošio na nj. Sada ga je uplašila Sansovinova opomena, jer je on poistovetio sebe sa sredinom privlačne snage bloka, smestivši sebe u jezgro, osećajući pokretnu težinu ruku, nogu, trupa, glave, kao da je sve to njegovo. Kad bi istesao sloj mermera, učinio bi to s tačnim znanjem koliko se mesa može bez opasnosti pregoreti.

Jedini trn u tom mesu, njegovom vlastitom i Davidovom, bilo je da Vinčijevo umanjivanje vajarske umetnosti. Mikelanđelu se to činilo kao ozbiljna pretnja. Leonardov uticaj u Firenci se širio, ako bi taj uticaj uverio dovoljno ljudi da je klesanje mermera drugorazredna veština, njegov David, kad bude gotov, mogao bi biti primljen s ravnodušnošću. U njemu je rasla potreba za protivnapadom.

Sledeće nedelje, kad se Društvo bakrača sastalo kod Rustičija, i kad se Leonardo olako izrazio o klesanju kamena, Mikelanđelo reče:

-Istina, skulptura nema ničeg zajedničkog sa slikanjem. Ona postoji na svojim vlastitim premisama. Ali primitivni čovek klesao je u kamenu hiljadu godina pre no što je počeo slikati na zidovima pećina. Vajarstvo je prva i izvorna umetnost.

-Baš tom tvrdnjom je i prokleta -odgovori Leonardo piskavim glasom. -Ona je zadovoljavala samo dok se nije razvila fina umetnost slikanja. Sada postaje zastarela.

Besan, Mikelanđelo vrati ličnim napadom. -Nije li istina, Leonardo -upita on -da je tvoj kip jahača na konju u Milanu tako

ogroman da se nikad neće moći izliti? I da tako nikad neće moći postojati kao bronzana figura? I da se tvoj ogromni model od gline tako brzo raspada da postaje

predmet milanskih viceva? Nije ni čudo što govoriš protiv vajarstva, kad ne možeš završiti ni jedan jedini komad.

U sobi zavlada neprijatan tajac. Nekoliko dana kasnije Firenca je saznala da je, uprkos plaćanju Čezaru Bordžiji,

ovaj krenuo na Urbino i podržao pobunu Areca protiv firentinske vlasti. Leonardo da Vinči pridružio se vojsci Čezara Bordžije kao inženjer, da radi uz bok Toriđanija i Pjera de Medičija. Mikelanđelo je bio besan.

-On je izdajica -viknuo je ljutito Rustičiju, koji je pazio na Leonardove stvari dok je ovaj bio odsutan. -Čezare Bordžija mu nudi veliku platu i zato hoće da mu pomaže da pobedi Firencu. Nakon što smo mu pružili gostoprimstvo, dali mu porudžbine za važne slike...

-Stvar ne stoji baš tako rđavo -reče Rustiči umirujući ga. -Leonardo je bez stalnog zanimanja. Čini se da ne može da završi svoju sliku Mona Lize Đokonde. Više ga zanimaju njegove ratne mašine nego umetnost. U ponudi Čezara Bordžije video je priliku da iskuša mnogo svojih pronalazaka. On se ne razume u politiku, znaš.

-Pričaj ti to Firentincima -odgovori ledeno Mikelanđelo-ako te njegove nove mašine poruše zidove.

-Imaš pravo što tako osećaš, Mikelanđelo, ali ne zaboravi da je on amoralan. Njega ne zanima šta je dobro a šta zlo onako kako se primenjuje na ljude, interesuje ga samo šta je istinito a šta pogrešno u nauci i znanju.

-Valjda bi trebalo da sam srećan što sam ga se otarasio. Jednom je već bio pobegao, na osamnaest godina. Nadam se da i ovoga puta možemo na toliko računati.

Rustiči žalosno odmahnu glavom. -Vas dvojica stojite kao Apenini iznad nas svih, a ipak se mrzite. To je

besmisleno.Ili nije? Ciklus godišnjih doba donese prelepo vreme. Povremeni pljuskovi nimalo nisu

naškodili Davidu osim što su sprali s njega mermerni prah. Mikelanđelo je radio samo u pantalonama i sandalama puštajući da mu sunce obasjava telo i uliva snagu... Verao se gore-dole po merdevinama, lako kao mačka, radeći na čvrstom vratu, junačkoj glavi i masi kovrdža s vrha skele, klešući kičmu i pazeći naročito da pokaže da ona nosi i upravlja celim telom i da je glavni pokretač svih kretnji. Neće biti nijednog dela na Davidu koji neće biti opipljiv i savršen. Nikad nije mogao shvatiti zašto je zona iz koje se rađa polni nagon bila prikazana kao ružna. Ako je Bog stvorio čoveka onako kako je Biblija govorila da je stvorio Adama, zar bi on napravio neki deo na stvorenju koji bi trebalo kriti, koji bi bio gadan? Možda je čovek izopačio njenu upotrebu, kao što mu je uspelo da toliko stvari izopači na zemlji, ali kakve to ima veze s njegovim kipom? Ono što je bilo prezreno on će napraviti da bude božansko.

Nije imao veze s vremenom. Celog dana je klesao. Kad bi uveče bilo sparno, seo bi na stepenice Duoma, gde su se još uvek sastajali mladi firentinski umetnici, da sluša improvizovane pesme na gitarama, da razmeni novosti o porudžbinama koje dolaze širom Toskane, i da sluša Jakopa kako raspravlja jesu li devojke koje prolaze »za postelju«... kao pre četrnaest godina. U junu, Pjero Soderini bio je izabran još na

dva meseca za gonfalonijera. Ljudi su počeli da se pitaju zašto on, pošto je najbolji čovek u Toskani za taj posao, nije mogao da vlada duže.

Kad je Mikelanđelo čuo da će Kontesina dobiti još jedno dete, on pođe u Soderinijevu kancelariju koja je gledala na Pjacu dela Sinjorija, da govori za njenu stvar.

-Zašto ne može da se vrati svojoj kući da tamo rodi dete? Ona nije izvršila nikakav zločin protiv republike. Ona je bila kćerka Il Magnijfika, pre nego što je postala Ridolfova žena. Njen je život u opasnosti zbog izdvojenosti u toj seljačkoj kući, gde nema mogućnosti...

-Seljaci su nekako rađali decu u takvim kućama hiljadu godina. -Kontesina nije seljanka. Ona je slaba. Ona nije tako vaspitana. Zar ne biste mogli

zamoliti Veće sedamdesetorice za pravdu? -Nemoguće je. -Soderinijev glas bio je odsećan, bezizražajan. -Najbolje što

možete učiniti jeste da ne spominjete Ridolfovo ime. Bilo je to u sredini Soderinijevog dvomesečnog roka, kad su se Areco i Piza

ponovo pobunili. Pjero de Mediči je srdačno bio pozdravljen u Arecu obećavši pomoć za osvajanje Firence, dok se Čezare Bordžija suzdržao od napada samo iz straha od francuske odmazde. Gradska vrata bila su celi dan zatvorena, a »svima onima koji stanuju duž reke zabranjuje se da spuštaju merdevine, da bi se sprečilo da bilo ko uđe u grad«. Tada je baš Mikelanđelo dobio poruku da dođe na večeru s gonfalonijerom u Palaco dela Sinjorija. Do sedam sati svetlo je bilo pogodno za rad, i posle tog časa Mikelanđelo se vrati kući da obuče lanenu košulju.

Soderini je sedeo ispred niskog stola. Njegova duga žutobela kosa bila je još mokra od pranja. Pošto su izmenili novosti o stanju Davida, Soderini reče da Veće sedamdesetorice namerava izmeniti ustav. Sledeći čovek koji bude izabran za gonfalonijera biće izabran doživotno. Onda se nagnu preko stola i reče popustljivo i poverljivo:

-Mikelanđelo, čuli ste za Pjera de Rohana? On je bio ovde 1494, s invazijom Šarla VIII, kao jedan od njegovih najbližih savetnika. Možda se sećate da je u Medičijevom dvorištu Donatelov bronzani David imao počasno mesto?

-Onoga dana kad je palata opljačkana tako sam na njega naleteo da sam dobio čvorugu na glavi.

-Onda ga dobro poznajete. E, naš ambasador na francuskom dvoru pisao je da se maršal toliko zaljubio u Davida dok je bio u palati Mediči da bi želeo da ima jednog. Godinama smo kupovali francusku zaštitu novcem. Zar nije sreća što jednom možemo da za nju platimo umetničkim delom?

Mikelanđelo pogleda tog čoveka koji mu je postao tako dobar prijatelj. Bilo bi nemoguće odbiti ga. Umesto toga on zapita: -Treba li da kopiram Donatela?

-Recimo da bi bilo oprezno stvoriti manje izmene, ali ne tolike da razočaraju maršalovo sećanje.

Mikelanđelo stavi komadić sira na četvrtinu kruške. -Nikad nisam imao prilike da učinim nešto za Firencu. Ovo mi sada uliva divan

osećaj. Da samo nisam bio takav idiot i odbio da učim levanje od Bertolda. -Imamo mi u Firenci dobre levače: Bonakorsa Gibertija, koji pravi topove,i

Lodovika Lotija, koji lije zvona. Uzbudljiv osećaj da je rodoljub iščezao je kad je ponovo stao pred Donatelovog

Davida u dvorištu Sinjorije. Kako je samo on odmakao u zamisli svoje figure! Ako ne

bude mogao prisiliti sebe da je kopira, a u isto vreme ne bude mogao da je promeni...?

Onda se vrati u dvorište sutradan ujutro, noseći jedan sanduk da sedne na nj,i komad starog papira za crtanje. Njegov David se rodio kao nekoliko godina stariji od Donatelovog, muževniji i mišićaviji, nacrtan s unutrašnjom napetošću koja se može preneti na mermer, ali je malo od svega toga bilo prisutno u bronzanom mladiću glatke površine koji je stajao pred njim. On postavi armaturu na stražnju tezgu u radionici, koristeći povremene časove odmora da prenese crteže u grubu glinenu strukturu, polagano stvarajući akt s kosom povezanom turbanom. Zabavljala ga je pomisao da će, u interesu Firence, morati da modeluje glavu Golijata, na koju je David spustio svoju pobedonosnu nogu. Maršal nikako ne bi bio srećan bez te glave.

Savršeno vreme trajalo je do prvog novembra, kad je Soderini bio uveden u dužnost kao doživotni gonfalonijere sa šarenom svečanom povorkom na stepenicama Sinjorije, s celom Firencom na piazzi, a Mikelanđelom na čelu, obuzetim ponosom i pouzdanjem. Onda se spusti ledena zima. Četiri grejalice nisu mogle da ublaže jaku hladnoću, pa je Mikelanđelo nosio kapu preko ušiju. Bepe je namestio platno na otvore sa strane, ali kako je malo svetla dopiralo s neba, platno je i to malo zadržavalo. Sada je patio od tame isto toliko koliko i od hladnoće.

Radio je uz svetlo sveće i žiška. Ni proleće nije mnogo pomoglo, jake kiše počele su početkom marta i trajale mesecima.

Pred kraj aprila Mikelanđelo primi poziv da prisustvuje večeri u novim odajama Sinjorije, na kojoj će sediti u začelju Mona Arđentina Soderini prva žena kojoj je bilo dopušteno da stanuje u palati. Odaje su ukrasili Đulijano da Sangalo i mladi Bačo d' Anjolo, koji su kancelarije na prvom i drugom spratu, koje je ranije koristio gradski notar i kancelar, pretvorili u trpezarije i spavaće sobe. Trpezarija je bila u freskama, plafon pozlaćen, ormari i vitrine u intarzijama. Sto za večeru bio je postavljen ispred vatre, tople i vesele. Mikelanđelo skine zeleni ogrtač, zadovoljan svojim izgledom u vunenoj košulji ukrašenoj naborima. Soderini pokaza cveće svoje žene u loncima na prozoru.

-Znam da se neki ljudi žale na skupoću lonaca na prozorima -reče on stidljivo –ali ja zapravo mislim da oni na taj način kažu da žene ne bi trebalo da stanuju u Palacu dela Sinjorija.

Posle večere Soderini zamoli Mikelanđela da pođe s njim u Duomo. -Godinama Firenca govori o tome da bi trebalo da ima dvanaest apostola u

mermeru u katedrali.Veće od prirodne veličine. Od savršenog mermera iz Seraveca. To bi ispunilo prazan prostor, zar ne?

-Sa svetlom od hiljadu sveća. Soderini zastade sa zadnje strane oltara, okrenuvši se prema Donatelovom i

Dela Robijinom mermernom horu. -Razgovarao sam s članovima odbora. Oni smatraju da je to odlična ideja. Tupo, Mikelanđelo promrmlja: -To je posao za celi život. -Tako su bila i Gibertijeva vrata. -To je Bertoldo tražio za mene:jedno zamašno

delo. Soderini uze Mikelanđela ispod ruke i pođe s njim niz dugačku lađu prema

otvorenim vratima.

-To bi vas učinilo službenim vajarom Firence. Ugovor o kojem sam raspravljao s odborom uključuje dom koji bi vam sagradili, i radionicu kakvu sami nacrtate.

-Moj vlastiti dom? I radionicu. -Mislio sam da će vas to obradovati. Mogli biste da napravite jednog apostola

godišnje. Svaki put kad bi jedan bio isporučen, postali biste vlasnik još jedne dvanaestine kuće i radionice.

Mikelanđelo zastade na pragu. Okrenu se da pogleda na ogromnu i praznu katedralu. Svakako bi trebalo dvanaest apostola.

-Sutra je mesečni sastanak zajedničkih odbora. Molili su vas da dođete. Mikelanđelov osmeh bio je slabašan. On pođe ulicama, drhteći od hladnoće,

prema brdima, srećan da ima topao ogrtač. Ali kad je počeo da se penje prema Setinjanu, počeo je toliko da se znoji kao da ima groznicu. Nije mogao da se usredsredi ni na jedan vid Soderinijevog predloga. Zatim, kad je stigao do seljačke kuće, ponos ovlada: bilo mu je tek dvadeset i osam godina. On će imati svoju vlastitu kuću, i vajarsku radionicu dovoljno veliku da kleše dela u prirodnoj veličini. Stajao je na terasi između petorice muškaraca Topolina i počeo da reže pietru serenu u duge komade.

-Bolje nam pričaj -reče otac -dok nisi pukao. -Ja sam sada bogat čovek. -Kako, bogat? -zapita Bruno. -Imaću kuću. Ispriča im o dvanaestorici apostola. Otac iznese bocu starog vina, spremljenog

za venčanje ili rođenje sinova. Oni ispiše po čašu u njegovu sreću. Njegove strepnje navališe i potisnuše ponos. Silazio je nizbrdo skačući s kamena

na kamen da pređe potok, popeo se na suprotnu stranu brda i stao za trenutak zagledavši se u kuću i sobe u kojima se sećao svoje majke. Kako bi ona bila ponosna, kako bi bila srećna zbog njega.

Pa zašto on onda nije srećan zbog sebe? Da li je to možda zbog toga što nije želeo da kleše dvanaest apostola? Zbog toga što je oklevao da se zatvori u jednu porudžbinu koja bi mu oduzela narednih dvanaest godina života? Ponovo ga obavezala da radi na potpuno obučenim i drapiranim figurama? Nije znao da li to može izdržati, posle divne slobode s Davidom. Donatelo je napravio samo jednog ili dva apostola u mermeru. Kako će on stvoriti nešto novo i različito za svakog od dvanaestorice?

Noge ga odneše do Đulijana da Sangala. Zatekao je prijatelja za crtaćim stolom. Sangalo je već bio čuo za predlog, Soderini je pozvao njega i Il Cronaca da dođu na sastanak sutradan posle podne da potpišu kao svedoci ugovor. Il Cronaca je trebalo da napravi nacrt za kuću.

-Sangalo, taj projekat nije ono što sam ja za sebe zamišljao. Treba li jedan vajar da primi dvanaestogodišnji zadatak ako on to ne želi da radi?

Sangalo odgovori uzdržljivo: -To je mnogo godina. -Dok god živi od jedne narudžbine do druge, vajar ostaje najamni radnik. -Slike i skulpture su se uvek radile po porudžbini. Zar postoji drugo rešenje? -Stvarati umetnička dela nezavisno, prodavati ih onom ko želi da ih kupi. -Nečuveno. -Ali nije nemoguće.

-...možda nije. Ali možeš li odbiti gonfalonijera i odbor? Oni ti nude najveću porudžbinu od Gibertijevih vrata. Članovi bi bili uvređeni. To bi te dovelo u tešku situaciju.

Mikelanđelo je sedeo obuhvativši glavu rukama, sumoran. -Znam. Ne mogu prihvatiti, a ne mogu odbiti. Sangalo čvrsto spusti ruku Mikelanđelu na rame. -Prihvati ugovor, sagradi kuću i radionicu, iskleši onoliko apostola koliko možeš

dobro uraditi. Kad završiš, završio si, isplatićeš ostatak za kuću u gotovom. -Još jedan Pikolominijev ugovor -reče turobno Mikelanđelo. Potpisao je ugovor.Novost se pročula kroz grad brzinom novog skandala.

Nepoznati ljudi klanjali su mu se s poštovanjem u Via de Gori. On im je uzvraćao pozdrav kimajući glavom, pitajući se šta bi oni mislili da znaju kako se oseća jadno.

Stigao je kući i zatekao porodicu Buonaroti u porodičnoj sobi, kako uzbuđeno prave planove za novu kuću. Stric Frančesko i strina Kasandra odlučiše da žele samo za sebe drugi sprat.

-Daj da se brzo sagradi -reče otac. -Što se brže uselimo, pre ćemo prestati da plaćamo ovde stanarinu.

Mikelanđelo se okrenu i slepo se zagleda na ulicu. Progovori bez osećanja. -To će biti moj dom. I moja radionica. To neće biti porodična kuća. Nastade mukla tišina. Zatim njegov otac, njegov stric i strina, počeše svi

odjednom da govore, tako da nije razaznavao njihove glasove. -Kako možeš da kažeš tako nešto? Tvoj dom je naš dom. Možemo uštedeti na

stanarini. Ko će kuvati i čistiti... Nije bio tako glup da kaže: »Sada mi je dvadeset i osam godina i vreme je da

imam svoju kuću. Ja sam je zaradio.« Umesto toga on odgovori: -Zemljište je određeno, ali mi je odobreno svega šest stotina zlatnika za građenje. Potrebna mi je ogromna radionica da mogu da radim te mermerne kipove, s krovom od trideset stopa, i veliko popločeno dvorište. Ostaće još za jednu malu kuću, jednu spavaću sobu, dve najviše...

Bura je trajala celi dan, dok svi nisu bili iscrpljeni. Mikelanđelo je bio uporan. Najmanje što je mogao da izvuče iz tog ugovora bile su privatne radne prostorije, pusto ostrvo na kome će živeti. Ali morao je pristati da porodici plaća stanarinu za stan iz mesečnih avansa.

Kad je završio model u glini za maršalovog Davida, posla Arđenta Lodoviku

Lotiju, levaču zvona, i Bonakorsu Gibertiju, levaču topova. Dvojica zanatlija dođoše iz svojih radionica u zaprljanim odelima. Gonfalonijere je zahtevao da pomognu Mikelanđelu da završi bronzu. Kad su ugledali Mikelanđelov model, oni se zgledaše. Loti pređe garavom nadlanicom preko očiju.

-Neću da lijem -izjavi on. -Zašto? -Zato što morate da napravite model u gipsu -reče Giberti. -Ja se ne razumem u tu prokletu veštinu. -Mi moramo samo liti ono što drugi naprave -odgovori Loti. Mikelanđelo potraži pomoć kod Rustičija, Sansovina, Buđardinija, da vidi nisu li

oni pažljivije slušali Bertoldove reči o bronzi. Od njih je naučio da bi trebalo da

napravi kip u glini, u punoj veličini i tačno, zatim da preko nje stavi gips, komad po komad, napravi na svakom komadu oznaku za raspoznavanje, namaže uljem tamo gde će se ivice sastaviti, onda gips skinuti...

-Basta! -zakuka Mikelanđelo. -Nije ni čudo što nikad nisam naučio. Livci mu vratiše njegovog Davida. On se tužno zagleda u ružnu crvenu bronzanu

figuru, ispruganu, neravnu, izbrazdanu s izbočinom metala tamo gde ih ne bi želeo. Bili su mu potrebni šila, turpije, alatke da ureže na njoj ljudsko biće, zatim gladilice, metalna dleta, kamen plavac i ulje da izgleda pristojno. Pa čak i onda, da li je maršalovo sećanje toliko izbledelo da će zamisliti da je ovaj David sličan Donatelovom? Sumnjao je u to.

10 Prvi plod njegovog ugovora za Dvanaest apostola bio je poseta jednog poznatog

suseda na Pjaci Santa Kroče, Anjola Donija, njegovog vršnjaka, čiji je otac udario temelje bogatstvu trgujući vunom i koji je kupio jednu napuštenu palatu blizu palate Albertini, u četvrti Santa Kroče. Doni je preuzeo posao i palatu svoga oca, stekao glas da je najveštiji trgovac u Toskani, zaradio je bogatstvo i prepravio palatu. Podigao se tako visoko u finansijskim i otmenim krugovima Firence da je sada bio veren s Madalenom Stroci.

Bepe uvede Donija u radionicu s izrazom izvinjavanja na licu. Mikelanđelo je bio visoko gore na merdevinama nad praćkom na Davidovom levom ramenu. On spusti alat i siđe sa skela. Doni je bio u skupocenom prsluku iz kojeg je visila košulja naborana na ramenima, zakopčanom na grudima i o pojasu zlatnim kopčama.

-Preći ću odmah na stvar, Buonaroti -reče on kad je Mikelanđelo sišao dole. –Hoću da mi napraviš jednu Svetu porodicu kao venčani poklon za moju buduću ženu, Madalenu Stroci.

Mikelanđelo porumeni od radosti: Madalena je odrasla s njegovim Herkulom. -Stroci imaju dobar ukus u umetnosti -promrmlja on. -Sveta porodica u belom

mermeru... Donijeva mala usta, uokvirena uspravnim borama s obe strane, primetno se

opustiše. -Ne, ne, to ja imam dobar ukus! Ja sam pomislio da tebi dam porudžbinu, a ne

Madalena. A ko je šta rekao o mermeru? To bi stajalo mnogo novaca. Ja želim samo jednu sliku, koja bi poslužila kao umetak u jednom okruglom stolu.

Mikelanđelo podiže dleto i čekić. -Zašto si došao meni za sliku? Nisam stavio boju na četku petnaest godina. -Iz čiste odanosti. Mi smo iz istog kraja. Sećaš se kako smo igrali fudbal na Pjaci

Santa Kroče? Mikelanđelo se ironično smešio. Doni je navaljivao. -Šta kažeš? Sveta porodica. Trideset zlatnika. Deset za svaku figuru. To je

darežljivo, zar ne. Hoćeš li da to nazovemo, pogodbom? -Ne znam koliko će ti slikari računati, Doni, ali možeš da biraš između nekoliko

najboljih u Italiji: Granačija, Filipina Lipija. Pa Ridolfo, Girlandajov sin? On će biti dobar umetnik, i biće jeftin.

-Slušaj, Buonaroti. Ja hoću da ti naslikaš Svetu porodicu. Ja neću nikakvog Lipija niti mladog Girlandaja. Već imam odobrenje od Soderinija.

-Ali, Doni, to nema nikakvog smisla. Ti ne nosiš vunu čoveku koji pravi makaze da je on prede...

-Dobro je poznato da je klesanje mermera samo jedan deo jednog umetnika. -Dosta -zareža Mikelanđelo, besan na to ponavljanje Leonardove optužbe. -

Naslikaću ti tvoju Svetu porodicu. Za sto zlatnih dukata. -Sto! -uzviknu Doni tako da su ga mogli čuti duž svih radionica Duoma. – Kako

možeš prevariti jednog od svojih najstarijih prijatelja? Druga iz mladosti. To je isto kao da bratu skidaš kesu s pojasa.

Pogodili su se za sedamdeset zlatnika, ali tek kad je Mikelanđelu probio uši. Po podrugljivom Donijevom osmehu u prepredenim očima Mikelanđelo zaključi da ga je Doni nadmudrio ili barem nadvikao, i da bi mu platio sto zlatnika. S vrata Doni reče neljubazno: -Bio si najgori igrač calcia u susedstvu. To me čudi: kako si mogao da budeš tako loš fudbaler, a tako dobar vajar? Ali svakako si umetnik dana.

-Zato ti mene hoćeš, zato što sam pomodan? -Kakav bolji razlog bi mogao postojati? Kad ću videti skice? -Skice su moj posao. Tebe se tiče gotovo delo. -Pristao si da kardinal Pikolomini vidi tvoje crteže. -Daj da te imenuju za kardinala. Kad je Doni otišao, Mikelanđelo uvide da je bio idiot što je dozvolio tom čoveku

da ga natera da primi porudžbinu. Šta je on znao o slikarstvu? Je li mario za nj? Mogao je napraviti crteže za Svetu porodicu, biće zabavno praviti crteže. Ali slika i boje! Mladi Ridolfo bi to bolje uradio od njega.

No njegov interes je bio probuđen. Imao je desetak skica za Bogorodicu s detetom za trgovce iz Briža, ako Mouskroni potpišu ugovor Jakopa Galija. I majka i dete bili su produhovljeni, izvan zemaljskog sveta. Za Svetu porodicu zamisao bi trebalo da je u oprečnom duhu: zemaljska, porodica jednostavnih ljudi.

Kao i uvek za vreme toplih letnjih meseci kad bi sebi priuštio odmor, tumarao je

putevima Toskane, crtao seljake po poljima, jeo pred njihovim vratima u večernjoj hladovini, dok su mlade seljanke dojile decu pre no što će ih staviti da spavaju u kolevkama ispod spoljnih svodova. Danima je crtao za Donijevu sliku jednu mladu devojku s jednog imanja, snažnih udova, zdravu, debeljuškasto dete rumenih obraza, kovrdžave kose sa drugog imanja, ćelavog starca s trećeg, i postavio ih je zajedno u nežnoj grupi na travi. Nije imao neprilike sa tonovima za kožu ruku, lica, nogu, i za nagog bambina, ali odelo majke i Josifa, i detetovo ćebe su mu izmicali.

Granači svrati i nasmeja se na Mikelanđelovu nedoumicu. -Hoćeš li da ti ja ubacim boju? Napravio si toliku galamu oko toga. -Zašto tebe nije Doni počastio ovom porudžbinom, pre svega? I ti si iz četvrti

Santa Kroče. I ti si s njim igrao fudbal. Na kraju je napravio jednu seriju boja u jednom tonu, kao da je u pitanju obojeni

mermer. Majčinu haljinu je obojio svetloružičasto i plavo, detetovo ćebe svetlo do zagasitonarandžasto, Josifa kome se videla samo jedna ruka i rame bledoplavo. U pozadini je naslikao nekoliko jednostavnih grmova cveća u travi. Pozadina je bila gola, osim vragolastog Jovanovog lica okrenutog nagore. Da bi sebe zabavio, naslikao je more sa jedne strane porodice, brdo sa druge, pred morem i brdima

naslikao je pet golih mladića na zidu, sjajne bronzane figure obasjane suncem, stvarajući efekat grčkog friza.

Donijevo lice pretvori se u boju njegovog crvenog ogrtača kad se odazvao Mikelanđelovom pozivu da vidi završenu sliku.

-Pokaži mi jednu stvar koja je sveta na toj slici seljaka! Jedan osećaj koji je svet? Ti se meni rugaš.

-Zar bih ja bio takva budala da trošim svoj rad na izrugivanje? To su fini ljudi, nežni u svojoj ljubavi prema detetu.

-Ja hoću Svetu porodicu u jednoj palati. -Svetost nema nikakve veze s okolinom. To je unutrašnji duhovni kvalitet. -Ja ne mogu da poklonim taj doručak na travi svojoj nežnoj nevesti. Izgubio bih

poštovanje porodice Stroci. Stavio si me u najgori položaj što se može zamisliti! -Smem li da te opomenem da nisi zadržao pravo da odbiješ? Donijeve oči se stisnuše, zatim se otvoriše u istom trenutku kad mu usta

uzviknuše u očajanju: -Šta rade ta petorica golih mladića u mojoj Svetoj porodici? -Pa, baš su izašli iz mora s plivanja-odgovori Mikelanđelo mirno -i suše se na

suncu. -Ti si šenuo pameću -viknu Doni. -Ko je čuo da petorica golih mladića mogu da

čine pozadinu za jednu hrišćansku sliku? -Pomisli na njih kao na figure na frizu. To ti onda pruža i hrišćansku sliku i grčku

skulpturu, uz istu cenu. Sećaš se da je tvoja prvobitna cena bila trideset dukata, deset za svaku figuru. Da sam hteo da budem pohlepan, tražio bih još pedeset zlatnika za svakog mladića. Ali neću, jer mi smo iz istog kraja.

-Odneću tu sliku Leonardu da Vinčiju -zagrmi Doni -i daću mu da izbaci iz slike tu petoricu bestidnih besposličara.

Dotle se Mikelanđelo zabavljao.Sada povika: -Tužiću te za izobličavanje umetničkog dela!

-Ja ga plaćam, i ja mogu da ga izobličim koliko me je volja. -Sećaš se Savonarole? Odvući ću te pred Veće. Doni zakuka i izleti grmeći. Sledećeg dana njegov sluga stiže s kesom u kojoj je

bilo trideset pet dukata, polovina cene za koju su se bili sporazumeli, i s priznanicom da je Mikelanđelo potpiše. Mikelanđelo posla natrag Arđenta s kesom. Na komadiću papira naškraba:

»Sveta porodica će sada stajati sto četrdeset zlatnika.« Firenca je uživala u borbi, kladeći se ko će pobediti. Mikelanđelo je stajao slabije u nejednakoj opkladi, jer nikad niko nije podvalio Doniju u trgovini. No primicalo se vreme Donijevog venčanog dana, a on se hvalio po celom gradu da mu najbolji umetnik Firence radi venčani poklon za nevestu. Doni stiže u radionicu Duoma s kožnom kesom u kojoj je bilo sedamdeset zlatnika, vičući:

-Evo ti tvog novca, daj mi moju sliku. -Doni, to ne bi bilo pošteno. Ti mrziš tu sliku, i ja te razrešavam obaveze. -Nemoj me nadmudrivati. Idem gonfalonijeru da te on natera da ispuniš ugovor. -Nisam znao da ti se slika toliko sviđa. Sada verujem da si ti veliki umetnički

kolekcionar. Samo položi sto četrdeset zlatnika... -Ti si varalica! Ti si pristao da naslikaš sliku za sedamdeset...

-...ali si ti omogućio ponovo pogađanje ponudivši mi trideset i pet zlatnika. Moja cena je sto četrdeset zlatnika.

-Nikada -povika Doni -za tu osrednju seljačku sliku. Pre ću te videti kako visiš sa Bardela.

Mikelanđelo zaključi da se dovoljno zabavljao, i taman je hteo da pošalje sliku Doniju kad mu jedan bosonogi seljačić donese ceduljicu na kojoj je pisalo:

»Čujem da Madalena želi da ima tvoju sliku. Kaže da je ništa ne bi toliko radovalo.

C.« Odmah je prepoznao rukopis. Znao je da je Madalena Stroci bila Kontesinina

prijateljica, bio je srećan kad je opazio da su njeni stari prijatelji ostali s njom u vezi. On se nasmeja, sede za sto, i napisa pismo koje posla Doniju:

»Potpuno razumem kako ti moja slika mora izgledati skupa. Kao starog i dragog

prijatelja, ja te oslobađam svih finansijskih neprijatnosti i poklanjam Svetu porodicu jednom drugom prijatelju.«

Doni dotrča odmah za Arđentom i tako glasno tresnu rukom da se dobro čulo

uprkos svom lupanju po kamenu u dvorištu. -Zahtevam sliku! Sada je moja po zakonu. On dohvati kožnu kesu, odveza je i izruči na tezgu sto četrdeset zlatnika. -

Izbroj! Sto četrdeset komada! Za jednu bednu seljačku porodicu koja sedi na travi. Zašto ti dopuštam da me ovako eksploatišeš, to naprosto ne shvatam!

Mikelanđelo podiže sliku, pruži je Doniju. -Srdačni pozdravi tvojoj budućoj ženi. Doni pođe vratima gunđajući: -Umetnici! Kažu da su nepraktični! Ha! Ti bi

upropastio i najlukavijeg trgovca u Toskani! Mikelanđelo skupi zlatnike.Uživao je u celom tom događaju.Bio je tako

osvežavajući kao letnji odmor.

11 U avgustu je zavladala velika radost kad je umro papa Aleksandar VI

Bordžija.Kad je kardinal Pikolomini bio izabran za papu, Đulijano da Sangalo bio je slomljen, Mikelanđelo pun strepnje. On nije bio nastavio rad na Pikolominijevim kipovima, nije čak povukao ni jednu liniju na crtežima. Jedna reč od novog pape, i gonfalonijere bi ga morao odvojiti od Davida dok ostalih jedanaest figura ne budu dovršene i poslane.

Nije dopuštao nikome da uđe u radionicu mesec dana dok je grozničavo radio, pre nego što padne vatikanska sekira. Gotovo celo telo Davidovo bilo je ostvareno, ostali su samo glava i lice. Prvi put je shvatio težinu ugovora za Dvanaest apostola, koji mu je takođe visio nad glavom za mnogo godina. Želeo je da se baci u Arno.

Kardinal Pikolomini vladao je kao papa mesec dana, pod imenom Pio III, i iznenada je umro u Rimu. Ovoga puta pokazalo se da je Đulijano de Sangalo dobro

predvideo: kardinal Rovere bio je izabran za papu, pod imenom Julije II. Kod Sangala se to bučno proslavilo, i tada je Đulijano pričao svima da vodi Mikelanđela u Rim da stvara velike mermerne skulpture.

Pošto se Leonardo da Vinči vratio iz vojske Čezara Bordžije predali su mu ključeve Velike dvorane Sinjorije u očekivanju da će mu biti naručena freska u zidu odmah iza podijuma na kome su sedeli Soderini i Sinjorija. No trebalo je da mu se plati deset hiljada zlatnika!

Mikelanđelo pozeleni. To je bila najveća i najznačajnija slikarska porudžbina grada Firence za poslednjih nekoliko decenija. Deset hiljada zlatnika Leonardu za jednu fresku koja će biti dovršena za dve godine. Četiri stotine zlatnika njemu za Diva-Davida! Za isto toliko posla! Dati jednom čoveku koji je pomogao Čezaru Bordžiji da pobedi Firencu! Leonardo će biti dvadeset pet puta više plaćen nego što grad njemu plaća. Samom tom činjenicom ponovo je zadao smrtonosni udarac skulpturi.

Mikelanđelo potrča besno u Soderinijevu kancelariju. Soderini ga sasluša: bio je to deo njegovog talenta da pusti ljude da se ispričaju. A dao je isto tako i nekoliko trenutaka tišine da Mikelanđelo čuje svoje vlastite reči kako se odbijaju o zidove, pre nego što je odgovorio najmirnijim glasom:

-Leonardo da Vinči je veliki slikar. Video sam njegovu Tajnu večeru u Milanu. Veličanstvena je. Niko u Italiji ne može mu biti ravan. Ja otvoreno kažem da žudim za milanskom freskom, i željan sam da naslika jednu za Firencu. Ako bude isto tako dobra, veoma mnogo će nas obogatiti.

Mikelanđelo je bio ukoren i otpušten, sve u istom dahu. Onda poče poslednji mesec rada, toliko prijatan za njega, jer su sada dve godine

dolazile do izražaja. Latio se Davidovog lica. Nežno ga je isklesao, sa svom ljubavlju i simpatijom u svom biću, snažno plemenito lice mladića koji će sad zakoračiti u muževno doba, ali je u ovom trenutku još uvek tužan i nesiguran u pogledu onoga što mora činiti, obrve duboko namrštene, oči upitne, na punim usnama izraz iščekivanja. Sve crte lica moraju predstavljati celinu s telom. Izraz Davidovog lica mora saopštavati da se i zlu može naneti rana, makar nosilo oklop od hiljadu funti. Na njemu će se uvek naći nezaštićeno mesto,a ako dobro u čoveku preovladava, ono će pronaći taj izloženi deo i naći će način da tu probije. Davidovo uzbuđenje mora saopštavati ideju da je njegov sukob s Golijatom parabola dobra i zla.

Glava će pružati osećaj kao da je ozarena, i to ne samo iznutra već i iz fluida oko nje. Da bi to postigao, ostavio je mermer oko Davidovih usana, čeljusti, nozdrva. Za oči i nozdrve upotrebio je svrdlo, za obrve malo dleto. Duboke prodore u ušne školjke i između zuba bušio je malim svrdlom, a onda većim svrdlima kad su otvori postali veći. Između pramenova kose načinio je niz udubljenja, rupa koje su išle jedna za drugom, u redu, kontrolisane, služeći se dugačkom tankom iglom, koju je držao između dlanova i vrtio uz najmanji pritisak ruku. Najviše je truda uložio u bore na čelu, napete i pomalo uvučene nozdrve, i ovlaš otvorena usta.

Pošto je odstranio i poslednju opnu, poče da glača. Nije hteo da ima tako jak sjaj kao što je to postigao na Pijeti. Ono što je želeo bio je vanjski izraz krvi, mišića, mozga, žila, kostiju, tkiva, iskren, uverljiv, životan, u lepoj proporciji:David u toploj ljudskoj puti koja podrhtava, dok kroz nju sjaji duša, duh i um, David koji treperi od

osećaja, dok su mu žile na vratu nabrekle zato što je s mukom okrenuo glavu prema Golijatu, no ipak sa saznanjem da živeti znači delovati.

Početkom januara 1504. godine Firenca je saznala da je Pjero de Mediči

poslednji put delovao. Boreći se s francuskom vojskom, u nadi da će osigurati pomoć od Ljudevita XII protiv Firence, Pjero se utopio u reci Gariljano kad se prevrnuo brodić u kome je spašavao četiri topa od španske vojske. Jedan član Sinjorije uzviknuo je javno: -Mi Firentinci smo veoma radosni što čujemo tu vest! -Mikelanđelo oseti trenutak žalosti, zatim sažaljenje nad Alfonsinom i njenom decom, seti se Lorenca na samrtnoj postelji, kako govori Pjeru kako da vlada Firencom. Onda je bio svestan da je Pjerova smrt značila da je Kontesina korak bliže oslobođenju iz progonstva.

Krajem januara, Soderini pozva na sastanak umetnike i zanatlije Firence da odluče gde će se postaviti Div-David. Mikelanđela su pozvali u Sinjoriju i pokazali mu spisak ljudi koji su bili pozvani na diskusiju.Video je da su među slikarima: Botičelli, Roseli, David Girlandajo, Leonardo da Vinči, Filipino Lipi, Pjero di Kozimo, Granači, Peruđino, Lorenco di Gredi. Od vajara su bili: Rustiči, Sansovino i Beto Buljoni, arhitekti Đulijano i njegov brat Antonio da Sangalo, II Cronaca, Bačo d' Anjolo. Bila su tu i četvorica zlatara, dva draguljara, jedan keramičar, jedan iluminator, dva stolara koji su trebali da postanu arhitekti, levač topova Giberti i časovničar Lorenco dela Golpia.

-Možeš li se setiti da je neko zaboravljen? -upita Soderini. -Ja. -Ja mislim da ti ne trebaš biti uključen. Drugi bi se možda ustručavali da govore. -Ja bih rado rekao svoje mišljenje. -Ti si ga već rekao -odvrati Soderini grubo. Sastanak je bio zakazan za sutradan u gornjoj biblioteci glavnih kancelarija

Duoma, pre večere. Mikelanđelo nije imao nameru da obleće, ali na biblioteci, koja je bila okrenuta prema radionici, bili su prozori, i on je slušao žamor mnogih glasova kako su se umetnici skupljali. Prošavši kroz dvorište, on se pope sporednim stepenicama u malo susedno predvorje. Neko lupnu tražeći mir, i tišina zavlada. Mikelanđelo prepozna glas Frančeska Filarete, poklisara Sinjorije.

-Premetao sam po glavi sve mogućnosti koje su mi pale na um. Imate dva mesta gde bi se statua mogla smestiti: prvo, tamo gde stoji Donatelova Judita, drugo, usred dvorišta, gde je bronzani David. Prvo mesto može se izabrati zato što je Judita simbol zla i nije pogodna da tamo stoji, osim toga, nije na mestu da žena ubija muškarca, a iznad svega, taj kip je postavljen u rđavoj konstelaciji, jer smo od tada stalno išli iz zla u gore. Davidu nije najbolje napravljena desna noga, i zato bih vam savetovao da stavite Diva na jedno od tih mesta, ali ja lično dajem prednost mestu Judite.

To je savršeno odgovaralo Mikelanđelu. Onda progovori jedan drugi glas, koji nije prepoznao. On pogleda u biblioteku i vide da je govornik Mončijato, rezbar.

-Ja kažem da je Div napravljen s namerom da bude postavljen na stub pred Duomom, ili na potporanj na spoljnoj strani crkve. Ne znam zašto se tamo ne bi mogao postaviti, i ja mislim da bi tamo dobro izgledao i da bi bio odgovarajući ukras crkvi Santa Marija del Fijore.

Mikelanđelo je posmatrao Roselija kako se s mukom diže.

-I messer Frančesko Filarete i messer Frančesko Mončijato govorili su dobro. No ja sam od početka smatrao da bi Diva trebalo postaviti na stepenicama Duoma, s desne strane, i pa mom mišljenju, to bi bilo najbolje mesto.

Druga mišljenja nizala su se brzo. Galieno, vezilac, smatrao je da treba da se postavi tamo gde stoji Marzoko, Lav, na pjaci, s čime se složio David Girlandajo, nekolicina, uključujući Leonarda da Vinčija, izabraše lođu, jer bi tu mermer bio zaštićen.Il Cronaca predloži Veliku dvoranu, gde je Leonardo trebalo da slika freske.

Mikelanđelo promrmlja: -Zar nema nijednog umetnika koji bi rekao da bih ja morao imati pravo da izaberem?

Onda Filipino Lipi reče: -Ja mislim da su svi mudro govorili, ali sam uveren da će sam vajar predložiti najbolje mesto, jer je on svakako duže razmišljao, i s više autoriteta, o mestu gde bi trebalo postaviti Diva.

Nastade žamor odobravanja. Anđelo Manfidi zaključi: -Pre no što vaša gospodstva odluče gde bi trebalo postaviti kip, ja predlažem da

zamolite za savet članove Sinjorije među kojima ima veoma obrazovanih ljudi. Mikelanđelo nečujno zatvori vrata i siđe niz stepenice u dvorište. Gonfalonijere

Soderini će sada moći da prenese Diva-Davida na mesto koje je Mikelanđelo želeo: ispred Palaca Sinjorije, gde sad stoji Judita. Razdražljivi Polajuolo, II Cronaca, kao nadgledni arhitekt Duoma, bio je zadužen

za prenos Davida, ali činilo se da je zahvalan Antoniju Sangalu, kao i Đulijanu, koji su se ponudili da naprave nacrt za nosilo. Bačo d' Anjolo, arhitekt, dobrovoljno je ponudio svoje usluge, kao i Kimente del Taso i Bernardo dela Čeza, dvojica mladih stolara-arhitekata, jer je njih zanimao problem premeštanja najveće mermerne skulpture koja je ikada bila nošena kroz ulice Firence. Kip će morati da bude dobro učvršćen da se ne prevali, a ipak ne tako kruto da bi ga neki trzaj, udarac ili iznenadni pokret mogli oštetiti.

-David će se morati nositi uspravno -reče Đulijano. -Okvir u kojem će se prenositi mora se kretati tako da mermer ne oseti nikakvo kretanje.

-Rešenje? -odgovori Antonio. -Nosač u nosaču. Nećemo ga zavezati, stavićemo ga u omču, u velikom drvenom okviru, onda će se on lako njihati napred i nazad kako se bude kretao.

Dva stolara-arhitekta sagradiše kavez od drveta prema Sangalovom opisu, otvoren na vrhu. Antonio predloži niz uzlova koji su se lako mogli menjati, zatežući se pod teretom i labaveći se kad bi pritisak popustio. David je bio zatvoren u mrežu ogromnih užeta,podignut kukama, stavljen u otvoren kavez i obešen tako da je visio u mreži. Zid iza radionice bio je uklonjen, kavez postavljen na okrugle valjke, put poravnan. Kip je bio spreman da krene na putovanje od jedne milje kroz firentinske ulice.

Il Cronaca uze četrdesetoricu ljudi da vuku ogroman sanduk na okruglim kladama, služeći se čekrkom koji je okretala jedna poluga. Dok se teški sanduk pomicao pedalj po pedalj, zadnji trupac bi bio oslobođen, radnik bi ga podigao i potrčao napred da ga stavi ispod prednjeg dela. David, privezan na mestu gde se račvaju noge i više gore, preko snažnih grudi, njihao se samo kolika je bila razdaljina omči.

Uprkos četrdesetorici radnika, kip se pomicao po stopu za sat. Do noći su ga izneli izvan zida, niz Ulicu satova do ugla, zaokrenuli za oštar ugao u Via del

Prokonzolo,i dok su stotine ljudi posmatrali povorku, prevezli ga do mraka samo pola bloka niz ulicu.

Svi povikaše: -Laku noć do sutra. Mikelanđelo pođe kući. Hodao je po spavaćoj sobi, pokušavajući da mu nekako

prođu sati. U ponoć, obuzet nekim nelagodnim osećajem, izađe iz kuće i vrati se Davidu. Ovaj je stajao na mestu, sjajno beo na mesečini, oslobođen stega u svojoj u konopce zavezanoj sigurnosti, zauvek licem okrenut Golijatu, s rukom koja se hvata za praćku, profila isklesanog i izglačanog do savršenstva lepote.

On baci ćebe u kavez, u prostor iza Davida,gde je desni list noge stajao uz trupac. Tu je bilo mesta da legne na drveni pod. Bio je u nekakvom polubudnom stanju kad je čuo bat nogu koje trče, glasove, zatim kamenje kako udara u okvir rama. On se diže i povika:

-Straža! Onda začu noge kako trče niz Via del Prokonzulo i potrča za njima vičući iz

glasa: -Stani! Noćna straža! Zaustavi ih! Pet-šest prilika koje su bežale izgledale su kao dečaci. Srce mu je besno kucalo.

On se vrati Davidu i zateče tamo dvojicu stražara sa svetiljkama. -Kakva je to galama? -Gađali su kamenjem. -Gađali? Ko? -Ne znam. -Jesu li je pogodili? -Mislim da nisu. Samo sam čuo udarce o drvo. -Jesi li siguran da to nisi sanjao? -Kažem ti da sam ih video. I čuo ih. Da nisam bio ovde... On prođe oko Davida,

gledajući kroz mrak i pitajući se ko bi to želeo da ga ošteti. -Vandali -reče Soderini, stigavši rano da posmatra kako napreduje povorka. –Ali

noćas ću postaviti stražu. Vandali su se vratili, desetak snažnih, posle ponoći. Čuo ih je kako su se

prikradali Ulicom svetog Prokula, i opomenu ih, što ih je nateralo da ispale svoj baraž kamenja suviše rano. Sutradan izjutra cela je Firenca znala da postoji pokret za uništenje Davida. Soderini pozva Mikelanđela na sastanak Sinjorije i upita ga ko bi mogli biti napadači.

-Imate li neprijateija? -Koliko ja znam, nemam nijednog. -Možda bi bilo bolje da pitamo: »Ima li ih Firenca?« reče Filarete. -Samo neka

noćas pokušaju. Pokušali su, sa donjeg ugla Pjace dela Sinjorija, gde se s velikim trgom sastaje

Pjaca San Firence. Ali je Soderini sakrio naoružanu stražu u kućnim vratima i dvorištima oko Davida. Osmorica iz banđe bili su uhapšeni i odvedeni u Bardelo.Mikelanđelo, polumrtav od nespavanja, pregleda spisak njihovih imena. Nije bilo nijednog koje je poznavao.

Ujutro je gornja dvorana Bardela bila prepuna Firentinaca. Mikelanđelo je zurio u optužene. Petorica su bili mladi, možda petnaestogodišnjaci, izjavili su da su se samo pridružili pustolovini koju su im predložili njihovi stariji prijatelji, i da nisu znali šta gađaju kamenom. Njihove porodice bile su kažnjene, dečaci su pušteni.

Druga trojica bili su stariji, ozlojeđeni i osvetoljubivog ponašanja. Jedan je rekao da je kamenovao Davida zbog toga što je bestidno nag, da bi Savonarola tražio da bude uništen. Drugi je rekao da je to loša umetnost i da je želeo da pokaže da nisu svi tako glupi. Treći je tvrdio da je on radio za jednog prijatelja koji je hteo da David bude polomljen, ali nije hteo da navede prijateljevo ime.

Citirajući toskansku poslovicu koja glasi: umetnost ima neprijatelja koji se zove neznanje, sudija je osudio svu trojicu na Stinche.

Te večeri, četvrtog dana svoga putovanja, David stiže na odredište. D' Anjolo i mladi stolari skinuše kavez. Sangalo odreši uzlove i skine omotač od užadi. Judita je bila odnešena, David postavljen, na njeno mesto u dnu stepenica palate, okrenut prema otvorenom trgu.

Došavši na trg, Mikelanđelo ubrza dah. Sada je prvi put video Davida iz takve razdaljine: stajao je pred njim u svoj svojoj veličanstvenoj ljupkosti, osvetljavajući Sinjoriju čistom belom svetlošću. Tu ispod figure, Mikelanđelo se osećao beznačajnim, slabim, ružnim i bez snage, sada, pošto mu je kip otišao iz ruku, pitao se: »Koliko sam onoga što sam želeo da kažem uspeo da izrazim?«

Stajao je na straži četiri noći, samo napola svestan svoje iscrpljenosti. Treba li i večeras da stražari?Sada, pošto je David sasvim izložen svačijoj nemilosti? Nekoliko velikih kamenova, dobro upravljenih, mogli bi mu odbiti ruku, pa čak i glavu. Granači reče odlučno:

-Takve se stvari dešavaju dok se nešto premešta, sve prestaje kad to stigne na svoje stalno mesto.

On povede kući Mikelanđela, skine mu obuću i pomogne mu da legne, pokrivši ga ćebetom. Lodoviku, koji je to posmatrao s vrata, reče:

-Pustite ga da spava. Čak i ako se sunce dvaput obrne. Probudio se s osećajem da je osvežen i užasno gladan. Mada nije bilo vreme

ručku, pojeo je supu, lazanje i kuvanu ribu spremljenu za celu porodicu. Stomak mu je bio tako pun da mu je jedva pošlo za rukom da uđe u drvenu kadu da se okupa. Uživao je u čistoj beloj lanenoj košulji, čarapama i sandalama, prvima kojih se mogao setiti posle toliko sedmica.

Skrenuvši s pjace San Firence, dođe u donji deo Trga Sinjorije. Gomila sveta stajala je nemo ispred Davida. Sa Davida su lepršali komadići papira koji su bili zataknuti u kip u toku noći. Video je taj prizor u Rimu, kad su ljudi nalepljivali pogrdne stihove Bordžiji na vratima vatikanske biblioteke, ili pričvršćivali svoje pritajene žalbe na mermerni trup Paskvinove statue blizu Pjace Navone.

On prođe preko trga, kroz masu sveta. Gomila se razdvoji da ga propusti. On pokuša da pročita njihove izraze lica, da vidi šta se priprema. Izgledali su zaprepašćeni.

Mikelanđelo priđe Davidu i pope se na podnožje, skidajući papire i čitajući ih jedan po jedan. Na kraju trećega njegove se oči zamagliše - jer to su bile poruke o ljubavi i priznanju:

Vratili ste nam samopoštovanje. Ponosimo se što smo Firentinci Kako je divan čovek! Niko mi ne može reći da je čovek zao, on je najponosnije biće na zemlji.

Vi ste stvorili lepotu. Bravo! Pogled mu se zadrža na poznatijem papiru, od one vrste kakvu je ranije već

držao u ruci. On ga dohvati i pročita: Sve što je moj otac želeo da postigne za Firencu izraženo je u vašem Davidu. Kontesina Ridolfi de Mediči. Došla je u grad noću, prošla pored straže. Izložila se opasnosti da dođe i da vidi

Davida, pridružila je svoj glas glasu Firence. On se okrenu, stojeći iznad gomile sveta koja ga je netremice gledala. Na trgu je

vladao tajac. A ipak nikad nije osetio takvu potpunu vezu. Činilo se kao da su pročitali misli jedni drugima, kao da su jedno te isto: oni su bili deo njega, svaki Firentinac koji je stajao dole, očiju okrenutih prema njemu, a on je bio deo njih.

12

Od Jakopa Galija stiže jedno pismo, i u pismu ugovor s braćom Mouskron, koji su

pristajali da mu plate četiri hiljade zlatnika. Pismo je glasilo: »Slobodni ste da radite bilo koju Bogorodicu s detetom koju zamislite. Sada, posle slatkog mesa, dolazi kiseo sos. Pikolominijevi naslednici zahtevaju da im isklešete preostale kipove. Nagovorio sam ih da produže ugovor za dve godine, to je bilo najbolje što sam mogao učiniti.«

Produženje na dve godine! On brzo odagna te kipove na dno svoje duše. Neposređan odjek Davida bilo je i to što je Buonarotijeve posetio Bartolomeo

Piti, iz sporedne grane bogatih Pitija, koji su stanovali u kamenoj palati na drugoj obali Arna. Bartolomeo je bio stidljiv i skroman čovek, čija je kuća na Pjaci Santo Spirito imala jednu trgovinu tekstilom u prizemlju.

-Upravo sam počeo skupljati umetničke radove. Dosad imam tri male slike u drvetu, divne, ali ne značajne. Moja žena i ja dali bismo sve kad bismo mogli da pridonesemo da se rodi jedno umetničko delo.

Mikelanđela je osvojilo njegovo jednostavno držanje, blage smeđe oči koje su blistale ispod ćele.

-Na koji način biste vi želeli da pridonesete, messere? -Pitali smo se da li postoji neki mali kip u mermeru koji možda imate na umu, ili

biste bili ljubazni da o njemu razmislite, za nas... On skine svoju prvu skulpturu sa zida, reljef Bogorodice s detetom, koju je

klesao pod Bertoldovim vođstvom. -Već odavno, messer Piti, zapazio sam u kolikoj meri nisam uspeo u tom prvom bareljefu i zašto. Voleo bih da pokušam ponovo, ali u kružnom obliku. Mislim da bih mogao izvući iz bareljefa cele figure, stvoriti impresiju slobodne skulpture. Hoćete li da to pokušam za vas?

Piti ovlaži svoja suva, izbrazdana usta jezikom. -Ne mogu da iskažem koliko bi nas to usrećilo.

Mikelanđelo isprati Bartolomea Pitija niz stepenice na ulicu.

-Nešto dobro će ispasti za vas, osećam to u kostima. Sinjorija je donela odluku kojom je podsticala Il Cronaca da sagradi Mikelanđelu

kuću i radionicu. Polajuolo je bio uspeo da zaturi crteže ispod gomile tričarija na svom pretrpanom stolu, na kojem su uvek bila dva kuvana jajeta, jedina hrana koju je jeo.

-Kako bi bilo da ti ja napravim plan i preseke za sobe? -zapita on Mikelanđela. -Pretpostavljam da ćeš želeti da napraviš nacrte za kamene blokove? -To bih voleo. Mogu li da postavim nekoliko uslova? -Koji klijent to ne želi? -zagrmi Il Cronaca. -Voleo bih kuhinju gore, između dnevne sobe i moje spavaće sobe. Kamin s

dimnjakom ugrađen u zidu. Lođu sa stubovima pred mojom spavaćom sobom, koja će biti okrenuta prema zadnjem dvorištu. Podove od opeke, dobre prozore, nužnik na prvom spratu. Prednja vrata s vencem iznad njih. Svi unutrašnji zidovi prevučeni gipsom. Ja ću ih sam oslikati.

-Ne vidim zbog čega sam ti ja potreban -progunđa Il Cronaca. -Hajdemo na teren da postavimo radionicu na sunce i svetlost.

Mikelanđela upita da li bi Topolinovi mogli da izvode kamene radove. -Ako ti garantuješ za njihov rad. -Dobićeš najlepše isklesan mermer koji je ikad izgrađen u Setinjanu. Teren se nalazio na uglu Borgo Pinti i Via dela Kolona, četrdeset šest stopa na

Borgu, pokraj manastira Čestelo, dok je strana iz Via dela Kolona bila znatno duža,i završavala se pored radionice jednog kovača i stolara. Od stolara su kupili neke kočiće, obišli zemljište i zaboli granične oznake.

Il Cronaca se vrati nekoliko sedmica kasnije s planovima kuće i dodatne radionice, tačno četvorougaone izvana, ali projektovane za udobnost unutra. Na prvom spratu ispred spavaće sobe bila je otvorena lođa, gde će Mikelanđelo jesti i odmarati se kad napolju bude toplo.

Topolini su ubrzo klesali pietru serenu prema njegovim uputstvima, kamen se pojavljivao sjajno plavosiv, s prekrasnim šarama. Klesali su blokove za njegov kamin, služeći se trakama koje im je on doneo za dužinu, i tanko otesano kamenje za venac, a kad su komadi kamena bili gotovi, cela je porodica gradila kuću. Il Cronaca je doveo ljude da premažu unutrašnje zidove gipsom, crepare da postave krov, ali noću Mikelanđelo nije mogao izdržati da ne ode do kuće da ugasi kreč vodom iz bunara koji je bio iskopan u dvorištu, i da premaže unutrašnje zidove lođe toplom plavom bojom, ružičastom i narandžastom, koje je bio izradio na odelu Donijeve Svete porodice. Celi južni zid radionice bio je otvoren prema dvorištu.

Novac za nameštaj trebalo je da dođe iz njegove vlastite kese. Mogao je da kupi samo skromno: širok krevet, ormar, jednu stolicu za spavaću sobu, stočić za lođu i sto koji će se moći uneti po vlažnom i hladnom vremenu, kožnu stolicu i klupu za porodičnu sobu, lonce, zdele, tiganje, kutije za so, šećer i brašno za kuhinju. Arđento je preselio svoj krevet iz radionice na pjaci i stavio ga u malu spavaonicu u prizemlju kraj prednjih vrata.

-Trebalo bi da staviš svete slike u svoju kuću -reče mu strina Kasandra -biće dobro za tvoju dušu da ih gledaš.

Mikelanđelo obesi svoju najraniju Bogorodicu s detetom, preko puta kreveta, a u porodičnu sobu stavi Kentaure.

-Čisti narcizam -primeti Granači. -Strina ti kaže da obesiš svete stvari, a ti vešaš svoja vlastita dela.

-Za mene su ona sveta, Granači. Veselo je radio po kasnom letnjem suncu koje je obasjavalo otvorenu radionicu,

glave i ruku punih ideja koje su jedna drugu sustizale u obilju: voštanu figuru Bogorodice iz Briža, crteže za Pitijev okrugli reljef, istraživačke figure za apostola Matiju, za Duomo, turpijanje bronzanog Davida za francuskog maršala. Kad je iz Karare stigao komad kamena od pet stopa za Bogorodicu, Arđento mu pomogne da ga postavi na pokretni sto usred radionice. Za jedan sat već je petljao oko ivice, osećajući kako se figura miče u mermeru, krsteći pod od opeke prvom snežnom vejavicom.

Udovoljenje ličnim osećajima nije ga vodilo do stvaranja vesele Bogorodice, naprotiv, ta Bogorodica bila je tužna, ona je već, kroz njegove skulpture, upoznala Pad. Mirnoća njegovih ranijih bareljefa, kad je Marija tek trebalo da donese odluku, više se nikad nije mogla uhvatiti. Ta mlada majka bila je osuđena, ona je znala kraj svoga sina, zato je oklevala da ga pusti, tog lepog, krupnog, zdravog dečaka, čiju je ruku držala stisnutu u svojima da je zaštiti. Zbog toga ga je i zaklanjala krilom svog

ogrtača. Dečak, osetljiv na raspoloženje svoje majke, imao je u očima trag tuge. On je bio

jak, bio je odvažan, hteo je da zakorači iz sigurne luke majčinog krila, ali baš sada je zgrabio njenu ruku prstima jedne ruke, a drugom joj se držao sa strane. Ili je to on mislio na svoju majku, tužnu jer je morala ostaviti svoga sina samog na svetu. Njega koji joj je bio tako privržen?

Radio je kao da mu je rad odmor. Komadići mermera su leteli, a male figure rađale su se gotovo bez napora posle neodoljive muške masivnosti Davidove. Njegov čekić i dleta bili su laki kao pero dok je izvodio Bogorodičinu odeću u jednostavnim naborima, njene duge prste, guste pletenice iznad lica s dugim nosem, oči s teškim očnim kapcima, dečakovu glavu s kovrdžavom kosom, snažno oblikovano telo, pune obraze i bradu: dok je atmosfera sažaljenja zračila iz mermera. Nije idealizovao Bogorodičino lice kao što je to ranije činio, nadao se da će je učiniti plemenitom njenom prekomernom osećajnošću.

Granači primeti: -Te figure će biti najživlja ljudska bića ma u kojoj kapeli stajali! Prior Bikjelini, koji nije dao svoje mišljenje o Davidu, dođe da po običaju osvešta

Mikelanđelu novu kuću. Kleknuvši na koleno, on očita molitvu Bogorodici. Zatim ustane i stavi obe ruke Mikelanđelu na ramena:

-Ta Bogorodica i dete ne bi bili stvoreni u tako nežnoj čistoći da ti nisi osećao nežnost i da nisi u srcu čist. Blagoslovim tebe i ovu radionicu.

Proslavio je završetak Bogorodice s detetom time što je postavio jedan četvorougaoni blok, zaokružio mu uglove da mu da grubu kružnu formu i počeo rad za Pitija. Voštani model na armaturi brzo je dobio oblik, jer je ovo za njega bio idiličan period njegovog života, kad je radio u svojoj radionici i bio svuda tražen. Bila je to prva kružna skulptura koju je pokušao raditi, time što je izdubio mermer kao tanjir mogao je da postigne planove u dubini, iz kojih se Bogorodica, sedeći u čvrstoj steni, kao najvažnija figura, pojavljivala u punoj plastičnosti, dete, mada se oslanjalo na otvorenu knjigu na majčinom krilu, povlačilo se u drugi plan, a Jovan, koji je gledao preko Marijinog ramena, bio je duboko sakriven u tanjiru.

Upotrebio je desetak raznih načina rada u završnom stadijumu,gotovo celu abecedu dleta, samo je Marijino lice bilo izglačano u snažnim tonovima mesa Pijete, pojačavajući osećajnu opipljivost. Osećao je da će ta Marija biti najjača od njegovih Bogorodica, zrela, dete je odražavala dražest i ljupkost srećnog mladog stvorenja, figure su se slobodno kretale unutar svog kruga.

Arđento je pažljivo zamotao okrugli reljef u ćebe i, pozajmivši kolica s jednim točkom iz stolarske radnje u susedstvu, odgurao je mermer ulicama do kuće Pitija. Mikelanđelo je išao pored njega. Pošto su ga izneli uz stepenice iznad radnje, staviše ga na usku visoku vitrinu. Piti su ostali nemi, zatim, i roditelji i deca počeše da govore i da se smeju svi uglas, da trče po sobi i gledaju reljef iz različitih uglova.

Meseci koji su posle toga sledih bili su najsrećniji koje je proživeo. David, koga su mnogi Firentinci zvali Divom, bio je primljen od grada kao novi simbol, vođa i zaštitnik. Stvari su se okrenule nabolje: Čezare Bordžija, ozbiljno bolestan, više nije predstavljao pretnju. Areco i Piza kao da su se bili obuzdali, papa Julije II, sklon Firenci, učinio je kardinala Đovanija de Medičija važnom ličnošću u Vatikanu. U vazduhu se osećao duh poverenja i hrabrosti. Trgovina je napredovala, bilo je rada za svakoga, tržište je primalo proizvode svakog čoveka. Vlada, sa Soderinijem kao stalnim glavarom, bila je sigurna i čvrsta, poslednje ubilačke svađe u Firenci zaboravljene.

Mnogo od svega toga grad-država pripisivala je Davidu. Datum njegovog postavljanja označio je novu eru u dušama Firentinaca,koji su ugovore i sporazume datirali:»Mesec dana posle otkrivanja Davida«. U razgovoru vreme je bilo podeljeno rečima: »To je bilo pre Diva«, ili: »Sećam se dobro jer se to dogodilo nedelju dana posle Diva.«

Od Soderinija je Mikelanđelo dobio obećanje da će Kontesini, njenom mužu i deci biti dopušteno da odu pod zaštitu kardinala Đovanija u Rim, čim bude mogao uveriti članove Veća sedamdesetorice. Bio je ljubazan i društven kad bi došao na večeru u Društvo, prestao je da napada Leonarda, pomagao je ostalim vajarima pri njihovim skicama kad su tražili porudžbine. Nagovorio je Arđenta da provodi više vremena s njim, kako bi učio. Penjao se do Setinjana da posmatra kako raste gomila tankih dekorativnih kamenova za njegov venac. Svaki je bio isklesan kao dragulj. Otuda bi otišao do Kontesine da održi čas Luiđiju i da se igra s Nikolom. Bio je strpljiv sa svojom porodicom, mirno slušao kako Lodoviko priča o sve više i više kuća i seoskih dobara koje će kupiti da bi stvorio imovinu za svoje sinove.

Porodica Piti poslala mu je Tadea Tadeija, firentinskog intelektualca koji je voleo umetnost. Tadei je pitao da li bi Maestro Buonaroti bio voljan da mu napravi jedan okrugli reljef. Mikelanđelo je već imao jednu zamisao koja se rodila dok je radio na reljefu za Pitija. Skicirao je nove ideje za Tadeija, koji je bio oduševljen. Sada je imao još jednu divnu porudžbinu od jednog tananog čoveka, koji je cenio ono što će on za njega isklesati.

Nekoliko meseci pre no što će navršiti trideset godina činilo se da je dostigao pun izraz i odobravanje za kojima je žudeo.

13 Period milosti bio je kratkotrajan.

Svakih nekoliko sedmica otkako je Julije II pozvao u Rim Sangala, ovaj je slao ohrabrujuće poruke Mikelanđelu: pričao je papi o Davidu, terao je Njegovu svetost da pogleda Pijetu u Svetom Petru, uverio je Svetog oca da nema takvog majstora u celoj Evropi, Papa je počeo razmišljati o mermernim skulpturama, uskoro će odlučiti šta želi da se iskleše, a onda će pozvati Mikelanđela u Rim...

Mikelanđelo je pokazivao nekoliko od tih pisama na sastancima Društva, tako da je, kad je Julije II pozvao Sansovina u Rim da podigne dva nadgrobna spomenika, jedan za kardinala od Rekanatija, drugi za kardinala Sforcu u Santa Marija del Popolo, bio preneražen. Društvo je priredilo Sansovinu bučnu zabavu, u kojoj je Mikelanđelo učestvovao srećan zbog sreće svog starog druga, skrivajući svoje vlastito poniženje. Njegov prestiž pretrpeo je ozbiljan udarac. Mnogi su se u Firenci pitali:

-Ako je istina da je Mikelanđelo prvi vajar u Firenci, zašto onda papa nije tražio da dođe on a ne Sansovino.

U toku prvih meseci 1504. godine, Leonardo da Vinči utrošio je mnogo vremena na niz pronalazaka iz mehanike: sisaljke, turbine, cevi kojima bi se reka Arno skrenula od Pize, observatorija ispod tavanskog prozora sa sočivima za posmatranje Meseca. Prekoren od Sinjorije što je zanemario fresku, on poče u maju ozbiljno da radi na njoj. Cela Firenca govorila je o kartonu: umetnici su se skupljali jatimice u Leonardovoj radionici u crkvi Santa Marija Novela da studiraju, da se dive, kopiraju, menjaju svoj stil. Po gradu se pročuo glas da se stvara nešto čudesno i zapanjujuće.

U toku daljih meseci grad je zahvatilo divljenje za Leonarda i njegov karton. Svi su se glasno divili njegovim divotama. Leonardo je postao glavni predmet razgovora. Sada je David bio primljen za gotovo, a isto tako i dobra vremena što ih je on doneo. Mikelanđelo poče osećati da je nadmašen. Poznanici puni divljenja i nepoznati koji su ga zaustavljali na ulici da mu odaju poštovanje sada bi mu nemarno klimnuli glavom u znak pozdrava. On je imao svoje doba, ono je bilo prošlo. Leonardo da Vinči bio je junak dana. Firenca ga je ponosno proglasila za »prvog umetnika Toskane«.

To je bila gorka pilula za Mikelanđela. Kako su njegovi Firentinci nestalni! Tako su ga brzo spustili na drugo mesto! Poznajući crkvu Santa Marija Novela još od vremena koje je tamo proveo s Girlandajom, uspeo je da vidi Leonardov karton a da niko nije znao da je bio tamo. Bitka kod Angiarija bila je izvanredna! Leonardo, koji je isto tako voleo konja kao i Rustiči, stvorio je majstorsko delo konja u ratu, u ljutom okršaju, na kojima su jahali ljudi u starom rimskom oklopu, koji su divljački pokušavali da unište jedan drugoga, udarajući, grižući, režući, kao da su furije, i ljudi i konji slično uhvaćeni u divljem, krvoločnom sukobu, podeljeni u više pojedinačnih grupa zamišljenih tako da se uklope u veličanstveno ukomponovanu celinu.

Leonardo je bio veliki slikar, to nije mogao poreći, možda najveći što ga je svet do tada video. Umesto da ga to umiri, to ga još više raspali. Pri zalasku sunca, prolazeći pored crkve Santa Trinita, ugleda grupu ljudi kako razgovaraju na klupama pred bankarskom kućom Spina. Raspravljali su o stihovima iz Dantea, za koje je Mikelanđelo znao da su iz XI pevanja Pakla:

»Filozofija«, odgovori moj učitelj,

»Onome ko je razume, pokazuje Kako priroda uzima svoj tok, ne samo iz Mudrosti božanske, već i iz umetnosti. I ako pažljivo čitate vašu knjigu o fizici, Posle nekoliko prvih stranica načićete Da umetnost, kako najbolje zna, sledi prirodu, Kao što učenik sledi učitelja." Čovek usred grupe podiže pogled. -Evo Mikelanđela -reče Leonardo da Vinči. -On će protumačiti stihove. Mikelanđelo je toliko ličio na radnika koji se vraća kući s dnevnog posla da se

neki mladi obožavaoci oko Leonarda nasmejaše. -Objasni im sam -povika Mikelanđelo, kriveći Leonarda za taj smeh. -Ti koji si

napravio jedan model konja koji je trebalo da se izlije u bronzi, pa si ga na svoju sramotu ostavio nedovršenog!

Leonardovo Lice se zažari. -Ja ti se nisam rugao, ozbiljno sam pitao. Nisam ja kriv ako se ovi drugi smeju. Mikelanđelu je brujalo u ušima od ljutine. On se okrenu i ne čuvši odgovor pođe

prema brdima. Hodao je celu noć, trudeći se da utiša svoj bes, poniženje, osećaj razočaranja i stida. Nije mogao da se pomiri s tim da više ne obraćaju pažnju na njega, i da sada s visine postupa s njime grad koji okreće glavu od njega.

Dugo je išao kroz noć, uz reku sve do Pontasjeva. U zoru je stajao na ušću Sjeva u Arno, na putu što vodi u Areco i Rim. Znao je da ima samo jedan odgovor na njegov problem: nikad neće moći da nadvisi Leonarda u lepoti, u kraljevskom držanju, superiornom ponašanju. Ali on je bio najbolji crtač u celoj Italiji. No niko mu to neće verovati ako to bude samo pričao, moraće to dokazati. A nikakav dokaz ne bi vredeo, osim freske, istih razmera kao što je Leonardova.

Leonardova freska će zauzimati desnu polovinu dugačkog istočnog zida Velike dvorane. Zamoliće Soderinija za levu. Staviće svoje delo pokraj Leonardovog, dokazaće da može biti bolji u slikanju od njega, od figure do figure. Sav svet će moći da vidi i da prosudi. Onda će Firenca moći da kaže ko je prvi umetnik njihovog vremena.

Granači pokuša da ga umiri. -To je bolest, groznica. Moramo naći načina da te izlečimo... -Ti se ne šališ? -Dio mio, nisam pokušao da budem šaljiv. Ono što ti ne možeš da podneseš jeste

Leonardova blizina. -Hoćeš da kažeš miris kojim je namirisan. -Ne budi prost. Leonardo ne upotrebljava mirise, samo miomirise. Granači pogleda na oznojene ruke i noge svoga prijatelja, na prljavu košulju. -Poneko te kupanje ne bi ubilo. Mikelanđelo dohvati tešku gredu i zamahnu njom na Granačija, viknuvši: - Izlazi

iz moje radionice, ti... ti izdajico! -Nisam ja počeo razgovarati o miomirisima, već ti.Zašto se uzbuđuješ zbog

njegovih slika kad su pred tobom godine i godine klesanja? Zaboravi ga! -On mi je trn u oku.

-A uzmimo da ti ispadneš drugi iza njega, s celim zidom punim zavezanih nožnih prstiju?

Mikelanđelo se osmehnu. -Veruj mi, Granači, ja ću ispasti prvi. Moram. Kasno tog poslepodneva prijavi se u gonfalonijerovu kancelariju, okupan,

obrijan,u čistoj plavoj košulji. -Pfuj -reče gonfaionijere, odmaknuvši sto što je dalje mogao -šta vam je to frizer

stavio u kosu? Mikelanđelo pocrvene -...miomirisno ulje... Soderini posla slugu po peškir. Kad je sluga došao, on pruži peškir Mikelanđelu,

rekavši: -Istrljajte to. Držite se svog vlastitog mirisa. On je bar prirodan. Mikelanđelo reče Soderiniju zašto je došao. Soderini je bio zbunjen, to je bilo

prvi put da je Mikelanđelo video da je izgubio prisebnost. -Ali to je bezrazložno! -uzviknu Soderini hodajući oko širokog pisačeg stola i

zureći u Mikelanđela. -Sami ste mi rekli da nikad niste voleli da radite freske kod Girlandaja.

-Nisam bio u pravu. -Govorio je oborene glave, s nepopustljivošću u glasu: -Ja znam slikati freske. Bolje od Leonarda da Vinčija.

-Jeste li sigurni? -Stavljam ruku u vatru. -Čak i pod pretpostavkom da znate, zašto biste želeli da oduzmete te godine od

vajarstva? Vaša Bogorodica za trgovce iz Briža je božanstvena. Isto tako i Pitijev reljef. Vaš talenat je božji dar. Zašto biste želeli da to odbacite za jednu umetnost u kojoj ne želite udela?

-Vi ste bili tako uzbuđeni, gonfalonijere, što će vam Leonardo naslikati polovinu tog zida. Rekli ste da če svet dolaziti da gleda. Zašto da ne dođe dva- put više posetilaca da vidi dva panela, jedan Leonardov, a drugi moj? Biće to veliki palio, trka koja će uzbuditi svet.

-I vi mislite da ga možete nadmašiti? -Stavljam ruku u vatru. Soderini se vrati stolici sa zlatnim grbom, teško se spusti u nju, odmahujući

glavom u neverici. -Sinjorija nikad ne bi dala pristanak. Vi već imate ugovor s vunarskim cehom i

Duomom da im isklešete dvanaest apostola. -Isklesaču ih. Ali druga polovina zida mora biti moja. Nisu mi potrebne dve

godine, kao Leonardu, ja ću to napraviti za godinu dana, za deset meseci, za osam... -Ne, caro. Nemate pravo, i ja neću dopustiti da upadnete u tešku nepriliku. -Zato što ne verujete da ja to mogu učiniti.Imate pravo da ne verujete, jer ja

dolazim ovamo samo s rečima u rukama. Kad ponovo dođem, doći ću s crtežima, i onda ćete videti šta sam u stanju učiniti.

-Molim vas -reče Soderini -vratite se umesto toga s jednim mermernim apostolom. Zbog toga smo vam sagradili onu kuću i radionicu, da možete klesati apostole.

Soderini pogleda ljiljane na plafonu. -Zašto se nisam zadovoljio da budem dva meseca gonfalonijere? Zašto sam

morao preuzeti ovu dužnost doživotno? -Zato što ste vi mudar gonfalonijere, koji može da nagovori grad da odobri još

hiljadu dukata za oslikavanje druge polovine zida.

Da bi dovoljno uzbudio Sinjoriju i naterao je da potroši još novca,da bi odobrovoljio ceh vunara i Duomo da ga oslobode za godinu dana, moraće naslikati jedan prizor slave i ponosa Firentinaca. Nije hteo da slika konje sa zaštitnim i bogato ukrašenim opremama, vojnike u oklopima i šlemovima, s mačem i kopljem u ruci, sa zbrkom propetih konja, ranjenih i umirućih ljudi. To nije za njega. Ali šta je za njega?

On pođe u biblioteku Santo Spirito i zamoli jednog avgustinskog monaha da mu preporuči jednu istoriju Firence. Bibliotekar mu dade Kronaku Filipa Vilanija. Čitao je o ratovima između gvelfa i gibelina, o ratu s Pizom i ostalim gradskim državama. No njegova freska nije morala da predstavlja bitku, već trijumf ili nešto slično, što će uzdiči nacionalnu čast. Gde će u istoriji Firence pronaći takvu scenu, takvu kakvu bi hteo slikati, i koja bi stajala u dramatičnom kontrastu s Leonardovim ratnim prizorom? Scenu s kojom bi on izašao kao pobednik?

Nakon nekoliko dana naišao je na priču od koje mu je srce brže zakucalo. Prizor se odigravao u Kašini, blizu Pize, gde su firentinske snage bile podigle logor na obali Arna jednog letnjeg dana. Osećajući se sigurnim od napada, mnogi su vojnici bili otišli da se kupaju u reci, drugi su izlazili da se suše, dok se treća grupa, skinuvši teške oklope, sunčala na travi. Odjednom je jedan stražar upao u grupu vičući: -Izgubljeni smo! Pizanci se spremaju za napad! - Firentinci su izašli iz reke, oni na obali brzo privezali oklop, ostali potrčali za oružjem... na vreme da odbiju tri pizanska napada i da potpuno unište neprijatelja.

To je bila prilika da slika veliku grupu muškaraca, mladih i starih, izloženih vodi i suncu, podstaknute na akciju, sve u trenutku opasnosti, napetosti, pritiska, koji su se odražavali ne samo na njihovim hcima već i u saginjanju, dohvatanju, naprezanju da se pripreme za napad i spasu život. Tu je bila prilika da stvori nešto uzbudljivo. To će biti sve sami Davidi, potpuni portret čovečanstva, koji je strahom isteran iz svog trenutnog rajskog vrta.

Onda se uputi u Knjižarsku ulicu i kupi najveći četvorougaoni komad papira koji je mogao naći, bojenu tintu, krede, crne, bele i smeđe krejone, i odnese ih u radionicu. Crtao je brzo, napravio je raspored prizora na Arnu kod Kašine, usred koje je Donati vikao kapetanu Malatesti: -Izgubljeni smo! -dok su se neki vojnici još uvek nalazili u vodi, drugi pokušavali da se popnu uz strmu obalu, a treći bacali odeću na sebe pružajući ruke za oružjem.

Tri dana kasnije uđe u Soderinijevu kancelariju. Pogledaše jedan drugoga razrogačenim očima. Mikelanđelo namesti na podu pokraj pisačeg stola desetak velikih araka sa dvadeset muških figura, neke iscrtane nizom paralelnih linija perom, druge ugljenom ili dugim smelim potezima pojačanim olovnobelom bojom, dok su ostali blistali u svežim bojama.

On se svali u jednu od kožnih stolica koje su stajale uza zid, s osećajem umora i razočaranja. Soderini je čutke proučavao crteže. Kad je digao pogled, Mikelanđelo prepozna prijatan pogled kojim ga je Soderini obavijao.

-Nisam imao pravo kad sam vas obeshrabrio. Da čovek bude umetnik, on mora da jednako znalački kleše, slika i stvara arhitekturu.Ova će freska možda biti isto onako revolucionarna kao David, i možda će nam doneti radost. Ja ću vam osigurati tu porudžbinu pa makar morao da se borim sa svakim članom veća posebno.

I tako je i učinio, za svotu od tri hiljade dukata, dakle za manje od trećine cene plaćene Leonardu da Vinčiju. Bila je to najveća Mikelanđelova porudžbina, mada je

bio nezadovoljan time što je Sinjorija smatrala da njegov rad manje vredi od Leonardovog. Promeniće oni mišljenje kad vide njegovu završenu fresku.

Sada su ga ljudi zaustavljali da mu kažu da su čuli da će slikati šumu Davida. -I tako si repatriran -reče mu Granači s mrvicom zajedljivosti. -Opet si jednom

naš prvi umetnik, ako freska ispadne sjajno. Jedino se nadam da ne plaćaš suviše veliku cenu.

-Čovek plaća onoliko koliko mora.

14 Dobio je usku dugačku sobu u Domu bojadisara, dobrotvornoj bolnici koju je

osnovao ceh bojadisara 1359. godine. Lice joj je izlazilo na Ulicu bojadisara, samo nekoliko blokova dalje od njegove bivše kuće kraj Santa Kroče, sećao se tog doma jer je još kao dečak gazio po olucima po kojima je tekla plava, zelena, crvena i grimizna boja. Njegova je soba gledala na Arno, na jug, tako da je imao sunca celog dana, stražnji zid bio je veći od njegove polovine u dvorani Velikog veća. Moći će da namešta karton komad po komad, i da ga celog vidi pre nego što bude slikao fresku. Naredio je Arđentu da pazi da ulična vrata budu uvek zaključana.

Radio je obuzet krajnjim besom, s čvrstom odlukom da pokaže gradu da je siguran i brz majstor, koga Sinjorija nije trebalo da prekorava što gubi vreme na crteže pumpi za kanal i druge mehaničke mašine.Kad je vreme zahladilo, on posla Arđenta da nabavi vosak i terpentin u koji će namočiti papir koji su bojadisari upotrebljavali za prozore. On nacrta svoju zamisao u svim pojedinostima na duguljasti komad papira, odrezan prema merilu, zatim ga razdeli na onoliko četvorouglova koliko će mu trebati da popuni zid od dvadeset i dve prema pedeset i osam stopa. Za razliku od njegove ranije Bitke kentaura, glavne figure će stajati deset stopa visoke, ipak će i ova scena ostavljati sličan utisak grupe nagih ratnika zbijenih na jednom ograničenom prostoru, čije će sve ruke, noge, trupovi, glave biti organski isprepletani, kao integralni deo jedne celine, svi učesnici u melodramskom gušanju pri pokušaju da izađu iz vode, navuku odeću i ratnu opremu i da se srede pre nego što neprijatelj udari na njih.

Nacrtao je jednog mladog ratnika, okrenutog leđima, koji je nosio oklop i šlem, s mačem pod nogama, gole mladiće koji su kupili strele i mačeve, ne misleći na odelo, okorele ratnike snažnih nogu i ramena, spremne da skoče na neprijatelja koji dolazi, goloruki, trojicu mladih vojnika koji se muče da se izvuku iz reke, centralnu grupu oko Donatija, u trenutku između zaprepašćenja i početka pripremanja, jednog ratnika koji snažno gura ruku kroz košulju, jednog starog vojnika s vencem od bršljana oko glave, koji pokušava da navuče mokre čarape na noge, »tako da se svi mišići i tetive njegovog tela vide napeti«, objasni Mikelanđelo Granačiju, »dok njegova iskrivljena usta pokazuju njegovo mučenje u žurbi, i kako radi celo njegovo telo do nožnih prstiju«. Ako bi pažljivo radio, karton za Bitku kod Kašina, koji je on nazvao Kupači, trebalo bi da mu uzme celu godinu, no kako ga je radio mlad čovek u naponu snage i talenta, razumljivo je da je mogao biti gotov za šest meseci. Početkom nove 1505. godine, tri meseca nakon što je započeo, gonjen snagom koju nije mogao da zadrži, Mikelanđelo je završio karton. Salvadore, knjigovezac, proveo

je dva dragocena dana u lepljenju pojedinačnih listova, onda Arđento, Granači, Antonio da Sangalo i Mikelanđelo raširiše i namestiše karton na jedan lakši okvir uz stražnji zid.Karton ispuni sobu pedesetoricom do šezdesetoricom očajnih izazvanih ljudi. Panel je sadržavao strah, užas, bespomoćnost, a u isto vreme i sve muške emocije koje su probijale da nadjačaju iznenađenje i užas brzo smišljenom akcijom.

Granači je stajao zureći u neodoljivu snagu tih tela muškaraca uhvaćenih u trenutku između života i smrti, kada je svaki reagovao prema svom individualnom karakteru i odluci. Bio je zaprepašćen uverljivošću crteža.

-Kako je čudno -promrmlja on -da bedne pobude mogu da stvore sjajnu umetnost.

Kako Mikelanđelo nije odgovarao, on nastavi: -Moraš otvoriti ta vrata i pustiti sve da vide šta si postigao.

-Gunđali su zbog tvojih zatvorenih vrata -doda Antonio. -Čak su me i članovi Društva pitali zašto si se zaključao. Budući da sada mogu da vide čudo koje si stvorio u tri meseca, razumeće.

-Rado bih sačekao još tri meseca -progunđa Mikelanđelo. -Dok ne završim fresku u Velikoj dvorani. Ali ako obojica kažete da moram, onda moram.

Rustiči stiže prvi. Kako je bio Leonardov prisan prijatelj, ono što on bude rekao biće značajno. On je pažljivo odmeravao svoje reči.

-Leonardo je svoj panel naslikao o konjima, ti o ljudima. Ništa tako sjajno kao Leonardov panel nije bilo dosad naslikano ako se radi o sceni bitke. Ništa tako izvanredno uzbudljivo kao što je tvoj panel nije bilo dosad naslikano kad se radi o ljudskim bićima. Sinjorija će dobiti još kakav zid!

Dvadesetdvogodišnji Ridolfo Girlandajo, koji je sada učio u Roselinijevoj radionici, zapita da li može da pravi skice. Andrea del Sarto, devetnaestogodišnji Firentinac, koji je bio premešten iz zlatarske radnje u slikarsku bottegu Pjera di Kozima, takođe je stigao s materijalom za crtanje.

Antonio da Sangalo doveo je svog dvadesetčetvorogodišnjeg nećaka, koji je učio kod Peruđina.Dvadesetjednogodišnjeg Rafaela Santija, bivšeg Peruđinovog učenika, doveo je Tadeo Tadei, koji je kod Mikelanđela naručio drugi okrugli reljef.

Mikelanđelu se Rafael Santi odmah svideo.Imao je nežno patricijsko lice, s krupnim, blagim, zamišljenim očima i punim usnama, ali disciplinovanim ustima,dugu sjajnu kosu, besprekorno negovanu, divno lice kao u Leonarda da Vinčija, no, uprkos mekanoj koži, već muško. Iz njega je zračila ljupkost i toplina. Njegovo snažno lice bilo je prožeto poverenjem, ali bez i najmanjeg traga nadmenosti. I njegovo je odelo bilo fino kao Leonardovo, s belom košuljom i čipkastim okovratnikom, ogrtačem u živoj boji s odgovarajučom prileglom kapicom, ali bez dragulja ili mirisa. Lepota milog mladićevog lica, njegov stas i odelo, nisu budili u Mikelanđelu osećaj da je ružan, nespretan ili otrcan, kako se uvek osećao kraj Leonarda.

Okrenut kartonu, Rafael nije progovorio ni reči u toku celog popodneva. Kad je pao mrak, on priđe Mikelanđelu i reče mu glasom u kojemu nije bilo ni trunke laskavosti: -Ovo je učinilo da je slikarstvo postalo sasvim druga umetnost. Moraću da počnem iz početka. Čak ni ono što sam naučio od Leonarda više nije dovoljno.

Pogled koji je bio usmerio na Mikelanđela nije bio toliko pun divljenja koliko neverice, njegovo lice odavalo je misao da nije u stvari Mikelanđelo sve to stvorio, već neka viša sila.

Rafael upita da li bi mogao da prenese svoj materijal iz Peruđinove radionice i da radi pred kartonom. Sebastijano da Sangalo završio je učenje kod Peruđina da bi studirao oblik i kretanje mišića na likovima na kartonu, dok je u isto vreme neumorno pisao svoje teorije o tome šta je Mikelanđela nagnalo da crta figure u tako teškim položajima. Bez svoje volje ili želje, Mikelanđelo se nađe na čelu škole talentovanih mladih učenika.

Posetilac koji je predstavljao iznenađenje bio je Anjolo Doni, koji je proneo glas da je on podstakao Mikelanđela da otpočne karijeru kao slikar. Zar se Mikelanđelo nije bunio da nije slikar? Nije li on, Doni, shvatio da je Mikelanđelu, da bi započeo karijeru slikara, bilo potrebno jedino Donijevo poverenje u njega? Priča je bila uverljiva. Zbog toga što su neki ljudi verovali, u nju, Doni je postao jedan od važnijih poznavalaca umetnosti u Firenci.

Sada je došao Mikelanđelu da naruči svoj portret i portret svoje žene.On reče oholo: -Ova narudžbina može od tebe napraviti portretistu.

Mikelanđelo se zabavljao. U suštini, Doni je imao pravo. Naterao ga je da mu naslika Svetu porodicu. I da nije osetio četku i boju, još uvek bi možda smatrao da je to za njega daleki svet, i da ne želi i ne može da se služi tim izražajnim sredstvom. Ali još uvek nije imao veze s portretom,

Toga trenutka Rafael uđe u dvorište. Mikelanđelo se okrenu Doniju. -Rafael će ti naslikati tvoje slike, s ljupkošću i sličnošću. Pošto on tek počinje,

možeš ih dobiti jeftino. -Jesi li siguran da će one odgovarati vrednosti moje umetničke zbirke? -Garantujem. Pred kraj januara, Peruđino dođe u Bojadisarski dom, jer ga je na to podstaklo

Rafaelovo oduševljenje. Bio je dvadeset pet godina stariji od Mikelanđela. Išao je gegajući se kao seljak, a lice mu je bilo izborano godinama nemaštine, kad je morao da gladuje jer nije imao ni prebijene pare. Peruđino je učio u Verokijevoj radionici i unapredio je neizmerno tešku tehniku perspektive, u kojoj je prvi radio Paolo Učelo.Mikelanđelo ga toplo pozdravi.

Peruđino je ćutke stajao kraj prozora duguljaste dvorane. Nakon kratkog vremena Mikelanđelo oseti kako se polagano približava velikom kartonu. Lice mu je postalo crno kao ugljen,a usta su drhtala kao u naporu da izgovori reči. Mikelanđelo prinese stolicu i stavi je iza Peruđina.

-Molim te, sedni... Doneću vode. Peruđino odgurnu stolicu iza sebe besno je ritnuvši unazad. -...životinjski... Mikelanđelo je stajao nem i zapanjen. Peruđino odmahnu levom rukom ispred

grudi i zgrčenim prstima odbaci karton koji je stajao pred njim. -Daj divljoj životinji četku, i ona će napraviti to isto. Ti ćeš nas uništiti... sve ono

što smo stvarali čitavog svog života! S bolom u srcu Mikelanđelo je uzmogao samo da promrmlja: -Peruđino, zašto me napadaš? Ja se divim tvom radu... -Moj rad! Kako se usuđuješ govoriti o mom radu u prisustvu ove... prljavštine! U

mom radu ima manira, ukusa, poštovanja! Ako je moj rad slikarstvo, onda tvoj nije. Ovo je izopačenost do poslednje crte.

Sav sleđen, Mikelanđelo upita: -Ti hoćeš da kažeš da je tehnika loša, crteži, zamisao...?

-Ti o tim stvarima ništa ne znaš -povika Peruđino. -Trebalo bi te baciti u Stinke i tamo te držati da ne uništiš umetnost koju su stvorili pristojni ljudi.

-Zašto ja nisam pristojan čovek? Da li zbog toga što slikam aktove? Šta je to... novo?

-Nemoj mi govoriti o originalnosti! Ja sam učinio isto toliko koliko i svaki drugi čovek u Italiji da povratim slikarstvo!

-Mnogo si učinio. Ali slikarstvo se ne završava s tobom. Svaki pravi umetnik ponovo stvara umetnost!

-Ti se vraćaš unazad, pre civilizacije, pre Boga. -Ti govoriš kao Savonarola. -Ti nećeš nijednu od tih bestidnih figura staviti na zid Sinjorije. Ja ću

organizovati firentinske umetnike... On izleti kao munja iz Bojadisarskog doma, ukočenih nogu, držeći kruto glavu na

ramenima. Mikelanđelo podigne stolicu i sedne, drhteći. Arđento, koji se bio sakrio u jednom uglu, priđe s čašom vode. Mikelanđelo zagnjuri prste u čašu i pređe njima preko grozničavog lica.

Nije mogao razumeti šta se dogodilo. To što se Peruđinu nije svideo njegov karton, bilo je razumljivo. Ali da ga tako lično napadne, da govori da će ga baciti u Stinke... da će uništiti njegov karton... Sigurno neće biti tako glup da ide Sinjoriji...?

On ustade, okrenu leđa kartonu, zatvori vrata prostorije i pođe mirnog pogleda uprtog u kamenje na pločniku kroz firentinske ulice do svoje kuće. Ušavši u radionicu, malo-pomalo je postajao normalan, vrtoglavica mu prođe. On dohvati dleto i čekić i poče da radi na sjajnom mermeru Tadejovog reljefa.

Zamisao mu je bila sasvim suprotna od zamisli reljefa što ga je izradio za Pitija. Stvarao je sve obrnuto: ovo će biti radosna, vesela majka i dete. Klesao je Mariju u drugom planu da bi sin dominirao scenom, protegnut dijagonalno preko njenog krila da se skloni od češljugara koga je Jovan vragolasto gurao prema njemu.

Bio je izabrao dubok komad kamena koji je pružao mnogo mogućnosti. S debelim šiljkom izdubio je pozadinu tako da stvara utisak jerusalimske pustinje. Beli komadi leteli su mu oko glave dok je sav srećan tesao pruge u mermeru račvastim krajem kesera, gradine, da bi dobio efekat tanjira, dok su tela Marije i Jovana stvarala ivicu kruga, a Isus ih je presecao ali i povezivao. Nijedan lik nije bio smešten u pozadinu, već su se svi kretali slobodno sa svakom promenom svetla. Mermerna prašina koja je mirisala na dim bila je u njegovim nozdrvama slatka kao šećer na jeziku.

Bio je budala. Nije trebalo da napušta skulpturu. Vrata se otvoriše i u odaju stupi Rafael, stavši nemo pored njega. On je bio Peruđinov zemljak. Zašto je došao?

-Došao sam da se izvinem zbog mog prijatelja i učitelja. Dobio je napad i sada je bolestan...

Mikelanđelo se zagleda u Rafaelove rečite oči. -Zašto me je napao? -Možda zbog toga što Peruđino već mnogo godina... imitira sebe.Zašto bi

smatrao da treba da se promeni, kad je jedan od najpoznatijih italijanskih slikara, omiljen u Firenci zbog svojih radova, kod kuće u Peruđi, pa čak i u Rimu?

-Ja sam se divio njegovim radovima u Sikstinskoj kapeli.

-Pa zar onda ne shvataš? Kad je video Kupače, osetio je isto ono što i ja: da je to jedan drugi svet slikarstva, da čovek mora početi iznova. Za mene, to je bio izazov, to mi je otvorilo oči da vidim koliko je umetnost kojoj sam se odao uzbudljivija nego što sam očekivao. Ali ja još nemam dvadeset dve godine. Život je preda mnom. Peruđinu je pedeset pet, on više ne može da počne iz početka. Taj tvoj rad učiniće njegov rad staromodnim. -On zastade i pažljivo razmisli. -Od toga čovek može da se razboli...

-Milo mi je što si došao ovamo, Rafaele... -Onda budi plemenit. Imaj dobrotu da ne obraćaš pažnju na njega. To neće biti

lako. Već je otišao u Sinjoriju da se buni, a sazvao je i vanredni sastanak Društva za večeras... izostavivši tebe...

Mikelanđelo je bio zaprepašćen. -Ali ako on organizuje kampanju protiv mene, ja se moram braniti. -Pa zar je tebi odbrana potrebna ovde u Firenci, gde mladi slikari gledaju u tebe?

Pusti ga da se ispriča, za nekoliko dana će se smiriti, nestaće... -Dobro, Rafaele, držaću jezik za zubima! Ali je bivalo sve teže da održi svoje obećanje. Bitka koju je Peruđino otpočeo

pretvorila se u pravi krstarški rat. Njegov bes i energija vremenom su rasli, a nisu se smanjivali. Predavao je žalbe ne samo Sinjoriji već i odboru Duoma i vunarskom cehu.

U mesecu februaru, Mikelanđelo otkri da Peruđino nije bio nedelotvoran, pridobio je jednu malu grupu pristaša, među kojima je bio najglasniji sedamnaestogodišnji Bačo Bandineli, sin najpoznatijeg firentinskog zlatara, mladić koji je čeznuo da postane skulptor, i nekoliko Leonardovih prijatelja.

Mikelanđelo potraži Granačija.Granači pokuša da sačuva svoju uobičajenu mirnoću.

-Oni su se pridružili Peruđinu iz različitih razloga. Bilo je gunđanja kad si ti, vajar, dobio slikarsku narudžbinu. Ali za druge, tvoj karton predstavlja polaznu tačku. Da je konvencionalan ili osrednji, ja mislim da ne bi ništa marili...

-Onda je to... ljubomora? -Zavist, možda. Onakva kakvu ti osećaš prema Leonardu. Ti bi svakako morao da

to razumeš. Mikelanđelo trepnu. Niko osim Granačija ne bi se usudio da mu tako nešto

kaže,ili da zna kako je to istinito. -Obećao sam Rafaelu da neću govoriti protiv Peruđina. Ali sad ću vraćati udarce. -Moraš. On govori ljudima kud god ide: po ulicama, po crkvama. Kao početak svoje kampanje, Mikelanđelo krene da pregleda Peruđinove slike

po celom gradu, Pijetu, koje se sećao iz svoje domaće crkve Santa Kroče, triptih u manastiru jezuita, panel u San Domeniku i Fijezolu. Za kraj je sačuvao oltarsku sliku u crkvi Santisima Anuncijata, za koju je Peruđino naslikao Vaznesenje Blažene Device Marije. Nije bilo sumnje da su njegovi raniji radovi imali liniju, da je briljantno upotrebljavao svetle, jasne boje, da su njegovi pejzaži bili privlačni, njegovi kasniji radovi izgledali su Mikelanđelu površni, dekorativni, lišeni snage i zapažanja.

Te nedelje pođe na sastanak Društva na večeru. Onoga trenutka kad je ušao u Rustičijev studio, podrugljivi smeh prestade, u sobi zavlada suzdržljivost.

-Nije potrebno da okrećete oči i da ćutite -uzviknu on s primesom gorčine. -Ja to nisam počeo, ja to nisam želeo.

-E vero -odgovori nekoliko glasova. -Istina je. -Niti sam ja pozvao Peruđina u Dom bojadisara. Došao je sam, i započeo najžešći

napad za koji sam ikad čuo. Vi ste mi svedoci da nisam odgovarao. -Mi tebe ne krivimo, Mikelanđelo. Tog trenutka Peruđino uđe u prostoriju.Mikelanđelo se za trenutak zagleda u

njega, zatim reče: -Kad je nečiji posao u opasnosti, on se mora zaštititi. Upravo sam proučavao Peruđinove slike u Firenci. Sad razumem zašto želi da me uništi. Da bi sebe zaštitio. -U sobi zavlada mrtva tišina. -To mogu da vam dokažem -nastavi on –od platna do platna, od figure do figure.

-Ne u mojoj kući -upade Rustiči. -Ovim se objavljuje primirje. Ko sad prekine zabavu, biće silom izbačen.

Primirje je trajalo do sledećeg jutra, kad je Mikelanđelo čuo da je Peruđino bio tako uzbuđen njegovom izjavom pred Društvom da se spremao da ode pred Sinjoriju i da zahteva javnu raspravu o nepristojnosti Kupača. Negativan ishod glasanja značio bi poništenje ugovora. Mikelanđelov protivnapad bio je grub, ali on nije video druge mogućnosti.Peruđino, rekao je celoj Firenci, iscrpeo je svoj talenat. Njegovi sadašnji

radovi su zastarele figure i pejzaži bez anatomije, slabi ponovni aranžmani ranijih slika.

Jedan glasnik ga pozva u Sinjoriju: Peruđino ga je optužio za klevetu. Tužio ga je za štetu koju je naneo njegovom ugledu i mogućnostima zarade, Mikelanđelo se pojavi kod Soderinija u kancelariji. Peruđino je već bio tamo. Izgledao je star i umoran.

Soderini, bled i suzdržljiv iza svog širokog pisačeg stola, okružen čianovima Sinjorije s obe strane, ne pogleda Mikelanđela kad je ovaj ušao u sobu. On se najpre obrati Peruđinu, uveren da je Peruđino prvi napao, bez ikakvog drugog izazova osim što je video karton. Mikelanđela upita da li je on izneo optužbe protiv Peruđina.

Mikelanđelo prizna da jest, tvrdeći da je to učinio u samoodbrani, i ostali članovi postaviše neka pitanja, zatim klimnuše glavom Soderiniju. Soderini progovori s puno tuge.

-Peruđino, vi ste loše postupili. Vi ste napali Mikelanđela bez izazova.Vi ste pokušali da njemu i njegovom radu nanesete ličnu štetu. Mikelanđelo, vi ste postupili loše što ste omalovažavali Peruđinov talenat na javnom mestu, mada ste radili u odbrani svojih interesa. Uvredili ste jedan drugog. Ali vaša Sinjorija manje mari za to nego za štetu koju ste naneli Firenci. Mi smo poznati širom celog sveta kao grad umetnosti. Sve dok ja budem gonfalonijere, mi ćemo se i dalje truditi da sačuvamo taj glas. Mi ne možemo dopustiti našim umetnicima da započinju svađe koje nas vređaju. Zbog toga Sinjorija naređuje da se obojica izvinete, da se suzdržite da ubuduće jedan drugog napadate, i da se obojica vratite radu iz kojeg Firenca crpi svoju slavu. Tužba za klevetu protiv Mikelanđela Buonarotija se odbacuje.

Mikelanđelo pođe sam prema Domu bojadisara, bolestan od gađenja. Čast mu je bila oprana, ali se u duši osećao prazan.

15

U tom času dođe poziv od Đulijana da Sangala:papa Julije II tražio je da

Mikelanđelo odmah dođe u Rim i davao je sto zlatnika za putne troškove. Bio je to nezgodan trenutak za odlazak, jer je bilo važno da prenese karton na

zid Sinjorije dok mu je slika još bila sveža i sjajna u glavi, pre no što bi došlo do nekih drugih spoljnih pretnji tom projektu. Posle toga imao je da iskleše apostola Matiju, jer je dosta dugo stanovao u svom domu i morao je početi i da plaća za to.

No očajnički je želeo da ide, da čuje šta Julije II ima na umu, da prihvati jednu od onih sjajnih narudžbina koje samo pape mogu da daju. Atmosfera dobre volje u kojoj je radio za proteklih pet godina bila je poremećena svađom s Peruđinom.

On izvesti gonfalonijera Soderinija o pozivu. Soderini je dugo vremena posmatrao Mikelanđelovo lice pre no što če progovoriti.

-Papi se ne može odbiti. Ako Julije kaže »Dođi!«, morate ići. Njegovo prijateljstvo je nama u Firenci važno.

-A moja kuća... dva ugovora...? -Mi ćemo pričekati s tim dok ne čujete šta Njegova svetost želi! Ali zapamtite da

se ugovori moraju poštovati. -Razumem, gonfalonijere. Onda je otišao u Fjezole da poseti Kontesinu, čije je dete umrlo pri porodaju, i

zamoli za odobrenje da govori s kardinalom Đovanijem u njezinu korist. -Ali ja više nisam Mediči, ja sam Ridolfo. -On je još uvek vaš brat... Njene oči, dok su pune ljubavi počivale na njemu, izgledale su veće od njenog

lica. -Ljubazan si, caro. Njen izraz lica promeni se samo za trenutak. -Kaži njegovoj milosti da se nadam da mu se Rim sviđa. Mikelanđelu je bilo dovoljno da stupi na Pjacu del Popolo pa da vidi i oseti

zapanjujuće promene. Ulice su bile oprane. Nekoliko smrdljivih foruma bilo je zatrpano tucanim kamenom. Zidovi koji su zjapili i napuštene kuće bili su porušeni tako da su se ulice mogle proširiti. Via Ripeta bila je nanovo popločana, svinjske pijace uklonjene s rimskog foruma. Nekoliko novih kuća bilo je u izgradnji.

Našao je Sangalove gde stanuju pokraj pjace Skosakavali, u jednoj od mnogih takvih palata koje su pripadale papi Juliju II, prilično ozbiljno projektovanih izvana, ali s prostranim unutrašnjim dvorištem opkoljenim oktogonalnim stubovima. Kad ga je livrirani sluga uveo, on vide unutrašnjost bogato ukrašenu flamanskim tapiserijama, sobe ukrašene skupocenim posuđem od zlata i srebra, slikama i antičkim skulpturama.

Palata je vrvela od ljudi. Jedna velika muzička soba koja je bila okrenuta prema dvorištu bila je pretvorena u projektantsku radionicu. Tu je desetak mladih graditelja koji su učili kod Sangala radilo na planovima za proširenje trgova, za mostove preko Tibra, za izgradnju novih akademija, bolnica, crkava. Sve su to bili planovi koje je prvobitno zamislio papa Siksto koji je sagradio Sikstinsku kapelu,

zanemareni od pape Aleksandra VI, a sada ponovo oživljeni i prošireni od Sikstovog nećaka Julija II.

Sangalo je izgledao dvadeset godina mlađi nego onda kad ga je Mikelanđelo poslednji put video. Svoje istočnjačke brkove bio je podsekao na evropsku dužinu, kosa mu je bila savršeno doterana, odelo od skupocenog materijala, odavao je čoveka koji je u punoj meri ostvario svoje težnje. Sangalo ga odvede uz široke stepenice u porodične odaje, gde ga zagrliše sinjora Sangalo i njihov sin Frančesko.

-Toliko meseci sam čekao da te pozdravim u Rimu. Sada, pošto je narudžbina određena, Sveti otac želi da te vidi. Idem odmah u papinu palatu da zamolim za sastanak za sutra ujutro.

Mikelanđelo sedne na lomnu antičku stolicu koja zakrcka pod njim. -Ne tako brzo -povika on. -Ja još ne znam šta papa želi da mu isklešem! Sangalo primaknu drugu lomnu stolicu i sede preko puta Mikelanđela, tako da

su im se kolena dodirivala, obuzet uzbuđenjem. -...nadgrobni spomenik. Ne nadgrobni spomenik već Nadgrobni spomenik.

Nadgrobni spomenik sveta. -...nadgrobni spomenik -zavapi Mikelanđelo. -Oh, ne! -Ti ne razumeš. Taj nadgrobni spomenik biće poznatiji od nadgrobnog

spomenika Mauzola ili Asinija Polija ili Avgustovog ili Hadrijanovog mauzoleja... -Avgustov... Hadrijanov... Oni su gigantski! -Takav će biti i tvoj. Ali ne po arhitektonskoj veličini, već po skulpturi. Sveti otac

želi da isklešeš što više mermernih figura u natprirodnoj veličini, deset, dvadeset, trideset! Ti ćeš biti prvi vajar koji će imati toliko mermemih figura na jednom mestu otkako je Fidija napravio frizove za Partenon. Zamisli, Mikelanđelo, trideset Davida na jednom spomeniku! Nikad nijedan majstor u mermeru nije imao takve mogućnosti. Ta narudžbina čini te prvim statuariom na svetu.

Nesposoban da shvati te reči, on reče glupo: -Trideset Davida! Šta bi papa hteo sa trideset Davida?

Sangalo se nasmeja. -Ne krivim te što si zanemeo. I ja sam bio nem dok sam gledao kako taj projekat raste u duši Svetog oca. Hteo sam da kažem: kipovi veliki kao David.

-Čija je ideja taj nadgrobni spomenik? Sangalo je oklevao trenutak pre no što će odgovoriti: -Ko je prvi počeo? Zajedno

smo to zamislili. Papa je govorio o starinskim nadgrobnim spomenicima, pa sam iskoristio tu priliku da napomenem kako bi ovo bio najveći koji je svet video. On je mislio da bi se spomenici trebali praviti posle smrti pape, ali ja sam ga uverio da se takve stvari od presudne važnosti ne mogu prepustiti nemarnim rukama potomstva, i da će samo ako se bude služio svojim finm ocenjivačkim darom moći da dobije spomenik kakav zaslužuje. Sveti otac je smesta prihvatio moje predloge... A sad moram da trčim u Vatikan.

Mikelanđelo pođe niz Borgo Vekjo do mosta Sant' Anđelo, pređe ga i pođe poznatom Via Kanale u Via Florida. Svaki korak budio je u njemu uspomene na njegov raniji boravak, neke prijatne, neke bolne. Onda naglo zastane pred kućom Jakopa Galija. Kuća je izgledala nekako čudno zatvorena. Dok je kucao na vrata, osećao se nelagodno, shvativši odjednom da od Galija nije dobio vesti već mesecima.

Dugo je čekao u salonu, neprovetrenom, neupotrebljavanom, bez onog nereda knjiga i rukopisa koji je Gali uvek ostavljao za sobom. Kad je sinjora Gali ušla, on primeti da loše izgleda. Žućkastobleda koža skrivala je poslednje tragove njene lepote.

-Šta se desilo, sinjora? -Jakopo je teško bolestan. Leži u postelji. -Ali šta...? -Prošle zime se prehladio. Sada su mu zahvaćena pluća. Doktor Lipi je dovodio

svoje kolege, ali mu ne mogu pomoći. Mikelanđelo se okrenu i proguta vazduh. -Mogu li da ga vidim? Donosim dobre

vesti... -To će pomoći. Ali moram vas opomenuti. Nemojte pokazivati sažaljenje ili

spominjati bolest. Govorite samo o skulpturi. Jakopo Gali je ležao ispod toplih prekrivača, pod kojima se njegovo telo jedva

ocrtavalo. Meso s lica mu je bilo iščezlo, oči upale. One radosno zablistaše kad je Mikelanđelo ušao.

-Ah, Mikelanđelo -uzvikne Gali -kako mi je milo što vas vidim. Čuo sam divne stvari o vašem Davidu.

Mikelanđelo obori glavu odbijajući pohvale i pocrvene. -Izobilje donosi ponos -reče Gali. -Srećan sam što vidim da ste još uvek skromni,

onako skromni kao što uvek možete da budete. -Ne stavljajte izvezeno sedlo na magarca -navede Mikelanđelo s kiselim

osmehom. -Ako ste u Rimu, to može značiti jedino to da ste dobili narudžbinu? Od pape? -Da. Đulijano da Sangalo je to uredio. -Šta ćete klesati za Njegovu svetost? -Monumentalni nadgrobni spomenik, bogato ukrašen mermernim figurama. Galiju zablistaše oči. -Posle Davida, koji je stvorio celi jedan novi svet za skulpturu! Jedan nadgrobni

spomenik! Od čoveka koji najviše mrzi nadgrobne spomenike u celoj Italiji. -Ali ovaj će biti drukčiji: nadgrobni spomenik koji će sadržavati sve nadgrobne

spomenike koje mogu da zamislim. -Tih će biti prilično mnogo. Nije li u Galijevom glasu bilo malo peckanja? Mikelanđelo nije bio siguran. On

upita: -Da li je prijatno raditi za Njegovu svetost? On je naručio freske za Sikstinu... -Da, dobro je za njega raditi, ako suviše ne naglašavate duhovni momenat ili ga

ne naljutite. On ime narav koja se ne može kontrolisati. On je borben papa, pošten, pristojan;pre nekoliko meseci izdao je novi ustav koji će ukinuti simoniju. Više neće biti Bordžijinih skandala. Ali će biti više ratova. Julije hoće vojsku kojom će sam zapovedati, da ponovo osvoji sve ono u Italiji što je nekada pripadalo crkvi...

-Morate čuvati snagu, caro -reče sinjora. -Mikelanđelo će čuti sve te stvari dovoljno brzo.

Jakopo Gali se zavali na jastuk. -Čuće. Ali zapamtite, Mikelanđelo, ja sam još vaš zastupnik u Rimu. Morate mi

dati da vam sastavim ugovor sa papom, tako da bude u redu... -Neću se maknuti bez vas.

Te večeri skupili su se kod Sangala: visoki sveštenici, bogati bankari i trgovci,neki koje je Mikelanđelo poznavao iz Galijevog vrta, i mnogi iz firentinske kolonije. Balduči zagrli Mikelanđela uskliknuvši od sreće, i udesi da se sastanu na ručku u Tratoriji Toskani. Palata je bila obasjana stotinom sveća u visokim svećnjacima. Posluga u livrejama kružila je između gostiju s jelom i vinom i poslasticama. Sangalovi su bili okruženi obožavaocima, bio je to uspeh koji je Đulijano čekao petnaest godina. Čak je i Bramante bio tu. Nije bio ostario za proteklih pet godina. Imao je iste kovrdže na ćelavoj glavi, svetlozelene oči koje su neprestano poigravale od smeha, a vrat kao u bika, mišićava ramena i grudi nisu bili izgubili ništa od snage rvača, činilo se kao da je zaboravio njihovu prepirku u vrtu palate kardinala Rijarija. Ako je Bramante bio razočaran što se sudbina promenila i učinila Sangala prvim arhitektom Rima, on to nije ničim pokazivao.

Pošto je poslednji gost otišao, Sangalo uzviknu: -To nije bila zabava. Samo skup prijatelja koji su svratili. To je tako svake večeri. Vremena su se promenila, a?

Mada je Julije II mrzeo i samo spominjanje imena Bordžija, morao je se useliti u

sobe Aleksandra VI, jer njegov deo još nije bio gotov. Dok je Sangalo vodio Mikelanđela kroz veliku dvoranu Bordžijnih odaja, ovaj je imao vremena da pogleda zlatne tavanice, svilene zavese i istočnjačke ćilime, Pinturikjove vesele freske vrtova, ogromno prestolje okruženo stolicama i jastucima od baršuna. Iza toga bile su dve manje dvorane za prijem, s velikim prozorima koji su uokvirivali zelene vrtove i stabla narandži i borova sve do Monte Marija.

