.Balaevi scenario za KAO RANI MRAZ Novi sad, 2005.

LIKOVI: VASA/SREDOVENI VASA NIKOLA /SREDOVENI NIKOLA ANDRIJA /SREDOVECNI ANDRIJA LOVRA SKELEDIJA MALI ACA BICIKLISTA/MAJSTOR MIIKA MALA VIDRA/OLEANA VEREBE BARONICA BESLIN BARON BESLIN EMIL "RAC" KARTARO BRKA Dr EFER KLINAC BONBONDIJA TILA EFER KAPETAN NA MANDI NAREDNIK VUKOVI DANO/BRAT 1 BRAT 2 LA AR BLIZNAKINJE TETOVIRA CRNA VERICA SEP BUCI ZALIZANKO IRENKA KELNERICA JELICA ARANKA BORIA REZANEV POTPORUNIK NOVAK BOLNIAR AUSTRIJSKI OFICIR KOZAK ATAMAN DANILOV VLADIMIR MAKSIMI KNEGINJA URA SLOVAK TUKON

1. SKELA (ext. dan)Krupan, najkrupniji plan zlatnog krsta, tako da se prvo lagano otkrivaju ornamenti na njemu, iz kojih se kadar polako izvlai... GLAS (off): Oko mog ujaka miljenja su bila podeljena... Svi su mislili da je teki drko, samo je on mislio da nije... Ali... Kad je mati umrla, manje od godine za ocem, jedino mi je on ostao... I jedino sam ja ostao njemu... Krst sada moe da se vidi gotovo definisano, ali irenje kadra i dalje traje... GLAS (off): I... Kad se posle mature ukazala prilika za Bogosloviju, pustio je da, kao i do tada, sam izaberem svoj put, mada mi se ini da i nije bilo puno da se bira? Sine, rekao je, ako ti misli da je ovo prilika da najzad i pred nama skidaju eir na glavnom sokaku, onda dobro... Ali morae zauvek da prelomi izme u ovozemaljskih iskuenja, i zlatnog krsta? Kadar je ve proiren tako da se vidi da je krst u stvari privezak na laniu jedre seljanice i da se bezobrazno uvalio me u grudi koje su prvenstveno i zasluile atribut kojim je mlada ena opisana... GLAS (off): I mislim da sam naao pravu meru... Dogovoriti se s Bogom bilo je kudikamo lake nego dogovoriti se s mojim ujka-Emilom... Kadar sad konano otkriva i lice Glasa, blaeno zagledanog u dekolte bele vezene bluze nagnute nad prepunom korpom... SKELEDIJA: I otplovio i tvoj uja, a Nikola? Kol'ko je imao godina, sedamdes't, osamdes't, kod njega se to nikad nije moglo znati? Tek primetno se trgavi na tu iznenadnu dreku, Glas se lagano okree ka Skelediji sa saaljivim smekom... GLAS: Ma... On bi ti rekao da ih je imao i vie nego to mu je trebalo... Dovoljno, u svakom sluaju, da nikom ne mora da objanjava zato je umro... Minut utanja je ionako na skeli uveliko trajao i do ovog trenutka, pa mu sad nije bilo teko da se i ozvanii. Jedino je ekrk prigueno kaljucao u pozadini, kao boleljivi akon na veernjoj propovedi... SKELEDIJA: A i tebe dugo nije bilo? Barem te ja nisam vi ao? A ja ti na ovoj skeli do em kao neki carinik... Meni ovde ne promakne ni krupniji abarac, a kamoli protojerej... Skeledija je nauio da se dovikuje sa ljudima na drugoj obali, ali Glas je badario svoju intonaciju pod zvonkim oslikanim svodovima oltara, i njegove odgovore ne mogu uti ni suputnici u drugom uglu skele, za razliku od pitanja koja su nauli ak i oni koji su je ekali na suprotnoj strani... GLAS: Da, bio sam jo onomad na krtenju malog Taroeva... A pre toga, boga mi, ak na sahrani Andrijine matere... Vidi, dolazim samo kad se neko rodi ili umre, moj Radoslave... Do kraja u ti jo ispasti i pravi pop, kako je krenulo? Skeledija ga oprezno posmatra ispod oka, u ovom je razgovoru vie matica nego u mutnoj reci... GLAS: Kai mi... Kad krenem lenijom... Kad tano poinje Vasina zemlja? Skeledija prebaci teinu s noge na nogu, s olakanjem zakoraivi nazad u priu. U tom pitanju najzad nije bilo virova... SKELEDIJA: O, pa ti kanda nisi bio i due nego to sam mislio? Tvoj je prijatelj sad vei

gazda i od pokojnog omborija... ujem da su ga i tamburai u pesmu stavili? E... Kad do e do Kalvarije, nai'e na jedan grm divlje kupine... Sav, onako, nakostreen... E, vidi, taj grm jo nije njegov... I... Moda onih par oblaka to nailaze odostrag, al' tu ve nisam skroz siguran... A sve drugo, dokle god dopiru i atar i pogled, Vasino je, moj Nina... Ne moe promaiti, pa sve da hoe...

2. POLJE STRAILA (ext. dan)GLAS (off): Po naputanju apotekarskih studija, ujak je ivot proveo kao neki nezvanini alas, i, kao to je i obeao, u nasledstvo mi je ostavio itavu svoju njivu, to jest reku Tisu od granice do njenog ua u Dunav, ukljuujui sve smu eve, deverike i arane koji se tu zateknu na dan prepisa, kao i neuhvativu i samo njemu poznatu ribu po imenu tukon, ije je doivotno izdravanje, tavie, i uslov za izvrenje testamenta... Na te rei nailazi na strailo koje ga zbunjeno gleda, i neto dalje i gazdu njive koji ga kleei nad lejom gleda istim takvim pogledom, istovetno obuen... GLAS (off): Da, da...tukon!? A i advokat koji mi je uz vest o ujakovoj smrti doneo i, valjda, po prvi put upotrebljeni klju od njegove sojenice, bio je nekako ribolik, sve mi je to sumnjivo? Ko bi mi normalan inae najozbiljnije preneo poruku da ,,u sluaju da reim da se osamostalim prodam plavo zvono sa amca, poznatije kao An elka", i da od tog novca nazidam svoju crkvu sa dva tornja, jedan za Ove, jedan za One, pa da svi budu mirni"? Na to se naredno brkato strailo blentavo iscerilo, kao i njegov ivi dvojnik sa vilama, koji je usto i obradovano mahnuo crnim razglovijenim eirom... GLAS (off): Uf... Sve manje ljudi poznajem... Ili sve vie ljudi zaboravljam? Danas svakom balavanderu izrastu brkovi... to i pazarim nova lica kad jo ni stara nisam potroio? Omatorilo se, ta da kaem... Pa ja sam i od ovog stolea skoro deceniju stariji, a kamoli od tu neke klinadije ... Nailazi na mravog ratara koji uopte ne lii na svoje strailo, ali se u hladu, na kariranom aravu prepunom hrane, prostrtom idilino, kao na Moneovoj slici, otkriva punaka mlada ena (koja pre pripada nekoj slici iz renesansne epohe?), i Glas se zagonetno nakloni tom nabujalom modelu, dakako, uokvirivi osmeh u naglaeni ram utivosti... GLAS (off): Ne vredi... Nee ova ravnica vie nikad biti to je bila pre devetsto devetnaeste... Dobro, svi smo mi jednom odnekud doli, nema tu ta, ali... Doli smo na Boije, a ne na Neije... Isuivali movare, orali ledine... Ra ali se vredni... Ali, zlo je kad se useli u tu u kuu... Ubere tu u etvu... Tu i ti duhovi po tavanu larmaju... Onda si s one strane vraijeg jendeka... I onda si strailo i ti, i tebi je strailo svako ko nai e drumom... Dok ovo misli prolazi kraj vidno zaputene njive, sa koje ga, kraj primitivnog straila sklopljenog od neke ivotinjske lobanje, olupanih sudova i izan alog gunja, utke i neprijateljski-podrozivo preko ramena posmatra visok ovek ogrnut kouhom, kom se Glas ipak dobronamerno osmehnu, ni ne raunajui na otpozdrav...

3. KALVARIJA (ext. dan)GLAS (off): Ne vredi, neki se ne menjaju, na alost... Dok to pomilja, pogled mu se die ka sledeem strailu na koga nailazi, zgranuto odmahuje glavom, ali osmeh postepeno potpuno nadvladava prekor na njegovom licu... GLAS (off): A neki se ne menjaju, na sreu... Kadar, koji je dotle virio preko ramena straila, prebacuje se na njegova stopalo, probodeno ekserom, pa preko platnenih pantalona i mornarike majice pod teget uniformom bez oznaka, stie do lica prikrivenog obodom slamenog eira, ali ipak dovoljno prepoznatljivog... GLAS (off): Da... To samo na njega lii..

4. POKRALJNI ORAJ (ext. dan)ovek u beloj lanenoj koulji, sa posebnim eirom, kleei na jednom kolenu pokuava da trakom zacepljenog grubog platna povee mladi orah polomljen vetrom. Kraj njega, pratei tu radnju paljivo, kao egrt, stoji deak od kojih dvanaestak godina, maltene identino odeven... OVEK: Eto... Sad je samo na njemu... Ako bude imao sree, pa se oluja ne vrati istim putem, nee valjda... I ako skoro ne bude jake sue... Pa onda mrazeva... Ih... Mnogo toga mora da se potrefi... Veoma je vet sa kalemaicom i likom, koju vinogradari koriste kao kanap, ali je prema orahu paljiv gotovo kao prema nekom kog bi to moglo i da zaboli. Uspravlja se i otresa zemlju sa pantalona, sklapa britvu lagano, ne dajui joj da kljocanjem dalje prepada sadnicu, i svo vreme ne skida pogled sa zaleenog mesta, imobilisanog pedantno, kao napukla podlaktica... OVEK: Oraji su ti kao ljudi, sine moj, isti je to fuer pravio... Neki se ovako pokrlja u mladosti, pa opet doeka da o njega kae ljuljake... A neki krene... Ozeleni... Rodi... I odjednom samo klone... Kao da i nije bio oraj... Oi deaka su krupne i tamne, i sad se ve vidi da to nije samo utljiv nego i setan deak. Skida eiri sa glave i zagleda se u struak cveta zadenut za svilenu vrpcu... DEAK: Nego spomenak? Otac, koji se upravo okrenuo prema Glasu iji se nejasni nailazak svo vreme unjao ivicom te scene, suoio se na as sa svojom tugom u ogledalu deakovog pogleda, ali se potom naizgled mirno ponovo okrenuo ka crnoj prilici koja se primicala, progovorivi tek kad je rok za odgovor ve bio negde na samom svom isteku... OVEK: Pa, recimo, sine... Kao da je bio spomenak... Prigrli deaka, ali muki, bez skrhanosti, mirno ekajui da se Glas prvi oglasi pozdravom, po ravniarskom obiaju da se prvi javlja onaj ko nailazi GLAS: Vaso... Nije lepo plaiti vorke... Njime... OVEK: Nikola... Nije lepo ni plaiti ljude... Njime... Glas na trenutak pogleda deaka sa puno obzira, kao da se izvinjava to je njegov nailazak izazvao neoekivanu uznemirenost. Ima u tom pogledu i neke ro ake milosti, takorei ponosa to je mali tako lep i stasit, ali i bola pri pogledu na crnu traku na rukavu njegove koulje... GLAS: Znam da nisi mislio loe... Ali ipak ispada da mu se, nekako... Podrugiva... OVEK: Jel'? E, pa vidi, on je prvi poeo... Glas ga posmatra ispod oka, odjednom se potpuno razotkriva sauee koje on od poetka ima ka ovekovoj ogorenosti, prilazi mu i stavlja mu ruku na rame, potpuno prijateljski. Na zasukanoj popovoj podlaktici otkriva se kitnjasto istetovirano slovo, i deak sa nevericom primeuje da je to isti rad, i isto slovo, koje i njegov otac ima istetovirano na svojoj ruci... GLAS: Mogao si mi bar javiti... Reila se muka, blaena... I, ma ta ti mislio... Bog sad brine o njoj na nebu... OVEK: Pa, to bi bilo poteno... Poto na zemlji ba i nije brinuo... Sad se Glas ipak malo povlai u senku svoje mantije, kao da die ruke od daljeg prepucavanja, ne elei da bude preduboko uvuen u tu zaveru. Otac primeuje da je i malian nepotrebno uzbu en, i bre-bolje mu namie eiri na oi, to je za sina bio siguran znak da e njegov stari konano svom sugovorniku uputiti i koju reenicu duu od depee... OVEK: Ajde, blento, alim se samo... Zna da smo mi paori nepoverljiv svet... Kad celog veka zavisi od neba, onda naui da nebo nikad ne moe potpuno uzimati za prijatelja... Deak, zbunjen nainom (i imenom) kojim je otac odjednom oslovio svetenika, uplaeno proviruje ka belim panonskim oblacima, svaki od njih je ogroman i naroguen, ba onakav iza kakvih Bog najee viri da proveri ta se doga a dole... DEAK: Eh, tata... Nee biti da sad ni Bog ne valja? Teta Lela se triput prekrstila kad sam joj rekao za strailo... Ali, On je dobar, veli, pa e ti oprostiti... ovek bi imao tota rei o teta-Leli, ali samo odmie rukom, kao i svaki put kad bi mu to nailo... OVEK: Dabome da je dobar... Predobar je... Zato se i prihvatio posla s kojim sad ne

