ВЕЛИКА ГЕОГРАФСКА ОТКРИЋА

Људи су крајеве планете на којој живе упознавали поступно током читаве

историје. Међутим, »Великим географским открићима« називамо налажење нових

поморских путева и континената од стране европских морепловаца, истраживача и

освајача у XV и XVI веку. Људи су и раније путовали и са одређеним циљем или

случајно стизали у крајеве знатно удаљене од места где су боравили. Ова открића

су падала у заборав и нису довела до трајног повезивања различитих цивилизација

нити до великих друштвених промена. Како је један историчар рекао: »Није

Колумбова заслуга што је стигао у Америку - то је успевало и другима пре њега -

него што се оданде вратио.« Велика географска открића створила су предуслове за

успостављање сталних веза између удаљених крајева планете. То је био почетак

»експанзије Европе«. Европљани су различитим средствима, освајањем,

насељавањем, привредним, културним и верским утицајем наметнули своју

превласт већем делу света.

1. Теорија и пракса поморства

1.1. Развитак географије – арапски путописци -Птоломеј – Пјер Аји

Током Ренесансе људи су почели да живље и слободније посматрају свет

око себе и раскидају са научним заблудама и предрасудама прошлих времена.

Међутим, научна сазнања нису брзо усвајана од стране већег броја људи. Трговци

поморци и други путници су се у незнатној мери служили достигнућима науке.

То је био практичан и конзервативан свет који се није много занимао за

неупотребљива теоријска разматрања и протећи ће доста времена да увиде њихову

неопходност.

Прво питање је: какве су представе о земљи имали учени Европљани на

прагу новог века? Црпели су их, углавном, из два извора. Књига космографа и

географа у којима се слика света темељила на делима насталим још у античко

доба и извештаја путописаца.. У оба случаја пресудан је утицај Арабљана. Они

су овладали знатним делом Средоземља, колевке европске културе, и била су им

добро позната многа дела класичних аутора, између осталих и географа, која у

Европи нису била сачувана.. Арабљани су далеко више путовали од Европљана,

па су код њих путописи били значајан жанр у књижевности. То су чувени

извештаји Масудија, Ибн Хаукала, Ел Бекрија и Ибн Батута. Имена ових писаца

1

била су у Европи углавном непозната. Ипак, њихов утицај осећао се посредно.

Преко чувеног писца Идризија из XII века и норманске Сицилије тековине

арапске науке доспевале су у западну Европу.

Поузданији и применљивији извор података од путписне литературе биле

су географске карте. Чувени су били јеврејски картографи и произвођачи

поморских инструмената са Мајорке. Шпански Јевреји били су иначе посредници

између хришћанског и исламског света. Јевреји са Мајорке имали су врло

развијене трговачке везе са Мароком. Њима су били добро познати и арапски и

европски путописи тако да се овде развила својеврсна картографска школа.

Чувена је Каталонска карта света коју је израдио Абрахам Креск са Мајорке

1375. године. У историји средњовековног поморства важила је као најбоља и

најверодостојнија а сигурно је била најлепше израђена. На њој су били приказани

токови река Нигера и Сенегала које Европљани нису видели. Ова мапа је

извршила велики утицај на португалске поморце. О Азији су Европљани били

боље обавештени. Постојали су извештаји путника попут Путовања Марка Пола,

Џона Мандевила и Одориха из Порденоне. Енглески научник и филозоф Роџер

Бекон био је изванредан познавалац арапске географске традиције. Веровао је (за

разлику од Масудија и његових следбеника) да се Азија и Африка простиру преко

Екватора и да су ти крајеви насељени.

Највећи ауторитети у погледу географије били су у Европи класични

писци, Страбон а пре свега Клаудије Птоломеј, хеленизовани Египћанин који је

живео средином II века нове ере. У то време када је Римско царство досегло своје

крајње границе јавила се потреба за једним потпуним описом Империје која је

обухватало већи део познатог света. Птоломеј није био истраживач нити

оригинални мислилац него вредни компилатор који је у својим списима сабрао сва

до тада позната географска и космографска знања.. Био је наследник дугог низа

грчких географа, математичар и астронома од којих су многи радили у његовом

завичајном граду Александрији. Птоломејева слава почивала је на два рада:

Географији и Астрономији. Астрономија је позната под арабљанским именом

Алмагест што би се могло превести као "Највећи зборник". Књига је међу

Арабљанима била јако распрострањена. Користили су је и практичари и

астролози. Птоломејева слика космоса заснивала се на хелиоцетричном систему.

Алмагест је у XII веку са арапског на латин ски првео Герхард из Кремоне,

поклоник арапске науке који је живео у Толеду. Све док Никола Коперник није

2

извршио револуцију у астрономији ово је била општеприхваћена слика света. На

основу Птоломејеве књиге један Енглез, Џон Холивуд, или Сакробоско, који је

предавао у Паризу саставио је књижицу De Sphaera Mundi (Лопта света). Дело је

више пута штампано. Захваљујући овој књизи међу ученим људима учврстило се

мишљење да је земља округла.

Друго Птоломејево дело, Географија, стигло је у Европу много доцније

што је чудо ако се има у виду значај књиге. Учени Мавар из Сеуте у Северној

Африци, Идризи, који је дуго година живео на двору Рожера II на Сицилији

ослањао се пре свега на Птоломеја при састављању своје сопствене географије

познате Рожерове књиге. Ипак Птоломејева Географија није дошла у Европу

преко Арапа него преко Грка. Рукопис је стигао из Цариграда. Дело је на латински

превео ученик знаментиог Манојла Хрисолариса, Јаков Ангелус. Више пута је

преписивано. Прво штампано издање Географије појавило се 1475. године у

Вићенци, прво издање са картама 1477. године у Болоњи а побољшано у Риму

1478. године.

По Птоломеју земља је била округла. Он ју је изделио на на 360 степени

дужине и ширине и израчунао обим Земље и одредио Екватор. То није било

непознато астролозима. Највећи део књиге представља поптуни опис појединих

места при чему су дате координате где се она налазе. Други део књиге је збирка

географских карата која се састоји од карте света и карата појединих његових

делова. На овим картама су континенти, Африка, Азија, Европа представљени

ширим и краћим него што то јесу. Индија је јако умањена, Цејлон није убележен,

градови и речни токови у Азији нису одговарали стварности. У представљању

средње Африке тежио је да убележи појединости као Месечеве планине, и

извориште Нила и других река из једног језера. Африка је била кратка и спајала се

са Кином тако да је Индијски океан приказан као море окружено копном које је на

истоку и југу било Terra Incognita.1Учени људи били су свесни мањкавости

Птоломејеве представе о свету.

Један од најчувенијих европских географа XV века француски кардинал

Пјер д Аји је у свом познатом делу Imago Mundi (Слика Света) приказао је

Африку као острво а Индијски океан као отворено море. Међутим у следећој

1    ?. Птоломеј је представу о величини земље преузео од Марина из Тира, који је то опет преузео од Посејдонија. Идеја о подели земље на дужину и ширину потицала од Хипарха. Списак имена и места постојао је код Страбона

3

књизи Compendum Cosmographiae учинио је корак назад и прихватио Птоломејеву

слику Африке.

1.2. Бродоградња – врсте бродова

Мада су се у бродоградњи током XV уведене многе новине треба рећи да

бродови на којима су пловили истраживачи нису грађени посебно у ту сврху.

Коришћени су бродови који су се иначе употребљавали у пловидби познатим

морима. То не значи да нису одговарли задатку. Напротив. Постоје две традиције

у градњи бродова: Северноевропска и јужноевропска.

Средоземље није било само у привредном смислу најразвијенији део

Европе него је имало и најдужу традицију у бродоградњи. Она је почивала на

основама постављеним још у антици. Начин градње и врсте бродова били су

условљени пре свега природним условима. Пловидба средоземљем била је

угоднија и мање опасна. Овде није било дуготрајног невремена ни толиких таласа

као на негостољубивом Северном мору. За превоз робе, првенствено житарица,

коришћени су гломазни, чврсто грађени и спори једрењаци. За друге задатке, пре

свега ратовање коришћене су галије.

Галије су биле бродови на весла, ниских бокова.Биле су дуге 40 и више

метара, широке 5 и имале су газ око 2 метра. Задржале су се у употреби на

Средоземљу све до XVII века. Могле су се видети још и у XVIII веку. Највећи

напредак у градњи доживеле су током XIII и XIV века. Њихова предност била је

што су када нема ветра користиле весла. Боље су маневрисале од једрењака што је

долазило до изражаја у ратним операцијама у којима су биле ангажоване целе

флоте. Нису биле погодне за дугу пловидбу пошто је бројне веслаче требало

хранити. Галија од 200 тона имала је око 200 чланова посаде а једрењак исте

тонаже десет пута мање. Због тога су могле су да утоваре мало робе. У случају

невремена, због ниских бокова, нису биле сигурне исто тако су биле

неупотребљиве за пловидбу по Атлантику. Шпанци ће их користити у XVI веку у

Карипском мору. Галије су употребљаване за пренос поште, важних путника, и

драгоцених терета мале запремине. Оне нису играле улогу у географским

открићима.

На Атлантику су се весла ретко уптребљавала. Грађени су робусни широки

бродови високих бокова. За заштиту од нападача су на крми и прамцу имали

подигнуте куле. Постојали су нарочити мајстори који су се тиме бавили. Тај на

први поглед незграпни али веома покретни и чврсти брод звао се коган.

4

Посредници у размени искустава северних и средоземних помораца били су

Баски. На средоземљу су се појавиле караке, једрењаци високих бокова и до 600

тона. Важни бродови истраживача били су каравеле. Настали су мешавином

европских и арапских бродоградитељских традиција. Најчувенији су биле

каравеле које ду градили португалски и андалузијски мајстори. Биле су тежине 60

до 70 дона дуге 25-30 метара и имале посаду од четрдесетак људи. Дно каравеле

било је од трећине равно а крајеви су му били веома уздигнути. Спољна оплата

била је учвршћена обручима. На задњем делу палубе налазила се кула (толда)

изнад које се налазила крмница (толдиља). Предња и задња кула биле су врло

уздигнуте у односу на палубу. Капетанова кабина била је смештена испод

толдиље. Посада је спавала испод куле штитећи се покривачима од кише.

Каравеле су имале три јарбола. На главном се налазило велико четвртасто једро.

