Драгољуб Гагричић

ДОЗИВАЊЕ ПРЕДАКАЗаписи, фељтони, епске песме – мала историјска читанка Старог Влаха

Драгољуб Гагричић

ДОЗИВАЊЕ ПРЕДАКАЗаписи, фељтони, епске песме –

мала историјска читанка Старог Влаха

Издавач:Драгољуб Гагричић

Рецензент:Слободан Радовић

Припрема за штампу и корице:Милутин Марјановић

Штампа:„Графичар“ Ужице

Тираж:500 примерака

ISBN 978-86-914455-1-5

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 94(497.11 Стари Влах)821.163.41.09821.163.41-1 ГАГРИЧИЋ, Драгољуб, 1949- Дозивање предака : записи, фељтони, епске песме - мала историјска читанка Старог Влаха / Драгољуб Гагричић. - Нова Варош : Д. Гагричић, 2015 (Ужице : Графичар). - 304 стр. : илустр. ; 24 cm Тираж 500. - Белешка о аутору: стр. 302. ISBN 978-86-914455-1-5 a) Стари Влах - ИсторијаCOBISS.SR-ID 215849228

Драгољуб Гагричић

ДОЗИВАЊЕ ПРЕДАКАЗаписи, фељтони, епске песме

– мала историјска читанка Старог Влаха

Нова Варош, 2015.

5

Уместо увода

A КАД НАМ КОРЕНЕ ПОЧУПАЈУ... („Шта би народ учило витештву, да његових није мученика“)

А кад нам корене почупају, шта ће нас чувати од нових олуја... ? Ово питање постављао сам у више новинских текстова, указујући на неразуман и недоличан однос власти и појединаца и слепило које је

владало у наопаком раскиду са прошлошћу, затирању трагова историје и не-мару према баштини, забораву знаменитих личности и догађаја...

Реченица „А кад нам корене почупају... “ изговарана је и као одговор на нападе што се пред суд јавности износе чињенице. Странице ове књиге сведоче да су и питање и одговор – опомена, стрепња, забринутост, вапај, очајање...

Књига „Дозивање предака“ је поменик, завет, мала историјска читанка о коренима Старог Влаха, одјек зова огњишта предака, памћење и опомена...

Дозивање предака била ми је омиљена тема у нешто више од четири деценије новинарског заната. Поред вести и извештаја о свакодневним акту-елностима, од политичких догађаја и привредних тема, до црних хроника и људских судбина, на страницама листова дозивао сам претке, уз апел да им се достојно одужујемо и како доликује односимо према прошлости, корени-ма и традицији, који су упориште и снага за опстанак на старовлашкој ветро-метини.

У књизи „Дозивање предака“ су сабрани изабрани новински текстови – записи, коментари, осврти, репортаже, фељтони...

У новинарској знатижељи и дозивању предака пут ме водио на врела завичајне историје, одакле су ме испраћали неми дозиви са црквених разва-лина, згаришта, са гробова и белега у корову: „Немојте нас заборавити... !“

Ослушкивао сам и глас старих сеоских домаћина, који су с колена на колено преносили приче и легенде и казивали: све што заборавимо – то смо изгубили, онај ко прекида своје памћење и своју везаност за претке, тај се искорењује!

Трагао сам за књигама, оним старим и ретким, као и најновијим изда-њима, која су скидала вео заборава. У сусретима са чуварима баштине, ис-траживачима и конзерваторима, историчарима и уметницима, вајарима и сликарима ‒ бележио сам, сакупљао искуства. Била је то прилика да се чује реч умних људи, читаоцима пренесе њихов став...

6

Стално ме пекло понижавање сопствене историје, без оданости преци-ма и свом народу. Из шанчева Карађорђевих устаника и Вождових барјактара и војвода на Старом Влаху, подигнутих и у другим бунама и ратовима на ви-совима око Нове Вароши, грувала је артиљерија идеолошке острашћености, уз чврсту борбену линију незнања и неукости и диктат владајућа идеологије и борбени атеизам.

У другој половини 20. века исувише се ревносно потискивало све што се одиграло у периоду пре Другог светског рата, све што је имало везе са страдањима и праведном борбом српског народа. Уз живот у самообманама и заблудама, занемаривале су се вредности и све што су с муком стекли пре-ци...

А ко би се дрзнуо на другачији став – пришивало му се да је то превише реакционарно, да мирише на национализам...

Горчина у души и бунт у срцу, те наговор предака, (још од оних завичај-них прича и ђачких посета Карађорђевом шанцу на Чемерници или спомени-ку мајору Илићу на Јавору) – били су водиља да пут за исправљање неправди покушавам крчити умом и срцем и низом иницијатива и скромним учешћем у раду више комисија или одбора.

Посебан изазов било је учешће у акцијама преиспитивања и промене назива улица у Новој Вароши, уз залагање да улице добију имена знаменитих личности српске историје и краја, али и да се врати двадесетак старих топо-нима, па током деветогодишњег подизања споменика војводи Петру Бојови-ћу, те у обнови Дубнице...

И кад би неке иницијативе креснуле у варницу, па их у души и у наруч-је прихватале групе ентузијаста, прегалаца, родољуба и добијале снагу пла-нинских потока – онда је новинарском перу било лако китити новинске на-слове и рубрике бистрином потока, у хронику краја бележити подигнуто или отето од заборава, оно што је било забрањено или запуштено.

Странице поглавља Записи „Пером против заборава“ сведоче колико су били дубоки поремећаји, али и клице саморазарања народног бића, коли-ко су се у заблудама традиција и прошлост гурали у плански заборав, како се губио рабош од памети.

Уз настојања да се прекине дугогодишњи ланац заборава и подсећања да Стари Влах није био пуста утрина, већ да има славну прошлост и богато историјско наслеђе – откривао сам огледало прошлости, али и морално огле-дало садашњости и духовне скучености паланке. Пред суд јавности износио сам чињенице о светогрђу и помодарству, запустелим светилиштима, благу цркава брвнара, занемаривању народног градитељства и стваралаштва, не-знању завичајне историје и непознавању земљописа...

Бранио сам Карађорђев шанац и споменик мајору Илићу на Јавору од плугова и раскопавања, скрнављења гробова градњом објеката крај ове ам-

7

бијенталне целине и дизао глас против гашења или измештања најчувенијег народног сабора у Старом Влаху.

