Специјални прилог 165

Пише др Мирјана ЗОРИЋ

Сто година од СолунСког процеСа

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

Последње мисли највећег одсвих српских завереника,

исказане непосредно предњегово погубљење далеко

од отаџбине, којој јепосветио своје свеукупно

битисање, биле су опетупућене Србији: „Иакоосуђен од оба суда на смрт и лишен милости

Круне, ја умирем невин и са убеђењем, да је моја смрт била

потребна из виших разлога Србији.

Нека Србија буде срећна и нека се

испуни наш свети завет уједињења

целог Српства, па ћу и ја после

моје смрти, бити срећан и блажен, а бол који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми лакши,

у уверењу, да је та пушка управљена у моје груди ради

добра Србије, ради оног добра Србије и Српског народа,

коме сам ја био посветио цео

свој живот”.

3Навршава се сто година од процеса во-ђеног пред Војним судом у Солуну1917. године против пуковника Дра-гутина Димитријевића Аписа, њего-вих најближих сарадника и члановаВрховне централне управе тајне офи-

цирске организације Уједињење или смрт, позна-тије као Црна рука. Организован и вођен у Солуну,за историју је остао познат под називом Солунскипроцес. Под оптужбом да су припремали преврат уземљи и планирали убиство регента Александра ипредседника Владе Николе Пашића, као и сменудинастије Карађорђевић, Апис и његови сараднициухапшени су 28. децембра (по новом календару)1916. и, након тромесечне истраге, изведени предсуд 2. априла 1917. године. Суђење се окончало5. јуна изрицањем пресуде, која није била утемеље-на на веродостојним, неспорним и убедљивим до-казима о кривици и степену одговорности ухапше-них црнорукаца и њиховог вође за дела која су имсе стављала на терет. Отуда овај процес још изази-ва оправдане сумње и контроверзе, посебно кад јереч о његовој легалности и поштовању одгова-рајуће законске процедуре.

Монтиран процесПо општем мишљењу правника и историчара,

Солунски процес био је монтиран. Сама процедураобиловала је бројним неправилностима. Пре свега,председник суда пуковник Петар Мишић није биоправник. Као један од учесника Мајског преврата1903. године, који је по Аписовом захтеву пензио-нисан 1906, суђење је видео као јединствену и не-поновљиву прилику за личну освету, што свакаконије ишло у прилог објективном суђењу. Мишић јепроцес водио самовољно, оптуженима није билодозвољено да ангажују адвокате по сопственој во-љи, а није био саслушан ниједан сведок одбране.Сведоци оптужбе били су сумњивог моралног кре-дибилитета, многи од њих сведочење пред судомвидели су као могућност да избегну фронт или каз-ну за почињено кривично дело. Поред тога, поли-ција је међу публику у судницу довела своје агентеи људе који су галамили и вређали оптужене.

Оптужница је мењана и допуњавана уочи и то-ком самог процеса. У време хапшења, Апис и њего-ви сарадници окривљени су због припадања тајнојпревратничкој организацији која је планирала ру-шење постојећег парламентарног поретка и дина-стије Карађорђевића и припремала убиство НиколеПашића и регента Александра. Међутим, неколикодана касније, као кључни аргументи у оптужби про-тив Аписа наведени су преговори које је он, навод-но, водио са непријатељем о сепаратном миру.

Још на почетку суђења оптужница је измењенау великој мери. За разлику од прве, која се односи-

ла на читаву организацију Уједињење или смрт,друга је теретила четворицу оптужених (Аписа, Ву-ловића, Малобабића и Мехмедбашића) за најтежедело – покушај убиства регента Александра. Аписје оптужен као иницијатор и налогодавац (неуспе-лог) атентата на регента Александра, 11. септембра1916. код Острова, у предграђу Солуна, у време ка-да се враћао аутомобилом са фронта. Раде Малоба-бић и Мухамед Мехмедбашић оптужени су за поку-шај и саучесништво у атентату на регента.

Судско убиствоДела која су ухапшенима, и по једној и по дру-

гој оптужници, стављена на терет била су тешка иповлачила су најстроже казне. Ипак, пресуда од5. јуна 1917, по којој су деветорица оптужених осу-ђена на смртну казну, са правног становишта билаје незаконита, јер у међувремену није испоштовантада важећи кривични закон. Непосредно по за-вршетку рата, 1919. године, професор СлободанЈовановић, на позив регента Александра, изнео јесумњу у легалност процеса. Објаснио је да сесмртна казна ни у ком случају није могла темељитина закону, те да се радило о судском убиству. Нијебило ниједног доказа да је Апис био налогодавацМалобабићу, а против Малобабића је сведочио са-мо један сведок – Темељко Вељановић. Сам судконстатовао је да је учешће пуковника Аписа „ве-роватно”. За доказану кривицу српски (кривични)закон тражио је признање окривљеног или најмањедва сведока. Тога није било. Чак и једини сведокније сведочио о Апису, већ о Малобабићу. Апис јеосуђен на основу „саставног доказа”, који води са-мо ка блажој казни, а никако најтежој. Регент се из-говарао да му то његови најближи сарадници иправници нису тако представили: „Помиловатиједног официра који усред рата покушава да убијесвог врховног команданта, значило би потпуно ра-зорити војну дисциплину”, правдао се регент.

ПРИЛАГОЂАВАЊЕОПТУЖНИЦЕВећ на почетку суђења тужилац је морао да

измени оптужницу. И то у великој мери. Док јепрва теретила целу организацију Уједињење илисмрт, друга је усмерена на четворицу првоопту-жених (Аписа, Вуловића, Малобабића и Мехмед-башића) и то за најтеже дело – покушај убистварегента Александра. Апис је оптужен као ини-цијатор и налогодавац (неуспелог) атентата нарегента Александра, 11. септембра 1916. кодОстрова, у предграђу Солуна, у време када севраћао аутомобилом са фронта. Раде Малобабићи Мухамед Мехмедбашић оптужени су за поку-шај и саучесништво у атентату на регента.

4

Јасно је, међутим, да црнорукци нису планира-ли убиство регента и преврат септембра 1916. го-дине, на шта се позивала оптужба и да су разлозиза покретање Солунског процеса били унутрашње,политичке природе. Никакав преврат није могла,па и да је хтела, да изведе група официра расута поразним јединицама на линији фронта, у туђој зем-љи и у присуству савезничких трупа. Међутим, ре-жим се с правом бојао да се питање власти не по-стави по повратку у ослобођену Србију, па је посваку цену настојао да неутралише опасност коју суАпис и његова патриотска организација Уједињењеили смрт могли да представљају.

Пресуда која је деветорицу оптужених осудилана смртну казну претила је да изазове протесте инеслагања на домаћем, али и међународном плану.Претпостављало се да ће стрељање истакнутихофицира негативно деловати на морал војске и уг-лед Србије у свету. У знак протеста, министриДрашковић, Давидовић и Маринковић поднели суоставке, после чега је Пашић формирао јединстве-ну, радикалску владу. За помиловање осуђених кодрегента су интервенисали принц Ђорђе, Југосло-венски одбор, руска Привремена влада и Британ-ци. Међутим, Александар је (на Пашићев предлог)пристао једино да се за шесторицу оптуженихсмртна казна замени дугогодишњим затворскимказнама, док је према пуковнику Димитријевићу,мајору Љубомиру Вуловићу и Радету Малобабићусуд остао неумољив. Пресудом Војног суда осуђенису на смрт и 26. јуна послати на губилиште. Аписо-ву главу није могао да спаси ни принц Ђорђе Кара-ђорђевић, који се за њега лично заложио. Полити-ка се показала јачом од права и правде.

Позадина политичкогобрачуна

Изузимајући личну нетрпељивост, па чак имржњу коју су председник српске владе у егзилуНикола Пашић и, пре свега, регент Александар Ка-рађорђевић гајили према једном од најутицајнијих,али и најконтроверзнијих српских официра с по-четка 20. века, позадина Солунског процеса је мно-го дубља и комплекснија. Од великог присталицединастије Карађорђевић, па чак и личних веза којеје неговао са краљем Петром и престолонаследни-ком Александром у периоду између 1903. и 1914.године, пуковник Драгутин Димитријевић Апис јевећ почетком рата постао противник кога се на-следник краљевске круне у Србији све више при-бојавао и кога је по сваку цену желео да уклони.

Много је претпоставки о томе како је и заштодошло до тог политичког обрачуна и зашто баш утако осетљивом тренутку, током рата и изгнанства(1917. године). Нагађа се да је тако нешто било мо-гуће захваљујући чињеници да је војвода Путник,

кога су сматрали, иначе, за највећег заштитника за-вереника, у то време био на самрти. Према други-ма, обрачун с Аписом и водећим црнорукцима биоје могућ и с обзиром на то да је у фебруару 1917.дошло до прве револуције у Русији, чиме су завере-ници изгубили моћну подршку. Неки су сматралида је процес било могуће покренути и пошто је умеђувремену погинуо Војвода Вук, чије су се чет-ничке јединице налазиле ван државне контроле ипредстављале сталну претњу владајућим структу-рама у егзилу. Поузданог одговора на то питањејош нема, али је извесно да је искоришћена прили-ка да се Пашић и регент ослободе сталне претњепо државу и, пре свега, себе лично. На помолу јебио расплет Првог светског рата и агоније српскедржаве и очигледно је да је тада донета политичкаодлука да се у послератни период уђе без сталнепретње по режим, оличене у стварним ауторитети-ма и моћницима поретка насталог 1903. године.

Заокрет у односима између Аписа и Алексан-дра, према тумачењу савременика, настао је убрзонакон што је овај постао престолонаследник. На-слућујући, оправдано или не, да Апис и његовидругови планирају да збаце Карађорђевиће с пре-стола и за владара доведу неког страног принца,престолонаследник Александар непрекидно је сум-њао у водећег црнорукца. Тим поводом измеђуАписа и Александра дошло је 1911. године до же-стоког вербалног сукоба. Један од савременика, ге-нерал Драгутин Милутиновић тврдио је да Аписније порекао престолонаследникову сумњу, кадаму се обратио веома оштрим речима: „Да, а шта вимислите, да смо ми ставили главе у торбу (1903.– прим. аутор) да се вас двојица (мислећи на Алек-сандра и његовог старијег брата, принца Ђорђа– прим. аутор) свађате и отимате око престола каокакве играчке. Варате се, јер ми смо у стању да и по

други пут ставимо главе у торбе”. Иако је у ондаш-њим војним и политичким круговима владало уве-рење да је у питању била сплетка коју је измислио

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

СПЛЕТКА ИЛИ СТРАХ ЗА ОПСТАНАК ДИНАСТИЈЕПроцес против Аписа и његових најближих

другова био је резултат стицаја вишеструко не-повољних околности. Престолонаследник Алек-сандар се, по сведочењу савременика, плашиовеома утицајног и патриотски надахнутог Аписакоји му је често замерао непромишљеност ибрзоплетост у доношењу одлука од којих је, че-сто, зависила судбина народа. Апис је престоло-наследнику и политичарима замерао и односпрема Босни и Херцеговини, односно попушта-ње у време анексије.

РегентАлександарКарађорђевић

6

Петар Живковић, највећи Аписов опонент и вођаБеле руке, по мишљењу генерала Милутиновића,све што се касније догодило између престолона-следника и пуковника Аписа имало је корене у томсукобу. Александар никада није заборавио Аписовупретњу.