Предњи јарбол имао је мање четвртасто једро. На задњем јарболу близу крме,

налазило се латинско, троугласто једро. Биле су лаке и плитког газа што је чинило

да лако маневришу. Због тога су биле поуздане у приобалној пловидби. Пролазиле

су кроз плићаке пуне спрудова, кроз теснаце. Показале су се успешне и у

прекоокеанским путовањима. Постојао је и читав низ међутипова између каравеле

и Караке. То су биле наве. Обично су у истраживачким флотама коришћене и

велике наве и каравеле. Каравеле су обављале извиђање терена пошто су биле

окретније и плићег газа. Касније, током XVI века појавиће се галеони, нешто

издуженији и виткији од здепастих карака.

1.2. Поморци – начин живота на броду – исхрана - болести

Капетани често нису били особе које се разумеју у поморство. Били су

војници или трговци, зависно ос сврхе путовања. Особа која је управљала бродом

био је Shipmaster (Schifmaister), заповедник брода. Он је морао да буде искусан

поморац. Када се пловило утврђеним трговачким путевима био је истовремено и

капетан. Морао је да познаје навигацију. Он и кормилар били су одговорни за

управљање бродом. Виши ранг међу морнарима имали су ностромо или

заповедник палубе и руковалац намирницама. Ностромо је био одговоран за сидро

и једра. Руковалац намирница био је задужен за снабдевање водом, храном,

огревним дрветом, пешчанмим сатовима и слично. Од занатлија су на брод били

укрцавани столар, калафат и бачвар. Столар је на лицу места оправљао оштећења

на броду. Калафат је бринуо о томе да ли брод пропушта воду и затварао таква

5

места кучином и смолом. Заједно са столаром био је задужен за црпке за воду.

Бачвар је бринуо о исправности буради.

Сваки брод није имао кувара него су тај посао обављали “мали” и морнари

нижег ранга. За кување су служила метална бурад у којима се ложила ватра. Брига

о ватри на дрвеним бродовима била је одговорна дужност јер је претила опасност

од пожара. Тек у XVIII веку почели су да се на бродовима праве камени

штедњаци. Храна на броду је била конзервирана на онадашњи начин – сушењем и

усољавањем меса (саламура) и сушењем и кишељењем поврћа. Стално је претила

опасност да се намирнице покваре. Исхрана морнара није била лошија него

исхрана других људи у зимско доба. Њену основу чинили су месо у саламури,

усољене сардине или сарделе или харинге на северу. Када не би било ветра

морнари би се посветили риболову. Место хлеба јео се двопек. У Лисабону је сам

краљ, недалеко од двора, направио пекару која се бавила производњом ове важне

намирнице за морнаре. Неки бродови носили су бурад са брашном које је било

јако засољено како би се заштитило од пацова и црва. На бродове су товарени и

сир, бели и црни лук, сушено повреће, пасуљ и туршија. Сушено воће било је

намењено само официрима.

Вода је увек била велики проблем. После извесног времена, пошто се

чувала у дрвеним бурадима, устајала би се или убуђавила. На путовањима би се

бурад пунила кишницом. Због тога су се носиле велике количине вина. Алкохол је

штитио људе и од цревних болести. На португалским бродовима дневно

следовање вина било је пола литра. Пошто су бурад са водом и вином служила као

баласт када би се испразнила пунила би се морском водом.

Људи су се често разбољевали што је угрожавало не само њих него и

могућност управљања бродом и њихове другове. Најопакија болест био је скорбут

који се добијао због недостатка c витамина. Ово је прихватано као уобичајен

ризик морнарског позива. Иако су многи поморци отприлике знали шта је узрок

болести она није искорењена све до XVIII века. Тада је капетан Кук под претњом

казне присиљавао морнаре да поједу оброк од устајалог киселог купуса. И пре

тога су искуснији поморци попуњавали своје залихе приликом дугих путовања у

тропе воћем, нарочито лимуном. На руку заразама ишла је и велика прљавштина

која је била уобичајена на бродовима. За морнаре нису постојали нужници али је

нешто слично томе прављено у потпалубљу за официре што је био извор заразе.

6

1.4.Управљање бродом – навигација и обална пловидба – портолани и “огледала

мора” – компас, квадрант и астролаб

До XV века бродови Еврпљана нису се отискивали далеко на пучину.

Радило се углавном и приобалној пловидби. У поморству постоје појмови

“навигација” и “лоцовање”. Навигација подразумева управљање бродом ка

одређеној тачки када копно није на видику док је лоцовање пловидба када су

земља или неки други оријентири видљиви.2 Морнари су са ужетом на коме су

били пловци и чворови утврђивали дубину мора и према томе управљали бродом.

То је била вештина којом су морали овладати сви они који су управљали бродом.

Прелаз од “лоцовања” ка “навигацији” по отвореном мору збио се на

прелазу из XV у XVII век. Поморци су се до тада управљали на основу искуства,

познавања обале и пажљивог осматрања. На располагању су им од инструмената

стајали само уже за мерење дубине и примитивни компас.

Постојали су и приручници за поморце: портолани на Средоземљу и

Огледала мора на северозападу Европе. Портолани су били карте обале са

упутствима за обалну пловидбу. Биле су рађене на пергаменту пола метра дугом и

од пола до три четврт метра широком. Линија обале уцртавана је црним мастилом

Већина географских места уписивана је црном а важније луке црвеном бојом,

додаване су и заставице као ознака политичке припадности што је било и

декоративно и корисно. На копну су уцртаване само најважније појединости –

велике реке и планински ланци. Највећи градови били су представљени вињетама.

Опасна места, пешчћани или стеновити спрудово означавани су крстом или

тачком. У XIII веку сабрани су подаци из различитх порталана у један обиман

приручник за обалну пловидбу Compasso da navigare. Упутства су ишла од луке

до луке и обухватала су дубину мора, раздаљине, описе оријентира и опасних

места, плићака, препоруке за упловљавање у поједине луке и сидришта. Подаци су

углавном били врло веродостојни.

Слични приручници звали су се у северној Европи Routier или Огледала

мора, најстарији сачувани потиче из Енглеске са почетка XV века. За разлику од

портолана овде су упутства о оријентирима и курсевима била мање веродостојна и

употребљива. Међутим врло су били тачни подаци о дубини не само у близини

лука него и дуж целе обале. Садрже исто тачне појединости о плими и осеци. У

Средоземљу плима и осека нису биле од толике важности за поморце као на 2 Лоцовање потиче од речи лот или лоз што значи чвор.

7

Атланском океану. Овде су поморци морали да знају тачно време плиме и осеке за

сваку луку. Пошто плима и осека зависе од положаја месеца поморци су могли да

рачунају време плиме и осеке за сваку луку у сваком дану месечеве мене. Имали

су само пешчане часовнике па су се уздали у пажљиво посматрање месечевог

одраза на морској површини.

За оријентацију на отвореном мору коришћени су компас и квадрант.

Квадрант је била једноставна справа за мерење висине и угла северњаче. Да би се

одредио положај брода коришћен је астролаб. Изумео га је Хипарх два века пре

нове ере а усавршио немачки астроном Кенигсберг. Служио је да се измери

положај звезда и њихова удаљеност изнад хоризонта.

2. Узроци великих географских открића

Доласком Турака у XV веку практично су прекинуте везе између Европе и

далеког истока. На старом континенту осећао се недостатак племенитих метала,

злата и сребра. Новац је био веома скуп. Велики део робе за којом је европско

тржиште жудело набављао се са далеког истока. То је углавном била луксузна

роба за којом су потребу осећали племство и богато грађанство.

2. ПОРТУГАЛСКО ОТКРИЋЕ ПУТА ЗА ИНДИЈУ И КОЛОНИЈАЛНА

ЕКСПАНЗИЈА 1414-1520.

2.1 Енрике Морепловац и откривање пута око Африке 1414-1460. - Енрике

Морепловац, принчева младост и освајање Сеуте 1414. године

Почетак португалских открића везује се за принца Енрикеа (Хенрија)

Морепловца. Мада сем кратког похода на Сеуту у северној Африци никада није

пловио заслужио је овај надимак због тога што је окупљао научнике и поморце и

подстицао и финансирао истраживања. Од 1418. до 1460. године, када је Енрике

умро, Португалци су у више експедиција, поступно истражили до тада

непознату афричку обалу и тиме створили предуслове за налажење поморског

пута за Азију.

Енрике Морепловац био је трећи од пет синова португалског краља Жоаоа

(Јована) и Филипе, ћерке Џона Гонта родоначелника енглеске династије

Ланкастер. Филипа је била побожна и учена жена па су Енрике и његова браћа

Дуарте (Едвард) и Педро (Петар) добили добро опште образовање и васпитани су

у строгом католичком духу. Енрике се такође у детињству наслушао занимљивих

источњачких бајки које су будиле маштања о далеким егзотичним крајевима.

8

У Португалу је као и у другим државама Пиринејског полуострва снажно

се осећао витешки дух који је био израз Реконквисте, дугогодишњег крсташког

рата за ослобођење од Мавара. Млади португалски краљевићи су такође желели да

учествују у неком ратном походу и заслуже титулу витеза која се могла добити

само у бици. Подстицао их је и државни ризничар. Мада је, у складу са својом

дужношћу, био штедљив човек, сматрао је да би ратни поход могао донети много

плена и да би био добитак за државну благајну. Неки дворски слуга који је провео

извесно време у муслиманском заробљеништву причао је ризничару о богатству

северноафричке луке Сеуте. Она је била трговачко средиште и гусарско гнездо

смештено на Средоземљу, недалеко од улаза у Гибралтарски мореуз. Према

слугиној причи град се лако могао заузети пошто није био брањен са мора.

Ризничар је сматрао да би поход на Сеуту био уноснији од скупих турнира и гозби

на којима су се забављали млади принчеви и предлагао им је да придобију краља

за ову замисао.

У почетку краљ је одбио и да озбиљно размотри овај план. За суздржаност

је било више разлога. Није веровао у причу да се град може тако лако заузети.

Исто тако, постојала је могућност да се заузимањем Сеуте окористи Кастиља,

моћни сусед који је угрожавао португалску независност. Наиме, опстанак Гранаде

последњег муслиманског упоришта на полуострву зависио је од помоћи и

снабдевања преко Сеуте. Уколико би Сеута пала, Кастиљци би заузели Гранаду,

што су већ дуго желели, и тада би имали одрешене руке да покоре и Португал.