Sedeći na visokom, purpurnom prestolu, pred njim je bio papa Julije II, a kraj njega njegov sekretar, Zigizmondo de Konti, dva meštra ceremonijala, Paris de Grasis i Johanes Burkard, nekoliko kardinala i biskupa u punom svečanom ornatu i nekoliko ljudi koji su izgledali kao ambasadori. Svi su čekali na red da progovore s papom, koji je neprekidno izgovarao bujicu primedaba, osuda i podrobnih uputstava.

Mikelanđelo je posmatrao šezdesetdvogodišnjeg bivšeg kardinala Đulijana dela Rovere, koji je, kad je bio lišen papinstva dvanaest godina ranije, Bordžijnom kupovinom položaja, imao odvažnosti da izda proklamaciju zahtevajući da savet svrgne »lažnog papu, izdajnika Crkve«. Taj čin ga je naterao na desetogodišnje izgnanstvo u Francusku a Sangala osudio da popravlja crkvene plafone.

Mikelanđelo je video pred sobom prvog papu koji je nosio bradu. Bio je malog rasta, mršavog od isposničkog života, nekada lepih snažnih crta, ali sada s dubokim borama po licu, a u bradi su se videli sedi pramenovi. Mikelanđelo je najviše osećao ogromnu energiju, koju je Sangalo opisao dok su išli u papsku palatu kao Julijevu »besnu žestinu«, koja je odzvanjala od zidova i plafona. »Ovde je čovek«, Mikelanđelo pomisli, »koji je toliko godina smišljao da postane papa, i on će pokušati da postigne za jedan dan onoliko koliko je njegovim prethodnicima bilo dovoljno da učine za mesec dana.«

Papa Julije II podiže oči, i ugledavši ih kako stoje na pragu, mahnu im rukom da uđu. Kleknuvši i poljubivši papin prsten, Sangalo predstavi Mikelanđela, koji takođe klekne i poljubi prsten.

-Ko vam je otac? -Leonardo Buonaroti-Simoni.

-To je stara firentinska porodica -izjavi Sangalo.-Video sam tvoju Pijetu u crkvi svetog Petra. Tamo želim da se podigne moj nadgrobni spomenik.

-Da li bi Vaša svetost mogla odrediti gde u Svetom Petru? -U sredini -odgovori Julije hladno. Mikelanđelo pogodi da je postavio pogrešno pitanje. Papa je očigledno bio

otvoren čovek. Mikelanđelu se sviđao njegov način. -Proučiću baziliku. Hoćete li mi red nešto, Sveti oče, o svojim željama za

nadgrobni spomenik? -Tvoj je zadatak da mi daš ono što ja želim. -I tako ću učiniti. Ali ja moram graditi na osnovu želja Vaše svetosti. Taj odgovor je zadovoljio Julija. On poče da govori oštrim glasom, iznoseći

planove, ideje, male istorijske pojedinosti, ambicije Crkve. Mikelanđelo je slušao što je god mogao pažljivije. A onda se Julije uplaši.

-Zatim da napraviš nacrt za jedan bronzani friz koji će ići sa svih strana nadgrobnog spomenika. Bronza je najbolji medij za pričanje priča, njom možeš ispripovedati najvažnije epizode iz mog života.

Mikelanđelo stisnu zube, poklonivši se duboko da bi sakrio izraz lica, koje je želelo da uzvikne: -Pričanje priča je za one koji pevaju balade.

Kad su otišli i poslednji učenici, Mikelanđelo sede na stolicu za stolom za

skiciranje u Sangalovoj nekadašnjoj muzičkoj sobi. Kuća je bila mirna. Sangalo stavi pred sebe ploče one veličine kakve su upotrebljavali da skiciraju Rim pre sedam godina.

-Kaži mi da li imam pravo -reče Mikelanđelo. -Papa najpre želi jedan nadgrobni spomenik u koji se može ući. Drugo, on želi nadgrobni spomenik koji će nagovestiti da je on uzdigao i očvrsnuo crkvu...

-...vratio u Rim umetnost, poeziju, nauku. Ovde su moje beleške o starinskim i klasičnim nadgrobnim spomenicima. Ovde je jedan od prvih, za Mauzola, iz 350. godine pre Hrista, u Maloj Aziji, ovde su crteži nadgrobnih spomenika Avgusta i Hadrijana, kako su ih istoričari opisivali.

Mikelanđelo je pažljivo posmatrao crteže. -Sangalo, u tim crtežima skulptura služi da se ukrasi arhitektura, da se ukrasi

pročelje. Moj nadgrobni spomenik poslužiće se arhitektonskom strukturom samo da bi nosila moje skulpture.

Sangalo zagladi svoje brkove, kao iznenađen što su tako kratki. -Najpre projektujte solidnu strukturu, inače će vam kipovi otpasti. Onda se oprosti. Mikelanđelo je bio ostavljen sam da kaplje nad crtežima

bogova, boginja i alegorijskih figura zatrpanih građevinskom masom. On će nadgrobni spomenik umanjiti, a projektovaće veće skulpture, tako da će one zaseniti arhitekturu.

Zora je svanula kad je ostavio olovke i ugljen. Martovsko jutro bez sunca probijalo je boju u sobu kao bledi sivi dim. On pođe u spavaću sobu pokraj Sangalovog sina Frančeska i uvuče se u hladne pokrivače.

Spavao je nekoliko sati, probudio se osvežen i pošao u crkvu svetog Petra,presrećan kad je video da je osigurana potpornjima, i uđe u kapelu francuskih kraljeva da vidi svoju Pijetu. Jako jutarnje sunce ulazilo je kroz visoke prozore na suprotnom zidu, obasjavajući lica Marije i Isusa. Mermer je bio živ do reskosti.

Odlomci uspomena probudili su ga dok je prelazio prstima preko dvaju figura od sjajno izglačanog mermera, toplog i živog pod njegovim prstima. Kako je radio da to postigne!

Ušao je u glavnu baziliku, zureći u oltar u sredini poprečne lađe,ispod koga je stajao nadgrobni spomenik svetog Petra. Papa je želeo da njegov nadgrobni spomenik bude ovde. Zatim obiđe staru zgradu od opeke, sa sto stubova od mermera i granita koji su stvarali pet lađa, pitajući se gde bi u središnjoj lađi, koja je bila triput šira od drugih, i koja se dizala do drvenog plafona, bilo mesto za Julijev nadgrobni spomenik, koji se trebao pridružiti ostaloj dvadeset dvojici papa koji su tu bili pokopani.

Svratio je da poseti Lea Baljonija, i sazna da je, mada kardinal Rijario nije postao papa, isto onako moćan, jer je Julije bio njegov rođak, zatim pođe palati kardinala Đovanija de Medičija, blizu Panteona.

Kardinal Đovani bio je deblji nego ikada, a razrokost njegovih očiju jače naglašena. Dobro se provodio s kardinalom Roverom dok su obojica bili u progonstvu. Sada je Rovere bio papa Julije II, i Đovani je uživao njegovo prijateljstvo. Iskreno se obradovao kad je ugledao Mikelanđela, i vestima o Davidu. I Đulijano uđe u sobu, sad već potpuno odrastao čovek, lep kao što su bili portreti Lorencovog brata koje je Mikelanđelo video, i čije je ime nosio. A prvi put, koliko se Mikelanđelo sećao,i rođak Đulio ga pozdravi bez mržnje. I on se bio promenio, otkako je Pjero umro i kardinal Đovani postao poglavar kuće Mediči, Đulio se više nije bojao da će biti odbačen.

-Dopušta li mi Vaša milost da govorim o jednoj delikatnoj stvari? –upita Mikelanđelo.

Kardinal Đovani još uvek nije voleo delikatne stvari, one su obično bile bolne. Ali on dade Mikelanđelu odobrenje da govori.

-Radi se o Kontesini. Ona pati u siromaštvu one male kućice. I gotovo se niko ne usuđuje da je poseti i da joj pomogne.

-Šaljemo joj novac. -Kad bi bilo moguće, ekscelencijo, dovesti je u Rim... gde je njeno pravo mesto. Đovanijevi obrazi se polako zarumeneše. -Dirnut sam tvojom odanošću prema našoj kući. Možeš biti siguran da sam o

tome razmišljao. -Firentinsko veće ne sme biti uvređeno -doda rođak Đulio. -Mi se sada tek

počinjemo ponovo sprijateljivati s Firencom.Ako hoćemo ponovo dobiti palatu i svo imanje Medičijevih...

Kardinal Đovani mu lako mahnu rukom. -Sve te stvari biće obavljene u pravo vreme. Hvala ti što si nas posetio. Dođi što

češće. Đulijano ga isprati do vrata. Kad je izmakao pogledu svoga brata i rođaka, on

stisnu Mikelanđelovu ruku s puno ljubavi. -Milo mi je što te vidim, Mikelanđelo. I milo mi je što sam čuo da si molio za

moju sestru. Nadam se da ćemo opet moći da budemo svi zajedno. Mikelanđelo svrati u gostionicu »Medved«, preko puta svog nekadašnjeg stana, i

iznajmi sobu u krilu koje je bilo okrenuto Tibru i tvrđavi Sant' Anđelo, gde je mogao da bude sam i miran, što mu je u palati Sangalo bilo nemoguće.

Zatim ode da se sastane s Baldučijem u Tratoriji Toskani. Gotovo nesvesno uklopio se u stare navike. Bio je našao sjajan izraz samog sebe u Davidu, bio je prihvaćen od javnosti. Imao je vlastitu kuću i radionicu. No ipak, dok je išao ulicama čija neravna kaldrma već dugo nije bila presložena, imao je čudan osećaj da se ništa nije dogodilo. I ništa promenilo.

Kakav je spomenik mogao da projektuje za papu Julija II? I dok mu pred očima nije bilo ništa što bi mu skrenulo pogled, osim blatnjave vode Tibra, on se upita: »Šta želim da isklešem? Koliko velikih figura mogu da iskoristim? Koliko manjih? A alegorije?« Sam grob nije mu oduzimao mnogo vremena: trideset šest stopa u dužinu, dvadeset tri u širinu, trideset stopa u visinu, podnožje trinaest stopa, prvi sprat, koji će nositi njegove divovske figure, devet stopa, uvučeni treći sprat sedam stopa.

Čitajući Bibliju,koju je bio pozajmio od Sangala, naišao je na jedan lik sasvim različit od Davida, ali koji se isto tako isticao kao vrhunac ljudskih dostignuća i koji je predstavljao uzor za kojim čovek teži u svom vlastitom životu: Mojsija, koji je bio simbol čovekove zrelosti, kao što je David predstavljao čovekovu mladost. Mojsija, vođu naroda, zakonodavca, čoveka koji je donosio red iz haosa, disciplinu iz anarhije, a ipak sam on nesavršen, sposoban da se ljuti, sposoban za slabost. To je bio Lorencov polučovek i polubog, koji će trijumfovati za čovečanstvo, koji je ozakonio za vekove shvatanje o jednom jedinom bogu,koji je pomogao da se ostvari civilizacija. On je bio jedan od onih milostivih likova, ne svet, već milostiv.

Mojsije će zauzeti jedan ugao prvog sprata. Za suprotan ugao zamislio je apostola Pavla, o kome je čitao dok je radio tog sveca za Pikolominijev oltar. Pavle, koji je bio Jevrejin, dobro vaspitan i obrazovan rimski građanin i znalac grčke kulture, takođe je voleo zakon. Čuo je glas koji je govorio: »Ja sam Isus, koga si ti progonio«, i svoj život je posvetio noseći poruku hrišćanstva po Grčkoj i Maloj Aziji, položivši temelj za crkvu prostranu kao i Rimsko carstvo. Te dve figure dominiraće nadgrobnim spomenikom. Za druge uglove pronaći će isto tako zanimljive figure, u svemu osam figura, masivnih po obimu, osam stopa visokih, u sedećem položaju.

Kako su te figure morale biti obučene,daće sebi slobodu da izvaja mnogo nagih figura na glavnom nivou:četiri muška roba na svakoj strani groba, koji će ramenima i glavom nadvisivati stubove za koje će biti privezani, šesnaest figura svih uzrasta, stasa, duha, u mukama ropstva, sužanjstva, poniženja, umiranja. Njegovo uzbuđenje je raslo. Napraviće figure pobeda, nikada pobeđenih, borbenih, punih nade, koje se bore i pobeđuju. Nadgrobni spomenik će biti isto što i Kupači, u tri dimenzije, figure u natprirodnoj veličini u mermeru.

Julije je tražio bronzani friz, i Mikelanđelo će mu ga dati, ali to će biti uska pruga, najmanji deo skulpture. Pravi friz biće te linije divnih aktova koji će se nizati sa sve četiri strane nadgrobnog spomenika.

Nekoliko nedelja radio je u grozničavom uzbuđenju,hraneći se beskrajnom bujicom crteža koji su mu se rađali u mozgu i oživljavali u tušu.Onda je odneo Sangalu mapu s crtežima.

-Njegova svetost neće hteti nadgrobni spomenik sa samim muškim aktovima-reče Sangalo osmehujući se pomalo usiljeno.

-Nameravam da napravim i četiri Alegorije. One će biti ženske, likovi iz Biblije, kao Rahela, Rut, Lea...

Sangalo je proučavao arhitektonski plan.

-Trebaće ti nekoliko niša, znaš... -Oh, Sangalo, ne niše. -Da. Sveti otac stalno pita šta ćeš staviti u niše. Ako on, kad mu predložiš nacrt,

ne bude video ni jednu jedinu nišu na celom nadgrobnom spomeniku... Njegova svetost je tvrdoglav čovek, ili će dobiti ono što želi, ili ti nećeš dobiti ništa.

-Vrlo dobro, predvideću i niše... između svake grupe vezanih robova. Ali ću ih napraviti visoke, osam ili deset stopa, a figure ću postaviti sasvim ispred njih. Pobede, na primer, i ženske figure. Onda možemo anđele staviti na treći nivo...

-Dobro, sada počinješ misliti kao što misli papa. Ali ako je Sangalo postajao sve uzbuđeniji što je gomila crteža više rasla, Jakopo

Gali je postajao sve mirniji. -Koliko će u svemu biti likova? Nameravate li osnovati radionicu s

pomagačima?Ko će isklesati heruvime ispod nogu Pobeda? Sećam se da ste mi pričali da vi ne umete da napravite uverljive putte, a ipak vidim mnoge naznačene... –Posmatrao je Mikelanđelovo lice s upalim gorućim očima... -ti anđeli koji drže papin sarkofag. Sećate li se svog jadikovanja zbog anđela?

-To su samo grubi crteži, da bih obradovao papu, da bih dobio njegov pristanak. Mikelanđelo donese Sangalu i svoj poslednji crtež. Robovi i Pobede u prizemlju

počivali su na osnovi načinjenoj od bogato ukrašenih mermernih blokova. Počinjući od prvog sprata, između Mojsija i Pavla, dizala se niska piramidalna forma, nadsvođeni hram u kojem je bio sarkofag, a iznad hrama lebdela su dva anđela. Prednji deo bio je nacrtao u pojedinostima, naznačujući da će na ostale tri strane prikazati, po papinoj zamisli, pobeđene provincije kao i njegovo poštovanje prema umetnosti.

Sada je već imao između trideset i četrdeset velikih figura za nadgrobni spomenik, što je ostavljalo relativno malo mogućnosti da se arhitektura nametne njegovim skulpturama.

-To je sjajan mauzolej! Upravo ono što je papa zamislio. Odmah idem da zakažem sastanak sa Svetim ocem.

Jakopo Gali je bio besan. Uprkos tome što se njegova žena bunila, pozvao je jednog slugu da ga podigne, zamota ga u ćebad i pomogne mu da ode do biblioteke, da razgleda Mikelanđelove crteže na istom onom starom pisaćem stolu na kojem je Mikelanđelo napisao svoj sonet Aleksandru VI. Njegov suzdržani bes ulio mu je snagu, i on je opet izgledao sedam stopa visok. Njegov glas, koji je bio promukao od bolesti, postao je opet jasan.

-Čak ni Brenjo ne bi bio tako uočljiv! -Zašto je to uočljivo? -zapita uzbuđeno Mikelanđelo. -Ovo će mi pružiti priliku

da isklešem sjajne aktove, onakve kakve nikad niste videli. Gali uzviknu: -Ja bih bio poslednji koji bi se tome protivio. Ali te dobre figure

biće okružene s toliko mnogo osrednjosti da će biti izgubljene. Ti beskrajni lanci ukrasnih kobasica, na primer...

-To su girlande. -Hoćete li ih vi sami isklesati? -...pa, ne, biću suviše zauzet... -Hoćete li vi klesati te anđele? -Mogao bih napraviti modele u gipsu. -A tu figuru pape na vrhu? Hoćete li vi isklesati to čudovište?

Mikelanđelo uzviknu. -Vi niste pošteni. -Najbolje ogledalo je stari prijatelj. I što će vam bronzani friz na mermernom

nadgrobnom spomeniku? -Tako želi papa. -A ako papa želi da dubite na glavi na Pjaci Navona na pokladni utorak sa

zadnjicom obojenom ljubičasto, hoćete li i to učiniti? -Galijevo ponašanje se ublaži. On reče mirnije: -Caro mio, vi ćete isklesati veličanstven spomenik, ali ne ovaj! Koliko ste stvarnih kipova ovde naznačili?

-Oko četrdeset. -Onda vi posvećujete celi svoj život tom nadgrobnom spomeniku? -Zašto celi? -Koliko dugo ste klesali Baha? -Godinu dana. -Pijetu? -Dve. -Davida? -Tri. -Pa onda,po najjednostavnijem proračunu,za četrdeset figura na ovom

nadgrobnom spomeniku trebaće vam između četrdeset do sto godina. -Ne. -Bio je tvrdoglav. -Sada sam već izučio zanat. Mogu brzo da klešem. Kao

munja. -Brzo ili dobro? -I jedno i drugo. Molim vas, nemojte se iscrpljivati, dobri moj prijatelju, sve će

biti dobro. Jakopo Gali mu dobaci oštar pogled. -Zaista će biti? Dajte da budemo sigurni. On otvori jednu ladicu na pisaćem stolu, izvadi svitak zavezan kožnom

trakom.Ime Mikelanđelo Buonaroti bilo je napisano na njemu. -Ovde su tri ugovora koje sam ja pravio za Pijetu, Pikolominijev oltar i

Bogorodicu za Briž. Dajte to pero, izvadićemo iz njih najbolje klauzule. Njegova žena mu priđe. -Doktor ti je zabranio da ustaješ iz kreveta. Moraš čuvati

snagu. Jakopo pogleda svoju ženu sa stidljivim osmehom pitajući: -Čemu? Ovo će

možda biti poslednja usluga koju ću moći učiniti našem mladom prijatelju, a ja ga po svojoj savesti ne mogu ostaviti bez te usluge. -On se vrati ugovorima. - E pa, koliko ja poznajem papu, znam da će on zahtevati da se nadgrobni spomenik odmah završi. Gledajte da dobijete deset godina, i više ako možete. Što se tiče cene, on se jako cenka, jer želi svojim novcem finansirati vojsku. Nemojte prihvatiti ni dukat manje od dvadeset hiljada...

Mikelanđelo je pisao ono što mu je Gali diktirao iz ranija tri ugovora. Odjednom Gali smrtno pobledi, zakašlja se i prinese ćebe ustima. Dvojica slugu odneše ga u postelju. On se na brzinu oprosti od Mikelanđela, pokušavajući da sakrije mrlje od krvi, i okrenu lice zidu.

Kad je opet ušao u odaje pape Bordžije, Mikelanđelo se iznenadi zatekavši tamo

Bramantea u prijatnom razgovoru s papom. Osećao se nelagodno, zašto je

Bramante prisutan u ovom času koji je bio određen za razgledanje crteža za nadgrobni spomenik? Hoće li i on imati neki glas u toj odluci?

Mikelanđelo i Sangalo kleknuše. Bili su ljubazno primljeni. Komorniik stavi sto ispred Julija, koji uze svitak crteža iz Mikelanđelove ruke i užurbano ih rasprostre pred papu.

-Sveti oče, ako smem objasniti... Papa je pažljivo slušao, zatim žustro spusti ruku na sto. -Spomenik je čak impozantniji nego što sam očekivao. Potpuno si shvatio moj

duh. Bramante, šta kažeš? Zar to neće biti najlepši mauzolej u celom Rimu? -U celom hrišćanstvu, Sveti oče -odgovori Bramante, gledajući prodorno

Mikelanđela zelenim očima. -Buonaroti, Sangalo me obavestio da sam želiš odabrati mermer u Karari. -Samo u kamenolomu mogu da budem potpuno siguran da ću dobiti savršene

komade mermera, Sveti oče. -Onda pođi odmah. Almano Salvijati predaće ti odmah hiljadu dukata za

nabavku kamena. Trenutak je vladao tajac. Mikelanđelo s poštovanjem upita. -A za klesanje, Vaša

svetosti? Bramante podiže obrve i baci na Julija pogled koji Mikelanđelo shvati kao: Taj

kamenorezac ne smatra da je dovoljna čast raditi za papu Julija II. On traži taj posao zbog zarade. -Papa se načas zamisli, onda odluči:

-Papska blagajna biće obaveštena da ti plati deset hiljada dukata kad nadgrobni spomenik bude dovršen na naše zadovoljstvo.

Mikelanđelo proguta pljuvačku. Čuo je Galijev glas kako viče: »Nemojte primiti ni dukat manje od dvadeset hiljada. Čak će i to biti malo plaćeno za posao za koji će vam trebati deset do dvadeset godina.«

Ali zar je mogao da se cenka sa Svetim ocem? Da zahteva dvostruko više od onoga što je papa nudio? Naročito kad je pored njega stajao Bramante s podrugljivim izrazom na licu. Hiljadu dukata koje mu je papa dao unapred jedva če biti dovoljno da plati za glavne komade mermera i za prevoz do Rima. Ali on je želeo da kleše te figure! Njegova potreba za klesanjem dolazila je na prvo mesto. On dobaci brz pogled Bramanteu.

-Vi ste plemeniti, Sveti oče. A mogu li ja sada govoriti o vremenu dovršavanja? Kad bih mogao da dobijem najmanje deset godina...

-Nemoguće! -zagrmi Julije..-Moja je najveća želja da vidim taj nadgrobni spomenik dovršen. Dajem vam pet godina.

Mikelanđelo oseti kako mu se srce steže, onako kao kad bi slučajno odbio komad mermera. Četrdeset mermernih figura za pet godina! Osam na godinu! Samo za Mojsija će mu trebati godinu dana rada.Za svakog roba i Pobedu trebaće pola godine do godinu dana do pune realizacije, za apostola Pavla...

Vilica mu se stisnu s istom onom upornošću koju je pokazao pred Galijem. Čovek se nije mogao cenkati s papom ni za vreme ni za novac. Nekako će uspeti... Ljudskom snagom nije bilo moguće stvoriti celi nadgrobni spomenik sa četrdeset figura za pet godina, u tome je Jakopo Gali imao pravo. Onda će to jednostavno morati da radi nadljudskom snagom. U sebi je imao snagu koliko deset običnih vajara, koliko stotina, ako je potrebno. Završiče nadgrobni spomenik za pet godina, pa makar ga to i ubilo.

On obori glavu mireći se sa sudbinom. -Sve će biti učinjeno, Sveti oče, kako vi kažete. A sada, pošto je to dogovoreno, mogu li zamoliti da se napiše ugovor?

Ono što je čuo kao odgovor bila je čudnovata tišina. Bramante uvuče glavu među svoja volovska ramena. Sangalo se sledi. Papa je sevao očima. Posle nekog vremena, koje se Mikelanđelu činilo kao pravo mučenje, Julije odgovori:

-Sada, pošto je sve određeno, želeo bih da ti i Sangalo posetite crkvu svetog Petra i da odlučite gde će se postaviti nadgrobni spomenik.

Ni reči o ugovoru. Mikelanđelo prinese levu ruku grudima, napipavši u košulji papir koji mu je Jakopo Gali izdiktirao.

Poljubivši papin prsten oni pođoše vratima. Papa doviknu: -Jedan trenutak. -Mikelanđelo se okrenu s oživljenom nadom u srcu. -Želim da vas Bramante

prati i da vam ljubazno da savet. U bazilici jednostavno nije bilo prostora, niti je bilo pravog mesta za jedan takav

impozantan nadgrobni spomenik. Bilo je očigledno da će njegove skulpture biti ugušene stubovima, da oko njih neće biti mesta da ih čovek obiđe pa čak ni da diše. Mali prozori neće dati dobro osvetljenje. U najbolju ruku, to će biti ogromna prepreka, smetnja svakom kretanju u bazilici.

Mikelanđelo izađe i prođe oko stražnjeg dela, gde je po njegovom sećanju bila jedna poludovršena zgrada kraj zapadne apside. Sangalo i Bramante mu se pridružiše pred zidom od opeka visokim šest stopa.

-Šta je ovo, Sangalo? -Prema mojim proučavanjima, tu je bio stari Templum Probi. Papa Nikola V

naredio je da se sruši i da se sagradi tribina, da se u nju smesti uzvišenje za biskupski presto. Umro je kad je zgrada dostigla tu visinu, i od tada tako stoji.

Mikelanđelo skoči na zid i odmeri koracima širinu i dužinu. -Ovo bi moglo da bude rešenje -uzviknu on. -Tu bi bilo mesta oko spomenika, sa

svih strana. Mogli bismo sagraditi krov visok koliko je potrebno, mogli bismo prevući gipsom unutrašnje zidove da istaknemo beli mermer, da postavimo prozore zbog svetlosti, probijemo zid bazilike...

-Tu postoje svi preduslovi -primeti Bramante. -Ne -odluči Sangalo. -To bi bilo uvek samo rešenje za nevolju. Krov bi bio suviše

visok naspram širine, a zidovi bi se naginjali kao u Sikstinskoj kapeli. Razočaran, Mikelanđelo uzviknu: -Ali, Sangalo, mi ne možemo praviti spomenik

u bazilici. -Podite sa mnom. U okolini je bilo mnogo zgrada koje su odudarale jedna od druge,građene

vekovima otkako je Konstantin, godine 319, prvi put podigao crkvu svetog Petra, bilo je tu kapela, korova, oltara, podignutih u potpunoj zbrci u onakvom materijalu kakav je bio pri ruci, od crnog tufa, žućkastog travertina, crvene opeke, peperina prošaranog tamnom lavom i belim krečom.

-Za nadgrobni spomenik kakav ćeš ti stvoriti -reče Sangalo -moramo imati potpuno novu zgradu. A arhitektura te zgrade mora se roditi iz nadgrobnog spomenika.

Nada se vrati u Mikelanđelove grudi. -Ja ću napraviti plan -reče Sangalo. -Ja mogu uveriti Njegovu svetost. Ovde na

ovoj uzvisini, na primer, ima dovoljno prostora ako uklonimo sve te drvene građevine i nekoliko kuća koje se raspadaju. Videće se dole iz grada.

Mikelanđelo oseti kako Bramanteove oči prodiru u njega s leđa. On se okrenu. Na njegovo iznenađenje, Bramanteove oči sijale su od odobravanja.

-Pa vama se sviđa ta ideja, Bramante? -upita on. -Sangalo ima potpuno pravo. Ono što je potrebno jeste lepa kapela, a sve ono

okolo treba da se ukloni. Sangalo je blistao od zadovoljstva. Ali kad se Mikelanđelo okrenuo Bramanteu

da mu zahvali, primetio je da su mu oči potamnele i da mu jedan ugao usana poigrava.

KNJIGA SEDMA

PAPA

1 Dok je boravio u Karari, nikako nije mogao znati da su njegove godine milosti

prošle. Vratio se u Rim upravo da prisustvuje Julijevom novogodišnjem prijemu 1506. godine i da istovari brodove kad su stigli u Ripa Grande, i tada je otkrio da je rat između njega i pape otpočeo. Bramante je bio nagovorio Julija da napusti Sangalovu ideju o posebnoj kapeli u kojoj bi se smestio nadgrobni spomenik, umesto toga, trebalo je da se podigne na brdu novi Sveti Petar, gde je trebalo da bude kapela, a najbolji plan trebalo je da se izabere putem javnog nadmetanja. Mikelanđelo nije čuo da se vodi računa o njegovom nadgrobnom spomeniku. On je bio potrošio svih papinih hiljadu dukata za materijal i prevoz, ali je Julije odbio da mu da više novaca dok ne vidi jednu gotovu statuu. Kad mu je papa odredio jednu kuću iza Pjace San Pjetro, papski sekretar ga je obavestio da će morati da plaća nekoliko dukata mesečno za upotrebu.

-Mogu li da sačekam dok mi Sveti otac nešto ne isplati pre nego što budem morao da mu vratim novac za stanarinu? -upita on zajedljivo.

Otišao je na dokove po sivom januarskom tmurnom vremenu, a pratio ga je Pjero Roseli, slikar fresaka iz Livorna,koji je bio poznat po tome što je najbolje pripremao zidove za freske. Vatren, pegav tip koji se bio otisnuo na more kao mladić, Roseli je išao duž kejova gegajući se kao da se prilagodava palubi koja se njiše.

-Borio sam se s tom rekom mnogo puta zimi -reče Roseli gledajući nabujali Tibar.-Proći će mnogo dana dok ijedan brod bude mogao da priđe.

Kad se vratio Sangalovoj kući, Mikelanđelo je grejao ruke na vatri u biblioteci dok mu je njegov stari prijatelj pokazivao završene nacrte za novu crkvu svetog Petra, koja bi obuhvatila i staru baziliku. Sangalo je verovao da je savladao primedbe Svetog kolegijuma i publike koje su se odnosile na zamenu prvobitne crkve.

-Onda ti ne smatraš, da Bramante ima mogućnosti da dobije nadmetanje? -On ima talenta -odgovori Sangalo.-Njegov Tempjeto u San Pjetru in Montorio

pravi je dragulj. Ali on nema iskustva u građenju crkava. Frančesko Sangalo uleti u sobu vičući: -Oče! Iskopavaju veliku mermemu statuu

u staroj palati imperatora Tita. Njegova svetost traži da smesta dođeš i nadgledaš iskopavanje.

Gomila sveta već se bila okupila u vinogradu iza crkve Santa Marija Mađore. U jednoj rupi, dopola još u zemlji, svetlucala je divna bradata glava i telo ogromne snage. Preko jedne ruke, prebačene preko suprotnog ramena, pružala se zmija, a s obe strane pojavljivale su se glave, ruke, ramena dvojice mladića, koje je ista ta zmija obavijala. Mikelanđelo se seti svoje prve noći u Lorencovom studiolu.

-To je Laokon -uzviknu Sangalo. -O kojem je pisao Plinije! -doda Mikelanđelo. Skulptura je bila preko osam stopa visoka i isto toliko dugačka, i uzvišenog

izgleda. Kad se ta vest pročula kroz Rim, u vinogradu, po ulicama i stepenicama oko Santa Marija Mađore skupila se masa crkvenih velikodostojnika, trgovaca, plemića, svi u nadi da je dobiju. Seljak čija je bila zemlja objavi da je prodao kip jednom kardinalu za četiri stotine dukata. Vatikanski meštar ceremonijala, Paris de Grasis, ponudi pet stotina. Seljak popusti. Paris de Grasis se okrenu Sangalu. –Njegova svetost traži da ga odmah donesete u papsku palatu. -Zatim se okrene Mikelanđelu i doda: -On traži da budete prisutni danas popodne da ispitate mermer.

Papa je naredio da se Laokon postavi na zatvorenu terasu paviljona Belvedere, na suprotnoj strani doline, na brdu iznad papske palate.

-Želim da odmah ispitaš delo -reče Julije -i da mi kažeš je li zaista isklesano iz jednog bloka.

Mikelanđelo poče da ispituje kip, spreda i otpozadi, oštrim okom i osetljivim vrhovima prstiju, našavši četiri vertikalne spojnice kojima su rodoski vajari sastavili mermerne komade.

Pošto je otišao iz Belvedera, on se uputi u banku koja je pripadala Jakopu Galiju.

Kako je Rim izgledao drukčiji kad u njemu nije bilo Galija, kako mu je očajnički sada bio potreban savet prijatelja. Sada je Baldasare Balduči bio novi upravnik: i vlasnik banke. Njegova firentinska porodica ulagala je novac u preduzeća u Rimu, kao i mnogi članovi firentinske kolonije. Balduči je iskoristio priliku da se oženi jednostavnom devojkom iz bogate rimske porodice s priličnim mirazom.

-Šta sad radiš nedeljom, Balduči? Balduči pocrveni... -Provodim sa ženinom porodicom. -Zar ti vežbe ne nedostaju? -Još uvek idem u lov... s puškom. Vlasnik banke mora da se ponaša

dostojanstveno. -Che rigorista! Nisam očekivao da ćeš ti postati konvencionalan. Balduči uzdahnu. -Ne možeš se obogatiti i u isto vreme zabavljati. Čovek mora

mladost utrošiti na žene, srednje godine na novac, a starost na kuglanje. -Postao si priličan filozof. Možeš li mi pozajmiti sto dukata? Stajao je na kiši nošenoj vetrom posmatrajući brod s mermerom kako se bori da

priđe boku. Dvaput je pramac nestajao ispod pene na grebenima valova. Izgledalo je da će dragoceni brod potonuti na dnu nabujalog Tibra, sa trideset i četiri kola

njegovog najboljeg mermera. Dok je stajao na obali sav mokar od kiše, mornari učiniše i poslednji, ludi pokušaj. Konopci su bili dobačeni s pristaništa i brod zavezan.

Istovarivati mermer po užasnom pljusku bilo je gotovo nemoguće. Mikelanđelo je pomogao da se iznese deset manjih blokova sa broda koji se ljuljao i koji je struja nekoliko puta kidala s užeta, ali nije mogao pokrenuti stubove od šest, deset i dvanaest stopa, dok nije došao Sangalo i pokazao kako da se posluže polugom za istovarivanje.

Mrak je pao pre nego što je posao bio završen. Mikelanđelo je ležao budan i osluškivao buru kako se pretvara u bes. Kad je ujutro stigao na pristanište, vide da se Tibar izlio.

Ripa Grande bila je močvara.Njegovi lepi komadi mermera bili su prekriveni blatom i žutim glibom. On zagazi u vodu do kolena da ih očisti od nanosa, sećajući se meseca koji je proveo u kamenolomu tražeći najčistiji sloj, nadgledajući sečenje velikih blokova iz brda, spuštajući ih niz opasne nagibe na užadima i valjcima, tovareći ih na kola koja su ih odnosila na obalu, valjajući ih nežno preko peska na brodove po oseci, bez ijedne krhotine ili pukotine ili mrlje. A sada ih samo pogledajte, posle svega nekoliko sati u Rimu!

Tek nakon tri dana kiša je stala i Tibar se povukao s obale. Sinovi Gufati dođoše s porodičnim kolima da odnesu mermer na stražnji trem kuće. Mikelanđelo ih isplati iz pozajmice od Baldučija, zatim kupi veliko nepromočivo platno da prekrije blokove i nešto starog nameštaja.Poslednjeg dana meseca januara, okružen mokrim i zaprljanim komadima mermera, seo je za sto od dasaka i napisao ocu pismo, kome je priložio i pisamce za Arđenta, zamolivši Lodovika da ga pošalje na seosko imanje u Feraru, gde je Arđento otišao kad je Sinjorija oduzela Mikelanđelu kuću za vreme dok ne bude mogao da nastavi rad za njih.

Do Arđentovog dolaska, Sangalo mu i preporuči jednog starijeg stolara koji se zvao Kozimo, čoveka retke sede kose i buljavih očiju, kojem je bio potreban stan. Njegova jela imala su ukus smole i strugotine, ali je Kozimo na vrlo smišljen način pomogao Mikelanđelu da sagradi drveni model za prva dva sprata nadgrobnog spomenika. Dvaput nedeljno je mladi Roseli odlazio na riblji trg u Portiko Oktavija da kupi sveže školjke, mušule, rakove, lignje, pa bi skuvao livornjanski cacciucco ili riblji paprikaš. Sva trojica bi umakala hleb u začinjeni oregano sos.

Da bi mogao kupiti viganj, švedsko gvožđe i kestenovo drvo, morao je posetiti Baldučijevu banku i pozajmiti jos sto dukata.

-Ne marim što ti drugi put pozajmljujem -reče Balduči. -Ali mi je krivo što se sve više zaglibljuješ. Kad misliš da ćeš taj nadgrobni spomenik staviti na trgovačku osnovu?

-Čim budem imao jedan kip da ga pokažem Juliju. Najpre moram ukrasiti nekoliko blokova za podnožje, napraviti modele za Arđenta i klesare koje nameravam dovesti iz radionice Duoma. Onda mogu da počnem Mojsija...

-Ali dotle će proći meseci! Od čega kaniš živeti za to vreme? Budi pametan, idi papi. Od lošeg platiše izvuci što možeš.

Mikelanđelo se vrati kući,izmeri Kozimov drveni model za blok na uglu nadgrobnog spomenika, zatim istesa mermer u svom obliku i napravi tri maske, dve u profilu i jednu s lica, okruživši ih ukrasnim valovitim linijama. Sam je to uradio: tri bloka nosača. Arđento nije odgovorio ni reči na njegovo pismo. Klesar iz

Duoma nije mogao doći. Sangalo je smatrao da nije pravi trenutak da traži novac od pape.

-Sveti otac procenjuje planove za Svetog Petra. Pobednika će objaviti prvog marta. Tada ću vas odvesti Njegovoj svetosti.

Ali prvog marta Sangalova palata se utišala. Kad je Mikelanđelo stigao u kuću, zatekao ju je napuštenu, čak ni crtači nisu bili došli na posao. Sangalo, njegova žena i sin bili su se svi strpali u jednu spavaću sobu na spratu, kao da je neko u porodici umro.

-Kako je to moglo da se desi? -povika Mikelanđelo. -Ti si papin službeni arhitekt. Ti si jedan od njegovih najstarijih i najodanijih prijatelja.

-Sve što čujem su priče: Rimljani oko pape mrze sve Firentince, ali su ljubazni prema Urbinu, pa i prema Bramanteu. Kažu da on nasmejava Svetog oca, da ide s njim u lov, da ga zabavlja...

-Lakrdijaši! Da li takvi ljudi grade velike crkve? -Oni se ulaguju. -Saznaću istinu od Lea Baljonija. Baljoni ga pogleda iskreno zaprepašćen. -Istinu? Zar vi ne znate istinu? Pođite sa

mnom. Bramante je bio kupio jednu staru palatu u Borgu, blizu Vatikana, srušio je i

ponovo sagradio s jednostavnom otmenošću. Kuća je bila prepuna najuglednijih rimskih ličnosti: dvorana iz Vatikana, crkvenih velikodostojnika, plemića, profesora, umetnika, trgovaca, bankara. Bramante je bio u središtu društva. Sve oči bile su uperene u njega s divljenjem, njegovo rumeno lice zračilo je, zelene oči blistale su od uzbuđenja i trijumfa.

Leo Baljoni odvede Mikelanđela gore u radionicu. Prikovani po zidovima i rastureni po stolovima bili su Bramanteovi planovi crkve svetog Petra. Mikelanđelu zastade dah: bila je to zgrada kraj koje je firentinska katedrala izgledala sićušna, no otmena i puna lirike u osnovi, plemenita u koncepcijama. U poređenju s njom Sangalova vizantijska koncepcija kupole iznad kvadrata izgledala je teška kao tvrđava.

Sada je Mikelanđelo znao istinu: sve to nije imalo veze s mržnjom Rimljana prema Firentincima ili s tim što je Bramante zabavljao papu. To je imalo veze s talentom. Bramanteova crkva svetog Petra bila je lepša i modernija u svakom pogledu.

-Žao mi je zbog Sangala -reče otvoreno Baljoni -ali to je bio konkurs, i niko nimalo ne sumnja u to ko je pobednik. Šta biste vi radili da ste papa? Biste li dali prijatelju da sagradi crkvu koja bi bila zastarela još pre početka radova? Ili biste dali pridošlici da stvori najlepšu hrišćansku crkvu?

Mikelanđelo se nije usudivao da odgovori. On sjuri niz stepenice, izleti na Borgo, trčeći oko Lavljeg zida dok nije bio sasvim iscrpljen. Da je on, Mikelanđelo, bio papa Julije II, i on bi morao izabrati Bramanteov plan. Ta crkva, daleko više nego popločane ulice i prošireni trgovi, mogla bi značiti početak jednog novog i sjajnog Rima.

Te noći, dok je ležao budan i sleđen u krevetu, slušajući Kozima kako hrče kao da je svaki dah ujedno i poslednji, postalo mu je jasno da je Bramante, od trenutka kad ga je papa poslao s njima da nađu odgovarajuće mesto za nadgrobni spomenik, stvorio u glavi plan da se tu uopšte i ne sagradi nikakva kapela. Iskoristio je

Sangalovu ideju da se podigne posebna zgrada, i Mikelanđelov grandiozni plan za mauzolej za svoje vlastite ciljeve: da dobije narudžbinu za gradnju nove katedrale.

Nije bilo nikakve sumnje da će Bramanteova crkva svetog Petra biti veličanstven hram za nadgrobni spomenik. Ali da li će ga Bramante pustiti u svoju crkvu? Da li će on hteti da deli poštovanje i pažnju s Mikelanđelom Buonarotijem?

2

Sredinom marta pojavilo se sunce. Mikelanđelo naredi Gufatima da usprave tri

divovska stuba. Uskoro je trebalo da bude spreman da odstrani suvišan mermer i da počne raditi Mojsija i Robove. Prvog aprila bilo je objavljeno da će papa i Bramante položiti kamen temeljac nove katedrale 18. aprila. Paris de Grasis bavio se sastavljanjem protokola. Kad su radnici počeli kopati duboku rupu u koju je trebalo da siđe papa da blagoslovi polaganje kamena temeljca, Mikelanđelo primeti da sveta stara bazilika neće biti uključena u novu građevinu, već da će biti porušena da se napravi mesta novoj katedrali.

Mikelanđelo javno pokaza svoje negodovanje. Voleo je stubove i stare skulpture, i smatrao je da je svetogrde uništavati najstariji hrišćanski hram u Rimu. Govorio je o tome sa svakim koga je sreo, dok ga nije Leo Baljoni upozorio da neke Bramanteove manje prijatne pristalice govore da će, ako ne prestane napadati njihovog prijatelja, njegov nadgrobni spomenik biti podignut pre papinog.

-Ne bih želeo da se nađete u Tibru, moj nepolitički mladi prijatelju -smejao se Leo.

Onda je primio pismo od vlasnika brodova u Karari, koji ga je obaveštavao da će druga pošiljka mermera stići na Ripa Grande početkom maja. Mikelanđelo je trebalo da isplati novac na pristaništu pre nego što se kamen istovari. Račun je glasio na veću svotu no što je on imao. On se umi i uputi se u papsku palatu. Papa Julije, s čekinjavom bradom koja mu je izvirivala iz visokog hermelinskog okovratnika, bio je u maloj prestonoj dvorani okružen dvoranima. Pored njega bio je njegov omiljeni draguljar. Julije se obraćao čoveku, vičući:

-Ja ne mislim da dam više ni baioccoa za kamen, mali ili veliki. Mikelanđelo sačeka da draguljar ode, i kad mu se učinilo da se papa smirio,

progura se napred. -Sveti oče. Sledeća pošiljka vašeg mermera za nadgrobni spomenik je na putu.

Brodski troškovi moraju se platiti pre no što mermer dopremim kući. Ja nemam novac da platim račune. Možete li mi dati novac za trošak da osiguram za sebe taj mermer?

-Dođi opet u ponedeljak -reče papa i okrenu se. Rim je bio lep, obasjan kao maslac žutim prolećnim svetlom, ali Mikelanđelo je

išao ulicama kao slep, dok mu je glava pucala. Bio je otpušten kao neki trgovac! Zašto? Zato što umetnik i jeste samo to, večiti trgovac? Ali papa ga je nazvao najvećim majstorom u mermeru u celoj Italiji.

On ispriča svoju priču Baljoniju, pitajući ga da li zna šta je učinio da se Sveti otac promeni. Leo je jedva uspevao da govori trezvenim glasom.

-Bramante je uverio papu da je nesreća graditi svoj vlastiti nadgrobni spomenik, jer bi to moglo učiniti da pre dođe dan kad će doći u upotrebu.

Mikelanđelo se spusti na drvenu klupu, teško dišući. -Šta da radim? -Idite u ponedeljak. Kao da se ništa nije desilo. Otišao je u ponedeljak. Zatim u utorak, u sredu, četvrtak. Svaki put je bio

primljen, dočekan hladno, s rečima da dođe ponovo. U petak mu je straža pred papskom palatom zabranila pristup. Podnevno sunce bilo je vrelo, ali Mikelanđelo oseti kako ga hvata jeza. Misleći da je posredi možda neki nesporazum, on ponovo pokuša da uđe u palatu. Straža mu prepreči put. U tom trenutku naiđe papin rođak, biskup grada Luče.

-Šta je to s vama -povika on stražaru. -Zar ne poznajete Maestra Buonarotija? -Poznajem ga, Vaša visosti. -Zašto ga onda terate? -Oprostite, ekscelencijo, imam naređenje. Mikelanđelo pođe kući. Ramena su mu se tresla kao u grču. Glava mu je gorela.

On ubrza korake premda nije zapravo trčao, zatvori kućna vrata, sedne i napisa: »Najblagosloveniji oče, ja sam danas bio izbačen iz vaše palate po vašem

naređenju, ako me želite, moraćete me potražiti negde drugde a ne u Rimu.« Naslovio je pismo na gospodina Agostina, papinog upravnika dobara, i poslao

jednog dečaka iz susedstva da pronađe Kozima. Starac dotrča. -Kozimo, još noćas moram napustiti Rim. Sutra pošalji po trgovca i prodaj

nameštaj. U dva sata te noci iznajmio je konja u Porta del Popolo i krenuo s poštom za

Firencu. Na severnom obronku grada, gde je prvi put ugledao Rim, okrenu se u sedlu i baci pogled na zaspali grad. Na um mu pade toskanska poslovica rođena u vekovima razmirica:

Za koliko je budala koja ide u Rim veća od budala koja ostaje kod kuće. Rano izjutra drugog dana sjaha u Pođibonsiju, u gostionici gde se zadržao kad je

išao u Sijenu da dovrši Toriđanijevog Svetog Franju. Baš se umivao u koritu kraj zida kad začu glasan bat kopita na

drumu.Ispostavilo se da je to Baljoni na čelu družine od pet glasnika. Stajao je i zurio u umorno lice svog prijatelja, obliveno znojem, odela uprljana od prašine na drumu.

-Leo! Šta vaš dovodi u Pođibonsi? -Vi! Sveti otac zna da smo mi prijatelji. Naredio mi je da krenem na čelu ovih

ljudi. Mikelanđelo trepnu na petoricu naoružanih ljudi papine straže koji su sedeli na

konjima, i gledali ga netremice, -Šta... kakvi ljudi? Ja samo idem kući u Firencu. -Ne, ne idete! -Baljoni sjaha, i maknuvši kosu s očiju izvadi pergament iz torbe

na sedlu. -Ovo je pismo pape Julija. Naređuje vam da se vratite odmah u Rim pod pretnjom da ćete pasti u nemilost...

-Ja nisam zaslužio da budem uklonjen iz njegovog prisustva. -Sve će biti sređeno. -Dopustite mi da sumnjam. -Ja imam reč Svetog oca. -Sveti otac ima praznine u sećanju. Krupan konjanik zapita: -Hoćemo li ga dići, gospodine Baljoni? Mogli bismo ga

privezati za njegovo sedlo. -Nisam dobio naređenje da primenim silu. Mikelanđelo, vi niste prvi koga je

papa pustio da čeka. Ako Julije kaže: »Čekajte«! onda čekajte, pa čak i ako treba nedelju dana, mesec i godinu.

-Ja se zauvek vraćam u Firencu. -Ne zauvek. Još niko nije ostavio papu na cedilu. Na časnu reči, Sveti otac žali

zbog onoga što se dogodilo. On želi da se vratite i da nastavite posao. -Ja neću dopustiti nijednom čoveku da sa mnom postupa kao sa smećem. -Papa nije »jedan čovek«. -Leo priđe bliže, da straža ne bi mogla da ga čuje. -

Bravo. Govorite kao firentinski lav. Ali pošto ste sada potvrdili svoju nezavisnost,vratite se. Nemojte me dovoditi u tešku situaciju.

Mikelanđelo je ćutao. Baljoni je uvek bio dobar prijatelj. Ali njegovo samopoštovanje? Niko ne bi trebalo da traži od drugog čoveka da se odrekne svog ponosa. I on to reče Leu. Baljonijevo lice se uozbilji.

-Nije moguće opirati se papi. Videćete. Sada ili kasnije. A kasnije bi bilo gore.Kao prijatelj ja tražim od vas da ne upoređujete svoju volju s njegovom. Kako biste mogli da pobedite?

Mikelanđelo obori glavu, i trepćući očima posmatraše šaru zemlje pod svojim nogama.

-Ne znam, Leo... Ali ako se sada vratim, sve ću izgubiti. Vraćam se u Firencu da preuzmem svoju kuću i ugovor. Ako papa to želi, ja ću mu napraviti nadgrobni spomenik... pod senkom Sinjorijine kule.

3 Otac se nije obradovao kad ga je ugledao, zamišljao je da Mikelanđelo u Rimu

zarađuje velike svote od pape. Mikelanđelo ponovo zauze prednju sobu, postavi Tadejovu Našu Gospu na umivaonik, proveri mermer za apostola Matiju koji je bio spremljen u radionici Duoma, i donese kući još uvek nedovršenog bronzanog Davida.Njegov karton za Kupače bio je uklonjen iz Doma bojadisara, namešten na okvir i pričvršćen na zid galerije iza velike dvorane Palaca dela Sinjorija.

Glasu o razgovoru u gostionici u Pođibonsi trebalo je svega nekoliko sati da pređe preko brda. Kad je stigao s Granačijem u radionicu na večeru s Društvom, odjednom je bio junak.

-Kakav vam je ogroman kompliment dao papa Julije II! -uzviknu Botičeli, koji je slikao freske u Sikstinskoj kapeli za Julijevog strica, papu Siksta IV -Da za vama pošalje naoružanu četu da vas vrati. Kada se to ranije desilo jednom umetniku?

-Nikad -zagrmi Il Cronaca. -Jedan umetnik je kao drugi: ako on nestane, ima deset drugih da zauzmu njegovo mesto.

-Ali ovde papa priznaje da je umetnik pojedinac -doda uzbuđeno Rustiči. –S posebnim talentom i darom, koji se ne mogu naći baš u istoj kombinaciji ni kod koga drugog na svetu.

Mikelanđela su smatrali više nego junakom. -Šta sam drugo mogao da učinim? -uzviknu on dok mu je Granači stavljao čašu

vina u ruke. -Bio sam izbačen iz Vatikana... Sutradan izjutra,Mikelanđelo se suočio s činjenicom da se firentinska vlada ne

slaže s Društvom bakrača u pogledu dobrog delovanja njegove pobune.Lice gonfalonijera Soderinija bilo je ozbiljno kad ga je primio u svojoj kancelariji.

-Plašim se zbog onoga što ste učinili. U Rimu, kao papin vajar, mogli ste da budete od znatne pomoći Firenci. Opirući se njemu, postali ste za nas moguća opasnost. Vi ste prvi Firentinac koji se, nakon Savonarole, suprotstavio papi. Bojim se da vam sudbina ne bude ista.

-Hoćete da kažete da ću i ja biti obešen na pjaci, i zatim spaljen? - Mikelanđelo i protiv volje zadrhta.

Soderini se prvi put osmehnu, češkajući vršak nosa. -Vi niste krivi zbog jeresa, samo zbog neposlušnosti. Ali na kraju će biti onako

kako papa hoće. -Gonfalonijere, ja jedino želim da se nastanim u Firenci. Sutra ću početi da

klešem Svetog Matiju, kako bih opet dobio kuću. Soderinijeva koža postade žutobela kao njegova žutoseda kosa. -Firenca sada ne može da obnovi vaš ugovor. Njegova svetost bi to smatrala

ličnom uvredom. Niko vas ne može uposliti, ni Doni, ni Piti, ni Tadei, a da ne navuče papinu mržnju. Sve dok ne završite Julijev nadgrobni spomenik, ili dok vas Sveti otac ne razreši.

-Bi li vam bilo neprijatno da izvršim ugovore koji postoje? -Završite Davida. Naš ambasador iz Pariza piše da se kralj uzbuđuje što mu ne

šaljemo statuu. -A Kupače, mogu li završiti fresku? Soderini ga pogleda. -Niste bili u Velikoj dvorani? -Sluga me je doveo kroz vaš stan. -Predlažem vam da tim putem izađete. Otišao je pravo na istočnu stranu uzvišenja za veće, gde je Leonardo da Vinči bio

naslikao Bitku kod Angiarija. I protiv volje nadlanica mu poleti ustima. -Dio mio, ne! Cela donja polovina Leonardove freske bila je uništena. Boje su tako jako curile

dole kao da ih vuče snažni magnet, konji, ljudi, drveće, stenje, sve se to ulivio u jednom haosu boja koje se nisu mogle razlikovati.

Svo suparništvo, svađe, razmirice bili su zbrisani u tom rastvaraču, ma koji bio, koji je uništio Leonardovu sjajnu fresku. Mikelanđelo je osećao samo najdublje žaljenje za sabrata umetnika koji je moćno stvarao celu godinu svoga života, samo da rezultat potom bude uništen. Šta to nije valjalo? Toskanci su bili majstori freske preko stotinu godina. On oseti Soderinija za leđima.

-Gonfalonijere, šta se dogodilo? -Leonardo je bio odlučio da oživi staru enkaustičnu sliku. Uzeo je recept

gipsanog maltera od Plinija, upotrebio vosak kao sredstvo za rastvaranje boja, a zatim gumu da da tvrdoću mešavini. Kad je završio, izložio je sliku toploti naloživši

vatru na podu. Rekao je da je to pokušao na maloj fresci u crkvi Santa Marija Novela, i da je uspelo. Ali freska je visoka dvadeset i dve stope, i da bi vatra stigla do gornjeg dela, morao je napraviti jaku vatru. Jaka vatra je rastopila vosak u donjoj polovini... i on je sa sobom povukao boju.

Leonardo je stanovao u četvrti San Đovani. Mikelanđelo udari zvekirom. Sluga koji se pojavio na vratima uvede ga u jednu veliku sobu s puno umetničkih radova, muzičkih instrumenata, tapiserija i istočnjačkih tepiha. Leonardo, u crvenoj odeći, pisao je u beležnicu za visokim pisaćim stolom nalik na pult. On diže oči, ugleda Mikelanđela, spusti beležnicu u ladicu i zaključa je, priđe Mikelanđelu, šepajući primetno, što je bilo posledica povrede koju je zadobio kad je sa svojom mašinom za letenje pao na brdu Fjezolu. Njegova sjajna lepota bila mu je delom iščezla s lica, a u očima se video tračak tuge.

-Leonardo, upravo dolazim iz Sinjorije.Hoću da ti kažem kako mi je žao zbog freske. I ja sam takođe upravo sada upropastio godinu dana života, pa znam šta to može da znači za tebe.

-Ljubazan si -odgovori Leonardo hladnim glasom. -Ali to nije glavni cilj moga dolaska.Želim da ti se izvinim...zbog svoje

tvrdoglavosti... za sve one gadosti koje sam rekao o tebi, o kipu u Milanu... -Ti si bio izazvan. I ja sam slične stvari govorio o klesarima mermera. Leonardo je počeo da omekšava. Boja se vratila u njegovo lice belo kao

alabaster. -Video sam tvoj karton za Kupače dok nisi bio ovde. Zaista su divni. Precrtavao

sam s njih isto kao i s tvog Davida. On će postati slava Firence. -Ne znam. Sada sam izgubio svaku volju pošto tvoja Bitka kod Angiarija više

neće da se bije pored moje. Ako je tako izgladio jedno neprijateljstvo, izložio je opasnosti svoje najvrednije

prijateljstvo. Gonfalonijere Soderini je poslao po njega dva dana kasnije da mu pročita papino pismo, u kome je ovaj zahtevao od Sinjorije da smesta pošalje Buonarotija u Rim, pod pretnjom papske nemilosti.

-Čini se da bi bilo bolje da krenem na sever -odgovori Mikelanđelo tužno. – Možda u Francusku. Onda više nećete vi snositi odgovornost.

-Vi ne možete pobeći od pape. Njegove ruke stižu u celu Evropu. -Zašto sam ja tako dragocen Svetom ocu sada kad sam u Firenci? U Rimu mi je

zatvorio svoja vrata. -Zbog toga što ste u Rimu bili službenik na kojega nije trebalo obraćati pažnju.

Ali budući da ste odbili njegovu službu, postali ste najpoželjniji umetnik na svetu. Nemojte ga suviše daleko terati.

-Ja nikoga ne teram -uzviknu u strahu Mikelanđelo. -Hoću samo da me puste na miru.

-Suviše kasno. Za to je bilo vreme pre nego što ste stupili u Julijevu službu. Sledećom poštom primio je od Pjera Roselija pismo od koga su mu kovrdže na

čelu stale poigravati kao zmije. Papa nije želeo da se Mikelanđelo vrati u Rim da nastavi vajarski rad, Bramante je najzad uverio Svetog oca da će nadgrobni spomenik ubrzati njegovu smrt. Sad je Njegova svetost tražila od Mikelanđela da oslika svod Sikstinske kapele, najružnijeg, najnezgrapnijeg arhitektonskog dela u celoj Italiji, od kojeg je i bog digao ruke.

Čitao je i prečitavao Roselijevo pismo: Prošle subote uveče, kad je večerao, papa je pozvao Bramantea i rekao: »Sutra

Sangalo ide u Firencu, pa će dovesti sa sobom Mikelanđela.« Bramante je odgovorio: »Sveti oče, on tako nešto nikad neće moći da izvrši. Ja sam razgovarao s Mikelanđelom, i on mi je često govorio da se nikad ne bi prihvatio Kapele, što ste vi želeli da mu natovarite, i tako, uprkos vama, mislio je samo da se posveti skulpturi i da ništa nema sa slikanjem. Sveti oče, ja mislim da on nema odvažnosti da se prihvati toga posla, jer ima malo iskustva u slikanju figura, a one će biti podignute visoko iznad linije vida. To je nešto drugo nego slikanje na zemlji.«

Papa je odgovorio: »Ako on ne dođe, učiniče mi zlo, i zbog toga smatram da sigurno treba da se vrati.« Posle toga, ustao sam i očitao Bramanteu bukvicu u papinom prisustvu, i govorio sam onako kao što verujem da biste vi govorili za mene,i neko je vreme bio nem, jer je mislio daje učinio pogrešku što je govorio onako kao što je govorio. Nastavio sam ovako: »Sveti oče, Bramante nikad nije razmenio nijednu reč sa Mikelanđelom, i ako je istina to što je rekao, slobodno mi odrežite glavu...

Mikelanđelo glasno povika: -Ja da sam razgovarao s Bramanteom? To je

fantastična laž! Šta mu je trebalo da priča papi takvu priču? To pismo bacilo je Mikelanđela na još teže muke. Uopšte nije mogao raditi.

Otišao je u Setinjano da sedi mirno i da kleše mermer s Topolinima, zatim je posetio Kontesinu i Ridolfa. Mališan Nikolo imao je sada pet godina i navaljivao je da i njega uče kako »da mermer leti«. Ponekad bi još po jedan sat turpijao i polirao maršalovu bronzu, išao je nekoliko puta u Veliku dvoranu u uzaludnom nastojanju da podstakne svoje oduševljenje za fresku. Znao je još pre nego što ga je pozvao Gonfalonijere Soderini početkom jula da će sledeći meseci biti istrgani jakim vetrovima sa juga. Soderini je počeo odmah da čita papski breve:

Mikelanđelo, skulptor, koji je otišao bez razloga, i to samo iz hira, plaši se, kako

smo obavešteni, da se vrati, mada se mi s naše strane ne ljutimo na njega, poznajući raspoloženje takvih genijalnih ljudi. Da bi odbacio sav svoj strah, mi se oslanjamo na vašu odanost da ćete ga uveriti u naše ime da neće, ako se nama vrati, biti uvređen ni povređen, da ćemo zadržati našu apostolsku blagonaklonost u istoj onoj meri kakvuje pre uživao.

Soderini spusti pismo. -Tražiću od kardinala od Pavije da mi napiše svojeručno

pismo, u kojem će vam obećati sigurnost. Hoće li vas to zadovoljiti? -Neće. Sinoć sam kod Salvijatija upoznao jednog firentinskog trgovca po imenu

Tomazo di Tolfo, koji živi u Turskoj. Eto prilike za mene da odem tamo i da radim za sultana.

Njegov brat Lionardo zamolio ga je da se nađu kraj potoka u podnožju njihovog polja u Setinjanu. Lionardo je sedeo na obali Buonarotijevih, Mikelanđelo na strani Topolinijevih, hladeći noge u uskom potoku.

-Mikelanđelo, želim da ti pomognem. -Na koji način? -Dopusti mi da ti najpre priznam da sam u mladosti grešio. Ti si imao pravo kad

si išao svojim putem. Video sam tvoju Bogorodicu s detetom. Naša braća u Rimu s

poštovanjem govore o tvojoj Pijeti. I ti si se divio Bogu. Oprosti mi za moje prestupe prema tebi.

-Oprošteno ti je, Lionardo. -Moram ti objasniti da je papa zamenik Boga na zemlji. Kad ne slušaš Njegovu

svetost, ne slušaš Boga. -Je li to bila istina -zapita Mikelanđelo -kad se Savonarola borio protiv

Aleksandra VI? Lionardo spusti crnu kukuljicu preko očiju. -Savonarola nije slušao. Ma šta mi

mislili o bilo kojem papi, on je naslednik svetog Petra. Kad bi svaki od nas mogao da ga ocenjuje, crkva bi pala u haos.

-Pape su ljudi, Lionardo, izabrani za visoku službu. Ja moram učiniti ono što smatram da je dobro.

-Zar se ne bojiš da će te Bog kazniti? Mikelanđelo pogleda brata preko potoka. -Važna je hrabrost svakog čoveka. Ja

verujem da Bog više voli nezavisnost nego servilnost. -Verovatno imaš pravo -reče Lionardo, ponovo oborivši pogled. -Inače ti On ne

bi pomogao da klešeš tako divno delo u mermeru. Lionardo ustade i pođe uzbrdo do kuće Buonarotijevih.Mikelanđelo se pope

uzbrdo preko puta do Topolinovih. Na vrhu prevoja oni se okrenuše i mahnuše jedan drugom. Nije bilo suđeno da se ikad više sretnu.

Jedina osoba koja se nije bojala za njega bila je Kontesina, koje se papa Julije nije ticao. Kćerka jedne od vladajućih dinastija sveta, ona je videla kako su njenu porodicu isterali iz grada kojem je ta porodica pomogla da postane najveći u Evropi, videla je kako njen dom pustoše sugrađani kojima je njena porodica poklanjala svoju naklonost i red, i koji su imali koristi od toga reda, videla je svekra kako visi sa Sinjorije, bila je izgnana osam godina u seljačkoj kućici. Njenog poštovanja prema vlasti je nestalo. Njen muž nije se u tome slagao s njom. Ridolfi je želeo da ide u Rim. Zbog toga nije hteo da uvredi papu.

-Mada nerado, Buonaroti, moram vas zamoliti da više ne dolazite ovamo. Papa će biti obavešten. Sveti otac, preko kardinala Đovanija, naša je poslednja nada. Ne smemo mu se protiviti.

Kontesina upita suzdržanim glasom: -Mikelanđelo je mogao dolaziti ovamo onih godina kad je stavljao na kocku svoj položaj u Firenci, ali ne sada kad stavlja na kocku tvoj položaj u Rimu?

-Ne moj položaj, Kontesina, već naš. Ako se papa okrene protiv nas... Na kraju krajeva, Buonaroti ima zanat, ako ga Firenca napusti, on može da okuša sreću sa svojim zanatom na drugom mestu. A za nas je Rim jedino mesto gde još možemo da odemo. Naša budućnost zavisi od toga. Suviše je opasno.

-Roditi se u svetu to je prvenstvena opasnost -primeti Kontesina gledajući u Mikelanđela. -Sve posle toga samo je igra karata.

-Neću više doći, gospodine Ridolfi -odgovori mirno Mikelanđelo. -Morate zaštititi svoju porodicu. To je bilo nerazumno od mene.

4

Krajem avgusta Julije je otišao iz Rima s vojskom od pet hiljada vitezova i

plemića. Njemu se u Orvietu pridružio njegov nećak - vojvoda od Urbina. Bez krvi su pobedili Peruđu. Kardinala Đovanija de Medičija ostavili su kao zapovednika grada. Papi se pridružio markiz Gonzaga od Mantue s uvežbanom vojskom. Prešli su Alpe da izbegnu Rimini, koji je držala neprijateljska Venecija, podmitili su ruanskog kardinala za njegovih osam hiljada vojnika, koje su poslali da štite Bolonju ponudivši kardinalske šešire trima njegovim nećacima, i javno su isključili iz crkve Đovanija Bentivolja, vladara Bolonje. Pošto su građani Bolonje izbacili Bentivolja, Julije je umarširao u Bolonju.

No ipak sve to nije bilo dovoljno da bi nateralo papu Julija II da zaboravi svog zabludelog skulptora. U Palacu dela Sinjorija, Soderini, kome je s obe strane sedelo osam. članova Sinjorije, povika na Mikelanđela kad je ovaj ušao: -Odmerili ste snagu s papom, na šta se ni francuski kralj ne bi usudio. Mi ne želimo da idemo u rat sa Svetim ocem zbog vas. Sveti otac traži da izvršite neke radove u Bolonji. Odlučite se za odlazak!

Mikelanđelo je znao da je potučen. Zapravo, znao je to već nekoliko sedmica, jer dok je papa napredovao kroz Umbriju, ponovo je osvajajući za papsku državu, a zatim kroz Emiliju, ljudi na ulicama Firence počeli su da okreću glavu kad bi on prošao pored njih. Firenci, koja nije imala odbrane, tako je očajnički bilo potrebno papino prijateljstvo da je poslala unajmljene plaćenike, među kojima i Mikelanđelovog brata Zigizmonda, da mu pomogne u pobedama. Niko nije želeo da papina nabujala i samouverena vojska pređe Apenine i napadne Firencu. Sinjorija, ljudi, svi su bili odlučili da se on pošalje papi, bez obzira na to šta će s njim biti.

Imali su pravo. Firenca je dolazila na prvo mesto. On će ići u Bolonju, sklopiće primiije sa Svetim ocem kako zna. Soderini ga nije napustio. Dao je Mikelanđelu pismo za svoga brata, kardinala od Voltere, koji je bio s papom:

Donosilac ovog pisma biće Mikelanđelo, skulptor, koga ti šaljem u vezi sa

zahtevom Njegove svetosti. Mi uveravamo Tvoje Gospodstvo da je on dobar mlad čovek, i da je jedinstven u svojoj umetnosti u Italiji, a možda i u svetu. Ako čovek upotrebi dobre reči i ljubazno se ophodi s njime, može od njega sve postići, prema njemu se mora biti blag i ljubazan, a on če učiniti takve stvari da če svako ko ih bude video biti zaprepašćen. Imenovani Mikelanđelo dolazi na moju časnu reč.

Sada je već bio novembar. Ulice Bolonje bile su preplavljene dvoranima,

vojnicima i strancima u šarenim odelima, koji su se tiskali oko papinog dvora. Na Pjaci Mađore jedan monah bejaše obešen u žičanom kavezu iz Palaco del Podesta, jer su ga uiivatili gde izlazi iz ulice s bordelima.

Mikelanđelo pronađe jednog glasnika da odnese njegovo pismo kardinalu od Voltere, a zatim se pope uz stepenice San Petronija da s dubokim poštovanjem posmatra Dela Kverčinu skulpturu Stvaranje Adama, napravljenu od istarskog kamena, kao i Isterivanje iz raja, i žrtvovanje Kaina i Avelja. Kako je bio daleko od ispunjenja svojih nada da će klesati te prizore u mermeru u slobodnom prostoru!

On uđe u crkvu, gde se baš služila misa. Tu ga je prepoznao jedan papin gardista iz Rima.

-Meser Buonaroti, Njegova svetost nestrpljivo čeka. Papa se nalazio na ručku u palati okružen svojom svitom od dvadeset četiri

kardinala, generalima svoje vojske, plemićima, vitezovima, prinčevima. Bilo ih je možda stotinu za ručkom u dvorani ukrašenoj zastavama. Mikelanđela je kroz celu sobu pratio jedan biskup kojeg je kardinal od Voltere poslao, jer je sam bio bolestan.

Papa Julije podiže pogled, ugleda Mikelanđela i zaćuta. To isto učiniše i svi ostali u dvorani. Mikelanđelo stade pokraj papine velike stolice u čelu stola. Dva čoveka se pogledaše pravo u oči koje su im sevale kao munje. Mikelanđelo se isprsi odbijajući da poklekne. Papa prvi progovori:

-Dugo si odugovlačio. Morali smo doći da te sretnemo. Mikelanđelo tužno pomisli da je to istina, papa je prešao mnogo više milja nego

on. Ali reče tvrdoglavo: -Sveti oče ja nisam zaslužio onaj postupak kakav sam doživeo u Rimu na Uskršnju nedelju!

Tišina ispuni veliku dvoranu. Biskup, pokušavajući da se umeša u prilog Mikelanđelu, istupi.

-Svetosti, čovek mora biti strpljiv s tom umetničkom rasom. Oni ništa ne razumeju, osim svog zanata, a često im nedostaje i dobro ponašanje.

Julije ustade i zagrmi: -Kako se usuđujete da kažete ovom čoveku stvari koje mu ni ja ne bih rekao?

Vama nedostaje dobro ponašanje. Biskup zanemi, ne mogavši da se pokrene. Papa dade znak. Nekolicina dvorana

zgrabiše užasnutog biskupa i izguraše ga iz dvorane uz kišu udaraca. Pošto je primio to maltene javno izvinjenje, koliko je papa mogao da mu pruži, Mikelanđelo kleknu, poljubi papin prsten, i promrmlja svoje izvinjenje. Papa mu oprosti grehe, rekavši:

-Dođi sutra u moj logor. Uredićemo poslove. Predveče je sedeo ispred vatre u Aldovrandijevoj biblioteci. Aldovrandi, koga su

slali kao ambasadora Juliju u dve ranije prilike, i koga je papa imenovao za vladajućeg člana Veća četrdesetorice, nije mogao prestati da se kikoće na ovo što se dogodilo u trpezariji. Njegova svetla koža i vesele oči izgledale su isto onako mlade kao što ih je Mikelanđelo pamtio od pre deset godina.

-Vi ste toliko slični -primeti on -vi i Julije. Obojica uhvate terribilita, strahopoštovanje koje užasava. Siguran sam da ste vi jedini hrišćanin kome je palo na um da prebacuje papi pošto ga je otvoreno izazivao sedam meseci. Nije ni čudo što vas poštuje.

Mikelanđelo potegnu iz krčaga vrele vode sa prepečenim šećerom koju je Sinjora Aldovrandi donela protiv hladnoće koja je vladala krajem novembra.

-Šta mislite, šta će Sveti otac sada učiniti sa mnom? -Nateraće vas da radite. -Na čemu? -Nešto će izmisliti. Ostaćete kod nas, naravno. Mikelanđelo s radošću prihvati. Kasnije, dok su sedeli za večerom, zapita: -Kako je vaš nećak Marko?

-Sasvim dobro. Ima novu devojku, neku koju je pre dva leta našao u Riminiju, za vreme ferragosta, praznika sredinom avgusta.

-A Klarisa? -Usvojio ju je jedan od Bentivoljovih stričeva... Kad je on morao pobeći s

Đovanijem Bentivoljom, ona je iznajmila svoju vilu jednom papinom dvoraninu za priličnu svotu.

-Da li biste znali gde bih mogao da je pronađem? -Mislim u Via di Meco di San Martino. Tamo stanuje. -Hoćete li me izviniti, molim vas. Aldovrandi ustane i promrmlja: -Ljubav i kašalj ne mogu se sakriti. Stajala je na pragu stana na najvišem spratu, koji je bio okrenut na Pjacu di San

Martino. Silueta joj se ocrtavala pri narandžastom svetlu uljanog žiška iza nje, dok joj je lice bilo uokvireno krznenim okovratnikom na vunenoj haljini. Zagledali su se jedno u drugo ćutke, kao on i papa, no sa sasvim drukčijim osećajima. Njegove misli vratiše se na njihov prvi susret, kad joj je bilo devetnaest godina, i kad ju je video mršavu, zlatokosu, mekog lelujavog držanja, gipkog stasa i kretnji punih fine senzualnosti, dok je lepota njenog vrata, ramena i grudi podsećala na Botičelijevu Simonetu. Sada je imala trideset jednu godinu, bila je na vrhuncu sveže zrelosti, samo malo punija, malo manje blistava. Opet je osetio njeno izvanredno telo. Govorila je istim onim šuštavim glasom koji kao da mu je ulazio u svaki otvor, odvajajući s mukom reči zbog toga što mu je tuklo u ušima.

-Poslednje reči koje sam ti rekla bile su da je Bolonja na putu koji svuda vodi. Uđi.

Uvela ga je u dnevnu sobu, koju su zagrevale dve grejalice, zatim mu se okrenula. On zavuče ruke u njenu odeću postavljenu krznom. Telo joj je bilo toplo od mekog krzna. On je privi i poljubi njena čežnjiva usta. Ona promrmlja:

-Kad sam prvi put rekla: »Prirodno je da nas dvoje želimo jedno drugo«, ti si pocrveneo kao dečak.

-Umetnici ništa ne znaju o ljubavi. Moj prijatelj Granači opisuje je kao diverziju. -Kako bi je ti opisao? -Ono što za tebe osećam. -Da. -Kao bujicu... koja odnosi čovekovo telo kroz stenovitu klisuru u valove... -Zatim? -...više ne mogu govoriti... Odeća se raskopča, skliznu joj niz ramena. Ona podiže ruke i izvadi nekoliko

ukosnica, i duge pletenice njene zlatne kose prosuše joj se do pojasa. U njenim kretnjama nije bilo pohotljivosti, već nečega slatkog što mu je ostalo u sećanju, kao da je ljubav njen prirodni međij.

Kasnije su ležali zagrljeni, ispod dvostrukog pokrivača postavljenog tkaninom i ispunjenog finom vunom.

-Bujica... -dirala ga je. -...zatim ga nosi u valove. -Jesi li našao ljubav? -Ne posle tebe. -U Rimu ima žena. -Sedam hiljada. Moj prijatelj Balduči ih je svake nedelje brojio. -Nisi ih hteo? -Ta ljubav nije za mene.

-Nikad mi nisi pokazao sonete što si ih napisao za mene. -Jedan je bio o svilenoj bubi. Da je moje, to kudravo runo koje prileže, izatkano i izrađeno u lepu halju, oko njenih prekrasnih grudi u takvom blaženstvu! Celog dana bi me grlila! A da sam obuća koja nosi njen teret! Kad bi putevi bili mokri od kiše, njene bih noge tada ljubio! Ona je gutala te stihove. -Otkud si znao da imam lepe grudi? Video si me samo obučenu. -Ti zaboravljaš moj zanat. -A drugi sonet? On poče da citira prvih nekoliko stihova ispevanih u mukama:

Kakvu radost uživa venac cveća koji je Oko njene glave tako vešto upleten, Svaki se cvet probija sve više napred, Kao da želi da bude prvi koji će joj poljubiti čelo. -Čula sam da si velik vajar, putnici su pričali o tvojoj Pijeti i Davidu. Ti si, isto

tako, i pesnik. -Moj učitelj, Meser Benivijeni, bio bi srećan da to čuje. Prestali su da govore, opet su se sjedinili. Klarisa mu je mrmljala u uvo, držeći

mu lice čvrsto uz rame i vrat, milujući ga rukom preko dobro razvijenih ramena i čvrstih mišića kao u onih koje je odlazio da skicira među klesarima u Majanu. -Ljubiti zbog ljubavi... Kako divno. Imala sam simpatija za Marka. Bentivoljo je samo želeo da ga zabavljam. Sutra ću ići u crkvu da priznam svoj greh, ali ne verujem da je ova ljubav greh.

-Bog je izmislio ljubav. Ona je lepa. -Da li to nas davo iskušava? -Đavola je čovek izmislio. -Zar ne postoji zlo? -Zlo je samo ono što je ružno.

5

Mikelanđelo stiže u Julijev logor na obali reke Reno, kroz gusti sneg. Julije je

vršio smotru trupa, ogrnut ogromnim krznom sve do brade, a na glavi je imao debelu sivu vunenu kapuljaču, koja mu je prekrivala uši, čelo i usta. Juliju se očigledno nije sviđalo stanje vojnika, jer je optuživao oficire grubim rečima, nazivajući ih »lopovima i nitkovima«.

Aldovrandi mu je pričao priče o papi: kako je stekao odobravanje svojih obožavalaca jer je »stvoren za vojnički život«, jer je sate i sate provodio sa svojim vojnicima po ružnom vremenu, a izgledao je kao starozavetni prorok kad je jurio gore-dole duž redova, izdajući glasno naređenja, što je navodilo njegove ljude da viču: -Sveti oče, mi u vama gledamo svog komandujućeg oficira! -a njegove klevetnike da mrmljaju u ruke: -Sveti otac, zaista! Na njemu nije ostalo od sveštenika ništa osim mantije i imena.

Julije povede Mikelanđela u svoj šator, postavljen toplim krznom. Dvorani i Kardinali skupiše se oko prestola.

-Buonaroti, razmišljao sam o tome šta bih želeo da mi isklešeš. Jednu ogromnu bronzanu statuu. Jedan moj portret u svečanom ornatu i s tijarom...

-Bronza! -Bio je to uzvik bola, iz utrobe. Nije mu bilo ni na kraj pameti da će ga papa osuditi da radi u bronzi, nikada se ne bi vratio u Bolonju. On se pobuni:

-To nije moja struka! Čudan tajac koji je osetio dan ranije zavlada u šatoru. Papino lice pocrveni od

besa. -Obavešteni smo da si napravio jednu bronzanu figuru za francuskog maršala de

Gie. Zar za njega bronza može da bude tvoja struka, a za tvog papu ne može? -Svetosti,ja sam taj komad uradio jer su me naterali da to učinim kao uslugu

Firenci. -Ecco! Ovaj ćeš kip uraditi kao uslugu papi! -Sveti oče, to je loša skulptura! Nije dovršena. Ja ništa ne znam o levanju,

dovršavanju... -Basta! -Papino lice bejaše modro dok je grmeo u besu: -Dosta si mi prkosio

sedam meseci, odbijajući da se vratiš u moju službu! Čak i sada nastavljaš da provodiš svoju volju protiv mene. Ti si nepopravljiv!

-Nepopravljiv kao klesar mermera, Sveti oče, dopustite mi da se vratim mermernim blokovima, i osvedočićete se da sam najposlušniji radnik u vašoj službi.

-Ja ti naređujem, Buonaroti, da prestaneš postavljati uslove. Ti ćeš za mene napraviti bronzanu statuu za crkvu San Petronio, kojoj će Bolonja ukazivati poštovanje kad se ja vratim u Rim. Odlazi sada, i prouči mesto iznad oltara. Sagradićemo za tebe jednu nišu, toliko veliku koliko prostor između portala i prozora dopušta. Ti ćeš napraviti jednu ogromnu bronzu koja će moći da stane u nišu.

Mikelanđelo je znao da će morati napraviti tu bednu bronzu ako hoće da se vrati mermeru. No možda to ipak nije bila gora kazna od onih sedam meseci koje je već protraćio u borbi.

U podne se vratio u papin logor. -Koliki kip možeš tamo namestiti? -upita Julije. -Sedeću figuru od trinaest do četrnaest stopa. -Koliko će to koštati? -Mislim da mogu da je izlijem za hiljadu dukata, ali to nije moja struka, i ne želim

da preuzmem tu odgovornost. -Ti ćeš je liti tako dugo dok ne uspeš, a daću ti dovoljno novaca da budeš srećan. -Sveti oče, vi me možete učiniti srećnim samo onda ako mi obećate da ćete mi

dopustiti da se vratim mermernim stubovima ako vam se moja bronzana figura

bude svidela. Ako Vaša svetost to obeća, ja ću imati dvadeset prstiju kojima ću modelovati bronzu.

-Papa se ne pogađa! -povika Julije. -Donesi mi crteže za osam dana u ovo isto vreme. Otpušten si!

Ponižen, on se vrati u Via di Meco di San Martino i pope se uz stepenice do Klarisinog stana. Klarisa je bila obučena u tamnoružičastu svilu, s izrezom oko vrata i nabranim rukavima, s ružičastom trakom od baršuna oko struka, kose spletene u venac ukrašen draguljima. Ona pogleda njegovo bledo, smrskano lice, poljubi ga u udubljeni greben nosa. Osećaj se vrati u njegov otupeli duh i telo.

-Jesi li danas jeo nešto? -zapita ona. -Samo sam se svađao. -Na peći ima vrele vode. -Hoćeš li se okupati da se osvežiš? -Hvala ti. -Možeš se okupati u kuhinji, dok ti nađem nešto da pojedeš. Opraću ti leđa. -Nikad mi niko nije prao leđa. -Očigledno ima mnogo stvari koje za tebe niko nikad nije učinio. -I možda nikad više neće. -Tužan si. Kakva je to loša vest od pape? On joj ispriča da je papa zahtevao bronzu veliku gotovo kao Leonardova

ogromna konjanička figura u Milanu, koja se nije mogla izliti. -Koliko će ti trebati da napraviš crteže? -Da obradujem Julija? Jedan sat. -Onda si celu sedmicu slobodan. Ona je ulila vruću vodu u ovalnu kadu i pružila mu namirisani sapun. On spusti

odelo na pod u kuhinji i uđe u vruću vodu, ispruživši noge s uzdahom olakšanja. -Zašto ne provedeš ovde nedelju dana -reče Klarisa. -Samo nas dvoje? Niko neće

znati gde si, niko ti neće smetati. -Celu nedelju dana da mislim samo na ljubav? Je li to moguće? Bez i jedne jedine

misli o glini ili bronzi? -Ja nisam ni glina ni bronza. On ispruži prema njoj mokre sapunjave ruke. Ona se sagne. -U toku svih ovih godina govorio sam da žensko telo nije lepo za klesanje. Nisam

imao pravo. Ti imaš najlepše telo na celom svetu. -Ti si mi jednom rekao da sam isklesana bez greške. -U ružičastom krestolskom mermeru. Ja sam dobar vajar, ali tebe nikad ne bih

mogao uhvatiti. -Ti si mene uhvatio. Ona se nasmeja blagim milozvučnim smehom koji je rasterao poslednje

poniženje doživljeno toga dana. -Evo, obriši se kraj vatre. Trljao je kožu dok nije postala crvena, a onda ga Klarisa ogrne drugim velikim

peškirom, smesti ga za sto pred tanjir u kome se pušila tanko narezana teletina u grašku.

-Moram se javiti Đanfrančesku Aldovrandiju. On me je pozvao da stanujem kod njega.

Ona se ukruti za trenutak, kao da je suočena s prošlošću koja je davno iščezla iz njene duše.

-Nije važno, dragi. On je znao da te želim još pre deset godina. Njeno se telo opusti i ponovo poprimi mačju ljupkost. Sedela je nasuprot njemu

za stolom, obuhvativši rukama lice, očiju širom otvorenih dok je gledala u njega. On je jeo proždrljivo, a onda, zadovoljan, odgurnu stolicu od stola, okrene se vatri da mu plamen obasja ruke i lice. Klarisa mu sedne kraj nogu, leđima oslonjena na njegova kolena. Osećanje njene puti kroz haljinu grejalo ga je žešće od vatre iz drveta.

-Nijedna druga žena nije me mogla navesti da je poželim -uzvikne on. -Kako se to može objasniti?

-Ljubav se ne može objasniti. -Ona se okrene, klekne i obavi mu svoje mršave ruke oko vrata. -Ona se mora uživati.

-I njoj se mora diviti -promrmlja on i poče da se smeje. -Siguran sam da papa nije nameravao da mi učini ljubaznost, ali mi je učinio...

prvu. Poslednjeg popodneva te sedmice, obuzet ugodnom tromošću, nije mogao

osetiti nijedan deo svoga tela bez određenog napora. Zaboravljajući sve brige ovoga sveta, on uze papir za crtanje i komad ugljena. Zabavljalo ga je kad je video da jedva ima volje da prevuče ugljenom preko papira. Seti se stihova iz Dantea:

Ni na paperju, Ni pod pokrivačem, ljudi nisu stekli slavu, Bez koje, on koji upravlja tokom svoga života Ostavlja o sebi na zemlji isti onaj trag To ostavlja dim u vazduhu, ili pena na vodi. S naporom se priseti Julija kako sedi na velikom prestolu u odajama Bordžije u

svojoj dugoj beloj odeći. Njegovi se prsti pokrenuše. Nekoliko sati crtao je Julija u nekoliko položaja pre no što je uspeo da da službenu pozu pape s levom nogom opruženom a desnom savijenom prema unutra i položenom na uzdignutu osnovu koja joj služi kao oslonac, s jednom rukom ispruženom, možda na blagoslov, dok druga drži neki čvrst predmet. Odeća će prekrivati papine noge, i tako će Mikelanđelo imati da lije gotovo trinaest stopa čvrstih bronzanih draperija. Dve ruke s prstima biće otkrivene, a od Julijevog lika onoliko koliko će se videti ispod krune.

-A papino lice? -upita Klarisa. -Sveti otac neće biti zadovoljan ako se ne prepozna.

-Jedina stvar koju više mrzim od draperija jeste portret. Kao što je moj prijatelj Jakopo Gali govorio: »Posle slatkog mesa dolazi kiseo sos.«

U zakazani sat on se pojavi pred Julijem, s crtežima u ruci. Papa je bio oduševljen.

-Vidiš, Buonaroti, imao sam pravo, ti znaš praviti bronzane statue. -Oprostite, Sveti oče, ovo nije bronza, ovo je ugljen. Ali učiniću sve što mogu

samo da se vratim mermeru u Rimu. A sada, budete li hteli da obavestite svog blagajnika da mi isplati nešto novaca, ja ću kupiti što mi je potrebno i početi rad.

Julije se okrenu Meser Karlinu, svom blagajniku, i reče: -Ti ćeš isplatiti Buonarotiju koliko mu treba.

Blagajnik, bled čovek tankih usana, dade mu sto dukata iz ladice. Mikelanđelo posla glasnika po Arđenta, koji je bio svega nekoliko milja daleko u Ferari, i napisa pismo Manfidiju, novom poklisaru Sinjorije, pitajući bi li mu mogli poslati u Bolonju dvojicu levača bronze, Lapa i Lotija, koji su radili u Duomu, da mu pomognu da izlije papinu statuu. Ponudio je dobru platu.

Iznajmio je bivše spremište za kočije na Via de' Toski, Toskanskoj ulici, s visokim plafonom, kamenim zidovima i neravnim podom od opeke narandžaste boje. Iza zgrade bio je vrt s vratima i ognjištem za kuvanje u niši. Zidovi nisu videli boje bar stotinu godina,ali za razliku od njegove sobe u Rimu bili su suvi i bez mrlja od vlage. Zatim se zaustavio u jednoj prodavnici starog nameštaja, gde je pronašao jedan bračni krevet, deset stopa širok. S obe strane, pri kraju nalazio se niski podnožnik, koji je služio kao klupa i kao ormar. Uz krevet je spadao baldahin, zavese i prugasti dušek, star i ugruvan, ali čist. Kupio je i kuhinjski sto i nekoliko neobojenih drvenih stolica.

Arđento stiže iz Ferare, objasnivši da nije mogao otići s očevog imanja kad ga je Mikelanđelo pozvao u Rim u proleće, i smesti svoju kuhinju u nišu s ognjištem.

-Rado bih naučio kako se radi s bronzom -reče on Mikelanđelu dok je ribao zidove i pod.

Lapo i Loti stigoše dva dana kasnije, privučeni Mikelanđelovom ponudom da će im dati veće plate no što su zarađivali u Firenci. Lapo, kome je bila četrdeset jedna godina, rastom mnogo manji od Mikelanđela, imao je tako pošteno lice da ga je Mikelanđelo ovlastio da kupuje sve što je potrebno: vosak, materijal, cigle za peć za levanje. Loti, koji je učio zlatarski zanat u radionici Antonija Polajuola, bio je mršav, purpurnih obraza, savestan zanatlija od četrdeset osam godina koji je služio kao majstor levač u firentinskoj artiljeriji.

Široka bračna postelja pokazala se kao od boga poslana, pošto je Lapo kupio sve što treba, a Arđento nabavio namirnice i nešto kuhinjskog posuđa, sto dukata bejaše utrošeno. Sva četvorica su zajedno spavali na postelji, koja je sa deset stopa širine bila dovoljna da im bude udobna. Samo je Arđento bio nezadovoljan i bunio se kod Mikelanđela.

-Sve je odviše skupo! Radnje su toliko prepune dvorana i sveštenika da siromaške kao što sam ja niko i ne poslužuje.

-Strpljenja, Arđento. Idem do Meser Karlina da mi da još novaca, a onda ću ti platiti šišanje i novo odelo.

-Ne isplati se -odgovori Arđento, koji je izgledao kao neostrižena ovca, - brijači računaju dvostruko.

Meser Karlino je saslušao Mikelanđelov zahtev gledajući, zamišljenim crnim očima.

-Kao svi građani,Buonaroti, vi imate pogrešno shvatanje o ulozi papskog blagajnika. Moj posao nije da izdajem novac, već da budem domišljat da to odbijem.

Mikelanđelo reče uporno: -Ja nisam tražio da napravim tu statuu. Čuli ste me kad sam rekao da će trošak izrade biti hiljadu dukata. Sveti otac je rekao da mi se ta svota isplati. Ja ne mogu napraviti levaonicu za bronzu ako nemam novaca.

-Šta ste učinili s prvih sto dukata? -To se vas ništa ne tiče. Papa je rekao da će dati dovoljno novaca da budem

srećan. -Za to ne postoji dovoljno novaca na svetu -reče hladno Karlino.

Mikelanđelo se razljuti i nazva blagajnika zajedljivim toskanskim imenom. Karlino trepnu i ugrize se za donju usnu.

-Ako mi ne isplatite još sto dukata -nastavi Mikelanđelo -otići ću papi i obavestiti ga da me vi nagonite da napustim statuu.

-Donesite mi potvrđene račune za prvih sto dukata i napisan predračun na šta želite potrošiti sledećih stotinu. Ja moram tačno voditi papine knjige.

-Vi ste baš kao onaj pas što niti kost glođe niti je drugom daje. Sablastan osmeh preleti brzo od trgovačkih knjiga blagajnikovih očiju do ladice

za novac njegovih usana. -Moj je posao da navedem ljude da me mrze. Na taj način se vraćaju ovamo što je manje moguće.

-Ja ću se vratiti. Lapo ga umiri. -Sećam se na šta sam potrošio. Ja ću napisati račun. Idući preko Pjace Mađore, zatim pored crkve San Petronio do otvorene

kolonade koje su se s one strane dizale kuće bankara i Bolonjskog univerziteta, Mikelanđelo pređe Borgo Salamo i uputi se jugoistočno do Pjace San Domeniko. Ušavši u crkvu, ispunjenu mirisom tamjana od jutarnje mise, pođe pravo prema mermernom sarkofagu Del' Arka, osmehnuvši se u sebi kad je ugledao svog krupnog seljačića s orlovskim krilima, pomilova zaljubljenim rukama starog svetog Petronija koji je držao model Bolonje u rukama, pametnog svetog lica. On se sagnu da onjuši čiste bele kristale mladog svetog Prokula, u pripasanoj košulji i izvanredno uvezanih nogu. Odjednom se uspravi. Sveti Prokul bejaše na dva mesta razbijen i nevešto popravljen. On oseti kako ga neko netremice posmatra i ugleda jednog čoveka jajolike glave, uže gore nego dole, u pocepanoj košulji koja mu je pokrivala grudi, mišićavih ruku i ramena, narandžastih od prašine bolonjske zemlje.

-Vinćenco! -Dobro došli u Bolonju. -Ti, lopove, održao si obećanje da ćeš polomiti jedan od ovih kipova. -Onog dana kad je pao, ja sam bio na selu, pravio sam ciglu. To mogu dokazati. -Ti si se za to postarao. -To bi se moglo ponovo desiti. Ima pokvarenog sveta koji priča kako će se vaša

statua istopiti onog dana kad papini vojnici napuste Emiliju. Mikelanđelo prebledi. -Ako ja o tome obavestim Svetog oca, on će te uhvatiti i

raspeti na javnom trgu. -Mene? Ja sam najodaniji čovek! Ja nameravam da kleknem i da se prekrstim

pred njim. To drugi vajari prete.

6

Počeo je raditi punom parom, gonjen besom da završi pre nego što je i počeo.

Lapo i Loti su znali šta može da se lije, savetovali su ga o tehničkoj strukturi njegove armature ispod voštanog modela, o sastavu uvećanog glinenog modela. Radili su zajedno u hladnoj prostoriji, koju je Arđentova vatra grejala samo u prečniku od nekoliko stopa. Kad je nastalo toplo vreme, nameravao je da se preseli u zatvoreno dvorište iza crkve San Petronio, gde je ranije radio svoje mermerne

figure. Trebaće mu taj otvoreni prostor kad Lapo i Loti budu počeli graditi ogromnu peć za bronzani kip od četrnaest stopa.

Aldovrandi mu je slao modele i pronosio glas da će ljudi koji budu najsličniji papi Juliju biti posebno plaćeni. Mikelanđelo je crtao od jutra do mraka. Arđento je čistio i kuvao, Loti je sagradio malu peć od opeke, a Lapo je kupovao i isplaćivao modele.

Toskanci kažu da apetit dolazi dok čovek jede. Mikelanđelo je našao da umetnost dolazi sa radom. Mada nije smatrao modeliranje u glini pravim vajarstvom, jer je to bila umetnost dodavanja, otkrio je da mu ništa u njegovoj prirodi ne dopušta da uradi lošu stvar. Ma koliko da je mrzeo bronzu, bio je spreman da napravi najbolju bronzanu statuu pape koju je mogao da izvuče iz sebe, pa makar mu trebalo dvostruko više vremena. Papa nije postupao kako treba prema njemu ni ovde ni u Rimu,ali to ga nije oslobađalo obaveze da sam postupa ispravno. Želeo je da napravi tu ogromnu bronzanu figuru tako da donese čast i njemu i imenu Buonaroti, to što mu to nije donelo ni sreću koju mu je papa obećao ni stvaralački zanos koji je dolazio s klesanjem, bilo je od drugorazredne važnosti. On je bio žrtva svoje ispravnosti, koja ga je terala da sve radi što je moguće bolje, pa čak i onda kad bi mu bilo milije da ništa ne radi.

Njegova jedina radost bila je Klarisa.Mada je često radio i kada bi pao mrak, crtajući i modelujući pri svetlosti sveće, udešavao je nekako da ukrade dve-tri noći sedmično da provede s njom. Bez obzira na to u koji bi čas došao, uvek ga je tamo čekao obrok kraj vatre, spreman da se ugreje, i lonci s toplom vodom za ovalnu kadu.

-Ti ne jedeš dovoljno -primeti Klarisa ugledavši kako mu rebra proviruju kroz kožu. -Je li to zbog toga što je Arđento loš kuvar.

-To je najviše zbog toga što me je papin blagajnik tri puta odbio kad sam išao po novac. On kaže da su moji troškovi izmišljeni, mada Lapo zapisuje svaku paru koju potroši...

-Zar ne možeš doći ovamo svakog dana na večeru? Onda bi bar jednom dnevno dobro jeo.

Ona se nasmeja dok su joj reči odzvanjale u ušima. -Govorim kao neka supruga. U Bolonji postoji uzrečica: Žene i vetar su nužno

zlo. On je zagrli i poljubi joj tople, nemirne usne. -Ali umetnici se ne žene -doda ona. -Umetnik živi svuda. To je najviše dokle ću doterati. Ona mu uzvrati poljubac. -Više nećemo ozbiljno razgovarati. Želim da osetiš samo sreću u mojoj kući. -Ti bolje držiš obećanje nego pape. -Ja te volim. Onda je to lakše. -Nadam se da će on, kad se ugleda u bronzi visokoj četrnaest stopa, biti tako

zadovoljan da će me voleti. Samo ću se na taj način vratiti svom mermeru. -Zar je on tako izvanredan? -»Lepa li si, umetnosti, moja istinska ljubavi, lepa li si! Oči su ti kao u golubice,

napola skrivene iza vela, vrat se ponosno diže, plemenito ukrašen, ljupke tvoje grudi kao dva laneta koja pasu među ljiljanima,... Sva si lepa, draga moja, i nema nedostatka na tebi.« To isto vredi i za moje mermerne stubove.

Pošta je neredovno dolazila preko prevoja Futa. Mikelanđelo se radovao vestima od kuće, ali je ponajviše primao zahteve za novac. Lodoviko je pronašao jedno imanje u Pocolatiku, bio je to posed koji je donosio dobar prihod, ali kapara se odmah morala platiti.Ako Mikelanđelo može da pošalje petsto florina, ili makar tri stotine... Od Buonarota i Đovansimona, koji su radili u vunarskoj radnji Strocija blizu Porta Rosa, retko je došlo pismo bez rečenice: »Obećao si nam radnju. Dosadilo nam je da radimo za drugoga. Želimo da zaradimo mnogo novaca...«

Mrmljajući sam za sebe: »I ja«, Mikelanđelo se zavi u ćebe u ledenom spremištu za kočije, dok su tri pomoćnika spavala u širokom krevetu, i odgovori porodici:

»Čim se vratim u Firencu, otvoriću vam radnju, za vas same ili s ortacima, kako želite. Pokušaću da nađem novac za kaparu za imanje. Mislim da ću biti spreman da lijem kip oko sredine posta, zato se molite bogu da dobro ispadne, ako ispadne dobro, mislim da ću imati sreće s papom..."

Provodio je sate prateći Julija i skicirajući ga u raznim položajima, kako služi misu, kako ide u procesiji, kako prima na dvoru, kako viče u besu, kako se grohotom smeje na šalu nekog dvoranina, kako se meškolji u stolici dok prima izaslanstva iz cele Evrope, dok na kraju nije pomoću svoje crtačke ruke upoznao svaki mišić, kost i tetivu papinog tela ispod njegove odore. Zatim se vraćao kući da modeluje u vosku ili glini svaki karakterističan pokret.

-Buonaroti, kad ću videti nešto od tvog rada? -upita papa na Božić, pošto je odslužio misu u katedrali. -Ne znam koliko dugo ću još držati ovde svoj dvor, treba da se vratim u Rim. Obavesti me kad budeš spreman, i ja ću doći u tvoju radionicu.

Podstaknuti tim obećanjem, Mikelanđelo, Lapo, Loti i Arđento radili su dan i noć. Sagradili su drvenu armaturu visoku trinaest stopa, a zatim polagano dodavali glinu, malo-pomalo, lopaticu po lopaticu, da stvore model s kojeg će se liti bronza. Mikelanđelo je stvorio nagu figuru pape, kako sedi na prestolu, s jednom rukom podignutom, levom nogom ispruženom, kako ga je sebi predstavio u svojim crtežima. Veoma se obradovao kad je video kako se papin verni lik rađa pred njim, ogroman po veličini, veran u kompoziciji, liniji, masi, kretnji. Obradio je ogromne trube lanenog platna preko duplikata modela koji su mu Loti i Arđento sagradili, služeći se blatom iz dvorišta kao što je radio s blatom iz Tibra u Rimu, da vidi kako bi bilo najbolje modelovati svečani ornat a da ne sakrije vatrenu figuru ispod njega.

Obuzet žarom vlastitog stvaranja, radio je potpuno zanet u posao dvadeset sati dnevno, zatim se bacao na krevet između Arđenta i Lotija. Treće nedelje januara čekao je papu.

-Ako Vaša svetost želi da dođe u radionicu, model je spreman da se odobri. -Odlično! Doći ću danas posle podne. -Hvala. Da li biste mogli povesti svog blagajnika? Čini se da on smatra da ja

pravim kip od bolonjskih kobasica. Julije je stigao sredinom poslepodneva, praćen Meser Karlinom. Mikelanđelo je

bio prebacio pokrivač preko svoje jedine udobne stolice. Tu je papa sedeo i ćutke posmatrao portret.

Julije bejaše zadovoljan. On ustade, obiđe model nekoliko puta, napominjući kako je portret veran i životan. Zatim stade ispred kipa i zagleda se zamišljeno u svoju desnu ruku, koja je bila podignuta u oholom, gotovo silovitom pokretu.

-Buonaroti, treba li ova ruka da blagoslovi ili da prokune?

Mikelanđelo je morao improvizovati, jer je to bila papina omiljena kretnja dok je sedeo na prestolu s kojeg je vladao hrišćanskim svetom.

-Podignuta desna ruka, Sveti oče, traži od Bolonjaca da budu poslušni i onda kad ste vi u Rimu.

-A leva ruka. Šta ću držati u njoj? -Knjigu -reče Mikelanđelo. -Knjigu? -povika papa prezrivo. -Mač. Ja nisam naučnik. Mač! Mikelanđelo trepnu. -Bi li Sveti otac možda mogao u levoj ruci držati ključeve Svetog Petra? -Bravissimo! Moramo izvući velike svote novaca iz svake crkve za tu gradnju, a

simbol ključeva će nam pomoći. Pogledavši Karlina, Mikelanđelo doda: -Moram kupiti sedam do osam stotina

funti voska da stvorim model za peć... Papa odobri izdatak i dostojanstveno izađe da se pridruži pratnji koja ga je

čekala na ulici. Mikelanđelo posla Lapa u radnju da kupi vosak. Lapo se ubrzo vratio.

-Ne mogu ga dobiti za manje od devet florina i četrdeset šoldi za jednu stotinu. Bolje da odmah kupimo, to je jeftino.

-Vratite se i recite im da ću uzeti ako snize cenu za četrdeset šoldi. -Ne. Bolonjci nikada ne skidaju nijednu liru od onoga što kažu. Mikelanđela je zbunio čudan prizvuk u Lapovom glasu. -Neka sačeka do sutra. Kad je Lapo bio zauzet, Mikelanđelo reče tiho Arđentu: -Idi u onu radnju i upitaj

za cenu. Arđento se vrati i prošaputa: -Oni traže svega osam i po florina,a ja mogu da

skinem posredničku proviziju. -To sam i mislio. Lapovo pošteno lice me je nasamarilo! Karlino je imao

pravo.Evo, uzmi novac, uzmi potvrdu, i sačekaj njihova kola da ga dovezu. Bio je mrak kad se magarac zaustavio pred kućom i kad je čovek uneo zamotane

bale voska. Kad su otišli, Mikelanđelo pokaza Lapu račun. -Lapo, ti si od mene uzimao zaradu. Na svemu što si kupovao. -Zašto ne bih? -zapita čovek ne promenivši izraz lica. -Kad tako malo plaćate. -Malo? Dao sam ti dvadeset sedam florina za poslednjih šest nedelja, mnogo više

no što ste zaradili u Duomu. -Ali mi tako bedno živimo! Nema dovoljno da se jede ! -Ti jedeš ono što i mi jedemo -zareža Arđento stisnuvši svoje teške pesnice. –

Hrana je na pijacama skupa, dvor i posetioci sve pokupuju. Da si manje ukrao, bilo bi više za sve nas.

-U restoranima ima hrane. I vina u gostionicama. I žena u ulici bordela. Ja ne bih živeo onako kao što vi živite.

-Onda se vrati u Firencu -reče ogorčeno Mikelanđelo -gde bolje živiš. -Da li me vi otpuštate? To ne možete. Ja sam svima pričao da sam umetnik na

ovom poslu, i da sam u papinoj milosti. -Onda se odmah vrati i reci im da si lažov i sitan lopov. -Ja ču se na vas žaliti u Sinjoriji. Pričaču u Firenci kakav ste bednik... -Budi ljubazan pa ostavi sedam florina koje sam ti unapred isplatio za budući

rad. -Nikad! To će mi biti novac za put kući.

On poče da pakuje svoje stvari. Loti priđe Mikelanđelu, reče izvinjavajući se: -Žao mi je, ali ja moram poći s njim.

-Ali zašto, Loti? Ti nisi ništa loše učinio. Bili smo prijatelji. -Ja vam se divim, Meser Buonaroti, i nadam se da ću opet jednom moći da radim

za vas. Ali ja sam došao s Lapom, i moram se s njim vratiti. Te noći, sami u praznoj kući u kojoj je dotle odzvanjalo od buke, Mikelanđelo i

Arđento nisu mogli da jedu stufato koji je Arđento pripremio. Mikelanđelo sačeka da Arđento zaspi u orgromnoj postelji, zatim ode Aldovrandiju i napisa opširan izveštaj nadzorniku Sinjorije, i jedno pismo svom ocu. Zatim pođe napuštenim ulicama do Klarise, i zateče je gde spava.

Hladan, nervozan, drščući iznutra od razočaranja i besa,on se zavuče pod pokrivače i zagreja svoje telo pripivši je uza se. Ali to je bilo sve. Bio je zabrinut i uznemiren, ležao je širom otvorenih očiju. Nesreća nije podneblje za milovanje.

7

Nije izgubio samo Lapa i Lotija, već i Klarisu. Papa je objavio da se o korizmi vraća u Rim. To je pružilo Mikelanđelu svega

nekoliko sedmica da dotera model od voska i dobije papino odobrenje. Bez iskusnih pomagača, bez levača bronze koji se mogao naći u Emiliji, to je značilo da je morao raditi danima i nedeljama i ne misleći na jelo, san, odmor. U retkim časovima kad je mogao da se otrgne, nije imao vremena da posedi s njom i da razgovara, da joj priča šta radi. Odlazio je samo onda kad više nije mogao da suzdrži svoju strast, kad ga je glad za njom slepo gonila ulicama da je zgrabi, da je ima, i da odmah ode. Ti bedni ostaci bili su sve što mu je njegov posao ostavio za ljubav. Klarisa je bila tužna. Svaki put je sve manje pružala od sebe, dok najzad ništa nije davala, u jednom aktu koji više nije bio sličan punoj slasti njihove početne ljubavi.

Ostavljajući stan jedne noći, on je posmatrao svoje prste, prljave od voska. -Klarisa, žao mi je zbog svega ovoga. Ona ustane, zatim bespomodno spusti ruke. -Umetnici svuda žive... i nigde. Ti si u toj bronzanoj statui. Bentivoljo je poslao

slugu iz Milana. S kočijom da me tamo odvede... Nekoliko dana kasnije papa poseti radionicu i poslednji put odobri model,ruku

koja drži ključeve svetog Petra, lice u isto vreme plahovito i dobrostivo. Juliju se sviđao njegov lik. On dade Mikelanđelu svoj blagoslov, kao i naređenje Antonmariju da Linjanu, bolonjskom bankaru, da nastavi plaćati njegove troškove.

-Srećno, Buonaroti, do viđenja u Rimu. Nada se razbukta u Mikelanđelu. -Onda ćemo nastaviti rad na nadgrobnom

spomeniku... Mislim na mermer... -Samo Bog može proricati budućnost -odgovori papa dostojanstveno. Kako mu je očajno bio potreban levač bronze, on ponovo napisa pismo šefu

kancelarije Firence, moleći ga da mu pošalje stručnjaka Bernardina, najboljeg u Toskani. Šef je odgovorio da Bernardino nije slobodan.Mikelanđelo je pretražio celu okolinu dok nije pronašao jednog Francuza koji je pravio topove i koji je pristao da dođe, da sagradi veliku peć i da mu izlije statuu. Mikelanđelo se vrati u Bolonju da

čeka. Francuz se uopšte nije pojavio. Mikelanđelo ponovo pisa u Firencu. Ovoga puta stručnjak Bernardino pristade da dođe, ali je trebalo da prođe mnogo sedmica pre no što će moći završiti posao u Firenci.

Toplina neuobičajena za to godišnje doba zavladala je početkom marta,upropastivši prolećne useve. Bolonja Debela postala je Bolonja Mršava. Posle toga nastupi kuga, zahvativši četrdeset porodica u nekoliko dana. Oni koji su padali po ulicama, ostajali su tamo, jer se niko nije usuđivao da dodirne njihove leševe.Mikelanđelo i Arđento preseliše svoju radionicu iz skladišta za kočije u jedno dvorište pokraj crkve San Petronio gde je s vremena na vreme dopirao dašak vetra.

Levač Bernardino stigao je po užasnoj majskoj žezi. On je odobrio model u vosku i sagradio ogromnu peć od opeka usred dvorišta. Onda su sledile sedmice pokušaja s vatrom da bi se videlo kako se metali tale, pravili su omotač od pepela, zemlje, konjskog dubriva i dlake, zatim, dodajući red po red, obavili vosak do debljine pola pedlja. Mikelanđelo je s najvećom nestrpljivošću čekao da izlije bronzu i da se vrati kući.

-Ne smemo žuriti -opominjao ga je Bernardino. -Jedan lakomisleni korak, i sav naš rad biće uzaludan.

Ne sme žuriti, ali prošlo je više od dve godine otkako se zaposlio kod pape Julija. Izgubio je kuću, godine života, a nije uštedeo ni jedan jedini dukat. Koliko je mogao dokučiti, on je bio jedini koji se nije okoristio svojom vezom s papom. Ponovo je pročitao pismo, koje mu je tog jutra stiglo od oca, koji je kukao za novcem zbog jedne druge prilike da ga uloži. Lodoviko se nije usudivao da piše o pojedinostima, jer su se one morale čuvati u tajnosti kako ih ne bi neko ukrao, ali on odmah mora dobiti dve stotine florina, ili če propustiti velik posao i nikad neće oprostiti Mikelanđelu njegovu škrtost.

S osećajem da su ga i Sveti otac i njegov zemaljski otac udesili, Mikelanđelo ode u banku Antonmarija da Linjana. On iznese cifre i pojedinosti svoje dve jadne godine u Julijevoj službi, svoje hitne potrebe. Bankar je bio pun saosećanja.

-Papa mi je dao odobrenje da vam isplatim novac samo onda kad vam je potreban materijal. Ali umetniku je potreban i mir. Da napravimo kompromis: isplatiću vam sto florina za buduće potrebe, a vi možete danas poslati kući novac.

Aldovrandi je često dolazio da posmatra pripreme. -Ja ću postati bogataš zbog te vaše bronze -primeti brišući čelo, jer je dvorište postalo pakao zbog isprobavanja peći.

-Kako to? -Bolonjci se svi klade da je vaša statua suviše velika da bi se mogla izliti. Daju

veliku prednost. Ja prihvatam sve opklade. -Ona će biti izlivena -odgovori oštro Mikelanđelo. -Posmatrao sam Bernardina

korak po korak. On bi umeo napraviti bronzu i bez vatre. Ali kad su u junu naposletku lili, nešto nije valjalo. Odlivak je dobro ispao sve do

struka, ostatak bronze, gotovo polovina metala, ostala je u peći. Nije se istopila. Da bi je izvadili, trebalo je porušiti peć. Zaprepašćen, Mikelanđelo povika:

-Šta li se to pokvarilo? -Ja ne znam. To mi se nikad pre nije dogodilo. -Bernardino je bio isto tako

nesrećan kao i Mikelanđelo. -Mora da nešto nije u redu s drugom polovinom bakra I bronze. Tako se stidim.

Mikelanđelo odgovori promuklim glasom: -Ti si dobar zanatlija, i ti svoje srce unosiš u posao. Ali, ko radi, taj i greši.

-Osećam se bolestan. Sutra ujutro ću početi iz početka. Bolonja, kao i Firenca i Rim,imala je svoj sistem munjevitog prenošenja vesti. U

tren oka se pročulo celim gradom da Mikelanđelu nije pošlo za rukom da izlije papin kip. Gomila sveta poče da dolazi u dvorište kako bi se uverili. Među njima je bio Vinćenco, koji pobedonosno udari po još vrelim ciglama peći povikavši:

-Samo Bolonjac zna kako se upotrebljavaju bolonjske opeke. Ili da pravi bolonjske kipove. Natrag u Firencu, žgadijo jedna.

Mikelanđelo se okrenu i dohvati železnu šipku. Aldovrandi stiže na vreme da se umeša, učtivo naredivši Vinćencu da izađe iz dvorišta, a zatim i ostale izvede napolje.

-Kako je ozbiljan neuspeh, Mikelanđelo? -Samo polovina, čim budemo mogli ponovo sagraditi peć, moći ćemo ponovo da

lijemo u kalup odozgo. -Uspećete sledeći put. Kad je Bernardino sledećeg jutra ušao u dvorište, lice mu je bilo zeleno. -Kako je ovo okrutan grad! Misle da su postigli pobedu zbog našeg neuspeha. -Oni ne vole Firentince, a mislim da ne vole ni papu. Ako ne uspemo, ubićemo

dve ptice jednom bronzom. -Ne mogu da dignem pogled na ulici. -Hajdemo da živimo ovde u dvorištu dok ponovo ne budemo mogli da lijemo. Bernardino je junački radio, noću i danju. Ponovo je sagradio peć, isprobao

kanale do kalupa, pravio eksperimente s metalom koji se nije bio istopio. Naposletku, po užarenoj julskoj žezi, ponovo je izlio. Polagano, dok su nervozno čekali, zagrejan metal poče da curi iz peći u kalup. Pošto je to učinio, Bernardino reče:

-Više vam nisam potreban. Odlazim u zoru u Firencu. -Ali zar ne želiš videti kako će ispasti kip? Hoće li se dve polovine sastaviti?

Onda ćeš se smejati Bolonjcima u lice. Bernardino odbaci tu pomisao. -Ne želim osvetu. Samo spas. Ako mi isplatite što

ste mi dužni, odlazim. Mikelanđelo je ostao da sam otkrije rezultate. Morao je sedeti dokon tri

sedmice, dok je sva zemlja u okolini pucala od suše i Arđento nije mogao da nađe nimalo voća ili povrća na pijaci. Tek tada se omotač dovoljno ohladio da se mogao skinuti.

Bernardino je bio obavio svoj posao. Dve polovine kipa bile su sastavljene bez vidljivih znakova. Bronza je bila crvena i gruba, ali bez greške. »Nekoliko sedmica glačanja i poliranja«, pomisli Mikelanđelo, »pa ću i ja moći da odem.«

No pogrešno je ocenio posao. Avgust, septembar, oktobar su prošli. Voda se ni po koju cenu nije mogla dobiti, dok su on i Arđento skapali nad mrskim manuelnim radom, a da nijedan nije razumeo prirodu bronze. Nozdrve su im bile pune piljevine i strugotine. Izgledalo je da su osuđeni da večno čiste ogromni kip.

