2015mediakonsalting.rs/wp-content/uploads/2018/01/ey2016.pdf · 2018. 1. 19. · branko grba, grba...

2015

RAST UBUDUĆNOST

3 Gordana Ačanski, partner u poreskom odeljenju EY Beograd

Poverenje je presudno

5 Dušan Perović, Termovent-Komerc Radimo u svim vremenskim zonama

8 Milenko Božić, Natura Trade Kese koje spašavaju svet

10 Mitar Deurić, Deus Business Group S jabukom kroz svet

12 Marko Kukić, Bg Reklam Krajnje je vreme da poverujemo u sebe

14 Mladen Starčević, Stax Technologies Kad osvojimo kupca, više ga ne puštamo

16 Dejan Čolović, Banja Komerc Bekament Što vas ne ubije, to vas ojača

18 Mirko Topalski, Eipix Entertainment Hitmejker sa predumišljajem

20 Zorica Crnogorac Ilić, Genesis Stvaranje života je najdelikatniji posao

22 Svetlana Tolmačeva Dingarac, predsednica Izvršnog odbora ProCredit banke

Bankari se bore za dobre klijente

24 Utisci žirija o izboru preduzetnika godine Ljudi koji zavređuju posebno poštovanje

28-34 UČESNICI

Kosta Andrejević, Zlatara Andrejević Afrodita Bajić, AMC - Afrodite Mode Collection Jovica Božić, Božić i sinovi Milan Ćirić, Ćirić Agro MĐŽ Nebojša Đinović, Superior Miloš Đukelić, Red Art Workshop Slobodan Gogić, MNG Plastik - Gogić Branko Grba, Grba Prpić Radojko Janić, Radijator-inženjering Čaba Kern, Cim Gas Ljiljana Kovačić, Metal -X Đorđe Ljujić, STAR Jela Ivan Matijević, Pekara Pons Dragomir Milanović, Linea Milanović Milan Popadić, CUBE Risk Management Solutions Bojan Premović, Milkop Ljubiša i Boško Radivojević, Mainstream Miloš Radojević, Biftek Dejan Ristić, Jugotex

Izdaje: Novinsko izdavačko preduzeće BIF Press d.o.o. 11 000 Beograd, Čika Ljubina 6/II Telefoni: (011) 262 28 15; tel/fax: 218 70 96

Štampa: Rotografika, Dizajn: Studio triDPrilog priredile: Zorica Žarković i Milica Rilak

2015

3EY PrEduzEtnik godinE 2015

organizator

Povećanje poverenja u domaće preduzetništvo predstavlja najznačajniji rezultat koji je projekat EY Preduzetnik godineTM ostvario tokom prethodne četiri godine u Srbiji. Iskustvo kompanije EY, stečeno tokom saradnje sa najboljim ovdašnjim preduzetnicima, pokazuje da uvrežene predstave u javnosti šta mogu biti naše najveće konkurentske prednosti ne odgovaraju u potpunosti onome što se događa na tržištu.

Najveći efekat koji bi mogla da proizvede inicijativa republičke vlade da 2016. progla-si Godinom preduzet-ništva jeste veće uva-žavanje preduzetnika

u društvu i državi, smatra Gordana Ačanski, partner u poreskom odelje-nju EY Beograd. „Pojedinačne me-re - i kada su najbolje osmišljenje - uvek imaju ograničen domet i nika-da se ne može predvideti sa sigurno-šću kakav će biti njihov krajnji rezu-lat. Ali kada u zemlji, u kojoj predu-zetništvo nema dugu tradiciju, drža-va pošalje poruku da visoko vrednu-je privatnu inicijativu i želi da pod-stakne njen razvoj, onda preduzet-ništvo postaje društvena vrednost. Po mom mišljenju, dugoročnije gle-

dano najvažnija su dva efekta. Pr-vi je veća otvorenost državnih orga-na za komunikaciju sa preduzetnici-ma, s ciljem da im se olakšaju uslo-vi za poslovanje. Drugi je percepci-ja, naročito kod mladih, da je predu-zetništvo poštovano u ovom druš-tvu, da je perspektivno i da im pruža šansu da sami upravljaju svojom eg-zistencijom“.

Razvoj preduzetništva je, doda-je Gordana, izuzetno značajan se-gment ekonomske strategije koja će obezbediti održivi rast. Istorija najra-zvijenijih privreda ujedno je i istorija preduzetničkog duha i ukazuje da u nacionalnoj ekonomiji podjednako važnu ulogu imaju i velike korpora-cije i male firme. „Nesporno je da ve-like kompanije veoma snažno utiču na ekonomski rast, uključujući i rast

malih i srednjih preduzeća kojima su glavni partneri u poslovanju. Ali veli-ke kompanije mogu da naprave i ve-like probleme. Koliko puta se deša-valo da - kada dođe do značajnijih tr-žišnih poremećaja - nestaju celi gra-dovi, jer su zavisili od poslovanja jed-nog ili dva velika preduzeća. Samo velike kompanije ne mogu da osi-guraju stalan i održiv rast. Uostalom, svako veliko privatno preduzeće je počelo kao malo i ta transformaci-ja se nije desila preko noći. Zato je za Srbiju veoma bitno da ima poseb-ne strategije za velike investitore i za preduzetničke inicijative“.

Proizvodnja za specifične nišeKako bi se razvojem domaćeg pre-

duzetništva umanjila visoka koncen-tracija na ovdašnjem tržištu, potreb-

Gordana Ačanski, partner u poreskom odeljenju EY Beograd

Poverenje je presudno

4 EY PrEduzEtnik godinE 2015

2015no je i da se što objektivnije identi-fikuju najveći potencijali u sektoru malih i srednjih preduzeća. Iskustvo EY stečeno tokom prethodne četi-ri godine u realizaciji projekta za iz-bor najboljeg preduzetnika, poka-zalo je da neke uvrežene predsta-ve u javnosti šta mogu biti naše naj-veće konkurentske prednosti ne od-govaraju u potpunosti onome što se događa na tržištu, ističe Gordana. „Uobičajeno je da se razvojni poten-cijali Srbije najčešće vezuju za poljo-privredu, ili da se pominje revitaliza-cija nekih industrija, kao što je tekstil-na, po kojima smo ranije bili pozna-ti. Ali uspešni preduzetnici sa kojima smo se mi upoznali tokom ovog kon-kursa pretežno su proizvođači speci-fičnih proizvoda, tehnološki zahtev-nih, veoma inovativnih i gotovo ne-poznatih u široj javnosti. To su proi-zvodnje za određene niše, u kojima naša mala i srednja preduzeća mo-gu globalno da se pozicioniraju pre svega kvalitetom, konkurentnom ce-nom i što je podjednako važno – da shodno svojim realnim kapacitetima obezbede traženi obim i kontinuitet proizvodnje“.

S obzirom da je reč o proizvodi-ma koje ne može svako da napravi, njihov razvoj zahteva specifična zna-nja i iskustvo, odgovarajuće kadro-ve i neprestano ulaganje u tehnolo-gije. „To nije nimalo lako, ali onog momenta kada ste prepoznati po kvalitetu – utemeljili ste dugoročnu perspektivu“, objašnjava Gordana. „Naravno, imamo i preduzetnike koji se naslanjaju na poljoprivrednu pro-izvodnju i uspešno posluju u pre-hrambenoj industriji. Mislim da će taj sektor, ukoliko budemo dovolj-no pametni, uvek ostati prepoznatlji-va karakteristika Srbije. Konačno, ve-oma je zastupljeno preduzetništvo u IT industriji, što je posebno ohrabru-juće, jer ne samo da je reč o industri-ji koja „izvozi pamet“, već su u njoj mladi najprisutniji, a osim toga je, ve-rovatno, najperspektivniji sektor i u globalnoj ekonomiji“.

Na pitanje kako komentariše oce-ne da najveću konkurenciju doma-

ćim izvoznicima ne predstavljaju za-padne, već turske kompanije jer ima-ju približan odnos cene i kvaliteta, ali su mnogo organizovanije i ima-ju državnu podršku prilikom izvo-za, Gordana odgovara: „Moram pri-znati da većina učesnika progra-ma EY Preduzetnik godine naglaša-va da je kvalitet njihovih proizvoda, ipak, iznad kvaliteta turskih proizvo-da. Osim toga, kada poredimo situ-aciju sa Turskom, treba imati u vidu da njihove kompanije, pre svega, po-sluju na daleko većem domaćem tr-žištu. Oslanjajući se na takav poten-cijal, postoji mnoštvo jakih proizvo-đača u istoj grani, koji lakše mogu da se udružuju i organizuju na način koji će im omogućiti da ostvare svo-je interese. U Srbiji, u sektoru malih i srednjih preduzeća nemate mnogo kompanija koje bi po tom osnovu mogle da se organizuju, jer za razli-ku od Turske i mnogih drugih zema-lja, kod nas preduzetništvo nema ta-ko dugu tradiciju i formiranje kritič-ne mase koja će bitnije uvećati zna-čaj tog sektora tek predstoji. Srećom, svedoci smo da se u tom pogledu klima menja, a posebno je važno da jačanju ovog sektora doprinesu mla-de generacije preduzetnika“.

Podrška da se dobar glas što dalje čuje

Gordana, međutim, ističe da iako se u javnosti najviše govori o finan-sijskim podsticajima izvozu, dosadaš-nji pokušaji države na tom planu, kao i izjave samih preduzetnika koji su učestvovali u EY konkursu o tome šta im je najpotrebnije, ukazuju na neop-hodan oprez prilikom donošenja ta-kvih mera. „Prisetimo se da je bilo po-kušaja da se našim izvoznicima po-mogne kroz promociju izvoza, refun-diranje troškova nastupa na sajmovi-ma, a postojali su i neki izvozni pod-sticaji. Lično, mislim da su podstica-ji u vidu refundiranja dela izvozne ce-ne uvek kontraverzni, na primer, i sa stanovišta održivosti konkurentnosti na duži rok, jer nose rizik da privredu učinite zavisnom od podsticaja. S dru-ge strane, refundacija određenih troš-

kova nastupa na stranom tržištu kada sam preduzetnik preduzme određe-ne aktivnosti, može da pomogne pre-duzetničku inicijativu i u nastupu na inostranom tržištu. Uostalom, i kandi-dati koji su učestvovali do sada na na-šem takmičenju ređe govore o finan-sijskim podsticajima, ali gotovo uvek ističu da bi im država najviše pomo-gla i u izvozu kada bi relaksirala i po-jednostavila regulativu“.

Stoga je unapređenje ukupnog poslovnog ambijenta za razvoj pre-duzetništva ključ i za jačanje malih i srednjih firmi do nivoa kada će po-jedine industrije moći zajednički da nastupaju. „To je veoma važan razvoj-ni momenat“, naglašava Gordana, „jer mnogo je lakše kada kao ma-lo preduzeće stupate u svetsku are-nu, a pre vas ide glas da iz Srbije do-laze odlični proizvođači iz industrije u kojoj poslujete. To je pitanje bren-da – kao što je, primera radi, ranije bila poznata naša građevinska indu-strija, pa bez obzira koliko je vaša fir-ma mala, vi već dobijate na značaju samom činjenicom da ste njen deo. Na tome treba raditi i graditi držav-nu podršku“.

Sa svoje strane, kompanija EY će kroz svoj projekat izbora za najbo-ljeg preduzetnika godine, kao i u po-slovanju sa klijentima iz MSP sektora nastaviti da pruža podršku ovom se-gmentu domaće privrede. „Kada su-miramo rezultate ovog programa u prethodne četiri godine, čini mi se da smo najveći pomak postigli u po-dizanju nivoa poverenja u domaće preduzetništvo i vidljivosti naših us-pešnih preduzetnika u javnosti, na-ročito onih iz manjih sredina. S dru-ge strane, pokazatelj da se za najno-viji konkurs prijavilo za oko 30 odsto više preduzetnika nego ranije, govo-ri da je naša kompanija stekla pove-renje preduzetničke zajednice. Do sada smo, zaista, imali samo pozitiv-ne komentare ne samo o uslovima, već i o efektima ovog takmičenja, a iskustvo koje smo stekli kroz ovaj program doprineće da ta saradnja bude još bolja“, uverena je Gordana Ačanski.


pobednik

Jedan radni dan u tri vre-menske zone - to je uobi-čajena situacija za Duša-na Perovića, koji je 1992. odlučio da pređe u pri-vatni sektor, i to u veo-ma specifičnu proizvod-

nju opreme za sisteme za klimatiza-ciju, namenjene najviše farmaceut-skoj industriji. „Bili smo nepozna-ta, mala i nova firma, ali smo ima-li viziju i bili uporni”, priseća se Pe-rović trenutka kada su dobili šan-su da pokažu šta znaju na projek-tu rađenom za Hemofarm. „Za po-trebe tog posla osmislili smo i pro-jektovali rešenje koje je, zahvaljuju-ći i dobrim ocenama američkih in-spektora Food&Drug Administrati-on (FDA), koji su bili angažovani u projektu, postalo zlatni standard za to doba. To nam je otvorilo mnoga vrata u zemlji i inostranstvu.”

Put ka stranim tržištima „Termovent-Komerc” vodio je pra-vo u Evropsku uniju, i to u Belgiju, gde se ponovo dokazala dovit-ljivost domaćih inženjera koji su uštedeli novac naručiocu posla, holdingu Sterop. Ispostavilo se da je belgijska kompanija „za svaki slučaj” planirala upotrebu skupljih tehnoloških rešenja, ali je tim iz Srbije u predloženom projektu us-peo da zadovolji visoke proizvod-ne standarde uz uštedu od oko 400.000 evra, što mu je donelo po-sao milionske vrednosti i - veliku glavobolju.

„Iako se to dešava 2005. godi-ne, izvozne procedure bile su to-liko spore i skupe da je delovalo kao da je Srbija i dalje pod sankci-jama. Kao i uvek u takvim situaci-jama, ’proradila’ je naša tipična tvr-doglavost i snalažljivost. Rešio sam da otvorim firmu u Sloveniji, ko-joj sam izvozio robu iz Srbije na-menjenu Steropu, koristeći spora-zum o slobodnoj trgovini koji smo imali sa novom članicom Evropske unije. Onda sam iz Slovenije izvo-zio robu za Belgiju, kako bih zaobi-šao sve prepreke koje su postavlja-ne pred izvoznike iz Srbije. Ako bu-

Dušan Perović, Termovent Komerc

Radimo u svim vremenskim zonamaDok nadgleda završetak projekta u Bratsku, gradu na istoku Sibira, generalni direktor „Termovent-Komerca” Dušan Perović čeka da mu se javi sin, koga je zajednički posao odveo u Novosibirsk, što je dva sata “u plusu” u odnosu na njegovu vremensku zonu. Za to vreme, u Beogradu i Kladovu, kompanija sa 126 zaposlenih funkcioniše kao sat, jer narudžbine stižu stalno i iz svih delova sveta.


2015

dem ikada pisao memoare, nazva-ću ih „Kako izvoziti kada je Srbija u blokadi”, smeje se Perović.

Osvajanje stoglave aždajeOsnovni proizvod „Termovent

-Komerca” su klima komore, ko-je „pripremaju” vazduh i ubacuju ga u prostorije. Proizvode i kalori-fere, industrijske ventilatore, „vaz-dušne zavese” i ostalu tzv. HVAC opremu. Specijalizacija za farmace-utsku i elektronsku industriju za-htevala je i dostizanje veoma viso-kog kvaliteta u proizvodnji. U me-đuvremenu, kompanija je dodatno ulagala u tehnologiju kako bi za-počela proizvodnju opreme za „či-

ste sobe”, prostorije u kojima uslo-vi za rad moraju biti sterilni. „Samo tokom 2015. godine investirali smo 800.000 evra u mašine, opremu i pogon, tako da smo sada rame uz rame sa konkurencijom u pogledu tehnologije, a znanje je naš najveći resurs“, ističe Perović.

Priznaje, međutim, da nije tako mislio kada su dobili prvi posao u Evropskoj uniji. „Očekivao sam da će znanje i tehnologija konkurent-skih kompanija biti nalik aždaji, ko-ju je gotovo nemoguće savladati. Ispostavilo se, međutim, da je zna-nje koje smo stekli u našem obra-zovnom sistemu, posebno na fa-kultetima, predstavljalo veoma do-

bru osnovu. Paradoksalno, ali ne-dostatak najnovijih mašina i opre-me dodatno nas je podstakao da se izborimo s konkurencijom, jer smo naučili da ono što imamo iskoristi-mo na najbolji način“. Danas ino-vativnost dokazuju i na polju mak-simalne uštede energije, s obzirom da svi klijenti, osim zahteva za kva-litetom, insistiraju i na rešenjima koja su energetski efikasna.

Zahvaljujući tehnološkom zna-nju, brzini proizvodnje, isporuke i montaže kao i kvalitetu proizvo-da koji potvrđuju nezavisne ek-spertize, „Termovent-Komerc“ ra-dio je na tržištima Evropske uni-je i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a u džepu ima i već drugi po re-du petogodišnji ugovor o sarad-nji sa američkom korporacijom Pfizer. Svoje proizvode plasirali su i u Indiji, Rumuniji i na Kipru, a nadaju se i projektu u Jordanu. Najinteresantnije tržište u ovom trenutku im je Ruska Federacija, gde su upravo pustili u pogon mo-dernu fabriku nišanske opreme.

