Uvod u filozofiju Jun, 2005.

1. Može li se filozofija definisati kao ljubav prema mudrosti? 2. Odnos filozofije prema mitu, religiji, umetnosti, ideologiji3. Priroda svakodnevnog mišljenja4. Filozofija i nauka5. Odlike filozofskog mišljenja6. Sistematika filozofije7. Filozofija i njena istorija8. Oblici recepcije filozofije9. Polis i agora – rodno mesto grčke filozofije10. Počeci filozofiranja u Grčkoj11. Sokrat: obrt mišljenja ka samospoznaji i čovekovom svetu12. Platonovo učenje o idejama13. Aristotelova metafizika razvoja14. Aristotelova etika ljudske izvrsnosti i mere15. Platonovo i Aristotelovo shvatanje umetnosti16. Nova značenja reči filozof i filozofija (Srednjevekovna filozofija, 15-18 ili 102-106)17. Teološko oblikovanje hrišćanske vere (34-37)18. Katafatička, apofatička, mistička i simbolička teologija (353, 362, 365, 190)19. Osnovni principi teološkog mišljenja (59-62)20. Grčka filozofija kao preparatio evangelica pagana: Platon i Aristotel (64-69)21. Stoicizam i hrišćanstvo (69-72)22. Plotinov neoplatonizam: Jedno, emanacija, put nadole i put nagore (75-82) 23. Hrišćanska apologetika: grčki apologeti (93-97)24. Tertulijanova radikalna apologija i odbacivanje filozofije (97-102)25. Istočnohrišćanska patristika (136-141)26. Avgustin: racionalizacija objavljene teologije (162-166)27. Avgustin: metafizika unutrašnjeg iskustva (169-176)28. Pseudo Dionisije Areopagita: bog, svet, hijerarhije (180-184)29. Sholastika kao prirodna teologija: osnove, dometi, granice (202-207 ili 474-477)30. Osnovi ortodoksne teologije i vizantijske filozofije (207-212)31. Dogmatski sporovi u istočnom hrišćanstvu: trojstvo, Hrist, ikone (213-221)32. J. Damaskin: shvatanje filozofije, ljudske prirode i ličnosti (234-239)33. Osobenosti istočnohrišćanskog mišljenja (240. i dalje)34. Naučni, humanistički i renesansni tokovi u Vizantiji (267-270, 482-484)35. P. Abelar: za slobodno mišljenje i etiku slobodne odluke (283-290)36. Dokazi božje egzistencije (356-361)37. Spor oko univerzalija (411-415)38. Istočnohrišćanska mistika: isihazam J. Lestvičnika (376-380)39. Zapadnohrišćanska mistika: Majster Ekart (392-395)40. Dogmatski sporovi: Et Filioque i Treće mesto (424-432)41. Tomistička sinteza: odnos filozofije i teologije (453-456)42. Dante: filozofija i etika kao središte kosmosa znanja i delovanja (523-528)43. Renesansa – humanističko i naučno prevladavanje duha srednjovekovlja44. Rodno mesto savremene filozofije: Dekart i Paskal45. Apsolutizacija ideje napretka46. Prosvetiteljstvo i francuski materijalizam XVIII veka47. Kantovo učenje o izvorima, moćima i granicama saznavanja48. Kantova etička, estetička i socijalna misao49. Fihteov subjektivni idealizam i dijalektika subjekta i objekta50. Šelingov objektivni idealizam i dijalektika realiteta51. Hegelov sistem apsolutnog idealizma (panlogizam)52. Hegelov prikaz razvoja apsolutne ideje53. Hegelovo učenje o istorijskom kretanju54. Antimetafizički naboj hegelovske levice55. Marksovo tumačenje stanovišta prakse56. Marksovo učenje o otuđenju57. Osnove Šopenhauerove pesimističke etike58. Kjerkegorova individualistička pobune protiv metafizike59. Ničeova pobuna protiv tradicionalne metafizike i morala60. Diltajeva metoda duhovnih nauka (hermeneutika)61. Hajdegerova fundamentalna ontologija62. Jaspersovo tumačenje egzistencije63. Specifičnost Sartrove filozofije egzistencije64. Pozitivizam – osnovne regule65. Strukturalizam – polazište, metod, etape66. Bloh – filozofija utopije i nade67. A. Heler – radikalne potrebe, demokratija, svakodnevica68. Različiti oblici filozofskog čitanja Frojda

69. Tumačenje moderne i postmoderne70. Legitimacijska kriza savremene filozofijа.

1. Može li se filozofija odrediti kao ljubav prema mudrosti?

Pojam filozofije uveli su neki od prvih filozofa i iz samog imena možemo zaključiti da je filozofija ljubav, težnja prema mudrosti. Ne zna se tačno ko je prvi upotrebio ovaj termin, neki misle da je to bio Pitagora, neki da je to bio Heraklit ali u svakom slučaju ovaj pojam će bliže odrediti tek Platon i Aristotel. Među velikim brojem filozofa koji su postojali tokom njene duge tradicije teško je naći dvojcu koji će je jednako definisati. Tako je ona ,za Aristotela na primer, nauka o prvim principima i prvim uzrocima stvarnosti dok je za Rasela razmišljanje o stvarima o kojima egzaktno znanje još nije moguće; nauka se odnosi na ono što pouzdano znamo a filozofija na ono što još ne znamo. No zadržimo se za sada na onome sto proističe iz samog imena a to je da je filozofija ljubav prema mudrosti. Treba najpre odrediti šta je to mudrost? Da li je svako znanje mudrost?

Mudrost pretstavlja istinito znanje i ispravan dobar stav. Dakle mudrost pretstavlja jedinstvo istinitog i dobrog. A sto je to filozofsko znanje?

Aristotel je podelio znanje na dve vrste: sposobnost saznanja i sposobnost prosuđivanja. Prva vrsta je važnija za filozofiju i obuhvata:

-intuitivni um kojim neposredno shvatamo prve principe saznanja i sveta-sposobnost dokazivanja i izvođenja zaključaka iz prvih principaJedinstvo intuitivnog uma i sposobnosti dokazivanja pretstavlja mudrost, najviše teorijsko znanje. Druga

vrsta znanja je sposobnost prosuđivanja i odnosi se na veštinu proizvođenja, tehne i praktičnu, političku razboritost. Ova vrsta znanja je od manjeg značaja za samo definisanje filozofije ali može biti predmet njenog proučavanja.

Kada kažemo da je filozofija ljubav prema mudrosti ovo može zazvučati čudno jer je filozofija odraz racionalnosti uma a reč ljubav opisuje emociju, nešto što nije racionalno. Ipak sasvim je na mestu upotrebiti reč ljubav jer je svaka filozofija emfatička – njen zanos je usmeren prema istinitom i dobrom.

Filozofija traga za istinitim i dobrim. I ne samo da traga već to i pronalazi. Istinito i dobro možda nisu jedninstveni, mozda su nedostižni ili ne postoje ali svako traganje i razmišljanje o njima je filozofija.

Filozofije se međusobno prevashodno razlikuju po kriterijumima utvrđivanja istinitog i dobrog. Tu dolazimo do ironije u samoj filozofiji – svaka filozofija zapravo već zna za čime traga. Ona prvo konstituiše to istinito i dobro i zatim za njim traga. Kada filozofija tvrdi da ne zna t-o je samo poziv na razmišljanje, poziv da zajedno dođemo do istine.

Filozofija se suprotstavlja mitu – metaforičnoj višeznačnosti mita suprotstavlja jednoznačnost misaone argumentacije. Filozofija sve dovodi u pitanje i živi od sopstvene nesigurnosti.

Sa stanovišta dobrog i istinitog svaka filozofoja ima dva lica – sistem i atitudu.Filozof konstituiše dobro i istinito i u skladu sa time konstituiše svoj svet. Drugo lice pretstavlja sistematsko

navođenje svog misaonog sagovornika ka vrhuncu jer svako biće treba da je sposobno da samo dosegne istinito i dobro.

2.Odnos filozofije prema mitu, religiji, umetnosti

Istorija filozofije je u bliskom srodstvu sa istorijom ostalih ljudkih delatnosti – nauke, umetnosti ali i sa istorijom religije. Sve ove delimične istorije zajedno čine istoriju razvoja ljudske misli.

~filozofija i mit~Mit pretstavlja preteču filozofije. I mit se kao i filozofija bavi istinitim i dobrim, suštinskim problemima i

opštim pojmovima. Ali mit se , za razliku od filozofije, bazira na mašti a ne na razumu. Mit je pun emocija i daje potpuna, konačna objašnjenja u kojima nema mesta za dalje razmišljanje. Medjutim često se brkaju uzrok i posledica, predmet i svest i pribegava se personifikaciji.

Filozofija, pak, pretstavlja diskurzivno mišljenje – mišljenje koje rasčlanjava, pojmovno objasnjeno, postupno od argumenta ka argumentu, od uzroka ka posledici. U filozofiji neka konačne istine, sve se dovodi u pitanje.

I u filozofiji se nekada, pogotovo u prvim stadijumima razvoja, pribegavalo lažnom mitu – priči koja je smišljena da bi se postojeće pojmovno mišljenje lakše objasnilo. Ovome je pogotovo pribegavao Platon koji se pre filozofije bavio pesništvom i bio književno talentovan ( npr. Mit o pećini). Ovo su činili i neki predsokratovci ali sa Aristotelom ovo definitivno nestaje – ako se mišljenje toliko osnažilo da samom sebi da svoje određeno biće onda mu mit više nije potreban.

~filozofija i religija~I religija pokusava da zahvati večnu suštinu stvari, ali na različit način od filozofije. U religiji se do istine ne

dolazi mišljenjem. Istina se u religiji objavljuje. Čovek nije sposoban da do istine dođe sam pa mu ona biva saopštena odozgo i to putem proroka – lika koji otkriva istinu. U religiji nema diskurzivnog mišljenja. Religija se bazira na drugom veoma važnom duhovnom procesu a to je vera.

Još u doba antičke grčke javljaju se kritičari religije. Xenofan kritikuje antropomorfni politeizam. Ipak treba uvek razlikovati religiju od crkve. Hegel je rekao da je religija bila, jeste i biće jedna od suštinskih ljudskih duhovnih potreba.

~filozofija i umetnost~Filozofija pokušava da do apsoluta dođe razmišljanjem dok nam umetnost pokušava dati čulni prikaz apsoluta

– umetnost je pokušaj saznavanja apsoluta kroz čula.Definicija umetnosti kakva je danas je slična još od Hegelovog doba. Ali pre toga, u antičko vreme i posle nije

bila takva. U antičkoj grčkoj se pod terminom umetnosti više podrazumevala veština – zanat. Umetnosti su se delile na proste i slobodne. Proste su bile one koje su zahtevale fizički napor( vajarstvo, arhitektura) a slobodne su bile oslobodjene fizičkog napora( muzika, astronomija, gramatika). Plutarh i Lukijan na ovu temu kažu: Koliko se god mi divili Fidiji, niko od mladih neće pozeleti da postane Fidija.

Poezija je stajala odvojeno od umetosti i bliže filozofiji. I filozofi i pesnici poznavali su moć reči, imaju sposobnost govora. Reči imaju moć da zavedu – to je psihagoška funkcija reči o čemu govori Gorgija u svom delu ‘Pohvala Heleni’.

I poezija i filozofija imaju metafizičku funkciju, zadiru u ono što je sa one strane fizike. Aristotel je na primer smatrao da je poezija na neki način značajnija od istorije jer govori o opštim stvarima dok istorija govori samo o određenim događajima koji su mogli i da se ne dogode.

Poezija ima i moralnu stranu – utiče na moral svojih čitača.Razlika izmedju filozofije i poezije je u tome što poezija nastaje kao plod nadahnuća a ne kao plod

racionalnog razmišljanja.Platon, iako u mladosti i sam pesnik, kritikuje poeziju. Smatra da pesnici kažu puno pametnih stvari ali ne

znaju da ih obrazlože.

3.Priroda svakodnevnog mišljenja

Čovek rođenjem ulazi u svet koji postoji nezavisno od njega. Ne bira gde će se i kada roditi i živeti već dospeva u određene društvene odnose i konkretne sisteme zahteva i institucija kojima se mora prilagoditi i u kojima mora da nauči da živi. Svakodnevni život je heterogen u najrazličitijim aspektima i zahteva čitav niz različitih sposobnosti kojih često nismo ni svesni ( čula, pamćenje, mišljenje). Ipak postoji samo jedno središte svakodnevnog života a to je pojedinac.

Usmerenost svakodnevnog mišljenja je pragmatična, naš cilj je da funkcionišemo. Mišljenje ne postoji odvojeno od zadatka. Pojedinac usvaja samo ono od svakodnevnog znanja što mu je potrebno. To nazivamo pojedinačnom pragmatikom. Čovek prvo mora naučiti opažanje, osećanje i mišljenje. Ove tri stvari nisu razdvojene: svakodnevno mišljenje je uvek zasićeno opažanjima i zahvaćeno osećanjima.

U zavisnosti od doba i društvenog sloja menja se i kvalitet i kvantitet neophodnog znanja. Od svakog pojednica se zahteva određeni minimum radi preživljavanja a preko toga zavisi od mesta koje pojedinac zauzima u podeli rada a i od samog pojedinca.

Nosioci sadržaja svakodnevnog znanja su starije generacije, prevashodno roditelji. Tu su takodje i škole i verske zajednice, to jest sveštenici u strogo religijskim zajednicama. Pojavom štampe stvoren je jos jedan izvor znanja a danas se on javlja u više oblika to jest medija. Količina neophodnog znanja se, kao što smo reki, menja. Do povećavanja dolazi na dva načina. Prvi način je iz novih društvenih iskustava. Drugi način je kada se znanja iz oblasti

rodnih objektivacija svesno spuštaju u svakodnevno znanje. Ovo su izvesna religiozna znanja koja crkva unosi ali ga prenose roditelji. Ipak crkva se često meša da se ne bi znanja udaljila od prvobitne dogme. I naučna znanja se tako spuštaju u svakodnevno znanje. Ona često nisu realno korisna već zadovoljavaju puku znatiželju.

U svakodnevnom životu znati nesto znači usvojiti postojeće iskustvo mišljenja i u njega ugraditi sopstvano iskustvo čime se čovek osposobljava za svakodnevne heterogene tipove delovanja. Razumeti znači steći neko znanje i osposobiti se za njegovu upotrebu.

Svakodnevno znanje je uvek doksa a nikad episteme iako se svakodnevno dokazuje. Doksa je očevidno znanje koje na nivou svakodnevice stoji bez znaka pitanja. Ali kada se postavi pitanje zašto tu počinje filozofsko mišljenje. Episteme je tamo gde se i očigledno dovodi u pitanje. Kada filozofski razmišljamo nismo u stanju da funkcionisemo.

Svakodnevno znanje pretstavlja osnovu svih znanja. Kontemplacija je osnovno ljudsko ponašanje koje se javlja tamo gde nema straha od prirode i gde odnos prema prirodi nije pragmatičan. Radoznalost i interes su cilj sami sebi. Sve stvari koje su predmet pragmatičkog interesa mogu postati predmet kontemplacije kada ih ne konzumiramo.

Sposobnost koja se nadovezuje na ovu jeste opisivanje. Ono je prvanstveno pragmatičkog karaktera, osobine se opisuju da bi se znalo kako nešto upotrebiti. Klasifikovanje je takođe prvenstveno pragmatično ali se ne zaustavlja na tome. Priprema za cilj je oblik eksperimenta čest u svakodnevici.

Anticipirajuce mišljenje koje unapred ne sadrži nikakvu nameru za ostvarenjem je sanjarenje. Ono može biti pozitivno jer pretstavlja igru duha ali ako se život u potpunosti pretvori u sanjarenje onda to nije dobro.

Mada se svakodnevno znanje ne uklapa u homogenu sliku sveta ipak već na nivou svakodnevnog mišljenja postoji potreba za jedinstvanom slikom sveta. U početku su te slike mitološke i religiozne prirode i nisu još udaljene od svakodnevnog mišljenja. Ipak velike sinteze ne sprečavaju svakodnevno mišljenje da stvara delimične sinteze.

4. Filozofija i nauka

Sve nauke su ponikle iz filozofije. Filozofija je bila prvi oblik racionalnog proučavanja celine stvarnosti. Nije bilo ni predmetne ni metodološke razlike izmedju filozofije i nauke. Ali odnos izmedju filozofije i nauke se tokom istorije menjao.

Razvojem čovekove delatnosti a naročito proizvodnje, počinje da se javlja potreba za specifičnim i specijalnim sistematizacijama znanja. Ta se potreba istorijski gledano realizovala kao proces diferencijacije posebnih nauka iz filozofije.

Prvu sistematizaciju nauka nalazimo već kod Aristotela. On navodi nekih 7, 8 nauka i filozofiju posebno i kaže da su sve nauke potrebnije od filozofije ali nijedna nije vrednija.

Proces diferenciranja posebnih nauka je kako se čini u dobroj meri zavrsen u 19. veku. Tu nailazimo i na najnižu tačku pada filozofije, kod osnivača sociologije Ogista Konta koji u svojoj podeli nauka potpuno odbacuje filozofiju.

Kada se u jednom momentu filozofija počela iscrpljivati, Imanuel Kant ju je usmerio u novom pravcu – od gnoseologije ka antropologiji i etici. I filozofija prestaje da bude najopštija nauka.

Može li se filozofija odrediti preko nauka?Filozofija poseduje naučni karakter – bavi se traganjem za opštim, zauzimajući kritički i anticipatorski stav.

Ipak pristup stvarnosti koji ima filozofija je drugačiji od onog u nauci. Predmet filozofije se ipak ne može odrediti nezavisno od posebnih nauka. Celovita znanja o svetu i o odnosu čoveka i sveta koje osvaja filozofija baziraju se na rezultatima pojedinačnih nauka ali ih po celovitom pristupu moraju nadilaziti.

Napredak u filozofiji se takođe razlikuje od napretka u filozofiji. Nauka napreduje putem razvoja tehnike i primenjljivosti. Filozofija, pak, napreduje stvaralačkom problematizacijom teorije i prakse i time sto učestvuje u bitnim ptanjima i sporovima o sadašnjosti i budućnosti čoveka i društva. Filozofija je povezana sa naukom, politikom, umetnošću i na neki način je nesamostalno mišljenje ali upravo to sprečava njen razvoj u disciplinu strogog discipliniranog i uhodanog mišljenja. Filozofija dopušta slobodu, u njoj ne postoji jedan put do istine.

Filozofija je kritičko postavljanje pitanja o stvarnosti i čoveku. Sama pitanja su važnija od odgovora – ni ne očekuju se konačni odgovori, bitno je razmišljanje, traganje.

Nauke su posebni momenti osvajanja celine znanja ali potrebna im je i opšta teorija stvarnosti. Filozofija je izvor ideja za nauku zbog svoje predmetne širine, neobaveznosti i sloboda od tehničke provere. Filozofija prethodi nauci. Ona daje rešenja za probleme koji se još uvek ne mogu eksperimentalno potvrditi. Filozofija nije eksperimentalna nauka.

Rascepkanost nauka je produkt tehničke civilizacije koja korene vuče iz renesanse. Frensis Bekon, filozof perioda renesanse, vazi za proroka moderne nauke. On je smatrao da će se težište civilizacije premestiti na zapad i da će svetom vladati zemlja koja ima najnapredniju nauku. Smatrao je da je znanje vredno samo ako je upotrebljivo i da su antički filozofi grešili što su smatrali da je znanje samo po sebi vrednost.

Od kritičara savremene civilizacije treba pomenuti Fridriha Ničea koji smatra da propast civilizacije počinje od Sokrata, kada je Apolonski princip nadvladao Dionizijski, koji su inače bili u skladu. Maks Horkhajmer kaže da napredak u nauci ne znači obavezno i napredak u ljudskoj sreći niti znači smislenost razvoja istorije.

Herbert Markuze, pak, kaže da smo zatrpani lažnim potrebama i da filozofija čuva opštost i celovitost uvida.

5.Odlike filozofskog mišljenja i filozofsko čuđenje

Filozofija započinje svoju istoriju postavljanjem pitanja koja su izraz radoznalosti ljudskog uma.Već Aristotel u svom delu ‘Metafizika’ kaže da je upravo radoznalost podstakla prve mislioce na filozofsko posmatranje života. On takođe kaže da filozofija zapravo počinje čuđenjem i to čuđenjem pred svakodnevnim događajima. Čudjenje nastaje kada probuđeni um otkriva da stvari nisu i ne moraju biti onakve kakve izgledaju u granicam neposrednog čulnog iskustva i običnog, zdravog razuma koji se na tom čulnom iskustvu zasniva. Shvatiti neku teškoću i čuditi se po Aristotelu pretstavlja priznavanje neznanja. Tek kada čovek shvati da ne zna, kada je toga svestan počinje tražiti da zna. A to je ona težnja o kojoj govori i sama reč filozofija.

Uslov nastanka ovog načina mišljenja jeste sposobnost da se kritički misli o događajima u stvarnosti. Filozofija želi da svet objasni racionalnim putem.

U filozofiji je jedna stvar van spora to je da se filozofija uvek bavila istraživanjem opšteg ili prvih principa sveta, znanja, delovanja. Glavno filozofsko pitanje je pitanje o osnovi svega. Zašto je nešto takvo kao što jeste? Sta uopšte jeste? Šta znači biti i šta je biće? Najveći broj filozofa i smatra da je filozofija nauka o biću.

Filozofija je na početku tražila načelo svega sto postoji u onome što izgleda najočiglednije – u četiri elementa. Jonski fizičari i Heraklit su učinili velike napore da se uzdignu iznad neposrednog iskustva i sve objasne jednim načelom (arhe) ali se nisu mnogo udaljli od pretstave o četiri elementa. To se desilo tek kada se postavilo pitanje o biću bez fizičkih odrednica. Time je prekoračena granica fizike i nastaje Metafizika.

Aristotel je prvi nastojao da osmisli taj prelaz i objasni njegov značaj. On je objasnio da se pod pojmom filozofije podrazumeva ono što se odnosi na prvobitne uzroke i pranačela i to je nazvao ‘prva filozofija’. Adronik, njegov sledbenik je dao delu posvećenom izlaganju prve filozofije ime ‘Meta ta pshysika’- ono sto je sa one strane fizike.

Zbog svog kritičkog stava prema svemu, i opštem i onome što je naizgled očigledno, filozofija dolazi u sukob sa izvestnostima i dogmom.

Filozofija počinje i završava se stavom da se do apsolutne istine ne moze doći. Filozofija tako živi od sopstvene nesigurnosti i stalno se preispituje što je njena prednost.

U savremenoj filozofiji je pitanje o biću ustvari pitanje o biću čoveka. Neki smatraju da je u stvari svako filozofsko pitanje u vezi sa čovekom i da put do najviše istine vodi preko čoveka.

Novije filozofije su uglavnom kritičko-humanističke usmerenosti. Horkhajmer za filozofiju kaže da je metodično i istrajno pokušavanje da se razum unese u svet.

6. Sistematika filozofije

Filozofija je nauka o suštini svega, o prvim principima i svako područije stvarnosti je predmet filozofskog istraživanja. Zbog svoje opštosti i širine predmeta filozofskog istraživanja moguće ju je podeliti na više filozofskih disciplina.

Kako filozofija počinje postavljanjem pitanja tako se može i podeliti na discipline prema pitanjima na koje određena oblast filozofije odgovara. Prvo pitanje kojim i počinje filozofija jeste pitanje o biću: Šta jeste to jest šta je biće? Ovo je pitanje kojim se dakle bavi istorijski prva filozofska disciplina – ontologija.

Prvi filozofi – Tales, Anaksimandar, Anaksimen, Heraklit, Empedoklo, Epikur...svi će se oni baviti ontološkim pitanjem – šta je prauzrok. U ontološka pitanja takođe spada i pitanje kretanja. I njime se takođe bave neki od prvih filozofa na primer Heraklit i Elejci. Sledeće ontološko pitanje je pitanje jedinstva stvarnosti i tu imamo tri različita pristupa koja su se javljala u različitim periodima razvoja ljudske misli. Tako će Milećani, Heraklit i Spinoza

biti monisti – smatraju da je stvarnost jedinstvena. Dualisti su smatrali da je stvarnost dvostruke prirode. U dualist spadaju na primer Aristotel i Dekart. Pluralisti, pak, smatraju da je stvarnost višestruke prirode i to tvrde Empedokle, Anaksagora i Lajbnic.

Odnos stvari u prirodi je još jedna od tema kojom se bavi ontologija. Raspon različitih filozofskih stavova prema ovom pitanju se kreće od strogog determinizma do potpunog nedeterminizma.

Ontološko pitanje je u filozofiji dugo bilo osnovno i to u dvostrukom smislu – ono je bilo nužna tematika svake filozofije a od njega je i zavisio u velikoj meri i odgovor na druga pitanja.

Međutim kako se prirodne nauke razvijaju ontologija gubi na značaju i u Kantovo vreme filozofija kao ontologija odumire ali opstaje kao ontologija društva kroz filozofiju, teologiju, umetnost.

Pitanja o biću direktno upućuju na pitanja o saznanju. Ovim pitanjem se bavi posebna disciplina koja je i najbolje razvijena filozofska disciplina a to je gnoseologija.

Pitanja o saznanju tipa: šta je istina? Gde su pravi izvori saznanja? Šta je znanje? Da li je saznanje uopšte moguće?, bivaju najaktuelnija u 17. veku koji se i naziva vekom teorije saznanja.

Utemeljivač gnoseologije je engleski filozof Džon Lok ali je gnoseologija mnogo ranije začeta. Još Heraklit razlikuje dve vrste znanja Doksu – čulno znanje, mnjenje i Noezis – umno znanje. Ova podela će opstati u celom antičkom svetu i prednost će biti davana Noezisu, osim kod sofista. Tako Heraklit kaže da je samo plemenitoj duši doksa dovoljan za saznanje a varvarskoj ne.

Ipak Džon Lok je prvi mislilac koji je određeno rekao da mu je cilj da odredi poreklo, izvore i domete ljudske spoznaje. I u veku teorije saznanja pojaviće se dve struje u vezi sa ovim pitanjima. To su racionalisti, mahom prisutni u kontinentalnoj evropi i empiristi kojima je pripadao i sam Lok i koji su uglavnom bili britanci.

Racionalisti su tvrdili da istinito saznanje dolazi iz razuma i da je samo treba izvući. Ovom pravcu pripadaju Dekart, Lajbnic i Spinoza a pre njih ovako su gledali na stvari Sokrat i Platon.

Empiristi s druge strane više vrednuju iskustvo i kažu da ničeg nema u razumu ljudskom što prethodno nije bilo u čulima.

Sa Kantom se pojavljuje i treća struja – kriticizam koja na neki način miri ove dve potpuno suprotstavljene strane a zapravo ih ustvari prevazilazi. Kant misli da se ni čula ni razum ne mogu zanemariti i da je spoznaja sadržinski dobija iz čula ali da formu dobija iz razuma.

I po pitanju dometa znanja postoje 3 struje: dogmatizam koji smatra da je saznanje potpuno moguće, plodan skepticizam koji sumnja u domete spoznaje se javlja kod Dekarta i Hjuma dok je u antičko vreme skepticizam odbijao svaku mogućnost saznanja i agnosticizam čiji je pretstavnik Kant i osim njega ih nema mnogo koji misle da je spoznaja donekle moguća – spoznajemo pojavu ali ne i stvar po sebi.

Sledeća veoma važna filozofska disciplina je etika. Ona se bavi pitanjima morala – motivi, norme i svrhe moralnog delovanja ljudskog. Pitanje morala su otvorili Sokrat i Sofisti i imali su potpuno oprečne stavove o tome.

Etika može biti sadržajna (hrišćanska) ili formalistička(Kant).Takođe deli se i na heteronomnu i autonomnu. Kod heteronomne svrha moralnog ponašanja je van njega

samog pa tu opet imamo podelu na 3 vrste morala – utilitaristički kod koga je svrha korist, endaimonistički kod koga je svrha blaženstvo i hedonistički kod koga je svrha zadovoljstvo.

Kod autonomne etike svrha je sam čin – takav moral srećemo kod Kanta.Logika čiji je utemeljivač Aristotel pretstavlja oruđe ispravnog mišljenja.Estetika je najmlađa filozofska disciplina i bavi se fenomenom lepog i problemom umetnosti.Aksiologija se bavi problemom vrednosti pa se donekle preklapa sa estetikom i etikom.Posle Hegela u centar pažnje filozofije dolazi čovek. Pitanjima o čoveku bavi se antropologija. Kako kaže

Hajdeger 'Čovek je jedino bivstvujuće koje se o smislu bića pita' i zbog toga bi možda baš antropologija mogla da donese i odgovore na pitanja o biću.

7. Polis i agora, rodno mesto grčke filozofije

U celokupnoj istoriji ništa nije tako čudno i tako neobjašnjivo kao iznenadna pojava grčke civilizacije. Mnoge bitne karakteristike civilizacije postojale su već hiljadama godina u Egiptu i Mesopotamiji ali su izvesne stvari nedostajale dok ih nisu dali Grci. Oni su slobodno razmišljali o prirodi sveta i smislu života i nisu bili sputani nasleđem bilo kakvog ortodoksnog verovanja. Za čudo grčke filozofije ipak je moguće naći nekakva objašnjenja.

Nastanak polisa i nastanak filozofije su u bliskoj vezi. U početku se javlja društvena misao kao zavisna od društvenih struktura grčkog grada. Razum se prvo i formira na polju politike. Društveno iskustvo biva podvrgnuto javnoj i argumentovanoj raspravi. Dolazi do opadanja mita, razvija se čista politička misao – mudraci raspravljaju o ljudskom poretku, pokušavaju da ga objasne njim samim. Ova politička misao je duboko obeležila mentalitet antičkog čoveka i civilizaciju koja je sve vreme svog postojanja javno život smatrala krunom ljudske delatnosti. Za grke je čovek isto što i građanin a razmišljanje privilegija slobodnih ljudi koji koriste istovremeno i svoj razum i svoja građanska prava.