Убрзо пошто је (у јуну 1914) постао регент,Александар је одлучио да Аписа и његове пријате-ље избаци из Врховне команде и разреши значај ни -јих положаја у војсци. Чистка је отпочела марта1915, Аписовим уклањањем са функције шефа Оба-вештајног одељења Врховне команде и смењива-њем војводе Путника у Скадру крајем исте године,а затим се током 1916. наставила на Крфу и у Солу-ну. Регент је на тај начин почео да уклања све про-тивнике који би по завршетку рата могли довести у

питање његово управљање војском и државом. Од-мах по доласку на Крф, почетком 1916. године,двор и радикалска влада са Николом Пашићем начелу отпочели су са припремама за коначни обра-чун са Аписом и његовом групом. То су желели дазаврше пре повратка у Србију, где би Апис могаода добије евентуалну подршку јавности и међу опо-зиционим политичарима, као и адекватнију зашти-ту пред законом и судом. Поткрај 1916. и у првој

половини 1917. године „склопиле су се коцкице” законачни обрачун. Успеси српске војске на Солун-ском фронту у јесен 1916. године охрабрили су ре-гента да наложи припрему Аписовог уклањања,које је већ дуго планирао.

Интервенције савезника Одмах по хапшењу Аписа и водећих црнорука-

ца, Врховна команда издала је саопштење у којем јенавела да су ухапшени официри припремали руше-ње поретка, а регент Александар и Никола Пашићпредочили су савезницима да је ухапшена групаофицира хтела да сруши демократску владу Србијеи склопи сепаратни мир са Централним силама.Пет дана после хапшења пуковника Димитријеви-

ћа, министар унутрашњих дела Љуба Јовановић јеиз Солуна известио председника владе на КрфуНиколу Пашића да су савезнички официри питализа узрок смењивања неких официра и саветоваопремијера да им се одговори како су стигле доста-ве о њиховој сувише оштрој критици рада владе иактуелне политике, која би могла да има непово-љан утицај на морал војске и да ће пуну истину текутврдити истрага.

Солунски процес је, у време док се одвијао, апосебно након стрељања тројице оптужених, међусавезницима и југословенским политичарима уемиграцији изазвао озбиљну забринутост за имиџСрбије, па и огорченост у појединим моментима. Усвојим дневничким белешкама и, повремено, услужбеној преписци, српски посланик у ЛондонуЈован Јовановић Пижон бележио је карактеристич-не моменте у реаговању Лондона на догађаје веза-не за суђење српским официрима.

Половином јануара 1917. у Лондон су почеледа стижу и службене информације британскихпредставника у Грчкој. Српски посланик у Лондо-ну примио је 18. маја 1917. из Форин офиса изразезабринутости: „Штета за нас очигледна по питањунашег целокупног рада. Да ли процес неће дати ма-

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

ОСУДЕ ВЕЛИКИХ СИЛАСолунски процес и пресуду Апису и његовим

друговима веома будно је пратила и међународнајавност. Британска влада је, сумњајући у искрененамере престолонаследника и ваљаност изнетихдоказа тражила да се са пресудом сачека, док јеледи Пеџет, српска добротворка и хуманитарнарадница претила да више никада неће крочити уСрбију ако најбољи српски официри будуубијени.

У корист оптужених интервенисала је и новавлада Русије.

Николa Пашић

7

ха тумачењу да су Срби народ који само склапа за-вере и убија владаре, да су умешани у убиство са-рајевско, да није за њих држава. Послали Дергазуна Крф да Влади (српској – прим. аутор) саопштида не жури с извршењем смртне казне, јер ефекатће бити бескористан.” Захтевала се и интервенцијасамог престолонаследника. Наредног дана Јовано-вићу је поновљено да је послат телеграм како би сеПашићевој влади скренула пажња да не хита с из-вршењем осуде над официрима, невиним завере-ницима. Енглеској влади није било јасно Пашићеводржање по том питању.

Из Париза су 31. маја 1917. у Лондон стиглеоптужбе на рачун наследника престола и српскевладе за суђење официрима: „Влада се прави спа-силац династије – и уставности у Србији”. Форинофис се 12. јуна поново огласио са захтевом да сепровере информације о наводном покушају завере-ника да закључе мир са Немачком. Српски посла-ник у Лондону забележио је 16. јуна 1917. да је „осу-да официра завереника у Солуну изазвала најнепо-вољнији утисак код енглеске публике, која осуђуједа се те ствари расправљају сад, што код пријатељаизазива искрену жалост за Србију и њене идеале,код непријатеља злурадост, а код дипломата идржавника замишљеност и питање: Зар није бољедати Аустрији све Србе кад ови у Србији нису спо-собни за живот у држави?”. Сличне опаске Јовано-вић ће бележити и наредних дана.

И Ратни комитет Велике Британије тражио јеод британског министра спољних послова да кодсрпске владе интервенише да се пресуде не из-

вршавају. Речено је да су најбољи официри осуђе-ни, а да докази нису најбољи и необориви, да про-цес није изненађење и да се од нечег сличног стра-ховало још од када је за министра унутрашњих по-слова дошао Стојан Протић, познат као непријатељЦрне руке. Српска добротворка и чувена хумани-тарка леди Пеџет запретила је средином јуна 1917.да „њена нога више никада неће крочити у Србију”ако генерал (Дамјан) Поповић, онај с којим је она

СтојанПротић

8

сарађивала у хуманитарној мисији 18 месеци, будестрељан као наводни злочинац и ако га не поми-лују. Интервенисала је и нова влада Русије.

Због веома негативних реакција у свету, првипут од почетка рата углед Пашића, радикала и са-мог регента Александра био је озбиљно доведен упитање. Као један од организатора Мајског превра-та и најзаслужнијих официра за династичку смену1903. године, Драгутин Димитријевић Апис доче-као је да му 1917. године пресуди рука управо онихкоје је 1903. довео на власт. Зашто и како је дошлодо таквог заокрета, одговор крију године и дога-ђаји који су обележили муњевити успон и наглипад његове војничке и политичке каријере, која ћега на крају одвести у смрт.

Припремање завере против Обреновића

Почетком 20. века Апис је предводиогрупу млађих официра завереника, неза-довољних владавином краља АлександраОбреновића и унутрашњим приликама уземљи, посебно незавидним материјалнимположајем официрског кора и краљевомженидбом са Драгом Машин 1900. године.Њихов однос према Обреновићима иокре тање Карађорђевићима у историо-графској литератури није до краја разјаш-њен, па се намеће питање да ли је кнез Пе-тар Карађорђевић био избор политичара,бивших министара из редова либералнихпрвака који су у претходном периоду билилојални и одани Обреновићима, а који супристали уз официре и заверу, или су у то-ме главну реч имали завереници и њиховнеформални вођа Драгутин ДимитријевићАпис?

Апис је веома рано преузео водећуулогу међу млађим официрима заверени-цима. Често се састајао с њима у кућисвоје сестре и зета Живана Живановића,у којој је иначе боравио. Ту је чувао ипрви списак чланова и заклетву, коју јепотписало шест млађих официра, да бикасније те документе уништио. Док је ле-жао болестан 1902. године Апис је скици-рао писану заклетву, како би обавезао за-веренике и осујетио њихово одустајањеод завере. Она је, иначе, представљалањихов национални и политички програм:„Увиђајући сигурну пропаст Отаџбине,ако се данашње стање продужи за најкра-ће време и оглашавајући као најглавније

кривце за све Краља Александра и његову милос-ницу Драгу Машин, заклињемо се и потписимасвојим обавезујемо да ћемо их побити. На престосрпски, опран крвљу ових бешчасника, довешћемоПетра Карађорђевића, унука Вождовог и сина зако-нитог кнеза пок. Александра Карађорђевића”.

Апис је од свих завереника тражио да потпишуту изјаву, која је прецизирала њихов крајњи циљ: даубију краљевски пар и на престо доведу династијуКарађорђевића.

Списак завереника се шириАпис и његови другови опрезно су ширили

своју заверу. Врбовање официра обављало је самонеколико одабраних завереника, пре свих самАпис, тада поручник и његов колега Антоније Ан-

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

Драга Машин и Александар Обреновић

9

тић. Аписов зет Живан Живановић је тек каснијесазнао да је списак завереника, који ће касније би-ти спаљен ради безбедности учесника у завери, биосакривен у старој пећи њихове породичне куће.

Новембра 1901. млади официри одлучили суда потраже подршку истакнутих политичара и по-литичких струја, као и виших, искуснијих официракоји су били незадовољни владавином краља Алек-сандра и његовом женидбом. Тако ће завереници свременом око себе да окупе, међу осталима, и не-кадашњег министра унутрашњих дела Ђорђа Ген-чића, Јована Авакумовића, генерала Јована Атанац-ковића, истакнутог карађорђевићевца Хаџи Тому,потом (1902) поједине људе на кључним поло-жајима у Србији, као што су били службеник у Ми-нистарству иностраних дела Аксентије Рујанац Ба-цет, па пешадијски поручник Велимир Вемић и ин-жињеријски поручник Божин Симић. Иако је Аписчесто знао да наглашава да су „велике идеје одувекбиле дело неколицине”, завера се ширила по гарни-зонима у Србији.

Схватајући да су им за успех планираног поду-хвата неопходни и виши, искуснији официри, заве-реници су успели да придобију и пензионисаногпуковника Александра Машина, брата Драгиногпокојног мужа, потпуковника Дамјана Поповића(ађутанта краља Александра Обреновића) и потпу-ковника Петра Мишића, који је командовао Ше-стим пуком у Београду, као и два млађа официракоји ће касније заузимати високе положаје у војсци– потпоручници Војислав Танкосић и Петар Жив-ковић. Групи се придружио и познати инду-стријалац и надалеко чувени пивар Ђорђе Вајферт.Он ће уложити и велика новчана средства за реа-лизацију идеје око уклањања краљевског пара.

Устоличење КарађорђевићаСвега неколико сати након убиства краљевског

пара 29. маја 1903, у чијој завршници Апис нијеучествовао због тешких рана које је на почетку за-добио, официри завереници и њихови савезницимеђу цивилима држали су у својим рукама војску ивладу. Њихове присталице овладале су гарнизони-ма у унутрашњости Србије. Тог јутра у Београду јеустановљена привремена влада, да би потом, радиформирања владе народног јединства која ће води-ти Србију неколико првих месеци након преврата,завереници окупили представнике свих политич-ких странака. Тиме су официри препустили властистакнутим политичарима, а нова влада вратила јеУстав из 1901. године, после чега је Народна скуп-штина огромном већином за краља изгласала кнезаПетра Карађорђевића.

Неспорно је да су Апис и његови другови заве-реници, као извршиоци Мајског преврата, учиниливелику услугу и задужили династију Карађорђеви-ћа, јер трагична смрт последњег Обреновића ста-

вила је тачку на вековни спор двеју династија, којије у више наврата већ паралисао Србију. Апис јеуверавао своје другове који су оклевали да је не-опходно убити краља: „Убиство краља нанеће вели-ку штету нашем угледу и угрозиће мир у земљи ииностранству. Али време ће показати да то нисмоучинили из нискости и мржње, већ у интересудржаве”.

У почетку, начин на који је уклоњен краљевскипар у Србији 1903. изазвао је велико згражавање ипротивљење на европским дворовима и у јавности,а појединости о убиству брзо су пуниле страницеевропских листова, уз озбиљне замерке атентато-рима на свирепости коју су исказали у атентату иповреди заклетве дате владару Александру Обре-новићу. Захтев да се уклоне и казне завереници по-текао је са свих дворова, међу првима, петроград-ског и бечког. Поступак завереника и спремностНародне скупштине да их оправда и брани, новивладар и читава земља убрзо ће скупо платити.