„Iako je Evropska unija za nas daleko prihvatljivija za poslovanje kada je reč o načinu rada, pozna-vanju standarda naših naručilaca i regulative u evropskim zemlja-ma, rusko tržište nam je važno jer se intenzivno razvija, uprkos sankcijama. Upravo smo završili rad na fabrici mikroelektronike u Novosibirsku, koja je morala da se izgradi u rekordnom roku jer je u Rusiji ponestalo takvih kompone-nata za finalne proizvode, koje su pre uvođenja sankcija uvožene iz Evrope“. Perović objašnjava da je situacija ista i u ruskoj farmace-utskoj industriji: „Oni uvoze oko 60 odsto lekova i preparata - pa je njihova Vlada naložila da se taj uvoz supstituiše. Zato nam je rad u Rusiji trenutno i atraktivan i te-žak - nema edukovanih timova, a standardi se tek usvajaju - ali to ionako ne može da se uradi pre-ko noći. Pošto smo prisutni na ra-znim tržištima, od belgijskog do indijskog, pomažemo uvođenje

Preduzetnici (ne)priželjkuju penziju„Cena istovremenog angažmana na nekoliko strana sveta nije samo

finansijska. Najviše trpi porodični život, jer ovakva vrsta projekata na kojima radimo nužno zahteva da i moji sinovi i ja budemo stalno pri-sutni na terenu“, priča Perović. Ipak, priznaje da je počeo da razmišlja o penzionisanju: „Mi radoholici se teško odlučujemo da prepustimo kontrolu nad firmom drugima, a pogotovo ako umislimo da smo nezamenjivi. Srećan sam što imam šestoro unučadi i verujem da je došlo vreme da njima posvetim svoje vreme i pažnju“. Budući da su njegova dva sina već iskusna u porodičnom poslu, Perovića ima ko da nasledi u kompaniji, ali kako kaže, sada je došlo vreme da preuz-mu celokupnu odgovornost za njen dalji razvoj.


proizvodnih standarda u Rusiji, a zauzvrat stičemo poverenje njiho-vih kompanija, koje nas već plani-raju za nove projekte.”

Najskuplji je radnik koga ne obučavate

Poslovanje na tako različitim tr-žištima ima i vrlo specifičnu cenu. „Udaljenost tih destinacija je, po-nekad, prava logistička noćna mo-ra, jer nije dovoljno samo isporuči-ti proizvode negde u Sibir. Pored troškova dopremanja robe, treba obezbediti i prevoz, smeštaj i dnev-nice radnika koji će montirati po-gon. To automatski poskupljuje ce-nu našeg angažmana, ali oni koji su od nas jeftiniji ne mogu, za sada, ni izdaleka da obezbede kvalitet koji mi nudimo“.

S druge strane, budući da poslu-ju sa kompanijama iz sektora ko-ji veoma pažljivo planira investici-je, nemaju poteškoća sa naplatom svojih potraživanja. Njihovim kli-jentima je ugovoreni rok od 45 da-na za plaćanje „svetinja”, pa, prema Perovićevim rečima, nema potre-be bilo koga podsećati oko izmire-nja obaveza. Kompanija nema pro-blema ni sa pristupom bankarskim pozajmicama, ali se najviše osla-nja na sopstvene izvore. Perović se, ipak, pita da li je možda pogrešio što se vodio tom logikom i prošle godine, kada je od ukupno 800.000 evra investicija, tek 250.000 obez-bedio preko kredita. Iako su kama-te značajno pale i takva vrsta po-zajmica postala daleko povoljnija nego ranije, objašnjava da zaduži-vanju kod banaka uvek pristupa sa oprezom.

Jedna nevolja im je, ipak, zajed-nička sa drugim domaćim proi-zvođačima i izvoznicima – deficit radnika metalske i električarske struke, bilo da je reč o strukov-nim ili visokoobrazovanim profi-lima. Zato je kompanija potraži-la rešenje u angažovanju mladih i njihovoj obuci. „Mada postoji ri-zik da će nakon sticanja vrlo ispla-tivog obrazovanja radnik otići iz

firme, nemamo veliku fluktuaci-ju kadra. Kada nam se desi da ne-ko ode, to je pre svega zato što bračni partner ne može da nađe posao u Srbiji, pa zajedno odluče da odu u inostranstvo. Svaka obu-ka radnika puno košta, ali još ve-ći trošak je da ga ništa ne naučite i takav vam ostane u firmi!“, kaže Perović samo donekle u šali.

Osim radnika, centrale u Beogradu i fabrike u Kladovu, ko-ju su otkupili od austrijske firme i prilagodili svojim potrebama, „Termovent-Komerc“ malo šta ve-že za srpsko tržište: sirovine i re-promaterijale uvoze, većinom iz Evropske unije i SAD, klijenti su u ogromnoj većini strane kompani-je, a kompanija učestvuje na najpo-znatijim svetskim sajmovima gde, osim sopstvene promocije, koristi priliku i da se informiše o najno-vijim kretanjima u industriji u ko-joj posluje.

Ima posla, nema preduzetnikaSa nešto više od četvrt veka pri-

vatničkog staža, Perović je stekao uvid u šanse koje se pružaju ne sa-mo na ruskom, nego i na brojnim drugim tržištima - od Bliskog istoka do komšija u regionu, gde namera-va da pojača prisustvo. Gde god da

se nađe, zapita se: zašto tu ne dola-ze i druge srpske kompanije, zašto kod nas nema više preduzetnika?

„Kroz naše poslovanje shvatili smo da je tržište gotovo beskraj-no, posebno kada je reč o hrani, ali u Srbiji kao da se izgubila energija da se osvoje poslovne prilike. Jeste, teško je raditi u Rusiji, loša je snab-devenost, kasne isporuke - ali to su sve rešivi problemi, koji posle dva-tri projekta postaju stvar rutine. Mi danas radimo u Belgiji ili Holandiji isto kao u Požarevcu. Iako na sa-mom početku nije bilo ni lako, ni-ti uvek prijatno sticati neophodno znanje i iskustvo na stranim tržišti-ma, danas poznajemo sva pravila kako se tamo posluje“.

Perović se nada da će doći do sta-bilizacije poslovnog ambijenta i u Srbiji, pošto sa žaljenjem konstatu-je da bi njegova kompanija mnogo više radila na domaćem tržištu ka-da bi za to imala prilike, odnosno kada bi bilo investicija u proizvod-ne pogone kakvi zahtevaju njihov angažman i proizvode. Pogađa ga i apatija koja preovlađuje u poslov-nom svetu. „Svi se pravdaju lošim stanjem u ekonomiji, ali i naš pri-mer dokazuje da su za uspeh naj-važniji znanje i upornost“, poruču-je Dušan Perović.

pobednik


2015

Inspirisan pričom o plastičnim kesama koje doslovno guše život u morima, Milenko Božić odlučio je da proizvodnju kartonske ambalaže proširi i na papirne kese. Osim što čuvaju životnu sredinu, papirne kese pokazale su se i kao odličan posao, pa od lozničke kompanije kupci danas naručuju po 700.000 komada dnevno, a njen vlasnik žali što nema više domaće konkurencije sa kojom bi se udružio na stranim tržištima.

Najradije se uzima ono što ne košta ni-šta - tako je svuda u svetu. Plastičnu kesu kupci ne plaćaju, ali ona ’živi’ 20 minuta a razlaže se 400 go-

dina. Pametne države zato prelaze na papirne kese i naplaćuju plastič-ne“, objašnjava Milenko Božić ka-ko je došlo do toga da u pretećoj ekološkoj katastrofi prepozna prili-ku za društveno odgovoran biznis. Kada je uvideo da sve više zemalja usvaja sve strože zakone o zaštiti ži-votne sredine, i da su spremne da naruče na milijarde komada papir-nih kesa kako bi ih poklanjale gra-đanima, shvatio je da mu se pruža sjajna poslovna šansa.

Od 2009. samo u opremu za pro-izvodnju papirnih kesa uloženo je oko 7 miliona evra, a njihovu na-bavku Božić je pretvorio u lepu priliku da se reklamira pred stra-nim dobavljačima i konkurentima - kada je 2012. kupio poslednju reč tehnike na sajmu u Dizeldorfu u Nemačkoj za više od milion evra, zadovoljno je gledao kako na sto-tine hiljada posetilaca prolazi po-red mašine na kojoj piše ime kup-ca: „Natura Trade, Loznica, Srbija“.

Ponekad mu je čak i važnije da se na sajmovima po celoj Evropi vidi ime njegovog rodnog grada. Loznica je u tranziciji izgubila ču-venu „Viskozu“ a budzašto je, ka-ko kaže, privatizovano sve što je država tu napravila, uključujući i prodavnice, robne kuće i skladi-šta nekada drugog po veličini trgo-vinskog lanca u Srbiji „Drina“, gde je svojevremeno bio generalni di-rektor. Primećuje, međutim, da ni oni koji su mislili da su pobednici tranzicije nisu znali šta će sa jefti-nim nekretninama koje su uzimali bez ikakve namere da pokreću no-ve poslove. Pokazala se, kaže Božić, istinitom izreka „pošten za života izgubi pola, a nepošten sve“.

U gradu čija je fabrika papira ne-kada snabdevala tržište Jugoslavije, proizvođač papirnih kesa danas mora da uvozi sirovinu - jer je u Srbiji više niko ne pravi. „Natura Trade, zahvaljujući dugogodišnjim profesionalnim vezama sa snab-devačima, dobija dobre cene i ra-bate, pa možemo da budemo kon-kurentni iako nam papir dopre-maju iz Poljske i Slovačke“, priča Božić, kome na našem tržištu najvi-še nedostaje - konkurencija. „Kada bi nas bilo više, pa da se udruži-mo i zajedno nastupimo na evrop-skom tržištu, mogli bismo da po-

krijemo još veći deo njihovih po-treba. Samo Natura Trade može da proizvede do 20 miliona papir-nih kesa mesečno, narudžbine su nam svaki dan po 700.000 koma-da i ugovoreni su nam kapaciteti za naredna dva i po meseca. A ka-ko je cena proizvodnje niska, ispla-ti se snabdevanje kupaca s kra-ja na kraj Evrope. Mi imamo kup-ce u Engleskoj, Škotskoj pa čak i u Irskoj, ali i Francuskoj i Nemačkoj. Samo u zapadnoevropskim zemlja-ma smo tokom prošle godine pla-sirali papirne kese vredne 3,5 mili-ona evra. Ima, dakle, mesta za kon-kurenciju i verujem da bi nam svi-ma išlo još bolje“.

Kako su među vodećim proizvo-đačima papira u regionu, kao ta-kmace koji mogu da im pariraju na tržištu Evropske unije prepozna-ju samo privrednike iz Turske, ko-ji imaju sigurnu i stabilnu izvoznu podršku države.

Fabrička škola za mladeOsim papirnih kesa, Natura

Trade proizvodi i kartonsku amba-lažu, ali je ona namenjena isključi-vo domaćem tržištu. „Zbog niske cene te robe ne isplati se organiza-cija izvoza, jer dok šleper kesa vre-di oko 30.000 evra, šleper kartona ne prelazi 7.000 evra“, objašnjava Božić. Natura Trade dnevno proi-zvede 100.000 transportnih kutija, a planove za budućnost vidi u ši-renju posla sa kesama i uvođenju novog proizvoda - papirnih čaša. „Nabavili smo nove mašine koje će uskoro moći da proizvedu 500 pa-pirnih čaša u minuti i već znam da plasman neće biti problem jer je tražnja za papirnim proizvodima, bile to kese ili čaše, uvek ogromna“.

Iako bi se reklo da su slatke muke proizvođača koji ne može da zado-

Milenko Božić, Natura Trade

Kese koje spašavaju svet

„


volji tražnju, Božiću glavobolju za-daje nedostatak kadrova. Trenutno zapošljava 84 radnika, od kojih je deset inženjera. Problem je, među-tim, u prilično ležernom odnosu mladih radnika prema proizvodnoj tehnologiji u kompaniji. „Mašine su osetljive i skupe, a novi radnici, ko-jima je angažman kod nas obično i prvo pravo radno mesto, veruju da ako znaju da upravljaju svojim pa-metnim telefonom i da proverava-ju statuse na društvenim mrežama, onda znaju i da ’upravljaju’ maši-nom kojoj je sa telefonom zajednič-ko samo to što ima touch screen“, kaže Milenko Božić. Zato je uvek spreman da investira u obuku rad-nika kod proizvođača mašina koje je nabavio, ali i da pomogne da se

obrazovni program u stručnim ško-lama u Loznici prilagodi potreba-ma privrede.

Brine ga, međutim, to što po-znaje premalo mladih koji bi uop-šte radili u proizvodnji, a još ma-nje onih koji razmišljaju da se po-sle školovanja u Beogradu, Novom Sadu ili Subotici vrate u Loznicu. „Glavni grad može da živi od pred-stavništava banaka ili osiguranja, ali u manjim gradovima moramo da se okrenemo proizvodnji da bi-smo opstali. I pri tome ne mislim na puko preživljavanje, niti na dru-gu krajnost - da neko mora nužno da bude tajkun ili kriminalac da bi bio imućan. Od proizvodnje može sasvim lepo da se živi, a ja sam živi primer, kao što je i Loznica primer

za to da imetak ne mora da se stiče van rodnog mesta“, savetuje Božić, koji je sebi dao zadatak da mlade Lozničane vraća kući posle školo-vanja ili studija.

Čak je osnovao i novu firmu kao neku vrstu poslovnog inkubatora. „Kako sam počeo karijeru kao tr-govac, rešio sam da se malo vratim u tu branšu pa sam otvorio Natura Tranzit, firmu koja trguje reproma-terijalima koje i sami koristimo u proizvodnji. Osmišljavam trgovač-ke projekte i dajem ih najmlađim radnicima, jer ako posla nema svi će otići, a Loznica će onda postati mrtav grad“, upozorava Božić.

Prvi vlasnik nikada ne ide iz firme

Kao neko ko je nedavno zbog posla za četiri dana obišao Milano, Ankonu i Rim a onda se vratio ku-ći i sutradan bio na poslu u pola 8 ujutru, Milenko Božić ima origina-lan pristup pripremama za penziju koja će neminovno doći. „Odlučio sam da, za početak, ukinem sebi radne subote“, svečano najavljuje i objašnjava da se motivi za vođe-nje firme menjaju kako vreme pro-lazi. „U početku, motiv jeste stica-nje novca, ali posle to prestane da bude najvažnije. Prevlada zadovolj-stvo kada vidiš kako ljudi koriste nešto što si ti napravio. Uđem u ne-ku od prodavnica nemačkog trgo-vinskog lanca Edeka i vidim svoju kesu - to mene drži“.

Svestan je, međutim, da su de-cenije preduzetništva uzele danka i zato razmišlja o daleko mirnijem tempu rada, pošto, kako kaže, pr-vi vlasnik nikada ne ode iz firme. „Mislim da će, kada dođe vreme za penziju, biti teže meni nego kom-paniji - to je taj ’problem prvog vla-snika’, ali oni koji to ne shvate na vreme, njihove firme propadaju“. Zato ima „rezervnu poziciju“, sina koga priprema za dolazak na če-lo kompanije, ćerku i zeta koji su u potpunosti uključeni u porodič-ni biznis i unuke koji ga čine - sreć-nim čovekom.

finalista


2015

Nakon Rusije i Velike Britanije, jabuke proizvedene na Fruškoj Gori uskoro će krenuti i za Indiju, najavljuje Mitar Deurić, suvlasnik Deus Business Group, koja posluje u tri različite industrije, ali najviše prihoduje od agrara. Osim intenzivne proizvodnje jabuka i porodične vinarije, sa predviđenim utrostručavanjem proizvodnih kapaciteta u planu je i širenje „voćnog“ asortimana.

U zemlji, u kojoj se zbog nemogućnosti prona-laženja prvog posla i zasnivanja samostalne egzistencije mladost prisilno sve više pro-dužava, Mitar Deurić

je sa 28 godina uspeo da uradi ono što domaćoj agroindustriji nije pošlo za rukom tri i po decenije: da izveze jabuke na englesko tržište. „U našoj branši važi pravilo da ko radi sa En-glezima taj je jako dobar i zato sam bio veoma uporan da ostvarim taj cilj. Uspostavili smo kontakt sa jed-nim od njihovih najvećih trgovač-kih lanaca, koji je poslao svoje struč-njake da ispitaju kvalitet naših jabu-ka. Uradili su mnoštvo analiza, tra-žili sve moguće sertifikate, ne kriju-ći sumnju da ćemo zadovoljiti nji-

hove standarde. Ali kada je naš proi-zvod ocenjen sa izuzetno visokih 9,2, potpisali smo ugovor i danas oko 10 odsto našeg ukupnog izvoza jabuka završava na veoma zahtevnom en-gleskom tržištu“, priča Deurić, ko-ji je zvanično suvlasnik porodične kompanije Deus Business Group, a nezvanično „preduzetnik od detinj-stva“, budući da je odrastao u atmos-feri u kojoj se stalno pričalo o poro-dičnom poslu.

