архитектонско наслеђе xx века у Србији Дом културе...

Јован Митровић

архитектонско наслеђе XX века у Србији

Дом културе Студентски град


2014

илустрације

издавач

за издавача

суиздавач

рецезенти

дизајн и прелом

лектор

штампа

место и година издања

тираж

Јован МитровићAрхитектонско наслеђе XX века у Србији Дом културе Студентски град

(1) фотографије из архиве Дома културе Студентски град: 1, 2, 4, 10, 13, 14, 15, 16, 18, 20, 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 29, 30, 31, 32, 34, 35, 36, 37, 38, 39, 40, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53, 54, 55, 56, 57, 58, 59, 60, 61, 62, 63(2) фотографије из архиве Дома културе Студентски град – фотограф Никола Ђурић: 3, 28, 33, 64(3) фотографије, цртежи и скице из архиве проф. Милана Митровића: 8, 19, 66, 67, 68, 69, 70, 71, 72(4) скице архитекте Јована Митровића: 9, 11, 12, 17(5) фотографије Дејана Митровића: 65(6) фотографије Томислава Петернека: 5, 6, 7


Миодраг Милошевић, директор и главни и одговорни уредник

Архитектонски факултет Универзитета у Београду

проф. Спасоје Крунић, проф. др Владан Ђокић, проф. Дејан Миљковић

арх. Драгана Ћипријановић

Душица Парезановић

Colorgrafx, Београд

Београд, 2014.

300

Дом културе „Студентски град”Булевар Зорана Ђинђића 179Нови БеоградТел. +381 (0) 2691 442Фах. + 381 (0) 3193 889Е-маил: [email protected]

ISBN 978-86-7933-094-9

гледалиште Велике сале (1)

сцена Велике сале (1)

насловна страна

задња страна

5

6

8

11

17

25

32

40

42

45

49

55

93

101

РЕЦЕНЗИЈА – проф. Спасоје Крунић, архитект

РЕЦЕНЗИЈА – проф. др Владан Ђокић, архитект

РЕЦЕНЗИЈА – проф. Дејан Миљковић, архитект

ДОМ КУЛТУРЕ СТУДЕНТСКИ ГРАД – Предговор

ДРУШТВЕНИ КОНТЕКСТ И ИСТОРИЈСКА ДИСТАНЦА

КОНЦЕПТ – Просторни концепт

Концепт унутрашњих простора

Концепт отворених простора

Концепт одрживости

ПОРОДИЧНО ЗАВЕШТАЊЕ

ИЗВОД ИЗ КРИТИКА И ТЕКСТОВА ИЗ ДНЕВНЕ ШТАМПЕ И ПЕРИОДИКЕ

АНЕКСИ – Додатак графичких прилога

О АУТОРУ ДОМА КУЛТУРЕ СТУДЕНТСКИ ГРАД – проф. Милан Митровић, архитект

О АУТОРУ МОНОГРАФИЈЕ – Јован Митровић, архитект

САДРЖАЈ

5

РЕЦЕНЗИЈА

проф. Спасоје Крунић, архитект

У нас је одувек било изненађујуће мало дела архитектуре којима је посвећена монографија. Више је, махом неоправданих разлога зашто је тако. Посебна је реткост да о делу свог оца пише син.

У пуној животној и професионалној зрелости Јован Митровић анализира најзначајније дело свог оца Милана, Дом културе Студентски град, дело које у потпуности осликава личност и карактер аутора кога су красиле одмереност, уздржаност, темељно образовање и васпитање.

Хармонични односи свих елемената у организацији и међусобним везама садржаја и просторних односа међу волуменима Дома културе Студентски град добро су овом монографијом анализирани и изванредан су пример и веома добра илустрација једног времена и потвђене одговорности архитекте. Милан Митровић дела у складу са својом личношћу и налозима свог образовања афирмишући начела модерне без икакве усиљености или претеривања.

Четрдесет година касније ова монографија потпуно искрено и тачно подсећа и потврђује да само разборита архитектура јесте добра.

Тумачење друштвено политичке ситуације, увек толико важно и неопходно за сагледавање и оцењивање стваралаштва, дато је са правом мером.

У просторима где су сталне смене корисника, у овом случају становника у Студентском дому, који ту бораве по неколико година, концепт и став архитекте су на сталним проверама. Чињеница, коју аутор монографије наглашава, да је зграда претрпела минималне интервенције, у нашој средини где су самовољом неуких уништена многа дела, говори и о потврди добре архитектуре и о срећним околностима.

6

РЕЦЕНЗИЈА

проф. др Владан Ђокић, архитект

Монографија Дом културе Студентски град је једно од ретких дела које говори о једном од најзначајнијих објеката насталом у Београду после Другог светског рата. Ова књига на непосредан начин повезује бивше, садашње и будуће студенте и доказује како архитектура, поред тога што доприноси формирању простора за културу и едукацију, и сама учествује у едукацији и развоју младих људи.

Аутор монографије, арх. Јован Митровић, пише о посвећености, усхићењу и намерама свог оца, проф. Милана Митровића, током пројектовања Дома културе Студентски град. Он читаоце одводи у време када настаје идеја за пројектовање овог комплекса. Управо тада се рађају визије које овај Дом културе чине ванвременским делом, које и данас одише истом снагом и опстаје у датом окружењу.

Поштовање према архитектонској мисли проф. Милана Митровића, Јован Митровић преноси на најбољи начин, било да прича о складу отворених и затворених простора, вештини коришћења античких и ренесансних принципа на савремен начин, лепоти пропорција, спајању традиције и савременог архитектонског израза и скривеним архитектонским порукама. На тај начин сазнајемо како се гради комплексно архитектонско дело које је место сусрета, слободе, развоја, младости, уређености, пропорција, едукације и културе. Све се то преноси на студенте, кориснике овог простора, и одражава се на едукацију и вредносно обликовање младих људи. Зато највеће признање овом комплексу Дома културе представља прихваћеност од стране студената, од његовог настанка па до данас.

Додатна вредност књиге је и чињеница да аутор Јован Митровић кроз текст открива оно интимно у свом животу што га је нагнало да се бави архитектуром. Због тога се ова књига не завршава пројектом Дома културе Студентски град, већ представља почетак за нове приче о архитектури и пројектовању Митровића.

7

Ова монографија аутора Јована Митровића је прича о томе како настаје ванвременска архитектура која опстаје, како се одражавају праве вредности у архитектури и како се постаје архитекта. Зато са великим задовољством предлажем публикацију монографије Дом културе Студентски град аутора арх. Јована Митровића.

8

РЕЦЕНЗИЈА

проф. Дејан Миљковић, архитект

Писани трагови и критички осврт на српску архитектуру 20. века је, до сада, углавном био обједињен и приказивао је дела најзначајнијих представника овог времена, са врло ретким прегледом и текстовима о архитектонском наслеђу из последњих 25 година прошлог века. Те године су обележиле најмасовнију градитељску праксу, нарочито у Београду, односно тадашњој Југославији. Можда је разлог томе променљив друштвени контекст и непрепознатљива физиономија архитектуре тога времена, али је сигурна чињеница да су поједини објекти оправдавали наше присуство на европској архитектонској сцени.

