Стицањем независности на Берлинском конгресу 1878. године, Србија је као међународно призната држава стекла право да упути свог

дипломатског представника у иностранство. Мада је у то доба мало европских земаља у иностранство упућивало и своје војне дипломате,

српска Краљевска влада одлучила је да њен први војнодипломатски представник оде у Беч. Био је то почетак војнодипломатског представљања

Србије у свету и специфичне делатности војске, која ће наставити свој вртоглави развој у периодима мира и годинама рата кроз које је

Србија пролазила.

140ГОДИНА ВОЈНЕ

ДИПЛОМАТИЈЕ СРБИЈЕ

Специјални прилог 192

Пише Александар МИЛЕНКОВИЋ

140

ГОД

ИН

А В

ОЈН

Е Д

ИП

ЛО

МА

ТИЈЕ

СРБ

ИЈЕ

1 . о к т о б а р 2 0 1 8 .

2

Србија је у време устаничких борби за осло-бођење од турске окупације стварала својудипломатију, која је у то време, почетком19. века, била комбинација цивилних и вој-них напора и тежњи за ослобођењем од на-метнутог јарма, наизменично се ослањају-

ћи на велике силе, Русију и Аустроугарску.На Берлинском конгресу 1878. године велике

европске земље признале су Србији независност. Одлу-кама Конгреса створено је ново међународно окруже-ње, које је условило доношење одлука на спољнополи-тичком плану. Већ у октобру исте године, на основу ми-нистарског решења о дипломатским заступницима Ср-бије, предвиђен је положај за дипломате у складу са та-дашњим међународним правилима. Сходно наведеномрешењу, Филип Христић упућен је у Цариград, КостаЦукић у Беч и Аврам Петронијевић у Букурешт.

Први војни изасланици Кнежевине СрбијеСа стварањем цивилне дипломатије, своје дипло-

матске представнике поставља и тадашња српска вој-ска. Први војни изасланик Кнежевине Србије, који је1878. године послат на дужност у Беч, где остаје све

до 1880. године, био је мајор Константин (Кока) Мило-вановић. У међувремену, сагледавајући важност војно-дипломатског представљања у иностранству, војскаКнежевине Србије 1881. године упућује мајора Јевре-ма Велимировића, са дужности ађутанта кнеза Милана,на нову, за то време веома престижну дужност у Тур-ску. На тој дужности у Цариграду остаје до половинефебруара 1883. године. Након мајора Велимировића утурску престоницу упућен је пуковник Петар Топало-вић, који се на дужности задржао веома кратко, до ок-тобра исте године, када је поново постављен за начел-ника Ђенералштабног одељења Главног Генералштаба.За њим у Цариград одлази пуковник Светозар Нешић,који на тој дужности остаје до 1895. године.

У току службе у иностранству, један од задатакавојних дипломата био је и прикупљање информацијавојне природе. С обзиром на то да су се по месту стал-ног боравка у иностранству налазили далеко од изво-ра информација, које су добијали у разговору са коле-гама, оне су углавном биле застареле и из „друге ру-ке”. Стога су српски војни изасланици почели да оби-лазе терен од интереса како би прикупљали актуелнеинформације. С тим у вези, почетком јула 1882. годи-не, мајор Јеврем Велимировић примио је наређење одминистра војног да пропутује Македонију и Стару Ср-

Шеста класа питомаца Војне академије. У доњем реду: први слева Кока Миловановић и први сдесна Јеврем Велимировић

Први српски војни дипломатски представникКонстантин Кока Миловановић рођен је 8. јула 1847.у Београду. Ступио је у Војну академију 9. октобра1861. (Артиљеријска школа у Крагујевцу) као сврше-ни ђак четвртог разреда гимназије. Завршио је 6. кла-су Војне академије 1866. године и Артиљеријско-ин-жињеријску школу у Берлину 1873. године, када по-стаје деловођа артиљеријске инспекције. Ово поста-вљење, уз већ стечено знање о механици, допринелоје његовом каснијем конструкторском раду. Затим јепостао професор артиљерије и науке о наоружању уВојној академији. Био је на командним дужностима уПрвом балканском рату, а у Другом је командоваоједном опсадном батеријом код села Поповац. По за-узећу Ниша био је начелник артиљерије у штабу Вр-ховне команде.

После рата, током 1878. године упућен је на ду-жност војног изасланика у Беч где остаје до 1880. го-дине. Током боравка и рада на дужности војног иза-сланика, иновирао је познату пушку тог времена „ма-узер М 1878/80”, због чега је немачка фабрика моди-фикованом моделу дала званичан назив „кока мау-зер”. Иновације се односе на измене на цеви, ниша-ну и затварачу. Наиме, 1880. године, када Србија рас-писује конкурс за избор нове модерне пушке, фирма„Маузер” нуди један тип једнометке српској војсци.Србија шаље комисију предвођену Константином Ко-ком Миловановићем, који предлаже одређене моди-фикације, што ће је учинити једном од најбољих пу-шака тог времена у свету. Током боравка у Обер-ндорфу, где се налазило седиште фабрике, Констан-тин Кока Миловановић оженио се Елзом, ћерком кон-структора пушке „маузер”, која је са њим пошла у Бе-оград и ту живела до Кокине смрти.

Свој други мандат у Бечу одслужио је након срп-ско-бугарског рата (1885–1886), од 1886. до пролећа1890. године. Поред тога, Миловановић је обављаобројне командне дужности у артиљерији, а у периодуод 1893. до 1897. године био је командант Дунавскедивизије. На Светог Николу 1894. године унапређенје у чин генерала, а пензионисан је, по личном захте-ву, 1. фебруара 1897. године.

Током богате и бурне војничке каријере одлико-ван је Таковским крстом са лентом, црногорским Да-ниловим крстом са лентом, аустријским Францом Јо-сифом са лентом, бугарским Александровим крстомса брилијантима са лентом, Орденом Милоша Вели-ког другог степена са звездом, златном медаљом захраброст и за ревносну службу итд. Осим тих одли-ковања, када је његово конструкторско решење запушку „маузер” званично прихваћено и потврђено у

пракси, руски цар Александар III даровао је Миловано-вића, тада српског војног дипломату у Бечу, прстеномод скупоценог смарагда.

Радећи на свом проналаску Кока Миловановићутрошио је позајмљену суму од око 20.000 динара којује годинама отплаћивао. У знак признања Народнаскупштина Србије је ту суму касније поклонила КокиМиловановићу. С обзиром на то да је на новој верзијипушке радио заједно са фабриком „Маузер”, фабрикаму је доделила награду од 100.000 динара, коју је Кокаодбио да прими. Живео је скромно као и сви српскиофицири од плате. Преминуо је после дуже болести 8. маја 1905. у вечерњим сатима, када је тихо, достојновеликог војника, заменио овоземаљски са оним светом.

КОНСТАНТИН КОКА МИЛОВАНОВИЋ 3

140

ГОД

ИН

А В

ОЈН

Е Д

ИП

ЛО

МА

ТИЈЕ

СРБ

ИЈЕ

1 . о к т о б а р 2 0 1 8 .

