DOI: COBISS:

Pregledni rad (nauni) POLITIKA SUZBIJANJA MALOLETNIKE

DELINKVENCIJE KAO DETERMINANTA DRUTVENOG RAZVOJA

POLICY OF PREVENTION OF JUVENILE DELINGUENCY AS A DETERMINANT OF SOCIAL

DEVELOPMENT Darko Dimovski56 Pravni fakultet u Niu

Filip Miri57 Pravni fakultet u Niu

Saetak

Maloletnika delinkvencija je veliki drutveni problem. Njena ekspanzija je uslovila potrebu za pronalaenjem novih naina i sredstava za njeno suzbijanje. Zbog toga politika suzbijanja maloletnike delinkvencije dobija svoj puni pravni i drutveni znaaj. Stvaranje bezbednijeg i humanijeg drutva je preduslov za njegov dalji razvoj. U radu se autori bave pronalaenjem novih naina za kreiranje uspene politike suzbijanja maloletnike delinkvencije, polazei od njenih osnovnih kriminolokih obeleja, u cilju obezbeenja uslova za uspeniji drutveni razvoj.

Kljune rei: maloletnika delinkvencija, politika suzbijanja kriminaliteta, drutveni razvoj.

JEL: K14

Summary

Juvenile delinquency is a major social problem. Its expansion has made it necessary to find new ways and means of combating it. Because of this policy on juvenile delinquency is getting its full legal and social importance. Creating a safer and more humane society is a prerequisite for its further development. In this paper, the authors deal with finding new ways to create a successful policy for combating juvenile delinquency, based on its basic criminological characteristics, in order to en-sure conditions for successful social development.

Keywords: juvenile delinquency, crime prevention policies, social development.

1 Uvod

56 Trg Kralja Aleksandra 11, 18000 Ni, Srbija; e-mail: darko@prafak.ni.ac.rs 57 Trg Kralja Aleksandra 11, 18000 Ni, Srbija; e-mail: filip@prafak.ni.ac.rs

Maloletnika delinkvencija je verni pratilac svakog drutva. Ona se javljala gotovo u svim drutvenim sistemima i danas nema drave u kojoj ona ne predstavlja znaajni drutveni i pravni problem. Maloletniki kriminalitet se po svojoj strukturi i drutvenoj opasnosti sasvim pribliio kriminalitetu punoletnih lica. Posebno zabrinjava injenica da je recidiv kod maloletnih prestupnika u porastu, to ukazuje na nedelotvornost postojeih drutvenih i krivinopravnih mera za suzbijanje maloletnike delinkvencije i potrebu za pronalaenje novih i efikasnijih naina reakcije na ovaj sveprisutni negativni drutveni fenomen. Zbog toga bi politika suzbijanja kriminaliteta trebala da se pozabavi pitanjem maloletnike delinkvencije jer ona u mnogome koi i oteava razvoj svakog drutva, imajui u vidu znaaj mladih za prosperitet drutva u celini.

1.1 Pojmovno odreenje maloletnike delinkvencije

Svako ozbiljnije izuavanje odreene drutvene pojave zahteva da se ona najpre pojmovno odredi. U literaturi postoji mnotvo razliitih odreenja ponaanja maloletnika koja su u suprotnosti i svako od njih se vezuje za razliite pojmove i termine, iji sadraj nije uvek lako odrediti. Ovo su neki od izraza koji su u upotrebi: vaspitna zaputenost, vaspitna zanemarenost, vaspitna ugroenost, mladi sa disocijalnim ponaanjem, problem deca, moralna posrnulost, moralna defektnost, poremeaji u ponaanju, poremeaji u navikama, drutvena neprilagoenost, asocijalno, antisocijalno, sociopatoloko ponaanje mladih, maloletniko prestupnitvo, maloletniki kriminalitet, maloletnika delinkvencija, siledijstvo, huliganstvo (Jaovi, 1978, str. 21).

Pod maloletnikom delinkvencijom se podrazumeva itav spektar ponaanja maloletnika, od neprilagoenog do kriminalnog. Postoje dva pristupa reavanju ovog problema: iri (kriminoloko-socioloki) i ui (formalno-pravni).

Prema irem shvatanju maloletniku delinkvenciju ine svi oblici devijantnog ponaanja maloletnika, od preddelinkventnog do onog koje je inkriminisano u krivinopravnom zakonodavstvu. Meutim, maloletnika delinkvencija ne predstavlja samo krenje pravnih, ve i moralnih normi. Ovu grupu odreenja maloletnike delinkvencije ini nekoliko shvatanja. Prema jednom, nije dovoljno maloletniku delinkvenciju odrediti kao ponaanje suprotno pravnim normama, ve je neophodno odrediti odnos tih normi prema moralnom kodeksu koji vai u odreenom drutvu u odreeno vreme. Drugo shvatanje polazi od toga da je neophodno prouiti prestupniko ponaanje maloletnika i smatrati ga potencijalno kriminalnim, putem individualne i kolektivne moralnosti, na isti nain na koji se to ini i sa kriminalnim ponaanjem. Tree shvatanje je meovito jer pod maloletnikom delinkvencijom podrazumevaju se, kako ponaanja koja su regulisana krivinim zakonodavstvom, tako i ponaanja kojim se kre moralne norme jednog drutva. Za ovako shvaen pojam maloletnike delinkvencije koristi se i naziv prestupnitvo mladih. Drugaije reeno, maloletnika delinkvencija u irem smislu obuhvata takva devijantna ponaanja mladih odreenog uzrasta kojima se kre legalne norme drutvene sredine ili svaku aktivnost maloletnih lica ili maloletnih grupa koja predstavlja znatnije krenje bilo koje drutvene norme (Konstantinovi-Vili, Nikoli-Ristanovi & Kosti, 2009, str. 223). U prestupnitvo mladih pored vrenja krivinih dela spada i

itav niz drugih devijantnih ponaanja (beanje od kue i kole, skitnja, prosjaenje itd.). Neka od tih ponaanja spadaju u grupu prekraja, a neka vreaju moralne norme i nisu regulisana pozitivnim pravom.