Ипак, крсташки дух је превладао све ове недоумице. Краљ се одлучио да

предузме поход. Прво је одаслан један брод, тобоже у дипломатску мисију, до

Сицилије. Два капетана су добила наређење да се усидре што ближе Сеути,

проуче њена утврђења и бележе све што се дешава у луци. По повратку са овог

извиђања направљена је од пасуља, песка и разних трака макета града коју су

Португалци проучили. Краљ је закључио да би напад са мора имао велике изгледе

на успех.

Почеле су припреме за поход. Сва три краљевића су добила задужења.

Енрикеу, који је тада имао 21 годину пало је у део да организује грађење и

припремање бродова као и прикупљање посаде у северном делу земље са

седиштем у Опорту. Педро је добио сличан задатак на југу. Његов штаб налазио се

у Лисабону. Дуарте је преузео руковођење финансијама и судством. Краљ се

посветио дипломатским припремама.

9

Опремање похода трајало је неколико месеци. У Опорту и Лисабону су

готово сви становници били запослени на прављењу оружја, клању стоке и

конзервирању меса, рибе и других намирница, у бродоградњи или утовару. То

није могло да остане непримећено. Међутим одредиште похода је држано у

највећој тајности и за њега су знали само чланови краљевске куће. Чак и неки

министри су били потпуно необавештени. Португалски непријатељи, хришћанска

Кастиља и муслиманска Гранада су се бринули јер су сматрали да ће они бити

нападнути.

Цела флота од 200 бродова окупила се августа 1414. у Лисабону. Краљица

Филипа се разболела од куге. На самртничкој постељи благословила је поход а

сваком од својих синова даровала је по мач. Умрла је неколико дана пре

испловљавања армаде.

Становници Сеуте нису знали шта им се спрема. Када се у другој половини

августа 1414. португалска флота појавила пред градом били су потпуно

иненађени. Напад је почео 15. августа. После кратке али жестоке борбе прса у

прса лука је освојена. Сва три португалска краљевића показала су се храбро у

окршају. Мачевима које им је даровала мајка произведени су у витезове.

Овај поход означио је почетак португалске експанзија. Све што је видео и

доживео определило је Енрикеа да се посвети истраживању. Муслимански

трговци из Сеуте су редовно слали караване према југу и западу до Гвинеје. Од

њих је Енрике добио значајна обавештења о крајевима Африке који су

Европљанима били потпуно непознати.

2.2. Поморски центар у Кап Сагресу

После повратка са другог путовања у Сеуту Енрике је 1418. године

одлучио да почне систематска и смишљена истраживања. Напустио је живот на

двору. Своје седиште сместио је у близини значајне луке Лагос, на Кап Сагресу,

стеновитом рту који се пружао у правцу Африке. Овде су изграђени тврђава,

опсерваторија и морнарички арсенал. Кап Сагерс је израсто у својеврсни

поморски школски центар. Изучавни су математика, астрономија и географија..

Енрике је бирао и окупљао врсне капетане и крманоше бележио и анализирао

њихова искуства и упознавао их са научним достигнућима и искуствима других

помораца. После овакве обуке су најбољима је поверавано да воде експедиције.

Енрике је упослио и чувеног картографа Жакома са Мајорке који је

убележавао у карте све нове податке до којих су долазили португалски поморци

10

на својим путовањима. О кап Сагресу се не зна много. Португалци су све чували

као највећу државну тајну како се њиховим истраживањима не би окористили

поморци других земаља.

Није до краја разјашњено какве су биле Енрикеове побуде да се посвети

истраживању. Он је био ватрени католик и уз то велики мајстор Христовог

витешког реда што га је обавезивало да ратује против муслимана. Овај положај

омогућавао му је и знатна новчана средства за истраживања. Знао је да су

муслимани одвише јаки а Португалија сувише мала да би могла да их порази у

северној Африци. Намеравао је да им зада ударац негде на рубним удаљеним

деловима исламског света где је одбрана била најслабија. За то су му били

потребни савезници.

У Европи се веровало да су постојале мале хришћанске државе у дубини

Африке и Азије и да су успеле да опстану окружене муслиманима. Од средине XII

па до почетка XIV века колале су приче о тајанственом краљевству "презвитера

Јована" које се налази негде у дубини афричког или азијског копна. Ова заблуда је

полако чилела али име легендарног краља није заборављено. У XВ веку

португалски истраживачи су поново оживели ову причу. Тврдили су да је

презвитер Јован цар Етиопије. Енрике је желео да с њим успостави везу како би

заједнички ратовали против муслимана. Ово је пружало подстицај за тражење

пута око Африке.

Осим крсташког жара Енрике се руководио и жељом да се унапреди

португалска трговина. Очекивао је да би, уколико на обалама Африке постоје

трговачка средишта, тамо могао да јефтино купује робу пошто не би било никога

ко би понудио бољу цену. Као и остали Европљани и Португалци су жудели за

златом и зачинима.

Постоје неки докази, мада не толико поуздани, који указују на то да је

Енрике већ тада разматрао могућност проналажења директног поморског пута за

Исток.

Највећа препрека био је рт Бохадор. То је мали истурени део на обали

данашње шпанске Сахаре само око 250 километара јужно од Канарских острва до

којих се увелико пловило. Међутим сујеверни поморци су о њему испредали

најневероватније приче. Неки су говорили да се тамо простире »Море таме«.

Према другима океан је тамо врио и био сав у пари. Небо зеленило од ројева

комараца.Тврдило се да иза овога рта »није било ни становништва, ни воде, ни

11

дрвећа, ни зеленог растиња, а море је тако плитико да на удаљености од једне лиге

(5-7 км) од обале није дубље од једног хвата. А плиме су тако снажне да сваки

брод који прође поред рта никада неће моћи да се врати.« Отуда и други назив за

ово место рт Нун што значи »нема ничега«. Једно је било истина. Океан је поред

афричке обале био опасан за пловидбу због плићака и пешчаних спрудова. Проћи

ће деценије тог португалски навигатори установе најсигурнији пут: да се отисну

на запад даље од обале и тако плове ка југу.

2.3.Откриће Порто Санта и Мадере 1418-1420. Освајање Канарских и

Азорских острва до 1444. године

Енрикеови капетани нису желели да плове у правцу Бохадора. Радије су

путовали ради трговине и пљачке по Средоземљу. Ипак обављено је неколико

значајних путовања и открића која су чинила одскочну даску за продор ка југу. То

су заузимање три групе острва: Канарских, Азорских и Мадере и Порто Санта.

Ова три архипелага су била позната у Европи већ вековима али су их поморци тек

с времена на време посећивали.

Енрике је 1418. одаслао брод са своја два млада витеза, Жоаом Гонсалвес

де Сарком и Тристаном Вас Теихеиром са налогом да плове ка југу. Требало је

да прођу крај рта Бохадор и плове све док не стигну до Гвинеје. Сарко и Теихеира

нису далеко отпловили. Неповољан ветар скренуо их је са правца. Док су

маневрисали открили су острво Порто Санто. Искрцали су се и утврдили да је

повољно за колонизовање па су се вратили у Португалију да о томе обавесте

Енрикеа.

Принц је био задовољан извештајем. Одмах су упућени први насељеници

на Порто Санто. На несрећу, један од њих је понео скотну зечицу. Зечеви су се

убрзо толико намножили да су уништавали све усеве колонистима. Ови су због

тога морали да напусте Порто Санто и преселе се на Мадеру (тако названу због

великих шума). До 1455. ту су већ никла четири насеља. Због обиља сунца и воде

на Мадери су добро успевали винова лоза и шећерна трска па су насељеници

почели да живе у благостању захваљујући извозу вина и шећера. Због великих

шума продавана је дрвена грађа и израђиван је намештај. Становници су се такође

бавили сејањем пштенице и гајењем стоке.

У време почетка Енрикеових истраживања Шпанци (Кастиља) су већ

полагали право на два Канарска острва најближа афричкој обали: Ланцарот и

Фуертевентуру. Удаљенија острва из ове групе била су неиспитана. Енрике је

12

1425. послао флоту и више од две хиљаде људи и 100 коња да освоје удаљено

Велико канарско острво (Гран Канари) а 1427. послао је другу експедицију са

истим циљем. Оба похода су пропала пошто су војници оскудевали у храни а

становници су се упорно бранили. Ово је озлоједило Кастиљу и она је дражила да

посредује у спору између ње и Португалије око права на Канарска острва. Према

папиној одлуци донетој 1436. године Кастиљци су задржали Ланцарот и

Фуертевентуру а Португалцима су препуштени Велико канарско острво,

Тенерифе, Палма и Гомера. И ова острва су, касније, 1479. миром у Алкасувашу

препуштена Шпанији. Португалија је задржала право на мања удаљена острва

али су и она била значајна за предах и снабдевање помораца на дугим

путовањима.

Не зна се ко је и када открио Азорска острва. Она су као и Мадера била

убележене у чувени Лоренцијан портолан из 1381. године али погрешно. Енрике

је 1431. послао Гонкала Кабрала на запад да их потражи. Због грешке на карти

Кабрал није успео да их нађе. Следеће године је нашао острво Света Марија.

Пошто је чуо да постоји и веће острво у архипелагу Енрике је после дванаест

година Кабрала поново послао на пут када је 1444. откривено острво Свети

Михајло. Азорска острва никада нису имала економски значај као Мадера али је

њихова стратешка важност била огромна. Ту су биле луке у којима су се

заустављали португалски бродови који су пловили са југа Африке. Због правца

ветрова одавде се налакше могло вратити у Португалију.

2. 4. Жил Еанеш и пловидба до рта Бохадор 1434 и Рио де Оро 1436. године

Ипак, преломни догађај било је пловидба поред рта Бохадора. Енрике је

1433. послао једног од својих витезова Жила Еанеша са наређењем да крене

поред афричке обале и отплови што даље ка југу. Еанеш је храбро кренуо али, као

и његови претхондици, није савладао страх да се усуди да плови даље од

Канарских острва. »Еанеш се није понео довољно мудро када је покушао да

оправда неуспех своје мисије страшним недаћама на које су га упозорили други

морепловци. Када је то чуо Енрикеа је најзад издало стрпљење. Заиста се дивим

машти којом су обдарени моји морепловци«. рекао је »када би у овим причама

било и трунке истине, па ма како она била незнатна можда бих и могао да нађем

неко оправдање за Вас. Али ја сам запрепашћен да су Вас могли да убеде морнари

13

који су пловили само до Фландрије и који не умеју да се користе на пучини ни

компасом ни картом.«

Еанеш је поново морао на пут. Обећао је да се неће појавити пред својим

господаром пре него што изврши задатак. Еанеш је успео да оплови Бохадор.