Међутим, за српску владу много значајније одзгражавања европских дворова било је држањевладиних кругова у Бечу и Петрограду, из којих јестизало уверавање да се Аустроугарска и Русија не-ће уплитати у унутрашња питања и да ће прихвати-ти избор кнеза Петра Карађорђевића за новог кра-ља Србије. Пошто је име кнеза Петра Карађорђеви-ћа, као претендента на српски престо, било опште-познато у Европи и није изазивало никакве споро-ве, посебно у Аустроугарској и Русији, његов изборза краља Србије могао се сматрати мање-више оси-гураним. Расположење народа и политичких стра-нака у Србији, пре свега војске и завереника, гаран-товали су успех око избора новог владара, изврше-

ЗАВЕРЕНИЦИНезадовољни општим стањем у земљи и ди-

настијом Обреновића, новембра 1901. годинемлади официри одлучују да изврше преврат и зато траже подршку истакнутих политичара и по-литичких струја, као и виших, искуснијих офици-ра који су били незадовољни владавином краљаАлександра и његовом женидбом. Тако ће заве-реници око себе да окупе некадашњег министраунутрашњих дела Ђорђа Генчића, Јована Аваку-мовића, генерала Јована Атанацковића, истакну-тог карађорђевићевца Хаџи Тому, потом ипоједине људе на кључним положајима у Србији,као што су били службеник у Министарству ино-страних дела Аксентије Рујанац Бацет, па пеша-дијски поручник Велимир Вемић и инжиње-ријски поручник Божин Симић. Иако је Апис че-сто знао да наглашава да су „велике идеје одувекбиле дело неколицине”, завера се ширила по гар-низонима у Србији.

10

ног на заједничкој седници Народне скупштине иСената 15. јуна 1903, док је крунисање Петра I Ка-рађорђевића обављено 21. септембра 1904. године.

Завереничко питање(1903–1906)

Одмах по ступању на краљевски престо ПетарI Карађорђевић суочио се са бројним обавезама,али и проблемима који су претили да уздрмају по-литичку сцену у Србији, као и њене спољнополи-тичке односе, посебно са великим силама у Евро-пи. Врло брзо ће се у политичким и војним круго-вима Србије наметнути потреба за решавањем „за-вереничког питања”, пре свега, за уклањањем офи-цира завереника који су извели Мајски преврат садвора, па и из војске и политичког живота Србије.

Завереничко питање пратиће краља Петра то-ком читаве његове владавине. Оно је било изворсукоба и неспоразума у земљи и изван ње, проблемкоји је оправдано изазивао сумње многих у његовадемократска опредељења. Као „неуставни чини-лац”, завереници (официри и цивили, организато-ри и учесници Мајског преврата) били су „кост угрлу” свих странака и влада у земљи, официрскогкора, али и владајућих кругова у Европи и читавеевропске јавности. Заштита коју је краљ Петар пру-жао завереницима претила је да отуђи најпоузда-нијег српског савезника – Русију, а Енглеску, Фран-цуску и Италију држала је резервисаним, док је Ау-строугарска настојала то питање да искористи какоби политички и даље условљавала и контролисалаСрбију. Зависан од завереника, заправо њихов дуж-ник, краљ Петар одлагао је решење тог питања, чак

и онда када је оно наносило велике штете интере-сима Србије.

Као лојалан пријатељ завереника, одбијајућизахтеве да им се суди за почињена дела, био је ошт-ро нападан у земљи и дуже време изолован од ев-ропских дворова, чија су му врата дуго била затво-рена, а нека се нису никад ни отворила. То нијемогло да остане без последица по краљевску поро-дицу. Завереници су, између осталог, арбитриралиу династичким питањима (око престолонаслеђа) угодинама пред Први светски рат и добрим деломсносили одговорност за краљеву абдикацију 1914.године.

Када је у питању присуство завереника на дво-ру и њихов утицај на краља Петра, претила је опас-ност од могућег сукоба између монарха на једној иинституција власти (Народне скупштине и Владе) ијавног мњења у целини, на другој страни. Дуго вре-мена краљеви ађутанти и ордонанси, командантиБеоградске области, инспектори војске, начелнициГлавног генералштаба и министри војни припада-

ли су завереницима или били блиски са њима. Во-дећи завереници (Дамјан Поповић, АлександарМашин, Петар Мишић, Јован Атанацковић, ЛазаЛазаревић, Љуба Костић, Антоније Антић и други)имали су готово неограничени приступ у двор имогућност да говоре са краљем, да врше притисаки оптерећују га својим захтевима.

Завереничко питање изазвало је оштре поделеи у официрском кору, што је створило бројне про-блеме у самој војсци, нарочито у погледу командо-вања, дисциплине и морала. Многи су, због заслугакоје су учинили краљу, свој положај сматрали недо-

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

ЂорђеГенчић

ЂорђеВајферт

11

дирљивим. Најутицајнији завереници захтевали суунапређења, која нису била једина награда коју суочекивали. Многи су добијали и новац у виду по-моћи, за отплату дугова, лечење и друге потребе. Исам Апис је због задобијених рана у Мајском пре-врату оперисан у Бечу о трошку краља Петра, којије платио 22.000 динара за његово лечење.

Краљ између завереника и јавности

Пресудну улогу у решавању завереничког пи-тања одиграле су, ипак, европске силе и њиховадипломатија, чији је притисак на краља Петра исрпску владу стално растао. Енглески двор и владазахтевали су осуду и кажњавање завереника, у су-протном, одбијали су даље дипломатске односе саСрбијом.

Председник српске владе Никола Пашић на-стојао је по сваку цену да одвоји краља од завере-

ника и дворске камариле, што је, на другој страни,претило да радикално заоштри односе између са-мог краља и вођства завереника. На тај начин краљПетар се нашао у великом процепу. У мају 1906. го-дине пронађено је компромисно решење. На захтевФорин офиса да се пензионише група старијихофицира завереника, у којој су били АлександарМашин, Петар Мишић, Дамјан Поповић, Лаза Ла-заревић и Љуба Костић (генерал Атанацковић јесам поднео оставку на функцију), српска влада далаје сагласност и они су у мају 1906. и пензионисани.То је био последњи услов за успостављање пунихдипломатских односа са Великом Британијом.Овакво решење подржала је и група млађих офи-цира међу завереницима, пре свега Драгутин Ди-митријевић Апис и Милан Миловановић. Како јеуспостављање дипломатских односа са Енглескомбио приоритет у спољној политици српске владе,која је настојала да се на тај начин ослободити пре-велике зависности од Аустроугарске, подршка

Престолонаследник Александар Карађорђевић на осматрачници

12

двојице поменутих официра, поред личних, можесе тумачити и државним интересима.

Завереничко питањепрераста у династичко

Пензионисање групе старијих официра завере-ника 1906. године, ипак, није трајно решило завере-ничко питање у Србији. Оно је наставило да тиња идаље да трује политички живот у земљи, да дели исукобљава странке и утиче на појединце и групе дасе приближе двору. Ни поделе међу официриматим чином нису биле уклоњене, а раније страстинашле су убрзо израз у све отворенијим сукобимамеђу члановима краљевске породице, принчевимаЂорђу и Александру, у којима су често арбитриралиуправо официри бивши завереници, нарочито онииз млађих структура. Тако ће неколико година кас-није завереничко питање букнути у неком другомоблику и неким новим интензитетом.

Након уклањања старијих завереника, млађиофицири умешани у заверу као да су размахалисвоја крила. Апис је био организатор, главни осло-нац и покретачка снага свих њихових акција, почевод саме замисли о завери, која ће резултирати пре-вратом 29. маја 1903, па све до трагичне смрти уСолуну јуна 1917. године. У почетку усредсређена,пре свега, на то да ојача свој положај у војсци иосигура привилеговани статус у њој, група је с вре-меном почела све више да исказује намеру да конт-ролише не само војску, већ и двор, владу, па и ста-ње у читавом друштву. Многи министри, пре свегау војсци и полицији, често су били бирани под њи-ховим утицајем, па су чак и поједини чланови Црнеруке (образоване 1911. године) били министри(нпр. Милош Божановић, министар војни). Тако суу годинама пред Први светски рат црнорукци сти-цали све већу моћ у војсци и политичком животуСрбије, што ће озбиљно засметати пре свега пре-столонаследнику Александру и председнику владеНиколи Пашићу.

Уједињење или смртДрагутин Димитријевић Апис био је један од

организатора и вођа тајног удружења (организа-ције) Уједињење или смрт, познатијег као Црна ру-ка, чије је језгро представљала неформална завере-ничка група официра која је 1903. године извелаМајски преврат и омогућила смену династија уСрбији. Непосредни повод за њено формирање1911. била је аустроугарска анексија Босне и Хер-цеговине три године раније и тешка ситуација уМа кедонији уочи балканских ратова. У таквимокол ностима јавила се идеја о оснивању тајне орга-низације која би предводила активности око на -цио налног ослобођења српског народа у Македо-

нији, Старој Србији, Босни и Херцеговини и њего-вог уједињења са Србијом. За испуњење тих задата-ка организација се, према прокламованом Уставу иПравилнику, определила за револуционарну борбу,па је морала деловати као тајна организација.

У политичком животу Србије утицај Црне рукеосећао се нарочито уочи, за време и по завршеткубалканских ратова. Како је био близак са полити -чарима и војним врхом, Апис је своје позиције ис-

користио за јачање ове организације и њеног ути-цаја на унутрашње прилике у земљи и креирање на-ционалне и спољне политике, нарочито по питањусудбине српског народа у оквирима Турског царст-ва и Аустроугарске монархије.

Апис је врло брзо постао главна личност уЦрној руци, која је преко Милана Васића имала ве-лики утицај на Народну одбрану, националну не-владину организацију у Краљевини Србији, основа-

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

ЦРНА РУКАУ политичком животу Србије утицај Црне ру-

ке осећао се нарочито уочи, за време и позавршет ку балканских ратова. Како је био близакса политичарима и војним врхом, Апис је својепозиције искористио за јачање ове организације ињеног утицаја на унутрашње прилике у земљи икреирање националне и спољне политике, на-рочито по питању судбине српског народа у окви-рима Турског царства и Аустроугарске монархије.

Јован Авакумовић

13

ну 1908. године у Београду поводом анексије Боснеи Херцеговине. Њени оснивачи били су, међу оста-лима, Јован Дучић и Бранислав Нушић. Циљ орга-низације претпостављао је ослобађање Срба од ау-строугарске окупације. У том смислу, организацијаје ширила антиаустријску пропаганду, слала агентеу Босну, па и четничке одреде ради борбе противАустрије. Народна одбрана имала је велики утицаји на Младу Босну, револуционарну организацијукоја је имала сличне идеје. За време балканских ра-това преко Народне одбране регрутовани су доб-ровољци за борбе у Македонији.

Будући да је Народна одбрана заговарала ује ди -њење свих Срба милитаристичким методама, којенису искључивале рат као средство борбе за оства-рење националних циљева, Беч ју је доживљавао каокрајње опасну и фанатично аустрофобичну органи-зацију, па је разумљиво што је у ултиматуму српскојвлади од 23. јула 1914. захтевао њено распуштање.

Апис је био утицајан и међу комитима прекоВојислава Танкосића, а међу интелектуалцима иомладином преко Љубе Јовановића Чупе. Поредтога, преко Милована Миловановића и РадомираПутника, Апис је одржавао тесне везе са српском

владом и војним врхом. Годину дана после оснива-ња Црне руке, 1912, око Александра Карађорђеви-ћа и уз његов благослов окупиће се још једна групаофицира, такође у статусу тајне официрске органи-зације, под називом Бела рука. И њу су предводилибивши завереници, учесници у Мајском преврату1903. – Петар Живковић, Јосиф Костић и ПетарМишић. Бела рука ће у јавном животу Србије од са-

Врло брзо, међутим, њихови односи почели суда се хладе. Повод за то биле су престолонаследни-кове сумње у наводне намере црнорукаца да збацеКарађорђевиће с престола и доведу неког страногпринца, због чега је 1911. године дошло до оштрогвербалног сукоба између принца Александра иАписа. Иако је то највероватније била сплетка Пет-ра Живковића, највећег Аписовог опонента и вође

мог оснивања наступати као противтежа, па и про-тивник Црне руке. На челу те групе био је ПетарЖивковић, који је настојао по сваку цену да окренепрестолонаследника против црнорукаца, тврдњомкако би ови за њега могли да постану опасни као иу време Мајског преврата, против Обреновића.Апису је у то време и те како значила безрезервнаподршка краља Петра, Милована Миловановића,министра спољних послова и председника владе(до средине 1912), као и начелника Генералштабагенерала Радомира Путника.