Sistem polisa podrazumeva izuzetnu nadmoć govora nad drugim sredstvima vlasti. Grci od nje čak prave božanstvo – Peitho. Govor se ne uzima kao obredna reč, tačna formula već kao protivurečna rasprava. Pitanja od opšteg interesa prepuštaju se besedničkoj veštini. Retorika i sofistika unose pravila dokazivanja i uspostavljaju izvesnu logiku istinitog, svojstvenu teorijskom znanju.

Još jedna važna odlika polisa je puna javnost data najznačajnijim pojavama društvenog života. Polis postoji samo u onolikoj meri u kolikoj postoji društvena sfera i to u dva različita ali komplementarna smisla tog izraza – kao oblast od zajedničkog interesa suprotstavljana sferi privatnog i kao otvorena praksa koja se odvija u sred belog dana.

Proces demokratizacije i širenja javnosti dovodi i do toga da je duhovni svet dostupan sve većem broju ljudi a time i izložen kritici i kontroverzi – podstiču se egzegeze. Rasprava postaje pravilo kako političke tako i intelektualne igre.

U okviru polisa postojalo je specifično jedinstvo ljudi. U sparti se smatralo da svi građani treba da se osećaju kao braća, da se opšti interesi stave ispred privatnih. Veoma važan pojam antičke grčke je pojam mere – vrednuje se umerenost. Tako se i vrednuje srednja klasa kao medijator izmedju malog broja bogatih i velikog broja siromašnih. Treba slomiti drskost bogatih i prekinuti ropstvo demosa.

Arhitektura je takođe odigrala značajnu ulogu.

8. Jonski fizičari i Heraklit

Kada pomislimo na početak filozofije pomislimo na poluostrvo Malu Aziju i pre svega na grad Milet iz koga potiče čovek koji se smatra za prvog filozofa - Tales kao i njegovi neposredni sledbenici Anaksimandar i Anaksimen. Ovaj prvobitni period razvoja filozofije naziva se kosmološkim periodom jer je osnovno pitanje bilo pitanje kosmosa, nastanka i suštine svega. Osim Milećana u tu prvu grupu filozofa po nekim sličnostima u filozofskim pogledima spada i Heraklit koji nije bio iz Mileta već iz Efesa.

Svim ovim filozofima zajednički je bio ključni pojam njihovih filozofskih razmišljanja a to je fizis – priroda. Grčki pojam prirode obuhvatao je sve ono što nije stvorio čovek i sve što u sebi samom ima sposobnost da raste ali i suštinski princip.

Svi ovi filozofi, objedinjeni pod imenom Jonski fizičari, tragali su za prirodim stvari. Kod svakog od njih ono iz čega stvari nastaju je jednako onome u šta će se propadanjem vratiti. Kod Jonskih fizičara ali i grčkih filozofa uopšte koncepcija vremena je kružna i nema suštinske promene kroz vreme.

Tales iz Mileta ( 7. i 6. vek p.n.e.) smatra se dakle prvim filozofom. On nije iza sebe ostavio nikakav pisani dokument i znepoznatih razloga i o njegovoj filozofiji saznajemo na osnovu Aristotelovih zapisa. Tales se uspešno bavio i matematikom, biologijom i astronomijom. Proveo je izvesno vreme u Egiptu i izračunao je visinu piramida na osnovu senke. Takođe je predvideo pomrašenje sunca što mu je pogotovo donelo epitet mudraca. Pričalo se da je gledajući u zvezde upao u bunar i od tada važi pretstava o naučnicima kao nesposobnima za svakodnevni život ali je Tales i to opovrgao predvidevši bogat rod maslina i zatim zaradivši puno para iznajmljivanjem presa za ceđenje.

Tales je smatrao da je suština svega voda. Za njega je voda i arche(počelo) i stoiheion(sastavni deo bića), on ta dva pojma tada ne razlikuje. Aristotel je smatrao da je Tales do ovoga došao posmatranjem vlage a moguće je da je do ovakvog zaključka došao i pod uticajem boravka u Egiptu. Za Talesa materija je živa tvar. Oakav način razmišljanja nazivamo hilozoizmom – hile je materija a zoe život.

Anaksimandar, Talesov učenik je izuzetno važan za istoriju filozofije jer je on prvi filozof koji piše. On takođe uvodi i neke pojmove koji su u filozofiji opstali i do danas pa i sam pojam arhe. Njegovi spisi su se zvali 'O prirodi' kao i većina filozofskih spisa u to vreme.

Za Anaksimandra i arhe i stoiheion je Apeiron – neograničeno. Ovo je nešto i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu neodređeno. Kod Anaksimandra, slično kao u mitologiji stvaranje počinje izdvajenjem toplog i hladnog iz apeirona. Apeiron je za Anaksimandra i elementum koji svi nose u sebi kao klicu buduće propasti.

Od početka filozofija se prenosi sa kolena na koleno i tako je sledeći filozof bio učenik Anaksimandrov – Anaksimen. On je prihvatio učenja svog učitelja ali je pokušao da kvalitativno odredi Apeiron.U svom spisu koji se takođe zvao 'O prirodi' Anaksimen kaže da je to Aer i time ostavlja kvantitativnu neograničenost. Iz Aera sva nastaje, prvo razdvajanjem toplog i hladnog.

Anaksimen takođe kaže da su principi funkcionisanja kosmosa i principi funkcionisanja ljudske duše isti i time princip ljudske duše postaje bitan. Postojaće stalna suprotstavljenost na liniji duša – telo. Za razliku od Homera koji primat daje telesnom, Orfičari daju primat duši. Orfičari su bili sekta zasnovana na mitu o Orfeju a koji se opet nadovezuje na mit o Dionisu iz koga se zaključuje da je ljudska duša ono što je kod čoveka dobro a da je telo ono čto je zlo i ovakav pristup biće prisutan kod velikog broja mislilaca i zapravo je osnova hrišćanske religije.

Heraklit iz Efesa je možda bio direktan Anaksimenov učenik. Važio je za čovekomrsca i imao je nadimak mračni. Bio je aristokrata i veliki protivnik demokratije: 'Većina je gluplja od kvalitetne manjine'.

Za Heraklita princip svega je promena, večito kretanje. Arhe je za njega vatra ali nije sigurno da je kod njega to bilo u materijalnom smislu kao što je to kod Milećana već je moguće da je vatra samo simbol stalne promene. Vatra se pominje i kao element ljudske duše i Heraklit kaže da je ljudskoj duši smrt voda postati.

Heraklit misli da je promena ustvari borba suprotnosti. Takođe kaže da je postojanje suprotnosti i osnovni saznajni princip i da se ništa ne može pojmiti bez suprotnosti.

Heraklit uvodi pojam logos – reč, govor, zakon. Po njemu svetom upravlja logos – čvrsti zakon kao kosmički princip koji održava red u kosmosu. 'Prirpda voli da se sakriva ali nam kroz logos daje naznake kako da je tumačimo'. Logos uređuje i dručtvena kao i prirodna zbivanja. Heraklit smatra da je ljudima potrebnije da čuvaju logos nego utvrđenja što kasnije prihvataju i Sokrat i Platon.

Heraklit prvi pominje pojmove dokse i noezisa, mnjenja i umnog znanja i na neki način je praosnivač gnoseologije. Heraklit daje prednost umnom saznanju kao što će to činiti i većina kasnijih mislilaca. Kod Heraklita nailazimo precizno koncipiranu definiciju vremena kao kružnog:'Ovaj svet nije nastao niti će nestati već je uvek bio i biće večna vatra koja se sa merom pali i gasi'. Niče je od antičkih fiozofa najviše cenio Heraklita a u svojoj filozofiji je takođe imao kružnu koncepciju vremena.

9. Pojmovi teorije i prakse u antičkoj grčkoj filozofiji

Od antičkih vremena pa do današnjih dana filozofija se ubraja u najviša teorijska znanja. Međutim ona se danas ne ceni po istim kriterijumima kao nekada. Izmenilo se shvatanje teorije i prakse pa se tako izmenile i funkcije filozofije. Zbog toga nastaju mnogi sporovi ne samo po pogledu mesta koje filozofija zauzima u sistemu znanja već i u pogledu mogućnosti njenog daljeg opstanka. Ono što se u antičko doba cenilo kao najviše znanje u današnje vreme se mnogo manje ceni od primenjenog i korisnog znanja.

I stari Grci su zanli da su neka znanja korisnija od drugih. Tako je već Aristotel rekao da su druge nauke korisnije od filozofije ali da je ona najuzvišenija kao znanje koje je samo sebi svrha.

Filozofija se smatrala za teorijsko znanje a pod teorijom se podrazumevalo znanje iz čiste radoznalosti. Koren reči teorija je isti kao kod reči teatar.

Na mogućnost praktične primene teorijskog znanja niko u starom svetu nije ni mislio. Kada su stari Grci govorili o praksi mislili su isključivo na delovanje čoveka u zajednici. Čovekovo delovanje u zajednici na neki način bilo je poistovećeno sa njegovim bićem pa tako Aristotel kaže da je čovek zoon politikon. Politika je bila najviši smisao i cilj prakse. U praktične nauke Aristotel je svrstao politiku, ekonomiju i etiku. Politika je bila na čelu, nadvisivala je ekonomiju i etiku. Izvan politike, morala i ekonomije, pojam prakse nije značio ništa. Matematika i fizika su se takođe izučavali iz čiste radoznalosti. Tehne je bila samo veština koja se može naučiti i donekle slična današnjem pojmu umetnosti a poesis znanje koje se odnosilo na stvaranje novog.

Ovo shvatanje verno odražava život Grka u doba klasičnog robovlasništva. Da bi se pospešila proizvodnja oni nisu primenjivali naučna znanja već sudovozili nove robove.

Slobodni ljudi su se školovali samo zbig napredovanja u politici. Jedinstvo teorije i prakse samo je tu postojalo. Platon je na primer bio uveren da filozofija nalazi svoj krajnji cilj u praksi politike.

Tek u moderno doba pojam prakse dobija novo značenje. Praksa postaje pre svega primenjena tehnička delatnost koja donosi neposrednu korist. Građanstvo je zavisilo od praktične primene znanja. Dva velika filozofa su imala ulogu u ovoj promeni. To su Frensis Bekon i Rene Dekart. Oni su u 17. veku postavili uslov filozofiji da se otrgne besplodne kontemplacije i pokaže moć u gospodarenju prirodom.

Upravo zbog ovoga došlo je do odvajanja pojedinačnih nauka iz filozofije. Posebne nauke imaju za cilj za razliku od filozofije da budu korisne. I tako odnos između filozofije i nauke postaje otvoren problem.

10. Parmenid i Zenon

U gradu Eleji na jugu Italije na prelaz iz 6. u 5. vek pne. Nailazimo na dva interesantna filozofa – Parmenida i njegovog učenika i miljenika Zenona. Preteča elejske školie bio je pesnik-filozof Ksenofan, prvi kritičar politeističke religije za koga se smatra da je bio Parmenidov učitelj.

Od njega Parmenid preuzima ideju o jednom bogu i uopšte o jednom biću koje je glavna odlika elejske škole. Na pitanje o biću po Parmenidu postoje 2 odgovora – ili ničeg nije bilo, nema ga i neće ga biti ili nečeg ima uvek ga je bilo i uvek će ga biti. Parmenid kaže da je ovo drugo tačno jer čim nešto pomislim, nečeg ima – Parmenid je prvi izjednačio mišljenje sa bićem. To jedno je po Parmenidu celo, nepromenljivo, nepokretno nije nastalo niti će nestati. Teza o nepokretnosti najviše je osporavana.

Što se tiče odnosa doksa/noezis koji prvi pominje Heraklit Parmenid i ovde zauzima ekstreman stav. Heraklit i većina antičkih filozofa ovde su davali prednost noezisu ali Parmenid ide čak dotle da potpuno negira doksu. U svojoj poemi 'O prirodi stvari' koju je napisao veoma mlad, kaže da postoje dva puta – put mnjenja i put istine i da mu je boginja pomogla da se distancira od dokse i na tom putu on dolazi do svojih filozofskih zaključaka.

Parmenid je bio osporavan i ismevan od strane savremenika – kako običnog sveta tako i filozofa. Ipak u praktičnom životu je bio sposoban čovek i pisao je zakone u svom gradu Eleji.

Njegov hetairos Zenon bio je na dobrom glasu kao uman, hrabar ali i lep čovek. Proveo je život braneći Paremnidovo učenje od kritika. On prihvata sve Parmenidove teze ali ih i razvija. Zenon ostaje upamćen po svojim nedoumicama, aporijama kako ih je kasnije nazvao Aristotel, za koje se misli da ih je bilo čak 40. One su uglavnom posvećene odbrani teze o nepostojanju kretanja. I on je kao i Parmenid smatrao da kretanja nema i da nas čula varaju.

Najpoznatija od aporija jeste 'Ahil i kornjača'. Zatim su tu'Dihotomija' i 'Strela'.Aristotel analizirajući ove aporije dolazi do zaključka da je Zenon pogrešio jer je na nejednake načine delio

vreme i prostor – vreme je tretirao kao diskontinuitetno.Elejska škola bilo je potpuno suprotna Jonskoj školi. Parmenid i Zenon su inače putovali u Atinu kada je

Parmenid već bio dosta star i tamo su se sreli sa tada mladim Sokratom o čemu govori Platon u dijalogu 'Parmenid'. Aristotel će inače Zenonu pripisati otkriće dijalektike a Hegel će kasnije nazvati Zenonov postupak negativnom dijalektikom.

11. Pitagorejci i posrednici

Pitagora je svakako bio jedan od najuticajnijih mislilaca svog doba. Baš se za njega misli da je prvi upotrebio reč filozof govoreći za sebe da nije mudrac već voli mudrost i ka njoj teži. Pitagora namerno nije ostvio nikakav pisani dokument jer je smatrao da znanje nije za svakoga tako da o njemu saznajemo iz spisa kasnijih pitagorejaca koji su pisali – Filolaja na primer i stoga i ne govorimo o Pitagori samom već o pitagorejcima.

Pitagora je svoje bratstvo osnovao u gradu Krotonu u Italiji. Bratstvo je bilo izuzetno elitističko i imalo je mnogobrojne zakone ponašanja. Na primer oblašili su se u belo, bili su vegeterijanci. Oni su bili prva organizacija koja je smatrala da su žene ravnopravne muškarcima pa su tako članice bile i Pitagorina žena i ćerke. Davali su veliki značaj prijateljstvu – ljubavi bez erotske privlačnosti. Dan su započinjali slušanjem muzike i uopšte muzici su pridavali veliki značaj. Osim muzike bavili su se matematikom i medicinom kao i astronomijom. Bili su poznati kao vrsni lekari. Takođe su bili i veoma politički uticajni.

Pitagorejci su prvi koji govore o duši posle smrti i smatraju da postoji metempsihoza ili seoba duša. Čini im se nelogičnim da se sa svakim novim rođenjem stvara nova duša već misle da je broj duša ograničen. Dušu smatraju pokretačkom snagom i smatrali su da i biljke i životinje imaju dušu.

Po pitagorejcima arhe je broj. Ovde arhe nije u istom smislu kao kod Talesa već kao princip po kome se stvari odvijaju kao što je kod Heraklita logos.

Elementum je pak monada – jedninca a broj monada je beskonačan i njihove odnose reguliše broj.Dosta su posvećivali pažnje mistici brojeva što pomali vuče na sujeverje. Za svaki bitan pojam je postojao

broj. Važan simbol bio je tetraktis.

Pitagorejci uvode poam praznine – po njima monade i prazan prostor čine biće – ovo se naziva ontološki pluralizam.

Pitagorejci su suštinski osnivaši estetike i prvi uvode reč kosmos. Po njima je čitav svemir uređen, skladan i njime vlada princip broja.

U kosmosu postoji zvuk koji je savršen a koga proizvode planete krećući se po određenim putanjama i eter kroz koji se kreću proizvodi savršen zvuk – harmoniju sfera koju ljudsko uho nije u stanju da percipira.

Empedokle i Anaksagora spadaju u onu grupu filozofa koje zovemo posrednici jer se nalaze negde između elejske i jonske škole.

Empedokle (5. vek) bio je poreklom iz Agrigenta na Siciliji koji je u to vreme bio izuzetno veliki grad. Bio je ekstravagantna ličnost, izuzetan lekar. Stvarao je pod uticajem pitagorejaca. Bio je i pesnik i smatra se osnivačem retorike – bio je Gorgijin učitelj. On je bio prvi filozof retor koji u sve može da vas ubedi. I Empedokle spada u kosmološki period i bavi se stoiheionom i arheom. On polazi od elejskog učenja o jednom – prva faza je jedno u obliku sfere ali postoje i dva principa koja se razlikuju od elemenata a to su ljubav i mržnja – ne kao emocije već kao kosmički principi- sile odbijanja i privlačenja.

Jedno razbija mržnja koja se u njega uvuče i time počinje proces razlaganja na ključne elemente: vatru, vodu, zemlju i vazduh. Mržnja je po Empedoklu negativan princip ali ima i svoju pozitivnu stranu – njom počinje stvaranje. Kosmički ciklus se dalje nastavlja ponovnim sjedinjavanjem za koje je odgovorna ljubav – sve ovo naziva se pulsiranje kosmičke sfere. Po Empedoklu nema nastajanja i propadanja već samo mešanja i razlaganja.

Anaksagora je od Empedokla bio stariji po godinama ali mlađi po filozofiji – bliži Platonu i Arisotelu.On polazi od Zenonovih aporija i dolazi do zaključka da je beskonačna deljivost moguća i da su elementi

stvarnosti beskonačno mala semena između kojih nema praznog prostora. Semena su kvalitativno različita a pokreće ih um – nus. Nus je prvi pokretač, autokrata, vlada sam sobom i on stavlja semena u vrtlog i tako počinje nastajanje. Kod Aristotela koji ceni Anaksagoru termin za semena je homeomerije. I Anaksagora misli da nema nastajanja i propadanja već samo mešanje i razdvajanje. Bio je optužen za asebeju jer je rekao da je sunce užareni kamen. Umro je u progonstvu. Bio je Periklov učitelj.

12.Atomisti

Osnivač atomističke filozofije koju mnogi smatraju najnaučnijom antičkom filozofijom bio je Leukip ali se o njemu malo zna.Čak štaviše atomista kasnije generacije, Epikur, tvrdiće da Leukip nije ni postojao. Zato kada počinjemo priču o atomistima počinjemo sa drugim pretstavnikom starije generacije atomista Demokritom.

Po tematici Demokrit spada u kosmološki period ali treba znati da je Demokrit bio Sokratov savremenik pa hronološki već zalazimo u antropološki period.

Demokrit je bio poreklom iz Abdere, bio je interesantna ličnost, čovek veselog karaktera i bavio se velikim brojem različitih oblasti pa su ga savremenici nazivali mudracem. Živeo je preko 100 godina.

Osnova Demokritove filozofije je da je deljenje u beskonačnost nemoguće. On kaže da ćemo u jednom trenutku doći do nedeljive čestice – atoma. Atom zauzima prostor, čvrst je, kompaktan, ima oblik i veličinu. Postoje razni atomi a spajaju se međusobno kukicama. Demokrit je smatrao da atomi nemaju težinu već težina potiče od kretanja. Mlađi atomista Epikur smatraće da atomi imaju težinu.

Što se kretanja atoma tiče Demokrit misli da se atomi kreću po unapred određenim pravolinijskim putanjama, nema slučaja i nema skretanja. Ovde Demokrit nije baš jasan. Ostaje otvoren problem da li su atomi živi ili ne živi jer je po definiciji u to vreme živo bilo ono što samo u sebi ima sposobnost da se kreće.

Demokrit se bavi suprotnošću fizis/nomos u kontekstu suprotnosti prirode i ljudskog ustrojstva. On uvodi pojmove subjektivno i objektivno i kaže:'Po mnjenju čoveka gorko, po mnjenju čoveka slatko, po mnjenju čoveka boja a po fizisu atomi i praznina.

U mlađe pokolenje atomista spadaju Epikur ( 4. i 3. v) i Tit Lukrecije Kar ( 1. vek).Epikur preuzima Demokritove ideje i kao što smo već rekli negira postojanje filozofa Leukipa. I za njega se

dakle svet sastoji od atoma i praznog prostora ali on uvodi i neke značajne novine. Na primer on uvodi pojam slušajnosti i govori o deklinaciji atoma, skretanju sa prave linije. I duša se takođe sastoji od atoma i to najfinijih atoma ali je i ona materijalna i smrtna.

Ipak Epikur sa ovih tema prelazi na etiku i time se više bavi. On je predvodnik takozvane epikurejske škole koja je u svoje vreme bila suprotstavljena stoičkoj školi.

Epikurejci su smatrali da je problem ljudske prirode u afektima i da ljudi treba da ih se oslobode. Najgori afekat je strah i filozofija treba da služi u borbi protiv straha a ključni strahovi su strah od Boga i strah od smrti. Izbegavanjem iracionalnih strahova dolazi se do spokoja, odsustva nemira-ataraksije. Epikur smatra da se ne treba bojati ni boga ni smrti. Epikurejci boga posmatraju kao neintervencionističkog. A o smrti Epikur kaže da dok postojimo nema smrti a kad umremo nema nas. Osećanje i postojanje se poistovećuje – senzualizam.

Po epikurejcima vrhunsko dobro je zadovoljstvo – produhovljeni hedonizam. Zapravo je najbitnija stavka izbegavanje bola. Na epikurejce su uticaj izvršili kirenjani. I epikurejci prihvataju pojam mere i smatraju da ne treba preterivati. Ipak stoici sa kojima su imali sukob upravo to im pripisuju – neumerenost, što nije fer. Jedini stoik koji ceni epikurejce je Seneka. Stoičar nisu shvatali da su im ciljevi ustvari isti. Epikurejci su smatrali da čovek ima pravo da sam sebi oduzme život, kao i stoičari a za razliku od hrišćana.

13. Sokrat i sofisti – obrt mišjenja ka čovekovom svetu

Sofisti i Sokrat pretstavljaju početak antropološkog perioda u antičkoj Grčkoj filozofiji. Sa pitanja vezanih za biće, kosmos i slično težište se prebacuje na pitanja vezana za čoveka.

Sama reč sofista zapravo znači mudrac. Sofisti su ustvari bili putujući mudraci koji su podučavali druge ljude filozofiji i retorici i za to uzomali novac. Ovo je sa jedne strane primljeno veoma loše i to pogotovo od filozofa savremenika a sa druge strane bili su popularni među narodom. Pojava sofista se vezuje za demokratiju- sofisti su smatrali da svako može da uđe u skupštinu ukoliko nauči dobro da govori. Njihov veliki protivnik bio je Platon i sofisti su bili česti likovi u njegovim dijalozima. Od Platona i potiče negativan stav koji je o njima postojao kroz vekove, sve dok ih Hegel nije rehabilitovao. Hegel je smatrao da su sofisti bili korisni jer su oslobodili grčku misao dogmatizma u saznajnom smislu.

Postoje dve generacije sofista od kojih je prva, starija verovatno i važnija i u koju spadaju Protagora i Gorgija. Oni su živeli u Atini ali su dosta putovali.

Protagora je bio jedini sofista koga su Platon i Aristotel cenili. Platon je napisao i dijalog Protagora. Smatrali su da je bio uman i čestit. Njegova osnovna teza je bila da je čovek merilo svih stvari – onih koje jesu da jesu a onih koje nisu da nisu. Sofisti će sve pojave vezivati za odnos prema čoveku – ovime nastaje gnoseološki relativizam. Saznanje je relativno u odnosu na čovekovu svest. Ipak nije jasno da li su pod terminom čovek mislili na pojedinca ili čovečanstvo.

Platon je smatrao da je osnova sofističkog (Protagorinog) saznajnog relativizma u činjenici da Protagora čitavo ljudsko znanje svodi na doksu a noezisa uopšte nema. Tako postavljeno naravno da dolazi do relativizma.

Etički relativizam sledio je iz saznajnog relativizma i zajednički je za sve sofiste. Na neki način njihov pojam morala je sličan današnjem.

Između ostalog na ovakav njihov stavuticalo je i to što su dosta putovali. U različitim krajevima videli su različite običaje i moralne propise pa ček i u okviru same Grčke – Atina i Sparta npr.

Kod sofista je takođe prisutan i estetički relativizam – Digustibus non est discutantum.Gorgija, drugi pretstavnik starije generacije sofizma bio je najpoznatiji retor starog sveta. Bio je Empedoklov

učenik. Iz Leontina ga šalju u Atinu da traži vojnu pomoć u borbi protiv Sirakuze. On uspeva da ubedi u to vreme za rat neraspoložene Atinjane i postaje poznat i popularan u Atini gde ostaje da živi u izobilju. Poznati Gorgijin spis je 'Pohvala Heleni' omraženom liku iz Trojanske legende. On pravda njene postupke zavodljivom moći reči. Takođe govori i o individualnosti morala.

Mlađi sofisti su se bavili eristikom – veštinom svađanja.Za sofiste mudrost je sredstvo sticanja moći a nije sama sebi cilj što će im Platon i Aristotel najviše zameriti.Mlađi sofisti Kalikle i Hipija su česti likovi u Platonovim dijalozima. Oni su govorili o suprotnosti

fizis/nomos. Kalikle na primer smatra da su u prirodi ljudi nejednaki i da društvo ujednačava ljude i olakšava život mediokritetima. Svako isticanje u demokratiji ne valja.

Hipija takođe smatra da je društveno uređenje loše ali iz suprotnih razloga. On smatra da su u prirodi svi ljudi jednaki, braća, dok ih društvo unejednačava. Sličnu tezu kasnije će izneti Žan Žak Ruso.

Sokrat, svakako jedna od najznačajnijih ličnosti antičke filozofije, živeo je u 5. veku. On je bio protivnik kosmološke priče i to je obrazložio time da je pročitao razne kosmološke spise ali da tu nema ničeg bitnog za čoveka. Kao što smo već rekli on je pretstavnik antropološkog perioda gde je čovek u centru pažnje. Sokrat se bavio politikom, etikom i filozofijom. Iza sebe nije ostavio pisanih dokumenata – 'Knjiga kada je nešto pitate ćuti' Po Sokratu suština dolaska do mudrosti je bila u dijalogu – živom govoru među ljudima.

Sokratova izjava koja se najčešće pamti je: 'Znam da ništa ne znam.' Ali nju ne treba posmatrati kao krajnji rezultat saznajnog puta već kao početak, sumnju. Sokrat nije bio skeptik.

Sokrat je dosta doprineo etici, logici , gnoseologiji. Problem u izučavanju Sokratove zaostavštine jeste u tome što ništa nije pisao. O njemu saznajemo iz dva izvora – od Platona i od Ksenofonta. Ali pošto se priče ne poklapaju potpuno kao realnu sliku uzimamo uglavnom ono što se preklapa kod oba autora.

Sokratova filozofsak metoda koju j praktikovao na ulicama i trgovima je bila ironija ali ne u današnjem smislu reči već kao ispitivanje. To možemo videti u Platonovim dijalozima. U razgovoru prvo dovedete sagovornika do tačke kada je svestan da ne zna a zatim iz njega porađate znanje koje već postoji u svesti i nema veze sa čulima. Ta veština porađanja znanja naziva se majeutika.

Aristotel za Sokratovu metodu kaže da je induktivna- on ide od pojedinačnog ka opštem, traži ono što je zajedniško i proglašava za suštinu stvari.

Sokrat definiše pojam kao misao o suštinskom svojstvu stvari, misao o opštem i zajedničkom. Ovo će Platonu kasnije poslužiti kao osnova za njegovu teoriju ideja.

Etika je zajedniška tema za Sokrata i Sofiste. Ali za razliku od sofista koji propagiraju individualni moral Sokrat smatra da treba da postoji univerzalni moral za sve ljude uvek i svugde. Moral je u ovo vreme u Grčkoj tema jer je Grčka upravo izašla iz ratova a tada u zemljama obično dođe do sunovrata morala.

Po Sokratu vrlina je znanje. On misli da ukoliko neko zna šta je dobro, on će to i uraditi. Sofisti su, pak mislili da možete znati šta je dobro pa ipak biti nesposobni da dobro sprovedete.

Sokrat misli da je problem u tome što ljudi nisu vođeni razumom već afektima iako je razm ključni pokretački princip. Razum treba da odredi meru. Sokrat kaže da ljudi greše jer greše u merenju – manje dobro koje je vremenski blisko pretpostavljaju većem dobru koje je vremenski udaljeno.

Po Sokratu postoje 4 kardinalne vrline: mudrost, umerenost, pravičnost i hrabrost i ko ih poseduje dobar je čovek. Kako smo na početku rekli da je za Sokrata vrlina znanje, tako se i ove osobine svode na znanje pa tako razlikujemo i hrabrost od smelosti.

Bio je već kao star čovek optužen za asebeju i kvarenje omladine i bio je osuđen na smrt. U skladu sa svojom filozofijom nije bežao iako je imao priliku već je ostao i popio otrov.

Sokrat je bio veoma uticajan. Osim Platona koji je bio njegov najpoznatiji učenik, pod njegovim uticajem nastaju još neke filozofske škole: Megarska, Kirenjanska, Kinička.

14.Hedonisti i Kiničari

Koliki je bio značaj i uticaj Sokrata na savremenike možemo videti i po broju i raznolikosti škola koje su osnovli njegovi učenici. To su Megarska, Kinička i Kirenjanska škola.

Nijedna od ovih škola nije bila preduboka u svojoj filozofiji niti je ijedan pretstavnik ovih škola dosegao svog učitelja Sokrata.