Колико је само мастила, штампарске боје и новинског папира потроше-но током вишедеценијских апела за отварање музеја, али и на залагања да се сачува нека од старинских кућа и град дичи именима Старовлашке улице, сликара Лазовића, команданта Јаворске бригаде Кајафе или да се и други подсете на прегнуће сакупљача старина, који су осамдесетих година прошлог века у ОШ „Живко Љујић“ започели стварање једне од ретких етно збирки у читавом крају?

Као вапај изгубљеног у пустињи остале су без одзива опомене да се будаком закопа на неком од бројних археолошких налазишта (Рутоши, Штитково, Ојковица, Љепојевићи). Исте судбине је и предлог да се у вре-ме реконструкције задружног дома у Божетићима (1982. године), уместо споменика у славу једне генерације – у сеоском центру подигне белег ратницима и страдалницима неколико последњих векова, од старовла-шких устаника до Раоничке буне, комита и Солунца и учесника и жртaва свих ратова.

Дуже од три деценије тражим исправљање неправде и записујем да би Солунце и остале јунаке с почетка 20. века од заборава требало бранити – лепим спомеником. О погубном прогону ћирилице упозоравао сам нове се-кретаре и цензоре, ревносне чуваре туђег писма и тобожње учењаке и евро-пејце.

Дозивајући претке, на новинске странице стизали су и записи о васкр-су неимарског духа у Милешевској епархији почетком 21. века, који је био ветар у леђа свима онима који су слушали глас предака на трагу духовне об-нове и бриге о баштини.

Фељтони „Битке Јаворског рата“, „Освајање слободе 1912. “, „Комитски војвода Вук“ и „Војевање војводе Бојевића“ су подсећање на историју која се није учила у школама, сведочанства о трагичној судбини српског народа и непоколебљивој вери у „слом душмана и победу правде”, о јунацима...

Редови посвећени ратничким споменицима („Камена казивања ратни-ка“), откривају и слику данашњице и нас самих: како зуб времена оставља отиске и како се са недовољно пажње и захвалности односимо према онима који су животе приложили на олтар отаџбине.

Три и по века је душа партијарха Гаврила (Рашковића) вапила за зави-чајем и дозивала претке. Подстакнути задужбинарством и заслугама свети-теља, његови земљаци су васкрсли Дубницу, а монографија и камени белег у порти сведоче о чувару вере и огњишта.

Имао сам част да у неколико прилика говорим о новим књигама и љу-дима којима завичај није само на личној карти, већ на срцу и у души. При сабирању у славу и част јунака Великог рата опомињао сам да наш град има

8

више од десетак обележја из Другог светског рата, а ни један белег ослобо-диоцима из Првог балканског и Првог светског рата?! Коначно, Општинско веће Нове Вароши је 11. марта 2015. године донело одлуку о подизању бе-лега, формирало Одбор...

Из моје прве књига „Старовлашка умовања“ (2011. године) у овај руко-пис уврстио сам уводник „Изворима река почиње“, којим дозивам животна искуства предака, богатство и снагу речи, срочених и избрушених на врелима патријархалног, задружног и сеоског живота.

Три епске песме – „Крвави Божић у Трудову“ – спевану по предању, мотивима старе песме и приповеци „Граничарска коб“ Григорија Божовића (Божићни број „Политике“, 1937. године), „Јаворски јунак мајор Илић“, по народном предању и књизи „Ратне белешке“ Мите Петровића (Народни му-зеј, Чачак, 1955. ) и „Стари Влах Вожда дозива“ – део су дуга завичају и дози-вање предака у дугим зимским ноћима и успешним годинама Друштва гусла-ра „Јавор“.

Десетерачки стихови су, можда, и одговор на питање: шта нас веже са нашим прецима? То је, свакако, најбоље објаснио у једном интервјуу песник Матија Бећковић, подсећајући на стих народног песника на споменику поги-нулих студената из колашинског среза у Великом рату: „Шта би народ учило витештву, да његових није мученика“.

Дозивање предака на новинским ступцима било је велики изазов, али и рвање „са куртама и муртама“. Натресали су се чланови борачке организа-ције, писали писма редакцијима износећи тешке оптужбе и замерке, чули се оштри тонови из осињака власти и намргођених комитетлија. Уз опомене: „не ћерај капом ветар“ и „имаш ли пречих послова?“, говорили су – „опет јашеш ђе не треба“, „потпаљујеш ватру“...

А ја нисам палио ватру да нешто што пре плане – него да кресне вар-ница, да се у људима разбукти осећај за претке, да се пробуде успаване са-вести, помери недодирљива власт и некако призове памети и приволи да нешто уради, бар оно што не раде њене установе и институције, а пало је на нејака плећа поштовалаца културно-историјског наслеђа, ентузијаста, ретких донатора и заљубљеника у традицију Старог Влаха.

На неке критичаре се нисам ни освртао, а са другима сам излазио на крај бритком речју и оним питањем с почетка овог текста. У избегавању уредничких маказа у локалној новини или изговора да недостаје простор, помагалао ми је искуство и лукавство старовлашких шерета. У „Вечерњим новостима“ ове теме су стизале на ступце према концепцији дневне но-вине – зависно од актуелности, садржаја и то као вест, извештај, репорта-жа...

Текстови су настајали, а и књига, захваљујући подршци бројних саго-ворника, али и читалаца новина, сарадника и сабораца у низу акција, па

9

школских другова треће генерације матураната нововарошке Гимназије (1967/68. ) и поштовалаца српске традиције, који су ме подсећали да смо у прошлости мало писали и записивали, а најмање од тога сачували за потом-ке.

Фотографије о историјским личностима и догађајима преузете су из публикација из којих су и наведена сведочанства, док је део позајмљен од музеја из Ужица, Чачка и Пријепоља. Снимио сам највећи број фотографија везаних за догађаје у последњих 30 година, а део су ми уступили фоторепор-тер Раде Прелић и актери догађаја.

Књига „Дозивање предака“ је дуг Старом Влаху, прецима и потомцима.