Najzad je u novembru bronza bila dovršena, izrađena tako da je imala sjajan, taman ton. Bila je prošla cela godina dana otkako je stigao u Bolonju. Mikelanđelo se uputi Antonmariju da ga zamoli za poslednji pregled i otpuštenje. Bankar je bio oduševljen rezultatom.

-Vi ste premašili najveće nade Svetog oca. -Ostavljam kip vama na staranje. -Vi to ne možete učiniti. -Zašto ne? -Primio sam od pape naređenje da ga morate namestiti na pročelju crkve San

Petronio. -Ali moj ugovor kaže da ga mogu ostaviti tamo gde sam ga završio. -Papino poslednje naređenje mora se slušati. -Kaže li Sveti otac da mi se plati ta želja? -Ne. Samo da ga namestite. Niko zapravo nije znao zašto ima toliko odlaganja, ležište još nije bilo gotovo,

trebalo je da se oboji, božićni praznici su se približavali, zatim Sveta tri kralja... Arđento je odlučio da se vrati na bratovo imanje. Kad se opraštao s Mikelanđelom, na licu mu se čitala zbunjenost.

-Umetnik je kao contadino, njegova glavna žetva je nevolja. On nije ubijao vreme, vreme je ubijalo njega. Prevrtao se celom širinom po

bračnoj postelji, goreći od mermerne groznice,obuzet žudnjom da uzme čekić i dleto u ruke, da kleše beli kristalni kamen dok mu se slatka oštra prašina skuplja u nozdrvama, savladan željom za Klarisom, koja mu je udarala u napetim slabinama, i čeznući da je ima, a oba čina mistično su se združivala u jednom neprestanom »hajde«.

Naposletku su došli radnici, sredinom februara, da odnesu kip koji je stajao ispod zaštitnog pokrivača pred crkvom San Petronio. Zvona su zvonila po celom gradu. Kip je bio podignut u nišu, iznad portala Dela Kverče. Celi se grad skupio na Pjaci Mađore, slušao svirale, trube i bubnjeve. U onaj sat za koji su astrolozi rekli Juliju da je pogodan, u tri posle podne, pokrivač je bio skinut s kipa. Gomila sveta je klicala, a zatim kleknula i prekrstila se. Te večeri na trgu priređen je vatromet.

Mikelanđelo, stojeći u pocepanoj radničkoj košulji, na kraju trga, neprimetno je otišao. Pogledavši Julija u niši, osvetljenog raketama koje su ispaljivali, nije ništa osećao, čak ni olakšanje. Bio je isušen i jalov, istrošen, suviše iscrpljen od dugog besmislenog čekanja i gubitka da bi se upitao da li je konačno kupio slobodu.

Hodao je celu noć po ulicama Bolonje, jedva znajući gde se nalazi. Sipila je hladna kiša. Bilo mu je ostalo tačno četiri i po florina. U zoru zakuca na Aldovrandijeva vrata da se oprosti od prijatelja. Aldovrandi mu pozajmi konja, kao i pre jedanaest godina.

Samo malo dalje, u podnožju brda, kiša poče da pljušti. Padala je sve do Firence. Konjska kopita šljapkala su po mokroj zemlji. Cesta se činila beskrajna. Njegove ruke opustiše uzde, u glavi poče da mu se vrti, iscrpljenost ga savlada... i naposletku izgubi svest, pade s konja te udari glavom o cestu.

8 -Moj dragi Mikelanđelo -reče gonfaloniere Soderini -meni se čini da ste vi češće

prekriveni blatom nego supom.

Sedeo je zavaljen tako da mu je britko martovsko sunce prelazilo preko lica. Mikelanđelo je u tih nekoliko dana otkako se vratio u Firencu saznao da je Soderini imao mnogo razloga da bude zadovoljan sobom, preko svog sjajnog putujućeg ambasadora Nikola Makijavelija, koga je on odgojio onako kao što je njega odgojio Lorenzo de Mediči, Firenca je zaključila niz prijateljskih ugovora koji su omogućili gradu da živi u miru i napretku.

-Svi izveštaji iz Bologne i iz Vatikana kazuju nam da je papa oduševljen... -Gonfaloniere, pet godina koje sam proveo klešući Davida, Bogorodicu i okrugli

reljef bile su najsrećnije godine mog života. Gladan sam samo jedne jedine stvari: klesanja mermera.

Soderini se nagnu preko stola, a oči mu zablistaše. -Sinjorija zna kako da pokaže svoju zahvalnost. Imam ovlašćenje da vam

ponudim jednu lepu narudžbinu: divovskog Herkula, koji će odgovarati vašem Davidu. Kad bude imao po jednu figuru sa svake strane glavnih vrata, ulaz u Palaco dela Sinjorija biće najuzvišeniji ulaz u vladu gradske države na svetu.

Mikelanđelu zastade dah. Divovski Herkul! Koji predstavlja sve što je bilo najjače i najplemenitije u klasičnoj kulturi Grčke. Il Magnifico je učinio Firencu Atinom Zapada, sad se ukazivala mogućnost da uspostavi sponu koja bi povezala Perikla i Lorenca, da se vrati svojim ranijim istraživanjima u vezi s Heraklom. Drhtao je od uzbuđenja.

-Mogu li opet dobiti kuću? I radionicu da u njoj klešem Herkula? -Sada su izdati, ali ugovor uskoro ističe. Računaću vam mesečno osam florina.

Kad budete počeli da radite apostole, kuća će opet biti vaša. Mikelanđelo sedne obuzet iznenadnom slabošću. -Tu želim da živim i klešem celog života. Neka Bog čuje ove moje reči. Soderini zapita brižno: -A šta je s Rimom i s mermernim nadgrobnim

spomenikom? -Pisao sam Sangalu. On je jasno rekao papi da ću se ja vratiti u Rim samo da

revidiram ugovor i da donesem mermerne stubove u Firencu. Sve ću ih raditi odjednom: Mojsija, Herkula, Svetog Matiju, Robove...

Glas mu je bio pun radosti koju je osećao u duši. Soderini je zurio preko crvenih geranija svoje žene na krovove Firence.

-U moju dužnost ne spada da se mešam u porodični život, ali došlo je vreme da osigurate svoju slobodu od oca. Želim da idem s vama javnom beležniku da potpišete zakonsko oslobođenje u društvenom i pravnom smislu. Dosad je novac koji ste zaradili bio po zakonu njegov. Posle vašeg oslobođenja i potpisa, on će pripadati vama, i vi ćete moći da raspolažete njime. Ono što ćete posle toga dati vašem ocu, to će biti poklon, a ne obaveza.

Mikelanđelo je ćutao. Znao je sve nedostatke svog oca, a ipak ga je voleo, delio je Lodovikov ponos zbog porodičnog imena, želju da ponovo izgradi sebi ime u toskanskom društvu. On polagano odmahnu glavom.

-To ništa ne bi koristilo, gonfaloniere. Ja bih u svakom slučaju morao njemu predati novac, čak i da je moj.

Soderini je navaljivao: -Ja ću zakazati sastanak s javnim beležnikom. A što se tiče mermera za Herkula...

-Mogu li da ga izaberem u Karari?

-Pisaću Kučarelu, vlasniku kamenoloma, da mu kažem da morate dobiti najveći i najčistiji komad koji je ikad bio iskopan iz Apeninskih planina.

Lodoviko je bio ucveljen kad se morao pojaviti pred javnim beležnikom, gospodinom Đovanijem da Romenom, jer je po toskanskom zakonu neoženjeni sin postajao slobodan samo po smrti očevoj. U Lodovikovim očima pojaviše se suze kad su se vraćali kući, pored stare crkve San Firence, pa niz Via del Prokonzolo.

-Mikelanđelo, ti nas sada nećeš napustiti? Obećao si Buonarotu i Đovansimonu da ćeš im kupiti radnju. Moramo kupiti još nekoliko imanja, da bismo ostvarili prihod...

Zbog nekoliko rečenica na papiru, Mikelanđelov odnos prema ocu se preokrenuo. Sada je on predstavljao autoritet, sada ga više nisu mogli mučiti ni gnjaviti. No, pogledavši iz prikrajka očiju, vide da je šezdesetčetvorogodišnji Lodoviko ostario za deset godina u deset minuta zakonske ceremonije, glavu je pognuo, ramena opustio.

-Uvek ću učiniti za porodica sve što bude u mojoj moći, oče. Šta drugo imam? Svoj rad i svoju porodicu.

Obnovio je svoja prijateljstva u Društvu bakrača. Roseli je bio umro. Botičeli je bio suviše bolestan da bi prisustvovao, i tako su bili izabrani mladi članovi, uključivši Ridolfa Girlandaja, Sebastijana da Sangala, Frančiabida, Jakopa Sansovina i Andrea del Sarta, talentovanog slikara. Bio je oduševljen Granačijem, koji je dovršio dva dela koja su ga zaokupljala nekoliko godina: jednu Bogorodicu s mladim svetim Jovanom, i Svetog Jovana Jevanđelista u Patmosu.

-Granači, ti priznati lopove! To je divno! Boja je lepa, figure divne. Uvek sam ti govorio da ćeš postati veliki slikar budeš li na tome radio.

Granači pocrveni. -Šta kažeš da večeras priredimo zabavu u vili? Pozvaću društvo.

-Kako je Vermilja? -Vermilja. Udata. Za jednog službenika u Pistoji. Želela je da osnuje porodicu.

Dao sam joj miraz. Imam novu devojku: kosa joj je crvena kao u Nemice, puna je kao jarebica...

Saznao je da je Kontesinina sudbina mnogo bolja, kako su popularnost i važnost kardinala Đovanija u Rimu sve više rasli, Sinjorija je dopustila porodici Ridolfi da se preseli u veliku vilu na brdu, mnogo prostraniju i udobniju. Kardinal Đovani je slao namirnice i novac koji im je bio potreban. Kontesini je bilo dopušteno da dolazi u Firencu kad god je želela, ali Ridolfo nije smeo dolaziti. Njoj je bilo dopušteno da se pridruži svom bratu u Rimu, ali budući da je Ridolfi još uvek slovio kao neprijatelj republike, Sinjorija nije htela dopustiti da joj izmakne iz vida.

Uhvatila ga je kako se netremice zagledao u Davida. -Je li još uvek dobar? Još uvek nisi iscrpeo radost koju ti on pruža? On se okrenu na zvuk njenog glasa i susretne se s njenim prodornim smeđim

očima koje su uvek mogle da mu prodru misli. Obrazi su joj bili rumeni od hodanja po oštrom martovskom vazduhu, njen se stas bio popunio, postala je malo ozbiljnija.

-Kontesina! Kako divno izgledate. Milo mi je što vas vidim. -Kako je bilo u Bolonji? -Danteov Pakao. -Sve?

Mada je njeno pitanje bilo nedužno postavljeno, on pocrveni sve do kovrdža koje su mu bile očešljane preko četvrtastog čela.

-Kako se zove? -Klarisa. -Zašto si je ostavio? -Ona je mene ostavila. -Zašto nisi pošao za njom? -Nisam imao kočiju. -Onda si upoznao ljubav, mali deo ljubavi? -upita ona ozbiljno. -U punoj meri. Suze joj ispuniše oči. -Dopusti mi da ti zavidim -prošaputa ona i iščezne, prešavši brzo preko pjace

pre nego što mu je pošlo za rukom da pođe za njom. Gonfaloniere Soderini mu je dao avans od dve stotine florina za budući rad.

Otišao je da poseti Lorenca Strocija, koga je poznavao otkako je njegova porodica kupila Herkula. Lorenco Stroci bejaše oženjen Lukrecijom Ručelaj, kćerkom II Magnificove sestre Nanine i Mikelanđelovog rođaka Bernarda Ručelaja. Mikelanđelo zapita Strocija bi li mogao uložiti malu svotu novaca u ime svoje braće, kako bi mogli da dele zaradu od trgovine.

-Ako se dogovor ne pokvari, Meser Stroci, moći ću uložiti kapital kako budem zarađivao, da bi moja braća mogla više zarađivati.

-To će odgovarati mojoj porodici, Buonaroti.I ako ikad zaželite da vaša braća otvore nezavisnu radnju, ja ću ih snadbevati vunom iz naših predionica u Pratu.

Otišao je zatim u radionicu Duoma, gde ga bučno pozdraviše Bepe i njegovi klesari. Samo se Lapo okrenuo.

-Hoćeš li da ti sagradim još jednu radionicu? -brbljao je krezubi Bepe. -Još ne, Bepe, dok ne odem u Kararu i ne nađem komad mermera za Herkula. Ali

hoćeš li mi pomoći da premestim Svetog Matiju da vam ne smeta... Izabrao je svetog Matiju jer je on bio prvi jevanđelist u Novom zavetu, i jer

Matija nije završio nasilnom smrću. U svojim ranijim crtežima video je Matiju kao mirnog naučnika s knjigom u jednoj ruci, dok se drugom zamišljeno držao za bradu. Mada se bio probio u prednju površinu kamena, nesigurnost mu nije davala da ide dalje. Sada je razumeo zašto, nije mogao pronaći istorijskog Matiju. Njegovo jevanđelje nije bilo prvo napisano, jer je mnogo stvari uzeo od Marka, govorilo se da je bio blizak Isusu, no on je napisao svoje jevanđelje tek pedeset do sedamdeset godina posle Hristove smrti...

On iznese svoje probleme prioru Bikjeliniju. Priorove tamnoplave oči bile su postale krupnije iza debelih stakala, dok mu se lice suzilo od godina.

-Ništa se o svetom Matiji ne zna sigurno -promrmlja on u tihoj biblioteci. - Da li je on bio Levi, skupijač poreza u službi Iroda Antipe? Možda, a možda i nije. Jedino ga spominju, osim u Novom zavetu, na grčkom, i to greškom, tamo se kaže da je Matija sastavio Proročanstva na hebrejskom jeziku. Ali ona su napisana na grčkom, za Jevreje koji su govorili grčkim jezikom, da im se dokaže da je Isus bio nekoliko puta predskazan u Starom zavetu.

-Šta da radim, oče?

-Moraš stvoriti svog vlastitog Matiju,kao što si stvorio svog vlastitog Davida i Pijetu. Mani se knjiga, mudrost leži u tebi. Ma šta da isklešeš kao Matiju, to će biti istina.

Mikelanđelo se osmehivao odmahujući glavom. -Oče, vaše reči su ljubazne, nikad niko nije imao toliko vere u mene.

Počeo je sve iz početka, tražeći Matiju koji će simbolizovati čoveka u njegovoj mučnoj potrazi za Bogom. Da li može da kleše Matiju u spirali koja će se kretati nagore, Matiju koji pokušava da izađe iz mermera, kao što se čovek borio da se oslobodi iz kamene planine politeizma u kojoj je ležao okovan? Nacrtao je Matijino levo koleno kako se snažno probija iz kamena, kao da hoće da oslobodi trup od kukuljice koja ga je držala zarobljenog, s rukama uz telo, s glavom mučno izvijenom daleko od tela u traženju puta kojim bi se izbavio.

Naposletku se vratio svom mermeru, osećajući se ponovo u savršenoj telesnoj i duhovnoj kondiciji, kao majstor, dok je snaga njegove radosti terala dleto kroz kamen kao što munja ide kroz oblake. Klesao je po vrućini isto onako jakoj kao što je toplota u ognjištu, mermer i meso Matije bili su postali jedno, i Matija se probijao kroz blok čistom snagom svoje volje da stekne dušu kojom će se uzdići do Boga. Zar ne želi svaki čovek da se izbavi iz utrobe i stekne besmrtnost?

Žudeći da postigne lirsko raspoloženje, on se vrati Tadejevoj Bogorodici, klešući okrugli okvir, ozbiljno, divno lice Marijino, tkivo kože deteta Isusa protegnutog na majčinom krilu. Zatim dođe vest od pape Julija da Firenca mora proslaviti jubilej krivice i kazne kako bi se skupila novčana sredstva za gradnju nove crkve svetog Petra.

-Mene su zadužili za dekoracije -izjavi radosno Granači. -Granači, nećeš se valjda ponovo vratiti pozorišnim kulisama, posle onih sjajnih

slika? To će biti traćenje tvog talenta. Ja sam protiv toga. -Moj talent ima mnogo vremena -reče Granači. -Čovek treba malo i da se

zabavlja. Jubilej koji je trebalo da namakne novac za Bramanteovu crkvu nije bio veseo za

Mikelanđela. Trebalo je da se održi u aprilu. Mikelanđelo se zakleo da će otići iz grada i te dane provesti kod Topolina. No, opet se papa umešao u njegove planove.

-Primili smo breve od pape Julija -reče Soderini. -Vidite, zapečačen je ribarskim prstenom. Traži da dođete u Rim. Ima za vas dobre vesti.

-To može značiti jedino to da če mi dopustiti da ponovo klešem. -Ići ćete? -Sutra. Sangalo je pisao da moj drugi tovar mermera leži izložen vremenu na

Pjaci San Pjetro. hoću da ga spasim.

9

Oči mu umalo ne izleteše iz glave kad ugleda mermer istovaren kao drvo za

ogrev, požuteo od kiše i prašine. Đulijano da Sangalo ga zgrabi za ruku. -Sveti otac te čeka. Prošli su kroz jednu manju prestonu dvoranu u papskoj palati, punu molitelja

koji su se nadali da će biti primljeni. Kad se našao u velikoj prestonoj dvorani, on

pođe prema prestolu, pokloni se kardinalu Đovaniju de Medičiju i samo klimnu glavom kardinalu Rijariju. Papa Julije ga primeti, prekine razgovor sa svojim nećakom Frančeskom, prefektom Rima, i Parisom de Grasisom. Julije je bio u beloj lanenoj mantiji i naboranoj tunici do kolena, s uskim rukavima, dok mu je skarletni ogrtač od baršuna bio obrubljen hermelinom, isto kao i skarletna kapa.

-Ah, Buonaroti, vratio si nam se. Zadovoljan si s kipom u Bolonji, zar ne? -On će nam doneti čast. -Vidiš -uzviknu pobedonosno Julije, zaokruživši ispruženim rukama celu

dvoranu. -Nisi imao poverenja u sebe. Kad sam ti pružio tu sjajnu mogućnost, ti si viknuo: »To nije moja struka.« -Papa je oponašao Mikelanđelov malo hrapav glas, i prisutni prasnuše u smeh pun razumevanja. -Sada vidiš kako si to učinio svojom strukom stvorivši izvanrednu bronzu.

-Vi ste plemeniti, Sveti oče -promrmlja Mikelanđelo pomalo nestrpljivo, dok mu je glava bila zaokupljena gomilom uprljanog mermera koji je ležao svega nekoliko metara daleko.

-Nameravam da i dalje budem plemenit -uzviknu srdačno Julije. -Ja ću te uzdići iznad svih majstora slikara Italije.

-...majstora slikara? -Da. Zaključio sam da si ti najbolji umetnik koji će dovršiti rad što su ga počeli

tvoji zemljaci Botičeli, Girlandajo, Roseli, koje sam ja lično uposlio da slikaju friz u Sikstinskoj kapeli. Ja te određujem da dovršiš kapelu moga strica Siksta, u kojoj još treba oslikati plafon.

Začu se slab pljesak. Mikelanđelo je bio zaprepašćen. Uhvati ga vrtoglavica. Zamolio je Sangala da objasni papi da će se vratiti u Rim samo da počne klesati skulpture za nadgrobni spomenik. Sad strastveno uzviknu:

-Ja sam vajar, ja nisam slikar! Julije očajno odmahnu glavom. -Imao sam manje muke da pobedim Peruđu i Bolonju nego da pokorim tebe. -Ja nisam papska država, Sveti oče. Zašto biste vi gubili svoje dragoceno vreme

na to da me pokorite? U sobi nastade tajac. Papa sevnu očima na njega, isturi sedu bradu i hladno

zapita: -Gde si ti učio veronauku, da se usuđuješ ispitivati odluku svog pape? -Kao što je vaš prelat rekao u Bolonji, Svetosti, ja sam samo neuki umetnik, bez

dobrog ponašanja. -Onda možeš klesati svoja majstorska dela u ćeliji Sant Anđela. Bilo je dovoljno da Julije samo mahne rukom straži i on bi mogao da trune u

zatvoru godinama. On stisnu zube. -To bi vam donelo malo časti. Mermer je moja struka. Pustite me da isklešem

Mojsija, Pobede, Robove. Mnogi će dolaziti da vide kipove, biće zahvalni Vašoj svetosti što ste im to omogućili.

-Ukratko -obrecnu se Julije -meni su potrebne tvoje skulpture da bih sebi osigurao mesto u istoriji.

-One bi mogle da pomognu, Sveti oče. Jasno se čulo teško disanje oko prestola. Papa se okrenu svojim Kardinalima i

dvoranima.

-Čujete li to, gospodo? Ja, Julije II, koji sam povratio davno izgubljene papske zemlje crkvi i koji sam doneo sigurnost Italiji, koji sam je očistio od skandala porodice Bordžija te doneo ustav kojim se zabranjuje simonija, i koji sam uzdigao ugled Svetog kolegija i dao Rimu modernu arhitekturu -meni je potreban Mikelanđelo Buonaroti da mi osigura mesto u istoriji.

Sangalo je bio bled kao smrt. Kardinal Đovani je gledao kroz prozor kao da nije prisutan. Papa raskopča okovratnik svog ogrtača jer se bio zagrejao, duboko uzdahnu i poče ponovo:

-Buonaroti, moji obaveštajci u Firenci opisuju tvoj panel za Sinjoriju kao »školu sveta«.

-Svetosti -prekine ga Mikelanđelo proklinjući svoju zavist prema Leonardu koja ga je dovela u tu klopku -to je bio slučaj, nešto što se nikad ne može ponoviti. Velikoj dvorani je bila potrebna druga freska za drugu polovinu zida... To je bilo radi promene...

-Bene. Napravi takvu jednu promenu za Sikstinu. Ili to treba značiti da ti hoćeš oslikati zid u firentinskoj dvorani a nećeš plafon u papskoj kapeli?

Tišina u sobi je pritiskala. Naoružani dvoranin koji je stajao pored pape, reče: -Vaša svetosti, recite samo reč, i ja ču obesiti tog uobraženog Firentinca na Tore

di Nona. Papa se namršti na Mikelanđela, koji je stajao pored njega prkosan ali

nem.Pogledi im se sukobiše. Gledali su se netremice, ne odvraćajući oči. Zatim tračak osmeha pređe preko papinog lica, blesnu u ćilibaru Mikelanđelovih očiju,u jedva primetnom trzaju usana.

-Tog uobraženog Firentinca, kako ga vi nazivate -reče papa -pre deset godina je Jakopo Gali opisao kao najboljeg vajara u Italiji. I on to jeste. Da sam hteo da ga pojedu lešinari, to sam mogao već davno učiniti.

On se ponovo okrenu Mikelanđelu i reče glasom oca očajnog ali punog ljubavi. -Buonaroti, ti ćeš naslikati dvanaest apostola na plafonu Sikstine, ukrasićeš svod

uobičajenim crtežima. Za to ćemo ti platiti tri hiljade velikih zlatnih dukata. Osim toga, biće nam milo da platimo troškove i plate petorici pomoćnika koje ti izabereš. Kad svod Sikstine bude gotov, imaš obećanje svoga Svetog oca da ćeš se vratiti mermeru. Sine moj, otpušten si.

Šta je još mogao reći? Bio je proglašen najboljim umetnikom među svojim zemljacima, obećano mu je da će nastaviti rad na nadgrobnom spomeniku. Kuda da pobegne? u Firencu? Da gonfaloniere Soderini vikne: »Mi ne možemo zaratiti s Vatikanom zbog vas.« U Španiju, Portugal, Nemačku, Englesku...? Papina vlast je svuda stizala. Papa je mnogo zahtevao, ali neki manji crkveni poglavar je mogao da ga izbaci iz crkve. A da je odbio da dođe u Rim? I to je pokušao, za jalovih sedam meseci u Firenci. Ništa se nije moglo učiniti, samo se pokoriti.

On kleknu, poljubi papin prsten. -Biće onako kako Sveti otac želi. Kasnije, stajao je pred prednjim ulazom Sikstinske kapele, dok mu se u duši

mešalo gađenje i samooptuživanje. Sangalo je bio odmah iza njega, izbezumljenog izraza, kao da su ga bičevali.

-To sam ti ja spremio. Ja sam nagovorio papu da sagradi sebi pobedonosni nadgrobni spomenik i da te pozove da ga klešeš. Sve što si od toga imao samo je jad...

-Ti si pokušao da mi pomogneš. -Nisam mogao da savladam papu. Ali sam mogao da budem realniji što se tiče

Bramantea. Uhvatiti se u koštac s njim... s njegovom ljupkošću... njegovim talentom... Zbog njega ja više nisam arhitekt, a ti više nisi vajar.

Sangalo zaplaka. Mikelanđelo ga odvede do nadstrešnice iznad vrata kapele i stavi mu ruku na drhtavo rame.

-Strpljenja, dragi, strpljenja. Mi ćemo se izvuči iz tog nezgodnog položaja. -Ti si mlad, Mikelanđelo, ti imaš vremena. Ja sam star. A nisi ni čuo vrhunac

sramote. Dobrovoljno sam se prijavio da podignem za tebe skelu, pošto sam ja obnovio kapelu i dobro je poznajem. Čak mi je i to odbijeno. Julije je već uredio da je sagradi Bramante... Sve što sada želim jeste da se vratim kući u Firencu, da malo uživam u miru pre nego što umrem.

-Ne govori o umiranju. Hajdemo da umesto toga porazgovaramo kako ćemo prići tom arhitektonskom čudovištu. -On podiže obe ruke u očajnom pokretu kojim obuhvati Sikstinu. -Objasni mi ovu... tu veliku zgradu? ...meni? Zašto je tako sagrađena?

Sangalo je objašnjavao da je ta zgrada, kad je prvi put dovršena, izgledala više kao neka tvrđava nego kao kapela. Pošto je papa Siksto nameravao da je upotrebi za odbranu Vatikana u slučaju rata, bila je gore završena puškarnicama iz kojih su vojnici mogli da pale topove i bacaju kamenje na napadače. Kad je susedna tvrđava Sant' Anđelo, u koju se jednim prolazom ograđenim visokim zidom moglo doći iz papske palate, bila pojačana, Julije je naredio Sangalu da proširi krov i prekrije puškarnice. Stanovi za vojnike, koji su se nalazili iznad svoda što ga je Mikelanđelo imao da slika, bili su neiskorišćeni.

Jaka svetlost probijala se kroz tri visoka prozora, osvetljavajući Botičelijeve i Roselijeve freske na suprotnom zidu i bacajući jake trake svetla preko raznobojnog mermernog poda. Bočni zidovi, sto trideset i tri stope dugački, bili su razdeljeni u tri zone do bačvastog svoda šezdeset i osam stopa iznad zemlje: najniža zona bila je prekrivena tapiserijama, frizovi fresaka ispunjavali su drugu odnosno srednju zonu. Iznad tih fresaka nalazio se venac, koji je ispadao za koje dve stope iz zida. Na najvišoj, trećoj zoni bili su smešteni prozori, a s obe strane svakog prozora portreti papa.

Duboko uzdahnuvši, Mikelanđelo izduži vrat i pogleda gore preko šezdeset stopa u vazduh na samu tavanicu, obojenu svetloplavom bojom i išaranu zlatnim zvezdama, ogromnu površinu koju je morao ukrasiti. Iz treće zone zida, prelazeći u lučni svod, dizali su se pendentivi, koji su bili postavljeni na pilastre, plitke stubove, usađene u treću zonu. Ti pendentivi, po pet na svakom zidu i po jedan na svakom kraju, predstavijali su otvorene površine na kojima je trebalo da naslika dvanaest apostola. Iznad svakog prozora nalazila se polukružna luneta, ocrtana sepijom. Spoljne ivice pendentiva formirali su trouglast zid među lukovima, takođe obojen sepijom.

Sada mu je motiv porudžbine postao poražavajuće jasan. Nije to bilo zbog toga da postavi sjajne slike na plafon, koje bi upotpunile ranije freske, već da maskira nosače koji su predstavljali grub prelaz iz treće zone do bačvastog svoda. Njegovi apostoli neće biti stvoreni zbog sebe samih, već zbog toga da zabave poglede sa tla, kako bi njihova pažnja bila odvraćena od nezgrapne arhitektonske podele. Kao

umetnik postao je ne samo dekorater već i umetnik koji treba da zagladi nespretnosti drugih ljudi.

10

Vratio se Sangalovoj kući i proveo ostatak dana pišući pisma, Arđentu,

podstičući ga da požuri u Rim, Granačiju, preklinjući ga da dođe u Rim i da organizuje za njega jednu bottegu, Topolinima, pitajući ih poznaju li nekog klesara koji bi hteo da pomogne da oteše mermerne stubove. Ujutro stiže sluga od pape, obaveštavajući ga da je za njega još uvek slobodna kuća gde je pre, u toku one dve godine, držao kamen. On pođe u dvorište Gufatija, unajmi porodicu da mu prenesu mermer sa Pjace San Pjetro do kuće. Nekoliko manjih komada bilo je ukradeno.

Nije mogao pronaći stolara Kozima, susedi su mislili da je umro u bolnici Santo Spirito, ali se tog poslepodneva pojavi pegavi Pjero Roseli natovaren zavežljajima, da skuva svoj hvornjanski riblji paprikaš. Dok je cacciucco lagano vario u svom oreganu, Mikelanđelo i Roseli pregledaše kuću, koja nije bila nastanjena od vremena kad ju je Mikelanđelo napustio pre dve godine. Kuhinja je bila od nebojene opeke, mala ali udobna, dovoljna da se u njoj kuva i jede. Ono što je nekada bila porodična soba, sada je moglo da se pretvori u pristojnu radionicu. Na prekriven trem mogao je stati sav mermer ako se pažljivo složi, a u dve neobojene spavaće sobe spavaće bottege.

U maju je potpisao ugovor za Sikstinsku kapelu, pa mu je isplaćeno pet stotina velikih zlatnih dukata iz papske blagajne. Pošto je vratio svoj davnašnji dug Baldučiju, otišao je ponovo trgovcu s nameštajem u Trasteveru da kupi neke komade koji su mu izgledali zapanjujuče slični onima što ih je Balduči prodao trgovcu pre osam godina.

Uposlio je jednog mladog Rimljanina da se brine o kući. Mladić je varao na računima, pa ga je otpustio. Drugi je ukrao nekoliko dukata iz Mikelanđelove kese pre no što je bio uhvaćen.

Granači je stigao krajem sedmice. Svratio je brijaču da podreže svoju plavu kosu. Već je bio pronašao na Pjaci Navona otmene muške radnje i doneo u Mikelanđelovu kuću nove crne pantalone, košulju, zlatom izvezeni ogrtač do iznad kolena i malu prugastu kapu koja se nosila naherena.

-Nikad u životu nisam bio toliko srećan što nekoga vidim -uzviknu Mikelanđelo. -Moraš mi pomoći da sastavim spisak pomoćnika!

-Ne tako brzo -reče Granači dok su mu svetloplave oči igrale. -Ovo je moje prvo putovanje u Rim. Hoću da vidim sve što je za gledanje.

-Sutra ću te odvesti u Koloseum, u Karakaline izvore, na Kapitol... -Sve u svoje vreme.Ali večeras želim da posetim otmene gostionice za koje sam

čuo. -Šta ja znam o tim stvarima? Ja sam čovek od rada. Ali ako ti to ozbiljno misliš,

pitaću Baldučija. -Uvek sam ozbiljan kad se tiče moje zabave. Mikelanđelo privuče dve stolice uz kuhinjski sto.

-Rado bih skupio slikare s kojima smo radili kod Girlandaja: Buđardinija, Tedeska, Čeka, Baldinelija, Jakopa.

-Buđardini će doći. I Tedesko, mada mislim da on ne zna mnogo više o slikanju nego što je znao kod Girlandaja. Jakopo će ići svuda o tuđem trošku. Ali što se tiče Čeka i Baldinelija, ne znam bave li se još umetnošću.

-Koga bismo još mogli naći? -Sebastijana da Sangala, pre svih. On sebe smatra tvojim sledbenikom, kopira

tvoje Kupače svakog dana, drži o njima predavanja mladim slikarima. Moram pronaći petoga. Nije lako pronaći petoricu slobodnih slikara istovremeno.

-Daj mi da ti napišem spisak boja koje treba da nabavimo. Ove rimske boje uopšte ne valjaju.

Granači prepredeno pogleda prijatelja. -Meni se čini da tebi u Rimu ništa nije dobro.

-A je li ijednom Firentincu? -Meni će biti. Ja sam čuo priče o veoma otmenim i pametnim lepim kurtizanama

koje imaju ljupke vile. Dok god budem morao ostati ovde da ti pomognem da slikaš taj svod, uvek ću pronaći po koju vatrenu ljubavnicu.

Pismo donese Mikelanđelu vest da mu je umro stric Frančesko. Strina Kasandra, koja je živela s porodicom četrdeset godina, vratila se u očev dom i povela parnicu protiv porodice Buonaroti da joj vrate miraz i plate Frančeskove dugove. Mada između Mikelanđela i njegovog strica nikad nije bilo nekog pravog prijateljstva, on je osećao čvrstu krvnu povezanost. Patio je kad je video da je drugi po starosti Buonaroti otišao. A bio je i zabrinut. Njegov otac je očigledno imao nameru da se bori protiv Kasandrine tužbe, da uzme advokata, da ide pred sud... Sutradan je skupio snagu da ponovo ode u Sikstinu. Tamo je zatekao Bramantea, koji je upućivao stolare kako da obese skele sa plafona pomoću četrdeset šupljih stubova, koji su bili probijeni kroz cementni svod i pričvršćeni konopcima kroz vojničke stanove iznad svoda.

-Ovo je skela koja će vas sigurno nositi celog života. -Vi rado tako mislite, Bramante, ali to će biti svega nekoliko meseci. –

Bramanteu nešto zastade u grlu, kao da mu je zastala mušica. -Samom papi sigurno bi jedva palo na um da mu nametne taj plafon. -Pregledao je skelu, namršten. -A šta ćete s rupama u plafonu kad se izvuku stubovi.

-Ispuniću ih. -Kako ćete doći gore do rupa kad uklonite skele? Letećete na orlovim krilima? -Na to nisam mislio. -Ni na to šta ćemo učiniti sa četrdeset ružnih rupa ispunjenih cementom usred

moje slike pošto završim posao? Hajde da o tome porazgovaramo s papom. Papa je diktirao poslanice istovremeno nekolicini sekretara. Mikelanđelo izloži

u nekoliko jasnih reči celu situaciju. -Razumem -reče Julije i okrenu iznenađeno lice Bramanteu. -Šta si nameravao

učiniti s tim rupama na svodu, Bramante? -Nameravao sam ih ostaviti, onako kako ostavljamo rupe u zidovima zgrada kad

izvučemo stubove koji drže skele. Tu nema pomoći. -Je li to istina, Buonaroti? -Sigurno nije, Sveti oče. Ja ću napraviti skicu za skelu koja uopšte neće dotaći

plafon. Tada će slike ostati neoštećene.

-Verujem ti. Skini Bramanteovu skelu i sagradi svoju. Komorniče, platićeš Buonarotiju troškove za novu skelu.

Okrenuvši se, Mikelanđelo primeti kako se Bramante grize za usnu. On naredi stolarima da skinu skelu. Kad su sva građa i konopci spušteni na pod

kapele, Motino, pogrbljen predradnik stolara, zapita: -Vi ćete upotrebiti sav ovaj materijal za svoju skelu? -Neću konopce. Možeš ih uzeti. -Ali oni su skupoceni. Možete ih prodati za dobre pare. -Tvoji su. Motino je bio oduševljen. -To znači da ću imati miraz za kćerku. Sada se može

udati! U Rimu pričaju da ste vi težak čovek, Meser Buonaroti. Sada vidim da je to laž. Bog vas blagoslovio.

-To je baš ono što mi je potrebno, Motino. Božji blagoslov. Dođi sutra. Te noći uhvatio se u koštac s problemom u glavi, za koju je otkrio da je najbolja

radionica. Budući da još nikad nije video skelu kakvu je obećao papi, morao ju je izmisliti. Sama kapela bila je podeljena na dva dela, odvojena pregradama koje je klesao Mino da Fjezole: polovina za svetovnjake, koju će najpre oslikati, i veći deo ili prezbiterij, za kardinale. Zatim je dolazio oltar i papin presto. Na stražnjem zidu nalazila se freska Vaznesenje Blažene Device od njegovog prvog neprijatelja Peruđina. Zidovi su bili debeli i jaki, mogli su izdržati svaki teret. Ako sagradi skelu od dasaka koje će biti čvrsto zaglavljene u njih, onda će veće opterećenje skele vršiti jači pritisak na zidove i njegova će skela biti sigurnija. Problem je bio u tome kako će osigurati krajeve dasaka da ne padnu, jer nije mogao da useca u zidove. Onda se seti venca koji je ispadao iz zida, taj obrub ne bi bio dovoljno jak da nosi težinu skele i ljudi, ali može da pruži za njegove daske sigurno uporište.

-To će možda biti dobro -reče Pjero Roseli, koji je često morao sebi graditi skele. Uputio je Motina kako da klinom učvrsti daske i kako da sagradi most.

Mikelanđelo i Roseli su ga isprobali i pozvali stolare, jednog po jednog. Što je teret na skeli bio veći, ona je postajala sve jača. Bili su veseli. Bila je to mala pobeda, zaista, no ona je davala početnu silu za početak omrznutog zadatka.

Arđento je odgovorio da ne može napustiti bratovo imanje dok se ne završi žetva. Niti je Granači mogao da pismenim putem skupi pomoćnike.

-Moram se vratiti u Firencu da im pomognem da završe svoje porudžbine. Možda će proći nekoliko meseci, ali obećavam da ću dovesti sve one koje si želeo.

-Ja ću napraviti crteže. Kad se vratiš, bićemo spremni da počnemo s kartonima. Leto je bilo teško.Malarična izmaglica dizala se iz močvara. Niko nije mogao da

diše. Pola grada patilo je od glavobolje i bolova u grudima. Roseli, njegov jedini drug za vreme tih zagušljivih dana, pobegao je u brda. Mikelanđelo se penjao merdevinama na skelu, mučen besnom željom za dletom i čekićem u rukama. Umesto toga provodio je zagušljive dane crtajući umanjene modele dvanaest pendantiva, na kojima je trebalo da naslika apostole, režući od papira siluete luneta i trouglastih površina među lukovima, koje će takođe morati da ispuni, kako se papa izrazio, »uobičajenim dekoracijama«. Sredinom dana svod je postajao vreo kao peć i on je jedva disao.

Spavao je kao da je opijen toplinom popodneva, zatim je noću radio u stražnjem dvorištu, nižući crteže za gotovo šest hiljada kvadratnih stopa neba i zvezda koje je morao da ponovo prevuče malterom i ulepša.

Vreli dani i sedmice prolazili su u usamljenom gušenju. Prekinuo ih je samo dolazak bivšeg klesara iz Setinjana, koga je njegov otac pronašao u Firenci, po imenu Mikija. On je oduvek želeo da poseti Rim. Mikiju je bilo otprilike pedeset godina, bio je čvornovat i kozičav, i malo je govorio svojim odsečnim isprekidanim naglaskom klesara. Miki je znao da skuva nekoliko setinjanskih jela, pre njegovog dolaska Mikelanđelo nekoliko dana nije ništa jeo osim hleba i pio je samo slabo vino.

U septembru se vrati Granači vukući za sobom bottegu. Mikelanđelu je bilo smešno koliko su bivši učenici ostarili, Jakopo je još uvek bio mršav, živahan, smelih crnih očiju koje su odgovarale tragovima njegove crne kose namazane uljem i duboko usečenim borama od smeha, Tedesko, koji se dičio gustom bradom, za nekoliko stepeni crvenijom od kose, bio se udebljao i kretao se nespretno i teško, što ga je učiniio prirodnom metom Jakopovih šala. Buđardini, još uvek lica okruglog kao mesec i okruglih očiju, pokazivao je u sredini glave tragove ćelavosti slične tonzuri. Sebastijano da Sangalo, novajlija u grupi, bio je stekao neki ozbiljan izraz otkako ga je Mikelanđelo poslednji put video, izraz koji mu je doneo nadimak Aristotel. Imao je raskošne istočnjačke brkove, koje je nosio u čast svoga strica Đulijana. Donina, jedinog koga Mikelanđelo nije poznavao, doveo je Granači, jer je on »bio dobar crtač, najbolji od svih«. Bile su mu četrdeset dve godine, a izgledao je kao jastreb s jako savijenim tankim nosem na dugačkom licu s neprimetnim prorezima za oči i usta.

Te večeri, pošto se Granači uverio da ga njegova ljubavnica, koju je izdržavao preko celog leta, još uvek čeka, nova bottega je priredila zabavu. Granači je naručio boce belog frascatija i desetak poslužavnika s jelom iz Tratorije Toskane. Pošto je triput dobro povukao iz boce s vinom, Jakopo je ispričao jednu priču o mladiću koji je svake večeri išao u Krstionicu u Firenci i glasno se molio svetom Jovanu da mu kaže kako se vlada njegova žena i kakva je budućnost njegovog sina.

-Ja sam se sakrio iza oltara i povikao: »Tvoja žena je jedna bestidnica, a tvoj će sin biti obešen!« Znate li šta je odgovorio? »Ti bezobrazni sveti Jovane, uvek si lagao. Zbog toga su ti i odrubili glavu.«

Kad se smeh stišao, Buđardini je uporno zahtevao da nacrta Mikelanđelovo lice. Kad je završio, Mikelanđelo uzviknu:

-Buđardini, još uvek ti je jedno moje oko na slepoočnici. -Zatim su se igrali takmičenja u crtanju s Doninom, pustivši ga da pobedi kako bi sutradan morao da plati ručak.

Mikelanđelo je kupio još jedan veliki krevet u Trasteveru. On, Buđardini i Sangalo su spavali u sobi pored radionice, dok su Jakopo, Tedesko i Donino spavali u sobi na drugom kraju hodnika. Buđardini i Sangalo su otišli da kupe kozliće i daske i namestili su radni sto usred sobe, dovoljno dugačak za njih šestoricu. U deset sati stigao je Granači. Jakopo povika: -Pazite, ne dajte da Granači podigne ništa teže od ugljena, inače će se sručiti na gomilu.

Službeno krštena tom lakrdijom, radionica se ozbiljno dala na posao. Mikelanđelo razvi pred njima po stolu crteže za svod. Velike pendantive s krajeva rezervisao je za svetog Petra i svetog Pavla, u pet manjih pendantiva s jedne strane

nameravao je staviti Matiju, Jovana i Andriju, Vartolomeja i Jakova Zavedejevog, a na drugoj strani Jakova Alfejevog, Judu nazvanog Tadej, Filipa, Šimuna i Tomu. Nacrtao je jednog celog apostola kako sedi na prestolu s visokim naslonom, između stubova, iznad njega su bile krilate karijatide u volutama u obliku slova C, i medaljoni u četvorouglastim poljima i zavojiti ukrasi.

Prve nedelje oktobra u kući je vladao haos, jer niko nije mislio na to da namesti krevet, da opere suđe ili da pobriše pod. Ali Arđento, koji je došao iz Ferare, bio je tako oduševljen kad je video da će imati šestoricu drugova u kući, da je danima prao, ribao i peglao, pored toga što je kuvao jelo, pre no što je stigao da bude nesrećan zbog Mikelanđelove porudžbine.

-Ja želim da radim u kamenu. Da budem skulptor. -I ja isto tako, Arđento. I to ćemo i biti, samo ako ti budeš strpljiv i ako mi

pomogneš da poprskam ovaj plafon bojom. Svakome od svojih šest pomoćnika odredio je da ukrasi po jedan deo svoda:

rozetama, kasetonima, krugovima i pravouglovima, drvećem i cvećem i lišćem i valovitim pokretima lelujavih linija i spirala. Miki -to je otkrio -bejaše vešt u mlevenju boja. On sam hteo je napraviti poslednje kartone za gotovo sve apostole, ali će i Granači moći da naslika jednog ili dva, a možda će i Donino i Sangalo moći da naprave po jednog. Već je bio proveo pet meseci do ovoga dana, ali sada, kad su bili svi na okupu i pošto su počeli da rade, bio je sigiiran da će prekriti celi svod za sedam meseci. To će biti još jedna godina njegovog života. Sve zajedno četiri otkako je prvi put stigao u Rim da razgovara s papom Julijem. Završiće meseca maja, a onda će dalje raditi ili na mermernim figurama za nadgrobni spomenik ili će se vratiti mermernom bloku za Herkula koji je po naređenju gonfaloniera Soderinija bio donet u Firencu.

Nije baš tako ispalo. Donino, koji je bio dobar crtač, kao što je Granači rekao, nije imao hrabrosti da sve crteže prenese u bojeni karton. Jakopo ih je stalno zabavljao, ali s trideset i pet godina nije radio više no što je radio sa petnaest. Tedesko je bedno slikao. Sangalo se usudio da radi sve što bi mu Mikelanđelo naredio, ali još nije imao iskustva. Na Buđardinija se mogao osloniti, ali je on, isto kao kod Girlandaja, znao slikati samo ravne zidove i prozore, prestola i pilastre. Granačijev karton za apostola je dobro ispao, ali Granači se zabavljao u Rimu. Pošto je odbio da prima platu, kako ga je Mikelanđelo mogao terati da radi više sati? Mikelanđelo je radio dvaput više no što je mislio da će raditi, i polagano je napredovao iz sedmice u sedmicu kroz čitav novembar.

Najzad je došao čas, prve nedelje decembra, kad su bili spremni da prave freske na glavnoj zoni plafona. Jedan apostol je bio njegov, sveti Jovan s jedne strane, preko puta. Granači je trebalo da naslika svetog Tomu. Ostali na skeli, koje je predvodio Buđardini, trebali su da slikaju ukrase na bačvastom svodu između dvojice apostola. Pjero Roseli je stavio debeo sloj intonaka na te delove plafona dan pre, s neravnom površinom na kojoj će toga jutra premazati malterom tačno onu površinu koja če biti slikana do mraka.

U zoru su krenuli u Sikstinu. Miki je terao magarca, kola natovarena kantama, četkama, tubama boje, kartonima, svežnjevima crteža, vrećama ugljena, zdelicama i bočicama za boje, dok je Roseli sedeo usred peska i kreča. Mikelanđelo i Granači su išli napred. Buđardini i Sangalo odmah za njima. Tedesko i Donino pored njih. Mikelanđelo je osećao prazninu u želucu, ali je Granači bio veseo.

-Kako se osećaš, majstore Buonaroti? Jesi li ikad sanjao da ćeš ići na čelu svoje vlastite bottege da počinješ naručenu fresku?

-Ni u najgroznijim snovima. -Dobro je što smo svi bili tako strpljivi s tobom. Sećaš se kako te je Girlandajo

učio kako da se služiš instrumentima da nacrtaš pravougle uglove: kako ti je Mainardi pokazivao kako da obojiš meso temperom, i kako ti je David pokazivao kako se prave četke od belih čekinja...

-I kako su me Čeko i Baldineli zvali varalicom što nisam naslikao krila anđelu. Oh, Granači, u šta sam se ja upetljao? Ja nisam slikar fresaka.

11

Grupa je dobro radila zajedno. Miki je mešao malter na skeli pošto bi dovukao

vreće na merdevine, Roseli je znalački postavljao površine koje su se trebale toga dana slikati i ostao bi da posmatra kako se brzo suše i da ih stalno prska. Čak je i Jakopo marljivo radio kopirajući boje s kartona na crteže koje je Buđardini ocrtao crvenim okerom.

Pošto bi ostavio boji dovoljno vremena da oksidira i da se osuši, Mikelanđelo bi se vraćao sam da prouči rezultat. Pošto je sedmina svoda bila dovršena, video je dobro kako će izgledati celi plafon kad bude naslikan ostatak fresaka. Papin cilj biće postignut, nikome više neće smetati istureni trouglasti zidovi među lukovima, prazne lunete ili ružni svod s monotonim krugovima zlatnih zvezda. Apostoli na prestolima, hiljade kvadratnih stopa svetlo obojenih crteža, sakrivaće ih i skretati pažnju s njih.

A kvalitet rada? U njemu je bila duboko usađena potreba da stvara samo najbolje što se može izvesti, da stvara daleko iznad svojih mogućnosti, jer se nije mogao zadovoljiti ni sa čim što nije novo, sveže ili različito, očiti nastavak cele umetnosti. Nikad se nije pogađao na račun kvaliteta, njegovo poštenje čoveka i umetnika bilo je stena na kojoj je bio sagrađen njegov život. Ako potkopa taj kamen ravnodušnošću,time što bi pružio manje od iscrpljujućeg najboljeg u njemu samom, ako se zadovolji samo time da se provuče, šta će ostati od njega?

Mogao je završiti bronzanu statuu pape Julija dvaput brže da se mogao zadovoljiti samo primernom statuom, niko ga ne bi kritikovao, jer bronza nije njegov zanat, i jer mu je narudžbina bila nametnuta. Ali on je proveo mesece u kojima je iscrpeo svoju energiju, s odlukom da njegov rad donese čast njemu i njegovoj porodici i svim umetnicima. Da je hteo i da je mogao odmah završiti jednu brzo zamišljenu bronzu Julija, možda bi sada lakše završio i te freske na plafonu. On i njegova grupa mogli bi izraditi ostatak slika bez mnogo muke. Ali on nije mogao poreći da je njihov kvalitet osrednji. To je rekao Đulijanu da Sangalu.

-Ti si učinio sve što si mogao pod ovim okolnostima -odgovori njegov prijatelj. Mikelanđelo je hodao po Sangalovoj dnevnoj sobi, pritisnuvši ruke uza se,

zabrinut. -Daleko sam od toga da budem u to uveren. -Niko te neće kriviti. Papa ti je dao taj posao, i ti si učinio ono što ti je rečeno. Ko

bi mogao učiniti nešto drugo? -Ja. Kad odem od tog plafona onakvog kakav jest, ja sam sebe mrzim.

-Zašto moraš uzimati stvari tako k srcu? -Ako postoji nešto u šta sam siguran, onda sam siguran u to da kad držim čekić i

dleto u rukama i kad počinjem s »hajde«, moram biti potpuno uveren da ne mogu pogrešiti. Potrebno mi je moje potpuno samopoštovanje. Reci mi jednom da se mogu zadovoljiti slabijim radom... -U njegovom se glasu osećala patnja, molba Sangalu da se složi s njegovim shvatanjem... -...i kao umetnik, ja sam svršio.

U bottegi je terao sve da brzo crtaju kartone za sledeću površinu tavanice. Nikome nije govorio o svojoj dilemi. No kriza se približavala, nije mogao odvesti članove svoje radionice gore na vrh skele da prekriju još jednu površinu slikama za koje je znao da neće ostati. Bilo je svega deset dana do trenutka kad je trebalo sledeće kartone izraditi u punoj veličini. Morao je doneti neku odluku.

Privremeno je bio pošteden zahvaljujući božićnom postu. Rimsko svetkovanje Božića, koje je počinjalo znatno ranije, pružilo mu je razlog da prekine rad a da ne otkrije muku koja ga je mučila. Radionica je bila presrećna zbog praznika.

Tada mu stiže pisamce od kardinala Đovanija. Hoće li Mikelanđelo doći kod njih na božićni ručak? To je bila prva reč koju je čuo od Đovanija nakon svoje uporne bitke s papom.On kupi lepu smeđu vunenu košulju,prvu u nekoliko godina, par pantalona koje su odgovarale košulji i ogrtač od nebeljene vunene tkanine koji je osvetlio boju ćilibara njegovih očiju. Otišao je na misu u San Lorenco in Damazo, gde se njegovo božićno raspoloženje pokvarilo kad je video kako je crkva, sada, pošto je lišena sjajnih kamenih stubova, postala očajna.

Sluga s firentinskim ljiljanima izvezenim na livreji uvede ga u palatu kardinala Đovanija u Via Ripeta. Dok je prolazio kroz ogromno predvorje sa sjajnim stepeništem, zatim kroz salon i muzičku sobu, bio je u stanju da zapazi koliko je kardinal Đovani znao da se okoristi svojim prihodima. Tu je bilo na zidovima novih slika, antičkih skulptura iz Male Azije na postoljima, ormara sa starim novcem, rezanih gema. Mikelanđelo je išao polako, posmatrajući ono što je nedavno nabavljeno, čudeći se kako je to Đovani nasledio samo jednu jedinu stranu sjajnog očevog genija: nepogrešivo dobar ukus u umetnosti.

Odjednom se našao na vratima manjeg salona. Tamo je, sedeći ispred kamina, ruku ispruženih prema plamenu i s toplim rumenilom na alabasterskim obrazima, sedela Kontesina. Ona diže pogled.

-Mikelanđelo. -Kontesina. -Come va? -Non c'e male. -Kako kažu klesari iz Setinjana. -Nije potrebno da pitam kako ste. Lepi ste. Boja na njenim obrazima postade još življa. -To nikad do sada nisi rekao. -Ali sam to uvek mislio. Ona ustade i priđe mu bliže. Njen miris bio je onaj isti što ga je upotrebljavala

kao dete u palati Mediči. Njega obuze čežnja za tim srećnim danima. -Vi ste duboki deo mene. Od onih dana kad je moj život počeo. U vajarskom vrtu. Njene se oči ispuniše u isti mah i bolom i radošću. -Kao što si i ti uvek bio deo mene. On postade svestan da su drugi oko njih, i promeni ton glasa.

-Luiđi i Nikolo, jesu li dobro? -Ovde su sa mnom. -A Ridolfi? -On nije ovde. -Znači da ne ostajete? -Đovani me je doveo da posetim papu. Sveti otac je obećao da će se zauzeti za

nas kod Sinjorije. Ali ja ne mogu da se nadam. Moj muž je osuđen padom republike. On nikad ne propušta priliku da ne iznese svoje mišljenje...

-Znam. Oni se tužno osmehnuše jedno drugome. -To nije pametno od njega, ali to je njegova odluka. -Ona odjednom stade

posmatrajući Mikelanđelovo lice. -Pričala sam o sebi. Sada hoću da govorim o tebi. On slegnu ramenima. -Borim se, ali uvek gubim. -Posao ne ide dobro? -Još ne ide. -Ići će. -Jeste li sigurni? -Stavljam ruku u vatru. Ona pruži prema njemu ruku koja kao da se već nalazila u plamenu vatre koji

prži. Čeznuo je da je uzme u svoje, makar samo za trenutak. Zatim ona zabaci glavu prasnuvši u smeh. Sada je njihov smeh bio sjedinjen. Zahvatio ih je i jedno i drugo i vezao ih, i držao čvrsto, harmonično, upleten u sklop i supstancu i jednog i drugoga. I ovo je, znao je, bila neka vrsta posedovanja: retkog, lepog i svetog.

Campagna romana nije bila Toskana, nije ga ispunjavala onom lirskom blagošću

koja sasvim oslobada. Ali je ona imala snagu i istoriju: ravne, plodne doline pružale su se miljama, a preko njih su prolazili ostaci rimskih akvadukta koji su donosili vodu s brda, Hadrijanovu vilu, gde je imperator ponovo stvorio slavu Grčke i Male Azije i gde je Mikelanđelo posmatrao ljude kako iskopavaju mermerne kipove koji su poticali još iz Periklovog doba, Tivoli, s njegovim krasnim vodopadima, omiljeno selo za odmor Rimljana iz doba imperije, Kasteli Romani, niz sela smeštenih na padinama lave vulkanskih Albanskih planina, svako na svom planinskom vrhu u celom nizu vrhova oko ogromnog kratera, dok su se drugi lanci, obrasli u tamnozelene šume, valjali kao isklesani, isto kao brda iznad Setinjana, Fraskati i Tuskulum, više gore u brdima, gde je tumarao oko ruševina Ciceronove vile, amfiteatra, foruma, zakopanih hramova, brežuljke išarane malim kamenim selima čiji su se koreni gubili u mračnim vremenima istorije, pre Rimljana, pre Etruraca, hram Fortune i Praeneste, čiji su zidovi obuhvatali jedno celo selo, sa Pećinom Sudbine i kriptama koje su poticale ko zna iz kog dalekog doba čovečanstva.

Zalazio je sve dublje i dublje u prošlost dok je obilazio ogromni rub vulkana, prolazeći između istesanog građevinskog kamena rasutog po zemlji kao mleko, ispod koga su ležala stara naselja. Svake večeri zaustavljao se u nekoj maloj gostionici ili bi zakucao na vrata neke seljačke porodice da za novac dobije večeru i mesto u postelji da odspava, čvrsto držeći sjajne planine među nogama, neelastičan malter pod stopalima, ispunjen divnim umorom od koga srce kuca, koji ga zagreva od peta do zglobova i kolena, od bedara sve do slabina.

Što je dublje ulazio u prastaru prošlost vulkanskih brda i civilizacija, sve mu je jasniji postajao njegov problem. Njegovi pomagači ce morati da idu. Mnogi klesači mermera su dopuštali svojim učenicima i pomoćnicima da klešu mermerne blokove sve do određene bezopasne granice na centralnoj figuri, ali on je morao da oteše uglove, da odredi ivice, da obrađuje sve četiri ravne površine, da sam odstrani i poslednji kristal. On nije imao i prirodu jednog Girlandaja, koji je mogao da radi glavne figure i središnje prizore, a puštao da bottega uradi ostatak. On je morao raditi sam.

Nije obraćao pažnju na vreme koje je prolazilo, dani su izgledali tako neizmerno maleni usred zaboravljenih vremena vulkanskih stena. Umesto vremena bio je svestan prostora, pokušavajući da sebe smesti u srce Sikstinskog svoda kao što je sebe smestio u komad Dučovog bloka, da bi osetio njegovu težinu i masu, shvatio šta on može da drži i šta može da se otkine ako izgubi ravnotežu. Bio je očistio polja, poorao, posejao, stajao s glavom na suncu, na kiši. Ništa se nije pojavljivalo: malo, svetlozeleno čudo koje bi oglašavalo početak novog života ostajalo je pod površinom njegove duše.

Ujutro na Novu godinu zajedno sa svojim domaćinima seljacima koji su slavili prvi dan leta gospodnjeg 1509. napustio je svoju kamenu kolibu u brdima i penjao se sve više i više pored tragova koje su za sobom ostavila stada, dok nije došao do vrha. Vazduh je bio oštar, čist i hladan. Dok je stajao na vrhu, zaklonivši usta šalom da mu se zubi ne smrznu, sunce iza njega izađe, iza najudaljenijeg ruba do kojeg je oko moglo dopreti. Kako se sunce dizalo na nebu, Kampanja je oživljavala u bledoružičastim i tamnosmeđim tonovima. U daljini je ležao Rim, svetlucav i svetao. Iza njega i prema jugu pružalo se Tirensko more, sivkastozeleno pod britkim plavetnilom zimskog neba. Cela zemlja kupala se u sjaju: šume, poljane koje su se spuštale ispod njega, brežuljci. gradovi, plodne ravnice, usnula imanja, sela, gomile kamenja, brda i putevi koji su s mora vodili u Rim, brod na okeanu...

Pun strahopoštovanja, on pomisli: »Kako li je sjajan umetnik bio Bog kad je stvorio svemir: skulptor, arhitekt, slikar: On je prvobitno zamislio prostor, ispunio ga je svojim čudesima.« I seti se redaka iz početka Knjige postanja:

»U početku Bog stvori nebo i zemlju. A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama

nad bezdanom... I reče Bog: neka bude svetlost... Potom reče Bog: neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode. A svod nazva Bog nebo...«

...svod... I bog je bio suočen s potrebom da stvara u okviru svoda! A šta je On

stvorio? Ne samo Sunce i Mesec i nebo, već i celi krcati svet ispod njega. Rečenice, fraze, zamisli preplaviše mu dušu iz Knjige postanja.

...Potom reče Bog: neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se

pokaže suvo. I bi tako... I suvo nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva mora... Opet reče Bog: neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme... Potom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski... Potom, reče Bog: da načinimo čoveka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju božjem stvori ga, muško i žensko stvori ih...

I Mikelanđelo je znao, isto tako jasno kao što je znao sve u životu, da ništa neće zadovoljiti njegov svod osim Stvaranja sveta, ponovo stvorenog svemira. Zar postoji plemenitiji umetnički rad od božjeg stvaranja Sunca i Meseca, vode i zemlje, stvaranja čoveka, žene? I on će stvoriti svet na tom svodu Sikstinske kapele kao da je načinjen prvi put. To je bila tema koja će pobediti taj svod! Jedina koja će ga tako nadjačati da će sva njegova ružnoća i nezgrapna arhitektura nestati kao da nikad nije ni postojala, a na njeno mesto doći će slava božjeg graditeljstva.

12

Upitao je komornika Akursija bi li mogao videti papu nasamo na nekoliko

trenutaka. Komornik mu zakaza sastanak za kasno poslepodne. Julije je mirno sedeo u maloj prestonoj dvorani, samo s jednim sekretarom, diktirajući pismo za Veneciju, koja je bila najjači protivnik Vatikana u Italiji. Mikelanđelo kleknu.

-Sveti oče. Došao sam da s vama razgovaram o svodu Sikstine. -Da, sine moj? -Tek što sam naslikao prvi deo, shvatio sam da će ispasti loše. -Zašto? -Zato što bi sami apostoli ostavljali bedan utisak. Oni zauzimaju suviše malu

površinu celog plafona i gube se. -Ali ima i drugih ukrasa. -Počeo sam te ukrase, kako ste mi naredili. Zbog njih apostoli izgledaju još

bedniji. -Ti si dakle uveren da će na kraju sve ispasti bedno? -Mnogo sam razmišljao o tome, i to je moje pošteno uverenje. Bez obzira na to

kako bi se dobro plafon oslikao prema originalnom planu, to bi nam donelo malo časti, jednom ili drugom.

-Kad govoriš tako mirno, Buonaroti, ja čujem u tebi istinu. A mogu da kažem da nisi došao tražiti odobrenje da napustiš rad.

-Ne, Sveti oče. Imam jednu kompoziciju koja će prekriti celi svod slavom. -Imam u tebe poverenje i neću te pitati kakva je tvoja zamisao. Ali ću često

dolaziti u kapelu da vidim kako napreduješ. Ti si se upetljao u triput veći posao? -...pet ili šest puta veći. Papa se promeškolji na prestolu, ustade, poče da hoda gore-dole po dvorani,

zatim se zaustavi pred Mikelanđelom. -Čudan si ti, Buonaroti. Vrištao si da freska nije tvoja struka, i gotovo si me

oborio u svom besu. A sada, osam meseci kasnije, vraćaš se s jednim planom koji će uzeti kudikamo više vremena i rada. Kako da te čovek shvati?

-Ne znam -odgovori mirno Mikelanđelo. -I ja sam jedva shvatam sebe. Ja samo znam, budući da moram naslikati taj svod, da vam ne mogu doneti nešto osrednje, pa makar vi i ne tražili nešto više.

Julije je odmahivao glavom obraslom u sedu bradu i sedu kosu, nasmejan i zbunjen. Zatim stavi ruku Mikelanđelu na glavu i blagoslovi ga.

-Naslikaj plafon onako kako želiš. Ne možemo ti platiti pet ili šest puta više od prvobitne cene od tri hiljade dukata, ali ćemo je udvostručiti na šest hiljada.

Njegov sledeći zadatak bio je delikatniji i teži. Morao je da kaže Granačiju da je

gotovo s bottegom, da će se pomoćnici morati vratiti kući. Išao je sve korak po korak po toj mučnoj stazi.

-Zadržaću Mikija da melje boje, a Roselija da postavlja vlažnu žbuku. Sve ostalo jednostavno moram sam uraditi.

Granači je bio zapanjen. -Nikad nisam ni smatrao da ćeš biti u stanju da upravljaš radionicom onako kao što je to činio Girlandajo. Ali ti si želeo da pokušaš, i ja sam ti pomogao... Ali da radiš sam na toj skeli i ponovo oživiš priču o Stvaranju sveta, trebaće ti četrdeset godina!

-Ne, otprilike četiri. Granači zagrli svog prijatelja i tiho poče da navodi: -»Pa kad dođe lav ili medved

i odnese ovcu iz stada, ja potrčah za njim i udarih ga i oteh mu iz čeljusti, i kad bi skočio na mene, uhvatili ga za grlo, te ga bili i ubili.« Kao umetnik, ti imaš Davidovu odvažnost.

-Ja sam osim toga i kukavica. Ne mogu to sam reći ostalima. Hoćeš li ti to učiniti za mene?

Vratio se u Sikstinu da pogleda svod oštrijim okom. Postojeća arhitektonska struktura nije mogla primiti njegovu novu viziju. Potreban mu je bio novi svod, jedan sasvim drukčiji plafon, koji će biti kao napravljen samo za to da prikaže njegove freske u najlepšem svetlu. Ali on je znao da ne može otići do pape i tražiti milion dukata da skine cigle, malter, vojničke sobe iznad svoda i čvrsti krov iznad njih. Kako je sam sebi služio kao arhitekt, moraće ponovo sagraditi ogroman svod jedinim materijalom koji je imao: Bojom.

Čistim iznalaženjem mora preobraziti plafon i iskoristiti nedostatke baš kao što je učinio s Dučovim blokom, naterati svoje stvaralačke snage u one puteve kojima inače ne bi išle.

Ili je bio jači i mogao da ukloni taj rasvođeni prostor, ili će se snaga svoda odupreti i uništiti ga.

Odlučio je da stavi na svod celo mnogobrojno čovečanstvo, kao i Svemogućeg koji ga je stvorio: čovečanstvo prikazano u lepoti od koje zastaje dah, njegove slabosti, njegovu neuništivu snagu: Boga i Njegovu sposobnost da sve stvari učini mogućim. Mora zamisliti jednu živu, treperavu snagu punu značenja koja će preokrenuti svemir. Svod će postati stvarnost, svet onih koji će ga gledati postaće iluzija.

Arđento i Miki sagradili su mu tezgu nasred ledenog mermernog poda. Sada je znao šta svod mora da kaže i ostvari, mnoge freske koje će naslikati biće određene njegovom arhitektonskom rekonstrukcijom. On mora stvoriti i sadržaj i sadržatelja istovremeno. Netremice je posmatrao plafon nad sobom. Središnji prostor koji se pružao celom dužinom svoda iskoristiće za svoje glavne legende: kako se voda odvaja od zemlje, kako Bog stvara Sunce, Mesec, stvara Adama i Evu, izbacuje ih iz raja, legendu o Noji i opštem potopu. Sada je, naposletku, mogao platiti svoj dug Dela Kverči za njegove divne biblijske scene u istarskom kamenu na portalu San Petronija.

On mora arhitektonski uokviriti taj srednji najvažniji deo, nadalje mora učiniti da se taj dugački uski svod pokaže očima kao jedna jedinstvena celina, stvorena u jednom jedinom zamahu. S praktičnog gledišta on nije imao da slika jedan plafon,

već tri. I zato će morati da bude mađioničar da bi ostvario jednu ujedinjujuću snagu koja će obuhvatiti sve površine zida i plafona i povezati elemente tako da jedan drugog podupiru i da nijedna figura ni scena ne bude izolovana.

Trebalo mu je mnogo sedmica intenzivnog razmišljanja, ali se na kraju rešenje rodilo iz onoga što je predstavljalo najveću smetnju plafona: osam teških, nametljivih trouglastih zidova između lukova, po četiri sa svake strane, čiji su vrhovi dopirali do trećine širine svoda, i četiri trouglasta zida među lukovima dvostruke veličine na krajevima, s obrnutim vrhovima u uglovima. Proveo je stotinu sati pokušavajući da ih nekako odstrani u svom planu, kako ne bi dominirali tavanicom, dok nije primetio da naopako misli. On ih mora preobraziti u prednost tako da će ih ukrasiti bogatim skulpturalnim ukrasima, onda će oni stvoriti jedan neprekidan friz, vanjski okvir za celinu njegovog unutrašnjeg crteža!

Ideje su nailazile jedna za drugom tako uskomešano da je jedva stizao da miče rukama dovoljno brzo da ih zabeleži. Dvanaest pendantiva između temena trouglova na krajevima i po stranama svoda sačuvaće za proroke iz Biblije na velikim mermernim prestolima. Tih dvanaest prestola povezivaće imitacija mermernog venca koji će ići oko sve četiri strane kapele, taj čisto arhitektonski venac služiće kao unutrašnji okvir koji će povezivati i zaokruživati njegovih devet centralnih priča. S obe strane svakog prestola nalaziće se putti, koji će izgledati kao od mermera, iznad njih, računajući tu i panele na uglovima, nalaziće se slava muškoga roda, dvadeset aktova, čije će figure biti okrenute od gigantskih panela prema manjim panelima i ispunjavaće preostale uglove.

Kad se Roseli s čekićem popeo na skelu da obije malter na kojoj su freske već bile izrađene, i dok je Miki držao dole platno da ga prihvati, Arđento priđe Mikelanđelu. Njegove tamnosmeđe oči bile su pune suza.

-Arđento, šta se dogodilo? -Brat mi je umro. Mikelanđelo stavi ruku mladiću na rame. -Žao mi je. -Moram se vratiti kući. Porodično imanje sada je moje. Moram ga obrađivati.

Moj brat je ostavio malu decu. Biću contadino. Oženiću se bratovom ženom, podići ću decu.

Mikelanđelo spusti pero. -Ti ne voliš živeti na selu. -Vi ćete biti dugo tamo gore na skeli. Ja ne volim slikanje. Mikelanđelo umorno spusti glavu na ruke. -Ni ja ne volim, Arđento. Ali ja ću

naslikati te figure kao da su isklesane iz kamena. Svaka će izgledati tako kao da će odmah sići sa plafona pravo na zemlju.

-To je još uvek slikanje. -Kad odlaziš? -Danas posle ručka. -Nedostajaćeš mi. On isplati Arđentu platu, trideset sedam zlatnika.To je bio takoreći njegov

poslednji novac. Nije primio ništa od pape još od maja, pre devet meseci, a kupio je nameštaj i boje i omalterisao deo plafona i oslikao freskama, isplatio plate i putne troškove Jakopu, Tedesku, Sangalu, Doninu, Buđardiniju i hranio ih četiri meseca. Nije čak mogao ni da zamisli da traži od pape još novca dok ne završi neki veći deo

svoda. No kako je mogao slikati makar i jedan celi panel dok nije skicirao celi svod? To je značilo mnogo meseci crtanja pre no što će moći početi prvu fresku. A sada, kad će imati najviše posla, sada više nije imao koga da mu kuva, da čisti pod ili da mu opere košulju. Pojeo je seljačku čorbu u tihoj kući, misleći na one mesece kad je bilo tako bučno i veselo, dok je Jakopo pričao priče, Buđardini pevao ljubavne pesme o Firenci. Sada će ovde vladati tišina, ali će biti još veća tišina i samoća kad bude sasvim sam na skeli u bačvastoj kapeli.

13 Počeo je s Potopom, velikim panelom prema ulazu kapele. U martu je imao

gotov karton, spreman da se prenese na tavanicu. Zima u Rimu nije popuštala. Sikstina je bila užasno hladna. Ni stotinu grejalica nije moglo zagrejati donje delove. Zato je nosio tople vunene čarape, brache i košulju.

Roseli, koji je bio otišao u Orvijeto zbog nekakve unosne poudžbine, naučio je Mikija kako da meša malter i kako da ga nabacuje. Mikelanđelo mu je pomagao da nosi vreće kreča, peska i pozzolane, vulkanske sadrene prašine, uz strme zidne merdevine do vrha skele. Tu je Miki pravio mešavinu. Mikelanđelo je bio nezadovoljan smeđom bojom maltera zbog pozzolane, pa je dodao još malo kreča i

samlevenog mermera. Onda se on i Miki popeše uz tri platforme koje je Roseli sagradio jednu nižu od druge, tako da su mogli malterisati i slikati lučni vrh svoda. Miki stavi jedan red intonaka, zatim učvrsti karton. Mikelanđelo se poslužio silom, vrećom ugljena, crvenim okerom da dobije linije.

Onda je Miki sišao i počeo dole da melje boje. Mikelanđelo je sada bio gore na platformi, šezdeset stopa iznad poda. Bio je već i trinaest stopa visoko kad je prvi put stajao na skeli u crkvi Santa Marija Novela, sam iznad kapele i sveta. Sada su mu bile trideset četiri godine, i sada je, kao i onda, osetio vrtoglavicu. Sikstina je izgledala tako prazna odozgo, dok mu je glava bila svega za stopu daleko od plafona. Osećao je miris vlažnog maltera, miris sveže samlevenih boja. Okrenuvši se da ne gleda mermerni pod, uze četku, stisnu je između prstiju i palca leve ruke, misleći na to da će morati paziti da mu boje ostanu sveže tog ranog jutra...

Dovoljno je posmatrao Girlandaja kako slika da bi znao da treba početi s vrha i raditi nadole prema stranama, ali mu je nedostajalo stručno iskustvo slikara, i tako je počeo slikati od najvažnije tačke, one koja ga je najviše zanimala: od najdaljeg levog kraja, poslednjeg komada zelene zemlje koja se pokazivala iz potopa, sa stablom jednog drveta povijenog od vetrova koje se naginjalo prema onome što će kasnije postati Nojeva barka, dok se poslednji pripadnici ljudskog roda koji nestaje penju uz obalu: jedna žena s detetom koje plače na rukama, dok joj se starije grčevito hvata za nogu, muž s izbezumljenom ženom na leđima, niz glava koje nestaju, starih i mladih, i utapaju se u taj čas u vodi koja raste, a iznad svih njih, mladić koji se penje i čvrsto se drži za drvo u očajnom naporu da se popenje na najvišu tačku.

Slikao je jako zavaljene glave i ramena, očiju uprtih nagore. Boja mu je tekla po licu, vlaga mokrog maltera se skupljala i kapala mu u oči. Ruke i noge su mu se brzo umorile od napora zbog neprirodnog položaja. Za vreme prvih nekoliko sedmica

dopuštao je Mikiju da nanosi samo malu površinu intonaka svakog dana, napredujući oprezno, praveći pokušaje ne samo sa skraćenim figurama već i s velikim razlikama u tonovima mesa i plave, zelene i ružičaste boje odeće onih koji su još bili u odelu. Znao je da se zbog tih malih površina stvara suviše mnogo pukotina, da će se na taj način Granačijev proračun od četrdeset godina pokazati tačnijim nego njegova odluka da to dovrši za četiri godine. No, učio je kako je dalje napredovao, taj panel života i smrti u divljoj akciji imao je malo veze sa Girlandajovim mrtvim prirodama. Zadovoljavao se time da polako pipa put dok ne usavrši svoje sredstvo izražavanja.

Krajem prve sedmice diže se ledeni severni vetar. Od fijukanja nije mogao spavati gotovo celu noć. Ujutro je išao u Sikstinu omotavši šalom usta, ne znajući, čak i kad bi se popeo na skelu, hoće li moći dovoljno grejati ruke da drži četku. Ali kad je stigao do Roselijeve poslednje platforme, video je da nema potrebe da to radi, njegov panei je bio upropašćen. Njegov malter i boje nisu se sušili. Umesto toga vlaga se širila sa krajeva njegovog drveta u buri, sa čoveka koji se penjao na obalu sa zavežljajem odela preko ramena. Vlaga koja se skupila stvarala je naslagu koja je prelazila preko boje i polagano je upijala.

Iza sebe začu Mikija kako pita zaprepašćenim glasom: -Jesam li to ja loše napravio malter? Dugo je vremena prošlo pre no što je bio u stanju odgovoriti: bilo mu je suviše

teško. -Ne, ja sam pogrešio. Ja ne znam kako se mešaju boje za fresku. Mnogo je godina

prošlo od Girlandaja. Granači i ostali radili su na mom prvom proroku, ja sam samo stavljao boju.

On siđe niz skelu, sa suzama u očima, i pođe nasumice u papinu palatu, čekajući beskrajno dugo u hladnom predsoblju. Kad je bio primljen, stao je očajan pred Julija.

-Šta je, sine moj? Izgledaš bolestan. -Propao sam. -Kako? -Ono što sam učinio upropašćeno je. -Tako brzo? -Rekao sam Vašoj svetosti da to nije moja struka. -Gore glavu, Buonaroti. Nikad te nisam video slomljenog. Više volim da besniš

na mene. -Sa plafona je počelo da kaplje. Vlaga je prouzrokovala mrlje budi. -Zar ih ne možete osušiti? -Ne znam kako, Svetosti. Moje se boje gube u buđi. Izjedaju ih slane ivice. -Ne verujem da nećeš uspeti... -On se okrenu sluzi. -Idi Sangalovoj kući, reci mu

da smesta proveri plafon u Sikstini i da mi donese svoj izveštaj. Mikelanđelo se povuče u hladnu prednju sobu da čeka na tvrdoj klupi. To je bio

najgori poraz koji je ikada pretrpeo. Koliko mu je god bilo mrsko da svoje godine posveti fresci, ipak je bio stvorio majstorsku zamisao. Nije bio navikao na neuspeh, to je bila jedina reč u njegovom rečniku koja je bila gora od prinude da radi u tuđem izražajnom sredstvu. Da će papa svršiti s njim, u to nije bilo sumnje, mada njegov poraz kao slikara fresaka nije imao veze s njegovim vajarskim kvalitetama. Svakako mu neće biti dopušteno da iskleše nadgrobni spomenik. Kad jedan umetnik

propadne tako bedno, on je gotov. Novost o njegovom neuspehu pročuće se širom cele Italije za nekoliko dana. Umesto da se pobedonosno vrati u Firencu, on će se dovući kući kao pretučeno pseto, s repom svoga ponosa podvijenim među nogama. Firenci se to neće sviđati. Tamo će smatrati da je on potkopao njihov položaj u umetničkom svetu. Gonfaloniere Soderini osećaće se razočaranim, on će predstavljati obavezu prema Vatikanu umesto prednost. Opet je protraćio punu godinu dana svoga stvaralačkog života.

Bio je tako duboko utonuo u tugu da nije video Sangala kad je ušao. Uterali su ga u prestonu dvoranu pre no što je mogao da se snađe.

-Sangalo, šta si pronašao? -upita papa. -Ništa ozbiljno, svetosti. Mikelanđelo je stavio suviše razvodnjen kreč, a severni

vetar je izazvao isparavanje. -Ali to je isti sastav koji je Girlandajo upotrebio u Firenci -povika Mikelanđelo. -

Posmatrao sam ga kako priprema... -Rimski kreč je napravljen od travertina. Ne suši se tako brzo. Pozzolana, za koju

te je Roseli učio da je pomešaš sa krečom, ostaje mekana i često puca dok se suši. Umesto pozzolane upotrebi mermernu prašinu i stavi manje vode u kreč. Sve će biti u redu.

-A moje boje? Moram li skinuti taj deo plafona? -Ne. S vremenom će vazduh upiti buđ. To tvojim bojama neće škoditi. Da je Sangalo došao i podneo izveštaj da je plafon upropašćen, on bi se do

podneva nalazio na putu za Firencu. Sada je mogao da se vrati svom svodu, mada su mu prepodnevni događaji zadali mučnu glavobolju.

Vetar se bio stišao. Sunce je izašlo. Malter se osušio.Bio je to Sangalo koji je putovao putem poraza natrag u Firencu.Kad je Mikelanđelo otišao kući na Pjacu Skosakavali, našao je nameštaj prekriven čaršavima, porodične stvari strpane u prizemnom tremu. Mikelanđelo je bio utučen.

-Šta se dogodilo? Sangalo odmahnu glavom, čvrsto stisnutih usana. -Nisam dobio nikakve narudžbine, ni Palaco Đulijano, ni kovnicu novca, ni nove

palate. Znaš li koji mi je sada jedini posao? Da polažem odvodne kanale po glavnim ulicama! Plemeniti posao za papinog arhitektu, zar ne? Moji učenici su prešli Bramanteu. On je preuzeo moje mesto, kao što se i zakleo da će učiniti.

Sutradan ujutro Sangalo i njegova porodica su otišli.Njihov odlazak niko u Vatikanu nije primetio. Visoko gore na skeli, Mikelanđelo se osećao još usamljenijim u Rimu nego ikad, činilo mu se kao da to on leži tužan i bespomoćan na poslednjim sivim stenama koje još štrče iznad mora, nasuprot poslednjem komadiću zelene zemlje.

Trebalo mu je trideset dva dana da naslika Potop. Za vreme poslednjih sedmica ostao je sasvim bez novca.

-Ne znamo da li češemo kožu na stomaku ih kost na leđima -primeti Miki. Njegove ranije zarade,koje je uložio u kuću i imanja da bi povećao porodični

prihod, nisu mu pomogle ni dukatom. Naprotiv, svako novo pismo donosilo je jadikovanja: zašto ne šalje braći novac da otvore novu radnju? Lodoviku novac da kupi plodna imanja koja je pronašao? Zašto ne sredi da se proces strine Kasandre prebaci u Rim, gde bi se mogao braniti. U ovom trenutku osećao se kao jedan njegov čovek, nag, usred panela, koji pokušava da se popne u Nojevu barku,na kojoj

su drugi muškarci, u muci, plašeći se za sigurnost svog poslednjeg spasenja, stajali iznad njega s podignutim tojagama.Kako to da samo on nije imao koristi od veze s papom? Mladi Rafael Santi, koga je nedavno Bramante doveo u Rim, njegov zemljak iz Urbina i stari prijatelj porodice Santi, odmah je dobio privatnu narudžbinu. Papa je bio toliko oduševljen ljupkošću i finoćom rada, da je naručio Santiju da napravi freske za Stance, njegove nove odaje, u koje se preselio iz omrznutih odaja Bordžijinih. Papa je naredio da se skinu freske koje su već bili počeli da rade Sinjoreli i Sodoma, da bi se video samo Rafaelov rad.Papa mu je isplatio veliku svotu novca i Rafael je iznajmio raskošno nameštenu vilu,doveo lepu mladu ljubavnicu i sluge da ih služe. Rafael je već bio okružen poštovaocima i učenicima, berući zrele plodove Rima. Papa ga je uključio u svoje lovove i privatne večere. Svuda se viđao, svuda je bio mažen i voljen,svi su mu donosili nove narudžbine, uključujući i dekorisanje letnjeg paviljona za bankara Kiđija.

Mikelanđelo se zagleda u neobojene zidove od opeke svoje kuće, gole, bez zavesa ili tepiha i sa svega nekoliko komada starog nameštaja koji je kupio. Kad je Rafael stigao u Rim, Mikelanđelo ga je očekivao da dođe da se s njim pozdravi. Ali Rafael se nije potrudio da učini nekoliko koraka do Sikstinske kapele ili do Mikelanđelove kuće.

Jedne večeri kad je Mikelanđelo prelazio preko Pjace San Pjetro, vraćajući se iz kapele, kose, lica i odela uprljanih od boje i kreča, on ugleda Rafaela kako mu prilazi, okružen celom pratnjom obožavalaca, učenika i sledbenika. Dok su prolazili, Mikelanđelo reče hladno:

-Kuda to ideš, okružen kao neki rektor? Rafael ne zastade, već drsko odgovori: -A gde ti ideš, tako usamljen kao neki izvršitelj? Ta ga je primedba opekla. Činjenica da je sam sebi nametnuo odvojenost ništa

nije pomogla. On priđe stolu za crtanje i zakopa svoju glad i usamljenost u rad na skici za sledeću fresku, Nojevu žrtvu. I dok su figure izlazile žive pod njegovim prstima koji su se brzo kretali iz njegove glave, Noje i njegova žena, njihova tri gola sina, i ovan koga je trebalo žrtvovati Gospodu, njegova se radna soba ispuni energijom i živošću, vitalnošću i bojom. Njegova glad i njegov osećaj usamljenosti nestadoše. Osećao se sigurnim među svojim drugovima u ovom svetu svog vlastitog stvaranja. On promrmlja tihoj kući:

-Nikad nisam manje sam nego kad sam sam. I uzdahnu, jer je znao da je žrtva svog vlastitog karaktera.

14 Papa Julije jedva je čekao priliku da vidi prvu fresku, ali Mikelanđelu, onako

bednom, trebalo je još deset dana da naslika delfsku Sibilu i proroka Jonu na prestolima i pendantivima sa svake strane manje freske -Nojeva pijanstva. Želeo je da papa vidi dobre primerke figura kojima će biti okruženi centralni paneli.

Julije se pope na merdevine i pridruži se Mikelanđelu na skeli, posmatrajući s njim pedeset petoro ljudi, žena i dece, od kojih je nekoliko pokazivalo samo glave i ramena, ali je većina bila prikazana u celini. Primetio je divnu lepotu tamnokose

delfske Sibile, postavljao je pitanja o sedom ocu koji nosi svog mrtvog sina na stenje, dok Nojeva barka u pozadini liči na grčki hram, zapitao ga je šta će slikati na drugim površinama. Mikelanđelo je izbegavao direktne odgovore, potrebna mu je bila sloboda da menja svoje ideje u toku rada. Julije je bio suviše zadovoljan da bi se bunio. On reče mirno:

-Ostatak plafona biće isto tako dobar? -Treba da bude bolji, Sveti oče, jer se još uvek učim pravilnoj perspektivi na toj

visini. -Potpuno su drukčije nego one freske ispod nas. -Što budem više napredovao, razlika će biti sve veća, a ne manja. -Zadovoljan sam tobom, sine.Narediću blagajniku da ti isplati još pet stotina

dukata. Sada je mogao da pošalje novac kući, odakle su još uvek dolazili povici, da kupi

hranu za svoje domaćinstvo, potrebne nabavke za posao, sada će pred njim biti mirni meseci za vreme kojih će moći da se slikanjem probije do fresaka Raj, Bog stvara Evu, a onda do središta plafona, do freske, Bog stvara Adama.

Ali ti meseci bili su sve pre nego mirni. Opomenut od ljubaznog komornika Akursija da njegovu Pijetu premeštaju iz Svetog Petra kako bi Bramanteova vojska od dve hiljade i pet stotina radnika mogla srušiti južni zid Bazilike i napraviti mesta za prvih nekoliko stubova, on potrča niz stepenice i vide da je njegova Pijeta već odnesena u malu Marijinu kapelicu, ali neoštećena. S olakšanjem stade da posmatra Bramanteove predradnike kako vežu užad oko južnog niza starih stubova, onda, ne verujući, s grčem u stomaku, ugleda kako se stari mermerni i granitni stubovi lome u komadiće dok padaju po kamenom podu, i kako ih skupljaju kao krš i odnose. Spomenici koji su bili građeni u južnom zidu bili su polomljeni kad je zid pao, a bio je uništen i antički mozaik poda. Po tako niskoj ceni moglo se sve ukloniti.

Dva jutra kasnije na vrata Bramanteove palate bio je prikucan papir, na kome mu je ime bilo promenjeno u Ruinante. Po gradu se pričala anegdota kako je Bramanteu, koji je zakucao na rajska vrata, sveti Petar uskratio ulaz zapitavši ga: -Zašto si uništio moj hram u Rimu? -Umesto odgovora, Bramante je upitao ne želi li možda sveti Petar da mu on poruši nebo i da ga ponovo sagradi.

Koliko je znao, niko osim njega i komornika Akursija nije imao ključ Sikstinske kapele. On je tako zahtevao, da niko ne bi mogao špijunirati ili mu se nametnuti u njegovoj samoći. No, dok je slikao proroka Zahariju na ogromnom prestolu na zapadnom zidu kapele, učini mu se da neko dolazi noću. Nije imao opipljivog dokaza, ništa nije bilo dirnuto niti pokrenuto s mesta, ali je osećao da sve nije baš onako kako je ostavio. Neko se penjao uz merdevine.

Onda se Miki sakrio u obližnjim vratima i doneo vest da su to Bramante i, po njegovu mišljenju, Rafael. Bramante je imao ključ. Došli su kasno, posle ponoći. Mikelanđelo je bio besan: pre no što je mogao da završi svod i da dozvoli svetu da ga vidi, njegova nova tehnika će se naći na zidovima Rafaelove Stance, kao što se sada u Rafaelovom radu ogleda njegova studija Kupača. Rafael bi stvorio revoluciju, a Mikelanđelo bi bio taj koji njega kopira.

Pošto je zamolio komornika Akursija da mu zakaže sastanak s papom, Mikelanđelo iznese svoju optužbu: na njegovim freskama neće biti ničeg novog, nijedna polazna tačka za koju Rafael već ne zna...

Bramante je stajao ćutke. Mikelanđelo je zahtevao da mu se oduzme ključ. Papa je zahtevao da ga Bramante preda Akursiju. Još jedna kriza bila je savladana i Mikelanđelo se vrati svome svodu.

Sutradan dobi sudski poziv od nećaka kardinala Pikolominija, koji je kratko vreme bio papa Pio III. Porodica Pikolomini tražila je da počne da kleše ostalih jedanaest kipova za oltar u Sijeni ili da vrati sto zlatnika koje je dobio unapred a koje mu je bio osigurao Jakopo Gali. No on sad nije imao sto zlatnika. Osim toga, oni su njemu dugovali za jednu figuru koju je već bio poslao.

Sledeće pismo je bilo od Lodovika. U njemu ga je ovaj obaveštavao da se, dok je vršio neke popravke na kući u Setinjanu, Đovansimone posvađao s ocem, podigao na njega pesnicu i pretio da će ga udariti, a zatim potpalio kuću i štalu. Šteta je bila mala, jer su obe zgrade bile sagrađene od kamena, ali od tog se događaja Lodoviko razboleo.Mikelanđelo posla novac za popravke i jedno besno pismo bratu.

Ta četiri događaja veoma su ga uznemirila. Prestao je da radi. Glad za

mermerom bila ga je obuzela takvom snagom da je bio bolestan. Uputivši se u campagnu, išao je dugim koracima, udišući duboko vazduh da sebi dokaže da je trodimenzionalan. Usred tog očajanja Mikelanđelo dobi pismo od kardinala Đovanija, kojim ga je ovaj pozivao u palatu Mediči. Šta se opet loše moglo dogoditi? Đovani je bio u crvenoj odeći i četvorouglastoj svešteničkoj bireti. Njegovo bledo debelo lice bilo je obrijano, mirisao je na poznati firentinski miris. Đulio je stajao iza njega, mračnog izraza i besno ozbiljan.

-Mikelanđelo,kao prema drugu pod krovom moga oca,ja prema tebi gajim najtoplije osećaje.

-Vaša visosti, uvek sam to osećao. -Zbog toga želim da postaneš redovni član moga domaćinstva. Moraš dolaziti na

večeru, moraš biti pored mene za vreme lova, i moraš ići u mojoj povorci kad prolazim kroz grad u procesiji da služim misu u crkvi Santa Marija in Domenika.

-Zašto treba sve to da radim? -Želim da Rim zna da ti pripadaš mom najbližem krugu. -Zar vi to ne možete reći Rimu? -Reči ne znače ništa. Crkveni velikodostojnici, plemstvo, bogati trgovci dolaze u

palatu. Kad te ti ljudi ovde vide, oni će znati da si ti pod mojom zaštitom. Moj bi otac to želeo.

On blagoslovi Mikelanđela i izađe iz sobe. Mikelanđelo pogleda Đulia, koji istupi i srdačno progovori:

-Znaš, Buonaroti, kardinal Đovani nema neprijatelja. -Za to je danas u Rimu potreban genije. -Kardinal Đovani ga ima.Njega najviše vole u od svih kardinala. On smatra da je

tebi potrebna njegova naklonost. -U kom smislu? -Bramante te optužuje za priču o Ruinantu. On ti svakoga dana stvara nove

neprijatelje. -A kardinal Đovani želi da se za mene bori? -Ne time što bi napao Bramantea.Ako postaneš član ove kuće, kardinal će bez

ijedne ljutite reči Bramanteu utišati tvoje klevetnike.

Mikelanđelo je posmatrao Đulijevo mršavo, lepo lice, prvi je put osetio da voli Đulija, kao što je i Đulio sada prvi put pokazao prijateljstvo prema njemu.

Popevši se krivudavim putem na Janicilum, zurio je u neravne, mrke krovove Rima, na Tibar koji je vijugao kroz grad kao neko neprestano slovo S. Pitao se da li se može pridružiti povorci kardinala Đovanija i slikati plafon Sikstinske kapele u isto vreme. Bio je zahvalan Đovaniju što želi da mu pomogne, jer mu je pomoć bila potrebna. Ali čak i da nije radio i dan i noć, kako bi mogao da postane prirepak? On jednostavno nije imao talenta za društveni život, i nimalo nije voleo društvo. Ma koliko da se borio da podigne status umetnika iznad statusa zanatlije, ipak je verovao da je umetnik čovek koji mora neprestano raditi. Godine su bile suviše kratke, razočaranja tako mnogobrojna, i ako ne bi radio svom snagom, nikad ne bi ostvario punu cenu svoga rada. Kako bi mogao slikati nekoliko sati ujutro, otići da se okupa, otići do Đovanijeve kuće, voditi prijatne razgovore s tridesetoricom gostiju, jesti raskošan obrok po nekoliko sati...

Kardinal Đovani je pažljivo slušao njegovu zahvalnost i njegove razloge zašto ne može prihvatiti poziv.

-Zašto je to tebi nemoguće, kad Rafael to tako lako čini? I on prilično radi, i to dobro,ali svake večeri večera u drugoj palati s intimnim prijateljima, pohađa drame, upravo je kupio divnu kuću u Trasteveru za svoju novu ljubavnicu. Njegov život je pun, zar ti ne izgleda tako? Nove narudžbine dolaze mu svakog dana. On nijednu ne odbija. Zašto on može, a ti ne možeš?

-Na poštenu reč, ne znam odgovor, Vaša visosti. Za Rafaela, stvaranje jednog umetničkog dela je jedan svetao dan u campagni, za mene, to je tramontana koja urliče niz dolinu s vrha planine. Ja radim od ranog jutra do mraka, zatim pri svetlosti sveće i uljanog žiška. Umetnost je za mene muka, bolna kad ne valja, uzbudljiva kad je dobra, ali sam uvek obuzet njome. Kad završim dnevni rad, ja nisam nizašta. Sve što je bilo u meni, to je u mermeru ili fresci. Zbog toga i nemam ništa drugo da pružim.

-Čak ni onda ako je to u tvom najboljem interesu? -Moj najbolji interes može da bude samo moj najbolji rad. Sve ostalo prolazi.

15

Vratio se na skelu odlučivši da ne dozvoli da ga išta više omete, ni neprilike u

Rimu ni u Firenci. Sada su njegove skice za svod bile gotovo završene, a one su iziskivale da naslika tri stotine muškaraca, žena i dece, sve prepune životne snage, koji će ispunjavati prostor isto onako trodimenzionalno kao i oni koji hodaju po zemlji. Snaga da ih stvori mora doći iz njega samog. To će zahtevati dane i mesece, demonsku energiju da svaku pojedinu ličnost prožme istinskom anatomijom, umom, duhom i dušom i snagom koja će zračiti i izlivati se tako veličanstvena da će malo ljudi na zemlji moći da se meri s njihovom snagom. Svaku od njih moraće on roditi iz svoje umetničke utrobe i izbaciti je svojom vlastitom jasno određenom neobuzdanom snagom. On mora prikupiti svu svoju galvansku moć, njegova proklijala setva mora se svaki dan nanovo roditi iz njegovih životnih organa, probiti se u prostor, projektovati na plafon, ostvariti večni život. Mada je on stvarao Boga

Oca, on sam je bio Bog Majka, izvor plemenite rase, pola čovek pola bog, oplođen svake noći svojom stvaralačkom plodnošću, i stvarao je sve do jutra, a zatim, na svojoj usamljenoj uskoj postelji visoko na nebu prolazio je kroz porođajne muke rađajući rasu besmrtnika.

Čak je i Svemogući Bog, stvarajući Sunce i Mesec, Zemlju i vodu, biljke, stoku, i sve što puže, i muškarca i ženu, čak je i on bio iscrpljen tim moćnim stvaranjem. »Tada Bog pogleda sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma«. Ali »svrši Bog do sedmoga dana dela svoja, koja učini, i počinu u sedmi dan«. Zašto ne bi onda on, Mikelanđelo Buonaroti, mali čovek, visok svega pet stopa i četiri palca, koji je težio sto funti, ne više od neke firentinske devojke, radio mesecima bez dovoljno hrane i odmora, zašto da on ne bude iscrpljen? Kad je molio: »Dragi Bože, pomozi mi!« molio se sam sebi, moleći sebe da bude postojan, da bude nesavladiv telom i duhom, da ima snage i volje da moćno stvara u viziji jednog herojskog sveta.

Trideset dana slikao je od jutra do mraka i završio kompoziciju Nojeva žrtva, okruženu sa četiri divovska muška akta, eritrejsku Sibilu na prestolu i proroka Izaiju na suprotnom pendantivu, vraćajući se noću kući da uveća karton za Raj. Trideset dana je spavao u odelu, nije čak ni obuću skidao, a kad je po završetku tog dela, potpuno iscrpljen, naredio Mikiju da mu skine obuću, i koža se zgulila zajedno s njom.

Hranio se sam sobom. Kad bi počelo da mu se vrti u glavi od stajanja i slikanja sa zabačenom glavom i ramenima, i tako iskrivljenog vrata da bi mogao da gleda pravo gore, dok su ga ruke bolele u svakom zglobu od vertikalnog napora, oči mu se maglile od boje koja je kapala, mada je naučio da slika žmureći očima i da ih zatvori sa svakim potezom četke, kao što je radio kad bi klesao mermer koji je leteo na sve strane, naredio je Roseliju da mu napravi još višu platformu, četvrtu, na vrhu skele. Onda je slikao sedeći, nogu zgrčenih uz stomak zbog ravnoteže, s očima na nekoliko palaca od plafona, dok ga mršave butine nisu počele tako boleti da više nije mogao izdržati. Onda je legao na leđa, podigavši kolena, presavijen što je mogao jače na grudi da mu bude što sigurnija ruka kojom je slikao. Kako se više nije trudio da se brije, brada mu je postala izvrstan hvatač boje i vode koja je neprestano kapala. Ma kuda da se nagnuo, skupio, legao ili klekao, na noge, kolena ili leđa, to je uvek bilo s mukom.

Onda mu se učini da je oslepeo. Kad je pokušao da pročita pismo koje je stiglo od Buonarota, pred očima mu je sve bilo zamagljeno. On spusti pismo, umi lice, pojede nekoliko zalogaja prekuvanog testa koje mu je spremio Miki, i vrati se ponovo pismu.

Nije mogao odgonetnuti ni jednu jedinu reč. Obuzet očajem baci se na postelju. Šta on to radi sa sobom? Nije hteo slikati po

jednostavnoj papinoj narudžbini, a sada će izaći iz te kapele pogrbljen, iskrivljen, ružan, slep, grbavac, izobličen i ostario zahvaljujući svojoj vlastitoj beskrajnoj gluposti. Ono što je Toriđani napravio s njegovim licem, svod će napraviti s njegovim telom. Nosiće te ožiljke do poslednjeg čaša. Zašto nije sve pustio na miru? Pomirio bi se s papom, odavno bi bio u Firenci, uživao u večerama u Društvu bakrača, stanovao bi u svojoj udobnoj kući, klesao bi Herkula.

Izmučen bolom, čežnjom za kućom, usamljen, i dok mu san nikako nije dolazio na oči, on ustade po mrklom mraku, zapali sveću i na poledini jedne stare skice pokuša da olakša sebi iznoseći svoj jad:

Postao sam sav naduven otkako boravim u ovoj jazbini – Kao što mačke postaju od ustajalih reka u Lombardiji, ili u bilo kojoj drugoj zemlji u kojoj se nalaze – i stomak mi se sastavio s bradom: Moja brada raste u nebo, a potiljak se previja prema kičmi: moja grudna kost vidljivo se krivi, kao harfa, a bogat vez od kapljica sa četke i debele i tanke orosio je moje lice. Moje slabine i stomak škripe kao poluga, moja bedra kao sapi nose moju težinu, moje noge nevođene idu ovamo i onamo; Na licu mi koža postaje opuštena i duga, s leđa, od savijanja zategnuta i ravna, unakrst se napinjem kao sirijski luk... Hajde onda, pokušajte da pomognete mojim mrtvim slikama i mojoj slavi, pošto nečasno živim, i slikam na svoju sramotu.

Onda stiže vest da mu je brat Lionardo umro u manastiru u Pizi. U pismu nije

bilo obaveštenja zašto je bio premešten u Pizu, niti je li tamo pokopan, ni od čega je bolovao. Ali dok je Mikelanđelo išao do San Lorenca in Damazo da naruči službu božju za spas Lionardove duše, osetio je da zna odgovor: njegov je brat umro od prevelike predanosti. Da to neće možda biti uzrok i njegove smrti?

Pošto je pronašao jednu koioniju klesara u Trasteveru, Miki je tamo provodio večeri i praznike. Roseli je putovao u Napuij na jug, Viterbo i Peruđu na sever da sagrade svom učitelju zidove za freske. Mikelanđelo nije išao nikud. Više niko nije dolazio da ga poseti niti da ga pozove. Njegovi razgovori s Mikijem svodili su se na mlevenje boje i materijal potreban za skelu. Živeo je monaškim životom i usamljen, kao monasi u Santo Spiritu.

Više nije odlazio u papsku palatu da raspravlja s Julijem, mada mu je papa, kad ga je drugi put posetio da vidi radove, poslao hiljadu dukata da nastavi s radom. Niko nije dolazio u Sikstinsku kapelu. Kad je išao od kuće onamo ili natrag, išao je gotovo potpuno slep,jedva se vukući preko trga, pognute glave, ne videći nikoga. Prolaznici više nisu obraćali pažnju na njegovo odelo, lice i kosu isprljane bojom. Neki su mislili da je lud.

»Pomahnitao bila bi bolja reč«, promrmlja on sam sebi, »jer živim u tom raju bogova i boginja po celi dan, kako mogu da se vratim na ovu pokvarenu zemlju?«

Nije to čak ni pokušavao. Što se njega ticalo, postigao je prvenstveni cilj: život i ljudi na plafonu bili su stvarni. Oni koji su živeli na zemlji bili su duhovi. Njegovi najbolji prijatelji bili su Adam i Eva u raju, četiri sjajna panela jedan za drugim. Portretisao je Adama i Evu ne kao mala i nežna stvorenja, već kao bića snažno građena, živa, lepa i tako praiskonska kao stene koje su ih zaklanjale od jabukovog drveta sa zmijom uvijenom oko njega, prihvatajući iskušenje pre iz spokojne snage

nego iz slabe gluposti. Tu je bio par ljudi koji će roditi rasu čovekovu! A kad su bili isterani iz raja na jalovu zemlju na drugoj strani panela, dok im je arhanđelov mač bio uperen pravo u glavu, bili su uplašeni, ali nisu bili kukavice, nisu bili uniženi do gmizavaca. Tu su bili majka i otac čoveka, koje je Bog stvorio, a on, Mikelanđelo Buonaroti, on ih je oživeo u plemenitom izrazu lica i proporciji.

16

Juna godine 1510, godinu dana i nekoliko nedelja pošto je pokazao Juliju Potop,

prva polovina svoda bila je gotova. U malom centralnom panelu Bog je u svojoj ružičastoj odeći upravo bio stvorio Evu iz rebra Adama, koji je spavao, u uglovima, kao okvir za dramu, bila su četiri naga sina koji će proizaći iz te veze, lepih lica, snažnih tela, izvajani iz toplog mermera boje mesa, odmah ispod slike sa svake strane bili su vatrena kumajska Sibila i prorok Ezekijel na prestolima ispod venca koji je išao duž tavanice. Sada je polovina svoda bila more sjajnih boja: žute kao maslačak, bledozelene kao more, ružičaste kao prah i azurnoplave naspram ogromne smotre tonova mesa okupanog suncem.

Mikelanđelo nije nikome govorio da je svod upola gotov, ali papa je to odmah znao. Poslao je poruku Mikelanđelu da će doći u Sikstinu posle podne. Mikelanđelo pomože Juliju da se popne uz poslednje stepenice merdevina, povede ga okolo, pokazujući mu priče o Davidu i Golijatu i Juditi i Holofernu, i četiri priče o Hristovim precima u sporednim trouglastim zidovima između lukova.

Julije je zahtevao da se skela skine kako bi svet mogao da vidi kakva je divna stvar tu izvedena.

-Još nije vreme da se skine skela, Sveti oče. -Zašto ne? -Zato što ima još toliko stvari da se završi, deca koja se igraju iza prestola Sibile,

aktovi koji ispunjavaju vrhove trouglastog zida između lukova s obe strane... -Ali čuo sam da je prva polovina završena... -Glavni paneli jesu, ali ima još mnogo sitnica da se uradi... -Kad će biti gotovo? -navaljivao je tvrdoglavo papa. Mikelanđelo se naljuti i odgovori odsečno: -Kad bude gotovo! Julije pocrveni, te će, podražavajući podrugljivo Mikelanđelov glas i vičući

promuklo: -Kad bude gotovo! Kad bude gotovo! -Zatim podiže palicu i spusti je na Mikelanđelovo rame.

Nastade tišina dok su se dva protivnika gledala. Mikelanđelo je bio sleđen, suviše zaprepašćen da bi osetio bol u ramenu. On se pokloni, reče službenim glasom iz kojeg su bili izbrisani svi osećaji:

-Biće po želji Vaše svetosti.Skela će sutra biti skinuta, kapela spremna da se pokaže.

On se izmaknu ostavivši papi prostora da siđe niz merdevine. -Nećeš ti, Buonaroti, otpuštati svog papu -povika Julije. -Ti si otpušten. Mikelanđelo siđe niz merdevine gotovo i ne dodirujući prečage, i izađe iz kapele.

To je, znači, bio kraj! Gorak, ponižavajući kraj, da ga tuku štapom kao nekog villana,

seljaka. On, koji se kleo da će podići status umetnika od veštog radnika do najvišeg društvenog stepena, kome je Društvo bakrača klicalo kad je prkosio papi, sada je bio ponižen i degradiran kao nijedan ugledni umetnik koga je poznavao.

Nervozno gađenje obuzimalo ga je u valovima dok je teško koračao i probijao se kroz nepoznate ulice. On je ponovo stvorio svet. Pokušao je da bude Bog! E pa, papa Julije ga je postavio na mesto. Julije je bio božji zamenik na zemlji, kao što mu je to rekao njegov brat Lionardo, a on, Mikelanđelo Buonaroti, bio je radnik na polju. Čudno, kako jedan udarac štapom može da raspline iluzije.

»Pošto nečasno živim, i slikam na svoju sramotu!« Bramanteova pobeda bila je potpuna. Šta sada da radi? Julije mu nikad neće oprostiti što ga je naveo da ga udari, a on

nikad neće zaboraviti Juliju što ga je naveo na to besramno vladanje prema njemu. Nikad više neće dotaći četku, nikad više neće dotaći taj svod. Neka Rafael ukrasi drugi deo.

Stigao je kući. Miki ga je čekao, nem i s očima kao u sove. -Spakuj stvari, Miki -reče on. -Pođi pre mene. Bolje je da ne krenemo zajedno iz

Rima. Ako papa naredi da mene uhapse, neću da odvedu i tebe. -On nema pravo da vas udari. On nije vaš otac. -On je moj Sveti otac. On može da me osudi na smrt, ako hoće. Samo bi trebalo

najpre da me uhvati. Napunivši jednu vreću crtežima, drugu ličnim stvarima, samo još jedan trenutak

utrošio je da napiše pisamce Roseliju, da se oprosti s njim i zamoli ga da proda nameštaj trgovcu u Trasteveru. Tek što je završio, neko zakuca na vrata. On se sledi. Mikijeve oči pređoše na zadnja vrata. Bilo je suviše kasno da pobegne. Bio je uhvaćen pre no što je mogao da pobegne. Šta će se sada dogoditi, kakva nova kazna, poniženje? On se tužno osmehnu. Posle njegovih četrnaest meseci u svodu, zatvor Sant' Anđelo biće udoban.

Kucanje se začu i po drugi put. On otvori vrata, očekujući da ugleda vojnike. Umesto njih ugleda komornika Akursija. -Smem li uči, Meser Buonaroti? -Jeste li došli da me uhapsite? -Dobri moj prijatelju -reče Akursio blago -ne smete te sitnice uzimati tako k

srcu. Zar mislite da bi papa udario nekoga koga ne bi duboko voleo. Mikelanđelo zatvori ulična vrata za Akursijem i stade oslonivši se dlanovima o

sto, zagledavši se širom otvorenih očiju u papinog službenika. -Da li vi to smatrate da je udarac bio znak papine milosti? -Papa vas voli.Kao darovitog iako neobuzdanog sina. -Akursio izvadi kesu iza

pojasa i položi je na sto. -Rekao mi je da vam odnesem ovih pet stotina dukata... -...zlatna mast ne isceljuje rane. -...i da vam prenesem njegovo izvinjenje. -Sveti otac mi je poslao izvinjenje? -Da. Čim se vratio u palatu. On nije želeo da se to dogodi. Kaže da je to zbog toga

što obojica imate terribilita. -Ko zna da vas je papa poslao da mi se izvini? -Je li to važno? -Budući da Rim zna da me je papa udario, ja mogu ovde živeti samo onda ako

ljudi znaju da se izvinio.

Akursio slegnu ramenima, te će domišljato. -Ko je ikad uspeo da nešto sakrije u ovom gradu?

Julije je izabrao nedelju Vaznesenja Blažene Device da otkrije prvu polovinu

svoda. Roseli je naredio Motinu i njegovim momcima da skinu skelu i da je spreme. Mikelanđelo je te sedmice provodio kod kuće crtajući i praveći kartone za proroke Danijela i Jeremiju, Libijsku i persijsku Sibilu. Nije odlazio ni u blizinu Sikstinske kapele ni u blizinu papske palate. Julije se nije javljao. Bilo je to nelagodno primirje.

Nije vodio računa o vremenu. Znao je u kojem godišnjem dobu se nalazi, a ponekad i u kome mesecu, ali ne mnogo više. Kad je pisao kući, nije datirao pisma, govoreći: »Ne znam koji je dan, ali mislim da je juče bio petak«, ili: »Ne znam koji je danas dan, ali znam da je juče bio praznik svetog Luke.« Papa mu nije naredio da dođe u kapelu na svečanost. Prvi put je saznao o skupu u Sikstini kad je Miki, otvorivši na kucanje na vratima, jednog popodneva, uveo Rafaela u radnu sobu. Mikelanđelo je bio nagnut preko stola crtajući i praveći skice za trouglasti zid između lukova.

On podiže pogled na Rafaela i primeti da je mladićevo lice prilično ostarelo. Imao je tamne podočnjake, a koža mu je bila malo uvela. Bio je u skupocenom satenu slezove boje, izvezenom skupim draguljima. Narudžbine su tekle u njegovu bottegu, počev od skica za mačeve pa do građenja velikih palata, njegovi pomoćnici su obavljali sve ono za što Rafael više nije imao vremena. Imao je samo dvadeset sedam godina, a izgledao je deset godina stariji. Kao što je Mikelanđelov težak i mučan rad tražio svoje, i Rafaelova lepa vanjština rasplinula se u preobilju svega: hrane, pića, žena, veselja, društva, hvale.

-Meser Buonaroti, tvoja kapela me zapanjuje -reče Rafael s divljenjem u glasu i očima. -Došao sam da se izvinim zbog svog lošeg ponašanja. Nije trebalo da govorim s tobom onako kao što sam govorio na trgu. Vi ste od mene zaslužili nešto bolje.

Mikelanđelo se seti kako je on išao Leonardu da se izvini za svoje loše ponašanje.

-Umetnici treba da jedan drugome oproste grehove. Niko drugi nije mu došao čestitati,niko ga nije zaustavio na ulici, niko mu nije

došao s novom narudžbinom. Bio je isto tako usamljen kao da je mrtav. Slike na svodu Sikstine nalazile su se van područja rimskog života, to je bio privatni dvoboj između Mikelanđela, Boga i Julija II.

I, odjednom, papa Julije bio je do guše u ratu. Dva dana posle otkrivanja plafona, papa Julije napustio je Rim na čelu svoje

vojske da izbaci Francuze iz severne Italije i da učvrsti papsku državu. Mikelanđelo ga je posmatrao pri odlasku kako jaše vatrenog bojnog konja, praćen španskim trupama što ih je dobio od španskog kralja, kojem je bio dao vlast nad Napuljem, italijanskim plaćenicima pod njegovim nećakom, vojvodom od Urbina, i rimskim kolonima, koje je predvodio muž njegove nećake, Markantonio Kolona. Njegov je prvi cilj bio da pobedi Feraru, saveznicu Francuske. Da mu pomognu da odnese pobedu, trebalo je da dođe i petnaest hiljada švajcarskih trupa, potpomognutih venecijanskim snagama. Na putu na sever bilo je nezavisnih gradskih država koje je trebalo pokoriti: Modena, Mirandola, sedište porodice sjajnog Pika...

Mikelanđelo je bio zabrinut, Francuzi su bili jedini zaštitnici republike Firence. Ako Julije istera francuske trupe iz Italije, Firenca će biti nezaštićena. Onda će doći red na gonfaloniera Soderinija i Sinjoriju da osete papin štap na svojim leđima. I on je bio ostavljen u bezizlaznom položaju, ili je sam sebe doveo u taj položaj. Papin mu je komornik doneo novac i izvinjenje, ali mu nije doneo izričito odobrenje da može podići skelu i početi rad na drugoj polovini svoda. Julije je čekao da se on pojavi u Vatikanu. On je čekao da ga Julije pozove. Papa će možda biti mesecima odsutan. Šta da radi u međuvremenu?

Pismo koje mu je stiglo od oca obavestilo ga je da je njegov brat Buonaroto ozbiljno bolestan. Rado bi otputovao u Firencu da bude pored brata, ali da li se sme usuditi da napusti Rim? Umesto toga poslao je novac iz Julijeve kese izvinjenja. Bavio se mišlju da potraži neku narudžbinu, bilo skulpturu ili sliku koja bi ga okupirala i izdržavala dok se papa ne vrati. No nije potražio. Nije znao kako se to radi.

Čuvši da papski službenik koji se starao o kardinalima, Firentinac Lorenco Puči, odlazi da se pridruži papi u Bolonji, Mikelanđelo ga potraži i zamoli ga da govori papi za njega, da pokuša dobiti pet stotina dukata koje mu je dugovao za polovinu završenog rada, da mu isposluje odobrenje da počne drugu polovinu svoda i novac da podigne skelu. Službenik mu odgovori da će pokušati. A videće i može li naći neku uzgrednu narudžbinu koja će mu pomoći da ispliva.Onda Mikelanđelo sede da napiše sonet papi:

Ja sam tvoj kulučar, i to sam od svoje mladosti — Tvoj kao zraci koje sunčev kolut šalje, A ipak ti ne misliš na vreme koje ja gubim, što više molim, sve manje diram tvoju samilost.