бију. Министров налог био је део ширег плана, одно-сно резултат појачаног интересовања краља Миланаи напредњачке владе за догађаје на просторимаОсманског царства насељеним српским становни-штвом. Почетна тачка његовог путовања кроз Маке-донију била је Солун, а требало је, чини се, да крајпутовања буде у Призрену. Велимировић је на путупровео двадесет и шест дана (од 7. августа до 1. сеп-тембра 1882) и, вративши се у Цариград, написао јеизвештај министру војном генералу Тихомиљу Нико-лићу обима двадесет и пет руком писаних страна. Напредлог начелника Генералштаба Милојка Лешљани-на, други део извештаја штампан је у часопису „Рат-ник” под насловом „Из путовања. Од Цариграда пре-ко Солуна у Скопље”. По завршеном службеном пу-товању мајор Јеврем Велимировић у свом извештајупредлаже да Кнежевина Србија закључи конзулскуконвенцију и да се успоставе конзулати у Солуну, Би-тољу и Призрену. Да би Србија остварила своју идејуо ослобађању и уједињењу целог српства, мајор Ве-лимировић додаје да је неопходно издвојити повећусуму новца за подизање и успостављање школа и сла-ње учитеља, свештеника и калуђера из Србије у по-менута места, уз добру новчану надокнаду.

Након упућивања првих војних изасланика у Ау-стрију и Турску, до краја 19. века отварају се војнаизасланства у Немачкој (1895. године са генераломСтеваном Пантелићем на челу) и Софији (5. фебруара

4

1897. године упућен је мајор Милош Васић). Наред-не, 1898. године отвара се војно изасланство и у Цар-ској Русији, у које је на дужност отишао потпуковникЉубомир Христић. У то време војна изасланства би-ла су потчињена Кабинету Министарства војног.

Војна лица на дипломатским дужностимаЗадатке из надлежности војнодипломатске слу-

жбе нису обављали само војни изасланици. Било јепримера да су војна лица упућивана, односно имено-вана, на места у дипломатским представништвимакао посланици, конзули, вицеконзули, специјални де-легати, аташеи и сл. По завршетку руско-турског ра-та, од 6. октобра 1878. до 1. октобра 1879, пуковникЂуро Хорватовић био је на дужности команданта Мо-равског корпуса, а затим је именован за председникаВојнокасационог суда и почасног краљевог ађутанта.У том звању, 24. априла 1881. одређен је за изван-редног посланика и опуномоћеног министра на ру-ском двору.

Српска влада је 1890. године именовала капета-на Петра Бојовића за конзула у Пљевљима. За тада-шњу Србију било је веома значајно да се у Пљевљимаотвори конзулат и да га води војно лице. У првом ре-ду због тога што је веза српске политике према Ста-рој Србији углавном била усмерена преко царинар-нице на Јавору, а Приштина, са конзулом Бранисла-вом Нушићем и Миланом Ракићем, била је превише

Мајор Јеврем Велимировић

Војвода Петар Бојовић

удаљена од језгра Рашке области. Српска влада је за-то покушала да отвори конзулат у Пљевљима и такооствари увид у културне и политичке прилике у Ра-шкој области. Пошто је Петар Бојовић био добар вој-ни стручњак са смислом за успостављање одговара-јућих дипломатских веза, а умео је и да прати војнуситуацију у Старој Рашкој, што је било од великогзначаја за српску обавештајну службу, српска владапредузела је мере код Порте у Цариграду да прихва-ти њен предлог, али су Турци, због аустроугарскогпротивљења, сматрали да је то неизводљиво. Наиме,Турци су осетили српске намере и закључили да биконзулат у Пљевљима могао бити опасност по турскеинтересе.

Конзулат Краљевине Србије у Битољу отворен је1889. године. За првог конзула именован је Димитри-

је Боди. На дужност је ступио 9. априла 1889. заједноса вицеконзулом Петром Манојловићем. ВицеконзулПетар Манојловић био је капетан и на дужност је сту-пио са задатком да прикупља информације и извешта-ва о војним питањима.

Изванредни посланик и опуномоћени министарКраљевине Србије на Цетињу у Књажевини Црној Гориод 1897. године био је пуковник Александар Машин.Он је са Цетиња отишао априла 1899. године, тако даје његово место остало упражњено. Пуковник Машинје пре наведене дужности био војни изасланик у Бечу

5

(1895–1896), а након дужности на Цетињу био је срп-ски изасланик на Хашкој конференцији 1899. године.

Почетком октобра 1901. године Србија је попуни-ла упражњено место посланика на Цетињу, за које јеакредитовала генералштабног потпуковника ВасилијаАнтонића, бившег војног изасланика у Аустроугарској.Он је на том положају био и током 1902. године. „Ан-тонић је требало да потпомогне развоју добрих одно-са и чврсте сарадње између Србије и Црне Горе, али јеједан од његових главних задатака био да подстакнезаједничку акцију у Цариграду”. Наиме, потпуковникАнтонић је настојао да објасни став Србије у питањи-ма која су се тицала њихових сународника на Косову иу Новопазарском санџаку, као и у вези са скопским ми-трополитским питањем.

Након потпуковника Антонића у Црну Гору је биоупућен пуковник Милош Васић, који се на Цетињу за-држао само годину дана. Након Мајског преврата1903. године и доласком Петра Карађорђевића на срп-ски престо, био је опозван са дужности посланика.

У Вашингтону је од децембра 1939. до фебруара1941. године боравио резервни капетан Војске Краље-вине Југославије др Давид Албала. Он је био на дужно-сти специјалног делегата при Југословенском краљев-ском посланству. Његов задатак био је усмерен у дваправца: „а) обавештавати овдашње утицајне личностио нашој земљи, о њеном политичком ставу и о њеномодносу са суседним и другим земљама у вези са ратому Европи и б) помоћи досадашње напоре учињене у ци-љу добијања зајма – кредита за употпуњавање нашегнаоружања модерним оружјем (брзи аероплани, анти-авионски и антитенковски топови)”.

Пуковник Александар Машин

Капетан др Давид Албала

140

ГОД

ИН

А В

ОЈН

Е Д

ИП

ЛО

МА

ТИЈЕ

СРБ

ИЈЕ

1 . о к т о б а р 2 0 1 8 .

Мрежа војних изасланставаКраљевине СрбијеДо почетка балканских ратова мрежа војних иза-

сланстава Србије није се ширила готово 15 година.Једина новина била је акредитација на нерезиденци-јалној основи. Војни изасланик у Бугарској потпуков-ник Данило Калафатовић био је 1911. године акреди-тован и за Румунију. Ово није био први пример да јевојни изасланик Србије био акредитован у две држа-ве. Пре њега, пуковник Светозар Нешић био је од1892. године, поред Турске, акредитован и за Бугар-ску. Почетком 1912. године у Грчку је упућен мајорМилош Васић, а крајем 1913. отворено је војно иза-сланство у Румунији, где је на дужност ступио пуков-ник Душан Стефановић, који ће 1. фебруара 1915.отворити и војно изасланство у Француској, а јуна1918. бити именован за шефа Војне мисије Србије уФранцуској. Од 1902. до 10. априла 1904. године биоје и начелник Извештајног одсека у чину мајора.

Војно изасланство у Италији отворено је 1914, анаредне године и у Великој Британији, са пуковникомМиливојем Николајевићем на дужности. Интересант-но је да је његов главни задатак у овој савезничкојдржави био регрутовање емиграната за одлазак наСолунски фронт, који је са доста успеха обавио, с об-

6

Један од првих извештаја војног изасланика из Цариграда

зиром на то да су многи избегавали војну обавезу.Након ове дужности, 1918. године отвара војно иза-сланство у Белгији, у којој проводи годину дана.