Црна рука и дворУбрзо по оснивању организације, црнорукци су

престолонаследнику Александру представилисвоје удружење и његове национално-ослободи-лачке циљеве. Како је био у пријатељским односи-ма са Аписом, Александар је том приликом прило-жио 20.000 динара за финансирање „Пијемонта”,гласила Црне руке. Штавише, црнорукци су у првовреме сматрали престолонаследника својим чла-ном, па су инсистирали чак и на краљевој абдика-цији у његову корист.

ЈованДучић

Бранислав Нушић

14

Беле руке, регент је с временом почео да заузиманепријатељски став према Апису и његовим след-беницима.

Како је краљ Петар био болестан и очекиваласе смена на српском престолу, у марту 1912. годинеуследио је компромис између Аписа и престолона-следника. Црнорукци су обећали да се неће проти-вити Александровом ступању на престо, а он се за-узврат обавезао да ће Апису и његовим пријатељи-ма омогућити да и даље задрже контролу надвојском. Престолонаследник је и после тог ком-промиса задржао негативан став према Црној руции њеном утицају на државне послове, што ће с вре-меном прерасти у отворено непријатељство, посеб-но према њеном најутицајнијем припаднику.

Окренута себи и својим циљевима, Црна рука усвојој политици није до краја остала приврженадвору и самој круни, пре свега, престолонаследни-ку Александру. „Заузврат, како пише Васа Казими-ровић, и круна се тако односила према њој... Јед-ном је она прве људе Црне руке засипала почасти-ма и поклонима, а други пут је потезала камџију.То посебно важи за престолонаследника Алексан-дра, од 1914. стварног владара Србије. У одређеномчасу, 1917. године, он ће се чак латити и мача – даби са Црном руком рашчистио једном заувек...”

С временом ће престолонаследник Александарпостати главни противник црнорукаца. И – најо па с - нији. У напад на њих није никада кретао сам. Увек јеумео да у одлучујућем часу нађе себи одговарајућегсавезника. Најчешће су то били Радикална странка ињен лидер Никола Пашић. Свакако да је Александарувек знао шта хоће, па је против црнорукаца кори-стио радикале, иако ни у њих није имао пуно повере-ње. Са црнорукцима Александар обично није желеода се упушта у директну расправу и затеже односе,посебно у лето 1912. године, када су му били потреб-ни због бројних Албанаца на Косову и планиранограта са Турском. Намеравао је да на преговоре са Ал-банцима пошаље једног од чланова Врховне централ-не управе Црне руке (Богдана Раденковића, родом саКосова), како би он обезбедио њихову војну сарадњу.

Случај са Богданом Раденковићем, као и другипотези које је Александар вукао нарочито од 1912.године, мешајући се и у питања за која није био не-посредно надлежан, приписивани су његовим пре-великим амбицијама, његовој „великој жудњи давлада и да буде краљ – господар, краљ самодржац”.Александар и јесте био веома амбициозан, а њего-ва главна амбиција, и пре него што ће од оца пре-узети владарске прерогативе 1914. године, била једа у војсци води главну реч. Николи Пашићу је и текако била позната та престолонаследникова амби-ција, па како је био далеко од помисли да као пред-седник владе испусти из руку главни надзор надвојском, у пролеће 1911. именовао је Александра заглавног војног инспектора. Та функција могла јесамо формално да задовољи престолонаследнико-

ве амбиције. Као војном инспектору, Пашић јеАлександру дозволио само контролу војних мага-цина и надзор над чувањем војне спреме и ништавише од тога. У јавности је, пак, Александрово по-стављање на положај главног инспектора војскепротумачено као потез који је требало да га доведена чело официрског кора (па и Црне руке) и учинига јединим господарем у земљи.

Односи између Аписа и престолонаследника

Захваљујући многим околностима, у првом ре-ду његовој упорности и тактици да око себе увекима јаку и одану групу официра, Александар је не-прекидно био окружен послушницима. Да ли су тобили завереници или антизавереници, њему нијебило важно. Зато су му у почетку били прихватљи-ви и црнорукци, посебно у тренутку када су се по -јавили на политичкој сцени. У очекивању да ће мо-ћи да их веже за себе, он је једно време тражио њи-хово друштво и био предусретљив према њима.Наводно, он се чак носио мишљу да постане чланЦрне руке, да би је изнутра могао контролисати иискористити за своје циљеве.

Истина је да је код водећих црнорукаца на по-четку постојало расположење да се са Алексан-

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

Војислав Танкосић

15

дром што тешње сарађује, али, као што је он наме-равао да њих искористи, то су и они желели да пре-столонаследника користе за своје циљеве. О самомодносу Александра према Апису и обратно постојеразличита тумачења. По једнима, Александар иАпис су се врло брзо зближили и чак постали при -јатељи. Као доказ узима се, поред осталог, Алек-сандрова брига за Аписа кад се овај разболео предпочетак Првог балканског рата. На другој страни,наводи се да Александар није трпео вођу Црне ру-ке, да га је чак „патолошки мрзео”, гледајући у ње-му „сметњу и препреку за остварење својих плано-ва”, док је Апис према Александру „увек био докрајности коректан”. Како су обојица били јаке исамосвесне личности, објективно, они су могли дасе сложе и остану у добрим односима једино подусловом да се један другом потчини, што, у ствари,ни један ни други нису могли, нити су желели.

„Фанатик до сржи” и посебно вешт у придо-бијању људи, Апис се у погледу Александра пока-зао недовољно проницљивим и лошим познава-оцем карактера. На другој страни, оштроуман,брзог схватања, посебно обдарен вештином за во-ђење интрига, Александар није био човек који бисе могао лако обрлатити. Осим тога, било му је

својствено да никада ништа не заборавља и да они-ма с којима би се једном сукобио, испостави рачун,ма кад то било. Већ од самог почетка, када је међуњима дошло до првих сукоба, видело се да Аписније дорастао Александру. Према аустријском ис-торичару Хансу Иберсбергеру, прави разлог што сусе брзо пореметили односи између њих двојицебило је то што Апис, наводно, није пристао даАлександар стане на чело Црне руке. У томе бимогло бити неке истине, будући да је Александар упочетку заиста показивао извесне симпатије за туорганизацију. То је потврдио и Апис на суђењу уСолуну. Међутим, од престолонаследникових сим-патија на почетку, до окретања против Црне руке ињеног вође догодило се много тога што аустријскиисторичар објективно није могао знати, а Апис јена суђењу из разумљивих разлога прећутао.

Предодређени да будупротивници

Поремећени односи између Александра и Апи-са нису могли да остану дуго у тајности. Они су, пресвега, зависили од тога ко је коме, у којој мери и у

Драгутин Димитријевић Апис

(први здесна)

16

ком тренутку био потребан. Иницијатива за поми-рење и сарадњу потицала би час од једног, час оддругог, али, без обзира на повремену сарадњу и са-везништво, као у случају када је Апис 1910. подржаоАлександра у његовом настојању да пре временапреузме владарске дужности, њих двојица као да субили предодређени за противнике. Ђорђе Кара-ђорђевић тврдио је да му је Александар у фебруару1912. године у Паризу о Апису рекао: „Имам повер-љива обавештења да он нешто бушка. Сујета му неда мира. Демагог је и агитатор. Немам утисак даувек бира средства, а вечито је нечим незадoвољан...кад си ти био престолонаследник, хтео је да убијетебе, сутра ће можда пожелети да и мене уклони”.

У својим сећањима („Моји савременици”) Јова-новић је забележио да се Александар искрено пла-шио Аписа: „Александра није напуштала мисао даму Апис ради о глави. Цела Аписова прошлост

најмањи покрет тумачио се као предзнак нечегопасног – и у престолонаследниковој околини свису се управо чудили што Апис једном не почиње”.

За сукоб Аписа и Александра и избијање не-пријатељства међу њима, Милан Ж. Живановић ис-кључиво криви Александра. Њему је ради „остваре-ња самодржачких циљева био потребан официрскикор који ће бити одани и слепи извршилац његовевоље у управљању и употреби те силе. Међутим, уофицирском кору, па самим тим и у војсци, одлу-чујући утицај имали су пуковник Апис и официри-завереници са осталим својим друговима и сарад-ницима. Они, пак, не само да нису били вољни дабуду Александрово оруђе у остварењу његовихпланова, већ су они тим његовим плановима билиодлучно противни, а његовим настојањима одлуч-но се одупрли... Они нису 29. маја 1903. убилиАлександра Обреновића да би омогућили Алексан-

дру Карађорђевићу да ус-постави своју личну вла-давину. Александар је тознао и стога му је билојасно да догод пуковникАпис и његови друговиофицири-завереници бу-ду у војсци и док они бу-ду имали одлучујући ути-цај у официрском кору,да он дотле војску нећемоћи потчинити својојвољи, а то је истовреме-но значило да неће моћини своје планове оства-рити... Самим тим, ониза Александра постају несамо његови најглавнијии највећи, него и врлоопасни противници... Акако је пуковник Аписимао међу друговима од-лучујући утицај, мржњаАлександра према пуков-нику Апису временом је

постајала све већа и у њој је најзад сазрела мисао оубиству.”

Без обзира на чињеницу ко је од њих двојицебио више или мање крив за сукоб, до њега је ипакморало доћи и он се могао окончати само на једанначин – потпуним поразом једне или друге стране.Александар је тежио апсолутној власти, не обази-рући се ни на кога, понајмање на Црну руку, док суАпис и његови другови сматрали да имају пуно мо-рално право да арбитрирају у томе шта владар мо-же да чини и процењује и шта је и у ком моментудобро за Србију и њене националне интересе. Тосвоје „морално право” црнорукци су темељили назаслугама за преврат од 29. маја 1903, јер су својимпожртвовањем спасли земљу од сигурне пропасти

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

краљеубице, осионо држање његових присталица,свакодневне доставе белорукаца и полиције – свеје то одржавало Александра у таквој узнемирено-сти, да он није више разликовао између свога стра-ха и истине. У каквој је атмосфери он живео, можесе закључити по ономе што је касније Љубомир Јо -вановић казивао Светозару Прибићевићу о Апису.Љ. Јовановић је тврдио да је Апис убио ФранцаФердинанда у намери да изазове рат, да се спремаода убије и немачког цара, и да уопште пати од уби-лачког лудила. Слушајући овакве ствари, Алексан-дар је најзад морао добити о Апису представу као оједном злочиначком типу кога је опасно оставити услободи. Аписови противници једнако су шапута-ли да Апис не седи скрштених руку. Сваки његов и

17

и повратком на престо Србије „династије од крвинајвећег човека из новије српске историје (Кара-ђорђа – прим. аутор), осигурали развој нашег на-родног и државног живота”.

Супарништво Црне рукеи Беле руке

Када је утицај Аписа и Црне руке у војсци по-чео да добија забрињавајуће размере, настао јеозби љан расцеп и у српском официрском кору напристалице једне или друге официрске групе –Црне руке и Беле руке. Огорчене борбе између тедве групе биле су праћене интригама и заверамакоје су рушиле углед официрског кора. Најо пас -нијег противника Апис је имао у мајору Петру Жив-ковићу, који је предводио Белу руку, а њен главнизадатак био је да буде опозиција Црној руци.

старешине у војсци су га увек хвалиле као узорноги дисциплинованог официра. Извршавајући својеофицијелне дужности на њихово потпуно задовољ-ство, Апис се истовремено бавио и невидљивимактивностима, које су га доводиле у сукоб са поли-тичарима и краљевском породицом”.