Sve je krenulo sa kompanijom Deus sistem, koja se već četvrt veka bavi trgovinom papirom i grafičkim repromaterijalom, a sa učešćem od 40 odsto vodeća je u ovom segmen-tu domaćeg tržišta. Potom su osno-vane još dve kompanije, Deus Port koja se bavi logistikom i izdavanjem skladišnog prostora i Atos Fructum, prva intenzivna proizvodnja jabuka. Prema Deurićevim rečima, na trećoj firmi zasnivaju se i najveće ambici-je u daljem razvoju Deus Business Group, koja je nastala 2012. s ciljem da se na što efikasniji i racionalni-ji način objedine tri različite delat-nosti.

Zašto toliko različite?Diversifikaciju poslovanja podsta-

kla je globalna finansijska kriza 2008. godine, kada je rukovodstvo Deus sistema odlučilo da insistira na po-štovanju svih obaveza ugovorenih sa partnerima i tako uspelo da naplati veliki deo svojih potraživanja. Time je stvoren kapital koji je trebalo pa-metno investirati u turbulentnim vre-menima, što je u startu značilo opre-deliti se za neku novu i dugoročno perspektivnu oblast. „Odlučili smo se za poljoprivredu, jer Srbija je po-ljoprivredna zemlja, a nama se uka-zala prilika da kupimo jedno jako le-po imanje na Fruškoj Gori sa idejom da pokrenemo prvu intenzivnu pro-

izvodnju jabuka u našoj zemlji. Reč je o proizvodnji u strogo kontrolisa-nim uslovima, sa protivgradnim mre-žama, sistemima za navodnjavanje i đubrenje, sa velikim brojem sadnica koji po hektaru daje prinos od 60 do 80 tona. Drugim rečima, rešili smo da izgradimo najsavremeniju fabri-ku za proizvodnju jabuke“, objašnja-va Deurić.

Nova tržišta sa velikim potencijalom

Prvi korak je bio da se u saradnji sa stručnjacima novosadskog Instituta za voćarstvo obiđe Južni Tirol, svet-ska postojbina moderne proizvod-nje jabuka, a potom su urađene spe-cijalističke analize geografskog polo-žaja Fruške Gore, kvaliteta zemljišta i vode, kako bi se odredilo koja vrsta jabuke je najpogodnija za sadnju, a da je istovremeno tražena na tržištu. „Tako ozbiljan posao zahteva i oz-biljne investicije“, ističe Deurić. „Za kompletnu infrastrukturu i opremu neophodno je od 45.000 do 50.000 evra po hektaru, a za hladnjaču od 3.200 tona oko 3,5 miliona evra, pa kada se sve sabere, u ovaj projekat uložili smo od 2007. do danas izme-đu 10 i 11 miliona evra.“

Trenutno, ukupna godišnja proda-ja kreće se između 10.000 do 11.000 tona, a preko 90 odsto proizvod-nje se izvozi, najviše u Rusiju, po-tom u Veliku Britaniju, skandinav-ske zemlje i na tržište Bliskog Istoka. Ma koliko da se ova tržišta razlikuju, nešto im je zajedničko. „Presudno na bilo kom tržištu je odnos cene i kvaliteta. Cena je niža što je veći obim proizvodnje, a mi imamo nižu cenu od konkurencije iz Nemačke, Austrije, Italije, dok su nam tehnolo-gije na istom, možda i na višem ni-vou, pa smo i po kvalitetu veoma konkurentni“.

Deurić napominje da domaći pro-izvođači više ne mogu da se oslanja-ju na to da je Rusija ogromno tržište koje će „progutati“ sve što mu se po-nudi, budući da je poslednjih godi-na uvela rigorozne standarde od ko-jih su neki i strožiji od onih koji se

Mitar Deurić, Deus Business Group

S jabukom kroz svet


finalista

primenjuju u Evropskoj uniji. „Sada je to tržište koje itekako zna da bira i strogo kontroliše kvalitet, pa uko-liko srpski proizvođači u agraru ne pređu na intenzivnu proizvodnju i ne uvedu odgovarajuće standarde, mogu se suočiti sa situacijom da ga izgube“, upozorava Deurić.

S druge strane, sve i da nije geopo-litičke krize koja je ozbiljno uzdrma-la rusku ekonomiju, preterana zavi-snost od samo jednog tržišta ne obe-ćava na duži rok. „Shodno potrebi da rizik u poslovanju svedemo na mi-nimum, doneli smo odluku da uče-šće ruskog tržišta u našem ukupnom izvozu do 2017. ne prelazi 50 odsto, da četvrtinu izvozimo u Englesku, a preostalu četvrtinu u Indiju“. Otkud Indija? „Želimo da uključimo neka nova tržišta, a posebno nam je inte-resantna Indija u kojoj ubrzano raste potrošnja premium jabuke i sa tim ci-ljem već smo stupili u kontakt sa veli-kim distributerima“, kaže Deurić, ko-ji na pitanje o transportnim troškovi-

ma za tako udaljenu destinaciju krat-ko objašnjava. „ Jabuka u rashladnim kontejnerima može da se transpor-tuje i morskim putem, a transportni troškovi od Srbije, preko Rijeke, do Indije po kilogramu niži su od cene transporta drumskim hladnjačama do Londona“.

Rasadnik za preduzetništvo i u drugim industrijama

S obzirom da su jabuke koje pro-izvodi Atos Fructum tako visokog kvaliteta da se svuda u svetu proda-ju kao finalni proizvod i nisu isplati-ve za dalju preradu, kompanija je, od 2012. godine, proširila svoju delat-nost na proizvodnju vina. Prošle go-dine porodična vinarija je prvi put krenula sa komercijalnom prodajom, a ove godine planira novih 50.000 boca, dok je u planu dvostruko veća količina do 2018. godine. „Imamo 14 hektara vinograda koje smo posadili, vinariju koja je opremljena po najvi-šim standardima i ambiciju da u na-

rednih pet godina budemo najbolja vinarija na Fruškoj Gori, a u narednoj deceniji možda i u Srbiji. Što se tiče izvoza, s obzirom da nije reč o ma-sovnoj, već o proizvodnji premium vina, cilj su nam zemlje u regionu.“

U ovom trenutku, agrar generiše gotovo dve trećine ukupnih priho-da Deus Business Group, pa Deurić najavljuje da će i u narednoj dece-niji najviše ulagati u tu industriju. „Planiramo da proširimo proizvod-ne kapacitete sa sadašnjih 100 hek-tara za tri puta, kao i da podignemo tri puta veću hladnjaču, a osim pro-izvodnje jabuka razmišljamo o ne-kim novim voćnim, eventualno i ra-tarsko – povrtarskim vrstama, ali fo-kus će, svakako, ostati na poljopri-vredi i na intenzivnoj proizvodnji“. U ovoj delatnosti se, zato planiraju i nova radna mesta. Deus Business Group trenutno ima 65 zaposlenih, a u preduzeću Atos Fructum radi 20 stalno zaposlenih i više od 400 se-zonskih radnika. Najbolji sezonski radnici dobiće stalan posao, kako bi u sve većoj potražnji za kvalitetnom radnom snagom – naročito od ka-ko u Rumu, najbliži industrijski cen-tar pristiže sve više stranih kompani-ja - Atus Fructum obezbedio odgova-rajući kadar.

Deurić ocenjuje da je domaća vo-ćarska industrija ne samo „stala na noge“, već i da po svom kvalitetu po-staje sve prepoznatljivija na veoma zahtevnim tržištima. Ali, budućnost konkurentske borbe u situaciji ka-da su subvencijama pomognuti po-ljoprivredni proizvođači i na mnogo moćnijim tržištima EU i SAD, u mno-gome će zavisiti od podrške države. Podrška agraru otvorila bi moguć-nost i za preduzetništvo u drugim industrijama, kao što je proizvodnja namenske opreme za poljoprivredu, uveren je Deurić, koji ističe da goto-vo svu neophodnu opremu mora-ju da uvoze. „Do nedavno smo i be-tonske stubove za zasade uvozili iz Italije, a čak 10 do 15 odsto ukupnih ulaganja odlazi na uvoz protivgrad-nih mreža, koje niko u Srbiji ne proi-zvodi“.


2015

Najveću opasnost za posao predstavlja-ju oni koji su ga po-krenuli, ukoliko nisu u stanju da delegiraju odgovornost i upor-no nastoje da sami od-

lučuju o svemu. Ovo nije rečenica prepisana iz udžbenika o preduzet-ništvu, već obrazloženje jednog do-maćeg preduzetnika zašto je nakon više od 15 godina truda uloženog u razvoj svoje firme, rešio da uprav-ljanje prepusti profesionalnim me-nadžerima.

Njegovo ime je Marko Kukić, ima 41 godinu, a 2000. godine osnovao je kompaniju BG Reklam i sa troje za-poslenih, iz kućne kancelarije, zapo-čeo osmišljavanje i proizvodnju dis-pleja za promociju različitih proizvo-da. U početku su to bile svetleće re-klame, da bi se potom fokusirali na unutrašnje opremanje objekata i me-đu prvima u regionu krenuli u pro-jektovanje i proizvodnju trodimen-zionalnih holograma. Prvi klijenti bi-le su multinacionalne kompanije ko-je posluju na našem tržištu u indu-striji pića, a zatim i one iz duvanske i

telekomunikacione industrije, što je ovom beogradskom preduzeću dalo šansu da se dokaže i postane dobav-ljač u celom Adriatic regionu.

Danas BG Reklam ima 80 stalno zaposlenih, koji osmišljavaju i pro-izvode više od 300 različitih rekla-mnih proizvoda godišnje, ali sada za klijente u zapadnoj Evropi. Pri tom, rade u fabričkom prostoru od 3.000 kvadratnih metara, koji je izuzetno moderno dizajniran i energetski efi-kasan. „Mogao sam sve to da osmi-slim jednostavnije i uz manja ula-ganja“, priznaje Kukić, „ali o tome sam sanjao još od osnivanja firme. Naša fabrika izgleda daleko savre-menije od takvih objekata u zapad-noj Evropi, a meni je, istovremeno, bilo veoma važno da to bude i lep prostor, u kome će se zaposleni ose-ćati prijatno“.

Seoba iz multinacionalke u manje preduzeće

U trenutku kada je san postao stvarnost, Kukić je rešio i da forma-lizuje odluku o uvođenju profesio-nalnog menadžmenta. Zašto? „To ni-je bila odluka koju sam doneo pre-

ko noći. Još dok je firma bila relativ-no mlada, shvatio sam da jedan čo-vek ne može da odlučuje o svemu. Trudio sam se da neke poslove pre-pustim saradnicima i podržavao sam njihove odluke čak i kada se nisam slagao, jer je bitno da napravite tim koji će misliti svojom glavom i pri-hvatiti svoj deo odgovornosti. U me-đuvremenu, preduzeće je naraslo do nivoa kada – ako ste iskreni prema sebi – shvatite da je za njegov dalji rast nužno pronaći ljude koji o poje-dinim poslovnim segmentima znaju više od vas. Zato sam tokom prethod-nih pet godina uložio veliku energi-ju da pronađem i privučem kadrove kojima mogu da prepustim uprav-ljanje firmom. To su mladi i veoma obrazovani ljudi, koji iza sebe imaju ozbiljne karijere u multinacionalnim kompanijama“. Njihov doprinos je već vidljiv, ističe Kukić, koji, naravno, ne sanja o statusu mladog penzione-ra, nego želi da svoju energiju, zna-nje i stečeno iskustvo usmeri u stra-teški razvoj preduzeća, istraživanje i primenu najnovijih tehnologija u oblasti kojom se bavi.

Mada podatak da mladi, obrazova-ni i visokopozicionirani ljudi u stra-nim koropracijama žele da pređu u manju domaću firmu u Srbiji i da-lje predstavlja vest poput one „da je čovek ujeo psa“, Kukić to obra-zlaže ovako: „S obzirom da radimo na zapadnom tržištu, svedoci smo da usled ekonomske krize kompani-je svuda gledaju da uštede. Moj uti-sak je, međutim, da za razliku od za-padnih tržišta, u Srbiji se to, uglav-nom, svodi na uštede na kadrovima. Atmosfera u multinacinalnim kom-panijama kod nas više nije, kao rani-je, podsticajna za ljude koji ne mere sve u životu samo platom, već im je bitno da se profesionalno razvijaju, budu kreativni i samostalni u odluči-vanju. Uz takve mogućnosti, verujem da ih je privuklo ono što smo do sa-da uradili, perspektiva preduzeća i rad u ambijentu i uslovima koji baš nisu svakodnevni u Srbiji“.

No, kako snovi uspešnih preduzet-nika uvek imaju čvrstu sponu sa re-

Marko Kukić, BG Reklam

Krajnje je vreme da poverujemo u sebe„Kada se suočite sa konkurencijom na najrazvijenijim tržištima, shvatite koliko mi sebe potcenjujemo. Možemo da se izborimo svojim kvalitetom i zato je krajnje vreme da počnemo da verujemo u sebe“, poručuje Marko Kukić, vlasnik kompanije BG Reklam, koja posluje na zapadnom tržištu u vrlo specifičnoj i zahtevnoj niši reklamne industrije i pre par godina u Parizu je osvojila nagradu za najinovativniji proizvod u toj oblasti.


finalista

alnošću, tako i investicija od oko 2,5 miliona evra u najsavremeniju fabri-ku predstavlja temelj za dugoročno pozicioniranje na zapadnom tržištu. Smanjivanje marketinških budžeta zbog posledica krize, u Srbiji je, opet, mnogo drastičnije nego na razvije-nim tržištima, pa Kukić kaže da su pre tri godine doneli odluku da po-slovanje fokusiraju na zemlje kao što su Austrija, Nemačka, Francuska, Velika Biritanija i Švedska i sa tim ci-ljem otvorili su i kancelariju u Beču. S druge strane, kriza je primorala za-padne kompanije da počnu ozbiljni-je da razmišljaju o saradnji sa firma-ma iz istočne Evrope, a BG Reklam je tu šansu odmah iskoristio. Kako?

„Naša prednost je u rešenjima koja su originalna, po kojima klijent po-staje prepoznatljiv, svaki proizvod je drugačiji i, pri tom, sami radimo ceo proces – od ideje, preko projektova-nja do proizvodnje. Takav pristup, osim kreativnosti, zahteva veoma ra-zvijene konstruktivne veštine i viso-ku inženjersku preciznost u realiza-ciji finalnog proizvoda. Primera ra-

di, u razvoj trodimenzionalnog ho-lograma uložili smo oko godinu i po dana, uz podršku Tehničkog fakul-teta u Novom Sadu i uspeli smo da napravimo proizvode koji tehnološ-ki apsolutno pariraju najrazvijenijim firmama. Izabrali smo najteži put, ali zato je i manje onih koji su u stanju da nam konkurišu. Pronašli smo svo-ju nišu u kojoj je na početku teže, ali brže uspete da dođete do cilja“.

Zahtevno, ali dostižnoTaj cilj, za sada, ne prelazi granice

zapadne Evrope, jer širiti se na tim tržištima zahteva stalno prisustvo – od poseta sajmovima, poslovnih sa-stanaka pa do otvaranja kancelari-ja, a to znači i ogromna ulaganja. „To su zaista veliki troškovi i naše nasto-janje da se fokusiramo na ovaj deo sveta podrazumeva i da se kroz bo-lju organizaciju ti troškovi smanje. S druge strane, ta tržišta su u industri-ji kojom se bavimo toliko atraktivna, da je za našu kompaniju u ovom tre-nutku mnogo racionalnije da ulaže-mo energiju i novac kako bismo se

na njima što bolje pozicionirali, ne-go da se dodatno širimo na neke druge destinacije“.

Mada su „krizni marketinški budžeti“ u zapadnoj Evropi vrtogla-vo visoki u poređenju sa situacijom u Srbiji, manje prijatna strana poslo-vanja u reklamnoj industiji je nepisa-no pravilo da klijenti plaćaju „na od-loženo“, u roku od 30 do 60 dana. Istovremeno, to je jedna od delatno-sti u kojoj se tehnologija menja re-kordnom brzinom i ne trpi da i ula-ganja u novu opremu budu „na odlo-ženo“, objašnjava Kukić. Mašine koje koriste za obradu materijala su teh-nološki veoma sofisticrane i jedna, u proseku košta oko 100.000 evra, a sa-mo u ovaj segment kompanija je ulo-žila oko dva miliona evra. Stoga je promenila početnu praksu da se fi-nansira isključivo iz sopstvenih sred-stava i počela da koristi i kredite, a Kukić ističe da imaju dobre odnose sa bankama. „Razlog je, kako nam kažu sami bankari, što smo u retkom društvu domaćih firmi koje proizvo-de i plasiraju dodatu vrednost na za-padnim tržištima“.