Укотвио се и 1434. искрцао иза самог рта и сакупио неколико биљака »руже Свете

Марије. За овај подвиг је, пошто је припадао нижем племству, произведен за

витеза. Еанеш је закључио да су све приче биле измишљотина и да се туда може

сасвим поуздано пловити. Иако је овим путовањем пређена незнатна раздаљина –

свега 250 км од Канарских острва – оно представља велики помак. Савладан је

страх и разбијена психолошка препрека за даља истраживања. На руку је Енрикеу

ишла и чињеница да је после очеве смрти краљ постао његов старији брат Дуарте.

Он му је доделио »краљевску петину« од дохотка на извоз робе са Мадере. То је

знатно увећало новчана средства за даља путовања.

Нова експедицја је одаслана 1435. године. То су била два брода. Једним је

командовао Алфонсо Гонсалвес Балдаја а другим Жил Еанеш. Отпловили су

400 км даље до рта Бохадор. Вратили су се у Португалију са вестима да су на

копну видели трагове људи и камила. Енрике је 1436. послао Балдају на ново

путовање са задатом да ступи у везу са домороцима или да ухвати неке од њих

како би добили податке о непознатој земљи. Балдаја се искрцао у једном затону

180 км од Бохадора, верујући погрешно да је то ушће неке реке. Послао је двојицу

људи на коњима да истраше околину. Ови су наишли на групу од 19 урођеника.

Напали су их мислећи да имају предност пошто су на коњима. Наоружани

урођеници су пружили отпор па су Балдајини људи једва извукли живу главу и

вратили се необављена посла. Следећег дана је и Балдаја са пратњом дошао на

место сукоба али тамо није никога затекао. Пошто није успео да изврши задатка

који му је дао Енрике се трудио да се некако оправда. У близини његовог брода,

на једном пешчаном спруду лежало је на хиљаде фока. Убио их је што је више

могао и њиховим кожама натоварио брод. Наставио је пловидбу 180 км на југ и

стигао до залива који је касније добио име Рио де Оро (златна река). Није знао да

се налази у непосредној близини области богате златом коју су редовно

посећивали арапски каравани. Вратио се у Португалију.

2.4.Неуспели рат са Маврима и прекид истраживања 1436-1441; Путовања

Нуња Тристаоа 1441-1445. - пловидба до рта Бланк и Аргуима; почетак

трговине робљем

14

Наредне четири године експедиције нису слане. Енрикеов најмлађи брат

Фернандо је у нестрпљењу да стекне звање витеза на бојном пољу је наговорио

краља Дуартеа да предузму напад на Мароканску луку Тангер. То је било

утврђење седамдесетак километара западно од Сеуте. Војску је предовдио Енрике

Морепловац. Португалци су до ногу потучени. Избавили су се под једним

условом. да врате Сеуту муслиманима. Као залогу за то морали су да оставе

принца Фердинанда као таоца. Фердинанд је после шест година умро у ропству.

Сеута није враћена. Црква је заузела став да сваки хришћански град припада Богу

и не може се предати у руке неверницима. То је сматрао и принц Енрике. Ова

тешка одлука да препусти брата страшној судбини убрзала је прерану смрт краља

Дуартеа. Његов наследник Алфонсо био је малолетан. Дошло је до спора око

намесништва између мајке и стрица Педра. Држава се нашла на ивици грађанског

рата. Енрике је посредовао и Педро је постављен за намесника.

Пошто је стање у земљи привремено сређено, настављено је са слањем

експедиција. 1441. одаслана су два брода. Једним је заповедао врло млади Антоан

Гонсалвес а а другим Нуњо Тристао. Гонсалвес је требао да се врати са што

већим товаром фокиних кожа и уља. Тристао је имао задатак да доведе у

Португалију урођенике са афричке обале од којих би се могла добити драгоцена

обавештења. Као преводилац додељен му је Енрикеов маварски слуга. Гонсалвес

се искрцао у близини Рио де оро и брзо натоварио брод. Потом је са девет чланова

посаде, после неколико чарки заорбио једног Бербера и једног црног урођеника.

Убрзо му се придружио и Тристао. Две посаде су сада пошле у унутрашњост

копна. Опколили су два мала села и ту заробили још десет људи. Један од њих био

је и поглавица који је умео да говори маварски. Од њега је Енрике сазнао многе

податке о овој области. Португалци су још једном безуспешно покушали да заробе

урођенике а потом су отпловили даље на југ до рта Бланк.

Португалци су ипак гледали да из путовања извуку и неку корист. Мада су

тврдили да им је циљ покрштавање незнабожаца и спасавање њихових душа

морепловци су се упустили у нечастан посао трговине робљем. Истраживања су

сада почела да се исплаћују робовима и златом. Жеља за истраживањем све је

више уступала пред жељом за добити. На рту Бланк сазнао је за каравански пут

који спаја северну обалу Африке и Тимбукту, град у дањашњој држави Мали.

Муслимански трговци из северне Африке су овим путем ишли на југ носећи

предмете од сребра и бакра које су у Тимбукту замењивали за злато, бибер и

15

робове. Португалска трговина учинила је да се смањи обим трговине дуж овог

караванског пута. Португалци су сад постали конкуренција арапским трговцима.

Исти случај био је и на Аргуиму. Овде су са арапима смели да тргују само месни

поругалски трговици. Они су продавали пшеницу и тканине из Португалије а

куповали злато и црно робље чак по хиљаду робова годишње.

Гонсалвес је 1442. године кренуо на друго путовање. Са собом је повео

поглавицу и два заробљена урођеника и заменио их за десет других робова. Понео

је и мало златне прашине и много нојевих јаја. Није се отпловио даље од Рио де

оро.

Нуњо Тристао је 1443. године отишао 180 километар јужно од рта Бланк и

стигао до једног залива у данашњој Мауританији где је открио острво Аргуим.

Овде су Португалци установили своју прву сталну трговачку станицу у тропској

Африци. Тристао је ухватио и 28 робова.

Тристао се вратио у луку Лагос. Градски ризничар Ланцероте је чуо о

његовом плену и сам желео да добро заради. Добио је дозволу од Енрикеа и

опремио шест каравела, изнајмио посаде. Ухватио је више од 200 мушкараца,

жена и деце на Аргуиму и оближњим острвима. Јавно их је продао у Лагосу. Тако

је ова Португалска лука постала једно од главних тржишта робља.

Следеће 1444. због похлепе се експедиција Гонзала де Синтре завршила

неуспехом. Иако је био послат у истраживање он се зауставио да би нахватао

робље и при томе са седморицом својих пратилаца погинуо.

Исте године је пропао и покушај Португалаца да са племеном Азенегве

склпе трговачки споразум. Урођеници нису веровали белцима. Један члан посаде

Жоао Фернандес затражио је да га оставе на копну како би упознао језик

урођеника и сакупио што више података о земљи. Већ је знао маварски. Касније је

поднео Енрикеу Морепловцу опсежан извештај.

Следеће 1445. године Нуњо Тристао је отпловио много јужније од

острва Аргуим вративиши се опет са робовима.

2.6.Откривање Зеленог рта и Зеленортских острва., ушћа Гамбије и Сенегала

1445-1460 – путовања Диниза Дијаза, Алвиза Кадамоста, Диога Гомеза

1445. године досегнут је Зелени рт, најзападнија тачка афричког континента,

где се данас налази лука Дакар у Сенегалу. То је учинио Динис Дијаз. Он је био

већ у поодмаклим годинама али »није желео да се претвори у мекушца

16

захваљујући угодном животу и одмарању«. Отпловио је 900 км даље од својих

претходника.

Током следеће три године из португала се отиснуло много експедиција.

Једна се састојала од чак 26 бродова из Лагосса. Ипак већина се није одважила да

крене даље од Диниса Дијаза. То је учинили Нуњо Тристао и Алваро

Фернандез. Тристао је надмашио Дијазов рекорд за 400 км. и стигао до обала

Гвинеје. Ту је погинуо приликом хватања робова. Фернандез је исте године

отпловио 900 км јужно од Зеленог рта стигавиши до данашње Сијера Леоне.

Све до 1448. није начињен никакв напредак у истраживању. Тада је

хроничар Асурара, главни историчар ових открића, завршио своју Хронику

освајања Гвинеје коју је наручио краљ Алфонсо V а прегледао принц Енрике.

Истраживања су поново прекинута због грађанског рата и сукоба са

Кастиљом. Енрике морепловац држао се по страни. Није могао да се определи ни

за свог брата Педра ни за синовца Алфонса. Педро је поражен у бици и убијен маја

1449. године. Упркос папиној одлуци из 1436. Португалија и Кастиља су се

спориле око права на Канарска острва. Између 1450. и 1455. године налазиле су се

на ивици рата. Португалски бродови морали су да се групишу у близини

Канарских острва па је Енрике располагао малим бројем бродова за истраживања.

Када су ови сукоби окончани опет се кренулу у истраживање али у почетку

у смањеном обиму.

Значајна су истраживања које је спровео Алвизе де Кадамосто. Он није

био Португалац него трговац из Венеције. Ступио је 1455. у службу Енрикеа

Морепловца. Кадамосто је о својим путовањима и доживљајима написао обиман

извештај где саопштава низ података о томе шта су португалци постигли у

истраживању и колонизацији и на занимљив начин описује шта је значило бити

морепловац принца Енрикеа.

Кадамосто се упустио у прекоморску трговину како би повратио

изгубљено породично богатство. Он је већ пловио у Низоземску и Египат. На

једном путовању за Низоземску зауставио се у Португалији где је дознао за уносна

путовања портзугалских морепловаца и видео драгоцене товаре са Мадере и из

Гвинеје. Добио је одобрење од Енрикеа да се ступи у његову службу. Услови су

били повољни по Кадамоста. Од Енрикеа је добијао Каравелу и робу са којом ће

трговат а заузврат је Кадамосто био дужан да отплови толико далеко колико му то

разум налаже и да се врати са што богатијим товаром. Добит се делила на равне

17

части између њих двојице. У случају да не буде добити или чак да роба пропадне

Енрике је пристао да покрије губитак.

Кадамосто је кренуо на путовање маја 1455. године. За три дана стигао је

у Порто Санто а за шест дана до Мадере. Затим је свратио у Гомеру и Феро на

Канарским острвима, потом на рт Бланк, Аргуим до реке Сенегал. Ту је тргаовао

са племенским поглавицом и у замену за шпанске коње, маварску свилу и вунене

тканине добио робове. Најдаља тачка до које је стигао било је ушће реке Гамбије

180 км јужно од Зеленог рта. Иако није ништа значајно открио оставио је белешке

о путовању које су драгоцено сведочанство за историчаре.