Чим је Александар постао престолонаследник(1909), Живковић је у његовим пријатељским одно-сима са Аписом видео директну опасност за себе.Зато је од тада чинио све што је било у његовој мо-ћи како би то покварио. У честом сукобљавањуЦрне руке и Беле руке Апис би, уз помоћ краљаПетра и министра војног Степановића, обично од-носио превагу. Међутим, Живковић и Костић су сесвесрдно трудили да организацију Уједињење илисмрт у јавности представе као превратничку и екс-тремну организацију, наглашавајући да је принцАлександар против ње. Ширећи измишљотине онаводној опасности која Александру прети од теорганизације, подсећали су га на судбину Обрено-вића и принца Ђорђа, чиме су доиста успевали дага прилично уплаше. Међутим, захваљујући под-ршци краља Петра, министра иностраних дела Ми-ловановића и војводе Путника, који су га волели ипоштовали, Апис је био заштићен од напада Жив-ковићеве клике.

Како се у пролеће 1912. на Балкану припремаорат с Турском, национални циљеви добијали су наприоритету, па су се у Србији накратко примириласва непријатељства и сукоби унутар двеју официр-ских струја, да би се на Солунском фронту 1916. и1917. године она поново разбуктала, до неслућенихразмера.

Сукоб између војне властии цивилне власти

Након победе у балканским ратовима дошло једо велике кризе у односима између војне власти ицивилне власти у Србији, пре свега по питањимавезаним за управу у новоослобођеним областима.Једно време Македонија је била под војном упра-вом, али када је успостављена цивилна власт ради-кали су ту на важне положаје почели да постављајукорумпиране службенике. Официри су приговара-ли полицијским службама због крађа и корупције,што је непосредно проузроковало и међусобне су-кобе. „Пијемонт” је због тога месецима нападаоминистра унутрашњих послова Стојана Протића,који је априла 1914. одговорио Уредбом о приори-тету грађанске над војном влашћу на новоослобо-ђеним територијама. Војни командант у Македо-нији Дамјан Поповић оглушио се о ту уредбу, збогчега је био смењен, али су официри листом сталиуз њега, супротстављајући се тако самој влади.Официри су у том подухвату добили и непосреднуподршку опозиције радикалској власти у Србији.

Разумљиво је што је Апис био мета Живко-вићеве освете. Аписова личност, темперамент иамбиције, како га је описивао Слободан Јовановић,сметале су и престолонаследнику и Живковићу:„Ватрени Апис је тражио кавгу, јер га је нешто уњему нагонило на то. Кад би поставио себи некициљ, настојао је да га достигне, и то неуморно, немислећи о последицама. Опасност му је само јошвише подстицала храброст. Иако веома друштвен истално окружен пријатељима, Апис им се никаданије много поверавао, чак ни оним најближим. Биоје по природи затворен и тајанствен човек. Пратиога је глас да је непокоран и бунтован, али његове

Генерал Петар Живковић

18

У почетку Апис није био укључен у сукобе из-међу војске и цивилне власти у Македонији, али јевећ од маја 1914. године око себе окупио официреи стао на чело побуне против радикалске владе.Официре у Македонији саветовао је да појачајукампању против грађанских власти и да се телегра-мима обраћају непосредно самом краљу. Уз тајнуподршку Радомира Путника, Апис се састајао саопозиционим политичарима и са њима је прегова-рао чак и о могућем војном пучу, као начину излас-ка из новонастале кризе. Радило се заправо о ударуна цивилну власт у Македонији, како би се испро-воцирао пад владе Николе Пашића и наметнулинови избори у Србији. Осим тога, Апис је почет-ком јуна 1914. настојао да наговори поједине офи-цире да преузму власт у Македонији, али су га ње-гови најближи сарадници одбили, страхујући одмогућих подела у војсци.

Сукоб између војне и цивилне власти у Србијисве више се заоштравао, а окосницу војничке опо-зиције влади представљала је заправо Црна рука.Скривајући се иза војске, као и политичке опози-ције радикалској влади, црнорукци су примораликраља Петра да непосредно пред почетак Првогсветског рата распусти владу Николе Пашића, иакоје Радикална странка имала већину у Народнојскупштини. Тек након руске интервенције, претпо-ставља се и уз помоћ француског капитала, криза јерешена у Пашићеву корист, а краљ Петар био јеприморан да се повуче, наводно због болести, и зарегента именује престолонаследника Александра.

Међутим, конфронтирање између Аписа ицрнорукаца на једној, и Пашићеве владе на другојстрани, тиме није престало. Док су Апис и црно-рукци преко Народне одбране настојали да проши-ре мрежу својих агената по Босни и Херцеговини, учему им је помагало велико незадовољство српскогстановништва аустроугарском управом, као исрпски национални покрет и ширење југословен-ске идеје после балканских ратова, Пашићева вла-да настојала је, на другој страни, по сваку цену дане квари односе са Аустроугарском и чинила све даинституционално блокира рад црнорукаца у Боснии Херцеговини.

Избијање рата с Аустроугарском 28. јула 1914.само је за тренутак одложило отворени сукоб из-међу регента Александра, Николе Пашића и Драгу-тина Димитријевића Аписа, али непријатељствомеђу њима није престајало, још мање личне анти-патије и анимозитети. Неколико дана пред почетакрата Апис је напустио Београд и отишао у Кра-гујевац, који је постао седиште Врховне командесрпске војске, где је осам месеци обављао дужностшефа Обавештајног одељења Главног генералшта-ба и шефа Бироа за информације. Његов положај уКрагујевцу с временом је постајао све неизвеснији.Пошто је био у лошим односима са радикалима ирегентом, ускоро је морао да се бори на два фрон-

та. Краљ Петар, веома наклоњен Апису, повукао сеиз активног политичког живота. Војвода Путник,Аписова главна потпора у Врховној команди, збогратног стања и обавеза у војсци, тешко болестан,избегавао је да се за њега лично заузме. Међу циви-лима Апис је имао мало искрених присталица, аутицај у војсци му је опадао. Рат је немилосрднокосио његове пријатеље. У очима младих, амби-циозних официра, Апис је био звезда која се гаси.Они који су желели унапређења и привилегије,прелазили су у табор принца регента.

Напуштање Србије У марту 1915. године регент Александар наре-

дио је да се Апис смени са функције шефа Обавеш-тајног одељења, а самим тим и уклони из Врховнекоманде. Апис је потом постављен за начелникаштаба Ужичке војске, што је на неки начин било рав-но његовој деградацији. Иако је на чело војнооба-вештајне службе вођа Црне руке дошао захваљујућиПутнику, начелник штаба Врховне команде овога пу-та није могао да спречи његову смену. Регент Алек-сандар имао је право да по својој вољи одлучује ораспореду и постављењу виших официра. У октобруисте године Апис је унапређен у чин пуковника и по-стављен за начелника штаба Тимочке војске. Када суБугари напали Србију (средином октобра) нашао се у

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

Аписов дугогодишњи покровитељвојвода Радомир Путник

19

Зајечару, заједно са штабом Тимочке војске, али јеврло брзо био принуђен да се повлачи са јединицамака Куршумлији, где се Тимочка војска привременозадржала. Истовремено, српска влада и дипломатскикор напустили су Ниш (29. октобра), повлачећи се каРашкој и Косовској Митровици.

У време бугарске мобилизације, пред напад наСрбију 1915, Радомир Путник тражио је од НиколеПашића да од савезника захтева одобрење за пред-узимање превентивног напада на бугарску војску изаузимање Софије, али се од тога одустало, јер са-везници за то нису хтели ни да чују. Касније ћеАписова група окривити Пашића што Бугарскабрзом акцијом српске војске није избачена из рата.Тимочка војска је у новембру 1915. по Аписовомплану привремено заузела Качаничку клисуру, ализбог изостанка очекиване помоћи савезничкевојске са југа и снажног притиска бугарске 2. ар-мије, није могла да напредује ка Скопљу. Комплет-на српска војска кренула је тих дана у повлачењепреко албанских и црногорских планина, а Тимоч-ка војска штитила је том приликом десни бок дру-гих српских јединица, налазећи се у сталном бор-

беном додиру са бугарском војском и спречавајућињен продор ка Елбасану.

Разбуктавање сукоба између Александра, Пашићаи Аписа

Војнички пораз Србије у касну јесен 1915. го-дине довео је до новог разбуктавања сукоба измеђуАлександра, Пашића и Аписа. Црнорукци су опту-живали Пашића да је он крив за пораз јер српскојвојсци није омогућен превентиван удар на Бугаре улето 1915. године. Још док су се војска, двор и вла-да налазили у Албанији и Црној Гори, настале сурасправе око тога ко је крив што се земља мораланапустити и што је током повлачења страдало то-лико војника и народа. У тим расправама учество-вали су сви – представници политичких партија,војне старешине, црнорукци... За ове последњеглавни кривци били су Пашић и радикали, а с њи-ма и круна, пре свега регент Александар. Црнорук-ци су настојали да докажу да до повлачења не би

Напуштање Србије 1915.

20

Спекулације о Аписовојиздаји

Према писаној изјави Косте Пећанца из новем-бра 1933, која се у изворном облику чува у АрхивуСАНУ (на њу се позива и Васа Казимировић у књи-зи „Црна рука, личности и догађаји у Србији одМајског преврата 1903. до Солунског процеса1917”), незадовољство црнорукаца било је толикода су они последњих дана децембра 1915. намера-вали да изврше преврат и споразумеју се са Цент-ралним силама у погледу једног сепаратног мира.Пећанац је чак тврдио да су завереници у Скадрудобили везу са Немцима и да су „ту вођени крупниразговори о нашој судбини...”. У својој изјави Пећа-нац је навео да је „из доцнијих разговора са Апи-сом и пуковником Пилцем (Милан Гр. Миловано-вић, црнорукац)” дознао да су „завереници били ут-врдили да сачекају да се краљ Петар и престолона-следник Александар укрцају у Сан Ђовани, па даодмах приступе извођењу својих планова. Требалоје побити све народне посланике који нису са заве-реницима, приграбити државни новац, узети ко-манду над војском и окренути леђа и краљу и вла-ди. [...] Срећа је била што престолонаследник Алек-сандар не хтеде да се укрца у Сан Ђовани и такотиме поквари завереницима све планове. Били сустраховито озлојеђени, псовали су и грдили, алинису смели ништа предузимати...”.

У својој изјави Пећанац је 1933. записао и то даје „покојни Драгутин Димитријевић веровао да ћеНемци победити, веровао је ако се са Немцима на-чини сепаратни мир да ће спасти Србију. Верујемда је све радио рачунајући да ће бити онако како јеон претпостављао и да ће својом одлуком о предајивојске и закључењу сепаратног мира учинити услу-ге Србији и њеној будућности...”.

Слабљење Аписових позицијау војсци

Крајем 1915. године регент Александар био јесве одлучнији у намери да се коначно обрачуна саАписом. Тада је вођу Црне руке већ доживљаваокао исувише опасног противника који му ради оглави. Регенту је у прилог ишла и чињеница да јеАписова смена са дужности шефа Обавештајногодељења Врховне команде најавила почетак слаб-љења и његовог угледа и позиција у војсци.

Кад је Александар постао регент, преузимајућивладарске ингеренције и позицију главнокоман-дујућег српске војске која се од лета 1914. годиненашла у рату, Апису више није могао да помогне,свакако не као раније, ни војвода Путник, његовглавни заступник и протежер код краља Петра.Многи од Аписових пријатеља изгинули су у рату,док се број његових непријатеља повећавао. Реген-

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

дошло само да је Пашић допустио да се Бугарсканападне пре него што је мобилисала војску.

Жестоке полемике око кривице за пораз и на-пуштање земље, које су обележиле крај 1915. годи-не, у највећој мери погодиле су српску Врховну ко-манду и војводу Радомира Путника. У децембру1915, у Скадру, Путник је био суспендован са дуж-ности начелника Врховне команде, при чему је, понеким тумачењима, постао жртва регентове освете.Наиме, у намери да отклони оптужбе да и сам сно-си велику одговорност за катастрофу насталу на-пуштањем земље и повлачењем преко Албаније,Александар је одлучио да по кратком поступкусмени Путника и његове сараднике у Врховној ко-манди и тако, практично, сву кривицу пребаци нањих. За то је добио сагласност владе, којој је одго-варало да кривица за војни пораз и жртве у по-влачењу буде приписана Врховној команди.