30. марта 2015. годинеДрагољуб Гагричић

ПЕРОМ ПРОТИВ ЗАБОРАВА(Записи o затирању трагова историје и брисању догађаја и

људи из памћења народа, заблудама и бешчашћу, али и буђењу успаваних савести и слушању гласа предака на

трагу духовне обнове и бриге о баштини)

13

Поглед искоса

ЗАБОРАВЉЕНИ ЈУНАЦИ • Прошлост обавезује, а нововарошки крај ничим не чува успомену, нити освежава ceћaњe на учеснике ослободилачких ратова Србије 1912-1918. године!

Широм Србије ових септембар-ских дана низом манифестација обележава се седам деценија

од пробоја Солунског фронта, којим је Српска војска започела завршне опера-ције за ослобођење своје земље и ка-сније yједињење јужних Словена у једну државу! Оживљавају се сећања на сјајне странице националне историје, на јуна-ке што су животе дали бранећи право на спободу и људско достојанство.

У нашем крају, међутим, ни трага, ни речи о том времену. Ни на једном ме-сту није одата дужна пошта, нити поме-нут Велики ослободилачки рат, ни до-принос овог краја. А стотине редова и добровољаца крварило је на Дрини, Вардару, Крфу, Кајмакчалану... Многи су на браник отаџбине одлазили још голо-бради, а на огњиште се враћали као остарели људи, тек пошто су посвршава-ли ‒ три рата.

Чудан заборав, немар, шта ли... ? Само једна спомен-плоча (на школи у Јасенову ратницима 1912-1918. ) потврда је да смо их заборавили! А са њима би требало, док је света и генерација, да се потомци поносе.

Ови септембарски дани су и прилика за подceћaњe на још једну нашу велику бруку. Устанички и спободарски крај не чува успомену на славног зе-мљака ‒ Петра Бојовића.

Војвода Петар Бојовић (1858-1945), рођен у селу Мишевићи, иста-кrнyти је војсковођа у ратовима Србије (1876-1918). У бапканским ратовима био је начелник 1. армије, а у Првом светском рату командант 1. армије и

Име за легенду: војсковођа Петар Бојовић

14

начелник штаба Врховне команде на Солунском фронту. Једини је командант армије у свету који је рањен на фронту у Првом светском рату.

Овом великану Београд (кога је ослободио 1918. и бранио 1941. ) по-дарио је ‒ улицу. Нова Варош ‒ ратников завичај ‒ ни улицу?! Истина, када су оно пре осам година дељени називи градских улица било је предлога да јед-на понесе име познатог и признатог ратника, да се тако, уз подсећање, чува од заборава име и дело из славне прошпости. Међутим, тада се није омануло само у овом случају, већ су у једностраном и површном послу, са малим ар-шином у времену, заборављене и друге личности нововарошког краја, чија је улога била значајна у борби за опстанак, слободу, писменост и културу наро-да.

Јунаци два балканска и Првог светског рата из нашег краја заслужују пристојно oбeлежје. Можда је за то прилика 80-годишњица ослобођења Нове Вароши (октобар 1912-1992. ) или неки други датум. Или, као што је то леп обичај у другим срединама: да се подижу споменици ратницима ослобо-дилачких ратова од 1912. до 1945. године.

Уосталом, ова рубрика је и написана ради два питања: зар је велико дело заборављено и како испунити део узвишеног дуга?

(„Златарске новости“, 22. септембар 1988. године)

15

Суочавање са истином: о називима улица

НАОПАК „РАСКИД” СА ПРОШЛОШЋУ *Векови су протутњали Новом Вароши и околином, а од 44 улице у граду, 37 их носи имена бораца, јединица и датума из НОБ-а. Имамо ли моралне храбрости за промене: да се град подичи и именима националних бораца и културних радника – Рашковића, Бојовића, Вараклије, Томића?

Судећи по називима улица у Новoj Вароши, историја овог града (и краја) почиње од 1941. године. Од 44 улице, чак 37 их носи имена партизан-ских бораца и датума из НОБ-а! Историја се, дакле, понавља на овим

просторима: увек почиње од победника! А могу ли се заборавити заблуда, неправда, то што се пре десет година у крштавању улица пажња поклонила само делу новије историје, то што називи улица не одражавају историјски и културни идентитет града. ? Ако ништа друго (!) повод је предстојећи попис (априла 1991. године) и обавеза сређивања документације и давања назива и обележавања улица, израда катастра улица и кућних бројева. Нова Варош има нових и безимених улица: I нова (код школе), на Браношевцу, Шанцу.

МАЛИ АРШИН У ВРЕМЕНУ

У јесен 1980. године скупштинском одлуком прихваћен је предлог ко-мисије за доделу имена улица. Мали број грађана, културних и јавних радни-ка, добронамерно је упозорио на критеријуме приликом одређивања имена улица, на скоројевићко понашање и толико имена у славу једне генерације, на наопак раскид са прошлошћу... Међу тим храбрим и разумним био је и публициста и истраживач прошлости нашег краја Вукоман Шалипуровић (умро пре осам година), који је писао у нашем листу:

- Имена улица у Новој Вароши дата су са мало студиозности и разми-шљања, са доста једностраности, површности и са малим аршином у времену. Више се водило рачуна да буду заступљене породице које живе или су живе-ле у Новој Вароши, а учествовале у НОБ-у него што су одабиране личности које су одиграле значајну историјску, културну и политичку улогу у Новој Вароши и нововарошком крају... Имена улица дата су тако да човек добије утисак да је Нова Варош постала после Другог светског рата или пред сам рат, да је пре тога није ни било. Векови који су протутњали Новом Вароши и околином, буне, године борбе за опстанак и слободу, борбе за своју народну писменост и кул-

16

Доказ кратке памети: заборав, немар, Стари Влах није био пуста утрина

17

туру, борба против феудалног израбљивања и економског пљачкања нису за-ступљени у називима улица. Таман тако да је Нова Варош и њена околина била пуста утрина, без народа, његове борбе, културе и историјске прошлости.

Упозоравајући на недостојан однос града да из историје и памћења народа брише догађаје и људе, Шалипуровић се осврнуо и на чињеницу да се у давању имена улица, уз сервилност НОБ-у, провлачила и необјективност.

- Има заступљена по два партизана из једне куће, имају по два брата, има бројних имена партизана који су били добри борци, али се нису ни у чему појединачно истакли да добију улицу, док су изостављене личности које су имале далеко већу улогу и значај у НОБ-у.

ПРЕКСКОЧЕНА ИМЕНА

• Оснивачу rрада, Скендер-паши Ђеновљанину, Нововарошани су дали ‒ сокаче? У уличици поред џамије готово да нема места да се ока-чи табла са наэивом.