moe da iza e na kraj... Prijateljski gurka Glasa, i njih trojica se, kao tri potpuno razliita, a opet potpuno srodna dukca-lutalice, polako upuuju putem ravnim kao crta, na ijem se kraju naziru kola i ispregnuti konji... OVEK: Zna to i ovaj Nikola, sine, ne boj se... Zna, samo se pravi... Teta-Lela i njene pajtokinje, ih! Nije ni Bogu lako... Od njega kogod stigne neto ite i zanoveta, a kad njemu ta zafali, nigde nikog? E vidi, zato smo mi tu, moj Acane-bracane... Da se Bogu uvek na emo pri ruci kad mu zagusti... Dok se sputaju lenijom kadar se iri ali nita mu ne vredi. Nema tog kadra koji moe da se rairi kao pejsa ravnice u letnji dan... GLAS (off): Da... Dospe i do mene poneka pria o njemu... Ni ne pretpostave, siroti, da se nas dvojica oduvek znamo, pa lupetaju tako kojeta... No, najlake je priati o boljima od sebe, to je drevna zavera... Oni to te uopte ne znaju najvie laju, a oni to te najbolje znaju najvie ute... I lepo bi bilo da mogu bar ponekog da unem preko usta, onako uiteljski, kad se najmanje nada, ali... Davno je Gospod prosvetlio onu barabu u meni, uzdrim se, taman posla... Dobro, opsujem tu i tamo, ali i u tom sam se izvetio, promrmljam samo... Te moje psovke pre lie na blagoslove nego na prostote... Tamburica se kruni kao sitan kukuruz, vilinska kosa melodije kaci se za klasje, noena vetrom- lelujavkom... GLAS (off): Stavili ga u pesmu, veli Skeledija? Sigurno neki tako dokoni potiski ilkoi, vetroglavi kao i on sam? Ostavio lepu al' sirotu, uzeo bogatu zbog lanaca i vranaca, ih... U pesmi se to uklopi bez greke, provereno, kao teget prusluk i bela kragna, ali pesmama se jo i moe oprostiti kad slau... S ljudima to ve malo tee ide, ali neka i njih... Da su onakvi kakvim ih je dragi Bog zamislio, i On i ja bi davno ostali bez posla... Kreendo tamburica kao da vinu nad konjima koji pre oe u trk nosei laka kola ka mestacu u dolini... GLAS (off): Ma... Pogrei svetac, a da nee svirac s neke arde u abojebini podkraj sveta? Nije daba govorio pokojni are Cigan da dobra violina ima pet ica... etiri na ivijama, i jednu u srcu onog ko je svira... Prosto im bilo, kolkogod da ih je toj bandi, al' nisu oni njega stavili u pesmu, tuni i alosni... Da im ta peta ica sluajno tima, kao to ne tima... Odmah bi videli da su ga u pesmi samo zatekli... On je u pesmi otkako ga znam...

PICA: KAO RANI MRAZ.. moja pria o Vai Ladakom...

5. PUT OD SKELE (ext. dan)Natpis: 30 godina ranije... Nikola, taman toliko mla i, prvi iskae sa skele koje pristaje. Probija se kroz ljude koji ekaju da se ukrcaju, od kojih ga jedan, koji gura bicikl, zadrava rukom... BICIKLIST: ekaj, derane! Jesil' ti racov neak? Nikola? Onaj to ui popovske kole? NIKOLA: O, majstor-Miika, izvin'te, malo sam se zaleteo... Ja sam, da, ja sam... Odavno nisam bio kod kue, pa... BICIKLIST: Ih, ne mora uriti... Ne ogovaraju nas dabe varoani da kod nas i uskrs pada tek u sredu... Ma... Sve je tamo gde si ga i ostavio, nema brige... A opet... Ba ne volim da ostavljam moj bicikli ovako blizu Ovih Preko... ta ja znam? Ajde, budi zlatan pa ga samo nasloni pred Verebeovom radnjom... Ume valjda da tera bicikli? Da li ume!? Nikola se biciklom sjuruje sa vinogradarskog brega s kog se vidi panorama mesta u daljini. Na poljskom putu susree se sa taljigama sa kojih ga strogi seljak pozdravlja teatralno skidajui eir, pa ga imitira istim takvim pokretom, nastavljajui da dalje vozi u tom stilu, uobraeno, kao belenik. Dve utirkane seljakove keri bliznakinje kikou se jer im je Nikola u sred tog ozbiljnog pokreta namignuo, i otac ih preseca onim svojim najsrditijim pogledom, kad se prosto ne zna da li je to spustio obrvu, ili je podigao brk? Nikola zatim prolazi kraj vonjaka ije rasipnike grane, gazdi pred nosom, utrapljuju zelene jabuke svakom

namerniku. Gazda, koji ba nailazi s kraja vonjaka sa pricem na le ima, sumnjiavo fiksira zagrienu jabuku u Nikolinoj ruci, na ta je ovaj celu trpa u usta, i ponavlja ono teatralno skidanje eira. Prolazi kraj erma i klanja se duboko, uporedo s njim, zatim mu samo glava viri nad poljem suncokreta, da bi ugledavi vetrenjau na obodu sela rairio ruke i uspravio se na pedalama ka njenim rairenim krilima, kao da joj dolazi u zagrljaj. Prolazi kraj klinaca koji pokuavaju da dignu zmaja, upada u sveanu guiju paradu, i usred jata se mekolji na sicu, oponaajui i njih, pa u trku silazi sa bicikla i naslanja ga na drveni trem kolonijalnog duana. Na ulazu se sudara sa deakom koji upravo izlazi iz duana gurajui le ima pokretna vrata. Nikola ih pridrava, inei onaj pokret skidanja eira jo naglaenijim i klanjajui se kao dvoranin. Sa zadnjim tonom muzike koja je pratila njegov put od vinograda dovde, u eir mu, kao milostinja, upada crveno-bela eerlema. LANI DERAN: Nemam sitno... Zbunjeni Nikola, iji je pognuti pogled taman u visini njegovog prosjaki protumaenog eira, polako prebacuje taj pogled prvo na ljampave gumene izme, onda na komotne somotske pantalone, i potom na ispasanu belu bluzu, moda ipak malo suvie izvezenu za jednog deaka? Pogled naposletku stie i do lica, ali odatle vie nema kud. Nekog tako zamilja i zamilja itavog ivota, pa kad ga sretne odjednom shvati da ga nisi zamiljao dovoljno dobro? Na licu te drske devojke preobuene u deaka smekalo mu se sve osim usana? Smekala su mu se dva opasno nauljena oka, aristokratski nadignut nosi, pa ak uvojci koji su samo provirivali iza malih, tako e nasmejanih uiju, a te pirgave kose bilo je besumnje jo itavo udo, podignute u pun u ili nekako ve sakrivene pod irokim lepadijskim kaketom. No, napokon su se i usne nasmejale, otkrivajui pritom besprekoran red zubia, vrlo nasmejanih, dakako... LANI DERAN: ta je, cirkuzanem, ta me tako gleda? Kao da nikad nisi video devojku za kojom e patiti celog ivota? Nikola opinjeno gleda za njom, a onda, setivi se odjednom, hitro uzima eerlemu iz eira, i lizne je zatvorenih oiju, pokuavajui da oseti ukus devojinih usana na njoj. Tako mureki se okree na petama i napipava vrata radnje...

6. DUAN GOSPON-VEREBEA (ent. dan)Grozan zvuk neega oduvava Nikolu. S grimasom odmie glavu od grotla saksofona koje mu je nasmejani ANDRIJA skoro prislonio na uho pre nego to je uspeo da izvede taj jedan jedini, rogobatni ton, veoma slian brodskoj sireni. Za pultom se na to i vie od Nikole trza Andrijin tetak, GOSPON-VEREBE, rumeni iica koji bi se najlake mogao objasniti kao friko obrijani i malo uveani Ua, glavni od one sedmorice patuljaka. Andrija, izgrlivi se s prijateljem, brie znoj sa ela i zagleda instrument ponosno, kao da je upravo dovrio Betovenovu nedovrenu simfoniju, a Verebe se dogegava do njih i pokuava da podigne Nikolu, iskreno obradovan... VEREBE: Hej, Nikola! Pa gde je taj brada? Ja sam mislio da e kad pro e dva godina imati bar brkovi kao ova partvi, a vidi ti njega? Gospodin popa sa lice kao an eoski dupence... Idi, molim te... No, bolje tako, mnogo bolje, veruj mi... I? Kad si stigao? Priaj... NIKOLA: Pa, evo, sad... Nisam jo ni bio kod kue... Pravac sa skele... VEREBE: Lepo, lepo...Taman da vidi ta pazario sam za na Andrija. Sa-ksa-fon! To Omerikanci samo sviraju. Zna kad to neko ovde e nabaviti? Zna kad? Malo kad na vrba mrda-vrda! Nikola se jo oporavlja od upoznavanja sa misterioznim instrumentom, gleda ga nepoverljivo, ali Andrija je potpuno oaran... ANDRIJA: Kad na vrbi rodi gro e, teo... To ste hteli da kaete... STARI VEREBE: A, verovatno sam hteo, jebe ga... Al ima i to neto na vrh vrba mrda-vrda, jel? No, svejedno... Vidim ja da Nikola vie svi a klarinet... NIKOLA: Pa jest, gospon Verebe, ovaj mi je instrumenat malko... vatrogasan? Drvo je drvo, sami ste rekli... Kad Andra svira klarinet, to je... Kao da povlai iz njega... A u ovo ba nekako... Duva... Verebeu je po volji to se vratio njegov stari sagovornik na temu muzike, traga za dobrim svircima i alosnim zakarpatskim pesmama koje niko ne zna, a jo vie mu se svi a i to to mu je usput i sestria nahvalio kao svirca... VEREBE: Grei, Nikola, grei... Jako je to isto kao klarinet, samo je malo skroz

drukije... Videe kad Andrija sa njega jo malo sprijatelji... Okree sa ka Andriji, ali ovaj se zagledao kroz prozor, drugom stranom ulice egzicira otmena mlada ena, nosei u jednoj ruci buket irisa, a u drugoj okruglu kutiju za eire... VEREBE: O-joj? Doli su i eferovi, blago meni... Sad e moj neak leto provesti zalepljen za prozor kao ovaj ovde oglas da prodaje se kaljevi pe... Nikola Ijubopitljivo izviruje preko Andrijinog ramena, natpisi na izlogu pomau im da ostanu donekle neprimeeni, mada oboreni pogled mlade ene u jednom trenutku nepogreivo pronalazi Andrijine oi... NIKOLA: Nisam znao da doktor efer ima toliku erku? Hm? Nisam znao da on uopte ima erku? Kako li se samo zove lepa gospo ica efer? A tu lani trnu* Verebe se promee ispred njih, kao da ba sad mora da tu presloi gajbe sa voem... VEREBE: Lepa gospo ica efer zove se lepa GOSPO A efer... Zna to Andrija dobro... Ve tri godine je udata za doktor Aron, a prolo leto je ve bila u letnjikovac... I malo sredite se... Na to su se obojica trgla, uhvaeni u teti, Andrija ipak ponovo die pogled ka gospo i efer, a Nikola brzo zauzima neto od poze sa bogoslovije, mada to me u ljudima koji ga tako dobro poznaju ne deluje naroito uverljivo... NIKOLA: Ne, ovaj... Uinilo mi se da ono ujak dolazi od obale, ali to je... Nemam pojma ko je to? A ne znam ni onu dvojicu kod berbernice? Ko su ti ljudi? Gospo a efer zamakla je van vidokruga, i Andrija se vratio na planetu, sa tupavim smekom koji je otkrivao da nije uo nita sem poslednje reenice... ANDRIJA: Nisi video kolicka je Tisa? Nikad nije bila ovako niska... Pojavila se velika ada na okuci, ovi natovareni lepovi, sa dubljim gazom, ne mogu da pro u... Ima sedam-osam la a, ovo su ti sve brodari, uglavnom... Ma ari, Rumuni... ak i jedan Ruski teglja... Nikoli razgovor ide na ruku, sad moe da postavi i pitanje koje je hteo da postavi jo s vrata, a da to ne bude preterano providno... NIKOLA: Da nije s njima i onaj devojurak s kojim sam se sudario? Nju bih sigurno zapamtio da sam je video ranije? Verebe ivnu, provodadijski, devojka mu se oito ini kao bolja prilika za Andriju nego to je to Tila efer... VEREBE: A, Mala Vidra? Opasna je... Uvek kobajagi zaboravi neto, da bi i sutra mogla da utekne sa la a... NIKOLA: Mala Vidra? udno ime? ANDRIJA: Ne, to je njihov brod... Vidrinjok... Tea joj je nadenuo ime po la i... Ja bih pre la i nadenuo ime po njoj... Nikola se osmehnu snudeno, ak i ovaj utljivi Andrija je ponekad umeo da njegove misli izgovori i bre i lepe od njega samog... VEREBE: Samo da vidi kako Andrijin pogled uari kad ona do e? Mogao bi upaliti cigaret na njegov oi... ANDRIJA: Ma, dajte, teo... Danas je sluajno bila sama, uvek do e s onom braom... Zna, Nikola, kako te gleda ica Tiler kad popije? E, ovi tako gledaju i kad su trezni... Onda moe misliti... Ne smem da dignem pogled na kantar kad im merim eer, a kamoli na njihovu sestru... Nikolu ovo oraspoloi, ipak to sa Andrijom i Malom Vidrom nije tako ozbiljno kao to tea prieljkuje? NIKOLA: Opasni neki momci? Verebe mu se primaknu zavereniki, briui tobo neto sa pulta, kao da bi neko mogao da ih prislukuje u praznom duanu... VEREBE: vereceri... ilkoi... Bog sauvaj... Otkako ubijen prestolonaslednik Ferdinand, ne trguje se vie samo sa duvan i kojekakav gluposti... No, samo pitaj tvoj ujka Emil... I pitaj va Vasa... Oni bolje znaju... Nikola krenu da glumi zau enost, ali odustade, pa i Andrija i Verebe znaju njegovog ujaka i Vasu isto tako dobro kao to ih i on zna? NIKOLA: To im sad ba nije pametno... VEREBE: To im nikad nije pametno... Pogotovo to imamo novi policijski kapetan... Kapetan Na Mandi... Jako jedan solidan oficir... On ba resio da sve dovede u red... Pridruuje im se na njihovoj osmatranici u izlogu, i zajedno acuju mladog oveka u uniformi, uz iju se upadljivu eleganciju ak i inae problematina linija nadmenosti uklopila savreno, kao logini produetak tanke crvene trafte sa pantalona. Njegov lukavi, pronicljivi