Један од аутора значајних објеката тога времена је свакако арх. проф. Милан Митровић. Његови пројекти су преточени у трајне објекте српске архитектуре којима преноси снажан визуелни утицај и показује самоувереност и снагу пројектантског промишљања. Очигледан пример ове констатације је његов објекат Дома културе Студентски град на Новом Београду. Нажалост, објекат је, као и многи други тога времена, био заборављен у новом добу, недоступан и непрезентован млађим генерацијама архитеката. Поред изношења овог пројекта на архитектонску савремену сцену и указивања на његов значај и место које и данас заслужује, ова монографија намеће питање које је важно за наш идентитет: шта се догодило са овим објектима током времена и како се ми односимо према културном наслеђу које нам је остављено? Јован Митровић у својој монографији отвара ову тему и анализира је на конкретном примеру Дома културе за студенте ̶ Студентском граду. Монографија представља симболично заокружење Јовановог стваралаштва кроз изузетно занимљиво, али и емотивно написано размишљање о полазиштима свог образовања и околностима које су преломиле личну дилему будуће професије. Та одлука да се посвети градитељству се прелама кроз вредности које је понео из породице и које је касније преточио у своју. Стваралачки „вирус”, исказан кроз градитељство, уметност

9

и дизајн, преноси се генерацијама и постаје заштитни знак породице Митровић. Објекат Дома културе приказан у овој монографији има за аутора посебан лични значај. Одрастајући поред аутора објекта, оца Милана, Јован је интензивно пратио рад на настанку овог пројекта и реализације, све до критичког осврта и анализе са четрдесетогодишње дистанце. Намера аутора је да приближи време и услове настајања објекта и проблематизује контекст кроз хронологију догађаја друштвеног контекста и архитектонске сцене. Може се рећи да је ова монографија својеврсно одавање почасти ауторитетима српске архитектуре на чијим смо делима формирали свој архитектонски профил и став. Као дугогодишњи коаутор на пројектима које сам радио са Јованом Митровићем, сведок сам његовог умећа и способности да реализује своја архитектонска промишљања не само кроз форму и цртеж, већ и кроз анализе у стручним часописима и ауторским текстовима, што на врло јасан начин потврђује и ова монографија. Такође, сведок сам и остваривања његове потребе и интересовања да се са градитељског помера ка аналитичком пољу, нарочито кроз разне примере учествовања у пракси, преносећи своје искуство и знање студентима у честим гостовањима на Архитектонском факултету. Поред осталог, свестраност Митровићевог професионалног рада исказана је и кроз изванредне организационе и уметничке способности, најбоље илустроване у раду на позицији комесара и куратора наступа Републике Србије на 12. Интернационалној изложби архитектуре ̶ Бијенале у Венецији 2010, који је оцењен као једна од најбољих поставки у историји наступа Србије у Венецији до сада. Аутор арх. Јован Митровић и његова монографија о значајном архитектонском наслеђу ће засигурно представљати инспирацију и подстицај другима за истраживање и приказивање неоправдано заборављених објеката, најбољих репрезената српске архитектуре.

11

Током година бављења архитектуром уочио сам да постоји веома мало писаних трагова и аналитичких осврта о значајним објектима насталим у нашој средини после Другог светског рата. Одређени објекти су, најчешће, само помињани у каталозима или новинским критикама. Ако је о њима и објављен текст у неком стручном часопису, било им је посвећено максимално пар страна, и то искључиво непосредно после свечаног отварања или добијања признања или награде.

Веома ретко се среће текст или аналитичка критика после значајнијег временског периода. Зато је ова књига делом и настала као осврт на занемарено, али веома битно архитектонско наслеђе. Сматрао сам да је огромно материјално архитектонско добро настало у последњих 25 година 20. века неопходно приближити широкој публици, а нарочито младом нараштају архитеката. Желео сам да неке од круцијалних достигнућа која су обележила, вероватно, највећу градитељску експанзију у Београду, Србији и Југославији икад, прикажем из свог професионалног угла.

Кроз расветљавање и оживљавање сећања на тај стваралачки период, хтео бих да одам заслужно признање и ауторима на чијим сам се делима школовао и формирао свој архитектонски профил. Многи од њих, нажалост, одавно нису живи, али њихова дела, поред којих често пролазимо не замећујући њихово постојање у нашој динамичној свакодневници, дају посебан просторни оквир нашем животу.

Последњих година, тежиште мог интересовања се са градитељства помера ка аналитичком, саветодавном и едукативном. Сматрам да је за усавршавање и развијање у послу неопходно бављење не само пројектовањем, већ и анализирањем, сталном едукацијом и менторством. Зато

ДОМ КУЛТУРЕ СТУДЕНТСКИ ГРАД

Предговор

Претходна страна:1. поглед на Велику галерију (лево), клупе Летње позорнице и Библиотеку (десно)

12

сам одлучио да се упустим у проучавање значајних објеката са више аспеката. Намера ми је да приближим време и услове настанка одређеног објекта, да проблематизујем контекст са којим су се суочавали ствараоци, да анализирам решења која су примењена у раду. Надам се да ће бити интересовања за овакав рад и представљање значајног локалног архитектонског наслеђа и да ће ова књига бити подстицај и за приказивање других репрезентативних објеката из тог периода.

2. кубус у ком су смештени Велика сала и Велика галерија

13

Објекат Дома културе Студентски град, приказан у овој монографији због свог истакнутог места у историји српске архитектуре 20. века, има за мене и посебан, лични значај. Одрастајући уз аутора пројекта, свог оца Милана Митровића, интензивно сам пратио настанак комплекса од првих скица до реализације. Његова страст према пројектовању, а нарочито рад на овом пројекту, пресудно су утицали на моју одлуку да се бавим архитектуром. Породично и професионално наслеђе се огледа и у раду мог сина, дизајнера и предавача на „Royal College of Art” у Лондону. Он се у једном од својих раних радова бавио темом „Парк скулптура посвећених младости”, у оквиру слободних површина унутар комплекса Дома културе Студентски град.

3. поглед на Aмфитеатар са фонтаном и Библиотеку (у позадини)

15

Четрдесет година је значајан период и у нашој савременој историји. Реткост је да објекат, па и цео систем, опстане у готово изворном облику ̶ та чињеница представља редак пример у транзиционој садашњости. Сматрам да је просторни оквир веома значајан за одрживост микро система, јер смо сведоци да су многи објекти културе и образовања претрпели огромне промене и девастирање и кроз преправке и реновирања током свог постојања. Кроз фотографско-фактографски преглед документације покушаћу да објасним основне замисли које је поставио проф. арх. Милан Митровић и које су резултирале успехом да овај комплекс и данас изгледа савремено, једноставно и отмено.

Директан повод за ову монографију је четрдесетогодишњица отварања Дома културе Студентски град. По веровањима у древно-словенској култури које се задржало и у руској традицији до данашњих дана, четрдесети рођендан појединца се не прославља као јавно славље, већ се обележава у уском кругу породице. Зато сам посебно поносан што у ову монографију о Дому културе Студентски град могу да унесем и ту личну, породичну емоцију, као што је мој отац преносио љубав и страст из свог приватног живота у свој професионални рад. Драго ми је што имам прилику да ову монографију посветим успомени на њега.

Претходна страна:4. ревија костима студената Факултета примењених уметности 1982. године

17

ДРУШТВЕНИ КОНТЕКСТ И ИСТОРИЈСКА ДИСТАНЦА

Да би се схватио настанак оваквог објекта веома је важно да се објасне околности које су биле од пресудног утицаја да Дом културе буде изграђен у овом облику и садржају. До сада није објављена дубља анализа овог пројекта нити се објашњавао контекст његовог настанка, а рад арх. проф. Милана Митровића и урбанистички узлет при стварању Дома културе Студентски град није до сада адекватно означен и оцењен.

Архитект Милан Митровић је, као стипендиста француске владе, отишао у Париз крајем 1967. на стручно усавршавање из области пројектовања аеродрома. Борио се да буде прихваћен у француском Развојном бироу за аеродроме где је био на специјализацији. Знање француског језика и широко образовање му нису много помогли у почетку, јер се тешко уклопио у париску средину, у то време прилично ксенофобичну, оптерећену грађанским ратом у Алжиру и губитком колоније. Дружио се углавном са страним колегама, најближи другови су му били Мађар, Аргентинац и Пољак. Став околине се променио када је добио прву награду на конкурсу за пројектовање аеродрома у Француској и одједном су му се отворила врата париског друштва.