• Ако су у одабирању имена улица прескочени Немањићи (који су у овим крајевима владали близу триста година и оставили видног трага и осигурали опстанак српског народа), како се догодило да се за-бораве кнезови Рашковићи иэ Штиткова? Они сy Старим Влахом упра-вљали четири века, дизали три устанка за ослобођење, одржавали ма-настирске школе и зa књиге ишли у Русију.

• Зар Карађорђе и његови устаници (војвода Стојан Пуцар из Др-мановића), пa Раоничка буна, Јаворски рат, мајор Илић и имена уз по-моћ којих је народ опстао на овом уклетом тлу нису заслужили улицу?

• Зашто су се прећуткивали ослободиоци из 1912. године, добро-вољци и црногорска војска која је крварила по овим врлетима, као и они што су за нас и отаџбинy толико учинили од 1914-1918. године.

• Без улице у родном крају је јунак и патриота воjвада Петар Бо-јовић... Кад ћe град са лица опрати такво бешчашће?

• Даскал Михаило Вараклија, први учитељ у Новој Вароши, био је и вођа раје и набијен на колац у Травнику (као и кнез Тимотије Бориса-вљевић).

• Дамљан Кубуровић, дугогодишњи национални и просветни до-бротвор, заслужан је эа подизање цркве и школе у Новој Вароши.

• Јован Томић, рођени Нововарошанин, први је професор Универ-зитета и академик иэ Стapor Влаха. Један од твораца научне и критичке историје, аутор преко 24 књиге, руководио је Народном библиотеком у Београду, а преко Албаније пренео најважнија дела, па и „Мирославље-во јеванђеље“, најстарију књигy у Срба.

• Нисмо, дакле, биљка без корена.

18

КОРЕНИ И ОЛУЈЕ

Сада, у време кад је све подложно критици и преиспитивању, без ро-бовања табуима, кад се схватило да „ништа није свето“ - сасвим је нормално да се прочешљају и називи улица. Очигледно је да они који су овај посао радили пре десет година нису били достојни задатка. Имена улица кројили су без довољно знања и мудрости, али по мери власти, уз додворавање „угледницима“, па су зато векови у историји нашег краја тако ништавни у по-ређењу са оним што су учинили борци последњег рата.

Без намере за омаловажавање тог периода (а аутору ових редова си-гурно ће се много шта прикалемити) не може се занемарити чињеница да су пре десет година самољубиви представници те генерације (и њихови потом-ци) своје раздобље прогласили – највреднијим, а да су на готово све раније ставили тачку. Но, сведоци смо да споменици у славу једне генерације у новој друштвеној клими нису издржали историјску проверу! Онај ко заборавља дела минулих генерација не може рачунати на бољи однос према својим споменицима.

Како сакупити довољно МОРАЛНЕ ХРАБРОСТИ и – не тражећи кривце за досад урађено – одбранити прошлост Нове Вароши и трагове, поред оста-лог, оставити у називима улица? Да се град и тиме подичи!

Јер, кад нам одузму историју и почупају корене из којих извиремо, шта ће нас чувати од нових олуја?

(„Златарске новости“, 4. октобар 1990. године)

Исправљање неправде ‒ од 44 улице у граду, 37 их носило имена бораца, јединица и датума из НОБ-а

19

Немар затире трагове историје на Јавору

ШАНАЦ У КРОМПИРИШТУ

Споменик мајору Илићу и у непосредној близини Kapaђорђев шанац на Јавору зарасли су у коров. Стаза којом се са пута Нова Варош ‒ Калипо-ље ‒ Ивањица прилази белегу на планини оштећена је тракторским гу-

мама и плуговима. Ледина у близини камене пирамиде је узорана, а раоници су пришли шанцу на раздаљину у којој су зараћене стране бацале пушке и потезале јатагане или се хватале у коштац и за прса?!

Намерници који долазе да запале свеће крај споменика највећем ја-ворском јунаку из рата Србије за независност (1876. године) или да се покло-не сенима предака из Јаворског рата, најчешће овај немар прокоментаришу речима: „Срамота, брука потомства, штета... "

На некадашњем саборишту, где се народ Старог Влаха окупљао у неде-љу пред Видовдан ‒ кромпиришта. Њиве, кажу, из задружног имања враћене сељацима, a oни у небризи државе за траговима историје ‒ стигли раоницима до шанца. Пре три године обновљен је сабор раније укинут по заповести из комитета ивањичке, нововароше и сјеничке општине "да нe би долазило до међунацноналних сукоба". Међутим, већ следеће rодине сабор су кафеџије преселиле на Кушиће, правдајући то тескобом и кромпириштима око шанца.

Немар – Карађорђев шанац на Јавору

20

- Шанац на Василијином врху, изграђен у доба Kapaђopђa, у каснијим бојевима дограђиван и поправљан, најочуванији је шанац у Србији ‒ тврдио је Миодраг Соколовиiћ, историчар републичког Завода за заштиту споменика културе, пре три године у перо аутору ових редова. ‒ Шанац на Јавору је у далеко бољем стању него шанчеви на Делиграду и Иванковцу. Треба сачува-ти аутентичност амбијента за часове историје...

Вапај историчара личио је нa зов изгубљеног у планини. У времену без времена, животарењу по рецепту "дан и комад", те историјске међаше забо-равили су Месна заједиица Кушићи, школа која се дичи именом мајора Или-ћа, а не брину ни општина, ни држава?!

- Почнем летос да косим шанац, а намеравао сам да уредим простор око споменика Илићу. Али, отераше ме радници Задруте "Јавор" из Кушића. Веле да је то њихово земљиште, ‒ каже шумар Борко Брадић, станар обли-жње шумарске куће. ‒ Ех, некада је око споменика била ограда од брезових облица, уређена прилазна стаза, било милина доћи на вис...

Споменик мајору Илићу и јаворским јунацима подигло је захвално по-томство добровољним прилозима 1907. године. Мајор Михаило Илић, Јаго-динац, командант Ужичке војске, у 31. години живота преселио се у легенду и песму народа Старог Влаха. Xpaбpoшћy и пожртвовањем заштитио је народ од покоља и ложара, као и збегoве Срба који су стигли преко Увца и Лима и са Пештери, одбијајући наређење да се српска војска повуче ка Ивањици, Пожеги и Јелици, после снажног продора Турака са границе на Јавору.