I za Kirenjane i za Kiničare bilo je karakteristično da su živeli život kakav su propovedali po čemu bi se reklo da jesu bili sokratovci.

Kiničari su najverovatnije dobili ime po psima jer su bili neuredni, prljavi, iscepani. Osnivač ove škole bio je Antisten – jedan od najvernijih Sokratovih učenika koji je dosta star počeo da se bavi filozofijom. Platon ga nije voleo ni cenio. Aristotel je pisao o sporu između Antistena i Platona povodom njegove teorije ideja gde Antisten kaže da vidi konja ali ne vidi konjstvo a Platon mu odgovara da ima oči da vidi konja ali nema oko da vidi konjstvo.

Antisten je prvi počeo da se oblači kao prosjak još za Sokratovog života što Sokrat nije odobravao.Kiničari se bave isključivo etikom. Po njima ljudska sreća je u autarhiji- unutrašnjoj samodovoljnosti, čovek je

sam sa sobom smiren i zadovoljan. Smatraju da se to može postići askezom – uzdržavanjem od svih zadovoljstava. Treba se vežbati u askezi – što vam manje treba bićete zadovoljniji.

Kod njih dolazi do radikalnog zaoštravanja odnosa fizis/nomos. Oni smatraju nomos potpuno negativnim, nametnutim ismatraju da bi povratak prirodnom poretku doneo čoveku sreću – prvi kritičari civilizacije.

Diogen je bio Antistenov učenik i jedan od najradikalnijih kritičara civilizacije. Zalagao se za potpuno askezu i protiv svih institucija. Živeo je u buretu i čuven je njegov susret sa Aleksandrom Velikim.

Kirenska škola, za razliku od kiničke, smatra da je sreća u zadovoljstvu. Osnivač ove škole je Aristip Kirenjanin. Važno je naglasiti da je Kirena bila lep i bogat grad sa izuzetnim geografskim položajem. Aristip je otišao

u Atinu i tamo bio Sokratov učenik i sebe je smatrao Sokratovcem ali Aristotel ga računa u sofiste jer je naplaćivao svoja predavanja.

Aristip je bio bon vivan – voleo je da učiva u čivotu. Između suđenja i izvršenja kazne nad Sokratom jedino on i Platon nisu bili sa Sokratom. Platon jer je bio bolestan a Aristip je bio zauzet svojom ljubavnicom. Aristip je živeo u skladu sa svojim uverenjima i po tome jeste sokratovac.

Za Aristipa je čulno zadovoljstvo najvažnije. Takođe po njemu je i izvor saznanja čulni. Zadovoljstvo je najjača čulna senzacija i najviša vrednost u moralnom smislu. Zadovoljstvo je dobro po fizisu a druga dobra su dobra po konvenciji.

Ipak Aristip nije nikakav orgijaš – on smatra da je suština zadovoljstva u meri. I ovde se vidi da je Sokratov učenik. Smatra da se u zadovoljstvu ne treba preterivati i da je priroda sama to regulisala pa kada se pretera sa zadovoljstvom ono prelazi u bol. I kiničari i kirenjani teže ka autarhiji samo na potpuno drugačije načine. Dok kiničari smatraju da se zadovoljstva treba odreći, kirenjani misle da samo treba kontrolisati zadovoljstvo.

15. Platonovo učenje o idejama

Platon je svakako bio najznačajniji Sokratov učenik i jedini koji je slavu svog učitelja stigao i prestigao ako se tako može reći. Njegovo pravo ime bilo je Aristokle a nadimak Platon dobio je od nastavnika gimnastike (plećati).

Platon je bio aristokrata iz porodice sa dugom tradicijom. Bavio se kao mlad pesništvom dok nije upoznao Sokrata i sve svoje tragedije spalio. Kasnije je bio veoma kritički nastrojen prema pesnicima. Ipak njegov pesnički talenat vidi se kroz njegove filozofske radove koji su u obliku dijaloga i može se za neke od njih reći da imaju i književnu a ne samo filozofsku vrednost. U njegovim dijalozima glavni lik je skoro uvek Sokrat za kojim je Platon jako patio. Jedino u poslednjem , nedovršenom dijalogu 'Zakoni' Sokrat nije glavni junak.

Platon je bio osnivač akademije – prve prave velike škole koja je ime dobila po akademovom vrtu gde se nalazila a koja je opstala čak nekih 900 godina uz uspone i padove ali ne zaboravivši svog osnivača.

Što se ontološkog dela Platonove filozofije tiče, za Platona zapravo postoje dva sveta – čulni svet i stvarni svet, svet ideja. Sa gnoseološke strane Platon kaže da doksa i noezis zapravo imaju različite predmete proučavanja. Predmet proučavanja dokse je čulni predmet dok noezis proučava ideje. Čulni svet ustvari pretstavlja samo senke ideja. Ideje su ono što opstaje u promeni, suština svega, usia ili obrnuto, ideje su paradigme, nazori pojedinačnih stvari. Na primeru to bi značilo da lepi ljudi se rađaju i umiru ali pojam lepote opstaje.

Platonova teorija ideja bazira se na Sokratovom opštem pojmu, u dijalozima deluje čak kao da Platon smatra Sokrata tvorcem teorije ideja mada Sokratov opšti pojam je više gnoseološke nego ontološke prirode. Iz Aristotelovih spisa ipak saznajemo da je Platon pravi tvorac teorije ideja. Platon ustvari Sokratov opšti pojam podiže na viši nivo, dok od Heraklita preuzima stav da sve teče, sve je promenljivo, ali se to odnosi samo na čulni svet.

Svet iz čovekove perspektive Platon opisuje mitom o pećini. On kaže da se ljudi nalaze u pećini vezani lancima koji su ustvari njihova tela a da kroz mali otvor na pećini probija svetlost koja stvara senke i to je onaj čulni svet koji mi vidimo i ništa više.

Osim što su nazori svim stvarima ideje su i kriterijumi vrednovanja.Vrhovna ideja po Platonu je ideja dobra. Zatim su tu istina i lepota i sve su međusobno povezane.Što se duše tiče, Platon je negde na istoj ravni kao Pitagora – postoji nešto kao metempsihoza i to je duša

zapravo pre rođenja bila u svetu ideja i zato čovek u dubini svesti poseduje znanje o idejama, jer je duša posmatrala ideje pre dolaska na ovaj svet, ali to znanje treba isčupati jer smo zamoreni čulnim saznanjima.

Platon nigde nije konkretno izložio teoriju ideja već se ona iscepkano nalazi u raznim dijalozima i to su čak negde stavovi kontradiktorni. Kako Platon svoja dela piše u formi dijaloga često nemamo dat totalni zaključak već se neka pitanja ostavljaju otvorena. U samoj teoriji ideja postoje razlike u spisima koje je Platon pisao kao mlad i kasnije kao star. Malo mu se kasnije činilo nenormalnim da i stvari kao što je blato imaju svoju ideju pa kasnije preformuliše svoje stavove da samo vrednosti imaju svoju ideju.

16. Platonova teorija države

Platon je svakako bio najznačajniji Sokratov učenik i jedini koji je slavu svog učitelja stigao i prestigao ako se tako može reći. Njegovo pravo ime bilo je Aristokle a nadimak Platon dobio je od nastavnika gimnastike (plećati).

Platon je bio aristokrata iz porodice sa dugom tradicijom. Bavio se kao mlad pesništvom dok nije upoznao Sokrata i sve svoje tragedije spalio. Kasnije je bio veoma kritički nastrojen prema pesnicima. Ipak njegov pesnički talenat vidi se kroz njegove filozofske radove koji su u obliku dijaloga i može se za neke od njih reći da imaju i književnu a ne samo filozofsku vrednost. U njegovim dijalozima glavni lik je skoro uvek Sokrat za kojim je Platon jako patio. Jedino u poslednjem , nedovršenom dijalogu 'Zakoni' Sokrat nije glavni junak.

Platon je bio osnivač akademije – prve prave velike škole koja je ime dobila po akademovom vrtu gde se nalazila a koja je opstala čak nekih 900 godina uz uspone i padove ali ne zaboravivši svog osnivača.

Platon je zapravo osnivač političke filozofije. Što se Platonove teorije države tiče, Platon u njoj ne razmatra konkretne primere političkih modela kao što su to činili sofisti ili Aristotel, već govori o idealnoj državi. Danas se Platonova ideja naziva utopističkom a poslednji veliki utopista bio je Marks.

Platonova teorija države se bazira na njegovoj teoriji o duši – psihologiji. Na neki način bi se moglo reći i da je Platon osnivač psihologije.

On ljudsku dušu deli na tri dela od kojih svaki deo može postići neku vrlinu: umni, razumni deo koji je fizički oličen u mozgu, kao najvišu vrlinu može postići mudrost; voljni koji je pretstavljen srcem i čija je vrlina hrabrost; i požudni čiji je centar trbuh (crna džigerica) i koja kao vrlinu može dostići umerenost. Ako se sva ova tri dela duše usklade nastaje kao estetski proizvod pravičnost kao vrhunska vrlina. Ovu istu šemu Platon će preneti i na državu.

On pre svega u svojoj teoriji za osnovu uzima totalitarni politički koncept a to znači da je celina bitnija od dela to jest da je sreća države bitnija od sreće pojedinca. U tome vidimo njegovu doslednost u odnosu na teoriju ideja gde je tekođe opšte vrednije od pojedinačnog.

Platon smatra da je za idealnu državu jako važan proces obrazovanja i vaspitanja mladih ljudi i da je na prosvetnim radnicima važan zadatak otkrivanja kvaliteta i sposobnosti u mladim ljudima i njihovog raspoređivanja na mesto koje će im najviše odgovarati i na kome će najviše moći da doprinesu državi. Po Platonu u idealnoj državi svako treba da radi ono što najbolje ume a Platon misli da će tada i ljudi u državi biti srećni mada njemu njihova sreća i nije baš bitna. O kakvim ustvari to mestima u državi Platon govori?

Po Platon postoje tri sloja ljudi i podela na ta tri sloja vezana je za onu podelu duše koju smo već pomenuli.Tako prvi sloj ljudi, hranioci države, radnici, koji su najniži sloj ljudi su pod uticajem požudnog dela ljudske

duše. Oni rade, zarađuju i troše zbog zadovoljstva i pretstavljaju ekonomski oslonac države. Njih ima najviše i njihovo školovanje najkraće traje. Postavlja se pitanje da li će hranitelji države biti srećni svojim položajem u državi. Platon je mislio da hoće iako kao što smo već pomenuli nije mu bitna sreća pojedinca.

Drugi sloj su branioci države, kasta vojnika, kod kojih je najvažniji deo duše voljni deo a vrlina koju postižu hrabrost. Oni su stub države u fizičkom, vojnom smislu i brane državu kako od spoljnih tako i od unutrašnjih opasnosti. Branilaca je manje i njihovo školovanje je duže.

Treći sloj je po Platonu vrhunski sloj i čine ga filozofi – ljudi kod kojih je najrazvijeniji deo umni deo i koje bi trebalo postaviti za upravljače države. Platon je dakle smatrao da državom treba da upravljaju filozofi. Njih je naravno najmanje i njihovo školovanje je najduže. U ovu klasu spadaju i pedagozi. Kod ovog dela Platonove teorije idealne države nailazimo na problem koga je i Platon bio svestan a to je da filozofi ne žele da budu vlast. Tu definitivno vidimo razdvajanje između onoga što neko ume da radi i onoga što neko voli. Platon je smatrao da filozofi treba da se žrtvuju i preuzmu odgovornost.

U svom dijalogu pod nazivom 'Država' Platon kaže da kada bi postojala ovakva raspodela u državi i kada bi svako radio šta treba uspostavila bi se pravičnost države, a država zapravo i postoji samo ako je pravična. Pojam države, politeia je pojam zajednice koja se pokorava zakonima.

U svom poznom spisu 'Zakoni' Platon malo smekšava i približava se Aristotelu, pristajući na model nečega što je realno moguće.

17. Aristotelova metafizika i kritika Platona

Aristotel(384-322 g pne) je bio sin čuvenog lekara sa makedonskog dvora Nikomaha pa je tako i Aristotel odrastao na dvoru. U sedamnaestoj godini odlazi u Atinu na školovanje i postaje učenik na Platonovoj Akademiji gde će se zadržati sledećih 20 godina sve do Platonove smrti i kao saradnik. Nakon Platonove smrti Aristotel odlazi u Malu Aziju i tamo nekoliko godina se bavi filozofijom, logikom i biologijom a nakon nekoliko godina dobija poziv sa makedonskog dvora da postane učitelj trinaestogodišnjem Aleksandru. Nakon dvanaest godina od odlaska iz Atine vraća se i osniva svoju školu koja je po gaju u kome se nalazila dobila ime Likej i koja je bila na nekih sat vremena

hoda od Akademije. Bila je bolje organizovana od Akademije ali nije bila tako trajna i danas nema od nje nikakvog traga. U Likeji su se prepodne držala predavanja ezoteričnog tipa za filozofe, stručnjake a uveče su bila eksoterčna predavanja otvorena za široku populaciju. Aristotelovi učenici su nazivani peripatetičarima zato što su smatrlai da šetnja podiže koncentraciju pa su učili i razmišljali šetajući.

U Atini je Aristotel tretiran kao makedonski propagator i nakon Aleksandrove smrti nije se nalazio u dobroj poziciji. Pretila mu je Sokratova sudbina ali on je odlučio da napusti Atinu: Ne želim da se Atina još jednom ogreši o filozofiju. Odlazi na imanje svoje majke i 3 godine kasnije umire.

Aristotel je iza sebe ostavio mnogo spisa. Za razliku od Platona koji piše tematske spise u obliku dijaloga, Aristotel se orijentiše na obrazovanje filozofskih disciplina. Ipak dok je bio na akademiji i Aristotel je pisao dijaloge koji nisu sačuvani. Kod Aristotela razlikujemo tri vrste spisa: prve koji su manje ili više popularnog karaktera i koje je sam Aristotel uobličio, druge koji su ustvari zbirke materijala koje je tek trebalo uobličiti u rasprave i treći su spisi kojima je sam Aristotel dao oblik svojevrsnih i uglavnom dovršenih udžbenika za pojedine discipline filozofije. Stil kojim Aristotel piše je težak. Da bi bio što precizniji on koristi komplikovane termine ali on će biti prvi filozof koji će se od mita potpuno ograditi.

Aristotel je i prvi istoričar filozofije koji je analizirao stavove prethodnika a kako je Aristotel bio Platonov učenik Platonovom filozofijom se dosta bavio i ona je na njega imala veliki uticaj. Aristotel će prema Platonovoj filozofiji imati kritički stav: Drag mi je Platon ali mi je draža istina.

Aristotel za razliku od Platona a i mnogih drugih svojih prethodnika ne prezire doksu, ona je po njemu prvi stupanj u saznavanju i na nju se logički nadovezuje umni uvid – između dokse i noezisa nema jaza. Aristotel smatra da znanje ne može biti nikakva urođena svojina duha. Za razliku od Platona koji govori o boravku duše pre rođenja u svetu ideja i prisećanju duše na istinu koju je nekada zanala, Aristotel kaže da je ljudska duše neispisana ploča od voska na kojoj se pomoću čula utiskuju spoljašnje slike.

Takođe nasuprot oštroj podeli na prividni i idealni svet kod Platona, Aristotel smatra da ideje nisu nikakav natčulni i vanzemaljski uzor pojedinačnom već da su ideje imanentne stvarima. U suprotnom je po Aristotelu nemoguće pokazati kako ideje deluju u svetu a pogotovo nije jasno kako je moguće da stvar i njena suština budu tako razdvojene. Po Aristotelu suština se nalazi u pojedinačnom, u čulno opipljivom – bez pojave nema suštine.

I po pogledu političke filozofije postoje razlike između Platona i Aristotela. Dok se prvi bavi idealnom državom Aristotel je realista i izbegava utopijske konstrukcije. Ipak obojca su delili neke predrasude svog vremena, na primer o ropstvu.

Termin metafizika je Aristotelov termin. Po Aristotelu koji je prvi dao podelu nauka, fizika, matematika i metafizika su bile teorijske nauke. I dok se fizika bavila čulno-saznajnim vidom bića, metafizika se bavi onim što se nalazi iza pojavnog bića. Metafizika je ustvari nauka o prvim uzrocima i glavnim osnovima svih bića.

Prema Aristotelu da bismo nešto saznali moramo mu znati uzrok. Aristotel smatra da postoje 4 uzroka svih stvari: materija (hile), forma(eidos, usia), uzrok kretanja i svrha.

Materijalni uzrok je po Aristotelu već razrađen i tu Aristotel odaje priznanje predsokratovcima ali kaže da oni nisu imali sluha za druge uzroke i principe.

Platona pak hvali zbog teorije ideja ali kaže da nije imao sluha za kretanje. Dok je za Platona ideja nešto što je večno i izvan čulnog iskustva za Aristotela pojam ideje ima samo dinamičko značenje. Ideje ne postoje same za sebe već sadrže nešto što je delatno, aktivno.

Aristotel se najviše bavio odnosima materije i forme. Iz njegovih spisa se može zaključiti da je smatrao da je forma ključna mada to nigde nije eksplicitno rekao već je govorio kako da su svi uzroci jednako važni. Odnos materije i forme je kao odnos mogućnosti i stvarnost. Tek po formi stvar postaje ono što jeste. Kod čoveka je telo materija, a duša je forma. Suština čoveka je duša ali duše nema bez tela. Važna stavka je da je svaka forma ponovo materija za neku višu formu. Ovaj proces je dinamičan i nema mu kraja ali ipak forma svih formi i svrha svega jeste Bog.

18. Aristotelova etika mere

Aristotel(384-322 g pne) je bio sin čuvenog lekara sa makedonskog dvora Nikomaha pa je tako i Aristotel odrastao na dvoru. U sedamnaestoj godini odlazi u Atinu na školovanje i postaje učenik na Platonovoj Akademiji gde će se zadržati sledećih 20 godina sve do Platonove smrti i kao saradnik. Nakon Platonove smrti Aristotel odlazi u Malu Aziju i tamo nekoliko godina se bavi filozofijom, logikom i biologijom a nakon nekoliko godina dobija poziv sa

makedonskog dvora da postane učitelj trinaestogodišnjem Aleksandru. Nakon dvanaest godina od odlaska iz Atine vraća se i osniva svoju školu koja je po gaju u kome se nalazila dobila ime Likej i koja je bila na nekih sat vremena hoda od Akademije. Bila je bolje organizovana od Akademije ali nije bila tako trajna i danas nema od nje nikakvog traga. U Likeji su se prepodne držala predavanja ezoteričnog tipa za filozofe, stručnjake a uveče su bila eksoterčna predavanja otvorena za široku populaciju. Aristotelovi učenici su nazivani peripatetičarima zato što su smatrlai da šetnja podiže koncentraciju pa su učili i razmišljali šetajući.

U Atini je Aristotel tretiran kao makedonski propagator i nakon Aleksandrove smrti nije se nalazio u dobroj poziciji. Pretila mu je Sokratova sudbina ali on je odlučio da napusti Atinu: Ne želim da se Atina još jednom ogreši o filozofiju. Odlazi na imanje svoje majke i 3 godine kasnije umire.

Aristotel je iza sebe ostavio mnogo spisa. Za razliku od Platona koji piše tematske spise u obliku dijaloga, Aristotel se orijentiše na obrazovanje filozofskih disciplina. Ipak dok je bio na akademiji i Aristotel je pisao dijaloge koji nisu sačuvani. Kod Aristotela razlikujemo tri vrste spisa: prve koji su manje ili više popularnog karaktera i koje je sam Aristotel uobličio, druge koji su ustvari zbirke materijala koje je tek trebalo uobličiti u rasprave i treći su spisi kojima je sam Aristotel dao oblik svojevrsnih i uglavnom dovršenih udžbenika za pojedine discipline filozofije. Stil kojim Aristotel piše je težak. Da bi bio što precizniji on koristi komplikovane termine ali on će biti prvi filozof koji će se od mita potpuno ograditi.

Aristotel će prvi podeliti nauke i prema njegovoj podeli etika čiji je on formalni osnivač jeste praktična nauka. Etos, reč od koje potiče naziv etika, ono što je običajima od davnina ustanovljeno da važi za ljudsko delanje i ponašanje. Kod nas se koristi reč moral koja je poreklom iz Latinskog. Etika je dakle praktična nauka koja proučava ljudsko ponašanje i delanje i daje mu oblik sistematskog znanja. Etika ne stvara moral, on je već sadržan u ljudskom ponašanju kao njihov regulativ i vođ. Etika je samo produbljeno i sistematsko znanje o moralu. Ali kada je jednom oformljeno takvo znanje može biti upotrebljeno za individualno i kolektivno usavršavanje mudrosti življenja.

Aristotel smatra da svi ljudi po prirodi teže postizanju nekog dobra, sreće kao i da teže da dosegnu neko znanje o svom postojanju, neku mudrost. Po njemu bi ove težnje bile besmislene kada bi čovek bio sam sebi dovoljan. Međutim, kako čovek nije ni zver ni bog( koji su sami sebi dovoljni), on ne može da živi bez nekakvog zajedništva sa drugim ljudima. A po Aristotelu oblik zajedništva koji čoveku najbolje odgovara je država. I zato Aristotel kaže za čoveka da je zoon politikon. Država prema Aristotelu nastaje radi očuvanja ljuskog života a postoji radi srećnog života. Ona je kao celina važnija od jedinke jer jedinka ne bi mogla da opstane bez države, ali nije samoj sebi svrha, njena svrha je sreća i dobro njenih građana. Država za Aristotela nije bilo kakva zajednica već zajednica koja se zasniva na pravu i zakonima. Takva zajednica omogućava čoveku da kada postigne svoj pun razvoj postane najbolje od svih živih bića i samo u takvoj zajednici ljudsko biće može da razvije svoje prirodne potencije koje Aristotel naziva razumom i vrlinom. A bez tih preduslova i razvoja čovek postaje najgora životinja. Ova razmišljanja dovode Aristotela do zaključka da je politika najvažnija praktična nauka i iz toga sledi da se bar jednim delom etika temelji na politici to jest da se moral temelji na pravu. Aristotel sa nije bavio idealnom državom već realnim modelima i zaključuje da je najbolje rešenje republika – državna zajednica u kojoj vlast nosi srednji sloj. I Aristotel je protivnik demokratije i smatra da je u njoj nosilac vlasti svetina, neobrazovana, prosta, prevrtljiva gomila.

Dakle, u Aristotelovoj etici ključne su dve teme: problem ljudske sreće i problem vrline. Šta uopšte znači sreća? Aristotel kaže da veliki broj ljudi sreću vidi kao uživanje, bogatstvo, slavu pa čak da sreća za jednog istog čoveka može biti različita stvar u zavisnosti od situacije. Kako se čovek od životinje razlikuje po umnoj delatnosti, dok je po elementarnim životnim funkcijama i čulnom opažanju isti kao životinja, Aristotel misli da se ljudska sreća i krije u umnoj delatnosti i to najboljem obliku umne delatnosti, delatnosti prema vrlini. Aristotel misli da je sreća autarhija – unutrašnji mir, sklad sa samim sobom. Čovek treba da razvije svoju specifičnu prirodu, da uskladi svoje težnje sa svojim sposobnostima Treba da postigne sklad svoje duše sa njenom vrlinom. Bez vrline nema sreće a prava mera je između dve krajnosti. Ipak ovo nije nikakva etika mediokriteta. Aristotel ne određuje vrlinu kao neki prost mehanički prosek, već kao meru čiji je koren u prirodi stvari. On kaže i da neki afekti nemaju sredinu već su sami po sebi rđavi: zluradost, zavist, krađa, ubistvo, preljuba. Vrlina je odabiračka naklonost volje da se drži sredine u odnosu na nas, razumom određene i to određene tako kako bi to uradio razuman čovek. U stvari to je sredina između dva rđava smera: preterivanja i zaostajanja za merom. U Aristotelovom određenju vrline kao mere dolazi do izražaja antički helenski duh uopšte koji je sredinu, meru, harmoniju ovaplotio i u umetnosti i u životu. Aristotel je kodifikator i formulator tog duha na terenu etike. Aristotel daje i tabelu vrlina gde imamo date afekte krajnosti i vrlinu kao nešto što je između. Naprimer između škrtosti i rasipnosti

nalazi se darežljivost; između kukavičluka i smelosti nalazi se hrabrost; između poniznosti i oholosti ponos; između neosetljivosti i razuzdanosti umerenost; između trpljenja nepravde i činjenja nepravde je pravičnost.

19. Platonovo i Aristotelovo shvatanje umetnosti

Iako su Platon i Aristotel stajali u odnosu učitelj/učenik između njihovih filozofija postojale su velike razlike. Tako i po pogledu na umetnost Platon i Aristotel će imati oprečne stavove. Ipak kao i u ostalim delovima svoje filozofije Aristotel će često polaziti od Platonovih stavova.

Platon je imao negativan stav prema umetnosti a pre svega pesništvu, iako je i sam u mladosti imao pesničke ambicije, pre susreta sa Sokratom.

U kontekstu idealne država Platon kaže da bi pesnike trebalo nagraditi a zatim proterati iz države a razloge za to daje na 3 različita nivoa:

1. nivo je nivo ontološke kritike poezije. Platonova teorija ideja nam govori da su stvari u realnom svetu u kome živimo samo senke ideja. Umetnost je samim time za Platona senka senke, pretstavlja podražavanje ne samih ideja već njihovih senki i time je još dalje od suštine. Zato umetnost ne pretstavlja nikakvu vrednost i umetnik nije bitan.

2. nivo je etički nivo kritike. Po Platonu pesnici time što kazuju kvare omladinu. Platon je posebno kivan na grčku mitologiju. On smatra da kroz mitove omladina dolazi do saznanja da su vrline kao što su pravičnost i umerenost dobra stvar ali da je put do njih mukotrpan. Stvara se slika da se neumerenošću i nepravičnošću koje su na dohvat ruke lakše postiže sreća, da su te osobine one koje će nam brže i lakše doneti prijatnosti. Ovo ima poguban uticaj na omladinu i bolje bi bilo da ovoga nema. Platon smatra da bi država trebalo da se pozabavi ovim da bi trebalo da država striktno nadgleda rad pesnika i uvede cenzuru.

3. nivo kritike se odnosi na opasnost koja od poezije preti državi jer umetnost uzburkava emocije. Platon kaže da je uživanje problematično jer isušuje mozak. I ovde Platon uglavnom misli na omladinu i kaže da poezija uzburkava afekte i da bi zbog toga država mogla imati problema jer neće moći da kontroliše stanovništvo. Platon je čak video problem i u ljudskom smehu.

Aristotelova teorija umetnosti je takođe mimetička, i on smatra da je umetnost oponašanje ali ga vrednuje drugačije, u vezi sa svojom ontologijom. Kako je za Aristotela suština stvari u pojavi, umetnost po njemu upravo tu suštinu oponaša, govori nam o opštem. Po Aristotelu je umetnost, pogotovo poezija, mnogo bliža filozofiji od na primer istorije jer govori o opštim stvarima dok istorija govori o konkretnim događajima koji su mogli i da se ne dese.

Aristotel daje i definiciju tragedije: Tragedija je podražavanje ozbiljne radnje licima koja deluju a ne pripovedaju a u cilju izazivanja afekta sažaljenja i straha da bi se oni pročistili. Aristotel koristi termin katarza koji su već i pitagorejci upotrebljavali a koji znači pročišćenje i medicinskog je porekla. Dakle, za razliku od Platona koji smatra da je to što umetnost izaziva afekte negativna pojava, Aristotel smatra da afekti pročišćavaju.

****************************************************** 22. Stoicizam i hrišćanstvo

Stoicizam je direktno povezan sa hri šćanstvom i to ne samo preko etike već i preko drugih delova stoičke filozofije. Stoicizam je filozofska škola koja pripada epohi helenizma. Iako su rimljani fizički pokorili grke, na neki način grci su duhovno pokorili rimljane. Rim je preuzeo sve od Grka osim prava koji je ustvari jedini originalni rimski izum. Novi centri kulture jesu Aleksandrija, Antiohija i Pergam. U ovom periodu filozofska misao beleži stagnaciju ali zato dolazi do prvog velikog razvoja samostalnih nauka i tako imamo važne naučnike iz raznih oblasti kao što su Arhimed, Eratosten, Euklid, Galen, Ptolomej.

Epoha helenizma uvodi i novi pojam kosmopolite, čoveka kao građanina kosmosa. Ljudska vrlina i sreća se posmatraju kao individualne kategorije, nevezano za politiku i državu. Uopšte, etika više nije vezana za politiku čemu je verovatno uzrok raspad poliskog sistema.

Najuticajnije filozofske škole helenističkog perioda su Stoičari i Epikurejci. Termin stoik se održao do danas u neizmenjenom obliku za razliku od mnogih drugih pojmova. Skeptici su bili takođe veoma uticajna struja mišljenja.

Stoici i epikurejci se direktno nadovezuju na sokratovske škole – kiničare i kirenjane. Ipak oni su na višem filozofskom nivou od svojih prethodnika. Iako potpuno oprečnih stavova, ove dve filozofske škole zapravo su imale isti cilj a to je postizanje autarhije, ataraksije, unutrašnjeg mira i nepomućenosti. Obe škole postavljaju ideal mudraca koji ume da se kontroliše. Takođe im je zajedničko da se ne ograničavaju državom već kao što smo već pomenuli uvode pojam kosmopolite, građanina sveta. Najvažniji deo filozofije za njih je etika i ovo će biti karakteristika cele helenističke epohe. Filozofija je shvatana kao nešto što treba da poduči kako postići vrlinu, sreću.

Izraz stoičar potiče od reči stoa koja je označavala trem a vezana je za prvog stoičara Zenona koji je svoje učenike sakupljao ispod jednog trema. Zenon je bio trgovac ali mu je to jednog dana dojadilo i okrenuo se filozofiji.