Период његовог француског школовања, поготово почетак 1968, обележио је низ веома значајних догађаја у Европи, попут демократизације чехословачког друштва, тзв. Прашког пролећа, и, нарочито, побуне студената на париској Сорбони маја 1968, која је дошла после затварања Универзитета у Нантеру и упада полиције на Сорбону. Протести су захватили цео Париз, студентима су се придружили и радници, претио је слом Француске републике. Француски председник Де Гол се скрива и одлази на кратко у Немачку, а враћа се после потврде о лојалности Француске армије.

Претходна страна:5. студентске демонстрације у Београду, мај 1968.

18

Арх. Милан Митровић се враћа непосредно после француског студентског протеста у Београд у ком убрзо, такође, долази до излива студентског незадовољства. После масовне туче у суседном Радничком универзитету која је изазвана непуштањем студената у салу, 3. јуна 1968, започиње протест студената у Студентском граду. Милиција брутално растерује студенте који су кренули из Студентског града ка центру Београда, код старог Новобеоградског подвожњака. Протести добијају своју идеолошку обојеност, почињу демонстрације на целом Београдском Универзитету. Центар побуне је на Филозофском факултету где се студентима прикључују и поједини асистенти и наставници. Тадашња партијска номенклатура се први пут суочава са озбиљним протестима. Студентски немири у Београду су били директна последица резултата привредне реформе спроведене 1965. По многим схватањима, југословенска привредна реформа је била први значајнији покушај у целој Источној Европи после Другог светског рата да се демократизује социјалистичко

6. студентске демонстрације у Београду, мај 1968.

19

друштво и усвоје начела тржишне економије, а која се догодила неколико година пре Прашког пролећа.

Ово скретање ка капитализму није било изазвано алтруизмом Савеза комуниста Југославије, већ нуждом, због неуспешног социјалистичког државног економског модела, велике незапослености (тзв. лажне запослености), успоравања развоја и заостајања за западноевропским земљама. Реформа је омогућила да велики број радно способних људи оде у иностранство и тиме, привремено, растерети привреду. Једнопартијски модел није могао да обезбеди да се привреда реформише у дугорочном смислу. Уз неке квалитативне промене попут слободе путовања и отварања културне размене и сарадње са иностранством, реформа је донела и прве социјалне неједнакости, појаву стварне незапослености, раст и јачање бирократије.

Таква друштвено политичка ситуација је била погодно тло за истицање две дијаметрално супротстављне идеје. Јед не иде-је леве ортодоксне марксистичке струје о ревизионистичком скретању Савеза комуниста ка капитализму и друге која је представљала потребу да се кроз следеће реформске захвате још више демократизује друштво. Обе супротстављене струје, праксисовска и тзв. техноменаџерска, доживљавају пораз, прва непосредно после прекида протеста и разбијања тврдог крила на Филозофском факултету, а друга 1971. кроз смену либералног српског партијског руководства. Латинка Перовић, „српска либералка” из времена Титове Југославије, у Зборнику „Снага личне одговорности” исказује мишљење да је „реформа 1965. најважнија и најдалекосежнија ствар која се у Југославији догодила, и која није значила само сет радикалних промена на подручју економије него, што је много важније, и зачетак дубинских промена у људским менталитетима”. Праксисовац, проф. Михајло Марковић, један од идеолога и писац програма Милошевићеве Социјалистичке партије Србије, 1990. године је изјавио да далекосежни циљ и смисао великих демонстрација 1968. нису била никаква већа људска права и никакве веће слободе у апстрактном смислу него рушење привредне реформе.1

1 Зборник “Снага личне одговорности” издавач: Хелсиншки одбор за људска права у Србији, 2008.

21

Демонстрације 1968. се догађају и на Архитектонском факултету на коме арх. Митровић наставља да ради као предавач од доласка из Француске. Универзитет проглашава аутономију и под крајње левичарским идејама назива се „Црвени Универзитет Карл Маркс”. На Архитектонском факултету је организована штампарија, прави се нови лого Универзитета. На улазу су студенти контролисали улазак верујући да могу да спрече да се убаце агенти и провокатори. Појавио се захтев за стварном аутономијом Универзитета. На самом факултету долази до отвореног вербалног сукоба студената који заговарају екстремно левичарске идеје и оних који сматрају да је одговор у још већој демократизацији. И једни и други бивају поражени ̶ систем се брзо опоравља и преузима иницијативу. Председник Тито, у телевизијском обраћању, даје за право студентима, доносе се „смернице”, протести престају и критичка оштица се разводњава без стварних резултата и промена, а бирократија побеђује.

У времену које следи, после обрачуна са „Маспоком” у Хрватској и „Либералима” у Србији, Тито и лојални партијски врх, кроз разне уступке, студентима нуде „шаргарепу” уместо батине. Вероватно је тада, у самом партијском врху, и донесена одлука да се београдским студентима обезбеде бољи услови за живот и рад у Студентском граду – Студењаку (говорило се да је надимак добио по студени у собама, а не по својим станарима ̶ студентима). Републичка заједница образовања добија задатак да побољша студентски стандард и покреће планове за изградњу низа факултета. Управа државне безбедности уступа зграду некадашњег Официрског дома у Ресавској улици Београдском универзитету који априла 1971. године у њој отвара Студентски културни центар.

Камен темељац за Студентски Дом културе на Новом Београду, како му је био радни назив, постављен је 4. априла 1969. године, на Дан студената. Тадашњи ректор, проф. др. Драгиша Ивановић и проректор проф. др. Јован Глигоријевић су обећали брзу изградњу Дома културе. Камен темељац је положен, а да још није било ни скица, а камоли главног пројекта. Пројектовање и изградња ће се протегнути

Претходна страна:7. студентске демонстрације у Београду, мај 1968.

22

на следећих пет година.

На Архитектонски факултет те 1969. године, стиже позив за пројектовање Дома културе за потребе студената у Студентском граду, уз услов да се ради без надокнаде, pro bono. Проф. Милан Митровић се пријављује, прихвата додељен задатак и почиње израду првих програмских скица и анализа.

8. цртеж проф. Милана Митровића – фасада Дома

културе Студентски град

25

Изградња Дома културе Студентски град је веома значајна за историју савремене београдске архитектуре. Зграда представља јединствен концепт, различит од свих осталих, до тада пројектованих, домова културе у Србији и Југославији. Његова особеност је, пре свега, у микроурбанистичкој поставци. Дом културе Студентски град је конципиран слично античком центру, а настао је инверзијом, стварањем мањег, омеђеног, отвореног простора у већем. Постао је формирањем човекомерног простора у разграђеној и недовршеној архитектонској композицији студентских павиљона који су истргнути из градске матрице. Архитектонска диспозиција дијагонално постављених „Г” образних блокова није се доследно остварила у корбизијанским принципима савременог зеленог града.

КОНЦЕПТ

Просторни концепт

9. дијаграм микроурбанистичке поставке

Претходна страна:10. поглед на Велику салу из правца Летње сцене

26

Користећи Други блок Студентског града као залеђе за отворену сцену и правац простирања Првог блока као уводницу главне осе, арх. Милан Митровић формира готово квадратни трг замишљене регулације који је заокружен са три стране полуатријумском формом кубуса новог културног центра спојених отвореним и затвореним пасарелама.

Арх. Милан Митровић префињено барата висинским и хоризонталним регулацијама, повезујући замишљеним нитима вертикалне равни разиграних корпуса у чврсту геометријску целину, формирајући мање и веће уписане квадрате у основи и кубусе у волумену, слажући их као математичке скупове и подскупове. Аутор вешто

11. дијаграм формирања квадратног трга

27

интерпретира пропорције и математичке редове у приступу, инспирисан античким и ренесансним принципима на потпуно савремен начин. Посетилац не види директне асоцијације и цитате, присутне у стилу академизма и класицизма, али осећа пријатност у простору која је резултат правилнe примене пропорцијских закономерности.