- Ако Мучањ изгубимо, онда смо изгубили цео Ужички округ! Ја Мучањ не дам и само преко мене мртва могу га Турци заузети!

Овако је мајор Илић отпоздравио на нарећење командуjућeг ратишта и у тренутцима бежаније, кад се многима чинило немогуће, са делом војске организовао одбрану природне тврђаве Мучањ, утврдио шанчеве на Чемер-нuци, одбио налете далеко надмоћиијег непријатеља и потерао га ка грани-ци. Пред одлучујућу битку нa Чемерници Илић је, како бележи ратни хрони-чар Мита Петровић, издао последњу заповест:

- Ова се борба мора водити на смрт и живот! Од њеног значаја зависи-ће судбина не само Кушића, но Ивањице, Ариља, Пожеге, једном речју целе Србије... Ми нећемо ово место напустити никако! Ми ћемо га до последњег бранати! Ми морамо као Срби, као синови ове земље, да овога часа сјајно испунимо своју дужност, па нека наши унуци виде да смо се овако јуначки борили као наши дједови...

И осташе песме: "Ој, Илићу, други Обилићу"; "Ој Голијо, јел ти жао, што се Јавор опевао, / Опевао, па нека је, Илићева заслуга је... "

Xoћe ли овај запис у "Савиндану" подстаћи акцију против "страдије историје на Јавору" или пробудити успаване савести? Шта ћe нас бранити од нових олуја кад заборавимо корене и затремо трагове?!

(„Савиндан“, број 10, Пријепоље, 2000. године)

21

Све чешћа злоупотреба ликова са милешевских фресака

БЕЛИ АНЂЕО ЗА ШАНКОМ И Свети Сава на недоличним местима: кафанским календарима, кесама. Прелази се и преко две одлуке Синода СПЦ и Завода за интелектуалну својину, а недостаје Закон о заштити културне баштине

МИЛЕШЕВА ‒ Чувена фре-ска из манастира Миле-шева, Бели анђео, ре-

мек-дело средњовековних жи-вописаца, без знања црквених власти постала је заштитница бaнкарских рачуна. Поред холо-грама на око 200. 000 хиљада картица удружених банака, сти-гла је и на авионске карте једне агенције, па на хало картице...

У Милешевској епархији упиру прстом на светогрђе и по-модарство, тражећи да се зауста-ви снажан талас комерцијализа-ције црквених имена и симбола. Већ је спреман подугачак списак злоупотреба ликова са фресака немањићке задужбине.

- Многима нису свете ни такве светиње као што су Миле-шева, Бели анђео и Свети Сава. Скрнаве их штампајући на недо-личним местима и уновчавајући, - вели владика милешевски Филарет. - Фре-ска Бели анђео, проглашена за «слику миленијума», на једном рекламном материјалу одштампана је окована гвожђуријом, лик просветитеља Светог Саве свукуда се повлачи, штампа по календарима кафана, на кесама... Нико не пита Епархијски одбор, нити Синод СПЦ...

Да би спречили комерцијализацију црквених симбола и имена, у Ми-лешевској епархији затражили су помоћ стручњака за ову област, као и адво-ката.

Сузе Белог анђела – због окова и латинице

22

- Свака црква у свету има право на заштиту личних права која је иден-тификују као носиоца морала и духовне културе. Да би права била предмет заштите у већој мери, Свети Синод СПЦ је донео две одлуке о заштити имена и ликова светаца. Такође, ликовне творевине које се налазе у српским пра-вославним црквама нико не може користити у комерцијалне сврхе без одо-брења, - истиче београдски адвокат Миленко Манигодић.

Подсећајући да је Завод за интелектуалну својину, схватајући потребу да будемо једна културна, цивилизована средина и да поштујемо права СПЦ, донео одлуку да се штите та права, Манигодић апелује на доношење Закона о заштити културне баштине, уз потребу да друштво одлучније реагује на повреде.

- Постоји још један правни основ – напад на углед, напад на смисао, напад на достојанство СПЦ и светих лица и тековина духовности – па би тре-бало убудуће да привредни субјекти знају да ће бити кажњени због неовла-шћене употребе тих личних права и злоупотребе назива у неморалне сврхе, ‒ наглашава адвокат Манигодић.

(„Вечерње новости“, 15. децембaр 2003. године)

ПРОХОР

- НЕДАВНО је Виши трговински суд у Београду донео правоснажну извршну пресуду, јер је једно предузеће име свеца Прохор Пчињски узе-лo за назив минералне воде.Суд је сматрао неукусним и скрнављењем што су у име свеца, које је заштићено, ставили хемијску формулу воде - истиче Манигодић.

23

Поглед искоса

ШАНЧЕВИ У ТРЊУ

Један стари учитељ је, одлазећи са ђацима подјаворских школа крајем пе-десетих и почетком шездесетих година прошлог века на излет на Кара-ђорђеве шанчеве на Чемерници и Јавору, започињао час историје овим

речима:- Децо, пазите, газите по костима јунака... Тај ехо ми још одзвања, а и присетих га се ових дана, у предвечерје

научног скупа „Први српски устанак и Рашка област”, који 26 и 27. јуна у но-воварошком Дому културе организује Милешевски културни клуб „Свети Сава”. Чини ми се да је то права прилика да се, уз осветљавање пламена и одјека Карађорђеве буне, која прозбори и о томе зашто Стари Влах и Нова Варош, као његово средиште, немају трајног белега таквом историјском ме-ђашу, као ни коначном ослобођењу од турског јарма 1912. године.

Данима покушавам да докучим (и подсетим) да ли ће неко од оних што проучавају прошлост и материјална сведочанства Карађорђеве буне у свом раду успоставити копчу са данашњим временом и одговорити зашто затире-мо шанчеве и трагове устаника и бојева, те рећи шта би у последњи час тре-бало урадити да се сачувају сведочанства оних што су, како рече песник, „више волели нас него себе”.

Једни раскопали, други уређују ‒ Карађорђев шанац изнад Нове Вароши

24

На срамоту истраживача прошлости, учитеља завичајне географије и наставника историје, као и институција које треба да брину о прошлости и чувању народног блага, шанчеви расути од Чемернице и Јавора, на ободу Сјеничког поља и падинама Златара, до пријепољских села Косатица и Стра-њани – заборављени су, запуштени, зарасли у трње, ничим обележени...