Stoga je, za Kukića, najveći rizik u budućem poslovanju veoma loša geopolitička sitiuacija i moguće da-lje komplikacije po tržište Evropske unije, od čega, napominje, strepe i mnoge tamošnje kompanije. No, za razliku od njih, mi smo već navikli da se suočavamo sa krizama i traži-mo rešenja. „Kada se suočite sa kon-kurencijom na najrazvijenijim trži-štima, shvatite koliko mi sebe potce-njujemo. Sve što smo morali da pre-živimo i predrasude prema firma-ma iz Srbije, probude poseban inat da dokažete svoje kvalitete. Primera radi, mi smo 2012. godine osvoji-li prvu nagradu u Parizu za najino-vativniji proizvod u ovoj vrsti rekla-mne industrije, a puno puta smo se osvedočili da naši ljudi mogu da bu-du kreativniji i bolji nego mnogi na Zapadu. To nisu preterivanja, može-mo da se izborimo svojim kvalite-tom i zato je krajnje vreme da poč-nemo da verujemo u sebe“, zaklju-čuje Marko Kukić.


2015

Ako je suditi po Mlade-nu Starčeviću, vlasni-ku i direktoru kompa-nije Stax Technologi-es iz Čačka, u ovom gradu ne strahu-ju preterano od alar-

mantnih prognoza o novoj eko-nomskoj krizi u svetu: „Prave kri-ze se ne najavljuju, ne sećam se da su onu prethodnu objavili na sva zvona“, sažeto objašnjava svoj stav Starčević, čija firma je krenu-la u ekspanziju na svetskom trži-štu upravo 2008. godine, u jeku globalne finansijske krize, i od ta-da beleži stalni rast. Kako to uspe-va ovom čačanskom preduzeću, koje proizvodi mašine za pakova-nje svih vrsta higijenskog papira, od toalet papira, kuhinjskih ubru-sa, do maramica, salveta i sličnih proizvoda?

„Jedan od ključnih razloga je taj što se trudimo da pokrijemo ce-lo svetsko tržište, gde kriza nije svuda istog intenziteta. Primera radi, te 2008. najgore je bilo u SAD i Evropi, ali zato su se ma-šine odlično prodavale u Africi, Rusiji, Turskoj i susednim zemlja-ma. Sada je tržište u Rusiji - u koju smo izvozili 20 do 30 odsto uku-pne proizvodnje – praktično mr-

tvo, Evropa je ’polumrtva’, ali je zato u Americi daleko bolja situa-cija, i tu plasiramo gotovo trećinu naših proizvoda. Dovoljno smo fleksibilni u preusmeravanju sa tr-žišta na tržište, pa već sada imamo ugovorene poslove u obimu koji je približan ukupnoj prošlogodiš-njoj prodaji“, objašnjava Starčević kako uspevaju da nadigraju i aktu-elnu geopolitičku krizu.

Svojevremeno programer u dru-goj čačanskoj kompaniji „Deveti septembar“, specijalizovanoj za proizvodnju mašina za preradu hi-gijenskog papira, Starčević je re-šio da 2002. osnuje sopstvenu fir-mu i započne proizvodnju u delat-nosti koja je predstavljala logičan nastavak prethodne. U saradnji sa „Devetim septembrom“ krenuo je i u osvajanje domaćeg i tržišta u regi-onu, potom Rusije i Ukrajine, da bi od 2008. njegovo preduzeće poče-lo ubrzano da širi svoj asortiman i danas, osim sa prvobitnim partne-rom, sarađuje sa desetak kompani-ja koje su najjači svetski igrači u in-dustriji higijenskog papira.

Ne lageruju mašine već kupce Mašine koje proizvodi Stax

Technologies rade doslovno na svim kontinentima. „Samo u po-

slednjih godinu dana proizve-li smo preko 60 mašina, koje su izvezane u četrdesatak zemalja sveta. Do kupaca najčešće dola-zimo zahvaljujući učešću na spe-cijalizovanim svetskim sajmovima. U to ulažemo najviše sredstava i energije, nastojimo da se na njima predstavimo na vrhunskom nivou. Na sajmove nosimo i mašine, kako bi potencijalni kupci na licu me-sta mogli da se uvere u njihov kva-litet a što nam je prednost u odno-su na konkurenciju koja to, uglav-nom, ne radi. Mnogo ulažemo i u post-prodaju - instaliranje mašina, obuku klijentovih operatera i po-dršku. Kad jednom sklopimo ugo-vor sa kupcem – više ga ne pušta-mo“, smeje se Starčević i dodaje da ih mnogi klijenti dalje preporu-čuju drugim kompanijama.

Proizvodnja jedne mašine za-hteva najmanje dva meseca i da se svi procesi optimalno uklope. „Ovo je delatnost u kojoj nema se-rijske proizvodnje, svaka mašina se radi prema specifičnim zahte-vima kupca, a takav pristup važi i prilikom servisiranja. Mi ne dr-žimo mašine na lageru, ali, zato, moramo da ’lagerujemo’ kupce – već sada imamo uposlene kapa-citete do septembra. Tražnja stal-

Mladen Starčević, Stax Technologies

Kad osvojimo kupca, više ga ne puštamo„Nedavno smo imali sastanak sa predstavnicima italijanske kompanije koja je htela da nas kupi pre nekoliko godina i koji su nam iskazali iskreno poštovanje za ono što smo u međuvremenu uradili. A presudno za naš uspeh je neverovatna posvećenost celog tima i neviđena želja da dokažemo da mi iz Srbije možemo da postanemo sve što želimo“, objašnjava Mladen Starčević zašto nijedna kriza nije zaustavila njegovu firmu da iz Čačka dospe na sve kontinente.


finalista

no raste i nije lako nositi se sa tim, pogotovo kada je reč o instalira-nju i podršci. Trenutno, jedna eki-pa instalira mašinu u Kanadi, dru-ga u SAD, treća u Egiptu, četvrta u Maroku, peta u Švedskoj.... i stalno je tako. Sve to zahteva kvalitetne kadrove, koje ne možemo tek ta-ko da ’kupimo’ na tržištu“.

Zato je nedostatak odgovaraju-ćih stručnjaka, kaže Stračević, za njegovu kompaniju veći problem nego sve svetske i domaće krize. „Najveći problem našeg školstva danas je nedostatak prakse, za bi-lo koju profesiju. Dolaze nam di-plomci sa tehničkih fakulteta ko-ji tokom celokupnih studija ni-su imali nijedan dan prakse, ni-ti imaju bilo kakvu predstavu o poslu. Naravno da se specifično-sti nekog posla – na primer servi-siranje naših mašina – mogu nau-čiti tek kroz rad i sticanje iskustva, ali problem je što mi mlade ljude moramo da obučavamo od nule. Dodatna poteškoća je što posluje-mo u maloj sredini, gde je taj izbor još suženiji, tako da smo u posled-nje vreme počeli da dovodimo lju-de i iz Kragujevca, Beograda i dru-gih gradova. Naši ljudi, međutim, jako teško se odlučuju da zbog po-sla promene sredinu“, komentari-še Starčević.

Takva situacija iziskuje velike napore da bi se ispoštovali roko-vi predviđeni ugovorima, pogo-tovo što se u kompaniji samostal-no izrađuju najvažnije kompo-nente, što je oko 70 odsto uku-pne proizvodnje, dok se osta-tak poverava manjim kooperan-tima. Starčević kaže da svoje ma-šine veoma retko prodaju na do-maćem tržištu, odakle slabo kori-ste i sirovine, posebno kad je reč o visokotehnološkoj elektroopre-mi, koju kompletno uvoze. „To ni-je nimalo jeftino i značajno utiče na cenu, ali nužno je da sklapa-mo ugovore sa dobavljačima ko-ji posluju u celom svetu, radi ka-snijeg lakšeg i bržeg servisiranja klijenata. Primera radi, imamo

kupce i na Novom Zelandu, koji-ma je veoma važno da imaju do-stupne rezervne delove kod lo-kalnog prodavca“. Uprkos tome, kompanija uspeva da bude kon-kurentna u pogledu cena, budu-ći da su mnoge stavke poput ze-mljišta, struje, poreza i prosečnih zarada niže nego u zapadnim ze-mljama, a Starčević ističe da je optimalan odnos cene i kvalite-ta upravo njihova najveća pred-nost u odnosu na globalnu kon-kurenciju.

Kada stane razvoj, to je kraj firme

Mašine koje je Stax Technologies počeo da instalira širom sveta 2008. godine i dalje su u proizvod-nji, ali Starčević naglašava da je svaka nova mašina naprednija od prethodne. „Stalno inoviramo na-še proizvode, jer je to jedini način da se opstane i drži korak sa trži-štem. Po mom mišljenju, onog tre-nutka kada se stane sa razvojem – to je i kraj firme“. Takav pristup, naročito kada se prave proizvo-di „po meri“, zahteva značajna i konstantna ulaganja u razvoj, obu-ku ljudi, a izuzetno visok trošak je prezentacija proizvoda i uče-

šće na svetskim sajmovima. „Sve to jako puno košta, ali to nam je, s druge strane, omogućilo da da-nas budemo na ovakvoj poziciji“. Srećna okolnost je što je u ovoj in-dustriji uobičajeno da kupac una-pred plati 20 do 40 odsto dogovo-renog iznosa, pa se čačansko pre-duzeće uglavnom finansira iz sop-stvenih izvora i retko pozajmljuje od banaka.

Fokus kompanije u neposrednoj budućnosti je da značajnije pro-širi svoje pristusvo u Severnoj i Južnoj Americi, zbog čega planira-ju da do kraja godine u SAD otvo-re sopstveno preduzeće. „Imamo svoje agente u 15 zemalja, uključu-jući i Sjedinjene Države, ali tamo želimo da otvorimo ozbiljan ser-visni centar, budući da je reč o tr-žištu koje ima ogroman potencijal, a Amerikancima je posebno stalo da im podrška bude što brža i do-stupnija“.

Američko tržište je po koncen-traciji velikih kompanija iz ove industrije odmah iza Italije, ko-ja dominira u ovoj delatnosti, či-ji je zaštitni znak italijanski grad Luka, gde Stax Technologies ima iznajmljen protor za prezentaci-ju svojih mašina. Iz ove zemlje je pre nekoliko godina u Čačak doš-la i kompanija koja je htela da ih kupi, ali Starčević napominje da još ne razmišljaju o takvim opci-jama, te da im je cilj da sopstve-nim snagama postanu globalni li-der u svojoj branši. Na pitanje ka-ko veliki igrači iz sveta reaguju na takve ambicije, pogotovo ka-da se imaju u vidu predrasude o Srbiji, Starčević kaže: „Nedavno smo imali sastanak sa predstavni-cima pomenute italijanske kom-panije čiju smo ponudu odbili i koji su nam iskazali iskreno po-štovanje za ono što smo uradili u međuvremenu. A presudno za naš uspeh je neverovatna posve-ćenost celog tima i neviđena že-lja da dokažemo da mi iz Srbije možemo da postanemo sve što želimo“.


2015

Porodično preduzeće Bekament je od samog početka uspevalo da pronađe dovitljiva rešenja za složene probleme, da vidi dalje i za korak brže od konkurencije stigne do tržišta EU, gde danas plasira svoje materijale za završne radove u građevinarstvu. Jedino od čega strepe je deficit kvalitetnih kadrova i odlazak mladih iz Srbije, što nije samo njihov problem, već pretnja po budućnost cele zemlje.

Za Dejana Čolovića, direk-tora i suvlasnika predu-zeća Banja Komerc Beka-ment iz Banje, kod Aran-đelovca, jedna od značaj-nih preduzetničkih vešti-na je da stvari dodatno

ne komplikujemo, već da ih pojed-nostavimo. Najbolja rešenja najčešće deluju i kao najjednostavnija, ali tre-ba do njih stići. „Ne bih bio iskren ka-da bih tvrdio da nije bilo trenutaka u kojima smo svi u porodici pomišljali – šta nam je ovo trebalo? Ali, kao što kažu, što vas ne ubije, to vas ojača, pa da je bilo lakše, verovatno ne bismo napravili ovakav iskorak u svom po-slu“, priča Čolović o ceni za prona-laženje „jednostavnih“ odgovora na složene probleme.

Primer za to je kako je ova po-rodična firma, koja je 1992. počela od transporta i trgovine, da bi, po-

tom, ušla u proizvodnju materijala za završne radove u građevinarstvu, kao početnik u ovoj industriji rešila da se izbori sa nepoverenjem kupa-ca prema nepoznatom proizvođaču. Osim organizovanja različitih doga-đaja za promociju svojih proizvoda, u Bekamentu su se dosetili da pro-nađu slične porodične firme koje će vršiti distribuciju njihovih proizvoda do krajnjih potrošača u gradovima.

Drugi primer pametne početnič-ke strategije jeste uspostavljanje sa-radnje sa švajcarskim proizvođačem građevinskih sirovina, kompanijom Eloteks. Dva preduzeća sklopila su ugovor da Bekament koristi sirovine švajcarske kompanije, a zauzvrat su dobili njenu tehnologiju i licence za proizvodnju. Dodatna korist za poro-dičnu firmu iz okoline Aranđelovca bila je obezbeđena nabavka kvalitet-nih sirovina, od kojih u velikoj me-ri zavisi i kvalitet finalnog proizvoda.

Kompanija i danas, izuzev kalci-jum karbonata koji nabavlja iz sop-stvenih kamenoloma, ostale si-rovine uglavnom uvozi, najviše iz Švajcarske i Nemačke. „Skuplje je, ali zato imamo pouzdane dobavljače koji nam garantuju kontinuirani kva-litet sirovina, što olakšava i veoma složenu kontrolu kvaliteta tokom ce-log procesa proizvodnje“, objašnja-va Čolović.

Vidimo dalje nego konkurencija Bekament je započeo svoju proi-

zvodnju sa nekoliko proizvoda, a da-nas ih ima preko 150 u ponudi: od završnih premaza za unutrašnje i spoljašnje zidne površine, građevin-skih lepkova, masa za gletovanje i fu-govanje, preko različitih vrsta mal-tera, do emulzija, podloga i ostalih građevinskih materijala. Ili, kako to Čolović sažeto kaže: „Naši materija-li su ogledalo jednog građevinskog

objekta“. Kompanija je i jedini pro-izvođač u regionu koji ima zaokru-žen proces proizvodnje belog kalci-jum karbonata, poznatog kao „ven-čački mermer“, a po rečima Čolovića, na tržištu je najprepoznatljivija po fasadnim sistemima koji doprinose energetskoj efikasnosti i zaštiti život-ne sredine.

Sa godišnjom proizvodnjom od preko 100.000 tona, Bekament svo-jim proizvodima pokriva između 25 do 30 odsto domaćeg tržišta, a s ob-zirom da je firma od pre dve godi-ne proširila delatnost na usluge i gradnju, u ukupnom plasmanu pre-ovladava izvoz, pre svega na tržišta Evropske unije. „Mi smo jedan od retkih srpskih brendova koji je za-stupljen u Hrvatskoj, uspeli smo do-bro da se pozicioniramo u Sloveniji, Austriji i Mađarskoj... Svakako da bi-smo postigli još bolje rezultate da nije bilo krize koja se posebno lo-še odrazila na građevinsku industri-ju, ali sve vreme rastemo zato što us-pevamo da gledamo malo dalje, br-že povlačimo poteze i korak smo ispred konkurencije. Neprekidno ši-rimo asortiman, a sa ovakvim odno-som cene i kvaliteta – gde god smo plasirali naše proizvode, vrlo brzo smo zaživeli na tržištu“.

Kompanija najviše ulaže u automa-tizaciju pogona, istraživanje i razvoj i marketing. Čolović naglašava da je za njihovo poslovanje posebno značaj-na edukacija stručnjaka i moderni-zacija laboratorijske opreme, budući da uvode sve sertifikate i ateste koji se pojavljuju na tržištu EU, a u te svr-he sarađuju i sa renomiranim evrop-skim laboratorijama. „Oni su nam pr-va kontrola, a finalna su sami potro-šači koje svaki put moramo da uve-rimo da je kvalitet kontinuiran. U to-me smo prilično odmakli od lokal-ne konkurencije, ali nam i omogu-

Dejan Čolović, Banja Komerc Bekament

Što vas ne ubije, to vas ojača


finalista

ćava da se izborimo sa multinacio-nalnim kompanijama“, ističe Čolović, koji dodatno objašnjava da prose-čan vek tehnologije u njihovoj bran-ši traje maksimum desetak godina, nakon čega moraju da se obezbede novi uređaji i kreiraju novi materijali. „To zahteva da se dugoročno razmi-šlja o investicijama u proizvodnju, u nove laboratorijske uređaje, edukaci-ju ljudi – u najkraćem, to je maraton bez kraja“.

Za sada, tu trku porodična firma pretežno finansira iz sopstvenih sredstava, ali ono što ne mogu sa-mi, jeste da nagovore državu da ko-načno uvede standarde za ovu vr-stu proizvoda na domaćem tržištu. „U tom slučaju, daleko više bi nam se isplatila sva ulaganja u kvalitet i bile bi mnogo vidljivije naše prednosti u odnosu na konkurenciju. Ovako, konkurišu nam male lokalne firme koje proizvode u garažama, bez ikak-ve kontrole uslova i kvaliteta proizvo-da. Te firme posluju u sivoj zoni, ko-

ja po našim procenama čini od 20 do 30 odsto ukupnog tržišta materi-jala za završne građevinske radove“, upozorava Čolović.