Kod stoičara razlikujemo tri perioda to jest tri stoe. Takođe treba naglasiti da su i stoicizam i epikurejstvo bili dobro prihvaćeni kako u Grčkoj tako i u Rimu. Navedimo nekoliko važnijih stoičara: Hrisip, Seneka, Marko Aurelije, Epiktet.

Izuzetno važan pojam kod stoičara jeste logos. Tu su oni slični Heraklitu. Stoičari kažu da svetom vlada zakon čvrste nužnosti. Ovo se naziva determinizmom – postojanje sudbine, nečeg što se ne može izbeći. Ovakvo razmišljanje se dobro primilo u narodu.

Filozofiju su podelili na fiziku, dijalektiku i etiku i porede ove oblasti respektivno sa baštom(zemljom), ogradom i plodovima.

Za stoičare je vrhunsko dobro vrlina i smatraju da postoje 4 kardinalne vrline, kao kod Sokrata. Ipak tu dolazimo do jedne problematične tačke u stoicizmu – oni vrlinu poistovećuju sa srećom.

S obzirom da u životu nema slobode, sve je već predodređeno: Sudbina vuče one koji neće a vodi one koji hoće, jedino što čovek može potpuno da kontroliše jeste kakav će čovek biti. Vrilna je jedini sektor u kome smo slobodni.

Što se vrline tiče oni kažu da je vrlina dobra sama po sebi. Bogatstvo, snaga, lepota, zdravlje nisu ni dobri ni loši ali sami po sebi ne donose sreću ni vrlinu nikome. Ni zadovoljstvo nije izvor sreće – na vrhuncu prerasta u bol ili prestaje. Po stoicima mudar čovek je onaj koji se potpuno oslobodi afekata.

Skeptičari su filozofski pravac koji je osnovao Piron. A od istaknutih pretstavnika tu je još i Sekstem Pirik. Skeptici pretstavljaju gašenje helenizma i racionalnog razmišljanja i podlogu za hrišćanstvo. Oni donose novi odnos prema spoznaji, gasi se ideja da se sve može spoznati i to ostavlja prostora za iracionalnost i mistiku.

Skeptici polaze od sofističkog modela spoznaje kao relativne i smatraju da nema pravog saznanja koje je objektivno i za sve isto. Za svaki stav postoji pro i contra i podjednako su snažni. Skeptičari nas za razliku od sofista dovode do sumnje koja je kod njih i polazna i krajnja tačka dok je kod Sokrata bila samo početak koji vodi saznanju. Oni u sve sumnjaju i sva pitanja ostavljaju otvorenim. Skeptici smatraju da je mudrost u uzdržavanju od donošenja bilo kakvih sudova. Uzdržavanjem od sudova se postiže ataraksija. Nema vrednosti koje su to same po sebi već je sve pitanje nomosa, konvencije ( i ovde su slični sofistima). Kako onda treba živeti? Prilagoditi se prilikama u kojima se nađete. Ovim se iz etičkog perioda helenizma prelazi u religijski period -

U vreme konstituisanja hrišćanstva postojale su mnoge druge zajednice , sekte, koje su govorile o kontrastu između dobra i zla( judaisti, manihejci). Međutim iz raznih razloga baš hrišćanstvo će postati najrasprostranjenija religija.

Osnovna postavka hrišćanstva je postojanje 2 sveta, čulnog i onog drugog gde duše ide posle smrti. Za hrišćane je duša suština čoveka a telo je samo oklop (orfička tradicija). Što više patimo na ovom svetu to ćemo biti više nagrađeni na drugom svetu – hrišćanstvo je religija utehe. Hrišćani će od stoičara preuzeti askezu kao princip života.

Dobru podlogu za stvaranje i širenje hrišćanstva dalo je rimsko carstvo svojim propadanjem, kako iznutra tako i spolja. Hrišćanstvo je prvo bilo religija nižih slojeva ali ga ubrzo prihvataju i patriciji. 313. godine car Konstantin će proglasiti hrišćanstvo za ravnopravnu religiju dokumentom koji se zove Milanski edikt.

U početku su rimljani, iako generalno tolerantni prema drugim religijama, proganjali hrišćane. U ovome je pogotovo bio poznat Neron. Razlog netrpeljivost i Rima prema hrišćanima je bio u njihovom prvobitnom potpunom nepoštovanju careva. Hrišćanima je pak smetala apoteoza – običaj da se Rimski carevi proglašavaju za bogove posle smrti ili još gore, poput Dioklecijana još za života.

Za vreme cara Konstantina uvedena je institucija vaseljenskog sabora. Prvi vaseljenski sabor – nikejski 325. godine. Tu se ustanovljava način funkcionisanja hrišćanstva kao institucije. Raspravljalo se o prirodi boga, zašto je Hrist rođen...O tome se slobodno diskutovalo a do zaključka se dolazilo glasanjem i nakon toga se o zaključenom više nije smelo raspravljati. Izglasava se dogma a ko drugačije misli je jeretik.

U početku se hrišćanstvo oslanjalo na stari zavet i bilo religija jevreja ali kasnije se pojavljuje novi zavet. Filozofski najzanimljivije je jevanđelje po Jovanu koje počinje rečima : Na početku beše logos što se kod nas prevodi kao reč ali to je i zakon.

Suštinska razlika između starog i novog zaveta jeste u koncepciji etike koja je potpuno različita. Dok je stari zavet pozivao na odmazdu (oko za oko, zub za zub), novi zavet nas poziva da na loše uzvratimo dobrim.

Ovo se često čini nelogičnim ali zapravo smisao ovoga je u potpunom uništenju zla. Ukoliko na zlo budemo odgovarali zlom zlo nikada neće nestati.

Jedan od najvažnijih razloga dominantnosti hrišćanstva je njegov kosmopolitski duh, takođe zajednička crta sa stoicima. Hrišćanstvo se ne obraća jednom narodu već čovečanstvu i kaže da su svi ljudi jednaki i braća u Hristu. Hrišćanstvo se obraća poniženima, siromašnima kako materijalno tako i onima siromašnim duhom – njihovo je carstvo nebesko.

Ovo će biti stalna tema hrišćanske filozofije – da li se do boga dolazi verom ili razumom i preovladavajuća struja će biti ova prva. Bog se ne može pojmiti razumom, put vere je kvalitetniji. Vera vas direktno vodi ka bogu. Plotin kaže da se treba osloboditi i telesnosti i misaonosti. Ne ceni se razum.

U razvoju hrišćanske misli postoje dve etape. Prva koja je trajala negde od početka razvoja hrišćanstva pa do 8,9. veka – Patristika, čiji su nosioci crkveni oci(patres) Druga Sholastika koja će trajati do renesanse i koja se razvija isključivo kao školska učenost – nema raprave na trgu. Kasnije pojam sholastike počinje da označava nešto rigidno, nezanimljivo i koristi se sa pogrdnom konotacijom.

Prva imena hrišćanske filozofije koja ne spadaju u ovu podelu su Filon(Aleksandrija) i i Pavle (Tars).Filon je prvi koji iznosi tvrdnju da se do istine verom dolazi. To je direktan, brz i neposredan put i zato je

religija bolja od filozofije. Filon uvodi pojam ekstaze koji će preuzeti Plotin. Filon je bio obrazovan i pokušavao je da spoji hrišćanstvo i grčku misaonu tradiciju.

Pavle iz Tarsa, kasnije Apostol Pavle, kasno je pristupio hrišćanstvu a kao mlad je i sam kamenovao hrišćane. Pavle je insistirao na kosmopolitskoj koncepciji hrišćanstva. Iako ne spada u apologete kod njega vidimo prvu objavu rata filozofiji: Braćo, ne dajte da vas neko zarobi filozofijom i praznom pričom.

23. Plotinov neoplatonizam: jedno, emanacija, put nadole i put nagore

Predstavnik novoplatonizma je Plotin koji je živeo u 3 veku nove ere. U to vreme hrišćanstvo već uveliko postoji i između novoplatoničara i hrišćana postoji neslaganje.

Plotin je prvo živeo u Egiptu a zatim se seli u Rim gde je osnovao i svoju filozofsku školu. On oživljava Platonove ideje ali se vraća i predsokratovcima.

Po Plotinu suština svega je jedno, slično kao kod Parmenida. Jedno je negacija mnoštva, iznad svega je pojedinačnog i o njemu se ne može izreći nijedna pozitivna odrednica. Jedno je nemislivo, neizrecivo, neshvatljivo, nepostojeće. Ono je sa one strane onoga što postoji. Ako jednome pripisujemo neku volju ili delovanje onda ga već na neki način snižavamo na konkretnu stvar što ono po definiciji ne može biti. Iz jednog sve nastaje po principu emanacije – isijavanja. Što su dalje od jednog stvari su sve mračnije. Što su bliže jednom to više jesu a što su dalje manje postoje i manje su bitne.

Prva stvar koja je emanirana jeste Nus, um. On je smisao svega postojećeg. U okviru njega nalazimo ideje, opšte pojmove, rodove, vrste.

Druga emanirana stvar je duša kosmosa – fizis, priroda, ona priroda koja stvara. Sva semena iz kojih stvari nastaju su duhovna.

Treće emanirano je materija, čulni svet. Ona je za Plotina mrtva i simbol zla.Put emanacije je put naniže koji je spontan. Jedno spontano isijava i stvara sve. Putem naniže bavi se

metafizika. Ovaj proces nije hronološki i ne pretstavlja nikakvu evoluciju.Nasuprot putu naniže postoji i put naviše koji je predmet etike. Svako stvoreno biće teži ka jednom. Poput

Orfičara i Plotin vidi telo kao nešto loše, nešto što sputava ljudsku dušu. Telo je izvor bola. Ona teži da se u jedno vrati. Ovaj deo Plotinove filozofije liči na istočnjačku nego na zapadnjačku misaonu tradiciju.

Suštinska razlika između Platonovog i Plotinovog jednog je u doživljavanju i tome kako se to jedno dohvata.Po Plotinu jedno se ne može dosegnuti racionalnim putem. Put dostizanja jednog je mističan, do jednog se

dolazi kroz ekstazu, istupanje iz samog sebe. Sam Plotin je dolazio u ekstatična stanja u kojima je spoznavao jedno. Ovaj put je put oslobađanja od telesnonsti i diskurzivne misli.

Iako se u početku nisu slagali Plotinovo učenje biće osnova za kasnije hrišćansku filozofiju. Veliki uticaj imaće na Aurelija Avgustina. Osim Plotina vredi pomenuti i Jambliha i Hipatiju kao pretstavnike novoplatonizam kao i Porfirija koji je bio direktan naslednik Plotinov i koji je i sređivao njegove spise i najpoznatije Plotinovo delo Eneade - devetice.

24. Hrišćanska apologetika: grčki apologeti

Prva etapa u razvoju hrišćanske filozofije je patristika. Trajala je negde do 8.,9. veka i u okviru nje postojale su 2 struje mičljenja – gnostici i apologete. Gnostici su redak primer onih koji su bili filozofski obrazovani i smatrali da se do boga treba stići razumom. Prvo su bili proglašeni za jeretike.

Apologete su pak zastupale tipičnije stavove i obeležili su rađanje hrišćanske filozofije. Ime vuku od reči apologija što znači odbrana, oni su branili religiju od filozofije ali često zapravo taktikom da je napad najbolja odbrana.

Apologije su bile brojne i raznovrsne a proistekle su iz potrebe da se u paganskom svetu nađe slobodan prostor za novu veru i zaštite hrišćani od progona. Apologeti odgovaraju na paganske, gnostičke, filozofske ali i političke napade na hrišćanstvo. Oni brane pravo na veru i umnost verskog sadržaja i pri tom koriste filozofiju kao sredstvo.

Prve apologije će se javiti u Grčkoj i pretstavljaće napor da se filozofija poveže sa objavom i verovanjem. Grčke apologete neće potpuno odbacivati antičku filozofsku tradiciju jer su uglavnom i sami bili dobro filozofski obrazovani.

Istaknuti pretstavnici grčke apologije su Aristid, Justin, Tatijan, Irinej, Atenagora, Teofil, Jevsevije, Teodor.

Prvu značajnu apologiju napisao je Aristid i bila je upućena caru Antoniju Piju polovinom 2 veka. U njoj Aristid osporava politeizam i moral pagana i određuje monoteizam kao suštinu hrišćanstva. U odbrani teorije o jednom bogu on se oslanja na Aristotela i kaže da mora da postoji prvi pokretač svega. Aristid tog prvog pokretača prikazuje kao savršeno, nepojmljivo, mudro i dobro biće. Brani božiji kreacionizam i antropocentrizam govoreći da ono što je pokrenulo svet mora biti jače od onoga što je pokrenulo i da je bog sve što je napravio, napravio čoveka radi. Ovo je prvi pokušaj racionalizacije vere uz pomoć filozofije. Aristotelova apologija bila je omiljena lektira u njegovo vreme ali i posle.

Justin (mučenik) često se smatra najznačajnijim apologetom. Napisao je više apologija upućenih caru Hadrijanu. Bio je pogubljen u jednom velikom progonu hrišćana i odatle je i nadimak mučenik. Bio je antički obrazovan a pogotovo na Platonu i stoicima. Platon ga je oduševio svojom teorijom ideja. Imao je simpatije i za Sokrata – Sokrat je kao Isus žrtva za istinu.*paganin u hrišćanskom odelu*

Justin brani principe hrišćanske objavljene teologije. Rođenje Isusovo on objašnjava u neoplatonskom smislu ali bez hijerarhijskog uređenja – najveće ne stvara nešto manje od sebe već nešto istovetno – Sin.

Branio je ideju da je hrišćansko učenje pripremljeno u paganskoj filozofiji i mitologiji-hrišćanske istine i filozofija potiču iz istog izvora, božanskog logosa. Za filozofiju a pre svega platoniste kaže da je vrlo dragoceno blago i veliko dobro u očima Boga. Ipak proroci su iznad filozofa, oni nam pružaju jedinu pouzdanu filozofiju. Justinov stav je komplikovan – iako govori često pozitivno o filozofiji kaže i da je filozofija polje koje čoveka vodi u iskušenje a da su mitovi delo demona. U svakom slučaju on stvara dublju vez između hrišćanstva i antičke filozofije prihvatajući da se hrišćanstvo bazira na helenizmu.

Hrist je za Justina otelotvorenje logosa. Ipak istinsko znanje o Bogu može doći samo preko otkrovenja i time je Justin čvrsto na apologetskom tlu. Filozofija je za njega ipak mudrost drugog reda jer je svojina elite dok je hrišćanstvo svojina svih ljudi.Justin prvi upotrebljava reč jevanđelje.

Tatijan, iako Justinov učenik, nije imao puno simpatija za antičku filozofiju. Njegova apologija 'Govor Grcima' zastupa tezu da je ono najbolje od grčke misli zapravo iz biblije a sve ostalo pretstavlja iskrivljenje. Ipak on kaže da Boga znamo po njegovim delima i time priznaje moguđnost da se razumom iz stvorenih bića dokaže postojanje boga. Branio je ideju slobodne volje i nedovoljnosti ljudske prirode i time uticao na Aurelija Avgustina. Kako je poticao iz Mesopotamije, bio je pod uticajem istočnjačke misli i ideju vaskrsenja je shvatao kao obnavljanje života u novom svetskom ciklusu. Završio je kao jeretik.

Atenagora i Teofil Antiohijski pisali su apologije 'umnom paganinu' Marku Aureliju.Irinej, koji je u suštini bio skeptik jer kaže d ako ljudi umom i otkrovenjem mogu da saznaju boga onda

sigurno ne mogu da ga razumeju je pre Avgustina došao do ideje crkva kao posrednika između čoveka i Boga . ljudima je potreban učitelj i voditelj.

Jesevije iz Cezareje svu raniju filozofiju ustvari razume kao prirpremu za hrišćanstvo.U istočnohrišćanskom svetu apologetski manir se dugo zadržao – do 9 veka. U kasnijim godinama apologije

više nisu usmerene protiv filozofije već protiv jeretika u samom hrišćanstvu. Istočnohrišćanska apologija ili bar njen

veći do nikada nije pristala na kulturni nihilizam, ne samo zato čto je uspomena na antička vremena bila sveža već i zato što je kulturni nihilizam nespojiv sa univerzalističkom pretenzijom hrišćanstva.

25. Tertulijanova radikalna apologija i odbacivanje filozofije

Tertulijan (155 – 220) je najistaknutiji i najradikalniji pretstavnik zapadne apologije. Bio je pravnik i relativno površno obrazovan a hrišćanima se priključio pod stare dane. Njegova odbrana hrišćanstva se uglavnom svodila na napadanje filozofije. Tertulijan kaže:'Ne, hrišćani nisu filozofi.' Govori o razlici između učenika Grčke i učenika neba: učenik grčke je trgovac slavom, razoritelj, prijatelj zablude, kradljivac istine dok je učenik neba sve suprotno: spasilac duše, graditelj, neprijatelj zablude, čuvar istine...

U Tertulijanovo vreme protiv hrišćana su istupali jevreji, rimske vlasti i paganski pisci. Tertulijan je smatrao da oni odbacuju hrišćanstvo jer ga ne poznaju. Rimske vlasti posebno ne vole hrišćane zbog njihovog nepoštovanja ličnosti cara. Tertulijan će u svome delu Apologeticum braniti hrišćane i govoriti da se oni mole i za cara pa i za svoje neprijatelje te da stoga nije lepo što su progonjeni. Oni su samo protiv zabluda i lažnih kultova. A pošto rimski zakoni ne dolaze od boga već od ljudi moguće je da su pogrešni. Zbog ovog će pogotovo biti omražen ali Tertulijan kaže: Biti omražen, tako je počela istina.

Tertulijan pokušava i da pokaže izuzetnost hrišćanske religije – oni obožavaju pravog boga. Posebna vrednost hrišćanstva je u zabrani ubijanja ljudi. Tertulijan čak zahteva da svi ljudi budu hrišćani. Važan momenat kod Tertulijana je da on na hrišćanstvo gleda kao na zajednicu u kojoj se sve deli sem žena. On govori i o razlici između jevreja i hrišćana – jevreji su odbacili Hrista i time otpali od božije milosti.

Tertulijan zastupa tezu da je objava umna, ona je najviša filozfija a Hrist je učitelj. Ta istina stoji iznad svakog dokazivanja. Biblija po Tertulijanu sadrži i završava grčku filozofiju na samorazumljiv način: I mi deca Gospoda Boga sada znamo ono što su nekada znali samo mudraci. Posle Isusa nisu nam više potrebna radoznala dela niti nam posle biblije treba istraživanje. Po Tertulijanu nikakva filozoija nije potreban da bi se verovalo. On izražava potpunu dominaciju vere nad razumum. Poznat je stav 'Credo quia absurdum est' koji je skraćen oblik sledećeg stava: ' Sin božiji je raspet. Na stidimo se toga jer je to sramota. Sin božiji je umro. Verujemo u to jer je besmisleno. Sahranjen je vaskrsnuo. To je istina jer je nemoguće.' Ovo je sve suprotno od logike ali u tome i jeste poenta – religija nudi suprotno od logike.

26. Istočnohrišćanska patristika

Opšta svest istočnih hrišćana i obrazac mišljenja u teologiji i filozofiji formirali su se u periodu prvih vaseljenskih sabora. Najvažniji problemi bili su vera, sveto trojstvo, ovaploćenje i obogotvorenje, Hristova priroda, simbol vere. Time se ova misao definitivno odvaja od antičkih tokova i neposredno ulazi u ljudsko iskustvo i religiozni život bez ambicija da bude odvojeno znanje ili teorija o svetu i životu. Spojenost mišljenja, stvaranja i religijske prakse biće odlika istočnohrišćanskog mišljenja.

Najvažniji pretstavnici istočnohrišćanske patristike su Atanasije Veliki, Vasilije Veliki, Grigorije iz Nise, Grigorije iz Nazijansa i Jovan Zlatousti. Period njihovog stvaralaštva se smatra za zlatni vek patristike. Njihove misli ušle su u najdublje temelje ortodoksne teologije ali i hrišćanskog mišljenja u celini.

Misaoni osnov istočnohrišćanskih patresa jeste prevashodno sveto pismo, zatim hrišćansko predanje i odluke sabora. Ipak oni se oslanjaju i na filozofiju a pogotovo Platona, neoplatonizam i stoike. Ova misao se može sve do 7. veka pratiti i kao produžetak helenističke epohe sa tom razlikom što je izrazito hrišćanski orijentisana.

U okviru istočnohrišćanske patristike postoje dva velika centra – Aleksandrija u kojoj preovlađuje helenistički uticaj, i Antiohija u kojoj se oseti istočnjački uticaj.

Osim što trasiraju put ortodoksije ovi mislioci uvode i antičko mišljenje u hrišćanstvo. Svoja dela pisali su u filozofskom i retorskom obliku a sadržinski ona su hrišćanska. Retorska i propovedna forma njihovih dela bila je pogodna za širenje hrišćanstva među paganima. Ipak bave se raznim pitanjima, od kosmoloških do etičkih i političkih. Oni ili ne razlikuju teologiju od filozofije ili smatraju da teologija i filozofija stoje u hijerarhijskom odnosu tako da je filozoija bila priprema za teologiju. Ovaj period se može označiti i kao prvi period u razvoju vizantijske misli. Specifičnost istočnohrišćanske u odnosu na zapadnohrišćansku patristiku jeste u kontemplativnosti koja se gradi nasuprot praktičnosti ili pragmatičnosti. Ona se razvijala kao ravnopravni deo života ljudi. Istočnog teologa mnogi su gledali kao naslednika sofista.

Istočnohrišćanska patristika kao glavni zadatak ima odbranu ortodoksije onako kaok je ona pripremana na prvim saborima. Odbrana se vrši pomoću filozofije. Najvažnija tema za ove mislioce je trojstvo. Postoje dva dogmatska stanovišta o trojstvu: jedinstvo i trojičnost( tri ipostasa). Grigorije Niski daje subjektivnu formulu vere u trojstvo: Kad kažem Bog mislim na oca, sina i duha svetoga kad mislim na bilo koga od njih mislim o njemu kao celini.

Vasilije Veliki prvi piše kosmološke rasprave – komentare biblijske knjige postanja, popularizacija ali i alegorijsko-filozofsko tumačenja. Ova kosmologija je kao antiteža antičkoj materijalističkoj ali se mora osloniti na Platona, Aristotela i stoike. Ipak ne dovodi se u pitanje kreacionizam ex nihilo kao ni pitanje toga da je postojao trenutak postanja. Prema Vasiliju Velikom postanje je vanvremensko. Vreme je svojstvo duše na koju se gleda na neki način slično kao kog Plotina.

Najizrazitija specifičnost istočnohrišćanske patristike u odnosu na zapadnu jest kontemplativnost nasuprot praktičnosti i pragmatičnosti. Grci imaju istančan odnos za metafiziku i njihova intuicija je usmerena ka otkrivanju čovekovog mesta u kosmosu. Katolicizam je više strogo logična i zatvorena teologija dok je pravoslavlje otvorena antonimična retorička teologija. Ono se više razvija kao deo svakodnevnog života ljudi.

27. Misao Aurelija Avgustina

Aurelije Avgustin je ključna ličnost patristike a zapravo je poslednji teolog koji je pripadao antičkoj epohi a biće veoma uticajan tokom srednjeg veka. Bio je školovan retor i filozof koji je prešao intelektualni put od stoicizma i gnosticizma do novoplatonizma. U hrišćanstvo je stupio relativno kasno, u 33. godini a pre toga je živeo dosta raskalašno. Dospeo je za života do ranga biskupa u gradu Hipou u severnoj Africi a posle smrti je proglašen za sveca. Njegova knjiga Ispovesti je prva sačuvana autobiografija. Bio je izuzetno plodan pisac: Hrišćansko obrazovanje, Razgovori sa samim sobom, Trojstvo, O državi božjoj...

Avgustin spada u patristiku ali nije apologeta. Ipak u svom delu O državi božjoj protiv pagana koja se sastojala od 21. svitka on u prvih deset nastoji da razmrsi splet okolnosti koji je doveo do toga da se hrišćani optuže za propadanje rimske države. U drugih 11 knjiga razvija se osnovna autorova zamisao o dugotrajnom sukobu božje države i zemaljske države. U državi božjoj vlada ljubav prema bogu do preziranja samog sebe a u državi zemaljskoj ljubav prema samom sebi do preziranja boga. Jedan veoma značajan koncept koji se kao nov pojavljuje kod Avgustina jeste koncept vremena kao linearnog, za razliku od cikličnog vremena koje je bilo aksiom u antičkoj misli. Vreme je ono što određuje početak, trajanje i kraj sveta kao određenog poretka. Svet je za Avgustina istorija, zbivanje sa početkom, trajanjem i krajem a ne večno dat poredak stvari. On ovo tumačenje izvlači iz svetih spisa. Izvorni smisao svih ljudskih napora kroz istoriju jeste povratak u istinsko okrilje mira i spokojstva koje će osetiti oni koji su živeli kako treba. Istorija sveta je stalno progresivno kretanje ka kulminaciji svekolikog svetskog događanja. A istorija je sukob verovanja i neverovanja u dobru vest – jevanđelje.

Za Avgustina filozofija nije isprazno zavođenje već ljubav za mudrost čiji je izvor i konačište Trojedni bog. Filozofija, nasuprot čisto telesnoj delatnosti, pretstavlja višu sposobnost čoveka koja ipak nije samonikla. Istine razuma imaju smisao jedino kada i ako se dopunjavaju iskrenom verom to jest pouzdanjem u dobro prirode božje i njegovu sveobuhvatnu ljubav prema svetu. Avgustin smatra da razumska delatnost suviše lako prelazi u požudu tašte radoznalosti i zato joj mora prethoditi prihvatanje istinite vere. Samo razum ne može dokazati versku istinu ali može dokazati potrebu za verovanjem. Avgustin zaključuje: Razumi da bi verovao. Veruj da bi razumeo.

Protiv skeptika se bori upravo njihovim oružijem – paradoksima. Kada ne bi bilo moguće doseći istinu onda bi to samim time bila laž.

Zalažući se za introspekciju kao najbolji način dolaženja do apsolutne istine Avgustin iznosi tezu koja je slična onoj koju će kasnije zastupati Dekart : Ako se varam, to je zato što postojim. Izvlači se postojanje iz sumnje.

Saznanje boga se prema Avustinu odvija u etapama: prvo čulima, preko razumskog samosaznanja i pamćenja do vere koja daje konačne odgovore na sva pitanja.Avgustin smatra da je bog dobar i da ne zna da zlo a da je prisustvo zla ustvari otsustvo dobra i nije metafizički već istorijski problem. Ono vuče korene od prvobitnog greha ali Hristov povratak značiće i kraj greha i svih zala. Božje carstvo nije nebeski uzor spram koga se organizuje ovozemaljski svet. Takva zajednica je nedostižna za ljude. Ona je samo konačni cilj ispravnog života i ne može se postići na zemlji bilo kakvim političkim modelom.

28. Sholastika kao prirodna teologija: osnove, dometi, granice

Sholastika je hronološki drugi period u razvoju hrišćanske misli prisutan od 8.,9. veka pa do renesanse. Možemo je podeliti na ranu, visoku i poznu sholastiku. Prva traje do 13. veka, druga je vezana isključivo za 13. vek i Tomu Akvinskog i treća posle Tome pa do renesanse. Sholastika je centralna etapa u filozofskoj misli srednjeg veka. Osnovna sadržina sholastike jeste izgradnja prirodne teologije i autoritativne zvanične nauke hrišćanske crkve.Težila je da bude sistematizovano, sređeno, neprotivrečno znanje i autoritetivno crkveno učenje o bogu, svetu i čoveku. Ovo je suštiski samo u sebi protivrečno – spoj objave i filozofije.

Sholastika je usmerena na racionalno obrazloženje i opravdanje istina objave i odluka sabora i na definitivno učvršćivanje obrazaca mišljenja utemeljenih u doba patristike. Zadatak je bio da se hrišćanska misao oslobodi svih protivrečnosti usklađivanjem objave sa filozofijom. Pri tome se filozofija i nauke prilagođavaju teologiji. Ovo je izraženo izgrađivanjem teoloških sistema koji u sebe ugrađuju antičku misao a pre svega aristotelizam. Velike priručnike, izvore znanja, enciklopedije i sume kao sistematično i sistemsko izlaganje teologije pisali su mnogobrojni mislioci od Jovana Damaskina do Tome Akvinskog. Sholastika je pretstavljala širok i raznovrstan tok sa delima Tome Akvinskog kao dovršenjem srednjevekovlja i pobedom hrišćanske, pogotovo katoličke teologije.

Dok se mišljenje u patristici više okretalo ka unutrašnjem u periodu sholastike crkva se više bavi opštim formalnim i onostranim i učestvuje u izgradnji obrazaca mišljenja i delovanja ljudi. Sholastika je zvanična nauka crkve, sholarizovana i dogmatizovana teologija. Sve se vrti oko pojma boga i po tome je ona zatvorena filozofija hrišćanske crkve.

U sholastičkom periodu bitno je nastojanje da ono što je u periodu radikalne apologije bilo podignuto na rang nadrazumskog i protivrazumskog bude povezano sa razumom. U tom pravcu već i Avgustin istupa svojim : Verujem da bih saznao. Tipičnim sholastičarem smatra se Anselmo jer je smatrao da se i poslednje tajne hrišćanstva mogu razumski objasniti.Sholastičari nisu prihvatali nemogućnost saznanja boga. Oni brane moć uma i smatraju da se sve dogme mogu obrazložiti. Prodorom aristotelizma i njegove prirodne teologije koja se oličava u kosmološkom dokazu božje egzistencije izvršen je definitivni prelaz sa objavljene teologije na prirodnu teologiju kao racionalno objašnjenje vere. Filozofija tako dobija priznanje kao bitno sredstvo mišljenja. Ipak ono nije priznanje samostalne filozofije. Sholastika je otvoreno pretendovala da ovlada celokupnim srednjevekovnim mišljenjem i da se pretstavi kao nesumnjivi kriterijum istine.