pogled, primiruje se tek na vitkoj eni u irokoj letnjoj haljini koju okruuje buna gomila deuriije pokazujui u kronju na ijem se vrhu zakaio papirni zmaj. Neoekivanom brzinom, dodavi tanicu svom pratiocu, a ujedno izuvajui cipelice na tiklu, ena se kao veverica uzvera uz drvo, provlaei se kroz grane artistikom vetinom... NIKOLA: Baronica je kanda sklopila neki tajni pakt sa vremenom? Izgleda sve mla e svaki put kad je vidim... Jae li jo uvek onu besnu crnu drebicu? Verebe se setno zagledao u priliku na lipi, sad su njegove oi te u kojima bi se mogao razgrnuti ar... VEREBE: Ne... Sad vozi automobil... Jedan besni dunkel-zeleni automobil... Andrija gurka Nikolu, oigledna je promena na starom Uscu... VEREBE: Ko je mogao misliti? Kao roman... Do e cirkus, u njemu lepotica na trapez... I uda se za sin od najvei bogata... ANDRIJA: A cirkus ode... VEREBE: Ne ba, Andi... Ode atra... Ode ma ioniar, ode elefantu, ode harlekin... Ali cirkus zauvek ostane u ovaj varo... ANDRIJA: Vidim ja, teo, da ste nju trebali odvesti kui vi, a ne mladi baron Beslin? VEREBE: O, da... Jako bi se tvoja tetka-Irma obradovala da sam kui doveo lepu mladu artistu... Jo etet, Irmikem, vidi koga sam nam doveo? Eh... Ko mene pita, ja sam ve bio matora magarac, ali Aleksandar... Svaka njemu ast... On je imao srce... Mlad, lep, bogat... Kau daje mogao oeniti se s kim je hteo... Baronica gimnastikim potezom doskae sa najnie grane, uz ovacije i aplauz klinaca i zastalih prolaznika, i sa osmehom nestane devojice, nestrpljivo nazuvajui cipelice u trku, utrava u naruje onog za kog je oito i izvedena itava ta predstava, iako ju je odgledao naizgled prilino nezainteresovano, sa aristokratske distance... VEREBE: Budale jedne... Pa, ako on nije oenio s kim je hteo, onda ne znam ko je? Duandija uzdahnu duboko gledajui dvoje veno zaljubljenih kako prolaze, pomislivi da odluke koje donese srce u stvari otkrivaju da je razum najee obian birokrata, beznaajni inovnik treeg razreda... VEREBE: No, da zaboravimo mi sad malo bogoslovija, trgovina, raznorazni gluposti, nego da gledamo od ega ivimo... Drnda li ti jo ono tvoj bege? Trebae ti... Sep Buci od petak opet svira na Dar-mar arda...

7. ARDA (ent. no)DAR-MAR ARDA 1913. Tu, i poinje pesma, instrumental Maliganska", violina picikato. Posle prvih par taktova ulaze Nikola i Andrija, muzikanti ih odmah registruju i zovu ih da se pridrue, Nikola se kao neka, ali mu spremno utrapljuju kontrabas, Andrija jo u nailasku poinje da svira klarinet. U ardi je guva, raznolik je svet za stolovima, blokirani konvoj la a na prevodnici nenadano je mestacu doneo belosvetski izgled. Meaju se jezici svih zemalja kroz koje reka protie, a u pitanju je ozbiljna reka, nema tu ta, i pored trenutnih malih problema sa vodostajem... Oko jednog stola je naroita guva, Nikolin ujak, Emil zvani rac, i jo par sumnjivih individua igraju karte u kamaru para, a ujaku preko ramena, privukavi stolicu na suflersku distancu, u karte se udubio travi razdrljeni momak, koji je, prepoznavi svirku svojih prijatelja, okrenuo glavu i veselo podigao ruku, rairivi aku. To je Vasa, trei drugar, odela neto iskrzanijeg od druge dvojice, bistrih i lukavih okica, desetak godina starijih od lica... Dok se Vasa okrenuo, ujak kree da povue kartu, ali ga Vasa u zadnji as stiska za rame... VASA: (apatom) Ne, naopako! Tu ivi devetka... Ujak se hvata za drugu kartu, ali ga Vasa ponovo trza... VASA: (coknu) On ima kralja... Zelenog... Doktor efer, upadljivo bolje odeven od ikog za stolovima, sedei do raca pronicljivo prati scenu, spustivi karte, i mirno zavijajui cigaretu. Za razliku od ovog sumnjivo mirnog, gotovo setnog oveka, Brka preko puta, koji je jo u igri, i u ije karte doktor diskretno zaviruje uporedo sa Vasinim opaskama, nervozno zabacuje lepi crni eir sa perom, i ka hrpi novca na sredini odguruje i depni sat sa lancem... BRKA: Ajde, prijatelju, ivlje malo... Nemam ja vremena... Ujak se, sad ve iznerviran lakoom kojom Vasa prati karte, nesigurno hvata za sledeu, na ta mu Vasa napokon klimnu glavom. Ujak ga zgranuto pogleda, na ta ovaj ponovo klimnu

glavom, jo mirnije i jo samouverenije... RAC: Nema vremena!? Pa onda ti ne treba ni taj lepi sat... Brka sa nevericom gleda u kartu na talonu, hvata se za eir i savladava bes, ali ne uzdrava se od gun anja u bradu, dovoljno glasnog da ga i pored muzike svi uju... BRKA: Tikvena sedmica, ne mogu da verujem... Odakle je nju izvadio? Ne vredi, kad nekog 'oe, onda ga 'oe... Neko ba ima sree... Emil rac kupi pare sa stola, ali skoro gadljivo odvaja od te gomile sat, i baca ga pred Brku... RAC: Sree? E, tu si me ba potrefio, prika... Srea i ja smo ti k'o iak i vunena arapa... Ne mogu da je se reim... Kad digod moluju sreu, mene uzimaju za mustru... Brka zbunjeno gleda u vraeni sat, nije mu jasno ta se deava... EMIL RAC: Otud i znam da zlato sreu ne nosi... I samo mi jo fali neki sat umoran od tu ih minuta... Vasa mu se pribliava i neto apue, merkaju Brku domun avajui se, ovome je dosta svega, ali trpi, jer kao pravi gubitnik oekuje da e mu dati ansu da izgubi jo neto? EMIL RAC: Ali, ajde da bacimo jo jednu ruku, a? Evo, ja u ostaviti sve ove novce na stolu... A ti, moj prile, ti bi umesto tog sata mogao... Sledei kadar poinje od Brkinog eira, i Vase koji se pod njime ogleda u velikom ogledalu anka. Aplauz prekida scenu, pesma je zavrena, i orkestar pravi galamu, Andrija je klekao na jedno koleno, i violinist ga proglaava vitezom" prebacujui mu gudalo s ramena na rame. Vasa prilazi Nikoli i grli ga, gleda ga pogledom zvanim vidi ga samo!? ", a ovog je pomalo blam, boravak na bogosloviji ipak je ostavio traga na njegovom ponaanju. Prilazi i rac, pakujui novac u dep, i iri ruke u koje Nikola nespretno ulazi, ne znajui da li da mu se nasloni na grudi kao to je to inio kao deak, ili da ga muki stisne, kao to je Vasa maloas stisnuo njega? VASA: Dobro, iji je ovo ujak, tvoj ili moj? Do kraja u ga usvojiti, ako tako retko bude dolazio... Okartae ga ovi, izgubie sve to nema... Na vratima se u tom trenutku pojavljuje arolika svita, devojka koju je Nikola sreo pred duanom, i iza nje i njena tri brata, jedan prgaviji od drugog. Andrija gurka Nikolu s jedne, a Vasa u istom asu s druge strane... Tri udarca i kree Aco braco", momci je prihvataju uglas, to je oito njihova pesma"... Stoje zagrljeni ispred orkestra i pevaju svom snagom, arda se zaljuljala na tom talasu mladosti i bezbrige, pa i devojka i njena braa uestvuju u pesmi u nekom svom pomerenom taktu, zajedno sa konobaricama, ankerom, kicoima i ostalim lanovima posade. Na solo violine, devojka uz pucketanje prstiju svoje brae odigrava desetak koraka nekog fantazmagorinog panonskog flamenka, Nikola, Andrija i Vasa proputaju nastavak pesme, pa se onda ukljuuju jedan po jedan, nesigurno pa sve sigurnije, da bi na kraju zapljeskali devojinoj igri, na ta ih ona svu trojicu ubija jednim pogledom, kao onaj hrabri kroja iz bajke... ANDRIJA: Nekad mi prosto do e da se zaljubim... Nikola ga zapanjeno gleda, samo bi im to jo trebalo? Okree se ka Vasi koji se ve lukavo okrenuo na drugu stranu, delujui potpuno ravnoduno... NIKOLA: A ti, Vaka? Vasa tutnu Andriji u ruke pil karata, saeka da ovaj par puta promea, pa precepi crvenog keca i pokaza ga Nikoli, ni ne pogledavi kartu prethodno... VASA: Ja? Zna mene... Ja sam se rodio zaljubljen... Tu reenicu svakako uje i devojka koja sa svojom braom ba u tom trenutku prolazi kraj njih, Nikola i Andrija enjivo gledaju za njenim uobraenim nosiem, ali Vasa se ne okree, nego samo mangupski dobaci... VASA: A veeras sam konano saznao i u koga!

8. KOLONIJALNA RADNJA (ent. dan)Zvonce na vratima duana, klinac prilazi pultu i sputa novi pred Gospon Verebea, koji je zaokupljen presipanjem i zagledanjem u boju vina naspram svetla... KLINAC: Molim meanih bonbona za sve novce... VEREBE: Za sve novce!? U, jebemu! eni se? Da vidimo... Meane bonbon... Za sve ove novce... Valjda emo imati toliko?! To ti je... Dva meana bonbon... Evo... Pa ti sam promeaj, ako nije teko...

Klinja pokunjeno kupi bonbone, a u starom trgovcu vodi se teka unutranja borba... VEREBE: ekaj, Lazica! ta je danas, sreda? Prokletstvo, pa to je imendan od moj maak, Sredoje, skoro zaboravio sam! astim tebe jedna lilihip! Biraj... Crvena, ili uta? Ali pazi: Ako uzme crvena, dobije za nagrada i uta! Ali zato ako uzme uta... Onda mora da uzme obadve! Elegantna mlada ena, koja prebira po ploama za fonograf, sve to prati sa diskretnom simpatijom, tridesetak joj je godina, ali odevena je nekako preozbiljno za svoj karakter, kao da se maskirala u svoju stariju sestru? Oito je iz dobre kue, to ne znai obavezno da je i ona dobra? Njeni uznemireni pogledi nikako ne stiu do Andrije, ali nema sumnje da ka njemu kreu. On ispisuje kredom neke cene na crnoj tabli kraj vrata, pravei se nezainteresovan za ostale u peceraju... VEREBE: No, milostiva? Jue dolo je iz Be... Ovaj jedan je malo ogreban, mislim, pa nekad strune... Malkico... Ili taj gospodin... Oto Graf... to peva, moda malo mucavac? Moda to sad moderno? Otilija Tila efer, i dalje prebirajui po uspravno sloenim ploama, razoarano odmahuje glavom, i konano die ruku sa njih, preavi palcem preko prstiju, kao gazdarica koja kontrolie da li je bedinerka dobro obrisala prainu sa komode... TILA: Ne, hvala, nema onog to ja traim... Kerestulok vez"... Znate tu pesmu? Verebe odreno klima, upijajui njenu potisnutu strast, ali ostajui na distanci svojih godina i svoje profesije... TILA: Ne? Ni vi? Nadala sam se da ete bar vi znati... Kakve harmonije, boe moj... To sam ula samo jednom, u Peti, na Margitsigetu... Mislila sam da u umreti... Pokuava da ga podseti, pevui setnu melodiju tamnim glasom koji jo vie naglaava svetlost njene oseajnosti. Andrija zastaje u ispisivanju cene afrana, i lagano, u ritmu arije, u notne linije koje je navrljao na tabli upisuje note lako, kao profesor koji zadaje vebu za poetnike... VEREBE: Pa ne znam tu pesmu, gospo a Tila, i bolje da ne znam... Jer i ja sad mislim da u umreti... A to ionako mislim celi vreme, i bez pesma... Ali vi ste toliko mladi... Nemojte biti tuna... Pogledajte koliko areni imam ovde za vas... Tila se uteno osmehuje, i osvre se ka tubama sa materijalima na metar", na koje je Verebe pokazao. Ponovo se labud jednog pogleda zaukava ka Andriji, i ponovo zbog neeg usporava i zastaje, ne uspevi da poleti. No, u tom trenutku javlja joj se spasonosna pomisao na koju ona vragolasto uperi prsti na policu za koju je procenila da je tik iznad Verebeovog dohvata ? TILA: Onaj sa trenjama mi izgleda zanimljivo... Ako ga ima dovoljno za haljinu? Verebe se hitro okree ka polici, ali i on uvi a da je previsoka za njega. Propinje se jo jednom, i osvre se ne bi li ugledao spasonosnu hoklicu, ali odluuje da dalje ne ugroava svoje dostojanstvo... VEREBE: Samo malo... Andrija! Malo pomogni! Ti bolje razume u modu... Izvinite, milostiva, moj neak e... Andrija stidljivo prilazi i sa lakoom skida tubu sa police. Tila obara pogled i udubljuje se u are, neto kao da varnii, ali sreom piritus i petrolej su u kantama na sasvim drugom kraju radnje... ANDRIJA: Ne znam... Po meni je ovo pre za stolnjake u ardi... Da za vas ipak potraim neto finije? TILA (tiho): Moda... Da raspara svoj jastuk? Da saijem bluzu od njega? Andrija je bio okrenut le ima i okrenuo se zbunjeno, gotovo uplaeno, ne verujui u to to je uo, tim pre to ona i dalje nije dizala pogled. Ostaje okiran, a nakon onih nekoliko sekundi doputenih da se u njima nekako reaguje, oboje nastavljaju da se ponaaju kao da ta reenica nije ni izgovorena. Tila je prva prekinula napetost uzevi jedan od modnih magazina sa pulta... TILA: Uzeu samo ovaj urnal... Pa u ve videti... Koliko je to? Andrija je potpuno smeten, tajno je posmatrao mladu enu i matao o njoj, ali ponekad nas nita ne moe uplaiti kao ostvareni san... ANDRIJA: Ali, molim vas... Prelistajte, pa ga donesite... Kad do ete sledei put... Otilija zavlai ruku u tanicu i vadi mali novanik iju sadrinu istresa na svoj drugi dlan, koji prua ka Andriji... TILA: Pa, dobro... Ali uzmite bar neto za zalog... Tragajui za najsitnijim noviem, on joj oprezno prebira po dlanu, dotiui ga samo ovla,

