ПЕШАДИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ prilog/109/spec prilog...ПЕШАДИЈА У...

Специјални прилог број 109

Посебно место у историји ратне вештине од њеног настанка има најмасовнији и свакаконајтрагичнији део војске – њена пешадија. Не само због тога што је она уистину

одлучујући чинилац сваке победе, чинилац без кога нема остварења ратних циљева, већ и зато што је, на крају крајева, управо пешадија као део војних снага остала жртвено

јагње војних сукоба и аспирација како код оних који, зарад остварења различитих циљева, рат започињу, тако и на страни која га победоносно завршава. Цена коју плаћа

пешадија увек је највећа. Зато јој и данас припада част краљице рата.

ПЕШАДИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ

АуториПуковник Ранко МАЧКИЋ

Потпуковник др Срећко КУЗМАНОВИЋ

30 1. септембар 2014.

Пешадија вероватно јошдуго неће изгубити својназив „краљице битке”.Као организована сила на-стаје у првим робовла-

сничким државама пре више хиљадагодина и од тада њена еволуција течеупоредо с развојем друштва, наоружа-ња и опреме, војне организације и рат-не вештине.

Најмасовнији род копнене војске,наоружан и опремљен за борбу на сва-ком земљишту, у свако доба дана и го-дине и у свим метеоролошким услови-ма, јесте пешадија. Она је носилац пе-шадијских и противпешадијских деј-става у оквиру борбених операција. Уначелу, борбу води пешке, али је оспо-собљена за вођење борбе из мотори-зованих и оклопних борбених возила, aможе да изводи ваздушне и поморскедесанте. Задатке извршава: покретом,ватром и ударом и за разлику од дру-гих родова најспособнија је за прила-гођавање свим променама, дејство унајразличитијим ситуацијама, заузима-ње и поседовање земљишта и одбранупојединих објеката.

Организацијско-формацијскаструктура, наоружање и опрема пеша-дије зависе од степена економске раз-вијености државе, њеног геостратегиј-ског положаја, степена опремљеностии обучености војске, нивоа научнотех-нолошког развоја, степена усвојенихдоктринарних знања, система обуке идругих услова. Непрекидно се развија.У мери у којој се остварује напредак уцелини – мењају се њена структура, на-оружање и војна опрема и систем обу-ке и доктрина. Пешадијске јединице сеорганизују у стрељачке, противоклоп-не, минобацачке, извиђачке, дивер-зантске, противтерористичке, падо-бранске и војнополицијске јединице.

На нивоу пешадијске чете, осим чистопешадијских, постоје и други родовскиелементи: артиљерија, инжењерија, ве-за и други.

Састав, наоружање и опрема сва-ке пешадијске јединице подешавају сетако да буде што еластичнија и способ-нија за све врсте маневра и да можедејствовати као целина и по деловима.

Од оснив�њ� до првогм�совног р�т�

Подаци о пешадији као организо-ваној војној сили датирају још из III ми-ленијума – доба Сумераца. Пешадија себорила у збијеним стројевима, а од на-оружања војници су били опремљенибојним секирама, копљима и великимштитом.

КРАЉИЦА БИТКЕСвоју пешадију имале су све државе и све војске од памтивека. Настала у сумерско доба, развијала се у Египту, Риму, Византији, Грчкој, Шпанији, Наполеоновој Француској, царској Русији, па и у Душановој и Карађорђевој Србији

31

У напону египатске државе појави-ће се посебне јединице пешадије са-стављене од стрелаца, копљаника, а ка-сније и страних најамника наоружанихмачем, бронзаним оклопом и штитом.У Грчкој, пешадија, поред лаке коњицеи морнарице, заузима важно место.

Свој процват и примену основних так-тичких начела доживљава за време те-банског државника и војсковође Епами-нонде. Он ће реорганизовати војску.Фаланга је основни борбени строј. Пе-шадија се делила на лаку и тешку. Лакупешадију чине праћкаши, стрелци с лу-ком и бацачи копља. У грчкој фалангиЕпаминонда уводи нови борбени поре-дак – коси поредак. „Традиција круте

фаланге трајала је веома дуго. Епами-нонда је први пут у историји учинио по-кушај да јој да већу гипкост и могућ-ност дељења борбеног поретка (среди-на и крила).”

У римској војсци пешадија је има-ла водећу улогу. Такође се делила на ла-

ку и тешку. Лака пешадија заметала јеборбу, а тешка је са тешком коњицомимала задатак да заврши борбу. Послеизвршених реформи у војсци тешка пе-шадија биће искључиво формирана улегије од по десет кохорти. У свакој ко-хорти – три манипуле по 120–200 људи.У неке легије укључиване су кохорте„савезника”, формиране од становни-штва покорених области.

Походи и ратови вођени у овом пе-риоду имали су за циљ проширење те-риторија, стицање нових робова и од-бијање спољних напада. Основни стра-тегијски облик борбених дејстава којенаводи Ротмистров у својој „Историјиратне вештине” било је „наступање ко-је се завршавало битком”. Приликомизвођења похода врше се опсежне при-преме пешадије, стварају се залихе,формирају се резерве и обезбеђују секомуникације. Оружаним снагама завреме похода руководиле су стареши-не. Најчешће су то били цареви, фарао-ни, стратези и конзули. Битка је углав-ном решавана у једном дану.

Појавом феудалних држава доми-нантну улогу пешадије преузима коњи-ца. Пешак није сматран ратником. Уборбеном распореду пешадија је обич-но у његовом центру, за разлику од ко-њице која је на крилима и извршава од-лучујуће задатке. Ратови у којима уче-ствује пешадија имају „сезонско обе-лежје”. Најчешће су се изводили у лет-њем периоду због лакше организацијеисхране људства и стоке.

У 16. веку Шпанци по угледу наШвајцарце стварају најбољу пешадијуу Европи. Била је издржљива, покретнаи способна за вођење борбе на отворе-ном пољу. Дотадашње оружје замење-но је пушком, а мач постаје све дужи.Стрелци се с временом ослобађајуоклопа. На бази усавршене аркебузе,јавља се нови тип пушке мускета. Онаје имала знатна преимућства над арке-бузом (глатка цев, фитиљача, пуњенаспреда, тежине 8–10 кг, калибра 22 мм,домета 200–300 метара). Коњица у томпериоду уступа место пешадији, која јеопремљена савременијим оружјем.Уместо многобројних феудално разје-дињених војски, на сцену ступају најам-ничке војске које имају и по неколикохиљада војника.

Промене у условима и начину во-ђења рата крајем 18. века условиле су ипромене у организацији пешадије. У ве-ћини армија формирају се пешадијскедивизије и корпуси. Ове промене суусловиле и начин дејства. Линијска так-тика се потискује, a усавршава се нова


тактика – комбинацијом стрељачкогстроја, линије и колона.

У периоду Наполеонових ратова,пешадија је, у поређењу са коњицом,била већа и до осам пута. Од ње се тра-жило да садејствује са коњицом и ар-тиљеријом. Наполеон је вешто кори-стио маневар и надмоћност пешадије.Примена обилазног маневра утицала јена појаву „стратегијске битке”, чија јесуштина у комбиновању маршева чијисе крајњи исход завршава једном бит-ком или који доводи до коначне побе-де над непријатељем. Наполеон је увеоу праксу „три стратегијска принципа:груписање снага на одлучујућем месту,одлучан удар у пресудном тренуткуборбе и делимичну победу (за победуније потребно постићи успех свуда)”.Пешадија постаје најспособнији род заблиску борбу, за заузимање и трајнијезадржавање заузетог земљишта.

У другој половини 19. века све севише указује на значај стрељачке ва-тре као главног елемента борбе пеша-дије, а удар бајонетом само изузетно.Средином 19. века уводе се изолученепушке које су имале домет око 800 ме-тара, што је два до три пута премаши-вало домет пушака са глатком цеви.