Ue (formalno-pravno) shvatanje je prihvaeno od strane veine pravnih teoretiara. Po ovom shvatanju pojam maloletnike delinkvencije obuhvata sva ona ponaanja, koja su inkriminisana krivinim zakonima kao krivina dela. Ovo je formalno-pravni pojam maloletnike delinkvencije koji je izdvaja od drugih oblika devijantnih ponaanja. Prema ovom shvatanju maloletniki kriminalitet treba razlikovati od preddelinkventnog ponaanja koje moe da slui samo kao alarm za preduzimanje preventivnih mera. I u okviru ovakvog odreenja maloletnike delinkvencije postoji nekoliko shvatanja. Po jednom shvatanju maloletnika delinkvencija pored ponaanja kojima se kre norme krivinog zakonodavstva, obuhvata i razliite oblike krenja normi administrativnog karaktera tj. prekraje (skitnja, prosjaenje, prostitucija i dr), koja u kriminolokom smislu, predstavljaju preddelinkventna stanja. U krivinopravnoj literaturi se maloletnika delinkvencija u uem smislu esto oznaava i kao maloletniki kriminalitet (Jovaevi, 2006, str. 280).

I ire i ue shvatanje maloletnike delinkvencije ima svoje prednosti, ali i nedostatke. irem shvatanju se najee zamera da je neprecizno, difuzno i to moe da dovede do negativnih posledica u praksi, a njegova glavna prednost je vea mogunost preventivnog delovanja u cilju suzbijanja veeg broja drutveno opasnih pojava to ima poseban znaaj kod prestupnitva mladih. Prednost ue definicije je u veoj preciznosti u odnosu na iru definiciju, dok je osnovni nedostatak u prevelikoj limitiranosti pravnim normama i izraenom formalizmu. Razliiti pristupi u definisanju maloletnike delinkvencije ukazuju na njenu kompleksnost i sloenost to ponekad stvara probleme prilikom sprovoenja kriminolokih istraivanja.

1.2 Fenomenologija maloletnike delinkvencije

Teka krivina dela poinjena od strane maloletnika privlae panju kako strune, tako i laike javnosti. Iako je broj krivinih dela u poslednje vreme na najniem nivou od sredine osamdesetih godina prolog veka, i dalje postoji znaajan udeo maloletnike delinkvencije u ukupnom kriminalitetu. Tako je, na primer, u Sjedinjenim Amerikim Dravama samo tokom 2000. godine bilo uhapeno 2,4 miliona maloletnika, to predstavlja oko 10% ukupne maloletnike populacije u SAD-u (Heilbrun & Sevin, 2005, str.19).

Podatak, koji treba posebno da zabrinjava kriminologe, odnosi se na broj poinjenih krivinih dela sa elementima nasilja. Naime, u periodu od 1989. do 1994. godine porastao je broj uhapenih maloletnih delinkvenata za poinjen kriminalitet nasilja za 62%. Iako je broj ovih krivinih dela, izvrenih od strane maloletnika, poeo da se smanjuje posle 1997. godine (Heilbrun & Sevin, 2005, str. 19), neophodno je posveivati posebnu panju ovom drutvenom fenomenu, jer se iz njega regrutuju punoletna lica, koja ine krivina dela jo veeg stepena drutvene opasnosti.

Slina je situacija i u Republici Srbiji. Najvei obim maloletnike delinkvencije zabeleen je sredinom rata na prostoru bive Jugoslavije. Nakon toga zabeleen je trend opadanja broja izvrenih krivinih dela od strane maloletnih lica. U poslednje vreme obim maloletnike delinkvencije je na (skoro) istom nivou (Konstantinovi Vili, Nikoli Ristanovi & Kosti, 2009, str. 94). Bez obzira na ovaj trend, neophodno je, sa ciljem daljeg smanjenja maloletnike delinkvencije, primenom savremenih kriminalnopolitikih mera, prouavati uzroke maloletnike delinkvencije.

1.3 Etiologija maloletnike delinkvencije

Etiologija maloletnike delinkvencije se prouava, kao i kriminalitet uopte, kroz egzogenu i endogenu etiologiju. Iako neki kriminolozi naglaavaju specifinost etiologije maloletnike delinkvencije, treba napomenuti da na pojavu maloletnike delinkvencije deluju, pre svega, oni kriminogeni faktori, koji deluju na pojavu kriminaliteta uopte. To ne znai da maloletnika delinkvencije nema specifine faktore, koji doprinose njegovoj pojavi. U narednom delu rada autori e se baviti sagledavanjem specifinih kriminogenih faktora maloletnike delinkvencije kroz prizmu socijalne sredine i linosti maloletnog delinkventa.

Jedan od najznaajnih kriminogenih faktora socijalne sredine je porodica u kojoj maloletnik ivi. Mnogi kriminolozi, kao to su Loeber i Loeber-Satuhamer, smatraju porodicu kljunim faktorom u buduem kriminalnom ponaanju maloletnika. Stoga su sprovoena brojna istraivanja, kojim se elela utvrditi veza izmeu ponaanja maloletnika, sa jedne strane, i nepostojanja jednog roditelja, kriminalne prolosti roditelja, strogosti kod vaspitavanja maloletnika, zanemarivanja i zlostavljanja dece, nasilja u porodici, zloupotrebe psihoaktivnih supstanci u porodici, postojanja mentalnih bolesti u porodici, socio-ekonomskog statusa roditelja itd. (Petrosino, Derzon & Lavenberg, 2009, str. 109). O tome koliko odnosi u porodici mogu da utiu na formiranje linosti i na ponaanje oveka u budunosti najbolje svedoi stav Nikole Rota:

Deca iz porodica u kojima postoji meusobno poverenje, ljubav i drugarski odnosi i izmeu roditelja samih i izmeu roditelja i dece, verovatnije je da e biti odrasli ljudi sa pozitivnim osobinama (sa oseanjem nezavisnosti, sigurnosti u sebe, uravnoteeni, sa dobrim socijalnim kontaktima), nego to e postati deca iz porodica u kojima su esti sukobi i razmirice i u kojima nema dovoljno ljubavi i brige za dete. (Radoman, 2013).

Kako nam duina naunog lanka ne dozvoljava da se posvetimo analizi svih pomenutih kriminogenih faktora vezanih za porodicu, obratiemo panju na one najznaajnije.