ali ona zatvara oi, uznemireno ubrzavi dah... TILA (apatom): Neka, samo... Nek potraje... Andrija se i na to trza ali se ne usu uje da je pogleda dok napokon ne prona e novi koji je traio... ANDRIJA: Evo... Gro... Sad mogu biti miran... Tila ga i dalje ne gleda u oi, ubitano je ma ijanje tog oborenog pogleda i drskih, neoekivanih rei... TILA (apatom, kao sama za sebe): O, zaboga samo to ne... Ne miran... Miran nikako ne... Verebe se pribliuje, i zaarani mladi se uurbano slubeno nakloni mladoj eni koja mu je ve samouvereno okrenula le a, znajui da on gleda za njom, i Andrija teko obuzdava smeak, znajui da ona zna da on gleda za njom... VEREBE (na Ma arskom): Andi, sinko... Nee to na dobro izai... Ona ima mua, to zna... I prilino je starija od tebe... Andrija, jo u oblacima, oamueno pokuava da zauzme negirajuu pozu, ali odustaje jo u otvaranju te figure. Ako emo folirati omiljenog teu, emu nam onda otac slui? ANDRIJA (na srpskom): Koju godinu... Ni blizu onoliko koliko je on stariji od nje... Mladieve rei zazvuale su gotovo izvinjavajue, i Verebe rezignirano klonu, suvie poten da bi stao na stranu morala, naspram mladosti, ljubavi i strasti... VEREBE (na Ma arskom): Zna i to da je doktor efer na prijatelj, takorei... I dobar ovek... Eh... Sto puta ti je mama govorila da ne ide u njihov vrt, ali ti nita nisi voleo kao da zajae taj bedem... Ali sad je drugo... Nisi vie deki koji krade kajsije kad nema nikog u letnjikovcu... Jedno je slomiti poneku granicu, Andi, a drugo je slomiti srce... Dva srca... Sva tri srca... Hej? Pazi ta radi, molim te... Jer to nije tamo neki struak zumbula, nego jedna naroita rua... Rua negovana da bi ostala divlja... Razume li to? A takvim ruama se divi izdaleka... Njih ne dira... Andrija naizgled posluno ali u stvari sasvim odsutno potv uje glavom, u taktu kojim kucka prstom po crnoj tabli, presliavajui se maloas zapisane melodije...

9. OBALA (ext. suton)Oko uplje tikve, postavljene u vodi kao neka ribarska oznaka, bukaju grumenii, Nikola i Vasa ga aju je naizmenino, strpljivo ekajui da onaj drugi probere municiju koja ve poinje da im nedostaje, vidi se da ta disciplina ima neki svoj ustanovljeni ritual, koji obojica potuju... U ritmu veslanja uje se zvono sa pramca ribarskog amca, tiho, tek-tek, kao da se onaj tuak zvona samo odguruje o njegove zidove. Momci ustaju sa peska i prilaze obali, to se Emil rac vraa iz lova sa korpom prepunom ribe, kao i uvek, a pozadi, privezan za amac kao drebac, pomireno ara perajem ogroman som, kao da crta talase na vodi pozlaenoj zalaskom... RAC: Ja ne znam ta ova Tisa misli? Ako jo malo opadne morau da metnem tokove na amac... Mladii ga dobro znaju, nisu ni oekivali pozdrav, osmeh, ili tako neto... RAC: ta gledate? Znate da ja nikad ne ulovim vie nego to treba... Ali uto je pijani dan... Srbima je uz to jo i neki posni svetac, a Madari i Nemci su fini svet... Oni ribu jedu i kad ne moraju... Momci odmeravaju ribetinu iza amca, navikli su da rac ne dolazi praznih ruku, ali im se ini da je ovo ipak neto ime bi se mogao i pohvaliti... NIKOLA: A ovaj som iza? Vue li ti to njega za sobom, ili bei pred njim? Emil otpija iz flae koju mu je Vasa pruio, i okree se prema somu nemarno, maltene prezrivo... RAC: Ma... Budala, ta da ti kaem... Da ga ja nisam pokupio mreom, sam bi se upetljao u drezgu... Ne vredi, i mator som je som... Nikad ga ne bih ni traio u Morokom Rukavcu, u onom pliaku, ali... tukon mi dojavio... On somove ne moe da smisli, kae da su zaguljen narod... Niko ih iv u celoj reki ne podnosi... Mladii se, na pomen misterioznog tukona zgledaju sa osmehom, ali stari alas uspeva da preko gutljaja ulovi i taj pogled. Pomalo uvre eno gun a neto u brkove, i Nikolu je sad pomalo stid, on je na kraju krajeva uvek jedini bio tu kad je ujaku zatrebao neko ko e poverovati u njegove prie...

NIKOLA: Pa, ne, Ujo... Samo nam je udno da tog tukona nikad niko nije video sem tebe... Vasa e do kraja preplivati reku i uzdu, tragajui za njim... Vidi da poinje da lii na aplju, sav je upicio? Ve mu izrastaju i one koice izme u prstiju... Emil je malo odobrovoljen, ala je pilula koju mu uvek treba podmetnuti kad dobije napad durenja... RAC: E, pa... Ne bih ga ni ja video da nije grom udario u Austrijsku la u, sedamdeset druge... Neki zakivak mu se zab'o pod desno oko, i stalno je plivao u reh... Ja sam ga odnegovao i vratio u reku... Na pomen fantomske Austrijske la e" momci se ponovo zgledaju, ovog puta mnogo opreznije... RAC: Bio sam deki... Sluajno sam ga poklopio kad sam sa ocom, tvojim pokojnim dedom, koarao u ritu kad se Velika Poplava povukla... Danas bih se logir'o da naletim na takvu ribu, sa ljudskim oima... Bih, boga mi! Al' ta sam onda znao? Verovao sam da takvih... Stvorova... Ima koliko god hoe... Podozrivo gleda njih dvojicu, proveravajui da li mu ovog puta veruju, mrtvi su ozbiljni, ali on ipak pronalazi razlog da odmahne rukom... RAC: Znam ja da svi misle da sam lud, ali znate ta je najgore? Najgore je to to ja i jesam lud... Tvrdoglavo pokuava da sam podigne korpu punu ribe, momci mu priskau u pomo... RAC: A lud sam i im se tu s vama dvojicom zamajavam, umesto da se s onom barabom Lalikom na ardi ve uveliko cenjkam oko ovog prikana... Momci se jo jednom uzdravaju od reakcije, starom gun alu je malo ko po volji... VASA: Ma, dobar je Lali-bai, ta mu fali? Nije se jednom zbog vas pokaio sa drugim gostima... Nemojte tako... rac ih gleda gotovo s mrnjom to su uspeli da ga ubede da nije u pravu, ali nastavlja da klimucka u smislu eto, i vi ste protiv mene... RAC: Ajd' u redu, dobar je, nek bude po tvom... Dobar je, samo mi je malo... Nekako... Madar? Taj e se piclov do kraja uortaiti s ovim somom i nagovoriti ga da me tui za otmicu... Pa u jo ja njima morati da doplatim... Znam ja takve... Stoput mi je zakinuo... VASA: Ma, svejedno, ika-rac, svi bi ti novci ionako zavrili u ardi... Ne isplati vam se da se jedite... RAC: I to to kae... Da je taj mazgov otvorio banku umesto arde, ja bih danas bio bogat ovek... Uspinju se ka dobni, alas zastajkuje, neto bi rekao Vasi, ali Nikola nikako da odmakne, pa mu se rac obrati to je ljubaznije mogao, krajnjim naporom zauzdavajui nervozu... RAC: Nina, sine, ajd malo odmakni... Treba s Vasom neto da se dogovorim... Nije nikakva tajna, al'... Ne bih da ti uje... Nikola je pomalo uvre en, ta bi to njih dvojica imala da kriju od njega? NIKOLA: Kako nije tajna, kad ja ne smem da ujem? rac jedva doeka da prasne, i podie ruke u znak predaje, spustivi korpu na zemlju... RAC: O, jebo te bandar pokila, jesi nedokazan, svaka ti ast... Pokunjeni Nikola se srete sa Vasinim umirujuim pogledom, i pomirljivo nastavi da hoda osvrui se ipak povremeno ka dvojici zaverenika. Dogovarali su se neto, ustvari Emil je neto objanjavao a Vasa je samo potvrdno klimao i kratko odgovarao, da bi na kraju potapao Emila po ramenu i pristigao Nikolu u par koraka, nastavivi da koraa paralelno sa njim, ali ne progovarajui odmah... VASA: Zna ga kakav je... Neto nas dvojica pekuliemo sa ovim la arima... Al' rauna da je bolje da ti to ne zna... Da, ako te, ne daj boe, neko pita, moe komotno da se zakune da nema pojma ni ta, ni s kim, ni gde... Razume? NIKOLA: Dobro... Razumem... Ali to mi to nije lepo rekao? VASA: Ej? ovek koji po nedelju dana pria samo sa onim tukonom? Budi sretan da te nije lupio perajem preko nosa... Kikou se, a rac koji je sad prilino zaostao za njima, na to poskoi i podie veslo... RAC: Vaso! Da mu nisi rekao! Sad u te odvaliti ovim veslom! O, jebem li ti i tetku i tetkinu kumu, i kuminu kominicu preko puta s kojom tri meseca ne govori, pa ti si i gori od njega! Ja sve lepo i zaobilazno, ne znam izvini", pa ne znam samo da neto zamolim Vasu", a ti? Kako te nije sramota? Takav momak, da pravo sidro nosi na tom laniu oko vrata, a ovamo traari k'o besposlena bedinerka! A i ti Nikola, pogledaj se samo? to nisi poao za madarskog popa, onda bi imao onu ispovedaonicu, pa bi svi dolazili da ti poveravaju i ta treba i ta ne treba! Na koga si samo tako radoznao, da mi je znati, na mene sigurno nisi? Mora on sve da sazna, lepo bi pukao da ne sazna...

Nastavlja da gun a, a iz fade-outa njegovog gun anja polako izlazi melodija Kerestulok vez" koju svira saksofon uz pratnju cimbala, ela i violine. Prizori smiraja dana zavravaju se kadrom Andrije koji to svira sedei naslonjen u irom otvorenom prozoru, a kamera se povlai iza zavese jednog drugog prozora, koju neno, tek-tek, pridrava ruka mlade ene koja posmatra sviraa ne otkrivajui se, ali otkrivajui da je tu...

10. REKA (ext. praskozorje)Rano je jutro. Emil rac se oprezno, tek umaui vesla u vodu, unja pri obali nosei na amcu sumnjivi dugi sanduk. Neko ga posmatra kroz trsku, njemu se uini da je neto uo, i zastaje oslukujui, ali ubrzo nastavlja ube en da mu se priinilo. Pronalazi mesto pogodno za prelazak reke, osmatra drugu obalu, i odluno i uurbano se upuuje ka njoj, ali negde na sredini, prekasno da se vrati, uoava andarski amac maskiran granjem. Osvre se i shvata da je i na obali koju je ostavio za sobom ve raspore eno nekoliko andara, i rezignirano prekida veslanje, na ta se trijumfalno oglaava sirena graniarskog brodia koji se zahuktalo pojavljuje iza okuke. Na pramcu samouvereno stoji mladi kapetan kog su Nikola i Andrija videli kroz prozor bakalnice, kicoki ogrnut mundirom... KAPETAN NA MANDI: udan neki ulov danas, gospon-rac? Ni mree, ni udice, a tolika ribetina? Kad odavde gleda, prosto deluje kao neki veliki sanduk, ta li? Nee smetati da malo pogledamo izbliza? rac podozrivo viri ispod eira, pokuava da dobije na vremenu, ali primoran je da samo slegne ramenima. Dva andara uskau sa la e u njegov amac, i poinju da kuckaju po sanduku na ta se ribar uznemirava, a kapetan se zadovoljno osmehnu... KAPETAN NA MANDI: Uf! Nee valjda eksplodirati? Da otvorimo, Vukoviu, ta veli? Neto je tu meni mutno... rac zatitniki ustaje, ali poto se na to i andari trgoe, polako se spusti na sedite... RAC: Ne otvarati kapetane! To je moj alat za hvatanje mamaka. Samo ja umem s njim... Zadovoljan tom reakcijom, kapetan strogo klimnu naredniku Vukoviu koji repetira puku i potera raca u sam kraj amca, dok drugi andar oprezno otkrinu poklopac. Svi napeto gledaju u tom pravcu, a na sledei otkrinuti pedalj zau se prodoran gak, i ogromna ptiurina buno izlete iz sanduka lepetajui krilima, i, napravii krug oko andara koji je balansirao pukom na ivici amca, odlete ka umarku na drugoj obali... rac rezignirano klonu, krei ruke, glumatajui da oajava za svojim tobonjim goniem mamaka... Kapetan se osea namagareno, ali nain na koji to prima otkriva i pozitivnu stranu njegovog karaktera... KAPETAN NA MANDI: Divlji patak? Je li to bio divlji patak, gospon-Emile? RAC (U ISTOM REZIGNIRANOM TONU): Pa, ako i nije bio, sad je sigurno podivljao... Kad su ga ova dva krampusa na smrt isprepadala... Kapetan se osmehuje sa primetnom simpatijom, ali je zato lice narednika krajnje strogo i prozaino... NAREDNIK VUKOVI: Ne razumem, gospon-kapetane! Dojava je proverena, stari izvor... Da pretresemo jo jednom? KAPETAN NA MANDI: Zaboga, narednie? Oito da i oni imaju svoje dojave... Bojim se da je pravi sanduk ve iskrcan na sasvim drugom mestu...