Sholastika se oslanja na dva različita izvora: objavu i odluke sabora i crkvene oce sa jedne i filozofiju sa druge strane. Najviše se ipak oslanjaju na patres: Origen, Boetije, Avgustin ili na istoku : Vasilije Veliki, Grigorije Niski, Grigorije Nazijans...To oslanjanje na vlastite autoritete čini sholastiku monolitnom. Upotreba spoljašnjih autoriteta je dozirana, ograničena.

Sholastička sistematizacija nije bila istovetna svugde u okviru hrišćanstva. Na istoku se relativno rano formira. Ona u sebi sadrži objavu, saborsku teologiju, učenje svetih otaca i nekih mistika i na kraju nesistematski recipiranu antičku misao. Ona je izvedena kao izričita odbrana objave i saborskih odluka i zato je nastupala kao ortodoksija i bogoslovlje. Zapadna sholastika se duže formirala pa je u sebe mogla da uključi ukupne rezultate patristike, istočnohrišćansku sholastiku, jevrejsku i arapsku filozofiju, bogatiju recepciju filozofije. Istočnohrišćanska je branila ortodoksiju i svoju posebnost dok je zapadnohrišćanska pokušavala da u sebe uključi sve posebnosti u ime univerzalnosti. Razlika se može direktno primetiti između dela Jovana Damaskina i Tome Akvinskog. Jovan Damaskin je objaviootvoren i nepretenciozan priručnik pravoslavne vere od koga su kasnije ičli različiti smerovi mičljenja dok je Toma Akvinski objavio svoje sume kao konačan cilj sholastike – sistem. Time se na neki način poništava različitost od koje se polazi u stvaranju sholastičkog mišljenja i ulazi se u zatvorenost.

Bitan organon sholastike je logika i dijalektika. Ipak samostalne filozofije gotovo da i nema a svi pokušaji su u sukobu sa teologijom.

I sholastika je pokušaj da se odbrani jedinstvo hrišćanske crkve ali se to pokazalo kao nemoguće. Sama hrišćanska misao i dogma su postali izvor podele.

Hegel će kasnije reći da je sholasktika sama po sei bila suprotna principu filozofije dok je Rasel blaži i kaže da odstupa od filozofskog mičljenja. Ipak jasno je videti njenu razliku od filozofije – ona svoje stavove smatra ortodosknim i ima odbojnost prema istraživanju stvarnosti. Ono je mišljenje koje je podređeno autoritetima: objava, sabori, sveti oci, Platon u prvom a zatim Aristotel u drugom periodu. Od prvih dana crkva izoštrava svoj osećaj za jeres i to kulminira inkvizicijom (1215.) Čak ni slobodniji mislioci poput Abelara nisu smeli prigovarati autoritetima.

Sholastika se razvija kao dijalektička i klasifikatorska forma i na toj osnovi ona dolazi do suptilnih rezultata u diferenciranju pojmova, izgradnji teoločke, filozofske i naučne terminologije. Sholastičko oživljavanje dijalektike je bilo produktivno iako je često korišćeno za isprazne teološke eristike. Hegel će sholastiku označiti kao mišljenje odvojeno od stvarnosti i nauke. Razum se posvetio stvarikoja mu je potpuno tuđa. Sholastika pokušava da unese odredbe racionalnosti u nešto što uopšte ne trpi racionalnost. Hrišćanksa teza o dva sveta ostavlja prostor ljudima da tragaju za boljim svetom. Ipak kako su ljudi isčupani sami iz sebe istina im se mora saopštiti spolja i time ona postaje nametnuta. Hegel ipak shvata da je to jednia moguća filozofija u svom dobu.

Najbitniji rezultat sholastike je približavanje onoga što je apologetima delovalo beskonačno udaljeno – spoljnu i unutrašnju filozofiju. Iako je filozofija mahom bila nesamostalna pokazalo se da se mišljenje ne može svesti na jednobojnost, zvaničnost i funkcionalnost.

30. Dogmatski sporovi u istočnom hrišćanstvu: trojstvo, Hrist, ikone

Vizantijska misao prvog razdoblja izgrađivala se na brojnim dogmatskim sporovima. Rešenja tih sporova čine samu suštinu ortodoksije i osnov razlikovanja prema zapadnohrišćanskom mišljenju.Ti sporovi se delimično poklapaju sa sporovima u zapadnohrišćanskom mišljenju (jedinstvo i trojstvo) a neki su potpuno specifična preokupacija istočnohrišćanskog mišljenja i rešeni su na osoben način i tako su ušli u temelje pravoslavlja. Njihov značaj je upravo u tome što čine konstitutivni momenat razvoja istočnohrišćanske misli.

Ovi sporovi imaju različite slojeve: ispod transparentnog, teoločkog ili dogmatskog sloja često se kriju interesi države, crkve ili njihovih vrhova. Otuda su ovi sporovi široki po zahvatu, intenzivni i konsekventni: iza njih su stajali progoni, osude za jeres, pogubljenja, sakaćenja. U svom delu o jeresima Jovan Damaskin izlaže kritici stotinu jeresi od muhamedanaca, ikonoboraca, bogumila...

- trojstvoProblem jedinstva i trojstva je rešen saborskom odlukom. U trinitarnim raspravama koristili su se i antički filozofi. Povodom ovog simbola vere hrišćanstvo se i podelilo 1054. godina.Već sveti oci su imali problema sa trojstvom. Zapadnohrišćani ovaj spor rešavaju naglašavanjem jedinstva odnosno sjedinjavajući supstanciju božju. Istočnohrišćani naglašavaju značaj personalne prirode trojstva. Da bi izbegao zamku triteizma Grigorije Niski kaže da ne postoje tri boga jer Otac Sin i Duh imaju jednu energiju što pokazuje njihovu jedinstvenu prirodu. Time on izbegava i neoplatonističku shemu puta naniže, suspstancija za njega nema stupnjeve već je samo ima ili nema. Ipak u istočnom hrišćanstvu govor o trojstvu će uvek ostati antonimičan. Time se vidi ograničenost mogućnosti tumečenja hrišćanskih dogmi na racionalnoj osnovi.- hristOvaj spor je ustvari spor o prirodi Isusa Hrista: da li je Hrist jedinstvena božja priroda ili je čovek izabran od boga kao simbol spasenja? Za neke on je jednakosučtina bogu jer je iz boga rođen a ne stvoren a po drugima je od boga putem duha primio božju energiju i usvojenjem postao sin božji. Javljaju se različite koncepcije; monofiziti, monoteliti, diofiziti, dioteliti ali se rasprave uglavnom vode oko monofizitske teze.Monofiziti brane tezu o jednoj, božanskoj prirodi Isusa Hrista. Oni kažu da i kada bi Isus bio dvojne prirode pri spajanju sa Bogom bi mu ostala jedna. Sabori u 5. i 6. veku osuđuju monofizite ali ova tema postaje prvi osnov podele u crkvi. I danas postoje neke crkve koje su na stanovištu ovog učenja.Monoteliti su refleks monofizita. Oni veruju u jednu božansku volju Isusovu i ne odbacuju dvostrukost prirode Isusove ali su ipak došli u sukob sa ortodoksijom.Diofiziti brane tezu o dve potpuno odvojene prirode Hristove a diotelitizam zastupa stanovičte o dve prirode i dve volje.Sabor u Halkidonu daće definiciju: jedan Hrist, Sin, Gospod, jednorodni, bez zabune, bez promene, bez odvajanja, pošto razlika između njegove dve prirode nikako nije ukinuta već su obe sačuvane i sjedinjene u jednoj ličnosti. Ipak ovo nije sprečilo dalje rasprave. Pseudo Dionizije zaobilazi monofizitstvo formulom svetog trojstva kao najpotpunijeg sjedinjenja jednog i mnoštva. On kaže da Hrist nikako nije ljudske prirode već da je ljudsku prirodu prihvatio iz čistog čovekoljublja. Niti je bio čovek niti nije bio čovek iako kao čovek rođen istinski je natčovečan.Najznačajniji učesnik hristoloških rasprava je bio Maksim Ispovednik. Osporavao je monofizitstvo i kaže da je Hrist od dve prirode i volje. On je i savršen bog i savršen čovek.

Iz rasprava o Hristu proizilazi da je on od dve različite prirode ali jednog lica. Božansko spašava čoveka ali i ljudsko sarađuje. Time se brani i ideja da je Hrist posrednik izmeću boga i čoveka. Ove dve prirode su u Hristu sjedinjene, ne mogu se međusobno ponišiti niti svesti jedna na drugu. U ovome je suština ortodoksnog mišljenja ali i osnova istočne antropologije.- ikoneOko ikona se vodio jedan od najtežih sporova. Imale su buran tok a nisu se ograničile samo na sveštenstvo već i na vladare. Imale su samim tim i značajne posledice.Pokret slikanja ikona je imao dugu predistoriju. Počeo je slikanjem mučenika na drvetu. Osnova za to su bila i neka paganska verovanja i običaji. Ipak jedna od deset zapovesti zabranjuje idolopoklonstvo i u prva tri veka hrišćani nisu slikali. U istočnom delu hrišćanstva se od trećeg veka javlja slikanje svetaca i prizora iz hrišćanske mitologije. Ikone su se brzo širile jer su za razliku od relikvija bile svima dostupne. Spor izbija kada se na ikonama pojavljuje Isus i njihovo obožavanje. Neki hrišćani su samtrali da je ovo potpuo u suprotnosti sa duhovnošću hrišćanstva. Carigradski sabor (756.) će anatemisati ikone. Istovremeno počinje i intenzivnija borba za odbranu ikona. Ikonofili su se služili i argumentom da je sam Isus dao svetom Luki da ga naslika. Kult ikone podržavali su oni koji su u njemu videli moć širenja hrišćanstva. Kult ikona se iskazuje vezivanjem natprirodnih moći za njih.Protivnici ikona i kulta ikona zvali su se ikonoborci. Oni su se molili pod vedrim nebom i uništavali su ikone. Osuda ikona pogotovo je dolazila iz istočnjačkih krajeva. U crkvi su mahom bili za ikone ali su se ikonoborci izborili na saboru u Carigradu. Zbog otpora prema ikonama, ikonoborački pokret je istupao i protiv svih pagana, antičke filozofije i kulture, bilo kakvih razlika i inovacija. Oni polaze od toga da samo sveto pismo zabranjuje da se slika bog. Oni su na poziciji da je hrišćanstvo striktno duhovno – nemoguće je naslikati ono što je duhovno. Slikanjem Hrista se po njima i razbija simbol vere jer se slika Sin i time odvaja od Oca. Oni dopuštaju samo simboličko pretstavljanje isusa na krstu.Ovako snažno istupanje protiv ikona kao reakciju je proizvelo i jak pokret odbrane ikona. Branioci ikona se oslanjaju na široku praksu slikanja ikona. Oni smatraju da se Isus sme slikati jer je on bog uobličen u ljudsko telo i da je to njegovo materijalno obličje moguće pretstaviti. Ikonofili zastupaju ideju da poenta ikone nije u slici već u vezi između slike i ličnosti koju ona pretstavlja. To ikonu čini pretstavništvom božanstva. Ikone se brane i kao dokaz vrednosti i dostojanstva telesnog uopšte koje je proizašlo iz boga. Isus je najveći dokaz dostojanstva telesnog.Nikifor: Ikona je zbog sličnosti vrednija poštovanja od krsta. Ikona upućuje direktno na Hrista. Krst daje samo simboličku informaciju. Samo telo je vrednije poštovanja od krsta. Ime Hristovo se stavlja na ikonu a niko još krst nije njegovim imenom nazvao. Brojni mislioci su radili i na zadatku da se ikona pretstavi ne samo kao predmet već i kao simbol. Jovan Damaskin brani ikone: kako se sin božji pojavio među ljudima to zanči da se on može pretstaviti...ne kudi materiju jer je i ona proizišla iz boga. Ikona je po njemu simbol, trag prisustva hrišćanstva među ljudima. Teodor Studit kaže da Hrist nije samo uzeo oblik ljudki već i celokupnu ljudsku prirodu pa se zato on može naslikati i opisati.Na saboru u Nikeji (787.)ikonofilija odnosi pobedu i postaje simbol vizantijske, pravoslavne pobožnostia časni krst ostaje najpoštovanija crkvena relikvija.

33. P.Abelar: za slobodno mišljenje i etiku slobodne odluke

Pjer Abelar iz Paleza je živeo na prelazu iz 11. u 12. vek i spada u ranu sholastiku. Ipak on je bio veoma slobodan mislilac. Možemo reći da je bio prosvetitelj srednjevekovne misli. Smatrao je da istine religije treba da budu potvrđene umom. On vraća etiku na filozofsku scenu otvaranjem problema greha. U svom delu Etika (ili upoznaj samog sebe) on iznosi jedno relativno zaokruženo etičko stanovište.

On ističe da se religiozni i natprirodni elementi trebaju isključiti iz moralnog i protiv je religioznog determinizma u ljudskim postupcima. On smatra da filozofija i božanstvo u raznim religijama(zapovesti) deluju jednako u svesti svakog plemenitog čoveka. Pitanje koje Abelar postavlja jeste šta čovek u moralnom smislu može da učini za sebe. Abelar razlikuje heteronomni i autonomni moral. Iako spoljačnji činioci utiču na moralnost on je odlučan da je najvažnije u rukama samog pojednica.

Po Abelaru prirodna svojstva kao i urođeni kvaliteti duše i tela ne utiču na moralnost. Dela počinjena iz tih mana nisu greh ali i njima ostaje moć usavršavanja, borba protiv sebe i za pobedu nad samim sobom. Kao kod stoika, prirodne vrline i mane nisu u našoj moći. Ali elementi moralnosti – namera, pristajanje, savest jesu u moći čoveka. Abelarova etika se svodi na analizu čovekovog unutrašnjeg iskustva. Dobro i zlo nisu u delovanju već u unutrašnjem razvoju delovanja. Nije ni mišljenje ni osećanje ni delovanje već je to pristajanje ili odbijanje nekog čina. On precizno i izričito u odluci savesti koja prati svako delovanje, nalazi racionalni kriterijum za vrednovanje morala i stoga se ova etika naziva i etikom slobodnog pristajanja i odbijanja.

Isto delo mogu pretstavljati i dobro i zlo ali je važna namera. Abelar smatra da i bog procenjuje po nameri a samo delo je neutralno.

A šta je to savest? Savest je svest o sebi povodom delovanja i odnosa među ljudima kao slobodnim, dostojanstvanim i ravnopravnim bićima. Ta svest je bitna za moralan čin. Isticanjem savesti naglašava se autonomnost i imanitet moralnog delovanja. Pristajanje na delo je u našoj moći i može doći i pre i posle dela. Slediti savest može da označava i slušati prirodu i slediti božju volju.

Greh je učinjeni postupak koji se sukobljava sa savešću, pristajanje na delo koje protivreči savesti. Ali kako je Abelar ipak Hrišćanin on kaže da je greh poricanje, preziranje, vređanje Boga i Hrista. Još jedan od ustupaka koje Abelar čini u svojoj filozofiji zbog religije jeste da se bog zlom dobro služi.

Abelar jasno razlikuje mane koje čoveka čine sklonim grehu, želje, sam greh i pristanak. Delo iz prisile i neznanja nije greh. Deca, nezreli, maloumni ne mogu počiniti greh kao ni oni kojima vera još nije objavljena. Time on odbija i postojanje prvobitnog greha. Dalje on grehe deli na oprostive i neoprostive kao i na duhovne i telesne ali ovo je samo uslovno jer se svi ustvari svode na duhovne.

Želja nije greh, greh je samo pristanak na želju. Abelar kaže da se uživot na žalost više kažnjavaju dela nego namere jer su dela očigledna a namera nije. Bog sudi o namerama. Postoje tri načina nakoji se grešnik može izmiriti sa bogom: kajanjem, ispovedanjem i kaznom. Kajanje je bol duše zbog onog u čemu je zgrešila. Abela r postavlja jedno jeretičko pitanje: mogu li sveštenici da ispovedaju i daje još gori odgovor da ne mogu i ovime pretstavlja daleku prethodnicu protestantstva. On osuđuje sveštenstvo jer se odaljava od običnog sveta. Iako je pravio i neke kompromise prema religiji on ipak smatra da čovek nije nesamostalno biće već da je slobodan da pristaje ili odbija boga, svet i da individualno gradi moralitet.

34. Spor oko univerzalija

Rasprava o univerzalijama ili prirodi opštih pojmova jedan je od najbitnijih filozofskih sadržaja srednjevekovnog mišljenja. Predmet rasprava je kako logički, tako i metafizički i teološki. Pitanje univerzalija zadire u dogmu. Sporovi o univerzalijama su važni za razvoj obrazovanosti novog sveta – vežbanje logike.

Rasprave o univerzalijama pokreću nerazjašnjeno pitanje o odnosu rodnih pojmova i stvarnosti iz antičkog doba. Potreba za njima nastaje jer srednjevekovno mišljenje mora da prođe kroz formalno-logičko školovanje. Pitanje opštih pojmova i idealnih bića je bilo odličan teren za ovo. Grčka filozofija je pokazala da je suština filozofije i nauke da misli svet u pojmovima i pokaže odnos pojmovnog sveta prema stvarnosti. To je suština Sokratove, Platonove i Aristotelove filozofije. Pet osnovnih pojmova su bili glavna tema: rod, razlika, vrsta, individualnost, slučajna osobina.

Prvi literarni pokretač ove rasprave je Porfirije sa svojom kritikom Aristotelovih logičkih spisa. On se pita da li opšti pojmovi realno postoje ili su samo u našem umu. Ako postoje, da li su telesni? Jesu li odvojeni od stvari ili su u njima? Avgustin je rano ovde video opasnost i kritikovao Porfirija.

U desetom, a naročito jedanaestom veku rasprave postaju snažnije. One će pretstavljati pokretačku snagu izgradnje sholastike. Rasprava o univerzalijama delovaće i kao nedovršena rasprava između Platona i Aristotela. Pojavljuju se po pitanju univerzalija tri škole mišljenja: realisti, nominalisti i konceptualisti.

Realizam je stanovište koje polazi od pretpostavke da se opšte ideje nalaze van pojedinačnih stvari. Ovo je dosledno Platonovoj teoriji ideja – pojmovi su prava realnost. Nekritički se preuzima ideja o svetu ideja kao samorazumljivom, samodovoljnom i savršenom. Avgustin preuzima Platonove ideje ali ih ne vidi kao samostalan svet već kao misli u božjem umu. Anselmo, sledeći ovo, smatra da su ideje u božanskom umu nazori prema kojima je sačinjen svet pojava. Ekstremni realizam smatra da pojmovi postoje realno i nezavisno od čoveka. Umereni realizam zastupa tezu da pojmovi postoje i u stvarima ali kao izraz opšteg. Akvinski je zastupnik umerenog realizma koji donekle sledi Aristotela: opšti pojmovi ne postoje izvan duše ali intelekt razumejući opšte pojmove razume i stvari

izvan duše. Odlučujuće za umereni realizam je da univerzalije postaju stvarnije, izvornije i delotvornije od same stvari. Pojedinačna stvar nije vlastitost, nije delotvorna i ne znači po sebi nešto već samo kao deo celine odnosno kao izraz opšteg. Pojam boga je najviši, najopštiji. Pojedinačno je ispoljenje savršenog bitka, teofanija. Sve stvari su teofanije, božje pojave. Svet je bog koji se izložio u pojedinačnim stvarima. Izlaganje sveta teče kao kod Plotina, nadole. Ovo liči na panteizam. Realizam je i napor da se logički obrazloži pojam vere i ideja boga.

Nominalizam je odlučna antiteza realizmu. Univerzalije su samo opšte odlike stvari a ne posebna i samostalna realnost. Realnost opšteg se izvodi iz pojedinačnog. Roscelin je najznačajniji pretstavnik nominalizma i biće proglašen za jeretika i spaljen. Za njega pojam ili opšte ne postoji. Postoji samo pojedinačno. Pojam ne može ni pretstavljati stvar. Neki misle da ovaj stav ima korene u kinizmu. Reklo bi se da Roscelinov nominalizam potiče od oskudnog poznavanja Aristotelovih spisa. Boecije kaže da sve što jeste jeste jer je jedno po broju. Opšti pojam izriče mnoštvo i zato nije.

Za umerene nominaliste opšti pojmovi postoje samo u svesti ljudi. Stvoreni su mišljenjem i rečju iz potrebe da se označi ono što je zajedničko pojedinačnom ili vrstama. Opšte je proizvod duha koji misli. Nominalizam prvo snažno gušen. Okam ga brani ne odbacujući da opšte realno postoji ali mu odriše samostalni realitet i predmetnost.

Konceptualizam je pokušaj da se nađe srednje rešenje. Nalaze ga u ideji o trostrukoj egzistenciji opštih pojmova: pre stvari, u stvarima i posle stvari. Ipak nisu dovoljno određeni. Glavni pretstavnik je Pjer Abelar. Realistima prigovara panteizam a nominalistima sirov senzualizam. Opšte postoji kao pojam pre pojedinačnog u božjem umu, kao skup bitnih svojstava stvari u stvari, i kao znanje i iskaz o stvarima u ljudskom umu.

35. Tomistička sinteza: odnos filozofije i teologije

Toma Akvinski živeo je u 13. veku i važi za najvećeg sholastičkog filozofa. Katolička crkva ga tek u 19. veku prihvata i proglašava za sveca. Napisao je zbornik teologije i zbornik protiv neznabožaca. On smatra da vera i razum ne bi trebalo da se razilaze i svoje delo posvećuje pomirenju filozofije i teologije u okviru prirodne teologije. Kako zna da su filozofija i teologija principijelno raličite pred njim je težek posao u kome će on uglevnom prilagođavati filzofiju potrebama teologije. Filozofija iako je poreklom od Boga nije natprirodno nadahnuta kao teologija.

Za teologiju prvi princip je bog a za filozofiju svet. Za Tomu Akvinskog vrhunski autoritet je Aristotel. Već kod Aristotela imamo kao prvi uzrok svega Boga. Tako Akvinski smatra da je i filozofiji predmet bog ali teologija i filozofija imaju različit postupak i različit domet. Ipak one se jasno prepliću. Načelno Akvinski teologiju i filozofiju postvalja u hijerarhijski odnos. Filozofija je priprema za teologiju. Zadaci teologije nisu isključivo teorijski, ona mora i da pokaže put spasenja.

Filozofija služi da dokazuje i brani verske dogme . Toma se ne boji da dogmu podvrgne razumskom obrazlaganju. Ipak filozofija ne može dokazati sve delove verskog učenja – na primer može dokazati postojanje Boga ali ne može dokazati Trojstvo, Vaskrsenje i sl. Ove je njegov stav suprotan Anselmovom stavu da se sve može racionalno objasniti. Sve što se može dokazati je u skladu sa hrišćanskom verom a sve što je u otkrovenju ne protivi se razumu – krajnji je Tomin pomiriteljski stav. Akvinski zna da se harmonija vere i razuma ne može rešiti suštinski pa pokušava da je izgradi na autoritetu stvaraoca. I razum je stvorio Bog. Razum i otkrovenje su u odnosu nepotpune sličnosti a na skali istine objava je na prvom mestu. Ipak, iako je sveta nauka nedodirljiva Toma ostavlja prostora i za racionalno mišljenje (filozofija i nauka).

Toma jasno postavlja razliku između teologije i filozofije po predmetu, cilju, dometu, metodi. Time ih miri jer jasno postavlja filozofiju na određeno mesto. Ona se preklapa donekle u zadatku sa teologijom. Filozofija ipak neprotivreči teologiji dok ne prekoračuje svoj predmet.

Filozofija omogućava da se izbegne panteizam razlikovanjem boga i sveta. Filozof polazi od stvarnog sveta i dolazi do Boga dok teolog polazi od Boga i dolazi do sveta. Time što razlikuje filozofiju od teologije i ne odbacuje ovu prvu Toma ima specijalnu poziciju u istoriji filozofije. Ipak u drugim svojim učenjima nije bio širko i biće izvor antitezne filozofije krajem srednjovekovlja.

**********************************************37. Renesanasa – humanističko i naučno prevladavanje duha srednjevekovlja

Događaj koji se uzima za početak renesanse je pad Carigrada 1453. godine. On prouzrokuje da mnogi učeni Grci dolaze u Italiju donoseći sa sobom originale radova antičkih filozofa. Zato se pojam renesanse uglavnom i vezuje za razvijenije Italijanske gradove. Ipak, do obnove interesovanja za antičku misao dolazi i u drugim krajevima pa se može govoriti i o više renesansi. Još neki istorijski događaji biće od velikog zančaja za preokret u ljudskom pogledu na svet u odnosu na srednjevekovlje.

Pre svega to je jedan od svakako najznačajnijih izuma ikada a to je štampa čiji je izumitelj Gutemberg. Do ovog otkrića dolazi oko 1450. godine. On će omogućiti dostupnost pisane reči ogromnom broju ljudi i pretstavlja začetak medijskog razvoja.

Drugi važan događaj jeste reformacija zapadne crkve to jest pokušaj Martina Lutera koji rezultuje još jednom podelom u hrišćanskoj crkvi. Luter je smatrao da se zapadna crkva suviše udaljila od jevanđelja ( papa Lav X prodaje oproštaje).

Vratimo se u centar događanja, Italiju i pre svega Firencu. U Firenci će bogataš Kozimo Mediči primati grčke izbeglice i učiti od njih a zatim osniva i Platonovu Akademiju. U Firencu je još pre došao Georgios Pleton koji će imati značajnu ulogu u prevođenju i interpretaciji antičkih tekstova, pogotovo neoplatonskih. Od neoplatonovaca će stići ljubav prema prirodi dok će se čitanjem pitagorejaca i Platona vraća interesovanje za matematiku astronomiju i fiziku.

Najznačajniji likovi renesanse bili suTomas Mor i Tomazo Kampanela koji se, svaki na svoj način, bave idealnom državom. Delo tomasa Mora '

Utopija' govori o idealnoj državi gde su ljudi slobodni i gde svi rade sve dok Kampanela govori o striktno uređenoj državi.

Nikolo Makjaveli koji važi za osnivača moderne političke filozofije...moć, sredstva birati u odnosu na cilj, cilj svega je uvećanje moći

Đordano Bruno koji je spaljen 1600. godine zagovarao je heliocentrični sistem i radovao se ideji beskonačnog svemira kakav dolikuje bogu.

Humanizam koji se inače vezuje za renesansu pretstavlja pokret poznavanja grčkog i latinskog i restauracije starih spisa. Uopšteno to je povratak interesovanja za ljudsko stvaralaštvo. Najpoznatiji lik humanizma je Erazmo Roterdamski.

38. Fransis Bekon – vesnik nove epohe

Frensis Bekon, Šekspirov savremenik, rođen je 1561. godine u bogatoj i čuvenoj porodici. Bio je izuzetno zanimljiv lik, optuživan za razne pronevere.

Njegovo najznačajnije delo 'Velika obnova' već samom svojom naslovnom stranom deluje proročki. Na njoj se nalazi brod koji prolazi kroz Gibraltar. Ovo ilustruje Bekonovu ideju da će se težište civilizacije premestiti na zapad.

Bekon je kritikovao antičke filozofe jer su se bavili naukom zbog nje same. Nisu pridavali značaj korisnosti znanja i nisu dali puno razuma. Prema Bekonu oni su bili kao deca.

Za Bakona filozofija mora biti korisna. Suštinske vrednosti su moć i uspeh i do njih se može doći naukom. Čovek treba da je sluga i tumač prirode ali služeći je on njom treba da zagospodari. Kao kriterijum istinitosti u nauci Bekon postavlja eksperiment. Njegovo delo 'Novi organon' pretstavlja zbirku uputstava istraživačima. Fizici se dodaje mehanika a metafizici tehnika (magija modernog doba). On kaže da su novi izumi: štampa, magnetna igla i barut u potpunosti promenili svet.

Zanimljiv deo Bekonove filozofije jeste njegova kritika idola. Idoli u svom osnovnom značenju pretstavljaju slike ali su i iluzije, utvare koje ometaju ljuski duh. To su lažni pojmovi koji okupiraju ljudski duh i smataju mu. Po Bekonu se treba osloboditi tih idola koliko je moguće da bi čovek nesputano mislio.

Prvi idoli su idoli plemena. On je odlika samog ljudskog roda i nemoguće je otresti ga se. Oličen je u tome da ljudi se oslanjaju na čula i smatraju da je ono što je za njih istina istina i za ceo kosmos.

Drugi idoli su idoli pećine. Ovo su individualni idoli svakog čoveka. Svako je svet za sebe i iz svoje perspektive posmatra svet. Kriterijumi mu nisu objektivni već sve vrednuje prema sebi.

Treći idoli su idoli pijace. Oni su vezani za nesavršenstvo komunikacije između ljudi. Ono što jedan čovek označava nekim pojmom nije obavezno to isto za drugoga.

Četvrti idoli su idoli teatra. Oni se odnose na specifične uslove u koje čovek dospeva svojim rađanjem i koji će definitivno uticati na tok njegovih misli.

39. Revolucija u naukama

U antičkoj grčkoj ljudi se nisu bavili filozofijom i naukom iz koristi već iz čiste radoznalosti i ljubavi prema znanju. Filozofija i nauka su teorija, na praktičnu primenu znanja niko ne pomišlja. U renesansi se postavalja uslov primenljivosti znanja i korisnosti.

Mogućnost revolucije u naukama potiče od objavljivanja rezultata do kojih se dolazi koji su zatim podložni proverama i opovrgavanju. Sa pronalaskom štampe svi rezultati će brže biti dostupni ljudima pa samim time i promeni.