S druge strane, dodaje, multina-cionalne kompanije koje dolaze u Srbiju često se ne pridržavaju stan-darda po kojima rade na razvije-nim tržištima. S obzirom da nas do-življavaju kao relativno malo i si-romašno tržište, koje uz to nema ni zakonski uspostavljene odgova-rajuće standarde, pojedini evrop-ski proizvođači ovde nastupaju sa proizvodima koji su značajno ni-žeg kvaliteta, a koriste poznato ime i brend kako bi ih plasirali. „To im olakšava i činjenica da su naši ljudi, uglavnom, fascinirani stranim pro-izvodima i uvek ih stavljaju ispred domaćih“, komentariše Čolović si-tuaciju da se i danas, kada uspešno izvoze u svet, dešava da neke do-maće kupce moraju da ubeđuju ka-ko su njihovi proizvodi kvalitetniji od mnogih iz inostranstva.

Bez kvalitetnih ljudi nema ni posla

Uprkos navedenim poteškoćama, Bekament planira da razvija nove proizvode i da ih prvi plasira na trži-štu, kao i da dodatno ulaže u promo-ciju svog brenda i širi izvoz. „U skori-joj budućnosti prioritetno nam je da se pozicioniramo na ruskom tržištu. Izvoz u Rusiju planirali smo i ranije, ali smo obustavili te aktivnosti zbog posledica geopolitičke krize i neod-govarajućih predloga da se u ugovo-rima vežemo za rublju. Ali i Rusi su se već navikli na krizu, a kada se na-viknete - to je kao da je na neki na-čin prošla, pa smo krenuli u prego-vore sa novim ruskim partnerima. Naravno, bitno nam je da nastavimo da se širimo na tržištu EU, gde pro-cenjujemo da sa našim odnosom ce-ne i kvaliteta možemo još bolje da se pozicioniramo“.

Jedino od čega Čolović strepi da može zaustaviti njihov rast je – nedo-statak odgovarajućih kadrova. „Bez kvalitetnih radnika ne bismo nika-da mogli da stignemo do ove pozi-cije. Imamo preko 200 zaposlenih, ali nam stalno nedostaje još kvalitet-ne radne snage u svim segmentima - od onih u proizvodnji, kao što su va-rioci, mašinci, električari i drugi za-natski profili, pa do inženjera, teh-ničara i ostalih profesija. Odliv kva-litetnih kadrova u druge zemlje ni-je samo naš problem, već mislim da je to i najveća pretnja po budućnost Srbije. U datim okolnostima snalazi-mo se tako što sami proizvodimo ka-dar koji nam treba, radimo na njiho-voj obuci, organizujemo seminare u kompaniji i uz podršku firmi specija-lizovanih za edukaciju, a ljude šalje-mo i na usavršavanje u inostranstvo“.

Čolović, ipak, zaključuje da, i po-red svih problema i odricanja, u svom poslu je na ogromnom dobit-ku. „To što dobijam ne može da se meri samo novcem. Novac nije glav-ni motiv, već je za nas presudna želja da stvorimo nešto što je vredno i za naredne generacije. To nas pokreće i to je glavni razlog što nikada ne odu-stajemo“.


2015

Zahvaljujući video igrama koje mogu igrati i neprofesionalni korisnici računara, novosadska IT kompanija Eipix Entertainment, prošlogodišnji svetski rekorder po broju izdatih HOPA igara, beleži ubrzani rast prihoda, kao i uvećanje tima koji je za deset godina narastao od nekoliko saradnika do skoro 300 zaposlenih. Među njima je najmanje programera, a najviše onih koji gotovo da ne mogu da se zaposle u drugom privrednom sektoru u Srbiji: scenaristi, kompozitori, animatori, 3D modelari i ostali kreativci.

Iako se pretpostavlja da doma-će IT kompanije nižu uspehe od trenutka kada njihovi vla-snici kupe i uključe kompjute-re, Eipix Entertainment je, pre-ma rečima osnivača i direkto-ra Mirka Topalskog, krenuo

od neuspeha. On je najpre prijatelje „vukao za rukav“ ubeđujući ih da na-prave video igru, a kada je ona 2005. godine konačno bila gotova naišao je na trnjem posut put do naplate za

trogodišnji rad na proizvodu „kojim se svet nije oduševio“. Topalski iskre-no priča o greškama koje je napra-vio kao preduzetnik početnik, a ko-je su kulminirale pogrešnim izbo-rom izdavača koji će igru plasirati, ali ističe i da je tako stekao neprocenji-vo znanje i iskustvo u vođenju bizni-sa u sektoru koji brzo raste, a potro-šači još brže menjaju ukus i zahteve.

Eipix Entertainment se speci-jalizovao za proizvodnju Hidden Object Puzzle Adventure (HOPA) igara, koje razvija u saradnji sa svojim ekskluzivnim izdavačem, američkim liderom na tržištu ca-sual video igara, kompanijom Big Fish Games. „Suština uspeha HOPA igara jeste u tome što su re-lativno jednostavne za proizvod-nju, ali i za igranje. One podseća-ju na film sa uzbudljivom pričom u kojem igrač ima glavnu ulogu. Služe za opuštanje i zabavu, te ne zahtevaju dugo i posvećeno igra-nje. Po završetku jedne igrači br-zo prelaze na sledeću igru istog tipa“, objašnjava Topalski i skre-će pažnju na to da se one prave za veoma zahvalnu ciljnu grupu. „Naši igrači su mahom predstavni-ci sredovečne populacije, i to pr-venstveno žene. To je verovatno i najzahvalnija demografska gru-pa korisnika računara i interneta generalno. Žene te starosne dobi najviše vole igre u kojima je pri-ča zasnovana na misterijama po-put onih iz romana Agate Kristi. Osim toga, one su verni potrošači. Za nas je veoma važno to što one plaćaju za nove epizode, za razli-ku od korisničke grupe sačinjene od mladih muškaraca koji će radi-je pokušati da primene svoja ’ha-kerska’ znanja i piratizuju igre, sa-mo da bi svojim vršnjacima doka-zali da to umeju“.

Eipix je, inače, najproduktivni-ji HOPA razvojni tim na global-nom nivou. Godine 2012. plasi-rao je jednu, svoju prvu igru tog žanra, dok je tokom 2015. razvio čak 24 nova naslova. Posmatrajući HOPA tržište, to je najveći broj na-pravljenih i objavljenih igara iz jed-nog studija tokom godinu dana. Eksponencijalni rast proizvodnje pratio je i rast broja zaposlenih u kompaniji koja, osim sedišta u Novom Sadu, ima predstavništva i u Beogradu i Vršcu. Takođe, rast poslovnih prihoda u 2013. godini iznosio je 360 odsto, a samo godi-nu dana kasnije 397 odsto.

Eipix Entertainment izdvaja se i po šarolikim profesijama koje po-tražuje. „Mnogi misle da angažuje-mo najviše programera, ali – gre-še. Nama trebaju ljudi kakve biste potražili da snimate igrani film. Sa programerske strane naše igre ni-su komplikovane, ali su nam zato neophodni stučnjaci koji će osmi-sliti uzbudljivu priču, nacrtati pre-divnu grafiku, iskomponovati ep-sku muziku. Kompanija je od 2011. godine do danas dostigla brojku od 300 zaposlenih, a među njima je najviše onih koji gotovo da ne mo-gu da se zaposle u nekom drugom privrednom sektoru u Srbiji. Tako ćete kod nas naći scenariste, kom-pozitore, animatore, 3D modelare i druge kreativce“, kaže Topalski, uz opasku da je takav kolektiv teš-ko ukalupiti u strogo korporativni model, ali da kompanija, uprkos to-me, funkcioniše ozbiljno i efikasno.

Kako zaraditi na video igrama koje su besplatne

Ovde bi usledilo „poslovali su srećno zauvek“, da se trendovi u svetu video igara ponovo nisu zna-čajno promenili. Toliko, da novo-

Mirko Topalski, Eipix Entertainment

Hitmejker sa predumišljajem


brzorastUĆi predUzetnik godine 2015

sadska IT kompanija sada plani-ra da usvoji potpuno drugačiji bi-znis model. „Šteta je što ranije ni-smo zakoračili na HOPA tržište, jer je ono danas već u opadanju“, objašnjava Topalski. Razlog je taj što igre koje podrazumevaju traže-nje skrivenih predmete na scena-ma i rešavanje logičkih zagonetki i slagalica, sve u potrazi za razre-šenjem misterije, nisu dobro pod-nele transfer sa računara na mobil-ne platforme – telefone i tablete. „Naše igre mogu se igrati i na mo-bilnim platformama, ali je činjeni-ca da je u tom slučaju igranje ote-žano, zbog čega opada popular-nost čitavog žanra. Zato tražimo novi poslovni model. Na global-nom tržištu trenutno vodi tzv. free-to-play (F2P) model koji, paradok-salno, razvojnim timovima obez-beđuje najbolju zaradu iako igrači-ma nudi besplatno igranje“.

Kao da potvrđuje izreku koja ka-že da ne postoji besplatan ručak, F2P koncept podrazumeva da je igra besplatna za igrača, ali da on, ukoliko želi da poboljša svoje per-formanse tokom igre – da ubrza obnavljanje izgubljenih života ili

izbegne dosadne reklame, to mo-že da postigne tako što će platiti simboličnu sumu novca. „Igre ko-je funkcionišu po F2P principu, npr. Candy Crush ili Clash of Clans, okupljaju milione igrača. Ukoliko samo jedan odsto potroši svega ne-koliko dolara dnevno, eto pristoj-ne zarade za autore“, objašnjava Topalski.

Matematika iza F2P modela, me-đutim, nije jednostavna. „Stvar je u tome da je ponuda takvih igara već veoma velika, kao i da igrači posta-ju sve zahtevniji i sve teže se hvata-ju za novčanik. Jedini recept za us-peh jeste da kreirate igru koja će bi-ti totalni hit, odnosno koja okuplja veliki broj igrača među kojima i do-voljan broj onih koji su spremni da potroše novac igrajući je. Svi ostali scenariji jesu put u bankrot.“ Eipix Entertainment se, ipak, ne plaši ne-milosrdnih pravila igre na F2P trži-štu. „Mi smo iz Srbije, nama ne tre-baju milijarde dolara da bismo ov-de lepo živeli. Smatrali bismo da je cilj ispunjen ukoliko bismo osmisli-li igru koja bi ušla među prvih sto na globalnoj listi igara rangiranih po zaradi od igrača.“

Industrija zabave za bolji svet„U ovako nesrećnom svetu, mi

pokušavamo ljudima da vratimo osmeh na lice“, odgovara Topalski na pitanje šta ga drži u industri-ji zabave, naglašavajući da se tru-di da, i pored velike strasti pre-ma svom poslu, uvek zadrži dozu pragmatizma. „Ne želimo da dr-žimo sva jaja u jednoj korpi i za-to, pored proizvodnje video igara, razmišljamo i o drugim tržištima u okviru iste industrije. Takođe, naučio sam važnu lekciju sa po-četka preduzetničkog staža, kada je Eipix, nakon što nije uspeo da naplati rad na komercijalno neu-spešnoj igri, tokom jednog peri-oda prešao na klasičan outsour-cing angažman. Sada, kada raz-matramo iskorak u industriju stri-pa, znamo da ne želimo da radi-mo za druge, već da proizvodi-mo i plasiramo sopstveni sadržaj.“ Ukoliko strip, čija je pilot epizoda već spremna, bude dobro prihva-ćen, možda će se realizovati i plan Topalskog za objavljivanje prate-će video igre, a zatim i kreiranje igračaka napravljenih po junaci-ma priče, kao i animiranog filma kao završnice uspešnog pohoda na novo tržište.

Topalski, ipak, sebi ne dozvoljava da srlja u budućnost, već se fokusi-ra na realne mogućnosti i predvi-đanje teškoća koje mogu da se po-jave prilikom realizacije tako ambi-cioznog projekta. „Treba obezbedi-ti atraktivan, kvalitetan sadržaj za strip. Pokazalo se, međutim, da u Srbiji ima daleko manje strip auto-ra, crtača i scenarista, koji bi prihva-tili priliku da rade na razvoju sop-stvenih ideja, u odnosu na one koji su spremni da rade za druge, obič-no strane kompanije. Ipak, dok ne-ki ne žele da se odreknu komfora u poslovanju, ima i onih koji jedva čekaju priliku. Naša kompanija ima ideje, znanje i iskustvo – pokriva-mo sve ključne činioce. Videćemo da li će to biti dovoljno da od stripa stignemo do crtanog filma.“


2015

Smatram da je stvaranje no-vih života najlepši i najhu-maniji deo medicine, ko-ji me i posle toliko godi-na bavljenja tom oblašću iznova fascinira“, objašnja-va Zorica Crnogorac Ilić,

vlasnica specijalne ginekološke bol-nice Genesis, zašto se nakon zavr-šene specijalizacije iz ginekologije i akušerstva posvetila lečenju brač-nog steriliteta i tehnikama asistrane humane reprodukcije. U ovoj obla-sti edukovala se u svetu, prvo u kli-nici Hamersmit Hospital u Londonu, „kod najboljeg učitelja iz ove oblasti profesora Vinstona“, a potom kod eksperata u Austriji i Danskoj. Sa ne-kima od njih, poput čuvenog austrij-skog stručnjaka Petera Kemetera, sa-rađuje i danas, deset godina nakon što je u Novom Sadu osnovala Gene-sis, prvu privatnu ginekološku bolni-cu u Vojvodini.

„Kada sam počinjala, postavila sam sebi cilj da moja bolnica postane vr-hunska ustanova za lečenje sterilite-ta, da omogućim uslove, kadar, te-hičku opremljenost i rezultate kao

u najboljim svetskim centrima. Put do tog cilja, međutim, nije bio nima-lo jednostavan. Svaki iskorak ka po-dizanju kvaliteta zahtevao je mno-go napora i truda, kao i velika ma-terijalna sredstva i to bez ikakve po-drške države i uz vrlo nepovoljne fi-nansijske uslove na tržištu kapita-la. Najveću pomoć tada su mi pruži-li roditelji, koji se već pola veka ba-ve preduzetništvom. Oni su mi bi-li izvor znanja i iskustva, što je ne-procenjivo kada ste na početku sop-stvenog preduzetničkog poduhvata“, priča Crnogorac i dodaje da su joj ve-ra u sebe, istrajnost i hrabrost dodat-ni „bonus“ u poslovanju.

Začete bebe rastu na svim kontinentima

U klinici Genesis svake godine le-či se više hiljada pacijenata i ura-di oko 700 postupaka vantelesne oplodnje (VTO). U proteklih deset godina urađeno je preko 3.000 ta-kvih postupaka, začeto i rođeno oko 2.000 beba, koje, osim u Srbiji, ra-stu u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Mađarskoj, Norveškoj, Engleskoj,

Švedskoj, Australiji, Americi, Rusiji, Češkoj, Rumuniji, kao i u bivšim re-publikama SFRJ. Razlog za porast interesovanja inostranih pacijenata nije samo gotovo pet puta jeftini-ji postupak VTO, već izuzetno visok procenat njegove uspešnosti, ističe Crnogorac.

„U svetu se procenat uspešnosti kreće između 30 i 50 odsto, a u na-šoj klinici između 50 i 60 odsto. Genesis od 2009. godine učestvu-je i u Nacionalnom programu van-telesne oplodnje koji finansira Fond za zdravstveno osiguranje Srbije. U okviru tog programa, kod nas se le-čilo blizu 800 pacijentkinja i prema statistici RFZO, po uspešnosti smo, takođe, ispred svih drugih zdravstve-nih ustanova koje su u njega uklju-čene“, napominje Crnogorac i do-daje da se u njenoj bolnici realizuje i program VTO koji finansira vlada AP Vojvodine.

Vantelesna oplodnja je, prema reči-ma naše sagovornice, složen i skup proces, koji zahteva kontinuirano ulaganje u najsavremeniju opremu, uvođenje najnovijih dijagnostičkih metoda i konstantnu edukaciju ka-dra. Bolnica ima 29 zaposlenih i 17 konsultanata iz različitih zdravstve-nih oblasti. Kao što su pacijenti in-ternacionalni, tako i Genesis sara-đuje sa nekoliko eminentnih evrop-skih ginekoloških i genetskih cen-tara i u svom timu ima stručnja-ke iz Mađarske, Austrije, Holandije, Španije... Kompletan tim je kon-stantno uključen u razne naučno- istraživačke projekte, učestvuje na stručnim događajima i specijalistič-kim edukacijama u zemlji i inostran-stvu, a Genesis je članica evropskog (ESHRE) i američkog (ASRM) udru-ženja za humanu reprodukciju.