Да ли ће домаћини научног скупа повести учеснике до пола километра удаљених Карађорђевих шанчева изнад града. Онај ближи немаром је одав-но освојен: ров му је годинама сметлиште, бедем на више места раскопан и пресечен... Други зарастао у чечаре, а могао је бити туристичка атракција и учионица...

Слушао сам минулих месеци неке одборнике нововарошке СО како се о српству бусају у груди и грлато критикују програм обележавања 200-годи-шњице Првог српског устанка у Србији. А шта су урадили пред својим прагом и носом?!? Зар су тако брзо заборавили да су пре две године одбили предлог да се школи у Акмачићима врати назив „Карађорђе”, који је носила пре 6о година!?Је су ли били недорасли задатку, је ли то тада било инаћење са со-бом, надгорњавање преко страначких ровова и шанчева или губљење рабо-ша од памети?!

Шта нам се то догађа? До када ће трајати време наше кратке памети, наопаког раскида са прошлошћу, немара и заборава? Испуњење дуга према прецима нас чека!

(„Златарске новости“, 24. јун 2004. године)

25

Последњи час за заштиту цркве брвнаре у Кућанима

У ГОРИ, А ПРОКИШЊАВА • Уз славски колач, на Малу Госпојину, прота Богољуб Симеуновић још једном подсетио мештане на немар према богомољи • Милан Шуњеварић из Ојковице понудио јапију за рогове и шиндру

Све нам је прече, осим храма. Погледајте у каквом стању се налази…За ово смо ми криви… Позивам све људе добре воље, да помогну, према могућностима, да уредимо цркву, како доликује светињи…

Погледајте какве су туђе богомоље…На Малу Госпојину, у Кућанима, после литургије, причешћа и ломљења

славског колача, свештеник Жичке епархије Богољуб Симеуновић прекори окупљене у порти цркве брвнаре у Пети. Већина присутних погнула главе, ломи прсте док се измаглица мота по висовима и између 26 стабала четина-ра око цркве.

Поред улазних врата у цркву, на бронзаној плочи натпис: „Овај исто-ријски споменик под заштитом је државе. Завод за заштиту и научно про-учавање споменика културе НРС, Београд“.

ТРУЛИ СТУБОВИ И ШИНДРА

А каква је заштита, држава и народ!? До цркве у Пети стиже се са Лешке превије и старог пута за Јасеново уз два путоказа написана – латиницом!? Прекиде се конопац кад звонар повуче да звони, а лелујају четири стуба зво-ника. Труле стопе стубова, мештани веле да нису од правог луча, већ неке тањичи… Пред црквом ни струје, ни чесме…

Маховина на шиндри не може да сакрије десетине рупа и труловину. Прокишњава кров, цури вода низ брвна што су издржава зулуме и векове. Да ли ће рогови бар још зимус издржати северац и снегове Муртенице?

- Први пут сам овде и дајем кров за цркву, - огласи се Милан Шуње-варић, из Ојковице, док младеж и старији целивају крст у протиној руци и узимају нафору. - Ко се разуме у грађевину, нека дође и у мојој и имовини брата Вула - бира чечаре. Колико треба… Наћи ћу и ко ће да иструже јапију за богомољу…

Драгомир Писковић рече да ће воловском запрегом извући балване на пут, а неко предложи да би требало продати смрчу, па купити – боровину. Киша и домаћице пожурују да се седне за трпезу. Прилика је да се подсети

26

Чека дародавце и неимаре – црква у Кућанима

ВЕНЧАЊЕ

У цркви брвнари прошле године је било прво венчање: брак су пред олтаром склопи-ли Славиша Јојић и Косана Ја-џић. Прота Богољуб венчаће 7. октобра Ивана Поповића и Ду-шанку Курћубић.

Домаћини славе на Малу Госпојину, Радољуб Мар-ковић и Радмил Димитрије-вић, предали су колач Филима-ну Јојићу и Владу Брковићу, а 2008. године та част је припала Југославу и Ивану Поповићу.

Двери цркве ‒ рад сликара Симеона Лазовића

27

на време кад је цркву било тешко направити, али сигурно још теже – сачува-ти.

ЂЕ СИ, ЛУКА, ДАНАС?

- Стара је 270 година, брвна старих борова тесана доле у месту зва-ном Геговина или Кладе, па овде црква склопљена за ноћ, ‒ казује Ђорђе Грбић (68) народно предање. ‒ Чули Турци и на коњима пошла четворица да је сруше. Оног првог, што је мало био измакао и покушао да одвали врата неким гвожђем, потеже Лука Грба, кућа му била десетак метара испод бого-моље. Стоји то гвожђе и сад у цркви. У мртве руке Турчину Лука тури угарак, а кад она тројица стигоше и то виђеше, повикаше: „Светиња, не дирај!“. Не смедоше ударити, већ заждише натраг…

- Е, да нам је данас један Лука, само да вас поћера... Зарастосмо у гору, а црква кисне, ограда трула… Засучите рукаве, мудровање и небу до-јадило, па се љути на ову славу и празник, - говори у браду и мараму старица.

У књизи „Молитва у гори“, у издању оног Завода што се помиње на плочи, записано је да је црква у Кућанима најмањих размера међу црквама брвнарама у Србији и да су њене двери дело чувеног сликара Симеона Ла-зовића, рађене највероватније 1780. године.

(„Златарске новости”, 22. септембaр 2006. године)

28

Исправљена неправда према реци Увац

ИМЕ ОСТА У ЈЕЗЕРУУвачко језеро чува успомену на реку које више нема, а снагу јој пију турбине три централе

Име Увца, реке којој су неимари, како је то певао један полимски песник, у срце побили три бране, па кањон потoпила три вештачка језера и готово је нема на географским картама, чуваће – Увачко језеро. У недавно објављеном водичу кроз културно-историјску и природну

баштину четири општине југозапдне Србије и на карти Туристичко-спортског центра „Златар“, прво у низу три језера од извора Увца носи име – Увачко. Замењен је ранији назив Сјеничко језеро.