17

Tek posle Nove godine 1511. bio je u stanju da ponovo slika. U toku proteklih

meseci njegova ozlojeđenost i poniženje još su se uvećali. Kako nije više bio u stanju da sedi besposlen, pošao je za papom, u Bolonju, no tamo je otkrio da Bentivoljo opet stiče moć, a da je papa suviše zauzet svojim nevoljama da bi ga primio. Nastavio je onda do Firence da vidi Buonarota, odlučivši da uzme nešto od svoje uštedevine koju mu je čuvao spedalingo,upravnik bolnice Santa Marija Nuova, da ponovo podigne skele i da se vrati poslu i bez papine dozvole ili novca. Buonarota je zatekao oporavljenog, ali suviše slabog da radi. A saznao je i da je otac dobio prvu državnu službu koju je jedan Buonaroti dobio za Mikelanđelovog života: bio je podesta, u selu San Kašano. Lodoviko je bio poneo i nešto od ušteđevine koja se nalazila kod spedalinga, bez Mikelanđelovog znanja i pristanka, iako na taj novac više nije imao zakonsko pravo. Očevo pismo kojim se izvinjavao glasilo je:

»Uzeo sam novac u nadi da ću moći da ga vratim pre tvog povratka u Firencu.

Sad vidim da sam pogrešio. Strašno mi je žao. Ali sam pogrešio slušajući tuđe savete.«

Vratio se u Rim praznih ruku. A činilo se da će se i papa Julije vratiti praznih ruku. Jer po Julija generala sve je ispalo rđavo. Mada su njegove trupe zauzele Modenu, Bolonji je nedostajalo trupa i namirnica, dok su Bentivoljovi bili na jednoj kapiji, a francuska armija ušančena nekoliko milja dalje. Ferara je odbila njegovu vojsku i nanela joj ozbiljan poraz, švajcarske trupe Francuzi su podmitili da se vrate kući, i papa je bio spreman da pošalje nećaka Pika dela Mirandole da pregovara o predaji Francuzima kad su naposletku stigle venecijanske i španske trupe i spasile ga.

Onda se službenik vrati s novcem koji je papa dugovao Mikelanđelu, s dozvolom da podigne skelu ispod druge polovine kapele, preko puta papinog prestola na kraju, i novac da sve to plati. Sada je Mikelanđelo mogao da se uhvati u koštac s Bogom: Bog stvara Adama, Bog stvara sunce i mesec, Deli vodu od zemlje, Deli svetlost od tame, da pokuša zamisliti Boga tako transcendentnog da svak uzvikne -Da! To je Gospod Bog! To ne može biti niko drugi! - Ta četiri panela bila su srce svoda. Sve je zavisilo od njih. Ako ne bude mogao stvoriti Boga isto onako uverljivo kao što je Bog stvorio čoveka,njegovom će plafonu nedostajati jezgro iz koje je potekao razlog za postojanje.

On je uvek voleo Boga. U najcrnjim časovima vikao je: -Bog nas nije stvorio da nas napusti. -Njegova vera u Boga ga je održala, a sada mora da objavi svetu ko je Bog, kako izgleda i kakav je, gde leži njegova božanska snaga i milost. Njegov Bog ne sme biti naročit ili čudan ili poseban, već Bog otac svih ljudi, jedan koga će moći prihvatiti, poštovati, obožavati.

Bio je to delikatan zadatak, no on ipak nije sumnjao da će moći ostvariti takvog Boga. Treba samo da sedne i da nacrta sliku koju je u sebi nosio od svog detinjstva. Bog je bio najlepša, najmoćnija i najdraža snaga u svemiru. Pošto je on stvorio svet po svom vlastitom liku, znači da ima lice i telo čoveka. Prvo ljudsko biće koje je stvorio Bog, Adam, sigurno je bio stvoren da mu bude sličan. Dok je crtao Adama, sina, istinsko stvorenje Boga Oca: sjajnog telom, plemenitog duhom, nežnog srcem, lepog lica i udova, kao proizvod onoga što je najlepše na nebu i na zemlji, u njemu se odražavao Bog Otac. Bog u priljubljenoj beloj odeći koja je odgovarala njegovoj muževnoj beloj bradi, trebalo je samo da pruži ruku Adamu, da podari samo jedan neizmerno malen dah života, pa da čovek i život počnu.

Dok je Mikelanđelo ostao visoko gore na nebesima slikajući manji panel sa scenom Bog deli vodu od zemlje, Julije je zamenio položaj sa svojim slikarom fresaka, zapavši u onaj pakao koji je rezervisan za ratnike koji pretrpe poraz. Bio je propao u opsadi Ferare, propao u svojim naporima da raskine savez između Svete rimske carevine i Francuske, bio je tako oboleo od gihta da su ga morali nositi u Ravenu u volovskim kolima. Njegovim papskim i venecijanskim snagama naneli su ozbiljan poraz razjareni Ferarci, njegova novčana sredstva bila su tako iscrpljena da je morao doći do osamdeset hiljada dukata prodajom osam novih kardinalskih zvanja, svako po deset hiljada dukata. Francuzi i Ferarci su se ponovo vratili u Bolonju i doveli natrag Bentivoljove. Julije je izgubio vojsku, artiljeriju, prtljag, poslednje svoje izvore. Slomljen, kad je bio na putu za Rim, našao je zakucan na vratima katedrale u Riminiju poziv svih pobunjenih sveštenika Generalnom savetu u Pizi da povede istragu o službenom ponašanju pape Julija II.

Julijev poraz bio je i Mikelanđelov poraz, jer je njegov život bio tesno isprepletan sa životom njegovog pape. Čim se Bentivoljo vratio na vlast, Bolonjci su

nahrupili na Pjacu Mađore, istrgli njegovu bronzanu statuu Julija iz niše i bacili je na pločnik. Pobedonosni vojvoda od Ferare ga je posle dao pretopiti u top, koji je nazvao Julije. Petnaest meseci njegovog vremena, energije, talenta i patnje sada je ležalo na kamenju Pjace Mađore u obliku topa koji je postao meta grubih bolonjskih šala, i koji će sigurno biti upotrebljen protiv Julija ako bude dovoljno brz da povede još jednu vojsku na sever. Vinćenco je trijumfovao.

Ovde u Rimu činilo se Mikelanđelu da se poraz mora svakako nastaviti po istom obrascu. Za vreme toplih, svetlih dana maja i juna provodio je po sedamnaest sati uzastopce na skeli, noseći sa sobom na skelu hranu i noćnu posudu, da ne mora silaziti. Slikao je kao opsednut, četiri sjajna muška akta u uglovima panela, zatim mladog proroka Danijela s ogromnom knjigom na krilu, na suprotnoj strani staru persijsku Sibilu u beloj i ružičastoj odori, a onda jedini i najsnažniji portret na svodu,Boga u krajnje dramatičnoj akciji kako stvara zlatnu sunčanu loptu... nadajući se, moleći se, boreći se očajnički da završi svoje Stvaranje sveta pre no što njegov zaštitnik propadne, pre nego što dođu besni naslednici, sveštenički ili vojni, koji će, u želji da izbrišu sve tragove vlade Julija II, poslati momke u Sikstinu da premažu krečom plafon.

Bila je to trka protiv smrti. Posledica Julijevog istrebljivačkog ratovanja bila je da se vratio u Rim kao najomraženiji čovek u Italiji, sredstva su mu bila tako iscrpljena da je morao odneti papsku krunu u kuću bankara Kidija, ispod ornata, idući tobože na ručak, ali u stvari da pozajmi četrdeset hiljada dukata zalažući dragulje. Njegova mržnja protegla se sada na sve gradske države koje je pobedio i kaznio: Veneciju, Modenu, Peruđu, Mirandolu... čak i oni rimski plemići koji su vodili njegovu poraženu vojsku sada su bili u savezu protiv njega.

S osećajem uzajamne povezanosti i pun razumevanja za poraz, Mikelanđelo zaključi da mora posetiti papu. Bila je to jedina obaveza koja ga je mogla skinuti sa skele.

-Sveti oče, došao sam da vam izrazim svoje poštovanje. Julijevo lice bilo je uništeno razočaranjem i bolešću.Njihov poslednji sastanak

licem u lice bio je buran, no Julije instinktivno oseti da Mikelanđelo nije došao da traži osvetu. Julijev glas bio je ljubazan, prisan, osetili su da ih nešto uzajamno privlači.

-Tvoje slikanje napreduje? -Svetosti, mislim da čete biti zadovoljni. -Ako budem, to će biti prva stvar koja mi je donela zadovoljstvo posle dugo

vremena. -Ništa nije jednostavnije u umetnosti nego u ratu, Svetosti -reče Mikelanđelo

čvrsto. -Idem s tobom u Sikstinu. Ovog trenutka. Jedva se popeo uz merdevine.Mikelanđelo mu je morao pomoći poslednjih

nekoliko prečaga. Na vrhu zastade zadihan, a onda ugleda nad sobom Boga kako se sprema da udeli Adamu život. Osmeh mu zaigra na ispucalim usnama.

-Ti zaista veruješ da je Bog tako dobrostiv? -Da, Sveti oče. -I ja žarko želim da je tako, jer ću uskoro stajati pred njim. Ako je on takav

kakvog si ga ti naslikao, onda će mi gresi biti oprošteni. -On se okrenu prema Mikelanđelu, ozarenog lica. -Zadovoljan sam tobom, sine moj.

Grejući se na zracima toplog sunca i srdačnosti s kojom je papa dočekao njegov rad, Mikelanđelo se trudio da što duže sačuva radosno raspoloženje.Želeći da malo duže zadrži tu toplinu i mir,on pređe pjacom do onog mesta gde su počeli da niču stubovi i zidovi nove crkve svetog Petra. Kad se približio, iznenadi se videći da Bramante ne gradi po tradicionalnom načinu građenja katedrala, od čvrstog kamena i cementa, već da gradi šuplje oblike od betona i puni ih kršom stare bazilike i drugim otpacima. Glomazna masa mogla je ostaviti utisak da je čvrsta, ali zar nije bilo opasno dati takve nosače za masivnu građevinu?

To je bio tek početak njegovog zaprepašćenja.Dok je obilazio oko radilišta i posmatrao ljude kako mešaju beton, video je da ne poštuju dobar građevinski propis da se jedan deo cementa uzima na tri ih četiri dela peska, već da uzimaju deset ili dvanaest delova peska na jedan deo cementa. U njegovom duhu nije bilo sumnje da bi ta mešavina mogla biti kobna i pod najboljim okolnostima, ali da bi sigurno bilo katastrofalno podiči crkvu svetog Petra na zidovima od nekompaktnih ruševina između stubova.

On se uputi pravo u Bramanteovu palatu. Sluga u livreji uvede ga u otmeno predsoblje s raskošnim persijskim tepisima i tapiserijama te nameštajem od neprocenjive vrednosti. On nije bio pozvan, ali poruka koju je imao saopštiti bila je hitna. Bramante je radio u biblioteci, u svilenoj odeći sa zlatnom kopčom pod grlom i u struku.

-Bramante, rado ću vam dati kompliment da verujem da ne znate šta se dešava -poče on bez uvoda ili pozdrava. -No, ako se zidovi Svetog Petra sruše, bide svejedno jeste li vi bili glupi ili samo nepažljivi. Vaši zidovi će popucati.

Bramante je bio ljut zbog te posete. -Ko ste vi, slikaru plafona, da pričate najboljem arhitektu u Evropi kako da gradi

stubove? -Isti onaj koji vam je pokazao kako se gradi skela. Neko vas vara. -Davvero? Istina? Kako? -Stavljajući u mešavinu znatno manje cementa nego što je neophodno potrebno. -Ah, vi ste inženjer? Mikelanđelo ne obrati pažnju na tu primedbu. -Bramante, pazite kako vaši predradnici mešaju cement. Neko iskorištava... Bramante pozelene od besa. Njegova bikovska ramena podigoše mu se oko

čeljusti. -Kome ste još to pričali? -Nikome. Požurio sam da vas opomenem... Bramante ustade, stežući pesnice pod bradom. -Buonaroti, ako otrčite papi s tim klevetama, kunem se da ću vas zadaviti golim

rukama. Vi ste samo jedan nesposoban... Firentinac... koji stvara neprilike... On tresnu poslednje reči kao da je to bila smrtna uvreda. Mikelanđelo ostade

miran. -Posmatraću kako mešaju vaš cement dva dana. Posle toga, ako ne budete

upotrebljavali pravi odnos, obavestiću papu i svakog drugog ko me bude slušao. -Niko vas neće slušati. Vas ne poštuju u Rimu. Napolje iz moje kuće! Bramante nije učinio nikakve promene u materijalu. Pošto je isterao i poslednji

trag boje iz pora znojenjem u kupalištu na Pjaca Skosakavali, Mikelanđelo obuče

smeđu košulju i calze i uputi se u papinu palatu. Julije je neko vreme slušao, zatim ga prekine. Glas mu je bio nestrpljiv, ali ne neljubazan.

-Sine moj, ne bi trebalo da se sekiraš zbog tuđih poslova. Bramante me je već opomenuo da si ga napao. Ja ne znam uzrok tvoje mržnje, ah to nije tebe dostojno.

-Sveti oče, ja se iskreno plašim za tu zgradu. Građenje nove crkve svetog Petra poteklo je iz Sangalove ideje da se sagradi jedna zasebna kapela za nadgrobni spomenik Vaše svetosti. Ja se osećam odgovornim.

-Buonaroti, jesi li ti arhitekt? -Toliko koliko je svaki dobar vajar arhitekt. -Ali nisi tako dobar i tako iskusan arhitekt kao Bramante? -Nisam, Sveti oče. -Da li se on meša u to kako ti slikaš Sikstinu? -Ne, ne meša se. -Pa zašto se onda ne zadovoljiš time da oslikavaš taj svod, a pustiš Bramantea da

gradi crkvu? -Ako vaša svetost hoće imenovati jednu komisiju da proveri... ja sam došao iz

odanosti. -Znam ja to, sine moj -odgovori Julije. -Ali trebaće mnogo godina za građenje

crkve svetog Petra. Budeš li dolazio ovamo trčeći u besu svaki put kad ti se nešto ne bude svidelo...

Mikelanđelo naglo kleknu, poljubi papin prsten i ode. Papa je imao pravo. Zašto da ne gleda svoja posla? No nije mogao da bude neutralan kad je u pitanju bila crkva svetog Petra. Ta je crkva bila uzrok što je njegov prijatelj Sangalo oteran s položaja, ona je dala Bramanteu uticaj nad papinim duhom, koji je doveo do obustave rada na mermemim skulpturama i do toga da njega izbace iz papske palate, posle čega su došli meseci neodlučnosti u Firenci, više od godine dana uludo straćenog rada u Bolonji i sada još nekoliko godina robovanja u svodu.

Ali je bio i bolno iznenađen. Bramante je bio suviše dobar arhitekt da bi mogao da dovede svoje najvažnije stvaralačko delo u opasnost. Moralo je postojati neko objašnjenje. Leo Baljoni je sve znao, on zakuca na njegova vrata.

-To nije teško objasniti -odgovori mirno Leo. -Bramante ne živi onako kako mu to sredstva dopuštaju, troši stotine hiljada dukata. On mora imati još više novca... iz bilo kojih izvora. Upravo sada stubovi svetog Petra plaćaju njegove dugove.

Zaprepašćen, Mikelanđelo povika: -Jeste li to rekli papi? -Naravno da nisam. -Pa kako možete ćutati o jednoj takvoj stvari? -Vi ste papi rekli činjenice. Šta vam je to donelo osim opomenu da gledate svoja

posla?

18 U putu, dok je Mikelanđelo počinjao panel za Stvaranje Eve, Julije je otišao u lov

u Ostiju i vratio se kući bolestan od malarije. Pričalo se da je na ivici smrti. Sobe njegovog privatnog apartmana bile su opustošene sve do posteljnog rublja, rimsko plemstvo je organizovalo »da se protera varvarin iz Rima«, iz cele Italije hitali su u

Rim velikodostojnici da izaberu novog papu. Grad je brujao od glasina. Hoće li kardinal Rijario najzad doći na red, a Leo Baljoni postati papin poverljivi agent. U međuvremenu, Francuzi i Španci su se skupljali na granicama, nadajući se da će zauzeti Italiju za vreme nereda. Mikelanđelo je bio obuzet strepnjom. Ako papa Julije umre, šta će biti s isplatom za drugi deo Sikstine? On je s Julijem imao samo usmeni sporazum, ne pismeni ugovor koji bi njegovi naslednici morali poštovati.

Jedini miran kraj u Italiji kao da je bila Firenca, zahvaljujući geniju gonfaloniera Soderinija, koji je održao gradsku državu izvan svih svađa, saveza, ratova, odlučno se držeći srednjeg položaja, nuded utočište i papinim i francuskim vojnicima, odbijajući da omogući povratak Savetu Pize iz protesta protiv Julija, ali ne pokušavajući da ga silom zadrži izvan Pize. Mikelanđelo je znao da bi sada trebalo da bude tamo i da zauvek ostane izvan ove prestonice haosa.

Julije je prevario Rim: oporavio se. Plemstvo se razbežalo. Papa uze Vatikan čvrsto u svoje ruke, novac poče da pritiče, i on isplati Mikelanđelu još pet stotina dukata. Mikelanđelo posla jednu manju svotu kući, ali veći deo zadrža u Rimu.

-Polaskan sam -povika Balduči kad mu je Mikelanđelo doneo novac. Balduči, koji je bio postao pozadružan od dobrog i mirnog života, izrodio je četvoro dece. -Zar nisi uvek verovao da je jedna nepoštena firentinska banka sigurnija od poštene rimske banke?

-Balduči, mogao sam uštedeti sebi beskrajno mnogo nerviranja da si ti vodio moje finansijske poslove od početka. Ali umetnici su beskrajno domišljati, na svoj način, u tome kako da glupo postupaju s novcem.

-Sada, pošto si nezavistan i bogat -zadirkivao ga je večno dobro raspoloženi Balduči -hoćeš li da dođeš u nedelju na ručak? Mi primamo sve naše najveće ulagače.

-Hvala, Balduči, ali čekaću dok ti ne postanem ortak. Kad je Mikelanđelo uložio i drugu pozamašnu svotu, i kad je opet odbio

Baldučijev poziv,bankar ode jednog kasnog poslepodneva do Mikelanđelove kuće, noseći kolač koji je umesila njegova kuvarica. Dve godine nije bio u toj kući, bio je zaprepašćen njenim bednim izgledom.

-Za ime božje, Mikelanđelo, kako možeš tako živeti? -Ne mogu sebi pomoći, Balduči. Stalno uzimam u službu učenike, koji se kunu da

žele da uče i da će se brinuti za kuću, ali su lenji i na njih se čovek ne može osloniti. -Onda uzmi slugu, nekoga ko zna čistiti i kuvati, koji će ti dočarati nekoliko

životnih lepota. -Šta da radim sa slugom? Ja nikad nisam ovde, ne dolazim kući na ručak... -Šta da radiš s pravim slugom? Ležaćeš u čistoj kući, ješćeš pristojnu hranu,

vratićeš se uveče kući u kadu tople vode da se okupaš, dobićeš čisto rublje koje će biti za tebe spremno, bocu vina ohladenu kako treba...

-Piano, piano, Balduči, polako, polako, ti pričaš kao da sam ja bogataš. -Ti si škrtica, a ne siromah! Dovoljno zarađuješ da bi dobro živeo. A ne kao

neki... neki... Ti uništavaš svoje zdravlje. Šta će ti vredeti da budeš u Firenci bogataš ako se u Rimu ubiješ?

-Ja se neću ubiti, ja sam od kamena. -Zar tvoj život nije dovoljno težak, tamo gore na skeli, da ga praviš još gorim

svojom škrtošću? Mikelanđelo se predade.

-Znam da imaš pravo, Balduči. Sigurno imam u sebi nešto od svog oca. Ali baš sada nemam strpljenja da dobro živim. Sve dok sam zaokupljen tim svodom, ne postoji ništa što bih mogao da koristim u pogledu zadovoljstva i udobnosti. Čovek treba da bude srećan pa da dobro živi.

-Kada će to biti? -Čim se vratim mermeru. Neumoljivo je ušao u jesen, slikajući nedeljom i o verskim praznicima. Jedan

mlad učenik, dečak bez roditelja, koji se zvao Andrea, dolazio je svakog poslepodneva da mu pomogne i da spremi kuću. Mikelanđelo mu je dozvolio da slika nekoliko dekorativnih ovnujskih glava i dovrataka, ravnih zidova ili podova, što je Buđardini radio u crkvi Santa Marija Novela. Dozvolio je Mikiju da ispuni neke izložene površine na prestolima i vence. Mladom Silviju Falkoniju, koji je molio da ga smatra učenikom, a koji je imao talenta za crtanje, dozvolio je da napravi nekoliko bojenih ukrasa u trouglastim zidovima između lukova na krajevima kapele. Sve ostalo, celi svod, naslikao je sam, svaku figuru, svu odeću, svako lice, svaki ud svakog akta, svaki izraz lica i osećanje, sve puttije, svu decu iza proroka i Sibila, izvanredno lepe Sibile, snažne i sjajne hebrejske proroke -svaki i poslednji potez napravio je sam: ogroman životni rad zbijen u tri apokaliptične godine.

Vani je opet došlo do neprilika. Julije, ponovo snažan, okrenuo se protiv gonfaloniera Soderinija i udario interdiktom republiku Firencu zato što nije uz njega, što ga nije snabdevala trupama i novcem kad je bio u neprilici, što je pružala utočište neprijateljskim trupama, što nije uništila Savet Pize. Julije je imenovao kardinala Đovanija de Medičija za papskog izaslanika u Bolonji, s namerom da Toskanu dovede pod vlast Vatikana.

Tada je Mikelanđelu stigao poziv da dođe u palatu Mediči na kraju Via Ripete. Kardinal Đovani te rođak Đulio i Đulijano bili su okupljeni u salonu.

-Čuo si da me je Sveti otac imenovao za papskog izaslanika u Bolonji s ovlaštenjem da podignem vojsku.

-Kao Pjerovu? Zavlada tajac pun napetosti. -Nadam se da ne -odgovori kardinal Đovani. -Sve će biti mirno. Mi jedino želimo

da opet budemo Firentinci, da povratimo našu palatu, banke i zemlju. -Soderini mora ići! -upade Đulio. -Je li to deo plana, Vaša milosti? -Jeste. Papa Julije je besan na Firencu i čvrsto je odlučio da je pokori. Ako

Soderini ode, nekoliko nepoverljivih članova Sinjorije... -Ko će vladati Firencom umesto Soderinija? -pokušao je da stiša uzbuđenje koje

je sve više raslo. -Đulijano. Mikelanđelo pogleda Đulijana u suprotnom kraju sobe, i primeti kako ovome

pocrveneše obrazi. Taj izbor izgledao je genijalan potez: jer je Đulijano, sada u trideset drugoj godini, visok, s malom bradom i brkovima, za koga se govorilo da ima slaba pluća no koji se Mikelanđelu učinio snažnim, bio najbliži Il Magnificovom duhu, umu i temperamentu. Godine je proveo u disciplinovanom učenju, trudeći se da postane očeva slika i prilika. Bio je lepši od Lorenca, mada mu je nos bio duži i ravniji, a krupne oči prekrivene teškim kapcima, no bio je nasledio sve Lorencove

najsjajnije osobine: plemenitu dušu, bio je prilično mudar i nikada naprasit. Poštovao je umetnost i nauku,duboko je voleo Firencu, njene ljude i tradiciju. Ako je Firenca morala imati jednog vladara iznad i mimo svog izabranog gonfaloniera, Lorencov najmladi i najdarovitiji sin izgledao je kao stvoren za taj zadatak.

Svi prisutni u sobi znali su za Mikelanđelovu ljubav prema Đulijanu. No oni nisu znali da je tu prisutna i peta osoba, da stoji u svojoj službenoj odori usred sobe, sa svojim dugačkim ružnim licem, klimavim nosem, blagim očima i žutom prosedom kosom, telesno prisutna za Mikelanđela: Pjero Soderini, koji bejaše izabran za doživotnog gonfaloniera republike Firence.

Pogledavši na svoje ispucane i bojom zamrljane nokte, Mikelanđelo upita: - Zašto ste mi to rekli?

-Zbog toga što želimo da budeš na našoj strani -odgovori kardinal Đovani. – Ti pripadaš Medičima. Budemo li te trebali...

Provlačio se kao kroz iglene uši prema Pjaci Navona, zaokrenuo nekoliko puta do Pjace Venecija, a zatim pošao niz ulicu starih rimskih foruma u kojima je tu i tamo bilo uspravnih stubova i ušao u Koloseum, jasno osvetljen mesečinom, u taj hiljadugodišnji rimski kamenolom za domaće graditelje kojima je bio potreban kamen tesan rukom. Popeo se do najvišeg reda sedišta, seo na vrh galerije bacajući pogled prema ogromnom gledalištu, od njegovih najnižih, najmračnijih rupa i ćelija, gde su bili čuvani hrišćani, ratnici, robovi i zveri, do najviših kamenih sedišta, gde je sedelo mnoštvo građana rimske imperije i vrišteći tražilo borbu i krv...

...borba i krv, krv i borba. Ta fraza mu je neprestano išla kroz glavu. Činilo se da Italija zna jedino za to. I sve za šta je on celog života znao. Baš u tom trenutku Julije je skupljao vojsku da krene na sever. Ako se Firenca bude protivila, papa će poslati Đovanijeve trupe na njene zidove. Ako se Firenca ne bude protivila, gonfaloniere Soderini će biti proteran, kao i svi ostali članovi Sinjorije koji se nisu slagali sa gubitkom svoje nezavisnosti. Sada su i od njega tražili da u svemu tome učestvuje.

On je voleo i gonfaloniera Soderinija i Đulijana de Medičija. Osećao je veliku privrženost prema Il Magnificu,Kontesini, da, i kardinalu Đovaniju. Ali on je verovao u republiku, koja mu je pružila prvo priznanje. Kome će biti neveran, nezahvalan? Granači bi mu rekao: »Ako te neko pita na kojoj si strani, ti odgovori: Na strani skulpture.« Budi odvažan u umetnosti, a kukavica u svetskim događajima. Ali, može li on to?

19

U toku sivih zimskiri meseci 1512. godine, dok je slikao lunete iznad visokih

prozora, oči su mu tako teško stradale da nije mogao pročitati nijednu rečenicu ako ne bi zabacio glavu i ne bi držao pismo ili knjigu visoko u vazduhu nad glavom. Mada je Julije ostao u Rimu, njegov je rat otpočeo. Njegovim trupama zapovedao je Španac Kardona od Napulja. Kardinal Đovani je otišao u Bolonju, ali su Bolonjci, potpomognuti Francuzima, dvaput odbili papine trupe. Zatim su Francuzi oterali papinu vojsku u Ravenu, gde se na Uskrs vodila odlučujuća bitka, bilo je javljeno da je deset do dvanaest hiljada papinih vojnika poginulo na bojnom polju. Kardinal

Đovani i Đulio bili su zarobljeni. Romanja je pala u ruke Francuza. Papa je potražio spas u tvrđavi Sant' Anđelo.

Mikelanđelo je nastavio da slika svod. Onda se opet kolo sreće okrenulo: pobedonosni francuski komandant bio je

ubijen. Francuzi su se među sobom potukli. Švajcarci su došli u Lombardiju da tuku Francuze. Kardinal Đovani, pošto je spasio Đulia lukavstvom, i sam je pobegao i vratio se u Rim. Papa se vratio u Vatikan. U toku leta Julije je ponovo osvojio Bolonju. Španski general Kardona, saveznik Medičija, opljačkao je Prato, svega nekoliko milja od Firence. Gonfaloniere Soderini bio je primoran da podnese ostavku i pobegne s porodicom. Đulijano je ušao u Firencu kao običan građanin. Iza njega je ušao kardinal Đovani de Mediči s vojskom Kardone, vraćajući se u svoju staru palatu u četvrti Sant' Antonio blizu gradskih vrata za Faencu. Sinjorija je podnela ostavku. Kardinal Đovani imenovao je savet četrdesetorice, novi ustav bio je usvojen. Bilo je svršeno s republikom.

Za vreme svih tih meseci papa je stalno navaljivao da Mikelanđelo završi svod,brzo, brzo! Zatim se jednog dana papa pope uz merdevine, nenajavljen.

-Kad će biti gotovo? -Kad ja sam budem zadovoljan. -U čemu zadovoljan? Već radiš pune četiri godine. -To je pitanje umetnosti, Sveti oče. -Biće mi milo ako to završiš za nekoliko dana. -Biće završeno, Sveti oče, kad bude završeno. -Hoćeš li da te bacim niz skelu? Mikelanđelo se zagleda na mermerni pod. -Na dan Svih svetih ovde ću služiti misu -izjavi papa. -Dve godine nakon što sam

posvetio prvu polovinu. Mikelanđelo je želeo da dotera neke draperije i nebo s malo secca, zlatom i

ultramarinom, kao što su radili njegovi firentinski prethodnici, ispod njega. Ali sada više nije imao vremena za to. Naredio je Mikiju i Motinu da uklone skelu. Sledećeg dana Julije je ponovo došao.

-Zar nije potrebno da se ti neki ukrasi osvetle zlatom? -upita on. Bilo je beskorisno objašnjavati da je on želeo da to učini, Nije nameravao da

ponovo podigne skelu i da se vrati pod svod. -Sveti oče, u to vreme ljudi se nisu krasili zlatom. -Izgledaće bedno. Mikelanđelo je stajao uporno na nogama, stisnutih zuba, ukočene vilice. Julije je

stezao štap. Dva čoveka stajala su ispred oltara ispod nebesa i sevala očima jedan na drugog.

-Oni koje sam ja slikao bili su bedni -reče Mikelanđelo prekinuvši tišinu. - To su bili sveti ljudi.

Na dan Svih svetih službeni Rim je obukao najsjajnije odore za papino posvećenje Sikstinske kapele. Mikelanđelo je ustao rano i otišao u kupalište, obrijao se, obukao plave pantalone i plavu vunenu košulju.

Ali nije otišao u Sikstinsku kapelu. Umesto toga, otišao je do trema svoje kuće, povukao nepromočivu tkaninu i stao zamišljen ispred mermernih blokova, na koje je čekao sedam dugih godina da ih kleše. On priđe pisaćem stolu, uze pero i napisa:

Ni najbolji od umetnika ne nosi u svom duhu misao Koju ovaj grubi kamen već krije u svojoj beskorisnoj ljušturi da slomi mermernu čaroliju, to je sve što ruka koja služi mozgu treba da učini. Stojeći na pragu teško stečene slobode, i ne obazirući se na svoje skupe

pantalone i finu vunenu košulju, on uze čekić i dleto. Umor, sećanje, gorčina i bol nestadoše. Sunce koje se probijalo kroz prozor obasja prvu mermernu prašinu koja se dizala uvis.

KNJIGA OSMA

MEDIČI

1

Papa Julije II nadživeo je završavanje Sikstine svega nekoliko meseci. Đovani de Mediči, prvi Firentinac koji je bio izabran na papski položaj, postao je novi papa.

Mikelanđelo je stajao na Pjaci San Pjetro među firentinskim plemstvom koje je bilo odlučilo da ovo bude najraskošnija procesija koju je video Rim. Pred papom je išlo dve stotine naoružanih kopljanika, kapetani trinaest rimskih oblasti sa zastavama koje su lepršale, petorica crkvenih stegonoša s papinim grbom. Dvanaest konja belih kao mleko iz papskih štala bili su opkoljeni stotinom mladih plemića u crvenoj svili i hermelinu. Iza pape išlo je sto rimskih barona sa svojim naoružanim pratiocima, švajcarska straža u uniformi bele, žute i zelene boje. Novi papa, Lav X, na belom arapskom pastuvu, jahao je zaštićen od toplog aprilskog sunca baldahinom od izvezene svile. Pokraj njega, obučen kao zastavnik sa Roda, bio je rođak Đulio. Jedina prilika u crnini bio je vojvoda od Urbina, Julijev nećak.

Zureći u papu Lava X, u njegovo debelo telo koje se znojilo pod težinom trostruke tijare i ogrtača bogato ukrašenog draguljima, Mikelanđelo pomisli kako su nedokučivi putevi Gospodnji. Kardinal Đovani bio je u Firenci kad je Julije umro, bio je tako bolestan od čireva da su ga morali doneti u Rim na nosilima da bi mogao glasati. Kolegijum kardinala, zatvoren u zagušljivoj Sikstinskoj kapeli, proveo je gotovo čitavu sedmicu boreći se između snaga Baljonijevog kardinala Rijarija i kardinala Fjeska i Sere. Jedini član koji nije imao neprijatelje bio je Đovani de Mediči. Sedmog dana kolegijum se jednoglasno odlučio za blagog, skromnog, ljubaznog Đovanija, ispunjavajući tako plan koji je Il Magnifico imao na umu posvetivši Đovanija u Badiji Fjezolani kad je ovome bilo šesnaest godina.

Trubači zatrubiše početak marša kroz grad od Svetog Petra, gde je Lav bio krunisan u jednom paviljonu porušene bazilike, do svetog Jovana u Lateranu,

nekadašnjem papskom sedištu. Most Sant' Anđelo bio je prekriven sjajnim draperijama. Na početku Via Papale, firentinska kolonija bila je podigla slavoluk koji je nosio amblene Medičija. Gomila sveta bila je prekrila ulice grančicama mirte i šimšira.

Jašuči između svog rođaka Paola Ručelaja i Strocija, koji je kupio njegovog ranog Herkula, Mikelanđelo je posmatrao Lava kako sija od radosti, dižuči ruke u rukavicama ukrašenim biserom da blagosilja, dok su njegovi komornici išli pored njega bacajući gomili pregršti zlatnika. Sve kuće bile su ukrašene brokatima i baršunom koji su visili s prozora. Stari rimski mermeri stajali su duž Via Papale. Poprsja careva, kipovi apostola i devica, bili su postavljeni uz bok paganskih grčkih kipova.

Oko pet sati popodne papa Lav X sjaha s konja pomoću merdevina, stade za jedan trenutak kraj stare bronzane konjaničke statue Marka Aurelija ispred Laterana. Zatim, okružen kolegijem kardinala, s rođakom Đuliom i firentinskim i rimskim plemićima, koji su mu išli uz bok, uđe u Lateran i sede na Selu Sterkorariju, nekadašnje sedište moćnih, na kojem su sedili prvi pape.

Mikelanđelo je malo jeo od probranih jela na banketu posluženom u tremu Konstantinove palate, koja je bila restaurirana za ovu svečanost. Predveče uzjaha na konja i krene za papinom svitom natrag u Vatikan. Kad su stigli u Kampo dei Fjori,bila je pala noć. Baklje i voštane sveće osvetljavale su ulice. Mikelanđelo ostavi konja u kući Lea Baljonija i pruži uzde sluzi. Baljoni nije bio pozvan da učestvuje u povorci, bio je sam u kući, neobrijan, tužan. Ovoga puta bio je siguran da će kardinal Rijario biti izabran za papu.

-Vi ste ušli u Vatikan pre mene -promrmlja on Mikelanđelu. -Bio bih srećniji da više nikad ne vidim unutrašnjost papske palate. Prepuštam

vam svoje mesto. -Ovo je jedina igra u kojoj pobednik ne može da ustupi mesto pobeđenom. Ja

sam ispao iz igre, vi ste ušli. Biće sjajnih narudžbina. -Trebaće mi mnogo godina da isklešem Julijev grob. Bilo je kasno kad se vratio svom novom domu koji se dizao u moru stoleća u

dolini između Kapitola i Kvirinala, blizu Trajanovog stuba, tamo gde je Mačelo dei Korvi, Klaonica vrana, malo zalazila na trg. Upravo pred svoju smrt Julije mu je platio dve

hiljade dukata da podmiri račun za Sikstinu i za početak rada na mermernim kipovima. Pošto su gonfaloniere Soderini i Sinjorija bili izgnani iz Firence, narudžbina da kleše Herkula nije više važila. Kad je ovo imanje, koje se sastojalo od glavne zgrade, sagrađene od žute opeke, s osenčanom verandom s jedne strane, i od nekoliko baraka u dnu za štale, od kule i zapuštenog vrta sa senovitim drvećem lovorike, bilo izloženo prodaji uz pristojnu cenu, on ga je kupio i tamo preneo svoj mermer. Trajanova pijaca, napuštena ruševina na više spratova koja se dizala odmah preko puta njega, nekada je pružala utočište stotinama trgovaca u odvojenim sobicama i privlačila je kupce iz celog sveta. Sada je bila mirna. U njoj više nije bilo radnji, samo nekoliko malih drvenih kuća u senci crkve Santa Marija di Loreto. U toku dana ljudi su prolazili tuda idući za palatu Kolona ili Pjaca del Kvirinale na jednoj strani, i u palatu Anibaldi ili crkvu San Pjetro in Vinkoli na drugoj. Noću je sve bilo tiho kao da je stanovao negde usred campagne.

Kuća je imala dvoja prednja vrata, okrenuta na Mačelo dei Korvi, jer je ranije bila iznajmljivana kao dva posebna stana. Njegov deo za stanovanje sastojao se od prilično velike spavaće sobe okrenute ulici, dnevne sobe koja se nalazila iza nje, i kuhinje s niskim plafonom, od istih žutih cigli, koja je izlazila na vrtni paviljon. U drugoj polovini kuće bio je porušio zid koji je delio dve sobe, i napravio je onako veliku radionicu kakvu je imao u Firenci. Kupio je nov gvozdeni krevet, vunene pokrivače, nove vunene dušeke, i poslao Buonarotu novac za fine firentinske čaršave, stolnjake i peškire koje je držao s košuljama, maramicama i bluzama u ormaru što je stajao pored njegovog kreveta. Nabavio je i jednog dorata da na njemu jaše po neravnim kaldrmama gradskih ulica, jeo je za lepo postavljenim stolom, izlazio po toplom vremenu u ogrtaču od crnog firentinskog sukna postavljenog atlasom. Silvio Falkoni je dokazivao da je dobar učenik i sluga.

U daščarama i kamenoj kuli u dnu vrta stanovali su pomoćnici koji su mu pomagali oko nadgrobnog spomenika. Mikele i Baso, dva mlada kiesara iz Setinjana, jedan nahod i sposoban crtač koji ga je zamolio za odobrenje da se zove Andrea di Mikelanđelo, Federigo Frici i Đovani da Redio, koji su pravili modele za bronzane frizove, Antonio iz Pontasjeva, koji je bio pogodio da dovede svoje radnike u Rim da tešu i ukrašavaju građevinski kamen i stubove.

Bio je spokojan u pogledu budućnosti. Nije li papa Lav X za njega izjavio pred dvoraninia: -Buonaroti i ja smo zajedno vaspitani pod krovom moga oca.

Prvi put otkako je pobegao od Julija u aprilu 1505, pre osam godina, sada je klesao. Ne jedan mermer, već tri ogromna stuba odjednom. Postojao je prirodan sklad između kretnje njegovog disanja i kretnje ruke sa čekićem dok je udarao dletom preko žleba. Bujao je od radosti pri dodiru s mermerom. Sećao se prve lekcije koju je dobio od Topolina:

-Kamen za tebe radi. On sam čezne za umetnošću i ljubavlju. Bacio se na tri bloka sa strašću, no i s unutrašnjom mirnoćom i sigurnošću. Tri

bela komada mermera okruživala su ga u radionici kao vrhovi prekriveni snegom. Žarko je želeo da udiše isti vazduh koji su udisali njegovi kipovi. Klesao je po četrnaest sati dnevno, dok mu se ne bi učinilo da su mu noge ušle u telo, no bilo mu je potrebno samo da ostavi beli lik pred sobom, da pođe vratima i da se mirno zagleda u nebo da bi se osvežio.

Orao je pravu brazdu. Dok je klesao Mojsija, slojevi bele prašine gomilali su mu se u nozdrvama kao

tišina koja mu se slegala u srž kostiju, činilo mu se da je oličenje čvrstine i suštine, jer se njegova vlastita trodimenzionalna snaga slivala s trodimenzionalnim kamenom. Kao dečak na stepenicama Duoma nije mogao dokazati da je skulptura nadmoćnija od slikarstva kao umetnost, ovde u radionici, dok se polagano kretao od Mojsija do Umirućeg sužnja i do Junačkog pobunjenog sužnja mogao je dokazati tu istinu nepobitnim kristalnim činjenicama.

Mojsije koji drži kamene ploče pod jednom rukom trebalo je da bude osam stopa visok i snažan, makar i u sedećem položaju. No ono za čim je težio nije bilo da postigne svest o masi, već o unutrašnjoj težini i strukturi. Povukavši na kipu jednu nogu oštro unazad, stavio je u pokret snage ravnoteže, stvarajući utisak oskudice prostora, koja je bila ojačana monumentalnošću desnog kolena i lista, dok je pomak unapred bio kao kompenzacija za zanošenje prouzrokovano povučenom nogom. Njegova ruka s dletom nepogrešivo je letela na tačku prodora u mermemi blok

debeo četiri stope: ispod oštrog horizontalnog levog lakta i uvezane dolaktice. Klesao je liniju toka kroz zglob do kažiprsta koji je pokazivao na mermerne ploče ispod druge ruke.

U ponoć je oklevajući skinuo kapu od papira sa lojanom svećom. Nije se čulo ništa osim udaljenog laveža pasa iz kuhinja palate Kolona.Mesečina je padala kroz prozor koji je gledao u vrt iza kuće, obavijajući kamen providnom svetlošću. On privuče klupu i sede ispred grube mase, razmišljajući o Mojsiju kao o ljudskom biću, proroku, vođi svoga naroda, koji je stajao pred Bogom i kome je dat zakon.

Skulptor koji nema filozofskog duha stvara prazne oblike. Kakve je svrhe imalo to što on tačno zna kako da prodre u mermemi komad ako ne poznaje Mojsija kakvog je nameravao izvesti? Značenje njegovog Mojsija, isto toliko koliko i vajarska tehnika, odlučiće o njegovoj vrednosti. On je znao gde Mojsije sedi u prostoru, ali gde u vremenu? Želi li on da predstavi gnevnog Mojsija, koji se vraća sa brda Sinaja i zatiče svoj narod kako obožava Zlatno tele? Ili žalosnog, ogorčenog Mojsija, koji se plaši da je stigao suviše kasno za svojim Zakonom?

Dok je tako sedeo i upijao u sebe gotovo tačne linije figure koja se tek rađala, shvatio je da ne sme zatvoriti Mojsija u vreme. On traži univerzalnog Mojsija, koji je poznavao puteve čoveka i Boga, slugu Gospodnjeg na zemlji, glas njegove savesti, Mojsija koji je, pozvan u visine brda Sinaja, sakrio lice jer se nije usudio pogledati lik božji i primiti od njega isklesane ploče za Deset zapovesti. Plahovitost duše koja će se plamenom probijati kroz šuplje dubine njegovih očiju nije se mogla obrazložiti očajanjem ili željom za kažnjavanjem. Ono što je pokretalo Mojsija bila je strasna odluka da njegovi ljudi ne smeju uništiti sami sebe, da moraju primiti i slušati zapovesti koje je Bog isklesao na kamenim pločama i izdržati.

Maštanje je bilo prekinuto kad je Balduči, koji je bio njegov savetnik pri reviziji ugovora za nadgrobni spomenik, neceremonijalno širom otvorio prednja vrata. Papa Lav X se potrudio da nagovori vojvodu od Urbina i ostale naslednike kardinala Rovere da naprave ugovor koji će bolje odgovarati Mikelanđelu i pružiti mu više vremena i novca. Mikelanđelo baci malo podrugljiv pogled na svog prijatelja koji je ispunjavao vrata, jer je Balduči, koji je bio istog rasta kao Mikelanđelo kad su se prvi put sreli na ulicama Rima 1496. godine, bio sada dvaput veći od Mikelanđela u svemu osim glave i stopala.

-Debljaš li se ti od toga što zarađuješ -bocnu ga Mikelanđelo -ili zarađuješ od toga što se debljaš?

-Ja moram da jedem za tebe i za sebe -zagrmi Balduči tapšući rukama svoj veliki stomak. -Ti si isto onako zakržljao kao onda kad si hteo da igraš fudbal protiv Donija na Pjaca Santa Kroče. Jesu li se složili s novim uslovima?

-Pogodio sam cenu na šesnaest hiljada i pet stotina dukata. Sedam godina za dovršavanje, pa i više, ako mi bude potrebno...

-Daj da vidim planove za novi nadgrobni spomenik. Oklevajući, Mikelanđelo izvuče zavežljaj papira iz zamrljane mape od

pergamenta. Balduči povika s neodobravanjem: -Ti si mi rekao da smanjuješ veličinu! -Jesam. Pogledaj, prednja strana je upola manja po dužini. Više ne moram graditi

odaju u koju će se ulaziti... Balduči je računao na listovima papira. -Koliko ima kipova?

-In toto? Četrdeset jedan. -Kakve su veličine? -Dva puta veće od normalne. -Koliko sam nameravaš da klešeš? -Možda dvadeset pet. Sve osim anđela, puttija. Čak i pri treperavom svetlu od jedne jedine Mikelanđelove sveće moglo se videti

da je Balduči pocrveneo u licu. -Ti si pazzo! -uzviknu on. -Ti si samo odbio okvir koji i onako nije trebalo da ti

gradiš. Šteta je što nisi slušao pre osam godina Jakopa Galija, ali onda si bio mlađi. Kakav shvatljiv izgovor imaš sada što si po drugi put napravio ugovor za nemoguće?

-Julijevi izvršioci neće da pristanu na manje. Osim toga, dobiću gotovo istu cenu i vreme koje je Gali tražio za mene.

-Mikelanđelo -reče nežno Balduči -ja ne mogu zauzeti mesto Jakopa Galija kao kulturnog čoveka, ali on je dovoljno poštovao moj talenat kad me je uzeo za upravnika svoje banke. Ovo je glup posao. Za dvadeset pet divovskih figura treba dvadeset pet godina. Čak i ako budeš tako dugo živeo, želiš li da budeš vezan za taj mauzolej celog života? Ti ćeš biti veći rob od tih robova koje klešeš.

-Ja sada imam dobru bottegu. Čim budem potpisao novi ugovor, dovesću nove klesare iz Setinjana. U glavi imam već toliko isklesanih figura da bi bila užasna šteta da ih ne oživim. Pazi, i ti ćeš videti ovde mermer kako leti kao jato belih golubova u proleće.

2

Svod Sikstinske kapele delovao je isto onako kao i otkrivanje Davida u Firenci.

Od umetnika svih grana koji su pohrlili u Rim iz celog sveta da pomognu Lavu da proslavi svoj izbor za papu Mikelanđelo je ponovo stekao slikarsku titulu koju je prvi put zaslužio Kupačima: Prvi majstor sveta! Samo se grupa koja se okupljala oko Rafaela i dalje borila protiv svoda, nazivajući ga pre anatomijom nego umetnošću, čulnom, preteranom, pretrpanom. Ali sada su bili sputani, jer Bramante sada više nije bio rimski car umetnosti. U njegovim stubovima u crkvi svetog Petra pokazale su se pukotine tako ozbiljnih dimenzija da je rad morao biti prekinut. Bile su preduzete obimne studije da se vidi mogu li se temelji spasiti. Papa Lav X bio je suviše blag da službeno udalji Bramantea kao arhitekta, ali rad na Belvederu iznad Vatikana bio je takođe odložen. Bramanteove ruke postale su tako izobličene od paralize da je morao predati crtanje planova Antoniju da Sangalu, nećaku Mikelanđelovog prijatelja i učitelja u arhitekturi, Đulijana da Sangala. Nad Bramanteovim domom sada je lebdio onaj laki zadah propadanja koji je svojevremeno pao na Sangalovu kuću onog dana kad je Bramante primio nagradu za projekat crkve svetog Petra. Jednog dana predveče Mikelanđelo odgovori na kucanje na vratima, nervozan što ga neko ometa, ma ko to bio, i nađe se licem u lice s mladićem kestenjastih očiju u svilenom ogrtaču narandžaste boje, svetle kože i plave kose, koji mu dočara Granačija.

-Učitelju Buonaroti ja sam Sebastijano Lučijano iz Venecije. Došao sam da priznam...

-Ja nisam sveštenik. -...da sam budala i idiot. Ovo kucanje i ove reči prve su pametne stvari koje su

moja ruka i moj jezik učinih otkako sam stigao u Rim. Poneo sam liru da mogu da se pratim dok vam budem pričao svoju otrcanu istoriju.

Zabavljen Venecijančevim zaraznim neusiljenim ponašanjem, Mikelanđelo ga uvede unutra. Sebastijano se pope na najvišu stolicu u sobi i pređe prstima preko žica hre.

-Pevaj, i sve prolazi -promrmlja on. Mikelanđelo sede na jednu stolicu s jastukom u radnoj sobi, ispruživši kruto

noge pred sobom, a ruke stavi na potiljak. Sebastijano je pevao improvizaciju u stihu o tome kako ga je bankar Kidi doveo u Rim da slika vilu, kako je pristao uz obožavatelja Rafaela izjavljujući da je Rafaelova četkica »u skladu s tehnikom slikanja, prijatna u boji, ingeniozna u zamislima, ljupka u svim svojim izrazima, i naprosto anđeoska«. A Buonaroti? Pa, mora se priznati da zna crtati, ali njegove boje? Jednolične! Njegove figure? Rogobatna anatomija. Njegove scene? Bez ljupkosti...

-Sve sam te optužbe ranije čuo -prekine ga Mikelanđelo. -Dosadne su mi. -I mogle su biti. Ali Rim više neće od mene čuti te naricaljke. Od sada pevam

hvalu učitelju Buonarotiju. -Šta je izazvalo tu promenu u srcu? -Eklektički Rafael! Popeo mi se na vrh glave. Pokupio je sve što sam ja naučio od

Belinija i Đordona, tako da je on sada bolji venecijanski slikar od mene! I tako mi ponizno zahvaljuje što sam ga naučio!

-Rafael pozajmljuje samo od najboljih. On to dobro radi. Zašto ga napuštaš? -Budući da je sada postao čudesni venecijanski kolorist,dobija više narudžbina

nego ikada ranije. Dok ja... ja ne dobijam ništa. Rafael me je progutao, sve osim mojih očiju, koje su se naslađivale vašim svodom Sikstinske kapele ovih protekhh dana.

Sebastijano nagnu glavu nad liru, a pete zakači o stražnju prečagu stolice. Njegov glas ispuni sobu snažnom pesmom gondolijera. Mikelanđelo je proučavao ispred sebe Venecijanca pitajući se zašto je taj zapravo došao.

Sebastijano je često svraćao na pesmu i razgovor. Kao okorelom lovcu na zabave i lepe devojke, njemu je bio potreban novac za taj lov. Živeo je od portreta, dok je čeznuo za velikim narudžbinama koje su donosile siguran prihod. Njegova umetnost je bila slaba, nije imao mašte. Ali je bio govorljiv, pun šala, odbijajući da bude ozbiljan čak i u pogledu nezakonitog sina koji mu se baš sada rodio. Mikelanđelo je nastavio da radi dok je napola slušao zabavnog brbljivka.

-Moj dragi compare, kume -reče Sebastijano -zar se vi ne pobrkate klešući tri bloka odjednom? Kako se sećate šta želite da uradite sa svakim od njih kad prelazite s jedne figure na drugu?

Mikelanđelo se nasmeje. -Želeo bih da imam svih dvadeset pet blokova da stoje u velikom krugu. Kretao bih se od jednog do drugog tako brzo da bih za pet godina sve završio. Imate li vi pojma kako čovek može istesati blokove mermera kad o njima razmišlja osam godina? Ideje su oštrije od dleta.

-Ja bih mogao da budem veliki slikar -reče Sebastijano tihim glasom. -Ja sam vešt u svim tehnikama. Stavite pred mene sliku, i ja ću je kopirati tako tačno da nikad nećete prepoznati koja je original. Ali kako pre svega nalazite ideju?

Bio je to vapaj, gotovo bolan vapaj, u jednom od nekoliko trenutaka kad je Mikelanđelo video Sebastijana ozbiljnog. Razmišljao je dok je klesao dve ploče Zakona.

-Možda su ideje prirodna funkcija uma, kao što je disanje prirodna funkcija pluća. Možda ih je Bog tamo stavio? Kad bih ja znao poreklo ljudskih ideja, ja bih rešio jednu od naših najdubljih misterija.

On krenu prema Mojsijevom zglobu i ruci koja je počivala na vrhu ploče, prstima koji su vodili u dugu bradu do pojasa.

-Sebastijano, ja ću ti napraviti nekoliko crteža. Ti upotrebljavaš boju i senke isto tako dobro kao i Rafael, tvoje figure su lirske. Budući da je on pozajmio tvoju venecijansku paletu, zašto ti ne bi pozajmio moje crteže? Da vidimo možemo li istisnuti Rafaela.

Uživao je da skicira noću posle celog dana klesanja, razmišljajući u jednoj novoj varijaciji na stare religiozne teme. Predstavio je Sebastijana papi Lavu, pokazao mu scene iz Hristovog života koje je Sebastijano prelepo transformisao. Lav X, koji je voleo sve muzičke zabavljače, srdačno ga je pozdravio u Vatikanu.

Kasno jedne noći, Sebastijano upade vičući: -Jeste li čuli novost? Rodio se novi Rafaelov supamik! Najbolji od svih Venecijanaca, ravan Beliniju i Đordonu. Slika s ljupkošću i Rafaelovom otmenošću! Ali je jači, umetnik s više mašte.

-Čestitam! -reče Mikelanđelo s kiselim osmehom. Kad je Sebastijano primio narudžbinu za freske u crkvi San Pjetro in Montorio, marljivo je radio da Mikelanđelovim crtežima da životnu toplinu na kartonima. Rim je smatrao da, kao pripadnik Mikelanđelove bottege, Sebastijano uči kako se crta rukom svoga učitelja.

Samo je Kontesina, koja je tek bila stigla sa svojom porodicom, mislila da u tome ima još nečega. Provela je dve godine posmatrajući svake večeri Mikelanđela kako crta, ona je poznavala njegov rukopis. Kad je prisustvovao njenom brižljivo pripremljenom ručku za papu i njegov dvor, jer je Kontesina bila odlučila da postane službena domaćica Lava X, ona ga odvede u malu radnu sobu koja je bila tako verna replika Lorencovog studiola, sa zidovima obloženim drvetom, sa kaminom, kutijama s kamejama i amuletima, da mu sve to natera na oči suze čežnje. Ona ga pogleda pravo u lice sevajući crnim očima i zapita:

-Zašto dopuštaš Sebastijanu da se hvali tvojim radom kao da je njegov? -To nikome ne škodi. -Rafael je već izgubio jednu važnu narudžbinu koja je otišla Sebastijanu. -To je kao Bogom poslano za previše zaposlenog, uništenog čoveka. -Zašto se ponizuješ takvim prevarama? On joj uzvrati pogled, misleći kako je uvek ona ista Kontesina, Mala kontesa

njihove mladosti, ali u isto vreme kako se jako promenila otkako je njen brat izabran za papu. Sada je bila Velika kontesa, koja nije trpela mešanje od strane dveju starijih sestara, Lukrecije Salvijati i Madalene Čibo, koje su takođe preselile svoje porodice u Rim. Kontesina se borila za papske službe i crkvene prebende za porodicu Ridolfi, radeći u prisnim odnosima s rođakom Đuliom, koji je vodio nadzor nad poslovima i politikom Vatikana. U svojim ogromnim vrtovima sagradila je pozornicu na kojoj su se izvodile drame i muzički komadi za plemstvo crkve i

gradskih država. Sve više i više, svetovnjaci hrišćanskog sveta koji su tražili usluge i sastanke dolazili su Kontesini. To grabljenje za vlašću i njeno vršenje bilo je razumljivo, pomisli Mikelanđelo, posle onolikih godina u izgnanstvu i siromaštvu, ali to je promenilo Kontesinu, a i on se osećao neprijatno.

-Kad sam završio Sikstinsku kapelu -objasni Mikelanđelo -neki su ljudi govorili: »Rafael ima ljupkosti, Mikelanđelo ima samo snagu.« A kako neću da stupim u borbu s Rafaelovom klikom za položaj, zabavlja me što to čini za mene jedan talentovani mladi slikar.Iako ja nisam u to upetljan, Rim počinje da govori: »Rafael ima ljupkosti, ali Mikelanđelo ima dubine.« Zar nije zabavno da je taj Sebastijano koji voli šalu mogao postići takvu promenu improvizujući stihove hvale mome svodu, prateći se na liri?

Kontesina stegnu pesnice na ironiju u njegovom glasu. -To nije zabavno! Danas sam ja Kontesa Rima. Ja mogu da štitim... službeno... s

dostojanstvom. Mogu da nateram tvoje klevetnike na kolena. To je način... On pruži ruku, čvrsto uhvativši njene stisnute pesnice svojim skulptorskim

rukama. -Ne, Kontesina, to nije način. Verujte mi. Sad sam srećan, i dobro radim. Umesto ljutine, njeno lice obasja poput munje srećan osmeh kojeg se sećao iz

njihovih sukoba u detinjstvu. -Vrlo dobro, ali ako ne budeš dolazio na moje zabave, ja ću tebe i Sebastijana

otkriti kao dvojicu varalica. On se nasmeja. -Ko je ikad nadmudrio jednog Medičija? Bez razmišljanja, on stavi ruke na naduvena ramena njene svilene odeće,

privuče je, tražeći miris mimoze. Ona poče da drhti. Oči joj postadoše ogromne. Vreme se rasplinu: studiolo u Via Ripeta u Rimu postade studiolo u palati Mediči u Firenci. Oni nisu bili velika kontesa i veliki umetnik, koji su već preživeli polovinu svojih dana, već za jedan kratak trenutak, na pragu života.

3 Švajcarska garda u zelenom, belom i žutom stiže njegovoj kući rano ujutro

donevši mu, kako se ispostavilo, poziv od pape Lava X da toga dana ruča s njim u vatikanskoj palati. Bilo je teško napustiti posao, ali je bio naučio da se papin poziv ne sme ignorisati. Silvio mu prebaci čisto rublje preko ruke, i Mikelanđelo krenu u kupalište u Via de Pastini, natopi prašinu u porama i stiže u Vatikan u jedanaest sati.

Počeo je shvatati zašto su se Rimljani žalili da se »Rim srozao do firentinske kolonije«, jer je Vatikan bio pun Toskanaca koji su likovali. Krećući se kroz gomilu od preko stotinu gostiju okupljenih u dve prestone dvorane, Mikelanđelo prepozna Pjetra Bemba, sekretara vatikanske države i pesnika humanista, pesnika Ariosta, koji je pisao svog Besnog Orlanda, novolatinca Sanazara, Guičardinija, istoričara, Vida, autora Kristiade, Đovanija Ručelaja, koji je napisao jednu od prvih tragedija u čistom stilu, Rosmundu, Frankastora, lekara-pisca,Tomasa Ingiramija, diplomatu i bibliotekara, klasičara i improvizatora latinskih stihova, Rafaela, koji je sada slikao

Stancu d' Eliodoro u papinoj palati, i koji je zauzimao počasno mesto odmah do pape Lava, rezbara Đovanija Barila iz Sijene, koji je ukrasio vrata i kapke palate amblemima porodice Mediči. Mikelanđelo ugleda Sebastijana, srećan što je i njegov štićenik pozvan.

Pošto je preneo iz republike Firence gotovo celu veliku biblioteku svoga oca, Lav X je naredio stručnjacima da traže po celom svetu važne rukopise. Osim toga, doveo je u Rim i Laskarisa, očevog lovca na grčke rukopise, da uredi i štampa bisere grčke literature.

Papa je takođe upravo reorganizovao rimsku Akademiju za klasične studije, koju je Julije zanemario, i sada je davao nove nade za učenje na rimskom univerzitetu. Mikelanđelo je čuo da novi Lavov dvor opisuju kao »najsjajniji i najkulturniji od vremena carskog Rima«.

Za vreme celog raskošnog ručka, od koga je papa malo jeo, jer je patio od loše probave i vetrova,Lav je mahao svojim belim debelim rukama ukrašenim draguljima dok je pratio Gabrijela Marina, neobično lepog glasa, majstora na violini Marona iz Breše i Rafaela Lupusa, slepog pevača balada. Između muzičkih tačaka Lava su zabavljale lude. Njegov dvorski lakrdijaš, bivši brijač Il Magnifica, imao je čitavu zalihu anatomskih lakrdija koje je izbacivao dok je u partijama jeo četrdeset jaja odjednom, zatim dvadeset kopuna. Kratkovidi Lav gledao ga je kroz staklo za uvećavanje i smejao se na to ogromno žderanje.

Mikelanđelu se ručak od četiri sata činio upravo beskrajnim.Nije mogao pojesti više od najskromnije količine usoljene pastrmke, pečenog kopuna i slatkog pirinča u medu sa bademom. Meškoljio se na stolici zbog tolikih protraćenih časova, pitajući se kad će ga pustiti. Jer papin ručak je bio uvod u popodnevno i večernje veselje. Sada su došli najbolji italijanski pesnici da čitaju svoje stihove, zatim balet, pa maskerate, zatim još jedna lakrdija na račun Kamila Kverna, koga su nazivali Prepredenim pesnikom, koji je čitao iz jedne užasne epske pesme dok ga je Lav ovenčao kupusnim lišćem. Zabava je trebalo da traje dok Lav najzad više nije mogao držati otvorene oči.

Dok je išao kući kroz tamne i puste ulice, Mikelanđelo se seti Lavove rečenice Đuliju odmah posle krunisanja:

-Budući da je Bog našao za shodno da nas postavi za papu,hajde da u tome uživamo.

Italija je bila masnija no što je bila za vreme mnogih pontifikata. Istina, novac je tekao iz Vatikana brzinom bez presedana, nekoliko puta toga dana Mikelanđelo je video srećnog Lava kako baca kese po stotinu dukata pevačima i izvođačima, što je navelo jednog treznijeg suseda da primeti:

-Papa bi umeo da uštedi hiljadu dukata isto tako kao što bi kamen mogao da poleti u nebo.

A Lavu je bio potreban novac: milioni i milioni dukata, mnogo veće bogatstvo za uživanje i umetnosti no što je Juliju trebalo za rat. Kad je molio kardinala Pučija, koji je bio zadužen za vatikansku blagajnu, da pazi da ne dođe da nečega što bi donelo crkvi sramotu, do simonije, prodavanja kardinalskih položaja ili prebendi, kardinal je slegnuo ramenima i odgovorio:

-Sveti oče, vi ste mi odredili zadatak da finansiram posao koji je razgranat po celom svetu. Moj je zadatak da pazim da bude solventan.

Mikelanđelo stiže do Mačela dei Korvi kad su ponoćna zvona odzvonila. Presvukao se u radno odelo, tako nepropustljivo od naslaga kamena i prašine i impregnirano znojem od vrelog letnjeg sunca da je postalo još jedan sloj njegove vlastite kože. Odahnuvši, on uze čekić i dleto i stisnu ih rukama da oseti njihovu poznatu težinu. Bio je čvrsto odlučio da su ga poslednji put nagovorili da protraći jedan celi dan. Njegove simpatije okrenuše se prema bledom Rafaelu punačkog lica,koga su pozivali u svako doba dana i noći zbog najbeznačajnijih papinih sitnih poslova, da daje svoje mišljenje o ilustrovanom rukopisu ili crtežu zidne dekoracije za Lavovo novo kupatilo. Rafael je uvek bio učtiv, zanimalo ga je sve, mada je zbog toga bio primoran da traći vreme i da ne spava.

To nije bilo za njega. On nije bio ljubazan čovek. Neka bude večno proklet ako ikad postane takav.

Mogao je da se isključi Rim,ali svet Italije bio je sada svet Medičija, a on je bio suviše blisko povezan s tom porodicom a da bi se mogao spasiti. Poraz je stigao Đulijana, jedinog sina voljenog Il Magnifica. Pisma od Granačija i porodice govorila su mu kako je sjajno Đulijano upravljao Firencom: suzdržijivo, blago i usrdno, kako je išao ulicama bez pratnje, otvorio palatu Mediči naučnicima i umetnicima, ponovo oživeo Akademiju, ostavivši administraciju vlade i pravde u rukama izabranog saveta. Ali ti kvaliteti nisu se sviđali ni rođaku Đuliju ni papi Lavu X. Lav je pozvao svog brata iz Firence i sad u septembru Mikelanđelo se oblačio da ide na ceremoniju u kojoj je Đulijano trebalo da bude proizveden za člana rimskog plemstva.

Ceremonija se održala na starom Kapitolu, odmah iznad Mikelanđelove kuće. On je sedeo s porodicom Mediči: Kontesinom i Ridolfijem s njihova tri sina od kojih je Nikolu sada bilo dvanaest godina, a trebalo je da bude imenovan za kardinala kad mu bude šesnaest, sa starijim sestrama, Madalenom Čibo, s njenim mužem i petoro dece, uključujući Inoćenca, koji je takođe trebao postati kardinal, i Lukrecijom Salvijati s njenom mnogobrojnom porodicom i njenim sinom Đovanijem, koji se pripremao za kardinalsku čast. Lav je dao da se napravi pozornica iznad ruševina, tamo gde je Sangalo vodio Mikelanđela da prave skice i ponovo oživljuju slavu starog Rima. Neravan zemljani trg bio je prekriven drvenim podom i stotinama sedišta. Mikelanđelo je slušao govore dobrodošlice Đulijanu od poglavara rimskog senata, epske pesme na latinskom, seriju igrokaza i satira u firentinskoj tradiciji, posmatrao kako su jednu ženu, svu zavijenu u zlato, koja je bila personifikacija Rima, odneli do Đulijanovog prestola da mu zahvali što se udostojao da postane rimski plemić. Posle jedne bestidne Plautove komedije, papa Lav X je obdario Rim privilegijama kao što je smanjenje poreza na so, uz gromovito pljeskanje hiljada Rimljana koji su se tiskali na padinama brega. Onda je počeo banket koji je trajao šest sati, sa obiljem jela kakve Rim nije video od vremena Kaligule i Nerona.

Na kraju orgije Mikelanđelo krene niz Kapitol kroz gomilu sveta koja je bila nahranjena ostacima saturnalija održanih na trgu i zatvori vrata svoje kuće za sobom. Ni njega, ni Đulijana, ni Rim neće prevariti ta priredba, koja je bila smišljena da prikrije činjenicu da će učenog Đulijana,koji je voleo republiku Firencu, zameniti Lorenco, dvadesetjednogodišnji sin Pjera i ambiciozne Alfonsine. Mladi Lorenco bio je poslan u Toskanu s jednim pismom koje je sadržavalo uputstva što ih je formulisao Đulio, objašnjavajući mu kako da kontroliše izbore, kako da imenuje svoj vlastiti savet, kako da sebi prisvoji funkcije vlade.

Moć Đulija kao figure koja je stajala iza pape neprestano je rasla. Jedna komisija koju je imenovao Lav izjavila je da je Đulio zakonit po rođenju, na temelju toga što je Il Magnificov brat pristao da se oženi Đulijevom majkom, i što je njegovo ubistvo u katedrali sprečilo da se održi venčanje. Sada, pošto je bio zakonit, Đulio je imenovan za kardinala, tako je trebalo da dobije i moć da službeno vlada crkvom i papskom državom.

Želja Lava X i Đulija da prošire kontrolu Medičija po Italiji nije bila bez uticaja na Mikelanđelove poslove. Oni su pokušali ranije da izbace vojvodu od Urbina, Roverinog nećaka i naslednika pape Julija, iz njegove vojvodine. Sada je papa Lav svrgnuo vojvodu kao zastavnika crkve, i zamenio ga Đulijanom. Konačno je trebalo da mu Lav oduzme zemlju. Vojvoda od Urbina, besan čovek, bio je taj kome je Mikelanđelo bio odgovoran za nadgrobni spomenik Juliju. Rat koji je izbio između Medičija i Rovera mogao je značiti samo neprilike za Buonarotija.

U toku blage zime bio je oslobođen Kontesininih prijema, kad ju je doveo u radionicu da vidi tri figure koje su se pojavljivale iz mermera, i od Lavovih zabava uz celu seriju izvinjenja koja su dovoljno zabavila Lava da bi mu ukazao veliku milost apstinencije. Njegovo jedino društvo u toku dugih stvaralačkih radnih nedelja bili su njegovi pomoćnici u vrtu, njegova jedina razonoda poneka povremena večera s grupom prijatnih mladih Firentinaca čije je prijateljstvo bilo osnovano na nostalgičnoj želji da budu u vidokrugu Duoma.

Samo je jednom prekinuo svoj post: kad je Đulijano došao u radionicu da ga natera da prisustvuje prijemu u čast Leonarda da Vinčija, koga je Đulijano pozvao u Rim i namestio ga u Belvederu.

-Ti, Leonardo i Rafael danas ste najveći umetnici Italije -reče Đulijano svojim spokojnim glasom. -Želeo bih da vas trojica budete prijatelji, možda da radite zajedno...

-Ja du doći na vaš prijem, Đulijano, naravno -reče Mikelanđelo. -Ali što se tiče toga da radimo zajedno... Mi smo tako različita vrsta kao što su ptice, ribe i stoka.

-Čudno -promrmlja Đulijano. -Ja sam mislio da svi umetnici treba da budu braća. Dođi rano. Želeo bih da ti pokažem neke alhemijske eksperimente koje Leonardo izvodi za mene.

Kad je sutradan ušao u Belvedere, Đulijano ga provede kroz niz radnih soba potpuno preuređenih za Leonardove potrebe: prozori povećani da bi dali jaču svetlost, kuhinja sagrađena tako da se u nju smeste alhemičarski lonci, popločana terasa koja je bila okrenuta prema dolini, papskoj palati i Sikstinskoj kapeli, nameštaj koji su napravili vatikanski stolari, stolovi na nogarima, postolja za mešanje boje. Đulijano je nagovorio papu Lava da da Leonardu narudžbine za sliku, ali dok je Mikelanđelo išao kroz radionicu, uključujući tu i radionicu jednog Nemca gvožđara, koji je pomagao Leonardu pri njegovini mehaničkim izumima, on primeti da Leonardo još nije počeo svoj rad.

-Pogledaj ova konkavna ogledala -uzviknu Đulijano - i ove mašine za sečenje metala, sasvim nove. Kad sam ga odveo na Pontinske močvare,pronašao je nekoliko ugašenih vulkana i tako je skicirao planove za isušenje toga kraja koji je pun groznice. On ne da nikome da vidi njegove beležnice, ali ja mislim da dovršava svoje matematičke studije za kvadraturu kruga. Njegov rad na optici, njegove formulacije zakona botanike -zaprepašćujuće! Leonardo smatra da će moći izračunati starost drveta brojanjem krugova na panju. Zamisli!

-Ja bih više voleo da ga zamišljam kako slika lepe freske. Đulijano ga odvede do salona. -Leonardo je univerzalan čovek. Da li je postojao takav naučni duh od vremena

Aristotela? Mislim da nije. On zamišlja umetnost samo kao jedan aspekt ljudskog stvaralaštva.

-Ja to ne razumem -reče Mikelanđelo tvrdoglavo. -Kad jedan čovek ima tako redak talenat, onda ne bi trebalo da provodi dane brojeći krugove na drveću.

Leonardo se pojavi, u pratnji svog životnog druga, još uvek izvanrednog i mladog Salaja, obučenog u sjajnu crvenu bluzu s rukavima ukrašenim čipkom. Sam Leonardo, pomisli Mikelanđelo, izgledao je umoran i star, njegova sjajna lepršava brada i kosa duga do ramena bile su sada sede. Dva čoveka koja se uopšte nisu razumela izmeniše izraze zadovoljstva što se opet vide. Leonardo svojim visokim glasom ispriča Mikelanđelu kako je proveo vreme studirajući svod Sikstinske kapele.

-Pošto sam analizirao tvoj rad, napisao sam ispravke svojoj raspravi o slikarstvu. Ti si dokazao da je studiranje anatomije naročito važno i korisno za umetnika. –Njegov glas postade bezličan. -Ali ja tu takođe vidim veliku opasnost.

Razdražen, Mikelanđelo upita: -Kakvu? -Preuveličavanje. Slikar, pošto je studirao tvoj svod, mora paziti da ne postane

bezizražajan zbog preteranog naglašavanja kostiju, mišića i tetiva, i da ne postane previše očaran nagim figurama koje izražavaju sva svoja osećanja.

-A ti misliš da moje izražavaju? -Mikelanđelov glas se dizao. -Naprotiv, tvoje su blizu savršenstva. Ali slikar koji bi pokušao da ide iznad

tebe? Ako je Sikstina tako dobra zato što ti primenjuješ anatomiju, onda on mora primeniti još više anatomije da bude bolji.

-Ja ne mogu sebe smatrati odgovornim za kasnija preterivanja. -I nisi, osim što si doveo anatomsko slikanje do njegovih krajnjih granica.

Zaostale nema više mogućnosti za usavršavanje. I oni će na kraju izobličiti tu umetnost. Posmatrači će reći: »Mikelanđelo je kriv, da nije bilo njega, mogli smo oplemeniti i poboljšati anatomsko slikanje u toku stotina godina.« Avaj, ti si ga počeo, i ti si ga završio na jednom plafonu.

I drugi gosti počeše da pristižu. Uskoro u sobi nastade žagor, Mikelanđelo je stajao sam pored jednog prozora koji je gledao na Sikstinu, ne znajući da li je zbunjen ili povređen. Leonardo je zapanjivao goste novim izumima: životinjama ispunjenim vazduhom koje su im lebdele iznad glava, živim gušterom kojem je dodao krila ispunjena živom i čiju je glavu ukrasio veštačkim očima, rogovima i bradom.

-Mehanički lav kojeg sam napravio u Milanu mogao je da napravi nekoliko koraka -izjavi on gostima koji su mu čestitali na izumima. -A kad pritisnete dugme, njegove se grudi otvore i pokaže se buket ljiljana.

Mikelanđelo promrmlja sam sebi: -Questo e ilcolmo! To je vrhunac! -i požuri kući, drhteći od želje da oseti čvrsti mermer pod rukom.

4 U proleće je umro Bramante.Papa Lav X je naredio da mu se priredi svečani

pogreb, na kojem su govorili umetnici o lepoti njegovog Tempjeta, Belvederskog dvorca, palate Kastelesi. Zatim je papa pozvao Đulijana da Sangala, omiljenog arhitektu svog oca. Sangalo je stigao, njegova bivša palata na via Alesandrina vraćena mu je. Mikelanđelo se našao tamo na nekoliko trenutaka da zagrli starog prijatelja.

-Opet smo se sreli! -uzviknu Sangalo, dok mu je radost blistala u očima. -Ja sam preživeo otkaz, a ti godine u Sikstinskoj kapeli. -On zastade, namršti obrve. -Ali dobio sam čudno obaveštenje od pape Lava. Pita me da li imam nešto protiv toga da uzmem Rafaela za pomoćnika pri izgradnji Svetog Petra. Zar je Rafael arhitekt?

-On je upravljao popravkama na crkvi svetog Petra. Viđali su ga na skeli u svako doba.

-Ali ti bi u stvari trebalo da preuzmeš moj rad. Na kraju krajeva, meni je blizu sedamdeset godina.

-Hvala ti, caro, neka ti pomogne Rafael. Tako ću biti slobodan da radim na svojim mermernim figurama.

Papa Lav X podigao je zamašne zajmove od firentinskih bankara Gadija, Strocija i Rikasolija za nastavljanje gradnje crkve svetog Petra. Sangalo je preuzeo građenje.

Mikelanđelo je malom broju ljudi dopuštao da mu dolaze u radionicu: bivšem gonfalonieru Soderiniju i njegovoj ženi Mona Arđentini, koje je papa Lav X pomilovao i dopustio im da stanuju u Rimu, trojici ljudi koji su mu ponudili njegovu prvu privatnu narudžbinu otkako je Tadeo Tadei tražio da mu izradi okruglu Našu Gospu. Metelo Vari dei Porkari, Rimljanin stare krvi, i Bernardo Čenčio, kanonik crkve svetog Petra, rekoše:

-Želeli bismo da za nas napravite Uskrslog Hrista. Za crkvu Santa Marija sopra Minerva.

-Radujem se toj vašoj želji -izjavi Mikelanđelo -ali vam moram reći da mi ugovor s izvršiteljima testamenta pape Julija ne dopušta da primam narudžbine...

-To će biti samo jedan komad, koji ćete klesati u slobodnom vremenu – uzviknu Mario Skapuči.

Uskrsli Hrist? -Mikelanđela je zagolicala ta ideja. -Iza Raspeća? Kako zamišljate taj komad?

-U prirodnoj veličini. S krstom u rukama. U stavu koji čete vi sami odrediti. -Mogu li o tome razmisliti? Odavno je smatrao da su mnoga »Raspeća« nanosila Hristu značajnu nepravdu,

slikajući ga kao slomljenog i poraženog težinom krsta. On to nikad ni za trenutak nije verovao: njegov Hrist je bio snažan muškarac koji je nosio krst kao da je grančica maslinovog drveta. Počeo je da crta. Krst je postao sičušna stvar u Isusovim šakama. Pošto su naručioci obrnuli tradiciju, tražeći krst posle uskrsnuća, zašto se i on ne bi odvojio od utvrđenih shvatanja? Umesto da krst uništava Hrista, Isus će stajati pobedonosno. Pošto je osenčio prvih nekoliko crteža, on se napeto zagleda u crtež. Gde je on već ranije video tog Hrista? Zatim se seti: bila je to figura jednog klesara kojeg je crtao za Girlandaja u prvim godinama učenja.

Mada mu je uspevalo da u Rimu sačuva svoj mir, njegova porodica u Firenci punila mu je čašu briga do kraja. Buonaroto ga je izmučio neprestanim traženjem novca da otvori vunarsku radnju. Mikelanđelo izvadi hiljadu dukata iz gotovine koju mu je doneo novi ugovor s Roverom i naredi Baldučiju da ih pošalje u Firencu. Buonaroto i Đovansimone su otvorili radnju i odmah uleteli u neprilike. Trebalo im je još kapitala. Ne bi li im Mikelanđelo mogao poslati još hiljadu dukata? Uskoro će dobijati kamate na novac... U međuvremenu, Buonaroto je našao jednu devojku kojom bi se možda i oženio, jer je njen otac obećao priličan miraz. Da li Mikelanđelo smatra da bi trebalo da to učini?

Mikelanđelo je poslao Buonarotu dve stotine dukata, ali Buonaroto uopšte nije potvrdio da ih je primio. Šta se s njima dogodilo? No, u vezi s tim, šta se uopšte desilo s novcem koji je Lodoviko obećao da će vratiti? Šta je s njegovim novcem u depozitu bolnice Santa Marija Nuova,zašto je spedalingo odlagao isplatu novca kako je Mikelanđelo zahtevao? Šta je vredelo što poseduje pet seoskih poseda ako ga zakupci varaju i potkradaju?

Težak udarac za njega bila je Buonarotova vest da je umrla majka Topolino. Mikelanđelo ostavi rad i ode u San Lorenco in Damazo da izmoli molitvu za spas njene duše. Onda posla Buonarotu novac s uputstvom da odjaše u crkvu u Setinjanu i zamoli sveštenika da tamo izmoli misu za nju.

Zaključao je kapije svoje duše isto tako kao što je zaključao vrata vrta. Raditi na mermeru nije bila samo radost, bila je to uteha. Kako bi se retko dobar komad mermera pokvario! Potrošio je dukate koje je unapred primio od Rovera da unajmi stručne klesare, livce bronze i stolare, koji su se svi gurali u njegovom vrtu od jutra do mraka, gradeći arhitektonsku osnovu i prednju fasadu, dok je on neprestano crtao da završi nacrte za ostale skulpture, pretopivši klesare setinjanske pietre serene u obrađivače mermera koji su mogli da otešu desetak gigantskih blokova da bi on klesao Pobede.

Prolazili su meseci. Njegovi učenici su mu donosili mesna ogovaranja. Leonardo da Vinči je bio zapao u ozbiljne neprilike jer je suviše vremena proveo vršeći probe s novim uljima i lakovima za konzerviranje slika, pa nije uradio sliku po narudžbi Lava X. Papa je podrugljivo vikao na dvoru:

-Leonardo nikad ništa neće uraditi, jer on misli o kraju pre nego što počne rad. Dvorani su raširili šalu. Leonardo, čuvši da je postao predmet ruganja, ostavi

Lavovu narudžbinu. Saznavši preko obaveštajaca da Leonardo secira u bolnici Santo Spirito, papa mu zapreti da će ga proterati iz Rima. Leonardo pobeže iz Belvedera da bi nastavio studije u močvarama, i razboli se od malarije. Kad se oporavio, on otkri da mu je gvožđar upropastio mehaničke eksperimente. Kad je njegov zaštitnik Đulijano otišao na čelu papskih trupa da istera Francuze koji su upali u Lombardiju, Leonardo nije više mogao ostati u Rimu. Kuda da ide? Možda u Francusku? Tamo je bio pozvan pre mnogo godina...

I Sangalo je bio bolestan od tako ozbiljnog napada žučnog kamena da uopšte nije mogao raditi. Sedmicama je morao ostati u krevetu, beonjača žutih kao maslačak, iz dana u dan sve slabiji. Odneli su ga natrag u Firencu na nosilima. Njegova repatrijacija došla je suviše kasno.

Rafael je postao arhitekt crkve svetog Petra i Rima.

Dobivši hitno pismo od Kontesine, Mikelanđelo požuri u palatu. Primio ga je njen sin Nikolo, koji ga odvede u njenu spavaću sobu. Mada je vreme bilo toplo, Kontesina je bila pokrivena s nekoliko pokrivača. Njeno bledo lice upalih očiju ležalo je iscrpljeno na jastucima.

-Kontesina, vi ste bolesni. Kontesina mu dade znak da priđe postelji i rukom lako dodirnu mesto gde da

sedne. On joj uze ruku, belu i lomnu. Ona zatvori oči. Kad ih je ponovo otvorila, suze su vlažile tople smeđe zenice. -Mikelanđelo, sećam se kad smo se prvi put sreli. U vajarskom vrtu. Ja sam

pitala: »Zašto tako besomučno radiš? Zar te to ne iscrpljuje?« -A ja sam odgovorio: »Klesanje kamena ne oduzima čoveku snagu, već mu je

vraća.« -Tada su svi mislili da ću ja uskoro umreti, kao što su umrle moja majka i

sestra... Ti si mi dao snagu, caro. -Rekli ste: »Kad sam blizu tebe, osećam se snažnom.« -A ti si odgovorio: »Kad sam ja blizu vas, osećam se zbunjenim.« -Ona se

osmehnu. -Đovani je rekao da ga ti plašiš. Mene nikad nisi plašio. Videla sam kako si nežan, ispod površine.

Oni se zagledaše jedno u drugo. Kontesina prošaputa: -Nikad nismo govorili o svojim osećajima. On nežno pređe prstima preko njenog obraza. -Volim te, Kontesino. -Volim te, Mikelanđelo. Uvek sam osećala tvoje prisustvo u svetu. Njene se oči za trenutak osvetliše. -Moji sinovi biće tvoji prijatelji... Onda je uhvati kašalj od koga se tresla cela postelja. Kad je okrenula glavu od

njega i prinela maramicu ustima, on ugleda crvenu mrlju. Istog trenutka seti se Jakopa Galija. Ovo je trebalo da bude poslednji put da vidi Kontesinu.

Čekao je, gutajući so nesakrivenih suza. Ona više nije htela da okrene glavu prema njemu.

On prošaputa: -Adio, mia cara -i tiho se okrenu te izađe iz sobe. Kontesinina smrt duboko ga je potresla. Usredsredio se na Mojsijevu glavu

pokušavajući da je privede kraju, idući nagore brdom do jakih, punih usana, i usta tako izražajnih da se svakog časa mogao čuti glas iz njih, do oštrog, isturenog nosa, do strasnog izliva osećaja na čelu,do nabranih mišića na jabučnoj kosti, i naposletku do duboko usađenih očiju koje su stvarale tamne naglaske u kontrastu s najsjajnijim površinama na koščatom i mesnatom licu.

Zatim se vratio izvanredno osetljivim, izmučenim figurama dvaju Robova, jednome koji se odupire smrti, drugome koji pred njom popušta, lijući u njihovo meso svoju vlastitu bol i osećaj gubitka. Znao je da za Kontesinu i za njega nikad ne bi mogao postojati zajednički život. Ali i on je takođe uvek bio svestan njenog prisustva, hranio se njim i radovao mu se.

Pošto je ostavio čekić i dleto, pravio je modele za bronzani friz. Kupio je dvadeset hiljada funti bronze, doveo je još klesara iz Setinjana, požurivao rad klesara iz Pontasjeva u doterivanju i ukrašavanju građevinskog kamena, pisao je mnoštvo pisama u Firencu da nađe stručnjaka za mermer koji bi mogao da ode u

Kararu i kupi mu još nekoliko mermernih blokova. Imao je sve sastojke da u jednom potezu za još godinu dana završi sve što je važno na prednjem zidu, da Mojsija i Sužnje podigne na mesto, instalira Pobede u niše, da postavi bronzani friz iznad prvog sprata. Radiće kao opsednut, ali kako je trebalo da bude opsednut mermerom, ta mu je opsednutost izgledala dobra i prirodna.

Papa Lav X bio je odlučio da vlada bez rata, ali to nije značilo da će izbeći neprestanim pokušajima svojih suseda da zauzmu bogatu zemlju, niti krvavim borbama koje su bile istorija gradskih država. Đulijanu nije uspelo da savlada Francuze u Lombardiji. U tom pokušaju on se razboleo i prešao u samostan Badiju u Fjezolu i, kako se pričalo, tamo je umirao isto kao i Kontesina... Vojvoda od Urbina ne samo što je odbio da pomogne papskoj vojsci već je postao saveznik Francuza. Papa Lav lično je pojurio na sever da sklopi s Francuzima mir, koji mu je dozvolio da napadne vojvodu od Urbina.

Čim se vratio u Rim, pozvao je Mikelanđela u Vatikan. Lav je bio milostiv prema porodici Buonaroti u Firenci, imenovavši ih za grofove palatine, što je bila visoka čast na putu do plemstva, i dajući im pravo da nose amblem Medičija od šest lopti.

Lav, sedeći u biblioteci s Đulijem, ispitivao je kroz lupu mnoge geme i kameje koje je doneo iz Firence. Putovanja kao da su mu koristila, jer mu je stomak bio malo splasnuo, a njegovi obrazi, obično beli kao kreda, bili su malo rumeni.

-Sveti oče, bili ste veoma plemeniti prema mojoj porodici. -Nije to ništa -reče Lav. -Prošlo je mnogo godina otkako si član naše kuće. -Zahvalan sam vam, Svetosti. -Dobro -reče Lav spuštajući staklo. Đulio zauze stav mirno. -Jer mi ne želimo da

ti, skulptor porodice Mediči, provodiš svoje vreme klešući za Rovere. -Ali ugovor! Ja sam dužan... Zavlada tišina. Lav i Đulio se zgledaše. -Odlučili smo da ti damo najveću umetničku narudžbinu našeg doba– uzviknu

papa. -Želimo da preuzmeš fasadu za našu porodičnu crkvu, San Lorenco... kao što ju je moj otac zamislio... veličanstvenu fasadu...

Mikelanđelo je stajao i gledao kroz prozor ne videći ništa, preko haotičnih ispremešanih žutosmeđih krovova, čuo je kako papa govori iza njega, mada nije mogao razabrati reči. Silom se natera da se vrati stolu.

-Ali, Sveti oče! Nadgrobni spomenik za papu Julija! Sećate se ugovora koji je potpisan pre tri godine. Moram završiti ono za šta sam potpisao ugovor, inače će me Rovere tužiti sudu.

-Roverima je dato dovoljno vremena. -Đuliovo držanje bilo je odsečno. – Vojvoda od Urbina je napravio savez da pomogne Francuze protiv nas. On je delimično odgovoran za gubitak Milana.

-Žao mi je. Nisam znao... -Sada znaš! -Crnpurasto strogo lice kardinala Đulija postade manje ozbiljno: -Umetnik porodice Mediči treba da služi Medičima. -Tako će i biti -odgovori Mikelanđelo, koji je takođe poprimio blag izraz lica. –Za

dve godine nadgrobni spomenik će biti gotov. Sve sam organizovao... -Ne! -Okruglo lice Lava X pocrvene od besa. Bio je to redak i užasan prizor. -

Nikakve dve godine za Rovere. Odmah ćeš ući u našu službu. Njegovo držanje postade mirnije.

-Ne, Mikelanđelo. Mi smo tvoji prijatelji. Mi ćemo te štititi od Rovera, osiguraćemo ti novi ugovor koji će ti dati više vremena i novca. Kad budeš završio fasadu za San Lorenca, vratićeš se Julijevom mauzoleju...

-Sveti oče, živim s tim nadgrobnim spomenikom deset dugih godina. Imam svaki palac od dvadeset pet figura isklesan u duši. Spremni smo da sagradimo prednji zid, da izlijemo bronzu, da podignemo tri velika kipa... -Glas mu se dizao, sada je vikao: -Ne smete me zaustaviti. To je za mene odlučan trenutak. Ja sam izvežbao radnike. Ako treba da otpustim ljude, ostavim mermer da leži onako... Svetosti, zbog ljubavi koju sam osećao za vašeg plemenitog oca, ja vas preklinjem da mi ne učinite tu užasnu stvar...

On kleknu na koleno pred papom oborivši glavu. -Dajte mi vremena da završim posao koji sam planirao. Onda mogu da se

preselim u Firencu i da u miru i sreći radim fasadu. Stvoriću veliku fasadu za San Lorenca, ali ne smem biti mučen u duši i telu...

Jedini odgovor koji je dobio bila je mukla tišina u kojoj su Lav i Đulio izrazili jedan drugom pogledom ono što su mislili o tom teškom umetniku koji je pao pred njih na kolena.

-Mikelanđelo -reče papa odmahujući glavom -ti još uvek uzimaš sve tako... tako... očajnički.

-Ili je posredi to -zapita Đulio -da ti ne želiš da stvoriš fasadu San Lorenca za Medičije?

-Želim, Vaša milosti. Ali to je ogroman poduhvat... -Imaš pravo! -povika papa. -Moraš odmah u Kararu, gde ćeš sam izabrati

komade mermera, nadzirati sečenje. Narediću Jakopu Salvijatiju u Firenci da ti pošalje hiljadu dukata, kojima ćeš platiti mermer.

Mikelanđelo poljubi papin prsten, ostavi Lava i siđe niz stepenice vatikanske palate, dok su mu suze tekle niz lice. Dvorani, prelati, ambasadori, trgovci, zabavljači, penjući se uz stepenice da otpočnu svoj dan zabave, gledali su ga u čudu. Nije znao šta govore, a nije ni mario za to.

Te noći, usamljen, očajan, ni sam ne znajući kako, krene u onaj kraj gde je Balduči tražio prostitutke. U susret mu je išla jedna mlada devojka, mršava, plave kose podignute nagore da joj čelo izgleda više, obučena u poluprovidnu bluzu, s ogrlicom od teškog bezvrednog nakita oko vrata, koja joj je pravila duboku udubinu između grudi. Za trenutak mu se učini da je spazio Klarisin lik. To je brzo prošlo, jer je devojčin izraz lica bio grublji, kretnje usiljene, ali i taj trenutak uspomene na Klarisu bio je dovoljan da u njemu probudi čežnju.

-Buona sera. Vuoi venire con me? Hoćeš li sa mnom? -Ne znam. -Sembri triste. Izgledaš žalostan. -Žalostan sam. Možeš li me izlečiti od te bolesti? -E mio mestiere. To je moj zanat. -Idem. -Non te ne pentirai. Nećeš žaliti. Ali žalio je, već za četrdeset i osam časova. Balduči je saslušao njegove

simptome, uzviknuvši: -Uhvatio si francusku bolest. Zašto mi nisi rekao da hoćeš devojku?

-Nisam znao da je hoću...

-Idiote! U Rimu vlada epidemija. Daj da pozovemo doktora. -Ja sam to sam dobio. Sam ću se izlečiti. -Ne, bez masti od žive i sumpornih kupanja nećeš. Izgleda kao lak slučaj, možda

ćeš se brzo izlečiti. -Moram, Balduči. U Karari me čeka težak život.

5

Apeninski Alpi izranjali su kao taman zid iza njegovog prozora. Mikelanđelo

obuče košulju, čarape i čizme sa ekserima za penjanje i izašavši iz svoga stana u dnu kuće apotekara Peličija, siđe niz dvorišne stepenice i stupi na Pjaca del Duomo, gde je jedan agent i vlasnik kamenoloma šmugnuo pored njega u mraku sa šalom prebačenim preko ramena i zavezanim u struku. Na drvenom mostu preko pjace dvojica sveštenika prelazila su iz sakristije do hora katedrale, na jutarnju misu. Karara je spavala ispod svojih zidova u obliku potkovice, kao kameni polukrug koji se zatvarao prema moru a otvarao prema strmoj strani brega. Nije želeo da ode iz Rima, ali kad se našao u srcu svog izvornog materijala, bol se stišala.

Gurnuvši pod ruku ručak koji se je sastojao od hleba, on pođe uskom ulicom do Porta del Boco, sećajući se ponosite rečenice stanovnika da je Karara jedini grad na svetu koji može sebi priuštiti da poploča svoje trgove mermerom. Po sivom svetlu ugledao je sive kuće s njihovim finim prozorskim okvirima od mermera i stubovima, jer sve ono što je Firenca tako savršeno radila sa svojom pietrom serenom, sve su to majstori klesari Karare radili sa svojim mermerom iz kamenoloma gore u brdima.

Mikelanđelo je voleo Kararce. Prijatno se osećao s njima jer je i sam bio čovek od kamena, no nije bilo sumnje da su oni bili najpovezanija, najnepoverljivija, najzatvorenija grupa koju je sreo. Nisu hteli da budu isto što i Toskanci južno od njih, ili Ligurci na severu, malo ih je napuštalo taj brdoviti kraj, niko se izvan tog kraja nije ženio, dečaci su bili u kamenolomu pored svojih očeva od svoje šeste godine, a napuštali su ga samo kad bi umrli. Nijedan seljak nije smeo doneti proizvode u Kararu osim onih kojima je bilo dopušteno da ulaze unutar zida generacijama. Kad je kamenolomu bio potreban novi radnik, njega su birali iz poznatih seljačkih porodica. Karara i Masa, najveći od susednih gradova, borili su se jedan protiv drugoga od pamtiveka. Čak i mala okolna sela bila su vaspitana u tradiciji campanilisma, to jest da svaka grupa živi za svoj vlastiti toranj odnosno grad, a protiv svih ostalih.

Karara je bila grad koji je imao jednu žetvu: mermer. Svakog dana je Kararac dizao pogled na bele naslage koje su ga umirivale, u brdima, na bele površine koje su podsećale na sneg čak i po bleštavoj letnoj žegi, i zahvaljivao Bogu za hleb nasušni. Njegov je život tekao u zajednici: kad bi jedan napredovao, svi bi napredovali, kad bi jedan gladovao, gladovali bi svi.Njihov život u kamenolomu bio je tako opasan da nisu govorili »zbogom« kad su se opraštali, već »Fa da modr«, pazi kuda ideš.

Išao je duž vijugave reke Karione. Septembarski vazduh bio je oštar, pogodan za penjanje. Ispod sebe video je tvrđavu Roka Malaspina i zvonik katedrale na straži

iznad zbijenih kuća ukleštenih u uskim zidovima koji vekovima nisu bili prošireni. Uskoro počeše da se pojavljuju brdska sela, Kodena, Mizelja, Bedizano. Iz svake grupe kuća izviralo je muško stanovništvo, ispunjavajući jaruge kamenoloma koje su se slivale u ljudsku reku koja teče nagore.Ti ljudi su mu bili više slični od njegove rođene braće: mali, živi, neumorni, ćutljivi, obdareni praiskonskom snagom ljudi koji rade na tvrdoglavom kamenu. Gurali su nagore, s matalom ili ogrtačem prebačenim preko desnog ramena, kroz Torano, Stanicu bikova.

Jezik im je bio uspavan. Kad je prvo svetlo počelo da se probija iznad vrhova, počeše govoriti isprekidanim jednosložnim udarcima čekića, tim sažetim kararskim jezikom, koji je Mikelanđelo tek imao da uči, jer je kararski dijalekt prekidao reči kao što se kamen klesao i otpadao sa kamena, casa je postala ca, mama je postala ma, brasa je postala bra, bucarol, platno, postalo je buc, bejaše to brz jasan jezik jednosložnih reči! Pitali su ga o jučerašnjem traženju po kamenolomu Grota Kolombara i Ronko.

-Našli ste? -Još nisam. -Biće danas. -Nadam se. -Idite u Ravačone. -Čuli ste novosti? -Odlomili su jedan komad. -Pokušaču. Žuta sunčana svetlost ocrtavala je obrise krševitih stena pred njim. Mlečne

jaruge pune mermernih otpadaka, izbacivanih stolećima sa poggia, zaravni ispred kamenoloma, pojavljivale su se kao zimski snežni nanosi. Sada su bili hiljadu stopa visoko, krećući se lako kroz prolećne mladice hrasta, bukve, jela, grmova s trnjem koje se zvalo bacon, a zatim sve više, kroz travu za letnju pašu ovaca, koja se zvala paleri. Dalje iznad drveća i cveća putevi su bili prosečeni kroz ogoljene stene iz kojih je provirivao mermer.

Reka od dve stotine klesara, očeva i sinova, ponovo se delila u rukave, polazeći gore u tri glavna kanala ili mermerna udubljenja.Svaki je imao svoje najomiljenije mesto: Rovačone, koji je obuhvatao kamenolom Polvačo, Kanale di Fantiskriti, otvoren još u starom Rimu, i Kanale i Kolonata. Dok su se delili, svaki je mrmljao:

-Fa a modr, pazi kuda ideš. -Se Dio 'l vora, dao Bog. Mikelanđelo je nastavio da ide s grupom prema Polvačiju, gde je našao najbolji

mermer za Julija pre jedanaest godina. Polvačo, na najudaljenijem kraju Podia Silvestra, davao je dobar beli mermer, ali okolni kamenolomi Bataljino, Grota Kolombare i Ronko sadržavali su običan mermer s kosim žilama. Kad je sunce doprlo do Monte Sargo, oni su bili stigli do gotovo milju visokog poggia, gde su momci skinuli ogrtače i dali se na posao čim su dohvatili čekić. Tecchiaioli, radnici koji se pentraju u kamenolomu, spustili su konopce sa gornjih kiisura, čisteći naslage razlabavljenog kamena, probijajući se svojim daskama dok su visili nekoliko hiljada stopa u vazduhu, da one koji su dole radili zaštite od kamena koji se krunio.

Vlasnik kamenoloma, koga su zvali Bure zbog njegovog ogromnog trupa, srdačno pozdravi Mikelanđela. Mada je bio nepismen kao i njegovi radnici, u dodiru

s kupcima iz Engleske, Francuske, Nemačke i Španije naučio je da govori punim rečenicama.

-Ah, Buonaroti, danas ćemo imati veliki komad za vas. -Dozvoli mi da se nadam. Bure ga uhvati za ruku i povede ga do mesta gde su drveni klinovi natopljeni u

vodi bili zabijeni u jedan zasek u obliku slova V u čvrstoj mermemoj litici, i tu su, onako nabrekli od vode, stvarali pukotinu koju su klesari sada napadali polugama i čekićima, zabijajući drvene klinove sve dublje da odvoje mermer iz njegovog ležišta. Pošto se mermer vadio vertikalno, najgornji komadi bili su dignuti polugama. Predradnik povika: -Pada dole! -Radnici koji su sekli komade mermera peskom i vodom razbežaše se do ivice poggia. Najgornji kamen otkinu se iz ležišta s treskom kao kad pada drvo, stiže ogromnom brzinom dole na radilište, lomeći se tamo gde je bio napukao.

Kad je Mikelanđelo prišao i počeo da proučava ogroman neravan komad kamena, bio je razočaran. Jake kiše koje su bile natopile zemlju što je prekrivala mermer hiljadama godina nosile su sa sobom dovoljno hemijskih sastojaka da išaraju čistu belinu. Bure, pojavivši se pred njim, bio je izvadio taj naročiti komad kamena nadajući se da će Mikelanđelo biti zadovoljan.

-Lep komad, a? -Dobar je. -Primate? -Išaran je. -Isečen je gotovo savršeno. -Moram imati savršen. Bure se naljuti. -Vi nas koštate mnogo novaca. Mesec dana vadimo mermer za vas, a ne vidimo

ni pare. -Platiću vam mnogo... za mermer za kipove. -Bog pravi mermer, njemu se žalite. -Neću dok se ne uverim da nema beljih komada od ovih. -Hoćete li da vam odrežem celo svoje brdo? -Dobiću hiljadu dukata da potrošim na fasadu San Lorenca. Dobićeš svoj deo. Bure se okrenu, namrgoden, mrmljajući nešto što Mikelanđelo nije mogao čuti,

ali nešto što je zvučalo kao da ga vlasnik naziva »larmadžijom«. No kako nije podigao glas, Mikelanđelo je bio siguran da nije dobro razumeo.

On pokupi svoj ogrtač i ručak i pođe u Ravačone, jednom starom kozjom stazom koja mu je jedva pružala neku sigurnost svojom širinom od svega nekoliko palaca dok se spuštao niz liticu. Stigao je u kamenolom u deset sati. Na poggiu su po dva radnika sekla mermerne blokove dok su učenici sipali pesak i vodu pod zupce. Na monotono dozivanje predradnika radnici koji su proširivali pukotinu u mermernim stenama naslaganim u slojeve siđoše u drvenu kolibu na ručak. Mikelanđelo im se pridruži za drvenom klupom nameštenom preko dva kamena, izvadi dva debela komada hleba namazana maslinovim uljem, sirćetom, solju i ikrom, i umačući ih u zajednički krčag s vodom, žudno je jeo. Mona Pelićia mu je bila ponudila companatico, paštetu za hleb,ali on je radije jeo ono što jedu radnici u kamenolomu.

To je bio i najbolji način da se složi s ljudima iz Karare jer su oni bili posebni ljudi. Govorili su ponosno za sebe: koliko ljudi toliko ćudi. Za vreme njegovog

boravka 1505. godine, kad je tražio kamen za nadgrobni spomenik pape Julija, bio je primljen s isto onoliko suzdržljivosti kao i strani skulptori koji su dolazili da kupe kamen za svoje narudžbine. Ali kako je provodio dane u kamenolomu, otkrivajući intuitivno šupljine, mehure, žile, čvorove, kako je radio zajedno s radnicima da na valjcima spuste svoj kamen od dvadeset tona niz strmu padinu, pri čemu nije bilo ničeg odozgo što bi zadržalo teret osim nekoliko konopaca povezanih oko niza drvenih kolaca, oni su počeli verovati da je on ne samo skulptor već i klesar. Sada, kad je ponovo došao u Kararu, bio je primljen kao Kararac.

Pozivali su ga subotom uveče u krčmu gde su se muškarci skupljali da piju vino i da igraju karte, pri čemu su i onaj koji gubi i onaj koji dobija pili posle svakog deljenja, dok cela krčma nije bila pijana od šale i vina.

Mikelanđelo se ponosio što je primljen za sto gde su kockarske stolice prelazile od oca na sina kao porodično nasledstvo. I kad je jednom ugledao jednu praznu zgradu na uzvišici iznad grada, gde je nekoliko trgovina mermerom bilo poređano duž Kariona, zgradu čiji je prednji zid bio otvoren prema reci, on pomisli: »Zašto bih se ja morao vratiti u Rim ili u Firencu, da klešem kipove, kad ovde u Karari ne samo da ne izgleda čudno nego sasvim prirodno ako čovek želi da celi svoj život posveti skulpturi?« Ovde u Karari bili su smodellatori, ljudi koji su određivali osnovne mase blokova prema modelu, tu mu nikad ne bi nedostajali stručni pomoćnici, kad bi prolazio kroz Firencu ili Rim posle jednog besomučnog dana klesanja, prekriven od glave do pete mermernom prašinom, bio je predmet sažaljenja ako ne i podrugivanja, ovde je izgledao kao svi ostali i nije se raziikovao od ljudi koji su se vraćali kući iz kamenoloma ili trgovine mermerom. Tu mu je bilo mesto.

I u Ravačonu je bio razočaran, po drugi put toga jutra: na novom komadu, odlomljenom iz belog brda i spuštenog do poggia videle su se slabe naprsline. Nije ga mogao upotrebiti ni za jednu svoju divovsku figuru.

-Lep komad kamena -reče vlasnik prilazeći. -Kupujete? -Možda. Pokušaću. Mada je odgovorio učtivo, na vlasnikovom licu ukaza se mrzovoljan izraz.

Mikelanđelo se baš spremao da pođe do sledećeg kamenoloma, kad začu zvuk trube koja je dolazila od Grote Kolombare, nekoliko grebena daleko, odzvanjajući niz doline. Radnici se slediše u svojim položajima. Zatim spustiše alat, prebaciše ogrtače preko desnog ramena i počeše nemo da se spuštaju niz put.

Jedan njihov drug bio je ranjen, možda je i poginuo. Svi radnici u kamenolomu u Apeninskim Alpima silazili su do svojih sela i tu čekali na obaveštenje o sudbini druga. Dalje se ne bi radilo do sledećeg jutra, a ne bi se radilo ni onda ako je trebalo prisustvovati pogrebu. Mikelanđelo se spusti stazom pored reke, posmatrajući žene kako peru rublje u vodi koja je imala mlečnu boju od klesarskih radionica koje su puštale niz reku prašinu i otpatke. Sišavši dole do grada, dođe na Svinjski trg i uputi se prema svom stanu u apotekarovoj kući,koji je bio u sredini između radnje i stana porodice Peličija. Apotekar Frančesko di Peličija, pedesetpetogodišnjak, rastom viši od mnogih Kararaca, bio je drugi po obrazovanju u gradu, jer je studirao na obližnjem univerzitetu u Pizi. On je bio jedan od nekolicine ljudi koji su kročili van Karare, da kupuje napitke s Bliskog istoka, i video je Davida u Firenci, kao i Sikstinsku kapelu i Mojsija u Mikelanđelovoj kući u Rimu. Mikelanđelo je već i ranije bio iznajmio te sobe, on i apotekar postali su prijatelji. Peličija je bio vlasnik

velikih kamenoloma, no on nije iskoristio prijateljstvo kao izgovor da izvuče zaradu od Mikelanđela.

PeLičija je bio otišao da ukaže pomoć ranjenom čoveku. U Karari je bio i lekar, ali ga je malo koji radnik iz Karare zvao, govoreći: -Priroda leči, a doktori skupljaju novac. -Kad bi se neko razbolio, jedan od članova porodice došao bi u apoteku, opisao bi simptome, i sačekao da Peličija smeša lek.

Sinjora Peličija, krupna živahna žena četrdesetih godina, bila je prostrla sto u trpezariji okrenutoj prema Pjaci del Duomo. Bila je sačuvala za Mikelanđela svežu ribu od ručka. On je još dovršavao minestrone, kad uđe sluga iz Roke Malaspine s pisamcem od markiza Antonija Alberika II od Karare, gospodara kraja Masa-Karara, koji je zahtevao da Mikelanđelo smesta dođe u dvorac.

6 Put do Roke vodio je malo uzbrdo. Bila je to tvrđava koja je služila kao brdsko

utočište za Kararu, jer je suprotni zid utvrđenja u obliku potkovice bio neosvojiv, budući da je ispod njega tekla reka Kariona. Sagrađena u dvanaestom veku, Roka je imala tornjeve s kruništem, debele kamene zidove opkoljene jarkom da se odupru opsadi: jer jedan od razloga što su Kararci mrzeli sve strance bio je u tome što se preko njih neprestano gazilo pet stotina godina. Tek odnedavno porodici Malaspina pošlo je za rukom da očuva mir. Ono što je nekad bila surova tvrđava, sada je postala elegantna mermerna palata, sa freskama i nameštajem iz cele Evrope.

Markiz je čekao na vrhu veličanstvenih stepenica. Još dok je izmenjivao pozdrave, Mikelanđelo se nije mogao suzdržati a da se ne divi sjajnom mermernom podu i stubovima koji su išli duž spiralnog stepeništa. Markiz je bio visok, ljubazan, zapovedničkog držanja, dugog mršavog lica, visokih jagodica i raskošne brade.

-Ljubazno je od vas što ste došli,Maestro Buonaroti -reče markiz tihim starešinskim glasom. -Mislio sam da biste želeli videti sobu u kojoj je spavao Dante Aligijeri kad je ovde bio gost moje porodice.

-Dante je bio ovde gost? -Svakako. On je napisao neke strofe Božanske komedije o našoj zemlji. Ovo je

bio njegov krevet. A ovde je ploča sa njegovim stihovima: Taj čovek čija su leđa odmah iza stomaka, Arunusje,koji je jednom stanovao na brdu Luni, Blizu Karare, gde radnici rade ispod njega, I iz njegove pećine među snežnobelim mermerima Morao je da posmatra galaksiju zvezda, I da baci pogled na azurne morske valove... Kasnije, u biblioteci obloženoj drvetom, markiz pređe na posao. Najpre je

pokazao Mikelanđelu pismo od Mona Arđentine Soderini, koja je takođe bila Malaspina:

Majstor Buonaroti, vajar, koga moj muž veoma voli, a koji je veoma pošten, učtiv i ljubazan čovek, takve vrednosti da verujemo da danas ne postoji u Evropi čovek koji mu je sličan, otišao je u Kararu da izvadi mermer velikog kvaliteta. Toplo vas molimo da mu pružite sve moguće usluge i pomoć.

Markiz se zagleda u Mikelanđela. -Već na početku se javila jedna neprijatnost -

promrmlja on. -Neprijatnost? Kakva? -Sećate li se kojim vas je imenom nazvao vlasnik kamenoloma? -Čini mi se da sam čuo da me je nazvao »larmardžijom«, šta to znači? -To u našem dijalektu znači čovek koji se žali, koji ne prihvata ono što mu se

pruža. Vlasnici govore da im se čini da vi ne znate šta hoćete. -Delimično imaju pravo -prizna Mikelanđelo.-To je u vezi s fasadom za San

Lorenca. Ja sve sumnjam da su papa Lav i kardinal Đulio sve to izmislili samo da me odvuku od Roverinog nadgrobnog spomenika. Obećali su mi hiljadu dukata da kupim mermer, ali mi ih ne šalju. Zato i ja moram da budem lenj: obećao sam im modele s razmerom, ali nisam nacrtao nijednu liniju otkako sam se vratio iz Rima. Kad čovek nema duševnog mira, markiže, onda je on bedan umetnik.

-Smem li vam nešto predložiti? Potpišite dva ili tri skromna ugovora za mermer koji će biti isporučen u budučnosti. Tako će vlasnici biti osigurani. Čini se da se mnogi koji su odrezali komade mermera samo za vas plaše da su izvadili suviše kamena i da će im radnici ostati nezaposleni. Ti gente, ljudi, imaju malo rezervi. Nekoliko nedelja pasulja i brašna odvajaju ih od gladi. Zapretite tom mršavom višku, i postaćete njihov neprijatelj.

-To je nezgodna situacija. Učiniću kako ste predložili. U toku narednih sedmica potpisao je dva ugovora, jedan za osam komada

mermera preko osam stopa visokih, plus petnaest manjih, uz kaparu od sto dukata, zatim je kupio od Mančina, Levorukog, tri komada belog mermera iz njegovog kamenoloma u Polvasiju. Dva svedoka potpisala su ugovor u Pjaca del Duomo. Napetosti je nestalo čim je obećao Buretu i Peliči da će nakupovati mnogo mermera čim stigne novac od pape.

No, tako je otklonio brige Kararcima, ali nije mogao da učini to isto i za sebe. Mada su Roverini naslednici popustili pred papinim željama, sačinivši treći ugovor, po kome se još smanjila veličina nadgrobnog spomenika i vreme produžilo od sedam na devet godina, Mikelanđelo je znao da su oni besni. Papa Lav X ih je blago uveravao da će on moći i dalje da kleše nadgrobni spomenik dok bude radio fasadu, ali nikoga, a najmanje Mikelanđela, nije prevarilo to obećanje. On je ubuduće morao raditi za Medičije, i to tako dugo dok ijedan papa bude iz porodice Mediči.

Nedovršeni nadgrobni spomenik bio je rak-rana koja mu je nagrizala stomak. Sebastijano je obećao da će marljivo paziti na njegovu kuću u Mačelu dei Korvi, no on se brinuo za svoje kipove i za blokove.

Novosti iz Firence bile su isto tako tužne. Njena radost što je izabrala svog prvog papu bila je pokvarena time što ju je taj izbor stajao slobode. Đulijano je umro. Republika je bila ukinuta, izabrani savet prognan, ustav stavljen van zakona. Firentincima se nije sviđalo da njima upravlja dvadesetjednogodišnji Lorenco, Pjerov sin, čiji su svaki i najmanji čin diktirali njegova majka Rimljanka i kardinal Đulio. Niti je dolazak Đulija u Firencu da pojača vlast Medičija ma i najmanje

doprineo da im podigne duh. Buonarotova radnja radila je s gubitkom. Za to nije bio kriv Buonaroto, već je vreme bilo nepovoljno za nove poslovne poduhvate. Buonarotu je trebalo još novaca, koje mu Mikelanđelo nije mogao odvojiti.

Njegov je brat doveo svoju ženu Bartolomeu u porodičnu kuću. Neprestano je izražavao nadu da će se ona Mikelanđelu sviđati.Bila je dobra. Negovala je Lodovika u toku njegove nedavne bolesti i vodila kuću prilično dobro uz pomoć samo jedne starije služavke, Mone Margerite, koja se brinula o Lodoviku od smrti Il Migliore.

Mikelanđelo je shvatio da ona nije bila naročito privlačnog lica, ali da je donela priličan miraz i da se odlikuje tihom ljupkošću.

»Sviđaće mi se, Buonaroto«,rekao je Mikelanđelo bratu. »I daj da se pomolimo Bogu da rodi sinove. Sa Zigizmondom, koji živi kao nomad, i Đovansimonom, koji ne bi izdržavao ni jednog cvrčka, tvoja dobra Bartolomea je naša jedina nada da se produži ime Buonarotija.«

Lodoviko je postao pravi problem. Bio je sve zajedljiviji i optuživao je Mikelanđela što troši novac na nadgrobni spomenik Rovere ali ga ne dovršava, što je preuzeo fasadu San Lorenca bez ugovora ili garancije, što ne šalje novac u Buonarotovu radnju, što mu ne dozvoljava da kupi još neke kuće u Firenci i imanje u okolini, koje je Lodoviko mesecima tražio. Starac je jedva propuštao da prođe ijedna pošta bez zahteva, prigovora, optužbi.

