· Црна

Гора

1,2

0 € · Ср

бија

120

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпск

а 2,

5 КМ

·· за

Евр

опу

3,5

€; з

а А

мер

ику

$6; з

а Ау

стра

лију

10

AUD

·obraznik

za vjeruKulturu ivaspitawe

750 година од престављења СветогАрсенија, другог архиепископа српског

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XXV ВАВЕДЕЊЕ ДЕЦЕМБАР 2016. БРОЈ 259

Свети Николај, фреска из манастира Градиште, чију 900-годишњицу прослављамо ове године

besjeda Митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Вучији до - мјесто побједе правде и истине БожијеБесједа изговорена 29. октобра 2016. у цркви Светог Атиногена на Вучјем долу, у којој је поводом 140 година од славне Вучедолске битке одслужена Света архијерејска литургија са парастосом јунацима ове битке.

Улазећи, драга браћо и сестре, у нови храм који се освештава изговарамо оне ријечи пророчке: Узви-сите врата врхове своје, узвисите се врата вјечна и ући ће Цар славе. Ко је тај Цар славе? Господ моћан и силан, он је Цар славе (Пс. 24, 7-10) Улазак у храм је улазак у Све-тињу над светињама. Улазак у храм је улазак за покло-њење живоме и вјечноме Богу, за сусрет са живим и вјечним Богом; за додир са Њим и за причешће Њего-ве голготске Крви и Његовога голготскога, распетога и васкрслога и вазнесенога Тијела.

Ми се налазимо овдје, освећујући овај храм на јед-ном таквом узвишеном мјесту. Отварајући врата овога светога храма и поклањајући се сили Божијој, моћи Бо-жијој, мудрости Божијој. Просвећујући се истином Бо-жијом, вјечном и непролазном, дотичући се живоно-снога Гроба Христовога, који је живоносан јер је гроб Христовог Васкрсења, а кроз њега је живоносан и сва-ки други гроб који је примио у себе тај дар божанске силе и божанског васкрсења. Ово мјесто, не само од данас него и до данас, оно је мјесто сусрета са Божијом силом и свједочанства да Бог заиста није у сили него у правди. Свједочанства оне истине коју је изговорио Свети Петар Цетињски на Крусима 1796. године, да је у имену Божијем суд и правда. Поручио је онда он Мах-мут Бушатлији: „Ако је правда, честити пашо, на твојој страни да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је прав-да на нашој страни…“, не каже

– „да Бог да ти погинуо“, него: „нека Бог пресуди међу нама.“ И када је узео његову посјечену главу, онда му је рекао: „Честити пашо, ево Бог пресуди на коме је правда“.

Исти такав догађај се дого-дио овдје на Вучијем долу, на овом мјесту гдје је побиједила правда Божија и истина Божи-ја. Гдје је побиједила не само слобода која нас је родила, ова земна слобода, тјеле-сна слобода, него је побје-дила она вјечна слобо-да, слобода од смрти и ништавила. Јер, свака борба људска овдје на земљи којом се не

побјеђује смрт свејадица – она која убија и душу и тије-ло и која лишава човјека вјечнога и непролазнога досто-јанства – то није борба за слободу коју нам је подарио Господ Христос својом Голготом и својим страдањем и својим Васкрсењем. То није слобода за коју су овдје бра-нили образ и част књаз Никола I Петровић, војвода Ла-зар Сочица и други, војсковође и ратници, који су се ов-дје борили не просто за земљу него су се борили за ону Земљу живих, за Вјечну земљу, за Царство небеско, на начин на који се борио Свети великомученик косовски Лазар, схвативши да је за малена земаљско царство а не-беско је вјечно и довијека – „Цар воледе царству небе-скоме“. Том Царству небеском су себе принијели на дар, у свом духу јунаштва и чојства, књаз Никола и остали који су овдје војевали против Мухтар-паше ондашњег и против Селима-паше и Османа-паше.

Кажу нама данас ови који управљају Црном Гором да је Српска Право-славна Црква највећи неприја-тељ НАТО пакта. НАТО пакт и моћници нашега времена, ко су они и шта су они? Они су носиоци духа и идеологије Мехме-

Књаз Никола I Петро-вић, војвода Лазар Со-чица и други, војсково-ђе и ратници, овдје су се борили не просто за земљу него су се бори-ли за ону Земљу живих, за Царство небеско.

140 godi

na od

bit

ke n

a vu^jem

do

lu

да Фатиха, Мехмеда Освајача, који је оскрнавио Све-ту Софију у Цариграду и који је 1474. године освојио Подгорицу. Да, ако је то НАТО пакт, онда Црква Божи-ја – којој ни врата пакла неће одољети – јесте против таквог НАТО пакта! Јер ко су Клинтон, неслани Солана и Блер, који су наставили на Косову и Метохији дјело тиранина Мурата Освајача, него носиоци тог и таквог духа демонског, разорног, античовјечног, антибожан-ског духа који разара и уништава људску слободу, људско биће и људско достојанство? Шта су они друго него Мухтар-паша, Селим-паша и Осман-паша? Шта су они друго него носиоци духа Махмут-паше Бушатлије? Да, јесте Црква Христова, која је за слободу вјечну а не само пролазну, јесте прво против сатанског насиља над људским бићем, јесте против свега онога што по-робљава и унижава људско достојанство, и тјелесно и духовно. Зато она јесте против носилаца тога мура-товског, мехмеда-фатиха духа, који се преобразио код европских народа у дух инквизиције, наполеоновски освајачки дух, у освајачки тирански наци-фашистич-ки дух. Шта је друго НАТО пакт и његова идеологија него на-ставак наци-фашизма, оног наци-фашизма који је крвљу залио Европу и свијет, као што то ради и данас НАТО пакт, настављајући то дјело наци-фашистичко, тиранско, зло-чиначко, ради себе и својих интереса? Јесте Црква Свето-савска, Христова, Божија Цр-ква против таквог духа. Зато и постоји на овој земљи, зато је Бог дошао на земљу да нас ослободи од сваке тираније, па и од тираније мехмет-фатихске, од тираније НАТО-

-пактовске, од тираније злочиначке XX вијека, било да се ради о тиранији која је обоготворила расу и тло или обоготворила класу и безбожну своју идеологију.