Следеће 1456. године Кадамосто је поново кренуо на пут са три каравеле.

Испловио је из Лагоса, прошао поред Канарских острва и без заустављања се

упутио право ка рту Бланк. Страшна бура га је захватила близу рта и одбацила на

југозапад тако да му је требалао неколико дана како би се вратио на правац.

Захваљујући овој непогоди наишао је на још неоткривена острва. То је био део

велике групе Зеленортских острва. Вероватно је да је и пре њега неки

португалски капетан прошао туда. Потом је посетио област око ушћа Сенегала и

наставио ка ушћу Гамбије. Путовао је много дана узводно. Дуж обала видео је

безбројне слонове и нилске коње. Срео је једно урођеничко племе са чијим је

поглавицом трговао и европску робу заменио за робове и нешто мало злата.

Кадамосто је добио и много поклона: златан накит, воће и егзотичное животиње.

Затим је отпутовао још 200 км дуж обале даље према југу до острвља Бисагос које

се налази наспрам данашње португалске Гвинеје. Ниједан његов преводилац није

знао језик овдашњих урођеника па није било трговине. Кадамосто се вратио за

Португалију.

Три године касније 1458. кренула је експедиција ође три каравеле којима је

командовао Диого Гомез, капетан близак принцу Енрикеу. Следио је курс којим

је пловио Кадамосто. И он је пловио узводно уз реку Гамбију тргујући. Прошао је

боље од Кадамоста. Добио је у замену за тканине и ђинђуве око 90 килограма

злата. Гомес је први португалски морепловац који се користио квадрантом за

одређивање положаја брода.

Убрзо по том, умро је 1460. године Енрике морепловац. Иако никада

није видео земље у које су пловили његови капетани сва путовања обављена су

захваљујући његовом покровитељству и подстреку. Због тога је осиромашио и

умро је у огромним дуговима. За живота је био веома дарежљив према својим

18

капетанима и кормиларима. Без гунђања је сносио губитке путовања која нису

донела корист.

2.7. Путовања после смрти Енрикеа Морепловца – Педро де Синтра открива

Сијера Леоне –уговор са Фернандом Гомезом – путовања да Косте, Фенданда

Поа, Диога Каоа – откриће ушћа реке Конго и пловидба до рта Крос – 1460-

1485. године

Краљ Алфонсо V и Енрикеов брат принц Фердинанд нису желели да се

увлаче у дугове због истраживачких потхвата. Много их је више интересова

крсташки рат са муслиманима у Мароку и потискивање ислама.

Привремено су истраживачка путовања проређена. Једини пажње вредан

потхват начинио је Педро де Синтра који је стигао до Сијера Леоне и обала

данашње Либерије. Диого Гомес и други капетани су завршили истраживање

свих десет зелнортских острва.

Пошто није желео да сам плаћа путовања краљ Алфонсо V је начинио

уговор са Фернандом Гомезом. Овај пребогати лисабонски грађанин добио је

искључиво право трговања дуж обала Гвинеје и право на сву добит остварену на

овим пуовањима. Заузврат се Гомез обавезао да ће он бити покровитељ даљих

истраживања. То је подразумевало да ће у току пет година сваке године слати

експедицију која ће истражити по 700 км афричке обале. Уговор је био извршен.

Гомез није ништа изгубио. Штавише постао је још богатији. Краљ је био

задовољан јер га истраживања нису ништа коштала а Гомез је знатним новчаним

средствима помагао ратовање против муслимана у Мароку. Гомезови капетани

су за пет година истражили преко 5000 км афричке обале. О овим путовањима

остало је мало сачуваних података. Капетани нису запсивали своје доживљаје а

пошто су путовња била приватна краљевски историчар није био задужен да их

бележи као што је то био случај за Азураром.

Углавном капетан да Коста отпловио је до Аксума на обали данашње

Гане. Аксум је касније постао утврђено седиште за трговину златом. Педро де

Есколар и Жоао Сантарем отпловили су 200 км даље. Морепловци су запазили

да пратећи обалу Африке скрећу ка истоку и мислили су на су открили пут који ће

их одвести до Азије. Фернандо По је допловио до обале реке Нигер а потом до

залива Бијафре на чијим се обалама данас налазе Того, Дахомеј и Нигерија.

Далеко на пучини открио је велико острво које од тада носи његово име. Уочио

19

је да копно поново скреће на југ. Лопо Гонсалвес је био први Европљанин који је

прешао екватор који пролази кроз данашњи Габон.

После пет година, 1474, краљ Алфонс V није обновио уговор са

Фернандом Гомезом. Можда су његови успеси уверили краља да трговина с

Африком и даља истраживања треба опет да буду у надлежности круне. Због

бројних дужности краљ није могао да се посвети том послу већ га је препустио

своме деветанестогодишњом сину Жоау који је сада добио све обавезе и

привилегије које је раније имао Енрике Морепловац.

Жоао је, као и Енрике, био одушевљен истраживачким путовањима и пун

крсташког жара желео је да потисне муслимане у трговини далеким истоком. Није

могао одмах да се посвети остварењу ових жеља. Португалија је од 1475. до

1479. године била заузета ратовањем у коме је покушала да спречи уједињење

Кастиље са Арагоном који су били опасни такмаци на полуострву. Убрзо 1481.

године умро је и краљ Алфонсо V и Жоао је наследио престо са свим бројним

владарским обавезама. У историји је остао познат као Жоао II Савршени.

По ступању на власт Жоао је одмах обезбедио предуслове за наставак

истраживања. Дао је налог да се утврђења у Аргуиму поново подигну и да се

изграде нова утврђења у Елмини на облама данашње Гане. Она су требале да буду

ослонац и станице за снабдевање за будућа истраживачка путовања.

Жоао је 1482. послао на путовање Диога Каоа који је потукао све

пређашње рекорде истраживши 1500 км обале. Као је пловио до Елмине где се

снабдео намирницама и наставио до рта Свете Катарине, најјужније тачке до које

су дошли његови претходници. Наставио је да плови и даљ и три пута се

искрцавао у потрази за пијаћом водом. Стигао је до области где је океанска вода

била питка што је указивало на то да се у близини улива у море нека огромна река.

Запловио је ка обали и ушао у реку Конго. Недалеко узводно ступио је у додир за

урођеницима. Ниједан од његових преводилаца није знао језик ових људи па су

трговали спорезумевајући се знацима. На јужној обали реке коју је открио

поставио је велики камени стуб на коме је био уклесан грб Португалије. Овакве

стубове – падрауне – постављаће после њега на обали Африке португалски

поморци да би обележили најдаљу тачку до које су допрли у пловидби. Други

падраун подигао је на рту Св. Марије у данажњој Анголи а затим се у рано

пролеће 1484. вратио у Португалију.

20

Краљ Жоао био је усхићен. Наградио је свога капетана и следеће 1485.

године га опет одаслао на пут. На другој пловидби као је отишао још даље.

Поставио је два падрауна. Први на врху предгорја рта Негро а други на рту Крос

око 350 километара јужно од повратника у данашњој југозападној Африци.

2.8. Путовање Бартоломеа Дијаза и откриће рта Добре наде – 1487 – 1488.

године

Истакнути водећи антички географ и астроном Птоломеј сматрао је да

огромна копнена превалка спаја јужну Африку са југоисточном Азијом и да је

Индијски океан огромно море окружено земљом. Птоломеј је мислио да је Африка

краћа него што јесте.

Португалци су своје наде заснивали на веровању да је Птоломеј погрешио

и да е код најјужније тачке Африке Атлантски океан меша с Индијским.

Краљево нестрпљење да се што пре нађе пут до далеког Истока подгревала

је и прича коју је чуо од неког португалског трговца који је живео у Бенину. Овај

је тврдио да постоји моћна хришћанска држава у источној Африци којом влада

краљ Огане. Жоао је мислио да би то могао бити легендарни презвитер Јован или

неко од његових наследника. Очекивао је да ће опловљавањем Африке постићи

два циља. Обезбедиће Португалији уносну трговину зачинима и другом робом а

уједно ће склопити савез са хришћанским краљем у борби против муслимана.

Да би ово постигао одаслао је две експедиције, копном и морем. Копном

је путовао Педро де Ковилхам а морем Бартоломео Дијаз. Дијазов задатак био је

да плови уз обалу Африке ка југу све док не досегне најјужнију тачку континента

а да затим скрене ка североистоку у Индијски океан.

Дијаз је испловио из Лисабона августа 1487. са две мале каравеле и

једним споријим великим трантпортним бродом који је носио додатне залихе

намирница. Флота је носила са собом и три падрауна који се нису смели поставити

пре но што се прође најудаљенија тачка на којој се искрцао Диого Као.

До рта Крос Бартоломео Дијаз је следио правац којим је ишао Као. После

тога упловио је у неистражене воде и ту је изгледа, највероватнији у заливу

Валвис, напустио незграпни теретни брод са намирницама. Пловио је још око 700

км ка југу а први падраун је поставио у близини ушћа реке Орање. После

неколико дана пловидбе две каравеле је захватила страшна бура и скор две недеље

их носила ка југу тако да су изгубили копно са видика. Када је бура минула, Дијаз

је поступио као и други португалски морепловци у тој ситуацији. Кренуо је ка

21

истоку не би ли добро надоглед копна. Једрио је неколико дана ка истоку али на

земљу није наишао. Схватио је да је највероватније обишао Африку и зато се

упутио у правцу севера у убрзо дошао до залива Мосл, како се данас зове, на

средини јужне афричке обале. Дијаз је схватио да је досегао јужну границу

Африке. Следећи упутства која је добио скренуо је ка истоку и други падраун

поставио у близини залива Алгоа непосредно пре тачке од које обала почиње да се

пружа према северу. Посада је била уморна и негодовала је. Сматрали су да су се

сувише удаљили од брода за снабдевања и тражили су да се врате кући. При

повратку стигли су до огромног рта који је Дијаз назвао рт Бура, Kabo tormetoso.

У Португалију се експедиција вратила децембра 1488. гходине. Јован

други примио је извештај са одушевљањем. Променио је туробни назив који је

Дијаз дао крајној тачки Африке и преименовао рт Бура у рт Добре наде Kabo de

Bona Esperenza. Било је доказано да се Африка може опловити. Откриће пута за

Индију било је сада питање времена.