До Првог балканског рата 1912. године Србија јеимала девет акредитованих војних изасланика и то уЦариграду, Софији, Букурешту, Петрограду, Лондо-ну, Паризу, Риму, Цетињу и Солуну, а уједно је поста-ла и најинтересантнија балканска држава од које јемного шта зависило на Балкану. Београд је био дома-ћин 12 акредитованих војних изасланика, са бројнимвојнодипломатским представницима.

Први светски ратЗа време Првог светског рата прекинути су војно-

дипломатски односи Србије са непријатељским држа-вама, али су настављени са савезничким силама Антан-те (делимично и преко деташираних војних мисија) иуспостављени су односи са другим европским држава-ма (Швајцарска и Белгија), па и са САД, захваљујући,пре свега, масовном патриотском расположењу и сна-жним пропагандним акцијама српских емигрантскихкругова.

И поред релативно слабо развијене мреже војнихизасланстава, поједини војни изасланици КраљевинеСрбије достављали су врло корисне податке у припре-ми за балканске ратове и Први светски рат, док је пре-ма дипломатском кору и војним изасланицима акреди-тованим у Србији у моменту агресије учињено неколи-ко, са становишта рада и безбедности, занимљивих ме-ра: сви страни посланици и војни изасланици организо-вано су премештени из Београда у Ниш. Немачком по-сланству је најпре био забрањен шифровани саобраћајса Берлином, а ка-сније је и укинут.Војни изасланицинеких пријатељ-ских земаља билису у дневном кон-такту са српскомВрховном коман-дом (руски војниизасланик, пуков-ник Артаманов ифранцуски војниизасланик, пуков-ник Фурије) и сањом званичноразмењивали по-датке и поруке.Поред Војног иза-сланства, Фран-цуска је у Србији иЦрној Гори почет-ком рата имала ус-постављену војнумисију, која је, уз

штаб, а за помоћ у раду као помоћни органи биле су мупотчињене подделегације у Паризу, Тулону и Ници.Постојао је и командант депоа у Тулону, као непо-средни орган делегата у Марсељу са задатком да при-купља, прима и снабдева све наше обвезнике који сенакон лечења у Француској првим бродовима враћа-ју у њихове команде.

Стална лекарска комисија била је смештена у Ту-лону. Она је водила евиденцију о броју и распореду на-ших официра, чиновника, војника, обвезника чинов-ничког реда, који се налазе у Француској на лечењу поболницама, санаторијима, бањама и реконвалесцент-ним логорима.

Активност српских војних изасланика и припадни-ка војних мисија у Првом светском рату била је разли-чита, али су задржали континуитет. Неки су тражилипојачања и добијали га, а други нису. Војни изасланикиз Букурешта тражио је појачање, али га није добио собзиром на скромне резултате рада (за шест и по ме-сеци послао свега 47 информација). Војни изасланициСрбије акредитовани у Француској, Италији и Русији,укључујући и шефове војних мисија, јављали су се сва-кодневно и дали знатан допринос у почетку, за прежи-вљавање кризе, а касније и за консолидацију и оспосо-бљавање српске војске за пробој Солунског фронта.

При штабу црногорске Врховне команде на Цети-њу као делегат био је постављен пуковник Петар Пе-шић. Он је у више својих поверљивих извештаја наја-вљивао напад Аустроугарске на Србију, па чак и стањеморала аустроугарских војника који су имали великопоштовање према српским војницима и показиваливидно нерасположење за борбу против Србије.

7

извесна војна одељења и санитетску службу, заједноса српском војском и народом поднела ратне напоре1914–1915. године и повлачила се преко Албаније.

Српски војни изасланици су нарочито пажљиво по-кушавали да прате војне активности и намере потен-цијалног непријатеља. С тим у вези, два месеца пре на-пада Аустроугарске на Србију, у извештају војног иза-сланика у Бечу Краљевском српском Министарству вој-ном у Београду наводи се да је „вест о овогодишњимвећим маневрима у Босни и Херцеговини изненадила....заинтересоване кругове. Маневри у Босни и Херцего-вини имају тројаки циљ: прво, да држи у шаху немирнеелементе у земљи и да их умири. Са тако импозантно

прикупљеном сна-гом се пропаради-рати и умалити оновисоко поштовањекоје је тамошњи на-род о српској вој-сци услед послед-њих ратова добио;друго, хоће Србијида се покаже гото-вост, спрема и спо-собност Аустро-Угарске војске засваку евентуалности за одбрану својетериторије и треће,да даду корисне по-руке маневришу-ћим трупама”.

Са повлачењемсрпске војске наКрф новембра 1915.

године, повукао се и део страних војних изасланика,чија се улога постепено допуњавала формирањем ра-зних иностраних војних мисија (британска за санитет-ско збрињавање, француска за укрцавање и реоргани-зацију војске). У исто време српски војни изасланицинаставили су рад у иностранству, а отворена су војнаизасланства у Швајцарској 1917. године и Белгији 1918.године, а формирају се војне мисије при савезничким ко-мандама у Грчкој, са пуковником Милошем Васићем начелу, Француској и Италији, тако да је пред крај рата,српска војска имала на располагању десет војних иза-сланика и три војне мисије, уз знатан број војних мисијапри регионалним савезничким командама.

Осим војног изасланика, Министарство војно Кра-љевине Србије у Француској имало је акредитованогделегата артиљеријско-техничког одељења при Мини-старству војном и Министарству наоружања и муници-је са задатком снабдевања наше војске артиљеријско-техничким средствима и материјалом, затим делегатаминистра војног у Марсељу, чији је задатак био да ру-ководи радом и води надзор над свим нашим команда-ма и установама у Француској. Делегат је имао свој

Пуковник Милош Васић, први војни изасланик у Со-фији 1897–1898. и Грчкој 1912–1913. и 1916. године

ља, генерал Бранко Јовановић, прописао је Упут за радвојних изасланика. Упутом је дефинисано да је „Војниизасланик непосредни орган Министарства Војног иМорнарице по питањима чисто војничког карактера иод њега прима сва наређења и да министра Војног иМорнарице стално обавештава о свим војним и војнопо-литичким приликама и догађајима у дотичној страној др-жави”. Новина у овом упуту била је да војни изасланикизвештаје једновремено шаље и министру војном и мор-нарице и начелнику Главног генералштаба.

Упутства за рад војних изасланикаВојни изасланици су од 1922. године били у функ-

ционалном смислу потчињени начелнику Главног ђене-ралштаба, односно Обавештајном одељењу, које их јеи оцењивало. Од 1929. године потпуно су прешли унадлежност Обавештајног одељења, осим што су вој-ни изасланици свој извештај у једном примерку доста-вљали и министру војске и морнарице.

Српски војни изасланик у Турској пуковник СтеванИлић затворио је војно изасланство почетком рата1912, а током рата, 1915. године пуковник Драган Ку-шаковић напустио је Софију. После Првог светског ра-та затварају се војна изасланства у Швајцарској и уБелгији (1919), а отварају нова, и то 1920. године у Пољ-ској (пуковник Михајло Ненадовић, који ће бити уна-пређен у чин бригадног генерала и који ће две годинекасније отворити војно изасланство у Чехословачкој),

140

ГОД

ИН

А В

ОЈН

Е Д

ИП

ЛО

МА

ТИЈЕ

СРБ

ИЈЕ

1 . о к т о б а р 2 0 1 8 .