11. LA A (ext. prepodne)Ruke sklapaju poklopac preko uredno sloenih karabina, revolvera i runih bombi, i podiu veliki pleteni sanduk, slian onom sa racovog amca. Vasa je barkom pristao uz sam brod, i tri snana momka, braa Male Vidre, za tren oka prebacuju teret preko ograde, odnevi ga negde u potpalublje. Vasa se oprezno ali hladnokrvno osvre, na pristanitu i na obali gradia svakodnevna je guva, no, niko ne obraa panju na uobiajenu ribarsku isporuku. Vezuje amac za sputene lestvice i leerno se uspinje na la u. Sa krmarokog mesta, sa kog je dotle budno motrio ka okuci, jedva primetno mu namiguje stari reni pirat, Vidrin otac. Mladi razgleda brod ure en bajkovito, kao kuica, sa kariranim zavesicama na prozorima,

mukatlama svuda unaokolo, i razapetim trikom za suenje rublja, na kom mu je pogled, kao vetri, zaljuljao par an eosko belih devojakih gaica sa ipkastim rubom oko nogavica... BRAT 1: Da nisi pomislio! Vasa se tre pred prgavim momkom koji se upravo vratio iz prostora ispod palube, i nevino se osvrte oko sebe... VASA: ta da nisam pomislio"? Sad se pojavio ve i drugi momak, mirniji, ali ne manje opasan, i za svaki sluaj se postavio izme u Vase i svog mla eg brata... BRAT 1: Zna ti vrlo dobro... Nemoj da se pravi... Vasa odmerava njihove snane podlaktice i na trenutak se udubljuje u tetovae koje obojica imaju, ali ne odustaje od namere da stvar istera do kraja. Pratei besni pogled svog sugovornika, na kraju ponovo dolazi do gaica na triku... VASA: Ah, to? Ma, nije mi palo napamet! BRAT 1: O, sunce ti! Otkud onda zna na ta mislim? Palo je to tebi napamet, jo kako! Kidie na Vasu kao terijer, ali Brat 2 je oito bio spreman na tu reakciju, jer ga hitro obuhvata rukom oko struka, i odie u vazduh, kao dearca... BRAT 2: Mir, Dano! ovek je tu zbog posla! I tata te gleda, tikvane! Tata se u me uvremenu ve primakao, i nije se umeao u doga aj niim osim pogledom, ali i to je bilo sasvim dovoljno da sva tri mladia pognu glave. Nosio je istu ali ispranu majicu carske mornarice, teget kapetansku kapu sa kitnjastim grbom, i puio porculansku lulu sa koje je jedan karpatski crvenda motrio isto tako strogim pogledom... LA AR: Pomozite bratu da ono tamo bude... Sklonjeno... A ti, mome, sedi malo, popij neto... Kao da stvarno trgujemo oko ribe... Nikad ne zna ko gleda... Sedaju za sto nameten na krmi, La ar krenu da sipa vino iz bokala, ali bokal je pri kraju... LA AR: Oleana! Dopuni malo ovaj bokal, pile... I vidi ima li jo leda u kaseti? Mala Vidra odguruje pokretna letnja" vrata kuhinje pokretom boka, slino kao pri susretu sa Nikolom na vratima duana, i prilazi briui ruke o pripasanu vezenu keceljicu, ali se vidi da je ta leernost" ipak malo doterana zbog neuobiajenog gosta. Vasa ustaje i naklanja se, pratei njen dolazak i odlazak sa bokalom, a la aru se dopada ovaj samouvereni mladi, i nain na koji uvaava njegovu erku... LA AR: Sedi, deko, zaboga... Nije knjeginja... VASA: Pa... Da su kneevi pametniji... La ar suzi pogled procenjujui tu reenicu kao iskusni juvelir, i zadovoljno potvrdi da se radi o komplimentu od etrnaest karata, mada je taj polusmeak istog asa pokuao da kamuflira navodnom strogou... LA AR: Hm? Jesi li ti to vaspitaniji nego to treba, ili si samo lajaviji nego to treba, mladiu? VASA: Uf... Bojim se da je ovo drugo, gospodine... Moji su bili paori, nisu imali kad da me vaspitavaju... Jedino mi je otac jednom rekao seti se da i ti ima sestre, pa se prema devojkama ponaaj onako kako bi voleo da se momci ponaaju prema tvojim sestrama", i toga pokuavam da se drim... Nisam mislio nita loe... LA AR: Pa, dobro... Ako si i mislio... Lepo si to zabaurio... Vasa procenjuje da nema potrebe da se dalje pravda, ipak je on pre mangup nego to je fini, a kapetanu se ba to kod njega i dopada. Odmerava ga iskusno, uoio je ono moji su bili..., i odluuje da razgovor ipak nastavi o onima koji nisu pomenuti u prolom svrenom vremenu... LA AR: Sestre, veli? ta to znai? Starije, mla e, dve, tri, etiri? Vasa se unapred osmehnu, naviknut da ono to e rei izazove uzvratni osmeh... VASA: I svih pet, pa da se ne cenjkamo dalje, kapetane? Ja najstariji, pa one redom, kao paii... Bliznakinje e na zimu napuniti esnaest, njih dve su najmla e... Dok ih sve poudajem tri jutra zemlje e mi otii samo na svirce... Mala Vidra se muva donosei trenje i "lesku" pitu, i repliku Vasi upuuje svom ocu, jer ona i Vasa jo nisu zvanino ni upoznati... MALA VIDRA: Sreom i on malo udara u tamburu... A i njegovi drugari, duandija i onaj bogoslov... Tako e na muzici bar neto utedeti i za svoju svadbu... LA AR: Da, vidi... Ja sam mislio da je Emil tvoj ujak, ali Olinka mi kae da je njegov pravi neak tek pre neki dan stigao, da ui za popa, ta li? Pa, dobro, i to neko mora... A, ti, sinko? Jesi'l oenjen? ime se bavi? Mala Vidra se ponovo ubacuje, sloboda koju ima pokazuje da je oeva ljubimica, ali Vasi

pada na pamet da je ona verovatno svaija ljubimica... MALA VIDRA: Nije on oenjen, ma kakvi... A to ti je ujedno i odgovor ime se bavi... Voza ovdanje opajdare amcem... Eto ime... Sad se i Vasa obraa La aru odgovarajui ustvari njoj, i matori se nelagodno mekolji, ne snalazei se kao relej... VASA (la aru): To su mi sve kominice, manje vie... Malo ih provozam, ta fali? MALA VIDRA: Malo ih provoza, a-ha, samo ne znam kako onda krenu s kikom a vrate se s pun om? Izgleda da tu usput amac malo pristane? A izgleda da i ona crnka usput malo pristane"? Zadnji put je bila sva uvaljana u ikove i krpiguze, jadna... Bie mlada pre neg' to se nada, kae pesma... La ar je izvadio lulu iz usta, ali ne nalazi mesto da se ubaci u razgovor... VASA (la aru): Koja sad crnka", pa sve su crnke"? Mislim, obe... Tri, ajd' dobro... Ali... Da sam se ja enio svakom uvaljanom u ikove, ih! Dosad bih imao harem kao Veliki Temudin! Kakva mlada"? Samo nam jo mlada" fali kad za veeru delimo rezance na komad"... Siromah sam ja da se enim... MALA VIDRA: Ne znam ba... Crna u e u amac bosa, a iza e u novim sandalicama sa ovol'kom nalom... LA AR: Olinka... MALA VIDRA: I dri se za zlatan lani kao za brojanicu, i to joj je s neba palo oko vrata, sve se bojim... LA AR: Oleana, pile! MALA VIDRA: Siromah? Dano kae da jo nije video da nekog tako ide karta... Odakle mu samo taj kicoki eir, pitaj ga? La ar progovara na svom jeziku, to je poslednji pokuaj da ga ki ve jednom poslua... LA AR (na rumunskom): O, boe, pa pitaj ga ti, keri... Nemojte se vie preko mene prepucavati... Pitaj ga ti... Mala Vidra jogunasto podie nosi, nastavljajui u sebi da se sva a sa Vasom... MALA VIDRA: Ja? Kako da ga pitam? Pa ja njega ni ne poznajem... La ar se iza njenih le a zgleda sa Vasom, i bradom pokaza na nju, osmehnuvi se, to Vasa u asu shvati kao ponu eno saveznitvo... VASA: Uf... ta bi tek bilo da me poznaje? Mala Vidra se Ijutito okrenu, a taj se bes jo vie zatari kad primeti da su se njih dvojica neto uortaila, srdito pokupi posu e ispred oca, prosto ote tanjiri iz Vasine ruke i stavi ga na tacnu, pa mahnito zamaknu ka kuhinji, iz koje im lupnjava odmah dojavi da se i istovar sa tacne nastavlja istom estinom... La ar zapali lulu mirnije nego to je Vasa oekivao, oito je temperament svoje keri poznavao vie nego dobro? Ugledavi i na njegovoj ruci istetovirano srce koje su pridravala dva an elka, Vasi se ote jedno pomalo zavidljivo hm!?... LA AR: Vidim ja da mi danima nema durbina, kad ono... Eh... Ista njena mati... Ponekad se pitam da li su mi stvarno trebale dve takve u jednom ivotu? Mala Vidra se pojavljuje brzinom kojom je i otila, ali ih ni ne gleda nego uvre eno grabi iniju s trenjama, i sputa se u ligetul, okrenuvi im le a... La ar ustade nezadovoljno odmahujui glavom zbog njenog ponaanja, ali to je bio samo formalni, odra eni roditeljski gest... LA AR: Idem da prebrojim ono, dok si jo tu, ko velim... A i da vidim ta ona tri ugursuza toliko petljaju? Vasa se jo malo muva po palubi, koristei to razgledanje da u e u devojin vidokrug, i ne proputajui priliku da ovog puta on njoj okrene le a. Ali tek to su mu, onako zagledanom u talase, bore talasa poele da se preslikavaju na elu, iz razmiljanja ga tre zvuk slian zvuku mehanike muzike kutijice. On se okrete, i na rukohvat odmae od ograde na koju se taman naslonio, a Mala Vidra iz depia svog prsluka hitro izvue sat na lancu, otvarajui mu poklopac palcem iste ruke, uvebanim pokretom. Do kraja melodije, ona nekoliko puta pogleda ka Vasi koji ju je sve vreme posmatrao, dodajui pri svakom sledeem pogledu milimetar osmeha svom lepom nadurenom licu, da bi po zavretku pesme uzdahnula i progovorila tiho i mirno, potpuno odobrovoljena... MALA VIDRA: Tatin... Ali ja ga nosim... Svira svaki pun sat... Njime sam se uspavljivala kad sam bila mala... Ono je moj prozor, vidi? Gledala sam zvezde, i ekala da zasvira, bar jo jednom... Ali tata kae da je odsvirao svoje... Sad nikad ne zna kad e se oglasiti... Malo uri, malo kasni, pa onda opet uri... VASA: Ma, ba ga briga... On samo ide po svom...

Vidra ga pogleda znaajno, nije ni udo da je Taj obrlatio sve one devojure? VASA: Mora biti da je lepo... Svaki put ti je druga slika pod prozorom kad se probudi... Polja... Bregovi, vinogradi... Pa trska i palacke... Onda neki tornjevi u daljini... Opet ito... A ja kroz onaj svoj penderak vidim uvek isti budak neba... U koji se ni mlad mesec ne usu uje... A o suncu da i ne govorimo... Mala Vidra ga gleda uteeno, gotovo ponosno zbog svog putujueg prozora, ali onda snudeno zaokrenu vratiem, otkrivi naas mali skriveni prostor iza uha, dotle neistraen njegovim pogledom... Potom je ustala i pridruila mu se na ogradi, pa trenjom koja joj je dola pod ruku pokuala da pogodi cveti koji je voda polako nosila. U inijici je uurbano probrala jo jednu trenju koja joj se uinila felerina, a kad je videla kako je Vasa zavidno posmatra, uzalud se osvrui da prona e neto im bi i on okuao sreu, nesebino mu poturi trenje, osmehnuvi se... MALA VIDRA: Da, ali... Zato nikad ne mogu dobiti pismo, recimo... Moja kua jednostavno otplovi kad joj padne na pamet... Potar bi morao plivati za njom... To je jedno... A drugo... Nikad mi momci nee pevati serenadu pod ovim prozorom... To je sigurno... Trenutak njihove zamiljenosti prekida ponovno prekoredno oglaavanje sata, na ta se ona glasno nasmeja, a on se tobo zaudi... VASA: Nikad mi sat nije proao bre... Uz tebe vreme prosto leti... Spremio je za nju najozbiljniji pogled koji je umeo da izvede, ali, nekako predosetivi to, ona se ne okrete ka njemu, ve srknu limunadu iz visoke ae, i osta zagledana na potpuno drugu stranu, sve do kraja melodije sata, pa i due...