Крајем века афирмисана је улога стре-љачког строја. Почев од седамдесетихгодина оружје је почело да се пуни ода-страг. Општа тенденција развоја стре-љачког оружја у развијеним земљама удругој половини 19. века састојала се упостепеном смањивању калибра и по-већању почетне брзине, домета зрна ибрзине гађања.

Српски војникЗа време цара Душана српски вој-

ник доживљава свој највећи успех. Ме-ђутим, недуго после пораза на Мариции Косову, прилику за истицање нећеимати све до Првог српског устанка.

У Карађорђевој Србији прва регу-ларна пешадијска јединица, названа ба-таљон регулаша, основана је 1808. го-дине. Милош Обреновић је 1825. годи-не формирао стајаћу војску само од пе-шадије – 12 кумпанија (чета), у свакојнахији по једну чету (од 40 до 144 чове-ка). Од војника Шабачке и Ваљевске на-хије убрзо је створио први пук (реги-менту), а 1830. и свој гардијски бата-љон. Законом из 1939. године пешадијаје и формално формацијски устројена убатаљоне, чете, водове и одељења. Од-

нос пешадије и коњице био је 1 : 8 у ко-рист пешадије. Каснијим осамостаљи-вањем српске државе формирани сукрупнији састави – пукови, бригаде идивизије. У Првом светском рату, пе-шадија је чинила око 75 одсто бројногстања српске војске. У току Колубарскебитке носилац борбених дејстава билоје 11 пешадијских и једна коњичка ди-визија, подржане са 426 артиљеријскихоруђа. Победом у Колубарској бици,једној од најзначајнијих битака у Пр-вом светском рату, током 1914. годи-не, српска војска је још једном уписанау светску историју ратне вештине. По-што је у тој победи главну улогу оди-грала пешадија, почетак битке узимасе и обележава у Војсци Србије као Данрода пешадије.

Развој јединица пешадије ВојскеСрбије условљен је реализацијом про-јеката „Војник пешадије за 21. век” иувођењем оклопног возила точкаша.Реализацијом ових пројеката побољша-ће се безбедност и самоодрживост вој-ника на бојишту, и то захваљујући ин-теграцији различитих подсистема нао-ружања и опреме, те повећању мобил-ности јединица.


ВЕЛИКЕ ПРОМЕНЕУ ВЕЛИКОМ РАТУ

Преласком са маневар-ског на позицијскират, организација иначин извођења бор-бених дејстава усло-

жавају се уз све обимнију применуфортификација и повећање дубине од-брамбених положаја, за чији је пробојбило потребно ангажовати јаке пеша-дијске јединице и фронтално савлађи-вање отпора непријатеља. Без изврше-ног пробоја било је готово немогућеобезбедити услове за продужење на-пада и проширење успеха у дубини.

У Првом светском рату основни родови војске били супешадија, артиљерија и коњица. Пешадија ће у већинислучајева решавати ратне сукобе снажним нападима, али је њен доминантан значај престао бити апсолутан.У начину извођења борбених дејстава настају битне промене. Први светски рат ангажује огромне људске и материјалне ресурсе, воде се дуготрајне операције и употребљавају нова оружја и борбена средства (тенкови, бојни отрови, митраљези, минобацачи, пламенобацачи).

33

Пробој постаје најважнији облик мане-вра и најтежи проблем. Често се њего-во извођење одвијало и до три четвр-тине укупног времена трајања операци-је.

Пешадијски напад почињао је ду-готрајном артиљеријском припремом, стим што је на крају рата скраћен на не-колико часова. Пешадија, подржана ва-тром, кретала је на јуриш и продиралау одбрамбени систем. Продор пешади-је био је постепен и ишао је од положа-ја до положаја због мале маневарскеспособности артиљерије. Наступањепешадијских јединица најчешће је за-висило од организације садејства садругим родовима, а посебно са артиље-ријом.

Војске свих држава имају доста за-једничког у организацији пешадије.Највиша оперативно тактичка једини-ца био је корпус, који се обично састо-јао од две до три дивизије, коњичких,артиљеријских и других тактичких је-диница. Борбени састав пешадијскедивизије просечно је износио12.000–16.000 војника, 36–38 артиље-ријских оруђа, 27–36 митраљеза и100–300 сабљи. Развој оперативних истратегијских (здружених) јединицакретао се у правцу ширења борбенеаутономије, а то се постизало јачањемватрене моћи и борбених ефектива.

Пешадијски пукови су у свим вој-скама имали готово истоветну технику.Основно средство била је пушка мага-

цинка са нишанском даљином до 2.000метара и брзином гађања 10–12 метакау минуту. У сваком пуку било је и 6–8тешких митраљеза.

Основна пешадијска јединица би-ла је чета, са бројним стањем у ратускоро свуда око 250 људи. Имала је так-тичку и административну функцију. Издисциплинских и тактичких разлога де-ли се на водове, најчешће три, а они наисто толико десетина.

Н�оруж�њ� п�ш�диј�Пешадија различитих држава има-

ла је различито наоружање и била не-једнако опремљена. Руска војска језнатно усавршила обуку пешадијских

У рову са осматрачницом, под Кожухом, 1917-1918, аутор капетан Станиша Коруновић


претрпети извесне конструктивне про-мене.

Код вишег старешинског кадра не-достајала је јединственост схватања оприпремама и начину вођења рата и по-треби међусобне везе и садејства приизвођењу операција. И поред свих не-достатака, руска пешадија представља-ла је моћну снагу.

У Француској војсци пешадија јебила наоружана делимично застареломпушком –„лебл” 8 мм, М-1886-1893, до-мета до 2.000 метара и једним митра-љеским водом на батаљон. Касније ћесе јавити модел „лебл” М-1907 и 1915.У погледу тактичких радњи и поступакафранцуска пешадија се више него не-мачка и руска обучавала за нападне, aмање за одбрамбене радње. Слабије је

била обучена у изради и коришћењу ин-жењеријских објеката и артиљеријскојприпреми пешадијског напада. Садеј-ству пешадије и артиљерије нису покла-њали довољна пажња као Руси и Нем-ци.

„Француски војник је био познаткао храбар, интелигентан и велики па-триота, способан за највећи отпор и са-мопрегор.” У обуци пешадијских једи-ница претерано је истицан значај мане-вра (покрета) и уверење да се само на-падом може постићи циљ. Одбрана јесувише потцењивана, a ca њом заједнои улога фортификација.

Пред Први светски рат енглескавојска састојала се од регуларне, тери-торијалне и индијске домородачке вој-ске. Од пешадијских јединица регулар-

јединица, a посебно после стечених ис-кустава из руско-јапанског рата1904/1905. године. Борбене радње из-водиле су се еластично. Том приликомпровејавао је дух активности, ватра јеправилно цењена као и употреба закло-на, а садејство пешадије и артиљеријебило је на завидној висини.

Наоружање пешадије било је мо-дерно. Русија je y Први светски ратушла са веома разноврсним наоружа-њем пешадије. Рат је затекао руску ар-мију са увођењем у наоружање новихбрзометних пушака система „мосим-наган”, али су и даље већину чиниле пу-шке система „бердан”. Митраљези си-стема „максим” у руској војсци су пока-зали извесне недостатке па су морали


Милунка Савић, носилац Ордена Легије части (Извор: Војни музеј)


на армија имала је шест пешадијскихдивизија, a y склопу индијских снагабило је седам пешадијских дивизија.Мобилизацијским планом оперативнаармија у метрополи, тзв. „експедицио-ни корпус”, требало је да формира јошдве пешадијске дивизије.