Свједоци тога јесу и ови који су овдје живот свој жртвовали за вјеру и отачаство, за Крст часни и за слободу златну. Кажу ти садашњи, који су по допуште-њу Божијем преузели столицу Светог Петра и краља Николе, да је Српска Православна Црква уништила тзв. црногорску православну цркву! Она Црква која је овдје обликовала биће овога народа Црне Горе, која је кичмена мождина Црне Горе, која је родила и ство-рила Црну Гору, та Црква је била, остала и биће душа Црне Горе, и не само Црне Горе, заједно са свеукуп-ном једном, светом, саборном и апостолском Црквом Христовом, раширеном по читавој васељени. То је она Црква која је надахнула и књаза Николу и оне који су овдје бранили свој образ и своју слободу, који су од тираније бранили истину Божију о човјеку. Безумно би било њу поистовјећивати с некаквом новокомпо-нованом племенско-партијском сектом која злоупо-требљава свето име Цркве Божије.

Ако је садашња власт у Црној Гори насљедник те и такве тираније, онда та Црна Гора није моја Црна Гора! Сад је зову Монтенегро – вражије легло. Кажу да је Црква против независности Црне Горе. Да, ако је Црна Гора оно што је група безбожника, револуционара

родила у Јајцу Брозовом, и претворила је у филџан-авнојев-ску Црну Гору – не, то није Црна Гора Вучијега дола, Црна Гора Круса и других светих мјеста гдје је брањен њен образ и гдје је она стварана! Ако је Црна Гора она која се одрекла Косова и Метохије, Црна Гора која је пљунула на краља и господара Николу I и на мученичку крв оних који су ослобађали 1912. и 1913. Црну Гору и Косово и Метохију – ако је то Црна Гора, то није Црна Гора ни моја ни мојих предака нити мојих потомака! Црна Гора која се одрекла Косова и Метохије, она је пљуну-ла на своје достојанство, пљунула је на саму себе! Прије свега, одрекла се и издала саму себе, издала Вучији до, издала осло-бодиоце Косова и Метохије. Зато онда није чудо што она да-нас има за своју химну, за химну независне Црне Горе, ону пје-сму која је први пут пјевана 20. априла 1944. године у Старој Градишки, када је проклети Секула Дрљевић, који је стварао такву независну Црну Гору фашистичку на Петровдан, тамо заједно са усташама побио прво све биране Црногорце на Ли-јевча пољу, Старој Градишки и у Сави и у Јасеновцу, па прогла-сивши несрећне Црногорце за своју војску „Независне Црне Горе“ први пут запјевао своју химну „Ој свијетла мајска зоро“

– Црна Гора, мајска зора! Народна пјесма пјева: „О јунаштва свијетла зоро“; тако се пјевала та пјесма, ја сам је тако пјевао у дјетињству.

Зар је дакле то Црна Гора, која пјева ту химну, издајничку, секу-ла-дрљевићку, која је утемељена на братоубиству? Зар је Црна Гора она која је крвљу братском залила мошти Светога Василија Остро-шкога октобра мјесеца ‘43. године, настављајући то братоубиство до данас са диобама незапамћеним у историји Црне Горе? Ова Црна Гора, независна, она се темељи на

братоубиству, на диобама којима смо склони били и у врије-ме Светог Петра у крвним осветама и касније, али никада те диобе нису отишле тако дубоко и тако далеко колико су оти-шле данас у име ове и овакве „независне“ Црне Горе. Диобе пресијецају сваку породицу! Диоба нације, диоба вјере, дио-ба језика, диоба писма: одрицање од писма вјековнога којим је написано све што је написано у овој Црној Гори. Грађена је ова независна Црна Гора на томе! Може да се гради на томе, и Мурат тиранин, Махмут-паша Бушатлија, Муфтар-паша, Клин-тон, Блер и неслани Солана су на томе градили. И братоубице су на томе градиле Црну Гору и њену будућност – на братској мржњи. Хоће и данас да је граде на томе, њу проглашавају-ћи за независну. Од чега независна – подређена злу, мржњи, братоубиству, диобама, скрнављењу светиње, одрицању од свога коријена, од свога бића. Такве Црне Горе је било одуви-јек, али је одувијек таква била издајничка Црна Гора, није то била права, истинска Црна Гора. Црна Гора није Црна Гора без Призрена, без Дечана, без химне „Онамо, ‘намо, за брда она“, химне онога који је овдје побиједио зло и мржњу – Николе I Петровића. Није Црна Гора она која продаје своју душу за мале паре, не зато што воли Европу та и таква Црна Гора, него што се бори за своје интересе себичне, као што се и они који је протежирају као такву боре за своје интересе, продубљујући братоубилаштво у Украјини, као што су јуче изазвали братоу-билаштво овдје на овим просторима, нарочито у Србији и Цр-ној Гори, продужујући братоубилаштво у Сирији, прогонећи милионе људе из Сирије ради нафте, ради својих интереса... 4

svetigora /

2016

/ д

ецем

бар

Једино што бисмо ми могли да допринесемо овој Европи јесте да јој помогнемо да се ослободи од тиранског духа, НАТО-пактовског и њему сличног, и да се врати оној истинској, правој Европи, Европи чудеса Божијих.

АЛЕКСАНДРА Лагос

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установаМитрополије црногорско-приморске

Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић

Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић,

Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић,др Ксенија Кончаревић, мр Славко Крстајић

Главни и одговорни уредник:Eпископ диоклијски мр Кирило (Бојовић)

Оперативни уредник: Рајо ВојиновићДизајн часописа: мр Мирко Тољић, Владимир Јакшић

Секретар редакције и уредник фотографије:Татјана Марјановић

Редакција: Епископ славонски мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор др Велибор

Џомић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј др Саво Денда, протојереј мр Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац,

монах др Павле (Кондић), Весна Никчевић, Предраг Вукић,Весна Тодоровић, Јован Маркуш, Лека Вујисић

Сарадници: протођакон Игор Балабан, јерођакон Јустин (Мреновић), монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић,

Драгана Керкез, Јелена Петровић , Eлза Бибић,Смиља Влаовић

Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон

Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

INTERMIDIARY INSTITUTION:COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT:COBADEFF/400876825101 EUR/400876825100 Other CurrenciesNLB Montenegrobanka AD PodgoricaSWIFT CODE: MNBAMEPG/ME25530005120005043078"MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS"81250 CETINJEMONTENEGRO

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд,

тел: 011/369-0757,369-0705e-mail: svetigora.urednik@gmail.comШтампа: , Суботица

· Црна

Гора

1,2

0 € · Ср

бија

120

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпск

а 2,

5 КМ

·· за

Евр

опу

3,5

€; з

а А

мер

ику

$6; з

а Ау

стра

лију

10

AUD

·

obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe

750 година од престављења СветогАрсенија, другог архиепископа српског

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XXV ВАВЕДЕЊЕ ДЕЦЕМБАР 2016. БРОЈ 259