2.9. Педро де Ковилхам у Индији и Етиопији – 1487. године

Исте 1487. године када је Бартоломео Дијаз кренуо на пут послана је и

експедиција копном. Њу је предводио опробани ратник и пустолов Педро де

Ковилхам са задатком да пронађе краљевство презвитера Јована. Де Ковлихам је

поседовао огромно искуство и био је вема погодан за овај задатак. Служио је као

дворјанин и на двору Жоаоа II и на двору шпанског краљевског пара Фердинанда

и Изабеле где је био португалски шпијун. Он је провео годину дана у Тлемсену,

тада једном од најбогатијих лучких градова северне Африке. Тамо је научио језик

и обичаје Арабљана. Де Ковлихам је у исто време сједињавао особине

разметљивог војника и интелигентног и довитљивог дипломате, а из дубине душе

је желео да увећа моћ Португалије.

У пролеће 1487. краљ Жоао је позвао на саветовање у своме дворцу у

Сантарему де Ковилхама и Алфонса де Паиву будуће де Ковилхамовог пратиоца.

Том приликом је међу пристунима био и синовац краља Жоаоа будући краљ

Маноел. Де Ковилхаму и де Паиви су биле су подробно објашњене све

појединости њиховог задатка и добили су мапе за пловидбу. Кренули су на пут 7.

маја 1487. године.

Путовали су прво до Истамбула а одатле до Александрије. Ту су се

обојица разболели од грознице. Када су оздравили продужили су за Каиро а

одатле до залива Сукаин у Црвеном мору. Тамо су се укрцали на брод за Аден где

22

су се раздвојили. Де Паива је отишао у Етиопију а де Ковлихам је отпловио за

Индију у великом али примитивном арапском броду. Арабљани су били одлични

поморци и добро су се сналазили на мору. Брод су пратили повољни ветрови. И

поред тога путовање од Адена до Индије трајало је месец дана. Путовање је било

тешко и неудобно. Де Ковилхам је био изложен врелом сунцу. Храна је била

покварена а вода устајала. У лето 1488. брод је стигао у Кананор малу луку

северно од Каликута на Малабарској обали Индије.

Де Ковилхам је из Кананора отишао у Каликут. То је била веома прометна

лука за трговину робом са далеког истока на коју су монопол држали арапски

трговци. Португалац је био изненађен количином и квалитетом робе и живошћу

трговине између Индије и Арапа. Захваљујући знању арапског језика Де Ковилхам

је могао да сакупи многе драгоцене податке о трговини и значајним лукама

далеког истока који је био непознат Европљанима.

Пре него што је отишао из Индије Де Ковилхам је посетио и град Гоу

Северно од Каликута која ће касније постати најзначајније португалско упориште

на потконтиненту. У то доба тоје била независна муслиманска држава на челу са

Махмудшахом Блмахијем. Гоа је одржавал жив трговачки промет са Ормузом

значајном луком у персијском зеливу. Трговци Гое су се специјализовали за увоз

арапских коња који су јако били тражени у целој Индији. Де Ковилхам је

продужио у Ормуз. Ту је сазнао да је његов сапутник Де Паива у међувремену

умро. По налогу краља Јована Де Ковилхам је отишао у Етиопију не били

пронашао легендарно краљевство презвитера Јована. Тамо је провео остатак

живота. Ступио је у служби етиопских царева. Оженио се Етиопљанком са којом

је имао много деце. Умро је у дубокој старости - служио је четири цара.

Иако се није вратио у Португалију Ковилхам је из источноафричке луке

Софале послао извештај краљу Жоау у коме га је упознао са могућностима

помоског путовања до Индије око Афричког Континента као и са појединостима о

трговини у Индији.

Португалци су тако добили од две експедиције повољне извештаје да се

Африка може опловити и да је трговина са Индијом изузетно уносна.

2.10. Васко да Гама стиже у Индију – 1497-1499. године

23

У међувремену су Португалци били изненађени успесима Шпанаца.

Кристифор Колумбо је пловећи ка западу препловио Атлански океан и 1492.

пронашао копно за које се веровало да представља неко од острва близу Индије.

Краљ Жоао II Савршени је умро 1495. а наследио га је синовац Маноел

Срећни. Овај младић од 26 година био је енергичан и способан и великим делом

је његова заслуга за оснивање португалског колонијалног царства.

На саветовању одржаном два месеца пошто је ступио на престо, Маноел се

нашао окружен плашљивим саветницима који су га оштро упозоравали проти

експедиција чији би циљ био успостављање трговине са истоком. Сррепели су да

ће ако то учини Португалија стећи много непријатеља. Тиме би биле изазване

Шпанија као супарник Португалије на полуострву, Венеција која је у својим

рукама држала трговину између европе и блиског истока и Араабљани који су

водили главну реч у трговини са далеким истоком. Маноел је ипак остао при

одлуци да отвори трго ину са Индијом. Он је као и његови претходници на

престолу био заокупљен жељом да од Португалије створи велику трговачку и

поморску силу. Не обраћајући пажњу на упозорења својих саветника он је ставио

у задатак Бартоломеу Дијазу да надгледа изградњу флоте која би била способна да

одоли опасностима у Атланском и Индијском океану и доплови до Индије.

Краљ је тражио и човека коме би поверио заповедништво над флотом. Ово

није више било само истраживачко путовање када је било најважније да капетани

буду само добри поморци. Радило се о војној и дипломатској мисији у којој је

требало оставити снажан утисак о моћи Португалије и успоставити дипломатске и

трговачке везе са Индијом. Тражила се личност која има способности ратника,

трговца и дипломате. Због тога се краљ определио за свога дворјанина Васка да

Гаму сматрајући да он највише одговара свим овим захтевима.

Васко да Гама потицао је из једне познате породице. Рођен је у Синесу,

лучком граду у јужној Португалији. О његовој младости се не зна много осим да је

образовање стекао у Евори тада значајном португалском граду. Учио је

математику и основе навигације. Да Гама је служио у португалској флоти. Био је

свестрано образован и способан човек али не и врхунски поморац јер је у

Португалији било далеко искуснијих и бољих морепловаца али он је имао све

одлике команданта. Невоље које је имао Дијаз на своме путовању доказале су да је

на једном великом и значајном походу осим поморских знања потребан и

чврстина и ауторитет. Да Гама је био плаховите нарави. Умео је да буде, што ће

24

касније показати, страшно суров чак и за појмове онога времена када та особина

није наилазила на велико згражање и осуду.

За планирану експедицију изграђена су четири брода: једна каравела и три

већа брода наве од по 240 тона са четвороугаоним једрима у једним троугластим

једром на крменом јарболу. Адмиралски брод свао се Свети Габријел. Другим

великим броgом Свети Рафаел командовао је брат Васка да Гаме Пауло.

Снабдевачким бродом заповедао је Гонзало Нуњес а каравелом Берио прекаљени

морски вук Николас Коељо. Флота је била снабдевена намирницама и другом

опремом за три године и посадом од 170 људи. Пошто је тешко било сакупити

довољно морнара за тако неизвесну и дугу пловодбу у посаду је укључен и

известан број робијаша за извршавање изузетно опасних задатака. Уз раскошан

испраћај Васко да Гама је испловио из Лисабона 8. јула 1497. године.

После три недеље пловодибе флота је стигла до острва у близини Зеленог

рта. Поучен искуствима својих претходника, нарочито Бартоломеа Дијаза, да

Гама се одлучио да заузме курс ка југозападу да би избегао струје и незгоде на

тихим деловима мора без ветра. Потом је скренуо ка југоистоку према рту Добре

наде. То је заиста био најпогоднији пут и касније ће га користити сви поморци

који буду пловили ка Индији. После 96 дана пловидбе морнари су коначно

угледали копно северно од рта Добре наде и ту се усидрили. На том месту које су

назвали залив Свете Јелене провели су осам дана.

За време боравка на копну морнари су дошли у сукоб са афричким

племеном Бушмана. Вративши се са обале, неколико чланова посаде је изјавило

да су видели веома мале, црне људе. Пошто је желео да сазна нешто више о овој

земљи Да Гама је наредио да их ухвате и доведу. Португалци су убрзо наишли на

два Бушмана који су димом истеривали пчеле да би дошли до меда. Нису

приметили да им се Португалци прикрадају. Ухваћени су али је један на путу до

брода успео да побегне. Нико није разумео језик заробљеног домороца па су

престрашеног човека Да Гама ослободио пошто га је добро нахранио и поклонио

му разне ситнице и комаде тканине.

Адмирал је добро проценио да ће овакав поступак са заробљником

привући на обалу већи број других домородаца. И заиста ускоро се појавило више

Бушмана на обали и успостављени су са њима пријатељски односи. То није дуго

трајало. Један од чланова посаде Велозо, човек плаховите нарави је нечим увредио

урођенике па је из њиховог села морао да бежи ка обали док га је потера гађала

25

каменицама и копљима. Васко да Гама је покушао да умири Бушмане али је рањен

копљем у ногу па је морао да да наређење за испловљавање.

Португалци су 22. новембра 1497. после нешто мање од пет месеци

пловидбе опловили рт Добре наде и наставили уз источну обалу прошавши убрзо

поред крајње тачке до које је дошао Бартоломео Дијаз. Део обале који су угледали

на дан Божића назвали су Натал, Божићна обала. Зауставили су се и искрцали у

луци Килиман на облаи данашњег Мозамбика у близини ушћа реке Замбези..

Видели су да приобални градови нису насељени дивљим афричким племенима

него арабљанским трговцима.

Арабљани су били изненађени и разјарени пошто своје заклете

непријатеље нису очекивали у овом удаљеном делу света. Покушали су да омету

даљу пловидбу португалске експедиције. Док су бродови Васка да Гаме били

усидрени у луци Мозамбик један део посаде је изашао на обалу како би

прибавили воду за пиће. Пратња арапског шеика их је напала. За одмазду да Гама

је отворио паљбу из топова на трошно дрвено утврђење у луци. Убио је велики

број грађана. После тога је добио воду и узео једног арапског кормилара који је

добро знао пут до Индије. Арабљанин је почео да показује непослушност и прави

проблеме. Да Гама га је везао и сурово бичевао. На нове неприлике Португалци

су наишли у луци Момбаса у данашњој Кенији. Испочетка је тамошњи владар

био наклоњен дошљацима а онда је послао наоружане људе да заузму португалске

бродове. Напад није успео. Да Гама је напустио Момбасу и отпловио даље ка

северу и стигао у Малинди. Овде га је владар срдачно дочекао као могућег

савезника. Читавих недељу дана је правио славље и гозбе у част Португалаца. Да

Гаму је ово чинило нестрплљивим. Требао му је нови арабљански кормилар.