Смене у Врховној команди и министарствувојном спроведене су глатко и нису изазвале већуреакцију у официрском кору, осим код црнорукаца.Они су били крајње незадовољни, јер су их доживе-ли као меру која је била усмерена против њих. Акосе има у виду да су смењени министар војни РадеБојовић, начелник штаба Врховне команде војводаПутник и сви начелници одељења у Врховној ко-манди били експоненти Црне руке и њен главниослонац у војсци, таква реакција била је разумљива.

Коста Пећанац

ту су свакодневно пристизале доставе о Аписовимпретњама. По природи злопамтило, Александарније заборављао Аписове изјаве које су се односилена њега самог и на династију Карађорђевић у цели-ни. Аустријски историчар Иберсбергер наводи даје Александра посебно болело што га је вођа Црнеруке сматрао за свог вечитог дужника, будући да суга он и његови другови, као и династију, довели напресто. Слободан Јовановић, који је у то време биоу контакту са Александром, сматрао је да су реген-та подбадали белорукци и тајна полиција Мини-старства унутрашњих дела. Принц је очигледносумњао и бојао се загонетног пуковника. Његовоокретање против бившег пријатеља Јовановић јеприписао сталним денунцијацијама на Аписов ра-чун које су потицале од Александрових људи, као ипринчевој властитој неспособности да одржи дубо-ко и трајно пријатељство.

Расправе око тога ко је главни кривац за ката-строфу у 1915. години настављене су и после ал-банске голготе српске војске – на Крфу, а потом и уСолуну. За Аписа и црнорукце главни кривци билису регент Александар и Никола Пашић, а за реген-

та и Пашића – Врховна команда. Александар је, по-ред Врховне команде, кривио и Николу Пашића.Према дневничким белешкама Јована ЈовановићаПижона, министра спољних послова, регенту Алек-сандру и Николи Пашићу било је важно само једно– да одбацивањем сопствене кривице за догађаје у1915. години осигурају себи повратак у земљу безодговорности. Ипак, независно од мотива којимасу се руководили главни актери ових догађаја, јед-но је било сасвим извесно – на Крфу су се, по пита-њу катастрофе у Албанији, на самом почетку 1916.године формирала три фронта: регент Александар– Никола Пашић – Апис, односно црнорукци.

„Три фронта” на КрфуПо доласку на Крф, 1916. године, регенту

Александру нису сметали само црнорукци с Апи-сом на челу, већ и председник владе Никола Па-шић. Пашић међу политичарима и Апис међу офи-цирима спутавали су Александрове амбиције давлада, а не само да буде краљ, као његов отац краљПетар. Према историчарима, постоје докази да је

Албанска голгота: Прелазак преко Везировог моста

22

регент 1916. намеравао прво да се обрачуна с во-ђом радикала. Пашић је регенту Александру сметаоиз више разлога. Био је уверен да га вођа радикалагура у страну, да жели да га држи у сенци, како биза владе сила Антанте он остао прва и главна адре-са међу Србима. Међутим, као што је иза Пашића упролеће 1914. године, у време сукоба с црнорукци-ма и краљем Петром, стала Русија, сада је уз његастала и Француска. Влада Француске наводно је ре-генту ставила до знања да ће престати да снабдевасрпску војску ако се на челу српске владе не буденалазио Никола Пашић. У таквој ситуацији, плаше-ћи се да се у решавање политичких размирица ме-ђу Србима поново не умеша Русија, Александар јепроценио да није моменат да Пашића уклони с вла-сти. Уместо тога одлучио је да уз помоћ Пашићарашчисти најпре с Црном руком. То му није смета-ло да Пашића, где год је стигао, представи у штолошијем светлу и окрњи му углед. Без обзира на тода ли је и у којој мери Пашић то знао, тек он се по-нашао као да је између њега и регента све у најбо-љем реду, чак га је и хвалио.

Током боравка на Крфу, како пише Д. Макен-зи, завера је попут црног облака висила изнад дво-ра принца Александра. Апис је тамо представљанкао већа опасност чак и од фелдмаршала Макензе-на, Бугара и епидемије тифуса. Истеран из своје

земље, принц Александар осећао се пониженим ипотиснутим од Аписа. Пуковник је био утвара, гораи од пораза и повлачења. На Крфу је СлободанЈовановић, који је био у пријатељским односима саАписом, разговарао с њим о опасностима које мупрете: „Тај сукоб на три стране неће моћи дуго датраје; две ће се групе на крају удружити и уништи-ће трећу. Брзо се помири са једнима или с други-ма...”, опомињао га је Јовановић. Али Апис није ве-ровао да ће и једна од две противничке групе не-што предузети, јер су обе, мислио је, биле слабе.Александар је, по њему, и даље био без дубоких ко-рена у војсци и чврсто су га подржавали само бело-рукци, које је Апис презирао и сматрао да не могуда се мере са његовим пријатељима.

Како је стицајем околности био принуђен даодустане од дворског удара, Пашићеве смене иформирања нове војно-цивилне владе са војводомМишићем на челу, регент Александар дефинитив-но се окренуо обрачуну са Црном руком и њенимвођом, рачунајући с правом на помоћ радикала.Између регента и Николе Пашића, наводно, токомновембра 1916. утаначен је план за Аписово укла-њање. Реализација тог плана отпочела је 14. децем-бра (по старом календару) исте године, када је на-челник штаба Врховне команде генерал ПетарБојовић наредио хапшење пуковника Драгутина

Пловидба до Крфа

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

23

Димитријевића. Успеси српске војске на Солун-ском фронту у јесен 1916. године (заузимањеКајмакчалана и Битоља), који су учврстили његовепозиције у војсци, охрабрили су регента да наложиприпрему Аписовог уклањања, које је већ дуго пла-нирао.

Завера против Аписа Као помоћник начелника штаба Треће армије,

пуковник Апис је маја 1916. године са Крфа отпу-товао најпре у Солун, а затим на Солунски фронт,где је српска војска заузимала борбени распоред, узбок француских и енглеских трупа. На тој дужно-сти Апис је провео око пет месеци међу војницимаТреће армије распоређене у ширем рејону Острова,Соровића и Банице, на левом крилу Солунскогфронта. У периоду од августа до новембра 1916, ка-да су српске јединице заједно са савезничким сна-гама зауставиле јаку бугарску офанзиву и одгово-риле успешном противофанзивом, ослобађајућиКајмакчалан и Битољ, Апис је био заокупљен дано-ноћним радом у штабу Треће армије. Није ни слу-тио шта му се спрема крајем те исте, 1916. године.

У време када је отпочињала бугарска офанзиварегент Александар често је одлазио у дуге вожњеаутомобилом, у обилазак фронта. Мајор ПантаДрашкић, Александров ађутант, забележио је да је11. септембра (29. августа по старом календару) ре-гент остао на фронту до вечери и вратио се у Солунвеома расположен. За вечером су Александар и ге-нерал Павле Јуришић Штурм, који га је том прили-ком пратио, препричавали како се њихов возачпрепао од хитаца за које је мислио да су испаљениу њиховом правцу, збијајући шале о том догађају.Убрзо, пуцње више нико није помињао. Ни те вече-ри ни следећих дана, нико није придавао значајатом догађају. Да је био у питању покушај атентата,Врховна команда и регентово обезбеђење на фрон-ту свакако би благовремено реаговали, тврдиДрашкић.

Неколико месеци касније, међутим, тај догађајАписови непријатељи искористиће да га оптуже запокушај атентата на регента. Он ће послужити каокључни аргуменат против Аписа и његових друговацрнорукаца током истражног поступка у Солуну,као и самог суђења, који ће вођу Црне руке и њего-ве најближе сараднике отерати у смрт.

Након тог инцидента, завера против Аписа по-чела је да поприма јасније и озбиљније обрисе. Тимповодом, најпре на Крфу, а потом и у Солуну, Ми-нистарство унутрашњих дела српске владе, са Љу-бомиром Јовановићем Патком на челу, ангажовалоје велики број шпијуна и доушника са задатком даприкупљају доказе који терете Аписа и његову гру-пу, а који би у погодном моменту добродошли у ко-начном обрачуну са њима. „Комитет десеторице заликвидацију Аписа”, на чијем су челу биле вође Бе-

ле руке пуковници Петар Живковић и Јосиф Ко-стић, усмеравао је и усклађивао те активности. Онће постати најважнији чинилац у завери противАписове групе. У пролеће 1916. године, када је ре-гент Александар дошао у Солун, пуковник Живко-вић преузео је потпуну управу на двору. Он ће севрло брзо наметнути као главни доносилац одлукау солунској афери, човек који је из сенке вукаокључне потезе, не преузимајући на себе никаквуодговорност и не показујући се јавно као заступниктужбе, нити као сведок, а ни тужилац.

Све чешће оптужбе на рачун црнорукаца и њи-хове наводне кривице за недаће које су задесилесрпску војску, државу, па и читав народ, које су се одпролећа 1916. свакодневно могле чути на двору Ка-рађорђевића у Солуну, као да су најављивале жесто-ку политичку олују. Очигледно је било да су регентАлександар и најужи круг око њега већ донели одлу-ку да се обрачунају са Аписом и његовим најода-нијим пријатељима. У том подухвату помогли су им,свесно или не, и неки бивши Аписови пријатељи,који су му у међувремену окренули леђа. Наиме, за-вереници из 1903. нису више били безбрижни младиљуди који нису имали шта да изгубе. Многи од њиху међувремену су стекли унапређења и одликовањаи желели су да их по сваку цену задрже, не излажућисе опасностима у Аписовој лађи која тоне. Неки су,

Генерал Павле Јуришић Штурм

24

уморни од непрестане борбе, били жељни мира иодмора, које уз Аписа не би имали.

Слободан Јовановић, који се повремено виђаоса Аписом у Солуну, поводом њиховог последњегсусрета, непосредно пред Аписово хапшење,тврдио је како он није показивао никакву забрину-тост, иако је знао да Бела рука плете интриге про-тив њега. Ако буде ћутао и радио свој посао, веро-вао је Апис, најгоре што би могло да га задеси билоби да га пошаљу у иностранство. Начуо је, наводно,приче да ће бити именован за војног аташеа у Бел-гији или Шпанији. Мислио је да нема много изгле-да да буде изведен на суд. Као да није био свестанчињенице да га стално уходе, шпијунирају, крити-кују и плету интриге око њега и његових најближихпријатеља црнорукаца.

Ако је веровати Слободану Јовановићу, који јетврдио да Апис није показивао никаквузабринутост, онда се дâ закључити да је вођа Црнеруке у таквој ситуацији показао висок степен наив-ности, што је непојмљиво за искусног обавештајцаи официра са таквом војничком каријером и репу-тацијом као што је била Аписова.

Аписово хапшење Денунцијације на Аписов рачун представљале

су готово свакодневну појаву. „Докази” против његаи Црне руке уредно су стизали на адресу Љубе Јова-новића Патка, министра унутрашњих дела, а једанод њих биће употребљен и за Аписово хапшење.Наиме, Јовановић је 25. децембра (12. децембра постаром календару) послао министру војном Божи-дару Терзићу један акт, тзв. президијал (поверљивидокумент), у коме га обавештава да је на основу не-ких заплењених докумената сазнао да је пуковникДрагутин Димитријевић са својим истомишљени-цима планирао преврат и убиство Николе Пашића.Истовремено је тражио да војни органи предузмуодговарајуће мере против наведених лица.

Министар војни је 26. децембра проследиопрезидијални акт начелнику штаба Врховне коман-де генералу Петру Бојовићу, који је наложио да сете оптужбе провере. Већ сутрадан (27. децембра),начелник правног одељења Врховне команде пу-ковник Гојко Павловић реферисао је Бојовићу да јепроверио наводе из документа и закључио да суони тачни. Врховна команда одмах је издала налогза хапшење, а 1. јануара 1917. влада је на ванреднојседници једногласно донела одлуку да се поведеистражни поступак. Због тако брзог и координира-ног деловања надлежних органа намеће се закљу-чак да је цео поступак унапред био договорен.