децембар 2016 / број 259

Репортажа 7Бесједа 23Историја 33Поводом празника 37Приказ 50Хронике 53

протојереј–ставрофор ГОЈКО Перовић

из садржаја:

Свуда је пронио медХристове науке

Вучији до - мјесто побједеправде и истине Божије

Смисао страдања у стваралаштву Преподобног Максима Грка

Библијски мотиви у дјелуРадована Бећировића

Велико дјело старцаЈефрема Аризонског

Дистрибутери Светигориних издања за Републику Српску и БиХ су „АБ КАРД“ д.о.о, Бања Лука и „АД КАРД“ д.о.о, Сарајево

3

10

13

28

40

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Јеромонах КАСИЈАН (Плоски)

РАЈО Војиновић

Икона Св. Арсенија је рад сестара манастира Ждребаоника

То није Европа Фрање Асишкога, није то Европа Де Гола, није то Европа Аденауера, није то Европа Вилија Бранта, који је клекнуо на кољена тражећи опроштај за злочине ове и овакве Европе, која сад поново исте такве злочи-не спроводи широм свијета.

Ми смо овдје, на Вучијем долу, овдје смо гдје смо били од памтивјека. Овдје све што смо градили и сагра-дили грађено је на Часноме крсту, на Распећу, на жртво-вању за Крст часни и слободу златну. На ономе на чему је саградио биће овога народа Свети великомученик Јован Владимир прије хиљаду година, жртвујући себе и свој живот и своју главу за вјеру у истинскога Бога, за Крст часни и за народ свој, а не жртвујући вјеру и прода-јући је за вечеру и жртвујући народ свој за своје интере-се, за своје богатство и власт. То је права Црна Гора, то је овај народ, то је његово мјесто часно међу европским народима. Тиме, таквим подвигом, овај је народ постао зрели народ, и данас он је у истинској Европи. Он је створио Европу истинску и праву, стварајући је из Јеру-салима и Константинопоља и Атине. Ту Европу је ства-рао овај народ и данас је он поново свједок те и такве Европе и подсјетник Европљанима, часним европским народима, да је то и њихов пут, а не пут Хитлера и НАТО

пакта. А поготову је то пут наш, и једино што бисмо ми мо-гли да допринесемо овој Европи јесте да јој помогнемо да се ослободи од тиранског духа, НАТО-пактовског и њему слич-ног, и да се врати оној истинској, правој Европи, Европи чу-деса Божијих, која је утицала на све земаљске народе својом мудрошћу, својим знањем, својом памећу, својим искуством. То би био наш допринос тој и таквој Европи и савременом свијету. Иначе, нема нам другога него и ми да се одрекнемо Вучијега дола, да се одрекнемо Круса, да се одрекнемо осло-бодитеља Косова и Метохије, да се одрекнемо Кајмакчалана, да заборавимо Јасеновац и Јадовно, да заборавимо све оне жртве које су се жртвовале за Крст часни и слободу златну и преко којих су освештали свој образ и образ свога народа.

Нека Бог упокоји душе витезова Вучијега дола, Николе I Петровића – цар јунака, и друге витезове свих оних битака за Крст часни и слободу златну од времена Великомучени-ка косовскога Лазара. А нама, њиховим потомцима, нека по-дари разума, мудрости, знања, храбрости, да се успињемо отварајући врата небеска као данас врата овога светога хра-ма, да се успињемо вертикално према ономе што је вјечно и у чему је вјечно људско достојанство – према непролазном Царству Божијем, Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

фот

огра

фиј

е са

осв

ећењ

а: Ж

ељко

Шап

урић

6

svetigora /

2016

/ д

ецем

бар

Храм су освештали и потом у њему одслужили Све-ту архијерејску литургију: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Господа Епископи: захумско-херцеговачки и примор-ски Григорије, будимљанско-никшићки Јоаникије, дио-клијски Кирило и умировљени Атанасије, уз саслужење бројног свештенства и монаштва поменутих Епархија.

Новоосвештани храм подигнут је у спомен на слав-не јунаке Вучедолске битке, који су крв своју пролива-ли за Крст часни и слободу златну, за ослобођење и ује-дињење нашег народа, па је током Литургије одслужен помен краљу Николи и ратницима који су извојевали ту знамениту побједу.

Вјерном народу, сабраном у великом броју из свих крајева Црне Горе и Херцеговине, бесједио је Преосве-ћени Епископ Григорије.

„Овај храм, изаткан у уму великог архитекте Пеђе Ристића, зачет у пространом срцу епископа Јоаникија и саграђен бригом и љубављу свих вас, треба да буде мјесто спокоја, мјесто мира за све по-страдале војсковође и војнике за нашу и за њихову слободу и слободу наших потомака. Треба да буде мјесто одмора и преображаја, гдје ће се крв људ-

ска спирати и умивати росом Божје благодати. Ова пољана се данас преображава од крваве у миоми-рисну, јер је усред ње постављен храм, а ми данас, браћо и сестре, сваки понаособ, треба да се опомене-мо, када освећујемо новоизграђени храм, ријечи вели-ког апостола Павла: Не знате ли да је тијело ваше храм Духа Светога који је у вама, којег имате од Бога и нисте своји, јер сте купљени скупо? Прославите, дакле, Бога ти-јелом својим и духом својим, јер су Божији (1Кор. 6, 19-20). Напојте се Духом да бисте познали оно што нам се от-крива у Христу и у Цркви Божјој, јер једино тако можемо познати један другога“, рекао је Владика захумско-хер-цеговачки.

Ријечима архипастирске бесједе сабранима се обра-тио и Високопреосвећени Митрополит Амфилохије.

Архијерејима наше свете Цркве, који су учествовали у освећењу храма на Вучјем долу и високим званицама из друштвено-политичког и јавног живота Републике Српске и Србије, који су својим присуством увеличали славље, заблагодарио је надлежни Епископ, будимљан-ско-никшићки Јоаникије.

„Хвала нашим Архијерејима што су дошли да данас ову цркву на Вучјем долу крвавом обуку у свјетлост и да

reporta`a

Освештан храмна Вучјем долу

Храм Светог свештеномученика Атиногена на Вучјем долу освештан је свечано и саборно у суботу, 29. октобра 2016. г. 140 god

in

a od bi

tk

e na vu

^jem d

olu

Високопреосвећени митрополите црногорски Амфилохи-је, Епископе Будимљанско никшићке епархије Јоаникије, владике херцеговачке Григорије и Атанасије, председниче Ре-публике Српске, монаси и монахиње Захумско-херцеговачке и Будимљанско-никшићке епархије, представници Србије и Руси-је, градоначелници српских градова Црне Горе и Херцеговине, браћо Вучедолци и сестре Вучедолке, црногорски Херцеговци и херцеговачки Црногорци, Срби Светог Саве!