12. VAAR (ext. dan)Krupan kadar tek ura ene tetovae na unutranjoj strani Vasine podlaktice, kitnjasto slovo o", nacifrano kao na poetku prve reenice u knjizi sa bajkama, a u njemu neka ptiica, golubica moda, koja ba slee ili polee sa ornamenata koji su se oko podnoja slova ispreplitali kao divlji brljan... Majstor za tatue, iji je ator okien mustrama od prostog dvokrakog sidra pa sve do pompeznog Kardifskog Zmaja, paljivo premazuje tek zavreni rad perom umoenim u guiju mast, i zavija to mesto na Vasinoj ruci finom sanitetskom gazom, pedantno, kao to je i radio tetovau... Vasa ponosno ustaje sa stolice i ukljuuje se u guvu, praznik je, i na taj dan se na obali uvek zaarene atre i zavrti kupola ringipila, zazvone kolica sa sladoledom i zacvre krofne i langoke, a mladii se tradicionalno plivajui utrkuju do venca od ivanjskog cvea na sredini reke, gde ga je po legendi zbacila vodena vila, reivi da se uda za siromanog kovaa sa obale... NIKOLA: Tebe ne mogu promaiti! Samo treba da pogledam gde je pet najlepih devojaka u banovini, i znam da si i ti tu negde! Pet Vasinih sestara, koje idu za njim stiskajui se kao zabavite na izletu, gurkaju se i kikou na Nikoline rei, i oijukaju sa lepukastim Andrijom koji utke pristie. Lepe su, zaista, ali dezen koji se ponavlja na raznim delovima njihove garderobe, jednoj na suknji, drugoj na bluzi, nagovetava da e im ta lepota verovatno biti najdragoceniji, ako ne i jedini deo miraza... Vasa naglaeno pomeri uvezanu ruku, ne mogavi da doeka da njegovi prijatelji to ve jednom primete... NIKOLA: ta si to radio, zaboga? Pa je li tebi jasno da danas treba da postane prvi koji je venac sa sred reke doneo pet puta zaredom? Vie niko nee pominjati nekog tamo Simu Farkaa od pre trideset godina... I, kako e sad s tim plivati? Gde si se ubogaljio, molim te? Vasa i dalje tretira ruku kao povre enu, a drugom rvaki obgrli Nikolu oko vrata, kao da pokazuje da mu je ijedna dovoljna... VASA: Ne boj se ti... Nije to nita... Samo sam istetovirao prvo slovo jednog imena, to je sve... Istetovirao? Drugari ga zadivljeno posmatraju, o tome su sva trojica matala kao deaci... VASA: Imao sam neka dva prijatelja sa kojima sam se zakleo da emo jednom to uraditi, kad nai emo na prave devojke, ali... Slabe vajde od njih... Jednom ne doputa mamika, a

drugom ne doputa vladika... Ili se ti klipani jo nisu ni zaljubili? Nikola i Andrija se zgledaju kao krivci, ne samo zbog neispunjenog obeanja nego i zbog tajni koje obojica kriju... Devojke, koje su dotle odmakle, vraaju se sa cikom, i grabe pod ruku Andriju, koji im je najblii, i odvlae ga ka atoru streljane... BLIZNAKINJE (naizmenino): Andrija! Osvoji mi opet medvedia! Osvoji meni, njoj si lane! Pa ta? Sad je roza! Ali ima i plavi! Molim te, Andrija! Molim te! Vasa i Nikola lagano se upuuju za njima, Nikola je neto pokunjen, ali nije to obina pokunjenost... NIKOLA: Ti si kao neki vetac, zna to? Opet si pogodio... To za... zaljubljivanje... Tri dana nisam oka sklopio... Ba sam se, ono... Zatreskao... Vasa se obradova toj vesti, ve se poeo brinuti za svog pajtaa kog su curice oduvek htele moda ba zato to se ni na jednu nije primao"... VASA: Tako je, Nina, neka si! Rekao sam ti ja da e ti neka varoanka umrsiti pertle! Nikola se setno osmehnu, kao da mu se ne dopada to je sebi dopustio da ispusti kajase... NIKOLA: Bar da je varoanka... Tu bi pao i neki miraz... Vasa ga pogleda neto ozbiljnije, ako je cura ovdanja, onda bi je i on morao znati? A, ako je on zna, onda bi se stvar mogla i zakomplikovati? NIKOLA: Zna kakva su pravila nae crkve? Pre nego to dobijem parohiju, moram se oeniti... I to ne s makar kim... Pominjao sam ti Jelicu, sea se, bratanicu Vladike Aurelijana. Jedinica, advokatska ki... Bio bi greh da to propustim... Ali... Sad sam se tako sludeo da mi do e da sve poteram do vraga... Vasa ponovo ivnu, oduvek se potajno nadao da bi prijatelja mogao izbaviti od preozbiljne sudbine koja mu se namee, i pominjanje Vraga, pa makar i u frazi, uini mu se kao odlian znak... VASA: Fala bogu! Ne oeni se ti s tapijom nego s rospijom, moj brale! I, posle ceo ivot treba legati s nekim ko bolje izgleda pod jastukom nego na njemu... ta e ti to? Nikola se ipak malo prenu, Vasa je suvie lako precrtao njegovu briljivo isplaniranu budunost... NIKOLA: Ma, ne... Lepa je ona... Na svoj nain... Malo je jaa, ima ba fine... (tu uoblii ake u model za sisice)... Zna... I uopte je sva tako, nekako... VASA: Jebozovna... NIKOLA: Kooperna... Samo... Raunao sam da u se vremenom ve zaljubiti u nju, a da neu ni primetiti... Ali ovih dana sam saznao da ne moe a da ne primeti kad se zaljubi... O, primeti... Primeti, jo kako... Vasa poinje da uiva u ovoj ispovesti, malo su se udaljili jedan od drugog, odrastajui, a i zbog okolnosti koje su se nametnule Nikolinim odlaskom na kolovanje, ali sad je kraj njega odjednom ponovo bio onaj tek-tek mla i vrnjak, kom je godinama zamenjivao starijeg brata, savetnika i zatitnika... VASA: ekaj... A da li je njoj stalo do tebe? Nikola maloduno odmahnu glavom, i u tom pokretu ugleda nekog u daljini, pa ponovo utueno klonu... NIKOLA: Otkud znam... to je sam ne pita? Samo mi fali da sam se pored svega jo i nesretno zaljubio? Vasa, jo uvek nasmejan, okree glavu u pravcu u kom mu je Nikola pokazao, i susree pogled Male Vidre koja ih zatiena natmurenim obrvama svoje brae, odmerava drsko, kao dva kolaia i uzlogu, izme u kojih ne moe da odabere, ali joj je gut ve i to to moe da bira... Promenu na njegovom licu, koju on prikriva iznena ujue uspeno, neko drugi bi moda i uoio, ali zatreskanom klipanu kao to je Nikola, sasvim oekivano promie taj neukroeni, odbegli gr na drugarevom licu... VASA: Pa... Zna kako se kae, moj prijatelju... Jebe ljubav kad nije nesretna... Mala Vidra ba prolazi kraj njih, i Vasa, to ne lii na njega, obara svoj tako e neuobiajeno uznemiren pogled, koji se najzad umiruje ba na onom belom zavoju na njegovoj ruci, sluajno, ili ne? NIKOLA: I ta sad da radim? Vasa ne uje to pitanje, ili mu se ono ini kao odjek pitanja koje je upravo postavio sam sebi? NIKOLA: Vaso! Hej! ta sad da radim, ta misli? Vasa duboko udahnu, odluivi, na takvu dilemu neko potroi itav ivot, ali ljudi iz ravnice imaju neke svoje puteve, moda ba zato to sa svakog mesta u ravnici uvek moe krenuti na

sve strane? VASA: Pa... Prvo e joj doneti Vilin Venac sa sred reke... Na to e sigurno pasti... Ili nee? Jedno od ta dva... Nikola ga pogleda podsmeljivo, zna se da taj venac donosi samo pobednik trke... NIKOLA: Ah, da, svakako, kako da ne... Samo to... Vasa ga odmeri zajedljivo, kao trener koji ikajui hrabri svog pulena pred borbu gusana... VASA: Nemoj mi rei da ne moe da pobedi brau Pavlie? Ni Eiku Eijaa? Od svih ovde natplivala bi te jedino baronica, i to moda, ali ene ne uestvuju u trci, to zna... One uestvuju samo u pobedi... Oduvek... Nikola sad ve neto kalkulie, ali se ta raunica ipak zavrava sumnjiavim pogledom, upuenom ka onom kom se ni u jednoj trci u ivotu nije primakao na manje od tri metra... NIKOLA: Ma, lako u ja s braom Pavli... A i Eika je omatorio... Ali... Vaso? Nemoj se praviti... Zna da tebe nikad ne bih mogao pobediti... Vasa tobo uobraeno odmahnu rukom, otresavi tim ma ioniarskim pokretom i poslednje mrve oaja sa svog lica... VASA: Fala bogu da znam... Ali ja ne uestvujem, rekao sam ti... Ovo bi se moglo opasno upaliti... Eto, sve ti se nameta...

13. TRKA (ext. dan)Sve je spremno za start... Nekoliko mladia epuri se pred Baronicom i Baronom Beslinom buno ripajui u vodu sa ure enog drvenog mola, i ne zna se da li Baronicu vie nervira taj jeftini pokuaj da se privue njena panja (to je pomalo i uvreda za njenog prisutnog mua!), ili joj u stvari smeta nakaradna izvedba skokova? Njih dvoje, ona u rozikastom bade-mantilu, a on odeven kompletno, od belih bukastih bugi-cipela sa braon vrhovima pa sve do panama eira sa mekim obodom, ekaju poetak trke sedei u ligetulima odvojenim stoiem taman dovoljnim za bocu u posudi s ledom i dve ae "na nogicu". Pri svakoj sledeoj "akrobaciji" lepa ena moleivo gleda ka svom utljivom suprugu, i kad joj on napokon potvrdno mirnu, Baronica odluno ustade, prebaci mantil preko stolice i u dva poteza se na e na najvioj pritki ograde. Okrenuvi le a reci, savreno uspostavi ravnoteu na samim vrhovima nonih prstiju, umiri se na as, kao da eka na dramatini tu doboa, i onda se samouvereno i silovito odrazi u neki dvostruki salto, potpuno udan i uvrnut... Oevici zapljeskae po njenom izranjanju iz vode, a sledei dripac, zauvi to, odlui da ipak u zadnji as odustane od svog trapavog skoka, pri emu se jo i okliznu jedva ostavi na nogama, pa se spusti niz drvene stepenice oprezno i posti eno, kao debeljukasta goa iz unutranjosti, silom odvuena na plau... ORGANIZATOR TRKE (u prosti limeni megafon): Pozivamo sve prijavljene uesnike trke za Ivanjski Venac Vile Ladane da zauzmu svoja mesta! Ponavljam: Pozivamo sve uesnike... Iz guve se izdvajaju prozvani mladii, neki imaju tremu, neki to shvataju kao zabavu i nita vie, pa se veselo domahuju sa svojim navijaima, dok kapetan Na Mandi teatralno skida sat sa ruke i ostavlja ga svom podre enom, slutei da e mnogo bolju predstavu izvesti van vode, nego kad se na e u njoj... Gledaoci primeuju da Vasa sekundira Nikoli ali da se ne skida, nastaje amor, svi se gurkaju, Gospon Verebe i Emil rac zbunjeno se zgledaju, a Mala Vidra se raspituje kod Vasine sestre o emu se tu radi, i ova joj oito objanjava da je njen brat bio glavni favorit, kao etvorostruki pobednik prethodnih trka, ali da mu je ruka neto povredena... Nikoli nije ba svejedno, Vasa uoava nervozu kod svog drugara, i skida lani sa vrata tutnuvi ga Nikoli u dlan... NIKOLA (potvrdno): Za sreu! VASA: Ma daj? Kakvu sreu? To je kukica za koju te tukon povue... ta misli kako sam ja pobe ivao sve ove godine? Nikola se nasmeja, kao i na svaki tukonov pomen, i Vasa zadovoljno munu drugara, svestan