Пешадија је била наоружана квали-тетном пушком 7,7 мм „ли” (Lee-Enfield),добро увежбана у коришћењу земљи-шта и одлично увежбана у гађању.

Немачка војска састојала се од ак-тивне војске и ландвера. Активна вој-ска представљала је прву линију, лан-двер другу (до 39 година старости), аландштурм трећу линију (преко 39 го-дина старости). Због своје материјалнеопремљености и физичке спреме не-мачка војска – пешадија пред почетакПрвог светског рата заузимала је врловисоко место. По стручној спреми пе-шадија се одликовала хомогеношћуобуке, офанзивним еланом, али и сми-слом за примену одбране и коришће-ње пољског утврђивања. Показала је

одличну издржљивост у извођењу мар-шева и дисциплиновано и правилно ко-ришћење артиљеријске ватре.

Немачка, као велика економска ивојна сила са веома развијеном војноминдустријом и изврсним конструктор-ским кадром, предњачила је по технич-ким решењима и опремању својих једи-ница. Пешадија је била наоружана, помногима, најбољом пушком тога доба (идуго после тога), система „маузер”, М-1910, a старешински кадар и пиштољи-ма „маузер” Ц-96 (овим моделом убије-ни су аустроугарски престолонаслед-ник Фрањо Фердинанд у сарајевскоматентату и краљ Александар Карађор-ђевић), као и многим врстама револве-ра и митраљеза.

Трупни официрски кадар био је од-личне стручне спреме, одан позиву ипрожет иницијативним духом. Усавр-шавању официрског кадра поклањанаје посебна пажња. Своју доктрину не-мачки генералштаб заснивао је наофанзивној доктрини. Претпостављало

се да се коначни исход рата може по-стићи војностратегијским успесима.Код пешадијских јединица развијана јеиницијатива и идеја маневра у бок и по-задину.

Због свог сложеног државногустројства, Аустроугарска је имала тризасебне војске: царско-краљевску за-једничку војску, аустријски ландвер(домобранство) и мађарски хонвед (за-једно са хрватским домобранством).

Материјална и техничка опремље-ност војске била је савремена и потпу-на у сваком погледу, а после 1908. го-дине се и знатно побољшала.

Пешадијске јединице ојачане су ми-траљезима, а од пешадијског наоружањааустроугарска војска располагала је бр-зометном пушком система „манлихер” 8мм и митраљез „шварцлозе” 8 мм.

Патриотизам војске је био разли-чит према националности одакле су је-динице попуњаване. „Од 100 војниказаједничке војске било је 25 Немаца,23 Мађара, 13 Чеха, 4 Словака, 8 Поља-

Аустријанци уклањају препреке од бодљикавих жица код Београда 1915. (Извор: Војни музеј)

ка, 8 Украјинаца, 2 Словенца, 9 Хрватаи Срба, 7 Румуна и 1 Италијан.” Најода-није су биле немачке и мађарске једи-нице. Аустријска војска није ратовалајош од 1866. године, па није ни ималасавремено ратно искуство, које је срп-ска војска стекла у два балканска рата.

У погледу стручне спреме војскасе поводила за немачком војском, алије у припреми напада била много ближафранцуском гледишту. Оперативно-штабна спремност и стручност вишихкоманданата није била на висини савре-меног командовања. Они су одличнопознавали технику генералштабних по-слова, али су били много удаљени одтрупе.

Бугарска је од свог настанка билавезана за Русију од које је добила

(углавном на поклон) пушке система„бердан” No 2, „крнка” и „шнајдер”(углавном заплењене). Поседовала јемитраљезе система „максим”. Пред сампочетак Првог светског рата добила јеизвесну количину наоружања од својихнових савезника Немачке и Аустроугар-ске.

Црна Гора је претрпела осетне гу-битке у ратовима 1912/1913. године,претежно у борбама око Скадра.Оскудна ратна опрема била је утроше-на и споро је попуњавана. Била је поде-љена у шест дивизијских округа, од ко-јих je y рату требало да формира шестпешадијских дивизија (по три бригаде).Дивизије су биле знатно слабије побројном стању, наоружању и осталојопреми од устаљених дивизија. Црно-

горски војник био је познат по својојхрабрости и великој издржљивости.Овакве особине чиниле су црногорскувојску веома подесном за вођење ге-рилског рата широких размера, на штасу упућивали слаба опрема и карактерратишта.

Због финансијске немогућности дасвоје јединице опреми модерним пу-шкама ослањала се на помоћ српскевладе и огромну помоћ коју је добила одРусије. Тако је 1902. руски цар НиколајII одобрио да се Црној Гори поклониоко 67.000 пушака система „бердан” и„наган” и 25.000 револвера система„смит и весон” М-1874, што је са оруж-јем заплењеним од турске у Првом бал-канском рату и извесним делом систе-


У митраљеском заклону на Катунцу, септембар 1916. године, аутор капетан М. Савић (Извор: Војни музеј)

37


ма „маузер-кока” чинило наоружањецрногорске војске.

Српск� п�ш�диј�Због своје хомогености Србија је

имала монолитну војску која је била ор-ганизована по позивима: I, II и III позив ипоследња одбрана. Оперативну војскусачињавали су I и II позив. Од пешадиј-ских јединица (четворне формације)имала је 11 пешадијских дивизија. Диви-зија се састојала из четири пешадијскапука по четири батаљона и једно митра-љеско одељење (свега 16 батаљона и че-тири митраљеска одељења са укупно 16митраљеза).

Рат 1914. године затекао је Србијуу тешком стању у погледу наоружања иратне опреме, што је било последица

учешћа у два претходна балканска рата.Недостајало је око 120.000 брзометнихпушака и знатан број митраљеза.

Пешадијско наоружање било је ве-ома разнолико: српска брзометна пушка„маузер-кока” М-80, турска заплењенабрзометна пушка система „маузер”, ру-ска брзометна пушка 7,62 мм, „манли-хер” брзометна пушка, стара пушка„берданка”, пушка „маузер-миловано-вић-ђурић”. Један број старих пушака мо-дификован је у брзометне пушке, али ихније било довољно. Митраљез је био си-стема „максим” калибра 7 мм.

Српска војска се одликовала вели-ким патриотизмом, храброшћу и ис-трајношћу у маршевању и у подноше-њу свих напора, како у одбрани, тако иу нападу, дању и ноћу. Са наслеђеним

ратничким традицијама, а потом још иочеличена у два балканска рата, она јеу себи носила највише војничке морал-не особине. Брзо марширање и вештоманеврисање, најшира примена иници-јативе и изненађења, вешто коришће-ње земљишта и маскирања, најтешњеузајамно помагање артиљерије у напа-ду и одбрани, били су основ доктринесрпске војске.

Аустроугарски генерал АлфредКраус у својој књизи: „Узроци нашегпораза” каже: „Ја сам држао и држим их(Србе) још као војнички најјаче од на-ших непријатеља. С малим задовољни,вешти да се снађу, лукави, изванреднопокретљиви, добро наоружани, богатоснабдевени муницијом, вешти у кори-шћењу земљишта, врло добро вођени,

Српско митраљеско одељење у Првом светском рату са митраљезом „максим”

бра крене у противофанзиву. Савезницису намеравали да искористе брешу изме-ђу 1. и 2. немачке армије и 8. септембрапрелазе у напад на том правцу. Немачкакоманда није имала резерви да затвориову брешу и 9. септембра била је прину-ђена да отпочне повлачење 1. и 2, а за-тим и осталих немачких армија, на рекуЕну. Команда савезничких снага није пра-вовремено открила започето повлачењенемачких армија па није организовалагоњење. Недостатак резерви и слабље-ње немачке ударне групације пребаци-вањем дела снага на руски фронт билису основни узроци немачког пораза наМарни.