U doba renesanse prvo počinje proučavanje antičkih spisa ali se uskoro shvata da se treba okrenuti proučavanju prirode. Posmatranje i izvođenje eksperimenata dovodi do revolucije u naukama.

Njavažnija revolucija se odvila na planu astronomija. Do tada opšte prihvaćeni geocentrični Ptolomejev sistem bio je komplikovan. Ali bio je u skladu sa hrišćanskim učenjem i verovanjem da je čovek u centru svega. Ipak Nikola Kopernik, naučnik poreklom mešano poljak i nemac, će doći do zaključka da je helipcentrični sistem mnogo prostiji. On će te rezultate objaviti tek pred svoju smrt u obliku knjige ' O kretanju nebeskih tela'. Hegel za bilo koji radikalni preokret u nauci koristi termin 'Kopernikanski obrt'. Dalje će na ovome raditi mnogi naučnici i često će biti proganjani od strane crkve. Na primer Kepler će utvrditi da orbite po kojima se kreću planete nisu kružne već elipsaste čime ruše pitagorejsku teoriju o savršenoj simetriji kosmosa i harmoniji sfera. Ipak Kepler je bio zgrožen idejom o beskonačnom svemiru. Za razliku od njega Đordano Bruno će ovime biti oduševljen smatravši da je samo takav svemir dostojan boga. On će ipak biti spaljen 1600. godine.

Galileo Galilej će postaviti osnove za kasniju Njutnovu mehaniku. Anticipirao je zakon inercije. On učvršćava veru u empirizam i mehanicističku sliku sveta. Opovrgava Aristotelovu teoriju o tome da teža tela padaju brže.

Čitava renesansa se ipak odvija u napetosti između nauke i okultizma. Ljudi renesanse nisu bili bezbožnici ili borci protiv hrišćanstva. Oni su zapravo hteli da osnaže hrišćansku veru. Kritika zatvorenog srednjevekovnog sveta je dovela do nedoumice: gde su granice ljudskih mogućnosti? Ovo ostavlja širok prostor za verovanje u magiju i slično čak više nego u srednjem veku.

40. Rodno mesto savremene filozofije: Dekart i Paskal

Temelje modernoj filozofiji dala su dva mislioca Rene Dekart i Blez Paskal u 17. veku. Oni će biti začetnici dva potpuno različita pravca mišljenja.

Dekart je smatrao da je suština čoveka razum. Čovek razumom gradi svet i sebe. Samosvestnost razuma postaje polazna tačka modernog čoveka oslobođenog od teologije i religije. Samosvesna delatnost je najviši cilj ljudskog života. Najjasnija istina je izvesnost razuma o svom vlastitom postojanju. Dekartova rečenica ' Cogito ergo sum' jeste najveća glorifikacija razuma kao supstancije sveta i čoveka. Prema Dekartu sve lično u čoveku, afekti, strasti, emocije, mašta nisu suštinski bitni osim ako služe razumu da stvori svest o svetu i sebi. Najviši cilj razuma jeste da se stvori teorija koja će moći jasnim pojmovima da sazna svet u celini.

Paskal pak izražava bojazan za ljude u modernom dobu. Plaši se da će se u tom beskonačnom svemiru koji je rezumom otvoren čovek izgubiti. Prema Paskalu smisao nije u racionalnom ovladavanju svetom već u tome da čovek pronađe lične vrednosti, okrene se sam sebi i osmičljavanju svog života. Paskal smatra da je najveći čovekov problem ograničenost njegovog života. Paskal smatra da se to ne može rešiti razumom već srcem. Razum svojom sumnjom razara veru i okreće čoveka ovladavanju prirodom ali čovek tako gubi oslonac u sopstvenom životu. Jedino verom se nalazi smisao. Racionalistima bog ne treba jer oni hoće da zagospodare prirodom ali pitanje je da li će ih to učiniti srećnim i da li će u tome naći smisao svog postojanja. Paskalov bog je skriveni bog, bog koga pojedinac otkriva u aktu lične vere. Suština čoveka je ono što je lično, ono po čemu se on razlikuje od drugih ljudi. Razum je nešto što je svim ljudima zajedničko. Čovek je za Paskala, usamljena jednika suočena sa neizvesnošću svog postojanja. On je 'trska koja misli'. Svestan je svoje bespomoćnosti. Jedino čovek pokušava da izgradi ono što se neprekidno ruši – smisao svog postojanja.

Dekart i Paskal započinju raspravu koja će trajati i danas o tome da li su moć i sloboda kao i razvitak i ljudska sreća u saglasnosti. Paskal će biti inspiracija egzistencijalistima.

41. Apsolutizacija ideje napretka

Moderna ideja napretka opire se principu vere kao uslova napretka. Važan momenat je linearno shvatanje vremena. U antičkoj grčkoj vreme je shvatano kružno i samim time nije se mislilo da postoji suštinski napredak. Posle renesanse javlja se nekoliko koncepcija napretka.

Progres kao prosvećivanje - U XVIII veku opšteprihvaćeno je mišljenje da je progres napredovanje u znanju i da će napredovanje u znanju učiniti ljude srećnim.

Progres kao porast moralnosti – neki mislioci se neće složiti sa prethodnim viđenjem napretka i kritikuju civilizaciju, Ruso na primer. Kant takođe misli da su ljudi već prekomerno civilizovani ali nisu moralizovani. Pravi napredak je u moralizaciji dručtva.

Progres kao vaspitanje za humanost – Herder smatra da je suština čoveka u umu i slobodi. Kao romantičar on vidi kulture kao jedinstvene neuporedive organizme. On smatra da je priroda čovekova uvek ista. Postavlja se pitanje da li su Rimljani bili srećniji od Grka.

Progres kao napredak u slobodi – Hegel smatra da je krajnji cilj istorije napredak u slobodi a ne vaspitanje za humanost. Hegel veruje u beskonačnu moć uma koji je sam sebi i pretpostavka i svrha.

Marks u smislu progresa govori o završavanju predistorije. On smatra da u progres ulaze i razvoj intelektualnih moći, sredstva za proizvodnju ali i vaspitanje za humanost i napredovanje u slobodi. On daje uslov napretka a to je ukidanje otuđenosti čoveka od rada, prirode, drugih ljudi i sebe samog.

Sen Simon daje nam vertikalu progresa. On veruje u beskrajni perfektabilitet čoveka. Na čovečanstvo gleda kao na društveno biće koje se neprekidno razvija. Društvo ide ka konačnom stanju oslobođenosti od bolnih naizmeničnosti gde će se posle odvijati napredak bez prekida. Ključ napretka je nauka i industrija.

42. Racionalistička misao u 17. veku: Dekart, Spinoza, Lajbnic

17. vek se u filozofiji naziva vekom gnoseologije – teorije saznanja. U okviru gnoseologije javljaju se dva potpuno oprečna pravca: racionalizam i empirizam. Osnovna postavka racionalizma je da se znanje već nalazi u razumu čovekovom samo ga treba odatle izvaditi. Racionalisti su uglavnom bili sa evrposkog kontinenta dok su empiristi bili mahom britanci.

Rene DekartOsnivač racionalizma je Rene Dekart, francuz koji je živeo u prvoj polovini 17. veka. Školovao se u čuvenim

jezuitskim školama i bio je izuzetno obrazovan. Glavna dela su mu 'Rasprava o metodi' i 'Principi filozofije'. Osim filozofijom veoma uspešno se bavio i matematikom i fizikom a njegova teorija strukture svesti značajno je uticala na psihologiju i fiziologiju. Za filozofiju je najznačajnije njegovo bavljenje metodom i supstancom.

Dekartov metod je metod sumnje. Njegovoj sumnji nije cilj da opovrgne mogućnost saznanja već da dovede do pouzdanih znanja. Razlozi za sumnju su mnogi: varljivost čula, nedokazivost uobičajnih verovanja, nepostojanje jasne granice između jave i sna. Kada se čovek oslobodi verovanja i sadržaja dobijenih čulima i dalje se ne oslobađa mišljenja jer je sumnja njegov oblik. Dakle dok čovek sumnja dotle misli. Krajnji rezultat sumnje je neposredna svest, izvesnost o sopstvenom mišljenju. Sledi njegov čuveni stav : Cogito, ergo sum. Mišljenje otkriva da je samo sebi potpuno izvesno, ono je jasna i razgovetna istina i ne može se ničim drugim dokazati. Kriterijum istine je dakle mogućnost saznavanja nešeg kao jasnog i razgovetnog.

Da bi se došlo do istinitog znanja treba ispuniti dva uslova: početi od očiglednih istina i onda od njih razumom izgrađivati zaključke. Metod saznavanja je poprilično matematički dat: prvo se sumnja u sve dok se ne sazna šta je istinito, zatim se problem podeli na koliko je moguće delova – analiza...nalazimo očigledne istine i ono što je nepoznato. Zatim dolazimo do sinteze poznatog i nepoznatog i na kraju je provera.

Što se tiče Dekartovog razmišljanja o supstanci, on je dualista. Govori o dve vrste supstance: res cogitans i res extensa. Supstanca je po njemu ono što je samo sebi dovoljno za postojanje. Tako je res cogitans mišljenje, ono samo sebe zna i samo je sebi dovoljno. Res cogitans je protežna supstanca – materija. Njena glavna odlika je da zauzima prostor. Ovo se veoma razlikuje od antičkog hilozoizma. Po dekartu kvalitativne osobine materije su subjektivne dok

su kvantitativne ono što je suština. Čovek je jedino biće koje povezuje res cogitans i res extensu, životinje su res extensa. I danas nema bolje definicije materije. Kako su i res cogitans i res extensa same sebi dovoljne za postojanje postavlja se pitanje njihovog odnosa. Kako res cogitans saznaje res extensu? Ovde je najslabija tačka Dekartove filozofije jer on tu uvodi boga. Zapravo on će podeliti supstancu na konačnu i beskonačnu - koja je bog. Čovek ne može saznati beskonačno. Odakle njemu ideja o bogu – odatle što bog zaista postoji. Bog je u naše mišljenje usađena ideja a bog nas ne obmanjuje. Na sličan način Dekart dokazuje i postojanje spoljašnjeg sveta.

Baruh SpinozaSpinoza je bio poreklom jevrejin, izbeglica u Portugaliji. Školovao se u okviru jevrejske zajednice i bio dobar

šak ali postavlja nezgodna pitanja i na kraju biva ekskomuniciran.Mahom se obrazovao na Dekartu, relativno je malo čitao ali je bio temeljan. Nije želeo da bude profesor,

izdržavao se brušenjem optičkih sočiva.Bavio se problemom supstance pošavši od Dekartovih postavki ali nije se slagao sa Dekartovim dualizmom.

Smatrao je da je supstanca jedna i jedinstvena i sama sebi uzrok – casua sui. Pomoću sebe jeste i pomoću sebe se shvata. On izjednačava supstancu sa prirodom i Bogom – panteizam, zbog čega biva odbačen i od hrišćana. Po njemu postoje dva modusa prirode - natura naturans, priroda koja stvara i natura naturata, priroda koja je stvorena. Prema Spinozi postoji neograničeno mnoštvo atributa supstance, jer je i ona neograničena ali ograničeni ljudski um može da shvati samo dve – protežnost i mišljenje.

Spinoza je determinista – on veruje da svetom vlada zakon bezuslovne nužnosti, pa i u čovekovom životu. Čak i bog se pokorava nužnosti. Nema slučaja, nema slobode, sve je unapred određeno. Ovde je Spinoza sličan stoicima.

Najznačajnije delo mu je 'Etika'. Čovek je po njemu u životu kao bačen kamen. Ipak postoji jedna oblast u kojoj je slobodan a to je moral. Moral je kod Spinoze vezan za razum i isključivo se javlja kod čoveka. Spinozina etika je utilitaristička – korist je vrhovni pojam etike. Ipak on ima specifično shvatanje koristi.

Afekti su za Spinozu modusi svesti koji pospešuju ili ograničavaju akcije tela i mišljenja. Mržnja i gnev su negativni afekti – oni smanjuju moć rasuđivanja. Ključni cilj za čoveka i korist morala jeste oslobađanje od negativnih afekata koji smanjuju sposobnosti. Da bi se uspelo u tome stvari treba posmatrati kroz prizmu večnosti. Najbolji afekat je intelektualna ljubav prema bogu.

Spinoza se bavio i politikom. U svom delu 'Teološko-politički traktat' pre Loka je proklamovao principe liberalne političke filozofije. Pod uticajem Hobsa govori o društvenom ugovoru. Država je ugovor sklopljen radi očuvanja čoveka a na uštrb nekih sloboda. Čovek ima pravo da se buni protiv države ako država ne valja. Cilj države je sloboda građana – svako da misli šta hoće i da kaže šta misli. Za državu je dobro da građani smaju da kažu šta misle.

Gotfrid Vilhelm LajbnicBavio se raznim stvarima, i matematikom i filozofijom a i diplomatijom. Prvi je zastupnik ideje ujedinjene

Evrope, nacija mu nije bila bitna. Najznačajnija dela su mu 'Monadologija' i 'Teodiceja'.Čuven je po polemici sa Džonom Lokom. Na Lokovu tezu da ničeg nema u razumu čega prethodno nije bilo u

čulima Lajbnic odgovara:'Sem razuma'. Lajbnic smatra da razum nije tabula raza već aktivna moć koja sa svoje strane deluje na iskustvo. Kao i ostali racionalisti i Lajbnic se bavi problemom supstance. On nije zadovoljan ni Dekartovim dualizmom ni Spinozinim monizmom - panteizmom već je pluralista. Supstance ima beskonačno mnogo i one su monade. Monade su neprotežne čestice, čestice sile, duhovni atomi. Po Lajbnicu protežnost povlači mogućnost deljenja a onda samim time nešto nije jedno. Protežnost nije osobina supstancije. Svaka supstancija je tačka. One uopšte ne postoje u fizičkom prostoru. Ne treba ih mešati sa tačkastim atomima. Nisu beskonačno male. Ljudska duša je na primer monada – postoji ali se ne prostire.

Ključna svojstva monada su percepcija i požuda. Lajbnic pokušava da premosti jaz između materijalnog i duhovnog. On kaže da i organsko i neorgansko poseduju zajedničku osobinu moć percepcije. Takoće sve monade teže ka višem stupnju. Postoji hijerarhija monada koja ima oblik piramide. Najviše je najnižih monada, one imaju najlošiju percepciju – mrtve stvari. Na vrhu piramide percepcija prelazi u svest – najviša forma percepcije je svest a vrhunska monada je bog, vrhovni oblik samosvesti.

Problem sa monadama je da nemaju prozore to jest zatvorene su u sebe i nemaju komunikaciju sa stvarnošću. Da bi rešio ovaj problem Lajbnic uvodi preetablirane harmonije, nešto što je određeno božanskom voljom. Nema prave uzročnosti, sve je savršeno podešeno pa deluje kao da ima.

U delu 'Teodiceja' Lajbnic pokušava da opravda postojanje zla u svetu koji je stvorio dobro Bog. On kaže da je upravo ovaj svet najbolji mogući. U njemu je mera zla i dobr najbolje odmerena. Da postoji samo dobro, kao što je sloboda volje, ljudi bi bili grešni. On takođe veruje u princip kontrasta – zlo postoji da bi se istaklo dobro.

43. Empirizam u filozofiji 17. veka

17. vek se u filozofiji naziva vekom teorije saznanja. U okviru gonseologije pojavljuju se dva oprečna pravca mišljenja – racionalizam i empirizam. Emipiristi smatraju da sve naše saznanje dolazi iz iskustva a da smo na rođenju tabula rasa. Dok je racionalizam mahom bio prisutan kod evropskih filozofa, empiristi su uglavnom bili britanci.

Tomas Hobs uglavnom se bavio političkom filozofijom i etikom ali on je bio empirista i prethodnik najpoznatijeg empiriste i osnivača gnoseologije. Hobs kaže da su sva naša znanja poreklom iz iskustva. Ipak najvažniji empiričar svakako je Džon Lok.

Lok je prvi filozof koji otvoreno kaže da mu je namera da istraži poreklo, izvesnost i domet ljudskog saznanja. Lok za ljudski um kaže da je tabula rasa i da iskustvo u njemu ostavlja otiske. U razumu nema ničeg što pre toga nije bilo u čulima. Na ovo mu Lajbnic odgovara da nema ničeg osim razuma samog. Lok kritikuje teoriju urođenih ideja. Da postoje urođene ideje zašto bismo otkrivali matematičke zakone? Zašto je moguće reći okrugli kvadrat? Delo koje mu je najpoznatije je 'Ogledi o ljudskom razumu' na koje će Lajbnic odgovoriti knjigom 'Novi ogledi o ljudskom razumu'. Lok je i kritičar i branilac ljudskog razuma. Sve što čovek može da spozna dovoljno je za srećan i moralan život. Analizirajući proces spoznaje Lok razlikuje primarne i sekundarne kvalitete predmeta. Primarni kvaliteti su oni koji objektivno pripadaju predmetu i ne zavise od načina posmatranja – protežnost, oblik, veličina, kretanje. Sekundarni kvaliteti su subjekstivni – boja, ukus, miris, zvuk. Lokova teorija biće dobro prihvaćena u narodu.

Sledeći u nizu empiričara je Džordž Berkli koji već spada u 18. vek. Njegova filozofija je zaoštren vid empirizma. Berkli želi da potpuno opovrgne materiju jer je ona po njemu stub ateizma. On se ipak oslanja na čula i zato je empirista. Opovrgava Lokovu razliku između primarnih i sekundarnih kvaliteta. Po njemu i jedni i drugi postoje samo u čovekovom umu. Predmet je samo skup čulnih utisaka. Za Berklija biti značu biti opažen(esse est percipi). Ovakav način razmišljanja vuče na solipsizam – jedino moja svest postoji. Ipak Berkli ne smatra da kada nešto ne gledamo to ne postoji. Um boga emituje čulne utiske i uvek je tu mogućnost da stvar bude opažena.

Dejvid Hjum je verovatno najznačajniji empiričar u 18. veku. Snažno je uticao na Kanta. Najvažnija dela su mu 'Rasprava o ljudskoj prirodi' i 'Rasprava o ljudskom razumu'. Takođe je napisao i veoma kvalitetnu istoriju engleske u 6 tomova. Bio je odličan stilista a misao mu je bila komplikovana.

Hjum razlikuje dve vrste ljudskog znanja. Prva vrsta je ono koje se zasniva na refleksiji i gde rasuđivanje već samo u sebi sadrži potpunu izvesnost. Takva su matematička saznanja. 7+5=12 već sami brojevi 7 i 5 u sebi sadrže dvanaest, za rešavanje ovog problema nije potrebno ništa sa strane. Dok u iskazu u vodi se čovek može udaviti nama je potrebno iskustvo da bismo ovo znali jer iz pojma vode same ovo ne sledi. Po Hjumu je greška svoditi fiziku na matematiku jer se u fizici sve temelji na kauzalitetu. Hjum misli da kauzalitet nema nužnost važenja. Hjumova filozofija završava u skepticizmu. Hjum analizira kategoriju uzročnosti i pri tome se oslanja na čula isključivo. Kamen je topao zato što ga je zagrejalo sunce. Ovog zato što nema u iskustvu. Mi samo vidimo pojave koje se dodiruju u vremenu ali zato što ne vidimo. Sveukupno znanje se bazira na navici. Samim time Hjum kritikuje i metafiziku jer je ona nauka o prvim uzrociam a kako je kategorija uzročnosti besmislena tako je i metafizika.

44. Politička filozofija Tomasa Hobsa i Džona Loka

Hobsova politička misao proizilazi iz njegove etike. Njegova ključna ideja je da su svi ljudi jednaki ali da svako svakome pretstavlja opasnost. Čovek je čoveku vuk. Treba se bojati svakog jer svako može da vas povredi. Suština čoveka je egoizam. Čovek se bori za sopstvano održanje a uz to i za vladanje drugima. Hobs smatra da je moral veštačka tvorevina i da se ljudi iz staraha da ne budu povređeni prave dobrim. Nema vrline. Glavno Hobsovo delo je 'Levijatan', sinonim za državu. Po Hobsu država nije bogom dana nego je plod društvenog ugovora. Hobs razlikuje prirodno stanje i građansko stanje. Prirodno stanje je stanje haosa – rat svih protiv svih. Građansko stanje je stanje u kome država drži ljude u strahu od kazne i tako ih primorava na poštovanje moralnih zakona – pravda,

skromnost. Ove osobine ne proističu iz ljudske prirode već ih razum otkriva kao nužne uslove zajedničkog života ljudi. Društveni ugovor kada se jednom sklopi je neopoziv. Ljudi se odriču svojih egoističnih prava da bi živeli mirno i bezbedno. Vlast je suverena i neopoziva i narod nema pravo da se buni. Svakakva država je bolja od prirodnog stanja.

Džon Lok se smatra osnivačem savremenog građanskog liberalizma ( pre njega Spinoza). O tome govori u delu :'Rasprava o dve vlade'.

Lok kao i Hobs razlikuje prirodno stanje i građansko stanje. Građansko stanje smatra boljim jer u njemu ne može doći do nepredvidivog i neumnog ponašanja ljudi. Država pretstavlja kompromis na svim nivoima. Promene treba praviti postepeno. Pojedinac je vrhunac vrednosti u državi, sreća pojedinca je suština države.

Lokov liberalizam se ogleda na tri nivoa:-na političkom – sloboda građana je neprikosnovena-na religijskom – verska tolerancija, nij moguće dokazati postojanje Boga ni duše besmrtne pa ne smemo

drugima zabranjivati da drugačije misle-na ekonomskom nivou Lok kaže da je suštinsko pravo svakog čoveka pravo na privatnu svojinuGlavna razlika između Loka i Hobsa je u tome što Lok smatra da se društveni ugovor sme raskinuti ako ljudi

nisu zadovoljni državom. Narod ima pravo žalbe i pravo na revoluciju. Smatra se da je Lok teoretski pripremio slavnu revoluciju u Engleskoj u kojoj je utemeljen princip da kralj kraljuje ali ne vlada.

45. Prosvetiteljstvo i francuski materijalizam 18. veka

Prosvetiteljsto je pokret u evropskoj kulturi čije je glavno određenje vera u mogućnosti neograničenog društvenog i istorijskog napretka uz pomoć razuma. Važni datumi za određenje ovog perioda jesz engleska revolucija 1688. i francuska revolucija 1789. Ovaj pokret biće prisutan svuda u Evropi – u Engleskoj, Nemačkoj ali pogotovo u Francuskoj. Tamo će na neki način ono služiti kao priprema za revoluciju. Prosvetiteljstvo je imalo snažan uticaj na seukupni društveni život. Tako se javlja i prosvećeni apsolutizam – neki od Evropskih vladara takođe su verovali u moć razuma – Katarina 2 Velika, Fridrih Veliki Pruski, Josif 2...

Na prosvetitelje će uticati i empiristi iracionalisti. Od Loka preuzimaju stva da je ljudski razum dovoljan uslov za sreću dok od Dekarta preuzimaju učenje o svesti i jasnosti saznanja.

Prosvetitelji se mahom bave problemom države, vaspitanjem, političkom filozofijom. Etika i crkva su glavne teme. Prema crkvi se razvija jak animozitet kao i prema trediciji jer se ne zasniva na ljudskom razumu. Takođe se protive metafizici. Njihov sistem se bazira na mehaničkom materijalizmu – pretpostavka da se celokupna stvarnost može objasniti svođenjem svih uočenih promena na mehaničke zakone u materijalnoj prirodi. Sve funkcioniše kao mehanizam u uzročno – posledičnoj povezanosti.Ovo stanovište se zove determinizam i njigov najžešći zastupnik u prosvetiteljstvu je Holbah.

Pojavljuje se ideja o sakupljanju i objavljivanju sveukupnog ljudskog znanja. Ono se treba objaviti i dati narodu. Ovaj poduhvat su u Francuskoj osmislil Didro i Dalamber i na tom projektu su učestvovali mnogi drugi prosvetitelji.

Od ostalih značajnih ličnosti tu su Pjer Bejl koji se pre svega bavi kritikom religije, teologije i crkve. Monteskje je bio značajan za političku filozofiju. On daje i danas prisutnu podelu vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvršnu, oslanjajući se na Spinozu i Loka.

U Francuskoj nalazimo još na Voltera i Rusoa. Volter je bio jednako književnik kao i filozof. Pisao je filozofske romane koji su laki za čitanje. U to vreme filozofiralo se po salonima u društvu i Volter je u tome bio veoma dobar. Bio je borac protiv crkve ali nije bio bezbožnik. Čak je smatrao da boga nema da bi ga trebalo izmisliti. Ipak crkva je lažni posrednik koji smeta u odnosu sa bogom. On je pristalica deizma, razumne religje. Smatrao je da je bog stvorio svet i dao mu početni impuls ali da se posle ne meša u život ljudi.

Ruso je pak bio kedan od najžešćih kritičara civilizacije. Smatrao je da su svi ljudi po prirodi jednaki i slobodni izalagao se za povratak na prirodni poredak.

46. Naturalistički projekt Žan Žak Rusoa

Žan Žak Ruso je jedan od pretstavnika Francuskog prosvetiteljstva. Bio je svim svojim bićem okrenut ka socijalnoj i političkoj filozofiji. Iako su mu dela u početku spaljivana i zabranjivana, pose francuske revolucije on je postao glavni uzor i istican kao učitelj od strane Robespjera.

U svojoj knjizi 'Društveni ugovor' Ruso liči na Loka i Hobsa. On pokušava da pomiri ideju slobode i jednakosti. Čovek se rađa razuman i slobodan. Upravo ta sloboda je suština jednakosti. Ruso kaže da su svi ljudi po prirodi jednaki, braća i slobodni. Bio je jedan od najžešćih kritičara civilizacije. Zalagao se za povratak u prirodno stanje. Ovo je često pogrešno tumačeno kao zalaganje za povratak u divljaštvo, međutim pažljivim proučavanjem vidi se da Ruso ne misli na neko prethodno stanje u čovekovom razvoju. On kaže da prirodno stanje možda nikad nije ni postojalo. On pod prirodnim smatra stanje koje bi čoveku najbolje odgovaralo. Prirodno stanje je u skladu sa razumom jer je razum deo ustrojstva čoveka. Ono po čemu se razlikuje od Loka je da je potpuno protiv privatne svojine. On smatra da cela nesreća čovečanstva potiče od momenta kada je neko prvi ogradio deo zemlje i rekao da je to njegovo. Zemlja je zajednička svojina. Državnim ugovorom ne treba da se sputava ljudska sloboda, ona naprotiv treba da bude garant ljudske slobode. Narod treba da je jedini suveren. Ako se vlast služi silom onda se sme na silu i svrgnuti.

I Ruso kao i drugi prosvetitelji daje veliki značaj vaspitanju. Treba uskladiti moralno i intelektualno vaspitanje. Cilj je da se čovek izdigne iznad poroka civilizacije irazvije svoju pravu ljudsku prirodu. Samo kao prirodno biće u prirodnom stanju čovek je dobar.

47. Kantovo učenje o izvorima, moćima i granicama saznavanja

Imanuel Kant rođen je 1724. godine u Kenigzbergu. Sve vreme svog života nije napustio rodni grad. Na lokalnom univerzitetu predavao je Lajbnic-Volfovu filozofiju. Do sopstvana filozofije je došao dosta kasno oko 50. godine. Govorio je da ga je na to inspirisao Hjum.

Kantovu filozofiju obično posmatramo kroz tri pitanja i njegove tri knjige kao odgovore na ta pitanja a koje se svaka bavi po jednom oblašću filozofije.

Šta mogu da znam? Je pitanje iz gnoseologije na koje odgovara knjiga'Kritika čistog uma'. Šta treba da činim je pitanje etike i o njemu se govori u knjizi 'Kritika praktičnog uma'. Treće pitanje je 'Čemu mogu da se nadam' koje je predmet estetike i o kome Kant piše u knjizi 'Kritika moći rasuđivanja'.

Kantova metoda je kriticizam – kritičko preispitivanje ljudskog uma i njegovih mogućnosti.Kant na neki način spaja i prevazilazi empiriste i realiste. On smatra da i um i iskustvo jednako učestvuju u

spoznajnom procesu. Iskustvo daje materiju a um formu spoznaje. Kant u gnoseologiji pravi Kopernikanski obrt stavljajući subjekat u centar spoznaje. Do tada se mislilo da subjekat kruži oko objekta pokušavajući da ga spozna a Kant smatra da objekti kruže oko subjekta prikazujući ono što je subjekt u stanju da primi

U teoriji saznanja Kant govori o vrstama sudova. Sudovi se dele na analitičke i sintetičke. Analitički sud je onaj koji nam ne donosi nove informacije. Sintetički sud je onaj koji se zasniva na iskustvu. Problematičan bi bio iskaz: Svaka promena ima svoj uzrok. Ovo je sintetički apriori sud jer kategorije uzročnosti nema u iskustvu.

Moć čovekove svesti Kant deli na: moć saznanja, volju i osećaj zadovoljstva. Spoznaju dalje deli na čulnost, razum i um, hijerarhijski. Svaka od ovih moć vrši sintezu a sinteza je ključna osobina ljudskog uma. Iz spoljašnjeg sveta čovek prima haos nesređenih utisaka koje um sređuje i sintetiše.

Kant misli da u svesti postoje čiste forme na nivou čulnosti:prostor i vreme. Oni su za čoveka način opažanja i čovek ne može drugačije da vidi svet. Da li su stvari zaista takve ne možemo znati jer smo ograničeni. Ove čiste forme kod nas postoje apriori ali se uključuju tek na nadražaj iz spoljašnjosti. Mi ne spoznajemo stvar po sebi već njen čulni prikaz i on jeste istina za nas.

