Italijanska socijalistička partija(ital.:Partito Socialista Italiano, PSI) je bivša politička partija Italije demokratsko-socijalističkeorijentacije, član Socijalističke internacionale i Partije evropskog socijalizma.

Osnivanje i prve godine[uredi - уреди]

PSI je osnovan 1892 pod imenom Partija italijanskih radnika.1895 menja ime a nakon toga otpočinje

sve intezivniji rad koji će dovesti već krajem 1898 do prvih represija od strane policije.

Međutim od 1907 počinju prve podele unutar partije između reformista i masimalista(komunisti). A na

kongresu 1910 dolazi do direktnog konflikta između Filipa Turatija(reformisti) i Benita

Musolinija(masimalisti). Ali ipak Turati je izabran za sekretara.

1914 PSI odlučno odbija ulazak Italije u Prvi Svetski rat i radi toga Musolini je izbačen iz partije jer u

neslaganju sa tom odlukom,1921 on će osnovat Fašističku nacionalnu partiju, koja će 1923 dobiti

vlast.

Savez s komunistima[uredi - уреди]

Komunistička partija Italije (Partito Comunista d’Italia, akronim: PCd'I) bila

je stranka talijanskih komunista između dva rata. Od osnutka 1921. do zakonske zabrane 1926. koju

je proveo fašistički režim Benita Mussolinija. Nakon toga stranka je prešla u ilegalu, u javnost se

vratila 1943., nakon pada fašističkog režima, pod novim imenom Talijanska komunistička partija.[1]

U toku rata komunisti i socijalisti, su se bili odlučili za zajednički otpor. Nakon rata taj savez je doveo

do stvranja socijal-komunističke koalicije pod imenom:Narodno Demokratski Front(Fronte

Democratico Popolare). Deo socijalista će odbiti taj predlog i time 10 avgusta 1947 će biti

formirana Socijalistička partija-Italijanska sekcija Socijalističke internacionale, kasnijeItalijanska

socijalističko demokratska partija.

Raskid s komunistima i Vlade levog centra[uredi - уреди]

Ipak i koalicija s komunistima, nakon poraza na izborima 1948(gde su dve partije jedva dobile 33,5%)

od strane Hrišćanske demokratije (DC), je oslabila. 1956, u tokuMađarske revolucije došlo je do

kraja Narodno Demokratskog Fronta radi podrške koju je Komunistička partija pružila SSSR, u

neslaganju sa socijalistima.

1963 PSI ulazi u koaliciju sa Hrišćanskom demokratijom. Tzv.Vlade Levog Centra će biti rezultat

koalicije tih dvih partija i još nekoliko pokreta i trajaće sve do kraja '80-ih godina.

Фашизам у Италији

Фашизам је политички покрет, настао у Италији у првој половини 20-ог века, главно обележје фашизма је италијански империјализам, тежња да се створи империја – велика држава. Био је усмерен ка средоземљу.Италијански фашисти су хтели да направе империју на области средоземног мора, инспирацију су нашли у старом риму. Да створе систем где би Италија имала водећи утицај (економски, војни, политички) на средоземљу. Водећи фашиста био је Бенито Мусолини, који то није крио.Италијански империјалисти нису били задовољни ониме што су добили у првом светском рату, Италија је добила само Истру, а од далмације само Задар.

Фашистички покрет настао у Милану, у марту 1919. године (после првог светског рата), покрет ФАСЦИО ДИ ЦОМБАТИМЕНТО (борбени сноп). Обнављају се староримски симболи, овај сноп у старом Риму био је симбол највише власти, пруће са секиром у средини. Симболизује снагу, моћ, дисциплину, одлочност. Обележје фашиста су црне кошуље, униформе. На челу покрета је „дуче“ (вођа), то је био Мусолини.Мусолини је пре првог светског рата био левичар, док је после рата радикално променио своје политичко опредељење, и постаје вођа крајње десничарског покрета.