Дејство француске и енглеске пе-шадије одликује се спорошћу и претера-ном опрезношћу приликом наступања узвеома слабу организацију извиђања. То-ком извођења дејстава, руски војни тео-ретичар Ротмистров наводи да је „пеша-дија и једне и друге стране по правилудочекивана ватром непријатељских ми-траљеза”. Да би се заштитила од убитач-


не ватре, стрељачки стројеви су се брзоукопавали. Тако је постепено и једна идруга страна створила систем траншеја,чије је савлађивање постојећим сред-ствима и начинима борбе практично би-ло неостварљиво. Дејство лаке артиље-рије по рововима било је скоро бескори-сно. Пешадијска борбена дејства изво-ђена у густим стрељачким стројевимапредстављала су велику слабост због по-већаног убитачног дејства.

Немачка пешадија напада неплан-ски, не примењује утврђивање на до-стигнутој линији, а везе са позадинскимјединицама скоро да и не постоје збогвелике удаљености. Резерва скоро да ине постоји и то немачку одбрану посеб-но чини рањивом. С друге стране, фран-цуска пешадија не преузима гоњењепротив немачких снага које се повлаче.Може се закључити да је исход битке наМарни представљао не само слом не-мачког операцијског плана, већ и пре-кретницу за цео Први светски рат.

Црногорски официри на вежби пред објавом рата 1914, аутор: Васа Радуловић,

за борбу мржњом и одушевљењем за-грејани, они су нашим трупама задава-ли много више тешкоћа но Руси, Руму-ни и Италијани.”

Битк� н� М�рниБорбена дејства на западноевроп-

ском фронту почела су 4. августа 1914.упадом немачких снага у Белгију. Слабабелгијска војска није могла дуго да пру-жи отпор већ је одступила у правцу Ан-тверпена. Пут према француској грани-ци за немачке армије био је отворен.

Због повољног оперативног поло-жаја код немачких армија, силовитог ибрзог продора, а још незавршеногстратегијског развоја, француска вој-ска била је принуђена да се повуче нареку Марну. Немачка команда проце-нила је резултате граничне битке сма-трајући исход целог рата већ предодре-ђеним. Оно што предстоји францускими енглеским снагама које су одступалејесте даље њихово гоњење.

У првим резултатима граничнебитке виде се извесне мањкавости кодупотребе француске пешадије, а осно-ва је да је изузетно слабо садејство пе-шадије са артиљеријом, и да пешадијаможе извршити напад тек после сна-жне артиљеријске припреме. За сна-жније ударе и противнападе францу-ској пешадији недостајала је подршкатешке артиљерије. Бојеве су најчешћеотпочињале пешадијске претходнице иу почетном делу рата водиле су се су-сретне борбе.

Продужавајући гоњење францускихснага, предњи делови 1. немачке армијеизбили су 3. септембра 1914. на Марнуисточно од Париза. Следећег дана наМарну избијају и 2. и 3. немачка армија.Против три немачке армије англо-фран-цузи ангажују 9, 5. и 6. француску армијуи једну енглеску армију. Однос снага иопшти оперативни положај променио сеу корист снага Антанте.

На фронту од Париза до Вердена,дугом 260 км, Немци су имали пет арми-ја (51 дивизија), а Французи и Енглези– шест (66 дивизија). У таквој ситуацијигенерал Жофр одлучио је да 5. септем-

39


В�рд�нск� оп�р�циј�За напад на Верден немачка коман-

да је у зони ширине 40 км развила петармија (12 дивизија). Основна замисаонемачког генералштаба била је да сефранцуским снагама нанесе удар на од-секу од 2,5 км. На том одсеку пробојагустина артиљерије достизала је бројкуод 110 артиљеријских оруђа на дужномкилометру фронта. Немачки напад наВерден отпочео је 21. фебруара 1916.после десеточасовне артиљеријскеприпреме. За првих пет дана напада не-мачке снаге продрле су свега 5–6 км инису могле да потпуно пробију одбрануфранцуске војске.

Верденска операција попримила јекарактер изнуривајуће операције. Збогнапада англо-саксонских снага на рециСоми Немци су код Вердена потпунообуставили нападе.

Тежња немачког командовања дапробије фронт на једном уском и изо-лованом одсеку довела је до тога дапротивник на другим деловима фронта

није био „везан”, па је могао слободнода маневрише својим резервама. Дуго-трајни напади пешадије и артиљерије уједном истом рејону искључивали сусвако изненађење.

У овој операцији немачко коман-довање није постигло постављени циљ.Темпо напада немачке пешадије је ма-ли, свега 5–6 км првих пет дана, а по-крет резерве и њена употреба отежа-ни су употребом авијације. Сваки уза-стопни напад немачке пешадије про-праћен је поновном артиљеријском при-премом што указује на жилаву одбрануфранцуске пешадије. Током извођењаоперације у борбу је постепено увучено70 француских и 46 немачких дивизија.

Англо-фр�нцуск�сн�г� н� Соми

Операција на реци Соми 1916. го-дине припремана је шест месеци. Запробој немачке одбране у зони ширине35 км привучене су 4. енглеска и 6. фран-цуска армија. Напад англо-францускихснага почео је 1. јула 1916. после седмо-дневне артиљеријске припреме. За првадва месеца непрекидних бојева савезни-ци су продрли у дубину немачке одбра-не највише 8–10 км.

Битка на Соми трајала је до новем-бра 1916. године. Претрпевши огромнегубитке, снаге оба противника биле сукрајње исцрпљене. У операцији је по-ступно било увучено 86 савезничких и 67немачких армија. Операција на Сомитрајала је готово пет месеци. За то вре-ме савезници су продрли у дубину не-пријатељске одбране 10 до 15 километа-ра, али нису успели да пробију немачкифронт.

Немци су у зони предстојећег саве-зничког напада организовали одбранупуне две године и она се састојала одтри линије ровова.

Основна идеја инструкције францу-ске команде била је да „артиљерија ру-ши, а пешадија заузима”. Било је пред-виђено да јединице наступају поступноод једне линије до друге, уз непрекиднуподршку артиљерије. Јуришу пешадијена сваки немачки одбрамбени положај

претходила је јака артиљеријска припре-ма. Француске дивизије наступале супод заштитом ватреног таласа и биле суподржане дејством авијације, која је ар-тиљеријском ватром обасипала немачкеровове. Ова методичност напада фран-цуске пешадије проузроковала је спортемпо напада и била је један од узроканеуспеха целе операције.

Основни узрок неуспеха операцијележи у томе што је англо-француска ко-манда, као и немачка код Вердена, на-стојала да пробије утврђени непријатељ-ски положај на уским изолованим одсе-цима, уз пасивну одбрану на осталим де-ловима фронта. У таквој ситуацији, не-пријатељ који није био везан на целомили широком фронту, могао је слободнода маневрише својим резервама.

Коначно, у овој нападној операцијиБританци су први пут употребили тенко-ве приликом подршке пешадији, што језапрепастило немачку пешадију.

Источно-пруск� оп�р�циј�

Руски северозападни фронт отпо-чео је 17. августа 1914. наступање уИсточну Пруску 1. армијом са севера ис југа 2. армијом, обилазећи Мазурскајезера. Руско командовање имало је зациљ да уништи 8. армију (16 дивизија) изаузме источну Пруску. У тој операци-ји 1. немачки корпус претрпео је поразод 1. руске армије код Шталупенена.Жестоке борбе водиле су се између не-мачке 8. и руске 1. армије на фронтуГумбинен–Голдап. Немачка команда,знајући да се 2. руска армија споро при-купља, одлучила је да главним снагамаразбије 1. руску армију, пре него што2. руска армија пређе у напад. Сви не-мачки напади били су одбијени. Немач-ки покушај да окружи део руских снагајужно од Гумбинена је такође пропао.Даљим развојем ситуације стварају сеуслови за гоњење немачких снага, шторуско командовање није наредило паих је то спасило од сигурног уништења.