Na nivou razuma postoje čiste forma – kategorije, pojmovi. Jedna od njih je kategorija uzročnosti. Dok kod Hjuma koji je bio inspiracija Kantu uzročnost uopšte ne postoji, kod Kanta je ona u našem razumu a priori.

Um, koji je najviši stupanj moći saznavanja ima tendencije da razmišlja o stvarima koje su van granica iskustva kao čto su poreklo sveta, bog i slična metafizička pitanja. Kant smatra da tu istine nema i da se um tu zapliće u antonimije – stavove koji se mogu jednako dokazivati i opovrgavati. Zato Kant smatra da metafizika nije istina. On kaže da ovde ruši znanje da bi ostavio prostor religiji, veri.

Zbog tvrdnje da mi ne možemo saznati pojam po sebi već samo njegovu pojavu jer smo ograničeni formama koje postoje u našem umu, neki Kanta smatraju agnostikom. Kant je svoju metodu nazvao transcedentnom, on se bavi onim čto je u umu pre iskustva, a priori.

48. Kantova etička, estetička i socijalna misao

Etikom se Kant bavi u knjizi 'Kritika praktičnog uma'. Odgovara na pitanje: Šta treba da činim?U etici glavnu ulogu ima praktični um – volja. Ona nam propisuje šta treba da radimo. Po Kantu se što se

morala tiče ne oslanjamo na iskustvo. Kant je inače bio fasciniran moralom.Bitna pretpostavka etike je sloboda volje. Bez slobode volje nema smisla govoriti o moralu. Sektor morala je

jedini u kome čovek ima uticaj. Moral je za Kanta sam sebi i cilj i nagrada – autonomni moral. Kant moralno načelo formuliše u obliku kategoričkog imperativa: Čini tako da maksima tvoje volje može postati opšti zakon. Ovako utemeljena etika se naziva formalističkom jer za razliku od sadržajne, hrišćanske, na primer, ne propisuje šta se konkretno treba ili ne treba raditi. Kant smatra da nema moralnih idiota, da svi znaju šta treba raditi samo za sebe prave izuzetak jer misle da time ne narušavaju moral uopšte. Čini tako da čoveštvo u čoveku tretiraš kao svrhu a ne kao sredstvo za neki drugi cilj. Kantova etika se naziva i etikom dužnosti. Dužnost je nužnost neke radnje iz poštovanja prema zakonu. A prema Kantu postoji univerzalni zakon koji važi svugde i za sve. On razlikuje pojam legaliteta od pojma moraliteta. Legalna je radnja koja je u skladu sa dužnošću ali nije iz dužnosti. A moralna radnja je ona koja se izvrši iz čiste dužnosti.

Kant dakle uspostavlja dualitet između praktičnog i saznajnog uma. Tu se otvara prostor za treći tip – rasuđivački um.

U sudovima osećanja se sjedinjavaju teorijski i praktični um, nužnost prirode i sloboda volje. Kant vrednost lepog određuje kao predmet bezuslovnog sviđanja. Uzvišeno, ugodno, lepo su van svesnih merila prosuđivanja. Estetski sud je najviša mera slobode jer ne zahteva znanje. Nemoguće je naći sadržajni kriterijum po kome bi se ocenjivalo lepo sa logičnom izvesnošću. 'Kritika moći rasuđivanja' je verovatno najkomplikovanija Kantova knjiga.

Kant se bavio i društvom i to pod uticajem prosvetiteljstva. On govori o slobodnom čoveku, razumu kao zakonodavcu i nužnom napretku čoveka. Ipak on kaže da se napredovanje dešava neravnomerno. Za razliku od Rusoa Kant smatra da je prirodno stanje nesloboda a da je početak istorije vezan za napuštanje prirodnog stanja. Društvo se razvija sa ciljem da se stvori univerzalna zajednica i ostvari ideja čovečnosti - da se čovek i narodi ne tretiraju kao sredstva. On čoveku na daje pravo na pobunu protiv društvenog ugovora. Ali smatra da treba da postoji sloboda mišljenja. Pokretačka snaga društva je sukob društva i individue. Cilj istorije je dovršenje prava, uspostavljenje najboljeg ustava i svetske zajednice, večnog mira, ali ovo se dostiže u beskonačnosti.

50. Šelingov objektivni idealizam

Nemački filozof Fridrih Šeling, pripadnik idealističkog pravca u filozofiji i Hegelov savremenik, u svom filozofskom sistemu daje podjednak značaj prirodi (objektu) i svesti (subjektu) kao ravnopravnim polovima jedinstvene stvarnosti – apsoluta.

Šeling smatra da su i idealizam i realizam opravdani ali nedovoljni da potpuno objasne stvarnost. Od objekta polazi filozofija prirode i u njoj otkriva zakone opažanja i mišljenja, dok transcedentalni idealizam polazi od samosvesti i zakone inteligencije prepoznaje kao materijalne u prirodnim zakonima. Ako se u saznanju polazi od prirode to je teorijski odnos a ako se polazi od samosvesti praktičan odnos ali nijednim putem se ne stiže do apsoluta. Krajnji ishod oba stanovišta jeste otkrivanje identiteta podudaranje zakona prirode i zakona inteligencije u jedinstvanom umu. Svest o ovom identitetu je osnov svakog znanja. Treba, pak, razlikovati obično saznanje od filozofije. Obično saznanje polazi od iskustva i zavšava u intelektualnom opažaju za razliku od filozofije koja polazi od intelektualnog opažaja i na osnovu njega objašnjava oslove pod kojima je saznanje moguće.

Da bi filozofija bila prava nauka mora počivati na jednom aksiomu iz koga se deduktivno izvodi sistem celokupnog znanja. Filozofsko saznanje počinje analizom samosvesti što dovodi do aksioma identiteta – van uma ne nalazi se ništa, ukida se razlika između subjekta i objekta jer je sama priroda nesvesna inteligencija.

Priroda je za Šelinga skup nesvesnih umnih radnji koje se dijalektički razvija od neorganske do duhovne prirode. Priroda je samosvest u nastajanju koja u ljudskoj svesti prepoznaje samu sebe kao inteligenciju. Sa stanovišta ljudske svesti priroda pretstavlja istoriju njenog nastanka.

U sadašnjem vremenu apsolut se pokazuje kroz umetnost. Šeling u umetnosti nalazi realno objedinjavanje nesvesne i svesne delatnosti, prirode i smosvesti. Po njemu je umetnost dokaz identiteta svesnog i nesvesnog u apsolutu. Umetnost poseduje sposobnost bezgranične produkcije koja je analogna prirodnoj. Tako filozofija umetnosti

pretstavlja treći deo Šelingovog sistema koji još čine filozofija prirode i transcedentalni idealizam. Kasnije će Šeling odrediti apsolut kao Boga i zameniti umetnost religijom.

Logičkom prosuđivanju je ipak dostupna samo suština stvari ali ne i poreklo njihove egzistencije ili odgovor na pitanje zašto nešto postoji a ne ništa. Ispitivanjem egzistencije stvarnosti treba da se bavi pozitivna filozofijaili metafizički empirizam. Stoga Šeling kritikuje Hegela jer njegova filozofija naglašava umski karakter celokupne stvarnosti. Šeling će time uticati na kasniji razvoj filozofije egzistencije.

51.Hegelov sistem apsolutnog idealizma (panlogizam)

Georg Fridrih Hegel verovatno je najznačajniji pretstavnik nemačkog idealizma. U skladu sa svojim filozofskim sistemom gde je istorija napredak i to napredak ideje ka samosvesti, Hegel je na ranije filozofe gledao kao na svoje prethodnike. Njegove knjige su uglavnom nacrti za predavanja, neke su autorizovane(fenomenologija duha, enciklopedija filozofskih nauka) a neke su posthumno izdate (Istorija filozofije, Istorija estetike).

Hegel je izgradio veoma složen veliki filozofski sistem koji se naziva sistemom apsolutnog idealizma jer jepo Hegelu suštinski princip ideja. Ovo samo po sebi nije ništa novo u filozofiji ali važna novina jeste da se ideja u vremenu menja – vreme je za Hegela ontološka kategorija.

Svog prethodnika Kanta Hegel kritikuje zbog agnosticizma – Kant je verovao da postoji nešto izvan dometa uma. Hegel smatra da se sve može saznati jer je sve prožeto istim principima – i um i stvarnost su prožeti istim zakonima. Ovakvo stanovište se naziva panlogizam. Hegel kaže: sve što je stvarno umno je i sve što je umno stvarno je.

I ne samo da se ideja menja bilo kako već se menja na bolje, ideja ide ka samosvesti. Razvoj se kod Hegela dešava u tri dijalektička koraka: počinje se od teze, zatim sledi antiteza kao negacija teze i na kraju negacija negacije ali sada obogaćena – sinteza. Da bi pokazao da svet zaista ovako funkcioniše Hegel navodi mahom primere iz prava koji su dobri (npr. Kazneno pravo, zločin, kazna) ali i primere iz biologije koji su nategnuti.

Tako će početna teza u razvoju ideje biti ideja po sebi koja nije konkretna ni sebe svesna. Ona se zatim ospoljava i postaje svoja negacija u vidu prirode. Priroda je konkretna ali nije svesna seba. Krajnja tačka u razvoju jeste ideja za sebe ili duh koji je konkretan i sebe svestan. Dalje se duh takođe razvija u tri koraka. Prvo imamo subjektivni duh ili dušu. Njegova antiteza jeste objektivni duh koji se takođe razvija u tri stupnja: pravo, moralitet, običajnost. Krajnja tačka razvoja duha jeste apsolutni duh koji pretstavlja potpunu samosvest. Apsolutni duh se može saznati kroz tri stepena: umetnost, religiju i na kraju filozofiju kao vrhunac i to ne bilo koju već upravo Hegelov sistem pretstavlja taj vrhunac. Zapravo asolut 'lukavstvom uma' preko čoveka i njegovog razvoja dolazi do samosvesti.

Za Hegela istina je celina. Da bismo znali istinu moramo znati sve različite momente razvoja. Dakle istina je na kraju puta kojim prolazi apsolutni duh u svom razvoju.

52. Vreme kao ontološka kategorija i pojam istorije u Hegelovoj filozofiji

Hegelov sistem je sistem apsolutnog idealizma. To znači da je ideja suština. Ali ovde ideja nije u istom smislu kao što je recimo bila kod Platona. Ona nije nepromenljiva već se kroz vreme menja. Vreme je za Hegela ontološka kategorija. Ideja se ne menja bilo kako već napreduje, razvija se na bolje. Krajnji cilj razvoja ideje je dolazak do samosvesti. Ovakav sistem omogućava sve evolucionističke teorije.

Razvoj se kod Hegela dešava dijalektičkim hodom kroz tri koraka: teza, antiteza i sinteza. Kako je Hegelov sistem panlogizam tako će ovaj princip važiti za sve.

Za Hegela istorija je zadobijanje svesti o slobodi. Za razliku od Rusoa Hegel samtra da je čovek najmanje bio čovek u preistoriji, najmanje je bio slobodan. Istorija počinje čovekovim napuštanjem prirodnog stanja. Uočavanje razvoja čoveka kroz istoriju najlakše je na primerima konkretnih država. Naravno i ovaj razvoj se odvija u tri koraka.

Tako je prvi korak despotija, kraljevine kao što je bio Egipat gde je svest o slobodi na jako niskom nivou i suštinski je slobodan samo jedan čovek – faraon. Sledeći stupanj su bile antička Grčka i Rim. Ovde je situacija malo bolja jer su neki ljudi ipak slobodni ali ne postoji opšta svest o čovekovoj slobod. Vrhunac razvoja jeste germansko društvo, Nemačka u Hegelovo vreme gde vlada sloboda. Na ovakvo Hegelovo mišljenje sigurno je uticalo i njegovo religiozno opredeljenje kao protestant.

Filozofija istorije bila je bitna preokupacija za Hegela. On smatra da je kroz istoriju čovečanstvo ustvari oruđe apsolutnog duha na njegovom putu do samosvesti.

54. Marksovo učenje o otuđenju

Karl Marks je u mladosti bio pod velikim uticajem Hegela. Život je uglavnom proveo u emigraciji gde uz pomoć fabrikanta Engelsa piše glavna dela savremenog socijalističkog pokreta: Manifest komunističke partije, Kapital... Marks je primer mislioca koji u svojoj filozofiji sintetizuje razne pravce i dostignuća raznih nauka i to ne samo sa željom da razume već i da promeni svet. Filozofija po Marksu treba da uđe u svakodnevni život i nakon toga ona praktično nestaje.

Za Marksa je čovek jedinstvo sopstvene generičke suštine i sveta. Život je, prema tome, ispoljavanje stvarnih mogućnosti čoveka. Čovekovu delatnost Marks vidi kao predmetnu. Čovek se ostvaruje tako što se njegov rad opredmećuje. Ali u zavisnosti od istorijskih okolnosti u kojima čovek živi opredmećenje može da se pretvori u otuđenje. Otuđenje je za Marksa ona delatnost koja čovekove osobine čini njemu tuđim. Čovek vlastite proizvode smatra tuđim.

Društveni odnosi koji omogućavaju ovakav odnos čoveka prema svom radu jesu otuđeni. Oni onemogućavaju čoveka da se ostvaruje, već ga poriču. Čovek a pogotovo pripadnik proizvođačke klase se ispoljava kao otuđeni čovek kome su nadređena razne spoljašnje nužnosti:privatna svojina, podela rada, crkva, država...

Otuđenje nije čoveku nužno svojstvo, već je produkt istorijskih okolnosti. Marks se nadovezuje na Aristotelovu definiciju kao zoon politikona ali kaže da je čovek društvena životinja koja se samo u društvu može osamiti.

Postoje razni oblici otuđenja:otuđenje od rada, otuđenje od ljudi, otuđenje od sebe, otuđenje od političkog života. Obično se dele na otuđenja u okviru političko-ekonomskoj sferi i otuđenje u svakodnevnom životu. Osnovno otušenje jeste otuđenje proizvoda od proizvođača.

Proizvođenje predmetnog sveta jeste osnovni način potvrđivanja čoveka. Kroz proizvodnu delatnost čovek se pojavljuje kao stvaralac prirode. Radnik stavlja svoj život u predmet ali u kapitalističkom društvu taj predmet ne pripada njemu već postaje tuđ i neprijateljski. Stvaranje predmeta za čoveka postaje otuđenje. Radnik ne poseduje ni sredstva za rad, ni predmet a ni najnužnija sredstva za život. Što više proizvodi to sam radnik postaje jeftinija roba, rad se okreće protiv njega. U kapitalističkom društvu radnik je sveden na nivo robe. Ekonomija ne posmatra radnika kao čoveka sa svim njegovim potrebama. Radi se samo na zadovoljavanu osnovnih bioloških potreba čoveka da bi on i dalje mogao da proizvodi, tretira se kao radna životinja. Rad umesto da je osnovna čovekova osobina postaje puko sredstvo biološkog održavanja.

Ovo otuđenje čoveka od rada dalje vodi u otuđenje čoveka od čoveka. Radnik proizvodi predmet koji je od njega otuđen. On je vlasništvo nekoga drugoga, konkretno vlasnika firme u kojoj radi. Ako je pravljenje proizvoda za radnika mučenje za nekog drugog mora biti izvor uživanja. Građansko društvo Marks vidi samo kao skup individua koje postoje jedne za drugu samo ako mogu da posluže kao sredstvo. Za Marksa čovek je celovito biće i može se razvijati samo kroz zadovoljavanje svih potreba. Ali uslovi privatne svojine dovode do deljenja društva pa sa jedne strane imamo obilje i rafinirane potrebe a sa druge puko preživljavanje.

Čovek u kapitalističkom društvu ne postaje samo roba u smislu radnika već postaje u celini kao tupog, nakaznog nemoralnog čoveka. Čovek zauaima iskrivljen odnos prema stvarima. Za neki predmet smatramo da je naš tek kada ga posedujemo ili koristimo. Zato Marks kaže da se kod čoveka razvilo posebno čulo posedovanja. Ukidanjem privatnog vlasništva došlo bi do emancipacije normalnih ljudskih čula.

Marks u svom komunističkom manifestu govori i o građanskom braku kao obliku ekskluzivnog privatnog vlasništva, vezi iz računa koji je ustvari otvorena ili prikrivena prostitucija i samo je izraz prostitucije radnika.

Nasuprot ovakvom stanju Marks pretpostavlja takvo razvijanje potreba koje će zadovoljiti svestranu i bogatu ljudsku prirodu. Za Marksa je čovek biće koje nije dato već zadato, biće mogućnosti i razvijanja novih ljudskih potreba.

55. Osnove Šopenhaurove pesimističke etike

Artur Šopenhauer, nemački filozof, pretstavnik je voluntarizma. Bio je pod uticajem Platona, Kanta i Šelinga ali i pod uticajem indijske filozofije i religije. Suprotstavljao se Hegelovoj filozofiji pogotovo panlogizmu. Postao je poznat tek nakon smrti i veoma je uticajan među egzistencijalistima.

Na polju etike Šopenhauer će imati potpuno suprotstavljane stavove u odnosu na Kanta: iracionalno, snetimentalno i pesimističko. Šopenhauer je imao ideju da Kantovo stanovište očisti od materijalizma i izgradio je jednu često protivrečnu subjektivno-idealističku i viluntarističku sliku sveta i ljudskog saznanja. I on polazi od toga da je nama dostupna samo pretstava o svetu a ne predmetni svet sam ali iz toga izvodi i da se sve svodi na tu pretstavu. Na početku svog dela 'Svet kao volja i pretstava' Šopenhauer konkretno kaže: Svet je moja pretstava. Tako on zapada i u tvrdnju da između sna i jave ne postoji razlika, svet je samo san.

Ipak Šopenhauer priznaje da postoji nešto što nije samo pretstava, što pretstavi leži u osnovi, što joj prethodi i pokreće je. To što je suštinsko možemo utvrditi preko sebe samih, preko onoga što je suštinsko u čoveku a to je volja. Intelekt je za Šopenhauera samo sluga volje a telo njena objektivacija.

Iz toga da je suština sveta volja, Šopenhauer izvlači da je vrednost sveta i života negativna. Svet je zao i ne amo zao već je ovaj svet najgori i da je samo malo gori ne bi mogao da postoji. Zlo sveta počiva na tome da je volja volja za održavanjem, širenjem i vladanjem i samim time svaka pojedinačna volja je u sukobu sa drugim voljama što rezultira borbom. Borba i sprečavanje od strane drugih volja su uzrok bola i patnje koji prožima svet. I zadovoljena volja pada u dosadu i čamotinju koja je takođe svojevrsan bol protiv koga se borimo novim težnjama. Težnje su takođe uzrok bola, posledica nekog nedostatka. I tako smo stalno kao u začaranom krugu ali svugde nas prate patnja i bol a zadovoljstva su retka i kratka i slabog intenziteta u odnosu na bol. Tri najveća dobra u životu: zdravlja, mladost i slobodu cenimo samo kada ih izgubimo. Srećne dane svog života prepoznajemo tek kada nastupe nesrećni.

U skladu sa svojim stavom da je volja suština čoveka a ne razum, Šopenhauer se protivi i Kantovoj definiciji morala kao apriornog umnog principa. Šopenhauer se pita kako je moguće da je moral neki nužni unutrašnji princip kad se protiv njega u praksi stalno radi.

Za ljudsku volju postoji samo jedan nužni zakon a to je zakon motivacije. Ako za neku radnju postoje dovoljni motivi ta radnja će se i desiti. Za čoveka, osnovni pokretači delovanja su: egoizam, zloba i sažaljenje. Kada je onda ljudsko delo moralno? Po Šopenhaueru jedino radnje kojima pomažemo drugim ljudima i sprečavamo njihov bol jesu moralne. Da bi čovek želeo da pomogne drugom čoveku potrebno je da saoseća sa njim, da oseća njegov bol. Da bi do toga moglo da dođe on mora da upozna tog drugog čoveka i bar donekle ukine svoj egoizam.

Iz osnovnih Šopenhauerovih pretpostavki o životu uočavamo da za njega uobičajne životne vrednosti kao što su ljubav, pravičnost i uopšte vrline ne mogu biti najviši oblik moralnosti jer su usmerene kao podržavanju života a kako je život zlo za vrednost se može proglasiti samo negacija volje za životom. Najviši imperativ Šopenhauerove etike jeste zahtev za poništenjem volje.

Ovo ipak nije poziv na samoubistvo jer čovek samoubica ustvari voli život ali zbog nemogućnosti da ostvari neke svoje želje on ga negira. Put koji Šopenhauer predlaže jeste put askeze. Treba onemogućiti da se volja za životom reprodukuje, treba sputati polni nagon.

56. Kjerkegorova individualistička pobuna protiv metafizike

Seren Kjerkegor, danski mislilac iz prve polovine devetnaestog veka, je na neki način preteča egzistencijalizma. U središtu njegove misli nalazi se lični odnos čoveka prema svetu. On se protivi svakoj filozofiji koja stvarnost tretira kao celovit racionalno uređen sistem. Pogotovo je kritikovao Hegela. U to doba primećuje se da razvoj društva ipak nije doveo do slobode čoveka. Po Kjerkegoru, ono što je opšte, sistem, nije bitan za egzistenciju.

Kjerkegor Hegelu zamera nedostatak osećaja za individualno ljudsko. U njegovom sistemu čovek je samo oruđe lukavog ljudskog uma na putu do samosvesti. Čovek je tu uzet samo kao opšte i nema mesta za egzistenciju pojedinca. Egzistirati nije isto što i racionalno misliti. Egzistencijalne istine nisu logičke, nisu pojmovno saznajne već izviru iz neponovljivih ličnih doživljaja. Zato se egzistencija ne može svesti na sistem. Teorija o progresivnom razvoju ljudskog duha je po Kjerkegoru iluzija. Istorija nije tle razvoja samosvesti i ideje o slobodi već poprište stalnog ljudskog propadanja.

Glavne odlike ljudske egzistencije prema Kjerkegoru su da je ona slučajna, neponovljiva, prolazna, konačna i neizvesna. Individua je potpuno nesigurna u svetu, ne postoji nikakav oslonac niti jasno postavljen cilj koji treba da ostvari. Pošto je egzistencijalna istina uvek lična ne može se sasvim racionalno razumeti. Čak i kada bi sva pitanja metafizike i nauke bila razrešena još uvek ne bi bilo rešeno pitanje čovekovog individualnog životnog smisla.

Čovek se sa ličnom istinom suočava preko straha od smrti. Čovek je po Kjerkegoru 'biće bolesno na smrt'. Doživljaj smrtnosti rađa osećaj ništavnosti, nihilizma. Iz nihilizma prema Kjerkegoru ima dva izlaza: očaj koji vodi u samoubistvo ili ludilo i hrišćanska vera. Ipak Kjerkegor napada institucionalizovanu religiju i crkvu i smatra je za osnovu neslobode. Boga treba premestiti sa oltara u ljudska srca, on treba da postane lični bog. Vera se ne može racionalno objasniti ona pretstavlja egzistencijalnu odluku, lični izbor u kome se sukobljavaju logički protivrečne mogućnosti: konačno i beskonačno, ljudsko i božansko, vera i besmislenost.

Dostizanje vere je retko jer se odnosi na autentičnu egzistenciju koju ljudi obično izbegavaju. Prvi i najčešći stadijum na putu autentične egzistencije je estetski stadijum na kojem se egzistencijalna strepnja prevladava prepuštanjem čulnim uživanjima i mašti. Ideal takvog života je Don Žuan. Drugi stadijum je etički na kome se egzistencijalna nesigurnost prevladava delovanjem iz dužnosti u skladu sa životnim pozivom i obavezama prema drugima. Ideal ovakve egzistencije je Sokrat. Treći i krajnji stupanj je religiozni i veoma je redak. Ovo su istinski slobodne i odgovorne ličnosti. Ideal je Hrist.

Ljudi prema Kjerkegoru najčešće egzistiraju tako što beže od svoje individualnosti i slobode vezujući se za razne ustanove (crkva, porodica, političke organizacije). Tako upadaju u prosečnost koja se najčešće tumači kao jednakost. Kjerkegor smatra da su ljudi jednaki samo pred Bogom ali ne i u međusobnim odnosima. Moralnim reformama treba spasiti pojedinca od depersonalizacije i otuđenja koji su produkt građanskog društva. Sav napredak na polju ovladavanja prirodom uzaludan je ako čovek pri tom bude izgubio dušu.

57. Ničeova pobuna protiv tradicionalne metafizike i morala

Fridrih Niče, nemački filozof druge polovine devetnaestog veka, smatra se jednim od najžešćih kritičara moderne civilizacije. Na njegovo delo uticao je Šopenhauer ali i predsokratovci i pre svega Heaklit. Najpoznatija dela su mu : Filozofija u tragičnom razdoblju Grka, Rođenje tragedije, Tako je govorio Zaratustra, Sumrak idola...

Niče smatra da je evropska kultura u dubokoj krizi. Osnovni činioci evropske kulture su metafizika i hrišćanstvo pa u njima i treba tražiti uzrok krize. Na njima se temelji i politički poredak – demokratija zasnovana na jednakosti i nauka čiji je cilj teoretsko objašnjenje sveta. Uverenje da su ljudi jednaki potiče iz hrišćanstva, dok nam metafizika donosi ideju da postoje vrednosti van konkretnog ljudskog života. Za istinitu stvarnost metafizika pa i filozofija postavljaju natčulni svet, dok se običan zemaljski život smatra prividom. Ovaj spoj je po Ničeu omogućen Platonovom filozofijom i njenim prilagođavanjem hrišćanstvu. Zato Niče daje prednost predsokratovcima koji su u filozofiji izražavali sklad između potreba tadašnjeg sveta i slike o tom svetu. Niče smatra da je propast kulture počela sa Sokratom. U njegovoj filozofiji Apolonski princip umerenosti i ravnoteže prevladava Dionizijski princip afirmisanja životnih snaga. Preko hrišćanstva ova propast se prenosi sve do Ničeovog doba.

Niče smatra da je moderna civilizaija postala prepreka sopstvenom razvoju jer se odvojila od stvarnog života i umesto da bude izraz životnih potreba, postaje merilo za procenjivanje života. Došlo je do preokretanja vrednosti postavljanjem metafizičkog tumačenja života za pravu stvarnost. Zbog toga Niče traži prevrednovanje svih vrednosti.

Stanje u kome se društvo nalazi Niče naziva nihilizmom. To je stanje kada vrednosti gube smisao jer su u suprotnosti sa životom. Razlikuju se dve vrste nihilizma pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome se vrednosti gube i polazište za aktivni nihilizam koji je svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti da bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.

Odbacivanje i razaranje vrednosti Niče formuliše idejom da je Bog mrtav. U bogu su oličene sve metafizičko-hrišćanske vrednosti koje su u modernom društvu postale besmislene. Niče smatra da je volja za moć istinska stvarnost sveta i da je svet samo volja za moć a život jedan njen oblik. Životna volja se pokazuje kao volja za potvrđivanjem života. Ono što održava i potvrđuje život po Ničeu ima vrednost. Život van sebe nema nikakvu vrednost, niti svet van sebe ima neki cilj. Najviša vrednost je upravo održavanje volje za moć ili života. Nema nikakvog stvarnog napretka u okviru čovečanstva, obnavljanje volje za moć je večno vraćanje istog. Ovime se Niče vraća kručnoj koncepciji vremena kakvu su imali i antički grci. Volja za moć samo istražuje oblike koji su prikladni njenom potvrćivanju. Taj izbor je slobodan i neuslovljen poput igre umetničkog genija. Zbog toga Niče daje izuzetno mesto umetnosti. Metafizička istina je odraz sveta nezavisnog od čoveka. Umetnost, kaže Niče, nam treba da nebismo propali od istine.

Po Ničeu postoje dva tipa ljudi: jak i slab. Oni su u stalnom sukobu koji se ispoljava kao sukob manjine i većine. Ljudi jake volje su manjina i odlikuje ih izuzetna životna snaga za razliku od slabih koji propovedaju moral jednakosti, demokratiju, logiku.

Niče ne smatra da je dobrobit većine merilo vrednosti u nekom društvu. Merilo može biti samo potvrđivanje volje za moć, afirmacija života. Ljudi sposobni da se suoče sa budućnošću odbacuju sve dosadašnje vrednosti i sami postavljaju pravila svog delovanja koje bi većina trebalo da sledi. Ali u očima mase po dotadašnjim kriterijumima ovi ljudi su nemoralni. Ali postojeći moral ne može biti kriterijum jer je izraz dekadencije. Odbacivanje mogućnosti da se moral natčoveka procenjuje po postojećim moralnim kriterijumima naziva se imoralizam. Niče i ovde razlikuje dve vrste morala: moral jakih ljudi je moral gospodara a moral slabih moral sluge. Moral gospodara pretstavlja afirmaciju života. Moral roba je reakcija slabih ljudi na jake i manifestuje se zalaganjem za jednakost. Njeno poreklo je u zavisti slabih prema jakima. Moral slabih je u postsokratovskom društvu nadvladao moral jakih koji Niče povezuje sa dionisovim principom. Niče se zalaže za ponovno rođenje Dionisa. Nihilizmu je cilj natčovek koji u opštim ruševinama životu kaže da. To je onaj koji neće da se odriče ovozemaljskog života zarad nekog drugog.

58. Pojam fenomenologije

Osnivač fenomenologije je nemački filozof Edmund Huserl koji je živeo i radio na prelasku iz 19.og u 20. vek do samog 2. svetskog rata (umro je 1938. godine). Sam naziv potiče od grčke reči phainomenon što znači pojava. Dakle za fenomenologiju možemo reći da je nauka o pojavama u svesti. Ona je prema Huserlovoj misli metod u filozofiji koji treba da zasnuje filozofiju kao strogu nauku. Ona bi omogućila da se sva područja stvarnosti shvate u njihovom jedinstvu. Fenomenologija je zapravo predlog kako da se prevaziđe kriza u evropskoj kulturi koja se ogleda u mnoštvu suprotstavljenih naučnih sistema koji polako prerasta u relativizam. Taj relativizam može biti prevaziđen utemeljivanjem filozofije kao univerzalnog saznanja zasnovanog na ljudskom umu. Huserl je imao veliki broj pristalica na primer Hajdeger i Sartr. On je po obrazovanju bio matematičar. Najznačajnija dela su mu: Logička istraživanja, Filozofija kao stroga nauka, Ideje za čistu fenomenologiju i fenomenološku filozofiju...