da mu je odagnao strah, to je i bila namera... VASA: I zapamti: Odnesi joj venac im iza e na obalu... Mi emo biti tu za svaki sluaj, ako joj onaj arov od brata nije vezan... Dobro? Pravo do nje! A ne da je posle celu no trai po kafanama sa uvelim vencem oko vrata... Nikola se ponovo osmehnu, pa proveri lani i uozbilji se, setivi se ta mu ta trka znai, i Vasa ga munu jo jednom, oito zadovoljan i trenutnim uinkom svog verbalnog dopinga... Plivai se poredae duinom mola, i na pucanj iz lovake puke poletee za parom uplaenih sarki koji su izletele iz trske na drugoj obali... Trka je bila liena neizvesnosti, Nikolin motiv vukao je jae i od samog tukona, i kad je ponosno podigao venac, ostale glave prestale su da mlataraju rukama dobrih desetak metara iza njega... Svi iz Nikolinog taba pobacae kape u vis, Mala Vidra pljesnu ruicama i u toj gomili potrai pogledom Vasu, koji na to bre-bolje prigrli Crnu Vericu, estitajui joj na Nikolinoj pobedi mnogo ee nego to je to uinio, recimo, Gospon Verebeu ili Emilu racu? Mala Vidra se povre eno okrenu ka Nikoli koji je upravo izlazio iz vode, ali tad sa strahom primeti da on, praen Danom koji je tako e uestvovao u trci, kree ravno ka njoj? Svet pred njim se razmicao, uoili su da ide na potpuno drugu stranu od one na kojoj su svi s kojima bi prvo trebao podeliti radost, i u iekivanju raspleta primirili su se svi osim Vase i Andrije koji su se probijali ka svom prijatelju urno, ali vodei rauna o tome da ne privuku suvie panje... Nikola se kasnije esto seao tog trenutka, kao kad se ono neko zaboravan vrati na mesto s kog je poao, pokuavajui da se seti ta je to hteo da uradi? Sve je liilo na neki drevni ritual prosidbe, ona, mlada, uplaena, bosonoga, prelepa, on, lud, vlanih kovrda, zaljubljen, nepobediv... Pruio joj je veni ne rekavi nita, ne sumnjajui ni na trenutak da ga ona moda nee prihvatiti? Onako aren, raskoan, oroen i osveen Tisom, veni je nepogreivo iao uz tek primetni drhtaj njenih usana... ak ni Vidrin najstariji brat, koji je napravio diskretni poluiskorak ka Nikoli, nije reagovao burnije od toga, i Nikola ga mirno pogleda pravo u oi, zahvalivi se trepavicama na tom razumevanju, i konano izree ono to je smislio, ali tek kad se ponovo naao u snopu devojinog pogleda... NIKOLA: Da nije ovo tvoje? Legenda kae da ga je odbacila neka rena vila, odbegavi na obalu, da se uda? Ne vidim nijednu drugu vilu u blizini? Brat 2 prekide scenu u pravom trenutku, prihvativi sestru pod ruku neobino neno, vie sestrinski nego bratski... BRAT 2 (na rumunskom): Haj'mo polako... Dosta je bilo... Mala Vidra mu klimnu tako e neobino posluno za nju, pa se odlazei s veniem jo jednom okrete ka Nikoli, "kniknuvi" u naklon, kao balerina... Svi to posmatraju blaeno, Vasine sestre ak ganuto, lice Emila raca ipak ara treperava senka sumnjiavosti, a Vasa koristi to to ga niko ne gleda da brzo skine i odmah vrati masku ravnodunosti koja mu se poela odlepljivati na krajevima lica... Verebe dobacuje Nikoli koulju, me u prijateljima koji ga okruuju i pljeskaju po miicama junak dana pogledom trai Vasu, koji mu smireno namiguje iz pozadine... NIKOLA: Vaka? Idemo na ardu... Emil i Lalika kuvaju kotli "od dvanest vrsta ribe"! Vasa namiguje jo jednom, i proputa itavu povorku lagano krenuvi za njom, odvezavi u ali girtlu na le ima Crnoj Verici, koja to jedva doeka da bi zaostala s njim ... Kraj staze spazi "ibicara" kako plevi prostodunog salaara i dva pripita matroza, i vragolasto se osmehnu osmotrivi njegov kicoki slamni eir sa paunovim perom... Nikola se jo jednom okrenu preko svih, i pozva ga rukom, a on potvrdno klimnu glavom, vadei par izguvanih novanica iz gornjeg depa koulje... VASA: Evo me, dolazim! Samo da malo oprobam sreu... Danas je, ini mi se, moj dan?

14. ATOR TETOVIRAA (ext. kasno popodne)TETOVIRA: "O"!? I ti? Jesi li siguran mome? Imam ja ovde i drugih slova, znate? Tetovira, mravi tip u atletskoj majici koja je omoguavala otvoren pristup katalogu slika na njegovim vretenastim rukama, izmeni preko tankih okruglih cvikera pogled sa Andrijom koji je upravo zauzimao posmatraku poziciju, "kaubojski" opkoraivi stolicu. Na Andrijinoj podlaktici ve se nalazila gaza slina onoj sa Vasine ruke, i, bacivi pogled na nju,

Tetovira jo jednom sumnjiavo zavrte glavom... Nikola, koji se ve uvalio u pleteni "muterijski" naslonja, poturivi ruku kao za transfuziju, samo se blaeno potvrdno smekao. Rizling koji je Gospon Verebe naeo u ast "njihove" pobede doprineo je da taj smeak bude i blentaviji nego to bi trebalo... TETOVIRA: Da niste vi sluajno zaljubljeni u istu curu, momci? Vaa stvar... Samo... Moram vas upozoriti da se "O" posle tee prepravlja nego druga slova... Nikola samo onaj potvrdni smeak usporeno zameni odrenim smekom, a Andrija, koji je oito nazdravljao manje od pobednika, promekolji se na stolici pokuavajui da zauzme pozu odraslog i iskusnog mukarca, to mu, uzgred, do kraja ivota nee poi za rukom... ANDRIJA: Naravno da nismo... Njemu se dopada ona devojka kojoj je darivao Ivanjski Venac... A meni... Meni se ne dopada...devojka... Tetovira se oraspoloi, kao berber kad mu uspe da muteriju uvue u razgovor... TETOVIRA: Ne? Onda pardon! Znai "Ostoja"? "Obren"? Stani... "Olah", da nije? Mladii se glasno nasmejae, u tom delu stolea, i u tom delu sveta, mladii su se na to glasno smejali... ANDRIJA (feminizirano): Nije... Nego Obrad Belenik... Uf, daleko bilo... Tako moderan ipak nisam... Vasa, koji je konano saznao gde su, nailazi nakrivivi slamni eir sa paunovim perom, ali ga oni jo ne primeuju od ukoene cirade iza koje on zastade, zauvi sledee Tetoviraeve rei... TETOVIRA: E, imate vi ovde neku lepu Olgicu, Olgu, u to sam siguran? A? Drugo mi ime ne pada na pamet? Andrija sinkrono podie ramena i obrve, negirajui zavrtevi glavom... TETOVIRA: Ne? Svejedno... Ali pouzdano znam daje to "o" od "Opasna"! im ja od jutros radim ve treu sliku sa istim slovom... Treu? Momci se zbunjeno pogledae... Jo uvek neotkriveni Vasa iznervirano podie pogled ka nebu, kao da je to slovo na njegovoj ruci neto to bi, pogotovo leti, dugo moglo ostati skriveno od najbliih prijatelja... TETOVIRA: Pa da... Prvi je bio sin onog ludog ribara, video sam vas zajedno? Ja sam mislio da vas je on i poslao? NIKOLA: Pa, jeste... On nas je poslao, na neki nain... Samo to taj "ludi ribar" nije njegov otac... Ali je zato moj ujak... TETOVIRA: A, jel? Pa... Kad sam rekao "lud", mislio sam... "aav"... Mi smo skroz dobri, stvarno... Nikola ga prekide jednim nestrpljivim i prekratko izvedenim osmehom, navikao je da Emila tako objanjavaju, a uz to mu je ujak trenutno bio poslednja briga. I Andrija se zamislio, da nije sluajno i njegovo "O" u dvostrukoj igri? Vasa u tom trenutku zadie ciradu, promena na njegovom licu i skinuti zavoj sa ruke nagovetavali su daje smislio reenje neprilike... VASA: A, tu ste, barabe, tako vas volim! Kad nas sad vide ovako iarane, niko vie nee smeti da se kai s nama! Mladii mu se obradovae, ali dim tek ispaljenog zrna sumnje jo se nije raziao iz atora. I nije udo da se prvi oglasio Andrija, iskreniji i bezazleniji, blago reeno... ANDRIJA: Nisi ni probao orbu... Al' dobro, vidim da je bilo vajde... Nego... ta tebi, molim te, predstavlja to "O"? Vasa obrnu podlakticu, kao da im je daje na uvid, pa i jednog i drugog odmeri pogledom zvanim "Jel' vi to mene-zezate?" ... Kako: "ta predstavlja"? VASA: "O, Verica?" Andrija se sa olakanjem osmehnu, osmehnu se i Nikola, ali daleko podozrivije... NIKOLA: O, Verica? VASA: Da... I? Koja Verica? NIKOLA: Pa... Tvoja... Ako je tvoja? Verica... Olikova... VASA: O-likova! Vidi? Mislio sam da u tom "O" posle uradim jedno malo zgodno "V", kao u okruglom ramu... Ali sam morao da krenem zbog trke... A onda sam se natezao malo ba s tom Vericom, a vie sa onim ibicarom... Sve do ovog eira... Tetovar koji itavo vreme prati ovu priu, i koji je kao i obojica momaka u nju poverovao, sve vreme na mustri tetovae skicira pomenutu mogunost, i dopada mu se to reenje... TETOVIRA: Da... To bi moglo jako lepo da ispadne? Vasa odahnu videvi da su i oni odahnuli, i natae eir Andriji koji odmah ustade da se ogleda... VASA: A vi ste malo cugnuli, a? Sramota, nije se jo ni smrailo... Tri nas orkestra ekaju,

sklepao sam jednu "serenadu", onako... Ni sam ne znam zato... Pa sam dogovorio sa Bucikom Sepom daje malo prosviramo, njemu se ba dopala... Ali sad vidim da je pitanje da li ete vas dvojica uopte moi? Andrija se jedva odvoji od ogledala, onaj Vasin nesu eni eir mu se odmah primio... ANDRIJA: Ja u moi, to? Za Nikolu ne znam, malo je povukao, istina je, ali otreznie se i on, im zahladi... Mada bi bolje bilo da se nikad ne otrezni... Da ga samo uje... Napustie bogosloviju, kae? Hoe da se eni, i gotovo... Vasa je proteklih par sati ukopavao srce u duboki trap, i vie nije imao problema sa onim neposlunim trzajem usne... VASA: Nee valjda? Nikola, ionako slu en, lagano i nesigurno podie pogled... NIKOLA: A... Zato ne bih? VASA: Zato to onda ja moram kumovati, blento, sea se? A novaca imam... Komotno mi moe zaiti depove na akirama, pa tri dana neu ni primetit... Eto tol'ko! Bie to prvi put da kum baci ciganicima novie pred crkvom, pa onda krene da se i on s njima otima... Tu nekako i Tetovira zavri svoj rad, u koji se Andrija i Vasa udubie, upore ujui ga sa svojim, pa Vasa galantno zavue prste u dep koulje, demantujui svoju tek okonanu jadikovku o besparici... VASA: Ne, ne! Gospon ibicar asti! Kae da bi mu bila velika ast da bude tutor pobednika trke... A i ja imam slinih namera... Andrija! Jel' bi trkn'o po klarinet? Ona bekrija od moje gitare je ionako opet prenoila na ardi... Tetovira servilno ispraa drutvo, pokuavajui da kucne prstom po ramenu dareljivog Vasu, nekako mu je promaklo njegovo ime, pa sad ne zna kako da ga oslovi? TETOVIRA: Gospodine! Momak! Izvinjavam se... Ono slovo "V" mogu zaas da vam uradim... Imam jako dobar ablon... Vasa setno osmotri tetovau na svojoj ruci, i prijateljski se rukova s njim... VASA: Moda drugi put? Sad smo sva trojica isti, kao pelcovani, da ne kvarim ... Devojaka e biti, ih! Bojim se samo da nam slova ne zafali? A ova 'tiica e me uvek podseati na njih dvojicu... Neka je samo...

15. SERENADA (ext. no)Na brodu se Dano budi na um sa reke, ali samo otvara oi, ne pomerajui se. Na ponovljeno rezonantno lupkanje, pokua da napipa krate pokraj kreveta, i naglo se okree kad primeti da ga nema? Tu nalee na lice Starog La ara. koji je levom rukom sklonio puku u stranu, a desnom umirujui zadrao sina vrhovima prstiju, da bi ih potom lagano sklopio sve sem kaiprsta, prislonivi ga na usta... LA AR: Psssst! Dano ga netremice gleda u oi, a kapetan ponovo naglasi onaj kaiprst, poznajui prepaljenu narav svog sina... LA AR(rumunski): Mirno, samo... Sve je u redu... Tada momak primeuje da su i dva starija brata budna, i da proviruju kroz prozore doaptavajui se, ali neuobiajena bora razneenosti na oevom elu, i bezbrino ukanje inae uvek brine brae, nikako mu nisu ili uz svo to muvanje u mraku? Na prvi ton muzike, Mala Vidra se promekolji na jastuku, pokuavajui da opipa ivicu sna isto onako oprezno kao to je njen brat napipavao puku? Melodiju njenog sata svirao je abac na smaragdnom listu lokvanja, tiho, zaneseno, a onda su dve srebrne deverike prele perajima po dirkama harmonike, jedva ujno, na sasvim drugoj strani sna, da bi negde u daljini talasi prigueno zapljusnuo strune gitare, tek u povratku, od najtanje ice, pa navie... Tiina svake noi kao galeb prenoi na povrini reke, i neko ko ume da je slua, zna da je ona tek na vodi na svom ... Mala Vidra je, odrastavi na la i, izuila neke gornje registre tiine, nedostupne varoanima kojima um ulice ostane u uima i kad vie ne mogu da ga odrede, i mogla je zvuke prepoznati i onda kad se vie ne uju, nego naprosto oseaju, kao kotrljanje lepa nizvodno, drveno peraje prvog zaveslaja, ili i samo prisustvo neega na vodi, dreme ribarskog amca u trsci, ili potopljeni krik mlade vrbove grane ponete nadolom rekom... Jato krupnih svitaca razigranih pod njenim otkrinutim prozorom zato ju je pomalo i uplailo arolijom kojom se tu stvorilo...