Руска 2. армија 20. августа на ши-роком фронту прелази границу Источ-не Пруске. Немачка команда због неак-

фотограф из Пећи (Извор: Војни музеј)

тивности руске 1. армије за њу вежемање снаге, а главне снаге усмеравапротив руске 2. армије која трпи вели-ке губитке и 30. августа повлачи се нареку Нарев. Због догађаја на источномфронту немачка команда ће 26. августаса западног фронта упутити два корпу-са и једну коњичку дивизију у ИсточнуПруску.

Из тока операције може се закљу-чити следеће: организација извиђањана обе стране текла је веома неоргани-зовано, као и подршка артиљерије пе-шадијским деловима, веома слабо са-дејство унутар и између оперативно-стратегијских и стратегијских јединица(посебно је евидентно између 1. и 2. ру-ске армије).

Добијене податке од извиђачкеавијације руско командовање (штаб 2.армије и фронт) прима са крајњом ре-зервом и не преузима никакве мере (го-њење, напад). Упад руске пешадије уИсточну Пруску имао је позитиван ути-цај, довео је до слабљења немачке гру-пације на западном фронту. Операција

је омела садејство немачких и аустриј-ских армија. Немачка је водила рат надва фронта.

Г�лицијск� битк�Једновремено са источно-пруском

операцијом, руска команда припремилаје и офанзиву јединица Југозападногфронта у сврху уништења аустроугар-ских армија у Галицији. Основна зами-сао операције састојала се у томе да себочним ударима аустријским снагамаиз Галиције пресеку одступни правцина југ и запад. Главни удар требало је дананесу 3. и 8. руска армија са истока, aпомоћни удар 4. и 5. армија са севера.

Аустроугарска команда се такођеприпремала за напад, планирајући дананесе главни удар између Буга и Ви-сле, ради уништења 4. и 5. руске арми-је и продора у Пољску, у сусрет немач-ким снагама које би из источне Прускенаступале на југ. Активна борбена деј-ства отпочела су 18. августа 1914. на-падом 3. и 8. руске армије. Због непо-

Одмор српске војске после форсираног марша, 1914. (Извор: Војни музеј)

знавања протезања линије развоја сааустроугарским снагама, руске армијеје имала мање окршаје са предњим де-ловима аустроугарских снага које сеповлаче према реци Златна Липа.

До жестоких борби дошло је направцу главног удара аустроугарскевојске са 4. руском армијом која се по-сле тродневних борби повукла премаградићу Красник.

У условима када су руске снаге би-ле један и по пут надмоћније, на рециЗлатна Липа, 26. августа између 3. ру-ске и 3. аустроугарске армије долази доборбе у сусрету која је трајала три да-на . У овим борбама, 28. августа уче-ствовала је и 8. руска армија.

Јединице 31. руске пешадијске ди-визије однеле су победу, али нису иско-ристиле могућност да дефинитивноуниште 16. аустријску пешадијску ди-визију. Слабо извиђање, одсуство ја-сних одлука, страховање за бокове инеодлучност у остваривању смелих ма-невара нису дали овој операцији посе-бан замах.

Битка на Гњилој Липи почела је 29.августа на фронту ширине 120 км. У њојсу учествовале две аустроугарске и ру-ске армије. Фронт 3. аустроугарске ар-мије пробијен је 30. августа. Аустријскакоманда прегруписавала је снаге 4. ар-мије у настојању да задржи Лавов.Ипак, 3. септембра руска војска заузе-ла је тај град.

Надирањем руске 4. и 5. као и но-воформиране 9. армије на југ угроженаје позадина целе аустроугарске група-ције, због чега је аустроугарска коман-да била принуђена да 11. септембра на-реди повлачење свих својих армија изареке Сана.

Руска војска заузела је Галицију иотворила себи пролаз преко Карпата умађарску равницу.

Посебно карактеристично за овубитку јесте недовољно познавање обо-страног распореда снага код обе стра-не. Пешадијске борбе у почетној фазинаступања имају карактер борби у су-срету, и најчешће се воде са осигурава-јућим деловима. Руско командовање

није довољно енергично и упорно у зах-тевима према пешадијским јединицамакад je y питању гоњење непријатеља идаља експлоатација успеха.

Лоша организација садејстава,спор темпо напада, упркос добијенимподацима од авијацијског извиђања,знатно су минимизирали фактор изне-нађења на обе стране. Бројна надмоћ-ност артиљерије била је на страни ру-ске пешадије.

П�ш�диј� у Ц�рскојбициУ зору 12. августа 1914. године, 5.

аустроугарска армија извршила је по-крет преко Дрине са два корпуса (8. и13. к.). Српска Врховна команда је де-финитивно закључила да главне аустро-угарске снаге нападају правцем Лозни-ца–Ваљево, а помоћне правцем Шаба-ц–Ваљево. Српска Врховна команда језа три дана прегруписала снаге и ство-рила план за Церску битку, под веома

неповољним условима маршујући и до50 км дневно.

Командант 2. армије, увиђајућизначај Цера, самоиницијативно је одлу-чио да овлада његовим гребеном и на-редио је команданту Комбиноване ди-визије да један пук са батеријом упутина гребен Цера правцем Тројан–Коса-нин град, да са једним пуком, ојачан ба-теријом, осигура простор Теке-риш–Шабац, а два пука са хаубичкимдивизионом задржи у рејону Текериша.

Ноћним бојем 15/16. августа, из-ненадним сусретом 2. прекобројног пу-ка српске војске и десне колоне ау-строугарске 21. дивизије, отпочела јеЦерска битка. У току ноћи јединице сууведене постепено у борбу. Са обестране учествовала су по три пука, ко-ји су претрпели велике губитке.

Сагледавањем тока ове операцијеможе се закључити да је церска опера-ција на аустроугарској страни билапредвиђена основном идејом аустроу-гарског ратног и почетног операциј-ског плана, а за српску Врховну коман-

После кратког одмора 2. пешадијски пук „Књаз Михаило – Гвоздени” Моравске дивизије наставља гоњење

непријатеља гребеном Иверка, 19. август 1914, аутор Риста Марјановић (Извор: Војни музеј)


ду она је била изненађење, јер није би-ла предвиђена ни ратним нити почет-ним операцијским планом.

Српска Врховна команда је спрет-но прилагодила свој почетни операциј-ски план и стратегијски развој. Пажљи-во је пратила догађаје и на основу њихбрзо просуђивала и реаговала.

Церска битка је класичног мане-варског карактера, у којој се тактичкодејство у бок непријатеља, који је про-дирао долином Јадра, комбинује састратегијским маневром по унутра-шњим правцима између 5. и 2. аустриј-ске армије.

Експлоатација Церске битке сасрпске стране није изведена енергич-но, те није ни дала очекиване резулта-те, односно потпуно уништење 9. и 21.дивизије 8. корпуса и 36. дивизије 13.корпуса. Овоме је допринела малаударна снага Церске групе (свега дведивизије Комбинована I и Моравска I),као и јасно дефинисан циљ и споро при-стизање Тимочке дивизије I позива.

Поред тога, Церска ударна групаиспољиће недовољну активност и ини-цијативу упркос наређењу командантаармије. Ова групација не изводи нападна усамљену 9. дивизију 8. корпуса.Иницијативу преузима у руке тек 18.августа. Команданти дивизија су у току20. августа радили сувише опрезно ипропустили идеалну прилику да уништедобар део снага 5. армије.