Султан Малиндија му је доделио Ахмада ибн Маџида, који је међу Арабљанима

важио за једног од најискуснијих помораца. Он је то и био. Вешто је водио брод и

за свега 23 дана флота је препловила Индијски океан и стигла 21. маја 1498. у

Каликут (тамилски Коџикод), луку на западној Малабарској обали Индије.

Тако је остварено оно што су Португалци дуго прижељкивали и ушта су

покољења морепловаца уложила труд. Пронађен је поморски пут из Европе за

Индију.

Владар (Заморин) Каликута није био у граду. Да Гама је чекао недељу дана

на пријем. Најзад, 28. маја португалски адмирал је са тринаесторицом својих људи

ушао у град. Дочек је био изузетно свечан. Заморинови људи су га пронели у

26

источњачкој затвореној носиљци паланкину уз лепршање застава и звуке добоша.

Из далека, са мора чула се пригушена почасна паљба топова са португалскиих

бродова.

Португалци су најпре одведени у храм осликан ликовима индијских

божанстава. Португалци су погрешно мислили да су у хришћанској цркви.

Веровали су да слике представљају неуки покушај да се нбасликају Богородица и

свеци. Мисили су да су становници Каликута припадници неке примитивне

хришћанске секте. Да Гама је остао при овој заблуди и о томе је известио и краља

Маноела.

Било се већ смркло када су Португалци стигли на двор. Заморин их је

дочекао испред дворца испружен на софи прекривеној зеленим сомотом. Током

читавог пријема жвакао је плод једне врст индијске палме. Пажљиво је слушао да

Гаму. Једино што је за њега могао да учини било је да му дозволио да прода робу

коју је донео. Португалском изасланству је дато преноћиште у граду.

Поклони које је да Гама уручио Заморину и роба намењена продаји били су

прилично бедни и то је оставило неповољан утисак на домаћине. У Каликуту је

продавана луксузна и квалитетна роба са истока - свила из Кине, зачини са

Молучких острва, слоновача и злато из Африке, лекарије из Индонезије. Поклони

су били сасвим непримерени једном моћном владару какав је био заморин

Каликута.

Током лета да Гама је покушавао да склопи трговачки уговор са заморином

аку су га у томе ометали арапски трговци. Они су желели да сачувају свој монопол

на трговину зачинима и служили су се сплеткама како би оклеветали Португалце

и осујетили склапање уговора. Приче Португалаца о моћи и богатству њихове

земље нису биле у складу са скромном робом и поклонима. Заморин је једно

време држао Европљане као таоце па их је потом ослободио. Васко да Гама је

узвратио истом мером. Заробио је шест угледних личности и држао их на свом

броду као таоце у случају издаје на копну. Пред сам полазак португалске флоте

крајем августа 1598. године заморин је Васку да Гами предао писмо за краља

Маноела у коме је изнео захтеве о трговини са Португлијом. Захвалио се краљу

што му је послао Васка да Гаму и набројао му дарове које упућује: цимет,

каранфилиће и драго камење а заузврат је молио да му пошаље сребро, корале и

скерлетне тканине из Португалије. Да Гамини бродови су били натоварени

27

зачинима у замену за њихову робу пре свега квалитетни челик. Тако је упркос

свему циљ овога путовања био остварен.

Пошто је део посаде при путу помро Васко да Гама није имао довољно

морнара за све бродове па је морао да потпопи Сан Рафаел а његов товар је

пребацио на два остала брода. У току даљег путовања напуштен је и брод за

снабдевање. При повратку Португалаци нису имали арапске пилоте. Нису ништа

знали о ветровима у Индијском океану па су се често затекли у морским

тишинама и требало им је три месеца да пређу Индијски океан и дођу до

Афричке обале. Многи морнари су оболели од скорбута, опаке болести која се

често јављала код помораца због једноличне и оскудне исхране и недостатка

витамина ц. Болест се очитовала најпре у испадању зуба. Људи су у очајања секли

своје отечене десни које су се распадале и пуштали црну отровану крв. Потом би

гангрена захватала ноге уз стравичне болове. Само 55 од 170 морнара се вратила

кући.

Први је у Лисабон стигао Берио којим је заповевдао Николас Коељо 10.

јула 1499. а неколико дана касније и адмиралски брод Сан Габријел. На њему није

био Васко да Гама. Он је код Зеленог рта напустио свој брод и прешао на брзу

каравелу како би втатио у Португалију свога брата Паула који је био на умору.

Пауло да Гама је умро на Азорским острвима а Васко да Гама се вратио у

Лисабон почетком септембра 1499. године. Дочекан је као херој. Ово откриће је

дуго сматрано значајнијим од Колумбовог. Колумбо је открио само дивље и

сиромашне Индијанце а да Гамини бродови су се вратили крцати зачинима,

драгим камењем, златом и слоновачом. Краљ је морепловца именовао Адмиралом

индијских мора, војводом од Видигеире и дао му велику пензију.

3. СТВАРАЊЕ ПОРТУГАЛСКОГ КОЛОНИЈАЛНОГ ЦАРСТВА

3.1. Овладавање стратешким тачкама и изградња факторија

Ово је било тек откриће пута за Индију. Успостављање трговине са

истоком и стварање португалске трговачке поморске импреије је имало да уследи.

Да би то постигли Португалци су знали да морају да потисну Арапе као супарнике

у трговини са истоком. Португалци су били народ сувише малобројан да би као

Шпанци да би могли да освоје велике терторије или пошаљу тамо насељенике.

28

Њихова намера је била да створе трговачка средишта и обезбеде их заузимањем

важних стратешких тачака. Они су на западној обали већ изградили неколико тзв.

факторија. Факторије су биле велика складишта робе обезбеђена утврђењима. Ту

су Португалци обављали своје трговачке послове са урођеницима. То су уједно

биле успутне станице на којима су португалски бродови на путу ка Индији могли

да предахну и снабдеју се намирницама и другим потребама. У почетку факторије

нису биле велике тврђаве већ једноставне зграде које су се састојале од

стоваришта и већег броја мањих пребивалишта. Некес су биле сазидане од камена

али је већина била од дрвета или блата појачаног трском. Када год је за то

постојала могућност градили су их у близини воде због лакшег утовара и истовара

робе и одбране са мора. Сада је остало да се факторије подигну на источној обали

Африке и у Индији.

3.2. Кабралова експедиција 1500-1501. године –откриће Бразила – сукоб са

Арапима у Каликуту

Краљ Маноел је пожурио да следеће године опреми нову експедицију.

Васко да Гама је имао право предвођења свих будућих експедиција али је другу

експедицију одбио да води. За вођу другог путовања за Индију краљ је одредио

младог племића Педра Алвареса Кабрала. Кабрал је имао добре везе на двору

али није имао искуства као морепловац и заповедник. Међитим у његовој флоти

су били искусни поморци Бартоломео Дијаз и Николас Коељо. Ова флота је

требала да у Индији покаже моћ Португалије. Чинили су је тринаест добро

наоружаних бродова са посадом од 1500 људи.

Ова ескадра испловила је из Лисабона 9. марта 1500. године. Кабрал је на

основу искуства Васка да Гаме знао да треба да заплови ка југозападу, удаљи се од

афричке обале и ухвати најповољније ветрове и струје. Међутим отишао је сувише

далеко на запад. Тако је на Ускрс 1500. године случајно стигао до обала

Бразила. Португалци су били изненађени када су место црнаца видели људе

жућкасте коже. На основу уговора у Тордесиљасу из 1494. године о подели

интересних сфера у свету између Португалије и Шпаније Бразил је припао

Португалији. Име Бразил земља је касније добила по дрвету бразил које су

фарбари користили за добијање постојане црвене боје (срп. "вразило"). Кабрал је

копно прогласио власништвом португалског краља. Два осуђена преступника из

састава експедиције су пристала да добровољно остану овде пошто им је

опроштена казна. Они су научили језик Индијанаца и створили предуслове за

29

трговину и насељавање Португалаца. Кабрал је Португалију послао један брод са

вестима о открићу.

Код рта Добре наде флоту је захватио ураган. Изгубљена су четири брода.

Једним је заповедао и Бартоломео Дијаз који је тако нашао смрт близу места свог

великог открића. Само седам бродова је наставило путовање. Кабрал је пловећи уз

источну обалу Африке покушао да преговара са арапским шеицима али без

успеха. На овом путовању је отркивено и Месечево острво - Мадагаскар за које

су Португалци знали из прича арапских трговаца.

Кабрал је стигао у Каликут 13. септембра 1500. године после 9 месеци

пловидбе. Млади Кабрал се показао сувише нестрпљив, насртљив и

непромишљен. Он је намеравао да успостави португалску превласт у трговини

макар силом и прогоном Арабљана. Још пре него што се искрцао затражио је од

заморина као таоце важне личности из Каликута. Лукави заморин је одмах на ово

пристао. Понудио је Португалцима пребивалиште и стовариште за робу. Кабрал је

у почетку успешно трговао. То је озловољило Арапе, португалске конкуренте.

Једне ноћи руља заштићена мраком опколила је португалско складиште и

савладала преко 70 Португалаца који су се ту налазили. Убили су 48 Европљана

укључивши три фрањевца и руководиоца складишта и неколико Индијаца који су

ту радили. Кабрал је за одмазду одмах потопио десет арабљанских бродића и

њихову посаду побио. Затим је наредио бомбардовање града. То је била грешка.

Заморин и становници Каликута нису били криви за овај арабљански напад. Град

је био само привремено оштећен али је код становништва завладала мржња

против Европљана.

Кабрал је сада морао да тражи друго место за трговину. Отпловио је у град

Кочин који је плаћао данак Каликуту. Владар Кочина је био задовољан поступком

Кабрала у Каликуту и желео је да у Португалцима добије савезнике. Натоварио је

Кабралове бродове зачинима и другом робом и дозволио му да подигне

стовариште. Заморин Каликута је опремио флоту против Португалаца. Кабрал га

је могао топовима да их лако савлада али је пожурио за португалију са драгоценим

товаром. Отпловио је 16. јануара 1501. и стигао у Лисабон после нешто више од

шест месеци, 31. јула исте године. Изгубио је 6 бродова и велики број људи.

Зарада је била огромна, много већа од вредности потопљених бродова. Кабрал је

добио велике почасти и повукао се у миран живот на свом имању.