- Коначно је, после 28 година, исправљена грешка и неправда према реци Увац које више нема,- наглашава Мићо Роговић, директор ТСЦ „Златар“ у Новој Вароши. - Картографи су погрешно уписали име језера, а две послед-ње године је трајала акција заљубљеника у реку, локалне управе, Туристичке организације и Фонда „Белоглави суп“ да припремимо документацију и по-штујемо одлуку градитеља ХЕ „Увац“, да именом Увачко језеро чувамо успо-мену на лепоту кањона, брзака и вирова реке коју су потопила три вештачка језера.

На Растокама, месту где се Увац растакао у два рукавца, а мештани села између Јавора и Златара га бродили, средином седамдесетих година про-шлог века огласиле су се мине. Неимари су подизали трећу брану у кориту плаховитог пештерског делије, а објекат је у документацији стручњака имао радни назив ХЕ „Сјеница“. Централа је на територији Нове Вароши, језеро се простире и у атару Сјенице, а кажу да је имену кумовао неки политички моћ-ник.

УШЋЕ НА ИЗВОРУ

Увац, највећа притока Лима, јединствен је у Србији (а реткост у свету) по томе што је хидроенергетски потенцијал реке искоришћен го-тово у потпуности. У средњем и горњем току су Радоињско, Златарско и Увачко језеро, а тунелом дугим девет километара вода је кроз брдо Ки-тоња спроведена на турбине ХЕ „Бистрица“ и улива се у Лим 25 киломе-тара пре старог ушћа.

29

- Пред свечано пуштање у рад агрегата, у октобру 1979. године, раднич-ки савет „Лимских ХЕ“ је донео одлуку да се трећа централа на Увцу зове ХЕ „Увац“, а њено језеро – Увачко. Била је то жеља градитеља и запослених у „Лимским“, као и руководства ЕПС-а, а предлог је образложио Тико Љујић, тадашњи директор ЛХЕ - кажу у „Лимским ХЕ“.

Изградњом земљане бране од 110 метара (највиша у Србији) створено је језеро дуго 27 километара са 212 милиона кубика воде, која покреће агре-гат снаге 36 мегавата и производи годишње 70 милиона киловатчасова стру-је. Картографе тада, како претпостављају у Новој Вароши, нико није обаве-стио о новом називу, па су у документима и „оптицају“ била два имена.

Мапа нововарошке општине са туристичким потенцијалима и култур-но-историјским наслеђем, коју је, уз помоћ сателитског снимка, припремила беогрдска фирма „Београф“, а намењена је посетиоцима краја, ускоро ће се наћи и у свим школама и ђачким торбама.

(„Златарске новости”, 7. децембар 2007. године)

Увачко језеро и брана на Растокама

30

Под Јавором испуњен завет предака и васкрсла Дубница

ИЗ КАМЕНА ГОВОРЕ ВЕКОВИ

Под Јавором је испуњен један од завета предака: обновљен је похарани и запустели манастир Дубница. Из камена говоре векови, под Камени-цом и долином Вршевине одјекују звона. Дубница поново светли на

спасење своме народу. После пет година труда мештана, помоћи Милешевске епархије и број-

них дарова приложника, у Божетићима је, минулог лета на Благу Марију, вла-дика милешевски Филарет са свештенством и монаштвом освештао Дубницу.

Дубница је први мананстир у општини Нова Варош који је обновљен и предат у аманет и наслеђе потомцима, а трећи у кањону Увца (после Увца и Дубраве, на падинама Златибора), док неимаре чекају Света Јања и Ојковица. Започео је нови живот светиње коју је, на темељима старије богомоље поди-гао српски патријарх Гаврило Рашковић (1595 – 1659). Васкрсла је светиња за којом је три и по века вапио партијарх Гаврило, обешен од Турака у Бурси, у Малој Азији.

Дубница и остаци осталих манастира у кањону Увца, некадашњег вели-ког духовног центра, сведоче о животу, стваралачком заносу и прегнућу па-тријарха Гаврила и осталих наших предака, о њиховој умности и мудрости…

Знали су наши преци где су Богу цркву подизали, знали су да у пасив-ним и за живот тешким условима само црква може сачувати и утврдити ог-њиште њиховог народа.

Манастир је чувао и спасавао страдајући народ, заједно са њим стра-дао, али и одолевао, чувајући веру народа у будућност. Спаљена и похарана, Дубница је у тами векова била неугасиво кандило у срцу Старог Влаха, тапија немањићке земље. Народ се у ропству окупљао у потаји на развалинама, кришом крштавао и венчавао. Гореле су свеће за живе и мртве, призиван Бог да врати живе са ратишта, да изагна освајача, да подари новорођенче, да опрости грех... Тражило се исцељење од невере, од мржње, од злобе, од деоба... Код манастира долазили хајдуци, комите, јатаци, кириџије, збегови... И разносио глас о скорој буни и устанку.

Дубница је једно од оних светих места којима су се верници враћали и са којима су живели и у временима када се мислило да су уништена и да више не постоје. Па и у време слободе, кад се на обездуховљењу и осиромашењу читавог краја радило деценијама.

Дубница је зидана из вере и љубави. Тако је и обновљена, упркос не-маштини. Неки упорно питају колико то кошта. Нека рачунају (ако имају вре-мена и дара). Нису (уопште) битна средства, него оно најважније што је уло-жено у Дубницу: нада да вера предака није у људима устукнула пред дана-

31

шњицом. Дубница је и прича о нашем менталитету и односу према културно-историјском благу. Мало смо у прошлости писали и записивали, а најмање од тога сачували за потомке. Храм је дуго чамио у грању јасења, а обнова представља (вредан) дар на олтару српске духовности, српског трајања и по-стојања на рашкој ветрометини. Нашли смо се, дакле, у тотално надреалној ситуацији ‒ да се хвалимо нечим што би требало да се подразумева.

Храм је обновљен коришћењем традиционалних материјала при зида-њу – камена и сиге. И тиме је, између осталог, означена тенденција враћања идеалима и принципима који су били положени у темеље наших храмова зиданих од доба Немањића и даље, кроз период турског ропства. Ти идеали учинили су њихове темеље необоривим и учниће да и овај храм буде нова кула светиља у српском народу и стуб за који ће се држати у бурама и олујама.

Поред остатака старог конака, у Дубници је подигнут конак и после три века стигао је први монах – архимандрит Макарије из манастира Светог Ни-коле у Прибојској Бањи. Дошао је са четири деценије монашког живота у познатим српским лаврама ‒ у Студеници је провео 28 година, па 12 у Миле-шеви и Бањи.