Одлука команданта 2. армије даискористи ноћ и да по могућности зау-зме Косанин град била је од огромногзначаја за исход битке. У овој операци-ји посебно место заузимају тактичкерадње и поступци аустроугарске и срп-ске пешадије.

У Церској бици аустроугарска пеша-дија била је храбра и пожртвована, али јепоказала мањак ратног искуства и необу-ченост у тактичком раду. Извиђачке па-троле су се слабо сналазиле на непозна-том и покривеном земљишту, a осим тогаплашиле су се препада српских четника иродољубивог становништва. Често се де-


шавало да су аустроугарске пешадијскејединице чак и на одмору биле изненађи-ване, како препадима и упадима пешади-је, тако и ватреним нападима српске пе-шадије. Слабо борбено извиђање ималоје за последицу слабо познавање стањанепријатеља. Служба извиђања и обезбе-ђења била је слаба.

Сви аустроугарски напади изведенису веома обазриво и споро извођени, бездовољно артиљеријске припреме и енер-гије. Услед недовољног ратног искуствадешавало се да целе аустроугарске пеша-дијске јединице на бојишту крену отворе-но у густим стројевима. Ноћна дејства сунередовно примењивали, осим код пре-ласка Саве и Дрине. У одбрани су ималибоље резултате. Одбрана 9. пешадијскедивизије је пример борбене жилавости иупорности.

Српска пешадија имала је богаторатно искуство, стечено у балканскимратовима, показала је ванредну жила-вост, отпорност и храброст у одбрани, анасртљивост у нападу. Стално је била у

Срби на предстражи у Булогама код Сарајева, командант добровољачког батаљона капетан Пинта Радосављевић на

раскрсници пута Рогатица–Романија–Пале–Сарајево, 1914, аутор: Васа Радуловић, фотограф из Пећи (Извор: Војни музеј)


добро организованој вези са својом ар-тиљеријом.

Пешадија није добро организовалаизвиђање. Будући да се ради о нашој те-риторији, употреба пешадијских патроланије била довољно интензивна и њиховрад је био доста слаб. Борбено извиђање,нарочито ноћу, није било довољно интен-зивно. Служба обезбеђења је правилноорганизована.

Српске пешадијске јединице показа-ле су сјајан пример марширања и дању иноћу (Моравска II, Тимочка I). Није се ра-дило само о покретљивости ових једини-ца, већ и о њиховој способности да последугих и напорних маршева ступају у бор-бу и туку непријатеља.

У нападним дејствима није билодовољно координације и сарадње (Ком-бинована I, Моравска I), тако да је ума-њена експлоатација успеха. Техника на-пада српских пешадијских јединица би-ла је боља од аустроугарске: одлично сусе прилагођавале земљишту и неприја-

тељевој ватри, често у рашчлањенимборбеним порецима и растреситимстројевима, уз све то одржавајући те-сну везу са својом артиљеријом.

Српска пешадија (ударна група)показала је слабу активност у гоњењунепријатеља, из разлога дуготрајнепреморености и исцрпљености. У од-брани, пешадија је показала великуупорност против бројно и техничкизнатно надмоћнијег непријатеља. Од-ступање српских снага извођено је уме-рено и плански.

Говорећи о маневру српске војске уЦерској битки Пеко Дапчевић је напи-сао: „Ипак је та битка велико дело срп-ске Врховне команде, која је дала својпечат догађајима који су довели до по-раза балканске и тријумфа српске вој-ске. To прилагођавање догађајима, таодмерена опрезност с једне и још одме-ренија одлучност, с друге стране, карак-терише деловање српског највишег ко-мандовања у тим тешким часовима. To

командовање држи све конце у својимрукама и усиљеним маршевима бацасвоје дивизије ка најугроженијим дело-вима фронта. Оно придаје огромну ва-жност брзини дејства и маневрисањутрупа и тежи да одгонетне – где су усме-рене главне непријатељске снаге да биим задали одлучујући ударац.”

Битк� н� ДриниОд почетка септембра 1914. разви-

ле су се сложене и крваве борбе које сутрајале преко два месеца. Главне опера-ције вођене су на преко 70 км широкомфронту доње и средње Дрине, а помоћ-не у Срему и источној Босни. Посебно сусе жестоке борбе водиле до 22. септем-бра на Мачковом камену, који је вишепута заузиман од једне и друге стране.Борбе на Дрини вођене су од 6. септем-бра до 11. новембра 1914. године.

У бици на Дрини, српска Врховна ко-манда одустала је од примене маневар-

Српски војници на положајима, Мачков камен, 1914, Дрина (Извор: Војни музеј)

не. У време повлачења на десну обалуКолубаре, на линију Обреновац–Лаза-ревац–Љиг, све три српске армије, a на-рочито Прва, биле су у веома тешкомстању. Да би спречила осипање једини-ца, завела ред и дисциплину и подиглапољуљани борбени морал снага, Врхов-на команда преузела је читав низ ван-редних мера. За команданта најзаморе-није и најистрошеније 1. армије, уместооболелог генерала Петра Бојовића, по-ставила је даровитог генерала Живоји-на Мишића.

Увиђајући да неће моћи да се оду-пре снажном непријатељевом прити-ску, Мишић је у току ноћи 21/22. новем-бра повукао своју армију на линијуЉиг–Сувобор. Преморену и до крајњихграница исцрпљену армију не извлачи

ске одбране и прешла на одсудну реша-вајућу одбрану, при чему су главне снагебиле распоређене на самој Дрини, скоробез икаквих значајних резерви. Пешадиј-ске оперативне јединице изводиле супротивударе. Најзначајнији противударизвршила је 1. армија на 6. аустроугар-ску армију. Противудар је био краткогдаха; добро започет, делом чак и успе-шно вођен, али лоше завршен.

Команде српских дивизија изгубилесу сигурност у процени. Уверење да је не-пријатељ већ поражен ослабило је свест опотреби брзог и одлучног дејства. Про-тивудар је требало схватити далекоозбиљније. Све је то налагало потребу дасе свим снагама делује брзо и енергично,али плански и организовано да се 16. кор-пусу не дозволи да се на новој линији сре-ди и учврсти.

Српска пешадија није била обученаза вођење борби у шуми, па је чак и зази-рала од шуме, иако је на отвореном про-стору била супериорнија у блиској борбиса аустроугарским јединицама. Српске је-динице испољиле су највише умешностии енергичности у краћим противнапади-ма, док им је у дужим подухватима недо-стајало истрајности и умешности.

У борбама на Мачковом камену првипут ће бити употребљене пољске батери-је као пратећа артиљерија стрељачкомстроју пешадије. Увидевши предност ова-квог начина употребе артиљерије, истомрешењу прибећи ће и противничка стра-на. Слабост која се посебно уочила одно-сила се на недовољно искуство пешадиј-ских јединица у насилном преласку реке.Ово је посебно карактеристично код Ти-мочке I приликом прелаза реке Саве кодЧеврнтије. Узроци неуспеха су пре свегау томе што дејство ове дивизије није би-ло тактички припремљено, нити техничкидовољно обезбеђено и што организацијафорсирања и одбрана мостобрана нисуспроведени у складу с тактичко-опера-тивном ситуацијом у зони форсирања.Овој јединици „је недостајао план марша,план превожења, план дотура и евакуаци-је, a y суштини је недостајала тактичка за-мисао стварања и одбране мостобрана ускладу са могућностима савлађивањареке”.

Избор Тимочке I за овај задатак нијебио најсрећнији. После преоружавањаруским пушкама само два пука извела супо једно гађање, док друга два нису ни по-чињала. Војници уопште нису били уве-жбани у руковању новом пушком, а оникоји су је испробали били су уверени да јегора од српске брзометне пушке која имје одузета.