Brojna istraivanja su pokazala da nepostojanje oca u prodici predstavlja pouzdan pokazatelj kriminalnog ponaanja maloletnika. Naime, smatra se da oevi nude ekonomsku stabilnost, pomau dosta majkama u podizanju dece, to umanjuje njihov stres, kao i to da prisustvo oca poveava oseanje bezbednosti u porodici. Ovi faktori dostiu svoj puni kapacitet u sluajevima dece adolescentskog uzrasta. Tada su deca samohranih majki sklona korienju droga, ee postaju lanovi maloletnikih bandi, bivaju izbaeni iz kole i postaju maloletnike ubice. Anketa, sprovedena u okviru

projekta Nasilje u amerikim dravnim kolama, pokazala je da 71% nastavnika, kao i 90% dravnih slubenika smatraju da nedovoljna kontrola kod kue predstavlja glavni faktor nasilnikog ponaanja dece u kolama (Maginnis, 1997, str. 62). Drugim reima, kontrola dece kod kue je manja, ukoliko se radi o porodicama sa jednim roditeljem, naroito se to odnosi na porodice bez oca. Argument za nau tvrdnju, da nepostojanje oca doprinosi sklonosti ka delinkvenciji maloletnika, moe se nai u istraivanju psihijatra Kelama eparda. On je doao do rezultata da su deaci stariji od deset godina, koji su odrasli samo sa majkom, bez obzira na porodine prihode, vie skloni delinkventnom ponaanju, u odnosu na decu, koja su odrasla u vielanim porodicama, u kojima je bio prisutan otac (Konstantinovi Vili, Nikoli Ristanovi & Kosti, 2009, str. 31).

Degradirana porodica se moe odrediti kao porodica u kojoj postoje narueni odnosi izmeu njenih lanova, koji mogu dovesti do neadekvatne socijalizacije dece i do njihovog delinkventnog ponaanja, kao i do vrenja krivinih dela od strane suprunika. Iz ovoga se moe zakljuiti da najvei kriminogeni znaaj u okviru degradirane porodice imaju loi odnosi izmeu branih drugova i poremeeni odnosi izmeu roditelja sa jedne strane, i dece sa druge strane (Dimovski, 2012, str. 251). Vrenje krivinih dela od strane roditelja moe, preko modela za uenje, uticati da i njihova deca ponu da se delinkventno ponaaju. Ova pojava se u kriminologiji zove kriminogeno porodino ognjite, pri emu se ona predstavlja kao poseban oblik degradirane porodice. Sprovoena su brojna istraivanja o vezi izmeu porodinih odnosa i ispoljavanja agresije. Studije su pokazale da se samo 8% maloletnika oda kriminalnom ponaanju, pri emu njihovi oevi nisu kriminalci, dok maloletnici, iji su oevi osuivanji za razliita krivina dela, u 37% sluajeva postanu delinkventi (Siegel & Welsh, 2010, str. 179). Takoe, Kenan i o su 1995. godine sproveli istraivanje u kojem su naglasili da je agresija dece od dve godine rezultat postojanja izvrenih krivinih dela od strane njihovih roditelja. Do slinih rezultata su doli Farington, Hardegan i drugi, koji su isticali da adolescenti, koji se kriminalno ponaaju u znatno veem procentu imaju roditelje sklone kriminalitetu. Tremblej, Harden, Mekdaf i ostali su ustanovili da se porodinim odnosima moe objasniti 38% agresivnog ponaanja.58

Jo jedan znaajan kriminogeni faktor maloletnike delinkvencije je socio-ekonomski status maloletnih delinkvenata. Brojni kriminolozi su polazili od hipoteze da je maloletnika delinkvencija pojava koja je rezervisana za maloletnike nieg socio-ekonomskog statusa. Studija sprovedena od strane o, Mekeja i Eliota je pokazala da veina maloletnih delinkvenata pripada porodicama niskokvalifikovanih radnika. Kriminolokinja Meril je dola do slinih rezultata. Naime, maloletnici, iz porodica sa niskim primanjima, prisiljeni su na sve nedae tekog ivota, pri emu esto zanemaruju svoje obrazovanje. Takoe, postoje i druga istraivanja koja potvruju pomenutu hipotezu. Tako je, na primer, kriminolokinja Burt dobila rezultate, koji se ogledaju u tome da 19% maloletnih delinkvenata potie iz ekstremno

58 he development of aggresive behaviour in children and young people: implications for social policy, service provision, and further research. http://www.community.nsw.gov.au/docswr/_assets/main/documents/aggression_discussionpaper.pdf, pristup 20.07.2013.

siromanih porodica, dok 37% pripadaju porodicama, koje imaju prihode iznad granice krajnjeg siromatva. Meutim, Burt nije objanjavala veliki udeo maloletnih delinkvenata, nie drutvene klase, u odnosu na sve maloletne delinkvente, siromatvom, ve sposobnou maloletnika, iz bogatijih porodica, da izbegnu procesuiranja (Kumar Sharma, 2004, str. 208).

Obim maloletnike delinkvencije raste za vreme rata, kao i neposredno nakon zavretka ratnih sukoba. Drugim reima, moemo rei da rat predstavlja jedan od faktora promene obima i pojavnih oblika maloletnike delinkvencije. Naime, ratni vihor spreava kolovanje maloletnika. Zbog toga to su oevi na ratitu, a majke prinuene da rade u fabrikama, maloletnici su vrlo esto bez adekvatnog roditeljskog staranja, to posredno vodi ka (pred)delinkventnom ponaanju (Sharma / Sharma 2006, str. 384). Drugaije reeno, kako su oevi ukljueni u ratna zbivanja, na teritorijima, koje nisu pod neposrednim ratnim dejstvima, nego se nalaze u blizini, raste kriminalitet ena, kao, i za nas najbitnije, maloletnika delinkvencija. Kao potvrdu za ovu hipotezu moemo navesti obim maloletnike delinkvencije u periodu od 1990. do 1995. godine, kada je na prostoru bive Jugoslavije bio voen graanski rat. Naime, dinamika maloletnike delinkvencije je bila takva da je sredinom graanskog rata obim maloletnike delinkvencije bio najvei.

Iako kola, kao organizovana drutvena institucija, ima pozitivan uticaj na obrazovanje i vaspitanje ljudi, ona se u odreenom smislu moe posmatrati i kao kriminogeni faktor. Naime, kola svojim kontinuiranim radom sprovodi odreene aktivnosti, u cilju obrazovanja mladih i starih ljudi, putem savlaivanja odreenih nastavnih programa. Meutim, sprovoenjem jednog takvog procesa mogue je naii na razliite probleme, koji u sadejstvu sa ostalim kriminogenim faktorima, mogu rezultirati izvrenjem krivinog dela. Kao uzrok problema u procesu kolovanja navode se: preobimni nastavni materijali, nedovoljna strunost profesorskog kadra, postojanje grupe privilegovanih uenika zbog statusa njihovih roditelja, sukobi sa nastavnim kadrom i drugim uenicima, nedoslednost u procesu reformi kolskog sistema, nezanimljivo kolsko gradivo (Dimovski, 2012, str. 259-260). Ne treba vezivati negativni uticaj kole samo na pojavu maloletnike delinkvencije, jer, ire posmatrano, ovi problemi se reflektuju i na kriminalitet punoletnih ljudi. Takoe, posmatranje kole kao kriminogenog faktora moe se proiriti na sve tipove i oblike kriminalnog ponaanja. Tako su, na primer, maloletni izvrioci krivinih dela ubistava imali, prema istraivanju kriminologa Bua i njegovih kolega, brojne probleme tokom kolovanja, u odnosu na kontrolnu grupu. Majers je, na primer, doao u svom istraivanju do podataka da su od 25 maloletnih ubica njih 76% imali odreene probleme u uenju i da je 86% palo bar jedan razred (Heckel / Shumaker 2001, str. 36). Ukoliko posmatramo maloletniku delinkvenciju, ne obazirajui se pri tom na neko posebno krivino delo, koje maloletnik moe da izvri, moemo da zakljuimo da je, po istraivanju Marvina Volfaganga, samo 9% maloletnih delinkvenata zavrilo srednju kolu, u poreenju sa 90% maloletnika koji nisu vrili krivina dela (Siegel et al., 2010, str. 228).