Указали сте ми највећу част дајући ми реч на Вучјем долу по-водом освећења храма Светог Атиногена, на чији дан је славна битка вођена пре 140 година. Не верујем да на овом скупу има икога ко није имао некога свога учесника у овом боју. Био бих још више почаствован ако су ми потомци тих јунака указали ову част као праунуку Вуја Бећкова, командијера Ровачког батаљо-на, који је, како је написано у његовом некрологу објављеном у

„Гласу Црногорца“, у свим бојевима више задобио рана него по-секао душмана. Од њега је остала реч: Где год сам хтео нешто да учиним свуд сам погинуо. Данас се чини да то није рекао само у своје име, ни у име своје породице и свог племена, него у име целог српског народа. То можда никад није било видније него у овом најосуднијем часу српске историје.

Па ипак, ако нас неко пита где смо били, шта смо радили, зашто смо се борили и који је смисао толике изгибије, можемо рећи: цркву смо градили! А у једној цркви су све цркве, па и у овој коју данас освећујемо. И ево, Црква је једина тврђава која није разорена и једина српска застава која није оборена. Црква је једино због чега се и вредело борити, и највише што смо могли изборити. И данас, смуљенима и замућенима, Црква нам је кућа и мати, ма где живели. А живимо не само у различи-тим државама, него и на разним континентима, али припадамо једној Цркви, једној вери, једном народу, једном језику, култу-ри и историјској судбини. Црква нам је издала небески пасош за наше путовање у вис. Црква није само здање, него и она наука која се у њој предаје и она служба која се у њој служи. То је она Црква од које смо чули своје национално име, добили језик и пи-смо, и нисмо их ни за шта на свету мењали како би нас Господ познао и признао за своје.

Није ли цркву оградио и скончао у огњу Христов јунак, Свети Атиноген, који је саставио вечерњу песму „Свете тихи“ и удосто-јио се вечне славе? Није ли и Свети Лонгин Сотник, на чији дан освећујемо Атиногенов храм, старешина у војсци која је чувала Христов гроб кад се земља затресла, рекао: „Овај човек је свет“, и војничку униформу заменио је монашком ризом а своје све-дочење платио и запечатио својом крвљу? Књаз Никола захва-љивао је Богу и Светом Василију на победи, а и он и његов унук, краљ Александар Карађорђевић, обећавали су да ће овде поди-

је умиришу благодаћу Пресветог Духа и Светим Тајнама Христовим. Хвала предсједнику Републи-ке Српске, г. Милораду Додику, академику Мати-ји Бећковићу и другим угледним гостима који су дошли данас овдје: г. Милети Радојевићу пред-ставнику Владе Републике Србије, изасланику амабасаде Руске Федерације у Црној Гори, пред-сједницима општина Жабљак и Плужине, начел-ницима општина Требиње и Соколац. Њиховим доласком учинили су нам велику част и овај ће храм запамтити њихову љубав“.

Сабране је поздравио г. Миљан Алексић, предсједник Одбора за изградњу храма Светог свештеномученика Атиногена и начелник оп-штине Билећа.

Након освећења цркве и служења Божан-ствене литургије приређена је свечана акаде-мија и пригодан културно-умјетнички програм. Величанствени скуп још једном је благословио епископ Јоаникије:

„Ову цркву подигоше двије светосавске епи-скопије Будимљанско-никшићка и Захумско--херцеговачка, уз подршку Митрополије црно-горско-приморске и Републике Српске. Подигли смо је нашим трудом и љубављу, Божјим благо-словом, али су је наши преци утемељили... Овај храм је утемељен једнодушношћу, једноми-сленошћу, братском слогом, родољубљем, великим пожртвовањем и проливањем крви за Крст часни и слободу златну Црногораца и Херцеговаца који се тада нијесу дијелили по партијама, него су били браћа једног језика, једног писма, браћа Срби и ослободиоци сво-је отаџбине. Бог је тако одредио да ово мјесто буде саборно мјесто и да ова црква уједини наш народ и да помакне све границе које су насилно постављене међу браћом. Јер нико до сада, иако су можда могли да подигну рампу, није могао поставити границу између Црне Горе и Херцеговине и то неће успјети ни убудуће, а свједок томе је ова светиња“.

Свечану бесједу је одржао академик Матија Бећковић.

Окупљене је поздравио и Милорад Додик, предсједник Републике Српске, чије обраћање је поздрављено срдачним аплаузом бројног наро-да Божјег.

Свим добротворима и приложницима из Црне Горе, Србије и Републике Српске захвалио се епископ Јоаникије, одликујући најзаслужније архипастирским граматама и медаљама Светог Георгија Побједоносца, високим одликовањима Епархије будимљанско-никшићке. У име Одбора за изградњу Храма уручене су захвалнице.

У културно-умјетничком програму учество-вали су: хор Преподобне мати Ангелине, КУД

„Пива“ из Плужина, КУД „Зора Херцеговине“ из Билеће, КУД „Сава Владиславић“ из Гацка, КУД „Те-шан Подруговић“, народни гуслари Стеван Мишо Поповић и Здравко Кнежевић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

besjeda МАТИЈА Бећковић

Вучји до -једна од доља Косовскога пољаБесједа изговорена на прослави 140-го-дишњице Вучедолске битке, на Вучјем долу, 29. октобра 2016. године

8

svetigora /

2016

/ д

ецем

бар

ћи цркву. Будимљанско-никшићка епархија је то обећање испунила, а с њом заједно Херцеговачка и Тврдошка.