Sve nauke treba zasnovati na filozofiji. Kako je filozofija dakle temelj svih nauka da bi ostale nauke bile stabilne i filozofija mora biti čvrsto utemeljena. Zadatak filozofije je da utemelji osnovne pretpostavke znanja. Prevazilaženjem krize u nauci bi i evropska kultura bila stabilizovana jer se ona upravo zasniva na nauci. Filozofija kao stroga nauka treba da obezbeđuje pouzdanost znanje u drugim naukama.

Šta je temelj evropskog načina života i nauke? To je um, jedinstvani ljudski um. A kako je um jedinstven tako i filozofija mora biti jedinstvena. Huserl zato kritikuje sve filozofske pravce koji sumnjaju u racionalno upravljanje životom kao i sve dogmatsko-metafitzičke sisteme koji daju nekritičke slike stvarnosti. Fenomenologija treba da bude radikalno novi sistem znanja a time i osnova racionalnog opstanka uopšte.

Nauka je sistem obrazloženih znanja koji počiva na izvesnom nesumnjivom svedočanstvu. Do nesumnjivog znanja prema Huserlu se dolazi tako što omogućimo da se u mišljenju pokaže sam predmet mišljenja. Huserl poziva da se filozofija usmeri ka samim stvarima. Da bi to bilo moguće treba izgraditi novi sistem znanja koji predmetu neće dodavati ništa novo već mu omogućuje da se u svesti pokaže u svom suštinskom obliku – kako se ustvari stvari prikazuju u svesti.

Fenomenoloija se ne bavi stvarima izvan naše svesti već samo stvarima u našoj svesti. Ona smatra da postojanje stvari izvan naše svesti nema smisla. Filozofija i nauka pretpostavljaju da postoji svet van naše svesti, nezavisno od nje. Huserl kaže da se toga treba osloboditi u filozofiji, svet van svesti staviti u zagrade jer on ometa neposredan pristup fenomenima svesti. Ovo je prvi korak fenomenološkog metoda – uzdržavanje od sudova o svetu van svesti.

Sledi fenomenološka redukcija čiji je cilj otkrivanje čiste svesti koja se odnosi na ljudski um uopšte. Struktura čiste svesti koja prethodi svakom iskustvu pretstavlja polazno polje za transcedentalnu redukciju. Fenomenologija treba da opiše fenomene u čistoj svesti koja nije prazna.

Fenomenologija otkriva da je svest aktivan tok usmeren na neki predmet. To je osnovno svojstvo svesti – intencionalnost. Svest za predmet može uzeti i samu sebe i to svojstvo naziva se refleksija pa se može reći da fenomenologija izlaže refleksivnu delatnost svesti.

U refleksivnosti svesti fenomenologija otkriva da svi doživljaji svesti pripadaju jednom toku i da imaju intersubjektivno značenje to jest da objektivno važe. Doživljaji u svesti nisu haotični već su povezani u jedinstvenu celinu.

59. Diltajeva metoda duhovnih nauka: hermeneutika

Hermeneutika ima dugu predistoriju. Sam pojam potiče od grčke reči hermeneuo što znači objasniti, obrazložiti, učiniti razumljivim. Prvobitno se razvila kao pomoćna filološka metoda u tumačenju Homerovih spevova. Pojavom hrišćanstva razvila se teološka hermeneutika a vezano za prava postoji juristička hermeneutika. Ipak hermeneutika o kojoj mi govorimo je nešto drugo.

Nju je razvio Vilhelm Diltaj, nemački filozof iz 19. veka kao poseban naučni metod da bi utemeljio duhovne i istorijske nauke kao stroge.

Osnovini problem Diltajeve filozofije jeste istorijski svet u kome život postaje svestan samog sebe. Hermeneutika je specifičan način saznavanja duhovnog i istorijskog života u šta spadaju i istorijske ličnosti, događaji, epohe, umetnička dela tekstovi. Ustvari hermeneutika proučava doživljaje. Čovek nije samo racionalno-logičko već i emocionalno i voljno biće. Doživljaj je čovekov racionalno-emocionalno-voljni odnos prema svetu. Njega razumemo na principu uživljavanja to jest sposobnosti prenošenja sopstvenog iskustva u duhovno –istroijske tvorevine. Čovek neposredno razume izraze života zbog toga što postoji unutrašnja veza između naših doživljaja i sadržaja tih duhovnih tvorevina. I jedno i drugo su izraz jedinstvene i zajedničke ljudske prirode koja ih povezuje bez obzira što ne postoje istovremeno. Duh koji se ispoljava u različitim ličnostima i događajima je isti kao duh koji ih pokušava razumeti. Razumevanje je postupak kada se preko spoljašnjih znakova saznaje unutrašnj smisao duhovno-istorijskih tvorevina. Ukoliko je razumevanje izgrađeno kao poseban i utvrđen naučni postupak onda je reč o tumačenju pomoću kojeg je moguće obezbediti objektivnost duhovno-naučnog saznanja.

U duhovnim naukama je potrebno odrediti značaj pojedinih ličnosti i događaja ali i njihov odnos prema većoj celini kojoj pripadaju. I razumevanje nekog dela zavisiće od celine kao što razumevanje celine zavisi od pojedinih delova. Ovo se naziva hermeneutički krug. Logički je ovakav način zaključivanja neprihvatljiv ali on je odgovarajući za duhovne nauke jer one proučavaju istroijske događaje koji su mnogo složeniji od prirodno-matematičkih. U proučavanju društvenih pojava ne možemo se osloniti na prirodnjačke metode. Prirodne nauke proučavaju uniformne događaje dok duhovne proučavaju neponovljive forme života.

Prirodne nauke objašnjavaju dok duhovne treba da razumeju događaje. Prirodne odgovaraju na pitanje zašto dok duhovne odgovaraju napitanje šta to znači.

Zadatak filozofije kao hermeneutike jeste da otkrije smisao određenih istorijskih pogleda na svet.

60. Hajdegerova fundamentalna ontologija

Martin Hajdeger je najuticajniji nemački filozof dvadesetog veka. Izdvojićemo dva problema njegove filozofije: problem kraja metafizike i problem ljudske egiztencije. Oba povezuje osnovno pitanje Hajdegerove filozofije koje se odnosi na vreme kao smisao bića.

Savremena epoha je po Hajdegeru kraj metafizike koja vlada u obliku tehničke civilizacije i modernog subjektivizma. Metafizika se u tehnici kao najrazvijenijoj formi racionalnosti završava i postaje temelj nove civilizacije i sada je pitanje koji društveni sistem najbolje odgovara tehnološkom društvu. Na krizu savremene civilizacije presudno je uticao metafizički pogled na biće pa da bi se kriza razrešila potrebno je upoznati se sa izvorima krize – antičkim pogledom na svet.

Po Hajdegeru, kako se biće nalazi u osnovi svega što postoji ispitivanje smisla bića treba da prethodi ispitivanju ostalih područja stvarnosti uključujući i nauku. A kako je jedino biće koje se o smislu bića bita čovek, odgovor na pitanje se možda baš krije u odgovoru na pitanje o smislu čoveka. Tako shvaćena ontologija je fundamentalna ontologija i ona treba da omogući destrukciju celokupne filozofske tradicije kao metafizike.

Metafizički pogled na svet je temelj evropske kulture. Ali metafizika nema u vidu posebnost ljudskog načina postojanja a time i izvorni smisao bića. Suština neke stvari jeste način njenog postojanja a način postojanja čoveka nije isti kao način postojanja predmeta. Svest o postojanju ove razlike naziva se ontološka razlika ali metafizika je nema u vidu pa je suštinu čovekove egzistencije tumačila kao i fizičku stvarnost.

Za metafiziku je smisao bića večno trajanje, stalno prisustvo, između vremena i bića postoji veza. Vreme je u osnovi tumačenja bića ali se u njemu izdvaja dimenzija sadašnjosti.

Hajdeger smisao bića nalazi baš u vremenu. Jedino čovek može da razume smisao bića i to na osnovu odnosa prema sopstvenom opstanku. Čoveka Hajdeger zato označava kao tu-biće. Put ka ispitivanju bića uopšte polazi od ispitivanja suštine samog čoveka.

Hajdeger smatra da pojmovi dosadašnje nauke koji se odnose na način postojanja predmeta nisu primenljivi na ljudsku egzistenciju – njoj odgovaraju posebni pojmovi, nove kategorije koje uvodi Hajdeger i naziva ih egzistencijalima: fakticitet, biće-u-svetu, osećanje, govor, razumevanje, briga.

Cilj fundamentalne ontologije je da pošavši od fakticiteta definiše ostale egzistencijale i pomoću njih otkrije smisao autentične egzistencije. U svakodnevnom životu čovek se obično povlači u anonimnost i prosečnost i propada u svetu koji ga okružuje. To radi u strahu od suočavanja sa slobodom i izvesnošću smrti. Autentičnost podrazumeva prihvatanje i razumevanje smrti kao najdubljeg i najvlastitijeg ljudskog određenja. Suočavanje sa smrću određuje čoveka kao slobodno biće koje egzistira u konačnom vremenu. Tako dolazimo do toga da čovek sebe putem vremena. Ljudsku zainteresovanost za opstanak Hajdeger označava kao brigu. Tako se egzistencijalna analitika i destrukcija metafizike presecaju u otkrivanju vremena kao smisla bića – zabrinutost za opstanak je izvorište na kome počiva čovekova potreba za projektovanjem u budućnost. Tu treba ustanoviti novi početak nemetafizičke budućnosti kako bi se pronašao izlaz iz savremenog nihilizma.

61. Jaspersovo tumačenje egzistencije

Karl Jaspers, nemački filozof, jedan je od najistaknutijih pretstavnika filozofije egzistencije. Studirao je psihologiju što je verovatno uticalo i na njegovu fiozofsku misao.

Baveći se psihijatrijskom delatnošću, Jaspers je uočio da se čovek ne odnosi prema svetu prevashodno sa ciljem da ga sazna već pre svega da se praktično orijentiše, da ga osmisli i zbog toga mu je potreban celovita pretstava sveta. Takve celovite pretstave čine pogled na svet koji izražava čovekov stav prema svetu. Jaspers izdvaja tri vrste pogleda na svet:

. objektivni fizički svet kao skup čulnih stvari u prirodi predmet je prirodnih nauka

.samoposmatranje čoveka kao subjekta koje obuhvata duhovno-kulturno delovanje čto je predmet duhovnih nauka

.treća vrsta uočava rascep između prva dva pogleda i pokušava da ih obuhvati – to je metafizika(filozofija) koja pokušava da prevaziđe granice prirodnih i duhovnih nauka.

Jaspers ne odbacuje nauku, samo smatra da ona nije dovoljna da objasni egzistenciju jer nauka gubi iz vida osnovna određenja egzistencije kao što su istorijska uslovljenost i neponovljivost.

Pored nauke ni religija ni umetnost ne uspevaju da u potpunosti rasvetle problem egzistencije i taj zadatak treba da preuzme filozofija. Ona otkriva da suštinu egzistencije čine doživljaji nesigurnosti i konačnosti sa kojima se čovek upoznaje u graničnim situacijama kao što su smrt, krivica, borba, patnja. U takvim situacijama čovek mora sam da se opredeli između protivrečnih mogućnosti, da donese egzistencijalnu odluku i preuzme odgovornost za njene posledice. Tako on sebe vidi kao slobodno biće jer sam odlučuje kakvu egzistenciju želi. Ipak ta odluka izvor je nesigurnosti.

Čovek je kroz istoriju nalazio različite načine za prevazilaženje nesigurnosti. Na primer on potčinjava prirodu ali ne uspeva da njome potpuno ovlada jer ne može u potpunosti da je sazna. Takođe stvara društvene ustanove ali nijedno društveno uređenje u istoriji nije bilo sasvim pravedno i sloboda svakog pojedinca zaštićena.

Nesigurnost i konačnost egzistencije ukazju na postojanje nečeg što je prevazilazi, neki temelj. Po Jaspersu je to i osnovno pitanje filozofije – pitanje o tome šta jeste biće. Biće se po Jaspersu ne može saznati ni kao objekat van naše svesti niti kao predmet unutrašnjeg iskustva već je to nešto sveobuhvatno i Jaspers ga naziva transcedencijom. Filozofija treba da rasvetli ovaj pojam. Ali on se može saznati samo preko šifara i simbola koji prevazilaze saznajnu moć naučnih pojmova. I egzistencija je tako pojavljivanje večnog u vremenu, beskonačnog u konačnom i sama je šifra transcedencije.

Kako pojedinačne ljudske egzistencije se uvek ostvaruju u situaciji koja podrazumeva postojanje drugih ljudi, Jaspers smatra da je uzajamna komunikacija kao borba za ljubav i solidarnost u društvu izvor individualnosti i humanog života.

62. Specifičnost Sartrove filozofije egzistencije

Žan-Pol Sartr je najznačajniji predstavnik egzistencijalizma u Francuskoj u dvadesetom veku. Poznat je i kao knjuževnik koji je odbio nobelovu nagradu. Poznata dela su mu: Biće i nučta, Kritika dijalektičkog uma...

Filozofija po Sartru treba da bude poziv pojedincu na slobodno delovanje. Zato je osnovni problem Sartrove filozofije čovek u svom osobenom načinu postojanja – čovek kao biće koje egzistira. Samo se čovek odnosi prema smislu svoje egzistencije i to najpre tako da postoji, opstaje i snalazi se u svetu a zatim sabira svoja određenja u delovanju, angažovanju. Čovek je ono što učini svojim delima, egzistencija prethodi esenciji.

Zašto je egzistencija slobodna? Zato čto nije unapred određena postojećim okolnostima. Šta će čovek učiniti pitanje je slučajnosti i to je najbitnije određenje čoveka.

Da bi istakao posebnost egzistencije, Sartr razlikuje dva područja stvarnosti:materiju i svest, biće po sebi i biće za sebe, determinisanost i slobodu. Biće po sebi se odnosi na materijalan svet u prostoru koji je večan, celovit i nepromenljiv. U njemu suština prethodi njenom postojanju odnosno esencija prethodi egzistenciji.

Egzistencija doživljava materijalni svet kao nešto teško, masivno, što joj pruža otpor i teži da sve ujednači prema sebi. U težnji da izbegne mogućnost pretvaranja u biće po sebi, egzistencija razvija svoj imaginarni svet – biće za sebe. Čovek prevazilazi biće po sebi tako što ga preoblikuje. Zato Sartr smatra da je svest u svojoj osnovi transcedencija i imaginarno projektovanje stvarnosti koja ne postoji u fizičkom svetu. Egzistencija se potvrđuje putem imaginarnog projektovanja budućnosti i individualnog izbora između različitih mogućnosti, odnosno praktikovanjem slobode.

Ali ostvarivanje slobodno izabranih mogućnosti je uvek neizvesno pa se sloboda ne može odvojiti od teskobe i straha. Sloboda takođe nije apsolutna jer svaka egzistencija je okružena drugim egzistencijama sa svojim projektima.

Odnos prema drugim egzistencijama je neprijateljski. One su predmet našeg posmatranja i kada shvatimo da smo i mi za njih objekat tu je problem – druga egzistencija nas posmatra samo kao sredstvo. Zato dođivljavamo da je naša egzistencija ugrožena od strane drugih. Drugi su pakao. Svaka egzistencija teži sama sebi da bude uzrok, da bude Bog. Sartr smatra da je čitava ljudska stvarnost uzaludan pokušaj da se bude bog.

Sloboda osim moći podrazumeva i potpunu odgovornost. Autentičnost egzistencije nije nužna ni neotuđiva. Ona je samo mogućnost koju je lakše izgubiti. Zato Sartr shvata sopstvenu filozofiju kao potiv na buđenje iz anonimnosti i prosečnosti. Zato on egzistencijalizam određuje kao humanizam.

Odatle njegovo približavanje Marksu. Ali on odbacuje dogmatsko tumačenje Marksa i smatra da se Marksizam odnosi samo na kolektivnu istoriju.

63. Pozitivizam – osnovne regule

Začetnik pozitivizma je Ogist Kont. Njegovo glavno delo 'Kurs pozitivne filozofije' već samim naslovom dovoljno govori – filozofija mora postati pozitivna nauka i to se može postići jednostavnim kursom. Pozitivno znači da je neko naučno saznanje proverljivo i objašnjivo.

Kont deli ukupno ljudsko saznanje na tri stadijuma:.teološko (fiktivno).metafizičko (apstraktno).naučno koje je pozitivno i time i pravo.Kont smatra da teološko i metafizičko saznanje umišljaju da se može dostići apsolutno znanje. Na teološkom

nivou javljaju se projekcije antropoloških kategorija na saznanje, počovečuje se svet koji možda i nije potpuno ljudski. Metafizičko znanje je modifikacija teološkog – preoblači teološke pojmove u metafizičke koji izgledaju kao utvare. Pozitivni stadijum je negacija prethodnih.

Prema Kontu svi fenomeni, ono što nam se u svesti pojavljuje, funkcionišu u skladu sa nepromenljivim zakonima. Pozitivno mišljenje saznaje uzroke postojećih empirijskih pojava i nema posla sa krajnjim svrhama i praosnovama. Za Konta i druge pozitiviste metafizika je izmišljotina koja nema nikakvu vrednost.

I u društvenim naukama isto važe nepromenljivi zakoni. Moralna kriza društva počiva na različitosti mišljenja a ne na jednoumlju. Najveće zlo je u razilaženju koje postoji kod ljudi po pitanju osnovnih načela čija je postojanost osnova za pravi društveni poredak.

Zadatak sociologije, nauke čiji je Kont osnivač, jeste da objedini društvo koje se u moderno vreme rastošilo u mnoštvo izolovanih područja. Ona treba da je podloga za širenje društvenog napretka.

64. Pozitivizam - osnovne regule

- Pozitivna filozofija (pozitivizam) vodi poreklo od Konta i traje sve do danas. To je odredjeno filozofsko stanoviste koje se tice ljudskog znanja. Predstavlja skup regula i kriterijuma vrednovanja ljudske spoznaje. Pozitivisticke regule prave razliku izmedju filozofskih i naucnih sporova koje je vredno voditi i onih koji nemaju sansi da budu reseni, te nisu vredni paznje. - Fenomenoloska regula nema realne granice izmedju sustine i pojave. Pozitivizam zahteva da se ta razgranicavanja odstrane kao pogresna. Primeri bica koje su pozitivisti osudjivali kao neosnovane primese izvan celine moguceg iskustva su materija, duh... - Nominalisticka regula je restrikcija pretpostavke da bi bilo kakvom znanju formulisanom opstim terminima bilo sta odgovaralo osim pojedinacnih konkretnih predmeta. - Fenomenolosko i nominalisticko shvatanje znanja ima drugu konsekvenciju koju formulisemo na trecem mestu: - Regula koja osporava saznajne vrednosti vrednosnih sudova i normativnih iskaza - U iskustvu ipak nisu sadrzani kvaliteti dogadjanjam stvari ili ljudskih ponasanja (lep, dobar, plemenit...) Stav da je ljudski zivot nezamenljiva vrednost nemoguce je dokazati, moze biti samo prihvacen ili odbacen. - Vera u principijelno jedinstvo naucnog metoda - uverenje da su nacini osvajanja vrednosnih znanja u principu isti na svim podrucjima iskustva. - Pozitivizam je, u svojoj istoriji, sadrzao ostre polemike protiv metafizickih spekulacija svih vrsta (protiv refleksije koja svoje rezultate ne moze u potpunosti da osloni na empirijske cinjenice). Usmerava svoju kritiku na religijske interpretacije sveta i pokusava da posmatracko stanoviste postavi nezavisno od metafizickih pretpostavki. 65. Strukturalizam, polaziste, metod, etape

- Strukturalizam se javio kao novi filozofski pokret, pocetkom '60-ih godina proslog veka, kada se deo mlade francuske inteligencije udaljio od generacije Sartra i Merlo-Pontija. Nasuprot Sartrovom egzistencijalizmu koji je u srediste stavljao coveka kao subjekt, ova generacije je otvoreno govorila o kraju (filozofije) coveka. Na mesto Boga ne stavljaju coveka, nego anonimno misljenje, saznanje bez subjekta, teorijski bez identiteta. To je glavna konstanta strukturalizma koja je ostala nepromenjena i u njegovoj danasnjoj fazi (od '68. naovamo). - U prvoj fazi (predfilozofskoj) razvoja, strukturalizam se javio kao novi naucni metod u posebnim naucnim disciplinama - lingvistici, poetici, psihoanalizi, kibernetici... - U drugoj etapi prelazi u izgradnju kompaktnih teorijskih sklopova koji bi trebalo da popune metodoloske i teorijske praznine prvog razdoblja (Razdoblje zrelog strukturalizma). Obelezje toj fazi daju Levi-Strosova Mitologika, Fukoova Arheologija znanja, citanje Marksovog "Kapitala". - Poststrukturalizam pokusava da otkloni vecinu teorijskih deficita klasicnog strukturalizma. Izvrsen je prelom koji opravdava da se o njemu govori kao o poststrukturalizmu. Glavno obelezje tog preloma je prelazak sa proucavanja strukture na proucavanje procesa koji proizvode "strukture" kao svoj efekat.

66. Bloh - filozofija utopije i nade

- Njegova filozofija je uticajna iako ne mnogo rasprostranjena. 1. Odakle pocinje misljenje? Mora poceti negde, iz temelja. Kretanje pocinje "tu" i "sada", u postojecoj stvarnosti, ali u filozofskom misljenju mora se poceti od "nemanja", od praznine.

2. Osnovni predmet razmisljanja je ono "jos ne". Stav o tome da nedefinitivno ima primat u misljenju nad definitivnim. Postojece se pokazuje kao pojavljujuce koje je nastalo iz nekog pocetka. Blohova optimisticka usmerenost misljenja nije bez rezervi (mracna istorijska iskustva). 3. Stupnjevi bitka - Bloha je zaokupljala materijalna raspodela realnosti (stupnjevi bitka). Polazeci od raznih teorijskih pretpostavki (Platon, Aristotel, Spinoza, Hegel), Bloh uverava da je taj stav opravdan. 4. Utopijska stvarnost - drugacija stvarnost, ne ideal. To je objektivna mogucnost realnosti, ne bekstvo u irealnost. Pretpostavljanje objektivne mogucnosti realnog i borba za ostvarenje istih. 5. Putovanje - osnovne lozinke putovanja su front, novum, materija. Front je vreme u kom zivimo i delujemo prema buducnosti (pocevsi od "jos ne"), materija je osnova mogucnosti, novum je nesto sto jos nije bilo, ali cemu se tezi.

67. A. Heler - radikalne potrebe, demokratija, svakodnevica

- Radikalna filozofija formulice radikalnu utopiju, pobornik je neprotivrecne realizacije univerzalnih vrednosti radikalne utopije. Radikalne potrebe se smatraju glavnim pokretackim snagama, one su protest protiv destruktivnih posledica stavljanja univerzalnih vrednosti u funkciju kapitala. Radikalne potrebe: da se ostvari jedinstveno covecanstvo kao stvarnost, a ne kao ideja. Ostvarenje zajednice jedinstva razlicitih formi zivota, uklanjanje gladi, jaza izmedju visoke i masovne kulture. Radikalne potrebe su odredjene kao refkelsija o individualnom i kolektivnom nezadovoljstvu sa stanovista univerzalnih vrednosti. - Radikalna etika je demokratska, afirmise resavanje moralnih konflikata preko racionalne komunikacije, antifundamentalisticka je, protivi se tradicionalnim sistemima konkretnih normi za regulaciju moralnog ponasanja, jer ne ostavljaju prostora za individualni moralni izbor. - Principi demokratske politike: 1. Delaj kao da licna sloboda svakog gradjanina i nezavisnost svake nacije zavisi od tvoje akcije. 2. Delaj u skladu sa politickim pravilima 3. Pretpostavi da su svi muskarci i sve zene sposobni za donosenje politickih odluka 4. Priznaj sve ljudske potrebe ukoliko njihovo zadovoljenje nije u koliziji sa maksimumom slobode, pravde i racionalne jednakosti. 5. Podrzavaj one klase koje podnose najvecu patnju. - Nosioci radikalnihj potreba su novi pokreti levicarske orijentacije (proleterska klasa). - Pokretacke snage revolucije svakodnevnog zivota su one radikalne potrebe koje proizlaze iz nezadovoljstva svakodnevnim zivotom u okvirima modernog drustva.

68. Razliciti oblici filozofskog citanja Frojda

- U filozofskoj tradiciji mogu se odrediti sledeci diskusioni frontovi koji su za predmet analize imali Frojdovu psihoanalizu. 1. Pozitivisticko pretvaranje psihoanalize u teoriju znanja, i s tim u vezi naucno objasnjenje Frojda koje se legitimise prirodnonaucnim obrazovanjem psihoanalitickih pojmova. Pozitivisticka recepcija je ponudila pojmovnu reviziju koja je imala ulogu u oslobadjanju psihoanalize od filozofije. 2. Egzistencijalisticka kritika Frojda (negativna recepcija). Od pocetka je obogacena specificnim modelom tumacenja psihoanalize, s prezirom je smestena u podrucje prirodnih nauka. Za Jaspersa, psihoanaliza je bila skandal, Sartr je bio tolerantniji, iako je priznao da je imao odbojnost prema psihoanalizi. 3. Marksisticka stilizacija psihoanalize, politicka obrada Frojdovog ucenja. Tek su neortodoksni psihoanaliticari pokusali da uspostave sintezu izmedju Marksa i Frojda, ostali tokovi marksisticke recepcije Frojda nikad nisu formirali stabilni interpretacioni model. 4. Hermeneuticko aktualizovanje Frojda sa kojim se psihoanaliza uoblicava u svojevrsnu strategiju razumevanja i teoriju tumacenja. Cesto se uzima kao dokaz da je Frojd konacno postao privilegovani predmet filozofske tradicije. 5. (Post)strukturalisticko citanje Frojda koje eksplicitno zagovara raspad univerzalistickog modela govornih formacija (lingvisticki obrt u psihoanalizi). Suprotni stilovi interpretacije, koji se cesto iskljucuju, povezuje uverenje da je stvarnost strukturisana kao jezik. Frojd je srusio formaciju o samosvesnom subjektu. U poststrukturalizmu, filozofija se pretvara u lingvistiku, a psihoanaliza u opstu teoriju o znakovima i nesvesnom.

69. Tumacenje moderne i postmoderne ( po Helerovoj i Feheru)

- Moderno doba (modernity), proizvod jezapadnoevropske civilizacije, star oko 200 godina. Modernost je nestabilna koegzistencija tri razlicita trenda koji su cesto u koliziji, retko u harmoniji. To su logika industrijalizacije, kapitalizma i demokratije. Cesto se pojam modernosti naziva jednostavno Zapad. Iako Zapad definise istovremeno pojavljivanje i delovanje triju logika, drugo sustinsko svojstvo Zapada je njegov koherentni univerzalisuci projekat (u izvnornom obliku nerazdvojiv od vrhovne vrednosti slobode svih, zatim dopunjen tendencijom Zapada ka univerzalizaciji kapitalizma i industrijalizacije). Kolonizacija je bila glavni test na kome je zapadni projekat spektakulatno pao. Nacizam delom pripada Zapadu i modernosti, io je verzija modernosti kojoj je nedostajala unutrasnja kohezija (privlacna sila) da bi opstala. Sadrzao je dve logike modernosti, ekspanzivni industrijalizam (vodjen interesom, neosetljiv za ljudska stradanja) i kapitalizam (sa istim prezirom prema eksploatisanima). S obzirom na to da je logika demokratije iskljucena iz nacizma, on predstavlja derivat Zapada, a ne njegov sastavni deo. - Specificna obelezja modernog drustva - Drustveni faktori uslovljavaju odredjene funkcije, ne predodredjenost rodjenjem. Moderno drustvo je nezadovoljno, koreni nezadovoljstva su u povezanosti sa otudjenom i neotudjenom strukturom potreba (uvek zelimo vise i vise, sto rezultira nezadovoljstvom sto ne mozemo da zadovoljimo svoje prohteve). - Postmoderna (po Liotardu) se pojavljuje kao rezultat "velikog pokreta - de-legitimizacije", evropske moderne za koji je Niceova filozofija rani i centralni dokument.

70. Legitimacijska kriza savremene filozofije

- Razvoj nauke i njena primenljivost pocela je filozofiju da dovodi u poziciju da trazi priznanje i vaznost u svojoj naucnosti. "Za krizu filozofije nisu resenje ni pozitivno naucna znanja ni neposredno pragmaticno politicko delovanje" (Heler). Mora se traziti odgovor na pitanje "kako treba misliti, kako delovati" i ona ga moze dati suvereno, vlastitim jezikom. - Legitimacijska kriza intezivira se s pojavom pozitivizma, koji je "slomio kicmu" filozofiji time sto je porekao ideju racionalne utopije i trebanja. Opsta situacija razbijenosti zivota pokazuje da postoji objektivna potreba za filozofijom, a filozofija nije tu cinjenicu jos dovela do svesti. Zadatak filozofije u danasnjem vremenu nije lak. Cini se da u vremenima represivne tolerancije nema razloga da filozofija deluje "prosvetiteljski" (npr. dovikivanje ljudima da misle svojom glavom). Agnes Heler instistira na zadatku defetisizacije sveta i razumevanja sveta.