И данас се осећа, када се пролази овим просторима, сјајно елиминисана непријатна једноличност павиљона – спаваоница, и како је, формирањем унутрашњег трга, пеша-чке осе и пасареле, настао крстообразни облик денивелисаног градског центра. Нажалост, променом регулације околних саобраћајница избрисана је јединственост осе и веза Дома

12. дијаграм оса/ праваца кретања

28

Горе:13. пасарела која спаја Велику

салу и читаоницеДоле:

14. Амфитеатар са фонтаом

29

културе и Радничког народног универзитета Нови Београд (данас Политехничка академија). Ограђивањем простора Студентског града оградом која је подигнута пре двадесетак година, нарушен је основни принцип отворености и слободе који је био тако јасно промовисан кроз урбанистички концепт Новог Београда као слободног отвореног града.

Проф. арх. Милан Митровић је овим пројектом успео да преточи лепоту пропорција и материјализује архетип античког трга у савременој форми и тиме обезбеди просторни оквир и стварање предуслова за формирање слободних младих људи. Пасарела која спаја салу и читаонице испод које слободно пролазе студенти, није „надвожњак” односно место окршаја већ тачка сусрета и истовремено бина – тераса за велике манифестације. Мала фонтана са Амфитеатром је

15. Летња сцена

31

симболична агора, а Летња сцена реминисценција античког театра, не за древне представе већ за авангардну сцену, поезију и филм. Док се налазимо унутар комплекса окружује нас позитивна енергија, осећај да припадамо заокруженом и сигурном свету. Чим се прође испод пасареле и крене ка излазу, осећа се нека нелагодност и непријатност, готово агорафобија.

Са временске дистанце преко четрдесет година од настанка првих концептуалних скица па до данас, сваким даном се потврђује исправност ауторских поставки. У макро решењима се осећа истанчан сензибилитет у разбијању програмског молекула на потцелине повезане танким, али чврстим везама. На нивоу проблематике отворено/затворено, зид, стуб, степенице, као и на нивоу решења детаља и избора материјала, пројектант је показао велику умешност и осећај за спајање традиције и савременог архитектонског израза.

Није случајан избор дечанске брече, природног камена којим је обложен и манастир Високи Дечани. Иако левичар по свом одгоју и схватањима социјалне правде, проф. арх. Милан Митровић је изражавао дубоко поштовање према својим коренима у духовном и културно историјском контексту. Његово поштовање лепоте и склада српских средњевековних манастира са природом, а посебно манастира Високи Дечани, има свој одраз и у креирању овог објекта. Свакако не постоје директне асоцијације и цитати, али дубоки, готово метафизички склад је остварен. Веза савременог и традиције свакако се огледа и у искреној примени бетона и стакла, тамо где је њихова функција и примена неопходна и потребна.

Претходна страна:16. фасада Велике сале обложена дечанском бречом

32

Дом културе је формиран као јединство тројства основних функција. Велика сала са холом (Великом галеријом) доминира простором. Библиотека и читаоница са галеријом чине другу целину, а управни део, креативне радионице, атељеи, Мала сала и бистро трећи део. Сва три дела су повезана двема пасарелама, отвореном и затвореном, тако да је слободно кретање студената кроз цео комплекс у свим правцима. Летња сцена као отворени контрапункт окружен трима целинама и корпусом спаваоница Другог блока налази се у центру збивања на отвореном.

Концепт унутрашњих простора

17. дијаграм диспозиције садржаја

33

Двоетажни хол Велике сале је у стаклу и његова диспозиција интегрише отворни простор. Публика је у сталном визуелном контакту са спољашњим светом што омогућава да се посетилац лако сналази у њему. Цео корпус Велике сале се састоји из три основна дела која се препознају и у хоризонталном и у вертикалном смислу. Кубуси су сложени у целину са међусобним преплитањем. Висина бинског простора која је функционално захтевна доминира својим волуменом и покретношћу и истовремено представља вертикални репер целог комплекса.

18. хол Велике сале

19. подужни пресек кроз Велику салу

35

Замишљени исечак круга радијуса од 150 метара повезује сва три корпуса сале под једним кровом, а свака од потцелина је јасно одређена. Рад проф. арх. Митровића је, истовремено, доследан, искрен и бескомпромисан и у складу са принципима савремене архитектуре. Стаклени делови фасаде се увек и само налазе на оним деловима где је потребно природно светло и контакт затвореног и отвореног простора. Холски простор, фоаје Велике сале, оивичен је огољеном бетонском конструкцијом иза које је стаклена фасада. Велика сала и бински простор су затворени великим зидним платнима са танким вертикалним процепом на североисточном делу бинског дела који омогућава природно светло у делу вертикалне комуникације. Растућа форма симболично наглашава и духовно уздизање културе и прати физичко успињање ка просценијуму и бини као неком олтару храма културе.

Библиотека и читаоница су укопмпоноване са малом галеријом у приземљу у други део комплекса. Читаоница је смишљено подељена на мање потцелине да би се остварио интимнији, пропорцијски пријатнији и, истовремено, економичнији простор. Још од паладиовских правила савршених пропорција, која су иначе присутна у

Претходна страна:21. гледалиште Велике сале

20. пасарела између библиотеке (лево) и Велике галерије (десно)

36

другачијој интерпретацији у другим културама, однос треће димензије, односно онога што чини основне волуметријске карактеристике естетски вреднованог и пријатног простора, кординирају у пропорцијама природне лепоте, једнако или блиско Златном пресеку. Да је читаоница пројектована као моноволумен, требало би да према потребним димензијама има много већу висину да се корисници не би осећали притиснути таваницом, а тако добијени већи волумен би повећао и трошкове. Арх. Митровић се увек трудио да оптимизује расходе и да средстава усмери на битне ствари које чине простор квалитетним, те је пројектовао читаоницу у подељеним целинама.

Пример читаонице арх. Митровића је добар повод да се укаже на различите моделе интерпретације сличног пројектог задатка и то на примеру два објекта настала у истој декади 20. века. Тиме ће се, такође, приближити читаоцу начин и кредо којим је руковођен арх. Митровић при стварању овог дела. Други, различити модел приступа на који се може указати је читаоница у Народној библиотеци коју је пројектовао

22. кубус у ком су смештени Библиотека и читаоница

Наредна страна:23. читаоница, ентеријер

38

проф. арх. Иво Куртовић (1910-1972). У његовом пројекту читаонице наилазимо на принцип моноволумена за велики број посетиоца у заједничком простору који подразумева монументалност и, истовремено, изазива неку врсту страхопоштовања. Разлика између ова два примера може се поредити, на пример, са разликама у доживљају неке готске катедрале и манастирске цркве у Студеници. Свака има свој начин да изазове емоцију и пренесе свој контекст: једна тежи да оствари страхопоштовање и усхићеност, а друга благост и самопоштовање. Обе су пројектоване кроз доследност у ставу према простору духовности. Иако Куртовићева библиотека кокетира са традиционалном архитектуром кроз форму крова и конструкцију трема, у макро смислу поседује више монументалности него Митровићева библиотека која је човекомернија, иако формално ближа бруталистичким ставовима Смитсонових2. Мало је позната чињеница да је капацитет од 500 места читаонице Дома културе Студентски град био већи од капацитета читаонице Народне билиотеке када је сазидана и да је била највећа у ширем окружењу.3

Tрећи део комплекса је састављен из разнородних функција које опет хомогено дишу у једном организму. Мала сала и простори за креативне радионице, уметнички атељеи, бистро и управа су смештени под истим кровом. Салон за извођаче, гардеробе и припрема глумаца и музичара се налазе на пола пута и повезују овај део са Великом салом.