Битка на Вучјем долу продужетак је битке на Косову пољу а Вучји до је једна од доља Косовскога поља. Као што је у Самодржи цркви

„три неђеље тридес’ калуђера“ причешћивало војску, тако су и овде на Црном куку митрополит Иларион и архимандрит Висарион Љу-биша, најближи сродник Стефана Митрова Љубише, освештали 150 ратних застава. Петар Лубарда је сликао битку на Вучјем долу као диптих слике Косовски бој. Кнез Никола је у ратном прогласу напи-сао: „Ја вас нећу позивати као кнез Лазар: Ко не дође..., јер знам – сви ћете за мном! Мурат узе царство наше, Мурату га треба и отети.“ То је било у време кад је образ био црногорски устав. Како је рекао је-динац проте Матије, Љубомир Ненадовић: „Хватали смо их живе на својој очевини и враћали назад речима: Ајте дома и немојте више да ве ватамо.“ Али они се упорно враћају до данашњег дана, тврдећи да ми ратујемо на погрешној страни. Мора да је од тог ватања оста-ла реч коју и данас наши људи кад се појави какав насилник вајкају-ћи се изговарају: Е да ми га је уватит. Народ је за-певао: „Ој, крвави Вуч-ји доле, одувек те Срби воле“, а народни песник допевавао: „А док рас-те перје на соколу, при-чаће се о Вучјему долу“. А већ спомињани Љуба Ненадовић спевао је дугу песму и у њој нај-популарнију строфу:

„Ја ти дадох сто хиљада одабране војске моје, да попалиш оно кућа на Цетињу што ‘но стоје“. Али за протеклих 140 година Мурата су над-муратили други Мурати, различитих вера и нација, насрћући на оно кућа, не само на Цетињу, Билећи, Требињу него свуда где би продимио дим српскога народа – од Мурина до Варварина, и онамо онамо – од Призрена до Белгора.

Херцеговина и Црна Гора су, писао је кнез Никола, један народ и једна земља, само предвојени. И додавао: „Херцеговина је богата ризница славних успомена велике прошлости и китна перјаница на-рода српскога“. Истина, то је било у време кад није било граница, а камо ли царина и граничних прелаза. Све се раздвојило осим река и планинских венаца. Све се променило. Али у погледу људскога мо-рала не може бити икаквих новина, нити ће историја икад постати празан лист хартије по којој ће исписивати шта је коме мило. Што тек постаје, то не постоји. Постоји само оно што одувек постоји. Пошту-јући европске вредности уводе се апсурди каквих одавно нема ни у Африци. Под именом евроатланских интеграција уводи се апартхејд и сегрегација свог сопственог народа. Земље које је небо сместило у Европу, из Европе избацују велике земаљске силе. Тако Србија није Европа а Тексас јесте, а Петроград је мање Европа него Лас Вегас.

Један важан човек, на једном важном месту, у једном преважном тренутку, написао је да никоме никад нису успеле само две ствари: да Црну Гору одвоји од Србије и од Русије. И баш кад је актуелна цр-ногорска власт увела санкције Русији, признала Косово и одвојила се од Србије и свога народа, чини се да је сада та реч истинитија него икад раније. Руски цар Александар II за победу на Вучјем долу одли-ковао је поименично одреденом Светога Ђорђа кнеза Николу, вој-воду Вукотића, Илију Пламенца и Марка Миљанова. Послао је још

одличја да их књаз подели најзаслужнијима, а биће да је пре одликовања слао и џебане и хране и одеће и обуће, како пре тако и ка-сније.

Епархија будимљанско-никшићка обја-вила је поводом ове годишњице две споме-нице Вучедолске битка, прву аутора Живка Ђурковића и Милорада Миловића и другу, студију „Битка на Вучијем долу“ Војислава Миљанића. У њима је сабрано све што се до сад о овој бици сазнало и написало. Мада су сви учесници видљиви и невидљиви већ на иконостасу овога храма, не могу да поред већ поменутих не споменем само руководе-ћи кадар Вучедолске битке – војводе: Петра Вукотића, Пека Павловића, Новицу Церови-ћа, Анта Даковића, Сима Бачевића, Григора

Милићевића, Станка Радоњића, сердара Јола Пилетића и сенатора Баја Бошковића, капе-тана Ћетка Ераковића, алај-барјактара Јови-цу Зиројевића, командира Шћепана Папића, поткомандира Сава Пејовића, Ђока Лазарева Поповића, и батипашу Луку Филиповића.

И да, после стихова које смо наводили, крај овог слова препустимо стиховима кнеза српских песника, Јована Дучића, написаних давно а актуелних као никада раније:

„Још везаног воде старца Вујадина,Пеција и Голуб сад су прах и сена,Петра Мркоњића покрила је тмина:Светла је легенда на трг изнесена.У Романији ће Старина НовачеИ Пивљанин Бајо у љутом Дробњаку,Залуд дохватити за зелене маче:Подли ће се пазар да сврши у мраку!“И сасвим на крају допустите, браћо и се-

стре, да ово слово, на овом светом месту, у овом свечаном дану, завршимо молитвом Светом Сави:

Пожури се, Саво Свети, и пакости избави нас, јер јади многи, велики и ратни, рабе твоје море, телесни и душевни.

МАТИЈА Бећковић 140 godi

na od

bit

ke n

a vu^jem

do

lu

Преподобни Мак-сим схвата страда-ње као Богом дано средство за зауста-вљање зла и изгра-ђивање човекових душевних снага.

Мисао о спасењу кроз подношење страдања је једна од најснажније изражених идеја преподобног Максима Грка.

У личном искуству, као и у друштвеном сазна-њу, скоро да не постоји схватање страдања као по-зитивног чиниоца. Пре ће бити супротно: страдања изазивају одбојност код сваког човека који тежи угодном животу. По правилу, људи настоје дa избег-ну страдања и да смање њихово распростирање и деловање. За преподобног Максима, који у изве-сној мери није могао да избегне велике тескобе и страдања, постала је очигледна једна друга истина. Постојање страдања је велики дар Божији, њихова улога се састоји у томе да покрену душу да тежи ка спасењу. Без њих би свака тежња ка бољем ишчезла, и живот би се може бити претворио у не мали хаос. За човека је необичо важно следеће: пре него што се ослободи страдања треба да поради на себи, а најбоље време и место за то јесте земаљски живот. Зато преподобни Максим позива да се у овом жи-воту радујемо тескобама и страдањима, трпећи их ради Господа. Треба рећи да у суштини већина Све-тих отаца Цркве не само да не говори о избегавању страдања, него говоре и да врлина која је стечена без напора није савршена. Таква врлина може лако да се изгуби.

Треба одмах да обратимо пажњу на то да пре-подобни Максим схвата страдање не као неизбе-жну стварност, и тим пре не као казну, него пре као Богом дано средство за зауста-вљање зла и изграђивање чове-кових душевних снага.

Оваквом ставу преподобног Максима су допринели и њего-ва судбина и услови у којима је живео. У првом периоду њего-вог живота, за време школова-ња у Европи, највећи утицај на њега и на његов морални став имао је познати флоренцијски проповедник Саварола. Његова трагична смрт је сасвим очигледно открила препо-добном Максиму реалност конфликта хришћанског морала са животом света. Као резултат тога родила се мисао о неизбежности страдања да би се дости-гло спасење.