Преглед садржаја захтева које је Врховна командасрпске војске Министарства војног постављала нашимизасланицима и извештаја које је од њих добијала то-ком 1915. године из Софије, Петрограде, Атине и Па-риза, као и података које су војни изасланици савезнич-ких земаља путем Министарства војног саопштавалисрпској Врховној команди указују на то да су такви по-даци у великој мери доприносили установљавању ста-ња, активности и намера непријатеља против Србије.Та сазнања су коришћена и за планирање и предузима-ње одговарајућих одбрамбених мера.

По завршетку Првог светског рата у савезничкеврховне команде (Париз, Рим, Солун) и поражене зе-мље (Софија, Беч и Будимпешта) упућени су „делегатиВладе и Врховне команде”, за које би се могло рећи дасу претече каснијих војних изасланика српске војске.Пуковник Иван Докић, делегат Владе и Штаба Врховнекоманде српске војске био је 1918. године акредито-ван и као војни изасланик у Бугарској.

Војна дипломатијаКраљевине СХС/Југославије После Првог светског рата Србија је била једна од

земаља победница. Њен избор је био да не проширујесвоје границе, већ да уједини јужнословенске народе уједну државу. На бази те идеје 1918. године настала јеКраљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Захваљујући ратним успесима и победама, војна ди-пломатија Србије уживала је високи ауторитет у Европи,а њене војне изасланике поштовали су савезници, а рат-ни непријатељи ценили. У складу са међународном прак-сом, војна изасланства обављала су, између осталог, ипослове информативно-извиђачког карактера. Кадар завојну обавештајну службу, а уједно и за војну диплома-тију, посебно се усмеравао и образовао у страним вој-ним школама, највише у Француској, а касније и у Не-мачкој, мада није постојала посебна војна специјалност– војни дипломата. Војне дипломате сматране су војномелитом у обавештајном систему Краљевине Србије/СХС, јер се радило о високообразованим, свестранокултурно васпитаним људима, са знањем још једног иливише страних језика и веома добро припремљеним зауспостављање контаката ради извршења задатака којиим је постављен.

Рад војнодипломатских представника КраљевинеСрбије/СХС у иностранству није био искључиво војноо-бавештајне природе. Он је обухватао и облике војне са-радње, на пример у области школовања кадрова, опре-мања и испоруке наоружања, изградње капацитета вој-не индустрије, ремонта и одржавања војне технике, каои вођење бриге о војним лицима која се по било комоснову налазе на лечењу у иностранству.

Увидевши значај функције војног изасланика у ми-ру, али и у рату, у Војсци Краљевине Србије/СХС сазревамисао да задатке војне дипломатије треба прописати од-ређеним системским документом. У току 1920. године,министар војни и морнарице, почасни ађутант Њ. В. кра-

8

Пуковник Живко Станисављевић, други изасланик у Мађарској 1927. године

Румунији (пуковникМилутин Недић),1922. године у Алба-нији (потпуковникДимитрије Чемери-кић), Мађарској (пу-ковник Живко Стани-сављевић) и нештокасније, 1927. годинеу Турској (пуковникЛазар Милосавље-вић, који ће затвори-ти војно изасланстводо 1935. године).

Континуитет вој-н о д и п л о м а т с к о гпредстављања Кра-љевине Србије/СХСније прекидан самоса пет држава – Вели-ком Британијом,Француском, Италијом, Румунијом и Грчком. Поред вој-ног изасланства у Паризу, Србија је имала и поморскуиспоставу у Марсеју, у које је крајем 1927. године до-шао артиљеријски пуковник Милан А. Ђорђевић. Основ-ни задатак поморске испоставе био је пријем и слањефранцуске војне помоћи за потребе српске војске.

У Обавештајном одељењу је од 1929. године цен-трализована и веза са страним војним представници-ма. У почетку је за те послове прво одређен један офи-цир, а касније читава секција, која је водила рачуна озахтевима страних војних представника и подацима ко-ји су им дати, али је и достављала податке југословен-ским војним изасланицима у до-тичним земљама ради могућнихреципроцитетних захтева.

Рад војних изасланика Краље-вине СХС/Југославије био је у над-лежности Обавештајног одељењеГлавног ђенералштаба. Добри ре-зултати и корисне информације сусе подразумевале. Недовољно до-бри и лоши резултати довели су дотога да је маја 1932. године свимвојним изасланицима упућена Сту-дија питања по обавештајној слу-жби. Сугерисано им је да они (вој-ни изасланици) треба да буду глав-ни центар офанзивне обавештајнеслужбе и који то, с обзиром на својположај, материјалне награде исвоје квалификације, заиста и мо-гу да буду. Наведена студија поми-ње се и у Упутству за организацијуи обављање обавештајне службе,у смислу правца залагања војних

9

изасланика, доставља-ње потребних податакао појединим државама.

После атентата накраља Александра Ка-рађорђевића у Марсеју1934. године, долази допостепеног заокрета уунутрашњој и спољнојполитици Краљевине Ју-гославије, од својихтрадиционалних саве-зника ка силама Осови-не. Повећава се и бројвојних изасланстава та-ко што су 1935. годинеуспостављени војноди-пломатски односи саТурском и Немачком,годину дана касније.Отворено је прво само-стално војно изаслан-

ство у Анкари, са пешадијским пуковником за ђенерал-штабне послове Новицом Б. Ракочевићем на челу. Гра-ђење изасланства у Анкари завршено је 1937. године.То је важно здање новије српске архитектуре, чији јепројектант био Коста Ј. Јовановић, највише познат каоаутор маузолеја династије Карађорђевић – парохијалнеЦркве Светог Ђорђа на Опленцу (1909–1936). Пуков-ник Ракочевић написао је књигу Ратни планови Србијепротив Турске од Карађорђа до Краља Петра, која јеобјављена у Београду 1933. године. Погинуо је вршећидужност у Генералштабу приликом бомбардовања Бе-ограда 6. априла 1941. године.

Турска је у војнодипломатскомсмислу до тада била „покривена” на-шим војним изасланицима акредитова-ним и са седиштем у Бугарској(1932–1935) и Грчкој (1927–1931). Отва-рањем војног изасланства у Берлину1936. године престала је потреба да сеова држава покрива из Чехословачке(1931–1936). За поморског и ваздухо-пловног изасланика Краљевине Југосла-вије у Великој Британији и Францускојса седиштем у Лондону био је поста-вљен капетан бојног брода Владимир П.Маријашевић (1930–1932), док је војниизасланик за обе државе боравио у Па-ризу. Овим постављењима јасно је из-ражено тежиште обавештајног интере-са у наведеним државама.

Краљевина Југославија је 1936. го-дине имала 12 акредитованих војноди-пломатских представника, од којег бро-ја већину код старих савезничких зема-ља, али и доста нових војних изаслан-

Запажања о недостацима у раду војних изасланика која је Главниђенералштаб упутио свим војним изасланствима 1935. године

Пуковник Жарко Поповић, војниизасланик Краљевине Југославије уРиму 1933. и Москви 1940. године

При конзулатима у Бечу, Прагу, Трсту, Тирани,Скадру, Валони и Корчи, као цивилни службеници (ви-цеконзули или дописници новинарских кућа) поставље-ни су искусни обавештајни официри, који су се у тајно-сти бавили прикупљањем обавештајних података.