24. кубус у ком су смештени атељеи

2 стил нови брутализам (New Bru-talism) зачет 50-их година ХХ века

чији су представници архитекте Алисон Смитсон и Питер Смитсон

(Alison Smithson, Peter Smithson)3 данас после реконструкције

главна читаоница је и даље мања, али са осталим садржајима има

преко 600 места

39

Горе:25. Мала салаДоле:26. бистро, ентеријер

40

Простор испред бистроа који се користи као летња башта је својом другом функцијом предвиђен као задња бина летње позорнице, а тиме главна пешачка променада постаје сцена. Промена коришћења простора је налик оној када се после бурног пијачног дана са неког ренесансног трга склоне пиљарске и цвећарске тезге и, како пада вече, трг постаје место где наступају трубадури, жонглери и путујуће позоришне трупе.

Концепт отворених простора

27. простор испред бистроа и Амфитеатар

41

У залеђу бине Велике сале налази се мали квадратни Амфитеатар, са мирном водом у средини, као огледало у коме се огледају светла и сенке дискретно осветљених извођача и посетиоца који седе тражећи свој мир или узбуђење у уметности.

Оно што се јединствено разликује од изворног концепта је зеленило. Пројектом је предвиђено, и тако и изведено, ниско зимзелено растиње – јуниперус у комбинацији са цветницама као контрапункт високим платанима који окружују комплекс, истовремено оплемењујући монотонију павиљонске архитектуре. Данас су на том месту, нажалост, преизрасле тује засађене пре двадесетак година и чине визуелну баријеру између делова ансамбла. Осим естетског ометања, њихово корење би могло да изазове и оштећења на пешачким, каменом поплочаним површинама.

28. тренутно стање зеленила испред бистроа

42

У разговорима са оцем сам, слушајући о Дому Културе, научио неке ствари које се не уче у школи, које, ако вам неко на њих не укаже пролазе мимо вас, а да их и не приметите.

Једно од, по мом мишљењу, важних правила које сам научио је правило усклађености свих материјала примењених на објекту према њиховој дуговечности. Проблем одрживости система, односно минимализација трошкова у експлоатацији, је императив у савременом пројектовању. Показатељи говоре да су трошкови током коришћења објекта по неколико десетина пута већи од трошкова инвестиције.

Из те перспективе, Дом културе представља пример интуитивног осећаја пројектанта за одрживост објекта. Она се огледа, најпре, у избору материјала који су примењени како у екстеријеру тако и унутра. Сећам се да је Милан имао много проблема да објасни тадашњим руководиоцима зашто је примењен природни гранит у објекту, а под у Великој сали застрт најквалитетнијим вуненим тепихом4, зашто су столице у салама меблиране... Аргументи критике су увек били да су студенти привремени корисници простора те да ће због тога све веома брзо бити уништено небригом.

Миланови аргументи су увек били да се против рушилаштва треба борити лепотом, јер се поштује и чува оно што је лепо, и да ће ти млади људи, будућа интелектуална елита, умети да цене поверену лепоту на чување.

Време је показало да је то била исправна одлука. Комплекс Дома културе Студентски град и данас изгледа скоро исто као и када је направљен, вероватно захваљујући и тим решењима пројектанта. Једина места која је озбиљно начео зуб времена су тамо где је камен коришћен за поплочавање делова дворишта. „Плави ток”, камен из каменолома код Косјерића, је и дан данас у веома добром стању док се на белом кречњаку примећују оштећења. Колико се сећам, првобитно изабрани камен из Македоније није било могуће набавити у довољним количинама, па је био замењен неким

Концепт одрживости

4 популаран назив је био таписон, а касније је коришћен домаћи

комерцијални назив „итисон”, по имену произвођача подова из

Ивањице

43

другим. Да је уместо тог коришћен светли пешчар или неки други камен типа гранита или дацита претпостављам да би промене биле мање.

29. бистро, ентеријер

45

Једне вечери, у ситне сате, седео сам поред очевог стола и гледао у његове скице Дома културе Студентски град у настајању. Тада сам први пут схватио да то неће бити једна зграда, него мали град. Сада ми је веома тешко да призовем у сећање када смо први пут разговарали о томе шта и како ће да буде у постављено у новом Студентском центру. Сећам се да је отац рекао да жели да направи студентски Акропољ, где ће осим затворених простора намењених култури и образовању постојати и место где ће се неспутано износити мисли и идеје слободних младих људи.

Много година касније, отац ми је испричао како је, заправо, направио споменик студентским демонстрацијама кроз пројекат Дома културе. Три корпуса Велике сале и шест корпуса читаонице била су посвета 3. јуну 1968. године. Та његова скривена архитектонска порука се пробила кроз време као ехо у деведесетима – отворени простори Дома културе Студентски град били су зборно место одакле су новобеоградски студенти ишли на протест против Милошевићевог режима.

Касне шездесете су биле моје формативне године, период када сам почео, захваљујући мом оцу, да са великим занимањем пратим друштвена дешавања. У време студентских демонстрација 1968, отац ме je, као дванестогодишњака, водио на факултет. Иако нисам могао да схватим целокупну политичку и друштвену слику, осећао сам да се дешава нешто значајно. Слике ужурбаних студената у аули факултета, бурна атмосфера у Клубу младих архитеката, очеве приче о томе да се нешто судбоносно догађа, биле су ми живо пред очима. Сећам се да сам стално постављао питања на која нисам увек добијао одговоре. Чини ми се да је потреба да се борим за правду и искрена жеља да стварам боље услове за живот кроз бављење архитектуром формирана баш тада. Та потреба

ПОРОДИЧНО ЗАВЕШТАЊЕ

30. концерт у отвореном простору комплекса Дома културе Студентски град

46

за социјалним ангажманом се развијала и у гимназији под утицајем младог професора, бившег шездесетосмаша, а моја интересовања су била везана за психологију и социологију. Сећам се да ме је прилично занимало све што се дешавало у вези студената, осећао сам да ћу и ја ускоро загазити у те воде. Тада су још биле снажне успомене на улазак руских тенкова у Праг, спаљивање чешког студента Јана Палаха, велики број чешких туриста који су се лета 1968. затекли на Јадрану и нису знали да ли је сигурно да се врате кући или је боље да продуже негде другде.

Када сам дискутовао са оцем о свим тим догађајима 1968, и оним који су следили после, сећам се да ми је рекао да је за њега велико идејно отрежњење било када је у Паризу схватио да сан француског радника који протестује није био да комунизам победи него да он (радник) постане капиталиста. Нисам се никад бавио анализом те његове тезе, али ми је остала у сећању као иронична илустрација – лакирана слика о идеалима социјализма. У то време нису нам требале визе за друге земље, са месечном возном картом „Interrail”-а смо слободно путовали и лутали по Европи, али нам је било очигледно да наша привреда полако и сигурно заостаје за Европом.