Zimske kiše napravile su od brdskih puteva rečna korita. Zatim je pao sneg. Sav rad u brdima je stao. Klesari u svojim kamenim hladnim kućama niz čije se zidove cedila vlaga u podnožju brda ušuškali su se da im bude što toplije dok su jeli što je moguće manje pasulja i testa. Mikelanđelo je kupio kola drva, smestio radni sto ispred vatre i okružio se pismima od Bača d' Anjola, koji je trebalo da mu pomogne da sagradi drveni model fasade, od Sebastijana, koji mu je pisao da bar desetak vajara, uključujući tu i Rafaela, pokušava da mu oduzmu narudžbinu, i od Domenika Buoninsenjija u Rimu, poštenog i vrednog čoveka u tradiciji Jakopa Galija, koji je posvetio mnogo vremena pregovorima oko ugovora za fasadu, zaklinjući ga da dođe u Rim, jer je papa Lav glasno zahtevao da vidi crteže.

Mikelanđelo je koračao po hladnoj sobi, s rukama pod mišicama da se zagre- ju, misleći: »Moram u sebi probuditi onaj divni osećaj koji sam imao kad me je Il Magnifico odveo do San Lorenca i kad je rekao: Jednog dana ćete klesati fasadu koja će biti čudo cele Italije.«

Stigao je u Rim baš kad se grad spremao za Božić. Najpre je otišao kući. Laknulo mu je kad je video da je sve onako kao što je ostavio. Činilo mu se da je njegov Mojsije bliže dovršenju nego kad ga je ostavio. Kad bi samo mogao da ukrade jedan mesec...

U Vatikanu je bio srdačno primljen. Kardinal Đulio kao da je bio još sigurniji u svoju vlast nad crkvom. Kad je Mikelanđelo kleknuo da poljubi papin prsten, on primeti da dvostruka brada Lava X opet pada preko okovratnika hermelinske odore i da debeli obrazi gotovo sakrivaju mala bolešljiva usta.

-Zadovoljan sam što te opet vidim, sine moj -reče papa dok je vodio Mikelanđela u papsku biblioteku.

Miris pergamenta vrati Mikelanđela u biblioteku palate Mediči, on ugleda Il Magnifica kako stoji s jednom ilustrovanom knjigom uvezanom u grimiznu kožu. Jasnoća te vizije, kao da se sećao nekog prizora od pre nedelju dana a ne od pre dvadeset pet godina, pojača u njemu iluziju da projektuje fasadu za San Lorenca.

Mikelanđelo rasprostre listove papira po pisaćem stolu. Bila je tu jedna skica nedovršene fasade San Lorenca, zatim fasade podeljene na prizemlje i sprat, i zvonik,pri čemu je prizemlje bilo odvojeno vencem između tri ulaza u crkvu. Pored vrata je naslikao četiri velike figure, koje su predstavljale svetog Lorenca, svetog Jovana Krstitelja, Petra i Pavla u prizemlju, u nišama na prvom spratu, veći od prirodne veličine, bili su kipovi Matije, Luke i Marka, a na zvoniku bili su Damjan i Kozma, predstavljeni kao lekari, jer to je značila reč »mediči«. Mogao je sam klesati tih devet glavnih figura, ostatak fasade je bio arhitektonski. Devetogodišnji plan će mu ostaviti dovoljno vremena da završi Julijeve kipove. Na kraju, i Mediči i Rovere biće zadovoljni.

-Spremni smo da budemo izdašni -reče papa. -Ali jedna se stvar mora promeniti -doda mirno Đulio. -Koja, Vaša milosti? -Mermer se mora kupiti u Pjetrasante. Oni imaju najbolji mermer za kipove na

svetu. -Da, Vaša milosti, čuo sam. Ali nema puteva. -Mogu se napraviti. -Rimski inženjeri su pričali da su pokušali da ih naprave, ali im nije pošlo za

rukom. -Nisu uporno pokušavali. Upalo, tamno lice kardinala Đulija pokazivalo je da je razgovor

završen.Mikelanđelo nasluti da u pitanju mora biti i nešto više nego samo kvalitet mermera. On se okrenu Lavu X pogledavši ga upitno.

-Bolje ćete proći u Pjetrasanti i Saraveci -objasni mu papa. -Kararci su pobunjenički narod. Oni nisu sarađivali sa Vatikanom. Ljudi u Pjetrasanti i Seraveci smatraju se vernim Toskancima. Oni su preneli svoje kamenolome na Firencu. Tako ćemo nabaviti najčistiji mermer samo po ceni radne snage.

-Ja ne verujem da je ljudski moguće da se kamen vadi u Pjetrasanti, Svetosti-pobuni se Mikelanđelo. -Komadi kamena morali bi se vaditi iz stena visokih čitavu milju.

-Ti ćeš poći na put na vrh Monte Altisimo i izvestiti šta ste našli. Mikelanđelo ne odgovori.

7 Vratio se u Kararu, u svoje sobe iza radnje apotekara Peličija. Kad mu je papa

konačno poslao po Salvatiju hiljadu dukata, on zaboravi na sve svoje brige oko kamenoloma Pjetrasanta i poče da kupuje mermer kao u groznici, od Jakopa i Antonija tri komada koji su se prodavali na Svinjskoj pijaci, sedam komada od Manćina. Uortačio se s Rađioneom da finansira vađenje stotinu kola kamena.

Samo je dotle stigao. Odbio je drvene modele koje mu je napravio Bačo d' Anjolo izjavivši: -To je detinjarija. -Sam je napravio drugi... koji nije bio ništa bolji. Platio je La Grasi, jednom klesaru pietre serene iz Setinjana da napravi model u glini... zatim ga je uništio. Kad je Salvijati pisao iz Firence, i Buoninsenji iz Rima, da su papa i kardinal razočarani što još nije izlio temelje, on napravi ugovor s Frančeskom i

Bartolomeom iz Torana za još pedeset kola mermera, uprkos tome što nije nacrtao ništa više od veličina i oblika komada kamena koje je želeo da izrade smodellatori.

Markiz od Karare ga je pozvao na nedeljni ručak u Roku. Poslužen je bio tradicionalni kararski kolač, focaccia, napravljen od prosejanog pšeničnog brašna, jaja, oraha i groždica. Posle je pitao za papine planove za otvaranje kamenoloma u Pjetrasanti, za koje su mu javili iz Rima.

-Budite uvereni, Sinjore -reče Mikelanđelo -da se ništa neće raditi u tim brdima. Zatim stiže jedno žacavo pismo od Buoninsenjija: Kardinal i papa smatraju da vi zanemarujete mermer iz Pjetrasante. Oni veruju da

vi to činite namemo... Papa želi mermer iz Pjetrasante. Ne govoreći nikome gde ide, Mikelanđelo naredi da konj bude spreman u zoru

da krene morskim putem. Pjetrasanta je nekada imala priličan značaj kao granično uporište, ali za razliku od Kararaca, stanovnici Pjetrasante nisu se više zatvarali među zidove za koje se nisu mogli nadati da će ih odbraniti. Njihove kuće bile su sagrađene oko ogromnog trga gde se trgovaio i gde su se održavale svečanosti, zapadna strana bila je okrenuta prema divnom izgledu tirenskog mora, seljaci iz Pjetrasante su umirali u krevetu od neizlečive bolesti -starosti.

On se zaustavi za trenutak na jutarnjoj pijaci da kupi pomorandžu. Iznad njega dizao se Monte Altisimo, koji su ljudi iz Pjetrasante i Seraveca tako nazvali zbog njegove neosvojive tvrđave na steni koja je uhvaala strah dižući se milju u nebo i zasenjujući i zastrašujući one koji su živeli u njenom zloslutnom prisustvu. Kararci su s prezirom isticali da Monte Altisimo uopšte nije najviše brdo, Monte Sagro, Pico d'Učelo i Pizanino iznad Karare su viši. U Pjetrasanti su odgovarali da Kararci mogu živeti s njihovim vrhovima, da im mogu prilaziti, vaditi iz njih kamen, ali da je Monte Altisimo neosvojiv. Etrurci, geniji kad je bio u pitanju kamen, pa ni rimska vojska, nisu pobedili njegova bezdana ždrela.

Za kola je postojao uski prolaz između Pjetrasante i brdskog sela Seravece, kojim su se služili za prevoz namirnica. Mikelanđelo pođe duboko usečenom stazom do tvrđave koja je branila stotinu porodica koje su obrađivale doline i uzvisine. Ovde je sve bio jednolik kamen, kuće isprepletene oko popločanog trga. Našao je sobu za noć i vodiča, jednog snažnog mladića, sina jednog stolara. Ime mu je bilo Antonio, a zvali su ga Anto. Imao je bledoružičaste desni koje su se pokazivale iznad loših zuba kad je govorio.

-Koliko plaćate? Pristajem! Polazimo čim svane. Krenuli su iz Seravece po mrklom mraku. Prvi sati penjanja uzbrdo nisu bili

teški, jer je Anto poznavao teren. Ali tamo gde je staza prestala morali su se probijati kroz grmlje i šikare pomoću noževa koje su uzeli iz postolarske radnje. Penjali su se pravo gore uz tamne kamene vence, uz stene koje su izgledale da su napravljene kao stepenice za bogove, napola puzeći, napola kotrljajući se uz i niz strme male klance. Čuvali su se da ne padnu niz litice držeći se za poneko slučajno drvo. Spuštali su se duboko u ždrela mračna kao Antova radnja u Seravecu, puna vlažne hladnoće nakupljene u toku vekova bez sunca, onda su se penjali na rukama i kolenima do sledećeg obronka, koji se valjao dalje, dok se Monte Altisimo dizao u pozadini još uvek nekoliko nepoznatih milja daleko.

U podne su se pojavili na vrhu predgorja obraslog šikarom. Između Mikelanđela i Monte Altisima bio je još samo oštar nizak greben, a iza toga kanjon u podnožju brega, gde će morati preći reku. Anto uze iz kožne torbe dva hleba s tvrdom korom, izvadi meki deo iznutra pa ispuni hieb ribom i sosom od paradajza. Jeli su, zatim sišli u dolinu pre pretposlednjeg niskog grebena, probili se do niskog dela gde su se valoviti nizovi brda spuštali da otkriju zid Monte Altisima.

Mikelanđelo sede na veliki okrugao kamen i zagleda se gore u strašne Alpe. -Uz pomoć Boga i cele francuske vojske mogla bi se sagraditi cesta dovde. Ali ko

bi mogao sagraditi cestu uz taj okomiti zid? -Nije moguće. Zašto da se i pokušava? -Da bi se izvadio mermer. Anto se zagleda u Mikelanđela, mičući usnama gore-dole preko ružičastih desni,

ne verujući. -Kakav mermer. To je budalaština! Niko ga ne može spustiti odozgo! -E vero. Istina. -Zašto ste onda došli? -Da se uverim. Hajde da se počnemo penjati, Anto. Hoću da vidim koliko vredi

mermer koji ne možemo doneti dole. Mermer nije bio samo dobar, bio je savršen: sve sami slojevi najčistijeg belog

mermera. Našao je jedan poggio gde su kopali Rimljani, komade mermernog bloka koji su iskopali.Posle bitke da se održe uporišta na stenovitim klisurama i ždrelima, pošto su prešli snežnu granicu, i borbe da se iskopaju do vrha i nogama i rukama, Mikelanđelu je bilo jasno zašto su carevi upotrebljavali kararski mermer da sagrade Rim. No celo ga je telo bolelo od želje da udari čekićem i dletom u taj sjajni mermer, najčistiji koji je ikad video.

Bio je mrak kad je stigao u Kararu. Dok je dolazio cestom iz Avence, primeti da se seljaci na poljima nisu pojavili da ga vide. Kad je ušao u Porta Gibelina, stanovnici gradića ispred svojih radnji ojednom su svi bili zaposleni. Na Pjaca del Duomo jedna grupa ijudi koji su razgovarali u zatvorenom krugu podiže ramena dok je on prolazio. Mikelanđelo uđe u apoteku gde su Peličija i njegov sin mešali lekove na komadu mermera.

-Šta se desilo? Juče ujutro sam otišao kao Kararac, a vraćam se kao Toskanac? Peličija ništa ne reče dok nije stavio mešavinu u maramicu jedne starice u crnini

i zaželeo joj: Fa a modr. -To je zbog vašeg puta u Monte Altisimo. -Vaši su zemljaci usvojili rimski zakon po kojem je čovek kriv dok ne dokaže da

je nevin? -Oni se plaše. Otvaranje kamenoloma u Pjetrasanti moglo bi ih upropastiti. -Molim izvestite ih da mi je papa naredio da idem u Monte Altisimo. -Oni tvrde da ste vi za to krivi. -Ja. Kako? -Oni to dovode u vezu s tim što ste zahtevali komade bez mrlje, kažu da se

»velika larma« čula u Rimu. -Ali ja sam kupovao kararski mermer. -Kararci smatraju da ste vi u srcu tražili sanctum sanctorum, čistu belu dušu

brega, i da vam je papa zbog toga naredio da otvorite Pjetrasantu: da nađete savršen mermer koji bi vas zadovoljio.

Za trenutak Mikelanđelo nije mogao da odgovori. Znao je da su papa i kardinal Đulio preuzeli vlasništvo Monte Altisima, i da oni kažnjavaju Kararce zbog toga što su protiv Vatikana. Ali da li su Kararci imali instinktivno pravo u pogledu njega? Nijednom u proteklih sedam meseci, čak i pošto je dobro platio za njihov mermer, da li je bio zadovoljan smatrajući da je nabavio najbolji beli kamen? Da li je on želeo da papa otvori kamenolome u Pjetrasanti, pa makar da je on izjavio da je te nemoguć podvig?

-Ja ču izvestiti Njegovu svetost da se nikakav mermer ne može spustiti niz Monte Altisimo.

-Mogu li se oni osloniti na vas? -Dajem im poštenu reč. -To će biti dobra novost. Više ga je zabavljalo nego zabrinjavalo kad je čuo da su Bačo d' Anjolo i Bido

dobili pet stotina dukata da idu u brda Seraveca i da tamo sagrade cestu. Obojicu ih je poznavao, oni nisu bili u stanju ni da obuku jednu lešinu.*

*Igra reči: Lay out znači i sagraditi i obući mrtvaca

Za Kararu je to bilo srećno proleće jer su vajari dolazili da kupuju mermer,boraveći u župnom dvoru preko mosta, preko puta Duoma: Bartolomeo Ordonez iz Španije, Đovani de' Rosi i Maestro Simoni iz Mantove, Domeniko Gare iz Francuske, Don Bernardino de Kivos je radio za Karla španskog. I Mikelanđelo je bio srećan, jer su Mediči pristali da mu plate dvadeset pet hiljada dukata za fasadu.

Jakopo Sansovino, učenik njegovog starog prijatelja Andrea Sansovina iz vrta Mediči, stiže u Kararu jednog kišnog popodneva. Stajao je okrenut leđima vatri kod Mikelanđela da se osuši. Jakopo je bio privlačan čovek kestenjste kose, od oko trideset godina, koji je uzeo ime svoga učitelja, a činilo se da ima talenta. Mikelanđelo ga je godinama viđao u Sansovinovoj radionici.

-Jakopo, prijatno je videti jedno firentinsko lice. Šta te dovodi u Kararu po ovom lošem vremenu?

-Vi. -Ja? Kako? -Papa Lav X mi je obećao friz. -Koji friz? -Pa, na vašoj fasadi, naravno! Predao sam crteže papi, i on je bio oduševljen. Mikelanđelo okrenu glavu kako Jakopo ne bi video njegovo zaprepašćenje. - Ali

ja nisam naznačio nikakav friz: -Papa je raspisao konkurs za svakoga ko hoće da učestvuje. Ja sam odneo prvo

mesto s jednom neprekidnom bronzanom linijom iznad tri portala, koja prikazuju scene iz života Medičija.

-Pretpostavimo da tvoj friz ne ide u moj plan? -Vi radite svoj posao, a ja ću svoj. Jakopov ton nije bio tako drzak, no nije dopuštao raspravljanje. Mikelanđelo

reče mirno: -Ja nikad nisam ni s kim sarađivao, Jakopo. -Ono što kaže Sveti otac, to je odlučeno. -Svakako. Ali prema mom ugovoru moram da ispravljam greške u bilo čijem

radu. -Neće biti grešaka. Verujte mi. Više treba da se brinete zbog Bača i Bida.

-Šta s njima? -Mikelanđelo oseti kako mu se kičma koči. -Oni će raditi sve dekoracije kamena i stubova. Te noći nije spavao. Stavljao je panjeve na vatru i hodao kroz dve sobe svoga

stana pokušavajući da se uhvati u koštac sa svojim najdubljim osećajima. Zašto je pustio da prođu ti meseci ne dovršavajući model koji su papa i kardinal mogli da odobre, ne praveći crteže za glavne figure i ne odlazeći u Firencu da postavi temelje? Stvarajući sebi osećaj kretanja, kupujući stotine mermernih blokova, on je stvorio iluziju da on i upravlja svime. Poseta Jakopa Sansovina s novostima da mu je fasada bila oduzeta dokazala mu je da nije imao pravo. Stajao je u mestu, za umetnika to je jedan od bolnih vidova umiranja.

Nije bilo vremena na traćenje. Budući da mora klesati tu fasadu, može početi i da je celu iskleše: blokove, stubove, uglove, kapitele i svece.

Napisao je u Rim: Obećavam, Sveti oče, da će fasada San Lorenca biti čudo arhitekture i skulpture

cele Italije.

8

Vratio se u Firencu u proleće, na vreme da proslavi rođenje Buonarotove kćerke

Frančeske, kojoj je dao nadimak Čeka. Pozvao je prijatelje u kuću na Via Gibelina na vin santo, sveto vino i kolač, zatim su otišli da kupe komad zemljišta na Via Moca blizu Sante Katerine, na kojem će sagraditi radionicu dovoljno veliku da u nju smesti velike komade mermera za fasadu i Julijev nadgrobni spomenik. Morao se pogađati s kanonicima Duoma, koji su mu računali tri stotine velikih dukata za zemlju, šezdeset dukata više no što je vredela, što je i Mikelanđelo znao. Kad se bunio, kanonik mu odgovori:

-Žao mi je, ali mi ne možemo odstupiti od papske bule koja se odnosi na prodaje. -Onda mi dajte još jedan komad zemlje za šezdeset zlatnika koje ste mi više

zaračunali. -Žeiite li vi da radimo protiv naređenja Svetog oca? Radio je nekoliko sedmica da završi nacrt s kojeg će napraviti drveni model.

Kako je proširio svoju zamisao, dodavši pet priča u polureljefu u četvrtastim okvirima, i dva u kružnim, povećao je i troškove, tako da je bilo nemoguće stvoriti fasadu za manje od trideset pet hiljada dukata. Papa je odgovorio preko Buoninsenjija, koji je pisao:

Sviđa im se vaš novi plan, ali vi ste podigli cenu za deset hiljada dutaka. Da li je to

za proširenje fasade, ili je to pogrešni proračun u vašim ranijim planovima? Mikelanđelo je odgovorio: »To će biti arhitektonsko i vajarsko čudo Italije! Kad

će doći do isplate?« Buoninsenji je odgovorio: Novca ima malo, ali nemojte sumnjati, vaš ugovor će biti potpisan. Počnite odmah

raditi na temeljima. Njegova svetost je uznemirena što ih već niste sagradili.

Jakopo Sansovino, koga je Vatikan obavestio da na novom modelu nema bronzanog friza, dođe Mikelanđelu i nemilosrdno ga napade.

-Neka je proklet dan kad ste vi rekli nešto dobro za nekoga na zemlji! -Pa, Jakopo, ja sam jako hvalio tvoj rad. Pokušao sam ti reći u Karari... -Pokušali ste da mi kažete da za nikog drugog nema mesta osim za vas. To je bilo

sve. -Jakopo, nemoj da se rastajemo kao neprijatelji. Obećavam da ću ti pomoći da

dobiješ narudžbinu. Onda ćeš razumeti da umetnički rad ne može biti simpozijum, on mora imati organsko jedinstvo duha i ruku jednog čoveka. Sve ostalo je smuti pa prospi.

Lodoviko je izabrao to vreme da mu prigovori što mu nije omogućio da digne novac od spedallinga u Santa Marija Nuova.

-Oče, ako ne prestanete s tim večitim gnjavljenjem, ova kuća više neće biti dovoljno velika za nas dvojicu.

Kad je pala noć, Lodoviko je otišao. Njegova soba ostala je prazna. Naredne večeri Buonaroto se vrati s vešću da Lodoviko svima priča da je izbačen iz svoje vlastite kuće.

-Gde stanuje? -U jednoj seljačkoj kući iza naše kuće u Setinjanu. -Odmah ću mu poslati pismo. Mikelanđelo sedne za Lodovikov okrugli sto za račune, koji je izgledao čudno u

toj svakodnevnoj četvrtastoj sobi, i napisa: Najdraži oče, čuo sam da se žalite na mene i da pričate da sam vas izbacio iz kuće.

To me čudi, jer sam siguran da od dana kad sam se rodio do sada u mojoj duši nije bilo misli, ni velike ni male, koja bi bila štetna po vas. Svaki posao koji sam preduzeo prihvatio sam iz ljubavi prema vama... i vi znate da sam predao vama sve što imam.

Imali ste trideset i više godina iskustva sa mnom, vi i vaši sinovi, i svi ste vi svesni toga da sam ja uvek radio i činio, kad sam mogao, za vaše dobro. Kako možete pričati da sam vas izbacio iz kuće? Ne vidite li kakav mi karakter pripisujete?... Toje samo još trebalo da prevrši meru mojih nevolja. Lepo ste mi uzvratili. Ali neka bude kako hoće: spreman sam da prihvatim da vam ništa nisam doneo osim stida i sramote... i preklinjem vas da mi oprostite, meni propalici...

Lodoviko se vratio u Via Gibelina. Oprostio mu je. Firenca je bila tužna, jer se

firentinska tradicionalna ljubav prema veselju preselila u Rim, u dvor Lava X. A njegova vlastita tuga još se povećala kad je saznao da je karton za Kupače nestao.

-Uništen ne bi bila prava reč -reče ozbiljno Granači. -Na njemu je precrtavano i pisano, derali su ga, rezali, ukrali.

-Ali kako? On je pripadao Firenci. Zašto ga nisu zaštitili? Granači mu objasni pojedinosti. Karton je bio poslan u Dvoranu papa blizu Santa

Marija Novele, zatim na gornji sprat palate Mediči. Stotine umetnika koji su prolazili kroz Firencu radili su pred njim a da ga pri tome niko nije čuvao, pa su neki sekli delove i odnosili ih. Njegov neprijatelj još iz svađe s Peruđinom, vajar Bačo Bandineli, prisvojio je navodno mnoge delove. Jedine delove koji su se još nalazili u Firenci kupili su njegovi prijatelji Stroci.

-Tako sam se pridružio Leonardu -primeti Mikelanđelo hrapavim glasom. - Moj karton je nestao. Kao i moj bronzani Julije.

Jedini koji je mogao da mu objasni događaje u njihovom pravom odnosu bio je prior Bikjelini, sada tako star i slabašan da je morao ležati u krevetu u Santo Spiritu.

-Pokušaj da razmišljaš o celom svom životu kao o jednoj celini, a ne kao o nizu nepovezanih delova -posavetova ga otac. -Na taj način svako razdoblje rađa se iz prethodnog, a ti znaš da će doći još neko.

Mikelanđelo se fokusirao na fasadu. Sagradio je solidan model, napravio kanelure na stubovima, ukrasio kapitele, grubo izdubio niše u kojima će stajati njegove mermerne figure,praveći figure od voska da njima predstavi svoje konačne skulpture. Papa Lav X potpisao je ugovor na četrdeset hiljada dukata: pet hiljada godišnje u toku osam godina, četiri hiljade odmah za troškove, i besplatan stan blizu crkve San Lorenco. Međutim...

-Njegova svetost želi da se sav rad na fasadi San Lorenca izvede iz mermera iz Pjetrasanta, i nijednim drugim.

Stajao je gologlav na groblju San Lorenca i slušao poslednje molitve za priora

Bikjelinija, osećajući da je izgubio najmilijeg i najboljeg prijatelja na zemlji. Za svetog priora novo razdoblje rađalo se iz prethodnog: njegova nagrada u raju. Za Mikelanđela, koji je posmatrao kako njegovog prijatelja spuštaju u grob, »sledeće razdoblje« moglo je da bude pravi pakao.

U toku jednog sata po njegovom dolasku u Kararu gomila sveta poče da se skuplja, na Pjaci del Duomo, dolazeći iz nižih delova ispod Svinjskog trga, putem duž reke Karione i kroz Porta del Boco, niz padine brda iz Torana, Kolonata, Forestierija, iz kamenoloma Polvačio, Fantiskriti, Grota Kolombara, Bataljino. Sada je tu bilo nekoliko stotina Kararaca, koji su se skupljali sve bliže i bliže ispod apotekarovog prozora, pritičući ispod mosta na prostor ispred Duoma.

Prozori na apotekarovoj kući bili su visoki od poda do plafona, a srednja dva su bila staklena vrata. Mada nije bilo balkona, vrata su se mogla otvoriti, napolju je bila niska ograda od kovanog gvožđa. Mikelanđelo je stajao iza vrata zaklonjenih zavesama i slušao mrmljanje koje je postajalo sve jače i jače kako su se klesari skupljali na trgu. Onda ga neko opazi iza zavese. U gomili se oseti komešanje. Zatim počeše da viču:

-Larmadžija! Larmadžija! Mikelanđelo pogleda u veoma uzbuđeno lice svog domaćina, koji je bio rastrzan

između odanosti svojim ljudima i svom gostu. -Bolje da izađem na trg -izjavi Mikelanđelo. -Suviše je opasno. Kad se boje, onda su gadni. Mogli bi vas ubiti. -Moram govoriti s njima. On širom otvori staklena vrata ispred ograde od dve stope. Odozgo se začu vika: -Figiol d' un can'. Kučkin sin! Stisnute pesnice podigoše se prema njemu. On ispruži ruke, pokušavajući da ih

utiša. -Tvoja časna reč su brabonjci. -Nisam ja za to kriv. Morate mi verovati. -Bastardo! Kopile! Prodao si nas.

-Nisam li ja kupio od vas mermer? Imam nove ugovore. Verujte mi. Ja sam Kararac!

-Ti si papin sluga. -Ja ću zbog toga patiti više nego vi. Tišina zavlada među gomilom. Jedan čovek u prednjim redovima povika s teško

suzdržanim strahom: -Ali tebe neće mučiti želudac! Taj povik je delovao kao signal. Stotine ruku se podigoše. Kamenje ispuni

vazduh kao tuča. Komadići belog mermera razlupaše jedna staklena vrata, zatim i druga. Jedan veliki kamen udari Mikelanđela u čelo. Bio je zaprepašćen: više od udarca nego od bola. Krv mu poteče niz lice. On oseti kako mu obliva obrvu, obilazi je i kaplje u ugao oka.

On se ne pokrenu da zaustavi udarac. Gomila je videla šta se desilo. Žamor se raširi po trgu.

-Basta! Prolili smo krv. Masa poče da se razilazi, reke ljudi potekoše pored katedrale na ulice iz Kojih su

došle.U nekoliko trenutaka pjaca je bila pusta,samo su beli kamen i razbijeno staklo govorili šta se dogodilo. Mikelanđelo pređe dlanom preko oka, pogleda na tamnu gomilu. I ranije je krvario od mermera: komadići od njegovog suviše besnog klesanja ponekad bi ga udarili po licu i probili kožu. Ali ovo je bilo prvi put da je bio kamenovan.

9

Iznajmio je kuću prema moru na Pjaci Pjetrasanta, s pogledom na milju široku

močvaru, koju je trebalo da pređe i napravi luku. Zadržao je stariji bračni par, vlasnike kuće, da se staraju o njemu. Kardinal Đulio ga je takođe obavestio da mora iskopati mermer i za gradnju crkve svetog Petra i za popravak Duoma u Firenci. Ceh vunara šalje stručnjake da sagrade drum.

Bio je mesec mart. Imao je pred sobom otprilike šest meseci lepog vremena pre no što će sneg i led prekriti bregove. Bude li mu pošlo za rukom da mermerni blokovi poteku iz kamenoloma i na obalu do oktobara, njegov će posao biti gotov... ako ga uopšte bude mogao početi! Poslao bi brodom prve komade za Firencu, gde bi proveo zimu klešući ih. Kad ponovo dođe lepo vreme, predradnik i momci će moći da se vrate u kamenolom.

Ispisao je sve što mu treba, dao se na put u Kararu i pošao pravo u radnje iznad grada i spoljniii zidova. Ušao je u jednu radnju s užadima, prvu u nizu nabavljača pored reke.

-Treba mi jako uže. Vlasnik nije dizao pogled s užeta. -Nemamo. Pošao je dalje ulicom do gvožđara. -Želim kupiti viganj i gvozdene šipke. -Sve rasprodano. Susedna radnja s alatom bila je najbolja u tom kraju.

-Možete li mi prodati nešto drvenih klinova, sekire, testeru... -Nestalo. Izašao je u brda tražeći vlasnike s kojima je imao potpisane ugovore i kojima je

isplatio velike svote novca. -Hajde sa mnom u Pjetrasantu, Levoruki. -Veliki ugovori. Ne mogu. Zatim poče navaljivati na Rasiona: -Pozajmi mi tvoje predradnike na šest meseci. Platiću dvostruko. -Ne mogu bez njih. Penjao se više, prema udaljenim kamenolomima, čiji su ljudi bili okupljeni oko

vlastitog campanila umesto kararskog. -Radi u mom kamenolomu, umesto u svom. Platiću ti istu zaradu plus cenu

blokova iz tvog kamenoloma za sledeću godinu. Šta kažeš? Vlasnikove oči zasjaše na pomisao na višak novca, ali njegovo oduševljenje brzo

iščeznu. -Ne želim da za mnom trubi rog. Kako nije imao sreće u kamenolomima, on se brzo vrati istim putem u grad, uđe

u apotekarovu kuću kroz vrt iza kuće i potraži svog prijatelja. -Vi ste upošljavali i učili predradnike celog svog života. Pošaljite mi jednog.

Potrebna mi je pomoć. Svi su me odbili. Peličia reče tužno: -Znam. Ja sam vaš prijatelj. Prijatelji ne bi trebalo da napuste

jedan drugog. -Onda ćete mi pomoći? -Ne mogu. -Hoćete da kažete da nećete? -To je isto. Nijedan čovek ne može da ide. Oni ostaju uz svoj campanile. To je

najozbiljnija opasnost s kojom se suočila naša zajednica otkako nas je pregazila francuska vojska. A ova radnja? Bilo bi isto kao kad bi neko ispisao prstom znak kuge pepelom na prednjim vratima. Molim vas za oproštenje.

Mikelanđelo odvrati oči. -Ja sam pogrešio što sam došao. Osećajući se umornijim nego da je klesao dvadeset sati, Mikelanđelo ponovo

krenu mermerom popločanim ulicama, prolazeći pored domaćica umotanih u scianime, šalove, dok nije stigao u Roke Malaspine. Markiz je bio ne samo vlasnik velikog dela Karare već i jedina vlast u markizatu. Njegova je reč bila zakon. Markiz ga je pozdravio ozbiljno ali ne neprijateljski.

-Papa je ovde nemoćan -objasni on. -On ne može naterati ljude da kopaju mermer iz brda. Čak i ako bi izbacio iz crkve celu pokrajinu.

-Onda, prećutno, ni vi im ne možete narediti da kopaju za mene? Markiz se slabo osmehnu. -Mudar vladalac nikad ne izdaje naređenja za koja zna

da ih podanici neće izvršiti. U sobi zavlada mučna tišina, dok jedan sluga ne uđe da posluži vino i pasmata,

pečene kifle, uskršnji specijalitet. -Markiže, ja sam potrošio hiljadu dukata za mermer koji još leži u

kamenolomima. Šta je s njim? -Da li vaši ugovori glase da se mermer odnese na obalu? -Glase.

-Onda možete biti sigurni da će biti isporučeni. Mi ispunjavamo ugovore. Mermerni stubovi i blokovi bili su spušteni sa brda na kolima. Teško kamenje

bilo je privezano za stražnje točkove da služe kao kočnice. Ali kad je sav kamen bio isporučen na obalu ladari odbiše da ga prevezu u Firencu.

-To ne stoji u ugovoru. -Znam. Spreman sam da platim dobru nagradu. Hoću da se odnesu u Pizu, zatim

uz Arno dok je još visok. -Nema teretnih brodova. -Vaši šlepovi stoje besposleni. -Zauzeti su za sutra. Nema prostora. Mikelanđelo opsova, uzjaha konja i pođe na dugo i teško putovanje preko

Spezije i Rapala u Đenovu. Tamo je bilo dovoljno vlasnika brodova koji su bili željni posla. Izračunaše koliko će šlepova biti potrebno. Mikelanđelo plati unapred, i zakaza sastanak da ih dočeka u Avezu, da upravlja tovarom.

Dva jutra kasnije, kad su se đenovski šlepovi pojavili na vidiku, jedan čamac iz Karare izađe pred njih. Mikelanđelo je čekao na obali, besan zbog zakašnjenja. Na kraju se čamac vrati, s kapetanom iz Đenove. On pogleda na Mikelanđelove komade mermera i stubove i reče:

-Ne mogu ih poneti. Suviše su veliki. Mikelanđelo prebledi od besa. -Ja sam ti naznačio broj, težinu i veličinu. -Mnogo ih je. Kapetan baci kesu novaca Mikelanđelu, vrati se u čamac. Kararci na obali stajali

su bez izraza na licu, a zatim se okrenuše i odoše tapkajući dugom ravnicom. Sutradan je Mikelanđelo jahao morskim putem prema Pizi. Kad se približio

gradu, ugleda toranj kako se nagnuo prema plavom nebu i seti se svog prvog putovanja s Bertoldom kad mu je bilo petnaest godina, i kako ga je njegov učitelj odveo u Kamposanto da mu dokaže da nije kopirao staru rimsku Bitku kentaura. Sada su mu bile četrdeset tri godine. Da li je moguće da je prošlo svega dvadeset osam godina otkako je proučavao divne skulpture Nikola Pizana u Krstionici? Što je duže živeo, to se više udaljavao od Bertoldovog najozbiljnijeg saveta: -Moraš stvoriti grandiozno delo.

»Kako?« pitao se umorno. Pronašao je jednog kapetana na koga se mogao osloniti i vratio se u Pjetrasantu.

Brodovi nisu došli zakazanog dana... ni sutradan... ni narednog dana. On i njegovi skupi teškom mukom izabrani blokovi bili su napušteni. Kako da ih on prenese s obale Karare?

Nije znao gde još da pokuša. No kako je morao otvoriti kamenolom, naprosto će ih morati tu ostaviti. Kasnije će ponovo pokušati.

Kamenoresci pietre serene iz Setinjana znali su da je slavu što ju je stekao Mikelanđelo platio po visokoj ceni. Nisu mu zavideli dok su posmatrali njegovu mršavu figuru kako teško korača putem uzbrdo. Ali kad mu se pred očima ukazala otvorena stena, kad je ugledao nagnute slojeve plavosivog kamena, ljude kako rade na površini, njegovo raspoloženje živnu, i on se široko osmehnu. Niže dole radnici su teškim maljem tesali neravne blokove u kamenje prodajne veličine. Bilo je vreme ručku, dečaci su bili stigli sa zavežljajima preko ramena, na kojima su se s obe strane ljuljali lonci s toplom hranom. Klesari se skupiše na ivici pećine.

-Zna li neko gde ima neki kamenolom gde nema posla? -upita Mikelanđelo. -Mogao bih zaposliti nešto dobrih ljudi u Pjetrasanti.

Nisu hteli da se kaže da su odbili jednog starog druga, no kamenolomi su radili, a kad je bilo posla, niko nije mogao otići.

-To je sreća -uzviknu on. Uzdržao se da ne doda: »ali ne za mene«. -Šta mislite, da li bih mogao pokušati u susedstvu?

Ljudi se zgledaše ćuteći. -Pokušaj. Posetio je ostale kamenolome, jedno okno gde se vadila pietra dura, Kavu di

Fosato, Koverćano, kamenolom pietre forte u Lombrelinu. Ljudi su radili: nisu imali razloga da ostave porodice i domove, ozbiljno su se bojali brda iznad Pjetrasante. U očajanju, Mikelanđelo se s mukom vrati u Setinjano Topolinima. Sinovi su vodili radnju, sa sedmoricom unuka -najmlađem bejaše sedam godina -koji su učili zanat. Bruno, najstariji, s kratkom i već prosedom kosom, sklapao je ugovore, Enriko, srednji brat, koga je njegov deda učio najdelikatnijem radu na stubovima i čipkasto rezbarenim prozorima, bio je jedini od trojice braće u neku ruku umetnik, Đilberto, najživlji, mogao je uraditi koliko trojica klesara. Oni su bili Mikelanđelova poslednja mogućnost: ako mu porodica Topolino ne pomogne, niko mu neće pomoći. On iznese svoju situaciju u celini, ne izostavivši nijednu teškoću ni opasnost.

-Da li bi neko od vas mogao poći? Moram imati nekoga kome mogu verovati. Naprosto je čuo kako zajednički tiho razmišljaju. Najzad se svi pogledi zadržaše

na Brunu. -Ne možemo te pustiti -reče Bruno polagano. -Jedan mora poći. -Koji? -Ne Bruno -reče Enriko, -On mora pregovarati o nekim ugovorima. -Ni Enriko -reče Đilberto. -On jedini dovršava radove. Dva brata pogledaše

Đilberta i rekoše u jedan glas: -Onda ostaješ ti. -Onda ostajem ja. -Đilberto se počeša po gustim maljama na grudima gledajući

Mikelanđela. -Ja imam najmanje veštine, ali imam najviše snage.Da li ću odgovarati? -Hoćeš. I zahvalan sam vam. -Ne mešaj zahvalnost u porodičnu čorbu -odgovori Enriko, koji je, pored veštine

za tocilom, od dede naučio i narodne izreke. U toku sledećih dana Mikelanđelo je skupio radnike: Mikela, koji je s njim radio

u Rimu, tri brata Frančelija:Domenika, malog mladića ali dobrog skulptora, Zara, koga je Mikelanđelo godinama poznavao, i Sandra, najmlađeg La Grasa iz Setinjana, koji mu je napravio drveni model, pristao je da pođe, kao i jedna grupa odabranih klesara koji su došli u iskušenje jer im je ponudio dvostruku platu. Srce mu se steže u grudima kad ih je skupio da im izda naređenja da pođu u iznajmljenim seljačkim kolima sledećeg jutra: dvanaest klesara, a nijedan radnik iz kamenoloma u celoj grupi radnika! Kako da se s tim neiskusnim radnicima upusti u borbu s tim divljim brdom?

Dok je o tome razmišljao idući kući, prođe pored jedne grupe klesara koji su polagali nove kamene ploče na Via Sant' Eđidio. Bio je zaprepašćen ugledavši među njima Donata Bentija, vajara koji je radio u Francuskoj i imao uspeha sa svojim narudžbinama.

-Benti! Za ime božje, šta radiš tu?

Benti, mada mu je bilo tek trideset godina,rodio se sa staračkim licem, imao je ispod očiju modre kesice, ružno lice s borama koje su se skupljale i ukrštale na bradi. Ponašanje mu je bilo ozbiljno. Mahnuvši rukom u znak neme poniznosti, Benti odgovori:

-Pravim male skulpture da po njima hodaju ljudske noge. Kako malo jedem, to mi odgovara, mada povremeno moram nešto i pojesti.

-Ja ti mogu platiti više u Pjetrasanti nego što dobijaš na putu. Šta kažeš na to? Potreban si mi.

-Ja tebi potreban? -reče Benti kolutajući očima kao u sove, ne verujući. -To bi mogle biti najlepše reči na italijanskom jeziku. Idem.

-Dobro. Dođi u moju kuću u Via Gibelina čim svane. Nas četrnaestorica idemo kolima.

Te večeri je Mikelanđelovoj kući došao Salvijati s jednim čovekom sivih očiju i retke kose, koga je predstavio kao Vijerija, dalekog rođaka u sedmom kolenu pape Lava X.

-Vijeri ide s vama u Pjetrasantu kao intendant.On će se brinuti za hranu,za materijal i prevoz i vodiće knjige. Ceh vunara će ga plaćati.

-Pomišljao sam na nekoga ko će voditi računovodstvo. Salvijati se osmehnu. -Vijeri je vešt u rukovanju brojkama. Njegove knjige biće

isto tako savršeno uravnotežene kao vaš David, sve do poslednje pare biće na svom mestu.

Vijeri je govorio stisnutim glasom čoveka koji slabo mari za reči: -Kolone brojeva su gospodari... sve dok ne zaključim račune. Tek onda sam ih naterao da slušaju.

Bio je to srećan odlazak, jer je njegova snaja, Bartolomea, teško rodila sina, koga su nazvali Simone, konačno je imenu Buonaroti bila osigurana budućnost.

Vijeri, Đilberto Topolino i Benti useliše se s njim u kuću u Pjetrasanti. Vijeri uze

jednu spavaću sobu za kancelariju. Zatim Mikelanđelo pronađe jednu veću kuću u Seravecu za ostale radnike. Označivši najzgodniji put do kamenoloma, postavi ljude da rade s motikama i lopatama da prokopaju trasu kojom će magarci prenositi materijal. Priličan broj seljačića došao je da radi pod Antovim nadzorom. Oni su udarali čekićima da odvale kamen od brda i da načine sigurnu podlogu za put. Kad je postalo jasno da jedan kovač ne može udovoljiti njihovim potrebama, Benti posla po svog kuma, Lacera, krupnog čoveka, bez vrata i snažnih grudi, koji je podigao kovačnicu za potrebe kamenoloma i ceste i u njoj pravio specijalna kola kojima će se mermerni stubovi prenositi do mora.

Mikelanđelo, Mikele, Đilberto i Benti krenuše u istraživanje i nađoše nekoliko slojeva šarenog mermera u nižim predelima Monte Altisima, a zatim samo za jednu stenu ispod vrha otkopaše formaciju pravog klesarskog mermera, tako kristalnobelog i besprekornog u boji i sastavu da čoveku stane dah.

-Istina je! -doviknu Mikelanđelo Bentiju. -Što je brdo više, mermer je čistiji. On pozva radnike i naredi Antovim ljudima da mu pomognu napraviti na vrhu

jednu ravnu površinu sa koje će moći da kopaju. Mermer je išao unutra u breg ravnom belom linijom. Čitava ta mermerna litica mogla se skinuti. Bila je samo po površini malo oštećena snegom, vetrom i kišom, ali ispod te vanjske ljušture potpuno čista.

-Sve što sada treba da uradimo -reče Mikelanđelo uzbuđeno -jeste da izvadimo velike blokove koji se ovde nalaze od stvaranja sveta.

-I da ih dopremimo dole s ovog brda -dodade Benti, gledajući pet-šest milja nizbrdo, pored Seravece i Pjetrasante do mora. -Iskreno rečeno, ja se više plašim za put nego za mermer.

Prve sedmice vađenja bile su potpuno izgubljene.Mikelanđelo je pokazao radnicima kako Kararci zabijaju mokre drvene klinove u pukotine i između slojeva, kako klinovi još više nabreknu dok mermer ne počne da puca, i kako onda odvajaju komade ogromnim polugama. Ali mermer i radnici u kamenolomu su kao ljubavnici, oni poznaju svako raspoloženje jedan drugome, prelaze, sklonosti da se protive ili da pristanu. Mermer je uvek bio kao strasna vladarka tvrdih planinskih formacija, no ipak ju je bilo najlakše razdrmati zbog njene nežnosti: bio je to svojeglav dragi kamen, koji je zahtevao odanost i nežnost.

O svim tim stvarima klesari iz Setinjana ništa nisu znali.Ni Benti ni Domeniko, mada su oni klesali figure. Mikelanđelo je to naučio na eksperimentima i greškama, oslanjajući se na godine koje je proveo posmatrajuđ Kararce kako postupaju s mermemim blokovima, trudeći se da u nekoliko meseci upije u sebe veštinu sticanu generacijama. Njegovi radnici činili su sve što su mogli, ali su pravili greške. Pietra serena na kojoj su oni učili bila je neuporedivo trajnija. Oni nisu bili opremljeni da rukuju »sjajnim kamenom«, to je bilo isto kao da je doveo stolare ih kovače.

Kao predradnik, Đilberto Topolino je bio vulkan energije, trčao je, jurio, besno napadao brdo, terao ostale da drže strahoviti ritam, ali Đilberto je znao samo kako da izradi građevinski kamen od pietre serem, koju je držao među kolenima. Priroda mermera ga je dovodila do besa svojom arogantnom tvrdoćom, kad je trebalo da bude mekana kao šećer, i što se mrvila pod njegovim alatom kad je trebalo da bude čvrsta.

Krupni La Grasa se žalio: -To je isto kao raditi u mraku. Posle nedelju dana rada na jednom nižem sloju, gde je Domeniko rekao da su

pronašli nešto dobro, izrezali su jedan komad mermera za koji se pokazalo da je bio prošaran spiralnim tamnim žilama i koji je za njih bio neupotrebljiv.

Vijeri se pokazao kao odličan intendant. Dobijao je hranu i materijal po najnižim cenama i održavao niske troškove. Imao je priznanice za svaku izdatu paru, ali besprekorni računi na kraju meseca bili su slaba uteha Mikelanđelu. On još nije bio iskopao ni za jedan dukat mermera koji bi se mogao upotrebiti.

-Vidite, Buonaroti, moji računi se lepo slažu -reče Vijeri. -Ali koliko mi mermera treba da se izravna sa sto osamdeset dukata...? -Mermera? Moj je zadatak da vam za svaku škudu pokažem gde sam je uložio. -A moj je da pokažem mermer za te izdatke. Jun se već približavao. Ceh vunara još nije bio poslao nadzornika za gradnju

ceste. Mikelanđelo je znao da je, zbog strmog terena i zato što će se put morati velikim delom seći u čvrstoj steni, ako ne počnu odmah, neće završiti pre no što ih oteraju zimske bure. Konačno stiže i graditelj: Boka, Usta, nepismen radnik u Toskani u svojoj mladosti, koji je imao toliko energije i ambicije da je naučio crtati geografske karte, predvoditi radnike i najzad sklapati ugovore za građenje cesti između seljačkih imanja. Ceh vunara je izabrao Boku, sirovu ljudeskeru, dlakavog

od glave do pete, zbog glasa koji je uživao da ispunjava ugovore u rekordnom vremenu. Mikelanđelo pokaza Boki svoje crteže za projektovanu cestu.

-Brdo vidim i sam -upade Boka. -Gde ću naći zgodno mesto da sagradim cestu. Boka je bio dobro izučio sam sebe. U roku od deset dana nacrtao je

najjednostavniji mogući put do podnožja Monte Altisima. Jedina neprilika bila je u tome što cesta nije bila trasirana prema onim mestima gde je trebalo da se traži mermer. I pošto bi spustio na rukama komade mermera od dvadeset jedne tone niz jaruge Monte Altisima, Mikelanđelu bi još uvek ostajala prilična udaljenost do Bokine ceste!

Navaljivao je da ga Boka prati gore do najviših kamenoloma, Pole i Vinkarele, i niz jaruge kojima će se spuštati mermerni stubovi.

-Vidite, Boka, uopšte neću moći spustiti mermerne blokove do vašeg puta. -Ja sam napravio ugovor da gradim put do brda. I ja ga i gradim. -Od kakve će koristi biti taj put ako ne budem mogao njime preneti mermer? -Moja stvar je put. Vaša mermer. -Ali na drugoj strani vašeg puta nema ničeg osim mermera -uzviknu

Mikelanđelo, sav očajan. -Ja ću imati trideset dva bika da vuku kola... mi ne prevozimo seno! To mora biti najbolji put do kamenoloma. Ovakav, na primer..

Kad je Boka bio uznemiren, čupkao je po palac dugačke dlake koje su mu rasle iz nosa i iz ušiju. On uze jedan crn pramen kažiprstom i palcem i poče da ga vuče.

-Ko ovde gradi, vi ili ja? Nikako obojica. Bila je topla noć, zvezde su lebdele nisko nad morem u sjajnim gomilama.

Mikelanđelo je išao miljama južno po cesti uz more, prolazeći pored zaspalih sela, dok je razbijao glavu svojim problemom. Čemu će služiti cesta ako se njom neće prevoziti mermer? Zar se neće smatrati da je on kriv ako ne bude mogao spustiti mermer do mora? Bokin put neće koristiti, jer nigde ne vodi! Šta da radi s tim čovekom?

Mogao se žaliti papi Lavu, kardinalu Đuliju, Salvijatiju, pa da mu pošalju drugog graditelja ceste. Ali ko bi mu garantovao da će drugi ugovarač prihvatiti onaj put koji je po njegovom mišljenju najbolji? Papa bi mogao reći da je njegova terribilita uzrok što se ni sa kim ne slaže.

Što je još imao da bira? On sam mora graditi put! Mučni jecaj uznemiri topli noćni vazduh. On se osvrnu oko sebe i ugleda mračnu

močvaru između sebe i mora. Kako da se prihvati građenja ceste kroz najdivlji kraj Italije? Nikad nije gradio cestu. On je vajar. Šta on zna o tim stvarima? To bi mu natovarilo na leđa užasne teškoće. To bi značilo da pozove još jednu grupu radnika i da je nadgleda kako nasipa močvaru,seče drveće, probija prolaz kroz čvrste zidove stene. Znao je šta bi rekli papa Lav X i kardinal Đulio: rekli bi isto ono što je papa Julije rekao kad se onako ogorčeno borio da izbegne slikanje svoda Sikstinske kapele, a zatim izmislio plan koji mu je učetverostručio rad.

Vikao je Lavu i Đuliu: -Ja nisam radnik u kamenolomu! A sada je hteo da bude inženjer. Lav bi sigurno uzviknuo: -Kako da te čovek razume? To je bilo pitanje na koje nije znao odgovor. Mada još nije mogao izvaditi

nijedan upotrebljiv komad mermera za podnožje, video je božanstveno jezgro

Monte Altisima. Znao je da će na kraju iskopati njegov mermer. A ako hoće to uraditi, mora imati i odgovarajuću cestu.

Zar nije naučio u toku ovih godina da vajar mora biti i arhitekt i inženjer? Ako je mogao klesati Pijetu, Davida, Mojsija, ako je mogao napraviti nacrt za mauzolej pape Julija i fasadu San Lorenca, zašto ne bi mogao da sagradi cestu dugačku pet milja?

10

Koristio je lokalne seljačke puteve do Seravece, okrenuo na sever pored sela da

bi izbegao reku Vecu i njen klanac, i onda ucrtao na kartu cestu pravo prema Monte Altisimu uprkos tome što mu je ogromno stenje ležalo na putu. Nabio je kolčeve dolinom Sere do grupe kamenih kuća u Rimanju, prešao reku Seru na plićaku koji se mogao pregaziti i išao uz obalu sve do strmog klanca. Na dve tačke odredio je da se probija kroz čvrstu stenu, a ne da put vodi uz uski greben pa se onda spušta serpentinama u dolinu. Za kraj je izabrao jedan deo u podnožju dvaju jaruga niz koje je nameravao spuštati kamen iz Vinkarele i Pole.

Za dva dukata kupio je jedno orahovo drvo i dao da mu kolar Masi napravi kola sa dva točka i gvožđem preko točkova da na njima prenosi isečen kamen do močvare između Pjetrasante i mora. Postavio je Donata Bentija za nadzornika izgradnje ceste od Pjetrasante do podnožja kanala Monte Altisima, Mikele je bio zadužen za nasipanje močvare, Đilberto Topolino je ostao nadzornik u Vinkareli, kamenolomu nekih četiri hiljade pet stotina stopa visoko u Alpima, na poslednjem mestu na koje je noga mogla kročiti na strmoj litici i gde se mogao kopati poggio da bi se napravilo mesta za rad na vađenju kamena.

Krajem juna Vijeri mu priđe tužnog lica. -Moradete prestati da gradite cestu. -Prestati... ali zašto? -Nema više novaca. -Ceh vunara je bogat. Oni plaćaju troškove. -Ja sam primio svega sto zlatnika. Oni su potrošeni. Evo, pogledajte kolone u

računskoj knjizi. -Jedini stupci koje želim videti jesu mermerni stupci. A ja ih ne mogu spustiti do

luke bez ceste. -Peccato. Šteta. Možda će novac uskoro stići. Dotle... -Vijeri dignu obe ruke uvis u

rečitom pokretu poraza... -finito. Gotovo. -Ja sada ne mogu stati. Uzmite moj drugi novac. -Vaš privatni novac za mermer? Vi ne možete da ga potrošite na cestu. -To je isto. Bez ceste nema mermera. Isplatite troškove s moga računa od

osamsto dukata. -Ali možda ih nikad nećete dobiti natrag. Vi nemate zakonskog potraživanja

prema Cehu vunara... -Nemam ja nikakvo potraživanje ni prema kome -odgovori grubo Mikelanđelo.-

Dok ne izvadim mermer, Sveti otac mi ne da da budem skulptor. Potrošite moj novac za cestu. Kad Ceh vunara pošalje novac, vratićete mi ga.

Od izlaska do zalaska sunca išao je gore-dole po brdima na mazgi koja je sigurno koračala po neravnim stazama, posmatrajući kako napreduje rad na gradnji ceste. Benti je radio brzo, samo što je najteži posao ostavljao za kraj,Đilberto je bio skinuo zemlju sa mermernog sloja u Vinkareli i zabijao je mokre drvene klinove u pukotine, domaći carradori, vlasnici kola, sipali su tone krša u močvaru i polagano gradili osnovu prema obali,gde je Mikelanđelo zamislio svoju luku. Sa stotinu toplih letnjih radnih dana pred sobom, izračunao je da će do kraja septembra spustiti nekoliko stubova za glavne figure niz kanal do mesta za utovar.

Do meseca jula, prema Vijerijevim računima, bio je potrošio preko tri stotine od svojih osam stotina dukata. U nedelju posle jutarnje mise seo je s Đilbertom na drvenu ogradu Ponte Stacemese, i dok im je vrelo sunce udaralo u leđa, gledali su preko seoceta Stacema prema moru.

Đilberto pogleda iskosa svoga prijatelja. -Hoću da ti kažem... tako da ne budeš tamo kad odu... -Kuda ko odlazi? -Polovina radnika: Anđelo, Frančesko, Bartolo, Barone, Tomazo, Andrea,

Bastiano. Kad ih Vijeri isplati, oni se vraćaju u Firencu. -Ali zašto? -Mikelanđelo je bio zgranut. -Bili su dobro plaćeni... -Plaše se. Misle da će mermer pobediti nas, umesto mi njega. -To je glupost! Jedan dobar blok smo načeli. Biće izvađen za nedelju dana. Đilberto odmahnu glavom. -Na njemu su se pokazale žile. Prednji deo je

upropašćen. Moramo ići dublje u stenu... -Kako? -povika Mikelanđelo. -S pola tuceta radnika koji ne znaju šta rade? Đilberto obori glavu. -Oprosti mi, Mikelanđelo. Ja sam te razočarao. Ovde se ne

može primeniti ništa od onoga što ja znam o pietri sereni. Mikelanđelo zagrli Đilbertova opuštena ramena. -Ti radiš kako najbolje umeš. Naći ću nove zidare. Vidiš, Đilberto, ja nemam

pravo da napustim posao. Sredinom septembra bili su spremni da prođu kroz tri ogromne stene koje su

bili zaobišli: jednu na kraju Seravece, drugu odmah iza Rimanja, i poslednju tamo gde je reka nailazila na neku staru putanju. Njegova se cesta bližila završetku. Bacio je toliko krša u močvaru da bi ispunio celo Tirensko more, ali je donji sloj puta, koji je neprestano tonuo i skretao, konačno bio sigurno položen do obale. Gore u Vinkareli, mada ga je to stajalo još šest sedmica prodiranja u brdo za celu debljinu stuba da bi se izbegle žile, najzad mu je pošlo za rukom da izvadi jedan izvanredan komad mermera. A imao je i jedan komad mermera na rubu poggia. Mada su mu neki novi ljudi otišli, gunđajući da ih tera da mnogo rade, bio je zadovoljan rezultatima rada u toku leta.

-Znam da ti to izgleda beskonačno, Đilberto, ali pošto smo ustanovili jedan modus operandi, izvadićemo još tri-četiri bloka pre nego počnu kiše.

Sutradan poče da spušta ogroman blok niz klisuru, koja je bila dobro ispunjena u toku ovih meseci komadićima mermera da bi se dobila glatka osnova. Blok je bio zavezan pet-šest puta po širini, nekoliko puta po dužini i polagano podignut na drvene valjke. Zatim su ga gurali i vukli do ruba poggia, vrhom prema ivici kanala. Duž te staze kojom su ga vukli, s obe strane bili su zabijeni u zemlju drveni kolčevi. Konopci vezani od bloka do tih drvenih klinova bili su jedino za šta su radnici mogli da drže mermerni blok.

Blok krenu nizbrdo pridržavan od tridesetorice ljudi. Mikelanđelo, podražavajući uzvik Kararaca, koji se sastojao od niza otpevanih tonova, upravljao je ljudima koji su radili na valjcima, ljudima pored drvenih kolaca koji su držali konopce svom snagom dok blok ne bi prošao pored njih, da bi zatim potrčali putem do sledeće grupe drvenih kolaca da privežu konopce i nameste kočnicu. Sati su prolazili, sunce je već bilo visoko na nebu, ljudi su se znojili, proklinjali, mučili, žalili se da umiru od gladi.

-Ne možemo stati da jedemo -povika Mikelanđelo. -Ne možemo osigurati mermer. Mogao bi nam se otkinuti.

Niz strmu klisuru blok je klizio dok su radnici ulagali svu svoju snagu da ga zadrže, da uspore njegovo kretanje. Micao se palac po palac stotinu aršina, dve stotine, tri, četiri, pet, gotovo niz celu prednju stranu Monte Altisima, dok konačno krajem poslepodneva nisu došli na trideset pet aršina do ceste. Mikelanđelo je bio srećan, uskoro će spustiti blok na platformu, sa koje će ga prebaciti na specijalna kola sa zapregom od trideset dva vola.

Nikad nije tačno znao kako se dogodio taj nesrećan slučaj. Jedan snažan mladi Pizanac, po imenu Đino, koji je podmetao valjke, taman je bio kleknuo da podmetne drugi valjak ispred bloka, kad se odjednom prolomi vrisak uzbune, nešto puče, i blok poče sam da se kotrlja.

Nastade vrisak: -Đino! Makni se! Brzo! Ali bilo je suviše kasno. Blok je prešao preko Đina i zaneo se prema Mikelanđelu.

Mikelanđelo se baci preko grebena,valjajući se nekoliko stopa dok se nije zaustavio. Ljudi su stajali kao skamenjeni dok je prekrasni blok mermera povećavao brzinu, probijao se naniže, udario u platformu za utovar i razbio se na putu na stotinu komada. Đilberto se nagnu nad Đina. Krv je zamrljala putanju koju je za sobom ostavio mermer. Mikelanđelo kleknu pred mladića.

-Slomljen mu je vrat -reče Đilberto. -Je li još živ? -Nije. Poginuo je na mestu. Mikelanđelo u duši začu tužno zavijanje trube kako odekuje od vrha do vrha. On

podiže Đinovo mrtvo telo, koračajući nasumice niz beli prolaz do dna. Neko mu je doveo magarca do stanice za utovar. On ga uzjaha, držeći Đina, dok ostali povedoše pogrebnu povorku u Seravecu.

11 Mladićeva smrt teško mu je ležala na savesti. Legao je u postelju s očajanjem u

srcu. Kiša koja je lila kao iz kabla preplavila je Pjacu. Sav rad bejaše prekinut. Vijeri je zaključio knjige. Radnici su se vratili kući. Mikelanđelovi računi su pokazivali da je potrošio trideset dukata više od onoga što mu je za mermer bilo unapred isplaćeno na početku godine. A nije bio utovario ni jedan jedini kamen. Jedina uteha bilo je to što je Đinovom pogrebu prisustvovala jedna grupa kararskih radnika i vlasnika. Apotekar Peličija uhvati Mikelanđela ispod ruke kad su izlazili iz groblja.

-Duboko žalimo, Mikelanđelo. Mladićeva smrt nas je opametila. Ali i mi smo pretrpeli štetu zbog gubitka ugovora s agentima i vajarima koji čekaju da kupe mermer iz papinih kamenoloma.

Sada su kararski lađari hteli da prevezu njegove mermerne blokove, koji su još uvek ležali na obali Karare, u dokove Firence.

Nekoliko sedmica ležao je bolestan. Budućnost je izgledala crnja od sivog neba. On nije uspeo u zadatku koji mu je bio poveren, potrošio je novac koji je unapred primio, godinu dana utrošio je uzalud. Šta će sada biti? Ni papa Lav X ni kardinal Điulio nisu imali mnogo strpljenja sa šeprtljama.

Jedno pismo od njegovog prijatelja Salvijatija, kasno u oktobru, bilo mu je dovoljno da ga postavi na noge:

Žao mi je što čujem da ste tako nesrećni zbog te stvari: u takvim poduhvatima

mogli ste doživeti mnogo gore nesreće. Verujte mi da vam ništa neće nedostajati, a bog će vam platiti za taj nesrećni slučaj. Zapamtite, kad završite vaš rad, naš grad biće zahvalan vama i celoj vašoj porodici, i biće vam večito obavezan. Veliki i pošteni ljudi stiču više hrabrosti od nesreća i postaju jači.

Njegov strah da će ga papa i kardinal osuditi zbog neuspeha umirilo je jedno

pismo od Buoninsenjija iz Rima, koji je pisao: Sveti otac i Njegova milos tjako su zadovoljni što tamo ima mnogo mermera. Žele

da se ta stvar ubrza koliko je god moguće. Nekoliko dana kasnije pošao je sam na konju do kraja druma, zatim se uspeo uz

Monte Altisimo do Vinkarele. Sunce se bilo rodilo, vazduh je bio ispunjen jesenjim mirisima. U kamenolomu je našao alat u drvenoj kohbi, označio vertikalno čekićem i teškim dletom četiri bloka koje je trebalo iskopati iz brda čim se bude vratio s radnicima. Vrativši se u Pjetrasantu, stavi onih nekoliko svojih stvari u bisage i spusti se obalom u Pizu, a zatim nastavi put dolinom koja se pružala pored Arna, dok se Duomo pomerao u prostoru na horizontu miljama daleko.

Firenca je znala za taj nesrećan slučaj, ali samo kao za jednu nezgodu koja je dovela do odgađanja. Mada su se neki radnici koji su se vratili žalili da ih je Mikelanđelo terao da previše rade, drugi su ga hvalili zbog brzine kojom je dovršio cestu i izneo prvi komad mermera koji je bio iskopan u Pjetrasanti. Bio je još suviše potresen da bi pokušao klesati ma i najmanju stvar, i tako se odlučio na zdraviji posao, građenje nove radionice na zemljištu koje je kupio na Via Moca. Ovoga puta nije pravio plan za kuću s pridodatom radionicom, već za ogroman atelje s visokim plafonom i dve manje sobe koje je dodao za stanovanje.

Kad je njegov plan postao suviše velik za mesto, on ode Fetučiju, kapelanu crkve Santa Marija del Fjore, pokušavajući ponovo da dobije komad zemljišta u pozadini. Kapelan mu odgovori:

-Papa je izdao bulu koja naređuje da se sva crkvena imanja moraju prodati po najvišoj mogućoj ceni.

Mikelanđelo se vrati kući i napisa kardinalu Đuliju:

Pošto je papa sada izdao bulu kojom omogućava da ljudi kradu, molim vašu milost da jednu izda i za mene.

Kardinala Đulija je to zabavljalo, ali Mikelanđelo je na kraju platio punu cenu za

taj komad zemljišta. Bacio se na zidanje svoje kuće, besno kao uragan, unajmljujući radnike, kupujući daske i eksere od Pučiona, stolara, malter od Ugoliona, crepove za krov od Moza, jelovo drvo od Kaponija. Unajmio je contadine da mu donose pesak, šljunak i kamen, ostajao je na poslu celi dan da nadgleda rad. Celu noć je upisivao u knjige računa isto onako kao i Vijeri, koji je vodio knjige računa u Pjetrasanti, pišući imena svedoka koji su bili prisutni kad je isplatio Talosiju što je napravio mermerne okvire za prozore, Badani, koji je donosio pesak, Pontiju za pet stotina velikih opeka, udovici koja je stanovala pokraj njega za polovinu njenog ogradnog zida.

Pokušavajući da bar jednom bude tako dobar trgovac kao što bi voleli Jakopo Gali, Balduči i Salvijati, preuzeo je od bolesnog Buonarota spisak skromnog prihoda od imanja koje je kupovao u toku godine...

Niže naznačujem prihod koji sam imao u toku tri godine od podere koji je

obrađivao Basiano zvan Balene (kit), podere koju sam kupio od Pjera Tedaldija. Uprvoj godini: dvadeset sedam buradi vina, osam buradi ulja i četiri buradi žita.

Druge godine: dvadeset četiri buradi vina, ništa ulja, osam merica žita. Treće godine: deset buradi ulja, trideset buradi vina, pet merica žita.

Zima je bila blaga. U februaru je njegov krov od opeke bio podignut, vrata

nameštena, visoki severni prozori uokvireni,a levač bronze je poslao četiri bronzane koturače za radionicu. Pošto je doneo kojih pet ili šest kararskih blokova visokih devet stopa za Julijev nadgrobni spomenik iz skladišta na Arnu, postavio ih je uspravno, da bi ih proučavao.Kad je dovršio radionicu, trebalo je samo da se vrati u Pjetrasantu da iskopa mermer koji mu je bio potreban za San Lorenca, onda je mogao da se smesti na Via Moca za godine i godine usredsređenog rada za Medičije i Rovere.

Nije molio Đilberta Topolina da se vrati u kamenolom. To bi bilo nepošteno. Ali gotovo svi ostali su pristali da pođu s njim,uključujući i novu grupu klesara. Umesto da se plaše Pjetrasante, radnici su osećali da je sada, pošto je cesta bila završena i kamenolomi otvoreni, najteži posao bio obavljen. Mikelanđelo je poneo iz Firence materijal koji mu je bio potreban: najjači konopac, užad od žice, teške čekiće i dleta. Još uvek nesrećan zbog neobjašnjenog nesrećnog slučaja u kome je stradao Đino, izradio je sistem železnih klinova s alkama koji su mogli da se zabiju u površinu mermera i koji su radnicima omogućavali da čvršće drže mermer dok ga spuštaju niz jarugu. Lacero je rekao da može u kovačnici izraditi železne klinove s alkama. Mikelanđelo je poslao Bentija da kupi najbolje gvožđe koje nađe.

Na vreme su odelili mermer od brda u vertikalnom pravcu i pustili da se komad otkotrlja na poggio. Papa je bio pravilno obavešten: tu je bilo dovoljno prelepog mermera da se svet snabdeva hiljadu godina. I sada, pošto su beli zidovi bili otkriveni, a svu zemlju, stene, prljavštinu i škriljac očistila odozgo dvojica specijalnih radnika penjača, kristalne stene divno su se predavale.

Mikelanđelo je oklevao da spušta blokove bez klinova, ali Peličija, koji je došao gore do mesta iskopavanja, preporuči mu da udvostruči broj drvenih klinova duž puta, da upotrebi deblju užad i da uspori kretanje nadolje smanjenjem broja valjaka.

Više nije bilo nesrećnih slučajeva. U toku sedmica spustio je pet savršenih komada kamena niz kanal, pa na kola, i cestom iza trideset dva bika, pored Seravece, Pjetrasante, preko močvare na obalu. Tu je trebalo da pristanu niski šlepovi, čije če utrobe biti ispunjene peskom dok ne potonu duboko u vodu, blokovi će se podići na peščani tovar, onda će pesak biti ispran kroz otvore na palubi za oticanje vode i tako će komadi mermera biti čvrsto smešteni na palubi.

Krajem aprila, Lacero je završio klinove s alkama. Mikelanđelu je, u oduševljenju zbog lepote sjajnih belih blokova, laknulo zbog toga povećanja sigurnosti. Sada, pošto je šest blokova bilo spremno da krenu, postarao se da se gvozdene alke dobro učvrste, kako bi održale ogromnu težinu i omogućile da se smanji debljina užeta.

No, ovo poboljšanje bilo je njegova propast. Na pola puta niz jarugu jedna alka se slomi, blok se otkine i dobivši toliku brzinu da se prebacio preko ruba jaruge, strmoglavio se s treskom niz najstrmiju padinu Monte Altisima direktno do reke, razmrskavši se u komadiće na kamenoj podlozi.

Oporavivši se od trenutnog zaprepašćenja, Mikelanđelo vide da niko nije povređen. Onda ispita slomljenu alku. Bila je napravljena od slabog gvožđa.

Brzo se pope uz jarugu, uze težak čekić i udari železne veze na čekrcima koje je Lacero bio napravio. One se slomiše pod njegovim udarcima kao da su od ilovače. Bilo je čudo što svi radnici nisu mnogo ranije nastradali.

-Benti! -Da? -Gde si kupio ovo železo? -...U Pizi... kao što si rekao... -Dao sam ti novac da kupiš najbolje. A u ovome nema više gvožđa nego u nožu. -...Oprosti -promuca Donato Benti -ali... ja... ja nisam išao. Išao je Lacero. Imao

sam poverenja u njega. Mikelanđelo pođe u kućicu gde je kovač duvao mehovima nad vignjem. -Lacero! Zašto nisi kupio najbolje gvožđe, kao što sam naredio? -...ovo je bilo jeftinije. -Jeftinije? Ti si računao punu cenu. Lacero slegnu ramenima. -A šta biste vi hteli? Svaki čovek iskoristi priliku da

zaradi koju paru. -Koju paru! Da razbije blok koji vredi sto dukata. Da dovede u opasnost sve koji

tamo rade. Kako si mogao da budeš tako... tako korumpiran? Lacero ponovo slegnu ramenima, on nije znao šta znači korumpiran. -Šta je propalo? Jedan blok? Takvih kao šta je taj ima još na hiljade. Iskopajte

drugi. Isto tako brzo kao što je vest stigla u Vatikan, poslano je i pismo s naređenjem

Cehu vunara. Mikelanđelo je bio pozvan u Firencu. Jedan predradnik Duoma bio je poslan da ga smeni, Mikelanđelo je uzjahao na konju u Firencu kasno sutradan posle podne. Trebalo je da se odmah javi kardinalu Đuliju u palati Mediči.

Palata je bila u žalosti. Madelene de la Tur d'Auvernje, koja je bila udata za Pjerovog sina Lorenca, bila je umrla na porođaju. Lorenco, koji je bio ustao iz

bolesničke postelje da odjaše iz vile Mediči u Karedi do Pođia a Kajana, dobio je groznicu i umro dan ranije. To je odnelo i poslednjeg zakonitog naslednika koji je poticao iz muške loze Kozima de Medičija, mada su još postojala dva nezakonita Medičija, Ipolito, sin pokojnog Đulijana, i Alesandro, za koga se govorkalo da je sin kardinala Đulija.

U palati je vladala žalost i zbog toga što se pričalo da je rasipni život pape Lava X gotovo upropastio Vatikan. Firentinski bankari koji su ga finansirali bili su u ozbiljnoj neprilici.

Obukavši čisto rublje i spakovavši glavnu knjigu računa, Mikelanđelo krene svojim omiljenim firentinskim ulicama, Viom Gibelinom do Vie del Prokonzolo, pored Duoma u Ulici lubenica, ostavljajući kuću Kod pet svetiljki s leve strane, onda uđe u Via de' Kalderaj s njenim kotlarima i majstorima koji su pravili oklope, pređe celu Via Larga do palate Mediči. Kardinal Đulio, koga je papa bio poslao da uzme uzde u svoje ruke služio je rekvijem u kapeli Benoca Gacolija. Kad je misa bila završena te su svi izašli, Mikelanđelo izjavi saučešće zbog smrti mladog Lorenca. Kardinal kao da ga nije čuo.

-Vaša milosti, zašto ste me opozvali? Za nekoliko meseci ja bih imao svih devet gigantskih stubova na obali Pjetrasante.

-Tamo sada ima dovoljno mermera. Mikelanđelo je bio obeshrabren tihom mržnjom u kardinalovom glasu. -Dosta?... Ja ne razumem. -Napuštamo fasadu San Lorenco. Mikelanđelo prebledi, nem. Đulio nastavi: -Potrebno je da se pod Duoma ponovo poploča. Pošto su Duomo i

Ceh vunara platili za pravljenje ceste, oni imaju pravo na mermer koji je iskopan. Mikelanđelu se učini kao da kardinal gazi po njegovom prostrtom telu čizmama

s ekserima. -Da poploča pod Duoma? Mojim mermerom? Najfinijim mermerom za skulpturu

koji je ikad iskopan! Zašto me na taj način ponižavate? Kardinal Đulio odgovori ledeno: -Mermer je mermer. Treba da se upotrebi za

ono što je po redu potrebno. Upravo sada katedrali je potreban kamen za pod. Mikelanđelo stisnu pesnice da bi prestao da drhti i zagleda se u divan Gacolijev

portret II Magnifica i njegovog brata Đulijana, na zidu kapele. -Prošlo je blizu tri godine kako su me Njegova svetost i Vaša milost odvojili od

nadgrobnog spomenika Rovere. Za sve to vreme ja nisam mogao klesati ni jedan palac mermera. Od dve hiljade tri stotine dukata, koliko ste mi poslali, potrošio sam hiljadu i osam stotina na mermer, kamenolome i ceste. Po papinom naređenju dao sam da se mermer za Julijev nadgrobni spomenik prenese ovamo, da bih mogao klesati u isto vreme dok radim na fasadi San Lorenca. Da ih sada šaljem ponovo u Rim, to bi me stajalo više od pet stotina dukata! Ne računam cenu drvenih modela koje sam napravio, ne računam tri godine koje sam protraćio na tom radu, ne računam velike uvrede koje su mi nanete što sam doveden ovamo da radim ovaj posao, a da mi se zatim oduzme. Ne računam kuću u Rimu, koju sam napustio, i gde su mermer,nameštaj i isklesani kipovi pretrpeli štetu za još pet stotina dukata. Neću da računam sve to, bez obzira kakav je to strašan gubitak za mene. Ja želim samo jedno: da budem slobodan.

Kardinal Đulio je pažljivo slušao Mikelanđelovo nabrajanje žalbi. Njegovo mršavo, glatko lice se smrači.

-Sveti otac će ispitati sve te događaje u pravo vreme. Otpušten si. Mikelanđelo umorno pođe niz dugi hodnik. Noge ga odnesoše do onog mesta

gde je bio studiolo II Magnifica. Širom otvorivši vrata, uđe i osvrne se po sobi. Onda glasno doviknu odavno nestalom Lorencovom duhu:

-Upropašćen sam!

KNJIGA DEVETA

RAT

1 Kuda čovek ide kad je uništen? Kuda drugde nego da radi, pošto spusti zasune

na vratima svoje radionice, oko čijih zidova stoji dvanaest mermernih blokova poput naoružanih vojnika koji čuvaju njegovu izdvojenost.

Nova radionica je bila radost: plafon trideset pet stopa visok, visoki prozori okrenuti severu, a sama radionica dovoljno prostrana da mu omogući da kleše nekoliko figura za nadgrobni spomenik u isto vreme. Tu je bilo mesto vajara, u njegovoj radionici.

Pošto je u Rimu potpisao ugovor s Metelom Varijem da napravi Uskrslog Hrista, odlučio je da najpre napravi taj jedan komad. Njegova crtačka ruka otkri da nije u stanju nacrtati Uskrslog Hrista, jer u njegovoj duši Hrist nikad nije umro. Za njega nije bilo ni raspela ni ukopa, niko nije mogao ubiti sina božjeg, ni Pontije Pilat, ni rimske legije koje su bile postavljene u Galileji. Hristove nabrekle mišićave ruke čvrsto su držale krst, čija je poprečna greda bila suviše kratka da se na nju pribije muškarac ili čak i dete, svi simboli su bili tu, bambusova trska poetično povijena, sunđer potopljen u sirće, ali u tom belom mermeru neće biti ni traga straha, neće biti sećanja na teško iskušenje. Otišavši do crkve Santa Marija Novela preko centralne tržnice i Via Sant' Antonio, priđe horu i zagleda se u snažnog Girlandajovog Hrista, za kojeg je pravio skice. Nikad nije verovao da duhovnost mora biti anemična ili estetska.

Mali model u glini lako mu se uobličavao pod rukama, a zatim je radionica bila krštena prvim letenjem belih komadića, koji su Mikelanđelu izgledali čisti kao sveta voda. Grupa starih prijatelja došla je da proslavi njegov prvi udarac u mermer: Buđardini, Rustiči, Bačo d'Anjolo. Granači je nalio čašu kiantija, podigao čašu i povikao:

-Pijem za tri poslednje jadne godine. Requiescant in pace. Hajde sada da pijemo za one godine koje dolaze, kad će svi ovi hrabri komadi kamena oživeti. Beviamo!

Posle tri godine posta, Uskrsli Hrist naprosto je izronio iz bloka. Pošto je uverio Varija da napravi ugovor za nagu figuru, njegovo dleto pevalo je tešući obrise muškarca u stojećem stavu, uravnoteženih proporcija, s glavom koja nežno gleda dole na čoveka, dok je blag spokojan mir Isusovog muževnog lica govorio svima koji su ga posmatrali:

»Imajte veru u dobrotu Gospoda. Ja sam savladao svoj krst. Ja sam ga pobedio.Tako možete i vi. Nasilje prolazi. Ljubav ostaje.«

Budući da se kip morao slati u Rim, ostavio je opnu između leve ruke i torzoa i između nogu, niti je pokušavao da sredi kosu, jer je mogla otpasti, niti je izglačao lice koje bi na putu moglo da bude izgrebano.

Onoga dana kad je poslao kip dođe Sođi da poseti njegovu radionicu. Bio je gotovo izleteo iz svoje kože napete kao kobasica.

-Mikelanđelo, upravo sam priredio svetski konkurs za skulpturu. -Oh. A gde si ga priredio? -U glavi. I milo mi je što ti mogu reći da si ti dobio. -Šta sam dobio, Sođi? -Pravo da klešeš tele za prednji deo moje nove mesarske radnje. -Od mermera? -Svakako. -Sođi, obećao sam sebi da nikad neću napraviti skulpturu teleta ako ne bude od

čistog zlata. Kao ono koje su Jevreji obožavali kad je Mojsije sišao s brda Sinaja. Sođi izbeči oči. -Zlatno! To bi bilo izvanredno. Kako tanku zlatnu prevlaku

možemo da upotrebimo? -Prevlaku? Sođi, zaprepašćen sam. Stavljaš li ti navlaku na meso svojih

kobasica? Da bi učinio pravdu svojoj radnji, tele mora biti od čistog zlata, od vrha nosa do zadnje dlake na repu.

Dok mu je znoj kapao s lica, Sođi povika: -Znaš li koliko bi koštalo tele od čistoga zlata? Milion dukata. -Ali bi ti postao slavan. Sođi tužno odmahnu glavom. -Nema smisla plakati nad prolivenim mlekom. Moraću naprosto raspisati drugi

konkurs. Ti ne dolaziš u obzir! Očekivala ga je mala zarada u godinama koje su dolazile, jer mu je Uskrsli Hrist

doneo manje od dve stotine dukata, a figure za Julijev nadgrobni spomenik bile su plaćene unapred. A još uvek je on jedini izdržavao porodicu. Njegov brat Buonaroto je sada imao dvoje dece, a treće je bilo na putu. Buonaroto je bio bolešljiv, i malo je radio. Đovansimone je provodio dane u vunarskoj radnji, ali nije imao poslovnog smisla. Njegov brat Zigizmondo nije bio izučio nikakav zanat, osim ratovanja. Kad se Lodoviko razboleo, neprestano je bilo računa za doktora i apotekara. Prihod s imanja kao da je nestajao. Trebalo je ubuduće smanjiti troškove.

-Buonaroto, sada pošto sam se vratio u Firencu,ne misliš li da bi tvoje vreme možda bilo bolje iskorišćeno ako bi vodio moje poslove?

Buonaroto je bio skrhan. Lice mu pobledi. -Hoćeš li da zatvoriš radnju? -Ona ne donosi novac.

-Samo zbog toga što sam bio bolestan. Čim se oporavim, svakog ću dana ići na posao. Šta bi radio Đovansimone?

I Mikelanđelo je shvatio da je trgovina potrebna da se održi društveni položaj Buonarota i Đovansimona. S njom su bili trgovci: bez nje, bili bi zavisni, živeli bi od rada svoga brata. A on nije mogao učiniti ništa što bi nanelo štetu porodičnom imenu.

-Imaš pravo, Buonaroto -reče on uzdahnuvši. -Radnja će jednog dana donositi novac.

Što je čvršće navlačio zasun na vrata radionice protiv uijeza spolja, postajalo mu je sve očevidnije da je neprilika čovekovo prirodno stanje. Dobio je vest da je Leonardo da Vinči umro u Francuskoj, neželjen i nepoštovan od svojih zemljaka. Pismo od Sebastijana iz Rima obavesti ga da je Rafael bolestan i iscrpljen, primoran da sve više i više poslova prepušta učenicima, Mediči su bili zapali u teškoće: Alfonsina, koja je patila zbog čira i zbog gubitka sina i vlasti nad Firencom sklonila se iz Rima da umre. Političke ideje pape Lava X koje su se izražavale u podržavanju francuskog kralja Fransoa I protiv Karla, pokazale su se kao nezdrave, jer je Karlo V bio novoizabrani Sveti rimski imperator Španije, Nemačke i Holandije. U Nemačkoj, Martin Luter je izazvao papsku vrhovnu vlast, vičući:

-Ja ne znam može li hrišćanska vera trpeti drugog poglavara univerzalne Crkve na zemlji... osim Hrista...

Pošto je nedeljama bio zatvoren u kući, Mikelanđelo je prisustvovao večeri

Društva bakrača.Granači je bio došao u radionicu kako bi zajedno otišli do Rustičija. Granači je bio nasledio porodično bogatstvo i sada je živeo u strogom poštenju sa ženom i dvoje dece u kući svojih predaka u Santa Kroče. Kad je Mikelanđelo izrazio svoje iznenađenje zbog Granačijeve predanosti poslovima, ovaj službeno odgovori:

-Svaka generacija je čuvar porodičnog poseda. -Možda ćeš postati ozbiljan i u odnosu na svoj talenat, pa ćeš malo slikati? -Ah... pa... talenat. Ti nisi zanemario svoj talenat, i vidiš šta si sve doživeo. Ja još

nameravam uživati u životu, šta mi je drugo preostalo posle tolikih protekhh godina? Gorka sećanja?

-Kad ne bih imao divne skulpture da pokažem da su godine prošle, moje bi uspomene zaista bile gorke.

Rustiči je još uvek imao radionicu u Via dela Sapienca, gde su slavili narudžbinu Davida. Dok su prolazili trgom svetog Marka, Mikelanđelo ugleda jednu poznatu priliku. Njemu se zamagli pred očima i on zgrabi Granačija za ruku. Bio je to Toriđani, u razgovoru sa devetnaestogodišnjim zlatarom i vajarskim učenikom Benvenutom Čelinijem, koji se srdačno smejao i širio ruke. Čim su ušli k Rustičiju, uđe Čelini i priđe pravo Mikelanđelu.

-Taj Toriđani je životinja! Pričao mi je kako ste vas dvojica zajedno odlazili u crkvu Karmine da učite crtati na Mazačovim freskama, i kad ste ga vi jednog dana toliko gnjavili da vas je udario, osetio je kako vaša kost puca ispod njegovih zglobova.

Mikelanđelovo lice postade tužno: -Zašto mi ponavljaš tu priču, Čelini? -Zato što su njegove reči stvorile u meni takvu jednu mržnju prema čoveku za

koga sam gotovo verovao da ću s njim poći u Englesku -on traži nekoliko

pomoćnika za neku tamošnju narudžbinu -da, sada znam da ga ne bih mogao gledati.

Prijatno je bilo imati grupu prijatelja i Firentinaca oko sebe u čvrsto povezanom društvu. On predloži Jakopa Sansovina za jednu važnu narudžbinu u Pizi, i Jakopo mu je oprostio što mu nije dopustio da učestvuje u radu na sada pokojnoj fasadi. Isto tako i Bačo d' Anjolo, koji je postao poznat zbog lepote svojih intarzija u drvetu. Buđardini, s narudžbinom od Paola Ručelaja da napravi oltarsku sliku Mučeništvo svete Katarine za crkvu Santa Marija Novela, sada je imao neprilike sa crtanjem. Mikelanđelo je proveo nekoliko večeri sa svojim starim prijateljem crtajući ugljenom crteže nagih figura, ranjenih i mrtvih, koje su padale napred i nazad, da uhvati razna osvetljenja i senke na njihovim snažnim figurama.

Jedina mrzovoljna osoba bio je Bačo Bandineli,koji nije hteo gledati ka Mikelanđelu. Mikelanđelo je posmatrao čoveka koji se borio protiv njega još od svađe s Peruđinom. Bio je to čovek od trideset jedne godine, s nosem čiji je greben bio tanak kao žica, ali veoma širok u nozdrvama, s očima sa teškim kapcima koje su bile varljivo pospane, i s ustima koja su govorila brže od ijednih usta u Toskani. Mediči su ga nagradili s nekoliko narudžbnai. Đulio mu je nedavno dao da napravi jednog Orfeja i Kerbera.

-Šta on to meni ne može zaboraviti? -zapita Mikelanđelo Granačija.-To što mi je uništio karton za Kupače?

-To što si se rodio, što živiš, dišeš i klešeš. Sama činjenica da postoji takav čovek kao što je Mikelanđelo truje mu vazduh. On veruje da bi on bio prvi majstor mermera u Italiji, da nije tebe.

-Da li bi bio? -Napravio je jednu užasnu brljotinu s Herkulom i Kakusom za ringhieru

Sinjorije. Ali on je vešt zlatar i miljenik Medičija, jer je njegov otac spasio njihov zlatni pehar za vreme pljačke. Možeš ti da postaneš isto tako loš skulptor kao što je on ili možeš njega učiniti isto tako dobrim kao što si ti. Ništa neće biti dovoljno da ga umiri.

Anjolo Doni, za koga je Mikelanđelo naslikao Svetu porodicu, pribavio je ispod ruke, neslužbeno članstvo u Društvu,potpomažuči određen broj njihovih skupljih zabava. Kako je Mikelanđelova slava rasla, tako je rasla i legenda njihovog prijateljstva. Doni je pričao da su bili nepobediva kombinacija fudbalskog tima Santa Kroče, Mikelanđelo je živeo isto toliko u njegovom domu koliko u svojem: Doni ga je hrabrio da istraje u umetnosti. Ono što je sada Mikelanđelo shvatio bilo je da je posle petnaest godina pričanja Doni počeo verovati u svoje izmišljene priče. Kad je Doni pričao Aristotelu da Sangalu kako je jedne kasne noći širom otvorio stražnja vrata jedne palate i držao sveću dok je Mikelanđelo pravio skice s jedne freske za koju su vlasnici bili zabranili da se kopira, Granači namignu Mikelanđelu i poče da se umiljava otežući u govoru:

-Kako divna priča, Mikelanđelo. Zašto mi je ranije nisi ispričao? Mikelanđelo se kiselo osmehnu. Nije mogao javno nazvati Donija lažljivcem. Šta

bi time postigao? Bolje da to smatra merilom svog uspeha. U toku narednih meseci počeo je raditi istovremeno na četiri mermerna bloka

od devet stopa, uobličavajući isturene vajarske oblike na uglu svakog bloka, zatim ih je okretao u krug da radi druge strane. Trebalo je da to budu delovi za temu

Sužnjeva za nadgrobni spomenik. Željan da odredi muskulature oblika tela, izmerio je udaljenosti između anatomskih površina i zabio šiljate bronzane eksere u vanjski sloj mermera. Išao je oko stubova sa šiljkom u ruci ubadajući ovde-onde, zarezujući površine da bi se upoznao s tvrdoćom kamena. Kad bude počeo detaljni rad na bilo kojoj sekciji, znaće koliko mermera leži iza nje. Samo je s čekićem i dletom mogao saznati unutrašnju težinu, dubinu u koju može zagristi.

Svojim vajarskim očima video je u sebi detalje skulpture. U njegovoj duši nisu postojale četiri odvojene figure, već delovi jedne jedinstvene zamisli: pospani mladi div koji pokušava da se oslobodi svog zatvora u kamenu vremena, div koji se budi i probija se iz svoje brdske čaure, Atlas na vrhuncu života i moći i mudrosti, koji drži božju zemlju na ramenima, i bradati div, star i umoran, spreman da prepusti svet mladome divu u jednom neprestanom krugu rađanja i umiranja.

I on je živeo van vremena i prostora, kao ti polubogovi koji su se uvijali i izvijali da izađu iz kamena koji ih je obavijao. Neumorno je klesao u toku jesenjih i zimskih dana, grejao se vatrom od drveta, jeo pomalo čorbe ili teletine koje mu je donosila Mona Margerita preko ulice u zdeli, bacao se na krevet potpuno obučen kad više nije mogao slediti tragove šila ili dleta. Budio se posle nekoliko sati, osvežen, stavljao sveću na kapu i nastavljao da radi, klešući prednje strane figura, bušeći rupe između nogu, modelujući četiri tela zašiljenim dletima, održavajući ih neprestano u istom stepenu razvoja.

U proleće četiri Diva-sužnja bila su vidljiva. Mada je telo mladog diva još uvek ležalo u mermernoj utrobi iz koje se pojavljivalo, stopala mu još nisu bila uobličena, samo su obrisi lica nagoveštali glavu sakrivenu ispod podignute ruke, dok je telo kroz koje je jurila krv živelo svojom vlastitom anatomskom težinom. Atlas, s glavom potpuno zatvorenom u grubo otesanoj isturenoj steni koju su držale njegove divovske ruke, disao je i snažno osećao svet koji je držao. Bradati div, čija su leđa i bedra bili obeleženi unakrsnim linijama, teško se oslanjao na osnovu, duboko uplašen od žestokih udaraca šiljkom. Glava Diva koji se budi jako se naginjala na jednu stranu, dok su se ruke širile u pokretu koji sve obuhvata. Jedna noga oštro je bila savijena u kolenu, a druga još uvek zakopana u mermernom bloku.

Stajao je pored svojih Divova, majušan usred tih blokova visokih devet stopa. No, ipak, sva četvorica su se saginjali pred njegovom nadmoćnom snagom, njegovom silom koja je udarala, pred letećim čekićem i dletom koji su stvarali četiri paganska boga da drže nadgrobni spomenik jednog hrišćanskog prvosveštenika.

Granači povika: -Ti si već nadoknadio tri izgubljene godine u kamenolomima. Ali odakle izlaze ta

tajanstvena stvorenja? Da li su oni Olimpijci stare Grčke? Ili proroci Starog zaveta? -Svaki umetnički rad je autoportret. -Oni imaju ogromnu emocionalnu snagu, meni je kao da i ja moram sam sebe

preneti u te nedovršene oblike i završiti ih svojim vlastitim razmišljanjem i osećanjem.

Ako Granači nije mislio da sugerše Mikelanđelu da ostavi svoja četiri Diva nedovršena, papa Lav X i kardinal Đulio jesu. Odlučili su da dograde kapelu u San Lorencu, u kojoj su hteli pokopati svoje očeve, II Magnifica i njegovog brata Đulijana. Zidovi na novoj kapeli već su bili početi u dve ranije prilike. Mikelanđelo je prolazio pored zidara i ne gledajući ih, jer nije imao namere da se upetljava u još jedan mrtvorođeni plan Medičija. Međutim, nimalo zbunjeni zbog toga što su

stornirali ugovor za fasadu, papa Lav X i kardinal Đulio, koji se vratio u Vatikan pošto je ostavio kardinala od Kortone da upravlja Firencom, poslaše Salvijatija Mikelanđelu s ponudom da napravi skulputru za novu kapelu.

-Ja više nisam njihov skulptor -povika Mikelanđelo kad se Salvijati pojavio na njegovim vratima. -Sada Bačo Bandineli drži taj uzvišeni položaj. Do kraja godine izvući ću ova četiri Diva iz njihovih blokova. Još dve godine takvog rada, i mogu završiti Julijev nadgrobni spomenik, složiti ga i okončati taj ugovor. Porodica Rovere dugovaće mi nekih osam hiljada pet stotina dukata. Znate li šta to znači za čoveka koji nije zaradio ni pare za četiri godine?

-Vama je potrebna dobra volja Medičijevih. -Meni je takođe potreban novac... koji ja ne dobijam od Medičija. Oni mene još

uvek smatraju petnaestogodišnjim dečakom kome ostavljaju po tri dukata svake nedelje na umivaoniku za džeparac.

No kako su rasli zidovi kapele tako je rastao i pritisak Medičija na njega. Sledeća ponuda stigla je u jednom pismu iz Rima od Sebastijana.

Mikelanđelo je nastavio da kleše svoje Divove,bedra i savijeno koleno Mladoga diva, noge zbijene kao truplo drveta stegnute kaiševima, izraz obraćen na unutra. To su bile stvarnosti njegovog života za vreme poslednjih prolećnih dana, tihog, vrućeg leta, i prvih hladnih povetaraca koji su dopirali s planine u septembru.

Kad je njegov brat Buonaroto, sada otac drugog sina, kome je dao ime Lionardo, došao u radionicu da se požali što ga nikad ne vide, i kad ga je zapitao da li se ne oseća usamljenim radeći noću i danju bez porodice i prijatelja, Mikelanđelo odgovori:

-Divovi su moji prijatelji. Oni ne razgovaraju samo sa mnom već i među sobom. Raspravljaju... kao što su Atinjani radili na svojim trgovima.

-Ko pobeđuje? Ti, nadam se. -Dio mio, ne! Ponekad se oni udruže i savladaju me. -Tako su ogromni, Mikelanđelo. Kad bi jedan od njih spustio ruku ili nogu na

tvoju glavu... -...pukla bi kao jaje. Ali u njima nema nasilja, oni su žrtve, a ne napadači, oni

pokušavaju da očuvaju svet, a ne da ga smrve. Zašto je pristao? Nije tačno znao. U oktobru, pritisak iz Vatikana postao je jak. U

oktobru su Buonarotovi računi pokazivali da je potrošio više gotovine u protekloj godini nego što je ubrao prihoda od stanara za kuću na Via Gibelina, i od prodaje vina, ulja, ječma, žita, raži, kineske šećerne trske i slame s imanja. Do oktobra je toliko izdašno izlivao svoju snagu na Sužnjeve od devet stopa da ga je bilo lako savladati. Vest o Rafaelovoj smrti ga je potresla, te je postao svestan čovekovog kratkog života, ograničenog vremena za stvaranje. Postao je tužan, zamišljen. Uspomena na II Magnifica i njegovu preranu smrt mučila ga je.

»Šta bih ja postao bez Lorenca de Medičija?« upita sam sebe. »I što sam ja učinio da mu to vratim? Zar ne bi od mene bilo nezahvalno kad bih odbio da klešem njegov nadgrobni spomenik?«

Mada je opet trebalo da bude opterećen skulpturama za nadgrobni spomenik, mogao bi zahtevati slobodu da kleše neke sasvim izmišljene skulpture, ideje koje su počele da mu gore u duši.

Ali poslednji podsticaj bilo je otvoreno izražavanje mržnje pape Lava X. Sebastijano, koji se očajnički borio da dobije narudžbinu da naslika Konstantinovu dvoranu u Vatikanu, uveravao je papu da bi mogao stvarati čuda s freskama samo kad bi imao Mikelanđelovu pomoć. Lav je uzviknuo:

-U to ne sumnjam, jer vi svi pripadate njegovoj školi. Pogledajte Rafaelov rad, čim je video Mikelanđelov, odmah je napustio Peruđinov stil. Ali u Mikelanđelu postoji jedna terribilita, i on ne sluša razum.

Sebastijano je pisao: Rekao sam da ste vi takvi samo zato što imate važnih radova da dovršite... Vi sve

plašite, uključujući i pape. To je već bio drugi papa uzastopno koji ga je optuživao za to ulivanje straha. Čak

i ako je to istina, ko je onda za to kriv? Kad je pisao Sebastijanu, da se na to požali, Sebastijano mu odgovori utešno:

Ja vas ne smatram strašnim, osim jedino u umetnosti, što će reći da ste najveći

umetnik koji je ikad živeo. Uskoro je trebalo da dovrši dovoljno figura za Julijev grob da zadovolji Rovere.

Kuda će otuda poći dalje? Nije mogao sebi priuštiti da bude u nemilosti Vatikana. Vatikan je kontrolisao sve crkve u Italiji, čak i plemići i bogati trgovci vodili su računa o njegovoj reči. Firencom su takođe upravljali Mediči. Ili će raditi za Medičije, ili uopšte neće raditi.

Umirivao je sebe da će, budući da su zidovi nove sakristije bili gotovo dovršeni, mala, intimna kapelica biti ta koja će ograničiti broj skulptura koje bi on uzeo u obzir. Jakopo Gali bi odobrio obim te narudžbine.

2 Papa Lav X i kardinal Đulio bili su srećni kad im se vratio u porodicu. Ljutnja

zbog kamenoloma i ceste u Pjetrasanti bila je zaboravljena, možda zbog toga što radnici iz Duoma nisu bili u stanju da izvade nijedan blok više. Kamenolomi su bili zatvoreni. Njegovih pet belih blokova ležalo je zanemareno na obali. Salvijati, koji se, pošto je izvršio neki posao za papu, vraćao u Rim, ponudio je svoje usluge da napravi ugovor po kome bi se dalo raditi.

-Ako je tako nešto moguće -uzviknu Mikelanđelo mireći se sa sudbinom. – Kažite papi i kardinalu da ću raditi za njih po ugovoru na mesec, na dan, pa čak i kao poklon.

Sutradan rano izjutra otišao je u novu sakristiju, ušavši kroz ulaz za radnike. Unutrašnji zidovi bili su od grubog cementa.

Kupola još nije bila stavljena.Pomislio je kako bi sve moglo divno izgledati kad bi on napravio plan za unutrašnjost od pietre serene iz kamenoloma u Majanu. Mogao bi izabrati najsjajnije komade, pretvoriti skučenu kapelicu u svetište belog mermera na plavosivoj pietri sereni, dva materijala koja je najviše na svetu voleo.

Firencu su preplavile kiše gonjene vetrom. Mikelanđelo premesti radni sto ispred vatre i poče da eksperimentiše. Papa je sada odlučio da se u kapeli moraju napraviti i grobnice za mlade Medičije, njegovog brata Đulijana i Pjerovog sina Lorenca. Mikelanđelovu prvu ideju o grobnici sa četiri groba, koja stoji slobodno u sredini kapele, odbio je kardinal Đulio zbog toga što je kapela bila suviše mala da u nju stanu i grobnica i skulpture. Kardinalovu ideju o nizu lukova sa grobnicama u zidu iznad svakog luka, dok bi njegov sarkofag bio u sredini, Mikelanđelo je odbio kao neizvodivu.

Nacrtao je nov plan: po jedan jednostavan sarkofag s obe strane kapele, svaki sa po dve nagnute alegorične figure: Noć i Dan na jednoj, Zora i Sumrak na drugoj, dve muške, dve ženske, velike zamišljene figure duboke emocionalne i fizičke lepote, koja će prikazivati čovekova razdoblja u toku njegovog života.

Taj je plan bio prihvaćen. Mislio je na pet svojih belih blokova na obali Pjetrasante. Ali oni su pripadali

Duomu. Jednostavnije je bilo poslati dve stotine dukata koje mu je Vatikan dao u njegov omiljeni kamenolom Polvačo u Karari s detaljnim skicama o veličini i obimu blokova. Kad su mermerni blokovi stigli, bio je zadovoljan videći da su odlični za klesanje i da su pravilno obrađeni.

Proveo je prolećne i letnje mesece praveći nacrte za unutrašnje zidove i kupolu, crtajući skice za Noć i Dan, Zoru i Sumrak, za dve figure mladih Medičija u prirodnoj veličini za niše iznad sarkofaga, za Madonu s detetom za zid preko puta oltara. Kad je došao u Firencu na putu za Lombardiju, gde se trebao pridružiti papinoj vojsci koja se opet borila protiv Francuza što su nadirali, kardinal Đulio posla po Mikelanđela i toplo ga primi u palati Mediči.

-Mikelanđelo, kako bih mogao da vidim očima i dirnem rukama tačno onakvu kapelu kakvu ćeš napraviti?

-Vaša Milosti, daću vam tačne crteže vrata, prozora, pilastera, stubova, niša, venaca od pietre serene. Onda ću sagraditi modele u drvetu tačno one veličine kakvi će biti nadgrobni spomenici. Staviću na njih predložene statue u glini, napravljene u onoj veličini i uglačane tačno onako kakve će biti.

-To će ti oduzeti prilično mnogo vremena. Sveti otac se žuri. -Ne, Vaša Milosti, za to će trebati samo malo vremena i malo novca. -Onda je ugovoreno. Ostaviću nalog Buoninsenjiju da ti isplati novac kad ti bude

potreban. Kardinal nije ništa slično učinio, ali to nije ni iznenadilo ni odvratilo

Mikelanđela. Nastavio je da pravi modele na svoj vlastiti trošak. Zatim je obratio pažnju na arhitekturu, praveći skice i planove za gradnju kupole. Takođe je odlučio da zatvori nekoliko prozora.Jedino je prestao da radi da proslavi rođenje trećeg Buonarotovog sina, Buonarotina, sa tri mala muška naslednika ime Buonaroti-Simoni bilo je sada spašeno.

Krajem novembra, papa Lav X se vratio iz iova u svoju vilu u Maljanu i prehladio se. Prvog decembra 1521. godine, prvi papa Mediči umro je u Vatikanu. Mikelanđelo je prisustvovao rekvijemu u Duomu, stojeći pored Granačija i sećajući se godina sa Đovanijem u palati i Đovanijevog prvog lova, Đovanijeve ljubaznosti i odanosti kad je postao uticajni kardinal u Rimu. Pridružio se u molitvi za pokoj Lavove duše. Kasnije, prošaputa Granačiju:

-Misliš li da nebo može pružiti bar malo onakve zabave kakvu je Lav priuštio u Vatikanu?

-Sumnjam. Bog ne bi hteo da troši tolike pare. Ledena tramontana pirila je kroz ulice. Nije bilo tih panjeva koji bi zagrejali

radionicu. Smrću Lava X projekat za kapelu Mediči postao je isto tako hladan i izbrisan vetrom. U Rimu se nekoliko zainteresovanih stranaka u kolegiju kardinala borilo za prvenstvo, dok se naposletku nisu složili na šezdesetdvogodišnjem Adrijanu, utrehtskom kardinalu, praktičnom Flamancu koji je bio učitelj Karla V.

Kardinal Đulio je pobegao u Firencu, jer je papa Adrijan bio veoma moralan sveštenik, koji nije odobravao Medičijev pontifikat i koji je znao da je Đulio dobrim delom za sve to odgovoran.

Papa Adrijan je odlučio da ispravi nepravde pape Lava X i da da zadovoljštinu žalbama svih onih koji su bili uvređeni. Počeo je time što je vojvodi od Urbina vratio suverenitet, a završio slušajući sa simpatijama žalbe porodice Rovere, složivši se da treba da podignu tužbu protiv Mikelanđela Buonarotija što nije ispunio ugovor prema naslednicima pape Julija.

Mikelanđelo se nervozno trzao dok je išao kući notara Rafaela Ubaldinija. Ubaldini se upravo bio vratio iz audijencije kod pape Adrijana.

-Zašto bi trebalo da me predaju sudu? -uzviknu Mikelanđelo. -Ja nisam napustio nadgrobni spomenik.

Ubaldini je bio snažan, ozbiljan mali čovek plave kože na mestima gde se brijao. -Rovere tvrde da jeste. -U mojoj radionici su četiri sužnja... -Vi ste pristali u revidiranom ugovoru da završite nadgrobni spomenik prošlog

maja. Pristali ste da ne preuzimate nikakve druge projekte, no ipak ste prihvatili sakristiju Medičija.

-Ja sam samo napravio crteže za sakristiju... Ako bih dobio još jednu godinu... -Vojvoda od Urbina više ne veruje vašim obećanjima. Pokazali su papi Adrijanu

da je prošlo sedamnaest godina otkako ste potpisali ugovor, a još niste ništa poslali. Drhteći od besa, Mikelanđelo se pobuni: -Da li su oni rekli papi Adrijanu da me

je u prvom redu sprečio papa Julije jer je odbio da finansira nadgrobni spomenik? Naterao me da protraćim petnaest meseci života terajući me da napravim njegovu bronzanu figuru u Bolonji? Da me je Julije strpao na svod Sikstinske kapele da slikam četiri godine...?

-Polako, polako. Evo, sednite za moj pisaći sto. Mikelanđelo zapita hrapavim glasom: -Ako papa Adrijan bude naklonjen njihovoj tužbi, da li sam ja poražen? -Verovatno. -Šta oni hoće od mene? -Prvo, da im se sav njihov novac vrati. -Vratiću ga. -Preko osam hiljada dukata. -Osam hi...! -On skoči kao da se vatra zapalila ispod kožne stolice. -Ali ja sam

dobio svega tri hiljade. -Imaju dokumente, priznanice... Ubaldini pokaza Mikelanđelu račune. Mikelanđelo pozeleni. -Dve hiljade dukata koje je Julije isplatio pre svoje smrti bile su za Sikstinu.

-Možete li to dokazati? -...ne... -Onda će im sud priznati osam hiljada, plus kamate na taj novac za sve vreme. -Koliko će to iznositi? -Ne više od dvadeset pet procenata. Oni takođe zahtevaju novčanu odštetu zbog

toga što niste ispunili ugovor. To može biti bilo koja svota za koju sud bude smatrao da je treba odrediti. Papu Adrijana ne zanima umetnost, on ovo smatra čisto trgovačkom stvari.

Mikelanđelo trepnu da zadrži suze ispod očnih kapaka. -Šta da radim? -prošaputa on. -Sva moja imanja i kuće, kad se zajedno uzmu, ne

vrede deset hiljada dukata. Biću uništen, propašće cela moja životna uštedevina... -Iskreno da vam kažem, ne znam. Moramo pronaći prijatelje u sudu. Ljude koji

se dive vašem radu i koji će intervenisati kod pape Adrijana. U međuvremenu, smem li vam predložiti da završite četiri Sužnja i da ih odnesete u Rim? Kad biste mogli skupiti sve ono što ste već isklesali za Julijev nadgrobni spomenik...?

Vratio se u radionicu ne videći ništa pred sobom. Bio je sav izmožden od gađenja. Firencom se pronese vest kakva mu katastrofa preti. I prijatelji počeše da dolaze: Granači i Rustiči nosili su kese zlata, članovi porodice Stroci i Piti nudili su da zbog njega idu u Rim.

Ali on je bio u klopci. Rovere nisu marili za novac, oni su nameravali da ga kazne što je napustio nadgrobni spomenik Rovere zbog fasade i kapele Medičija. Kad je pisao Sebastijanu nudeći mu da dođe u Rim i dovrši nadgrobni spomenik, vojvoda od Urbina je odbio njegovu ponudu izjavivši:

-Mi više ne želimo nadgrobni spomenik. Mi želimo da Buonaroti bude izveden na sud i osuđen.

I tako je naučio da postoje stepeni u čovekovoj propasti. Pre tri godine, kad ga je kardinal Đulio pozvao natrag iz Pjetrasante i kad je poništio ugovor za fasadu, bio je ozbiljno povređen,ali je mogao da se vrati poslu, da kleše Uskrslog Hrista i da počne četiri Sužnja. Sada se suočio s pravom nesrećom, bilo mu je četrdeset sedam godina, a trebalo je da mu se oduzme sve imanje i da bude javno diskreditovan kao čovek koji nije mogao ili nije hteo završiti narudžbinu.Rovere će ga žigosati kao lopova što im je uzeo novac i što im ništa nije dao zauzvrat. Za njega neće biti posla sve dok Adrijan bude papa. Njegov život kao umetnika i kao čoveka bio je iza njega.

Lutao je po okolini govoreći sam sa sobom, zamišljajući zavere protiv njega, intrige i mahinacije slepe sudbine, često ne znajući gde se nalazi, dok mu je misao skretala s jedne fantazije do druge: kako beži u Tursku s prijateljem Tomazom di Tolfom, koji ga je po drugi put pozvao, kako se iskrada iz Italije prerušen da započne život na francuskom dvoru pod drugim imenom, kako se sveti onima koji su ga uvredili, kako napada besnim govorom svoje mučitelje i kako on njima čini nasilja -sve mentalne i moralne operacije ljudi koji su bolno pogođeni. Nije mogao da spava, nije mogao da sedi za stolom za vreme ručka. Noge su ga nosile do Pistorije ili Pontasjeve, dok mu je misao bila u Rimu, ili Urbinu, ili Karari, ili Firenci, prepirući se, optužujući, vičući, udarajući, jer se nije mogao pomiriti s nepravdama i poniženjima.

Posmatrao je kako se skuplja letina, kako mlate žito na popločanim seoskim dvorištima, kako beru grožđe sa čokota i cede vino, plaste seno i pokrivaju ga za

zimu, kako beru masline i podrezuju drveće, kako drveće postaje žuto. Smršao je. Nije mogao zadržati više hrane nego onda kad je noćima secirao u Santo Spiritu.

Neprestano se pitao: »Kako je to moglo da se desi? Kad sam počeo s toliko ljubavi za mermer,tako

obuzet klesanjem, radom na mojoj umetnosti? Kad nikad ništa drugo nisam u životu želeo. Šta se to meni dogodilo? Kako sam postao prognan?«

-Šta je moj zločin? O, Gospode? -povika on glasno. -Zašto si me napustio? Kako mogu prolaziti kroz Danteov Pakao ako još nisam mrtav?

Dok je čitao Pakao, naišao je na jedan takav deo da mu se učinilo da je Dante napisao knjigu da opiše njegov, Mikelanđelov život i nesreću:

Da li sam ja lopov, da me zmije muče? Moram li da budem deo »te pokvarene gomile«? *** Svaki je izgledao najčudnovatije zguren Između brade i tamo gde počinju grudi Lice svakoga okrenuto njegovim leđima, I tako su večno morali da idu unazad, *** Došao sam među ovu pokvarenu gomilu Prema kojoj i Bog i svi njegovi neprijatelji osećaju odvratnost Te podle kukavice koji nikad nisu živeli bili su nagi, i stalno su ih ubadale Grozne muve i ose koje su oko njih letele.

Klonio se ulice u toku dana, sklanjao se daleko od punih pjaca i njihovih glasnih,

šarenih trgova i sajmova, jer mu se sve činilo da je isto onako kao kad je slikao Sikstinsku kapelu i kad se vraćao kući preko Pjace San Pjetro: kao da ljudi gledaju kroz njega jer ne postoji. Imao je čudan osećaj da se kreće kao duh među živima. On potraži Granačija i upita ga:

-Šta je to što meni nedostaje? Bio sam blizak papama, dobijao sam izvanredne narudžbine. Imam talenta, energije, oduševljenja, samodiscipline, doslednosti i cilja. Šta meni nedostaje? Fortuna? Sreća? Gde treba čovek da traži kvasac sreće?

-Pusti da prođu zla vremena, caro, onda ćeš živeti i uživaćeš u dobru. Ako sam sebe sagorevaš, kao što gori trulo drvo na vatri...

-Ah, Granači, tvoja omiljena reč: preživeti. Šta onda ako je čovek završio svoj rad?

-Koliko je godina tvom ocu? -Lodoviku? Blizu osamdeset. -Eto! Tek je prošia polovina tvoga života. Znači da si obavio samo pola posla. Ti

samo nemaš dovoljno vere.

Pokazalo se da je Granači u pravu. Sam Bog ga je spasio. Posle dvadeset dva mučna meseca, On je pozvao papu Adrijana da ga u večnosti nagradi. U kolegijumu kardinala nastalo je cenkanje koje je trajalo jednu sedmicu, natezanje, obećanja i obaveze... dok kardinal Đulio de Mediči nije skupio dovoljno glasova da bude izabran. Rođak Đulio!

Papa Klement VII poslao je poruku odmah posle krunisanja: Mikelanđelo mora nastaviti rad na kapeli.

Osećao se kao čovek koji je preležao opasnu bolest i koji je gledao smrti u oči. Kad je posmatrao sve s tog povoljnog stanovišta, shvatio je da je sve ono što mu se dogodilo pre ovoga bilo uspon u vremenu, a sve ono što se dogodilo posle, spuštanje. Ako nije mogao kontrolisati svoju vlastitu sudbinu, zašto se onda rodio? Bog na Sikstinskom svodu, koji se spremao da Adamu da iskru života, obuhvatio je u svom uzvišenom biću obećanje slobode koja če pratiti taj život. I on poče da kleše svoje alegorije za sakristiju kao stvorenja koja su prošla kroz teškoće i tragediju života, koja su poznavala njegovu pustoš, ništavnost. Contadini su govorili: »Život je stvoren da se živi«. Granači je rekao: »Život je stvoren da se uživa«. Mikelanđelo je rekao: »Život je stvoren da se radi«. Zora, Dan, Sumrak i Noć su govorili: »život je stvoren da se pati«.

Njegov David je bio mlad i znao je da može pobediti sve što odluči, Mojsije je bio u zrelim godinama, ali s unutrašnjom snagom da pokrene brda i formira narode. Ova nova stvorenja koja je stvarao zračila su tugom, sažaljenjem, postavljala su najbolnija od svih pitanja, pitanja na koje se ne može odgovoriti: Zašto smo na zemlji? Da preživimo svoj život? Da ga nastavimo? Da budemo neprestani lanac živog mesa koji vezuje jednu generaciju s drugom?

Ranije, ticao ga se samo mermer i ono što bi mogao izvući iz njega. Sada se njegova briga okrenula ljudskom osećaju i onome što bi mogao naslikati od filozofskog značenja života. On je bio čovek s mermerom, sada je postigao istovetnost čoveka i mermera. Uvek je želeo da njegove figure predstavljaju nešto značajno, ali njegov David, njegov Mojsije, njegova Pijeta, sve su to bili pojedinačni komadi, potpuni unutar samih sebe. U ovoj kapelici Mediči imao je mogućnosti da portretiše jednu jedinstvenu temu. Ono što će njegov duh oživeti u pogledu svrhe vajarstva biće važnije od skretanja njegove skulptorske ruke preko mermernih površina.