Касније, када је већ доста времена поживео у Ру-сији, преподобни Максим се нашао пред дилемом – држати се моралних захтева хришћанства и неи-збежно ступити у конфликт са кнезом Василијем III и митрополитом Данилом, или оставити по страни спорно питање због чувања мира. Његов морални избор у корист активног тражења испуњења Хри-стових заповести проузроковао је испитивања, повезана са трпљењем многих и тешких страда-

ња. Као што приповеда житије преподобног Максима Грка, у одлучујућем моменту највећег душевног напора, њему се ја-вио ангео и рекао му: „Калуђере! Овим мукама ћеш избећи вечне муке“. Могуће је да су управо ово виђење и речи ангела представљали одлучујући моменат у образовању идеје о спа-соносном значењу страдања у човековом животу.

Треба истаћи и то да држање заповести, без обзира на њи-хово апсолутно савршенство, неизбежно доводи до страда-ња у земаљском животу. Узрок томе се налази не у самим за-повестима, него у бројним другим факторима који имају непосредан утицај на човека.

На првом месту, своју улогу овде има присуство душевних страсти. Њено настојање да им удовољи рађа одређене жеље, које, када нису испуњене, до-воде до унутрашњих душевних мука. Не мању муку представља и њихово стишавање или искорењи-вање. Друго, не треба да се заборави стање света у коме се одвија земаљски живот. Присуство огро-мног броја повода за грех не оставља могућност спокојног хришћанског живота чак ни за човека чи-сте савести. Осим тога, ненавист злих духова, која је постојана и превазилази људске снаге, представља главни узрок страдања хришћана који богоугодно живе.

Један од главних темеља на којима се заснива мисао о спасоносном деловању страдања на душу јесте чи-њеница крсних страдања и смрти Господа Исуса Христа. Преподобни Максим пише: „Благодарећи Његовим спасоносним страдањима, Васкрсе-

њу и Вазнесењу на Небеса, на ученике су се излили благо-дат и дарови Светог Духа, а преко њих и на све народе, тако да је сасвим ишчезла прелест богомрског идо-лослужења, и свуда је за-сијала светлост истин-ског богопознања“.

Да би избавио чо-вечанство од вечног удела Ада, Бог је Сам

изабрао пут сопственог овапло-ћења и страдања. Да је био могућ други начин да се превлада осуда на смрт људског рода, који је због преступа лишен раја, онда би си-гурно Христова молба: Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене (Мк 14, 36), била испуњена. Разлози због којих је Бог одабрао жртвена страда-ња као средство спасења оста-ју, у својој дубини, непојмљиви људском разуму. У односу на ово преподобни Максим гово-

bogo

slov

qe

Јеро

мон

ах К

АСИ

ЈАН

(Пло

ски)

Смисао страдања у стваралаштву Преподобног Максима Грка

10

svetigora /

2016

/ д

ецем

бар

кроз кратковремено страдање чо-век задобија непролазна благо-датна својства душе.

У мисли преподобног Мак-сима треба подвући још један изузетно важан моменат. Он говори о стремљењу Господа да својим трпљењем покаже људима да само посредством великих напора и тескоба могу да уђу у обиталишта Оца Небе-ског. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задоби-јају (Мт. 11,12). У земном животу Цар-ство небеско се не достиже ни на један други начин, осим кроз вр-линско савладавање тешкоћа, не-избежно везаних са подношењем страдања.

Из до сада реченог можeмо да закључимо следеће. Наше спасе-ње у великој мери зависи од пре-владавања зла које је због грехопа-да постало причасно човечанству. Борба човека са злом је неминов-но везана за страдање. Управо из тог разлога, земаљски живот је више испуњен страдањима него блаженствима. Зато, као што каже Преподобни обраћајући се души,

„од Вишњег су ти одређени стра-дања и подвиг, да би се борила против невидљивих непријатеља и припремљени су ти почасти или казна, у зависности од тога да ли ћеш храбро водити борбу или ћеш трпети пораз“. У овом свету, бежа-ње од страдања је не само бесми-слено него и погубно за душу. Оно је једнако добровољном предава-њу себе на милост непријатељу из страха од пораза.

Хришћански смисао страда-ња даје ново упориште човеку не само у смислу њиховог прихва-тања него и надвладавања. Кроз његову призму они се јављају не само као бесмислено лишавање могућности да се живи срећно, него више имају улогу извесног подстицаја који може да покрене душу ка непрестаној тежњи ка са-вршенству.

Људски напори да се надвла-дају страдања, проузрокована у првом реду самим стањем смрт-ности, нису довољни. Главни и основни моменат при њиховом надвладавању представљају кр-сна страдања и смрт Господа Ису-са Христа.

ри: „Истински разлог толико великог човекољубља Божијег, због кога је Он изво-лео да претрпи страдања, смрт и погребење, познат је само Богу“. Јер ко познаде ум Господњи (1Кор. 2, 16), говори апостол Павле.

Можда је један од најбитнијих разлога због којег је неопходно да се људска природа исцели од страсти кроз страдање и да се смрћу победи смрт, Богом дана човекова слобода. Када човек не би био слободан, он би био лишен богоподобног савршенства, на које је призван, будући да само створење подобно Богу може да схвати Његову божанствену љубав. Слобода пак осуђује човека на одговорност по закону правичности, тј. за преступ – смрт. Овакав закон је Богом дат. По речима Светог апостола Павла казна за грех је смрт (Рим. 6, 23). Исто као што сам живот, ко-

јега је источник Бог, човек може да прима само кроз везу са Богом, тако и отуђење од Њега неизбежно повлачи за собом смрт,

због удаљавања од извора живота.Сатанина ненасита злоба, подстакла га је да по-

куша да овлада и Христовом душом, будући да су сви људи пре Њега, због своје личне греховно-

сти, потпадали под осуду смрти. Господ Исус Христос, будући безгрешан, није био надвла-

дан смрћу, али је Он, својим добровољним предавањем на Распеће, „Својом свесве-том душом“ сишао у ад, и разрушио га Сво-јом Божанственом силом.

Треба обратити пажњу на следеће аспекте.

По мишљењу Преподобног Макси-ма још један важан разлог због кога је

Господ претрпео страдања јесте „жеља да пројави неизрециву љубав Божи-

ју према људима“, што је врло битно из аспекта подражавања Христу. За хришћани-на је битно извршавање личног подвига управо

ради љубави, која је свеза савршенства (Кол. 3, 14), док сами подвизи савладавања себе,

било да су то физички подвизи и аскеза или морални подвизи, могу да не буду на корист човеку. Они сами за себе узети, са хришћанске тачке гледишта, нема-

ју вредност. Апостол Павле потврђу-је: И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам сво имање моје и дам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ни-шта ми не користи (1Кор. 13, 2-3).