Иако сам био веома заинтересован за студије социологије, мислим да је упућеност у настанак и блиско праћење пројектовања Дома културе Студентски град пресудило у мојој одлуци да постанем архитект. Наравно, од раног детињства сам осећао очеву страст ка пројектовању – и брат и ја смо, као деца, волели да гледамо како црта, поготово док су настајале његове прве, слободоручне скице. Отац нас је упознавао са архитектуром не само док је пројектовао у кући, већ нам је приближавао архитектонско наслеђе и на путовањима. У детињству смо обилазили манастире широм Србије и уверен сам да сам тада упознао осећање блажености које је било потакнуто не религијским искуством, већ неописивом лепотом у складу природе и дела људских руку. Исти, готово чаробни осећај пријатности због савршенства пропорција због којег су треперела моја чула у Студеници, Ђурђевим Ступовима, Сопоћанима, имао сам

47

и док сам се кретао кроз отворене просторе Дома културе. Слично осећање које сам имао у српским манастирима и просторима Дома културе Студентски град, доживео сам и у древном античком храму у Кнососу на Криту и у Сан Ђиминијану у Италији. Научио сам да ме овај субјективан осећај увек води при вредновању квалитета неког простора. Сећам се да сам у једно рано лето, годину или две после отварања Дома културе, случајно набасао на читање поезије неких младих песника у том малом амфитетру у Студењаку. Топла јунска ноћ, мирис липа и тишина између наглашених стихова била је готово нестварна, као шапат ветра у древном грчком позоришту. Тада сам схватио шта је отац хтео да постигне у том малом амфитеатру, том игром сенки на живој дечанској бречи, љубичасто белим каменом у позадини, као атмосфери блаженства у манастирској порти.

31. Велика сала, Велика галерија и Амфитеатар (испред)

49

„Долазите зеленом стазом. Корачате плочником. Пењете се уз степенице. Ходате подигнутим платоом. Прате вас камен, стакло и трава. Прилазите фонтани. Мирује вода. Седате на клупу. Поред вас девојке и младићи. На каменом шеталишту парови. У летњем гледалишту играчи шаха. Гледате... Ћутите... Око вас ред. У вама мир.”5

Овај цитат из критике арх. Милорада Јевтића, једног од доајена српске и југословенске архитектонске критике који готово више од пола века са арх. Михајлом Митровићем чини ослонац архитектонске критике за будуће генерације, прецизно приказује основне сензитивне доживљаје унутар комплекса Дома културе Студентски град.

Арх. Јефтић даље пише: „Атмосфера умерене озбиљности и природне сређености наметне се одмах сваком посетиоцу Студентског Дома културе. У њој, у атмосфери, треба тражити доминантну црту најновијег архитектонског догађаја у Новом Београду. Архитекти Милану Митровићу, некада и талентованом младом литерати, било је свакако веома битно достизање управо таквог сугестивног деловања архитектуре. Брижљиво разматрање односа функције и форме имало је, зато, кључну улогу у пројектантском поступку. Митровић је овај проблем решио тако што је садржај најпре поделио на више објеката, а затим их једним интерним платоом – атријумом вратио у недељиву целину.”

У овом тексту арх. Јевтића се препознају елементи будућег правца који осамдесетих наступа на архитектонској сцени, „Декомпозиција-композија”, односно разлагање архитектонских целина и форми на нуклеусе и поновно компоновање у нове структуре. Арх. Јевтић је препознао Митровићев литерарни сензибилитет и осећај за декомпозицију, односно транспоновање методологије стварања поезије у архитектонском стваралаштву.

5 текст арх. Милорада Јевтића, часопис НИН, 24. август 1974.

Претходна страна:32. Велика галерија и пасарела

ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА И ТЕКСТОВА ИЗ ДНЕВНЕ ШТАМПЕ И ПЕРИОДИКЕ

50

Данас је тешко схватити колико су значајне промене настале изградњом Дома културе Студентски град не само у самом Студентском граду, већ и у Новом Београду. Тада, године 1975, недељник НИН у два броја објављује чланак свог еминентног колумнисте Сергија Лукача о утицају који је Дом културе донео животу и култури Студентског града и његовим становницима, будућој интелектуалној елити нашег друштва. Овај чланак, односно резултати истраживања који су у њему приказани, могли би делимично да дају одговор на декултуризацију садашњег друштва, јасну повезаност односа и бриге друштва према култури и резултат посрнућa основних друштвених вредности данас.

„Нећете веровати, опет су се појавиле мачке, и то оне праве, четвороножне”, тврдио је један ветеран највећег академског насеља на Балкану, студентског грaда на периферији периферије Београда. Мачка је, како нам је Брем6 објаснио, велики приврженик реда и поретка. Када је пре једне деценије „Студењак” (име је изведено из студен, а не студент) буцмастим провинцијским бруцошкињама ледио нeжна срца својом „тексас-ером”, мачке су, упркос армада мишева и пацова, напустиле поприште. Галама је била неиздржљива, срча од разбијених флаша лежала је измешана са хартијама и празним конзервама које су несуђени Џајићи шутирали, не указујући ни најмање поштовање мачкама.

„Кад сам у септембру 1974. године, уместо да частим што сам добио место у студентском дому „4. април”, замолио директора за смештај, друга Бејатовића, да ме врати у Студентски град на Новом Београду, сви су ме запањено питали да нисам можда полудео”, написао је студент Фадил Смајић, студент новинарства ФПН. „Али тамо се све окренуло на ноге – пошто је претходно стајало на глави, а ја нисам желео да изгубим оно што ми Дом културе нуди, кад сам већ две године живео културно крај Београда, а не у њему.”

Ни данас није сасвим јасна идеја урбаниста7 да се стамбени блокови студената, уз оскудну инфраструктуру, ћушну седам до десет километара од факултетских зграда у старом делу

6 Alfred Edmund Brem, 1829-1884, немачки зоолог, аутор књиге

„Како живе животиње”, примедба аутора

7 вероватно је то била политичка одлука, примедба аутора

33. читаоница у склопу Библиотеке

51

Београда. На голој ливади, тада 1949. године, готово без урбаног заокружења у још неизграђеном Новом Београду, студенти, срећни што су добили дом, ускоро су осетили колико су издвојени и усамљени.”

Основни део текста Сергија Лукача бави се социолошком структуром и проблемима са којима се тада студентска популација суочавала – десет хиљада душа је живело у двоструко мањем капацитету усред терора локалних кланова, шверцера и полукриминалаца, и вечитих студената који су бесправно живели и правили проблеме. Паралелно са искорењавањем таквог начина квази организованог живота у Студењаку, почела је једна друга акција, културна.

„Друга је акција дубинска, дугорочна, стручно планирана али сигурног дејства: култура. Отеловљена је у вероватно НАЈЛЕПШЕМ АРХИТЕКТОНСКОМ МИКРОАМБИЈЕНТУ, намењеном културном животу, на пет корака од павиљона на чијим балконима још увек, као неизбежни остатак старих лоших времена, лепрша интимна одећа, али сада и понеки жбун цвећа од маминог расада.”

„Дословно у сопственом дворишту Студентског града диже се једна фабрика културе – цена четири старе милијарде – са три погонске зграде (библиотека-позориште, биоскоп- атељеи, вежбаонице, бифе)... Нови резултати импрегнације културом потврђују стару дефиницију: култура човека није у меморичким фиокама у којима су брижљиво сређене историјске године, сликарске школе, књижевни правци и распознавање оперских арија. Култура је ОНО што зауставља шаку покренуту да удари човека, свог брата и друга.”

„Владислав Томић, студент Факултета политичких наука, написао је у свом коментару о Студентском граду: „Студенти осећају да су прогледали кроз овај дом културе.””

„Индустријско студирање по свакодневном реду вожње: Студентски град-факултет-менза-Студентски град, удаљеност од Београда, кобни комплекс „провинцијалац-у-великом-граду”, све је то допринело да можемо срести дипломиране

34. уметнички атеље

52

35. наступ фолклорног ансамбла у Дому културе Студентски град

53

стручњаке који никада нису заиста постали корисници „културе” ни после шест година проведених у Београду.