Bez daha je pokuavala da razazna senke kroz lingu i rascvetale mukatle, pribliavajui se muzici na vrhovima prstiju, u etiri malena koraka, od kojih su prva tri jo nainjena po snu, da bi tek poslednjim zakoraila u javu... Mesec, koji se zavereniki usrpio da prikrije priunjale lupee, na trenutke se ipak odavao u najtamnijim senkama koje su inili fenjeri sa amaca, na polituri violine, sedefnom dugmetu harmonike, ili na mesinganim gitarskim ivijama, ali najtee mu je bilo da se prikrije na ispasanoj beloj koulji razdrljenog momka koji je uspravno stajao na pramcu amca najblieg brodu, da bi ruke iz depova izvadio tek na irom razmaknute aluzine, naklonivi se staromodno, kao komedija na razmaknutu zavesu... NIKOLA: "Da od silnih briga Bog posustane... Pa me zamoli... Da ga odmenim? Ne bi bilo lepo da mu, dok ne ustane... Svet na bolje promenim..." Nikola se oduvek morao nagovarati da zapeva, i to je bilo jedino to je brinulo Vasu? Znao je da e ga lako nauiti rei, melodiju jo lake, ali se pribojavao da na njegov predlog moe samo jogunasto zavrteti glavom, i uutati se, kao to se ve hiljadu puta dogodilo. Ono to Vasa nije znao, je da se na pragu Bogoslovije tvrdoglavost izuva kao par blatnjavih paorskih papua, i da je tamo Nikola zauvek oslobodio svoj lepi glas, kao to je tamo zauvek zarobio dobar deo svega ostalog lepog u sebi... Uspavanka koju je njegov prijatelj smislio i uvebao sa svircima "ni sam ne znajui zato", bila je u lagi koja je Nikolin bariton odvela u tajanstvene donje odaje intonacije, i, moda ba zato, ta "otpevana recitacija molitve", proputena kroz nepogreive filtere tiine, i obogaena nepatvorenim efektima ponoi, zazvuala je u toj svojoj prvoj i poslednjoj izvedbi kako nikad vie ne bi, pa sve da je neko od jedine dvojice koja su je znala ikad i prelomio da je ponovo otpeva... Stari La ar pojavio se na palubi mirno puckajui lulu, ali je tim dimnim signalima ipak dojavio da se drutvo polako razilazi. Neki amci su se lagano uputili ka jo uvek zaarenjenom odrazu arde na vodi, neki ka "gospodskom" vezu kod vapskog Kupalita, a Emilov amac, na kom je Nikola i dalje stajao kao zmaj na vikinkoj la i, vetom rukom amdije kavaljerski se povlaio unazad, sve dok devojka nije sklopila aluzine, da bi se tada estarskim zaokretom uputio za amcem sa Vasom, Andrijom i Gospon Verebeom, prema svojoj matinoj luci, drvenoj kuici na vodi... Ratrkana muzika nije prestajala, kao da su muzikanti uvebali sve osim kraja, Bucika Sep provlaio je gudalom temu kroz reku, kao iroku mreu, u koju su se povremeno, kao usplahirene bodorke, lovili titraji harmonike ure Slovaka, negde iz najudaljenijeg amca... Svetla na brodu utihnula su pre poslednjeg tona, ali Nikola se ponadao da e i neko sem njega jo dugo ostati budan u mraku ? EMIL RAC: Ja ne znam to se to i zove uspavanka, kad razbudi sve redom? Zagledao se u tminu na obali, oba amca su pristajala beumno, jedan uz drugi, i alas pogleda ka Vasi koji mu spremno potvrdi da je i on primetio da tamo nekog ima? Bilo ih je suvie da bi se ikog plaili, ali Vasa za svaki sluaj iskoi prvi, neobavezno obrnuvi veslo u ruci, kao palicu za mlaenje slame... rac mu namignu, pa povika okrenut mraku le ima, navlaei amac na obalu... RAC: Dobarvee, gospodo dandari! U tami se zaari jedan duboko povueni cug cigarete, poslednji, oito, poto sledeeg trenutka padalica pikavca prelete tih nekoliko metara od bunja, i zaita gasei se u pliaku... Na vlanom pesku, pod projektorom meseine zasijae prvo uglancane oficirske izme, zatim masivna kopa opasaa, pa dugme, jedno po jedno, i na kraju i promuurne okice kapetana Na Mandia, koji je, uobiajeno ogrnut, paunski iskoraio pred Vasu, isturenijeg od ostalih... KAPETAN NA MANDI: Dobroj'tro, gospodo... gondolijeri? Vasa je imao dug dan, dug i ne ba tako dobar dan, i susret sa nadmenim andarom bio je na samom kraju spiska stvari koje bi da obavi pred spavanje... VASA: Koga ti lovi, da mi je samo znati? Kapetan se osmehnu zagonetno, i pri e Vasi na blizinu na koju prilaze samo kapetani koji znaju da se narednik i jo par andara kriju na tri koraka od njih...

KAPETAN MANDI: Ti e biti prvi kom u javiti... Vasa u senci razazna ostatak kapetanove uobiajene svite, ali se pred njim ne pomeri nego samo zakrenu rame, na ta ga oficir blago okrznu, veto izbegavi sudar elegantnom piruetom. Postoji ona izreka o pametnijem i poputanju, ali kad su u pitanju dva vrnjaka sa suprotnih strana ivota, onda to ne mora pod obavezno biti stvar pameti, nego pomalo i stvar hrabrosti... Kapetan doeta do raca i Gospon Verebea koji su ga utke posmatrali. Lako je policiji da nalazi krive, kad se pred njom svi oseaju krivi... KAPETAN NA MANDI: Hm? Da nisu ovde neki malo matori da nou jure curice? RAC: Hm-hm? Da nisu ovde neki malo nastani, im nou ne jure curice? Nego nas momke? Kapetan i to primi sa polusimpatijom, i, uz onaj svoj nadmoni smeak, pijunski zaviri u amac, maskirajui to eljom da trne icu na gitari... KAPETAN NA -MANDI: Kau da bi moglo biti rata, gospon rac... Ja samo radim svoj posao... I vodim brigu o "vaima", preko... Emil udei se rairi ruke, i osvrte se ka mladiima i Verebeu... RAC: Moji su ovde, nemam ja nikog preko... I, o njima brigu vodim ja, fala lepo! Kapetan promenjeno zadrma glavom, oko toga vie nije hteo da se ali... KAPETAN NA MANDI: Pusti to Emile... Zna ti ta ja mislim... Parirajui kapetanovom promenjenom gardu, ne doputajui da ga Na Mandi dalje bruka pred starim prijateljem Verebeom, koji, na primer, nije od "njegovih preko", Emil se u asu preobrazi u neto najdrnije to je znao, a to je otprilike nakostreeni smu samotnjak, i Nikola, strepei da bi bodljikavo le no peraje svakog asa moglo probiti ispod ujakove karirane koulje, pomisli da nije ni udo to za njega svi pre govore da je lud nego blesav, i oseti se ak ponosno kad primeti da je na pribliavanje stare prznice kapetan nesvesno prebacio teite na zadnju nogu, ustuknuvi, ako ne u koraku, a onda u stavu, sasvim sigurno... KAPETAN NA MANDI (uzdranije): Krv nije voda... Ribar zastade na ovu reenicu naglo, kao matori aran pred obruem vrke u koju se ve lovio, i lik mladog policajca, kog je gledao pravo u oi, poe polako da se zamagljuje i nestaje, jer taj pogled je pokuavao da izotri negde u daljini, iza andara, bunja, prvih svetiljki varoi, iza zvezda i vremena, negde u nesretnoj mladosti starog namorastog momka... U tom pokuaju, zenice mu se suzie ispod okvira jeda, i u njima nenadano ostade samo tuga, oaj, takorei... On uzdahnu, klonu, obori pogled na pesak, pa ponovo pogleda oficira ganuto, saaljivo, maltene? RAC: E... teta da nije, sine... Lake bi se meala...

16. VRT EFEROVIH (ext. no)uje se ritmian ali monoton zvuk, nosei gitaru preko ramena, Vasa u taktu koraka kaiprstom drnda gornje "e" na gitari... Vraajui se kui sa "serenade", on i Andrija, koji nosi klarinet pod mikom, prolaze ure enim putiem slinom etalitu parka. U tom delu mesta nema klasine ulice, nego su tu uglavnom izdvojene vile i letnjikovci, od kojih su neki ogra eni drvenom ogradicom, bedemom, neki visokom maklurom ili imirom, ali svi su ogra eni... U prvom od njih, ili poslednjem kad dolazi sa obale, ivi porodica profesora Tereeka, Andrijinog oca. U pretposlednjem ne ivi niko, ali u toku letnjih, re e zimskih meseci, tu na odmor dolazi njen vlasnik iz grada, Dr Aron Sefer Mla i, poslednji potomak imune lokalne porodice... ANDRIJA: Zna da je Emil u mladosti imao neku jako nesretnu ljubav? Od onda je on, izgleda, tako... Malo udan... VASA: uo sam neto... A otkud ti zna? ANDRIJA: Pa, od tee, boe... Zna da su oni dobri... Samo nemoj ovo nikom priati, molim te... Vasa prevrnu oima, ne elei to ni da komentarie... ANDRIJA: Iboja se zvala... Bila je druge vere... Uini mu se da neto nije u redu s tom reenicom, pa se zamisli, i osmehnu, shvativi da o svojoj veri govori kao o "drugoj"...

ANDRIJA: To jest! Bila je PRVE vere... A Emil je bio druge vere... Vasa mu uzvrati osmeh, tim stvarima alili su se odmalena, u mestu se dobro znalo da praznici vrede samo onda kad se njima raduju i nae komije, farbali oni jaja koji dan pre, ili kasnije? U tom trenutku Andrija uznemireno pogleda ka brljanom obraslom bedemu, na koji su naili, i Vasa shvati da e ostatak prie morati da izmisli sam... VASA: Sa dve vere bi jo i nekako izali na kraj... Zlo je kad se umea i trea... Zamislio je ovu svoju reenicu kao malu zagonetku, i oekivao bar jedno podpitanje na nju, ali, iako je koraao pravo, uopte ne skreui pogled ka Andriji, osetio je da se ovaj odmah trgao na pominjanje lepe Jevrejke, i mogao je sasvim jasno da zamisli razneeni i srameljivi osmeh na licu svog prijatelja... Oito da bi u tom trenutku sve pitalice ovog sveta Andriju prvo navele da pomisli na Tili efer? No, nije rekao nita... Nailazili su na mesto sa kog se moglo nazreti svetio na prozoru, kad ga ima, i nestrpljivo je zavirio preko bedema, ispod kronje, a iznad jasmina, ne bi li ugledao svoju omiljenu scenu iz velike predstave pozorita senki, koju je u nastavcima pratio tih dana... Vasi se odavno nije desilo da se u toku jednog dana toliko puta oseti suvinim... VASA: I? Ima li tu ta novo? Priali su, znai o tome? Ovog puta izgleda nee, poto je Andrija samo slegao ramenima? Ipak, iskoristivi priliku to su kao i obino zastali, jer se pod tom svetiljkom njihovi putevi razilaze, mladi Tereek srameljivo nasloni glavu na rame pod kojim je drao klarinet, i duboko uzdahnu... ANDRIJA: Ne znam, Vaso... Da je ona neudata... Ni ja ne bih bio neoenjen... Ovako... Iskradajui se iz oreola uline lampe, Vasa slegnu ramenima, znao je da nije pametno savetovati raspameene od ljubavi, ali ono patrijarhalno u njemu znalo je ponekad da se itekako nosi sa manguplukom... VASA: Ne znam ni ja, Andi... Sea se kad se are Cigan ono ve uhvatio za baronov prsluk na sicu fijakera, pa trgao ruku? Sta mi vredi da ga kradem, rekao je, kad ga nikad neu smeti proneti sokakom? Razmisli dobro... Ili nemoj... Jedno od ta dva... Vasa se rasplinu u tami koja se zbijala u strahu od skore najezde svitanja, i Andrija osta nasamo sa jo jednim savetom, prilino zabaurenim, ali u stvari neprijatno jasnim? No, to to bar od najboljeg drugara nije dobio malo vie oekivane podrke i razumevanja, kad je ve nije dobio ni od koga drugog, zauvek prestade da mu biva vano ve sledeeg trena, kad se ponovo okrete letnjikovcu eferovih... Silueta koja se ocrtala na prozoru tamnija nego inae, to je znailo da je prozirni oret zavese iza nje, privlaila ga je sebi lako, bez otpora, kao privezani amac, i sve to je pokualo da se odupre tom laganom motanju neraskidivog lanca enje, svi saveti, obziri, razum i predrasude, popadali su i isprevrtali se po stazi ismejano, kao gomila mlakonja razbucana jednim jedinim cimajem u nadvlaenju konopca sa etom lokalnih vatrogasaca... A nije ni slutio iz ega je sve iskoraio, zakoraivi ka bedemu vrta... Pronaao je poznato mesto, spustio klarinet u travu, i pridravi se za granu u skoku zajahao iroki zid, opipavi na njemu svoje ime, davno urezano neujednaenim deijim rukopisom... Ona se u tom asu pojavi na vratima prostrane letnje terase, provirivi ka prozoru u suprotnom krilu, gde se, ovog puta zamagljena oretom, nazirala prilika Doktor efera udubljena nad rairenom knjigom... Andrija se kroz nabujali, ako je to lepa re za zaputeni vrt, probijao lako, znajui put, iako su se njegove deake preice na neobjanjiv nain smanjile? Jasmin, nekad najsigurnije skrovite, odjednom je bio jedva dovoljan da ga pognutog skrije svojim gustiem... Ona je utom dola do malenog ribnjaka sa fontanom, i obila ga pazei da ne napravi preveliku buku na stazici posutoj belim kameniima, unezvereno gledajui u pravcu i