Војне мисије и војна изасланства КраљевинеЈугославије 1941–1944. годинеБрза капитулација, а затим окупација и распад

Краљевине Југославије 1941. године имали су за по-следицу и дефинитивну пропаст дотадашњег безбед-носно-обавештајног система, мада су неки обаве-штајни центри лоцирани у иностранству у мањем

140

ГОД

ИН

А В

ОЈН

Е Д

ИП

ЛО

МА

ТИЈЕ

СРБ

ИЈЕ

1 . о к т о б а р 2 0 1 8 .

става код држава Осовине. Војни изасланици акреди-товани у савезничким и пријатељским државама својрад највише заснивали су на размени податка, нека-да више некада мање, са генералштабом државе при-јема, али су те информације биле селективно доста-вљане. На пример, податке о ратном саставу добија-ли су врло ретко. Војни изасланици акредитовани унеутралним и непријатељским државама ретко су до-бијали потребне податке из генералштаба дотичнедржаве, већ су их морали прибављати из отворенихизвора проучавањем и анализом службених (војних)листова, закона, уредби, војне литературе, периодич-не и дневне штампе итд. У свом раду највише су ко-ристили посредан начин обавештавања, тј. прику-пљали информације од колега страних изасланика,повереника и лица државе пријема.

Аншлус Аустрије, италијанска окупација Албани-је и напад Немачке на Чехословачку пресудно су ути-цали да југословенска војнообавештајна служба, којасе нашла у новом геополитичком окружењу, 1938. го-дине укине војна изасланства у Аустрији, као и 1939.године у Албанији и Чехословачкој. Међутим, напредлог првенствено војног изасланика из Италиједа је „Рим исувише далеко да би војни изасланик сасигурношћу и довољно благовремено могао пратитидогађаје на граници, а на конзулате не треба уопштеозбиљно рачунати”, Генералштаб преко Министар-ства иностраних дела покреће иницијативу да се у од-ређене конзулате Краљевине Југославије у статусуцивилних службеника упуте војна лица. Озбиљностновонастале ситуације на овом делу Европе, а нада-све заједнички интерес, били су пресудни да се ини-цијатива преточи у дело.

10

Мајор Миливоје Мишовић (први слева), помоћник војног изасланикаКраљевине Југославије у Вашингтону са колегама из ВДК, 6. септембар 1942. године

Пуковник Владимир Ваухник, војни изасланик Краљевине Југославије у Берлину (први сдесна) и потпуковник Синтић, помоћник војног изасланика (четврти слева) у склопу активности ВДК – обилазак положаја немачких снага према Француској 1940. године

обиму наставили са деловањем за рачун краља и вла-де у емиграцији.

Наиме, избегличка влада и Војнообавештајна слу-жба Краљевине Југославије биле су сведене на рад вој-них изасланстава у савезничким и неутралним земља-ма које им нису отказале гостопримство. Врло оскуднеприпреме за рад Војнообавештајне службе у условимаокупације и тешкоће у одржавању везе са земљом го-тово у потпуности су одсекле емигрантску обавештај-ну службу од ситуације у окупираној Југославији. Везаса земљом одржавана је тек од половине 1942. годинеи то преко обавештајних центара у Истамбулу, Букуре-шту, Хелсинкију и Берну.

Избегличка влада Југославије формирала је Врхов-ну команду у Каиру, где су на дужности били генералБогољуб Илић, ђенералштабни потпуковник МиодрагЛозић, ђенералштабни пуковник Звонко Жупанчић иделегат при енглеској војној команди ђенералштабнипуковник Жарко Поповић, бивши војни изасланик Кра-љевине Југославије у Италији 1933. године и СССР-у1940. године. Током боравка у Италији детаљно је пи-сао како је ушао у траг организаторима првог покуша-ја атентата на краља Александра децембра 1933. годи-не који је био припреман у Италији.

Увиђајући значај савезничке команде у Алжиру, из-бегличка влада Југославије настојала је да успоставимисију која би координисала контакте и рад са пред-ставницима Француског покрета отпора и од располо-живог људства оформила војни контингент који би биопретходница савезничким снагама при уласку у Србију.

Основни задатак војних мисија био је да прикуписво способно људство ради формирања јединица, вр-шења обуке и упућивања у савезничке јединице. Не-способно људство, које није ушло у нове јединице, де-мобилисано је и упућено у избегличке логоре.

11

Министарски савет одредио је специјалне војнемисије у Палестини, САД, Јужној Африци, Канади и Ју-жној Америци са задатком да раде на прикупљању до-бровољаца. Због тога су им стављена на располагање иодређена финансијска средства. Мисију у Палестиниводио је пуковник Франц Стропник, у Јужној Африцимајор Душан Бабић, у Канади пуковник Драгутин Са-вић, у Јужној Америци пуковник Мирко Бурја. Седиштасу им била Јерусалим, Кејптаун (касније Преторија),Виндзир и Буенос Ајрес.

Активности војних изасланикаКраљевине ЈугославијеАктивности југословенских војних изасланика у та-

да „непријатељским” државама (Немачка, Италија, Ма-ђарска), али и у „пријатељским” (Румунија, Францускаи Грчка), биле су врло интензивне. Поверљиви изве-штаји, пуни благовремених упозорења о покретима,концентрацији и припремама немачких трупа за нападна Југославију, достављани су знатно пре напада на Ју-гославију 1941. године. У том смислу, нарочито се ис-тицао рад југословенских војних изасланика, пре свихпуковника Владимира Ваухника у Берлину, пуковникаВладимира Раносављевића у Риму и пуковника ФранцаСтропника у Букурешту, који су, у својим поверљивимизвештајима од марта месеца а пре потписивања Пак-та о ненападању 25. марта 1941, предочавали озбиљнеи веродостојне податке и доказе о предстојећем напа-ду Немачке на Југославију.

Оклевање тадашње југословенске владе и игнори-сање таквих упозорења, напрасна смена и инаугуриса-ње нове југословенске владе са генералом Симовићемна челу, као и успостављање дипломатских односа са

Војни изасланици Војске Краљевине Југославије пред почетак Другог светског рата били су бригадни ђенералВелимир Раносовић (Рим), пуковници Милорад Радовић (Лондон), Владимир Ваухник (Берлин), Владимир Д. Герба(Париз), Владимир Ф. Калечак (Тирана), Жарко Поповић (Москва), Владимир Е. Келер (Атина), Звонимир Жупанчић(Будимпешта), Милан С. Калуђерчић (Варшава), Милан К. Стојановић (Беч), Урош Тешановић (Праг) и потпуковнициЖиван Кнежевић (Вашингтон) и Франц Стропник (Букурешт).

Војни изасланици избегличке владе Југославије у савезничким земљама нису се бавили само својим основнимзадатком, већ се њихова улога сводила на административне контакте са малим бројем установа државе пријема иретке протоколарне обавезе. То се није радикалније променило ни после успостављања редовне везе са земљом,јер су Енглези те везе држали под својом контролом, а питања помоћи четничким јединицама решавана су прекоКраљевског војног кабинета.

У таквој изолацији избегличка влада покушала је да организује информативно-обавештајни апарат, чији је циљтребало да буде успостављање веза и прикупљање информација о актуелним догађајима у држави пријема, али и унашој држави. Први корак ка том циљу био је интензивирање рада краљевских дипломатских представништава унеутралним земљама.

Новоизабрани владин Одбор за пропаганду је већ 29. априла 1941. упутио инструкцију свим дипломатскимпредставништвима о прикупљању података о стању у Југославији. Овом позиву су са извесним успехом могла да сеодазову само дипломатска представништва у Турској – Амбасада у Анкари и Генерални конзулат у Цариграду.