Осим тога, Владика свега створеног је хтео да нам пока-же облик најдубљег смирења, које се састоји у спремно-сти да се у сваком моменту жртвује све ради љубави према Богу и достизања

Царства небеског. Мада човеку који је већ за-

добио ове благодатне дарове, нити смире-ње, нити жртвовање не доносе страда-ња, него напротив радост и душевни мир. На такав начин, 11

децембар / 2016 / s

vetigora

Преподобни Максим Грк обраћа посебну па-жњу на плодове страдања. Њихов главни сми-сао он види у утицају на стање духовне снаге човека. Он увек и свугда истиче дело нашег спасе-ња, које је Господ већ извршио. Од човека се тра-жи прихватање Његових благодатних дарова. Што савесније човек испуњава Христове заповести то потпуније он прихвата Богом дароване дарове ис-купљења. Зато је и главна мисао преподобног Мак-сима по питању достизања спасења, мисао о де-латном испуњењу заповести Христових. „Увек се чврсто држати Божијих заповести, усрдно устроја-вајући по њима свој живот. Јер је иначе немогуће спасти се“, каже Преподобни.

У односу на плодове страдања преподобни Максим указује прво на плодове страдања Господ-њих. Благодарећи победи Исуса Христа над крсним мукама и смрћу разрушена је преграда између Бога и чове-ка. Могућност да се постане део народа Божијег се рас-прострла на цело човечан-ство. И више од тога, Својим страдањима Господ је укинуо главни узрок страдања, а то је грех. Укинувши грех, Спаси-тељ је Крстом избавио људе од власти ђавола, давши чове-ку силу да „смело води битку са невидљивим непријатељи-ма“. У исто време, као звезда путовођа спасењу, дана је човеку нада да Христос, васкрснувши из мртвих, више не умире, смрт више не влада Њиме (Рим. 6, 9).

Што се тиче самог човека, страдања се јављају не само због утицаја спољашних неблагопријатних услова и лишавања, него, чак и више, у борби са са-мим собом, са својим жељама и стремљењима.

Ако се узме у обзир тврђење преподобног Мак-сима: „Увек се чврсто држати Божијих заповести, усрдно устројавајући по њима свој живот. Јер је ина-че немогуће спасти се“, тада и сама животна ори-јентација може да постане извор страдања. Отуда, победа над сопственим жељама ради испуњења за-повести не само да тражи одлучност и снагу, него је повезана са трпљењем тескоба због повређене са-мовоље. Треба рећи да се управо самовоља јавља као један од основних узрока човековог страдања.

Древни мислилац Пирон је дошао на идеју да ће га одрицање од жеља избавити од страдања, страхова, промашаја, од свега што човек хоће да избегне у животу. Једна од основних идеја буди-зма – избављење од страдања путем претапања у нирвану – такође је саздана да би се избегла стра-дања. Људи су, уопште, склони, да при сусрету са страдањима траже избављење од њих, због чега су изумели мноштво различитих начина. Хришћан-ско поимање страдања управља мисао ка другачи-јем њиховом прихватању. Страдања се не схватају као зло због разлога резултата њиховог деловања. Многобројни хришћански мученици су са радошћу

прихватали не само страдања него и смрт ради Христа. Стра-дања и мучеништво су постали средства достизања вечних блага. Чак и ако се одвоји мучеништво за Христа од свакод-невних тескоба и несрећа, трпљење у надвладавању свакод-невних искушења ради испуњавања заповести Христових може да се упореди са вољним мучеништвом, које се испуња-ва у различитој мери.

Вратимо се на оно што каже преподобни Максим Грк у контексту хришћанског православног поимања овог питања:

„Од Вишњег су ти одређени страдања и подвиг да би се бори-ла против невидљивих непријатеља...“ Не треба да се сматра да преподобни Максим приписује страдањима позитивни аспекат, него у њима види подстрек који покреће душу на по-двиг. Тескобе и страдања треба да радују и веселе душу, зато што је приближавају богоуподобљавању у Христу.

Ово питање треба да се размотри и са друге стране. Ка-кву улогу имају и какав плод доносе човеку уживања? Ужи-

вање има врло дубоки смисао у човековом животу. Радост и срећа овог живота пред-стављају сенку будућих добара. Зар се не може назвати уживањем осећање пасхал-не радости или заслуженог одморa после дуготрајних напора? Чак и сами труд, за-нимање стваралачким радом који човек воли, доноси не мало задовољства човеку који испуњава своју замисао. Ипак, Спаси-тељ каже: Тешко вама који се радујете сада... –називајући блаженима оне који плачу, који су гладни, изгнани итд.

Према преподобном Максиму, онај ко је ради уживања побеђен силом страсти,

не представља „одухотворен образ Небеског Владике, него само човекообразно подобије бесловесне природе“. Одно-сно, због неуздржаности у уживању у земаљском животу чо-век губи своје достојанство, а са тиме и наслеђе будућих до-бара.

На тај начин, пред нама се јасно јавља слика узрока стра-дања човека. Према општем закону духовног живота, неизбе-жно се појављује конфликт приоритета између пролазним и вечним вредностима. Времена, земна блага, само делимич-но и краткотрајно стишавају страдања и дају ужитак и радост души. Ова пролазна радост доноси не малу корист човеку, подржавајући га у свим тешкоћама његовог живота. Захва-љујући постојању времених добара ми избегавамо тешке по-следице очајања и унинија. У исто време, уживање земних добара супротно Божијим заповестима, или прекомерно или пак сматрајући их најбитнијим у животу, свакако доноси стра-дања и опустошење.

Вечна божанствена блага се неопходно стичу путем дугих и тескобних напора самоодрицања и подвига. Могуће је пак да се достигну само пролазећи кроз уска врата Царства не-беског.

Страдања у свим својим пројавама се јављају као равноте-жа између духовне и физичке стране живота. Када су њихов узрок пороци, они отворено указују човеку на нарушавање хармоније душе. Страдања у земном животу откривају овај или онај недостатак човеков. Чак и она која су узрокована де-ловањем „непрекоривих страсти“ рађају у човеку стремље-ње ка достизању бољега.

У овом свету, бежа-ње од страдања је не само бесмислено него и погубно за душу. Оно је једнако добровољ-ном предавању себе на милост непријатељу из страха од пораза.