Kao jo jedan faktor poveanja obima maloletnike delinkvencije moemo navesti sredstva masovnih komunikacija. Pod sredstvima masovnih medija moemo podvesti: novine, televiziju, radio, internet i video igre. Nisu sva ova sredstva nastala

istovremeno, ali ipak za sve njih vai da vre jak uticaj na naa shvatanja i istovremeno kreiraju javno mnjenje uopte. Iako se za medije vezuje pozitivno dejstvo na ponaanje ljudi, u odreenim situacijama moe se prouavati njihov uticaj na kriminalno ponaanje odreenih osoba (Dimovski, 2012, str. 265). Naunici smatraju da postoje dva mehanizma uenja agresivnog ponaanja dece. Jedan od njih je gledanje nasilnih televizijskih programa. Naime, mala deca esto imitiraju ono to vide na televiziji. Tako, na primer, ukoliko gledaju scene (ekstremnog) nasilja, verovatno e se u budunosti tako ponaati. Starija deca podsvesno usvajaju agresivno ponaanje, kao nain reavanja bilo kakvih konfliktnih situacija. Godinama su takva deca gledala scene nasilja kao naina reavanja problema, tako da su i ona usvojila iste metode. Naunici ovo zovu kognitivnom skriptom (Media Violence and Behavior 2013).

Kriminolog Trota je doao do zakljuka da kombinacija nasilja sa smenim crtanim likovima dovodi do vee sklonosti dece da primenjuju nasilje u svakodnevnici (Douglas, 2003, str. 5). Zanimljivi su podaci do kojih su doli: Lefkovic, Eron, Valder i Huesman. Naime, oni su, pratei grupu deaka i devojica od deset godina, zakljuili da je najbolji osnov anticipacije agresivnog ponaanja deaka koliina televizijskog programa sa elementima nasilja (Slotsve, Carmen, Sarver & Villareal-Watkins, 2008, str. 27). Tokom 1986. godine Leonard Eron je sproveo istraivanje, doavi pri tom do rezultata da su one osobe, koje su u detinjstvu najvie gledale televizijske programe i filmove, kasnije bile uhapene ili osuene za nasilni kriminalitet. Robinson i Bahman su pronali korelaciju izmeu broja sati provedenih ispred televizije i agresivnog ponaanje maloletnih delinkvenata (Dimovski, 2012, str. 265-266).

Dugo se smatralo da su porodica i odnosi koji postoje u njoj glavni generatori pojave kriminaliteta maloletnih i punoletnih lica. Meutim, novija socioloka i kriminoloka istraivanja su pokazala da na obim kriminaliteta mogu uticati i drugi socijalni faktori. Jedni od najznaajnijih su susedstvo i delinkventne grupe. Drugim reima, uticaj susedstva i delinkventnih grupa se moe izjednaiti po svom znaaju na proces socijalizacije ljudi sa porodicom. Iz toga proizilazi znaaj prouavanja dejstva ovih kriminogenih faktora na vrenje ubistva (Dimovski, 2012, str. 268). Druenje sa asocijalnim i antisocijalnim linostima, koje pri tom imaju bogatu kriminalnu karijeru, dovodi do kriminalne socijalizacije mladih ljudi. Njima vrenje krivinih dela postaje deo svakodnevnice. Longitudinalna studija, iji je poetak vezan za 1984. godinu, u Montrealu (Kanada) pratila je 1.037 uenika. Rezultati su pokazali da su maloletni delinkventi, koji su bili lanovi odreenih kriminalnih grupa, poinili vie nasilne kriminalne akte, nego oni maloletnici koji nisu bili lanovi istih. Iz ovoga se moe izvui zakljuak da rano lanstvo u delinkventim grupama predstavlja znaajan faktor vrenja nasilnih krivinih dela (Lacourse, Nagin, Tremablay, Vitaro & Claes, 2003, str. 195).

Kriminogeni faktori vezani za linost predstavljaju poseban skup razliitih karakteristika linosti, poput: inteligencije, karaktera, temperamenta, emocija, motiva, mentalnih poremeaja, koji doprinose javljanu delinkventog ponaanja maloletnika. Mogue je sve ove pojedinane kriminogene faktore vezane za linost posmatrati posebno. Meutim, pokuaemo da ih sve posmatramo skupa. Tako je, na primer,

brani par Gluk, u istraivanju sprovedenom pre 50 godina na uzorku od 500 delinkvenata, doao do rezultata da maloletne delinkvente odlikuju sledee line osobine: samopouzdanje, prkos, impulsivnost, narcisoidnost, sumnjiavost, destruktivnost, sadizam, nedostatak empatije, ekstravertnost, ambivalentnost, postojanje oseanja nevanosti, nepoverenje, slabe line osobine, mentalna nestabilnost, neprijateljstvo, kao i ozlojeenost (Siegel et al., 2010, str. 82). Mnogi drugi kriminolozi su u svojim istraivanjima potvrdili rezultate, koje su dobili Glukovi.