ИЗАСЛАНИЦИ У ИЗБЕГЛИЧКОЈ ВЛАДИ

140

ГОД

ИН

А В

ОЈН

Е Д

ИП

ЛО

МА

ТИЈЕ

СРБ

ИЈЕ

1 . о к т о б а р 2 0 1 8 .

Совјетским Савезом, баш у ноћи 5/6. априла 1941, би-ли су само хронолошки редослед догађаја који је објек-тивно водио ка немачкој агресији од 6. априла и распа-ду Краљевине Југославије за свега 12 дана, односно до18. априла 1941. године.

Тачан садржај и квалитет информација, као и поу-здани извори преко којих су се информисали југосло-венски војнодипломатски представници, допринели суда тадашња Влада Краљевине Југославије има „на сто-лу” реалну слику предстојећих војно-политичких дога-ђаја. Друго је питање колико је била вољна и способнада их искористи, схвати озбиљност ситуације у којој сеналази и предузме адекватне мере за одбрану државеод напада.

Навешћемо само неколико карактеристичних при-мера правовремених и корисних информација војноди-пломатских представника Југославије. Војни изасланикпуковник Ваухник у шифрованој депеши од 27. марта1941. јавља да је од свог пријатеља генерала Остера,иначе блиског сарадника адмирала Вилхелма Канариса(Wil helm Franz Ca na ris), начелника немачке Војнообаве-штајне службе – Абвер, добио строго поверљиву ин-формацију о састанку Хитлера са војним врхом, којомприликом је одлучен напад на Југославију, који пред-стоји у најкраћем могућем времену.

Пуковник Ваухник ову информацију шаље на триразличите адресе: начелнику Војнообавештајне слу-жбе, министру иностраних дела и генералу Симовићу,али „за сваку сигурност” и совјетском војном изаслани-ку и британској Обавештајној служби преко шведскогвојног изасланика.

Ништа мање значајне нису биле информације (те-леграми) војног изасланика Краљевине Југославије у Ру-мунији, пуковника Франца Стропника. Наиме, овај од-лични војни изасланик је веома тачно извештавао о по-кретима немачких јединица кроз Румунију и концен-трацији трупа на Југословенској граници, па и концен-трацији немачких снага у Бугарској. Војни аташе пуков-ник Стропник чинио је натчовечанске напоре да Мини-старство војске и морнарице и Главни генералштабобавести о догађајима и збивањима у Румунији и њихо-вом рефлектовању на безбедност Југославије.

Уочи напада Немачке на Краљевину Југославије пу-ковник Стропник је телефонски, шифровано јавио 5. априла у 19.10 часова следеће: „Немачки препад наЂердап и Сипски канал непосредно предстоји”.

Војни изасланик у Француској пуковник ВладимирГерба је још 2. априла 1941, одмах иза поноћи, послаотелеграм да је од сигурног извора добио податак да Не-мачка планира напад на Југославију масовним вазду-шним нападом, пре почетка копнене офанзиве. У Ау-стрији је већ лоцирано око 200 немачких авиона, а ма-ђарском железницом треба да прође транспорт одшест дивизија ка Југославији.

Колико су биле добре информације до којих су до-лазили наши војни изасланици говори чињеница да је

12

британски амбасадор у Берлину још 28. децембра1938. свој извештај допунио извештајем свог војногизасланика, пуковника Мајсон Мек Фарлена (F. N. Mej -son-McFar len), који се позива на процену пуковникаВладимира Ваухника о вероватном нападу Немачке наПољску или Румунију наредне године.

Може се закључити да је предратна југословенскавојна дипломатија била на висини додељеног задатка,достављајући правовремене податке, пре свега, о на-паду на Југославију са тачним намерама, подацима ираспореду непријатељских јединица, обезбеђујући ти-ме да највиши државни и војни врх буде правовреме-но информисан, односно избегне стратегијско изнена-ђење. Нажалост, након избијања ратних дејстава је-дан део војнодипломатских представника доживео јетешку судбину, од хапшења и интернирања у концен-трационе логоре, до стрељања. Један део прешао је уредове савезничких армија, док су појединци прихва-тили да раде за потребе окупаторских држава и режи-ма тог времена. Неки су остали у добрим односима савојним изасланицима нове Југославије. Ови професио-налци радо су били позивани и виђени гости у дома-ћим круговима и на активностима које су организова-ле амбасаде социјалистичке Југославије широм света.

Војнoдипломатске мисијеНОВ ЈугославијеЗа шефа прве војне

мисије НОВ код Врховнекоманде савезничких сна-га на Средњем истокуименован је Иво Лола Ри-бар. Међутим, пред поле-тање за Италију са аеро-дрома на Гламочком пољу27. новембра 1943, он идва енглеска официра по-гинула су од бомбе коју јебацио немачки авион. Нанову мисију Врховногштаба НОВ и ПОЈ није седуго чекало. Три дана на-кон погибије Иве ЛолеРибара, за шефа мисијеодређен је пуковник Вла-димир Велебит, који је 30.новембра 1943. упућен уКаиро, у седиште Врхов-не команде савезничкихснага за Средњи исток.

Врховни штаб НОВЈ17. маја 1944. поново упу-ћује војну мисију, али подругом задатку, у седи-ште Команде савезнич-ких снага у Алжиру, којупредводи, тада већ, гене-

Генерал Владимир Велебит,први војни изасланикФНРЈ у Великој Британији1944. године

13

рал-мајор Владимир Велебит. Тито јекрајем маја 1944. године предложиоФицроју Меклејну (Fit zroy Mac Lean),шефу британске војне мисије код Вр-ховног штаба НОВ и ПОЈ, да са гене-ралом Велебитом, који се управо вра-тио на ослобођену територију, посетиВилсонов штаб како би размотрилимогућност снабдевања Народноосло-бодилачког покрета. Генерал Меклејнје пренео предлог Вилсону, који га јеодмах подржао. Истовремено, Ме-клејн и Велебит су на позив британскевладе кренули за Лондон. Полетели субританским авионом са партизанскогаеродрома недалеко од Босанског Пе-тровца за Алжир, до Лондона. Премаписању британског „News Cro nic le Re -por ter” од 3. маја 1944. године, генералВелебит и мајор Вогелник исказали супотребу за помоћ у наоружању и вој-ној опреми и пренели захтев да се не-мачке трупе бомбардују дуж Јадранске обале одаклеснабдевају своје јединице. Након потписивања спора-зума између председника НКОЈ Тита и председника ју-гословенске владе у избеглиштву Ивана Шубашића, од1. новембра 1944, та војна мисија прераста у сталну вој-ну мисију нове заједничке прелазне владе у Великој Бри-танији. Незадовољан садржајем наведеног споразу-ма, Винстон Черчил обавестио је избегличку владуда не види потребу за даљим радом војне мисијеНОВ и ПОЈ у Лондону, с обзиром на то да је владаИвана Шубашића преузела одговорност за матери-јално снабдевање НОВЈ.

Иначе, прву мисију Народноослободилачке војскеЈугославије код савезничких снага представљала је Ко-манда базе НОВЈ у Барију, Италија, основана 2. окто-бра 1943, која је имала статус војне делегације при Ко-манди савезничких снага у Барију. Врховни штаб јеаприла 1944. године именовао Милентија Поповића зазаступника НКОЈ и команданта базе НОВЈ у Италији,што је означило формирање сталне политичко-војнеделегације у Италији.