У бици на Дрини први пут се спрово-ди „минска војна”, ровови су на десетакметара једни од других, и уводи се осма-трач артиљеријског дејства у пешадији,што ће утицати на смањење губитака оддејства артиљерије.

Колуб�рск� битк�Колубарска битка је трајала од 16.

новембра до 15. децембра 1914. годи-


Вежбе регрута у Вардишту, 1914, аутор војни свештеник Ристо Шуковић

45

по деловима, већ целу армију на поло-жаје код Горњег Милановца. Ту се бла-говремено прикупља, одмара и попуња-ва људством и материјалом. Врховнакоманда се после више убеђивања са-гласила са Мишићевим планом и доно-си одлуку да се напусти Београд и да сескрати фронт за 40 км.

Тродневни предах српска Врховнакоманда искористила је за сређивањеи припремање јединица за нову офан-зиву – делимично су попуњене људ-ством, муницијом и храном. После сна-жне артиљеријске ватре, 3. децембра1. армија извршила је силан јуриш наделове 6. аустроугарске армије. Оста-ле армије кренуле су у напад са мањимзакашњењем. Команда аустроугарске

балканске војске била је изненађенасилином напада српских јединица.

У свом извештају војвода РадомирПутник о Колубарској бици каже: „Тај-на успеха српске војске у Колубарскојбици лежи у беспримерној храбрости,пожртвовању, издржљивости и у пра-вовременом уочавању, од стране срп-ске Врховне команде, насталих слабо-сти у противничком командовању.”

Српска Врховна команда успела јеу Колубарској бици да изведе успешнуманеварску одбрану и не дозволи од-судну битку. Српска војска сачувала једовољно пешадијских јединица за про-тивофанзиву и енергично гоњење и натај начин победила је надмоћнијег не-пријатеља. С друге стране, непријатељ

је претрпео пораз јер је потценио из-вођење одбране, нарочито у току изво-ђења операција главних снага прекоДрине и Колубаре. Значајно је напоме-нути правилну примену еластичне од-бране, коју изводе јединице 1. армије.Посебна карактеристика српске од-бране је да она никад није била пасив-на. Српски команданти су увек тражи-ли погодну прилику да пређу у напад.Примери за то су Човка и Враче брдо.

Криза која се јавила код 1. армијезбог дуготрајних и исцрпљујућих борбибиће преброђена захваљујући командан-ту армије. Саво Скоко ће написати: „Од-лучан старешински глас команданата утренуцима клонулости подиже дух иулива поверење. Мишић је добро позна-вао српског војника. Знао је да има тре-нутака када и најхрабрији беже, али јеисто тако знао да се изгубљено повере-ње може повратити и неуморно се даона посао. Већ после неколико дана онобавештава Врховну команду да се по-верење, a ca њим и дисциплина почињулагано враћати...”.

У нападу, српске пешадијске диви-зије, посебно 1. армије, брзим и силови-тим нападима потпуно су збуњивале не-пријатеља, наносећи велике губитке уљудству и материјалној опреми. Мане-вришући по унутрашњим правцима, си-ловито и брзо продирући кроз неприја-тељску одбрану, примењујући препадекод појединих аустроугарских пешадиј-ских јединица, постизале су потпунотактичко и стратегијско изненађење.Војници и старешине прекаљени послеЦера и Дрине у нападима на аустроугар-ске корпусе испољили су незапамћен хе-роизам и самопожртвовање.

Француски маршал Жозеф Жофрће с пуним правом написати: „... Дели-катни маневри на Церу и Колубари, во-ђени сигурним просуђивањем са слобо-дом духа и снагом коју испољава мај-сторство српског командовања – заслу-жују да заузму сјајно место у нашимстратегијским студијама.”

(Извор: Војни музеј)


НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУНезаустављив маневар српских пешадијских јединица током пробијања Солунског фронта и поједини облици тада извршених борбених дејстава показали су да је српска војска, и поред огромних губитака претрпљенихпочетком рата, остала главна снага савезникана балканском ратишту

Пешадија наступа ка непријатељевом положају. Група иза стрељачког строја носи митраљез. (Извор: Војни музеј)

На Солунском фронту саве-зници су располагали са28 пешадијских дивизија(четири британске, осамфранцуских, девет грчких,

једна италијанска и шест српских, којесу биле распоређене у пет армија). Усклопу заједничког командовања и са-дејства између савезничких војски,српска Врховна команда успела је дазадржи аутономију у командовању и за-себан део фронта.

Анализирајући изведене бојеве иборбе на Солунском фронту, маневар

пешадијских јединица и примену поје-диних облика борбених дејстава, можесе закључити да су тако маестрално из-ведени захваљујући највише правилноји потпуној оперативној процени вој-ничког елемента, услова земљишта, не-пријатеља и времена.

На тако велики успех који су оства-риле пешадијске јединице на самом по-четку солунске офанзиве утицало је ви-ше фактора: место пробоја непријате-љевог фронта (изабрано је тако вештода је самим тим постигнуто стратегиј-ско изненађење), офанзива је била упе-

рена против Бугарске, која је била нај-слабији члан коалиције Централних си-ла. Пробој фронта изведен је на рела-тивно малој ширини „што је омогућилосавезницима да на том делу остваренадмоћност у живој сили и ватренимсредствима”. Непријатељ је располагаокордонским распоредом својих снага.Због слабог оперативног распореда са-везници су успели за свега пет дана дарасцепе његов фронт. Главни носилацпробоја и офанзиве била је српска пе-шадија.

„Овако брз и сигуран успех у про-боју утврђеног фронта постигнут је за-хваљујући, пре свега правилном изборуодсека за пробој, солидним припрема-ма, правилном груписању снага за про-бој и стратегијском изненађењу непри-јатеља и изванредном залагању у бор-би ангажованих трупа.”

Упркос огромним губицима, срп-ска војска је и даље остала главна са-везничка снага на балканском рати-шту. Иако је тако незадржив, готовомуњевит пробој фронта могла да по-стигне само у садејству са савезничкимтрупама, које су, мада саме нису забе-лежиле крупне оперативне успехе,омогућиле српској војсци слободу ма-невра у реализацији основног страте-гијског циља савезничке солунске

офанзиве. У солунској офанзиви српскапешадија имала је мале губитке, што јебио резултат правилног избора местапробоја, велике ватрене надмоћности,остварене у фази пробоја и изванреднобрзог темпа гоњења деморалисаног не-пријатеља. „Гоњење које су, уз помоћсавезника, извршиле српске армије по-сле пробоја Солунског фронта спада уред најлепших и најуспешнијих приме-ра стратегијског гоњења у историји ра-това по дужини трајања, енергији изво-ђења и постигнутим резултатима. Прваармија је прешла од Доброг поља до Су-ботице, 800 километара, за 60 дана.Пешадијске јединице 1. армије су ишлеи по 200 километара испред савезнич-ких снага.”

У појединим моментима, гоњењекоје је преузела српска војска, донеклеподржана и француским трупама, коси-ло се са многим тактичким начелима.Ипак, показало се да је дрско надира-ње српске војске било у потпуностиусклађено са оперативно-стратегиј-ском ситуацијом.

У солунској офанзиви српске пе-шадијске јединице доследно су приме-ниле сва дотадашња тактичка искустваи новине, одлично су користиле новаоруђа и оружја, те организовале садеј-ство са свим родовима војске.

У солунској офанзиви српска вој-ска формирала је и сходно ситуацијиупотребљавала јуришне групе и јури-шне јединице намењене за извођењепрепада у непријатељевом распореду.