Фашистички покрет брзо напредује, шири се, велика популарност, стиче велики број присталица. До ове популарности долази за време јако тешког послератног периода. Немири, демонстрације, сукоби са полицијом свакодневно. Стање се описивало као пред револуцијом. Октобарска револуција у Русији, доноси страх у владајуће, богате слојеве друштва (власници великих фабрика, банкари, земљопоседници, католичка црква, војска).

Најјача политичка странка била је социјалистичка, бивша Мусолинијева, победила је на изборима, али није имала више од пола за владу, владу образују грађанске странке, она штити интересе богатих. Влада не успева да обузда социјалистички покрет, настављају се немири, штрајкови, побуне. Тада настају црни, Мусолини је имао договор са владом, да он одради прљав посао тј да потпуно уништи социјалисте, добија новац, оружје, разне повластице, и креће у борбу са црвенима. Пале седишта синдиката, штампарије, убијају, пребијају, свим средстивма уништавају. Иду толико далеко да нападају градове са социјалистичком владом, истерују социјалисте и сами успостављају власт у тим местима.

1922. социјалистички покрет много је ослабио, Мусолини је ојачао и више неће да буде оруђе у владиним рукама, већ да сам буде власт. У октобру 1922. Организовао је чувени марш на Рим, покреће фашисте из разних делова Италије да крену у Рим, да натерају владу на оставку. Ово је идаље представљало насиље, Италија је била парламентарно-демократска држава, влада се брани, сада се држи закона који није поштовала у рату са социјалистима, влада пише декрет о ванредном стању, да се полицијским и војним снагама заустави продор у Рим, краљ одбија да потпише декрет, и Рим пада 1922. Мусолини образује нову фашистичку владу, постепено јача своју власт, шири фашизам, укида парламент, забрањује све странке, учвршћује диктатуру. Почиње наоружавање и припрема за рат!

Бенито Амилкаре Андреа Мусолини (итал. Benito Amilcare Andrea Mussolini; Довија ди Предапио, 29. јул 1883 — Донго,28. април 1945) је био италијански вођа од 1922. до 1943. Створио је фашистичку државу коришћењем личне харизме, апсолутном контролом медија и прогоном политичких противника. Пораз у Другом светском рату је довео до пада Мусолинија и фашистичког режима. Носио је титулу дуче (итал. il duce - вођа).

Детињство и младост[уреди]

Италијански диктатор, државник и политичар рођен 29. јула 1883. године у околини села

Предапио, недалеко од места Форли у североисточној италијанској покрајини Ромања (тада

један од најсиромашнијих крајева у Италији). Његова мајка, Роза (рођ. Малтени) била је једна

од најугледнијих учитељица у околини. Његов отац, Алесандро, био је ковач и предани

социјалиста. Бенито је имао брата и сестру (Армалдо и Едвига), који су умрли веома млади.

Као ученик, био је повучено дете. Никада није плакао, нити је пуно причао, а ретко се смејао.

Више је волео да седи у задњој клупи и чита, него да се игра с другом децом. Као и отац, био

је нагле нарави. У разреду је увек био непослушан те је стога избачен из интерната. Због

напада ножем на друге ученике избачен је из две школе. Од ране младости био је окружен

утицајима анархизма, социјализма и других сличних политичких опција. Након завршеног

школовања, 1901, добио је звање наставника и неколико месеци је предавао у основној школи.

Потом је започео своју политичку каријеру као радикални социјалиста.

Benito se školovao u katoličkoj školi gdje je zbog svojeg porijekla iz niže klase često bio

omalovažavan od strane učitelja i kolega. Kao desetogodišnjak je u svađi s drugim učenikom izvukao

nož i zabio mu ga u ruku zbog čega je kažnjen i izbačen iz škole pa je obrazovanje nastavio u

državnoj školi. Bio je dobar učenik, a najbolje je ocjene imao iz pedagogije, jezika i književnosti; volio

jepoeziju i sam je pokušavao pisati, jako se zanimao za glazbu, a isticao se i kao govornik na

priredbama premda je inače bio prilično šutljiv. Kolege ga pamte kao ambicioznog odlikaša,

uglavnom u crnoj odjeći i s medaljonom sa slikom Karla Marxa u džepu. [1] U zadnjoj godini

školovanja bio je učenik-asistent profesoru iz povijesti, pa je nakon mature1901. odlučio zaposliti se

kao profesor, iako je prije toga neuspješno pokušao dobiti mjesto u lokalnoj upravi gdje je odbijen

zbog neiskustva. Mjesto učitelja pronašao je u jednoj maloj školi, no tamo se nije dugo zadržao jer su

njegove metode predavanja i nekonvencionalan privatni život izazvali kritike zajednice.