Пуковник Драгутин Димитријевић Апис ухап-шен је 28. децембра 1916. у селу Воштарани, уГрчкој. Ухапсио га је и привео пуковник Милан Ду-њић, војни командант Солуна, у насталој ситуацијинаименован и за руководиоца истраге против Апи-

са. Приликом хапшења код Аписа су пронађениустав и пословник организације Уједињење илисмрт, као и списак чланова њене централне управе.Ти документи, као и нека писма која су код његапронађена, биће на суду искоришћени као главнидоказ о превратничким намерама Црне руке и ње-ног вође. Према списку чланова Врховне централ-не управе пронађеном код Аписа, ухапшени су још:генерал Дамјан Поповић, пуковници Милан Мило-вановић Пилц, Чедомир Поповић, Велимир Вемић,Владимир Туцовић и Радоје Лазић, потпуковникВитомир Цветковић (који је убрзо умро), мајор Љу-бомир Вуловић и вицеконзул Србије у Атини Бог-дан Раденковић.

Врховна команда је тим поводом издала са-општење о хапшењу официра који су „припремалирушење поретка”. Регент Александар и Никола Па-

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

Генерал Петар Живковић

шић обавестили су савезнике о хапшењу групеофицира која је намеравала да сруши демократскувладу Србије и склопи сепаратни мир са Централ-ним силама.

У моменту хапшења Апис је оптужен да је пла-нирао побуну и прелазак са делом војске на страну

25

непријатеља. Затворен је као издајник. Међутим,како су приликом хапшења код њега нађени спис-кови чланова и статут организације Уједињење илисмрт, нова оптужба је гласила – побуна с циљем ру-шења уставног поретка. Неспорно је да су циљевите организације још од 1911. године били познатисрпским властима, да је она била окренута борбиза национално уједињење, а не рушењу поретка уземљи. Апис и његови другови оптужени су на ос-нову заплењених докумената за припрему превра-та. Како је претила опасност да одбрана искористиаргументе који доказују да је организација била по-зната пре рата и да је уживала подршку самог пре-столонаследника, организатори суђења у току већзапочетог процеса мењају „тему злочина” и новомоптужницом враћају се првобитној идеји, о атента-ту на престолонаследника Александра.

Апис верује регенту и Живковићу

Хапшење црнорукаца за регента Александраморало је бити велико олакшање. Што се Аписа ти-че, као да је једва могао да схвати шта му се дого-дило када се обрео у једној од просторија некадаш-ње јавне куће у Солуну, по налогу српске Врховнекоманде преуређене у затвор. Све до тада он је биоуверен да се нико, па ни регент, неће усудити дањему и његовим друговима учини нешто нажао.Касније, пак, када му је пресуда изречена, био јеубеђен да она неће бити извршена. Многи су се пи-тали да ли је Аписова нереална процена властитогположаја била резултат урођеног оптимизма, недо-статка дара за анализу и процењивање објективнихоколности, или је то, пак, била последица одређе-ног слепила, честе појаве међу људима код којих јевоља за моћи нарочито изражена, а код Аписа је,без сумње, она била веома јака.

Оно што је било неспојиво с Аписовим карак-тером и животним искуством је одређена доза на-ивности када је веровао да ће му пуковник ПетарЖивковић, у име некадашњег пријатељства, помо-ћи у тешкој ситуацији. Апис је знао да је Живковићвеома близак са регентом Александром, да има ве-лики утицај на њега и да се високо котира на двору.Нешто што Апис није могао знати било је то да јеуправо пуковник Петар Живковић био човек којије марљиво плео паукову мрежу око главноокрив-љеног у солунској афери. То свакако не можеоправдати неопрезност која ће га, овога пута, кош-тати живота.

Уверен да ће му Живковић помоћи, Апис јепреко надзорника затвора са њим успоставио везу.Живковић је поручивао Апису да се ништа не бри-не, да је цео поступак против њега дело радикала,али да ће престолонаследник Александар свему то-ме учинити крај, само треба „да пази да се не огре-ши о престолонаследника”. У забелешкама црно-рукца Владимира Туцовића стоји како се управотиме може објаснити Аписово ћутање, када ни јед-не једине речи није рекао против престолонаслед-ника током процеса: „То је утицај Петров, а да јетако, доказ је и ово, што је Апис после саопштава-ња пресуде, у сали кад смо сами ми осуђени остали,рекао: ’Немојте да се плашите, све ће то Петар уре-дити’.” Отуда није искључено да је Апис, држећи сесавета Петра Живковића, написао и покајничкописмо регенту Александру, на Велики четвртак,12. априла 1917, у коме је молио за милост, убеђенда ће га он позвати на разговор и да ће се за то за-узети и Живковић: „Биће смејурије док се састанемс престолонаследником”, наводно је Апис рекаонадзорнику затвора капетану Стојковићу, пропра-тивши то следећим речима: „Ала ће Аца да чита.Има неколико места што ће да га дирну, подсетиосам га на старо пријатељство...”. Из Аписовог пис-ма регенту Александру видљива је огромна доза

Апис(стоји први здесна)

са друговима

наивности и вере једног од најмоћнијих људи тогвремена и водећег завереника 1903. године.

Зашто је покренут Солунскипроцес

Покретање процеса у Солуну за Пашићеву вла-ду имало је за циљ да се Црна рука разбије, уништикао организација за сва времена и тиме, како је Па-шић планирао, „очисти политичка атмосфера и јав-ни поредак осигура од изненађења”. Пашић јесматрао да „ни један министар не може бити спо-којан у раду докле год не очисти свој ресор од људикоји поред заклетве краљу и држави, имају још јед-ну заклетву, по којој интереси организације стојенад интересима државе. Немогуће је примити од-говорност за управу пословима земаљским, ако ме-ђу државним чиновницима има људи који по за-клетви, датој организацији, њој морају још и подпретњом казни, саопштавати и поверљиве радњедржавних власти до којих би дошли”. У складу саПашићевим ставом да се Црна рука мора растури-

ти „онако радикално како то захтева државна си-гурност, а да се притом од једног зла не направиново”, један број црнорукаца није био ни изведенпред суд, већ само разрешен дужности, а потомпензионисан. Међу њима је било и виших и нижихофицира, полицијских чиновника и дипломатскихслужбеника.

Како се из целокупног материјала, а пре свегана основу прве оптужнице може видети, Црна рукана суду није била квалификована ни као политичкани као патриотска организација, него искључивокао терористичко удружење. Из тога се стиче ути-сак да је у Солуну у првом реду суђено Црној руци.Црнорукци који су преживели процес у Солуну запокретање поступка против те организације окри-вили су не само регента Александра и Николу Па-шића, већ, и пре свега, Петра Живковића и групуофицира око њега, тзв. Комитет десеторице.

Тврдили су чак да је 11. септембра 1916. нааутомобил регента Александра пуцао лично Жив-ковић, само зато да би могао да окриви Аписа когаје мрзео из дна душе. Та група официра, без сумње,

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

27

максимално се ангажовала око оптуживања Аписаи осталих црнорукаца, али су они, ипак, били самоизвршиоци наредби регента Александра и инстру-мент у његовим рукама.

Као изразити аутократа, како пише СлободанЈовановић, Александар се држао једноставне фор-муле: ко је послушан – тај му је пријатељ, а свидруги су му непријатељи и морали су да му будууклоњени с пута. Колико је то било тачно види сеи из његовог понашања према Пашићу. На Крфу,пре него што је решио да се коначно обрачуна саАписом и Црном руком, он је себи увртео у главуда му је Пашић велика сметња у унутрашњој и успољној политици, те да га се мора отарасити.Слободан Јовановић тврдио је како му је Алексан-дар рекао да је одлучио да збаци Пашића с власти:„Говорећи о Пашићу, жестио се много и све трчаопо соби, као да тера мушице... У њему је било то-лико нагомиланог једа на Пашића, да су га чак исмешне Пашићеве стране бацале у јарост...” То-ком процеса припадницима Црне руке Алексан-дар је такође често падао у јарост и у таквом ста-њу остављао је утисак као да је спреман на својенепријатеље да потегне и мач из корица. То је,свакако, сматра Јовановић, допринело да каснијеон буде проглашен за правог виновника свега штосе у Солуну догодило.

Преговори о сепаратноммиру

Уз унутрашње политичке разлоге, одлука да сеАпис ликвидира имала је за српску владу и регентадубоку позадину и на спољнополитичком плану.Наиме, у то време силе Антанте (Француска и Ве-лика Британија) отпочеле су тајне преговоре о се-паратном миру са Аустроугарском, односно новимаустроугарским царем Карлом Првим, који је важ-ио за поборника политике мира. У име Антанте,преговоре са Карлом водио је његов рођак, фран-цуски официр принц Сикст Бурбонски. Једна одспорних тачака била је и Србија. У почетку је Кар-ло тражио да она уђе у састав Аустроугарске, усклопу југословенске јединице која би се формира-ла, али је касније од тога одустао и чак јој призна-вао право да добије излаз на море у Албанији. Ме-ђутим, захтевао је да Србија апсолутно прекинесваку непријатељску активност против његове ца-ревине и да распусти све организације које су сетиме бавиле. Српска влада је у то време према са-везницима водила дипломатску офанзиву за опста-нак Солунског фронта, јер је у њему налазила га-ранцију за опстанак Србије и њене спољнополи-тичке позиције.

Наиме, током 1916. године ратни исход био јенеизвестан. Многи, па чак и Никола Пашић, при-

Солунскипроцес

28

бојавали су се да ће се рат завршити победомЦентралних сила, а у војсци се слутило да ће савез-ници напустити Солунски фронт и да је Беч пону-дио тајне преговоре о сепаратном миру. Таквог ис-хода плашио се и регент Александар. Нагађало седа је Беч био спреман у грубим цртама да обновинемачку понуду Србији о сепаратном миру из 1915.године, али без Карађорђевића на трону. У таквојситуацији незаобилазно би било и питање чемусилне жртве и страдања народа од јесени 1915. го-дине, чему страхоте албанске голготе, када се мог-ло и без тога. Одговорност би без сумње пала наПашића и регента Александра. Они су се због тогајош више прибојавали повратка у Србију и потоњегсуочавања с црнорукцима. Срећом, рат се окончаопобедом савезника, па разлога за таквим страхови-ма више није било.

Аписов тајни рапорт Сазнавши, или наслућујући, да се између Ан-

танте и Аустроугарске воде преговори о сепарат-ном миру, српска влада дошла је на идеју да Солун-ски процес искористи како би обезбедила сопстве-ни опстанак у случају таквог завршетка рата. Наи-ме, одмах по изношењу друге оптужнице Апис је(10. априла) председнику Војног суда пуковникуПетру Мишићу поднео тајни рапорт о Сарајевскоматентату. Надао се да ће процес бити прекинут по-

што он обзнани своје заслуге у њему и да нико нећесмети да осуди онога ко је убио Франца Фердинан-да. Могуће је да је њему тако нешто и наговештава-но. Сву одговорност за атентат у Сарајеву, како седâ закључити из овог документа, Апис је преузео насебе, у жељи да заштити Радета Малобабића и Му-хамеда Мехмедбашића, као учеснике у атентату.Они су били његови обавештајци, који су пре ратарадили на територији Босне и Херцеговине.

Аписов рапорт добро је дошао српским вла-стима у време када се очекивао сепаратни мир иличак пораз Антанте. Пашић је сматрао да ће се ау-строугарске власти, када им се предочи садржај ра-порта, задовољити тиме што је организатор атен-тата погубљен и да ће се то у Бечу протумачити каогест добре воље, па се неће тражити одлазак са по-литичке сцене или чак суђење њему и његовојстранци. После процеса и Стојан Протић тврдио једа је Апис морао бити убијен због „једног тајногдокумента”, а регент је у једном писму забележиода Апис није могао бити помилован из „вишихдржавних разлога”.