„Дом културе у Студентском граду на Новом Београду за кратко време постао је преломни фактор у преображају духовне климе и начина живота студената. Истраживачки тим НИН-а разговарао је са организаторима културних активности и анкетирао сто студената да би утврдио њихове културне навике пре и сада пошто су почели да користе програме Дома културе... Истовремено, НИН покушава да објасни дејство културног зрачења на формирање личности младог интелектуалца.”8

Друштво архитеката и техничара архитектонске струке предложило је пројекат Дома културе Студентски град арх. Митровића за Октобарску награду за архитектуру и урбанизам 1974. године:

„Дом културе Студентски град композиционо представља групу објеката и отворених површина међусобно повезаних и компонованих у осмишљену целину, чије основно композиционо језгро чини разиграна површина поплочаног дворишта, које својом поставком, композицијом складних односа ствара савремени амбијент, који у исто време пријатно асоцира на дворишта и атријуме старих лицеја и училишта.

Аутор је на врло оригиналан начин осавременио и проширио идеју училишта, стварајући архитектонску динамичност поливалентних садржаја дома као целине, једноставних форми и облика произашлих из функције и конструкције појединих елемената и ликовних фрагмената, на делимично покренутом терену, остварујући тако нове визуре са поплочаних платоа према садржајима који га окружујући дефинишу.”9

8 ауторски текст Сергија Лукача из два броја НИНа, 1975.

9 из текста образложења предлога Друштва архитеката и техничара архитектонске струке за Октобарску награду за архитектуру и урбанизам 1974. Непознат аутор, претпоставка да је текст писао неко из председништва Друштва

55

АНЕКСИ

Додатак графичких прилога

57

36. поглед са Летње сцене на кафе бистро и Велику салу

59

37. пасарела која води до Велике галерије и хола Велике сале

61

Претходна страна:39. бетонска „печуркаста” конструкција која наткрива степениште (у то време ово је била најплиће изведена „печурка” код нас; конструктор проф. Срђан Венечанин, д.и.грађ.)

38. Велика галерија и пасарела

62

40. Велика галерија и хол Велике сале

65

41. Велика галерија и фоаје Велике сале

Претходна страна:42. Велика галерија и Амфитеатар (испред)

67

43. Амфитеатар са фонтаном

Претходна страна:44. Амфитеатар са фонтаном и Велика сала (иза)

69

45. фоаје испред галерије Велике сале

Претходна страна:46. Амфитеатар са фонтаном и Велика сала (иза)

7147. Велика сала

72

48. Летња сцена, поглед ка Великој галерији (лево) и Библиотеци (десно)

7549. пасарела ка Библиотеци

77

50. пасарела ка Библиотеци

Претходна страна:51. улаз у Библиотеку

79

52. Библиотека дању

Претходна страна:53. Библиотека ноћу

81

54. степениште читаонице

Претходна страна:55. степениште читаонице

83

56. читаоница, ентеријер

Претходна страна:57. читаоница, ентеријер

84

58. поглед ка кафеу бистро

59. спољна башта кафеа бистро

85

60. кубус у ком су смештени атељеи

61. Мала сала

87

62. простор испод пасареле која спаја Велику галерију и Библиотеку, поглед на Галерију

Претходна страна:63. простор испод пасареле која спаја Велику галерију и Библиотеку, поглед на кафе бистро

89

64. пасарела која спаја Велику галерију и Библиотеку

91

65. фасада Велике сале обложена дечанском бречом

93

Проф. арх. Милан Митровић је рођен у Сарајеву 1927. године. Живео је са родитељима и сестром на Илиџи где је завршио основну и средњу архитектонску школу. Породична кућа Митровића се налазила негде на средокраћи између аеродрома Бутмир и Рајловац. Близина аеродрома је утицала на Миланову фасцинацију авионима још од раног детињства. Модели од дрвета и једрилице које је правио у периоду дечаштва биле су пресудне да се, касније, отисне у пилотску каријеру. Прво летачко искуство стекао је као дечак када је, заједно са својим другом, као слепи путник летео војним авионом. Каснији летови на једрилицама су дефинитивно превагнули да љубав према летењу постане један од најснажнијих Миланових афинитета.

Избијање Другог светског рата и усташки терор натерао је његовох оца, Јова Митровића, да се, заједно са четрнаестогодишњим Миланом пресели у Београд. Непосредно по доласку, Миланов отац умире, оставивши Милана да се сам сналази у Београду, без могућности да се ослони на помоћ даљих рођака који су и сами живели у тешким условима. После две године натегнутог преживљавања, Милан се враћа у Сарајево 1943.године. За њега је живот у ратном Сарајеву је био мање страшан него на почетку рата, али једнако суров. Да би издржавао мајку и сестру радио је напорне физичке послове. Једног дана му је комшија, муслиман, јавио да се спрема хапшење свих Срба старијих од 15 година и Милан храбро одлучује да се придружи партизанима.

Ратне године воде га кроз тешке периоде о којима касније није волео много да прича. На породичним слављима је углавном слушао свог зета, Ристу Тошовића, познатог песника, који је радо причао о биткама и пробојима на Неретви и Сутјесци. У породици је било познато да је Милан веома тешко поднео смрт рођака кога су партизани стрељали у Сарајеву, а чији је

О АУТОРУ ДОМА КУЛТУРЕ СТУДЕНТСКИ ГРАД

проф. Милан Митровић, архитект

Претходна страна:66. цртеж проф. Милана Митровића

94

једини грех био брак са Немицом. Њега није успео да спасе чак ни брат који је био комадант партизанске бригаде.

По завршетку рата, Милан одлази у Загреб где уписује цивилну пилотску школу. После две године обуке, запошљава се као наставник летења у Руми. Био је један од првих наставника летења послератне генерације и многи капетани у цивилном ваздухопловству и ЈАТ-у били су Миланови ученици.

Крајем 1948. године, Милан размишља о архитектури као свом професионалном избору и напушта активно бављење летењем. Уписује Архитектонски факултет у Београду и после напорне прве године у којој је паралелно радио у Школи летења и студирао, заувек оставља пилотирање и сасвим се посвећује архитектури. На питање зашто је променио тако престижан посао и материјални и друштвени положај заменио статусом студента, одговарао би духовито да је летење само мало сложеније „шоферисање”, а да је архитектура и мистика и поезија, али и стваран, вишеслојни живот.

Током завршних година студија, почиње да ради у „Спортпројекту”, да би га, одмах по дипломирању, проф. арх. Станко Клиска позвао за свог асистента. Пилотско искуство

67. цртеж проф. Милана Митровића

95

било је значајно у Милановој каријери, јер га је касније користио у пројектовању низа спортских и привредних аеродрома широм Југославије. Због тог искуства, као ужу специјализацију је изабрао пројектовање спортских објеката о којима је и предавао на Архитектонском факултету. За његову каријеру и даље пројектовање (нарочито зграде Дома културе Студенстски град) била је пресудна стипендија коју добија од владе Француске 1968. године за усавршавање у области пројектовања аеродрома.

Од доласка на факултет па до пензије, проф. Милан Митровић је оставио дубок траг у образовању и опредељењу многих знаменитих архитеката, истовремено пројектујући и градећи објекте по Југославији. Период у коме је стварао данас се може окарaктерисати као златни период савремене београдске архитектонске школе, у којој принципи модерне и интернационалног стила доживљавају своја најбоља отелотворења. Једно од свакако најзначајнијих дела је Дом културе Студентски град.

Из богате праксе проф. Митровића, издвајају се још и Стрелиште у Бубањ Потоку и реконструкција Стоматолошког факултета у Београду. Први пројекат је препознат по веома добром уклапању у природну средину са скоро скулптуралним бетонским кровом који као да лебди над травнатом шкарпом, а други је издвојен због минуциозних архитектонских решења у скромним буџетским условима, који су омогућили да се новоизграђени део повеже као јединствен склоп са старом зградом.