U ljeto 1902., kao devetnaestogodišnjak, emigrirao je u Švicarsku (puno mladih Talijana u to doba je

emigriralo iz gospodarskih razloga). Mussolini je tamo brzo pronašao zaposlenje u socijalističkim

novinama L'Avvenire del Lavoratore (hrv. Radnička budućnost) gdje je u prvom članku žestoko

osuđivao postupke Turaka prema Armencima.[2]Povremeno bi ostao bez novca pa je prihvaćao razne

slabo plaćene poslove. Bio je predan socijalist i revolucionar; svoje stavove je zastupao vrlo

agresivno i osuđivao je umjerene struje unutar pokreta; policija ga je nekoliko puta privodila zbog

ispada. Pitanje kojemu je pristupao najžešće bila je Crkva koju je označavao kao sebičnu i

korumpiranu; kasnije će napisati žestoko antiklerikalni roman Kardinalova ljubavnica u kojemu je

prikazuje kao mjesto raskalašenosti, licemjerja i zločina. Po nekim izvorima, Mussolini je za boravka

u Švicarskoj slušao predavanja Vilfreda Pareta koji je tada radio kao profesor u Lausanni, no za to

nema dokaza; upoznao se, međutim, sa sindikalizmom i idejamaGeorgesa Sorela, a površno i s

djelima drugih filozofa. Nastojao se isticati u intelektualnim krugovima.

1904. napustio je Švicarsku i vratio se kući gdje se prijavio da odsluži vojni rok (već je bio osuđen u

odsutnosti zbog izbjegavanja službe, ali tada je dana amnestija svima koji se prijave). Iste godine

umrla mu je i majka što ga je teško pogodilo. Vojsku je odslužio krajem 1906., a sljedeće godine

položio je dodatni ispit iz francuskog te je nakratko radio kao profesor jezika. Ponovno se počeo

baviti radom za razne novine i časopise o kulturi za koje je uglavnom pisao o poeziji. Povodom 25.

obljetnice Marxove smrti objavio je detaljan osvrt na njegovo djelo; također je napisao i članak u

obranu Nietzschea nazivajući njegovu filozofiju himnom životu.

1909. otišao je u austrijski Trento gdje je dobio posao u talijanskim socijalističkim novinama; osim

toga, davao je i privatne poduke iz francuskog te pisao kratke priče. U problematičnom višeetničkom

gradu, Mussolini je bio vrlo kritičan spram njemačkih socijalista koje je

smatrao nacionalistički orijentiranima zbog njihovih nesuglasica s Talijanima. Neki tvrde da je i sam

Mussolini tada postao nacionalist, ali unatoč retorici kojom se povremeno koristio, i dalje je ostao

vjeran internacionalizmu. U svojim člancima iz tog doba, uz (mladog) Marxa, hvali Georesa Sorela

i Charlesa Darwina kao najznačajnije mislioce.[3] U ljeto 1909. vlasti su ga prognale iz Austrije zbog

"subverzivnih djelatnosti"; kao izlika policiji je poslužila lažna optužba za sudjelovanje u krađi. Vratio

se očevoj kući i bio nezaposlen; jedno vrijeme je razmišljao o odlasku u Ameriku, no umjesto toga

postao je tajnik lokalnog ogranka Socijalističke partije i uređivao njihove novine.