Моравска дивизија, Солунски фронт (Извор: Војни музеј)

Положај на Црној реци, Солунски фронт 1917 (Извор: Војни музеј)

Прва армија, Дунавска дивизија, Солунски фронт, аутор: Драгомир Глишић (Извор: Војни музеј)


ИСКУСТВА ВЕЛИКОГ РАТАИскуства из употребе пешадије показују да суу извођењу борбених дејстава најбитнији: храброст, дисциплина, издржљивост, обављањедужности до самоодрицања и самопожртвовања, те прожетост најчистијимродољубљем. Те особине су красиле српског пешадинца – војника у свимратовима које је водио

Први светски рат ангажовао јенајвеће људске и материјалнеефективе до тада употребље-не у ратним сукобима. Накончетворогодишњег исхода иза

себе је оставио милионске жртве, пустоши огромна ратна и материјална разарања.По дужини трајања ратних сукоба, начини-ма употребе јединица и родова војске по-мерио је многе стандарде у ратној вешти- Војник у пуној опреми француске производње, Солун, 1917/1918.

(Извор: Војни музеј)

ни тог времена, а посебно у употребипешадије.

Пре почетка ратних сукоба многивојни теоретичари, па чак и цели гене-ралштабови, полазили су од неоснова-не претпоставке да ће рат бити кратко-трајан и да ће се завршити брзим иенергичним нападним дејствима. Такосу и планови зараћених страна у већи-ни случајева били нереални. У воду јепала теорија да се рат добија једномодлучујућом битком.

Први светски рат са собом је до-нео армијске и фронтовске операције,које ће се у овом ратном сукобу потпу-но оформити и кристализовати. Опера-ције фронтова често су се изводиле узони од 200 до 400 км, а армијске опе-рације у зони од 50 до 80 километара.

Обука у оружаним снагама пред-стављала је један од кључних елемена-та припрема оружаних снага за рат.Основ квалитетне обуке представљалоје познавање суштине борбе, као најва-жнијег акта у рату, и психичких особи-на човека, као најважнијег фактора уборби. Заједничко у системима обукеразних земаља била је њена подеље-ност на технички и тактички део. Вели-ка пажња посвећивана је гађањима, ко-ришћењу земљишта, физичким припре-мама и интегрисаној обуци родова ислужби. Обука се делила на јединачнуи заједничку (одељенска, водна, четна,батаљонска и бригадна).

Најпогоднијим облицима маневрасматрају се обухват, окружење, обила-зак и пробој. Борбена дејства пешадиј-ских јединица оперативног и тактичкогнивоа у већини случајева имају сусре-тан карактер. Преовладава став да јенапад примарни метод ангажовањаснага у оружаном сукобу и да само на-падом може бити постигнут циљ свихбојева, уништење противничке борбе-не снаге. Јуриш се изводио са блискогодстојања од 50 до 100 метара.

Наступање у густим стрељачкимстројевима показало се већ у првим да-нима Првог светског рата потпуно не-рационалним, јер је бранилац ватромнаносио осетне губитке нападачу, који,по правилу, није имао довољно артиље-

рије за неутралисање ватре браниоца.Такав начин дејства умањивао је удар-ну моћ стрељачког строја, а како је бор-бени распоред најчешће био плитак,напад се гасио пре него што би и успеода се развије у дубину. Да би решилеове проблеме, скоро све армије усваја-ју нове тактичке поступке: повећавајудубину борбених распореда, прописујуобавезно самоукопавање, јуриш пеша-дије припрема се артиљеријом и слич-но. Да би савладала узастопне отпоребранилаца, пешадија све чешће приме-њује јурише у таласима поткрепљива-ним из дубине новим ешелонима и ре-зервама.

У војскама зараћених држава изда-та су упутства у којима се истицала по-треба за припремањем јуриша артиље-ријском ватром, за растреситијем стре-љачким стројевима, образовањем ду-бљих борбених поредака и широм при-меном самоукопавања.

Крајем 1914. године, долази допромене и у одбрани. Уместо једне не-прекидне линије ровова (траншеја), по-челе су се уређивати две до три линијемеђусобно удаљене 100 до 150 метара.Тад се приступило и широкој употребижичаних препрека. Од 1916. одбрамбе-ни положаји се по дубини ешалонирајуи повезују. Одбрамбени појасеви билису организовани са прорачуном да на-падач пред сваким од њих мора прегру-писати своје снаге и преместити арти-љерију. Због велике дубине одбране ар-тиљерија се методично примењује. Сва-ки напад пешадије подржава се крат-ком артиљеријском припремом.

Од 1915. у борбеним дејствима пр-ви пут се примењују бојни отрови(хлор). То су први урадили Немци при-ликом наношења противудара кодИпра, што је посебно усложило употре-бу пешадије.

Преласком на позиционе обликеборбе, основни облик оперативног ма-невра постао је фронтални удар за про-бој позицијског фронта. Увођењем но-вих борбених средстава митраљеза,пламенобацача, минобацача, а од 1916.пушкомитраљеза, знатно је повећанаватрена моћ пешадије. Потцењивање

51

одбране имало је за последицу да јеприликом вођења борбе нападач бионемоћан да пробије чак и одбрану ор-ганизовану на брзу руку.

Упоредо са променама у борбенимпорецима, у току рата примењивани суи многи нови поступци и начини деј-ства пешадије приликом пробоја. Уме-сто „таласа”, постепено се уводе груп-ни пореци јединица.

За неутралисање одбране широкосу се примењивали авијација, тенковии хемијска борбена средства. Од 1917.пешадија интензивно садејствује саовим родовима и видовима. Тенкови сепридодају пешадијским дивизијама.

Да би могла да садејствује тенко-вима, и код наступања пешадије напра-вљене су извесне измене у борбеномпоретку. У фази приближавања пеша-дија је требало да се креће не у стре-љачким стројевима, већ у одељенскими водним колонама, а стрељачке стро-јеве да развија само за отварање ватреили приликом извођења јуриша. Новатактичка начела захтевала су најте-шње садејство свих снага и средставау борби.

Без обзира на појаву нових и даљеусавршавање старих родова војске, пе-шадија је у току целог рата осталаосновни род војске. Основни правацразвоја пешадије кретао се линијомсмањења њеног удела, повећања ва-трене моћи и усавршавања организа-ционе структуре.

С временом, удео пешадије у ору-жаним снагама смањен је просечно за20 одсто. Релативно бројно смањењепешадије било је повезано и са наглимпорастом њене ватрене моћи, која се угодинама рата повећала за два до трипута. Тако, на пример, док је на почет-ку рата пешадијски батаљон имао самопушке, он је већ крајем рата у свом на-оружању имао 8–12 митраљеза и до 36пушкомитраљеза (у Француској).

Од 1916. године пешадијским на-падима (који се изводе по фазама) оба-везно претходи дејство ударних и јури-шних група или јединице. Ови саставиврше посебне припреме иза борбеног

распореда. До изражаја су посебно до-шле у завршним операцијама.

Командовање је разматрано каофункција која се мора извршавати, ви-ше или мање континуално, да би војскапостојала и дејствовала. Код командова-ња, субординација је заузимала важноместо с циљем да се отклони самовоља,односно одржи војничка хијерархија.

Повећањем временске и просторне ди-мензије извођења борбених дејстава,појава нових родова и све већи приливинформација смањивали су могућностуспешног руковођења појединаца, а уло-га штабова нагло је повећана.

Духовност и вера били су значајничиниоци који су покретали и окупљалиоко једног циља читаве народе и вој-

ске. Морал војске и борбени морал из-грађивани су током обуке и васпитања.Основе борбеног морала изграђиванесу на осећају моралне дужности за из-вршење једне тачно одређене улоге.Сматрало се да је у некој војсци изгра-ђен војнички дух ако је целокупна вој-ска прожета значајем извршења њенеулоге.

Дефиле на Теразијама, Београд, 1919. (Извор: Војни музеј)

ПЕШАДИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ prilog/109/spec prilog...ПЕШАДИЈА У...

Documents