Meu endogenim faktorima maloletnike delinkvencije poseban znaaj ima afektivitet, pre svega iz razloga to je celokupan psihiki ivot pojedinaca u veoj ili manjoj meri proet raznovrsnim subjektivnim doivljajima objektivne stvarnosti. Kriminoloki posmatrano, prouavanje veze izmeu afektiviteta i maloletnike delinkvencije nema samo represivni karakter (prilikom izricanja krivinih sankcija). Mnogo je znaajniji preventivni karakter izuavanja jer obaveza je drutva u celini da mladima prui adekvatne uslove za pravilan razvoj i sazrevanje, a onima koji su se ogreili o pravne i drutvene norme, uslove za reintegraciju i resocijalizaciju kroz itav niz korekcionih mera od kojih je kazna poslednje sredstvo za postizanje tog cilja (Miri, 2011, str.79-91). Prouavanje razliitih kriminogenih faktora maloletnike delinkvencije, sa ciljem izgradnje efikasnih mera njene prevencije i redukcije je veoma bitno. Drugim reima, uspenost primene mera kriminalne politike zavisi od poznavanja uzroka, uslova i povoda javljanja maloletnike delinkvencije. Kako smo u prethodnom delu rada obrazloili najznaajnije faktore maloletnike delinkvencije, u narednom delu emo obrazloiti osnove politike suzbijanja maloletnike delinkvencije.

2 Osnovni koncepti politike suzbijanja maloletnike delinkvencije i njen uticaj na drutveni razvoj

Iako kriminalna politika ima dugu tradiciju, ona se tek u XIX veku izdvojila kao samostalna nauna disciplina. Prvu definiciju kriminalne politike dao je Anselm Fojerbah, teoretiar klasine kole krivinog prava, koji je ovu disciplinu definisao kao dravnu mudrost kaznenopravne zakonodavne delatnosti. Neto drugaiju definiciju politike suzbijanja kriminaliteta dao je Franc fon List 1905. godine. Pod ovim pojmom on shvata sistemski razraene sadraje naunih istraivanja uzroka zloina i rezultata propisivanja i primene kazni u borbi protiv njega. Najkraa je definicija koja potie iz nemake literature, a data je u prvoj polovini XX veka. Prema ovom tumaenju politika suzbijanja kriminaliteta oznaava zajednitvo svih dravnih mera u borbi protiv kriminala (Jovaevi & Kosti, 2012, str.15-16). U okviru ovako odreene politike suzbijanja kriminaliteta izdvaja se politika suzbijanja maloletnikog kriminaliteta. Ako se maloletnika delinkvencija shvati u uem krivinopravnom smislu, onda je svakako dominantno sredstvo drutvenog reagovanja izricanje krivinih sankcija u odgovarajuem krivinom postupku. Ali ako se ima u vidu iri smisao maloletnike delinkvencije (prestupnitvo mladih), onda dominantan oblik reakcije treba da budu preventivne mere usmerene na suzbijanje ove pojave.

Prevencija prestupnitva mladih se moe najoptije podeliti na primarnu i sekundarnu (Jaovi, 1978, str. 282). Vei deo prevencije razvojnog doba usmeren je

na mlade ljude, za koje se smatra da se nalaze u riziku za kriminalno ponaanje (sekundarna prevencija), a manji deo na optu socijalnu i edukativnu politiku (primarna prevencija). 59 Mere koje se preduzimaju pre deliktnog ponaanja predstavljaju primarnu prevenciju. Cilj ovih mera je da se delinkventno ponaanje mladih sprei, odnosno predupredi. Taj cilj se moe postii jedino ako preventivne mere deluju u pravcu otklanjanja ili svoenja na najmanju moguu meru dejstva kriminogenih faktora, kako egzogenih, tako i endogenih, s jedne strane i istovremeno jaanja takvih moralnih i etikih karakteristika mladih, koji e predstavljati svojevrsnu konicu procesu kriminalizacije. To praktino znai da mere primarne prevencije moraju da deluju na uzroke i uslove kriminalnog ponaanja mladih, kao optih posebnih i pojedinanih faktora delinkventnog ponaanja mladih.

Poto su kriminalni faktori razliiti po svojoj optosti, mogue ih je razvrstati na opte, posebne i pojedinane. Opte mere su usmerene na utvrivanje fundamentalnih uzroka otuenja mladih u drutvu i stvaranje uslova za razvoj njihove linosti. Ove mere ostvaruju svoj uticaj posrednim putem, pa se oznaavaju i kao indirektna prevencija. (Jovaevi / Kosti) Ali one imaju neprocenjivi znaaj, jer pogaaju same uzroke maloletnikog prestupnitva. Stvaranjem i negovanjem pozitivnih drutvenih odnosa na posredan nain se utie i na stvaranje uslova za razvoj mladih generacija, to samim tim smanjuje i prestupniko ponaanje pripadnika mlade generacije. Posebne i pojedinane mere prevencije maloletnike delinkvencije predstavljaju mere direktne prevencije i one su usmerene na reavanje zdravstvenih, vaspitnih i socijalnih problema koji pogaaju ovu grupu stanovnitva, odnosno mlade ljude pojedinano. One se preduzimaju prema maloletnicima kojima je potrebna pomo drutva kako bi prevazili tekoe sa kojima se suoavaju. One su dakle usmerene na uklanjanje posebnih i pojedinanih determinanti prestupnikog ponaanja. Iako su mere direktne prevencije usmerene na uklanjanje optih uslova kriminaliteta ove posebne grupe ljudi, one moraju biti prilagoene potrebama svakog maloletnika sa delinkventnim ponaanjem, zbog ega je nemogue podvui neku znaajniju razliku izmeu posebnih i pojedinanih mera primarne prevencije maloletnike delinkvencije. U drutvima gde je opti poloaj maloletnika lo, ni najbolje koncipirane mere direktne prevencije ne mogu dati zadovoljavajue rezultate. Bez primene pojedinanih mera nije mogue efikasno uticati na suzbijanje maloletnike delinkvencije. U tom smislu ove dve vrste mera se nalaze u odnosu meusobne uslovljenosti. Uspenost mera primarne prevencije se meri brojem primarnih maloletnika sa delinkventnim ponaanjem na odreenom prostoru u odreenom vremenskom periodu. Od presudnog znaaja za suzbijanje maloletnike delinkvencije je razvijanje efikasnog sistema primarne prevencije.