„Svake godine ulažemo u novu opremu, iako je to izuzetno skupo i sve sami finansiramo“, kaže Zorica Crnogorac, ali dodaje da je, zato, klinika Genesis postala sinonim za inovacije u regionu. Najreferentnija evropska laboratorija za genetiku „IGENOMIX“ iz Španije, izabrala je novosadsku ginekološku kliniku da

„

Zorica Crnogorac Ilić, Genesis

Stvaranje života je najdelikatniji posao„U preduzetništvu neće uspeti onaj kome je motiv samo novac a ne želja da nešto stvori. U oblasti za koju sam se opredelila, to pravilo je iznad svega, jer stvaranje života je izuzetno delikatan posao“, ističe Zorica Crnogorac Ilić, vlasnica specijalne ginekološke bolnice Genesis, koja je zahvaljujući primeni najinovativnijih metoda premašila svetski procenat uspešnosti u postupku vantelesne oplodnje, a bebe začete u ovoj novosadskoj klinici rastu na svim kontinentima.


inoVatiVni predUzetnik godine 2015

na ove prostore prva uvede revo-lucionarne metode genetskog testi-ranja i ispitivanja, koje povećavaju uspeh vantelesne oplodnje do 80 odsto i dobijanje zdravog potom-stva, poput ERA testa, zatim BRCA 1/2, CTG, PGD, PGS, SAT testova itd. Genesis je prva u Srbiji počela da ko-risti i PRIMO VISION sistem za kon-stantni nadzor embriona, koji poma-že u odabiru najkvalitetnijeg embri-ona i time znatno uvećava šanse za trudnoću. Osim naučnog i profesio-nalnog razvoja, za uspeh u ovoj obla-sti medicine posebno je važno us-postavljanje poverenja između leka-ra i pacijenata, ističe Crnogorac, ko-ja napominje da je i sama zahvaljuju-ći procesu vantelesne oplodnje po-stala majka, pa, stoga, i kao čovek ve-oma dobro razume strepnje i nade svojih pacijenata.

Bitka protiv pada nataliteta Naša sagovornica planira otvara-

nje manjeg porodilišta, a u bolnici razmišljaju i o pokretanju sopstve-nog fonda. „Svake godine finansi-

ramo postupak kod desetak parova, koji nisu u mogućnosti da ga plate. Kod nas pacijenti plaćaju samo pr-vu konsultaciju i prvi postupak van-telesne oplodnje, a svi ostali pregledi su besplatni. Obezbedili smo i druge olakšice, poput beskamatnih kredi-ta za pacijente bolnice. Želja nam je da u bliskoj budućnosti pokrenemo i sopstveni genetski centar. Smatram da preduzetnici treba da udružuju firme, kapital, da zajedno nastupaju na tržištu, jer to je put koji u buduć-nosti donosi uspeh“.

Kada je reč o podršci drža-ve, Crnogorac ističe da se konačno moraju izjednačiti privatne i držav-ne bolnice u pristupu sredstvima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. „Ne sme biti povlašćenih, neka kvalitet usluga bude nagrađen, a pacijenti i njihovo zadovoljstvo mo-raju imati prioritet. Već dugo se zala-žem za to kroz članstvo u Asocijaciji privatnih zdravstvenih ustanova i pri-vatnih praksi u Srbiji. Postoje najave iz Ministarstva zdravlja da bi uskoro mo-glo doći do potpisivanja ugovora sa

privatnim zdravstvenim ustanovama u kojima će pacijenti moći da se le-če uz zdravstvenu knjižicu. Država bi, takođe, trebala da stvori bolje uslove za privatni sektor. Postoje provereni mehanizmi, gde država može da po-mogne - povoljniji krediti bez zaloga, poreske olakšice, garancije za start-up, više programa za podršku žena-ma preduzetnicama, podsticaji po-put onih za strane investitore i slično“.

Vantelesna oplodnja je sve raspro-stranjenija, a zahvaljujući inovacija-ma procenat uspešnosti će se u bu-dućnosti poboljšavati, uverena je Crnogorac. „Puno je prostora za na-predak, kao što je dobijanje vital-nih i zdravih embriona, odnosno primena preimplatacione genetske dijagnostike koja ima za cilj da po-maže kod izbora zdravih embrio-na“. Napredak medicine u ovoj obla-sti, međutim, ne može potisnuti zeb-nju usled sve alarmantnijih demo-grafskih trendova, poput najnovijeg podatka Ujedinjenih nacija da će u Srbiji 2050. godine živeti milion i po stanovnika manje nego sada, upo-zorava Crnogorac. „U potrazi za us-pehom i materijalnom sigurnošću sve više žena odlaže prvu trudnoću, ne razmišljajući da vreme za rađa-nje dece nije beskonačno, pa je evi-dentan pad nataliteta u celoj Evropi. Prosečna starost naših pacijentkinja pre deset godina iznosila je 31, a danas prelazi 35 godina. Statistika Svetske zdravstvene organizacije sve-doči da svaki sedmi par ima pro-blem sa stvaranjem porodice, a u Srbiji se prema nekim podacima sa sterilitetom bori oko 300.000 paro-va“, navodi naša sagovornica.

Stoga, ističe, da joj je u njenom poslu uspeh važan, ali podjednako joj je bitno i kako dolazi do njega. „Preduzetništvo u bilo kojoj delat-nosti osuđeno je na propast, ako se u njega kreće samo radi novca, a ne zbog želje da nešto napravite i zadovoljstva što vam je to uspe-lo. U oblasti za koju sam se opre-delila, to pravilo je iznad svega, jer stvaranje života je izuzetno delika-tan posao“.


2015

„Da sam preduzetnik koji treba da obezbedi kredit, pokušala bih da nađem banku koja razume moje poslovanje i moju viziju. Trudila bih se da dokažem da razmišljam strateški i da kvalitetno upravljam kompanijom i njenim finansijama. Bankarima najviše znači kada ispred sebe vide osobu koja je dobar poslovni strateg, jer je kvalitet upravljanja presudan za budućnost preduzeća“, savetuje Svetlana Tolmačeva Dingarac, predsednica Izvršnog odbora ProCredit banke.

Ako bi dobili dinar sva-ki put kada smo čuli da „nema dovoljno kvalitet-nih klijenata za krediti-ranje u Srbiji“, svako od nas bi mogao da otpla-ti svoje pozajmice ili ba-

rem da pokrije minus na tekućem računu. U ProCredit banci, međutim, veruju da dobre klijente treba tražiti, „gajiti“ i - boriti se za njih u konkuren-ciji sa drugim bankama.

„Kako bismo mogli da obezbedi-mo povoljnije kredite po jednostav-nijim procedurama, od prošle godi-ne izračunavamo kreditni limit pre-duzeća, koji nam pomaže da bo-lje procenimo potrebe i mogućno-sti klijenta za zaduživanje, i da mu ponudimo odgovarajuće proizvode. Potpisali smo, zatim, na nivou gru-pacije, 250 miliona evra vredan ga-rantni sporazum sa Evropskim ga-rantnim fondom, gde je 40 miliona evra izdvojeno za finansiranje ino-vativnih projekata MSP u Srbiji, i to od osvajanja novih proizvoda ili tr-žišta do uvođenja novih tehnologija u proizvodnju. Za naše klijente koji-ma su potrebni dugoročni investici-oni krediti imamo otvorenu liniju fi-nansiranja sa našom centralom, koja može direktno da ih finansira u Srbiji sredstvima prikupljenim pod povolj-nijim uslovima u Nemačkoj“, kaže Svetlana Tolmačeva Dingarac, pred-sednica Izvršnog odbora ProCredit banke.

Pobrojane i slične mere, međutim, samo su deo rešenja za složen od-nos između banaka koje nastoje da rizik svog poslovanja svedu na mi-nimum i malih i srednjih preduze-ća koja predstavljaju veoma speci-fičnu i raznorodnu grupu klijenata. Na to upućuju i rezultati istraživanja Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) i anketa „Hiljadu preduze-ća“ USAID-a, prema kojima vlasnici MSP u Srbiji, umesto da odu u ban-ku, radije troše sopstvena sredstva ili pozajmljuju od porodice i prijate-lja da bi finansirali poslovanje firme. Tolmačeva Dingarac smatra da neke od tih firmi dobro procenjuju da ne

bi bile prihvaćene kao klijenti, po-što ne vode svoje finansije na pregle-dan način ili posluju pretežno sa ke-šom, pa njihova solventnost ne mo-že da se pravilno proceni. Tu ubra-ja i ne tako mali broj preduzeća ko-ja poseduju nelegalizovani poslov-ni prostor, koji ne može da posluži kao kolateral.

U drugu grupu, nastavlja, spada-ju oni kreditno sposobni ali jako oprezni, koji više puta odmere pre nego što uđu u obaveze, svesni da će morati godinama da ih otplaću-ju. „Srećom po banke, osim onih ko-ji ne mogu ili neće da se zaduže, ima sasvim dovoljno klijenata voljnih da iskoriste trenutnu situaciju na finan-sijskom tržištu, pošto su krediti in-deksirani u evrima izuzetno povoljni dok su kamate na dinarske pozajmi-ce na istorijskom minimumu. Zato i savetujemo klijentima da makar svo-je kratkoročne obaveze prebace u dinarske, kako bi umanjili valutni ri-zik“, naglašava Tolmačeva Dingarac.

Za investicionim kreditima je, na-žalost, relativno niska tražnja na do-maćem tržištu, ali, kako ističe, s obzi-rom na prilike u privredi nije ni čudo da su preduzeća oprezna kod plani-ranja ulaganja. „Ohrabruje, ipak, da u Srbiji postoji ’niša’ kvalitetnih proi-zvođača, koji imaju potrebu za ulaga-njima u tehnologiju, opremu ili po-slovni prostor.”

Kako stvoriti klijenta ProCredit banka specijalizovana

je za kreditiranje MSP i preduzetnika, među kojima kao posebno uspeš-ne izdvajaju poljoprivrednike, ko-ji čine 40 odsto njihovog kreditnog portfolija, i preduzeća koja proizvo-de za izvoz ili za domaće tržište ra-di supstitucije uvoza. Iako se MSP se-gment smatra rizičnom klijentelom, Svetlana Tolmačeva Dingarac objaš-njava da se banka u proceni rizika oslanja na kreditnu tehnologiju ka-kvu bi primenio svaki dobar doma-ćin, a koja podrazumeva detaljno upoznavanje sa poslovanjem klijen-ta, od finansija preko načina uprav-ljanja preduzećem i biznis modela

Svetlana Tolmačeva Dingarac, predsednica Izvršnog odbora ProCredit banke

Bankari se bore za dobre klijente


generalni sponzor

do poslovnog plana. „Klijenti pone-kad u šali kažu da ono što su otkrili nama teško otkrivaju i najbližima, ali banka mora, pre svega, da vodi ra-čuna o svojim štedišama i njihovom novcu koji plasira, što znači da ne sme da preuzme preveliki rizik. Zato u poslednjih nekoliko godina puno pažnje posvećujemo onima koji teže da formalizuju svoje poslovanje, da urede svoje poslovne knjige i smanje udeo poslovanja u gotovini“.

Rezultat takvog pristupa je udeo NPL-a od svega 2,8 odsto, za razliku od proseka domaćeg finansijskog sektora koji je, prema procenama Udruženja banaka Srbije, dostigao 25,73 odsto.

U takvoj situaciji, sve rigorozniji kriterijumi u proceni rizika predstav-ljaju presudan faktor koji, prema mi-šljenju Tolmačeve Dingarac, spreča-va značajan broj zdravih preduzeća da dođu do kvalitetnih pozajmica, što je, ocenjuje, šteta ne samo za njih i za banke, već i za ukupni privredni

razvoj. „Ima kompanija koje su previ-še rizične za kreditiranje zato što su-više kratko posluju. Usled toga, kada žele da investiraju, ne mogu da otpla-te kredit iz trenutnog poslovanja već tek od efekata tog ulaganja, ili mogu da ponude samo jako specifičan ko-lateral, pa banka zna da će, ako do-đe do problema, morati da ga proda uz veliki diskont. To su sve, dakle, ra-zlozi zbog kojih su brojne firme, tre-nutno, prerizične za kreditiranje, ia-ko nisu ni loše niti bez perspektive“. Tolmačeva Dingarac veruje da bi ta-kve firme imale koristi od garantnih programa države i međunarodnih institucija, ali naglašava da u osmiš-ljavanju takvih mera treba insistira-ti da i banke ponesu deo rizika, „ka-ko ne bi dolazilo do moralnog hazar-da i nekritičnog finansiranja projeka-ta“. Sa druge strane, kao primer do-bre saradnje između države i bana-ka, kada je reč o podršci za MSP, na-vodi program bespovratnih sredsta-va za nabavku opreme Ministarstva

privrede, za koji je u ovoj godini iz-dvojeno milijardu i po dinara.

Bankari u koži preduzetnikaNa pitanje o čemu bi najviše vodi-

la računa pri zaduživanju da se na-đe u ulozi preduzetnika ili vlasnika MSP, Svetlana Tolmačeva Dingarac odgovara: „Potražila bih banku koja razume moje poslovanje i moju vi-ziju. ProCredit, recimo, nikada nije imala poslovnu politiku da po sva-ku cenu plasira kredit, već uvek na-stojimo da ta pozajmica utiče na ra-zvoj i profitabilnost biznisa kome je namenjena“.

Stoga bi, da je preduzetnik, u pre-govorima sa bankom oko pozajmi-ce, pre svega insisitirala na argu-mentima koji dokazuju da razmi-šlja strateški, da kvalitetno uprav-lja kompanijom i njenim finansija-ma. „Bankarima najviše znači kada ispred sebe vide osobu koja je dobar poslovni strateg, jer je kvalitet uprav-ljanja presudan za budućnost predu-zeća“, naglašava Svetlana Tolmačeva Dingarac.

To, dodaje, potvrđuju i primeri us-pešnih domaćih preduzetnika ko-ji su tokom prethodne četiri godine učestvovali na konkursu revizorsko – konsultantske kompanije EY za naj-boljeg preduzetnika u Srbiji. Odluka ProCredit banke da se uključi u ovaj EY projekat kao generalni sponzor, pred-stavlja još jednu potvrdu njenog stra-teškog opredeljenja da podrži razvoj preduzetništva u Srbiji. „ProCredit ban-ka je tokom prethodnih petnaest go-dina poslovanja plasirala u MSP sek-tor blizu četiri milijarde evra, a ovaj se-gment domaće privrede dominira sa 88 odsto učešća u našem kreditnom portfoliju. Zato ćemo kroz našu kredit-nu politiku, kao i kroz aktivnosti kao što je podrška izboru za najboljeg pre-duzetnika godine, nastaviti da pruža-mo značajan podstrek svim domaćim privrednicima i preduzetnicima, ka-ko bi nastavili da investiraju u moder-nizaciju svog poslovanja, primenjuju tehnološke i druge inovacije i otvaraju nova radna mesta“, najavljuje Svetlana Tolmačeva Dingarac.


2015

Danas smo se naradili, ali je vre-delo“, za-ključio je Božo Jan-ković, di-

rektor kompanije Ente-rijer Janković i predsed-nik nezavisnog žirija na-kon donošenja zajednič-ke odluke o tome ko je najbolji u četvrtom po redu izboru za EY Pre-duzetnika godine. Kao i prethodnih godina, me-đu finalistima se izdvoji-lo nekoliko preduzetni-ka koji su po svojim po-slovnim rezultatima, ino-vativnosti, posvećenosti,

odnosu prema zaposle-nima i društvenoj zajed-nici, kao i po načinu na koji razmišljaju o daljem razvoju bili toliko izjed-načeni, da su u finalnoj odluci presudile nijanse. „Ipak, te nijanse su bile dovoljno uočljive da se bez dvoumljenja saglasi-mo oko pobednika u sve tri kategorije“, ističe Jan-ković.

Zašto je vredelo ulo-žiti toliko truda u žiri-ranje objašnjava Darko Budeč, direktor kompa-nije Buck: „Kandidati su bili sjajni i nije bilo la-ko među njima odabra-ti onoga koji će u Monte

„

Ljudi koji zavređuju posebno poštovanjeUspešni domaći preduzetnici brži su od države u prilagođavanju svetu, ali se u tome oslanjaju isključivo na sopstvene mogućnosti i uspevaju uprkos nepovoljnom lokalnom ambijentu, što dugoročno ne može obezbediti perspektivu ni za njih ni za društvo ukoliko im ne pruži neophodnu podršku, saglasni su članovi nezavisnog žirija.

Božo Janković, EY Preduzetnik godine 2014 u Srbiji

Kompaniju Enterijer Janković osnovao je pre dve i po decenije u Novom Sadu gospodin Božo Janković. Kompanija predstavlja regionalnog lide-ra u oblasti projektovanja i opremanja enterijera visokog ranga i složenosti i proizvodnje građe-vinske stolarije vrhunskog kvaliteta. Danas, zapo-šljava blizu 500 ljudi i može se pohvaliti sa preko 1000 izvedenih projekata različitog tipa. Pored sedišta u Srbiji, kompanija Enterijer Janković ima i predstavništva u inostranstvu (u Nemačkoj, Rusiji, Kazahstanu, Belorusiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini) i nekoliko filijala (u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Lionu, Abu Dabiju, Bakuu i Sankt Petersburgu). Kompanija Enterijer Janković dobitnik je brojnih nagrada, a među značajnijim ističe se nagrada za Izvoznika godine koju dodeljuje SIEPA, na osnovu obima izvoza i visokog kvaliteta urađenih poslova u inostranstvu koju je kompanija osvojila 2004. godine.