Изворник:bogoslov.ruПревод са руског: сестринство манастира Бања12

svetigora /

2016

/ д

ецем

бар

Светом архијерејском литургијом, бла-госиљањем славског колача и пра-зничном трпезом хришћанске љубави у манастиру Жребаонику код Даниловгра-да 10. новембра је прослављена 750-го-дишњица престављења Светог Арсенија, другог архиепископа српскога, чије све-те мошти почивају у овом манастиру. На-чалствовао је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Ам-филохије, а саслуживали су му господа Епископи: франкфуртски и све Њемачке Сергије, диоклијски Кирило и умировље-ни захумско-херцеговачки Атанасије, као и многобројно свештенство СПЦ.

У току Литургије, митрополит Амфило-хије је миропомазао новокрштену дјевој-чицу Арсенију.

Литургијску проповијед након читања Јеванђеља одржао је владика Сергије.

Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а онда је владика Ата-насије у краткој бесједи рекао да се Све-ти Арсеније данас слави и у Богословији у Сремским Карловцима, чији је небески покровитељ и заштитник. „Он је велики јерарх, велики проповедник Јеванђеља и велики монах. Дирљиво је што се овде данас прославља 750 година његовог пре-стављења. И много ми је мило што овде имате доста деце“, рекао је владика Ата-насије.

Митрополит Амфилохије је поздра-вио браћу архијереје ријечима да празник Светог Арсенија не слави само обитељ ма-настира Жребаоника. „Слави га сва наша Црква светосавска, али и сва Црква право-славна. Свети равноапостолни Арсеније је имао заповијест од Господа и благослов светога града Јерусалима, преко његовог духовног оца Светог Саве, да проповије-да Јеванђеље српском народу, али у исто вријеме он је равноапостолан – он пропо-виједа Јеванђеље у име све Цркве Христо-ве, једне, свете, саборне и апостолске. То свједоче и његове свете мошти кроз вјеко-ве“, казао је митрополит Амфилохије.

Владикама Сергију, Кирилу и Атанаси-ју, митрополит Амфилохије је предао дар игуманије манастира Ждребаоника мона-

хиње Јустине – иконе Светог Арсенија. Потом је прире-ђена славска трпеза хришћанске љубави.

У сали Центра за културу у Даниловграду увече је одржана свечана духовна академија поводом 750 годи-на од престављења Светог Арсенија Сремца и поводом 100 година од побуне даниловградских учитеља због забране ћирилице од стране ондашњих аустроугар-ских окупационих власти.

Скуп је благословио митрополит Амфилохије, а поздравним словом му се обратио Епископ диоклиј-ски Кирило, који је рекао да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ. „Његове свете мо-шти су стигле и до далеке Кине и до Сјеверне Аме-рике, а ево и ја свједочим да су стигле и до Јужне Америке, гдје по благослову нашег светог владике Амфилохија учествујем у мисији наше Цркве. И за-једно са својим светим кивотом и светим моштима свуда је Свети Арсеније пронио мед Христов, који су благословене пчеле положиле у његов свети кивот у манастиру Довољи. А пошто је то мана-стир Довоља, тог меда је увијек било довољно за ових 750 година, а биће га, ако Бог да и Свети Ар-сеније, и убудуће“, рекао је Епископ диоклијски.

Он је рекао да нам је тај мед увијек ублажавао чашу жучи, која је такође била присутна кроз ци-јелу нашу историју. „Данас се морамо сјетити и жучи коју су испили прије сто година учитељи у бјелопавлићким школама, који су одбили да се повинују наредби окупационе аустроугар-ске власти, којој је једна од првих наредби била укидање ћириличног писма и српских патриот-ских пјесама“, казао је Владика.

Он је додао да се ми не бисмо сјетили тог дрског чина окупатора да нам се нешто слично не догађа и данас. „Иако се, у наизглед ничим притијешњеној, слободној и демократској Цр-ној Гори ћирилица децидно не забрањује, она се све више потискује, као и све што на било који начин има префикс српски. Сјећајући се исповједничког тамновања четрнаест бјело-павлићких учитеља у аустроугарским казама-тима, постављамо реторичко питање: Зашто би се Црна Гора одрицала данас наслеђа Светог Кирила и Методија, Војислављевића, Светога Јована Владимира, и славних Немањића, Балши-ћа и Црнојевића, Цетињскога Октоиха, српског имена, које као и црногорско стоји у Горском вијенцу, нашој завјетној књизи? А тиме се, дакле, одриче и великога Његоша, Ловћенског тајновид-ца, и Николе Тесле, који је поријеклом са ових про-

Свуда је пронио медХристове науке

750 годинаод упокојења Светог Арсенија Сремца

13

децембар / 2016 / s

vetigora

reporta`a РАЈО Војиновић

стора, а за себе је говорио да је Србин, Вука Караџића и краља Николе и химне његове ‘Онамо, ‘намо’. Зашто би се Црна Гора одрицала своје Метохије и Пећке патријарши-је?“, казао је владика Кирило и додао да, иако смо прого-њени, ипак нијесмо остављени.

Свечану празничну бесједу одржао је отпуштени професор српског језика из Никшића Веселин Мато-

вић, а у умјетничком дијелу програма наступили су: Хор „Свети Јован Владимир“ из Бара, пјевачка група „Дарови Светог Јована Владимира“ из Бара, Фолклорни ансамбл

„Даниловград“ из Даниловграда, дјеца полазници дани-ловградске школе вјеронауке, женска пјевница при да-ниловградском храму Свете Текле и народни гуслар Ми-ленко Калезић.

Сабље Баја и Јакова Станишића

За славском трпезом, Бјелопавлић Лука Брајо-вић је митрополиту Амфилохију предао изузет-но вриједне експонате на чување у Митрополији

– сабље својих предака по женској линији: пуковни-ка Југословенске војске у Отаџбини Баја Станиши-ћа, који је погинуо бранећи кивот Светог Василија Острошког од бољшевичких богобораца, и њего-вог оца Јакова.

Он је рекао да је Бајо Станишић био рођени ујак његовом оцу. „Ове сабље су у наше руке дошле много раније. Моја баба Божана их је чувала испод земље за вријеме комуниста. Дала их је свом сину, моме оцу, а касније мој отац мени. Ја их сада покла-њам Владици и Митрополији црногорско-примор-ској, да оне буду изложене на мјесту које им доли-кује, и које доликује Бају Станишићу“, казао је он.

Митрополит Амфилохије је рекао да ће сабље бити изложене у манастиру Острогу на мјесту по-гибије Баја Станишића. „Нека њихово присуство на том мјесту буде молитва Светоме Василију да се братоубилаштво, које је оскрнавило и Острошку светињу и цијелу Црну Гору, прекине једном за с