Šestog marta 1525. godine Lodoviko je priredio ručak u porodičnom domu da se

proslavi Mikelanđelov pedeseti rođendan. Mikelanđelo se probudio u tužnom raspoloženju, ali kad je seo za sto, u krugu Lodovika, Buonarota, njegove žene i četvoro dece, braće Đovansimona i Zigizmonda, bio je zadovoljan. Bio je stigao u jesen života: čovek ima svoja godišnja doba isto kao i zemlja. Da li je jesenja žetva bila manje važna od prolećne setve? Jedno bez drugoga bilo je bez svrhe.

3 Crtao je, modelovao i vajao kao čovek koga su pustili iz zatvora, za koga je jedina

radost koja mu je ostala bila sloboda da prenese sebe u prostor. Vreme je bilo

njegov kamenolom, iz njega je mogao iskopati čiste bele kristalne godine. Šta je još imalo da se kopa u naprslim brdima budućnosti? Novac? Novac mu je izmicao. Slava? Ona ga je uhvatila u zamku. Rad je bila njegova jedina nagrada, druge nije bilo. Da stvori u belom mermeru još više uzvišenijih figura nego što se ikad videlo na zemlji ili na nebu, da njima izrazi sveopšte istine, to je bila plata, slava jednog umetnika. Sve drugo je bila iluzija, dim koji nestaje s horizonta.

Papa Klement mu je dodelio doživotnu penziju od pedeset dukata mesečno, dodelio mu je kuću na pjaci preko puta crkve San Lorenco kao radionicu. Vojvoda od Urbina i ostali naslednici Rovere bili su nagovoreni da odustanu od tužbe. Sada mu je bilo potrebno da napravi nacrt samo za jedan nadgrobni spomenik na jednom zidu za koji je imao sve figure osim jednog pape, a Devicu je već bio isklesao. Trebalo je punih dvadeset godina da dođe do praktičnog zaključka o Julijevom nadgrobnom spomeniku, koji je Jakopo Gali znao od početka.

Za sakristiju je ugovorio s porodicom Topolini da rukovode rezanjem i instaliranjem vrata, prozora, korintskih stubova i arhitrava koji su delili zidove kapele na tri nivoa, gigantskih pilastera u donjem nivou koji su se povlačili u delikatne žlebljene stubove i vitke niše na drugom, lunete i pendantive na trećem nivou, koji su nosili kupolu, sve od pietre serene.

Ono što je pokušao ostvariti u svojoj kupoli bila je kombinacija forme Duoma, koju je napravio čovek, i okruglog oblika zrelog voća svuda oko njega. Bila je malo skučena jer je trebalo da je postavi na zidove koji su već bili podignuti, ali je bio srećan otkrivši da je isto toliko skulpture bilo u arhitekturi koliko arhitekture u skulpturi.

Nalozi i narudžbine počeše da pristižu, počev od prozora za palate pa do nadgrobnog spomenika za Bolonju, vile za Mantovu, kip za Andrea Doria iz Đenove, fasada za palate u Rimu, Device s arhanđelom Mihajlom za San Miniato. Čak mu je i papa Klement ponudio jednu novu narudžbinu, ovoga puta biblioteku u kojoj bi se smestili rukopisi i knjige Medičija, koju je trebalo sagraditi iznad stare sakristije San Lorenca. Mikelanđelo napravi i skice za biblioteku, upotrebivši opet pietru serenu za dekorativne efekte.

Njegov novi mladi učenik bio je Antonio Mini, nećak njegovog prijatelja Đovanbatiste Minija, dečak dugog lica,čije su oči i usta bili suviše okrugli za njegovo mršavo lice, ali dobre građe tela i s ozbiljnim stavom prema životu. Bio je pošten i pouzdan u pribavljanju modela, kopiranju crteža, pravljenju i popravljanju dleta u vignju, isto tako odan i veseo pomoćnik kao što je bio Arđento, ali sa znatno više talenta. Kako je Mikelanđelo sada imao jednu mladu služavku, Monu Anjolu, koja je obavljala domaće poslove u radionici u Via Moca, romantični Mini je mogao po volji provoditi svoje slobodne časove na stepenicama Duoma sa firentinskim mladićima i posmatrati devojke kako se šepure pored Krstionice u haljinama s visokim okovratnicima i naduvenim rukavima.

Đovani Spina, trgovac naučnik plemenitog kova jednog Jakopa Galija, Aldovrandija i Salvijatija, bio je imenovan od pape Klementa da svršava poslove s Mikelanđelom oko sakristije i biblioteke Mediči. Bio je to vitak čovek, opuštenih ramena, kome je bilo hladno čak i po toplom vremenu, pametnog lica i očiju koje nisu bile široke već veoma dugačke. Predstavio se sam sa vrata radionice rekavši:

-Upoznao sam Sebastijana na dvoru u Rimu. On me je odveo vašoj kući u Mačelo dei Korvi da vidim Mojsija i dva mlada Sužnja. Uvek sam se divio Donatelovom radu. Vas dvojica ste kao otac i sin.

-Deda i sin. Ja sam naslednik Bertolda, a on je bio naslednik Donatela. Mi smo neprekidna toskanska loza.

Spina zagladi kosu koju je češljao preko ušiju. -Kad papa ne bude imao novčanih sredstava u Firenci, možete na mene računati da ću ih nabaviti... negde drugde. –On priđe četvorici nedovršenih Sužnjeva, i obiđe ih, proučavajući ih, očiju otvorenih punom dužinom od zaprepašćenja.

-Taj Atlas, koji drži na svojim ramenima vrh bloka odakle će se najzad roditi glava... da li on govori da svaki čovek koji nosi glavu na ramenu nosi punu težinu sveta?

Seli su za radni sto i diskutovali o delima Dela Kverče u Bolonji i Laokonu u Rimu. Spina upita:

-Ručelaji ne priznaju da ste im vi rođak, zar ne? -Otkuda to znate? -Pregledao sam dokumente. Hoćete li da dođete u vrt njihove palate na

sastanak? Mi smo jedini koji su ostali iz Platonske akademije. Ovog četvrtka Nikolo Makijaveli čita prvi deo svoje istorije Firence koju je naručila Sinjorija.

U nedovršenoj sakristiji Mikelanđelo je radio na Zori, Sumraku, Devici i mladom Lorencu. Za vreme toplih letnjih večeri sedeo je pored otvorenih vrata koja su gledala na dvorište i pravio modele od gline za rečne bogove, simbole suza i patnje, za podnožje figura mladih Medičija. Kasnije, umoran od klesanja ili modelovanja u glini, ali bez želje za snom, ležao je širom otvorenih očiju, slušajući okolna crkvena zvona kako otkucavaju sate pred zoru. Video je privlačno Kontesinino lice pred sobom, čuo zvuk njenog glasa, i u isto vreme osetio kako Kontesina leži pored njega a njegove je ruke čvrsto drže u zagrljaju, na neki način, posle mnogo godina usamljenosti, dve slike su se mešale dok nisu postale jedna, slika čiste ljubavi. Razmišljao je da li će ikad ponovo osetiti ljubav, u bilo kom vidu ili pojavi. Ustavši, on uze komad papira za crtanje prekrivenog osenčenim studijama Zore i Sumraka, ruku, bedara, grudi, nogu, i provede ostatak noći izlivajući osećaje u poeziji:

LJUBAVNI PLAMEN Tako je prijatna vatra tvrdom kamenu Da, upaljena i rasplamsana u plamen, Sagoreva kamen, i iz pepela se diže Ono što otada živi vezujući kamenje ujedno; U peći otvrdnuto ono odoleva mrazu i suncu, Isteče veću vrednost za beskrajne dane... Kao što se pročišćena duša iz pakla vraća s hvalom Tako i vatra koja izbija iz duše moje, koja je ležala Duboko sakrivena u mom srcu, može me razblažiti, Dok ne sagorim i ne ugasim se i tako se rodim za bolji život.

Ako načinjen samo od dima i prašine, ja danas živim, Otvrdnut u ognju živeću večno, I zlato, a ne železo, moj će duh istražiti i kovati. Kad je prvo svetlo granulo, on odgurnu papire i pođe do ogledala nad

umivaonikom, da posmatra svoje lice kao da pripada nekom karakterističnom modelu koji je uzeo da mu pozira. Činilo se kao da se cela njegova fizionomija produbila. Bore na ravnom čelu, oči koje su se povlačile iz svetla ispod čela, nos, koji sada kao da je bio širi nego ikad ranije,usne stisnute kao da su zaključale reč i misao. Oči su imale boju tamnog ćilibara. Samo se kosa oduprla promeni, ostala je sjajna po boji i građi i mladalački se kovrdžala iznad čela.

S povratkom Medičija na papsko prestolje, Bačo Bandineli je dobio narudžbinu

da kleše Herkula za prednju stranu Sinjorije, onoga kojeg je Mikelanđelo ponudio gonfalonieru Soderiniju nekih sedamnaest godina pre toga. Znajući da je Mikelanđelo bio uzbuđen, Mini je trčao sve do kuće, i upavši u radionicu povikao:

-Komad mermera za Herkuia je baš stigao... i potonuo u Arno. Ljudi koji stoje na obali pričaju da je mermer više voleo da potone nego da ga kleše Bandineli!

Mikelanđelo se srdačno nasmeja, uze dleto i uz jedno dugačko »hajde« napravi potez od koščatog kolena Sumraka sve do slabina.

Sledećeg jutra jedan kanonik mu donese poruku od pape Klementa. -Buonaroti, ti poznaješ ugao lođe vrta Mediči,preko puta od mesta gde stanuje

Luiđi dela Stufa? Papa je pitao da li bi želeo da tamo podigneš jednog Kolosa, osam stopa visokog?

-Sjajna ideja -odgovori zajedljivo Mikelanđelo -samo što bi on oduzeo mnogo od puta. Zašto da ga ne postavimo u jedan ugao gde stoje sve brijačnice? Mogli bismo napraviti šuplju statuu i iznajmiti prizemlje brijaču. Na taj način njegova zakupnina ne bi propala.

U četvrtak naveče Mikelanđelo ode u palatu Ručelaj da čuje Makijavelija kako čita Mandragolu. Ta grupa bila je ogorčena na papu Klementa. Na njega se aludiralo kao na Mazgu, Kopile, Izmet Medičija. Platonska akademija nalazila se u središtu zavere koja je želela da povrati republiku. Njihova mržnja bila je povećana time što su dva nezakonita Medičija živela u palati i pripremala se da preuzmu vladu u Firenci.

-Za nas bi to značilo najdublji pad -primeti Stroci o Klementovu sinu -da nama upravlja mazga od mazge!

Mikelanđelo je slušao priče kako Klement doprinosi jačanju antimeđičejske stranke time što pravi sudbonosne greške u rasuđivanju,isto onako kao što je to činio Lav X. U neprekidnim ratovima između susednih naroda stalno je pomagao pogrešnu stranu, njegovim saveznicima Francuzima uništio je vojsku rimski car, čije je predloge Klement odbio, mada je, da kažemo istinu, Klement tako često menjao strane da ni Mikelanđelo ni Evropa nisu mogli ići u korak s njegovim spletkama. U Nemačkoj i Holandiji hiljade katolika napustilo je veru zbog reformacije koju papa Klement nije hteo sprovesti u crkvi, reformacije koju je objavio Martin Luter u svojih devedeset pet teza prikovanih na vratima crkve u dvorcu u Vitenbergu 1517. godine.

-Nalazim se u užasnom položaju -reče Mikelanđelo Spini kad su seli da večeraju pečenog goluba kojeg je poslužila Mona Anjola. -Čeznem da se vrati republika, a radim za Medičija. Sudbina sakristije zavisi o dobroj volji pape Klementa. Ako se pridružim pokretu za izbacivanje Medičija, šta će biti od skulptura?

-Umetnost je najviši izraz slobode -odgovori Đovani Spina. -Neka se drugi bore zbog politike.

Mikelanđelo se zaključao u sakristiji, zaronivši glavu u mermer. Ali kardinal Paserini od Kortone vladao je Firencom autokratski. Kao stranac

nije osećao ljubavi za Firencu, a činilo se da je ne oseća ni Klement, jer je odbio sve molbe Sinjorije i starih porodica da zameni čoveka koga su Firentinci smatrali okrutnim, pohlepnim, punim prezira za njihove izabrane savete, i koji im je puštao krv prekomernim porezima. Firentinci su čekali samo na pogodan trenutak da se dignu, da dograbe oružje i da jednom zauvek izbace iz grada Medičije. Kad je vojska Svetog rimskog carstva, hitajući na jug da zauzme Rim i da kazni papu Klementa, marširala s trideset hiljada vojnika prema Bolonji, posle čega je nameravala da osvoji i Firencu, grad se redom digao i zasipajući kamenjem palatu Mediči zahtevao oružje da se sam brani od invazije koja dolazi, vičući:

-Puške! Puške narodu! Kardinal od Kortone se pojavio na gornjem prozoru i obećao oružje, ali kad je

čuo da se papina vojska, kojom je zapovedao Mikelanđelov nekadašnji protivnik, vojvoda od Urbina, približava Firenci, zaboravio je obećanje i požurio sa dva mlada Medičija da dočeka vojvodu. Sada se Mikelanđelo pridružio svojim prijateljima i Granačiju u Palacu dela Sinjorija. Na pjaci je gomila vikala:

-Popolo, Liberta. Narod, sloboda! Firentinski vojnici koji su čuvali palatu nisu učinili nikakav pokušaj da spreče

odbor građana da uđe u vladinu palatu. Održan je sastanak u Velikoj dvorani. Zatim je Nikolo Kaponi, čiji je otac vodio raniji pokret da se protera Pjero de Mediči, izašao na balkon i objavio:

-Firentinska republika je ponovo stvorena! Mediči su proterani! Svi građani treba da se naoružaju i da se skupe na Pjaci dela Sinjorija!

Pošto je stigao kardinal Paserini s hiljadu konjanika vojvode od Urbina, pristalice Medičija im otvoriše kapiju. Odbor u palati zaključa vrata. Urbinova konjica napade vrata dugačkim kopljima. Sa dva reda prozora jednospratnice i sa parapeta s puškarnicama na vrhu padalo je kao kiša na vojvodine vojnike sve ono što se moglo pokrenuti u palati: pisaći stolovi, stolovi, stolice, porcelan, oružje.

Jedna teška drvena klupa polete uz prasak niz parapet. Mikelanđelo vide da je bila usmerena pravo na Davida.

-Pazi! -vrisnu on kao da če se kip pokrenuti. Bilo je prekasno. Drvena klupa tresnu.Leva ruka, koja je držala praćku, puče u

laktu. Ruka pade na kamen pjace i slomi se. Gomila se povuče, vojnici se okrenuše i zgledaše. Svako kretanje sa prozora i

parapeta palate Sinjorije prestade.Začu se žamor među gomilom sveta. Mikelanđelo nesvesno krene prema statui. Gomila se razdvoji, mrmljajući:

-To je Mikelanđelo. Pustite ga da prođe. Stao je ispred Davida, zureći u njegovo zamišljeno, odlučno no lepo lice. Golijat

ga nije okrznuo, ali građanski rat u Firenci umalo ga nije potpuno uništio. Mikelanđelo oseti bol u ruci kao da je i ona bila amputirana.

Iz gomile izađoše Đorđo Vazari, jedan od mladih Mikelanđelovih učenika, i Čekino Rosi, brzo priđoše Davidu, pokupiše tri komada ruke i noge i izgubiše se u uskoj sporednoj ulici...

U tišini noći začu se grebanje prstom na Mikelanđelovim vratima. On ih otvori i pusti unutra Vazarija i Čekina. Oni počeše da govore uglas.

-Sinjor Buonaroti... -...sakrili smo tri komada... -...u ormaru, u kući Rosijevog oca. -Tamo su sigurni. Mikelanđelo se zagleda u dva mlada vedra lica pred sobom, pitajući se: »Sigurni? Šta je sigurno u svetu gde vladaju rat i haos?«

4

Vojska Svetog rimskog cara stigla je u Rim i probila zidove. Horda pomešanih

plaćenika pregazila je Rim, nateravši papu Klementa da pobegne visokim prolazom u tvrđavu Sant' Anđelo, gde je ostao zarobljenik dok su nemačke, španske i italijanske trupe pljačkale, besnele i palile Rim, uništavajući sva umetnička dela, lomeći oltare, mermerne kipove Marije, proroka i svetaca,lijući bronzane figure za topove, bojadisana okna za olovo, paleći vatre na mermernim podovima s intarzijama u Vatikanu, bušeći oči na slikama, vukući kip pape Klementa na ulicu i razbivši ga u komade.

-Šta je sa mojom Pijetom? Mojim Sikstinskim svodom? -jadikovao je Mikelanđelo. -Šta je s mojom radionicom? Mojsijem i dva Sužnja? Možda leže u hiljadu komada.

Spina stiže kasno u noć. Prisustvovao je nizu grozničavih sastanaka u palati Mediči, i zatim u palati Sinjorije. Osim najokorelijih pristalica Medičija, svi su se Firentinci složili da se Medičima mora oduzeti vlast. Budući da je papa Klement bio zarobljenik, republika se mogla ponovo proglasiti. Ipolitu, Alesandru i kardinalu od Kortone biće dozvoljeno da žive u miru.

-I to će -zaključi zamišljeno Spina -biti kraj vlade Medičija za vrlo dugo vremena. Mikelanđelo je čutao. -Nova sakristija? Spina obori glavu. -Mora se... zatvoriti... -Mediči su moja sudbina -povika Mikelanđelo u muci. -U toku svih ovih godina

radio sam za Lava i Klementa, a šta imam da im pokažem? Šest grubo oklesanih komada kamena, napola završenu unutrašnjost jedne kapele... Budući da je Klement zatvorenik, Rovere će me ponovo napasti...

On umorno sede na tezgu. Spina tiho progovori: -Predložiču vas za službu u republici. Čim naša vlada bude sigurna, moći ćemo

uveriti Sinjoriju da je ta kapela za II Magnifica, koga svi Toskanci poštuju. Onda ćemo dobiti odobrenje da otključamo vrata i ponovo počnemo raditi.

Mikelanđelo zatvori kuću preko puta San Lorenca sa svim crtežima i modelima u glini, i vrativši se u Via Moca baci se naglo na jedan komad kamena da označi

jednu Pobedu, jednu iz prvobitne zamisli za Julijev nadgrobni spomenik. Kip je ispao kao klasični grčki mladić, lepih srazmera mada ne tako mišićav kao ostali koje je klesao. Ruke su ga dobro služile, a dleto mu je krčilo put u mermer koji je popuštao, ali uskoro je shvatio da ga glava ne služi.

Pobeda? Nad čim? Ako ne može odrediti ko je Pobednik, kako može da odredi i ko je pobeđen? Ispod Pobednikovih nogu, on isklesa lice i glavu jednog poraženog i slomljenog starca... sebe? Onakvog kako bi mogao izgledati za deset-dvadeset godina, s punom i sedom bradom. Šta ga je pobedilo? Da li je mladost bila Pobednik, jer je to bilo jedino razdoblje kad je čovek mogao zamisliti da je Pobednik? Pobeđeni je imao iskustvo, duboko znanje i patnju ocrtane na licu pod kolenom mladića. Dešava li se to iskustvu i mudrosti? Da se ono uvek lomi i uništava vremenom prerušenim u mladost?

Izvan studija republika Firenca je likovala. Nikolo Kaponi bejaše izabran za gonfaloniera da vlada u Soderinijevoj tradiciji. Za zaštitu republike gradska država je primila Mikelanđelov revolucionarni plan za vojsku sačinjenu od građana, naoružanih i uvežbanih da brane republiku od napadača. Firencom nije upravljala samo Sinjorija, već i Savet sedamdesetorice, u kome su bili predstavnici starih porodica. Trgovina je bila aktivna, grad je napredovao, ljudi su bili srećni u svojoj ponovo vraćenoj slobodi.

Malo ih je bilo koji su marili šta je bilo s papom Klementom, koji je još uvek bio zatvorenik u Sant' Anđelu. Tamo su ga branile malobrojne pristalice, među kojima i Benvenuto Čelini, mladi vajar koji nije hteo postati Toriđanijev učenik. Ali Mikelanđelo je bio živo zainteresovan za papu Klementa. Bio je uložio četiri godine rada i ljubavi u sakristiju. Bilo je delimično završenih mermera u sada zaključanoj kapelici, čijoj je budućnosti bio posvećen. Budno je pratio Klementovu sudbinu.

Papa Klement je bio u opasnosti sa dve strane. Pošto je crkva bila podeljena na nacionalne jedinice, moć je bežala iz Rima. Nije to bilo samo zbog toga što su luterani krstarili srednjom Evropom. Engleski kardinal Volsi predložio je savetu slobodnih kardinala u Francuskoj da se stvori nova vlada za crkvu. Italijanski kardinali su se sastali u Parmi da stvore svoju vlastitu hijerarhiju. Francuski kardinali su unapređivali papske vikare. Karlove, nemačke i španske trupe koje su bile stacionirane u Rimu još uvek su pljačkale, uništavale, zahtevale otkup da izađu. Iz Sant' Anđela Klement je pokušavao da nađe novac, primoran da žrtvuje taoce neprijatelju: Jokopa Salvijatija su vukli ulicama do vešala i umalo ga obesili. Meseci su prolazili, spletke su rasle u svakoj zemlji za raspodelu moći, za novog papu, savet, reformaciju...

Krajem leta gospodnjeg 1527. sreća se okrenula.Žestoka kuga desetkovala je vojsku Svetog rimskog imperatora. Nemačke trupe su mrzele Rim i očajno želele da se vrate kući. Francuska vojska je upala u Italiju da se bori sa Svetom rimskom imperijom. Klement je pristao da isplati napadačima tri stotine hiljada dukata u roku od tri meseca. Španske trupe bile su povučene od Sant' Anđela... posle sedam meseci tamnovanja, papa Klement je pobegao, prerušen u trgovca, prema Orvijetu.

Mikelanđelo je odmah dobio poruku od Klementa. Da li Mikelanđelo još uvek radi za njega? Da li će nastaviti da kleše u novoj sakristiji? Papa Klement ima pet stotina dukata koje će mu odmah poslati po kuriru da pokrije trenutne troškove.

Mikelanđelo je bio duboko potresen: teško izmučeni papa, bez novčanih sredstava, bez sledbenika i bez ikakvih izgleda da će ponovo zadobiti vlast, poslao

mu je poruku odanosti i stalnog poverenja, kao što bi to učinio svakom drugom članu svoje porodice.

-Ne mogu uzeti Đulijev novac -reče Mikelanđelo Spini dok su raspravljali u radionici u Via Moco. –Ali, zar ne bih nešto mogao da klešem? Ako se prokradem unutra, noću? Ne bih naškodio Firenci.

-Strpljenja. Za godinu-dve dana... Savet sedamdesetorice se plaši šta će učiniti Klement. Smatrali bi vaš rad na kapeli aktom nelojalnosti.

Sa dolaskom toplog vremena kuga navali na Firencu. Ljudi su dobijali tešku glavobolju, bolove u leđima i slabinama, groznicu, povraćanje, i za tri dana bili su mrtvi. Ako bi pali na ulici, tamo bi i ostali, ako bi umrli kod kuće, njihove bi porodice pobegle. Hiljade Firentinaca je nestalo. Grad se pretvorio u mrtvačnicu. Buonaroto pozva brata kući u Via Gibelina.

-Mikelanđelo, plašim se za Bartolomeu i decu. Mogu li se preseliti u tvoju kuću u Setinjanu. Tamo bi bili sigurni.

-Naravno. Povedi i oca. -Ja neću da idem -gunđao je Lodoviko. -Kad čovek ima preko osamdeset godina,

onda ima pravo da umre u svom krevetu. Sudbina je čekala Buonarota u Setinjanu, u sobi gde je rođen. Kad je Mikelanđelo

stigao tamo, Buonaroto je bio u zanosu, jezik mu je bio otečen i prekriven suvim žućkastim mrljama. Đovansimone je bio preselio Buonarotovu ženu i decu na sigurno mesto dan ranije. Posluga i contadini su pobegli.

Mikelanđelo privuče stolicu do bratove postelje, pomislivši kako su njih dvojica još uvek jako slični. Buonarotove oči blesnuše od straha kad je ugledao brata.

-Mikelanđelo... nemoj ostajati... kuga... Mikelanđelo nakvasi bratove ispucane usne vlažnom krpom, promrmljavši: -

Neću te ostaviti. Ti si jedini član naše porodice koji me je voleo. -Uvek sam te voleo... Ali sam bio... teret... Oprosti mi... -Nemam šta da ti opraštam. Da sam te držao pored sebe u toku svih ovih godina,

bilo bi mi mnogo bolje. Buonarotu pođe za rukom da se tužno osmehne. U zoru je Buonaroto bio na samrti.Mikelanđelo ga je držao zagrljenog levom

rukom, a bratova glava mu je ležala na grudima. Buonaroto se samo jednom probudio, ugledao Mikelanđelovo lice blizu svoga. Bore patnje izbrisaše se, rezignacija preli po licu svoje mimo pomazanje. Za nekoliko trenutaka bio je mrtav.

Mikelanđelo odnese brata u ponjavi u dvorište iza crkve. Nije bilo mrtvačkih sanduka, nije bilo grobara. Iskopao je grob, spustio Buonarota u raku, pozvao sveštenika, sačekao da ovaj Buonarota poprska svetom vodom i blagoslovi. Zatim poče da baca zemlju na grob dok ga nije popunio.

Vratio se u Via Moca,spalio odelo u dvorištu iza kuće, ušao u kadu vode, vrele koliko je mogao da izdrži. Nije znao da li to pomaže protiv kuge, a nije mnogo ni mario. Dobio je vest da je Simone, njegov najstariji nećak, takođe umro od kuge. Mikelanđelo pomisli:

»Možda je Buonaroto srećniji?« Ako je uhvatio bolest, onda mu je preostalo svega još nekoliko sati da posvršava

svoje poslove. On napisa na papiru da se Buonarotovoj ženi isplati miraz koji je donela. Mlada je žena, trebaće joj drugi muž. Uredio je da se njegova jedanaestogodišnja nećakinja Čeka smesti u manastir Boldrone, pobrinuvši se za

njeno izdržavanje i time što joj je prepisao prihode sa dvaju imanja. Ostavio je gotovinu da se plati za školovanje njegovih nećaka Lionarda i malog Buonarotina. Kad je Granači zakucao na vrata, Mikelanđelo viknu:

-Odlazi. Ja sam bio izložen kugi. Možda sam je dobio. -Ne budi sciocco, budala. Ti si suviše žilav da umreš. Imam bocu vina da

odagnamo zle duvove. -Granači, idi kući i ispij je sam. Neću da ja budem kriv za tvoju smrt. Možda ćeš

naslikati još koju dobru sliku ako ostaneš živ. -Ala mi je to razlog! -nasmeja se Granači.-Allora, ako budeš sutra živ, dođi da

ispiješ svoju polovinu kjantija. Kuga je minula. Ljudi su se spuštali iz susednih brda. Radnje su se ponovo

otvorile. Sinjorija se vratila u grad. Jedna od prvih odluka bila je da Mikelanđelo kleše Herkula, kojeg je pre dvadeset godina naručio Soderini, iz bloka koji je Bandineli otesao do pupka.

I papa Klement se još jednom umešao u njegov život. Pošto se vratio u Vatikan, stvorivši savez sa Svetim rimskim carem, preuzeo je vlast nad odmetnutim italijanskim, francuskim i španskim kardinalima, obrazovao vojsku od snaga vojvode od Urbina, Kolone i španskih trupa. Tu vojsku je poslao protiv nezavisnih Firentinaca da zbriše republiku, kazni neprijatelje Medičija i ponovo dovede porodicu na vlast. Spina je potcenio papu Klementa i Medičija. Sinjorija pozva Mikelanđela. Gonfaloniere Kaponi sedeo je za Soderinijevim pisaćim stolom, okružen svojom Osmoricom.

-Budući da ste vajar, Buonaroti -reče on hitajući -smatramo da biste mogli biti i inženjer za odbranu. Potrebni su nam zidovi koji se ne mogu porušiti. Kako se zidovi grade od kamena, a vi ste čovek kamena...

Mikelanđelo teško proguta vazduh. Sada će zaista biti upetljan, na obe strane! -Posvetite se južnom delu grada. Sa severa smo neosvojivi. Izveštaj što je

najbrže moguće. Mikelanđelo stane pretraživati nekoliko milja zida koji je počinjao na istoku od

one strane crkve San Miniato koja je bila okrenuta bregu, i vijugao prema zapadu pre no što se vratio na Arno. Ni zidovi ni odbrambene kule nisu bili u dobrom stanju, niti jarkovi, niti su postojali šančevi s vanjske strane koji bi neprijatelju otežali približavanje. Kamenje je ležalo razbacano, loše pečena opeka se lomila, bilo je potrebno više kula za topove, a trebalo ih je i nadzirati da bi penjanje uz njih predstavljalo teži zadatak. Tačka oslonca odbrambene linije trebalo je da bude toranj San Miniata, sa čije visine bi branioci mogli kontrolisati najveći deo terena preko koga bi neprijateljske trupe morale napasti.

On se vrati s izveštajem gonfalonieru Kaponiju i Sinjoriji, izloživši im broj zidara, ciglara, kolara, seljaka koji bi mu bili potrebni da napravi odbrambene zidove.

Gonfaloniere povika ljutito: -Ne dirajte San Miniato. Nema potrebe utvrđivati crkvu. -Ima, još i kako, ekscelencijo, jer ako to ne učinimo, neprijatelj će probiti zidove.

On će zaobići naše krilo ovde, istočno od brda San Miniato. Dobio je dozvolu da dokaže da je taj plan bio najbolji mogući plan. Primorao je

sve da stupe u njegovu službu: Granačija, Društvo bakrača, zidare iz radionice Duoma. Dok je ranije pretraživao celu okolinu da nađe stas, lice, snažnu ruku ili dugačko, suncem opaljeno grlo za kip ili sliku, sada je tražio zidare, klesare iz

Majana i Prata, stolare, ciglare i mehaničare da zaustave rat. Rad je išao punom brzinom, jer je došao izveštaj da se papina vojska kreće na Firencu iz nekoliko pravaca, ogromna po broju uvežbanih boraca i oružja. Sagradivši cestu od reke za svoje ljude i za materijal, Mikelanđelo poče da gradi svoje bastione na prvom tornju izvan gradskih vrata San Miniata, prema San Đorđu,okruživši breg od životnog značaja po odbranu visokim zidovima od opeka napravljenih od zemlje pomešane s lanom, ili kučinama i izmetom stoke. Stotine contadina radilo je u jednoj smeni,praveći zidove tako brzo kako su mogli da naprave opeke.Kamenoresci su sekli,klesali,oblikovali, podupirući slabo kamenje umetnuto po dužini, povisujući zidove i tornjeve, podižući čitave nove površine na mestima koja su bila najosetljivija.

Kad je prva faza njegovog posla bila završena, Sinjorija izvrši pregled. Sutradan izjutra, kad je ušao u kancelariju na uglu koji je gledao na Pjacu dela Sinjorija i na čvrsto zbijene krovove Firence, bio je pozdravljen s osmesima.

-Mikelanđelo, izabrani ste u Nove dela Milicija, Devetoricu Milicije, kao generalni komandant fortifikacija!

-To je velika čast, gonfaloniere. -I velika odgovornost. Želimo da otputujete u Pizu i Livorno u inspekciju, da se

uverite je li naša odbrana s mora sigurna. Više nije mogao ni pomišljati na skulpturu. Niti je mogao uzviknuti: »Rat nije

moja struka.« Imao je da obavi jedan specijalan posao. Firenca ga je tražila u danima svoje krize. Nikad sebe nije zamišljao komandantom, organizatorom, ali sada je otkrio da su ga sve složeniji umetnički radovi naučili kako da uskladi svaki sastavni detalj da postigne savršen rezultat, čak je možda poželeo da ima nešto od Leonardove pronalazačke mašte u pogledu mašina.

Kad se vratio iz Pize i Livorna, poče kopati niz dubokih šančeva upotrebljavajući iskopanu zemlju i stene da napravi daljnja utvrđenja. Njegov sledeći pokret bio je da dobije odobrenje da poruši sve kuće između odbrambenih zidova i podnožja brežuljaka koji su ih opasavali jednu milju na jug, jer je papina vojska morala da napadne preko te zemlje. Vojska je upotrebljavala maljeve za udaranje, onakve kakve su stari upotrebljavali za rušenje seljačkih kuća. Seljaci su pomagali da se sravne kuće koje su u posedu njihovih porodica bile stotine godina. Bogataši su se bunili zbog rušenja njihovih palata, ne bez razloga, priznavao je Mikelanđelo, jer su bile tako lepo sagrađene. Pošlo im je za rukom da nagovore svega nekolicinu vojnika da sruše nekoliko kapelica. Kad je on sam došao u trpezariju San Salvija i kad je video Poslednju večeru Andrea Del Sarta kako blista u svom sjaju na napola porušenom zidu, uzviknu:

-Neka ostane. To je suviše veliko umetničko delo da se poruši. Upravo je bio dovršio poravnavanje terena kad je čuo da su neki ljudi upali u

njegovu radionicu u Via Moca. Modeli su bili oboreni po podu, svežnjevi crteža i skica razbacani u užasnom neredu, mnogi su nedostajali, kao i četiri modela u vosku.

On primeti neko svetlucanje metala na podu. Sagnuvši se, dohvati dleto između gomile papira. Bilo je to dleto kakva se upotrebljavaju u zlatarskim radnjama. On se uputi kući svoga prijatelja Pilota, koji je poznavao domaće zlatare.

-Poznaješ li ovo dleto? -Poznajem. Pripada Bandineliju.

Veoma diskretno, neko je vratio skice i modele u vosku, Mikelanđelo je naredio Minu da se postara da radionica bude pod stražom.

Zatim ga Sinjorija posla u Feraru da prouči nova utvrđenja vojvode od Ferare. Pismo koje je nosio sa sobom glasilo je:

Šaljemo u Feraru našeg slavnog Mikelanđela Buonarotija, kao što znate čoveka

retkog talenta, sa ciljem koji će vam on usmeno objasniti. Mi veoma želimo da bude pozdravljen kao osoba koju mi visoko poštujemo i cenimo, kako to njegove vrline zaslužuju.

Vojvoda od Ferare, obrazovan čovek iz porodice Este, i oduševljeni poštovalac

slikarstva, vajarstva, poezije i pozorišta, zahtevao je da Mikelanđelo bude njegov gost. Mikelanđelo ljubazno odbi, i ostade u gostionici gde je uživao u ponovnom sastanku s Arđentom, koji je doveo svoje devetoro dece da poljube Mikelanđelovu ruku.

-Dakle, Arđento, jesi li postao dobar poljoprivrednik? Arđento napravi grimasu. -Ne. Ali zemlja sama čini da sve raste, bez obzira šta s

njom radite. Deca su moja glavna žetva. -A moja još uvek nevolja, Arđento. Kad je Mikelanđelo zahvalio vojvodi od Ferare što mu je otkrio tajnu svojih

odbrambenih utvrđenja, vojvoda reče: -Napravite mi jednu sliku. Onda ću biti nagrađen. Mikelanđelo se osmehnu. -Čim se završi rat. Kad se vratio u Firencu, sazna da je general Malatesta iz Peruđe doveden u

Firencu da služi kao jedan od zapovedajućih generala. On se odmah pobunio protiv Mikelanđelovog plana da podigne kamene potpornje onako kako je naučio u Ferari.

-Vi ste nas već opteretili sa suviše mnogo zidova. Odvedite svoje seljake i pustite moje vojnike da brane Firencu.

Malatesta je izgledao hladan i podmukao. Te noći dok je obilazio temelje bedema Mikelanđelo naiđe na osam topova koji su bili dati Malatesti da brani zid kod San Miniata. No umesto da ih postave unutar utvrđenja, ili na parapetima, oni su ležali izvan zidova, neosigurani. Mikelanđelo probudi generala koji je spavao.

-Šta znači to što ovako izlažete te topove. Mi smo ih čuvali svojim životima dok vi niste stigli. Ko god slučajno nabasa na njih može ih ukrasti ili uništiti.

-Jeste li vi komandant firentinske vojske? -upita Malatesta, bled. -Samo odbrambenih zidova. -Onda se vratite svom zidu s kravljom balegom i ne pričajte jednom vojniku

kako da se bori. Kad se vratio u San Miniato,Mikelanđelo sretne generala Marija Orsinija, koji

zapita: -Šta se dogodilo, prijatelju moj? Vaše lice bukti. Mikelanđelo mu ispriča. Kad je završio, Orsini tužno odgovori: -Treba da znate da su ljudi iz njegove kuće svi izdajice. Kad dođe vreme i on će

izdati Firencu. -Jeste li o tome podneli izveštaj Sinjoriji? -Ja sam unajmljeni oficir, kao Malatesta, a ne Firentinac.

Ujutro je Mikelanđelo čekao u Velikoj dvorani da bude primljen kod gonfaloniera. Sinjorija nije bila impresionirana.

-Ne brinite za naše oficire. Posvetite se svojim novim planovima za zidove. Oni ne smeju biti probijeni.

-Neće biti potrebno da ih neko probija dok ih Malatesta čuva. -Vi ste previše iscrpljeni. Odmorite se malo. Vratio se zidovima i nastavio da radi pržeći se na septembarskom suncu, ali

Malatestu nije mogao izbiti sebi iz glave. Kud god je išao, slušao je priče protiv generala: on je predao Peruđu bez bitke, njegovi ljudi se nisu hteli boriti protiv papskih trupa u Arecu, kad trupe stignu do Firence, Malatesta će predati grad...

Nekoliko puta ponovo je odlazio u Sinjoriju, preklinjući ih da smene Malatestu, jer će njegovi radovi na građenju neosvojivih zidova biti uzaludni ako Malatesta otvori gradska vrata papinoj vojsci. Ili je to zaista protestovao kod gonfaloniera Kaponija?... Nije li to bilo kod pape Julija... zbog Bramanteovih zidova za crkvu svetog Petra?... koji su bili napravljeni od slabog cementa i koji će se srušiti?... Da li je Malatesta pitao: »Jeste li vi zapovednik firentinske vojske?« Nije li to bio papa Julije koji je pitao: »Jesi li arhitekt?«...

Postao je uznemiren. Zamišljao je papine trupe kako uništavaju Firencu kao što se desilo i Rimu, pljačkajući, uništavajući, razbijajući umetničke radove. Mučen nesanicom, nije mogao da jede, niti da se usredsredi na upravljanje radnicima, već je počeo prisluškivati odlomke rečenica koje su ga uveravale da je Malatesta skupio svoje oficire na južnom zidu u zaveri protiv Firence.

Šest dana i šest noći nije ni pio ni jeo i nije mogao savladati svoje strepnje. Jedne noći progovori mu jedan glas. On se okrene na parapetu.

-Ko si ti? -Prijatelj. -Šta hoćeš? -Da spasim tvoj život. -Da li je u opasnosti? -Najgoroj. -Od papine vojske? -Od Malateste. -Šta namerava? -Ubiće te. -Zašto? -Zato što otkrivaš njegovu izdaju. -Niko mi ne veruje. -Tvoj leš će biti nađen na kraju bastiona. -Mogu se braniti. -Ne u toj tami. -Šta da radim? -Beži. -To je izdaja. -Bolje nego biti mrtav. -Kad moram da idem? -Sada. -Ja sam ovde zadužen.

-Nisi u ovom trenutku. -Kako ću objasniti? -Brzo! -Moja komanda... zidovi... -Brzo! Brzo! On siđe s parapeta, pređe Arno i pođe natrag do Via Moca. Prilike su se

pojavljivale iz guste magle napola uobličene, kao tek otklesani mermerni komadi. On naredi Miniju da stavi novac i odelo u bisage. Onda obojica uzjahaše konje. Na vratima Prato bili su zaustavljeni. Jedan stražar viknu:

-To je Mikelanđelo, iz Devetorice Milicije. Pusti ga. Uputio se prema Bolonji, Ferari, Veneciji, Francuskoj... prema sigurnosti.

Vratio se posle sedam nedelja, ponižen i u nemilosti. Sinjorija ga je bila osudila i udaljila ga na tri godine iz Saveta. Ali zbog toga što je trideset hiljada vojnika papinih trupa sada bilo ulogoreno na brežuljku ispod njegovih južnih odbrambenih zidova, vratili su ga na komandu. Imao je da zahvali Granačiju za pomilovanje: kad ga je Sinjorija stavila van zakona s ostalima koji su bežali, Granači je isposlovao privremenu izmenu kazne za njega i poslao je Bastiana, koji je pomagao Mikelanđelu da popravlja zidove, u poteru.

-Moram priznati da je Sinjorija bila blaga -primeti ozbiljno Granači -ako se uzme u obzir da si se vratio punih pet sedmica posle Zakona o isključenju pobunjenika. Mogao si izgubiti sve svoje imanje u Toskani, i glavu takođe, kao što je Fičinov sin izgubio život jer je tvrdio da Mediči imaju po svoj prilici više prava da vladaju Firencom nego bilo ko drugi, ako se uzme u obzir šta su sve dali gradu. Bolje ponesi ćebe u San Miniato i dovoljno hrane za jednogodišnju opsadu...

-Ne brini, Granači. Tako glup ne mogu da budem dva puta. -Šta te je bilo spopalo? -Čuo sam glasove. -Čije? -Svoje vlastite. Granači se osmehnu. -Pomogla su mi pričanja o tvom prijemu na dvoru u Veneciji, o ponudi dužda da

nacrtaš plan za most preko Rialta, i o pokušajima francuskog ambasadora da te prebaci na francuski dvor. Sinjorija je smatrala da si idiot, ali veliki umetnik, što jesi. Nisu bili radi da se nastaniš u Veneciji ili u Parizu. Zahvali samo svojoj zvezdi i tome što znaš klesati mermer, inače više ne bi bio živ i ne bi gledao Duomo.

Mikelanđelo je gledao kroz prozor drugog sprata Granačijeve radionice u pravcu sjajne Bruneleskijeve kupole od crvene opeke koja se u svoj svojoj prostranoj veličanstvenosti dizala prema olujnom sunčevom zalasku.

-Najdivnija arhitektonska forma na svetu jeste svod nebeski -razmišljao je -i, znaš, Bruneleskijeva kupola isto je tako lepa.

5

Smestio je svoje stvari u kulu San Miniata i zurio kroz magličasto svetlo punog

meseca na stotine neprijateljskih šatora sa zašiljenim čunjevima podignutim tamo

gore milju daleko, iza terena koji je on bio očistio, na brežuljcima koji su pravili polukrug oko njegovog zaštitnog bedema.

Ujutro ga probudi artiljerijska vatra. Kao što je očekivao, napad je bio usredsređen na zvonik San Miniata. Budu li mogle da ga sruše, papine trupe će ući u grad. Sto pedeset topova neprestano je pucalo. Celi blokovi opeke i kamena leteli su u vazduh od eksplozije topovskih zrna. Napad je trajao dva sata. Kad je bio završen, Mikelanđelo izađe kroz jedan prokop i stojeći u podnožju zvonika stade pregledavati štetu.

Tražio je dobrovoljce među onima koji su znali da grade kamenom i cementom. Dok je Bastiano upravljao radom iznutra, Mikelanđelo povede jednu grupu napolje, tačno papi pred oči da vrati oštećeno i poispadalo kamenje u zidove. Iz nekog razloga koji on nije shvatao, možda stoga što nisu znale koliku su štetu načinile, neprijateljske trupe ostale su u logoru. On naredi kočijašima da donesu pesak iz Arna i vreće cementa, posla kurire da pokupe zidare i radnike iz kamenoloma i u sumrak im naredi da poprave toranj. Radili su noću, ali cementu je trebalo vremena da otvrdne. Ako neprijateljska artiljerija suviše brzo otvori vatru, njegovi će bedemi biti sravnjeni sa zemljom. Gledao je u zvonik, u njegove vence s puškarnicama šire za oko četiri stope sa svih strana od samog zvonika. Kad bi bilo načina da se tu obesi nešto što bi primilo udarac tih železnih i kamenih topovskih metaka pre no što udare u sam zvonik...

Sišavši niz brdo, Mikelanđelo pređe Ponte Vekijo i naredi straži da probudi novog gonfaloniera, Frančeska Kardučija. Izneo mu je svoj plan, dobio pismeno naređenje i četu milicije. Čim je svanulo, kucali su na radnjama vunara, skladištima i carinarnicama gde je vuna ležala čekajući da se oporezuje. Zatim su prošli celi grad tražeći materijal za dušeke, u radnjama i privatnim kućama, zatim rekvirirali kola da odnesu taj materijal. Radio je brzo. Kad je sunce izašlo, imao je nekoliko desetina najjačih dušeka ispunjenih vunom i obešenih na konopcima preko prednje strane tornja.

Kad su papini oficiri saznali šta se dešava i kad su upravili topove na zvonik, bilo je prekasno. Njihova su zrna udarala o debele jastuke koji su, mada su bivali pogodeni, imali četiri stope da se zanesu pre no što stignu do vlažnih kamenih zidova. Dušeci su služili kao štit za Mikelanđelovo tek zacementirano kamenje. Topovska zrna padala su u jarugu ne nanoseći štetu. Pošto je pucao sve do podneva, neprijatelj diže ruke od napada.

Uspeh njegovih duhovitih vunenih štitnika doneo mu je repatrijaciju. Vratio se u radionicu i mirno prospavao noć prvi put posle mnogo meseci.

Nastalo je doba jakih kiša. Otvoren prostor od milje raščiščenih polja između njegovih zidova i neprijatelja pretvorio se u kaljugu. Napad je postao nemoguć. Mikelanđelo poče slikati temperom jednu Ledu s labudom za vojvodu od Ferare. Mada je obožavao fizičku lepotu, njegova umetnost bila je prožeta seksualnom čistoćom. Sada je sebi dopustio jednu snažnu čulnost. Portretisao je Ledu kao raskošno lepu ženu koja leži na divanu, s labudom koji joj se ugnezdio između nogu. Njegov dugački vrat izvijugan kao slovo »S« pripijao se uz njene grudi, njegove usne uz njene. Uživao je slikajući tu krepku priču.

Zimski oblaci i dalje su bili na nebu. Mikelanđelo je provodio dane na parapetima, noću je čekao na priliku da se prokrade u sakristiju i da kleše pri svetlosti sveće. Kapela je bila hladna, puna senki, ali on nije bio sam. Njegove figure

bili su njegovi poznati prijatelji: Zora, Sumrak, Devica: jer iako još ne sasvim rođene, one su živele u mermeru, razmišljale, pričale mu što misie o svetu, isto kao što je on njima pričao i preko njih, o umetnosti kao nastavku čoveka, večnosti koja povezuje budućnost i prošlost, sredstvu koje pobeđuje smrt: jer tako dugo dok umetnost živi, čovek ne nestaje.

U proleće se rat nastavio, ali ne u bitkama već protiv gladi koja je vladala u Firenci. Ponovo vraćen na svoj položaj u Devetorici Milicije, Mikelanđelo je svake večeri primao izveštaje.Zauzevši male tvrđave na Arnu, papska vojska je presekla nabavku namirnica s mora. Španske trupe su stigle s juga a nemačke sa severa da pojačaju Klementove trupe.

Hrane je bilo malo. Najpre je ponestalo mesa, zatim ulja, povrća, brašna, vina. Zavladala je glad. Mikelanđelo je davao svoje dnevno sledovanje Lodoviku da održi oca u životu. Ljudi su počeli jesti magarce, pse, mačke. Letnje sunce je peklo kamenje, vode je nestajalo, Arno je presušio. Kuga ponovo navali. Ljudi su tražili vazduha, padali i više se nisu dizali. Sredinom jula u gradu je bilo pet hiljada mrtvih.

Firenca je imala jedinu mogućnost da preživi, uz pomoć svog junačkog generala Frančeska Feručija, čija se vojska nalazila blizu Pize. Njemu su izneli plan da napadne od Luče i Pistoje i da razbije opsadu. Poslednjih šesnaest hiljada ljudi unutar zidova koji su mogli da se bore pričestilo se, zaklinjući se da će uništiti neprijateljske logore s obe strane grada, dok će general Feruči napasti sa zapada.

No general Malatesta je izdao republiku. Odbio je da pomogne Feručiju. Feruči je napadao snažno i bio je na putu da pobedi kad je Malatesta sklopio savez s papinim generalima. Feruči je bio pobeđen i ubijen.

Firenca je kapitulirala. Malatestine trupe su otvorile gradska vrata. Predstavnici pape Klementa ušli su u grad da preuzmu vlast u ime Medičija. Firenca je pristala da izda osamdeset hiljada dukata za isplatu papske vojske. Oni članovi vlade koji su mogli, pobegli su. Drugi su bili obešeni na Barđelu ili bačeni u Stinke. Svi članovi Devetorice milicije bili su osuđeni.

-Bolje beži iz grada još ove noći -terao je Buđardini Mikelanđela. -Papa neće imati milosti. Ti si sagradio odbrambene zidove protiv njega.

-Ne mogu opet bežati -odgovori Mikelanđelo umorno. -Sakrij se u mojoj kući na tavanu -ponudi Granači. -Neću da izložim opasnosti tvoju porodicu. -Kao službeni arhitekt, imam ključeve od Duoma. Mogu te tamo sakriti – povika

Bačo d' Anjolo. Mikelanđelo se zamisli. -Znam jednu kulu na Arnu. Na nju niko neće posumnjati.

Tamo ću se sakriti dok Malatesta ne odvede svoje trupe. Oprostio se od svojih prijatelja i pošao sporednim putevima do Arna, prešao

reku i krišom ušao u zvonik San Nikola, zakucavši na vrata susedne kuće, koja je pripadala klesarima, sinovima starog Bepa iz radionice Duoma, da im kaže da će se tu sakriti. Zatim je zatvorio vrata tornja za sobom, popeo se vijugavim drvenim stepenicama i proveo ostatak noći zureći preko brežuljaka u napuštene neprijateljske logore. U zoru je još uvek oslonjen na kamene zidove gledao ne videći ništa osim teren koji je on poravnao da zaštiti gradsku državu.

Kad je pogledao sebe iznutra i izvana, njegovih pedeset pet godina izgledalo je uništeno, i to uzalud, kao i ona milja poravnane zemlje ispred njega. Pravio je bilans onih godina otkako ga je papa Lav X naterao da napusti rad na nadgrobnom

spomeniku papi Juliju. Šta je imao da pokaže za ovih četrnaest godina? Uskrslog Hrista, koga je, kako ga je Sebastijano plačno izvestio iz Rima, oštetio neuki učenik koji je skidao opnu između nogu, i koji je suviše glupo doterao lice dok ga je glačao. Jedna Pobeda koja je danas, čak mnogo više nego onoga dana kad ju je dovršio, izgledala konfuzna. Četiri Diva su se još uvek savijala u blokovima mermera u Via Moca. Mojsija i dva Sužnja u kući u Rimu koju je opljačkala napadačka vojska.

Ništa. Ništa svršeno, ništa sastavljeno, ništa upotpunjeno, isporučeno. I jednoruki, osakaćeni David koji stoji kao simbol pobeđene republike.

Nisu samo gradovi bivali opsednuti i opljačkani. I čovek je bivao opsednut. Lorenco je govorio da se snage uništenja nalaze svuda, da obaraju sve i svakoga što im se nađe na putu. Jedino što je upoznao od vremena Savonarole: sukob. Možda su njegov otac i stric Frančesko imali pravo kad su pokušavali da ga urazume. Koga je on obogatio ili usrećio? Proveo je celi život razdirući se, trpeći terribilita svoje vlastite prirode u pokušaju da stvori lepe mermere, značajne kipove. Voleo je vajarstvo otkako se rodio. Zeleo je samo da ga ponovo oživi, da ga ponovo stvori, da u njega unese novije, veće zamisli. Je li suviše mnogo želeo? Za sebe, i za svoje vreme?

Tako je davno njegov prijatelj Jakopo Gali rekao kardinalu od San Dioniđija: »Mikelanđelo će vam napraviti najlepši mermer koji se danas može videti u Rimu, takav kakav nijedan majstor našeg vremena neće moći da nadmaši.«

A eto gde je sad bio: zatvorenik koji se sam bacio u tamnicu, sakriven u starom zvoniku, koji se plaši da siđe iz straha da ga ne obese na Bardelu, kao što je tolike obešene video u svojoj mladosti. Kakav neslavan kraj za čistu sjajnu vatru koja mu je gorela u grudima.

Između ponoćnih zvona i kukurikanja petla pred zoru išao je duž baruština uz Arno i vrativši se video da mu je bila ostavljena hrana i voda i novosti dana koje mu je naškrabao Mini. Gonfaloniere Karduči bio je smaknut u dvorištu Bardela. Đirolami, koji ga je nasledio kao gonfaloniere, odveden je u Pizu i otrovan. Fra Benedeto, sveštenik koji je bio na strani republike, bio je odveden u Rim da umre od gladi u Sant' Anđelu. Svi oni koji su pobegli stavljeni su van zakona, a njihovo je imanje zaplenjeno.

Firenca je znala gde se on sakriva, ali pritajena mržnja prema papi Klementu i njegovim generalima i trupama bila je tako jaka da je ne samo bio siguran da ga neće izručiti već da je postao junak.

Lodoviko,koga je Mikelanđelo poslao u Pizu sa dva Buonarotova sina za vreme prve opsade, vratio se bez Buonarotina. Dečak je umro u Pizi.

Jednog dana sredinom novembra Mikelanđelo začu kako ga neko zove po

imenu, glasno i jasno. Bacivši pogled sa tornja, ugleda Đovanija Spinu u ogromnoj bundi, koji je, okruživši usta rukama, vikao prema njemu:

-Mikelanđelo, siđite! On potrča niz drvene stepenice preskačući po tri, otključa vrata i ugleda široke

Spinine oči sjajne od oduševljenja. -Papa vam je oprostio. Poslao je naređenje preko priora Fidovanija da s vama

lepo postupaju ako vas pronađu, da vam se penzija ponovo isplaćuje i da vam se vrati kuća kraj San Lorenca...

-Zašto?

-Sveti otac želi da se vratite radu u sakristiji. Dok je Mikelanđelo skupljao svoje stvari, Spina je razgledao toranj. -Ovde gore je ledeno. Čime ste se grejali? -Ogorčenjem -reče Mikelanđelo. -To je najbolje gorivo koje poznajem. Ne

dogoreva. Dok je išao ulicama po kasnom jesenjem suncu,milovao je prstima kamenje kuća

sagrađenih od pietre serene: polagano je upijao njihovu toplinu u sebe. Pri pomisli da će se vratiti u kapelicu poče ubrzano disati.

Njegova radionica u Via Moca bila je skroz-naskroz ispreturana od papskih trupa koje su ga tražile, čak su gledali u dimnjak i u ormare. Ništa nije bilo ukradeno. U kapeli vide da su skele uklonjene, verovatno da se na njima greju sveštenici San Lorenca, ali nijedan mermer nije bio dirnut. Posle tri godine rata mogao je ponovo nastaviti rad. Tri godine...! Dok je stajao usred svojih alegoričnih blokova on nasluti da je i vreme oružje: veliko umetničko delo zahtevalo je mesece, godine da njegovi emocionalni elementi očvrsnu u kamenu. Vreme je bilo kvasac, mnogi vidovi Dana i Sumraka i Madone koji su se ranije izmicali sada su mu bili jasni, njihovi su oblici sazreli, njihova defincija postala određena. Umetničko delo znači razvijanje od pojedinosti do opšteg. Za umetnički rad, vreme donosi vanvremenost.

Posle lake večere s Lodovikom Mikelanđelo se vrati u radionicu u Via Moca. Mini je bio izašao. On zapali ulje u žišku i prođe do radionice dodirujući poznate delove nameštaja. Bilo je ugodno opet biti kod kuće, među ono nekoliko stvari: Bitka kentaura i Madona sa stepenicama visili su na stražnjem zidu, četiri nedovršena Sužnja još su se gledala u prisnom krugu nasred radionice. On izvadi mape s crtežima i poče ih prelistavati, odobravajući i praveći pokoju ispravku šiljastim perom. Zatim se vrati papiru za crtanje i napisa s dubokim osećanjem:

Previše mnogo sreće ništa manje od tuge Može da ubije čoveka osuđenog na smrtnu kaznu, Ako, prestavši da se nada i sleđen do srži u kostima, Iznenadni oproštaj stigne da ga oslobodi. Lepaje umetnost, koja, doneta nam s neba, pobeđuje prirodu, tako i božanska snaga Pripada onome koji se bori svakim svojim nervom. Ako sam bio stvoren za umetnost i još od detinjstvu određen za žrtvu da me uništi lepota koja sve sagoreva, Ja optužujem gospodaricu kojoj sam rođen da služim. Bačo Valori, novi guverner Firence, koji je upravljao u ime pape Klementa, posla

po njega da dođe u palatu Mediči. Mikelanđelo se začudi: jer Valori je pomagao da Soderinija izbace iz Firence 1512. godine. Ali Valori se sav smešio dok je sedeo iza pisaćeg stola s kojeg je Il Magnifico vodio sudbinu Firence.

-Buonaroti, potrebni ste mi. -Uvek je dobro kad je čovek potreban, sinjore.

-Želim da mi napravite plan za jednu kuću. Tako da je odmah mogu sagraditi! I uz nju, jednu od vaših velikih skulptura za dvorište.

-Vi mi iskazujete previše časti -promrmlja Mikelanđelo silazeći niz široko stepenište.

Ali Granači je bio oduševljen. -Sada je red na tebi da pridobiješ neprijatelja.Valori prezire Društvo. On zna da

smo mi protivnici Medičija. Ako učiniš ono što on traži, nama će biti oprošteno. Mikelanđelo ode do kuće na Via Gibelina. U jednom sanduku u kuhinji

obloženom vunom stajao je eksperimentalni David koga je klesao iz mermera koji mu je Bepe kupio,David čije su noge počivale na Golijatovoj crnoj, krvavoj glavi. S malo klesanja Golijatova će glava nestati i na njenom mestu pojaviće se okrugla sfera... svet. David će postati novi Apolon.

Porodična kuća izgledala je prazna i napuštena. Nedostajao mu je Buonaroto. Zigizmondo, koji je bio vojnik u firentinskoj vojsci prošle tri godine, zamolio je odobrenje da živi na porodičnom imanju u Setinjanu. Đovansimone je bio odlučio da natera Mikelanđela da finansira ponovno otvaranje vunarske radnje. Lodoviko je bio oslabio,tako utučen zbog smrti svog malog unuka Buonarotina da se nije mogao setiti šta se dogodilo dečaku. Jedanaestogodišnji Lionardo bio je jedina nada i zadovoljstvo porodice Buonaroto, naslednik porodičnog imena. Mikelanđelo je platio za tri godine njegovog školovanja.

-Striče Mikelanđelo, mogu li postati tvoj učenik? -Kao vajar? -zaprepasti se Mikelanđelo. -Zar ti nisi vajar? -Jesam. Ali to nije život koji bih ja poželeo mom jedinom nećaku. Ja mislim da

ćeš biti srećniji ako pođeš da učiš kod Strocija vunarski zanat. Do tada, kako bi bilo da dođeš u radionicu i da preuzmeš knjige koje je vodio tvoj otac. Potreban mi je neko ko će unositi račune u knjige.

Dečakove smeđe oči, s mrljama boje ćilibara, tako slične Buonarotijevim i njegovim, zasjaše.

Kad se vratio u Via Moca, zateče Minija kako zabavlja nekakvog raskošno obučenog izaslanika vojvode od Ferare.

-Maestro Buonaroti, došao sam da uzmem sliku koju ste obećali mom vojvodi. -Gotova je. Kad je doneo Ledu s labudom,izaslanik se nemo,zagleda u nju.Posle jednog

trenutka reče: -Ali to je samo jedna sitnica. Moj vojvoda je očekivao majstorsko delo. Mikelanđelo je posmatrao temperu, gledajući sa zadovoljstvom u strastvenu

Ledu. -Smem li vas pitati kojim se vi poslom bavite, sinjore? -Ja sam trgovac -reče ovaj ponosno. -Onda će vaš vojvoda naći da ste za njega napravili loš posao. Budite tako

ljubazni i izadite iz moje radionice.

6 Nastavio je rad u kapeli. Ponovo je uzeo zidare i ljude da prave cement. Umesto

da radi na alegorijama na okretnim stolovima da uhvati igru svetlosti, dao je da se postave uz pomoć drvenih balvana pod onim uglom pod kojim će stajati na sarkofagu i u onom položaju koji će definitivno zauzimati u kapeli. Na taj način najefektnije je trebalo da iskoristi pravu svetlost i senku koju će one primiti.

Dok je pravio nacrte na četiri nagnute figure za dva nadgrobna spomenika, mučio ga je problem kako da zadrži vizuelnu pažnju i da joj ne dopusti da se spusti niz luk poklopca na nadgrobnom spomeniku. U tu svrhu stvorio je protivkrivu u torzou, savijajući po jednu nogu svake figure prema gore, u visokoj projekciji, dok se druga ispruženih prstiju pružala do najdaljeg ruba bloka. Nagli pokret noge nagore u prostor držaće figure koje će biti postavljene ramenima jedna prema drugoj na njihovim nepouzdanim postoljima.

U kapeli je bilo hladno zbog kiša koje su napolju padale i zbog prodorne vlage od vode koja se cedila iz cementa što se polagano sušio na zazidanim prozorima. Ponekad je osećao kako mu zubi cvokoću čak i onda kad se brzo kretao kroz mermer. Po noći, kad bi se vratio u radionicu, glava mu je bila puna sluzi, grlo hrapavo. Nije se obazirao na poteškoće, čvrsto odlučivši da ovaj projekt ne sme postati drugi Julijev nadgrobni spomenik.

Sebastijano je neprestano pisao iz Rima: Pijeta je bila izložena opasnosti u svojoj kapeli, ali nijedan se čovek nije usudio da uvredi mrtvog Hrista na majčinom krilu. Baha je porodica Jakopa Galija bila zakopala u voćnjaku pored njegove stare radionice, i sad je bio ponovo podignut. On, Sebastijano, imenovan je za papinog čuvara pečata i postao je fratar s lepom platom, i poznat kao Sebastijano del Pjombo. Što se tiče kuće na Mačelo dei Korvi, malter i zidovi i plafon su se ljuštili, gotovo sav nameštaj je bio nestao, zgrade oko vrtne ograde bile su srušene da se dobije drvo za gorivo. Njegovi mermerni blokovi bili su spašeni, ali kuća je vapila za popravkom. Ne bi li Mikelanđelo mogao poslati novac da se te popravke izvrše?

Mikelanđelo nije imao novca. Firenca se nije bila oporavila od rata, hrane i materijala bejaše malo, trgovina bejaše tako bedna da su izdaci za porodičnu radnju svakog meseca odlazili u propast. Valori je upravljao čvrstom rukom. Papa Klement je nahuškao razne firentinske klike jedne na druge. Grad se nadao da će Ipolito, plemeniti i dobroćudni Đulijanov sin, zameniti Valorija, ali papa Klement je imao bolje planove. Ipolito je postao kardinal, uprkos svojim najživljim željama, i poslan u Mađarsku za zapovednika italijanskih snaga protiv Turaka, dok je Klementov sin, poznat kao Alesandro Mavar zbog tamne kože i debelih usana, bio doveden u Firencu s velikim ceremonijalom i postavljen za doživotnog suverena gradske države. Raskalašan, ružan mladić bedne inteligencije i nezasitnih prohteva, s trupama svoga oca na raspolaganju da ispuni svaku svoju želju, Alesandro je ubijao svoje protivnike usred bela dana, napastvovao i zavodio gradsku omladinu, zbrisao i poslednje tragove koji su još podsećali na slobodu i brzo je doveo grad u stanje anarhije.

Isto tako brzo Mikelanđelo se našao u borbi s Alesandrom. Kad je Alesandro zatražio od njega da napravi nacrte za novu tvrđavu iznad Arna, Mikelanđelo je

odbio. Kad ga je Alesandro obavestio da želi pokazati kapelu vicekralju Napulja koji se nalazio u poseti, Mikelanđelo je zaključao sakristiju.

-Vaše ponašanje je opasno -opomenu ga Đovani Spina. -Siguran sam dok ne završim nadgrobni spomenik. To je Klement jasno rekao,

čak i svom tupom sinu... ili bih već odavno bio mrtav. Spustivši dleto, on obriše mermernu prašinu s lica i obrva, pogleda oko sebe i

uzviknu sa zahvalnošću: -Ova kapela će nadživeti Alesandra, čak i ako ga ja ne nadživim. -Vi nećete, u to sam siguran. Oslabili ste, užasno kašljete. Zašto ne idete po

brdima po vrelom suncu, da izlečite prehladu i stavite malo milosrdnog mesa na te svoje kosti?

Mikelanđelo sede na ivicu klupe koja je bila postavljena između dva kozlića i odgovori zamišljeno:

-Ništa od dobra nije ostalo u Firenci, ni od reda, osim njene umetnosti. Kad stojim ispred tog Dana, s čekićem i dletom u rukama, osećam da ispunjavam Mojsijev zakon kroz umetnost i da na taj način nadoknađujem duševnu degradaciju koju nam nanose Alesandro i njegovi bikovi. Šta će preživeti, ove mermerne skulpture ili pokvarenost?

-Onda mi barem dozvolite da prenesem te blokove u jednu toplu, suvu sobu. -Ovde ih moram klesati, Spina, gde je svetlost ista onakva kakva će biti kad budu

na sarkofagu. U radionici je te večeri zatekao molbu od Đovan Batiste, Minijevog strica: mladić

se očajnički zaljubio u kćerku neke siromašne udovice i želi da se njom oženi. Njegov je stric smatrao da bi ga trebalo poslati iz Firence. Da li bi Mikelanđelo mogao pomoći?

Kad se Mini vratio s noćnog provoda, Mikelanđelo ga upita: -Voliš li tu devojku? -Strasno! -odgovori Mini. -Je li to ona ista devojka koju si strasno voleo prošlog leta? -Naravno da nije. -Onda uzmi ovu sliku Lede s labudom. I ove crteže. Novac koji od toga dobiješ

osiguraće ti radionicu u Parizu. -Ali ta Leda vredi celo bogatstvo -uzviknu Mini zaprepašćen. -Onda se postaraj da za nju dobiješ celo bogatstvo. Piši mi iz Francuske. Čim je Mino krenuo na sever, jedan mladić od nekih dvadeset godina pojavi se

na vratima radionice i predstavi se kao Frančesko Amadore. -Mada me zovu Urbino -doda tihim glasom. -Sveštenik u San Lorencu mi je

rekao da vam treba neko. -Kakvo zaposlenje tražiš? -Meni treba dom, sinjor Buonaroti, i porodica, jer nikog nemam. Kasnije, rado

bih se oženio i osnovao porodicu, ali najpre moram mnogo godina raditi. Potičem od skromnih ljudi, i imam samo ovo odelo što je na meni.

-Da li ti želiš da budeš vajarski učenik? -Umetnički učenik, messere? Mikelanđelo je posmatrao čoveka koji je stajao pred njim, u pohabanom ali

urednom odelu, mršavog gotovo do kostiju, s ispupčenim stomakom koji nije poznavao sitost, čvrstih sivih očiju, zuba sivih kao prašina i svetle pepeljaste kose. Urbinu je bio potreban dom i zaposlenje, no njegovo je ponašanje imalo

dostojanstva i unutrašnjeg spokojstva. Očigledno je poštovao sebe, a to se Mikelanđelu sviđalo.

-Vrlo dobro, da pokušamo. Urbino je bio plemenitog duha, koji je osvetljavao svaki njegov postupak. Bio je

tako presrećan što je najzad našao sebi mesto da je ispunio kuću svojom vlastitom srećom, ponašajući se prema Mikelanđelu s poštovanjem koje se duguje ocu. Mikelanđelo je zavoleo mladića.

Papa Klement je ponovo terao Julijeve naslednike da pregovaraju o odustajanju od ugovora. Rovere, koji su se osećali uvređenima i tlačenima, usmeno su pristali da prihvate nadgrobni spomenik samo s jednim licem ukrašen onim figurama koje je Mikelanđelo već bio isklesao. Trebalo je da odustane od Mojsija i dva Sužnja, da završi četiri Sužnja i da ih pošalje s Pobedom u Rim. Bilo mu je stalo samo da napravi crteže za ostale figure i da pronađe dve hiljade dukata da vrati Roverima, koji će ih isplatiti jednom drugom umetniku da dovrši grobnicu. Posle dvadeset sedam godina brige, i osam glavnih skulptura za koje neće dobiti ni pare, biće oslobođen pakla koji je sam sebi nametnuo.

Nije mogao prodati nijedno od svojih imanja ili kuća da dobije te potrebne dve hiljade dukata. Niko u Toskani nije imao novca. Jedina zgrada za koju je mogao dobiti pristojnu ponudu bila je radionica u Via Moca.

-Srce mi se kida -vikao je Spini. -Ja tako volim ovu bottegu. Spina uzdahnu. -Da pišem u Rim. Možda demo moći urediti da se isplata odgodi. Đovansimone izabra tada da dođe u Via Moca u jednu od svojih retkih poseta. -Ja tražim veliku kuću u Via di San Prokulo -izjavi on. -Zašto? -Da se otmeno smestim. -Ona je iznajmljena. -Nama nije potreban novac za stanarinu. -Možda tebi nije, ali meni jeste. -Zašto? Ti si dovoljno bogat. -Đovansimone, ja se borim da platim dug Roverima... -To je samo izgovor. Ti si škrt, kao otac. -Da li ti je ikad nešto nedostajalo? -Moje pravo mesto u životu. Mi smo plemeniti građani. -Onda se ponašaj plemenito. -Nemam novca. A ti ga gomilaš. -Đovansimone, tebi su pedeset tri godine, i nikad se nisi sam izdržavao. Ja sam

tebe izdržavao trideset četiri godine, još od Savonaroline smrti. -Nikoga ne hvale zato što vrši svoju dužnost. Ti govoriš tako kao da smo mi bili

obične zanatlije. Naša porodica je isto tako stara kao Mediči, Stroci ili Tornabuoni. Mi plaćamo porez u Firenci tri stotine godina!

-Ti govoriš kao otac -odgovori Mikelanđelo umorno. -Mi imamo pravo da stavimo Medičijevu krunu. Hoću da je postavim na pročelje

kuće na Via di San Prokulo, da uzmem poslugu. Ti se neprestano buniš da je sve ono što činiš za našu porodicu. E pa, dokaži to, iskopaj reči i rupu ispuni zlatom.

-Đovansimone, ti nisi u stanju da vidiš ni ono što ti bode oči. Ja nemam te izvore da od tebe napravim firentinskog plemića.

Doznavši da se Zigizmondo preselio u seljački deo Setinjana i da radi na zemlji, on odjaha u brdo i zateče Zigizmonda iza pluga gde tera dva bika, lica i kose ispod slamnatog šešira, mokre od znoja, sa dubretom nahvatanim na obući.

-Zigizmondo, ti radiš kao contadino. Zigizmondo skine šešir i obrisa čelo umornim pokretom ruke. -Samo orem polje. -Ali zašto, mi ovde imamo poljoprivrednike zakupnike da rade poljske poslove. -Volim da radim. -Ali ne kao radnik. Zigizmondo, šta da čovek misli o tebi? Nijedan Buonaroto nije

radio svojim rukama već tri stotine godina. -Osim tebe. Mikelanđelo pocrveni. -Ja sam vajar. Šta će ljudi u Firenci red kad čuju da moj

brat radi kao seljak. Na kraju krajeva, Buonaroti su plemeniti građani, mi imamo grb...

-...grb me neće nahraniti. Sada sam previše star da se borim, pa radim. Ovo je naša zemlja, sejem žito, sadim masline i grožđe...

-Moraš li ti gaziti po dubretu da bi to činio? Zigizmondo pogleda na svoje čizme prevučene korom. -Đubre čini polja plodnim. -Radio sam celog života da se ime Buonaroti poštuje po celoj Italiji. Hoćeš li ti da

se priča da imam brata u Setinjanu koji timari volove? Zigizmondo pogleda na svoje dve lepe životinje i odgovori s ljubavlju: - Volovi su

lepi. -Jesu lepi. Sad idi da se okupaš, obuci čisto odelo i pusti da naši zakupci oru. Izgubio je obe svađe. Đovansimone je proširio vest po Firenci da je njegov brat

Mikelanđelo tvrdica i prostak koji onemogućava svojoj porodici da živi prema njihovom visokom položaju u toskanskom društvu. Zigizmondo je proširio vest po Setinjanu da je njegov brat Mikelanđelo skorojević i aristokrat koji smatra da je njegova porodica postala suviše fina za pošten rad. Kao rezultat, oba brata su dobila ono što su želela: Đovansimone više novca da ga troši, Zigizmondo zemlju da je obrađuje.

Sad se sav predao dvema ženskim figurama, Zori i Noći. Osim Madona, nikad nije klesao ženu. Nije imao želje da portretiše mlade devojke na pragu života, želeo je da kleše zrelost, darežljivo telo koje rađa ljudsku rasu, zrele žene koje su se mučile na porođaju i koje su rađale, umornih ali nesavladivih tela. Da li je trebalo da bude hermafrodit da bi stvarao autentične žene? Svi su umetnici bili hermafiroditi. Klesao je Zoru kao još neprodubljenu, baš na prelazu između sna i jave. Glava joj je još umomo ležala na ramenu, trake čvrsto vezane ispod grudi isticale prostorno njihovu oblinu, trbušni mišići ulegnuti, utroba iscrpljena od nošenja, celi mučni put njenog života ogledao se u napola zatvorenim očima i napola otvorenim ustima, leva ruka savijena i lebdi u vazduhu, spremna da padne čim Zora podigne glavu s ramena da pogleda Dan.

Onda je prešao nekoliko koraka u kapeli da radi na raskošno pohotnoj figuri Noći, još mladoj, plodnoj, poželjnoj kolevci ljudi, sjajna grčka glava počivala je na nežno zaobljenom vratu, oči zatvorene prepuštajući se snu i tami, napetost se odražavala u figuri dugih udova s plastično obrađenom puti koja je trebalo da joj da svojstvo čulnosti, koje je hteo pojačati jakim politiranjem. Svetlost koja će se

slobodno kretati po obrisima mlečnog mermera naglasiće ženske oblike: snažne zrele grudi, izvor života, sjajna robusna bedra, ruka oštro povučena iza leđa da ponosno istakne prsa: san svakog muškarca o lepom, darežljivom ženskom telu, spremnom za san? Za ljubav? Za oplođenje?

Izglačao je figuru slamom i sumporom, sećajući se kako su njegovi preci, Etrurci, klesali kamene figure za pokrove svojih sarkofaga.

Završio je Zoru u junu, a Noć u avgustu, dve mermerne skulpture u natprirodnoj veličini za devet meseci otkako se vratio s tornja, iscedivši unutrašnju snagu u toku vrelog suvog leta. Zatim se vratio muškim figurama Dana i Sumraka, ostavljajući debelo kaligrafske tkivo oko glave, ne upuštajući se u turpijanje ni poliranje jer su tragovi alata sami po sebi označavali snažnu muškost. Kod Dana, mudrog, snažnog čoveka, koji je poznavao svaki aspekt životnog prolaznog bola i radosti, klesao je glavu koja se dizala iznad snažnog ramena i ruke, prikazujući mišićavim torzoom leđa koja su podigla i nosila težinu sveta.

Sumrak je bio portret njegovih vlastitih upalih očiju, koščatog nosa i bradatog lica, s glavom dijagonalno pognutom kao sunce na zalasku kad zapada za horizont, čije su se čvornovate crte ponavljale u rukama iskrivljenim od rada i snažno modelovanim kolenima podignutim i prekrštenim, dok je noga opružena prelazila tanku mermernu ploču koja je pokrivala grob.

Nekada je studirao anatomiju da upozna unutrašnje telesne funkcije čoveka, sada je obrađivao mermer kao da i on ima svoju vlastitu anatomiju. U ovoj kapeli želeo je ostaviti nešto svoje, nešto što samo vreme neće moći izbrisati.

Završio je Sumrak u septembru. Kiše su počele, kapela je postala hladna i ledena. Opet više nije bilo mesa na

njemu, bio je oslabio do kostiju i hrskavice, imao je manje od sto funti, dižući čekić i dleto da istoči krv iz svojih žila, svoju srž i kosti u vene i kosti Dana,Bogorodice s detetom i kipa zamišljenog Lorenca u sedećem stavu. I dok su mermerni kipovi postajali treperavo živi, snažni, krepki, on je postajao isto tako iscrpljen, jer je iz njegovog vlastitog skladišta volje, odvažnosti, smelosti i mozga tim delima ulivna večna energija. Poslednju mrvicu snage izlio je u besmrtnost mermera.

-To ne ide, znaš. -Ovoga puta ga je grdio Granači, Granači koji je sam smršao zbog nesreće svoga grada. -Smrt zbog prevelike popustljivosti oblik je samoubistva, bilo da ona dolazi od rada ili od vina.

-Ako ne bih radio dvadeset sati dnevno, nikada ne bih završio. -To je naopako. Kad bi imao zdrave pameti da se odmaraš, mogao bi večito da

živiš. -Ovo i jeste večito. Granači odmahnu glavom. -Sa svojih pedeset sedam godina, ti imaš snagu

čoveka od trideset. Bože, ja sam iscrpljen... od zadovoljstva. Kako te sreća prati, zašto misliš da bi umiranje bilo lakše od življenja?

Mikelanđelo se nasmeja prvi put posle mnogo sedmica. -Granači mio, kako bi moj život bio siromašan bez tvog prijateljstva. Ti si za sve

kriv... za vajarstvo... ti si me odveo u Lorencov vrt, ti si me hrabrio. Granači se nasmeja: -Nikada nisi želeo da praviš nadgrobne spomenike, no proveo si gotovo celi svoj

život radeći mermerne grobnice. Celog svog života si govorio da nikad nećeš praviti portrete, a eto ovde se boriš sa dva, u prirodnoj veličini.

-Ti sanjaš. -Zar nećeš klesati portrete za niše? -Naravno da neću. Ko će posle sto godina znati da li moji portreti liče na mladog

Lorenca i Đulijana? Ja ću klesati univerzalne figure dela i razmišljanja. Oni neće biti niko, a ipak će biti svako. Tema je isto što i seljačka kola koja nose vajarove ideje na trg.

Urbino je bio naučio čitati i pisati kod sveštenika u Kastel Durante, polagano je ušao u položaj upravnika i domaćinstva i radionice. Sada, pošto je njegov nećak dobro napredovao kao učenik kod Strocija, Mikelanđelo je predao Urbinu da vodi knjige. Urbino je isplaćivao plate i račune, preuzeo ulogu koju je imao Buonaroto kad je bio mlad, postao zaštitnik koji je mogao Mikelanđelov život načiniti mirnijim, preuzeti sitne neprilike na svoja leđa. Mikelanđelo je na kraju stekao osećaj stalnosti u pogledu njihovog odnosa.

Odmarao se prešavši na pravljenje modela u glini, mešajući otpatke tkanine da glina bude gušća da bolje odgovara njegovom načinu rada, i mesio je da je stavi na armaturu. Vlaga gline je bila toliko slična vlazi kapele da mu se činilo kao da oblikuje vlažnu sirovu sakristiju. Prenoseći ga sa gline u mermer, klesao je mladog Lorenca za nišu iznad Zore i Sumraka, prilazeći mu s arhitektonskog stanovišta, dajući tu figuru razmišljanja kao statičnu, čvrsto građenu, povučenu, zanetu svojim vlastitim unutrašnjim razmišljanjem. Za kontrast je stvorio jednu kompoziciju akcije Đulijana nad sarkofagom koji je nosio Dan i Noć na suprotnom zidu: pokretljivog, punog napetosti koja se širi u stalnom kretanju. Lorencova glava je bila dobro smeštena i zbijena među ramena. Đulijano je sedeo neočekivano izbacivši glavu u prostor.

S Bogorodicom sa detetom imao je najviše radosti. Čeznuo je svakom čelijom svog tela i iz dubine duše da joj da božansku lepotu lica koje će sijati od ljubavi i sažaljenja jer je ona kolevka i uskrsla budučnost, instrument božanstva kojim ljudska rasa, uprkos nesrećama i tragedijama, i dalje živi.

Imao je pred očima temu majke i deteta svežu i sjajnu kao da je nikad ranije nije klesao, snažnu želju i snažno ispunjenje: dete uvijeno na majčinom krilu, žudno tražeći hranu, krupni nabori majčine haljine pojačavali su uzbuđenje, utelovljujući u spoljašnjem obliku njene osećaje ispunjene želje i bola dok je pohlepno ovozemaljsko dete sisalo. Bio je kao ošamućen, činilo mu se da se nalazi u svojoj prvoj radionici, da kleše Madonu za trgovce iz Briža... da ponovo proživljava ono razdoblje milosti.

Bila je to samo groznica. Kad je prošla, bio je tako slab da su ga noge jedva držale.

Tada papa posla u Firencu kola i kočijaša, naređujući Mikelanđelu da dođe u

Rim da se oporavi na toplini južnog sunca i da čuje o jednom uzbudljivom projektu koji je on zamislio. Klement je pozvao Mikelanđelove prijatelje iz firentinske kolonije na ručak u Vatikan i naredio da se odigra nekoliko komedija, kako bi ih zabavio. Klementova zabrinutost za njegovo zdravlje bila je iskrena, gotovo kao za voljenog brata. Onda mu papa otkri svoju želju: da li bi Mikelanđelo želeo da slika Poslednji sud na ogromnom zidu oltara Sikstinske kapele?

Za ručkom je Mikelanđelo upoznao jednog mladića, neobično lepog, nalik na jednog od onih grčkih mladića na Donijevoj Svetoj porodici. Imao je sjajne plavosive

oči boje pietre serene, klasičan nos, i usta koja kao da je isklesao Praksitel u mermeru boje mesa, visoko, zaobljeno čelo povezano savršenom vertikalom s povijenom bradom jakih kostiju, kosu boje kestena, duge simetrično oblikovane obraze s visokim jagodičnim kostima, i bronzanoružičastu kožu mladića koji su se takmičili u grčkom stadionu.

Tomazo de Kavaljeri, star dvadeset dve godine, dobro vaspitan, ozbiljan, bio je naslednik jedne patricijske rimske porodice. Obuzet željom da postane dobar slikar, živo zamoli Mikelanđela može li postati njegov učenik. Obožavanje u Tomazovim očima uzdizalo se gotovo do idolopoklonstva. Mikelanđelo odgovori da se mora vratiti u Firencu da završi kapelu Mediči, ali da ne vidi zašto ne bi mogli neko vreme u toku njegovog boravka u Rimu provesti zajedno crtajući. Napeta mladićeva usredsređenost dok je posmatrao kako Mikelanđelo postiže svoje živahne efekte veoma mu je laskala. Mikelanđelo otkri da je Tomazo talentovan, savestan radnik, veseo i simpatico. Tomazo je imao dobrodošlu sposobnost da učini da među njima nestane razlike od trideset pet godina, tako da se on u Tomazovoj prisutnosti osećao mladim, mogao je da se smeje, da se razgali. Kad su se rastajali, dogovoriše se da će se dopisivati. Mikelanđelo je pristao da šalje posebne crteže s kojih će Tomazo moći studirati i da će javiti kad bude doneo odluku o papinoj želji.

Kad se vratio u Firencu, vratio se osvežen u sakristiju. U proleće je zaboravio na umiranje. Da bi do kraja doterao kožu na dve muške figure, poslužio se ukrštenim paralelnim linijama kojima ga je najpre naučio Girlandajo pri crtanju perom: kaligrafskim linijama izrađenim dvoseklim dletom izvučenim pod pravim uglom preko drugih linija, tako da se finiji tragovi dleta nisu podudarali s dubljim tragovima ugnetta. Iz toga se rodilo tkivo kože koja je imala svu napetost i prednost živog tkiva. Na Bogorodičinim obrazima postigao je mekoću kao u oblutka. Lepota njenog lica bila je uzvišena.

7 Vreme nije bilo breg, već reka, menjalo je brzinu toka kao i sam tok. Moglo je da

nabuja, da preplavi obale, ili da potpuno presahne, moglo je da teče jasno i bistro u svom koritu ili da bude opterečeno muljem i otpacima bačenim s obala. Kad je Mikelanđelo bio mlad, svaki je dan bio izdvojen: imao je svoju građu, sadržaj, oblik, stajao je kao individualno biće označeno brojem, koje se beležilo i pamtilo.

Sada je vreme bilo rastvorljivo: sedmice i meseci nestajali su u neprestanom toku i brzinom koja se neprestano povećavala. Isto toliko posla je završavao, ali sama građa vremena se menjala za njega, njegove proizvoljne granice postajale su nejasne.Godine više nisu bile pojedinačno kamenje već Apeninski Alpi koje je čovek po svojoj potrebi delio u pojedinačne vrhove. Da li su sedmice i meseci zaista kraće trajali, ili ih je on prestao brojiti, prihvativši jednu drugu meru? Nekada je vreme imalo tvrdu, lomnu kakvoću, bilo je čvrsto. Sada je bilo tečnost. Njegov pejzaž postao je za Mikelanđela isto onako različit koliko je drukčija rimska campagna od toskanske. Zamišljao je vreme da je apsolutno, uvek isto, svuda i svim ljudima, sada je video da je promenljivo kao i ljudska priroda ih sunce i oblaci na nebu, Kad je

1531. godina prešla u 1532, kad je 1532. počela da se dodiruje i prelazi u 1533, on se pitao:

»Kuda ide vreme?« Odgovor je bio sasvim jasan: pretvaralo se iz amorfnog u suštinsko postajući

deo životne snage Bogorodice s detetom, Zore i Sumraka i Noći i mladih Medičija. Ono što on nije razumeo bilo je to da je vreme postalo skraćeno,isto onako kao i prostor. Kad je stajao na brdu i gledao preko Toskanske doline, prednja polovina se videla u svim svojim providnim pojedinostima, udaljenija polovina, mada je bila isto tako široka i dugačka, bila je zgusnutija, zbijenija, nabacanija, izgledala je kao da je samo uski pojas a ne široka prostrana polja. A to se dešava i vremenu u udaljenim predelima čovekovog života, bez obzira kako budno on pazi na sate i na dane koji prolaze, oni izgledaju kraći kad se uporede sa širokim prvim delom njegovog života.

Isklesao je dva pokrova za sarkofage u potpuno čistim linijama. Linije koje su se spuštale završavale su se u jednostavnoj spirali, s nekoliko jednostavnih listova isklesanih na vrhu nosećih stubova.Nije se upuštao u rečne bogove ili simbole Neba i Zemlje, ideje kojima se bavio u prethodnom nivou. Isklesao je jednu masku ispod vanjskog ramena Noći i stavio sovu u desni ugao, koju je formiralo jedno podignuto koleno, to je bilo sve. Za njega je čovekova lepota uvek bila početak i kraj umetnosti.

Reč o tome šta je on pokušavao u kapeli raširila se širom cele Italije, a zatim i Evrope. Mikelanđelo je srdačno pozdravljao ozbiljne umetnike, koji su pravili skice i beleške dok je on radio, ali neprestani dolazak radoznalih posmatrača ga je nervirao.

Jedan odlično obučen plemić zapita: -Kako ste napravili tu divnu figuru Noći? -Imao sam komad mermera u kojem je bila sakrivena ta figura koju sada vidite.

Jedino što je trebalo da se učini bilo je to da se uklone mali komadi koji su je okružavali a koji nisu dopuštali da se vidi. Za svakoga ko zna kako se to radi nema ničeg lakšeg.

-Onda ću poslati mog slugu da potraži kipove u kamenu. Otišao je na putovanje u San Miniato del Tedesko da poseti papu Klementa, koji

je putovao na svetkovinu venčanja Katerine de Mediči, kćerke Pjerovog sina Lorenca, s francuskim prestolonaslednikom. Proveo je srećno vreme s kardinalom Ipolitom, koji je sada bio pridodat papi,i sa Sebastijanom del Pjombom, još uvek Klementovin miljenikom.

Ostatak vremena provodio je u četvorouglu koji su stvarali sakristija Mediči, gde je klesao, kuća na drugoj strani ulice, gde je pravio modele, i radionice u Via Moca, gde je stanovao i gde se o njemu starao Urbino. Kako je znao da je oslabio do kostiju i kože, bio je srećan što se okružio dobrim vajarima koji su mu pomagali da dovrši kapelu: Tribolom, koji je trebao da kleše Nebo i Zemlju s Mikelanđelovih modela, Anđelom Montorsolijem, koji je trebao da izradi jednog svetog Kozmu, Rafaelom da Montelupom, sinom njegovog starog prijatelja Bača, lakrdijaša vajarskog vrta Mediči, koji je završio njegove dve pape za Pikolominijev oltar. Ponekad se noću osvežavao prihvatajući se materijala za crtanje i ispitujući dušu da vidi šta bi imala da kaže o Poslednjem sudu.

Bandineli je završio svog Herkula za Klementa. Vojvoda Alesandro je izdao naređenje da ga smeste preko puta Davida, ispred Palaca dela Sinjorija, koji je

prekrstio u Palaco Vekijo zbog toga što Firenca više nije imala savet koji vlada. Negodovanje naroda protiv kipa bilo je tako veliko da je Bandineli morao ići u Rim i isposlovati papino naređenje da se statua postavi na mesto. Mikelanđelo prođe s Urbinom kroz Pjacu dela Sinjorija da vidi Herkula i listove papira koji su u njega bili utaknuti u toku noći kako lepršaju na vetru. Trepnuo je kad je pogledao u Bandinelijeve besmislene izbočine mišića. Pošto je pročitao nekoliko verzija, on primeti iskrivivši lice:

-Bandineli će biti nesrećan kad pročita ove pohvale. Zatim se seti proročanstva Leonarda da Vinčija u Belvederu: -Pošto bude proučio vaš plafon, svaki će slikar morati paziti da ne postane

bezizražajan zbog preteranog naglašavanja kostiju, mišića, tetiva... šta da rade slikari kad pokušavaju da vas nadmaše?

Sada je razumeo šta mu je Leonardo hteo reći. -Nemojte dovršavati svoju revoluciju. Ostavite nešto i za one koji dolaze posle

vas.-Ali čak i da je i ranije razumeo Leonarda, šta bi mogao učiniti? Kao i Kararci, i on je bio campanilista, koji se pribija uz Đotov zvonik kao da je to

središte svemira. Ali Firenca je sada bila nepokretna, njenu je slobodu ugušio Alesandro. Pošto je umetnost bila ugušena u istom krvavom krevetu s političkom slobodom, gotovo svi članovi Društva bakrača su se preselili u druge gradove. Firenca ranijih Medičija nije više postojala. Verokijevi i Donatelovi mermeri još su uvek dostojanstveno stajali u nišama Orsanmikele, ali Firentinci su išli ulicama pognute glave, posle beskonačnih ratova i poraza, »mazga od mazge«, »Mavar«, došao je kao poslednji udarac. Kad je prošao pored Marcokija na Pjaci dela Sinjorija, Mikelanđelo okrenu glavu. Nije čak mogao prisiliti sebe da popravi Davidovu polomljenu ruku, ne dotle dok se ne povrati republika, dok se ne obnovi veličina Firence kao umetničkog i intelektualnog središta evropske Atine.

Lodovikov devedeseti rođendan pao je jednog radosnog dana meseca juna

1534. Vazduh je bio topao ali potpuno bistar. Firenca je blistala kao dragi kamen između šiljatih brda. Mikelanđelo je skupio poslednje ostatke porodice Buonaroti. Za ručkom je bio Lodoviko, tako slab da su ga morali podupreti jastucima, Đovansimone, beskrvan i mršav od beskrajne bolesti, tihi Zigizmondo, koji je sam živeo na porodičnom imanju gde su svi bili rođeni, Čeka, sedamnaestogodišnja Buonarotova kčerka, i mladi Lionardo, koji je završavao naukovanje kod Strocija.

-Striče Mikelanđelo, obećao si da ćeš ponovo otvoriti vunarsku radnju mog oca čim budem spreman da rukujem njom.

-Tako i hoću, Lionardo. -Uskoro? Sada mi je petnaest godina, i sasvim dobro sam naučio posao. -Uskoro, Lionardo, čim uspem srediti svoje poslove. Lodoviko je pojeo svega nekoliko kašika supe koju je drhtavim rukama prinosio

ustima. Usred ručka zamoli da ga odnesu u krevet. Mikelanđelo uze oca na ruke. Nije težio više nego svežanj pruća koje je Mikelanđelo upotrebljavao da zaštiti zidove San Miniata. Stavio je oca u postelju, ugurao ćebe oko njega. Starac je malo okrenuo glavu kako bi mogao da vidi pisaći sto okruglog oblika s uredno poređanim računskim knjigama. Osmeh mu pređe preko pepeljastosivih usana.

-Mikelanjolo. Ime iz milja. Lodoviko ga nije upotrebio godinama.

-Messer padre? -Želeo sam da živim... do devedesete... -I jeste. -...ali bilo je teško. Radio sam... svakog trenutka... samo da ostanem živ. -To je isto tako dobar posao kao svaki drugi koji poznajem. -Ali sada... umoran sam... -Odmorite se. Zatvoriću vrata. -Mikelanđelo...? -Da, oče? -...ti ćeš se brinuti... za dečake... Đovansimona... Zigizmonda? Mikelanđelo pomisli: »Dečaci! U pedesetim godinama.« Glasno odgovori: - Naša

porodica je sve što imam, oče. -Ti ćeš dati... Lionardu... radnju? -Kad bude spreman. -A Čeki... miraz? -Jeste, oče. -Onda je sve dobro. Ja sam držao porodicu... na okupu. Mi smo napredovali...

povratili novac... koji je moj otac izgubio... Moj život... nisam... proživeo uzalud. Molim te, pozovi sveštenika iz Santa Kroče.

Lionardo dovede sveštenika. Lodoviko je umro tiho, okružen sinovima, unucima. Toliko je boje ostalo u njegovim obrazima, a lice mu je izgledalo tako mirno, da Mikelanđelo naprosto nije mogao verovati da je mrtav.

Osećao se čudno sam. Celog života bio je bez majke, i bez očeve ljubavi, bez naklonosti ili razumevanja. Sada sve to nije ništa marilo, voleo je oca, kao što je i Lodoviko voleo sina na svoj tvrdi toskanski način. Svet će izgledati prazan, čak napušten bez njega. Lodoviko mu je prouzrokovao bezbroj strepnji, no nije bio Lodoviko kriv što je samo jedan od njegovih pet sinova zarađivao. Zbog toga je on morao toliko mnogo tražiti od Mikelanđela da nadoknadi za onu četvoricu koji ništa nisu pridoneli računskim knjigama na njegovom pisaćem stolu okruglog oblika. Mikelanđelo je bio ponosan što može ispuniti Lodovikove težnje i omogućiti ocu da umre kao čovek koji je imao uspeha u životu.

Te noći sedeo je u svojoj radionici, otvorivši velika vrata koja su gledala na vrt, i uze da piše pri svetlu uljanog žiška. Odjednom u vrt i njegovu sobu navališe hiljadu malih belih leptira, nazvanih »mana iz jevrejske pustinje«, pletući mrežu oko žiška i njegove glave leteći u formacijama kao ptice. Za nekoliko trenutaka bili su mrtvi, pokrivajući radionicu i vrt laganim snegom. Mikelanđelo izbrisa debeli sloj vodenih cvetova s tezge, uze pero i napisa:

Smrt pada manje teško njemu koji umorno Vraća Bogu žetvu potpuno dozrelu Nego čoveku koji je svež duhom i snažan. Onda leti njemu punog i najsvežijeg duha. Ali okrutno bi bilo srce koje ne bi plakalo. Zato što on više neće gledati ovu zemlju On koji mu je dao život, zatim zaštitu.

Jačina našeg bola, težina našeg jada, Manji su ili jači, već prema tome kako ko oseća, A svu moju najdublju slabost, Gospode, ti poznaješ. Stajao je sam u sakristiji ispod kupole koju je on skicirao i sagradio, okružen

zidovima od pietre serene i mermera, koji su tako divno bili složeni. Lorenco Zamišljeni bio je u svojoj niši, Đulijano je sedeo na podu, još nepotpuno dovršen. Dan, poslednja od sedam figura, bio je poduprt ispod uzdignutih ramena drvenim trupcima, leđa snažnog muškog tela, bila su neobrađena tamo gde će stajati uza zid. Lice namešteno u protivteži iza jako podignutog ramena bilo je lice orla koji je neprekidno gledao na svet iz duboko upalih očiju. Kosa, nos i brada bili su grubo otesani, kao isklesani iz granita, u čudnoj praiskonskoj suprotnosti s jako osvetljenom kožom snažnog ramena koje ga je štitilo.

Da li je kapela bila gotova? Posle četrnaest godina? Stojeći usred divno isklesanih sarkofaga s obe strane, koji će držati po dve

divovske figure,Zoru i Sumrak, Dan i Noć, i lepu Bogorodicu s detetom koja će stajati uz široki bočni zid,osećao je da je isklesao sve što je želeo klesati i da je rekao sve što je želeo reći. Za njega je kapela Mediči bila završena. Verovao je da bi II Magnifico bio zadovoljan, da bi primio tu kapelu i te mermerne skulpture umesto fasade koju je bio zamislio.

Mikelanđelo dohvati komad papira za crtanje, napisa naređenje trojici vajara da podignu Dan i Noć na njihov sarkofag, Sumrak i Zoru preko puta. Ostavio je pisamce na stolu ispod komada mermera, okrenuo se i izašao na vrata i ne osvrnuvši se za sobom.

Urbino zapakova bisage. -Imaš li sve, Urbino? -Sve osim mapa s crtežima, Messer. One će biti spremne za nekoliko trenutaka. -Zamotaj ih u moje flanelske košulje da budu zaštićene. Uzjahali su konje, prošli kroz grad i izašli na Porta Romana. Ka kraju uspona

Mikelanđelo stade, okrenu se da pogleda Duomo, Krstionicu i Kampanile, na žutosmeđi toranj Palaco Vekija, koji je blistao na septembarskom suncu, na divni kameni grad smešten pod krovovima od crvene opeke. Teško je bilo napustiti svoj grad, teško osećati, sad kad je bio blizu šezdesete, da ne može računati da će se ikad više vratiti u njega.

Onda odlučno okrenu konja na jug prema Rimu. -Požurimo, Urbino. Provešćemo noć u Podibonsiju, u jednoj krčmi koju

poznajem. -A hoćemo li stići u Rim do sutra uveče? -upita Urbino uzbuđeno. -Kako izgleda

Rim, Meser? Pokušao je opisati Rim, ali bilo mu je suviše teško pri srcu. Nije imao pojma šta

mu donosi budućnost, mada je bio siguran da je njegov vlastiti beskonačni rat konačno dovršen. Da su mu astrolozi koji su se skupljali oko Porte Romane doviknuli dok je prolazio da je pred njim još trećina njegovih godina, dve od četiri ljubavi njegovog života, najduža, najkrvavija bitka, i još neke najlepše skulpture, slike i arhitektonska dela, on bi se setio Il Magnificovog potcenjivanja njihove nazovinauke i nasmejao bi se umomo.

Ali, oni bi imali pravo.

KNJIGA DESETA

LJUBAV

1 Uzjahao je na konju kroz Porta del Popolo.Rim, posle poslednjeg ratovanja,

izgledao je gore porušen nego onda kad ga je video prvi put godine 1496. Prošao je kroz svoju porušenu kuću na Mačelu dei Korvi. Gotovo sav nameštaj bejaše ukraden, zajedno s dušecima i kuhinjskim potrepštinama, i neki od blokova za postolje Julijevog nadgrobnog spomenika. Mojsije i dva Sužnja nisu bili oštećeni. Pregledao je sobe, pogledao u zarasli vrt. Moraće omalterisati i krečiti zidove, staviti novi pod, ponovo namestiti celu kuću. Od pet hiljada dukata koje je u proteklih deset godina zaradio od Medičijeve kapele, uspelo mu je da u Rim ponese svega nekoliko stotina.

-Moramo doterati našu kuću, Urbino. -Ja mogu sam da se staram za popravke, meser. Dva dana posle Mikelanđelovog dolaska u Rim, papa Klement umre u Vatikanu.

Ceo Rim se slegao po ulicama obuzet radošću.Mržnji prema Klementu, koju su iskazivali za vreme svečanih pogrebnih obreda, bila je uzrok njegova odgovornost za pljačkanje Rima. Samo jedan dan ranije Mikelanđelo i Benvenuto Čelini bili su u poseti Klementu. Bio je dobro raspoložen, raspravljajući s Čelinijem o novoj medalji koju ovaj treba da nacrta, i sa Mikelanđelom o nacrtu za Poslednji sud. Mada je rođak Đulio ponekad bio uzrokom njegovih patnji, Mikelanđelo je osećao priličan gubitak zbog smrti tog poslednjeg prijatelja iz detinjstva provedenog u palati Mediči.

Za vreme dve sedmice koje su bile potrebne kolegijumu kardinala da se okupi i da izabere novog papu, Rim je mirovao. Ali nije mirovala firentinska kolonija. Kad je Mikelanđelo stigao u palatu Mediči, vide da je samo vanjska strana bila zavijena crnom tkaninom. Unutra, fuorusciti, izgnanici, su slavili. Posle Klementove smrti neće biti nikoga ko će štititi njegovog sina Alesandra, moći će ga zameniti Ipolito, sin ljubljenog Đulijana.

Dvadesetpetogodišnji kardinal Ipolito stajao je na vrhu stepenica palate Mediči da dočeka Mikelanđela. Osmeh pun ljubavi osvetljavao je njegovo bledo lice s patricijskim crtama i kao ugljen crnom kosom. Nosio je tamnocrveni ogrtač i kapu od baršuna, i niz velikih zlatnih dugmeta na grudima. Jednom rukom obgrli Mikelanđela oko ramena, ovaj se okrene i ugleda Kontesininog sina, kardinala Nikola Ridolfija, s majčinim nežnim stasom i sjajnim smeđim očima.

-Moraš s nama ostati ovde u palati -reče Ipolito -dok ti se ne popravi kuća. -To bi želela moja majka -reče Nikolo. I desetak starih prijatelja dođe da ga pozdravi: Kavalkanti, Ručelaj, Olivijeri,

Paci, Bačo Valori, Klementov komesar Firence, Filipo Stroci i njegov sin Roberto, kardinal Salvijati stariji, kardinal Đovani Salvijati, Jakopov sin, Bindo Altoviti.

Firentinska kolonija u Rimu bila se povećala za one porodice kojima je Alesandro oduzeo imanja i moć.

Nakon Klementove smrti više nije bilo potrebno čuvati tajne. Ono što je ranije bila tajna zavera, sada je postao otvoren pokret.

-Vi ćete nam pomoći? -upita kardinal Đovani Salvijati. -Svakako, Alesandro je zver. Začu se oštar žamor odobravanja. Nikolo reče: -Postoji samo još jedna prepreka:

Karlo V.Kad bi car bio na našoj strani, mogli bismo ući u Firencu i zbaciti Alesandra. Građani bi se digli i pridružili nam se.

-Kako ja mogu da pomognem? Firentinski istoričar Jakopo Nardi odgovori: -Car malo mari za umetnost. No dobili smo izveštaje da je izrazio interes za vaš

rad. Hoćete li mu nešto isklesati ili naslikati, ako bi to pomoglo našoj stvari? Mikelanđelo im obeća. Posle ručka Ipolito reče: -Štale za koje je Leonardo da

Vinči napravio plan mom ocu dovršene su. Da li bi želeo da ih vidiš? U prvoj štali, ispod greda s visokom tavanicom, bio je jedan arapski konj.

Mikelanđelo pogladi dugi vrat životinje, topao pod njegovom rukom. -Lep je. Nikad nisam video tako savršenog konja. -Molim te primi ga na dar. -Hvala, ne -reče brzo Mikelanđelo. -Baš jutros je Urbino porušio našu poslednju

staru štalu. Ne bismo imali gde da ga držimo. Ali kad je stigao kući, nađe Urbina gde stoji u vrtu pažljivo držeći životinju za

uzde. Mikelanđelo ponovo potapša otmeni vrat životinje, pitajući: -Misliš li da bi trebalo da ga zadržimo. -Otac me je učio da nikad ne primam dar koji jede. -Ali kako možemo vratiti tako lepu životinju? Moramo kupiti nešto dasaka da

sagradimo novu štalu. Neprestano se pitao da li mu je bilo lakše što je skinuo sa svojih pleća teret

Poslednjeg suda. Oltarski zid Sikstinske kapele zahtevao bi najmanje pet godina slikanja, jer to bi bio najveći zid u Italiji na kojem je ikad naslikana jedna jedina freska. No kako su mu dukati izmicali za popravke i ponovno doterivanje kuće, vide da će mu uskoro trebati novaca.

Balduči, širok koliko i dugačak, ali čvrst i rumenih obraza, sada je podizao unuke u bogatstvu. On prasnu:

-Naravno da si u neprilici! Proveo si tolike godine u Firenci bez mojih finansijskih čudesa. Ali sada si u sigurnim rukama. Predaj mi novac koji budeš zaradio, i ja ću ga uložiti tako da ćeš biti nezavisan i bogat.

-Balduči, u meni ima nečeg što otuđuje novac. Dukati govore: »Taj čovek nam neće pružiti siguran dom u kojem ćemo moći da se množimo. Hajde da odemo negde drugde«. Ko će biti novi papa?

-Pogodi. Od Baldučija ode do Lea Baljonija, u istu kuću na Kampo dei Fjori. Leo, s

lavovskom grivom i licem bez bora, napredovao je kao poverljivi agent pape Lava i Klementa, na položaju koji je dobio uz Mikelanđelovu pomoć.

-Sada sam spreman da se povučem -poveri Leo Mikelanđelu za ručkom u sjajno nameštenoj trpezariji. -Imao sam gotovo sav novac, žene i pustolovine koje jedan

čovek može tražiti. Mislim da ću ostaviti sledećeg papu da sam svršava svoje sitne poslove.

-Koji će to biti papa? -To niko ne zna. Sutradan rano ujutro dođe mu u posetu vojvoda od Urbina, koga je pratio sluga

noseći kutiju s četiri ugovora za Julijev nadgrobni spomenik. Vojvoda je bio čovek krvoločnog izraza, s licem koje je bilo ispresecano dubokim brazdama kao bojno polje. Sa sobom je nosio smrtonosni bodež.Bilo je ovo prvi put od krunisanja Lava X pre dvadeset jedne godine da su se dva protivnika srela. Vojvoda obavesti Mikelanđela da je zid za Julijev nadgrobni spomenik u crkvi San Pjetro in Vinkoli spreman. To je bila Julijeva crkva kad je bio kardinal Rovere. Zatim odozgo iz kožne kutije izvadi poslednji ugovor, onaj iz 1532. godine, kojim »se oslobada i odrešuje Mikelanđelo svih ranije sačinjenih ugovora«, i baci ga Mikelanđelu pod noge.

-Više nema Medičija da vas štite. Ako ne ispunite ovaj poslednji ugovor do maja sledeće godine, kao što je u ugovoru naznačeno, ja ću vas naterati da ispunite ugovor iz 1516. godine: dvadeset pet kipova, većih od prirodne veličine. Dvadeset pet za koje smo već platili.

I vojvoda besno izjuri, s desnom rukom na dršci bodeža. Mikelanđelo nije bio uredio da se četiri nedovršena Diva i Pobeda donesu iz

Firence. On je bio jedva dočekao raskid ugovora omogućen promenom prvobitnog plana za spomenik oko kojeg se moglo obići u nadgrobni spomenik prisionjen uz jedan zid, no ipak je bio uznemiren, jer ti ogromni kipovi sada neće biti u proporciji s mermemom fasadom. Za ostala tri vajarska dela koja je dugovao Reverima, odlučio je da iskleše Devicu, Proroka i Sibilu, od blokova koji su se nalazili u vrtu. Te figure neće biti ni velike ni teške. A bio je siguran da će Rovere takođe biti zadovoljni, u svakom slučaju, i njegov vlastiti osećaj zahtevao je promenu, sledećeg maja, kao što je bilo naznačeno u ugovoru, on će završiti tri manje figure, i njegovi će radnici moći uraditi zid u crkvi San Pjetro in Vinkoli.

No u pogledu završavanja nadgrobnog spomenika Rovere sudbina je bila isto toliko protiv vojvode od Urbina koliko i protiv Mikelanđela. 11. oktobara 1534. godine, kolegijum kardinala izabrao je za papu Alesandra Farnezea. Farneze je bio vaspitan kod Lorenca, ali je već pre Mikelanđela napustio umetnost i učenje. Kad je njegovu božanski lepu sestru Đuliju uzeo papa Aleksandar VI za svoju ljubavnicu, Farneze je postao kardinal i stupio u raspusni život dvora Bordžije, te je izrodio dvoje nezakonite dece od dve ljubavnice. Rim ga je satirično nazivao »kardinal podsuknji«, jer je dobio zvanje preko sestrinog položaja. Međutim 1519. godine, kad se zaredio za sveštenika, napustio je čulna zadovoljstva i počeo živeti uzornim životom.

Papa Pavle III poslao je kurira u kuću na Mačelu dei Korvi s pitanjem da li bi Mikelanđelo mogao doći u Vatikan toga poslepodneva? Sveti otac ima nešto važno da mu saopšti. Mikelanđelo ode u kupalište u Via de' Pastini, gde mu brijač podšiša kosu koja mu je bila narasla preko obrva. Pogledavši se u ogledalo u spavaćoj sobi, dok mu je Urbino pomagao da obuče košulju i ogrtač boje maslačka, on s iznenađenjem primeti da mrlje boje ćilibara u njegovim očima počinju bledeti i da slomljeni pregib na nosu više ne izgleda tako dubok.

-Čudno -promrmlja on -sada, kad me za to više nije briga, nisam više tako ružan kao što sam bio.

-Ako ne pripazite -reče Urbino proprativši osmehom ovo samodopadanje -počećete izgledati kao Mikelanđelova skulptura.

Kad je ušao u malu prestonu dvoranu Vatikana, Mikelanđelo zateče papu Pavla III gde živahno razgovara s Erkolom Gonzagom, kardinalom od Mantove, sinom obrazovane Izabele d'Este, čovekom odličnog ukusa. Mikelanđelo kleknu, poljubi papin prsten, a oči mu brzo uhvatiše lice novog pape: uska glava, oči izrazito oštroumne, dugi tanki nos koji je štrčao iznad snežnobelih brkova, upali obrazi i tanke usne koje su govorile o pohotljivcu koji se pretvorio u estetu. Bilo je to snažno lice.

-Sine moj, smatram dobrim znakom što ćeš raditi u Rimu za vreme mog pontifikata.

-Vaša svetost je ljubazna. -To je stvar sebičnosti. Nekolicina mojih prethodnika biće spominjana ponajviše

zbog umetničkih dela koja su naručili da ih napraviš. Mikelanđelo se skromno pokloni na taj kompliment. Papa toplo doda: -Želim da

stupiš u našu službu. Mikelanđelo se zaustavi da izbroji odmor klesara od jedan-dva-tri-četiri. -Kako mogu služiti Vašoj svetosti? -Da nastaviš svoj rad na Poslednjem sudu. -Sveti oče, ja ne mogu prihvatiti jednu tako veliku narudžbinu. -Zašto ne? -Obavezan sam ugovorom prema vojvodi od Urbina da završim nadgrobni

spomenik pape Julija. Pretio mi je katastrofom ako do kraja ne radim isključivo na njemu.

-Da li će Svetu stolicu zastrašiti jedan ratnik? Izbaci nadgrobni spomenik iz glave. Ja želim da završiš Sikstinsku kapelu u slavu našeg pontifikata.

-Sveti oče, trideset godina muče me zbog greha što sam potpisao taj ugovor. Pavle ustade s prestola, dok mu je mršavo telo drhtalo pod jasnocrvenim

baršunastim ogrtačem optočenim hermelinom. -I za mene je prošlo trideset godina otkako sam poželeo da te imam u svojoj

službi. Sada kad sam papa, zar da mi ne bude dopušteno da udovoljim toj svojoj želji?

-Svetosti, to su vaših trideset godina protiv mojih. S besnim pokretom Pavle odgurnu crvenu kapu od baršuna sa obrva i viknu: -Odlučio sam da mi služiš, pa bilo šta bilo. Mikelanđelo poljubi papin prsten, povuče se iz male prestone dvorane.Kad se

vratio kući, utonu u staru kožnu stolicu. Oštro kucanje na vratima prenu ga iz klonulosti. Urbino uvede dvojicu švajcarskih gardista, visoka plava diva u istoj žutozelenoj odeći, koji izjaviše da će Mikelanđelo Buonaroti primiti, sutradan pre podne, posetu Njegove svetosti Pavla III.

-Pronaći ću čistačice, meser -izjavi staloženi Urbino. -Šta se služi Svetom ocu i njegovoj pratnji? Ja nikad nisam video jednog papu, osim u procesiji.

-I ja bih voleo da je to jedino mesto gde sam ga video -promrmlja Mikelanđelo.-Kupi passito i biscotti, vino od suvog grožđa i kolačića. Uzmi naš najbolji firentinski stolnjak.

Papa stiže s Kardinalima i pratnjom, prouzrokovaši prilično uzbuđenje na Pjaci del Foro Trajano.Dobroćudno se osmehnuvši Mikelanđelu,brzo priđe Mojsiju.

Kardinali okružiše figuru poljem od crvenih ogrtača. Bilo je očigledno iz pogleda koji je papa potajno bacio na Erkola Gonzagu da je kardinal od Mantove bio priznati autoritet Vatikana za umetnost. Gonzaga koraknu unazad od Mojsija nagnute glave, očiju sjajnih od uzbuđenja. On izjavi glasom u kome je bilo strahopoštovanja, ponosa i zahvalnosti:

-Taj je Mojsije sam dovoljan da učini čast papi Juliju. Nijedan čovek ne bi mogao tražiti sjajniji spomenik.

Papa Pavle reče zamišljeno: -Erkole, želeo bih da sam to ja rekao. Zatim, okrenuvši se Mikelanđelu, doda: -Vidiš, sine moj. Nisam bio nerazuman.

Naslikaj za mene Poslednji sud. Urediću s vojvodom od Urbina da primi Mojsija i ta dva Sužnja iz tvoje ruke.

Mikelanđelo nije uzalud preživeo četiri pontifikata, i odmah je shvatio da je nadmudren.