1910. oženio se s Rachele Guidi s kojom je ranije te godine počeo živjeti, a koja mu je tada rodila

kćer Eddu. Već prije toga imao je brojne ljubavnice (pretpostavlja se i izvanbračne djece). Rachele,

koja je u doba udaje imala 19 godina, upoznao je još dok je bila učenica njegove majke; bila je iz

siromašne obitelji i slabog obrazovanja, a muža je još dugo oslovljavala s Vi. Iako je on i kasnije imao

ljubavnice, vodio je normalan obiteljski život s Rachele koje mu je rodila još četvero djece.

Kada je 1911. Italija objavila rat Turskoj bio je zatvoren zbog pacifističke propagande. U to doba

hvalio se da je antipatriot. Već u srpnju 1912. izabran je za direktora Socijalističke stranke, a u

prosincu preuzima uredničko mjesto partijskog glasila Avanti. Tada postaje jedan od najutjecajnijih

vođa talijanskog socijalizma.

Početkom 1. svjetskog rata Mussolini je bio protiv ulaska Italije u oružani sukob, ali se protivio i

politici Centralnih sila te osudio ultimatume Srbiji i Belgiji. Brzo nakon početka rata mijenja stavove i

zalaže se za ulazak u sukob na strani Antante; vjerovao je da bi talijanskim socijalistima također

koristila zapadnjačka pobjeda nad reakcionarnim Centralinim silama. Iako se pomalo kolebao i oko

ideoloških pitanja, tadašnja promjena mišljenja bila je motivirana praktičnim razlozima. Stavove je

objavljivao u stranačkim novinama Avanti!pa je uskoro došao u sukob s drugim socijalističkim

vođama. Iako su oni bili spremni izgladiti nesuglasice, Mussolini je dao ostavku i obratio im se

riječima: "Shvatio bih našu apsolutnu neutralnost ako biste bi imali hrabrost da idete do kraja i, to

znači, izazovete ustanak. Ali njega apriori ne uzimate u obzir zato što znate da vas očekuje

neuspjeh. Onda recite sasvim iskreno da ste protiv rata zato što se plašite bajoneta." Počinje izdavati

list Popolo d'Italia, preko kojeg se zalaže za intervenciju Italije. Istodbno jedna manja grupa

intervencionistički raspoloženih socijalista i sindikalista osniva grupu Fasci d'azione rivoluzionaria

internazionalista kojoj se priključuje i Mussolini zajedno s nekoliko svojih sljedbenika. Sam se polako

udaljava od marksizma i postaje fasciniran ratom i ratobornošću, ali ni tada nije bio nacionalist niti

zagovarao ekspanzionističku politiku. 1915. je mobiliziran; u ratu se nije posebno isticao niti

napredovao u činovima, a nakon dvije godine je ranjen i demobiliziran. Rusku revoluciju je pozdravio,

ali razočarao se kada je Lenjinpotpisao mir u Brest-Litovsku; prema Lenjinu je tijekom daljnje karijere

imao ambivalentan odnos.

Nakon rata našao se u nepovoljnom položaju jer je izgubio sav utjecaj koji je nekada imao u

Socijalističkoj stranci; u to doba se jako kolebao oko svojih političkih stavova i davao izjave kao što

su: "Ostavite slobodan put za elementarne snage indvidue jer izvan individue ne postoji druga

ljudska realnost. Zbog čega Stirner ne bi ponovno postao aktualan?",[4] "Dolje s državom u svim

njenim vidovima i otjelotvorenjima. S državom od jučer, danas, sutra. S građanskom državom i sa

socijalističkom. Nama, na smrt osuđenim pristalicama individualizma, preostaje samo današnji mrak i

sumorna sutrašnjica, samo apsurdna, ali ipak utješna religija anarhije."[5] Bio je fasciniran politikom

koju je Gabriele D'Annunzio vodio u Rijeci, a podupro je i potpisivanje Rapallskog ugovora s

Jugoslavijom (kojim su znatno umanjene ekspanzionističke želje talijanskih nacionalista).