Sekundarna prevencija obuhvata niz konkretnih mera i aktivnosti koje su razliite po svojoj formi i sadraju. Te mere su usmerene na ranu identifikaciju mladih kod kojih je dolo do devijacija u ponaanju. Rano otkrivanje delinkventnog ponaanja mladih je od presudnog znaaja za efikasnost mera sekundarne prevencije. Uspenost ovih mera zavisi od blagovremenosti njihovog preduzimanja odnosno od toga u kojoj su meri prilagoene potrebama i individualnim karakteristikama svakog konkretnog

59 Termin prevencija razvojnog doba se esto koristi kao sinonim za prevenciju kriminaliteta mladih.. Videti vie: Jovaevi,D., Kosti, M. (2012, str. 134).

prestupnika. Otuda je izuavanje determinanti kriminaliteta i uopte prestupnikog ponaanja od presudnog znaaja za uspenost mera sekundarne prevencije. U tom procesu neophodno je angaovanje strunih slubi i radnika raznih profesija: pedagoga, psihologa, pravnika, socijalnih radnika itd. Ovaj proces se esto naziva opservacija i njegovi rezultati imaju karakter kriminalne dijagnoze. Na osnovu ove dijagnoze utvruju se najefikasnije mere tretmana, kako bi se u najveoj moguoj meri mogli ostvariti ciljevi specijalne i generalne prevencije. Sekundarna prevencija razvojnog doba, time to identifikuje faktore rizika sakupljene oko grupa ve poznatih delinkvenata, postavljena je na osnovu logike razlikovanja koja je usmerena prema ciljnoj grupi, kao subpopulaciji u odnosu na one grupe koje ne zauzimaju iste faktore rizika (Jovaevi & Kosti, 2012, str. 134).

U mere specijalne prevencije spadaju dve grupe mera. Prve su usmerene na uklanjanje uzroka delinkventnog ponaanja kod svakog konkretnog maloletnika, a druga grupa je usmerena na usvajanje pozitivnih obrazaca ponaanja i delovanja samih maloletnika, na izvesnu transformaciju njihove linosti u prosocijalnom pravcu. U ovu grupu mera, dakle spadaju sve one koje imaju za cilj da se neutralie ili svede na minimum dejstvo kriminogenih faktora i drugih tetnih uticaja kojima su maloletnici izloeni u socijalnoj sredini: u porodici, koli, susedstvu, vrnjakim grupama i sl. U drugu grupu spadaju sve medicinske, psiho-socijalne, psiholoke i druge mere i terapeutski postupci koji su usmereni na ostvarivanja procesa rehabilitacije i resocijalizacije maloletnih delinkvenata.

Navedeno razlikovanje mera sekundarne prevencije ima pre svega analitiki i teorijski karakter, jer ako bi se u praktinom smislu ove dve grupe mera odvojile ili zapostavile, to bi sigurno vodilo ka njihovom neuspehu. esto prilikom izvrenja zavodskih krivinih sankcija dolazi do zapostavljanja izuavanja socijalnih determinanti delinkventnog ponaanja maloletnika, to svakakao oteava proces sprovoenja predvienog tretmana i onemoguava ostvarivanje resocijalizacije maloletnika koji su ispoljili delinkventno ponaanje. Bez uklanjanja socijalnih faktora koji su doveli do ispoljavanja prestupnikog ponaanja kod konkretnog maloletnika nemogue je ostvariti njegovu istinsku i punu integraciju u pozitivne drutvene tokove i odnose, a to je, podsetimo i jedan od osnovnih ciljeva maloletnikih krivinih sankcija. Samo delovanjem u oba pravca mogue je prevazii kontradiktornost koja se ispoljava prilikom izvrenja pojedinih maloletnikih krivinih sankcija, koja se ogleda s jedne strane da je maloletnika delinkvencija u velikoj meri i drutveno uslovljena, a da se krivinim sankcijama deluje samo na linost maloletnika, dok socijalni faktori ostaju u velikoj meri van njihovog domaaja.

Kada je re o kriminalno-politikim koncepcijama za borbu protiv maloletnike delinkvencije posebno se izdvaja ideja o unitavanju kriminaliteta u zaetku, koja je uticala na to da se napori kriminologa i istraivaa razliitih drugih specijalnosti usmere na dete, ak na njegov fetalni razvoj, ime se elaborirao mnogo kompleksniji lanac uzronosti. Unutranji nivo ove logike je da proiri nivo obuhvatnosti i da dravne intervencije dosegnu mnogo dublje u drutvenu strukturu. Ovo je u interesu pojedinaca koji su predmet panje, ali i drutva u celini, u cilju suzbijanja kriminaliteta, ali i podizanja njihovih etikih tenji u pogledu intervencija drave, zatim u odnosu na ostvarenu dobrobit merama prevencije, ali bi ona predstavljala i

udar na one koji se moda i ne bi razvili u kriminalne linosti (Jovaevi & Kosti, 2012, str. 136).

Sve navedene tenje i napori nose sa sobom jedno pitanje, a to je kada drutvo i drava treba da otponu sa merama prevencije kriminaliteta. Ima miljenja da delovanje pojedinih slubi i njihovo usmeravanje na one koji su u riziku moe biti mnogo prihvatljivije u politikom smislu od obezbeivanja slubi za rad sa onima koji su ve izvrili krivino delo, to je zasnovano na jednom objektivnom osnovu da oni koji ine zlo ne treba da uivaju dobrobit iz svojih pogrenih postupaka. Sa druge strane, iz ovog stava razvija se upravo suprotni-zbog ega bi oni koji se ljuljaju na ivici kriminalne aktivnosti, ije je ponaanje problemsko, ali ne i kriminalno, uivali u pogodnostima koje nisu namenjene njihovim vrnjacima koji se dobro vladaju (Jovaevi & Kosti, 2012, str. 136). Odgovor na ovo pitanje ustvari predstavlja tenju ka stvaranju drutva koje daje jednake mogunosti svima, kako delinkventnoj tako i nedelinkventnoj populaciji, jer svaki graanin zasluuje jednake anse za razvoj i napredovanje.

Iz dosadanjeg izlaganja se moe izvesti zakljuak da je prevencija razvojnog doba orijentisana na prouavanje faktora rizika za pojavu maloletnike delinkvencije, kao i elaboraciju tehnika za obezbeivanje sigurnosti, s tim da se u novom konceptu prevencije kriminaliteta mladih fokus panje naune i strune javnosti sa oblika i mehanizama dravne intervencije pomera na faktore rizika koji dovode do prestupnitva mladih, uz napomenu da se mnogi egzogeni faktori podudaraju sa socijalnim uslovima za pojavu maloletnike delinkvencije. Savremena kriminologija maloletniku delinkvenciju sve vie posmatra kao polje na kome se uspeno mogu primeniti razliite forme diverzionog postupanja kako bi se izbegao negativni efekat voenja klasinog krivinog postupka na linost maloletnog delinkventa i njegov psihofiziki razvoj. Poznato je da stigmatizacija koja se u manjoj ili veoj meri namee maloletniku protiv koga se vodi krivini postupak moe da stigmatizira maloletnika, otea njegovu resocijalizaciju, a u nekim sluajevima i profilie i usmeri njegovu dalju kriminalnu karijeru.