2

Kad je bio mlad, njegov se duh zanosio divovskim projektima. Jednom je u

Karari hteo da kleše jedan celi mermerni vrh koji bi vodio mornare u Tirenskom moru. Ali dok se ove noći nemirno prevrtao u krevetu, pitao se: »Gde ću naći snage da prekrijem jedan zid veći od Sikstinskih panela Girlandaja, Botičelija, Roselija i Peruđina zajedno?« Istina, neće morati da leži i da slika nad sobom na plafonu, ali zid će tražiti isto toliko vremena, i isto će ga tako potpuno iscrpeti. Kako će sa šezdeset godina skupiti onu divovsku snagu koju je imao kad su mu bile trideset dve?

Oronuo od nespavanja, ustade i pođe na jutarnju misu u San Lorenco in Damazo, naletevši na Lea Baljonija, koji je išao kući na uglu. Pošto su se obojica ispovedili i pričestili, izađoše iz crkve i stadoše na Kampo dei Fjori lica osvetljenih bledom svetlošću jesenje zore.

-Leo, vi ste se provodili, a ja sam se borio s mojom besmrtnom dušom, no vama je trebalo manje vremena da se ispovedite nego meni.

-Dragi moj Mikelanđelo, za mene je sve ono što donosi radost dobro, a sve ono što donosi bol grešno. Ergo, moja savest je čista. Po vašem izmučenom izgledu rekao bih da ste prošle noći mnogo propatili, ergo, potrebno je da vam se oprosti mnogo prestupa. Hajdemo unutra na šolju vrelog mleka, nazdravićemo kardinalu Gonzagi za njegovu pohvalu vašem Mojsiju. Rim priča gotovo jedino o tome.

Odmarao se u tom času drugarstva. Izašavši od Baljonija polagano krene pustim ulicaima do Panteona, obiđe njegovu veličanstvenu kupolu, a zatim se spusti duž Via Rekta do Tibra pa ulicom Alesandrina do crkve svetog Petra. Antonio da Sangalo, nećak Đulijana da Sangala i Bramanteov pomoćnik, nasledio je naslov graditelja Svetog Petra. Koliko je Mikelanđelo mogao primetiti, malo je bilo ostvareno za osamnaest godina njegovog izbivanja iz Rima, osim što su popravljeni gigantski stubovi i sagrađeni najniži zidovi za temelje. Dve stotine hiljada dukata iz celog hrišćanskog sveta bilo je prosuto u beton, ali najviše, kako je Mikelanđelo saznao, u džepove jednog kruga ugovarača, koji su podizali crkvu tako polagano

koliko je to ljudski bilo moguće. Ovako, razmišljao je Mikelanđelo, Sveti Petar neće biti gotov ni do sudnjega dana.

Kapelica Marije od Groznice još nije bila uklonjena da napravi mesta transeptu. On uđe unutra, stade pred svoju Pijetu. Kako je lepa bila Marija, kako izvanredna i kako nežna. A sin na majčinom krilu, kako osećajno lice.

On pade na kolena, upitavši se za trenutak da li nije pogrešno moliti se pred svojim vlastitim delom, ali te je figure isklesao tako davno, kad su mu bile tek dvadeset četiri godine. I mada su ga zapljusnula uzbuđenja tih dalekih dana kad je tek bio postao vajar, nije se mogao setiti nijedne pojedinosti kako ju je klesao. Činilo mu se kao da je to delo stvorio neko koga je upoznao veoma davno.

Rim je bio na ulicama u prazničnom odelu, jer je toga dana bila svetkovina, na dan kada dvanaest pobedonosnih kola polaze s brda Kapitola i ceremonijalno voze do Pjace Navone. Ove godine imala se održati i trka između bivola i konja, a zatim je trebalo da se dvadeset bikova priveže za kola na vrhu brda Testaćio i poteraju dole niz strmu padinu, gde će biti poklani pred očima gledalaca, kao nekada prasići koje je posmatrao s Baldučijem.

I ne znajući da je tamo usmerio svoje korake, nađe se pred palatom porodice Kavaljeri. Mata se nalazila u Rione de Sant' Eustakio, okrenuta na svoju vlastitu pjacu i okružena prekrasnim vrtovima,četvorougaona, okružena tvrđavskim zidom, palata Kavaljeri služila je nekoliko stotina godina kao sedište generacija Kavaljerija »konzervatora«, rimskih građana koji su dobrovoljno konzervisali rimske antike, stare rimske crkve, fontane i kipove u gradu.

Trebalo mu je tri nedelje da sredi ono što je moglo da bude jedna šetnja od deset minuta od njegove kuće u Mačelu dei Korvi, uskoj Via di San Marko i Via dela Botege Oskure do palate Kavaljeri. Dok je spuštao teški zvekir na njegovu metalnu osnovu sa sjajnim prednjim vratima, pitao se zašto mu je trebalo tako dugo da poseti Tomaza de' Kavaljerija kad je duboko u duši, u toku te poslednje godine koja ga je iscrpela u Firenci, znao da je jedan od razloga zašto se raduje povratku u Rim bilo prisustvo tog ljupkog mladog prijatelja.

Jedan sluga otvori vrata i uvede Mikelanđela u salon s visokim plafonom s leve strane, u kojem se nalazila najbolja privatna zbirka antičkih mermernih skulptura u Rimu. Dok je Mikelanđelo išao od jednog fauna s grožđem do jednog deteta koje je spavalo na steni s makom u ruci, zatim do reljefa morskog konja sa ženom koja sedi na njemu okružena delfinima, on se seti ljubaznih pisama koja je izmenjivao s Tomazom i crteža Ganimeda i Titiosa koje je napravio Tomazu da ih studira.

On začu korake iza sebe, okrenu se... i glasno zinu od čuda. Za dve godine otkako nije video Tomaza, ovaj se bio pretvorio od privlačnog mladića u najdivnijeg zrelog muškarca kojeg je Mikelanđelo ikad ugledao: još lepšeg od antičkog bacača diska koji je stajao između njega i Tomaza: sa širokim, mišićavim ramenima, uskim strukom, pravim vitkim nogama.

-Konačno si došao -reče Tomazo tihim glasom, tako iznenađujuće ozbiljnim i ljubaznim za jednog mladića od dvadeset četiri godine.

-Nisam želeo da ti donosim svoje neprilike. -Prijatelji mogu da dele neprilike. Sreli su se na pola puta u salonu, stegli jedan drugome ruku u napetom

srdačnom pozdravu. Tomazove oči dobile su duboku kobaltnoplavu boju, a lice je omršavelo i dobilo finije oblike.

-Sada znam gde sam te ranije video -povika Mikelanđelo. -Na svodu Sikstinske kapele.

-A kako sam ja stigao tamo? -Ja sam te tamo stavio. Ti si Adam koji upravo prima život od Boga. Čak i po

načinu kako ti svetla kosa pada na vrat. -Odavno si slikao Adama? -Otprilike pre dvadeset četiri godine. Upravo u vreme kad si se ti rodio. Ti si moj

portret učinio istinitim. -Vidiš li do koje mere sam spreman da činim sve za svoje prijatelje? -reče

Tomazo nasmejavši se. -Čak ću verovati u čuda. -Čuda možda nisu nemoguća. Došao sam na tvoja vrata teška koraka i teška srca.

Deset minuta sam proveo s tobom, i deset godina skinuo sa života. -Kao što su tvoji crteži dodali deset godina mojoj zrelosti umetnika. -Kako je to divno kad jedan mladić i jedan starac mogu da izmene godine, kao da

su to darovi na dan Befane. -Nemoj se nazivati starcem -uzviknu Tomazo. Kad se ljutio, njegove su oči

postajale tamne kao noć. -Ljuti me kad vidim da misliš tako konvencionalno. Čovek je onoliko star koliko je stara stvaralačka snaga u njemu.

Topao osmeh preli se Mikelanđelovim licem. Čvorovi u njegovoj glavi i grudima se odvezaše.

-Znaš li da moram slikati Poslednji sud za papu Pavla? -Čuo sam jutros na misi. Biće to veliko delo za Sikstinu, i odgovaraće svodu. Mikelanđelo okrene leđa Tomazu da sakrije uzbuđenje, stade i poče rukama

gladiti divne obraze nepokrivene mermerne Venere. Preko njega preli se talas radosti i on se ponovo okrenu svom prijatelju.

-Tomazo, do ovog trenutka nisam mislio da ću moći skupiti odvažnosti da stvorim Poslednji sud. Sada znam da mogu.

Popeše se uz široke stepenice. Na balustradi Kavaljeri su bili postavili manje i nežnije kipove, glavu jedne žene s korpom na glavi, rimsku skulpturu cara Avgusta, otvorenu morsku školjku u kojoj se nalazila naga figura. Tomazo Kavaljeri je provodio pola dana radeći za poreski odbor i kao nadzornik javnih radova, drugu polovinu crtajući. Njegova radionica nalazila se u stražnjem delu palate, okrenuta na Tore Arđentina. Bila je to soba u kojoj ne bejaše ničega osim dugačkih daski na drvenim kozlićima. Gore na zidovima bili su crteži koje je Mikelanđelo pravio pre dve godine, kao i oni koje je poslao iz Firence. Desetak crteža bilo je rašireno po daskama. Mikelanđelo ih osmotri, zatim uzviknu:

-Imaš divan talent. I marljivo radiš. Tomazovo lice se zamrači. -Poslednje godine zapao sam u loše društvo. Rim je pun iskušenja, kao što znaš.

Previše sam pio i bludničio, a suviše malo radio... Mikelanđela je zabavljala trezvena ozbiljnost s kojom je njegov prijatelj sam

sebe kudio. -Čak je i sveti Franjo bio neobuzdan kao mladić, Tomao -reče on, upotrebivši

deminutiv da bi ga naterao na osmeh. -Smem li raditi s tobom, pa makar samo dva sata dnevno? -Moja radionica je i tvoja. Šta bi mi donelo veću sreću? Vidiš što su mi tvoja vera

i odanost već doneli? Jedva čekam da počnem crtati za Poslednji sud. Ja neću služiti

samo kao tvoj prijatelj već i kao tvoj učitelj. Zauzvrat, pomoći ćeš mi da pravimo crteže, delićeš moje modele. Razvićemo te u velikog umetnika.

Tomazo prebledi, njegove se oči pretvoriše u sivu boju prašine. On kruto odgovori: -Ti si personifikacija umetnosti. Ljubav koju meni ukazuješ jeste ljubav koju bi pokazivao onima koji vole umetnost i žele joj se posvetiti. Nešto mogu da ti kažem: nikad nisam nijednog čoveka voleo više od tebe, nikad nisam više želeo jedno prijateljstvo.

-Za mene je beskrajna tuga što ne mogu da ti dam svoju prošlost isto kao i budućnost.

-Ja imam tako malo da pružim zauzvrat. -Ah -reče tiho Mikelanđelo -nemaš pravo. Dok stojim nasuprot tebi za ovim

radnim stolom, ne osećam ni godine ni strah od smrti, znaš li nešto dragocenije što bi jedan čovek mogao drugome pružiti?

Postali su nerazdvojni. Išli su pod ruku oko Pjace Navone da se nadišu vazduha, nedeljama pravili Skice na Kapitolu ili na Forumu, večerali u domu jedan kod drugoga posle radnog: dana, zatim provodili večeri u satima punim podsticaja u crtanju i razgovoru. Uzajamna sreća koju su osećali zračila je srećom za sve koji su bili u njihovom prisustvu, i pošto su bili priznati drugovi, sada su ih svuda zajedno pozivali. Kako je Mikelanđelo definisao svoje osećaje prema Tomazu? Sigurno, bilo je to divljenje prema lepoti. Tomazovo fizičko biće snažno je delovalo na njega i izazivalo osećaj praznine u želucu. On je shvatao da se to što oseća prema Tomazu može opisati samo kao Ljubav, a ipak je bilo teško identifikovati taj osećaj. Od njegovih ljubavi u životu, gde je ova imala mesto? S kojom da je uporedi? Bila je drukčija od njegove potčinjene ljubavi prema porodici, od poštovanja i strahopoštovanja koje je osećao prema Il Magnificu, od poštovanja prema Bertoldu, od njegove dugotrajne nežne ljubavi prema Kontesini, nezaboravne strasti za Klarisu, njegove prijateljske ljubavi za Granačija, očinske ljubavi koju je osećao prema Urbinu. Možda se ta ljubav, koja mu je došla tako kasno u životu, nije ni mogla definisati.

-To je tvoja izgubljena mladost koju u meni poštuješ -reče Tomazo. -Čak ni u snovima nisam izgledao kao ti -odgovori Mikelanđelo podsmešljivo. Pravili su skice na stolu ispred vatre. On je izvlačio svoj prvi plan za zid Sikstine:

upotrebljavajući figure u protivteži za bočne partije, od kojih su neke letele prema nebu, druge padale prema paklu.

-Ti govoriš o svom spoljašnjem izgledu -odgovori Tomazo. -Moja unutrašnja slika je jednostavna. Ja bih vrlo rado menjao svoje crte lica za tvoj genij.

-Bio bi glup, Tomazo, fizička lepota je jedan od najređih božjih darova. Tomazovo lice prebledi. -I jedan od najnekorisnijih -doda on pomalo sa strepnjom. -Ne, ne -povika Mikelanđelo. -Ona donosi radost drugim ljudima. Šta misliš,

zašto sam ja posvetio život stvaranju jedne rase božanskih stvorenja u mermeru i boji? Zato što se divim ljudskoj lepoti kao najdivnijem božjem daru.

-Tvoji su ljudi lepi jer si im udahnuo dušu. Tvoja Pijeta i Mojsije i lica na svodu Sikstinske kapele, oni osećaju i misle, oni poznaju sažaljenje... Zato oni žive i imaju značenja za nas.

Mikelanđelo se osećao ponižen pred tim strastvenim izlivom.

-Ti si govorio s mudrošću čoveka od šezdeset godina, dok sam ja izgovorio gluposti mladića od dvadeset četiri godine.

Ustajao je s prvim svetlom, nestrpljiv da sedne za crtaći sto. Kad bi sunce ogrejalo vrh Trajanovog stuba, Tomazo bi stizao s korpicom sveže pečenih kiflica za prepodnevno osveženje. Svakog dana dolazio je drugi od modela koje je Urbino iznajmljivao u potrazi za tipovima kakve mu je opisivao Mikelanđelo: radnici, mehaničari, intelektualci, plemići, ljudi svih rasa i svih veličina. Kako je u Poslednjem sudu trebalo biti mnogo žena,imali su ženske modele, žene iz kupališta, bordela, i neke prekrasne hetere, koje su pozirale zbog pustolovne strane tog događaja.

Naslikao je Tomazov portret u crnoj kredi, ukazujući jedini put nekome taj kompliment: sa glatkim obrazima, fino modelovanom građom kostiju, u staroj odeći i s medaljonom u jednoj ruci.

-Da li se prepoznaješ, Tomazo? -Crtež je božanstven. Ali to nisam ja. -To si ti onakav kakvog te ja vidim. -To me obeshrabruje... dokazuje ono što sam u početku sumnjao: imam ukusa,

mogu razlikovati dobar rad od lošeg, ali nemam stvaralačkog žara. Mikelanđelo je stajao nad Tomazom, koji je sedeo zgrbljen nad tezgom. Njegova

ljubav za Tomaza činila ga je petnaest stopa visokim. -Tomao, nisam li ja od Sebastijana napravio dobrog slikara i osigurao mu važne

narudžbine? Ti imaš hiljadu puta više talenta od njega. Tomazo je ćutao. On je imao svoje uverenje. -Tvoje učenje mi omogućuje dublje razumevanje onoga što se krije u ovoj

umetnosti, ali ne daje veću snagu da to sam izvedem. Ti traćiš vreme misleći na mene. Više ne bi trebalo da dolazim ovamo.

Posle večere Mikelanđelo sede za dugački sto i poče da piše. Do ujutro je završio dva soneta:

LJUBAV KOJA ŽARI Sa tvojim lepim očima ja vidim svetlost koja se menja, Za kojom bi moje slepe oči uzalud gledale, Poduprt tvojim nogama, ja nosim teret Koji bi za moje slabe noge bio suviše težak, Bez krila, na tvojim lakim krilimaja letim, Tvoj duh me nosi da se probijam do neba, I po tvojoj želji crvenim i bledim i čas po čas Sledim se na suncu, gorim pod studenim nebom.

Tvoja volja obuhvata moju i njen je gospodar, Život mojim mislima u tvom je srcu podaren, Moje reči počinju da dišu tvojim dahom:

Kao mesec sam ja koji ne može da sja Sam, jer gledaj! naše oči ništa ne vide na nebu

Osim onog što živo sunce obasja. Kad je Tomazo stigao u studio, Mikelanđelo mu pruži prvi sonet. Tomazo

pročita, lice mu porumeni. Mikelanđelo uze drugi list papira s radne klupe i reče: -Ovo je druga pesma koju sam ti napisao.

Nisam video smrtne lepote ovim očima Kad sam savršen mir našao u tvojim lepim očima, Ali daleko unutra, gde sve sveto biva, Moja je duša osetila ljubav, svoju drugu nebesku... Tomazo je stajao oborene glave, stojeći tako dugi trenutak. Zatim podiže oči

koje su bile bistre i sjajne. -Ja nisam vredan takve ljubavi, ali učiniću sve da je zaslužim. -Samo da ne dobijemo ono što smo zaslužili -reče Mikelanđelo blago se

osmehnuvši -ili bi Poslednji sud bio neizdrživ.

3

Stajao je sam u Sikstinskoj kapeli, s uzburkanom kompozicijom Stvaranja sveta

nad glavom, praveći detaljan pregled oltarskog zida. Jona, koji je predsedavao na kraju plafona na mermernom tronu, sedeće kao prorok Starog zaveta nad sudenjem novozavetnog Hrista.

Zid visok pedeset pet stopa i četrdeset stopa širok, bio je uskomešan i iseckan. Na donjem kraju bile su naslikane tapiserije slične onima na dugačkom zidu sa strane, iznad oltara nalazile su se dve Peruđinove freske: Otkrivanje Mojsija i Rođenje Hrista, u sledećem delu bila su dva ista prozora kao na zidovima sa strane, s portretima prvih dvaju papa, Svetog Linusa i Svetog Cletusa, a zatim, na najvišem, ili četvrtom delu, njegove dve lunete na kojima je naslikao Hristove pretke.

Zid je bio potamneo od vatre pri dnu, rupičav i obijen u drugom pojasu, više gore bio je pun mrlja od vlage, a sav je bio prekriven prašinom, prljavštinom i dimom od sveća koje sa gorele na oltaru. Nije hteo da uništi Peruđinove freske, ali kako je morao uništiti i svoje dve slike u lunetama, niko ga neće smatrati osvetljivim. Zatvoriće dva prozora koji odvraćaju pažnju. Sagradiće novi zid od pečene opeke koji će projektovati tako da se nagne koso upolje za stopu od plafona prema podu, tako da se prašina, prljavština i dim više ne hvataju po njemu.

Papa Pavle je odmah dao odobrenje za Mikelanđelove planove gradnje. Mikelanđelo je sve više i više voleo papu Farnezea i počeo je osećati prijateljstvo prema njemu. Pošto je u mladosti živeo neumereno, Pavle je postao latinski i grčki naučnik, dobar govornik i pisac. Nameravao je da se kloni Julijevih ratova, Lavovih orgija, Klementovih međunarodnih grubih grešaka i spletaka. Bio je obdaren i finim smislom za šalu, kao što je Mikelanđelo video kad je došao u Vatikan. Primetivši Poritifeksovu lepu boju i svetli sjaj u očima, on primeti:

-Vaša svetost danas dobro izgleda.

-Ne tako glasno -prošaputa Pavle šaljivo. -Razočaraćeš kolegijum kardinala. Oni su me izabrali samo zato što su mislili da sam na samrtnoj postelji. Ali papska dužnost mi godi, i ja ću ih nadživeti.

Bio je srećan u toku onih meseci stalnog crtanja u radionici koju je Urbino osvežio s malo boje po zidovima. Crtanje, kao hrana, piće i san, jača svakog čoveka. Posredstvom svoje crtačke ruke počeo je hvatati rep nekih rudimentarnih ideja. Poslednji sud bio je obećan hrišćanskom verom kao podudaran sa svršetkom sveta. Da li je to moguće? Da li je Bog stvorio svet da ga napusti? Odluka da stvori čoveka bila je samo božja. Zar onda Bog nije bio dovoljno jak da održi svet zauvek, uprkos pokvarenosti i zlu? Zar On to ne bi želeo? Pošto svaki sam sebe osudi pre smrti, bilo da prizna svoje grehe ili da umre ne pokajavši se, zar Poslednji sud ne bi mogao da bude jedna zamisao koju Bog stalno drži u rezervi, kada bi Hrist upravo stigao među ljude da počne suditi? Ali on nije verovao da bi mogao naslikati Poslednji sud kao nešto što se već desilo, već samo u trenutku kad počinje. Onda bi mogao da naslika čovekovo mučno ocenjivanje sebe samog. Ne bi bilo izbegavanja, prevare. Verovao je da je svaki pojedinac odgovoran za svoje ponašanje na zemlji, da je u njemu samom postojao sudija. Zar bi makar i jedan besan i razgnevijen Hrist mogao dosuditi veće kazne? Da li je Danteov Haron u svom čamcu na reci Aheronu mogao naterati bezbožnike u dublji, večniji pakao od čovekove jednostavne osude sebe samog?

Od trenutka kad je njegovo pero dirnulo papir on je tražio obrise ljudskog oblika, jednu liniju za svaku figuru, nervoznu da bi naznačila očajnički podsticaj iza njihovih pokreta. Neprestano je zamakao pero u mastilo, nestrpljiv što mora prekinuti neprekidnu vezu svog linearnog kretanja, željan da postigne simultanost oblika i prostora. Unutar linija obrisa upotrebio je sistem ukrštenih paralelnih crta da opiše igru mišića u raznim stanjima napregnutosti prouzrokovane nervoznim napetostima obrisa. Ono što je on tražio bilo je oštro izdvajanje ljudskog tela od prozirnog vazduha oko figure, ovo je postizao prodirući u same živce prostora. Svaki muškarac, svaka žena, svako dete stajaće potpuno jasno, da izrazi svoje puno ljudsko dostojanstvo, jer svako od njih je bilo individualno biće i imalo je svoju vrednost. To je bio ključ ponovnog rođenja ljudske nauke i slobode u Firenci, posle hiljadugodišnje tame. Nikad neće biti, on, Mikelanđelo Buonaroti, Toskanac, odgovoran za to da je spustio čoveka do nerazgovetnog dela jedne rudimentarne mase, čak ni na putu u raj ili pakao!

Mada to nije hteo priznati, ruke su ga bolele od desetogodišnjeg klesanja kapele Mediči. Što je više proučavao svod Sikstinske kapele, sve je više pomišljao da će slikarstvo postati jedna plemenita, trajna umetnost, na kraju krajeva.

Odjednom se obreo kao središte jedne grupe mladih Firentinaca, koji su se svakog poslepodneva sastajali u popravljenoj radionici u Mačelu dei Korvi da izlože svoje planove kako da pobede Alesandra. Vode su bili sjajni, vitalni kardinal Ipolito, koji je s kardinalom Erkolom Gonzagom delio vođstvo rimskog visokog društva umetnika i naučnika, plemeniti i ljubazni kardinal Nikolo, Roberto Stroci, čiji je otac pomogao Mikelanđelu da zaposli Đovansimona i Zigizmonda u vunarskoj trgovini, i čiji je deda kupio prvu Mikelanđelovu skulpturu, sinovi i unuci firentinske kolonije, odavno utemeljene, u čije je domove bio pozivan prilikom svog prvog boravka u Rimu, dok ga je, kardinal Rijario držao u neizvesnosti. Kad je otišao da ih poseti jedne nedelje uveče, našao se usred jedne pažljive i uzbuđene grupe mladića:

Pjerantonija, skulptora, Pjerina del Vage, najpopularnijeg umetnika štukature i ukrasitelja Rima, i njegovog učenika Marčela Mantovana, Jakopina del Konta, mladog firentinskog učenika Andree del Sarta, koji je sledio Mikelanđela u Rim, Lorenceta Lotija, arhitektu crkve svetog Petra i sina levača zvona koji je za Mikelanđela radio u Bolonji. Mladi ljudi su ga smatrali hrabrim čovekom koji se suprotstavljao papama, vrednim sinom Lorenca Veličanstvenog. U vreme kad je Firenca bila nisko pala, kad su njena deca očajavala, oni su nalazili utehe u idejama koje je Mikelanđelo izdigao iznad Evrope kao neki Monte Altisimo. On im je ulivao ponos što su Toskanci, on je svojeručno stvorio više dela čistog genija od svih ostalih umetnika zajedno. Ako je Firenca mogla stvoriti jednog Mikelanđela, onda je mogla preživeti i jednog Alesandra.

Mikelanđelo s bolom u duši shvati da nikada dotle nije doživeo takvo priznanje, niti ga je mogao prihvatiti, sve da ga je i doživeo.

-Moja priroda se menja -primeti on Tomazu. -Dok sam slikao svod, ni sa kim nisam razgovarao osim s Mikijem.

-Da li je to za tebe bilo nesrećno razdoblje? -Jedan umetnik na vrhuncu svojih snaga postoji u području koje je izvan ljudske

sreće. Znao je da je ta promena u njegovoj prirodi došla, delimično, zbog njegovih

osećaja prema Tomazovoj lepoti i plemenitosti duše, kao da je mladić koji se prvi put zaljubio u devojku. Imao je sve te simptome: silnu radost kad bi Tomazo ušao u sobu, osećaj napuštenosti kad bi otišao, bolne časove dok ga opet ne bi video. Gledao je Tomaza, koji je s pažnjom crtao ugljenom. Nije se usuđivao da mu kaže šta oseća, i tako je, kasno u noći, umesto toga napisao sonet:

Ljubav nije uvek težak i smrtni greh, Ako je to ljubav prema božanskoj lepoti. Ako čini da srce puno nežnosti i detinje čednosti može primiti zrake božje milosti koji ga greju... Onda u Rim stiže vest da Karlo V namerava svoju nezakonitu kćer Margaretu

udati za Alesandra, što bi održalo Alesandra na vlasti. Nade firentinske kolonije bile su uništene. Još veće razočaranje za samog Mikelanđela bio je fratar Sebastijano, okrugao kao grudva maslaca, koji se baš vratio s putovanja.

-Moj dragi compare, kako je divno što vas opet vidim! Morate doći u San Pjetro in Montorio da vidite kako sam dobro preneo vaše crteže u ulje.

-Ulje? Pa ti treba da radiš freske. Sebastijano pocrvene sve do ogromne vilice. -Freska je za vas, dragi učitelju, koji nikad ne grešite. Za moj temperament bolje

je ulje. Ako napravim i deset grešaka mogu ih izbrisati i početi iz početka. Popeli su se do San Pjetra in Montorio, koji je gledao na Rim.Vazduh je bio

proziran, voda Tibra, dok je proticala između krovova od crepa, svetloplava ispod zimskog neba. U dvorištu Mikelanđelo prođe pored Bramanteovog Tempjeta, dragulja arhitekture, koji mu je uvek izazivao uzvik oduševljenja. U crkvi, Sebastijano ponosno odvede Mikelanđela do prve kapelice na desnoj strani. Video je da je Sebastijano obavio divan posao dodajući intenziteta njegovim, Mikelanđelovim crtežima, da su boje ostale sveže, nepromenjene. Ranijim

umetnicima koji su slikali uljem na zidovima, čak i takvim majstorima kao što su bili Andrea del Kastanjo, Antonio i Pjero Polajuolo, likovi su često bledeli ili tamneli.

-To je nova umetnost koju sam ja izmislio -objasni ponosno Sebastijano. - Upotrebljavam grubi nanos kreča pomešanog s mastikom i smolom, istopim sve to na vatri, zatim prekrijem zid belom vrelom zidarskom lopaticom. Zar se ne ponosiš mnome?

-Šta si još naslikao posle ove kapele? -...ne mnogo. -Ali ako si bio toliko ponosan što si usavršio jednu novu metodu? -Kad me je papa Klement postavio za čuvara pečata, nije mi više bilo potrebno

da radim. Imao sam novaca koliko sam hteo. -To je bio jedini razlog zašto si slikao? Sebastijano se okrene Mikelanđelu zureći u njega kao da je odjednom njegov

dobročinitelj izgubio pamet. -Kakav bi drugi razlog mogao postojati? Mikelanđelo poče da se ljuti, a onda uvide da ima posla s jednim ljupkim

detetom. -Sebastijano, imaš potpuno pravo. Pevaj, sviraj na liri, zabavljaj se. Umetnošću

treba da se bave samo oni jadnici koji sebi ne mogu pomoći. Zastoj u radovima na crkvi svetog Petra bio je gorči napitak. Mada su stotine

ljudi bile zaposlene i tone cementa pomešane u toku meseci otkako je stigao u Rim, njegovo mu je iskusno oko kazivalo da nikakav napredak nije učinjen ni u planovima ni u zgradi crkve. Firentinska kolonija je znala za to traćenje novca i vremena, ali čak ni njegova tri mlada prijatelja kardinala nisu mogla da mu kažu da li je papa u šta sumnjao. Antonio da Sangalo se za dvadeset godina tako čvrsto ušančio kao arhitekt crkve svetog Petra da se niko nije usudio da ga napadne. Mikelanđelo je video da je bolje ćutati.No u sebi je goreo, jer se nikad nije oslobodio osećaja da je sveti Petar njegov vlastiti projekat: on je naime delimično bio uzrok njegovog započinjanja. Kad više nije mogao ćutati, nađe jedan trenutak da kaže papi šta se dešava.

Papa Pavle je strpljivo slušao, gladeći svoju dugu sedu bradu. -Nisi li ti isto tako okrivio Bramantea? Dvor će reći da si ljubomoran na Antonija

da Sangala. To na tebe baca loše svetlo. -Ja sam celog svog života u lošem svetlu. -Slikaj Poslednji sud, Mikelanđelo, a Antonija da Sangala pusti da gradi crkvu

svetog Petra. Stigavši kući, razočaran,nađe Tomaza gde ga čeka s kardinalima Ipolitom i

Nikolom. Svaki kao da je hodao svojom vlastitom putanjom nacrtanom na podu. -Izgledate kao neka delegacija. -I jesmo -odgovori Ipolito. -Karlo V prolazi kroz Rim. On će posetiti samo jednu

privatnu osobu, Vitoriju Kolonu, markizu od Peskare. On je dugogodišnji prijatelj porodice njenog muža u Napulju.

-Ja ne poznajem markizu. -Ali je ja poznajem -odgovori Tomazo. -Zamolio sam je da vas pozove na svoj

skup ove nedelje posle podne. Doći ćete, naravno.

Pre no što je Mikelanđelo uspeo da upita: »Kako ću tamo odgovarati?« Nikolo, koji je imao Kontesinine ozbiljne smeđe oči, reče: -Za Firencu će mnogo značiti ako se ti sprijateljiš s markizom i ako te ona predstavi caru kad dođe u Rim.

Kad su dvojica kardinala otišla, Tomazo reče: -Zapravo, ja sam želeo da se upoznaš s Vitorijom Kolonom. U godinama otkako si poslednji put živeo ovde, ona je postala prva dama Rima. Ona je retki pesnik, jedan od najfinijih umova Rima. Lepa je. A i svetica je.

-Jesi li ti zaljubljen u tu damu? -upita Mikelanđelo. Tomazo se dobroćudno nasmeja.

-Oh, ne. Ona je žena od četrdeset šest godina. Doživela je jednu divnu ljubavnu istoriju i brak, i udovica je već deset godina.

-Da li je ona Kolona iz palate na Kvirinalu, iznad mene? -Da, sestra Askanija Kolone, mada retko kada upotrebljava palatu. Uglavnom

stanuje u manastiru gde se čuva glava svetog Jovana Krstitelja.Ona više voli ozbiljan život majke nastojnice i sestara.

Vitorija Kolona, kći jedne od najmoćnijih porodica Italije, bila je verena s Ferantom Frančeskom d' Avalos od Napulja, markizom od Peskare, kad su i njoj i njemu bile četiri godine. Bili su venčani raskošnim obredom u Iskiju kad im je bilo devetnaest godina. Međeni mesec je kratko trajao, jer je markiz bio general u službi Svetog rimskog cara Maksimilijana i morao je u rat. U šesnaest godina braka Vitorija je retko vidala svog muža. Godine 1512. bio je ranjen u bici kod Ravene. Vitorija ga je negovala i vratila u život, ali se on vratio u svoju komandu, i trinaest godina kasnije poginuo je u bici kod Pavije u Lombardiji posle junačke akcije na bojnom polju. Usamljena Vitorija provela je duge godine odvojenog života učeći marljivo grčki i latinski i postala je jedna od najistaknutijih naučnika Italije. Kad je njen muž umro, imala je nameru da ode u manastir, ali je to papa Klement zabranio. Provela je poslednjih deset godina života pružajući svoje usluge i bogatstva siromašnima i gradeći manastire, i tako je omogućila bezbrojnim devojkama koje su bile bez miraza pa nisu nalazile muža da uđu u manastir. Njene pesme smatrane su za najveće književne događaje vremena.

-Ja sam video samo jednog sveca koji je hodao u kožnim cipelama –primeti Mikelanđelo. -To je bio prior Bikjelini. Zanimalo bi me da vidim kako izgleda ta ženska verzija.

To je bilo poslednje što je pomislio o Vitoriji Koloni, markizi od Peskare, do kasnog nedeljnog popodneva kad je Tomazo došao po njega i kad su pošli uz Via dei Kavali pored vrtova Kolona s jedne strane i Konstantinovog kupališta s druge, na vrh Monte Kavalo, koji je dobio ime po dva mermerna krotitelja konja, do kojih ga je Leo Baljoni odveo prvog dana kad je stigao u Rim. Vrtovi manastira San Silvestro al Kvirinale bili su puni prolećnog sunčevog svetla, ali je u njemu bilo i lovorike za senku i starih kamenih klupa smeštenih uza zidove zarasle u zeleni bršljan.

Vitorija Kolona, koja je sedela među desetak muškaraca, diže se da ga pozdravi. Mikelanđelo je bio veoma iznenađen. Posle Tomazovog objašnjenja o njenoj žrtvi i žalosti i o njenoj svetosti, očekivao je da će upoznati jednu staru damu u crnini i da će se tragovi tragedije odražavati na njenom licu. Umesto toga, on se nađe licem u lice s dubokim zelenim očima najvitalnije, najprekrasnije žene koju je ikad video, veoma rumenih obraza, toplih usana rastavljenih u pozdrav, s izrazom mlade žene koja je jako uzbuđena životom. Imala je kraljevsko držanje, mada bez nadmenosti.

Ispod lakog materijala njene jednostavne odeće ugledao je zrelu figuru koja je dopunjavala krupne izražajne oči, duge pletenice zlatne kose boje meda začešljane nisko na vratu, veoma bele zube između punih crvenih usana, ravan rimski nos, na vrhu malo zavijen nagore, i fino modelovanu bradu i jagodične kosti koje su njenom licu davale snagu u skladu s njegovom lepotom.

Stideo se toliko što je skinuo ženu bez odbrane, kao da je iznajmljeni model, da mu je brujalo u ušima, i nije čuo njen pozdrav. Mislio je:

»Kako sam užasnu stvar učinio jednoj svetici!« Njegovo kajanje natera buku u ušima da nestane,ali nije mogao skinuti pogled s

nje. Njena lepota bila je kao sunce u podne, ispunjavala je vrt svim svojim svetlom, ali ga je u isto vreme i zaslepljivala. On s naporom prihvati predstavljanje Latanciju Tolomeu, učenom sijenskom ambasadoru, pesniku Sadoletu, kardinalu Moronu, papinom sekretaru Bloziju, koga je Mikelanđelo poznavao s papskog dvora, i jednom svešteniku koji je tumačio grupi Poslanice apostola Pavla.

Vitorija Kolona je govorila toplim melodičnim glasom: -Pozdravljam vas kao starog prijatelja, Mikelanđelo Buonaroti, jer su mi vaša

dela govorila mnogo godina. -Moja su dela bila srećnija od mene, markizo. Vitorijine zelene oči se naoblačiše. -Čula sam da ste vi otvoren čovek, sinjore, koji ne poznaje laskanje. -Tačno ste čuli -odgovori Mikelanđelo. Njegov je glas ostavljao malo mesta za prepirku. Vitorija Kolona je za trenutak

oklevala, zatim nastavi: -Rekli su mi da ste poznavali Fra Savonarolu? -Nisam ga poznavao. Ali sam ga čuo mnogo puta kako propoveda. U San Marku i

Duomu. -Volela bih da smo to doživeli. -Njegov se glas prolamao kroz ogromne prostore katedrale i odbijao se o zidove

udarajući pravo u moje uši. -Šteta što te reči nisu pogodile Rim. Tako bismo možda imali reforme unutar

Majke crkve. Sada ne bismo gubili decu u Nemačkoj i Holandiji. -Vi ste se divili Fra Savonaroli? -On je umro kao mučenik za našu stvar. Slušajući taj strasni govor oko sebe, Mikelanđelo shvati da se nalazi usred jedne

revolucionarne grupe, koja oštro kritikuje postupke crkve i koja traži načina da započne svoju reformaciju sveštenstva. Inkvizicija u Španiji i Portugalu uništila je hiljade života pod mnogo manje ozbiljnim optužbama. On se okrenu markizi, diveći se njenoj odvažnosti, njeno je lice blistalo od odanosti.

-Nemam nameru da govorim neuljudno, sinjora, ali Savonarola je žrtvovao mnogo divnih umetničkih i književnih dela »lomači taštine«, kako je on to nazvao pre nego je sam nastradao.

-To sam uvek žalila, sinjor Buonaroti. Ja znam da se ljudsko srce ne može očistiti time što će se isprazniti čovekov duh.

Razgovor postade opšti. Razgovarali su o flamanskoj umetnosti, koja se veoma cenila u Rimu, i njenoj oštroj suprotnosti prema italijanskom slikarstvu, onda o poreklu zamisli za Poslednji sud. Mikelanđelo je citirao iz Matije 25 : 31—33:

A kad dođe sin čovečji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s njime, onda će sesti na prestolu slave svoje. I sabraće se pred njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe, kao što pastir razlučuje ovce odjaraca, i postaviče ovce s desne strane sebi, a jarce s leve.

Dok su išli niz Monte Kavalo i posmatrali zalazak sunca kako potamnjuje boje

grada ispod njih, Mikelanđelo upita: -Tomazo, kad je opet možemo videti? -Kad nas bude pozvala. -Moramo li dotle čekati? -Moramo čekati: ona nigde ne ide. -Onda ću čekati -uzviknu Mikelanđelo žalosno -kao tihi molitelj, dok se dama ne

udostoji da ponovo pošalje po mene. Veseli osmeh zaigra na uglovima Tomazovih usana. Te noći je lice Vitorije Kolone sijalo u sobi. Bilo je prošlo mnogo godina otkako

ga je prisustvo jedne žene toliko zaokupilo. Pesnički stihovi koji su mu se vrzmali po glavi zameniše Tomaza de Kavaljerija s markizom od Peskare, i u zoru on ustade da napiše:

Lako je očima mojim, izbliza i izdaleka Da gledaju sjaj koji iz tvoje lepote zrači, Ali, gospo, noge ne mogu dopreti tamo kamo pogled može stiči: I premda vidimo zvezdu, ne možemo se popeti daje dohvatimo... Sprečeni smrtnošću i bez krila, mi Ne možemo slediti anđela u letu: I to što ga samo gledamo iscrpljuje našu i poslednju snagu. No, ako i nebo kao zemlja naklanja se tebi, Nek' moje celo telo bude kao jedno oko i neka pa Da nijedan deo mene ne propusti da te vidi.

4 Prošle su dve sedmice dok nije primio drugi poziv. U međuvremenu je nekako

počeo da poistovećuje skulpturalnu lepotu njenog stasa, njeno snažno ali nežno lice, sa svojim mermernim kipom Noći u kapeli Mediči. Bila je topla majska nedelja kad je markizin sluga, Foao, stigao s porukom od markize.

-Moja gospodarica me je zamolila da vam kažem, meser, da se nalazi u kapeli San Silvestro al Kvirinale, da je crkva zatvorena i prijatna. Pita da li biste želeli da dođete i da izgubite malo od svoga dana s njom kako bi ona mogla da ga dobije s vama.

Bio je uzbuđen dok se osvežavao u kadi hladne vode koju mu je Urbino postavio na tremu u vrtu, zatim obukao tamnoplavu košulju i čarape koje je kupio za takav poziv i pošao uz brdo.

Nadao se da će biti sam s njom, ali kad je Vitorija Kolona izašla da ga pozdravi, obučena u belu svilu i s belom čipkastom maramom preko glave, on primeti da je

kapela puna. Prepoznao je članove vatikanskog dvora i univerziteta. Jedan španski slikar se žalio da u Španiji nema dobre umetnosti, jer su Španci smatrali da slikarstvo i vajarstvo nisu mnogo vredni, i nisu hteli da za njih plaćaju. Ljudi su počeli govoriti o umetnosti u svojim gradovima - državama: O Ticijanovim portretima u Veneciji, o Đotovim freskama u Padovi,o jednoj slici u gradskoj većnici u Sijeni, o delima u zamku u Ferari, u Pizi, Bolonji, Parmi, Pjaćenci, Milanu, Orvijetu...

Mikelanđelo je poznavao gotovo sva ta dela i slušao je samo napola, jer je posmatrao Vitoriju, koja je nepomično sedela ispod vitroa sa sjajem raznih boja na besprekornoj koži. Odjednom opazi da je počeo razmišljati o njoj, ako je njen brak s markizom od Peskare bio brak iz ljubavi, zašto su onda u šesnaest godina bili svega nekoliko meseci zajedno? Zašto je markiz boravio u severnoj Italiji za vreme dugih kišnih zima, kad se rat nije mogao voditi? I zašto je jedan stari prijatelj okrenuo glavu kad je Mikelanđelo upitao pod kakvim je junačkim okolnostima markiz poginuo?

Odjednom oseti da je u kapeli nastala tišina. Svi pogledi bili su upravljeni prema njemu. Kardinal Gonzaga učtivo ponovi pitanje: da li bi Mikelanđelo hteo da im priča o svom najmilijem umetničkom delu u Firenci? Malo rumen u licu i malo nesigurnim glasom Mikelanđelo poče da govori o lepotama skulpture Đilbertija, Orkanje, Donatela, Mina de Fjezole, o slikama Mazača, Girlandaja, Botičelija. Kad je završio, Vitorija Kolona reče:

-Poznajući Mikelanđela kao skromnog čoveka, svi smo se uzdržali da govorimo o umetnosti Rima. No on je u Sikstini stvorio delo kao dvadeset velikih slikara. Celo će čovečanstvo jednoga dana sigurno videti i razumeti Stvaranje u njegovom slikarstvu.

Njene ogromne zelene oči potpuno ga progutaše. Sada kad je govorila, govorila je njemu, tiho i jednostavno, no njen je glas imao neku čudnu hrapavost, a njene usne izgledale su svega nekoliko palčeva daleko od njegovih.

-Mikelanđelo, nemojte misliti da vas ja suviše hvalim. U stvari, ja uopšte ne hvalim vas, osim kao jednog vernog slugu. Jer ja sam odavno mislila da vi imate božanski dar i da vas je Bog izabrao za vaše velike zadatke.

Tražio je u duši odgovor, ali reči se nisu uobličavale. Želeo je da govori samo ono što oseća za nju.

-Njegova mi je svetost dozvolila da sagradim samostan za mlade devojke u podnožju Monte Kavala -nastavi Vitorija. -Ja sam izabrala onu stranu pored srušenog trema Mecenine kule, odakle je, kažu, Neron posmatrao kako gori Rim. Rado bih videla da tragove stopa tako pokvarenog čoveka izbrišu stope svetih žena. Ja ne znam, Mikelanđelo, kakav oblik ili kakve razmere da dam toj zgradi, i može li se nešto od stare zgrade adaptirati za novu.

-Ako biste hteli da siđete do tog terena, sinjora, mogli bismo proučiti ruševine. -Zaista ste ljubazni. Uopšte nije imao nameru da bude ljubazan, i jedino se nadao da će on i Vitorija

sići u stari hram i provesti jedan sat zajedno dok budu pregledavali gomile kamenja. Vitorija pozva celu grupu da ih prati do podnožja. Mikelanđelo je za sebe sačuvao pravo da ide pored nje, uzbuđen njenom blizinom, telesnom, duševnom i umnom emanacijom njenog bića koje mu je progutaio zdrav razum. Za časak je

izronio iz oblaka svojih osećaja, toliko da se arhitekt promoli iz njega i proceni gde bi se mogao smestiti samostan.

-Markizo, ja mislim da bi se ovaj srušeni ulaz mogao pretvoriti u jedan zvonik. Mogao bih vam napraviti neke crteže za samostan.

-Nisam se usuđivala da toliko tražim. Toplina njene zahvalnosti ispruži se kao dve ruke u zagrljaju. Čestitao je sebi na

svom lukavstvu kojim mu je pošlo za rukom da poruši onu bezličnu ogradu koju je Vitorija visoko podigla između sebe i ostalih.

-Za dan-dva napraviću nekoliko skica. Gde mogu da vam ih donesem? Vitorijine oči postadoše neprozirne. Kad je progovorila, glas joj je bio suzdržan. -Ima mnogo posla oko mog samostana. Može li vam Foao doneti poruku kad ću

biti slobodna? Za sedmicu-dve? Vratio se u studio sav u besu i počeo udarati po stvarima. Kakvu igru igra ta

žena? Da li mu je davala te neobične komplimente samo zato da bi ga oborila pred sobom na kolena? Da li mu se divila ili nije? Ako je želela njegovo prijateljstvo, zašto ga je onda odbijala? Odgurnula za... za sledeće dve sedmice? Zar nije mogla videti kako je on potpuno ushićen njom? Zar ona nema ljudske krvi u žilama, i ljudskog osećaja u grudima?

-Moraš je razumeti -uskliknu Tomazo kad je video da je Mikelanđelo uzbuđen.-Ona je posvećena uspomeni svoga muža. U toku svih godina, od njegove smrti, volela je samo Isusa.

-Da ljubav prema Hristu sprečava ženu da voli smrtnog muškarca, Italijanski narod bi odavno izumro.

-Doneo sam ti neke njene pesme. Možda ćeš iz njih više saznati o njoj. Slušaj ovu:

Pošto je čista ljubav moju dušu odavno držala U zanesenom obožavanju zemaljske slave, Sada se Gospodu, koji mi jedini može pružiti Lek, obraćam.

Meni ne dolikuje, od sada, da prizivam Delos ili Parnas ili druge izvore, Daleke druge vrhove bregova. Ja sada boravim tamo Gde se ljudski koraci ne mogu popeti bez pomoći. I ovu iz jedne druge: Da li bi taj uzbudljivi glas mogao ponoviti U rečima najsvetijim za najdublje moje osećaje Ime Isusa, a moje reči i dela Svedoče o pravoj veri u njega, o usrdnoj nadi... Mikelanđelo je nekoliko trenutaka razmišljao o tim rečima, prelazeći

kažiprstom po borama na čelu. -Meni se čini da je ona žena koja je duboko pogođena.

-Smrću. -Dopusti mi da sumnjam. -Čime onda? -Moj mi instinkt govori da tu nešto nije u redu. Kad je Tomazo otišao, Mikelanđelo zamoli Urbina da napuni žižak uljem, a onda

spokojno sedne pred listove papira da prouči njihov sadržaj. Čitao je pesmu koju je napisala mužu:

Ti znaš, ljubavi, da nikad nisam tražila da pobegnem Iz tvog slatkog zatvora, niti da nestrpljivo zbacim Tvoj dragi jaram sa svoga vrata, nikad da povučem Ono što je prvoga dana moja duša tebi predala.

Vreme nije promenilo staru sigurnost ljubavi, Čvor je još uvek onako čvrst, i mada dozrevaju Iz trenutka u trenutak plodovi gorkoga kajanja, Ipak prelepo drvo ostaje meni drago. I ti si video kako tvoja žestoka strelica, Protiv koje je moć Smrti nemoćna, Pada na jednu vatrenu, vernu ucveljenu grud.

Sada otpusti niti koje moju dušu čvrsto stežu, Jer mada za slobodu nikad ranije nisam marila, Sada samo žudim da je ponovo steknem. Bio je iznenađen. Zašto je Vitorija opisivala svoju ljubav kao zatvor i kao jaram?

Zašto bi ona »žudila da ponovo stekne slobodu« od jedne ljubavi kojoj je posvetila celi svoj život? Morao je dobiti odgovor: jer je sada znao da je voli, da ju je voleo od onog prvog zaslepljujudeg trenutka kad ju je ugledao u vrtu San Silvestra.

-Mogu se dobiti objašnjenja -uveravao ga je sveznajući Leo -među Napuljcima u Rimu, naročito među onima koji su se borili pored markiza. Dajte da vidim koje sam među njima zadužio.

Trebalo je pet dana da se skupi taj materijal, kad je Leo ušao u radionicu, izgledao je umoran.

-Činjenice su počele da me zasipaju kao da je neko otvorio slavinu na nebu. Ali ono što me nervira, čak i u ovim mojim ciničnim starim godinama, jeste koliko mitova prolazi kao istina.

-Urbino, budi tako dobar i donesi sinjoru jednu bocu našeg najboljeg vina. –Pre svega, to nije bila nikakva nežna ljubavna priča. Markiz nikad nije voleo

svoju ženu, i pobegao je od nje nekoliko dana posle venčanja. Drugo, on je bludno živeo celim putem od Napulja do Milana. Treće, služio se svim izgovorima kojima se služi jedan dosetljivi muž da se nikad ne nađe u istom gradu sa svojom ženom. I četvrto, plemeniti markiz izvršio je jednu najkukavičkiju prevaru u istoriji, prevarivši svoga vlastitog cara i svoje drugove zaverenike. Priča se da je umro od otrova, daleko od bojnog polja.

-Znao sam -povika Mikelanđelo. -Leo, upravo ste me učinili najsrećnijim čovekom na svetu.

-Dopustite mi da sumnjam. -Šta hoćete do davola da kažete? -Znanje će vam otežati život, a neće vam ga olakšati. Hoću da kažem, kad bi

Vitorija Kolona čula da ste vi saznali istinu o njenom braku... -Zar mislite da sam idiot? -Zaljubljen čovek poslužiče se svakim oružjem protiv žene kojoj se udvara. -Udvara! Tek treba da budem jedan sat nasamo s njom. Crtao je za dugačkim stolom pretrpanim papirom, olovkama, ugljenom,i

primerkom Danteovog Pakla, otvorenim kod priče o Haronu, kad Vitorijin sluga Foao uđe da pozove Mikelanđela za sledeće poslepodne u vrtove palate Kolona na brdu iznad kuće. Činjenica da ga je pozvala u svoju pradedovsku kuću, a ne u crkveni vrt ili kapelu, navede ga da poveruje da če možda biti sami. U groznici iščekivanja napisa zašiljenim perom:

Pa, kaži mi, ljubavi, kad ja gledam Moju dragu, da li moje oči vide njenu lepotu Uistinu, ili ta lepota živi u meni Hiljadostruko umnožavajući njenu ljupkost?...

Vrtovi Kolona zauzimali su veći deo padine Monte Kavala. Bili su gusto zasađeni

zelenilom koje je Mikelanđelo video iz svoje kuće. Sluga ga odvede dugom putanjom između jasmina u cvatu. Čuvši žamor glasova iz daljine oseti duboko razočaranje. Ugleda jedan letnjikovac u seni platana, s vodoskokom i jezercem s ljiljanima da osvežavaju zrak.

Vitorija mu dođe u susret. Mikelanđelo klimnu glavom ljudima u paviljonu i naglo sedne u jedan ugao, naslonivši se na čipkastu belu ogradu. Vitorija potraži njegov pogled, pokuša da ga uvede u razgovor, ali se on držao po strani. U glavi mu sinu misao:

»Zbog toga ona odbija da ponovo voli. Ne zato što je prva ljubav bila tako lepa, već zato što je bila ružna. Zbog toga ona svoju ljubav daje samo Hristu.«

On diže pogled zureći u nju s napetošću koja bi mogla da probije tkivo njenog mozga i srž njenih kostiju. Vitorija zastade usred rečenice, okrenu se i zapita zabrinuto:

-Da li nešto nije u redu, Mikelanđelo? Onda on nasluti nešto drugo. »Ona nikad nije upoznala muškarca. Njen muž nikad tu ljubav nije doveo do

kraja, ni za vreme medenog meseca ni onda kad se vratio ranjen iz ratova. Ona je isto tako nevina kao one mlade devojke koje prima u svoje samostane.«

Sve ga je bolelo od čežnje za njom. Moraće prihvatiti legendu besmrtne ljubavi, i s te polazne tačke pokušati da nagovori tu odvažnu i privlačnu ženu da on može da joj ponudi ljubav možda isto onako lepu kao ljubav koju je ona izmislila.

5 Njegova ljubav prema Vitoriji ni na koji način nije promenila njegove osećaje za

Tomaza de Kavaljerija, koji je i dalje dolazio svakog jutra noseći bokal hladnog mleka, ili korpicu voća, na dva sata crtanja pod Mikelanđelovim kritičnim okom pre nego što sunce počne previše grejati. Mikelanđelo mu je davao da po desetak puta crta svaku skicu i nikad nije izgledao zadovoljan, ali je zaista bio veoma zadovoljan Tomazovim napretkom. Papa Pavle je primio Tomaza na dvor i imenovao ga je konzervatorom rimskih fontana.

Tomazo diže pogled sa stola za crtanje, napetog lica, ozbiljnih plavih očiju. -Mikelanđelo, nema nijednog inženjera u Rimu koji zna kako su stari dovodili

dole toliku vodu. Ili koji bi se usudio ponovo sagraditi akvadukte. Kako jedan narod može tako potpuno izgubiti talente? Ja mislim da više ne želim da budem slikar. Želim da postanem arhitekt. Mi Kavaljeri smo Rimljani već osam stotina godina. Grad mi je u krvi. Ne želim samo da ga konzerviram već i da pomognem da se ponovo izgradi. Ovom gradu najviše su potrebni arhitekti.

Potpuni nacrt za Sikstinu sada je bio gotov. Mogao je izbrojiti više od tri stotine ličnosti koje je tu uneo prema svojim prvobitnim crtežima, sve u pokretu, nijednu u stanju mirovanja: bila je to jedna uskomešana rulja ljudskih bića koja je okruživala Hrista u najužim unutrašnjim krugovima i vanjskim udaljenim, vertikalne osovine tela dizale su se na jednoj strani, spuštale na drugoj, dok su oblaci ispod Hrista predstavljali jedini prazan prostor. Na dnu s leve strane nalazila se prazna pećina pakla, s pogrebištem vekova, reka Aheron nalazila se na desnoj strani. Odredio je sebi raspored da svakog dana naslika po jednu figuru u prirodnoj veličini, a da dva dana posveti figurama natprirodne veličine.

Devica se pojavila kao harmonična mešavina njegove majke, Pijete i Medičijevih Madona, njegove Eve, koja je šest panela niže na tavanici uzimala jabuku od zmije, i Vitorije Kolone. Kao i Eva, i Madona je bila mlada, snažna žena u kojoj je bio život, kao ostale, bila je divna licem i stasom. Marija je taktično bila okrenuta od nemilosrdnog suda čovečanstva na strani njenog sina, jer njoj samoj nisu sudili. Da li se ona povukla u sažaljenju i zato što se čoveku mora suditi, ma kako prava bila njegova sudbina? Da li je Bog sudio ovcama, volovima, stoci, pticama? Kao majka, zar ona ne bi osećala bol zbog prokletih duša koje su se šćučurile ispod ruke njenog sina podignute u pravednom gnevu? Može li se ona osloboditi odgovornosti prema njemu, pa makar on i bio sin božji? Ona ga je nosila u utrobi svojoj devet meseci, dojila ga na svojim grudima, lečila mu rane.Njen sin sudio je sinovima drugih majki! Dobri će biti spašeni, sveci će se vratiti u nebo, ali čini se da je tako malo odabranih u poređenju s beskrajnim hordama grešnika. Sve što je njen sin činio bilo je savršenstvo, no ona se ipak nije mogla prisiliti da se ne plaši strašne patnje koja će slediti.

Karlo V nije došao u Rim, već je umesto toga spremio flotu da otplovi iz Barselone protiv severnoafričkih gusara. Izgnanici iz Firence poslaše mu delegaciju, navaljujući na njega da imenuje kardinala Ipolita za vladara Firence. Karlo je primio delegaciju pod ohrabrujućim uslovima... ali je odgađao svoju odluku do povratka iz ratova. Čuvši za tu novost, Ipolito odluči da se pridruži Karlu u njegovoj ekspediciji

i da se bori na carevoj strani. U Itri, gde je čekao da se ukrca na brod, otrovao ga je jedan Alesandrov agent i on je za tren oka bio mrtav.

Firentinska kolonija pala je u najdublju tugu. Za Mikelanđela je taj gubitak bio naročito bolan, u Ipolitu on je nalazio sve ono što je voleo u njegovom ocu Đulijanu. Sad mu je bio ostao samo Kontesinin sin, na kome će se nastaviti njegova ljubav prema Medičima. Činilo se kao da Nikolo oseća to isto, jer su obojica tražili da budu zajedno za vreme tih dana ispunjenih strahom.

U jesen, godinu dana nakon što je stigao u Rim, njegov zid Sikstinske kapele bio je ponovo sagrađen od opeka i osušen, njegov karton s više od tri stotine »ljudi svih rasa«, kako je rekao Malija, bio je spreman da se izvede u prirodnoj veličini. Papa Pavle, u želji da ga osigura, izdao je breve u kome je izjavio da je Mikelanđelo Buonaroti skulptor, slikar i graditelj celog Vatikana, sa doživotnom penzijom od stotinu dukata mesečno, pedeset iz papske blagajne a pedeset od ubiranja prevoznina preko reke Po u Pjaćenci. Sebastijano del Pjombo stajao je s njim ispred skele u Sikstini i živo ga je pitao:

-Biste li pustili mene da stavim intonak, compare? Ja sam stručnjak. -To je mučan posao, Sebastijano. Jesi li siguran da želiš to da uradiš? -Bio bih ponosan da mogu reći da sam pomagao pri Poslednjem sudu. -U redu. Ali nemoj upotrebiti rimsku pozzolanu, ona ostaje mekana, umesto toga

stavi mermernu prašinu i ne suviše mnogo vode s krečom. -Napraviću ti savršenu površinu. Tako je i učinio u pogledu izvedbe, ali onoga trenutka kad se približio oltaru

Mikelanđelo oseti po mirisu da nešto nije u redu: Sebastijano je bio pomešao lepak i smolu s krečom, sve smešao i nanosio žbuku zidarskom kašikom zagrejanom na vatri.

-Sebastijano, ti si pripremio zid za ulje? -Pa zar nisi to želeo? -upita nedužno Sebastijano. -Ti znaš da ja radim tehnikom freske! -Ali ti to meni nisi rekao, kume.Ja sam uradio zid u našem svetom Petru in

Montorio uljem. Mikelanđelo odmeri pogledom Venecijanca od njegove ćelave glave pa do

srednjih naslaga njegovog sada uplašenog debelog tela. -I zato sad imaš kvalifikacije da naslikaš i deo ovoga zida...? -Samo sam želeo da pomognem. -...da slikaš Poslednji sud? -Mikelanđelov glas se dizao. -A kako umeš raditi samo

uljem, pripremio si zid za ulje, kako bi sa mnom sarađivao. Šta si još učinio? -Pa... ja... razgovarao sam s papom Pavlom. On zna da sam ja iz vaše bottege. Vi

ste se žalili da ja više ne slikam. Ovde vam se pruža mogućnost... -Da te izbacim napolje! -viknu Mikelanđelo. -Trebalo bi da skinem ceo malter na

tu tvoju nezahvalnu glavu. Ali čim je Sebastijano izjurio, Mikelanđelo je znao da će trebati mnogo dana, pa i

sedmica, da se površina ostruže. Onda će morati pustiti da se zid ponovo osuši pre nego što bude mogao staviti pravu žbuku za fresku.I toj će površini trebati vremena da se osuši. Sebastijano mu je upropastio mesece i mesece.

Zid je mogao popraviti vešti Urbino, ali raskid do koga je došlo zbog brevea pape Pavla između Mikelanđela i Antonija da Sangala imao je trajati celog života.

Antonio da Sangalo, kome su sada bile trideset dve godine, ukrasio je svoje mršavo lice replikom sjajnih orijentalnih brkova svoga strica Đulijana. On se bio priključio Bramanteu kao učenik na crkvi svetog Petra i posle Bramanteove smrti radio je kao Rafaelov pomoćnik. Bio je član klike Bramante-Rafael koja je napadala vrednost Sikstine. Od Rafaelove smrti, osim za onih nekoliko godina kad mu je papa Lav naturio Baldasara Perucija iz Sijene za saradnika, Sangalo je bio arhitekt crkve svetog Petra i Rima. Petnaest godina, dok je Mikelanđelo radio u Karari i Firenci, niko se nije dignuo da izazove njegovu, nadmoć... Papin breve ga je razbesneo.

Tomazo ga je prvi opomenuo da Sangalo sve više besni. -Ne samo da se on bori protiv toga što si ti imenovan za službenog skulptora i

slikara Vatikanske palate. On se tome izruguje kao aktu pogrešnog rasudivanja. Ali je potpuno van sebe zbog toga što si ti imenovan za službenog graditelja.

-Ja nisam molio papu Pavla da to unese u breve. -U to nikad nećeš uveriti Sangala. On tvrdi da ti kuješ zaveru da mu oduzme

gradnju crkve svetog Petra. -Kojeg svetog Petra? One stubove i temelje koje gradi petnaest godina? Sangalo se te večeri pojavi u pratnji dvojice svojih učenika koji su mu

osvetljavali put preko Pjace del Foro Trajano. Mikelanđelo ih pozva da uđu unutra i pokuša umiriti Sangala podsećajući ga na njihove nekadašnje dane koje su zajedno proveli u kući njegovog strica u Firenci. Sangalo nije hteo da se umiri.

-Trebalo je da dođem ovamo istog dana kad sam čuo da ste me optužili pred papom Pavlom. To je bilo isto ono pokvareno ogovaranje kakvim ste se poslužili protiv Bramantea.

-Rekao sam papi Juliju da je Bramanteova mešavina loša i da će stubovi popucati. Rafael je proveo godine popravljajući ih. Zar to nije istina?

-Vi mislite da možete naterati papu Pavla da se okrene protiv mene. Vi ste zahtevali da on vas proglasi službenim graditeljem Vatikana. Vi želite da me izgurate!

-To nije istina. Ja sam zabrinut za tu zgradu. Materijal je već isplaćen, a na crkvi se još ništa posebno ne vidi.

-Slušajte samo šta govori veliki arhitekt! Video sam ja onu bednu zdepastu kupolu koju ste vi nametnuli kapeli Mediči. -Sangalo pritisnu stegnute pesnice na svoje grudi. -Maknite taj vaš slupani nos iz svetog Petra.Celog života mešali ste se u stvari drugih ljudi. Čak vas ni Toriđani nije mogao odviknuti od toga. Ako vam je život mio, zapamtite: sveti Petar je moj.

Prvi put ljut i tužan zbog spominjanja Toriđanijevog imena,Mikelanđelo stisne usne i hladno odgovori:

-Ne sasvim. On je bio moj u svojoj prvoj zamisli, a može isto tako da bude moj i pri završetku.

Budući da je sada Sangalo objavio otvoreni rat, Mikelanđelo je odlučio da bi bilo najbolje da vidi Sangalov model. Tomazo je sredio da ga odvede u kancelariju poverenika crkve Svetog Petra, gde je model bio smešten. Otišli su prilikom nekakvog verskog praznika, kad nikoga nije bilo tamo.

Mikelanđelo je bio zaprepašćen onim što je ugledao. Bramanteova unutrašnjost u obliku jednostavnog grčkog krsta bila je čista i jednostavna, puna svetlosti i izdvojena od okoline. U Sangalovom modelu bio je krug kapelica koje su oduzimale svu svetlost Bramanteovom projektu, a same je nisu donosile. Mnogobrojni stubovi

nizali su se u redovima jedni iznad drugih,bilo je toliko ispusta, ukrasnih završetaka i pododela da je bivša ozbiljna mirnoća bila upropašćena. Sangalo je gradio tvrđave i odbrambene zidove, on nije imao baš nikakvog smisla za produhovljenu crkvu, onu koja je bila zamišljena kao matična crkva hrišćanstva. Ako se Sangalu dopusti da nastavi, on će stvoriti jedan težak spomenik, pretrpan i neukusan.

Dok su išli kući, Mikelanđelo mirno reče Tomazu: -Pogrešio sam kad sam papi rekao ono za novac. To je najmanja opasnost. -Onda ništa nećeš reći? -Jasno je iz tvog glasa, Tomazo, da se nadaš da neću. U stvari, papa će meni reći:

»To te stavlja u rđavo svetlo«. Pa neka.Ali Sveti Petar će biti mračan kao stigijska pećina.

6

Svi Poslednji sudovi koje je on video bili su sentimentalne, nerealne dečje bajke,

ukrućene, bez pokreta, naslagane u slojevima, kako u prostoru tako i u svojoj duhovnoj kategoriji, s Hristom koji sedi udaljen i beživotan na prestolu posle svog Poslednjeg suda. Mikelanđelo je uvek išao za trenutkom odluke, koji je za njega bio večni začetak istine: David pre bitke s Golijatom, Bog pre no što je dao iskru života Adamu, Mojsije pre no što je pomogao Izraelićanima.Sada je takođe tražio Poslednji sud koji još nije bio obavljen, s Hristom koji stupa na scenu u naponu snage, dok svi narodi sveta i vremena prilaze njemu pitajući se u najdubljem strahu:

»Šta će sa mnom biti?« Ovo je trebao biti njegov najsnažniji Hrist, on će ga načiniti Zevsom i Herkulom,

Apolonom i Atlasom, shvatajući da on, Mikelanđelo Buonaroti, sudi ljudskom rodu. Povukao je u prostor desnu Hristovu nogu, isto onako kao i Mojsijevu, da bi dobio ravnotežu u rasporedu mase i celu figuru doveo u stanje napetosti. Zidom će dominirati Hristova terribilita s njegovom strahovitom uzvišenošću.

Na svodu je naslikao svoje Stvaranje sveta jasnim i dramatičnim bojama, Poslednji sud je trebao biti izveden smirenijim jednostavnim tonovima, u boji mesa i smeđim. Na tavanici je radio u oštro ocrtanim panelima, kod Poslednjeg suda moraće imati madioničarsku veštinu da stvori utisak da je zid iščezao a da se pojavio beskrajan prostor.

Sada, kad je bio spreman da počne sam fresku, svi osjećaji proteklih godina, umor i nesigurnost u pogledu budućnosti, bili su iščezli. Njegova ljubav prema Tomazu bodrila ga je i grejala. Bio je pun pouzdanja u svom stremljenju u ljubavi prema Vitoriji. I tako se bacio na zid svom svojom snagom.

-Tomazo, kako čovek može da bude srećan slikajući poslednji sud sveta, kad će tako užasno malo ljudi biti spašeno?

-Zbog toga što tvoja sreća ne potiče samo iz prokletstva. Crkva koja drži mladu devojku na krilu i taj osuđeni grešnik jesu isto tako divne stvari kao one što si ih slikao na svodu.

Pokušao je prikazati golu istinu pomoću golotinje, izraziti sve ono što ljudska figura može da izrazi. Njegov će Hrist imati na sebi komadić tkanine, Devica svetloljubičastu odeću, no dok je slikao njene lepe noge, uspeo je naterati sebe da ih

prekrije samo najtanjom svilom ljubičaste boje. Ostali, muškarci, žene, deca, anđeli, svi su bili nagi. Naslikao ih je onako kako ih je Bog stvorio... i onako kako ih je želeo slikati otkako mu je bilo trinaest godina. Klonio se konvencionalne ikonografije da bi ostvario ono što je zaista osećao, bilo je tu malo ritualnog rečnika crkvenog slikarstva. On nije ni zamišljao sebe kao crkvenog slikara, niti Poslednji sud kao crkvenu fresku. Ona je bila duhovna, govorila je o večnosti ljudske duše, o moći božjoj da učini da čovek sam sebi sudi i da sebe smatra odgovornim za svoje grehe. Portretisao je jedno jedinstveno nago čovečanstvo koje se bori s istom sudbinom, ljude svih rasa. Čak i apostoli i sveci, koji su držali simbole svog mučeništva iz straha da bi mogli ostati neprepoznati, izgledali su zapanjeni slikom Boga, »najvišeg Jupitera«, kako ga je Dante opisao, koji se sprema da baci gromove i munje na krivce.

Danju se zaključavao u svet Sikstinske kapele, jedino s Urbinom pored sebe na visokoj skeli,slikajući najpre u lunetama sa kojih je uklonio svoje ranije slike. Odmah ispod njih nalazio se lik Hrista, na nebeskoj steni, a zlatno sunce koje mu je bilo presto, bejaše iza njega. Stojeći na podu kapele i gledajući prema svodu, osećao je potrebu da da jaču vizuelnu snagu Hristovoj podignutoj ruci. Popevši se na skelu, proširi opseg dodavši još boje iza obrisa ocrtanog u vlažnom malteru. Zatim naslika, Mariju pored Hrista, i gomile ljudi s obe strane.

Noću je čitao Bibliju i Savonaroline propovedi koje mu je poslaia Vitorija Kolona, sve se to uklapalo kao delovi jedne celine. Naprosto je čuo Savonarolin glas dok je čitao propovedi koje je slušao pre četrdeset godina. Sada je, kao što mu je Vitorija rekla, sveštenik mučenik stajao u svojoj punoj slavi proroka. Sve ono što je Savonarola propovedao, sve se ispunilo: rascep u crkvi, spremanje nove vere u okviru hrišćanstva, bedno stanje papinstva i sveštenstva, pad morala, povećanje nasilja:

Rime, silan ratzderaće tvoj sjaj i gordost, silna kuga učiniče da odbaciš svoje

taštine. Gle, 0 Firenco, svoju sudbinu, ako dobiješ tiranina. Tvoj jezik biće zarobljen, tvoja

osoba podređena njemu, tvoja dobra njemu na raspolaganju... ponižena na sve načine. S vanjske strane, činilo se kao da je sudnji dan došao papi Pavlu. Kardinal

Nikolo, sada jedan od najuticajnijih kardinala na dvoru, doneo je Mikelanđelu novosti: španski kralj Karlo V i francuski kralj Franjo I ponovo su jedan drugome objavili rat. Karlo je krenuo na sever iz Napulja sa svojom vojskom, onom koja je opljačkala Rim i uništila Firencu. Papa Pavle nije imao ni vojske ni sredstava za otpor, pripremao se da pobegne.

-Ali gde? -živo je pitao Tomazo. -U Sant' Anđelo? Dok Karlove trupe opet budu pljačkale? Mi ne možemo izdržati još jednu pljačku, pretvorićemo se u gomilu kamenja, kao Kartagina.

-A čime da se bori? -upita Mikelanđelo. -Posmatrao sam carevu vojsku iza zidina San Miniata.Imaju topove, konjicu, kopljanike... šta bi ti upotrebio da se odbranimo?

-Gole ruke! -Tomazo je bio podivljao od besa. Mikelanđelo ga je prvi put video tako besnog.

Papa Pavle je odlučio da se bori... mirno i dostojanstveno. Primio je cara na stepenicama ispred crkve svetog Petra, okružio ga crkvenim velikodostojnicima u

sjajnoj odeći, i sa tri hiljade neustrašivih mladih Rimljana. Karlo se ponašao ljubazno. Prihvatio je papinu duhovnu vlast. Sutradan, otišao je da poseti Vitoriju Kolonu, markizu od Peskare, prijateljicu svoje porodice, i ova pozva svoga prijatelja Mikelanđela Buonarotija da se sastanu u vrtu San Silvestro al Kvirinale.

Sveti rimski car, vladar službenog i gordog držanja, primio je Vitorijino predstavljanje s prilično oduševljenja. Mikelanđelo zamoli Karla da ukloni Alesandra s položaja firentinskog tiranina. Car kao da nije bio odviše zainteresovan za to, ali kad je Mikelanđelo završio, on se nagnu i reče s neuobičajenom toplinom:

-Mogu vam nešto obećati kad dođem u Firencu. -Hvala vam, ekselencijo. -Da ću posetiti vašu novu sakristiju. Ljudi sa mog dvora koji su se vratili u

Španiju izjavili su da je to jedno od svetskih čuda. Mikelanđelo pogleda Vitoriju da vidi sme li nastaviti. Vitorijino lice bejaše

mirno, bila je spremna da stavi na kocku carevu naklonost dopuštajući Mikelanđelu da govori za svoju zemlju.

-Ekselencijo, ako su skulpture u novoj sakristiji tako dobre, one su dobre zbog toga što sam ja vaspitan u umetničkoj prestonici Evrope. Firenca će moći i dalje stvarati plemenita umetnička dela samo onda ako je vi oslobodite Alesandrovog jarma.

Karlo zadrža prijatan izraz i promrmlja: -Markiza od Peskare kaže da ste vi najveći umetnik od stvaranja sveta. Video sam vašu tavanicu u Sikstinskoj kapeli. Za nekoliko dana videću skulpture u vašoj Međičejskoj kapeli. Ako su onakve kako sam čuo da jesu, imate moju poštenu kraljevsku reč... nešto će biti učinjeno.

Firentinska kolonija je poludela od radosti. Karlo V je održao svoju reč: bio je tako duboko dirnut svojom posetom novoj sakristiji da je naredio da se svadbeni obred njegove kćeri Margarete i Alesandra obavi u Mikelanđelovoj kapeli. To je tako neprijatno pogodilo Mikelanđela da nije mogao raditi. Hodao je po campagni duž Via Apije pored koje su bili poređani nadgrobni spomenici, toliko obuzet gađenjem da je pokušao da izbljuje nezdravu prirodu postojećeg sveta.

Brak je bio kratkotrajan: Alesandra je ubio Lorencino, jedan od Popolana, u kući odmah do palate Mediči, kad je Alesandro čekao da mu Lorencinova nevina sestra dođe na sastanak. Firenca se oslobodila grabežljivog tiranina, ali Mikelanđelo nije. Alesandrovo telo, telo čoveka koga je mrzela cela Toskana, bilo je krišom spušteno u mrkloj noći u isklesani sarkofag ispod Zore i Sumraka.

-Svi Firentinci su se otarasili Alesandra... osim mene -reče on Urbinu očajno. –Sada vidiš čemu služi jedan klesar mermera: da pravi nadgrobne spomenike za tirane.

Gađenje prolazi, kao i radost. Svaki neprijatan udarac udaljavao ga je na sedmicu- dve iz Sikstinske kapele. Novosti pak, kao što je bilo venčanje njegove nećakinje Čeke sa sinom poznatog firentinskog istoričara Gujčardinija, ili izbor Vitorijinog ispovednika i učitelja Ređinalda Pola, koji je pružao jaku podršku stranci reforme, za kardinala, vraćale su ga osvežena da slika zbijenu grupu slikovitih svetaca iza Hristovog venca: Katarinu s delom točka, Sebastijana s punom rukom strela, likove koji su se smanjivali uzdižuči se prema svodu nebeskom, sjajne ženske likove isprepletane u nerazgovetnoj zbrci muškaraca. Upotrebio je energiju koja mu je preostala da smiri još uvek besnog vojvodu od Urbina, napravivši mu jedan model konja u bronzi, kao i bogato ukrašen slanik. Tešila ga je činjenica da je

Kozimo de Mediči, potomak Medičija iz grane Popolana, skroman, pristojan sedamnaestogodišnji mladić, bio u palati Mediči, i da su se mnogi izgnanici vraćali kući. Mladi sinovi njegovih prijatelja dolazili su da mu požele s puno ljubavi: a rivederci.

Bio je potresen kad je zla sudbina, koja se počela spuštati na Firencu od prerane smrti Lorenca Veličanstvenog, nastavila da se i dalje neumoljivo bliži kulminaciji tragedije: Kozimo, mada ispravan u moralnom smislu, razvijao se u pravog tiranina, koji je osudio novoizabrani savet na nemoć. Mladi ljudi u Firenci organizovali su vojsku, kupili oružje, molili francuskog kralja Franju I da im pozajmi trupe da pobede Kozimove pomagače. Karlo V nije želeo republiku, on je svoje trupe dao Kozimu, koji je ugušio pobunu. Vođe su bili pogubljeni, stotine najplemenitijih srca i umova Toskane, dok su sve porodice pretrpele ozbiljne gubitke, Filipo Stroci je bio proboden mačem, njegov sin ubijen, Bačo Valori i njegov sin osuđeni na smrt, desetak drugih mladića koji su prolazili kroz njegovu radionicu i koji su bili voljni i željni da se vrate i da se bore za svoju gradsku državu bili su mrtvi, mrtvi u lepoti i slavi svoje mladosti.

-Šta su oni zgrešili? -povika Mikelanđelo. -Zašto su bili osuđeni da umru nasilnom smrću? U kakvoj mi to džungli živimo da se takav brutalan besmislen zločin može nekažnjeno izvršiti?

Kako je imao pravo kad je stavio na taj zid onog žestokog i gnevnog Hrista na dan Poslednjeg suda!

Ponovo je napravio crteže za desni donji ugao svog kartona, preko puta mrtvih koji se dižu iz grobova s leve strane, i prvi put je naslikao jednu grupu osuđenih, koju Haron vodi u dubinu pakla. Sada je čovek izgledao samo kao jedan drugi vid životinja koje gmižu na površini zemlje. Ima li on besmrtnu dušu? Veoma malo mu je pomogla:to je bio samo jedan privezak koji je imao vući sa sobom u pakao. Možda će mu ta duša pomoći da se popne u čistilište, a konačno možda i u nebo. U ovom trenutku on bi rekao: »Dopustite mi da sumnjam...«, jer je i Vitorija Kolona dočekala nemirne dane.

Đovani Pjetro Karafa, koji je odavno gajio sumnje u pogledu njene delatnosti na istraživanju novih doktrina i osporavanju vere, bio je izabran za kardinala. Verski fanatik, kardinal Karafa odmah je počeo raditi na uvođenju inkvizicije u Italiji da bi istrebio krivoverce, slobodne mislioce, nevernike... a u slučaju Vitorije Kolone one koji su izvan crkve radili na tome da prisile crkvu da sama izvrši unutrašnje reforme. On joj je jasno dao na znanje da nju i malu grupu oko nje smatra opasnom. Mada ih je retko kada bilo više od osmoro ili devetoro na sastancima, među njima se uvek nalazio i obaveštajac.Kardinal Karafa je u ponedeljak ujutro dobijao potpun izveštaj o raspravama koje su se vodile u nedelju posle podne.

-Šta će to za vas značiti? -Mikelanđelo zabrinuto upita Vitoriju. -Ništa, sve dok su neki kardinali skloni reformama. -Ali ako Karafa preuzme kontrolu? -Izgnanstvo. Mikelanđelo je bio zgranut. On se zagleda u njeno lice belo poput slonovače te i

sam prebledi. -Zar ne bi trebalo da budete oprezni? Od same pomisli na to glas mu je postao hrapav. Da li on to pita zbog nje ili zbog

sebe? Ona je znala kako je za njega važno njeno prisustvo u Rimu.

-To ništa ne bi koristilo. Ja bih mogla tu istu opomenu, izgovoriti vama. -I njen je glas bio oštar. Da li i ona to pita zbog sebe ili zbog njega? Zar mu nije pokazala da želi da on bude u njenoj blizini? -Karafi se ne sviđa ono što vi slikate u Sikstinskoj kapeli.

-Otkuda on to zna. Ja se zaključavam. Mada nije dopuštao nikom drugom do Urbinu, Tomazu i kardinalima Nikolu i

Đovaniju Salvijatiju da dolaze u njegovu radionicu otkako je počeo slikati karton, a ni jednoj jedinoj duši osim Urbinu da uđe u Sikstinu, kardinal Karafa nije bio jedini koji je znao šta on stavlja na zid. Pisma sa primedbama na njegov rad počela su stizati iz cele Italije. Najčudnije je stiglo od Pjetra Aretina. Mikelanđelo ga je znao po glasu koji je uživao kao obdaren i bezobziran nitkov koji se izdržavao od ucena, primajući za njih najneverovatnije usluge, novac, čak i od kneževa i kardinala, kojima je pokazivao koliko bi im štete mogao naneti ako bi preplavio Evropu gadnim pismima o njima, napisanim u tako živim i duhovitim izrazima da su se po dvorovima u Evropi njegova ogovaranja ponavljala kao zabavne anegdote. Ponekad bačen svojom pohlepom i pohotom u siromaštvo i nemilost, u ovom trenutku bio je on čovek od značaja u Veneciji, prisan prijatelj Ticijana i drug kraljevima.

Svrha Aretinova pisma bila je da tačno kaže Mikelanđelu kako treba da slika Poslednji sud:

Vidim u gomili Antihrista s crtama lica koje ste samo vi mogli zamisliti: vidim užas

na licima živih. Vidim znakove zamračenja sunca, meseca i zvezda, vidim elemente kako se tope i kako nestaju, i vidim iscrpljenu Prirodu kako postaje neplodna... vidim kako užasna anarhija plaši život i smrt... vidim izliv reči oštrih kao strele osude, koje dolaze iz usta Sina božjeg, usred strašne grmljavine...

Aretino je završavao svoje pismo primedbom da je odlučio da odustane od svoje

odluke, mada se zakleo da se nikad neće vratiti u Rim, u želji da ukaže čast Mikelanđelovom geniju. Mikelanđelo je odgovorio podrugljivo, misleći da če se otarasiti tog uljeza:

Nemojte menjati svoju odluku da dođete u Rim samo zato da vidite moje delo.

Previše bih tražio! Kad sam primio vaše pismo, obradovao sam se, no u isto vreme bio sam žalostan, jer, budući da sam dovršio veliki deo svoje priče, neću moći da iskoristim vašu zamisao.

Aretino ga je počeo zasipati pismima u kojima ga je saletao pitanjima o crtežima,

delovima kartona, modelima: »Zar moja odanost ne zaslužuje da primim od vas, kneže vajarstva i slikarstva, jedan od onih vaših kartona koje bacate u vatru?« Čak je slao pisma Mikelanđelovim prijateljima, mladom Vazariju, koga je poznavao iz Venecije, i ostalima koji su posećivali radionicu u Mačelu dei Korvi, odlučivši da uz njihovu pomoć dobije neke skice koje bi kasnije mogao prodati. Mikelanđelo je odgovorio izmotavajući se. Naposletku mu sve to dosadi i poče potpuno ignorisati Aretina.

To je bila greška: Aretino je sačuvao svoj otrov dok Poslednji sud nije bio završen. Onda ga je napao u dva mračna izliva besa, od kojih mu jedan umalo nije uništio pet godina slikanja, a drugi ličnost.

7

Sada su vreme i prostor postali identični. Nije se mogao zakleti koliko je prošlo

dana, sedmica, meseci kad je 1537. prešla u 1538. godinu, ali je mogao tačno reći koliko je figura naslikao pred sobom na oltarskom zidu kako se dižu iznad nižeg nivoa oblaka do stenovitih grebena s obe strane Madone i Sina. Hrist, s rukom podignutom iznad glave, objavljujući neobuzdano da je nesreća neminovna, nije bio tu da sluša naročite molbe. Grešnicima nije ništa pomagalo da traže milost. Pokvareni su već bili osuđeni, i strava se osećala u vazduhu.

Pa ipak, nikad ljudsko telo nije bilo naslikano s toliko ljubavi i tako treperavo. Kako je tako nizak duh mogao živeti u jednom tako plemenitom dvorcu? Zašto je telo tako mnogo savršenije u strukturi, snazi, lepoti od bilo čega što su ti užasni smrtnici mogli da postignu svojim umom i srcem?

Svakog jutra Urbino je stavljao potrebni sloj intonaka, do noći bi ga Mikelanđelo pokrio jednom celinom koja se spuštala dole prema paklu, ili portretima sada starijih Adama i Eve. Urbino je postao isto takav stručnjak kao što je bio Roseli stavljajući žbuku svakog dana tako da se linije spajanja nisu videle. Naredio je Katarini, služavci, da svakog dana donosi toplo jelo koje bi on podgrejao na grejalici na skeli pre no što bi ga poslužio Mikelanđelu.

-Mangiate bene, dobro jedite. Trebaće vam snage. To je torta kakvu je pekla vaša maćeha, pile pečeno na ulju i samleveno u kobasicu s lukom, peršunom, jajima i šafranom.

-Urbino, ti znaš da sam suviše iscrpljen da bih jeo usred dnevnog rada. -...i suviše umorni da jedete na kraju. Pogledajte šta imam ovde. Salata koja se

topi u ustima. Mikelanđelo se nasmeja. Da bi zadovoljio Urbina, jeo je, i iznenadio se kako mu

je jelo prijalo, kako je bilo slično onim jelima što ih je pripremala II Migliore. Urbino je bio zadovoljan uspehom svog ratnog lukavstva.

Kad je Mikelanđelo počeo posrtati, posle mnogo meseci intenzivnog rada, Urbino ga natera da ostane kod kuće, da se odmara i da se razonodi klešući Proroka, Sibilu i Devicu za Rovere. Kad je umro vojvoda od Urbina, Mikelanđelu je laknulo, mada je znao da će morati priznati greh što se raduje smrti jednog čoveka. Ubrzo je novi vojvoda od Urbina stigao u radionicu u ulici Mačelo dei Korvi. Mikelanđelo ga pogleda kako stoji na pragu s izrazom lica svoga oca.

»Dio mio«, pomisli on, »ja nasleđujem sinove svojih neprijatelja kao i sinove prijatelja.«

Ali nije imao pravo u pogledu mladog vojvode. -Došao sam da dokrajčim tu borbu -reče ovaj mirno. -Nikad se nisam slagao s

ocem u tome da ste vi krivi što niste dovršili nadgrobni spomenik mog dede. -Hoćete li reći da sada mogu nazvati vojvodu od Urbina svojim prijateljem? -Svojim obožavaocem. Često sam govorio ocu da biste vi, da vam je bilo

dopušteno da nastavite rad, završili taj nadgrobni spomenik isto tako kao što ste završili Sikstinsku kapelu i kapelu Mediči. Više vas niko neće gnjaviti.

Mikelanđelo se umorno spusti na stolicu. -Sine moj, znate li vi čega me upravo oslobadate...?

-Ali iz istog razloga -nastavi mladić -vi ćete biti spremni da razumete našu najozbiljniju želju da vidimo da ste završili sveti spomenik mom stricu, papi Juliju. Zbog poštovanja koje osećamo prema papi Pavlu nećemo vas prekidati dok ne završite fresku, ali kad ona bude gotova, molim vas da se predate spomeniku, i da udvostručite marljivost za izgubljeno vreme.

-Od sveg srca! Vi ćete dobiti nadgrobni spomenik! U toku dugih zimskih noći pravio je crteže za Vitoriju: Svetu porodicu i jednu

izvanredno zamišljenu Pijetu, dok mu je ona uzvratila osećaje poklonivši mu prvi primerak svojih štampanih pesama, Rime. Za Mikelanđela, koji je želeo da izlije svu svoju strast, to je bio nepotpun odnos, no njegova ljubav prema njoj i uverenje da ona gaji duboke osećaje za njega održavali su njegove stvaralačke snage u naponu dok je slikao snažne seljačke anđele na lebdećem bastionu od nekoliko oblaka ispod Hrista, anđele koji su tako jako trubili trubama da su ih svi oni mrtvi ispod njih morali čuti i ustati iz grobova.

Njegova braća, njegov nećak Lionardo i njegova nećakinja Čeka obaveštavali su ga o porodičnim događajima. Lionardo, koji se približavao dvadesetoj, ostvario je prvi dobitak u porodičnoj vunarskoj radnji. Čeka mu je svake godine poklanjala po jednog novog nećaka. Ponekad je morao pisati razdražljiva pisma u Firencu, kao kad nije primio potvrdu za novac koji je poslao, ili kad su se Đovansimone i Zigizmondo svađali koliko će koji dobiti žita sa nekog imanja, ili kad je Lionardo, koga je zamolio da mu pošalje neke fine firentinske košulje, izabrao tri za koje se ispostavilo da su tako »grube da ih ni seljaci ne bi mogli nositi«.

Kad je Lionardo poslao dobre kruške ili vino trebbiano, Mikelanđelo bi odvojio jedan deo za Vatikan kao poklon papi Pavlu. Postali su prisni prijatelji. Ako ga Mikelanđelo dugo vremena ne bi posetio, Pavle bi ga pozivao od rada da dođe u prestonu dvoranu, pitajući ga uvređenim glasom:

-Mikelanđelo, zašto nikad ne dolaziš da me posetiš? -Sveti oče, vama moje prisustvo ovde nije potrebno. Mislim da vam bolje služim

ako ostanem na poslu nego oni koji su celi dan pokraj vas. -Slikar Pasenti dolazi ovamo svakog dana. -Pasenti ima običan talent koji se može naći bez svetiljke na svim trgovima

sveta. Pavle se pokazao kao dobar papa, postavljao je poštovane i sposobne ljude za

kardinale, bio je naklonjen reformi unutar crkve. Mada je smatrao da je potrebno da istakne autoritet crkve nasuprot Karlovim vojnim snagama, nije izazvao ni ratove ni invazije. Odao se umetnosti i učenju. No njegovo nasledstvo od Bordžija se zadržalo i služilo je i dalje kao meta za napade. Isto onako sentimentalno privržen svojim sinovima i unucima kao što je bio papa Bordžija Čezaru i Lukreciji, nije bilo gotovo nikakve smicalice koju bi on smatrao podlom ako bi ona pomagala da se stvori bogatstvo za njegovog sina Pjera Luiđija, za koga je bio odlučio da će ga napraviti vojvodom. Imenovao je svog četrnaestogodišnjeg unuka Alesandra Farnezea za kardinala, a drugog jednog mladog unuka oženio je Karlovom kćerkom, udovicom Alesandra de Medičija, i stvorio mu mesto na taj način što je oduzeo Kamerino vojvodstvo od vojvode od Urbina. Zbog tih postupaka njegovi su ga neprijatelji nazivali nečasnim i okrutnim.

Krajem 1540. godine, završivši gornje dve trećine freske, Mikelanđelo unajmi stolara Lodovika da spusti skelu. Papa sazna za tu novost i stiže nenajavljen pred zaključana vrata Sikstinske kapele. Nije se koristio svojom ličnom kapelom, kako bi Mikelanđelo mogao da ima mira. Urbino, koji je na kucanje otvorio vrata, nije mogao da ne pusti papu unutra.

Mikelanđelo siđe s nove spuštene skele, pozdravi ljubaznim rečima papu Pavla i njegova meštra ceremonijala Bjađa da Čezenu. Pošto je stajao neko vreme okrenut Poslednjem sudu, papa pođe ukrućeno prema zidu ne odvraćajući pogled s njega. Kad je stigao do oltara, klekne i poče da čita molitvu.

Ali Bjado da Čezena je i dalje stajao gledajući netremice u fresku. Pošto je ustao, papa blagoslovi Mikelanđela, zatim Poslednji sud. Niz lice su mu tekle suze ponosa i poniznosti.

-Sine moj, ti si stvorio slavu mojoj vladavini. -To je bestidno...! - procedi Bjado da Čezena. Papa Pavle se zapanji. -I potpuno nemoralno! Ne razlikujem svece od grešnika. Vidim samo stotine

nagih ljudi koji pokazuju svoje polne organe. To je sramotno! -Vi smatrate da je ljudsko telo sramotno? -upita Mikelanđelo. -Nije sramotno u kupaonici, ali u kapeli Svetog oca! Skandalozno! -Samo ako ti želiš da napraviš skandal, Bjado -odgovori papa čvrsto. -Na dan

poslednjeg suda svi ćemo stajati nagi pred Gospodom. Sine moj, kako da ti izrazim svoju ogromnu zahvalnost?

Mikelanđelo se okrene meštru ceremonijala pružajući mu pomirljivo ruku, jer nije želeo da stvara neprijatelje svojoj fresci. Bjado de Čezena upade grubo:

-Jednog dana ovaj će zid biti uništen isto onako kako ste vi uništili divne Peruđnove freske koje su bile ispod vaše.

-Neće dok sam ja živ -uzviknu papa Pavle besno. -Isključiću iz crkve svakoga ko se usudi da dirne ovo remek-delo.

Oni izađoše iz kapele. Mikelanđelo je stajao češući jedan predeo ispod plećke koji ga je svrbeo i boleo. On zatraži od Urbina da napravi malo intonaka i da ga stavi na prazno mesto u krajnjem donjem desnom uglu zida. Pošto je to bilo učinjeno, on nacrta karikaturu Bjađa de Čezene: prikazao ga je kao suca u Adu, s magarećim ušima i jednom groznom zmijom omotanom oko donjeg dela trupa, bila je to ubitačna sličnost s njegovim šiljatim nosem i iskeženim zubima. Jadna osveta, to je Mikelanđelo znao, ali koja je druga bila dostupna umetniku?

Ipak se to nekako pročulo.Bjado da Čezena zatraži još jedan sastanak pred freskom.

-Vidite, Sveti oče -uzviknu meštar ceremonijala -izveštaj je bio tačan. Buonaroti me je stavio na svoju fresku. I s nekom groznom zmijurinom umesto polnog organa.

-To je pokrivač -odgovori Mikelanđelo. -Znao sam da ne biste voleli da budete naslikani potpuno goli.

-Neverovatna sličnost -primeti papa žmirkajući. -Mikelanđelo, meni se čini da si ti rekao da ne umeš slikati portrete.

-Bio sam nadahnut, Vaša svetosti. Bjađo da Čezena skakutao je s noge na nogu, kao da on sam stoji na paklenom

ognju, a ne njegova slika. -Svetosti, naredite mu da me ukloni odande.

-Iz pakla? -pogleda ga papa iznenađeno. -Da te je stavio u čistilište, učinio bih sve što je u mojoj moći da te oslobodim. Ali znaš i sam da iz pakla nema izlaska.

Sutradan Mikelanđelo sazna da se nikad niko nije poslednji smejao. Bio je na spuštenoj skeli i slikao Harona s iskolačenim očima i rogovima umesto ušiju kako bičem tera prokletnike iz čamca u plamene dubine, kad oseti vrtoglavicu, pokuša da se uhvati za oslonac i pade na mermerni pod. Za trenutak oseti strahovit bol. Osvestivši se, ugleda Urbina kako ga poliva po licu ledenom vodom.

-Hvala bogu, osvestili ste se. Jeste li se mnogo povredili? Jeste li nešto slomili? -Otkud znam. Kad sam toliko glup, trebalo bi da sam dosad polomio sve kosti u

telu. Već pet godina radim na toj skeli, i na kraju moram da padnem. -Noga vam krvari tamo gde je povređena ovim drvetom. Naći ću kola. -Ništa nećeš naći. Niko ne treba da zna kakav sam idiot. Pomozi mi da ustanem.

Sad me uhvati ispod pleća. Mogu na konju do kuće. Urbino ga strpa u postelju, prinese mu usnama čašu trebbiana i ispra ranu. Kad

je hteo otići po lekara, Mikelanđelo ga zadrži. -Nikakvog doktora. Ceo Rim bi mi se smejao. Zaključaj ta vrata. No uprkros svemu što je Urbino znao da učini pomoću toplih obloga i zavoja,

rana poče da se gnoji. Mikelanđelo dobi temperaturu. Uplašen, Urbino posla poruku Tomazu.

-Ako vas pustim da umrete... -Ta misao ima svoje dobre strane, Urbino. Više se ne bih morao penjati na skelu. -Otkud znate, možda u paklu čovek mora večno raditi ono što je najviše mrzeo u

životu. Tomazo ode po doktora Bača Rontinija. Kad je Mikelanđelo odbio da ih pusti na

prednja vrata, oni uđoše silom na stražnja. Doktor Rontini je bio besan. -Kad je u pitanju najveći idiotizam, niko se ne može meriti s Firentincima. –On

ispita ranu. -Još dan ili dva... Trebalo je da prođe nedelju dana da opet stane na noge, osećao se kao vreća

brašna. Urbino mu pomogne da se popne na skelu, stavi sloj intonaka na jednu mrlju na nebu, tačno ispod svetog Bartolomea. Mikelanđelo tu nacrta karikaturu svog vlastitog ispijenog, jadom skrhanog lica i glave kako lebdi u vazduhu usred neke prazne kože, podržavan svečevom rukom.

-Sad Bjađo da Čezena ne treba da se oseća tako rđavo -primeti on Urbinu dok je gledao na svoj prazan, opušten kostur. Obojica smo osuđeni i zabeleženi.

Slikao je donju trećinu zida, najjednostavniji deo, jer je tu bilo malo likova: samo simbolična groblja i pakao, s dugim mrtvacima koji se dižu iz grobova, dok jedan kostur pokušava da se pridruži onima na nebu.

Bio je to trenutak kad su Vitorijine neprilike došle do vrhunca. Najuticajniju i najtalenttovaniju od svih žena, koju je veliki Ariosto hvalio zbog njene lepote a papa zbog njene svetosti, tu najprisniju prijateljicu cara Karla V u Rimu, člana porodice bogatih Kolona i po venčanju jednu d' Avalos, kardinal Karafa ipak ju je terao u izgnanstvo. Činilo se nemoguće da jedna žena tako visokog položaja može da bude osuđena.

Mikelanđelo je otišao kardinalu Nikolu u palatu Mediči da traži pomoć. Nikolo pokuša da ga umiri.

-Sada svi u Rimu priznaju da je reforma potrebna. Moji stričevi Lav i Klement bili su suviše samovoljni, pokušavali su da stegom vrate one koji se nisu slagali s

učenjem crkve. Pavle šalje markizinog prijatelja, kardinala Kontarinija, da pregovara sa luteranima i kalvinistima. Mislim da ćemo na vreme uspeti.

Kardinal Kontarini je bio na pragu sjajnog uspeha na konferenciji u Regensburgu kad ga je kardinal Karafa opozvao, optužio za potajan sporazum sa carem Karlom V i prognao u Bolonju.

Vitorija tada posla poruku Mikelanđelu: može li odmah doći? Želi da se oprosti s njim.

Bilo je to jednog opojnog dana meseca aprila, kad su pupoljci pupali u vrtovima Kolona a divlji mirisi proleća okruživali zidove. Mikelanđelo je očekivao da će je zateći samu u jednom takvom trenutku, ali je vrt bio pun ljudi. Ona ustane i pozdravi ga ozbiljno se osmehnuvši. Bila je obučena u crno, crna marama prekrivala joj je zlatnu kosu, lice joj je izgledalo kao isklesano iz mermera iz Pjetrasante. On joj priđe bliže.

-Lepo je od vas što ste došli, Mikelanđelo. -Nemojte da traćimo vreme na formalnosti. Vi ste prognani? -Dato mi je na znanje da bi bilo preporučljivo da napustim Rim. -Kuda idete? -U Viterbo. Tamo sam živela u samostanu Svete Katarine. Smatram ga jednim od

svojih domova. -Kad ću vas opet videti? -Kad bude volja božja. Stajali su nemo, upijajući se duboko pogledom, pokušavajući da saopšte nešto

jedno drugome. -Žao mi je, Mikelanđelo, ali neću moći videti vaš Poslednji sud. -Videćete ga. Kad odlazite? -Ujutro. Pisaćete mi? -Pisaću vam i slaću vam crteže. -Ja ću odgovarati, i slaću vam pesme. On se naglo okrenu i napusti vrt, zaključao se u radionicu u svojoj kući, ucveljen.

Pao je mrak kad se prenuo iz obamrlosti i zamolio Urbina da mu osvetli put do Sikstinske kapele. U firentinskoj četvrti uljani žišci svetleli su na kućnim prozorima. Tvrđava Sant' Anđelo isticala se na drugom kraju kao valjkasto isklesano brdo. Urbino otključa vrata Sikstine, pođe napred sa svećom, nakapa voskom upaljene sveće skelu i tako napravi ležište za dve sveće koje je nosio.

Poslednji sud oživi kao oluja u treperavom polusvetlu kapele. Poslednji Dan postao je Poslednja Noć. Tri stotine muškaraca, žena i dece, svetaca, anđela i demona, od kojih su mnogi bili obasjani punim dnevnim svetlom, pojaviše se da budu prepoznati i da odigraju svoju zloslutnu dramu na otvorenim prostorima same kapele.

Nešto mu privuče pažnju na zidu: kad je podigao pogled, ugleda Boga kako stvara svemir. Stihovi iz Knjige postanja, padoše mu na um:

I pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme po svojim vrstama, i drvo, koje rađa rod, u kojem je seme njegovo po njegovim vrstama. I vide Bog da je dobro. Potom reče Bog: neka budu videla na svodu nebeskom,

da dele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama, I stvori Bog dva videla velika: videlo veće da upravlja danom, a videlo manje da upravlja noću, i zvezde. I postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju zemlju. I da upravljaju danom i noću i da dele svetlost od tame. I vide Bog da je to dobro. Istvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božjemu stvori ga, muško i žensko stvori ih. Tako pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. Mikelanđelo ponovo obrati pažnju na slike na oltarskom zidu i pogleda sve što

je stvorio, i gle, dobro bejaše veoma.

KNJIGA JEDANAESTA

KUPOLA

1

Na Dan svih svetih, tačno dvadeset i devet godina nakon što je papa Julije posvetio tavanicu posebnim obredom, papa Pavle je odslužio veliku misu u znak proslave završetka freske Poslednji sud.

Na Božić 1541. godine kapela bejaše otvorena za narod. Rim je proticao Sikstinom, užasnut, prepadnut, poražen. Kroz radionicu u Mačelu dei Korvi prolazili su Firentinci, Kardinali, plemići, umetnici i učenici. Kad je i poslednji gost otišao, Mikelanđelo primeti da dve grupe nisu bile predstavljene: Antonio da Sangalo i umetnici i arhitekti koji su se oko njega okupljali, ostaci Bramante- Rafaelove klike, te kardinal Karafa i njegovi sledbenici.

Uskoro je rat bio objavljen. Jedan skinuti fratar, Bernardino Okino, kritiko- vao je papu Pavla upitavši ga:

-Kako Vaša svetost može dopustiti da takve sramotne slike kao te Mikelanđelove budu u jednoj kapeli gde se služi služba božja?

Ali kad se Mikelanđelo sutradan vratio u Sikstinsku kapelu, našao je tamo nekoliko umetnika kako sede na niskim stolicama i skiciraju i kopiraju. Papa se pridružio pružanju podrške Mikelanđelu poručivši mu da napravi fresku na dva zida gotovo dvadeset dve stope u kvadrat u kapeli koja je dobila ime po njemu, u Paulini, za koju je napravio nacrte i završio je Antonio da Sangalo, a koja se nalazila između Sikstinske kapele i crkve svetog Petra. Kapela je bila teško preopterećena u gornjem delu, a dva gornja prozora nisu pružala dovoljno svetlosti, ali su zidovi bili

privlačno istaknuti crvenkastim korintskim stubovima. Papa Pavle je želeo da naslika Obraćenje svetog Pavla na jednom a Raspeće svetog Petra na suprotnom zidu.

Dok je razmišljao o tome kako da slikovito prikaže Obraćenje, Mikelanđelo je provodio dane s dletom i čekićem. Klesao je Brutovu glavu, koju je firentinska kolonija požurivala. Naznačio je guste kovrdže na Mojsijevoj glavi, isklesavši na čelu dva roga, ili zrake svetlosti koje je Stari zavet pripisivao Mojsiju. Kad je nastupila letnja žega, izneo je na vrtni trem od opeka dva mermera iz kojih je nameravao klesati Rahelu, Misaoni život i Aktivni život, za dve niše pored Mojsija, niše koje su, kad je ponovo napravio nacrt za Julijev nadgrobni spomenik postavljen uz jedan zid, postaie suviše male da prime Junačkog sužnja i Umirućeg sužnja. Završio je nacrte za Devicu, Proroka i Sibilu, koji su trebali upotpuniti spomenik, a onda poslao po Rafaela da Montelupa, koji je klesao svetog Damjana za kapelu Mediči, da ih iskleše. Kako dva Sužnja više nisu spadala u spomenik a i četiri nedovršena Diva i Pobeda još uvek bejahu u Firenci, Erkole Gonzaga je dokazao da je prorok. Sam Mojsije je imao da predstavlja sjaj Julijevog nadgrobnog spomenika, a i Mikelanđelovo najbolje vajarsko delo. To je bilo, kako je rekao kardinal od Mantove, »dovoljan spomenik za svakog čoveka«.

Mikelanđelo se pitao šta bi rekao Jakopo Gali na to što je završio nadgrobni spomenik s jednim jedinim glavnim delom, umesto četrdeset, koliko ih je trebalo biti prema prvobitnom ugovoru.

Zaključivši da je Urbino zaslužio svoju nezavisnost, Mikelanđelo mu reče: -Urbino, ti si prešao tridesetu godinu, i vreme je da počneš zarađivati za sebe.

Papa je pristao da ti plaća osam dukata mesečno da mešaš boje dok ja budem slikao njegovu kapelu. Želiš li potpisati ugovor i za konstrukciju zida za spomenik?

-Da, meser, jer moram stavljati novac na stranu za venčanje. Porodica koja je kupila moj očinski dom u Urbinu ima jednu devojčicu... za jedno deset godina ona će postati dobra žena...

Bolno je osećao nedostatak Vitorije Kolone. Do duboko u noć pisao joj je dugačka pisma, često slao poneki sonet ili crtež.

Iz početka je Vitorija redovno odgovarala, ali kad je sve više počeo navaljivati sa svojim pismima, odgovarala je ređe. Na njegov uplašen vapaj »Zašto?« odgovorila je:

Sjajni Messer Mikelanđelo! Nisam vam ranije odgovorila na pismo, jer je ono bilo, da se tako izrazim, odgovor

na moje poslednje:jer sam pomislila da bih ja, ako bismo vi i ja nastavili da se dopisujemo bez prekida, u skladu s mojim obavezama i vašom učtivosti, morala zanemariti ovdašnju kapelu Svete Katarine i ne bih mogla biti u zakazane sate u društvu s mojim sestrama, dok biste vi morali napustiti kapelu svetogPavla i biti odsutni preko celog dana.

...Tako bismo se oboje ogrešili o svoju dužnost. Bio je smrvljen, ojađen, kao da je dečak koga su prekorili. Nastavio je da joj piše

strastvene pesme, ali ih nije slao, zadovoljavajući se sitnim novostima koje su donosili putnici iz Viterba. Kad je čuo da je bolesna i da retko izlazi iz sobe, njegovo

razočaranje pretvorilo se u strepnju. Ima li dobru lekarsku njegu? Pazi li dobro na sebe?

Bio je iscrpljen, umoran, nesposoban da se posveti stalnom poslu. No, posao se morao nastaviti. Postavio je novi zid u Paulinskoj kapeli, položio je u banku Montauto hiljadu i četiri stotine dukata da se isplate Urbinu i Rafaelu da Montelupu prema tome kako budu napredovali s nadgrobnim spomenikom. Napravio je skroman nacrt za Obraćenje svetog Pavla, s nekih pedeset likova i još nekim licima koja su okruživala Pavla dok je ležao na zemlji, pogođen trakom žutog svetla koje se spuštalo s neba. Bilo je to prvo čudo Novog zaveta koje je ikad slikao. Klesao je simbolične figure Rahele i Lee, dvaju nežnih, divnih mladih žena u bogatim draperijama, i prvi put od vremena kipova za Pikolominijev oltar klesao je kipove koji ga nisu iskreno zanimali. Njihov emocionalni intenzitet činio mu se razvodnjen, bile su bez ustreptale unutrašnje energije da bi držale i dominirale prostorom oko sebe.

Njegova radionica i vrt bili su se pretvorili u marljivu radionicu u kojoj je nekih pet ili šest mladića pomagalo Urbinu i Rafaelu da Montelupu da završe nadgrobni spomenik. Radovao se kad ga je priličan broj rimskih Jevreja,od kojih su neki izjavili da su sinovi ili unuci ljudi koji su mu pozirali za Pijetu, zamoliIo za dozvolu da dođu u radionicu da vide Mojsija. Stajali su pred svojim velikim učiteljem obuzeti nekom mešavinom ponosa i čuda, mrmljajući usnama nešto za šta je Mikelanđelo znao da nisu molitve, jer su ih Deset zapovesti zabranjivale.

Sadašnjost i budućnost prikazivali su mu se samo u obliku rada koji je trebalo da obavi! Koliko će još dela živeti? Obraćenje svetog Pavla zahtevaće toliko godina, Raspeće svetog Petra još toliko. Bolje je bilo brojiti projekte koji su pred njim nego dane, onda neće odbrojavati godine koje su pred njim kao da su novčići koje broji u ruke lukavom trgovcu. Jednostavnije je misliti o vremenu kao o stvaralaštvu, dve freske za Paulinu, zatim Skidanje s krsta koje je želeo da kleše iz svog vlastitog zadovoljstva iz poslednjih sjajnih komada kararskog mermera... Bog neće hteti da prekine jednog umetnika usred njegovog stvaranja.

Trošio je vreme isto onako tečno kao što je ispijao čašu vode, nekoliko dana predstavljalo je slugu koji pokušava da obuzda Pavlovog preplašenog konja, nedelja je bila posvećena jednom anđelu bez krila, mesec dana je trebalo da se rodi Pavle, koga je pogodilo svetlo iz Hristove ruke, godina dana je značila uobličavanje likova sa jedne strane Pavla, vojnika i drugova, nekih uplašenih, nekih koji su pokušavali da pobegnu, nekih koji su digli poglede u stravi. Kako bi se bolje moglo opisati vreme nego putem određene mere zadovoljstva?

No u Rimu bejaše stvoren Odbor inkvizicije. Kardinal Karafa, koji je živeo moralnim čestitim životom kao sveštenik na korumpiranom dvoru pape Aleksandra VI Bordžije, prigrabio je vlast protiv volje i želje onih koji su mu služili. Mada se hvalisao da se nikad nikom nije umiljavao, da je grubo odbijao svakog ko je tražio kakvu uslugu, mada je bio naprasite naravi i bolno mršav u telu i licu, njegova vatrena predanost za crkveno učenje učinila ga je najuticajnijim vođom kolegijuma kardinala, koga su poštovali, plašili ga se i slušali. Njegov Odbor inkvizicije već je bio zasnovao Indeks, koji je naređivao koje se knjige mogu štampati i čitati.

Vrativši se u Rim, Vitorija Kolona stupila je u samostan San Silvestro in Kapite blizu Panteona. Mikelanđelo je smatrao da nije trebalo da napusti sigurnost

Viterba. Navaljivao je da se sastanu. Vitorija je odbijala. Optužio ju je zbog okrutnosti, ona je odgovorila da je to ljubaznost. Konačno, zahvaljujuči samo upornosti, dobio je njen pristanak... ali tek da se uveri da su njena snaga i njena lepota uništeni. Bolest i težina optužbi protiv nje postarili su je za dvadeset godina. Od jedne divne, snažne, žive žene bila se pretvorila u jedno lice koje je bilo izborano, suvih bledih usana, sa zelenim očima upalim u očnim dupljama, i s kosom koja više nije imala svog bakarnog sjaja. Sedela je sama u samostanskom vrtu, ruku prekrštenih na krilu, glave prekrivene velom. Bio je savladan.

-Pokušavala sam da vas spasim od toga -promrmlja Vitorija. -Vi moju ljubav smatrate tako praznom. -Čak i u vašoj ljubaznosti krije se okrutno otkrovenje. -Život je okrutan, nikad ljubav. -Ljubav je od svega najokrutnija. Ja to znam... -Vi znate samo jedan mali deo -prekine je on. -Zašto ste nas odvojili? I zašto ste

se vratili u ovu opasnu sredinu? -Moram se pomiriti s Crkvom, i moram naći oproštaja svojim gresima protiv nje. -Gresima? -Da. Nisam se pokoravala, nametala sam svoja vlastita isprazna mišljenja protiv

božanskog učenja, štitila sam one koji se nisu slagali... Nešto ga je stezalo u grlu. Još jedan odjek prošlosti. On se seti strepnje s kojom

je slušao umirućeg Lorenca de Medičija dok je preklinjao za oproštenje Savonarolu, čoveka koji je uništio njegovu Akademiju. Zatim je čuo Lionardovo odricanje od Savonaroline neposlušnosti prema papi Bordžiji. Zar nije postojalo jedinstvo između življenja i umiranja?

-Moja je poslednja želja da umrem u milosti -govorila je Vitorija mirno. – Moram se vratiti u okrilje Crkve, kao što se dete vraća u okrilje svoje majke. Samo tamo mogu da nađem spasenje.

-To je učinila vaša bolest -uzviknu on. -Inkvizicija vas je mučila. -Ja sam samu sebe mučila u duši. Mikelanđelo, ja vas poštujem jer vas smatram

bogom danim čovekom. Ali vi treba da tražite spas pre smrti. Slušao je zujanje pčela koje su se okupljale na cveću. Srce ga je bolelo zbog

njenog očajanja. Još su bili živi na licu zemlje, a ona je govorila kao da su mrtvi. On reče:

-Moji osećaji za vas, koje mi nikad niste dopustili da ih izrazim, nisu se promenili. Zar ste vi mislili da sam ja mladić koji se zaljubio u jednu mladu lepu contadinu? Zar vi ne znate kako veliko mesto zauzimate u mojoj duši?

Suze joj navreše na oči. Ona poče ubrzano disati. -Hvala vam, caro -prošaputa ona. -Izlečili ste rane koje su... tako davne. I iščezne kroz sporedna vrata samostana, ostavivši ga na kamenoj klupi koja mu

se odjednom učinila hladnom, u hladnom vrtu oko njega.

2

Kad je Antonio da Sangalo počeo polagati temelje za krug kapele na južnoj strani

tribine Svetog Petra, razmirice koje su dugo tinjale među njima rasplamsale su se

do kraja. Prema Mikelanđelovim procenama, odgovarajuće krilo prema severu, prema papskoj palati,neminovno je moralo zameniti deo Sikstinske i celu Paulinsku kapelu.

-Jednostavno ne mogu verovati svojim očima -uzviknu papa Pavle kad mu je Mikelanđelo nacrtao ono što se dešava. -Zašto bi Sangalo srušio kapelu za koju je sam nacrtao planove i koju je sam sagradio?