Utisci žirija o izboru preduzetnika godine


nezaVisni žiri

Karlu najbolje predstavi-ti ne samo svoju kom-paniju, već ukupan pre-duzetnički potencijal u Srbiji. Zadivljujuće je ka-da vidite kako se u ak-tuelnoj ekonomskoj situ-aciji u svetu i kod nas, ti ljudi bore svojim zna-njem, energijom, odluč-nošću da se pozicionira-ju na najzahtevnijim tr-žištima, pa čak i rešeno-šću da postanu global-ni lideri u svojoj branši“, ocenjuje Budeč i ističe da kvalitet kandidata to-kom sve četiri godine ta-kmičenja opovrgava bilo kakvu dilemu oko toga da li Srbija ima dovoljno preduzetničkih kapacite-ta za učešće na ovakvom takmičenju. „Uslovi na tr-žištu su sve složeniji i usled toga na njemu mo-gu da opstanu i da se ra-zvijaju samo najbolji. U Srbiji takvih ima mnogo više nego što se to, uobi-čajeno, pretpostavlja, ali sa rastom prepoznatlji-vosti i reputacije ovog

konkursa u domaćoj jav-nosti, svedoci smo da se prijavljuje sve veći broj kandidata, koji je ove go-dine bio rekordan“, na-glašava Budeč, iskreno uveren da će se takav trend nastaviti.

Brži od državeU javnosti većinom vla-

da percepcija da se sa ra-slojavanjem društva ra-slojila i domaća privre-da na tajkune i sitne pre-duzetnike, ali kroz ovaj konkurs je očito da po-stoji značajno, a goto-vo nepoznato jezgro pri-vrednika koji imaju ve-oma razvijeno poslova-nje, zavidne rezultate i kontinuirani rast zapo-šljavanja, ističe Gordana Lazarević, ekonomski stručnjak i konsultant na razvoju usluga Naučno-tehnološkog parka Beo-grad. „Oni posluju po najnovijim svetskim stan-dardima, sami uvode naj-novije tehnologije, sami pokušavaju da obuče lju-

Rade Ljubojević, EY Preduzetnik godine 2013 u Srbiji

Rade Ljubojević, vlasnik Sirogojno Company dobitnik je nagrade za uspešnog pojedinca od strane Privredne komore Užice zbog svojih rezul-tata u proizvodnji i preradi voća, a takođe je bio i jedan od nominovanih za najmenadžera 2013. godine od strane Srpske Asocijacije Menadžera - SAM. Sirogojno Company je porodična firma locirana u selu Sirogojno, na obroncima planine Zlatibor na zapadu Srbije. Osnovna delatnost firme je otkup svežeg voća proizvedenog u eko-loški zdravom okruženju, njegova obrada, prera-da, dalja prodaja i plasman na domaćem i stranim tržištima. U poslednjih 10 godina, kompanija se dokazala kao jedna od vodećih u Srbiji za pro-izvodnju zamrznutog voća i povrća, a od 2010. godine počinje i sa proizvodnjom sušenog voća i povrća i njegovim izvozom na različita tržišta od Švedske i Norveške, pa sve do Japana. Kompanija takođe radi i na edukaciji domaćinstava koja se bave poljoprivredom u Zlatiborskoj regiji i na društveno-korisnim aktivnostima koje bi unapre-dile okruženje i razvoj zajednice u kojoj posluju. Gospodin Ljubojević je pobednik nacionalnog takmičenja održanog početkom 2013. godine.

Dok u drugim zemljama državnici na najvišem nivou odaju javno priznanje uspešnim preduzetnicima, kod nas za njih retko znaju i najbliže komšije

Iako su naši preduzetnici veoma konkurentni u onome što zavisi od njih, ne mogu da se mere sa svojim kolegama iz Nemačke, Austrije, Italije i drugih razvijenih zemalja kada je reč o lokalnom poslovnom ambijentu


2015

de da usvoje najnovija znanja... Bilo da su se specijalizovali za određe-ne tržišne niše, ili da di-fersifikuju svoje poslova-nje, svi kandidati sa ko-jima smo razgovarali ve-oma su svesni da jedino znanjem mogu da se iz-bore sa konkurencijom. Oni su izuzetno dobro obavešteni o trendovima u svetu i nastoje ne samo

da ih prate, već da sagle-daju na čemu mogu da izgrade svoju prednost i budu bolji od drugih. Pri tom, primorani su da se od njih daleko više do-kazuju zbog lošeg imi-dža Srbije, da na sajmo-ve nose i svoje proizvo-de kako bi potencijalne partnere ubedili na licu mesta u njihov kvalitet dok drugi dolaze sa ka-

talozima – i sve to sami finansiraju, uglavnom iz sopstvenih izvora, jer su krediti i dalje nepovoljni a država im ne daje bilo kakvu podršku“, komen-tariše Gordana Lazarević.

Na činjenicu da su na-ši preduzetnici daleko brži od države u prila-gođavanju svetskim to-kovima upozorava i Rade Ljubojević, vla-snik Sirogojno Company. „Način na koji ti ljudi raz-mišljaju pobuđuje po-sebno poštovanje i to je najznačajniji potencijal koji ova zemlja ima, ali se on ne podstiče. Naprotiv, iako su naši preduzetni-ci veoma konkurentni u onome što zavisi od njih, ne mogu da se me-re sa svojim kolegama iz Nemačke, Austrije, Italije i drugih razvijenih zema-

lja kada je reč o lokal-nom poslovnom ambi-jentu. Na žalost, oni ra-sipaju ogromnu energi-ju, vreme i novac na stva-ri koje su u uređenim državama sporedne jer su daleko bolje rešene. Naši preduzetnici, ume-sto da se fokusiraju na nove proizvode i tržišta, najviše su okupirani pre-vazilaženjem birokrat-skih prepreka, dokaziva-njem pred bankama da zaslužuju povoljnije uslo-ve kreditiranja, a svako od njih mora da osmišlja-va internu školu obrazo-vanja i pored tolikih pri-ča o dualnom obrazova-nju, za koje i dalje ne po-stoji sistemski koncept“, nabraja Ljubojević samo deo preduzetničkih po-teškoća i ističe da čak i u takvim uslovima uspe-

Darko Budeč, EY Preduzetnik godine 2012 u Srbiji

Darko Budeč je po struci inženjer elektroteh-nike. 1992. godine osnovao je kompaniju Buck u Beogradu. Buck razvija sopstveni dizajn svetiljki i proizvodi ih u sopstvenim pogonima od naj-kvalitetnijih materijala. Kreativni tim kompanije sastoji se od više industrijskih dizajnera i razli-čitih profila inženjera koji doprinose tome da kvalitetan dizajn prati najsavremeniju tehnologi-ju. Rezultat ovakvog rada je dvanaest nagrada za dizajn. Kompanija gospodina Budeča je trenutno orijentisana ka razvoju intelektualne sfere poslo-vanja, odnosno ka promociji srpskog dizajna u svetu. Gospodin Budeč smatra da je preduzet-nički duh ušao na sve nivoe njegove kompanije. Kompanija svoje proizvode izvozi u skandinav-ske zemlje, Italiju, Rusku Federaciju, Bliski Istok i Australiju. Darko Budeč ispred kompanije Buck, pobednik nacionalnog takmičenja održanog kra-jem 2012. godine, bio je prvi predstavnik Srbije na takmičenju za EY Svetskog Preduzetnika godi-ne™ održanog u Monte Karlu.

Zadivljujuće je kada vidite kako se u aktuelnoj ekonomskoj situaciji u svetu i kod nas, ti ljudi bore svojim znanjem, energijom, odlučnošću da se pozicioniraju na najzahtevnijim tržištima, pa čak i rešenošću da postanu globalni lideri u svojoj branši


nezaVisni žiri

vaju da se nose sa svet-skom konkurencijom, ali je pitanje koliko je to du-goročno održivo.

Naš preduzetnik je „multipraktik“

Mada ohrabruje činjeni-ca da sve kompanije koje su tokom prethodne če-tiri godine učestvovale u ovom konkursu i dalje us-pešno posluju i razvijaju se, Miloš Jelić, izvršni di-rektor Nelt Grupe sagla-san je sa ostalim članovi-ma žirija da zavidan po-slovni uspeh koji postižu pojedinci teško može bi-ti održiv bez značajnije društvene i državne po-drške. „Naši preduzetni-ci rade kao ’multipraktik’, doslovno se bave svim se-gmentima poslovanja u svojoj kompaniji. Svi isti-

ču da im je najveći pro-blem nedostatak kvalitet-nih kadrova, svesni su da uspeh ne može da se iz-gradi na jednom čoveku već na timu i da je kvalitet radne snage najznačajniji za njihov dalji rast. Ali ma-nje firme nemaju ni do-voljno znanja ni kapacite-ta da same oforme takve kadrove, njima je neop-hodna podrška od toga kako da obuče kvalitetne mentore, do sistemskih mera kroz reformu obra-zovanja“. S druge strane, da bi se pružila odgova-rajuća podrška, preduslov je da uspešna privatna ini-cijativa postane društvena vrednost koja će se istica-ti kao uzor. „Negativna se-lekcija je kod nas uzela toliko maha“, upozorava Jelić, „da se oni koji su po-

Gordana LazarevićGordana Lazarević radi kao individualni kon-

sultant na različitim poslovima u zemlji i ino-stranstvu. Sarađuje sa EC, SDC, SIDA, UNOPS, različitim državnim institucijama i drugim orga-nizacijama. Trenutno je konsultant na razvo-ju usluga Naučno-tehnološkog parka Beograd. Obavljala je funkciju pomoćnice ministra u Ministarstvu finansija u periodu 2001-2010. Rukovodila je Sektorom za razvojnu pomoć i fondove EU i bila odgovorna za koordinaciju rada ministarstava i drugih državnih institucija u pripremi programa i projekata koji će se finansi-rati iz sredstava inostrane pomoći.

Diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Usavršavala se na Hertie School for public administration, Berlin, seminarima u organizaciji Svetske banke, Vlade Republike Slovenije, korejske Agencije za međunarodnu saradnju, češke Agencije za promociju investi-cija, Marshall centra, UNCTAD-a. U kancelariji izvršnog direktora holandske konstituence u Svetskoj banci boravila je kao stipendista.

U javnosti većinom vlada percepcija da se sa raslojavanjem društva raslojila i domaća privreda na tajkune i sitne preduzetnike, ali kroz ovaj konkurs je očito da postoji značajno, a gotovo nepoznato jezgro privrednika koji imaju veoma razvijeno poslovanje, zavidne rezultate i kontinuirani rast zapošljavanja

Svi ističu da im je najveći problem nedostatak kvalitetnih kadrova, svesni su da uspeh ne može da se izgradi na jednom čoveku već na timu i da je kvalitet radne snage najznačajniji za njihov dalji rast


2015

stigli uspeh svojim trudom i za-laganjem, sklanjaju od javnosti jer se takav uspeh kažnjava na mnogo načina“.

Sa iznetim ocenama sagla-sni su svi članovi žirija, a Božo Janković dodaje da dok u drugim zemljama držav-nici na najvišem nivou oda-ju javno priznanje uspešnim preduzetnicima, kod nas za njih retko znaju i najbliže ko-mšije. U situaciji kada je do-maća industrija devastirana, uspešne preduzetničke kom-panije su još značajnije. „Ali

većina njih je nastala iz malih radionica i ako prilikom iz-gradnje kompanije svaku po-lugu ne zidate solidno – ku-ća će se srušiti“. Stoga je za kontinuirani i stabilan rast neophodno da i sami pre-duzetnici na vreme nauče da delegiraju odgovornost, a Janković ističe kao ohrabru-juće što je u ovom konkur-su vidljiva smena generacija u porodičnim firmama i da mlađi uspešno preuzimaju vođenje i dalji razvoj predu-zeća.

Miloš Jelić, izvršni direktor Nelt Grupe

Miloš Jelić, izvršni direktor Nelt Grupe, ekonomista sa bogatim, tridesetogodišnjim iskustvom u oblasti spoljne i unutrašnje trgovine. U Neltu je od 2000. godine, na odgo-vornim pozicijama od prodaje do generalnog menadžera Nelt Srbija. 2013. godine, nakon organizacionih promena, stupa na funkciju izvršnog direktora Nelt Grupe, koja danas uspešno posluje na tržištima Srbije, Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Angole, Zambije i Mozambika. U sasta-vu Nelt Grupe danas su i kompanije Neoplanta, Banim, Javna skladišta, Corner Shop i online servis Tako lako.

Kosta Andrejević, Zlatara Andrejević

Zlataru Andrejević osnovao je otac Koste Andrejevića nakon Drugog svetskog rata. Danas, ova porodična kompanija broji 30 zaposlenih i ima brojne klijente širom sveta. Pored sa-mostalne izrade luksuznog nakita, sarađuju i sa inostranim proizvođači-ma, čije brendove plasiraju kroz svo-je maloprodajne objekte na tri loka-cije u Beogradu ili putem interne-ta. Kosta Andrejević razvio je poslo-vanje na novim trendovima i tehno-logijama, a znanje o dragom kame-nju stekao je u evropskom ogran-ku najprestižnije škole u svetu, pri Gemološkom institutu Amerike (GIA). Zlatara Andrejević dobit-nik je prve nagrade TOP SERBIAN BRANDS za 2014. godinu, za odlič-ne poslovne rezultate u kategoriji Nakita i satova, vrhunski kvalitet i za-dovoljstvo potrošača.

Porodičnim juvelirstvom bavi se i treća generacija, sinovi Koste Andrejevića. Obojica su diplomira-ni GIA stručnjaci za drago kamenje i dijamante. Kosta Andrejević je izu-zetno ponosan na posvećenost svo-jih sinova porodičnom poslu i uve-ren je da će se kompanija i ubuduće uspešno razvijati.

Uče

snic

i


Afrodita Bajić, AMC - Afrodite Mode Collection

AMC-Afrodite Mode Collection je porodična modna kuća, čija je os-novna delatnost dizajn, proizvod-nja i prodaja ženske konfekcije. Kompaniju su osnovali Afrodita i Milan Bajić 1989. godine, a od 2009. godine se u rad porodične kom-panije uključila i druga generacija. Imperativi poslovanja su konstan-tno visok kvalitet proizvoda i uslu-ga, što je kompaniji donelo brojna priznanja i nagrade, kao i briga o zaposlenima i dugogodišnje zapo-šljavanje lica sa invaliditetom.

Afrodita Bajić, suosnivač i zame-nik direktora, po struci diplomira-ni pravnik, odlikovana je nagradom „Cvet uspeha za ženu zmaja“, koju dodeljuje Udruženje poslovnih že-na, čiji je aktivni član. Ujedno, kao ambasador ženskog preduzetniš-tva, promovisala je preduzetništvo i inspirisala mlade da pretoče svoje ideje u posao, pružajući im podrš-ku i kao mentor. Ističe da u školo-vanju, kao i u poslu, umesto deset-ki i profita, mnogo je važnije steći kvalitetno znanje i taj kvalitet reali-zovati i u svojoj profesiji.

Jovica Božić, Božić i sinovi

Kompanija Božić i sinovi osnovana je 1985. godine i bavi se pružanjem kompletne usluge preuzimanja, transporta i tretmana električnog i elektronskog otpada. Kompanija je 2000. godine prodala rekordan broj računara, razvila 21 prodajni centar i prema rangiranju časopisa Ekonomist, našla se na 15. mestu po profitabilnosti među 300 najboljih preduzeća u Srbiji i Crnoj Gori. Jovica Božić osnovao je i kompaniju Gowi, koja uspešno posluje već 16 godina kao partner kompanije Microsoft, a SIEPA im je dodelila nagradu za najboljeg izvoznika godine na tržište Velike Britanije.

Jovica Božić bavi se i turizmom i ističe da kompanija rentiranjem svojih vila na Jadranskom moru i na području Ivanjice može da postigne godišnji prihod od 15 odsto. Božić, po obrazovanju građevinski inženjer, ocenjuje da je za uspeh bio presudan njegov karakter, sposobnost da brzo razmišlja i iskoristi pravi momenat za ulaganja. Pažljivo je pratio trendove sa Zapada, preuzimao ih i prilagodio domaćem tržištu.

Milan Ćirić, Ćirić Agro MĐŽ

Milan Ćirić, vlasnik kompanije Ćirić Agro MĐŽ, počeo je da se bavi poljoprivredom još u ranoj mladosti, ugledajući se isključivo na najbolje u poslu i težeći da ih prevaziđe. Danas, kompanija Ćirić Agro MĐŽ, sa sedištem u Titelu, bavi se proizvodnjom u povrtarstvu, voćarstvu i ratarstvu i sa površinom od 2.500 hektara nalazi se u samom vrhu agroindustrije. S obzirom da su specijalizovani za proizvodnju jabuka, u voćnjaku površine 250 hektara vide najveći potencijal u daljem poslovanju kompanije. Preduzeće se bavi i semenskom proizvodnjom, raspolaže silosima kapaciteta od 12.000 tona i podnim skladištem od 22.000 tona, kao i hladnjačom kapaciteta od 12.000 tona.

„Čoveka održava rad, a u neradu ljudi sagorevaju“, kaže Milan Ćirić, koji je uspeo da prenese svoju poslovnu viziju i radne navike na sina i pripremi ga da ubuduće uspešno vodi kompaniju.