U tom kontekstu, kao reakcija na nedelotvornost tradicionalnog krivinopravnog sistema, nastaje savremeni koncept restorativne pravde. Jedan od glavnih predstavnika ovog pristupa, Nils Christie, postavio je idejne osnove tzv. komunitaristiko-diverzionog reagovanja na kriminalitet, poavi od premise da je krivino delo, kao jedan od oblika konflikta, svojina onih, koji u njemu uestvuju: uinioca, rtve i zajednice, tako da su oni pozvani da ga reavaju, a ne pravnici, koji kradu konflikt od subjekata kojima pripada. Zato recept uspenog reavanja konflikta ne lei u pasivnom poloaju i otuivanju najzainteresovanijih subjekata, ve u aktivistikom pristupu, u njihovom veem ukljuivanju i neposrednoj komunikaciji. Samo na takav nain mogu biti uvaene odreene potrebe, kojima se obino ne posveuje dovoljna panja tokom klasinog krivinog postupka: potrebe rtve da bude informisana, da govori o tome ta se dogodilo, da povrati samopouzdanje, izgubljeno injenicom da je postala rtva; potrebe drutva da se izgradi oseaj zajednitva i meusobne odgovornosti lanova, radi ostvarivanja dobrobiti svih i unapreivanja kvaliteta ivota; kao i potrebe prestupnika za linim razvojem, za pripadanjem zajednici, i slino, to je posebno znaajno kada su maloletnici u pitanju.

Ne ulazei detaljnije u kompleksan i sve razgranatiji koncept restorativne pravde, moe se konstatovati, da on nije ostao na teorijskom nivou, ve je otelotvoren kroz splet novih instituta, uvedenih u savremeno maloletniko krivino pravo. Iz tog razloga, danas se moe govoriti o postojanju novog modela drutvenog reagovanja na prestupnitvo maloletnika tzv. modela alternativnog postupanja, koji karakteriu primat administrativnog nad sudskim odluivanjem, pokuaj predupreenja voenja postupka pred krivinim sudom, iroka primena alternativnih sredstava, koordinisan rad socijalnih slubi i dravnih organa i sistematska akcija, s ciljem specijalne prevencije. Medijacija u krivinim stvarima, ili victim-offender mediation (skraeno VOM), kako se u stranoj literaturi naziva, ne bi li se razlikovala od medijacije u drugim oblastima prava, predstavlja jedan od postupaka, izgraenih i esto primenjivanih u okviru opisanog modela alternativnog postupanja (Kneevi & Miladinovi, 2011, str.459-473).

Posebnu ulogu u sistemu prevencije maloletnikog prestupnitva imaju kola i obrazovanje, jer ona nema samo znaajnu ulogu u vaspitanju i obrazovanju maloletnika, ve i u formiranju njihove linosti, kao i celokupnog intelektualnog i emotivnog razvitka mladih. Prednost i znaaj kole kao obrazovne institucije je sasvim jasna, jer ona ostvaruje kontakt sa najveim delom mlade populacije od rane mladosti, pa nadalje. Imajuu to u vidu kola bi trebala da bude u stanju da prepozna i koriguje razne vrste devijacija u ponaanju mladih ljudi. Osnovni cilj vaspitno-obrazovnih ustanova je da kroz vaspitno-obrazovni proces pomognu mladima da razviju svoje stvaralake kapacitete i postanu korisni lanovi drutva. Kao posebna vaspitna ustanova, kola moe pruiti izuzetnu pomo roditeljima u vaspitanju njihove dece. I upravo ta interakcija izmeu kole i roditelja predstavlja kljuni inilac u procesu vaspitanja, a samim tim i prevencije maloletnike delinkvencije. Sticanje novih znanja i vetina kroz proces obrazovanja najbolja su garancija da e mladi izrasti u prave ljude sa pravilnim vrednosnim sistemom, a to je ujedno i najefikasnija brana od bujanja maloletnike delinkvencije ijeg porasta smo naalost, svi svedoci.

Savremeno iskustvo iz oblasti prevencije prestupnitva mladih pokazuje da je veoma teko organizovati efikasnu mreu socijalne pomoi maloletnim licima koja su ispoljila delinkventno ponaanje, ako se iz ovog sistema izostave kolske ustanove. Sasvim je jasno da je proces obrazovanja neprekidan i traje gotovo itavog ivota kroz sistem formalnog i neformalnog obrazovanja, s tim to formalno obrazovanje ima poseban znaaj za prevenciju maloletnikog kriminaliteta jer omoguava sticanje profesionalnih i strunih kompetencija za bavljenje legalnim zanimanjima, to na svojevrstan nain doprinosi prevenciji kriminalnog ponaanja mladih. Pred kolskim sistemom stoji jedan ozbiljan zadatak da pomiri individualne razlike meu uenicima, koje takoe, mogu predstavljati kriminogeni faktor. Jedino tako je mogue stvoriti efikasni sistem obrazovanja i vaspitanja. U suprotnom, na udaru e biti uenici iz manjinskih grupa: uenici sa invaliditetom, pripadnici etikih, nacionalnih i verskih manjina itd.

Ponekad maloletnici bivaju tretirani kao punoletne osobe, kao da mogu ba uvek na osnovu svog ivotnog iskustva razgraniiti dobro od zla, ali nekada maloletnici prou i mnogo gore. Da bi punoletna osoba bila liena slobode mora najpre biti

optuena za izvrenje nekog krivinog dela, pa pravnosnano osuena, dok u nekim zemljama maloletnik moe biti lien slobode zbog bilo kog oblika devijantnog ponaanja poput spavanja na ulici ili gubitka linih isprava. Katkad maloletnici bivaju lieni slobode i iz preventivnih razloga. U Indiji policija moe da lii slobode mlade ljude ako postoji opasnost da e biti iskorieni za nemoralne ili protivpravne aktivnosti. Drugaije reeno, deca se viktimiziraju kroz krivinopravni sistem u ime altruizma. Naalost, neretko u pritvoru deca bivaju izloena fizikom i psihikom nasilju i to od strane lica koja bi trebalo da ih uvaju. Ovakvo postupanje je u suprotnosti sa Konvencijom o pravima deteta usvojenom od strane Generalne skuptine UN koju su ratifikovale sve lanice UN sem Somalije i SAD. Mladima u sukobu sa zakonom je potrebna pomo i podrka, nikako retribucija60. Da bi se ovaj koncept suzbijanja maloletnike delinkvencije ostvario, neophodno je paralelno raditi na pravovremenoj i adekvatnoj reakciji na delinkventno ponaanje mladih, ali i na razvoju i primeni preventivnih mera. Te mere ine politiku suzbijanja maloletnike delinkvencije, sadrane u Smernicama Ujedinjenih nacija za prevenciju maloletnike delinkvencije (tzv. Rijadske smernice), usvojene na plenarnom zasedanju Generalne skuptine UN 14.12.1990. godine i one ukljuuju:

stvaranje mogunosti za obrazovanje, koje odgovaraju potrebama mladih i slue kao mehanizam podrke obezbeivanju razvoja njihove linosti, posebno onih maloletnika kojima je potrebna specijalna drutvena briga i zatita;

specijalizovanu filozofiju i pristup spreavanju delinkvencije, koji su zasnovani na zakonima, procesima, institucijama, sredstvima i mrei za pruanje usluga usmerenim na smanjivanje motivacije, potreba i mogunosti za izvrenje prestupa;

zvanino reagovanje koje je u optem interesu mlade osobe i koje se rukovodi pravinou i pravednou;

obezbeivanje dobrobiti, razvoja, prava i interesa svih mladih; uvaavanje injenice da je mladalako ponaanje, ili delovanje koje nije u

skladu sa optim drutvenim normama i vrednostima, esto deo procesa sazrevanja i odrastanja i ima tendenciju da spontano nestane kod najveeg broja pojedinaca njihovom evolucijom u odrasle osobe;

svest da prema preovlaujuem miljenju strunjaka obeleavanje mlade osobe kao devijantne, delinkventne ili preddelinkventne esto doprinosi stvaranju utvrenog obrasca nepoeljnog ponaanja mladih (Jovaevi & Kosti, 2012, str. 111-112). Usvajanje Rijadskih smernica pokazuje da je znaaj politike suzbijanja maloletnike delinkvencije prepoznat i u legislativi nadnacionalnih organizacija.

3 Zakljuak

Kao to je ve navedeno, mere prevencije mogu biti krivine i vankrivine. Ipak, mnogo je vanije istai da je pitanje prevencije maloletnike delinkvencije, ustvari

60 Vie u: Plme, Lisbet, "No age of innocence: Justice for Children", Special Protections Commentary, dostupno na http://www.unicef.org/pon97/protec1.htm, pristup 9.2.2013.

borba za svakog mladog oveka koji je u odreenom stupnju svog razvoja, sticajem razliitih okolnosti i faktora, prekrio odreene drutvene i pravne norme. To je esto duga i teka borba eliminacije svih kriminogenih faktora koji su doveli do izvrenja krivinog dela, ali i izgradnje i usvajanja pozitivnih stavova i sklonosti koji e maloletniku omoguiti da postane koristan lan drutva. Pronalaenje najefikasnijeg naina reagovanja na maloletniku delinkvenciju je mnogo zahtevniji zadatak od puke primene normi maloletnikog krivinog zakonodavstva. ini se da ni u jednoj drutvenoj oblasti uloga prevencije i sveobuhvatnog sagledavanja svih kriminogenih faktora nije od tolikog znaaja kao u sluaju maloletnike delinkvencije jer maloletni delinkventi zbog svojih godina i ivota koji je pred njima, obino imaju dovoljno vremena da usvoje pravilne obrasce ponaanja i ivota u drutvu ureenih odnosa, ukoliko im isto to drutvo u tome na pravi nain pomogne. Budunost jednog drutva u mnogome zavisi od odnosa koje ono ima sa maloletnicima u sukobu sa zakonom. Borba za suzbijanje maloletnike delinkvencije zato ne predstavlja samo puko kriminalnopolitiko pitanje za ije reavanje su zadueni lanovi naune i akademske zajednice. Ona je mnogo vie od toga - borba za pravednije i humanije drutvo, drutvo jednakih mogunosti za sve njegove lanove.

4 Literatura

Dimovski, D. 2012. Kriminoloko odreenje ubistva doktorska disertacija. Ni: Pravni fakultet

Douglas, G. 2003. Media Violence and Children: A Complete Guide for Parents and Professionals. Westport: Praeger Publishers

Heckel, R., Shumaker, D. 2001. Children who murder: a psychological perspective. Westport: Praegar Publishers

Heilbrun, K., Sevin, N. 2005. Redding, R., Juvenile Delinquency : Prevention, Assessment, and Intervention. New York: Oxford University Press

Konstantinovi Vili, S., Nikoli Ristanovi, V., Kosti, M. 2009. Kriminologija, Ni: Pelikant print

Jaovi . 1978. Kriminologija maloletnike delinkvencije. Beograd: Nauna knjiga Jovaevi D. 2006. Leksikon krivinog prava. Beograd: Slubeni glasnik Jovaevi D., Kosti M. 2012. Politika suzbijanja kriminaliteta. Ni: Centar za

publikacije Pravnog fakulteta u Niu Kneevi S., Miladinovi D. 2011. Medijacija u krivinom postupku prema

maloletnicima, Teme. Ni: Univerzitet u Niu, br. 2, str. 459-473. Kumar Sharma, R. 2004. Urban Sociology. New Delhi: Atlantic Publishers and

Ditributors Lacourse, E., Nagin, D., Tremablay, R., Vitaro, F., Claes, M. 2003. Developmental

trajectories of boys delinquent group membership and facilitation of violent behaviors during adolescence, Development and Psychopathology. Cambridge: University Press, USA

Maginnis, L. 1997. Single-Parent Families Cause Juvenile Crime, Juvenile Crime: Opposing Viewpoints. USA: Greenhaven Press

Media Violence and Behavior, http://www.limitv.org/aggression.htm, pristup 20.07.2013.

Miri F. 2011. Komponente afekata u strukturi linosti maloletnika sa delinkventnim ponaanjem,Temida. Beograd: Viktimoloko drutvo Srbije i Prometej,.God.14, br.3.

Petrosino, A., Derzon, J., Lavenberg, J. 2009. The Role of the Family in Crime and Delinquency: Evidence from Prior Quantitative Reviews, The Southwest Journal of Criminal Justice, Vol. 6(2)

Radoman, V., Porodica pojam, istorijat, psiholoki znaaj, dostupno na http://www.fasper.bg.ac.rs/nastavnici/Radoman_Vesna/predavanja/podrska_porodici/pojam%20porodice.pp, pristup 20.07.2013.

Sharma, R. M., Sharma, R. K. 2006 Advanced Educational Psychology. New Delhi: Atlantic Publishers and Ditributors

Siegel, L., Welsh, B. 2010. Juvenile Delinquency: The Core, The Core, Cengage Learning, USA

Slotsve, T., Carmen, A. Sarver, M.,Villareal-Watkins, R. 2008. Television Violence and Aggression: A Retrospective Study, Southwest Journal of Criminal Justice, Southwestern Association of Criminal Justice