Тито је више пута од Коминтерне тражио да и Цр-вена армија код НОВ пошаље своју војну мисију. Исто-времено, у Врховном штабу већ су почели да разми-шљају о слању војних мисија у Москву, Лондон и Ва-шингтон, са задатком да са савезничким владама по-стигну споразуме о помоћи у опреми и наоружању, паи о питању југословенске морнарице, коју су 1941. го-дине одвукли италијански окупатори, а после капиту-лације Италије, септембра 1943. године, преузели Ан-гло-Американци.

Прва делегација ВШ упућена влади СССР-а стиглаје у Москву 12. априла 1944. године. После вишеднев-них преговора постигнут је споразум да се снабдева-ње НОВЈ обавља из Украјине ваздушним путем, а одјугословенских грађана у Совјетском Савезу да се фор-мира Југословенска бригада. Генералштаб Црвене ар-

мије поклонио је војној делегацијиНОВЈ војностручну литературу, а со-вјетска влада је одобрила кредитНОВЈ у износу од милион рубаља. По-четком јуна 1944. године неки члано-ви НКОЈ и ВШ вратили су се из СССР-а, а од преосталих чланова у Москвије образована стална војна мисија ВШНОВ и ПОЈ, којом је руководио гене-рал-лајтант Велимир Терзић (12. јун1944. године).

Војна мисија НОВЈ у Паризу поче-ла је са радом септембра 1944. године,а генерал Љуба Илић је децембра1944. године упућен у Француску запредставника Југословенске армије уШтабу савезничких снага у Паризу. Ка-сније, Указом Врховног штаба ОС Југо-славије од 21. августа 1945, Љуби Или-ћу потврђен је чин генерала у југосло-венској војсци стечен у Француској ипостављен је за помоћника шефа вој-

не мисије ЈА у Француској. Љуба Илић, борац у саста-ву интернационалних бригада у Шпанији, након бек-ства из француског логора 1943. године прикључио сеФранцуским унутрашњим снагама – ФФИ, тј. Фран-цуском покрету отпора. Ускоро постаје командант Ју-жне зоне, а затим и руководилац свих страних форма-ција у Француској. За заслуге је унапређен у чин фран-цуског генерала и одликован њиховим највишим одли-ковањима. Био је амбасадор ФНРЈ у Мексику, Данскоји Швајцарској, а затим специјални саветник у ДСИП.

Номинално, шеф војне мисије у Француској биоје генерал-мајор Иван Рукавина. То је уједно и прво вој-но изасланство Југословенске армије које је успоста-вљено у иностранству. Са друге стране, за званичнипочетак рада војне мисије оружаних снага Францускеу ФНРЈ узима се 4. април 1945, пре почетка рада фран-цуске амбасаде.

Други светски рат је, поред осталог, показао да језначај и улога војнодипломатских представника изу-зетно важна, нарочито ако се они налазе у средиштудогађаја, у језгру одлучујућих збивања и ако се у та-квим ситуацијама снађу. Ту сналажљивост и марљивостнарочито су испољили неки војни изасланици предрат-не Југославије.

Југословенски војнодипломатски представници после Другог светског ратаУ послератним годинама војна дипломатија добија

нову функцију и место у међународним односима, пр-венствено у међуармијској сарадњи, па је потреба замодернијом војнодипломатском институцијом утицалада се она изгради у свим формама, способна не само

Генерал Љуба Илић, изасланик у Паризу 1944. године

140

ГОД

ИН

А В

ОЈН

Е Д

ИП

ЛО

МА

ТИЈЕ

СРБ

ИЈЕ

1 . о к т о б а р 2 0 1 8 .

14

штетности таквог једностраног курса у развоју војноди-пломатских односа и потреби да се таква пракса проме-ни. Управо тада долази до постепеног заокрета и интен-зивирања свих видова политичко-дипломатске, економ-ске и посебно војноекономске сарадње са земљама За-пада. Захваљујући великим делом војноекономској помо-ћи тих земаља СФРЈ је успела да се одупре притисцимаземаља Информбироа и да очува своју независност и те-риторијални интегритет.

Половином педесетих година постепено се норма-лизовао рад војних изасланика ЈНА на Истоку, а упуће-

за одржавање војнoдипломатских односа, већ и за кре-ирање спољнополитичке и војне активности Федера-тивне Народне Републике Југославије.

Формирањем јединствене владе и организовањемГенералштаба Југословенске армије, отворен је процесуспостављања међудржавних односа и отварања дипло-матских представништава ФНРЈ. Тиме је створена мо-гућност трансформације војних мисија у војна изаслан-ства, као и успостављање нових војнодипломатскихпредставништава. Отварање дипломатских представ-ништава и војних изасланства нису увек били истовре-мени. Негде је отварање изасланства уследило касније,а у неким државама није ни успостављена војна сарад-ња на нивоу војнодипломатског представништва.

Задатак припадника војних изасланства у периодуодмах после рата био је усмерен на развој односа и одр-жавање контакта са припадницима оружаних снага др-жава пријема, да би током друге половине 1947. годинеприпадници војних изасланстава постепено били укљу-чени у прикупљање обавештајних података. На таквуоријентацију у раду југословенских ВДП пресудно јеутицао сукоб са земљама Информбироа. Ради јачањапостојећих и отварања нових војних изасланстава Југо-словенска армија упутила је на школовање у Москву(Виша војнообавештајна школа Генералштаба Совјет-ске армије), седам официра. Након њиховог повратка сашколовања, у новембру 1946. године затражен је кон-сантман за сву седморицу официра од будућих државапријема, на шта је само Белгија одговорила позитивно.

Крајем четрдесетих година, након чувене Резолу-ције Информбироа Стаљинове Коминтерне из 1948. го-дине, долази до снажне, оркестриране идеолошке кам-пање, координираних економских уцена и блокада, па иотворених војних притисака и претњи земаља Источногблока према Југославији, који су довели до блокаде го-тово свих видова сарадње са тим земљама, укључујући ивојнодипломатске односе. За Југославију, која је у шко-ловању војних кадрова, развоју међуармијске, а нарочи-то војноекономске сарадње, до тада била изразитоослоњена на Совјетски Савез, ови догађаји допринелису својеврсном отрежњењу и сазревању уверења о

ИЗАСЛАНСТВА НОВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕОд 1945. до краја 1949. године формирано је 15 војних изасланстава, од којих 13 у државама Европе. У пери-

оду од 1943. до 1946. године отворено је изасланство у Француској са генерал-мајором Љубом Илићем на челу, уВеликој Британији са генерал-мајором Владимиром Велебитом, Совјетском Савезу са генерал-мајором Велими-ром Терзићем, Чехословачкој са генерал-мајором Миладином Ивановићем, СР Немачкој са генерал-мајором Ја-ком Авшићем, Албанији са пуковником Велимиром Стојнићем, Мађарској са потпуковником Јовицом Лончаром,Пољској са потпуковником Новаком Ђоковићем, Румунији са мајором Ранком Зецом. Први послератни војни иза-сланик Југословенске армије у Бугарској био је мајор Воја Ристић, који је на тој дужности био од маја 1945. до фе-бруара 1948. године, а помоћник, капетан Илија Пешић од октобра 1945. до маја 1948. године.