Политичка активност и настанак италијанског фашизма[уреди]

Због немогућности да пронађе стално запослење 1902. емигрира у Швајцарску (у којој ће врло

брзо бити ухапшен због скитње и протеран). За време боравка у Швајцарској повезао се с

тамошњим социјалистима, те је по повратку у Италију преко листа Борба класа пропагирао

социјалистичке идеје. Године 1908. у аустријском граду Тренту написао је новелу

„Кардиналова љубавница“, која је преведена на енглески језик. Две године касније (1910)

постао је секретар локалног одбора Социјалистичке странке у Форлију. Исте године жени се с

Ракеле Гвиди, која ће му родити петоро деце. Када је1911. Италија објавила рат Турској, био је

затворен због своје пацифистичке пропаганде. У то доба хвалио се да је антипатриота. Већ у

марту 1912. изабран је за председника Социјалистичке странке, а у децембру преузима

уредничко место партијског гласила Аванти. Тада постаје најутицајнији вођа италијанског

социјализма. У то доба је веровао да се пролетеријат мора ујединити у један моћан сноп

(fascio), спреман да преотме власт. Неки у тим речима виде зачетак фашистичког покрета. У

новембру 1914. Мусолини је почео објављивати нове новине „Народ Италије“ (итал. Il popolo

d'Italia) и утемељио је групу „Фашистичка револуционарна акција“ (Fascio d'azione

Rivoluzionaria). Почетком Првог светског рата Мусолини је био против уласка Италије у тај

оружани сукоб. Но, два месеца након почетка рата мења свој став и залаже се за улазак

Италије у сукоб на страни сила Антанте. Због таквог става избачен је из Социјалистичке

странке. Активно помаже Д'Анунција у кампањи за припајање Ријеке Италији и с њим оснива

организацију названу Борбени фашистички одреди, а која је била зачетник будуће фашистичке

странке. У априлу 1915. Италија улази у рат, а у септембру исте године Мусолини бива

мобилисан и послат на италијанско-аустријски фронт. Убрзо након мобилизације рањен је и

демобилисан, када се минобацач који је опслуживао прегрејао и експлодирао.

Фашизам је прерастао у организовани политички покрет у фебруару 1919, када је Мусолини с

другим младим ратним ветеранима из Првог светског рата основао Fasci di Combattimento.

Покрет је добио име по снопу (лат. fasces), старом римском симболу снаге која произлази из

јединства и слоге. Тај националистички, антилиберални и антисоцијалистички покрет имао је

највећу подршку у нижим слојевима средње класе. Исте године у априлу, фашисти су напали

социјалисте на њиховом скупу у Милану. Том приликом Мусолини је с још стотињак људи

притворен због илегалног поседовања оружја. Сви су из затвора пуштени већ наредни дан.

Ускоро се војска и полиција нису мешали у насилне фашистичке изгреде. Након неуспелог

покушаја да на изборима 1919. постане посланик у парламенту, то му је као представнику

деснице 1921. ипак пошло за руком. Фашисти су основали одреде који су застрашивали

донедавне Мусолнијеве колеге. Влада се у те сукобе ретко мешала. Као противуслугу за

подршку коју су му пружили велики индустријалаци и земљопоседници, Мусолини је прећутно

одобрио штрајколомство и одрекао се револуционарне агитације. Полицијске функционере

заменили су чланови Фашистичке странке. Основана је Фашистичка милиција, која се

састојала од наоружаних одреда, тимова за ликвидацију и тајне полиције. У октобру 1922, на

конгресу странке одржаном у Напуљу, организује марш на Рим, у коме учествује 60.000

фашиста. Престрашен походом и стањем у земљи (либерална влада није успела да заустави

ширење анархије) краљ Виторио Емануеле III поверава му мандат за састављање владе (28.

октобра 1922), те Мусолини постаје премијер. Тада почиње Мусолинијева фашистичка

диктатура, за коју је био карактеристичан страховит терор, империјалистичка политика и

укидање демократских слобода.