UČESNICI


2015

Nebojša Đinović, Superior

Kompaniju Superior osnovao je dr Ivo Đinović, a 1993. priključio se kao suosnivač i njegov sin Nebojša Đinović. Kompanija se bavi selekcijom sorti i hibrida povrća, proizvodnjom, doradom i pakovanjem semena. Sa istorijom dugom preko dvadeset godina, kompanija Superior predstavlja jedno od najprepoznatljivijih imena u poljoprivredi, kako u Srbiji, tako i u regionu. Superior je počeo skromno, sa pet radnika, a danas ima 50 zaposlenih i oko 30 sezonskih radnika angažovanih na održavanju oglednih polja i proizvodnje semena.

Nebojša Đinović 1999. godine završava Poljoprivredni fakultet, odsek ratarstvo, a 2001. godine postaje direktor kompanije Superior. Kompanija Superior ima odlično postavljen organizacioni sistem poslovanja, pa može da funkcioniše i bez prisustva ključnih rukovodilaca. To je Nebojši Đinoviću veoma bitno, jer bi voleo da u skorijoj budućnosti obezbedi više slobodnog vremena za druge aktivnosti.

Miloš Đukelić, Red Art Workshop

Kompaniju Red Art Workshop osnovao je 2003. godine Miloš Đukelić, filmski i TV reditelj i producent. Kompanija se najviše bavi proizvodnjom TV reklama, ali i filmova i internet audio-vizuelnih sadržaja. Sa sedištem u Beogradu, preduzeće ima kancelarije i u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Albaniji, Grčkoj i Los Anđelesu. U domenu filmske proizvodnje i postprodukcije jedni su od lidera na tržištima Centralne i Jugoistočne Evrope. Kompanija Red Art na godišnjem nivou ima preko 70 projekata a obuhvata i tržišta Rusije, SAD, Bliskog Istoka i Južne Amerike. Nosilac je brojnih nagrada za kvalitet: Leo Burnett 7+, Magdalena, kao i mnogih domaćih i regionalnih priznanja.

Miloš Đukelić ističe da je, osim interesovanja za nove medije i umetnost, njegovom uspehu doprinelo i to što je kroz bavljenje košarkom stekao sportski duh i dodaje da su ključne osobine za uspeh u preduzetništvu odlučnost i pozitivan stav. „Budi to što jesi“, glasi motiv kojim se godinama vodi.

Slobodan Gogić, MNG Plastik - Gogić

MNG Plastik - Gogić bavi se proizvodnjom posuda za odlaganje otpada, stadionskih stolica i drugih plastičnih proizvoda većih dimenzija. Ova porodična firma sa sedištem u Inđiji postoji od 1974. godine, zapošljava 50 radnika, a trenutno izvozi u preko 20 zemalja Evrope, Afrike i Južne Amerike, gde ostvaruje 70 odsto svojih prihoda. Kompanija je dobitnik različitih priznanja: Probiznis lider za najuspešnije malo preduzeće u Srbiji, Oktobarska nagrada opštine Inđija, godišnja nagrada Sremske privredne komore itd.

Slobodan Gogić ističe da za svako tržište mora postojati strategija, za svaku situaciju adekvatno rešenje. Ideje su pokretač iz kojeg se rađaju prilike, a uz dobru realizaciju prilike kruniše uspeh. Posvećeni odnos sa klijentima i fleksibilnost u poslovanju obezbeđuju glavnu prednost nad konkurencijom u eri kada svako može da napravi proizvod sličnog kvaliteta ili dizajna. „Sa nama partneri vole da rade“, kratko objašnjava svoj uspeh Slobodan Gogić.


uČESniCi

Branko Grba, Grba Prpić

Preduzeće Grba Prpić osnovano je devedesetih godina kao porodično preduzeće za prevoz robe u međunarodnom transportu. Počeli su sa jednim kamionom, a danas su srednje preduzeće sa tridesetak zaposlenih, koje stalno uvodi nove standarde i tehnologije, pruža veoma kvalitetnu i brzu uslugu i raspolaže sa dvadeset izuzetno modernih vozila. Branko Grba ističe da su ugled kompanije gradili na kvalitetu, sigurnom transportu i poštovanjem rokova isporuke, pa sa klijentima u Poljskoj, Češkoj i Slovačkoj sarađuju već punih osamnaest godina. Specijalizovani su za prevoz svih vrsta komercijalnih roba iz i za sve krajeve zapadne, srednje i istočne Evrope.

Gospodin Grba ne krije želju da poslovanje kompanije preraste u porodični biznis. Svakog leta mlada generacija porodice Grba dolazi u kompaniju kako bi učila posao i pružila svoj doprinos. „Bez cilja nema rezultata“, glavni je moto osnivača kompanije.

Radojko Janić, Radijator-inženjering

Radijator-inženjering bavi se proizvodnjom kotlova za biomasu i drugih srodnih proizvoda, a kompaniju je osnovao Radojko Janić 1991. u Kraljevu. Danas kompanija zapošljava preko 350 radnika, od kojih je 40 diplomiranih mašinskih inženjera koji svakodnevno rade na usavršavanju kvaliteta proizvoda. Radijator-inženjering proizvodi kotlove od 15 do 550 kilovata koje izvoze u Rusiju i sve evropske zemlje, osim Švajcarske, a u skorije vreme počeli su sa njihovom ugradnjom u Srbiji.

Preduzeće u današnjoj organizaciji postoji od 2002. godine i neprekidno se razvija kroz primenu novih tehnologija, unapređenje kvaliteta i osvajanje novih evropskih tržišta. Radojko Janić kaže da danas proizvode kotlove u skladu sa najsavremenijim svetskim tehnologijama, a najbolji pokazatelj kvaliteta proizvoda i usluga jeste rast proizvodnje iz godine u godinu, kao i rast broja zaposlenih.

Čaba Kern, Cim Gas

Čaba Kern osnovao je kompaniju Cim Gas 1991. godine u Subotici. Osnovna delatnost kompanije je izgradnja i izvođenje gasnih instalacija, instalacija grejanja, hlađenja i klimatizacije, a ujedno se bave i trgovinom gasnih uređaja kao i opreme za grejanje i hlađenje. Kompanija je započela poslovanje sa osam zaposlenih, a danas ima tim od 60 ljudi koji zajedno ostvaruju godišnji promet od oko 4,5 miliona evra. Čaba Kern ističe da su zaposleni kičma kompanije Cim Gas i zato im se za desetogodišnjicu rada dodeljuje zlatna medalja za lojalnost, koju će ove godine dobiti deset radnika.

Kompanija se rukovodi poslovnom politikom da svakom klijentu izađu u susret i da za svakog rade podjednako kvalitetno, kao i da se odnosi grade na međusobnom uvažavanju.


2015

Ljiljana Kovačić, Metal-X

Kompanija Metal-X osnovana je 2002. godine sa sedištem u Turiji. Osnovna delatnost kompanije je proizvodnja specijalnih gumenih transportnih traka, gumeno tehničke robe i servisiranje transportnih traka na licu mesta toplom vulkanizacijom. Na samom početku, kompanija je imala dva radnika, jedan sto i telefon, a danas poseduju svu neophodnu opremu za ovu vrstu delatnosti. Metal-X ovlašćeni je regionalni distributer renomirane firme SAVATECH iz Kranja, a najveći komitenti kompanije su Tondah, Elixir, Victoria Group, MK Commerce, NEXE kao i sve šećerane, ciglane, fabrike veštačkih đubriva i proizvođači transportera.

Ljiljana Kovačić, inženjer operativnog menadžmenta, oduvek je bila fokusirana na ovu industriju, pa se i obrazovala za posao kojim se bavi. Uverena je da za uspeh u preduzetništvu uvek mora da se ide napred i planira da posao prenese na svoju ćerku, koja je već uključena u aktivnosti kompanije i polako se priprema da jednog dana dođe na njeno čelo.

Đorđe Ljujić, STAR Jela

Kompanija STAR Jela, osnovana 1992. godine, bavi se primarnom i sekundarnom obradom drveta, prometom, otkupom, prodajom i transportom drveta. Danas, kompanija je fokusirana na sekundarnu obradu drveta, gde se kao krajnji proizvod dobija biomasa, čime zamenjuju ugalj i mazut kao izvor toplotne energije. U preduzeću radi oko 100 zaposlenih, a poseduju i svoj vozni park, pa gotovo 90 odsto transportnih potreba obavljaju sami.

Đorđe Ljujić, nedugo nakon završene srednje elektrotehničke škole u Novom Sadu, registruje kompaniju STAR Jela u Crnoj Gori, da bi od 2001. godine, kompanija bila registrovana u Prijepolju. Đorđe Ljujić bazira svoje poslovanje na ideji da krajnji potrošač mora biti zadovoljan, a kako voli drvo i opremu koju koristi, to je nešto što mu pruža dodatno zadovoljstvo i smanjuje osećaj tereta upravljanja kompanijom.

Ivan Matijević, Pekara Pons

Kompanija Pekara Pons osnovana je 1991. godine u Čačku, kao samostalna zanatsko-trgovačka radnja. Danas ima 300 stalno zaposlenih, 70 vozila, a proizvodni kapaciteti su smešteni na prostoru od 5.500m2. Pored lokalnog i regionalnog tržišta na koje plasiraju robu kraćeg roka trajanja, prisutni su i u inostranstvu sa portfoliom zamrznutih i polutrajnih proizvoda.

Ivan Matijević, po struci mašinski tehničar, značajnije se uključio u poslovanje kompanije tokom veoma turbulentne 1993. godine. Usledio je znatno bolji period, zahvaljujući i uvođenju timskog rada u poslovanje. Ivan Matijević želi da posao naslede njegova deca, ukoliko budu imala interesovanja za ovu delatnost, što zahteva i odgovarajuće školovanje i edukaciju. Inovativnost u poslovanju kompanije Pons vidi kao konkurentsku prednost i zato namerava da se na nju dodatno fokusira.


uČESniCi

Dragomir Milanović, Linea Milanović

Kompanija Linea Milanović osno-vana je 2000. godine i bavi se pro-izvodnjom ekskluzivnog namešta-ja najvišeg kvaliteta, kompletnim opremanjem i dizajnom enterijera različitih namena. Tom uspehu po-sebno je doprineo sin Dragomira Milanovića, koji je nakon studija ar-hitekture u Milanu i radnog iskustva u Italiji i Španiji, u porodičnu firmu uneo nove ideje i strategiju za ra-zvoj poslovanja.

Proizvodi kompanije Linea Milanović ističu se po kvalitetu i di-zajnu na domaćem tržištu i u re-gionu, a uskoro kreću u ofanziv-nije osvajanje inostranog tržišta. Osim Crne Gore, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, nameštaj izvo-ze i u Rusiju, Austriju i Švajcarsku. Kompanija je prepoznata kao jed-na od najuspešnijih porodičnih fir-mi u Srbiji i kroz priznanja „Blic Preduzetnik 2012 godine“ i „VIP Biz Partner 2014. godine“. Cilj im je da postanu svojevrstan i prepoznatljiv brend, a svojim radom i garancijom kvaliteta veruju da će u tome uspe-ti i kroz pet godina sebe vide kao „srpski Armani“.

Milan Popadić, CUBE Risk Management Solutions

Kompanija CUBE Risk Management Solutions osnovana je krajem 2012. godine, na inicijativu gospodina Milana Popadića i njegovog poslovnog partnera Marka Radojičića. Inicijalno su planirali da budu konsalting kompanija koja će pružati usluge malom broju velikih klijenata, ali shodno zahtevima tržišta menjaju poslovni koncept i sa novim poslovnim rešenjima u 2014. okreću se malim preduzećima. Za samo godinu dana za deset puta su uvećali broj klijenata i ostvarili ogroman rast. Po rečima Milana Popadića trenutno su najkvalitetnija firma u industriji poslovnih informacija, sa najbržim rastom.

Kompanija nastoji da osmisli svoja rešenja tako da odgovore na potrebe domaćeg tržišta, a da istovremeno budu inovativna i po kvalitetu u rangu inostranih kompanija iz iste delatnosti. Milan Popadić smatra da je to jedini način da budu u samom vrhu industrije i uspešno pariraju konkurenciji.

Bojan Premović, Milkop

Mlekara Milkop počela je sa ra-dom 1997. godine sa skromnom proizvodnjom u porodičnom kru-gu vlasnika Bojana Premovića. Sedište kompanije je u Raškoj, a glavna delatnost otkup mleka i proizvodnja mlečnih proizvoda. Milkop se neprestano razvijao i proširivao obim proizvodnje, a ubr-zo je uvedena i nova tehnologija za otkup i preradu mleka. Danas kom-panija zapošljava oko 150 ljudi u dva proizvodna pogona u Raškoj i Tavniku, a indirektno angažuje oko 50 firmi od kojih otkupljuje mleko. Ukupno imaju 4,5 hiljada proizvo-đača mleka, a na mesečnom nivou ostvaruju oko milion evra prometa.

Milkop je prepoznatljiv na tržištu po svojim tradicionalnim mlečnim proizvodima, a 2010. godine njihov proizvod paprika u pavlaci je pro-glašen za najbolji lokalni brend u okviru akcije „Najbolje iz Srbije“. Bojan Premović je pre tri godi-ne osnovao i kompaniju Milmari – kompleks nekretnina na planini Kopaonik, a posebno je ponosan što njegova mlekara svojim poslo-vanjem omogućava egzistenciju i brojnim drugim porodicama.


2015

Ljubiša i Boško Radivojević, Mainstream

Beogradska kompanija Mainstream, osnovana 2005. go-dine, specijalizovana je za pruža-nje naprednih hosting usluga veli-kim i zahtevnim klijentima i prepo-znatljiva na tržištu po izuzetno vi-sokom kvalitetu. Zahvaljujući vred-nom, iskusnom i posvećenom ti-mu, Mainstream na vlastitoj IT in-frastrukturi u tri data centra u Srbiji, jednim u Francuskoj i u SAD, hostu-je najveće i najposećenije sajtove na našem tržištu, zahtevne enterprise sisteme kao i respektabilne inostra-ne sajtove. Kompanija je po rastu poslovnih prihoda na prošlogodiš-njoj Deloitte-ovoj rang listi svrstana među 50 najbržerastućih tehnološ-kih preduzeća u centralnoj i istoč-noj Evropi.

Ljubiša i Boško Radivojević ističu da su u profesionalne angažmane u IT kompanijama ušli kao vrlo mla-di, što im je dalo priliku za kvalite-tan profesionalni razvoj. Najvažnije im je da rade ono što vole i da u to-me dostignu vrhunski kvalitet, a što su, po sopstvenoj oceni, uspeli kroz razvoj svoje kompanije koja, sada, može operativno da funkcioniše i bez njihovog stalnog prisustva.

Miloš Radojević, Biftek

Porodična kompanija Biftek započela je poslovanje tokom perioda velike inflacije devedesetih, a sada broji skoro 700 zaposlenih. Miloš Radojević, iako stomatolog po struci, rađe se opredelio za posao koji je započeo njegov otac. Danas, u kompaniji je zaokružen proizvodni proces od klanja stoke, obrade mesa, proizvodnje mesnih proizvoda, do njihove prodaje kroz sopstveni lanac 85 maloprodajnih objekata u Srbiji. Miloš Radojević ističe da je odluka o otvaranju maloprodajnih objekata bila najteža, ali i najbolja u dugogodišnjem poslovanju.

U porodici vlada kolektivan preduzetnički duh i među članovima ima ozbiljnih kandidata za buduće upravljanje preduzećem. Direktor kompanije Biftek ima petoro dece i navodi da su im od malena usadili ljubav prema porodičnom poslu, pa su neki od njih samoinicijativno izabrali studije i buduće profesije koje će doprineti daljem razvoju porodičnog posla.

Dejan Ristić, Jugotex

Dejan Ristić, osnivač i vlasnik kompanije Jugotex u Smederevu, uplovio je u preduzetničke vode pre skoro dvadeset godina. Po struci mašinski inženjer, sasvim slučajno 1996. godine sa prijateljem ulazi u tekstilnu industriju. U početku, njih dvojica su obavljala celokupan posao, a danas kompanija broji skoro 150 stalno zaposlenih. Vremenom, širio se i asortiman, od prvobitnih lovačkih i radnih odela, do pozicije glavnog proizvođača u domenu zaštitne opreme, HTZ opreme i zaštitne odeće. Naročito su prepoznatljivi po proizvodnji vojnih, policijskih i zaštitnih uniformi, kombinezona i jakni.

Dejan Ristić kaže da mu je najveći poslovni podsticaj kada vidi svoje proizvode na drugima, poput pripadnika rečne mornarice ili policije koji nose uniforme proizvedene u njegovoj kompaniji. Namerava da se povuče iz posla tek kada bude pronašao odgovarajuću zamenu za kvalitetno upravljanje kompanijom u budućnosti, a nada se da će njegov sin, srednjoškolac, pokazati interesovanje da nastavi porodični posao.

2015mediakonsalting.rs/wp-content/uploads/2018/01/ey2016.pdf · 2018. 1. 19. · branko grba, grba...

Documents