-Njegovi radovi na Svetom Petru se stalno proširuju. -Koliki bi deo Sikstine trebalo da zamene njegove kapele? -Otprilike onu površinu koju pokrivaju Potop, Nojevo pijanstvo, Delfijska Sibila i

Zaharija. Bog će preživeti. -Kakva sreća za njega -promrmlja Pavle. Papa je obustavio radove na crkvi svetog Petra pod izgovorom da nema

dovoljno novaca da se oni nastave. Ali je Sangalo znao da je tome kriv Mikelanđelo. Nije napao direktno. To je poverio svom pomoćniku, Naniju di Bačo Biđu, kod koga je postojala duga tradicija mržnje prema Mikelanđelu, nasleđena od oca, koji je bio isključen iz rada na zamišljenoj fasadi San Lorenca, i od njegovog dugogodišnjeg prijatelja Firentinca Bača Bandinelija, Mikelanđelovog najrečitijeg protivnika u Toskani... Bačo Biđo , koji je težio da nasledi Sangala kao graditelj crkve svetog Petra, posedovao je neumorne glasne žice, koje je sada uposlio u jednom osvetničkom napadu na Poslednji sud tvrdeći da on pruža utehu neprijateljima Crkve i pomaže im da prelaze Luteru. Sangalu i Biđu je pošlo za rukom da dobiju potvrdu koju je izdao kardinal Karafa da sva umetnička dela, kao i sve knjige, moraju najpre biti odobreni od njegovog Odbora.

No putnici koji su dolazili u Sikstinsku kapelu padali su na kolena pred freskom, isto onako kao i Pavle III,kajući se za svoje grehe, čak i jedan tako raskalašan pesnik kao što je bio Molca iz Modene preobratio se pred njom. Mikelanđelo je mrmljao Tomazu:

-Kad sam ja u pitanju, tu nema sredine. Ja sam ili majstor ili sam čudovište sveta. Sangalova rulja napravila je moju sliku od onoga od čega su napravljena njihova srca.

-Miševi -odgovori Tomazo umirujući ga -koji pokušavaju da sruše kineski zid. -Pre bi se moglo reći da su muve -odgovori Mikelanđelo. -Ujedaju dosta duboko

da poteče krv. -Vi morate štedeti krv. Bindo Altoviti, koji je bio član poslednjeg firentinskog saveta i koji je bio vođa

izgnanika u Rimu, izabrao je baš taj trenutak da izjavi na dvoru da su Mikelanđelovi odbrambeni zidovi u San Miniatu bili »umetničko delo«. Papa Pavle posla po Mikelanđela da prisustvuje konferenciji o odbrani Vatikana s odborom koji je već bio određen. Predsednik je bio njegov sin Pjer Luiđi, Antonio Sangalo arhitekt, član je bio Alesandro Viteli, oficir koji je imao iskustva u ratovanju, i Montemelino, artiljerijski oficir i inženjer.

Sangalo je sevao očima. Pošto je poljubio papin prsten, Mikelanđelo je bio predstavljen ostalima. Papa pokaza na Sangalov model i reče:

-Mikelanđelo, tražimo vaš savet. Ovde imamo jedan ozbiljan problem, jer se pokazalo da naša odbrana nije dovoljna protiv Karla V.

Nedelju dana kasnije, pošto je proučio teren, Mikelanđelo ponovo dođe u papinu radnu sobu. Odbor se bio sastao da čuje njegovu odluku.

-Svetosti, proveo sam dane proučavajući prilaze Vatikanu. Moje je mišljenje da se Sangalovi zidovi ne mogu braniti.

Sangalo skoči. -Zašto se ne mogu braniti? -Zbog toga što su tako planirani da štite suviše veliku površinu. Neki vaši

položaji iza nas u brdima, i zidovi koji prolaze duž Trastevera pored Tibra, mogu se probiti.

-Smem li vas podsetiti -odgovori Sangalo hladno i sarkastično -da vas ljudi nazivaju slikarem i skulptorom?

-Moji bastioni u Firenci nisu bili probijeni. -Oni nisu bili ni napadnuti. -Careve trupe su ih suviše poštovale da bi ih napale. -I na osnovu jednog malog zida u San Miniatu vi ste stručnjak koji će zameniti

moja utvrđenja? -povika Sangalo. -Dosta -uzviknu ozbiljno Pavle. -Sastanak se otkazuje. Mikelanđelo ostavi odboru kritiku Sangalovog plana s detaljnim crtežima o

izmenama koje bi trebalo učiniti da se Lavovom gradu ih Vatikanskom okrugu pruži dovoljna zaštita. Pošto su se Pjer Luiđi Farneze i Montemehno složili s tim analizama, papa dade dopuštenje da se nekoliko Sangalovih zaštitnih zidova prema reci završi, kao i njegova divna Dorska kapija. Ostali radovi bili su obustavljeni, a Mikelanđelo je bio imenovan za graditelja-savetnika Odbora za odbranu, ne da nasledi Sangala, već da radi pored njega.

Do sledećeg napada došlo je kad je Sangalo predao svoje crteže za prozore na drugom spratu i za venac palate Farneze, koju je gradio u delovima u toku mnogo godina za kardinala Farnezea pre no što je ovaj postao papa Pavle. Mikelanđelo je često viđao palatu u gradnji, jer je ona bila okrenuta na pjacu odmah ispod bloka kuća pored kuće Lea Bagljonija. Smatrao je da je njen plan glomazan i da pre odgovara tvrđavama iz nekog drugog doba, s onom svojom tvrdoglavom snagom u čvrstom ogromnom kamenju, ali bez sjajne lepote koju je zahtevala tako ogromna masa da bi imala krila. Sada je papa zamolio Mikelanđela da mu napiše iskrenu kritiku o palati. Mikelanđelo obeleži jedno poglavlje u Vitruvijevoj knjizi o arhitekturi, i posla je u Vatikan po Urbinu, a zatim napisa nekoliko sjajnih stranica da dokaže da palata Farneze »nema nikakvog reda, jer red je neka čudna i dopadljiva prikladnost elemenata jednog dela koji su i posebno i univerzalno smešteni i razumljivo raspoređeni. Niti u njoj ima rasporeda, otmenosti, stila, udobnosti, sklada, osobenosti ni udobne raspodele mesta«.

Ako bi bio sjajno projektovan, završi on, taj gornji niz prozora i venac mogli bi predstavljati spas za nju.

Rezultat ovog pisma bio je da je papa raspisao konkurs za nacrt gornjeg sprata i lepog venca. Veliki broj umetnika, Đordo Vazari, Pjerino del Vaga, Sebastijano del Pjombo i Jakopo Melegino objavili su da su se spremili na rad. A isto tako i Mikelanđelo Buonaroti.

-Vama ne dolikuje da se takmičite protiv umetnika kakve čovek nalazi bez svetiljke na svim trgovima sveta -bunio se Tomazo. -Recimo da izgubite? To poniženje bio bi udarac za vaš prestiž.

-Ja neću izgubiti, Tomazo.

Njegov venac bila je skulptura, isklesana i sjajno ukrašena. Lukovi i vitki stubovi prozora davali su palati otmenost koja joj je bila potrebna da nosi svoju snažnu kamenu masu.

Papa Pavle proučavao je crteže za doručkom u prisustvu Sebastijana, Vazarija, Sangala, Del Vaga. On diže pogled i izjavi:

-Želim da pohvalim sve ove crteže kao uzvišene i kao lepe. Ali ćete se sigurno složiti da to najviše važi za crteže božanskog Mikelanđela?

Mikelanđelo je spasio palatu Farneze od osrednjosti i dosade, ali se pričalo da je on to učinio da bi zamenio Sangala kao glavnog graditelja crkve svetog Petra, da je sada mogao samo da uđe u prestonu dvoranu pape Pavla i da izjavi da će preuzeti izgradnju.

-Ništa slično neću učiniti -reče Mikelanđelo kardinalu Nikolu u palati Mediči, kad je tamo dojahao u nedelju posle podne na svom arapskom belcu.

Odbor za inkviziciju kardinala Karafe počeo je ponovo prepisivati klasike i sprečavati da se štampaju nove knjige. Mikelanđelo je bio zaprepašćen videći da se njegove pesme smatraju ozbiljnom literaturom, njegovi soneti o Danteu, Lepoti, Skulpturi, Umetnosti i Umetnicima prepisivali su se i išli od ruke do ruke. Za neke njegove madrigale bila je napisana i muzika, a dobio je i izveštaj da se drže predavanja o njegovoj poeziji u Plantonskoj Akademiji u Firenci, i na univerzitetima u Bolonji, Pizi i Padovi.

Urbino je sastavio nadgrobni spomenik papi Juliju u San Pjetru in Vinkoli. Stavio je Leu i Rahelu u donje niše, Devicu, Proroka i Sibilu Rafaela da Montelupa u gornji zid. Mikelanđelo je smatrao da taj spomenik nije uspeo, ali Mojsije, koji je sedeo u središnjem delu mermernog zida, dominirao je crkvom snagom koja je odgovarala jedino snazi Boga u Stvaranju sveta i Hrista u Poslednjem sudu.

Uredivši arhitektonsku kancelariju u slobodnoj sobi u kući, zadužio je Tomaza de Kavaljerija za crtačke radove za palatu Farneze.

Na završenom Obraćenju svetog Pavla video se Hrist koji se naginje s neba i razdvaja nebo, okružen mnoštvom anđela bez krila s obe strane. Pavle, koji je pao s konja, ošamućen je i uplašen tom pojavom. Neki iz njegove družine pokušavaju da ga podignu, ostali su se razbežali u paničnom strahu. Snažna figura konja podelila je dve grupe putnika i vojnika na zemlji, kao što je Hrist gore delio anđele.

Onda je naredio Urbinu da postavi novu naslagu intonaka za Raspeće svetog Petra. Dok se naslaga sušila, on je, isključivši svet, klesao Skidanje s krsta, s Hristom koga s jedne strane pridržava Devica a s druge Marija Magdalena,dok je iza njih napravio svoj portret u liku Nikodema, koji je pomogao da se Hrist skine s krsta.

Ugled u Rimu sticao se i gubio za onoliko vremena koliko je čoveku potrebno da slomi orah. Kad je Mikelanđelo odbio da iskoristi prednost svoje pobede i izbaci Sangala iz crkve svetog Petra, grad mu je oprostio što je kritikovao palatu Farneze.

Onda stiže jedno pismo od Aretina, poslano iz Venecije. Mada ga nikad nije ugledao svojim očima, Mikelanđelo je primio od njega u toku proteklih godina desetak pisama u kojima je Aretino spajao ucveljena laskanja s pretnjama uništenja ako Mikelanđelo nastavi da mu poriče dar za crtanje. Taman se spremao da i ovu novu poslanicu baci u vatru, kad mu nešto neobuzdano u načinu kako je Aretino naneo njegovo ime preko njene prednje strane privuče pažnju. On slomi pečat.

Pismo je počinjalo napadom na Poslednji sud. Velika je šteta što Mikelanđelo nije poslušao Aretinov savet da prikaže i raj i pakao u sjaju, časti i užasu kako je on

to naznačio u ranijim pismima.Umesto toga, »Vi koji ste hrišćanin, vi tako podređujete veru umetnosti da ste povredili smernost mučenika i devica stvarajući jedan prizor kakav bismo se usudili da zamislimo samo u kućama na zlom glasu«.

Od toga mesta nadalje počeo je nazivati Mikelanđela »pohlepnim«, jer je pristao da gradi nadgrobni spomenik za jednog bezvrednog papu, pa zatim varalicom i lopovom koji je uzeo »gomile zlata koje vam je zaveštao papa Julije«, a zauzvrat ništa nije pružio Roverima. »To je pljačka!«

Obuzet gađenjem, ali u isto vreme i opčinjen tim naizmenično besnim i visokoparnim i molećivim tonom tog dugog pisma, Mikelanđelo zatim pročita: »Svakako bi sve bilo dobro da ste vi ispunili svoja obećanja s pažnjom koju ste dugovali, pa makar samo da ućutkate zle jezike koji tvrde da jedino Gerardo ili Tomazo znaju kako da od vas izmame usluge!«

Mikelanđelo se sledi. Kakvi zli jezici? Kakve usluge? Crteži su bili njegovi, i on ih je davao kome je hteo. Oni mu nikad nisu bili »izmamljeni«.

On ispusti te listove Aretinovog pisma.Bilo mu je muka. U svojih sedamdeset godina bio je optuživan za mnoge stvari, da je svadljiv, nadmen, nedruštven, skorojevićki nepripravan da se druži bilo s kim osim s ljudima od najvećeg talenta, intelekta ili ugleda. Ali nikad nije bila izrečena slična insinuacija. Gerardo je bio nekadašnji prijatelj Firentinac, kome je dao nekoliko crteža crtanih crnom kredom, pre više od dvadeset godina. Tomazo de Kavaljeri bio je jedna plemenita duša, u isti mah i veoma inteligentna i dobro vaspitana osoba, kakvih je bilo malo u Italiji! To je bilo neverovatno. U toku pedeset i nešto godina, otkako je k njemu došao Arđento, uzimao je učenike, asistente i sluge u svoju kuću, bilo je najmanje trideset mladih ljudi koji su živeli i radili s njim, koji su s njim odrasli u tom tradicionalnom odnosu. Nikad u njegovom drugarstvu s mladim učenicima, počevši od Girlandajove bottege, nije bila izrečena nijedna reč na račun njegovog ispravnog ponašanja. Kakva bi on bio meta za ucenjivanje da se ikad nekom stavio na milost!

Protiv optužbe da je izvršio bogohuljenje u svojoj zamisli Poslednjeg suda, da je prevario porodica Rovere, moglo se jednostavno boriti. Ali suočiti se u ovoj dobi svoga života s tim lažnim pripisivanjem, s tom optužbom koja se nije razlikovala od optužbe protiv Leonarda da Vinčija, optužbe koja je bila javno iznesena u Firenci pre mnogo godina, učinilo mu se kao jedan tako porazan udarac kakav nije primio u toku svih svojih burnih godina.

Nije potrajalo dugo i Aretinov se otrov pročuo po Rimu. Nekoliko dana kasnije Tomazo stiže bleda lica, stisnutih usana. Kad je Mikelanđelo zahtevao da sazna što se dogodilo, Tomazo pređe prstima desne ruke preko dlana leve, kao da želi sa svojih ruku stresti smeće.

-Čuo sam sinoć -reče on, više žalostan nego ljut -od jednog biskupa na dvoru o Aretinovom pismu.

Mikelanđelo se spusti na stolicu. -Kako čovek treba da se ponaša s takvom osobom? -upita on hrapavim glasom. -Nikako. Pristanite na njegove zahteve. Tako je on napredovao u svetu. -Žao mi je, Tomazo. Nikad nisam želeo da ti pričinim neku neprijatnost. -Ja sam zabrinut za tebe, Mikelanđelo, a ne za sebe. Moja porodica i moji drugovi

dobro me poznaju, oni će se ismejavati toj laži i neće se na nju osvrtati... Ali ti, dragi moj prijatelju, tebe poštuju širom cele Evrope. Tebe Aretino želi da povredi, tvoj rad i tvoj položaj... Poslednje na svetu što želim jeste da tebe povredim.

-Ti mene nikad ne bi mogao povrediti, Tomao. Tvoja ljubav i tvoje divljenje su me hranili. Otkako je markiza bolesna, to je jedina ljubav na koju mogu računati da me održi. Ni ja se neću osvrtati na Aretina. Kao što čovek ne treba da se osvrće na ucenjivače. Kad bi mogao da uništi naše prijateljstvo, on bi time ostvario deo svoje namere da me povredi.

-Rimski jezici više vole svež skandal nego svež odrezak -opomenu Tomazo. -Mi ćemo nastaviti da živimo i radimo. To je pravilan odgovor ogovaranjima.

3

U crtežima za Raspeće svetog Petra razmahao se da nađe nove izraze za sliku. U

sredini crteža naslikao je kako kopaju rupu koja će držati veliki krst. Petar je bio pribijen naopako na krst koji je ležao ukoso oslonjen na jedan ogroman oblutak. Još uvek pošteden patnje zbog raspinjanja, Petar je sevao očima na svet, dok je njegovo ostarelo bradato lice rečito osuđivalo ne samo vojnike oko njega koji su upravljali raspinjanjem ili radnike koji su pomagali da se podigne krst već celi svet iza njih: bila je to optužba protiv tiranije i okrutnosti, tako snažna kao u Poslednjem sudu.

Dok je završavao crtež dvaju Rimljana i želeo da nacrta njihove konje s onakvim genijem s kakvim ih je davao Leonardo da Vinči, crkvena zvona tužno odjeknuše po gradu. Njegov sluga, upade u radionicu vičući:

-Mesere, Sangalo je mrtav. -...mrtav? On je gradio u Terni... -Dobio je malariju. Upravo su doneli njegov kovčeg. Papa Pavle je priredio Sangalu veličanstven pogreb.Njegov kovčeg nošen je

ulicama s velikim sjajem, iza njega su išli umetnici i zanatlije koji su s njim godinama radili. U crkvi, Mikelanđelo je stajao s Tomazom i Urbinom slušajući posmrtni govor za Sangala, kao jednog od najvećih graditelja od vremena onih starih koji su gradili Rim. Dok su se vraćali kući, Mikelanđelo primeti:

-To posmrtno slovo je od reči do reči ono koje sam čuo za Bramantea, no papa LavX je obustavio sve Bramanteove radove, isto ovako kao što je papa Pavle obustavio Sangalove na palati Farneze, odbrambenim zidovima... Svetom Petru...

Tomazo zastade na mestu i okrenu se oštro Mikelanđelu. -Misliš li ti...? -Oh ne, Tomazo! Nadzornik za građenje predložio je da se Đulio Romano vajar i arhitekt,

Rafaelov učenik, pozove iz Mantove i imenuje za graditelja Svetog Petra. Papa Pavle uzviknu:

-To će biti Mikelanđelo. Niko drugi! Kad ga je pozvao sluga, Mikelanđelo odjaha na belom konju u Vatikan. Papa je

bio okružen jednom grupom kardinala i dvorana. -Sine moj, ja te imenujem za graditelja Svetog Petra. -Svetosti, ja ne mogu preuzeti taj posao. U Pavlovim izbledelim a ipak oštrim oštroumnim očima pojavi se iskra. -Hoćeš li mi reći da arhitektura nije tvoja struka?

Mikelanđelo pocrveni. Zaboravio je da je papa Pavle, u to vreme kardinal Farneze, bio u istoj prestonoj dvorani kad mu je Julije naredio da ukrasi svod Sikstinske kapele i kad je on u strahu povikao: -To nije moja struka!

-Sveti oče, ja bih možda srušio sve ono što je Sangalo sagradio, otpustio sve Sangalove ugovarače. Sav Rim bi bio protiv mene. Ja moram završiti Raspeće svetog Petra. Meni je sada sedamdeset godina. Gde ću naći snage da sagradim od temelja najvelelepniju crkvu u hrišćanstvu?... Ja nisam Avram, Sveti oče, koji je živeo sto i sedamdeset pet godina...

Na papu Pavla nimalo nije uticalo Mikelanđelovo jadanje. Njegove oči zasjaše. -Sine moj, ti si mladić. Kad stigneš u moje uzvišene godine, to jest kad ti bude

sedamdeset osam, dopustiće ti se da govoriš o godinama. Pre ne! Do tada ćeš prilično napredovati na Svetom Petru!

Mikelanđelov osmeh bejaše prilično usiljen. Napustivši Vatikan kroz Belvederska vrata, on se pope na vrh Monte Maria, i

pošto se odmorio i posmatrao zalazak sunca, spusti se s druge strane crkve svetog Petra. Radnici su bili otišli kući. On pređe preko Sangalovih temelja, niskih zidova za krug kapela koji se širio prema jugu. Mnogobrojni i teški stubovi na kojima je Sangalo nameravao graditi glavni brod i dve bočne lađe moraće se srušiti. Te ogromne osnove od cementa za dva tornja ili crkvena zvonika moraće otići, kao i nosači za tešku kupolu.

Njegova inspekcija završila se kad je pala noć. Kad se našao ispred kapele Marije od Groznice, on uđe unutra i stade u mraku pred Pijetom. Unutrašnji sukob ga je razdirao. Svaki pokret koji je učinio otkako je prvi put optužio Bramanteovu mešavinu cementa papi Juliju vodio ga je neminovno preuzimanju tog posla.

Iskreno je želeo da spasi crkvu svetog Petra, da od nje napravi sjajni spomenik hrišćanstvu. Uvek je osećao da je to njegova crkva, da nije bilo njega, ona možda nikad ne bi bila ni zamišljena. Pa zar onda nije odgovoran za nju?

On je takođe znao razmere toga zadatka, jačinu opozicije na koju će naići, godine teškog rada. Kraj njegova života biće teži od bilo kojeg dela života koji je već proživeo.

Jedna starica uđe u kapelu i stavi zapaljenu sveću ispred Madone. Mikelanđelo pruži ruku u dugačku korpu sveća, izabra jednu i stavi je pored ostalih.

Naravno da mora sagraditi crkvu svetog Petra! Zar se u životu ne mora raditi, patiti, sve do kraja?

Odbio je da primi bilo kakvu novčanu nagradu za svoje usluge kao graditelj, čak

i onda kad je papa Pavle poslao svog nadzornika u Mačelo dei Korvi sa zavežljajem od sto dukata. Slikao je u Paulinskoj kapeli od zore do ručka, zatim bi se popeo nekoliko stepenica do Svetog Petra da posmatra kako se ruši. Radnici su bili nabusiti i neraspoloženi prema njemu... ali su se pridržavali rasporeda koji im je dao. Na svoju žalost otkrio je da su četiri glavna Bramanteova stuba, koje su godinama popravljali Rafael, Peruci i Sangalo, još uvek pokazivali nedostatke i da neće držati crkvu i kupolu dok se još mnogo tona betona ne ulije u njih. Otkriće te očigledne slabosti još je više razbesnelo nadzornika gradnje i ugovarače koji su radili pod Sangalom. Oni su mu nameštali toliko prepreka da je papa Pavle morao izdati rešenje kojim je Mikelanđela postavio za nadzornika kao i za graditelja, naređujući svima koji su radili na Svetom Petru da se tačno drže njegovih

naređenja. Ugovarače i zanatlije koji su se i dalje držali neprijateljski Mikelanđelo je otpustio.

Od tog trenutka zgrada je počela rasti u jednom zamahu koji je zaprepastio a zatim zadivio Rim. Ljudi su počeli dolaziti da gledaju dva spiralna navozišta koja je sagradio s obe strane nasipa, tako da su i životinje koje su nosile materijal i ljudi na konjima s materijalom na sedlu mogli da se popnu sve do vrha, ubrzavajući pedeset puta proces rada u odnosu na radnike koji su išli gore-dole noseći materijal na leđima.

Odbor rimskih konzervatora, impresioniran, dođe da ga zamoli ne bi li mogao spasiti Kapitol i padinu Kampidoljo, versko i upravno sedište Rimske carevine, s hramovima Jupitera i Junone Monete. Taj sjajni kraj, upravo iznad njegove kuće, gde je sedeo s Kontesinom i posmatrao papu Lava kako proglašava Đulijana de Medičija za rimskog barona, predstavljao je ruševine, u kojima su od starih hramova ostale samo gomile kamenja, a od zgrade Senata stara tvrđava u kojoj su pasle životinje, okružena zemljištem koje je bilo more blata zimi a prašine leti. Bi li se Mikelanđelo prihvatio toga da povrati Kampidolju njegov prvobitan sjaj?

-Hoću li? -povika Mikelanđelo Tomazu, kad su ga konzervatori ostavili da razmisli o njihovoj ponudi. -Kad bi Đulijano da Sangalo samo znao. To je bio njegov san. Ti ćeš pomoći, Tomao. Ti možeš ostvariti svoje nade da će se Rim ponovo sagraditi.

Tomazove oči igrale su kao zvezde na vetrovitoj noći. -Zahvaljujući tvom učenju, ja mogu da obavim taj posao.Videćeš da ću postati

dobar arhitekt. -Stvorićemo velike planove, Tomao -počećemo radove za sledećih pedeset

godina. Kad mene više ne bude, ti ćeš sve završiti prema našim planovima. Sada, pošto je radio kao samostalni graditelj, imenovao je Tomaza za svog

pomoćnika, odredio mu poseban prostor za rad u svojoj kući. Tomazo, pedantan crtač, brzo se razvijao u jednog od najsposobnijih mladih graditelja u gradu.

Askanio, brat Vitorije Kolone, posvađao se s papom zbog poreza na so, i papine snage napadoše njegovu privatnu vojsku. Askanio je bio isteran iz Rima a svo vlasništvo porodice Kolona konfiskovano. Neprijateljstvo kardinala Karafe prema Vitoriji je raslo. Nekoliko njenih bivših prijatelja pobeglo je u Nemačku i pridružilo se luteranima... što joj je donelo još jednu osudu u očima Odbora inkvizicije. Ona se sada sklonila u samostan Santa Ana de Fumari, zakopanom duboko u vrtovima i kolonadama starog Pompejevog gledališta. Kad bi je Mikelanđelo posetio nedeljom posle podne, ponekad ne bi izustila ni jedne reči. On je donosio sa sobom crteže, pokušavajući da je zainteresuje za rad koji je projektovao, ali je Vitorija oživela samo onda kad mu je rekla da je dobila specijalno odobrenje da poseti Sikstinsku kapelu i da stane pred fresku Poslednji sud, i kad je pričao o kupoli Svetog Petra, koja mu je još uvek bila nejasna u duši. Ona je znala za njegovu postojanu ljubav prema Panteonu i Duomu u Firenci.

-Zato što su oni čista skulptura -reče on. -A šta je crkva svetog Petra? Hoće li to biti samo krov koji neće dopustiti da u

crkvu pada kiša? -Vitorija, milo mi je što vidim da se smešite, što čujem kako me zadirkujete. -Ne smete smatrati da sam nesrećna, Mikelanđelo. Ja nestrpljivo drhteći čekam

sastanak s Bogom.

-Cara, trebalo bi da se ljutim na vas. Zašto toliko želite da umrete kad vas neki od nas tako iskreno vole? Zar to nije sebično od vas?

Ona uze njegove ruke među svoje. U ranom buđenju njegove ljubavi to bi za njega bio jedan čudan trenutak, sada je mogao osetiti jedino kako su joj kosti oštre pod kožom. Njene su oči gorele dok je šaputala:

-Oprostite mi što sam vas napustila. Znam da vi zaista mene ne trebate. Novo Skidanje s krsta u mermeru, božanstveno stepenište za Kampidoljo, kupola za Svetog Petra, sve su to vaše ljubavi. Božanski ste stvarali pre no što ste mene upoznali, i božanski ćete stvarati kad mene ne bude.

Pre no što je bilo vremena za još jedan nedeljni sastanak, bio je pozvan u palatu Čezarini, dom jedne rođake porodice Kolona, koja je bila udata Čezarini. Pošto je prešao iza Tore Arđentina, na vratima su ga sačekali i uveli u vrt.

-Markiza? -upita on doktora koji je izašao da ga pozdravi. -Neće ugledati izlazak sunca. Šetao je po vrtu dok su se nebesa kretala u svom krugu. U sedamnaest sati bio je

primljen u palati. Vitorija je ležala na jastuku s izbledelom bakarnom kosom umotanom u svilenu kapuljaču. Bila je obučena u košulju od najfinije tkanine, s čipkastim okovratnikom zakopčanim uz vrat. Izgledala je lepa i mlada kao onda kad ju je prvi put ugledao. Izraz njenog lica bio je uzvišen, kao da se već uzdigla iznad svih zemaljskih neprilika.

Govoreći tihim glasom, Dona Filipa, opatica iz samostana Santa Ana de Fumari, naredi da se unese mrtvački sanduk. Bio je premazan katranom. Mikelanđelo uzviknu:

-Šta znači taj katranom premazani kovčeg? Markiza nije umrla od zarazne bolesti.

-Plašimo se odmazde, sinjore -promrmlja opatica. -Moramo odneti markizu u samostan i pokopati je pre no što neprijatelji zatraže njeno telo.

Mikelanđelo je žudeo da se sagne i da poljubi Vitoriju u čelo. Zadržavalo ga je saznanje da mu nikad nije ponudila ništa drugo osim svoje ruke.

Vratio se kući. Boleo ga je svaki delić tela i svaki deo lobanje. On sede za radni sto i napisa:

Ako sam bio blizu vatre pa sam kraj nje goreo, Sada kad je plamen prigušen i kad se više ne vidi, Kakvo čudo ako ja u sebi propadam i gorim, I malo-pomalo se pretvaram u pepeo? Vitorija je u svom testamentu naredila opatici da odabere njen grob. Kardinal

Karafa je zabranio pogreb. Gotovo tri sedmice mrtvački je sanduk stajao u uglu samostanske kapele. Mikelanđelo je naposletku bio obavešten da je pokopana u zidu kapele, ali kad je otišao u crkvu nije mogao pronaći gde je grob bio uzidan. Opatica se oprezno osvrnu unaokolo, zatim mu odgovori na njegovo pitanje:

-Markiza je odnesena u Napulj. Ona će počivati pored svoga muža u crkvi San Domeniko Mađore.

Mikelanđelo se umorno odvukao kući, razmišljajući o gorkoj ironiji: markiz, koji je bežao od svoje žene u toku bračnog života, sada će je imati pored sebe za celu

večnost. A njemu, Mikelanđelu, koji je u Vitoriji našao vrhunsku ljubav svoga života, nikad nije bilo dopušteno da tu ljubav ostvari.

4

Projekti mu nisu nedostajali. U očima sveta on je bio pravi »majstor«. Papa Pavle

poverio mu je još jedan zadatak: zamolio ga je da izradi plan i preuzme građenje za odbrambene radove koji će mu pružiti veću sigurnost unutar Lavovog grada, i da upravlja podizanjem Kaligulinog obeliska na Pjaci San Pjetro.

Vojvoda Kozimo je navaljivao na njega da se vrati u Firencu i da radi vajarska dela za grad. Francuski kralj je deponovao novac u jednoj rimskoj banci na njegovo ime za onaj dan kad bude mogao klesati ili slikati za njega. Turski sultan ponudio je da mu pošalje pratnju koja će ga dovesti u Carigrad da tamo radi. Kad je god bila izvršena neka narudžbina, u Portugalu za jednu Madonu dela Mizerikordia za kralja, u Milanu za nadgrobni spomenik za jednog dalekog rođaka Medičija, u Firenci za vojvodsku palatu, Mikelanđela su konsultovali o temi, crtežu i o tome kojim bi se umetnicima mogao poveriti taj posao.

Veći deo svojih dana provodio je u Paulini, slikajući začuđena i zaprepašćena lica žena koje su posmatrale Petra na krstu, zatim portret jednog starijeg bradatog vojnika, ophrvanog bolom zbog toga što učestvuje u izvršenju kazne. Kad bi se umorio od četke, vratio bi se kući i dohvatio dleto i čekić, srećan već zbog same slobode što može da kleše i da zadovolji svoje unutrašnje potrebe. Samo mu je klesanje u kamenu pružalo osećaj vlastite trodimenzionalnosti. Bio je nesrećan zbog Lee i Rahele, stideo se što je svetu dao drugorazredna dela, plašio se da je ostario za snažnu umetnost klesanja mermera. Ali sad je njegov čekić pevao kroz sjajan kamen u jednom neprestanom »hajde«, stvarajući Hrista koji je iznemogao, a iza njega Nikodema s njegovom vlastitom sedom bradom, duboko upalim očima, sravnjenim nosem, s kapuljačom preko glave i s osećajnim pesničkim ustima.

Nikoga nije puštao da ulazi u Paulinsku kapelu dok je slikao, ali kroz njegovu radionicu prolazili su umetnici iz cele Evrope, koje je on zapošljavao, hrabrio, učio i nalazio im narudžbine.

Zatim, posle dugih nedelja i meseci snažnog izlivanja energije, odjednom bi se razboleo, ali od čega, to nije znao: od nekog trzanja u bedrima, od snažnog bola u slabinama, od slabosti u grudima koja ga je sprečavala da diše, od smetnji u bubrezima. Tada mu se činilo kao da mu se mozak sužava, postao bi mrzovoljan, svadljiv s najbližim prijateljima i rođacima. Optuživao je svoga nećaka Lionarda da je doputovao u Rim za vreme njegove bolesti kako bi se osigurao da će naslediti svo imanje i da će rukovoditi prodajom kopija jedne gravure kako bi zaradio novac. Realdo Kolombo, najveći italijanski anatom, koji je pisao prvu knjigu o tom predmetu, provodio je slobodno vreme u Mačelu dei Korvi, prskajući Mikelanđela izvorskom vodom iz Fjude. Onda bi se Mikelanđelo oporavio, činilo mu se da mu se mozak proširio, i viknuo bi Tomazu:

-Zašto se ponašam tako mrzovoljno? Zato što moje sedamdesete godine lete tako brzo?

-Granači je govorio da si ti bio mrzovoljan već sa dvanaest godina, kad te je upoznao.

-I on isto tako. Neka mu je blagoslovena uspomena. Granači, njegov najstariji prijatelj, bio je umro: isto tako i Balduči, i Leo Baljoni i

Sebastijano dei Pjombo. Svakim mesecom koji je prolazio kao da se sve više približava vrtlogu kruga rođenja i smrti. Pismo od Lionarda donelo mu je vest da je njegov brat Đovansimone umro i da je pokopan u crkvi Santa Kroče. Prekorio je svog nećaka što mu nije opisao pojedinosti Đovansimonove bolesti. Takođe je dodirnuo temu o ženidbi svoga nećaka, napominjući da se Lionardo približava tridesetoj i da je stoga vreme da potraži ženu i tako produži ime Buonarotija:

Verujem da u Firenci ima mnogo plemenitih i siromašnih porodica s kojima bi bilo

milosrdno osnovati zajednicu, a bilo bi dobro i da nema miraza, jer tada ne bi bilo ponosa. Tebi treba žena s kojom ćeš se družiti, kojom ćeš moći upravljati, koja neće mariti za sjaj i koja neće svakog dana leteti u društva i na venčanja. Žena koja tako radi lako se pokvari.

A neće se moći reći da ti želiš da se uzdigneš venčanjem, jer se vrlo dobro zna da smo mi stari i plemeniti građani Firence, kao i svaka druga kuća.

I Tomazo de Kavaljeri se oženio.Tomazo je čekao do trideset osme godine, a

onda je zaprosio jednu mladu devojku iz plemenite rimske porodice. Obavljeno je svečano venčanje, kojem su prisustvovali papa i dvor, celo rimsko plemstvo, firentinska kolonija, umetnici Rima. Za godinu dana sinjora Kavaljeri je poklonila svom mužu prvog sina.

Smrt je sledila brzo posle rođenja: smrt pape Pavla, koji je patio zbog nepopravljivosti svog unuka Otavija, i ubistva svoga sina Pjera Luiđija, koga je podmetnuo za vojvodu Parme i Pjaćence. Za razliku od Klementovog pogreba, stanovnici Rima su pokazali iskren bol zbog gubitka pape Pavla.

Kad se sastao kolegijum kardinala, srca pripadnika firentinske kolonije bila su puna radosnog iščekivanja, jer su se nadali da je red da kardinal Nikolo Ridolfi, Kontesinin sin, postane papa. On nije imao neprijatelja u Italiji, osim jedne male grupe koja je delila moć sa vojvodom Kozimom od Firence. No, Nikolo je imao snažnog neprijatelja izvan Italije: Karla V, Svetog rimskog cara. U toku sabora kardinala, dok se samo čekalo da izbor padne na Nikola, ovaj se odjednom smrtno razboli. Ujutro je bio mrtav.

Doktor Realdo Golombo izvrši autopsiju. Kad ju je završio, dođe u kuću na Mačelo dei Korvi. Mikelanđelo podiže svoj premoreni pogled.

-Ubistvo? -Van svake sumnje. -Našli ste dokaze? -Da sam ja lično dao otrov, ne bih bio sigurniji u uzrok Nikolove smrti. Lotini,

agent vojvode od Kozima, mogao je da ima tu mogućnost. Mikelanđelo spusti glavu, poražen. -Naše nade za Firencu su opet propale. Kao i uvek kad je bio očajan zbog događaja u spoljašnjem svetu, okrenuo se

mermeru. Sada je klesao Skidanje s krsta u nadi da će ga njegovi prijatelji postaviti na njegov vlastiti nadgrobni spomenik posle njegove smrti, i našao se pred

čudnovatim problemom: Hristova leva noga je smetala njegovoj zamisli. Pošto je pažljivo razmislio, on potpuno odreza nogu. Hristova ruka, koja se pružala napred i bila stegnuta u Madoninoj, spretno je sakrivala činjenicu da je tu bila samo jedna noga.

Kolegijum kardinala izabra šezdesetdvogodišnjeg Đovana Mariju de Čokija del Montea, koji je postao papa Julije III. Mikelanđelo ga je poznavao sa dvora dugi niz godina, pomagao je nekoliko puta da se ponovo sastavi ugovor za Julijev nadgrobni spomenik. Tri puta za vreme opsade 1527. godine kardinala Čokija del Montea zarobila je careva vojska i vodila do vešala pred kućom Lea Baljonija na Kampo dei Fjori, tri puta je bio izbavljen u poslednjem času. Njegovo glavno zanimanje u životu bilo je uživanje.

-Trebalo je da uzme ime Lav XI -poveri Mikelanđelo Tomazu. -On će verovatno parafrazirati Lavovo tvrđenje rečima: »Ako me je Bog triput spasio vešala samo da me učini papom, onda ću u tome uživati.«

-On će biti dobar za umetnike -odgovori Tomazo. -On najviše voli njihovo društvo. Ima nameru da proširi svoju malu vilu na Porta del Popolo u ogromnu palatu.

Vrlo brzo Mikelanđelo je bio pozvan na ručak u Vila di papa Đulio, koja je već bila puna antičkih kipova, stubova, slika, i umetnika svih vrsta, od kojih su mnogi već imali narudžbine, uključujući i Mikelanđelove prijatelje Đorđa Vazarija, novog graditelja vile, i Čekiona Rosija, koji je s Vazarijem spasio Davidovu ruku, Đuljelma dela Porta, naslednika Sebastijana, Anibala Karačija. Novi papa dotle još nije razgovarao o nastavljanju gradnje crkve svetog Petra. Mikelanđelo je strpljivo čekao.

Julije III je imao dug povijen nos. Bila je to gotovo jedina crta lica koja se pokazivala iz bezbojne sive brade. Jeo je mnogo, trpajući ogromne zalogaje u otvor u bradi koja kao da ih je hvatala u klopku. Odjednom papa zatraži tišinu. Gosti za ručkom se utišaše.

-Mikelanđelo -uzviknu on svojim grubim, veselim glasom. -Nisam tražio da radite za mene iz poštovanja prema vašim godinama.

-Razlika je dvanaest godina, Svetosti -odgovori Mikelanđelo u šaljivoj poniznosti. -Kako svi mi znamo da ćete vi jako nastojati da vaš pontifikat bude izvanredan, ja mislim da se ne smem usuditi da tražim oslobođenje iz toga razloga.

Julije je uživao u toj zajedljivosti. -Vi ste nama tako vredni, dragi Učitelju,da bih rado oduzeo od mog života da

dodam vašem. Mikelanđelo, posmatrajući papu kako guta pun tanjir bogato nadevene guske,

pomisli: »Mi Toskanci malo jedemo, zato duže živimo.« Glasno reče: -Zahvalan sam vam na ponudi, ali da bih bio pošten prema

hrišćanskom svetu, ne mogu vam dopustiti da podnesete tu žrtvu. -Onda, sine moj, ako vas ja preživim, kao što odgovara prirodnom toku života,

daću da se vaše telo balzamuje, i držaću vas pored sebe, tako da i ono traje dok traje i vaše delo.

Mikelanđela prođe volja za jelom. Pitao se postoji li neki način da se izvini. Ali Julije još nije bio gotov s njim.

-Ima nekoliko stvari za koje bih želeo da mi napravite nacrte: za novo stepenište i fontanu za Belvedere, za fasadu palate San Roko, za spomenike za moga strica i dedu...

Ali ni reči o crkvi svetog Petra. Onda je papa okupio društvo u vinogradu na muziku i predstavu. Mikelanđelo je

klisnuo. Sve što je tražio od Julija bilo je da potvrdi da je on graditelj crkve svetog Petra.

Papa je otezao. Mikelanđelo je držao svoje crteže i planove u tajnosti, i davao je ugovaračima samo specifikacije za sledeći deo posla.

Uvek je osećao potrebu za tajnovitošću u poslu koji je bio u napredovanju. Sada je imao pravi razlog zašto radi tajno, ali ga to dovede u nepriliku.

Jedna grupa ugovarača koji su bili smenjeni s posla, predvođena uverljivim Bačom Biđo m, zainteresovala je kardinala Červinija, koji je bio zadužen za knjigovodstvo izgradnje, za svoje žalbe. Pismeni dokument bio je predat papi. Mikelanđelo je bio pozvan u Vila di papa Đulio.

-Ne plašite se da se suočite s kritičarima? -upita Julije. -Ne, Svetosti, ali želim da se sastanak održi na samoj građevini. Velika gomila sveta skupila se na mestu koje je trebalo da postane nova kapela

francuskih kraljeva. Bačo otvori napad uzviknuvši: -Buonaroti je srušio lepšu crkvu no što je ona koju može sagraditi. -Dopustite da nastavimo s vašom kritikom sadašnje građevine -odgovori

ljubazno papa. Jedan službenik povika: -Sveti oče, ogromne su svote protraćene a da nam nije

rečeno zašto. Niti nam je išta saopšteno kako se građenje izvodi. -To je odgovornost graditelja -odgovori Mikelanđelo. -Ali, Svetosti, Buonaroti postupa s nama kao da se sve to nas ništa ne tiče. Mi

smo potpuno beskorisni. Papa potisnu jednu već skoro gotovu duhovitu šalu. Kardinal Červini podiže

ruke raširivši ih, da pokaže lukove koji su se gradili. -Svetosti, kao što vidite, Buonaroti gradi tri kapele na svakom kraju tih

poprečnih lukova. Naše je mišljenje da takvo postavljanje, naročito na južnoj apsidi, neće pustiti dovoljno svetlosti u unutrašnjost...

Papine oči gledale su prodorno nad bezbojnom bradom. -Naklonjen sam da se složim s kritikom, Mikelanđelo. Mikelanđelo se okrenu Červiniju i odgovori mirno: -Monsinjore, iznad tih

prozora u svodu nalaziće se još tri druga prozora. -Niste dozvolili da se to nasluti. -Nisam ni bio obavezan. -Mi imamo pravo da znamo šta vi radite. -Kardinal Červini se sve više ljutio. –Vi

niste nepogrešivi. -Ja se nikad neću obavezati da pružim Vašem Gospodstvu, ili bilo kome drugom,

obaveštenje o svojim namerama. Vaša je kancelarija zadužena da izdaje novac i da pazi da se taj novac ne ukrade. Planovi zgrade tiču se samo mene.

Mučna tišina neodređeno se osećala u ogromnoj zgradi, njenim zidovima, stubovima, lukovima koji su dopirali do otvorenog neba. Mikelanđelo se opet okrenu papi.

-Sveti oče, možete se uveriti svojim očima kakvu sjajnu zgradu gradim za vaš novac. Ako sav taj rad ne doprinosi tome da spasi moju dušu,pošto sam ja odbio da primim novčanu nagradu, onda sam potrošio prilično vremena i muke uzalud.

Papa stavi Mikelanđelu ruku na rame. -Ni vaša večna ni vaša privremena sreća neće trpeti. Vi ste glavni graditelj crkve

svetog Petra. -Okrenuvši se krugu tužitelja, on reče ozbiljno: -I takav će on ostati, tako dugo dok sam ja papa!

Bila je to pobeda za Mikelanđela. No u tom sporu stekao je novog neprijatelja, kardinala Marčela Červinija.

5 Da smiri Bača Biđa, papa je oduzeo Mikelanđelu posao koji je počeo na izgradnji

Ponte Santa Marija. Biđo je skinuo stare nosače od travertina da olakša most, i završio ga je s cementom i šljunkom. Mikelanđelo, dok je jahao s Vazarijem preko mosta, reče:

-Đorđo, ovaj most se trese pod nama. Hajde da podbodemo konje, inače će se srušiti dok smo još na njemu.

Vazari je tu dosetku proširio po celom Rimu. Biđo je besneo. -Šta Buonaroti zna o mostovima? Početkom 1551. godine Julije III konačno izda breve kojim je Mikelanđela

postavio za glavnog graditelja crkve svetog Petra, ali za nekoliko meseci morao je prekinuti sve poslove na građevini. Julije je sipao takvo ogromno bogatstvo u Vilu di papa Đulio i zabavljao se tako raskošno da je utrošio novac određen za crkvu svetog Petra.

Sada je bio red na Mikelanđela da prebledi. Zapitao je Tomaza dok su radili nagnuti nad crtačkim stolovima:

-Kako bi bilo da odem Juliju i da viknem: »Vaš nezasiti prohtev za provodom nas upropaštava. Uzdržite se, kako bismo završili Svetog Petra.«

-On bi te bacio u tamnicu Sant' Anđelo. -Onda ću ćutati koliko god to bilo bolno. Još uvek je bio uzbuđen kad je počeo da kleše Skidanje, kasnije u toku dana.

Udario je u sitnozrni korund Hristove ruke. Iskre su letele pod njegovim dletom. Ljutito je udarao ruku celim nizom teških udaraca... i tako ju je slomio i oborio na pod. Ispustio je čekić i izašao iz kuće.

Išao je pored štala na Trajanovom trgu, koje su izgledale kao crne rupe u pećini dok su se penjale uz brežuljak prema Marsovom hramu. Nesrećan zbog ruke, Mikelanđelo odluči da počne sve iz početka. Ovog puta Polaganje u grob. Ušavši u jedno skladište mermera iza Cezarovog foruma, naiđe na jedan stari komad kamena koji je bio nekada deo venca, vapnenca boje mermera iz okoline Palestrine. Uprkos tome što je na kamenu bilo dubokih rupa, Mikelanđelo naredi da ga pošalju njegovoj kući i poče u glavi tražiti zamisao. U novoj verziji neće biti Nikodema, Hrist će imati ogromnu glavu, ruke i torzo, i kratke noge koje će padati, slomljene pod teretom. Jedino će se videti Marijina glava i ruke u njenom očajničkom pokušaju da pridrži težinu svog teškog mrtvog sina.

S osećajem olakšanja i osveženja vratio se u Mačelo dei Korvi. Tamo ga je čekao Urbino zabrinutog lica.

-Meser, nerado vam stvaram još jedan problem, ali vas sada moram ostaviti. Mikelanđelo je bio suviše zaprepašćen da bi mogao odgovoriti. -Da me ostaviš? -Sećate li se devojke koju sam pre deset godina izabrao za Urbina? Mikelanđelo ne verujući poče odmahivati glavom. Zar je zaista prošlo deset

godina? -Danas joj je osamnaest. Vreme je da se venčamo. -Pa zašto da ideš? Dovedi ovamo ženu, Urbino. Ja ću vam namestiti stan, kupiću

vam nameštaj. Tvoja žena može imati služavku... Urbinove oči se zaokružiše kao slovo »O«. -Jeste li vi sigurni, meser. Jer meni je sada četrdeset godina, i trebalo bi da imam

decu što pre. -Ovo je tvoj dom. Ja sam tvoja porodica. Tvoji sinovi biće moji unuci. Naredio je da se Urbinu isplati dve hiljade dukata kako bi mogao biti nezavisan,

zatim još određena svota da uredi sobu za svoju nevestu i da kupi nov krevet. Za nekoliko dana Urbino se vratio sa ženom, Kornelijom Koloneli, simpatičnom devojkom, koja je preuzela vođenje domaćinstva i dobro ga je vodila. Ona je Mikelanđelu pružala ljubav koju bi davala ocu svoga muža. Devet meseci kasnije prvom sinu nadenuli su ime Mikelanđelo.

Mikelanđelo je terao svoga nećaka u Firenci da »kupi lepu kuću u gradu, koja treba da stoji hiljadu pet stotina do dve hiljade dukata, u našem kraju. I čim je nađeš, ja ću poslati novac«. Kad se Lionardo smesti u odgovarajućoj kući, treba da nađe ženu i da se ozbiljno posveti rađanju sinova.

Lionardo je odabrao Kasandru Ridolfi,koja je bila dalji član porodice u koju se udala Kontesina. Mikelanđelo je bio tako srećan da je poslao Kasandri dva prstena,jedan sa dijamantom, drugi s rubinom. Kasandra je zauzvrat poslala Mikelanđelu osam divnih košulja. Prvom sinu dali su ime Buonaroto, po Lionardovom ocu. Drugi je sin dobio ime Mikelanđelo, ali je brzo umro, i Mikelanđelo je zbog toga patio.

Da bi obnovio Kampidoljo, uzeo je staru rimsku kancelariju za porez na so, koja je pre nekih dve stotine godina bila pretvorena u zgradu Senata, nalik na neki bastion, i preradio je u kraljevsku službenu palatu s lirskim stepeništem, koje se dizalo s obe strane do središnjeg ulaza. Zatim je planirao dve palate, potpuno iste po nacrtu, za svaku stranu trga koji je vekovima služio kao tržnica. Srušio je tržnicu, popločao trg kamenom u uzorcima, tražeći po glavi savršeno umetničko delo da ga stavi usred trga.Razmišljao je o Laokonu, torzu iz Belvedera, gigantskoj kamenoj glavi Avgusta. Nijedno nije odgovaralo. Zatim se seti bronzane statue cara Marka Aurelija, koja je stajala sačuvana ispred crkve San Đovani in Laterano u toku tolikih vekova jer su hriščani smatrali da je to Konstantin, prvi hrišćanski car. Stavio ga je na tako nisko postolje da je sjajna živa figura trebalo da se pojavi u visini očiju ljudi koji će ulaziti i izlaziti iz palata s obe strane. Marko Antonije izgledaće kao da je sišao sa stepenica Senata i da je uzjahao konja da projaše kroz Rim.

U martu 1555. godine Tomazo, Vazari, Rafaelo da Montelupo, Amanati i Danijele da Voltera prirediše mu prijem za osamdeseti rođendan. Zidovi radionice bili su ukrašeni crtežima i projektima kojih je bilo dovoljno za još osamdeset godina...

Dve sedmice kasnije umro je papa Julije, ne mogavši da pričuva koju svoju godinu za svog prijatelja Mikelanđela. Na Mikelanđelovo zaprepašćenje, kardinal Marčelo Červini, nekadašnji blagajnik izgradnje, bio je izabran za papu.Uzeo je ime Marčel II.

A to je bio, zamišljao je potpuno mirno Mikelanđelo, njegov kraj. Rekao je kardinalu Červiniju da plan crkve svetog Petra nije njegova stvar. Sad kad je papa, to će i te kako biti njegova stvar.

Nije provodio vreme u oplakivanju svoje sudbine. Umesto toga, poče završavati svoje poslove u Rimu, pripremati da mu se bankovni račun i mermer prebace u Firencu. Ostavio je Urbina u kući, jer je njegova žena Kornelija ponovo bila trudna. Spalio je svoje prve planove za Svetog Petra i kupolu, i taman se spremao da spakuje bisage, kad, pošto je vladao tri sedmice, papa Marčel umre.

Mikelanđelo je otišao u crkvu, zahvalio Bogu što mu je dao snage da se ne raduje Červinijevoj smrti. Ali posle tri sledeće sedmice opet je zaključio da je najbolje da se vrati u Firencu. Kardinal Đovani Pjetro Karafa postao je papa Pavle IV

Niko nije tačno znao kako je bio izabran. Bio je to krajnje neprijatan čovek, neobuzdane prirode, i nikoga nije trpeo pored sebe. Papa Pavle IV znajući kako ga duboko mrze, reče:

-Ne znam zašto su mene izabrali za papu, i zato moram zaključiti da papu ne biraju kardinali, već Bog.

Izjavivši da je njegova težnja da zbriše svu jeres iz Italije, on pripremi Rimljanima užase španske inkvizicije. U jednoj građevini nalik na tvrđavu, blizu Vatikana, njegov Odbor za inkviziciju mučio je i osuđivao optužene ljude bez procesa, zatvarao ih u tamnice, u podrume, ostale spaljivao na Kampo dei Fjori... dok je papa u isto vreme postavljao jednog pokvarenog nećaka za kardinala i spremao vojvodstvo za ostale rođake. Mikelanđelo je smatrao da bi i on bio dobar za gorivo na lomačama koje su gorele pred kućom Lea Baljonija,ali nije pokušao da beži. Papa mu nije dosađivao... do dana obračuna.

Primio ga je u jednoj maloj samostanskoj sobi s belo okrečenim zidovima i samo s najnužnijim i neudobnim nameštajem. Njegov izraz lica bio je isto tako ozbiljan kao i njegova odeća.

-Buonaroti, ja poštujem vaš rad. Ali izričita je želja Saveta tridesetorice da se jeretične freske kao što je vaš oltar unište.

-...Poslednji sud? Stajao je pred papinom drvenom stolicom osećajući se kao da je lešina u

mrtvačnici Santo Spirito i da mu anatom kleše lobanju, diže mozak i pušta ga da padne na pod. On se sruči na ivicu klupe i slepo se zagleda u belo okrečene zidove pred sobom.

-Mnogi članovi naše hijerarhije smatraju da ste vi bogohulnik, o tome su stekli uverenje iz jednog članka koji je napisao Aretino iz Venecije...

-Ucenjivač! -...prijatelj Ticijana, Karla V, Benvenuta Čelinija, pokojnog Franje I, francuskog

kralja, Jakopa Sansovina... Ovde je jedan prepis koji kruži od ruke do ruke po Rimu... Uveren sam da ga je i Savet tridesetorice proučio.

Mikelanđelo uze od pape papir i poče čitati: Da li je moguće da ste vi mogli predstaviti u jednoj svetoj kapeli Boga, iznad

oltara Njegovog Sina, u najvećoj kapeli na svetu,gde kardinali i biskupi i vikari

Hristovi, uz katoličke ceremonije i svete obrede, ispovedaju, poštuju i obožavaju telo i krv Isusovu... jedan tako uzvišen predmet, s anđelima i svecima bez traga čednosti i lišene svakog nebeskog ukrasa!

On naglo trgne glavu. -Svetosti, taj je napad napisan kad sam odbio da Aretinu pošaljem neke moje

crteže i kartone. To je bio način kako da me napadne... -Pristojni ljudi su zaprepašćeni golotinjom svetaca i mučenika, stotine

muškaraca i žena potpuno otkrivenih... -Oni su uskogrudi, Sveti oče, ne poznaju pravu prirodu umetnosti. -Biste li vi nazvali svoga Svetog oca uskogrudim,Mikelanđelo? I neukim? Jer i ja

sam jedan od njih. -Freska nije zlo. Nikad nijedan zid nije bio više prožet ljubavlju prema Bogu. -Vrlo dobro. Neću zahtevati da se zid poruši. Jednostavno ćemo ga okrečiti. Onda

možete preko toga naslikati nešto drugo, jednu temu koja će sve zadovoljiti. Nešto jednostavno i pobožno, što možete brzo napraviti.

Bio je suviše slomljen da se odupre. Ali ne i Rim.Njegovi prijatelji, pristalice, njegovi stari drugovi na dvoru, uključujući tu i neke kardinale, koje je predvodio Erkole Gonzaga, počeše kampanju da spasu zid. Tomazo mu je donosio dnevne izveštaje o novim prijateljima koje su pridobili: ambasadora Francuske, biskupa Venecije, jednu plemenitu rimsku porodicu.

Zatim se pojavio jedan anonimni posrednik, s predlogom, koji je Rim smatrao sjajnom nagodbom. Danijelo da Voltera, kojeg je slikanju učio Sodoma a arhitekturi Peruci, sada jedan od najoduševljenijih Mikelanđelovih sledbenika, dođe u radionicu sav rumen u licu.

-Učitelju, tvoj Poslednji sud je spašen. -Ne verujem. Papa se složio? -...da ga ne uništi. Neće biti krečenja. Mikelanđelo pade na kožnu stolicu, teško dišući. -Moram izaći i zahvaliti svakoj i poslednjoj osobi koja mi je pomogla... -Učitelju -prekinu Danijele odvrativši pogled -morali smo platiti određenu cenu. -Kakvu cenu? -...pa, da umekšamo papu... on je pristao da se ne uništi zid ako se na golotinju

stave pantalone. -Pantalone? -hoćeš reći... calzoni? -A suknje na žene. Moramo prekriti sve delove koji su u vezi sa polom. Samo će

nekoliko žena ostati nage iznad struka. Sve mora biti obučeno od kukova do kolena, naročito stražnjice koje su okrenute prema kapeli. Njegovi omiljeni sveci moraju se obući, kao i sveta Katarina, a Devičina suknja mora biti gušća...

-Da sam u ranijim godinama odlučio praviti šibice od sumpora-na to će Mikelanđelo -manje bih patio.

Danijele je drhtao kao da je uboden. -Učitelju, budimo pametni. Papa je hteo pozvati dvorske slikare... ali sam ga ja

nagovorio da meni prepusti da izvršim taj posao. Ja ću oštetiti zid što je moguće manje. Ako pustimo nekog stranca...

-Adam i Eva su nitima spojili smokvino lišće, i napravili su sebi pojaseve. -Ne ljutite se na mene. Ja nisam u Savetu tridesetorice.

-Imaš pravo, Danijele. Moramo žrtvovati te intimne delove inkviziciji. Ja sam proveo celi svoj život portretišući lepotu čoveka. Sada je on ponovo postao sramotan, i dostojan da se spali na jednoj novoj lomači taštine. Znaš li šta to znači, Danijele? Mi se vraćamo u najmračniji, najneukiji vek od svih prošlih vekova.

-Slušajte, Mikelanđelo -reče molećivo Danijele. -Ja mogu pomešati gazu i komadiće tkanine da odgovaraju vašim tonovima kože. Upotrebiću tako tanak sloj boje da će sledeći papa moći skinuti sve pantalone i odeću a da ne ošteti ništa što je ispod toga...

Mikelanđelo odmahnu glavom. -Hajde onda, i zavi ih u njihove čaršave. -Imajte poverenja u mene. Ja ću u svakom slučaju nadmudriti papu. Taj je

zadatak tako delikatan da će mi trebati meseci i godine pre no što se budem usudio početi. -Danijele je bio vredan radnik, bez originalnosti, i tako jadno spor da je uživao glas da nije dovršio nijednu narudžbinu za života naručioca. - Možda će Karafa tada već biti mrtav, Inkvizicija će prestati...

Najbolji način da se oslobodi od užasa bio je da dohvati čekić i dleto i da počne klesati. Nedavno je kupio jedan nepravilan stub, isturen na vrhu i na dnu. Umesto da ispravi kamen, odlučio je da iskoristi taj čudnovati oblik kako bi postigao profil u obliku polumeseca. Počeo ga je otklesavati u sredini, pitajući se hoće li mu kamen reći šta želi da stvori. Mermer je ostao dalek, ukočen, tih. Bilo je to suviše, tražiti od grubog materijala, mada je to bio sjajan kamen, da sam stvori jedno umetničko delo, ali izazov posebnog stuba uzbudio je u njemu novu energiju.

Isto je tako bilo potrebno preživeti u osamdesetoj kao i u trideset petoj, samo je bilo malo teže.

6 U Setinjanu je umro Zigizmondo, poslednji od njegove braće. Mikelanđelo je

preživeo svoju generaciju. Isto tako žalosna bila je bolest Urbina, koji je bio s njim dvadeset šest godina. Plemenitost Urbinovog duha zasjala je kad je prošaputao Mikelanđelu:

-Više patim što vas ostavljam u ovom pokvarenom svetu nego što umirem. Urbinova žena, Kornelija, rodila je drugog sina onog trenutka kad je Urbino

pokopan. Mikelanđelo ih je zadržao kod sebe dok Urbinov testament nije bio izvršen. On je bio imenovan za čuvara i staratelja dečaka, kad je njihova majka otišla s njima u svoju porodičnu kuću u Urbinu, kuća je izgledala napuštena.

Radio je i dalje na podizanju tribina Svetog Petra, isklesao je novu Pijetu, kupio je još jedno imanje Lionardu, poslao Korneliji Urbino sedam pedalja lake crne tkanine koju je tražila, počeo je tražiti vrednu, siromašnu osobu kojoj bi mogao pomoći da spasi dušu. Onda je ponovo morao prekinuti posao na Svetom Petru zbog preteće invazije španskih trupa...

Osamdesete godine, zaključi on, nisu baš najsrećnije razdoblje u rasponu ljudskog života. Kad je napustio Firencu sa šezdeset godina, mislio je da je njegov život pri kraju, ali ljubav ga je podmladila, i šezdesete su godine prohujale. U toku sedamdesetih godina bio je tako duboko zauzet freskama u Paulinskoj kapeli,

klesanjem Skidanja s krsta, novim zanimanjem arhitekta i Svetim Petrom, da mu nijedan dan nije bio dovoljno dugačak da obavi sve zadatke.

Sada, kad mu je bila osamdeset jedna i kad se približavao osamdeset drugoj, sati su bili kao stršljeni, svaki bi ga žacnuo u prolazu. Više nije video onako dobro kao što je video nekada, korak mu više nije bio tako čvrst, izdržljivost je popuštala pred nizom manjih uznemiravanja koja su mu potkopavala snagu, smetajući njegovoj žurbi da završi crkvu svetog Petra, da za nju stvori veličanstvenu kupolu.

Onda je dobio ozbiljan napad kamena u bubregu. Doktor Kolombo ga je izvukao zahvaljujući Tomazovoj neumornoj brizi, ali je morao nekoliko meseci odležati u krevetu i morao je prepustiti crteže za jednu od kapela nekom novom nadzorniku. Kad se oporavio i kad se s mukom popeo na skelu, video je da je novi nadzornik pogrešno pročitao njegove planove i da je napravio ozbiljne greške u građenju. Obuzeše ga stid i griža savesti,to je bio njegov prvi propust u izgradnji koja je trajala deset godina.

Najzad je pružio Baču Biđu polaznu tačku za nov napad: bila je to greška ozbiljnih razmera, koju nije mogao opravdati ni objasniti.

Odmah je otišao da poseti papu, ali onakav kakav je bio, Biđo je bio onde pre njega.

-Da li je istina? -upita papa Pavle kad je ugledao Mikelanđelovo lice. -Kapela će se morati srušiti?

-Gotovo sva, Svetosti. -Žao mi je. Kako se tako nešto moglo dogoditi? -Bio sam bolestan, Sveti oče. -Tako. Biđo tvrdi da ste suviše stari da nosite tako veliku odgovornost. On

smatra da bi vas zbog vas samog trebalo osloboditi tog teškog tereta. -Njegova briga me dira. On i njegovi drugovi već mnogo godina pokušavaju da

skinu taj »teški teret« s mojih ramena i da ga uzmu u svoje ruke. Ali zar se nije Biđov Ponte Santa Marija upravo srušio u reku? Verujete li da je Bačo Biđo bolji u svojim dobrim danima no što sam ja u svojim lošim?

-Niko ne dovodi u pitanje vaše sposobnosti. Mikelanđelo zaćuta za trenutak, premišljajući. -Svetosti, trideset godina sam posmatrao dobre arhitekte kako liju temelje. Ali

oni nisu podigli crkvu svetog Petra sa zemlje. Za deset godina, otkako sam ja arhitekt, crkva se digla kao orao. Ako me sada otpustite, ona će se pretvoriti u ruševinu velike zgrade.

Papine usne se iskriviše. -Mikelanđelo, sve dok budete imali snage da se borite, vi ćete ostati graditelj

Svetog Petra. Te noći održao se sastanak na Mačelu dei Korvi. Zbog toga što ovoga puta umalo

nije umro, Tomazo, jedna grupa starih prijatelja i kaprijski kardinal, koji je postao njegov zaštitnik na dvoru, navaljivali su da napravi potpun model kupole. Do tada je pravio samo delove.

-Da smo vas prošle sedmice izgubili -reče Tomazo otvoreno -ko bi znao kakvu ste kupolu zamislili?

-Čuo sam kako govorite -doda kardinal -da ste želeli dovesti gradnju dotle da je niko ne bi mogao promeniti posle vaše smrti.

-To je moja nada.

-Onda nam dajte kupolu! -povika Lotino, slikarski učenik. -Drugi način ne postoji.

-Imate pravo -odgovori Mikelanđelo uzdahnuvši. -Ali još nisam zamislio konačnu kupolu. Moraću da je pronađem. Onda ćemo sagraditi drveni model.

Svi odoše, osim Tomaza. Mikelanđelo pođe prema svom stolu za crtanje, privuče drvenu stolicu. Poče glasno misliti, dok mu je pero prelazilo preko lista čistog papira. Panteon i Duomo u Firenci imali su dve kupole, jednu u drugoj, kombinovano u strukturi da jedna drugoj pruže oslonac. Unutrašnjost njegove kupole biće skulptura, vanjska strana arhitektura...

Kupola nije bila samo pokrivač, svaki krov bi mogao poslužiti toj korisnoj svrsi. Kupola je bila veliko umetničko delo, savršena mešavina skulpture i arhitekture, koje pomeraju prostor i pripajaju nebeski svod. Bio je to svod čoveka, stvoren po slici nebeskog svoda. Savršena kupola išla je od horizonta do horizonta u čovekovom duhu, prekrivajući ga svojom ljupkošću. Ona je bila najsavršenija od svih arhitektonskih oblika, najsvečanija, jer je težila da ponovo stvori uzvišeni oblik pod kojim čovečanstvo provodi dane svojih godina.

Kupola jedne crkve takmiči se s kupolom nebeskom: ona je isti oblik u minijaturi, kao što je sin prema ocu. Neki su ljudi govorili da je Zemlja okrugla, za čoveka kao što je on, čija su putovanja bila ograničena između Venecije i Rima, to je bilo teško dokazati. U osnovnoj školi učitelja Urbina učili su ga da je zemlja ravna, da se svršava onde gde se nebeska kupola spušta do njenih kružnih granica. No on je uvek primećivao jednu čudnu stranu kod tog, kako se pretpostavljalo, učvršćenog horizonta: dok je hodao ih jahao da ga stigne, horizont se istom brzinom udaljavao...

Isto tako i njegova kupola. Ona nije mogla biti ograničena. Nijedan čovek koji bude stajao ispod nje neće smeti nikad osetiti da bi mogao dosegnuti njene granice. Nebo je bilo savršena tvorevina, ma ko stajao na zemlji i ma gde bio, nalazio se u njenom središtu, a nebeska kupola bila je podjedanako udaljena sa svih strana iznad njega. Lorenco Veličanstveni, članovi njegove Akademije, humanisti, učili su ga da je čovek središte svemira, a to se nikad nije više dokazivalo nego onda kad bi stajao gledajući gore i kad bi otkrio da on, usamljeni pojedinac, služi kao središnji stub koji nosi nepromočivu tkaninu sunca i oblaka, meseca i zvezda, svestan činjenice da bi nebo palo bez njegove podrške, ma kako se on osećao usamljen i napušten. Uklonite kupolu kao oblik, ideju, simetričan krov koji pokriva čoveka, i šta je ostalo od sveta? Samo ravna okrugla ploča,onakva na kakvoj je njegova maćeha,Il Migliore, rezala hleb, još vruć, iz pećnice.

Nije ni čudo što je čovek postavio raj na nebo! Nije to bilo zbog toga što je on ikad video ma i jednu dušu kako se uspinje tamo, ili što je ugledao život gore u raju, već stoga što je raj jednostavno morao da se smesti u najveličanstveniji oblik koji je bio poznat ljudskom duhu ili čulima. On je želeo da i njegova kupola bude mistična, ne zaštita od vrućine ili kiše, grmljavine ili munje, već lepota od koje čoveka hvata vrtoglavica i koja će ga uveriti u prisutnost božju... stvarni oblik koji čovek ne samo da vidi i oseća već i u koji može ući. Ispod njegove kupole čovečja duša će morati da se podigne prema Bogu kao što će se dizati u trenutku kad se poslednji put bude odvajala od tela. Kako je čovek mogao da se više približi Bogu dok je još na zemlji? Sa svojom ogromnom kupolom nameravao je da naslika njegovu sliku isto onako sigurno kao kad ga je slikao na svodu Sikstinske kapele.

Spasenje njegove vlastite duše postalo je deo stvaranja kupole crkve svetog Petra. Jer kao svoje poslednje veliko delo preuzeo je najteži zadatak u svojih šezdeset osam godina rada, otkako ga je Granači poveo Ulicom slikara u radionicu na Via dei Tavolini rekavši: »Sinjor Girlandajo, ovo je Mikelanđelo, o kome sam vam pričao.«

Njegov duh i prsti kretali su se sa snagom i jasnoćom. Pošto je crto satima, okrenuo se svom polumesečastom komadu mermera da se osveži. Promenio je svoju prvobitnu zamisao Hrista s glavom i nogama okrenutim u suprotnom pravcu, u verziju u kojoj su se glava i kolena slagali, ali su bili u suprotnom položaju u odnosu na glavu Madone nad Hristovim ramenom, jer su tako pružali dramatičniji kontrast. Isklesao je jednu veliku figuru iz mermera u obiiku polumeseca pre nego što se umorio. Zatim se vratio kupoli.

7

Tražio je savršenu ravnotežu, savršenstvo linija, krivina, oblika, mase,

otvorenosti, čvrstine, otmenosti, dubinu beskrajnog prostora. Težio je za tim da stvori jedno umetničko delo koje će preživeti doba u kojem je on živeo.

Ostavio je ugljen i pera za crtanje i počeo modelovati, misleći da će mu rukovanje vlažnom glinom pružiti više slobode. U toku nedelja i meseci pravio je nekoliko modela, uništavao ih i počinjao nove nacrte. Osećao je da se približava otkrovenje, jer je najpre postigao monumentalnost, zatim dimenziju, zatim veiičanstvenost, zatim pojednostavljenje, no rezultati su još uvek poticali više iz umešnosti nego iz duhovnosti.

Konačno je došla, posle jedanaest godina razmišljanja, crtanja, molitve, nade i očajanja, eksperimentisanja i odbacivanja: tvorevina njegove mašte, sastavljena od svih njegovih umetnosti, zaprepašćujuća po veličini, a ipak krhka kao ptičje jaje u gnezdu, dizala se i pevala prema nebu, sagrađena od leteće paučine koja se uznosila bez napora i muzikalno u visinu od tri stotine trideset i pet stopa, u obliku kruške, kao što su grudi Medičijeve Madone... Bila je to kupola kojoj nijedna nije bila slična.

-Došla je -promrmlja uzbuđeno Tomazo ugledavši završene crteže. -Od kuda je došla?

-Odakle dolaze ideje, Tomao? Sebastijano je postavio to isto itanje kad je bio mlad. -Jedino mogu da ti odgovorim istim odgovorom kojim sam njemu odgovorio, jer nisam ništa mudriji u svojoj osamdeset drugoj no što sam bio u trideset devetoj godini: ideje su prirodne funkcije duha, kao što je disanje funkcija pluća. Možda dolaze od Boga.

Za gradnju modela uposlio je jednog stolara, Đovanija Frančeska. Ovaj je sagradio model od lipovog drveta, u razmeri jedan prema jedanaest hiljada prema prirodnoj veličini. Divovska kupola trebalo je da stoji na stubovima i na svodovima koje će nositi stubovi, i na jednom kružnom valjku, ili širokoj cementnoj osnovi. Valjak če biti sagrađen od opeka s oplatom od travertina, vanjska rebra kupole trebalo je da budu napravljena od travertina iz Tivolija, potpornji vezani uz valjak pomoću kostura od kovanog gvožđa, stubovi i horizontalni obrub pod krovom takođe od travertina. Osam navozišta oko nižeg valjka trebaio je da omoguće da se

na magarcima materijal nosi do zidova kupole. Trebalo je mnogo meseci da se nacrtaju inženjerski planovi, ali je Mikelanđelo bio vešt, a Tomazo je bio postao stručnjak.

Sav rad bejaše obavljen u radionici u Mačelu dei Korvi, u najvećoj tajnosti. Unutrašnjost kupole Mikelanđelo je modelovao sam, vanjsku stranu prepustio je Frančesku da je naznači bojom. Plastični venci i ukrasi bili su napravljeni od gline pomešane s piljevinom i lepkom, dok je iz Karare pozvao jednog pouzdanog rezbara po imenu Batista, da iskleše kipove i kapitele i bradata lica Apostola.

Papa Pavle IV umro je iznenada. U Rimu je planula najžešća od svih pobuna koje je Mikelanđelo video posle smrti jednog pape. Gomila je oborila novopodignuti kip bivšeg kardinala Karafe, satima vukla njegovu glavu ulicama dok su je građani zasipali kletvama i zatim je bacili u Tibar pre no što su navalili na glavnu kancelariju inkvizicije da oslobode zatvorenike i unište gomilu dokumenata koji su bili skupljeni da se optuženi osude zbog krivoverstva.

Umoran od razdora i krvoprolića, kolegijum kardinala izabra za papu šezdesetogodišnjeg Đovanija Anđela Medičija, iz skromne lombardijske linije porodice Mediči. Papa Pio IV učio je za advokata, i bio je razuman po prirodi. Kao advokat od poziva bio je sjajan pregovarač i uskoro su ga počeli ceniti u Evropi kao ispravnog čoveka. Inkvizicija, strana italijanskom karakteru, bila je okončana. Nizom konferencija i ugovora papa je vratio mir Italiji i susednim zemljama, a isto tako i luteranima. Vođena diplomatijom, Crkva je za sebe postigla mir u isto vreme kad je katolicizam ponovo sjedinio Evropu.

Papa Pio IV ponovo je potvrdio Mikelanđelov položaj graditelja Svetog Petra, stavivši mu na raspolaganje novac da podigne lukove nosače za valjak. Osim toga je naručio da napravi nacrt za vrata u gradskim zidovima, koja je trebalo da se nazovu Porta Pia.

To je očigledno bila trka s vremenom. Približavao se sredini devete decenije. S maksimumom novca i radnika mogao je možda stići do valjka za dve ili tri godine. Nije mogao odrediti koliko će mu trebati da završi kupolu, s prozorima, stubovima i ukrasnim frizovima, ali je smatrao da bi to mogao postići za deset do dvanaest godina. To bi ga dovelo do okruglo jednog veka. Niko nije živeo tako dugo, ali uprkos napadima žuči, bolovima u glavi, grčevima creva koji su mu donosili poremećaje u stomaku, povremenim bolovima u leđima i slabinama, nesvesticama koje su se javljaje na prekide i slabostima zbog kojih je morao leći u krevet na nekoliko dana, on nije osećao da mu snaga zaista opada. Još je uvek odlazio u šetnje u campagnu.

Kad bi se pogledao u ogledalu, video bi da mu lice ima dobru boju. Kosa mu je još uvek bila gusta i crna, mada jako prošarana sedim vlasima, kao i njegova račvasta brada. Oči su mu bile jasne i prodorne.

Sagradiće on tu kupolu. Nije li njegov otac, Lodoviko, dostigao devedesetu? Zar se on ne drži bolje od oca, barem za deset godina?

No morao je proći kroz još jedno teško iskušenje. Bačo Biđo, koji se dokopao jednog visokog administrativnog položaja u kancelariji nadzornika, raspolagao je dokumentovanim brojkama da dokaže koliko je dukata stajala Mikelanđelova bolest zbog lošeg građenja kapele. On je tu informaciju iskoristio što je bolje mogao, uverivši čak i Mikelanđelovog prijatelja kaprijskog kardinala da Sveti Petar loše

napreduje. Biđo je sebe stavljao u položaj naslednika u tom poslu onoga dana kad Mikelanđelo legne u krevet.

Kad Mikelanđelo više nije imao snage da se svakog dana penje uz skelu, jedan od njegovih mladih pomagača, Pjer Luiđi Gaeta, bio je imenovan za pomoćnika sekretara radova. Gaeta je donosio Mikelanđelu svake večeri podroban izveštaj. Kad je sekretar bio ubijen, Mikelanđelo je predložio da se unapredi Gaeta. Umesto toga, to mesto je dobio Bačo Biđo. Gaeta je bio uklonjen. Biđo poče uklanjati potporne grede, skidati skelu i pripremati građevinu za novi plan.

Mikelanđelo je, penjući se teško uz skelu vremena, preturio preko glave

osamdeset sedam, zatim osamdeset osam godina. Bio je tako pogoden tom vešću da nije hteo ustati iz kreveta, koji je premestio u radnu sobu.

-Ali moraš -povikao je Tomazo pokušavajući da ga probudi iz mrtvila -ili će Biđo razoriti delo koje si ti stvorio.

-Onaj koji se bori s bezvrednim ne postiže veliku pobedu. -Oprosti mi, ali sada nije vreme za toskanske poslovice. Sad je vreme za akciju.

Ako danas ne možeš otići do Svetog Petra, moraš poslati u svoje ime deputaciju. -Hoćeš li ti da ideš, Tomazo? -Ljudi znaju da sam ti ja kao sin. -Onda ću poslati Danijela da Volteru. On tako dugo vara dvor sa pantalonama za

Poslednji sud da će znati i da raspravlja sa zaverenicima u nadglednikovoj kancelariji.

Danijelo da Voltera bio je odbijen. Baču Biđu je data punomoć za građenje. Kad je Mikelanđelo sreo papu dok je ovaj prolazio kroz Kampidoljo na čelu svoje svite, on viknu razdražljivo:

-Svetosti, ja zahtevam da izvršite promenu! Ako to ne učinite, vratiću se zauvek u Firencu. Vi puštate da se sruši crkva svetog Petra.

Svojim oporim advokatskim načinom papa Pio odgovori: -Piano, piano, Mikelanđelo, idemo u palatu Senata gde ćemo moći razgovarati. Papa ga je pažljivo saslušao. -Skupiću članove Odbora za izgradnju koji su vam se protivili. Onda ću zamoliti

svog rođaka Gabria Serbelonija da ode u crkvu svetog Petra i da izvidi te optužbe. Dođite sutra u Vatikansku palatu.

Stigao je suviše rano da bi ga papa primio. Lutao je kroz Stance dela Senjatura koje je ukrasio slikama Rafael u toku onih godina dok je sam Mikelanđelo radio na svodu Sikstine. Gledao je netremice četiri freske, najpre Atinsku školu, zatim Parnas, pa onda Spor i Pravdu. Nikad ranije nije sebi dopustio da gleda Rafaelov rad bez predrasuda. Znao je da on nikad ne bi mogao zamisliti ili naslikati te idealizovane mrtve prirode, videći kako su one izvanredno napravljene, s kakvim zanatskim poštenjem, on uvide da je u pogledu lirskog značaja i romantične ljupkosti Rafeel bio veći majstor od svih njih. Napustio je Stance u filozofskom raspoloženju.

Kad je ušao u malu prestonu dvoranu, zateče papu okruženog Odborom za izgradnju, koji je bio otpustio Gaetu i koji nije hteo primiti Danijela da Volteru. Za nekoliko trenutaka uđe i Gabrio Serbeloni.

-Svetosti, ne nalazim ni zrna istine u ovom izveštaju koji je napisao Biđo . Sve je to napravljeno... ali za razliku od velike tvorevine Buonarotija, to je loše napravljeno, bez ikakve primetne svrhe osim sebičnosti.

Glasom sudije koji izgovara odluku, papa Pio izjavi: -Bačo Biđo se ovim otpušta iz službe u gradnji crkve svetog Petra. Ubuduće,

planovi Mikelanđela ne smeju se menjati ni u najsitnijoj pojedinosti.

8

Dok se zgrada katedrale dizala u svojim gigantskim stubovima, svodovima i

fasadama,Mikelanđelo je provodio dane u radionici završavajući nacrte za Porta Pia i, na papin zahtev, pretvarajući deo ruševina čudesnih Dioklecijanovih kupališta u divnu crkvu Santa Marija delji Anjeli.

Prošlo je nekoliko godina otkako je klesao onaj mermer u obliku polumeseca. Jednog poslepodneva dok se odmarao na krevetu, pade mu na pamet ideja da ono što je njemu potrebno da završi taj komad mermera nije samo nov oblik za likove već i nov oblik za skulpturu samu po sebi.

Ustavši, uze najteži čekić i dleto i ukloni glavu Hrista, klešući novo lice i glavu tamo gde je bila Madonina glava. Zatim odreza Hristovu desnu ruku s tela, odmah iznad lakta, mada je otkinuta ruka ostala kao deo potpornog mermera koji je silazio do osnove. Ono što je pre bilo levo rame i deo Hristovih grudi promenio je u levu ruku Madone. Hristove divne duge noge sada su bile neproporcionalne, jer su predstavljale tri petine celog tela. Ove nove redukcije stvorile su uzbudljiv utisak čistoće, mladosti i ljupkosti. Tek je sada počeo da biva zadovoljan. Povijenost izduženog lika ulivala mu je osećaj da je postigao istinu o čoveku: srce se može umoriti, ali čovečanstvo, nošeno na svojim večno mladim nogama, i dalje će hodati po licu zemlje.

-Kad bih samo imao još deset godina, ih makar pet -doviknu on kipovima oko sebe. -Stvorio bih jednu celu novu skulpturu.

Odjednom mu se smrkne pred očima. Posle malo vremena osvestio se, ali je bio ošamućen. Prihvativši dleto, zagleda se u Hrista. No tok misli bejaše prekinut. Nije mogao da se seti šta je radio s mermerom. Znao je da se nešto dogodilo, ali nije mogao sabrati svoje misli. Je li zadremao? Zar nije bio potpuno budan? Zašto je onda osećao obamrlost i slabost u levoj ruci i nozi? Zašto mu se čini da su mu mišići na jednoj strani lica kao upali?

Pozva služavku. Kad je zatražio da pozove Tomaza, primeti da mu govor zapinje. Žena se zagleda u njega, širom otvorenih očiju.

-Mesere, da li je dobro? Ona mu pomože da legne u postelju, zatim ogrnu šal i krene ulicama. Tomazo se

vratio s lekarom porodice Kavaljeri. Mikelanđelo vide po izrazu na njihovim licima da se nešto ozbiljno dogodilo, mada su se oni pravili kao da je on samo premoren. Doktor Donati mu dade nekakav topao napitak, umešavši u njega lek lošeg ukusa.

-Odmor sve leči -reče doktor. -Osim starosti.

-Slušao sam o tvojoj starosti suviše dugo da bih je uzeo ozbiljno -odgovori Tomazo stavivši mu još jedan jastuk pod glavu. -Ostaću ovde dok ne zaspiš.

Probudio se i primetio iza svojih prozora duboku noć. Živahno se podigao. Glavobolja je bila prestala, video je potpuno jasno šta još treba da se uradi na Pijeti. Ustao je, zadenuo lojanu sveću u kapu i vratio se klesanju. U glavi mu više nije vladala zbrka. Prijatno je bilo osećati mermer pod prstima. Treptao je očima da se zaštiti od letećih komadića koje je napravio udarcima »hajde« na desnoj strani i oko ramefta, dok su njegovi kaligrafski udarci na mermernom torzou treperili i gubili se u prostoru.

U zoru Tomazo oprezno otvori ulična vrata i prasnu u smeh. -O, lupežu jedan! Varalico! Ostavio sam te u ponoć, u dovoljno dubokom snu da

spavaš celu jednu sedmicu. Vraćam se posle nekoliko sati i zatičem snežnu vejavicu. -Divan miris, zar ne, Tomao? Kad mi se bela prašina skuplja u nozdrvama, onda

najlakše dišem. -Doktor Donati kaže da ti je potreban odmor. -Na drugom svetu, caro. Raj je već pun skulptura. Tamo neću imati šta da radim

osim da se odmaram. Celog dana je radio, večerao je s Tomazom, zatim se bacio na postelju da

odspava nekoliko sati pre no što će ustati da namesti još jednu sveću na kapi i počne glačati najpre plavcem i sumporom, zatim slamom, dajući izduženim Hristovim nogama atlasni sjaj.

Potpuno je zaboravio na napad. Dva dana kasnije, dok je stajao pred mermerom, zaključivši da sada može

sigurno da odseče nepotrebnu ruku da bi još više oslobodio izduženi lik u prostoru, on ponovo oseti ubod. Spusti čekić i dleto, posrčući dođe do postelje i kleknu na kolena s licem naslonjenim na ćebe.

Kad se probudio, soba je bila puna ljudi: Tomazo, doktor Donati i doktor Fidelisimi, Gaeta, Danijele da Voltera, mnogobrojni prijatelji Firentinci. Njemu nasuprot bila je jedna odsečena ruka kipa u kojoj je kucao njen vlastiti život. Na unutrašnjoj strani lakta nalazila se jedna žila nabubrela od krvi i života, mada je lebdela u prostoru, ona je postojala. Nije je mogao uništiti, kao što ni vekovi u kojima je bio pokopan i u toku kojih su gazili po njemu nisu uništili Laokona. Zagledavši se u svoju žilu, on primeti kako je ravna i bleda. Pomisli: »Čovek prolazi. Samo su umetnička dela besmrtna!« Poželeo je da sedi u stolici pored vatre. Kad su ga ostaviii samog, on navuče odeću preko ramena i pođe po kiši prema crkvi svetog Petra. Jedan od njegovih novijih učenika sretne ga na ulici i zapita:

-Učitelju, mislite li da je dobro da budete napolju po ovakvom vremenu? Dopustio je da ga Kalkanjo odvede kući, ali u četiri sata sutradan posle podne,

obukavši se, on pokuša da uzjaše na konja i da projaše. Noge su mu bile suviše slabe.

Čitav je Rim došao da se oprosti s njim. Oni koji nisu mogli da budu primljeni ostavili su cveće i poklone na stepenicama. Doktor Donati je pokušao da ga zadrži u postelji.

-Nemojte me požurivati -odgovori on doktoru. -Moj otac je doživeo svoj devedeseti rođendan, pa tako imam još dve sedmice da uživam u ovom prijatnom životu.

-Dok si tako neustrašiv, kako bi bilo da se provozamo kočijom ujutro? – primeti Tomazo. -Poslednji rad na valjku je dovršen. Da bismo proslavili tvoj rođendan, počećemo prvi krug kupole.

-Grazie a Dio, hvala bogu. Sada je više niko neće moći promeniti. Ali svejedno, tužno je umreti. Voleo biii da počnem iz početka, da stvorim oblike i likove o kojima nikad nisam ni sanjao. -Njegove oči boje ćilibara bile su čvrste. -Najradije radim u belom mermeru.

-Dosta si se u životu zabavljao. Te noći dok je ležao u postelji nespavajući, razmišljao je: »Život je bio dobar. Bog

me nije stvorio da me napusti. Voleo sam mermer, da, i boju. Voleo sam arhitekturu, a i poeziju. Voleo sam porodicu i prijatelje. Voleo sam Boga, oblike zemlje i neba, i ljude takođe. Potpuno sam voleo život, a sada volim smrt kao njegov prirodni završetak. Il Magnifico bi bio srećan za mene, snage uništenja nikad nisu nadjačale stvaralaštvo.«

Odjednom ga zapljusnu snažan talas mraka. Pre no što je izgubio svest reče sam sebi: »Moram videti Tomaza. Ima nekih stvari koje se moraju obaviti.«

Kad je ponovo otvorio oči, Tomazo je sedeo na ivici postelje. Obgrlio je rukom Mikelanđela i podigao ga je, prislonivši mu glavu na svoje grudi.

-Tomao... -Ovde sam, caro. -Želim da me sahrane u Santa Kroče s mojom porodicom... -Papa želi da vas sahrani u vašoj vlastitoj crkvi, Svetom Petru... -To nije... zavičaj. Obećajte da ćete me odneti u Firencu... -Papa će zabraniti, ali firentinski trgovci vas mogu prokrijumčariti kroz Porta

del Popolo u karavanu s namirnicama... -Moj testament, Tomao. -Snaga ga je izdavala. -Predajem dušu u ruke Gospoda...

telo zemlji, a imanje porodici... Buonarotima... -Tako će biti. Ja ću završiti Kampidoljo, tačno onako kao što si planirao. Sa

Svetim Petrom na jednoj strani, i Kapitolom na drugoj, Rim će večito ostati Mikelanđelov, kao što je i Cezarov ili Konstantinov.

-Hvala ti, Tomao... umoran sam... Tomazo poljubi Mikelanđela u čelo i povuče se plačući. Mrak se spuštao. Sam u sobi, Mikelanđelo poče prelaziti u mislima slike svih

lepih dela koja je stvorio. Video ih je, jedno po jedno, onako jasno kao onog dana kad ih je stvarao, skulpture, slike i arhitekturu, kako se nižu jedno po jedno, brzo kao godine njegovog života.

Bogorodica sa stepenicama i Bitka Kentaura, klesani za Bertolda i Il Magnifica, dok se grupa platoničara smejala jer ju je načinio »potpuno grčkom«, Sveti Prokul i Petronije, koje je isklesao za Aldovrandija u Bolonji, drveno Raspelo za nadzornika Bikjelinija, Kupidon koji spava s kojim je pokušao prevariti trgovca u Rimu, Bah kojeg je isklesao za voćnjak Jakopa

Galija, Pijeta koju je kardinal Dioniđi naručio za Svetog Petra, ogromni David za gonfaloniera Soderinija i Firencu, Sveta porodica koju mu je šaljivo izmamio Anjolo Doni, karton za Bitku kod Kašine, koju je nazvao Kupači, da bi se takmičio s Leonardom da Vinčijem, Madona s detetom za trgovce u Brižu, klesana u njegovoj prvoj vlastitoj radionici, bronzani portret pape Julija II, koji je doživeo lošu sudbinu, Stvaranje sveta koje je po nalogu pape Julija II naslikao na svodu Sikstinske kapele,

Poslednji sud za papu Pavla III, da bi dovršio kapelu, Mojsije za Julijev nadgrobni spomenik, četiri nedovršena Diva u Firenci, Zora i Sumrak, Noć i Dan za kapelu Mediči, Obraćenje svetog Pavla i Raspeće svetog Petra za Paulinsku kapelu, Kampidoljo, Porta Pia, tri Pijete koje je klesao iz svog vlastitog zadovoljstva... i, kad su slike zastale i stajale mirne u očima njegove duše, Sveti Petar.

Sveti Petar... ušao je u crkvu kroz prednji portal, prošao po jakom rimskom suncu širokom crkvenom lađom, stao je u središte kupole, nad nadgrobnim spomenikom svetog Petra. Osetio je kako mu duša napušta telo, kako se diže prema kupoli, kako postaje njen deo, deo prostora, vremena, neba i Boga.

Dorothy555 & kokica

NAPOMENA Za ovaj biografski roman utrošio sam nekoliko godina života tragajući za

izvornim materijalom u Firenci, Rimu, Karari i Bolonji. Rad je u stvari počeo pre šest godina, kad mi je sva Mikelanđelova pisma, četiri stotine i devedeset pet na broju, kao i izveštaje i ugovore (izdanje Milanezi, Firenca, 1875. godine) preveo na engleski -zadatak koga se ranije niko nije latio -dr Čarls Speroni, profesor italijanskog jezika na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, da bi stvorio solidnu osnovu za roman. Prilično materijala je ovde štampano prvi put. Izvori se sada mogu naći u biblioteci Kalifornijskog fakulteta u Los Anđelesu.

Dugujem duboku zahvalnost naučnicima koji su proučavali Renesansu. Pokojni Bernard Berenson, veliki naučnik, pružio mi je stručne savete o Mikelanđelovoj bibliografiji i otvorio mi svoju sjajnu biblioteku u mestu Tati, kako se sam izrazio: »i noću i danju«. Ludvig Goldšajder, britanski autoritet, susretljivo mi je pružio svoje dragoceno vreme i materijal. Aldo Fortuna, firentinski arhivar, stavio mi je na raspolaganje svoju dokumentaciju o Renesansi, kojoj je posvetio čitav život. Kardinal Tiserant omogućio mi je da se poslužim sjajnom Mikelanđelovom zbirkom u Vatikanskoj biblioteci. Profesor Đovani Podi otključao je knjige porodice Buonaroti, koje idu mnogo dalje u prošlost od Mikelanđelovog rođenja. Dr Ulrih Midledorf, direktor instituta »Kunsthistorisches Institut« u Firenci, omogućio mi je rad u svojoj biblioteci, kao i direktori Biblioteke Hercijane u Rimu.

Zahvalan sam Brunu i Mariju Tavoreliju iz Karare koji su mi omogućili da studiram vađenje mermera izbliza i neumorno se trudili da mi pruže podatke o kararskom dijalektu i običajima. U Bolonji, zahvalan sam profesoru Umbertu Bezegiju, koji me je doveo do najboljeg bolonjskog materijala, u Sijeni, zahvalan sam potomcima Vitorije Kolone, markizi Pače Mišateli i Doni Đinevri Boneli, što su mi pomogle oko priče o markizi od Peskare. Stenli Luis, kanadski vajar, bio je moj vođa u Firenci i uputio me u Mikelanđelovu tehniku, tamo me je takođe naučio da klešem mermer. Odgovorio mi je na beskrajni niz pitanja o razmišljanju i osećanju vajara na poslu. Čarls i Karmela Speroni ljubazno su ispravili rukopis i otiske. Naposletku, želim da izrazim veliku zahvalnost Čarlsu de Tolneju, čijih monumentalnih pet knjiga sadrže defintivnu istoriju Mikelanđelovog dela.

MALI REČNIK Mali rečnik italijanskih reči i fraza koje se najčešće upotrebljavaju u ovoj knjizi. Nastavci se katkad menjaju zbog roda, jednine i množine, ili glagolskog oblika,

ali značenje ostaje jasno. Ponekad je moderna upotreba drukčija. Sve su te reči prevedene kad se prvi put jave u tekstu.

Razne titule su: Messer - ili signor, što znači ser ili gospodin. Tu je: podesta odnosno gradonačelnik, gonfaloniere odn. guverner, signoria odn. savet. Padrone je vlasnik, a buonuomini su plemići, padre je sveštenik.

Među oznake za lično srodstvo spadaju madre ili majka,padre ili otac, figlio ili sin, nono je deda, compare kum, bambino dete. Monna je skraćeno za madonna, žena.

Mamma mia su izrazi od milja, majko moja! kao i amico za prijatelja, i amico mio. Za ljubav i ljubaznost je caro, carissimo.

Gente su ljudi. Palazzo je palata, piazza je trg, ringhiera je balkon. Casino mala kuća, stanza je

soba, studiolo je mala biblioteka, bagno je kupatilo. Signoria je većnica, stinche je zatvor, calcio je fudbalska igra, apalio je konjska trka. Bastoni je igra karata. Okolina je campagna, a podere farma, paleri trava za pašu. Contadino je farmer ili radnik na farmi, ili seljak,

Muškarci nose farsetti ili tesan kaput, calzoni ili calze su dugačke čarape, camicia je dugačka košulja ili tunika, brache. kratke pantalone. Za žene gonnella ili suknja, gamurra dugačka haljina, scialiraa ili šal, ghirlanda, venac za glavu. Berretto je mekana kapa. Birettu nosi papa ili kardinal. Sarta je krojačica, a sarto krojač.

Među hranom postoje razne vrste pasta, ili testo, u raznim oblicima, ponekad punjeni: cannelloni, ravioli, lasagna, tortellini, takođe pane i panini hleb i zemičke. Pasmata je uskršnji kolač, biscotti biskviti uopšte. Came odn. meso, uključuje teletinu scaloppine, bistecca, biftek, salami odn. kobasice. Stufato je paprikaš, cacciucco odn. ribe, bramangiere od živine. Postoji alla cacciotora ili lovački stil, vešto pripremljeno jelo u činiji torta, papparanđelle alla lepre su knedle sa zecom, fritto mistro je mešano meso. Galinga je začin,piselli, grašak. Trebbiano i chianti su vina, kao i vin santo, dezertno vino, i passito, vino od suvog grožđa. Damigiana je demižon. Trattoria je mali restoran, kao i osteria, obična mala gostionica. Parmigiano je sir, koji se najčešće struže i upotrebljava sa pastom ili minestrone, supom. Mangiate bene! jedite dobro!

Bottega je umetnička radionica, raznih umetnika: scultori, skulptori, statuario, onaj koji pravi statue. U Karari bardi su učenici. U alat spadaju: zupčasta gradina, subbia odn. strugaljka, scribbus, oalcagnuolo, ugnetto, scarpello, mazzuolo, razne vrste šila i piljaka koje upotrebljava skulptor ili kopač i rezač kamena. Colpo vivo, ili ferrata je živ udarac ili niz udaraca u jednom. Trementina je terpentin, pazzolana je šljunak ili krupan pesak, koji se stavlja u malter ili intonako za freske, secco je doterivanje slike na suvom malteru. Sagoma je obris ili silueta.

Putti su mali anđeli ili heruvimi, i kao i cassettoni, udubljeni paneli, ukrašavaju praktično sve.

Vrste kamena su pietra serena, firentinski svetli kamen, ardita, dura ili forte, tvrd kamen, vulkanski peperino je iz Rima. Kamenoresci su scalpellini.

Što se tiče marmo, mermera, postoje beli mermeri Carrara i Seravezza, dok su cipollino, breccia, verdaccio, bardiglio pomalo obojeni. Radnici koji rade na mermeru su smodellatori ili ljudi koji vade blokove mermera, tecchiaiolo je radnik koji čisti stenu, carradori su vlasnici kola. Poggio je radna površina.

Soldi, scudi, denari su oznake za novac, baioco najmanji novčić. Gotovo su sve gradske države pravile svoj novac. Spedalingo je trgovački i

finansijski direktor. U spisak najčešće upotrebljenih izraza spadaju izrazi za dobar dan, veče i iaku

noć: Buon di', Buon giomo, buona sera, buona notte. Zbogom je a rivederci ili addio. Do viđenja a domani, a u Karari, Fa a modr odn. Pazi kako ideš.

Benvenuto ih Ben trovato znači dobro došli. Beviamo! znači pijmo! Auguri, čestitam, salve ih salute, zdravo! Come va znači kako ste? Odgovor non će male znači nije loše.

Buona fortuna je srećno, a peccato šteta! Finito je gotovo, a il colmo dosta! Dio ili Dio mio, moj Bože!

Basta je dosta, dovoljno mi je, bene je dobro a bravissimo divno. Il migliore je najbolje. Ecco, eto, to je. Allora znači onda dobro.

Non importa, nije važno. E vero ih davvero znači Baš zaista. Senz' altro inače bez pitanja. Uguale ih lo stesso znači isto. Ammesso je izvolite! Permette, dozvolite. Grazie ih grazie mille, hvala.

Pazienza! znači imajte strpljenja, calma, mir, piano, piano, polako, polako. Divertimento je zabava ili zabavljanje, scandaloso, skandalozno. Ma je ah, ili šta čovek može? Ma che!, ma hajde. Comprendo ih capisco znači razumeti. Među pogrdne izraze spadaju: pazzo, pazzesco - ti si lud, sciocco, glup, stupido i

idioto budala, potpuno glup. Puttana je uličarka, viltano je loše vaspitan, bastardo je kopile, figiol d'un can kučkin sin... Va al'inferno znači idi do đavola.

Simpatico je ljubak, rigorista je stroga ili uskogruda osoba, terribilita je strahopoštovanje. Campanilista je provincijalac koji mari samo za svoj zvonik, campanilismo, šovinizam,fuorusciti, izgnanstvo, paesano, seljak.

Il Cronaca je čovek koji priča priče. Riposo je odmor ih kad čovek prilegne posle ručka, festa je praznik, ferragosto su

ferije sredinom avgusta. Amore je ljubav, viva forza, ljudska snaga, incinta je trudna. Monte je brdo,

tramontana je severni vetar, volgare je prost jezik, budelli e sangue, krv i hrabrost. Breve je papino pismo ili odluka, cappela je kapela, sanctum sanctorum je sveto

među svetima, najsvetije mesto.

BELEŠKA O PISCU

Irving Stoun ubraja se među najpoznatije savremene pisce romansiranih biografija u SAD. Njegove knjige mnogo se čitaju i u drugim zemljama, a njegovi romani prevedeni su na mnoge jezike.

Rođen je 31. avgusta 1908. u Los Anđelesu kao sin siromašnih roditelja. Budući pisac je u mladosti bio berač voća, raznosač mleka, čuvar skladišta i saksofonist.

Uspeo je završiti studije ekonomije na Kolumbija univerzitetu i postati profesor. Ali, pisac se opredelio za poseban rod književnosti, za koji kaže da mu najviše odgovara kao umetniku. Ne znači to da Stoun nije pokušao sreću i u romanu i drami. Bilo je to teško iskušenje. Njegovi romani i drame, u početku književne karijere, propadali su jedan za drugim. Tada je nastao sudbonosan trenutak. U svojoj dvadeset šestoj godini Stoun je prešao u Evropu. Tu je video slike Van Goga, pred njim kao da se otvorio novi svet. Mladi Amerikanac bio je oduševljen velikim slikarom, te počinje danima i noćima razmišljati o Van Gogovom slikarstvu i doživljavati vizije pojedinih slika. Bio je potresen velikim genijem i njegovom velikom tragedijom. Stoun je radio i druge poslove, ali nesrećna sudbina i veličina Van Goga gonile su ga da piše o njegovoj tragediji.

U to vreme, u Americi se verovalo da o Van Gogu mogu pisati samo Sinkler Luis ili Tomas Man. Jedna poznata izdavačka kuća angažovala je baš u to vreme Ernesta Hemingveja da piše o Van Gogu. No Stoun, iako potpuno nepoznat, počinje sakupljati materijal o Van Gogu i piše biografiju.

U stvari, Stoun piše roman o Van Gogu. Tako se pre šezdesetak godina rodio roman „Žudnja za životom". Za pisca je tada nastalo novo iščekivanje, uzbudljivo kao i ceo dotadašnji život. Kritika je primila roman s pitanjem: je li to piščeva vizija ili je autentičan prikaz slikarovog života? Publika je dala drukčiji sud. Prihvatila je delo.

Nastaju, posle toga, jedan za drugim, novi romani: „Besmrtna žena", „Prva dama Amerike", „Mornar na konju", „Ljubav je večna", itd. Konačno, javlja se grandiozno delo „Agonija i ekstaza", roman o Mikelanđelu.

Dosad je bilo poznato da pisac iz najrazličitijih aspekata posmatra veliku ličnost slikara, političara, javnog radnika, borca. Analizira čoveka u svakodnevnom životu, muža, roditelja u porodici, prijatelja i istorijsku ličnost. Ovog puta, pak, valja ukazati na osnovno shvatanje Irvinga Stouna o romansiranim, biografijama uopšte.

Za Stouna i za mnoge druge američke pisce romansiranih biografija postavlja se više nego ikad dosad nedvosmisleno pitanje zašto u SAD književnici u tolikoj meri bivaju zaokupljeni ovim književnim rodom. Moglo bi se reći da je savremeni roman u književnosti Zapada uopšte pun očaja, dok biografski roman o velikim ljudima otvara određenu perspektivu običnom čoveku. Čitajući ove knjige, svet se odvaja od trenutnih teškoća i uverava se u to da su veliki ljudi živeli u isto tako teškim i ozbiljnim vremenima kao što živi i moderan čovek, ali su se oni borili, bili su jači od tih teškoća i savladavali su sve prepreke. I biografski roman na ovaj način uliva veru u život. Ili, nije li ovakvim romanom čovek današnjice baš odvučen u daleku prošlost da ne usmeri svoje ogorčenje i svoju borbenost protiv onih koji stvaraju njegovo nespokojstvo, protiv vladajuće klase i njenog čitavog sistema vlasti! „Ne", reći će na jednom mestu Stoun.„Ovo naše doba je jedno od najuzbudljivijih vremena

u našoj istoriji i niko ne može da ode od nekog problema s kojim se svi sukobljavamo." Stoun ističe da je njegova želja da pomoću biografskog romana iznese svoju filozofiju: čovek protiv prepreka – za čoveka! Na taj način moguće je, po njegovom mišljenju, proširiti ogromne talase prijateljstva među narodima, koje i na ovaj način zbližava umetnost.

Razume se, ovo nije potpun odgovor na pitanje koje smo postavili kad je reč o suštini shvatanja biografskog romana. Irving Stoun nije od onih biografa i istoričara koji samo interpretiraju događaje. Postoje pisci, i to od najranijih vremena, koji nabrajaju i navode izvore materijala. Pitanje je samo o utvrđivanju istine u takvom pisanju. Svakako, ovakvo pisanje ne može se uvrstiti u književno stvaralaštvo. Biografski roman zasniva se na veoma temeljnom istraživanju i za Stouna je to uzbudljiv posao. U toj vrsti romana postoje dve tesno povezane stvari koje mora da sadrži svako dobro delo. Pre svega autor mora svoje postojanje, svoju ličnost, sroditi s knjigom i postati jedinstvena ličnost s glavnim junakom romana. To je osnovni kredo Irvinga Stouna, i on kaže: „Kad god pišem jednu knjigu, toliko se saživljavam s njom da i sam postajem Van Gog ili Mikelanđelo ili neka druga ličnost koju opisujem."

Druga bitna odlika savremenog biografskog romana jeste ta da pisac sve učini da bi i sam čitalac postao centralna ličnost knjige, a ne da ostane samo pasivan posmatrač. Stoun kaže: „Osećam da neko ko jednom proživi nečije iskustvo nikad ta ne zaboravlja. Želeo bih stoga da čitalac već pošto je pročitao jednu ili dve moje knjige i sam postane Van Gog ili Mikelanđelo, odnosno da se on isto kao i ja uživi u glavne ličnosti koje mu prikazujem. Razlog tome je taj što mi živimo malo, što malo vodimo ljubav, što je naša mladost tako kratka i što imamo samo jedan život. Proživljavajući biografski roman, mi živima u jednom drugom svetu, i biografski roman briše sve nacionalne granice i vraća nas u najstarije kulture i omogućava nam da proživimo mnoge uzbudljive trenutke istorije."

Polazeći od takvih shvatanja, nije teško ustanoviti šta je Stoun želeo da istakne u svojim biografskim romanima. Od većine savremenih pisaca romansiranih biografija on se bitno razlikuje u samoj metodi istraživanja, sakupljanja građe. Istraživanje, sudeći po svemu, predstavlja onaj zanatski deo posla u ovakvom pisanju. Pisac romansiranih biografija sakuplja razbacan i zagubljen materijal o životu jednog čoveka te ga sastavlja. Biografski roman je „istinita i dokumentovana priča o putovanju jedne ličnosti kroz vreme, uzdignute na stepen autentične umetničke forme. Istraživanje mora biti pošteno i dalekosežno, ali rezultat svega toga mora dosegnuti do pravog umetničkog romana.

Irving Stoun je i pošten istraživač i pošten pisac. Njegovo istraživanje može se poistovetiti s naporima naučnika-istraživača. Stoun se, kad govori o nekoj ličnosti i njegovom dobu, ne zadovoljava samo fragmentma u starim rukopisima. On zalazi mnogo dalje i traži sve pojedinosti koje mogu osvetliti jednu epohu. On prima na sebe svu odgovornost savremenog pisca biografskog romana koji nije u onako povoljnoj okolnosti kao što je bio stari hroničar. Stoun je u ulozi autora koji mora da traga, jer nema nikakvih svedoka koji bi svojim pričanjem mogli upotpuniti njegove biografije.

Kad je reč o Stounovom najvećem delu, „Agonija i ekstaza", možemo baš u pripremanju ovog njegovog romana najbolje pokazati s koliko on savesnosti i truda

nastoji sakupiti što je moguće više materijala, novog, nepoznatog, i s koliko uzbuđenja i strasti on to čini.

Godine 1956. Stoun je odlučio da piše romansiranu biografiju Mikelanđela. Hteo je da prikaže život i delo nenadmašnog italijanskog vajara, slikara, pesnika, arhitekta i inženjera. Stoun je prodao kuću u Americi i sav novac uložio u ovaj obiman rad. Došao je u Firencu i uzeo jednu Italijanku, koja je doktorirala filozofiju, da sarađuje s njim. Najednom, sa svih strana, počeli su upozoravati ovog Amerikanca da će njegov posao biti uzaludan i da se o Mikelanđelu ne može ništa više reći osim onoga što je već kazano.

Stoun nikoga nije slušao. Naredio je sekretarici da radi. I sam se prihvatio posla. Ali, nije bilo nikakvih rezultata, a vreme je brzo prolazilo.Sekretarica je već bila izgubila veru u ovaj poduhvat,pa je i ona savetovala piscu da odustane od istraživanja. Sedmica za sedmicom, mesec za mesecom su odmicali, a još su bili na početku. Ipak, razmišljao je Stoun, negde nešto postoji o Mikelanđelu što još „niko pre njega" nije rekao. Odakle početi u istraživanju za takvo otkriće? Jer, gde god otišli sekretarica i on, nalazili bi već stare, dobro poznate dokumente. Naposletku, iskrsla je spasonosna misao. Stoun je upitao sekretaricu plaća li se u Italiji nasledna taksa. Odgovorila je da Italijani plaćaju takvu taksu već nekoliko stotina godina. Pisac je podsetio svoju saradnicu da je Mikelanđelo još kao trinaestogodišnji dečak proveo u palati Mediči dve godine i da je tu u Firenci stekao prvo obrazovanje, dotle nije znao ni da čita ni da piše, a bio je veoma slab učenik u školi. „Dakle, da bih opisao to vreme koje je proveo Mikelanđelo u palati Mediči", pričao je Stoun piscu ovih redaka u jednom susretu u Beogradu 1962. godine, „morao sam na određen način i sam 'provesti' neko vreme s njim. Bio mi je potreban za to, pored ostalog, i sav inventar kojim se Mikelanđelo tada služio."

Sekretarica je počela istraživati u arhivu dokumenata o naplati nasledne takse. Posle sedam dana vratila se s bogatim svežnjem materijala. Stoun je mnogo saznao, čak je saznao i to da je pokrivač na Mikelanđelovoj postelji bio crvene boje.

Istraživanje je trajalo pune tri godine, a obrada materijala i pisanje zahtevali su još dve godine ozbiljnog rada.

U „Agoniji i ekstazi" Stoun nas vraća u petnaesti vek, u sjajno doba italijanske Renesanse. U to vreme, na čitavom Apeninskom poluostrvu postoji pet gradova-država, među kojima je Firenca, kao intelektualni i umetnički centar, pravi „biser grad-država". Njen vladar Lorenco de Mediči je mecena i zaštitnik umetnika i književnika.

U takvoj sredini rođen je godine 1475. jedan od najvećih genija svih vremena Mikelanđelo Buonaroti, vajar, slikar, pesnik, arhitekt i inženjer! Autor „Agonije i ekstaze" prihvata se ogromne odgovornosti: posle mnogih drugih pre njega, on nastoji da pruži svu veličinu Italijanskog genija čija shvatanja umetnosti i dela predstavljaju najslavnije poglavlje Italijanske kulture.Opravdano je, umnogome, što su pojedinci koprenu sumnje stavljali pred početak Stounovog istraživanja u Firenci. Stoun čak uči i klesarski zanat, samo da bi što vernije prikazao sliku nenadmašivog umetnika,on nastoji izvući svaki detalj dostojan veličine Mikelanđela Buonarotija.

Razumljivo je, stoga, što mnogi najugledniji kritičari smatraju da će „Agonija i ekstaza" ući u antologiju klasičnih dela romansiranih biografija svetske književnosti. Bernard Berenson, jedan od najvećih poznavalaca renesansnog

slikarstva, rekao je još dok je Stoun radio na pripremanju ove knjige: „Irving Stoun približava se više pravom duhu Mikelanđela nego bilo koji drugi pisac pre njega."

Stoun je opravdao ovo tvrđenje. Nigde, valjda, kao u ovom radu on ne dolazi u iskušenje pred najhitnijim pitanjima i osnovnim koncepcijama pisaca romansiranih biografija.

„Agonija i ekstaza" počinje od onog sudbonosnog trenutka kad Mikelanđelo, uprkos porodičnim ambicijama, postaje u trinaestoj godini učenik kod slikara Girlandaja. Ubrzo, on se preseljava Lorencu Medičiju, kao njegov štićenik. U ovoj sredini, kao čovek koji je blizak krugu humanističkih naučnika i budućih papa, studira klasike, kleše prve skulpture i zaljubljuje se u Lorencovu nežnu kćerku Kontesinu,ljubav koja je trajala celog života.

Njegova velika strast koja je prelazila njegovu duhovnu ljubav prema Kontesini bila je ljubav prema Klarisi ili zrela ljubav prema Vitoriji Koloni, bila je to titanska borba da kraja njegovog dugog života u nadljudskoj težnji da oslobodi oblike i lepotu koji su bili zarobljenici belog, čistog mermera.

Borio se s Kardinalima, prinčevima i papama da bi dobio dragocene narudžbine. Stvarao je večite prijatelje i neprijatelje, a postao je poznat po svom užasnom strahovanju. Proveo je četiri godine ležeći na leđima na podu Sikstinske kapele u Rimu, slikajući tavanicu za papu Julija II, da bi zaslužio, stekao pravo da kleše mermer.

Njegova lična priča ispričana u ovom romanu sadrži isto tako snažnu priču sukoba i odanosti kao i njegovo stvaralaštvo. On je bio univerzalan čovek, robustan u svojim poduhvatima kao i u svom humoru, postigavši ono u čemu je retko ko uspevao: uspeo je da izađe iz terora mračnog doba u sjajno moderno doba zlatne Renesanse.

Irving Stoun široko diže zavesu sa pozornice ondašnje Italije. U središtu „Agonije i ekstaze" nalazi se priča o Savonaroli i snažna pozadina religioznih ratova. U centru pažnje su, isto tako, i snažni rivali Mikelanđela - njegovi dostojni savremenici Leonardo da Vinči, Rafael i arhitekt Bramante. Stoun daje vlastitu viziju revolucionarnog meteža i lažnog sjaja ove bučne epohe. Na ovoj panorami divova odvija se Mikelanđelov život u uzbudljivom, dramatičnom i neobičnom romanu, kao što su i majstorska dela koja je on stvarao.

Naša čitalačka publika dobija „Agonijom i ekstazom" jedno od najboljih dela Irvinga Stouna i jedno od najgrandioznijih dela savremene američke književnosti uopšte. Pisac je, da bi potvrdio svoje mišljenje o umetničkoj vrednosti i značaju biografskog romana, u mnogim svojim esejima i kraćim radovima upozorio na saznanje da „jedinu istinu o istoriji pišu - pesnici". Ako je Stoun bio dosledan svojoj osnovnoj filozofiji da svojom umetnošću jača ljubav među ljudima u svim svojim dosadašnjim delima,onda je to u „Agoniji i ekstazi" dokazao više no ikad ranije. Mali je broj pisaca u savremenom svetu koji se usuđuju stavljati sve na kocku, i stečeni ugled priznatog pisca i stečeni imetak, i koji se otiskuju u sfere strastvenog istraživanja onog što nije još „niko pre njih otkrio i rekao" o jednom geniju po kojem čitava jedna epoha nosi ime.

Ljerka RADOVIĆ