3.3. Друго путовање Васка да Гаме 1502-1503 – одмазда над Каликутом

30

Следеће, 1502. године одаслана је трећа експедиција. Команду је преузео

Васко да Гама. Армаду је чинило 15 бродова, око 800 људи и артиљеријски

батаљон. И ова је експедиција као и претходне испраћена уз велку помпу. Флота

је подељена не три ескадре. Две су кренуле одмах а трећа под командом Еставиа

да Гаме требало је да крене шест недеља касније. Васко да Гама је добио задатак

да успостави превласт на западној обали Африке. Све шеике и емире који буду

одбили да потпишу уговоре са Португалијом требало је силом на то приволети.

Флота је добила дозволу да може да пљачка арабљанске бродове у Индијском

океану и дуж малабарске обале. Требала је да изврши одмазду над Каликутом и

покаже моћ Португалије.

Луку Килва у близини Мозабмика у којој је Васко да Гама први пут

непријатељски дочекан Португалци су напали и после бомбардовања издали

проглас да ће таошњег султан ухватити и провести кроз град са гвозденим

оковратником. После тога осветничка ексадра је запловила према Индији. У

Индијском океану Португалци су наишли на арабљански брод Мери који је

превозио ходочаснике за Меку. Португалци су заробили драгоцени товар и

оружје. Неколико деце је отето и на силу покрштено. Осталих 300 ходочасника је

по да Гамином наређењу везано испод палубе а брод је запаљен. Избезумљени

пред изгледом сигурне смрти Арабљани су успели да се ослободе и три дана

успешно бранили своје жене и децу. Издао их је један од њихових људи.

Зауставио је брод у замену за живот. Брод је запаљен и остављен да са путницима

као буктиња изгори на пучини. Да Гама је кроз прозор мирно посматрао и слушао

крике који су га молили за милост.

У октобру 1502. је флота стигла у Кананор. Тамошњи владар је лепо

примио Европљане. Одатле су Португалци кренули да се освете Каликуту за

непријатељства према Кабралу. Најпре су ухватили 50 локалних рибара. Одсекли

су им шаке и стопала а затим их на сплаву послали на обалу са поруком за

заморина Каликута да је то одмазда за убијање португалских морнара. За

опљачкану робу Адмирал је тражио стоструку накнаду. Каликут је бомбардован

а део града је запаљен. Потом је да Гама отишао у Кананор остављајући шест

бродова да Каликут држе под блокадом.

Владари Кананора и Кочина били су задовољни због страдања

непријатељског Каликута. Истовремено су сами били уплашени португалским

насиљем. Да би то избегли предали су им вредну робу на поклон и уступили

31

земљиште за изградњу утврђења и факторија. Васко да Гама се вратио у домовину

са баснословним товаром од 1500 тона зачина и пленом са опљачканих бродова.

Оставио је на Афричкој обали и у Кананору и Кочину утврђене постаје са

португалским посадама.

Адмирал је брзо пао у немилост. Затражио је од краља Маноела да се

његовој породици врате имања која им је конфискова краљ Жоао II. Ово је

разљутило владара и због дрскости је великог морепловца протерао на његово

имање где је овај живео још двадесет година несрећне старости.

3.4. Походи Албукеркеа и Алмеиде – бикта код Чаула – освајање стратешких

тачака Сокотре и Ормуза

Команду над португалском факторијом у Кочину и гарнизоном од

неколико стотина људи преузео је 1503. Дуарте Пачеко способан и храбар војник.

Заморин Каликута је напао ову факторију али га је Пачеко стравично потукао.

Важну улогу у јачању португалске моћи на истоку имали су Адмирали

касније вицекраљеви у Индији Алфонсо д Албукерк и Франсиско д Алмеида.

Алфонсо Албукерке стекао је ратно искуство борећи се против муслимана

у северној Африци. Његов план за јачање португалске моћи у Индијском океану

који је изложио краљу Маноелу био је веома амбициозан и смео. Замисао је била

да се заузму све арапске луке а у њима изграде португалска утврђења. То је био

прави крсташки поход. Таква политика је неминовна водила у сукоб са Египтом,

Турском, Арабијом и Персијом. Због губитака у трговини са истоком били су

забринути и Венецијанци. Они су упутили помоћ Египту а неке од својих

артиљеријских страчњака су послали у арапску флоту. Египћани су послали

поруку да ће уколико Португалци наставе са дрским заузимањем градова и

трговачких лука у Индији они уништити све хришћанске светиње у Светој земљи

и уклонити свештенике. Маноел Срећни је храбро и претећи узвратио да

Португалци имају снаге да заузму меку и земне остатнке пророда Мухамеда

расееју на све стране света. Сукоб је био неизбежан

Албукерке је у неколико наврата путовао у Индијски океан.

На првом путу 1503. стигао је са десет бродова у помоћ Пачеку и потукао

владара Каликута.

1505. Албукерке је запловио за Индију на челу флоте од 22 брода и 1500

војника. Појачао је посаде у источној Африци а затим запловио преко оекана у

32

правцу Цејлона. Ту је био лепо примљен. Добио је између осталог на поклон и

једног слона кога је послао у Португалију.

Почетком 1505. у Индију је стигао као вицекраљ Франциско де Алмеида.

Био је постављен на три године (мандат ће му бити продужен на четири). Алмеида

је у марту испловио са флотом од неколико хиљада војника. Његов задатка је био

да подигне тврђаве на источној обали Африке и затвори Арабљане у Црвено море.

Алмеида је сместио своје седиште у Кочину. Највећи део времена проводио је

ратујући на мору против удружених снага египатског султана и владара Каликута

и Диуа. У бици код Чаула 1508. погинуо му је син.

Док је Д Алмеида ратовао у Индији друга португалска флота борила се на

обалама Арабије. Најважније стратешке тачке у Индијском океану за контролу

арапске трговине, Сокотру и Ормуз заузели су 1507. Албукерке и Тристан да

Куња. Албукерке је носио и пуномоћ да смени д Алмеиду. Да Куња и Албукерке

су најпре нападали арапске луке на обали источне африке и на тој страни

Индијског океана готово је нестало арапских троговаца. Потом су заузели оство

Сокотру која се налазила на улазу у Црвено Море и тако стекли надзор над

уласком и изласком арапских бродова. Арапску посаду острва су побили а велику

џамију претворили у цркву.

После ове важне победе поделили су флоту. Тристан да Куња се вратио за

Португал откривши успут острво у јужном Атлантику које и данас носи његово

име.

Албукерке је пловио дуж обала Арабије. Бомбардовао је и спалио градове

Каријат и Маскат. Прошао је дрско 1507. кроз Ормуски теснац и заузео древну

луку истока Ормуз у којиј су сви трговци истока имали своје постаје. Ормуз је

надзирао улаз у Персијски залив. Тек што је су Албукеркеови војници спалили

неколико улица добио је поруку у коме је сазнао за битку код Чаула и погибију д

Алмеидиног сина.

Д Албукерке је брже боље отпловио за Индију. Показао је д Алмеиди своја

опуномоћења која су значила да га смењује. Д Алмеида је одбио да се овинује

краљевој наредби и прихвати своје смењивање. Желео је да прво освети сина.

Ухапсио је Албукеркеа. Потом је кренуо уз индијску обалу палећи и нападајући

велики број лука између осталих Гоу и Чаул. Највећу битку заметнуо 1509. код

Диуа против египатске и индијске флоте. На муслиманским бродовима

артиљеријом су руковали Венецијанци. Бродови су се приближили и почела је

33

борба прса у прса у којој су муслимани изгубили око 4.000 а Португалци 32

погинула и 300 рањених. Најистакнутији заробљеници су по Алмеидином

наређењу раскомадани тако што су везивани за топове који су пуцали кроз њихова

тела.

У међувремену стигла су из Португалије јасна упутства краља Маноела.

Албукерке је имао јаке везе на двору и Алмеида је морао да напусти Индију.

Страдао је на путу за домовину. Када је пристао уз обалу јужне Африке напала га

је велика група Банту црнаца. Алмеида и 150 Португалаца су погинули.

Албукерке је учврстио португалске позиције у Индији и ударио темеље

поморској империји. Као упориште у Индији изабрао је Гоу. То је био напредан

град на острву са згодном луком. Био је један од највећих центара бродоградње на

Малабарској обали. Кроз пролаз који је острво одвајао од обале обављала се

трговина коњима између Арапа и индијских султана. Учвршћивањем у Гои,

Албукерке је осујетио увоз коња неопходних за ратовање и дозвољавао га само

владарима који су били савезници Португалије. Гоу су Португалци заузели 1510.

године

На улазу у Црвено море Португалци су се утврдили на Сокотри. Острво је

било безводно и са неподесним прилазом. Албукерке је узалуд покушавао да

заузме Аден који је био боља лука и стратешка тачка од Сокотре али није успео.

Ипак у рукама Португалаца био је Ормуз.

Албукерке је 1511. стигао до острва зачина и заузео Малаку. Она је била

крајња тачка до које су пловили кинески поморци. Тако су Португалци држали

важан трговачки и војни пункт на путу ка далеком истоку. Први португалски брод

стигао је у Кину у Кантон, две године касније, 1513. Кинези су били неповерљиви

према странцима. Тек 1556. су Португалци добили дозволу да отворе стовариште

и подигну мало насеља у Макау. Португалци су 1513. стигли и до Молучких

острва, фамозних »Острва зачина«. Тако су остварили свој сан о непосредној

трговини робом, пре свега зачинима са истока.

Португалски интереси су се сукобили са шпанским. Један део неспоразума

отклоњен је већ поменутим споразумом у Тордесиљасу из 1494. године. Када је

Магелан опловио свет (1519-1522) стигао је 1521. на Молучка острва. Сада је и

овај део света постао предмет спора између две колонијалне силе. Шпански краљ

и немачки цар Карло В био је заузет ратовима са Француском у Италији и

Турцима на Средоземљу. Истовремено су шпански конквистадори вршили

34

освајања у Америци. Сукоб са суседом био би превише за Шпанију и краљ се

мудро одлучио да попусти. Упркос противљењу Кортеса (шпанског парламента)

Карло је склопио уговор у Сарагози са Португалијом . Продао је за 350.000 дуката

своје право на Молучка острва. Демаркациона линија повучена је 17 степени

источно од острва. Мали шпански гарнизон на Тидору који се пет година борио са

премоћним непријатељем добио је поруку да преда острво Португалицма који су

их својим бродовима пребацили за Шпанију.

35