Проф. Митровић је био познат и по својим широким интересовањима. Осим летења и архитектуре, интересовала га је поезија и нарација. Поезија коју је писао као студент и млади архитект објављивана је у часописима, зборницима и књигама, а за објављене песме је био и награђиван. Наративну способност је вешто користио на предавањима која су била веома посећена. У директном контакту са студентима је умео да покаже изразиту стрпљивост и пажњу, па је међу њима био омиљен и поштован. И данас се међу његовим студентима памти професоров шарм, елоквенција

68. проф. Милан Митровић са једрилицом коју је самостално израдио

97

и посебан однос узајамног поштовања, не баш тако честог у релацији студент-професор.

Пројекти проф. Митровића су увек били праћени дубоко разложним тумачењима и анализама. Припадао је послератним генерацијама које су изнедриле велики број надарених људи из веома разноврсних области. Данашње време са уским специјализацијама ретко допушта тако широк дијапазон исказивања. Као вешт цртач, сјајно је цртежом пратио своје поетске исказе. Био је један од последњих Homo Universalis-а, архитект, песник, сликар, инжењер и летач.

Своју љубав ка архитектури и уметности је пренео и на своју породицу. Његова оба сина су успешни и награђивани архитекти, а на уметничку сцену веома запажено ступа и трећа генерација Митровића. Осим дела и директних потомака, његово огромно наслеђе остаје записано и у карактеру и духу генерација које је васпитавао на Архитектонском факултету у Београду.

Претходна страна:70. цртеж проф. Милана Митровића

69. проф. Милан Митровић држи предавање на факултету

98

71. рукопис и илустрација песме проф. Милана Митровића за

коју је награђен

99

72. проф. Милан Митровић у бироу

101

Арх. Јован Митровић припада једној од најуспешнијих генерација Архитектонског факултета у Београду. Класично образовање кoje је стекао и породично окружење у коме је стасавао као архитекта и уметник помогли су му да досегне високе уметничке и архитектонске резултате током целе досадашње каријере. Студије на Архитектонском факултету (1975 – 1980) су биле обележене и широким распоном изучаваних области и аутентичним предавањима на којима показује своју свестраност и интересовање за различите области. Чини се су тадашње генерације, због широког, универзалног образовања, охрабривања интересовања и посвећености, као и опште друштвене атмосфере, остваривале приличан успех у каријери у земљи и иностранству. Архитектонски факултет је тих година поседовао најбоље карактеристике академског образовања чији су узори биле школе попут миланске Belle Arte и инжењерског квалитета циришког ЕTH. Професорски кадар тих генерација су чинили последњи доајени предратне архитектуре: проф. арх. Милорад Пантовић (1910 – 1986) који је био студент Ле Корбизјеа, а сликарство учио код Амеде Озанфана, проф. Петар Анагности (1909 – 1996) и проф. Григорије Самојлов (1904 – 1989), руски емигранти који су са собом у Београд донели руску традицију и културу, проф. Станко Мандић (1915 – 1987), проф. Мате Бајлон (1903 – 1995) и други. На катедрама су их заменили једнако стручни и харизматични професори млађих генерација који су стасали после рата у новој културној средини, а које су предводили проф. Богдан Богдановић (1922 – 2010), проф. Иван Антић (1923 – 2005), проф. Урош Мартиновић (1918 – 2004). Они су створили јединствену образовну платформу на којој је арх. Јован Митровић успео да се оствари као врсан стручњак и познавалац различитих области у архитектонској пракси. Tри пута за редом је проглашаван за најбољег студента генерације. Још за време студирања је био награђиван на архитектонским конкурсима, најављујући се

О АУТОРУ МОНОГРАФИЈЕ

арх. Јован Митровић

102

као незаобилазна личност будуће архитектонске сцене, у исто време и врхунски креативац и инжењер. Касније је у пракси то и доказао кроз различите аспекте деловања.

Арх. Јован Митровић је током своје пројектантске каријере, у тандему са проф. арх. Дејаном Миљковићем, пројектовао низ објеката који представљају репере савремене српске архитектуре и који су лауреати најпрестижнијих струковних и друштвених признања. Међу њима се посебно издвајају комплекс породичних кућа у низу у Улици хероја Милана Тепића на Дедињу, кућа – атеље проф. Мрђана Бајића на Сењаку, реконструкција Куле Небојша у Доњем граду Београдске тврђаве коју су радили заједно са проф. Бранком Павићем. Осим тога, арх. Јован Митровић је, заједно са својим братом, арх. Ђорђем Митровићем, пројектовао и учествовао у извођењу низа капиталних објеката широм Русије (највише у Москви у којој је провео девет година) где је стекао и градитељско и занатско умеће. Радом за мултинационалне компаније и светске развојне компаније, стекао је знање и способност управљања пројектима.

Своје богато искуство и ерудицију, арх. Јован Митровић несебично посвећује образовању будућих поколења архитеката предајући као гостујући професор на Архитектонском факултету. Његова предавања и наступи на културним догађањима и конференцијама увек су запажена, оцењена високом оценом и праћена највећом пажњом и разумевањем.

Арх. Јован Митровић је током свог председавања Савезом архитеката Србије (2006 – 2011) и као комесар и куратор наступа Републике Србије на 12. Интернационалној изложби архитектуре – Бијенале у Венецији 2010. године, показао изванредне организационе и уметничке способности, искористивши и креативни потенцијал уметничког Савета Бијенала и ауторску разбарушеност и неконвенционалну креативну снагу групе ШКАРТ. Та, свакако, једна од најбоље оцењених поставки наступа Србије у Венецији поставила је нове репере за следеће наступе и прекинула до тада присутну „излагачку” поставку изложби. Интернационална

103

критика је веома добро оценила изложбу која је касније пропутовала разне европске градове, док су делови поставке били приказани и у престижној галерији Тејт у Лондону. Куратор претходног Бијенала, архитект Арон Бетски, је у свом посебном тексту у магазину Америчког института архитеката Architect оценио наступ Србије као најуспешнији одговор на задату тему Бијенала који доноси свежину и нови поглед на друштвено укључивање у архитектури и сусретање у простору.10

Током студија и рада на Архитектонском факултету, арх. Јован Митровић је показао способност да овековечи своја архитектонска промишљања не само кроз форму и цртеж, већ и кроз ауторске текстове и анализе у стручним часописима, а касније и у бројним интервјуима и коментарима и наступима на радију и телевизији у емисијама из области културе.

Ова монографија представља симболичко заокружење Митровићевог размишљања о полазиштима свог образовања и надахнућа кроз пут од првих средњошколских искустава са архитектуром до затварања четрдесетогодишњег ланца истом копчом – на истом месту где је и почела његова пројектантска авантура и где се преломила одлука да се посвети градитељству кроз архитектонска дела – у Дому културе Студентски град.

Жеља и воља да се стварају човекомерни простори који одјекују узвишеним осећајима и духовношћу налазе своје полазиште највећим делом у оним вредностима које је понео из породице, од оца и мајке, и које је преточио у своју породицу у симбиози са својом креативном музом, супругом Викторијом.

10 http://www.architectmagazine.com/blogs/postdetails.aspx-?BlogId=beyondbuildingsblog&Pos-tId=97567

104

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 725.835(497.11) МИТРОВИЋ, Јован, 1956- Дом културе Студентски град : архитектонско наслеђе XX века у Србији / Јован Митровић. - Београд : Дом културе Студентски град, 2014 (Београд : Colorgrafx). - 103 стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 300. - Стр. 5-9: Рецензија / Спасоје Крунић, Владан Ђокић, Дејан Миљковић. - О аутору дома културе Cтудентски град : проф. Милан Митровић, архитект: стр. 93-99. - О аутору монографије : арх. Јован Митровић: str. 101-103. - Напоменe и библиографске референце уз текст. ISBN 978-86-7933-094-9 a) Београд - Дом културе Студентски град (зграда) COBISS.SR-ID 212187148

архитектонско наслеђе xx века у Србији Дом културе...

Documents