Успостављање диктатуре[уреди]

Бенито Мусолини

У почетку су Мусолинију подршку пружили посланици Либералне странке у парламенту. Уз

њихову помоћ Дуче је увео строгу цензуру и изменио изборни закон тако да је у периоду

од 1925. до 1926. успео присвојити сву диктаторску моћ и ликвидирати све друге политичке

странке. Вешто користећи апослутну контролу над штампом, поступно је градио легенду о

Дучеу као човеку који је увек у праву и који је способан да реши све политичке и економске

проблеме. Захваљујући томе Италија је ускоро постала полицијска држава. У различитим

временским размацима Мусолини је лично преузимао вођење министарства унутрашњих

послова, спољних послова, колонија, градских управа, војске и оружаних служби те јавних

радова. Понекад је истовремено био на челу више министарстава, а уједно је био и

председник владе. Истовремено је био вођа свемоћне Фашистичке странке и наоружане

Фашистичке милиције. На тај је начин успео задржати моћ у властитим рукама и спречити

појављивање било каквог супарника. Но, то је била цена стварања режима који је био превише

централизован, неефикасан и корумпиран. До 1926. у Италији је успостављен једнопартијски

тоталитарни режим. Већи део времена Дуче је проводио ширећи пропаганду, било у Италији

или изван ње, и ту је његово новинарско искуство било непроцењиво. Новине, радио,

образовни систем и кинематографија били су брижљиво надгледани како би створили илузију

да је фашизам доктрина за 20. век која ће заменити либерализам и демократију. Принципи

фашистичке доктрине објављени су у једном чланку, који је наводно написао Мусолини, а који

се 1932. појавио у Италијанској енциклопедији (Enciclopedia Italiana). Године 1929. потписао је

конкордат с Ватиканом, којим је италијанска држава напокон призната од римокатоличке

цркве. За време фашистичке диктатуре парламентарни систем је практично укинут. Закони су

поново писани. Сви учитељи у школама и на факултетима морали су се заклети да ће бранити

фашистички режим. Уреднике новина именовао је лично Мусолини, а нико ко није имао

писмено одобрење Фашистичке странке није се могао бавити новинарством. Трговачка

друштва су лишена било какве независности и интегрисана су у оно што се називало

корпоративни систем. Основна намера која је стајала иза формирања корпоративног система,

а која никада није до краја реализована, била је да се сви италијански грађани учлане у

различите професионалне организације или корпорације које надзире влада како би се

остварила потпуна државна контрола над становништвом Италије.

Мусолинијеви говори су увек били праћени веома израженим говором тела

На почетку своје владавине Мусолини се улагивао својим финансијерима, крупним

индустријалцима, тако што је дозволио да велике фабрике које су биле у државном

власништву пређу у приватне руке. Међутим, 1930. кренуо је у другу крајност стављајући

индустрију под ригидну владину контролу. Трошио је велике количине новца на јавне радове.

Ефекат његових економских реформи, које је требало да учине Италију економски

самосталном, довеле су до значајних поремећаја у привредним токовима земље —

првенствено стога што је постојала превелика концентрација тешке индустрије, за коју Италија

није имала довољно сировина. У спољној политици Мусолини је ускоро од пацифистичког

антиимперијалисте постао екстремно агресивни националиста. Рани пример тога је

бомбардовање Крфа 1923. године. Убрзо након тога успео је упоставити квислиншки режим

у Албанији и поново освојити Либију. Занет достигнућима старих Римљана, Мусолини се

заносио идејом о поновном успостављању Римског царства која би се простирала на обалама

Средоземног мора, које би се поново звало „наше море“ (mare nostrum). Године 1935, на

конференцији у месту Стреса, помогао је стварање антихитлеровског фронта у циљу одбране

независности Аустрије. Међутим, успешан освајачки рат који је Мусолини повео против

Абисиније (данашња Етиопија) у периоду од 1935. до 1936. године, а који је био у супротности

са начелима Лиге народа, изазвао је међународно незадовољство, због чега је био принуђен

да затражи подршку од нацистичке Немачке, која је 1933. године иступила из Лиге народа.

Његова интервенција (1936—1939) у Шпанском грађанском рату на страни

генерала Франка додатно је погоршала односе саУједињеним Краљевством и Француском.