Тако је Апису његов рапорт, уместо да му до-несе ослобођење, заправо дошао главе. По изрица-њу смртне пресуде, он је постао свестан тога и то јерекао затворским чуварима: „Ево шта може да учи-ни перфидна политика, да сарајевске атентаторесуди српски суд, то је страшно. Знају ли они да ћесе о томе писати...”

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

Макар и летимичним увидом у материјале саСолунског процеса дâ се закључити да Аписов по-верљиви рапорт није одлучујуће утицао на неопо-зиву одлуку о његовом слању на губилиште. Он јепослужио само као добар изговор за изрицањенајтеже казне, јер је одлука о Аписовој судбини исудбини осталих црнорукаца већ била донета. Ква-лификација њихове кривице била је само формал-ност.

У сваком случају Аписово погубљење, без об-зира из којих разлога, више је него одговарало Бе-чу. Тиме се уклањао кључни сведок аустријскогсаучествовања, односно, подршке аустријске тајнеслужбе мајским завереницима из 1903. године.Оног момента када је аустроугарски цар КарлоПрви пристао на обнову Србије с династијом Кара-ђорђевића (17. марта 1917), у Солуну је донесенаодлука да се ухапшени официри изведу пред суд.

Аписово писмо регентуАлександру

Слободан Јовановић писао је како се пуковникАпис није вешто бранио на суду. Кад је видео Мех-медбашића и Малобабића на оптуженичкој клупи и

чуо зашто их оптужују (за покушај убиства регентаАлександра), Апис је, тврди Јовановић, сасвим из-губио главу. Потценио је своје противнике и нијемогао веровати да ће се они послужити и најпрља-вијим средствима да би га срушили. Дозволио имје да се послуже триком и ставе му до знања какосе читава ствар може одмах окончати уколико ис-прича све што се одиграло у Сарајеву и опишесвоју, Малобабићеву и Вуловићеву улогу у завери.

Нема сумње да је Апис у рапорту Војном судупреувеличао сопствену улогу у Сарајевском атента-ту, што се може тумачити чињеницом да је био уве-рен да ће на основу тог признања одмах доћи дообуставе Солунског процеса. Тим рапортом јошједном је показао да није имао талента за политику,јер је потценио своје противнике, њихову снагу иперфидност.

У каквом се душевном стању Апис налазио по-казује и његово писмо регенту Александру (од12. априла 1917), у којем не само што моли милостза Малобабића и Мехмедбашића, већ показује дотада непознату страну своје личности и на најпо-низнији начин тражи милост и опроштај за себе.Понизан тон и садржај овог писма звуче као да ганије писао Апис.

Престолонаследник Александар с војводом Мишићем

30

„... Пресрећан што ми се дала прилика да Ва-шем Височанству могу упутити ово писмо, потре-сен до дна своје душе, узимам перо у руке и отва-рам своје срце и душу пред својим Господарем [...]Најтежи бол и најтежа душевна страдања сносимод момента кад ми је саопштена тужба да сам јахтео да проспем крв Вашег Височанства. Ја бих мо-рао бити не човек, не звер, већ монструм, кад бих ипомислио да Вашој личности пожелим зла. Зар јакоји сам по целе ноћи обилазио око осветљенихпрозора ваше болесничке собе у Београду (1910 –прим. аутора), који сам са страхом и стегнутимсрцем у Вашем предсобљу преклињао Ваше лекареда све чине, па и немогуће само да Ваш живот сачу-вају, зар бих ја Вама могао желети смрт? Ти осећајибезграничне љубави, које сам према Вашем Висо-чанству осећао, све наде и сва маштања моја о ве-личини Вашој, а за срећу Србије и српског народа,у којима сам ја живео толико година, нису моглипроћи тако лако и оставили су у мојој души дубокеи неизгладиве утиске, тако да бих ја морао битисин пакла па да од тих осећаја, и преко њих, поста-нем Ваш убица... То ме, Ваше Величанство, боли ија протестујем пред Вама протестом индигнираногчовека чији се душевни мир може повратити самоуверењем да Ваше Краљевско височанство не ве-рује у то и да је све то дело хотимичног или нехо-

тимичног, али несрећног подривања веза које ме заВаше Височанство везују...

Ако је до свега овога дошло нехотице, стицајемприлика, ја онда морам да Ваше Височанство мо-лим за краљевски опроштај, јер, признајем да сам јамного крив, управо ја сам, ако не и једини, а оноглавни кривац, што је дошло до ових потреса. Кривсам, ако ничим другим а оно само тим што нисамимао одлучности да без икаквих обзира и без икак-вих мојих ситних личних осетљивости изађем предВаше Височанство и све интриге у зачетку униш-тим. Ја сам кривац што сам оставио времена да сена чистим стварима и поштеним намерама могласложити интрига која је довела до овако тешкихпотреса. Признајући ово, мени остаје само то даВаше Височанство молим за опроштај и да на његарачунам само надом да је Ваше Височанство у свомсрцу сачувало још коју кап благонаклоности премамени...”

Уз молбу да не допусти „да Српски војни суд заофицире довршава осуду аустријског сарајевскогсуда”, при чему је мислио на Малобабића и Мех-медбашића о којима је у поверљивом рапорту пи-сао као учесницима Сарајевског атентата, а којимаје српски суд у Солуну судио за покушај убиства нарегента Александра на Солунском фронту 1916. го-дине, Апис је тражио од регента да прекине суђењеи да не дозволи „да суд за официре удари жиг из-дајства на чело официра који су маштали за осло-бођењем свег српског племена [...], који су пали набојном пољу и чија успомена има да буде храна ду-шевна новим покољењима нашега народа”.

Пун самопоуздања, уверен да је урадио правуствар, Апис је дао да се ово писмо проследи реген-ту Александру. Из њега се могло наслутити да нииздалека није био свестан Александровог дубокогнепријатељства према њему и да се оно више нијемогло променити оваквим покајничким тоновимаи подсећањима на старо пријатељство. Регентовонепријатељство према вођи Црне руке, израсло издубоког уверења да је он човек коме се никако несме веровати, Слободан Јовановић описао је на за-нимљив начин: „... Пријатељство, уколико га је до-тле било, претварало се у неку неодољиву одврат-ност, или у једну равнодушност која је личила напотпуни заборав. Ова црта његовог карактера првипут је у Аписовом случају јасније изашла на виде-ло”. Ништа више није могло да промени регентовуодлуку.

Пред само јутро, 26. јуна 1917, без сувишнихсведока, извршена је смртна казна над Аписом, Ву-ловићем и Малобабићем. Стрељани су у Микри,селу надомак Солуна. У својој последњој вољиАпис је записао следеће редове: „Иако осуђен одоба суда на смрт и лишен милости Круне, ја уми-рем невин и са убеђењем, да је моја смрт била по-требна из виших разлога Србији. Нека Србија будесрећна и нека се испуни наш свети завет уједињења

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .

Сто

годи

на о

д Со

лунС

ког

проц

еСа

Српска добротворка леди Пеџет

целог Српства, па ћу и ја после моје смрти, битисрећан и блажен, а бол који осећам што ћу одсрпске пушке погинути, биће ми лакши, у уверењу,да је та пушка управљена у моје груди ради добраСрбије, ради оног добра Србије и Српског народа,коме сам ја био посветио цео свој живот”.

Аписови, Вуловићеви и Малобабићеви земниостаци биће касније пренети на гробље Зејтинлик ипохрањени у касетама, без имена на мермернимплочама, само са бројевима (5027, 5028, 5029) иознакама Н.Н. – непознати или безимени.

Реакције у домаћој јавностиО детаљима Солунског процеса, по наредби са-

мог регента Александра, све до краја рата није сесмело јавно говорити да се наводно не би утицалона расположење у војсци на фронту. О томе се нијепричало ни после рата, али је влада КраљевинеСХС већ током 1919. године све осуђенике са Со-лунског процеса амнестирала и без посебног об-разложења пустила на слободу.

Домаћа јавност у Србији је ипак негодовала.Од почетка се сумњало да је судски процес био не-легалан и да Апис није учинио оно за шта је биооптужен. Рођаци и присталице тројице стрељанихцрнорукаца, као и опозиционе странке, убрзопосле Солунског процеса тражили су његову обно-

ву и ревизију. Међутим, упркос бројним ини-цијативама за ревизију Солунског процеса измеђудва рата, показало се да у том периоду она није би-ла могућа. За живота краља Александра истина отом догађају дубоко је скривана од очију јавности.Поступак је обновљен тек после Другог светскограта, у јуну 1953. године пред Врховним судомСрбије. Тај суд је поништио све пресуде Вишегвојног суда у Солуну из 1917. године као неоснова-не, утврдивши да су донете на основу лажног све-дочења. Сви они који су 1917. били осуђени, 1953.године су рехабилитовани.

Обнова Солунског процеса и рехабилитација оптужених

Поновљени судски поступак, међутим, није ут-врдио праве узроке завере против Аписа и његовихистомишљеника и мотиве судске лакрдије у Солу-ну, организоване тако далеко од отаџбине и дубокоиза линије фронта. Додуше, циљ те обнове процеса,организоване у социјалистичкој Србији, није нибио исправљање историјске неправде, већ првен-ствено жеља да се укаже на тиранију и самовољубившег краља и његових присталица. Дâ се за-кључити да су иза обнове Солунског процеса

Искрцавање у Солуну

32

стајали јасни политички и идеолошки разлози. Ре-хабилитацијом црнорукаца комунистичке властижелеле су додатно да компромитују Карађорђевићеи предратни режим у земљи. С том намером, а ускладу са потребама актуелног времена, Апис ињегови другови су на обновљеном процесу пред-стављени као часни војници и борци за Југославију,који су пали као жртве монархизма и деспотскеприроде старих властодржаца. Била је то још једнаосвета монархији и династији Карађорђевића и јас-на порука да револуционарне власти у новој Југо-славији свој континуитет успостављају на исто-ријским узорима којима се, као основни принцип,промовише власт која се добија и брани оружјем.Апис и његови другови представљени су као осло-бодиоци и револуционари, они који убрзавају исто-рију, руше традиције и раскидају с утврђеним пра-вилима политичког понашања, узимају ствари усвоје руке, управљају судбином...

Нова фаза Аписовог „живота”Данас се поново налазимо пред једном друга-

чијом фазом Аписовог „живота”, пред иницијати-вом да се на стогодишњицу Солунског процесаАписови посмртни остаци пренесу и свечано, уздржавне почасти, сахране на Калемегдану, што, по

ко зна који пут и којим поводом, дели стручну иширу јавност у Србији. А поделиће је, вероватно,и у ширем окружењу, будући да је у питању лич-ност чија је судбина дубоко уткана у историју бал-канског простора. Док су једни одлучно против теиницијативе, јер сматрају да би Аписов повратак уБеоград био повратак на место злочина, не самооног из маја 1903. године, већ суштинског, злочи-на против Србије, који се протеже кроз читав20. век, други у томе виде допринос неговању кул-туре сећања и историјске традиције у српском на-роду у целини. Противницима те иницијативезлочин из 1903. је празлочин, онај из којег су про-изашли сви други, у дугом периоду од 1903. до2003, од Обреновића до Ђинђића, преко Другогсветског рата и крвопролића деведесетих, поновопод црнорукашком црном заставом, с лобањом иукрштеним костима и непромењеном идејом„уједињења или смрти”.

Неспорно је да је Апис једна од личности којабуди највише контроверзи у српској јавности. Јед-ни га сматрају херојем и патриотом, а други зло-чинцем и издајником. Скептици међу историча-рима и другима који се баве његовим ликом и де-лом рекли би да права истина о томе ко је Драгу-тин Димитријевић Апис никад неће битиутврђена. ƒ

1 5 . м а р т 2 0 1 7 .