У току 1947. године отворено је изасланство у Турској са потпуковником Видом Шошкићем, Италији са пу-ковником Јанезом Језершеком, Швајцарској са потпуковником Благојем Пејановићем и два војна изасланства наамеричком континенту, у САД 1945. године са генерал-мајором Данилом Лекићем и у Канади 1949. године са пу-ковником Јанком Шушњаром.

15

на су и три нова ВДП (1954. године уРумунију потпуковник Милан Ми-нић, а у Мађарску потпуковник Ми-лан Дробац и 1956. године у Кину пу-ковник Бруно Вулетић). Истовреме-но, 1953. године упућују се и првивојни изасланици у две азијско-афричке земље (у Египат пуковникАсим Хоџић и у Бурму пуковник Или-ја Радаковић), а затим шездесетихгодина, у Алжир пуковник Душан Ба-ић, Сирију пуковник Бедрудин Ма-кић, Индонезију потпуковник Нико-ла Мраковић, Индију пуковник ЂуроЉуштина и у Ирак пуковник СавоМатијашевић.

Пуковник Асим Хоџић био је на-челник 2. управе Генералштаба ЈНАод 1974. до 1980, најдуже од свих на-челника ВОС. Обављао је и дужностзаменика начелника Генералштаба.

Од почетка шездесетих година прошлог века, саширењем и напредовањем процеса деколонизације све-та, поред даљег одржавања војнодипломатских односаса земљама Запада и врло наглашеног заокрета и разво-ја тих односа са земљама Источног блока, а посебно саСовјетским Савезом, СФРЈ успоставља војнодипломат-

ске односе и са неколико латиноаме-ричких, азијских и афричких држава, ко-је су већ стекле независност.

Војна дипломатија СрбијеПочетком деведесетих година про-

шлог века, са ескалацијом сецесиони-стичких и међунационалних сукоба, ко-ји ће врло брзо довести до распада бив-ше СФРЈ и настанка нових независнихдржава на југословенском простору,међу којима и Савезне Републике Југо-славије, долази до знатног редуцирањавојнодипломатских односа и драстич-ног пада војноекономске сарадње.

Новостворена Државна заједницаСрбија и Црна Гора располагала је саоко 20 ВДП, док се у Београду налазило

26 акредитованих ВДП, односно укупно 33 страна ВДП,рачунајући и седам акредитованих ВДП са седиштима удругим, углавном суседним државама. У односу на ра-нији период, наступиле су значајне квалитативне про-мене, пре свега у карактеру и садржају војнодипломат-ских односа и сарадње. Наиме, несумњиво је да, по ра-зноврсности облика и садржаја, најдинамичније напре-дују војнодипломатски односи и сарадња управо са нај-утицајнијим земљама Запада – чланицама НАТО-а иЕвропске уније.

Распадом Државне заједнице Србије и Црне Горе(21. мај 2006. године), Република Србија задржава свавојнодипломатска представништва у иностранству, ко-јих је те 2006. године имала 22 (18 са сталним седиштеми четири на нерезиденцијалној основи у Холандији, Сло-вачкој, Чешкој и Канади), као и војног саветника при Ор-ганизацији за Европску безбедност и сарадњу – ОЕБС,са седиштем у Бечу, затим представника у Регионалномцентру за помоћ и спровођење и верификацију Спора-зума о контроли наоружања (Re gi o nal Arms Con trol Ve ri -fi ca tion and Im ple men ta tion As si stan ce Cen tre – RA CVI AC)у Загребу, и представника при међународној организа-цији за спречавање употребе хемијског оружја (Or ga ni -za tion for the Pro hi bi tion of Che mi cal We a pons – OPCW), у Хагу. У Београду су била акредитовано32 стална војна представника, од којих седам на не-резиденцијалној основи.

Војна дипломатија Републике Србије, оптималнодимензионирана и функционално усклађена, обављасложене послове од значаја за одбрану, који се пресвега односе на обезбеђивање информација од зна-чаја за безбедност, а нарочито о потенцијалним и ре-алним опасностима по Републику Србију. Војне ди-пломате Републике Србије који се налазе на првој ли-нији одбране, воде послове и задатке билатералне имултилатералне природе.

Данас Војнообавештајна агенција, као орган упра-ве у саставу Министарства одбране, обавља обавештај-

Пуковник Јован Миловановић, војни изасланик у Алжиру 1999. године и доајен војнодипломатског кора поздравља

почасни строј

Генерал Асим Хоџић

140

ГОД

ИН

А В

ОЈН

Е Д

ИП

ЛО

МА

ТИЈЕ

СРБ

ИЈЕ

16

не послове од значаја за одбрану, реализује дипломат-ску функцију у области одбране са 23 изасланства и кор-пусом од 30 акредитованих војнодипломатских пред-ставника на резиденцијалној и нерезиденцијалној осно-ви. Са тим бројем војних дипломата Република Србијапокрива најзначајније центре међународне политике увише од 30 земаља.

Добар тренди висок квалитетВојна дипломатија, као ексклузивна војна делат-

ност, одувек је била у центру војних и политичкихзбивања сваке државе. Војни изасланици као њениизвршни органи током еволуције ове делатности би-ли су у почетку лични изасланици или опуномоћени-ци владара на двору других владара, затим јавни илилегални шпијуни, како су их називали у периоду из-међу два светска рата, да би у периоду после хлад-ног рата постали „униформисани амбасадори мира”или „кључни инструменти дипломатије одбране”.

У својој дугој традицији војна дипломатија Репу-блике Србије перманентно је држала висок ниво вој-нодипломатског представљања како у суседним др-жавама, тако и у целој Европи. Мрежу војних изасла-ника Краљевине Србије 1912. године чинило је девет

војних изасланика да би пред крај Првог светског ра-та српској војсци на располагању било 10 војних иза-сланика и три војна представника у војним мисијамапри савезничким командама.

Ратни успеси и победе српске војске у Првомсветском рату утицали су на побољшање статуса овевојне професије, тако да су војнодипломатски пред-ставници сматрани елитом војске, с обзиром на то дасу поред задатака војнообавештајне природе оба-вљали послове који су обухватали све облике војно-војне и војно-цивилне сарадње. Због своје виспрено-сти у обављању послова војнодипломатске природе,поједини официри са богатим војнодипломатским ис-куством били су ангажовани и као цивилни службе-ници у конзулатима и амбасадама Републике Србијеу иностранству.

Војни изасланици Краљевине Југославије дочека-ли су почетак Другог светског рата спремни и по оце-нама стручних служби испунили су своју мисију и за-датак у иностранству. Међутим, политичке одлуке иратне околности изнедриле су нову снагу, партизан-ску војнодипломатску службу, која је деценијама по-сле Другог светског рата била призната и цењена.

Војнодипломатски представници нове (СавезнеРепублике) Југославије, па за њом и Државне зајед-нице СЦГ, само су наставили добар тренд и високквалитет у ангажовању и реализацији задатака у но-вом геополитичком амбијенту и изазовима асиме-тричних претњи.

Данас, војнодипломатски представници Републи-ке Србије представљају главну карику дипломатијеодбране МО и ВС и носиоце билатералне и мултила-тералне интеракције. Наравно, они су и промотерикапацитета МО и ВС у подршци и одржавању мира,равноправни партнери на регионалном и глобалномнивоу у области кооперативне безбедности. ƒ

Конференција војних изасланика Републике Србије, март 2018. године

Капетан бојног брода Ђорђе Никшић предаје акредитив шпанском Краљу Хуану Карлосу 2009. године