Као резултат тога, морао је ћутке да пређе преко немачке анексије Аустрије 1938. године и

комадања Чехословачке 1939. године. На Минхенској конфренцији у јуну 1938. заузео је

умерен став залажући се за мир у Европи. Такође је тежио прикључити што већи део

југословенске обале Италији. Његов савез с Немачком је потврђен када је склопио Челични

пакт с Хитлером у априлу 1939. године. Као потпуно потчињени партнер, Мусолини је следио

нацисте у спровођењу радикалне политике која је водила прогону Јевреја и стварању

апартхејда у италијанској држави.

Други светски рат[уреди]

Премда је 15 година био на власти и спремао Италију за рат, његове оружане снаге неспремне

су дочекале почетак Другог светског рата. Због тога је одлучио да одложи улазак Италије у рат

док не буде потпуно сигуран која ће страна победити. Тек након пада Француске у јуну 1940,

надајући се да ће рат трајати само још неколико недеља, ступио је у оружани сукоб. Његова

агресија на Грчку у новембру исте године свима је показала да није ништа учинио како би

поправио катастрофално стање у италијанским оружаним снагама. Учестали италијански

порази на свим фронтовима и англо-америчко искрцавање на Сицилију 1943. окренули су

већину Мусолинијевих колега против њега на састанку Великог фашистичког вића 25. јула

1943. То је омогућило краљу да му одузме мандат. Конституисана је нова влада, чији

председник је био маршал Бадољо. По краљевом наређењу Мусолини је ухапшен и стављен у

кућни притвор. Плашећи се могућности да би Немци могли да покушају да га ослободе,

Италијани су стално мењали место његовог боравка. Међутим, 12. септембра 1943. године

немачки падобранци извршили су десант у близини хотела „Кампо Императоре“ на планини

Гран Сасо, у којем је Мусолини био затворен, и ослободили га без иједног испаљеног метка. У

припреми ове операције учествовао је Хитлеров најспособнији командос, пуковник Ото

Скорцени, који је лично допратио Мусолинија у Берлин. Након спасавања Мусолини је на

северу Италије формирао марионетску државу под називом Република Сало. У тој творевини

Мусолини се вратио својим раним социјалистичким идејама и колективизацији. Такође је

наредио ликвидацију неких фашистичких вођа који су му отказали послушност, укључујући и

свог зета, грофа Галеаца Ћана. У априлу 1945, у тренуцима када су се савезничке снаге

приближавале Милану, а немачке повлачиле из Италије, Мусолинија су заједно са његовом

љубавницом Кларом Петачи у селу Донго на језеру Комо, код места Ђулино ди Мецегра, 28.

априла 1945. ухватили италијански партизани при покушају бега у Швајцарску. Стрељан је по

кратком поступку. Наредног дана Мусолинијево тело, заједно с телима других познатих

фашиста, обешено је наглавачке у местима Комо и Милано (у јаким упориштима фашиста)

како би се противници фашизма наругали фашистима. Рат су преживели Мусолинијева

супруга Ракеле с двојицом синова (Виторио и Романо) и кћерком (Еда), удовицом грофа Ћана.

Трећи син, Бруно, погинуо је у авионској несрећи.

LITERATURA:

1.Stjepan Haladin: "Osnove marksizma za srednje škole" (Školska knjiga - Zagreb, 1979. godine)

2.David Stevenson1914.–1918., Povijest Prvog svjetskog rataGodina izdanja: srpanj 2014.

4A History of Fascism, 1914–1945

Stanley G. Payne

Univ of Wisconsin Press, 1995 -

5MUSSOLINIJEVO RIMSKO CARSTVO(Polovne i antikvarne knjige)

DENIS MACK SMITH   (autor)

Izdavač: GLOBUS ZAGREB

1980 godina.

6

Bandini, Franco: Posljednjih 95 sati Benita Mussolinija[396-08-15]

3.Der Faschismus in seiner Epoche

Fašizam u svojoj epohi

Ernst Nolte

Holt, Rinehart and Winston, 1966 -

Klikni za veću sliku!

Autor: Bandini, FrancoNaslov: Posljednjih 95 sati Benita MussolinijaIzdavač: Epoha, ZagrebGodina izdanja: 1965.