- Хоћу да остатак живота, колико ми Бог подари, проведем у монашком тиховању, да посветим живот што више могу Богу и молитвама и да се при-

Почетак на рушевинама – пројектант Вељко Вучковић из Краљева и каменоресци из Сирогојна

32

премам за прелазак из овог привременог у вечни живот, ‒ појашњава отац Макарије долазак у села под Јавором. - Дубница је душу дала за тиховање, а није далеко, а ни близу, што би народ рекао...

На питање може ли, због терета година, издржати самоћу и зиме под планином, отац Макарије одговара:

- Па монах сам!И наложи се ватра. Даће Бог да ова светиња некога позове, да га Бог пошаље, па нећу бити сам...

Дубница је пропевала после три века, али предстоји још много посла да би се вратио стари сјај духовном средишту и саборишту народа Старог Влаха. И када то, уосталом, није било посла у српским манастирима... Зима је само предах за договор о прикупљању материјала за пролећне радове на уређењу порте, подизању ограде, мањег воћњака и врта. Да се може доче-кати ходочасник и намерник. Великој реци дародаваоца, који су наговорени прецима и умољени потомцима, обновили светињу насталу у најтежим да-нима за наш народ и православље, придружују се нови приложници.

Манастиру Дубница у питомој долини реке Вршевине, на 20. киломе-тру пута Нова Варош ‒ Божетићи – Штитково – Ивањица, У средишту седам села, Јаћим Радишић даровао је 1,20 хектара земље, а док је пет ари испод рушевина светиње отето из чељусти бирократије и државне администрације и уписано као имовина манастира ‒ потрошено је пуно мaстила и поцепано опанака.

Јаћим Радишић, Мићо Зорић и Драгољуб Гагричић ‒ добитници

Ордена Светог Саве за труд у обнови Дубнице

33

Недавно је затражено да држава манастиру уступи 2,8 хектара земљишта, које су мештани пре 85 година поклонили за дворишта школе у оближњој Дебељи, пре две деценије пресељеној на Борови-ту Главицу, сеоски центар. Не би држави омалило ни кад би (пошто немилице даје за скијалишта) уступила који хектар нека-дашњих сеоских утрина, са којих сада оморике крчми Шумско газдинство.

Народ каже да конац дело краси, па Драгиша Милосављевић, историчар умет-ности Народног музеја из Ужица, припре-ма монографију Дубнице, коју ће издати Милешевска епархија и општина Нова Варош. Уз предања и записе о судбини и обнови манастира, прикупља грађу о кти-тору Дубнице патрихарху Гаврилу, знаменитој личности српске историје и духовности, обновитељу цркава и манастира у долини Увца и Лима.

Дубница је за председника Иницијативног одбора за обнову имала се-љака – Слободана Радишића. Неки су се чудили откуд земљорадник, а сеља-ка у вермену, везеним чарапама и ђоновим опанцим нису се стидели они са којима је покренуо иницијативу и са којима је касније био члан Грађевинског одбора.

А Слободан је био пример и углед вере и побожности, несебичне љу-бави према својој цркви и православљу, чувар традиција и ватрени поборник враћању коренима предака.

‒ Не би жалио да умрем, само да ми је дочекати да Дубницу видим под кровом! – говорио је у многим приликама, али и понављао завичајну муку и жељу док је са инцијаторима обнове обијао прагове молећи за подршку, пројекте, одобрења, да се сломе бирократске заврзламе и спо-рост оних који би требало народ да подстичу на обнављање културне ба-штине.

Са 86 година живота Слободан је посвршавао многе послове, а у гроб је однео велику рану – није дочекао да види кров и обновљену светињу. Смрт га је затекла на ногама, на Томиндан пре три године. Сахрањен је на гробљу крај манастира о чијим је зидинама бринуо у време кад је црква била одгур-нута на маргину свих друштвених збивања. Његово прегнуће оставило је ама-нет обновитељима манастира, потомцима и Грађевинском одбору Дубнице, на челу са Мићом Зорићем, директором „Златарпласта“ из Бистрице, да се Дубница што пре врати у њедра народа, да се у тренуцима, кад није било

Домаћин Слободан Радишић

34

пара ни за храну мајсторима – ископа који динар и намири дуг за грађевински материјал, дневнице...

Слободан је био угледни домаћин и комшија, поштовани саговорник, радо виђен и дочекиван гост. Био је отресит, разборит и речит, спреман за шалу. Окаљен у старовлашкој школи живота, учио је младе и оне који су за-басали – да не славе туђу славу, да траже вила око својих њива, да нема ни-шта горе него ко плитко мисли и плитко оре... Залагао се за народну слогу и подсећао да многа зрна гомилу начине, да с поточића вода придолази, да море изворима почиње...

(Ревија „Савиндан“, број 18, Пријепоље, 2008. године)

35

Сабор на Јавору, крај Карађорђева шанца, у недељу пред Видовдан, дуже од века окупља народ Старог Влаха

НА РАПОРТУ КОД МАЈОРАСветковина код споменика мајору Михаилу Илићу (1845-1876) из Јагодине и јаворским јунацима

ЈАВОР - У недељу пред Видовдан одржава се народни сабор крај Карађор-ђевог шанца и споменика јунацима Јаворског рата и мајору Илићу, испод највишег јаворског виса, Василијиног врха.

Сабира се народ Старог Влаха дуже од века, с мањим прекидима, да саборује недалеко од раскрснице путева за Ивањицу, Нову Варош и Сјеницу, на месту некадашље царинарнице и карауле. Дођу да се поклоне сенима ратника, запале свећу крај надгробника и крајпуташа, прекрсте и пољубе бели обелиск, уз речи: „Бог да им душу прости, вечна слава и хвала им!”

На споменику који је, на предлог Јована Ђуровића, управника царинар-нице на Јавору, добровољним прилозима 1907. године подигнут на месту где

Ој, Јаворе, не треба ти кише, јунаци те крвљу натопише...

36

се налазила костурница и крст, записано је: „1876 – 1877 изгинулим борцима на Јавору и Калипољу са јаворским јунаком мајором М. Илићем у ратовима за независност Србије 1876 и 1877 год. Благодарно потомство 24. јуна 1907.“.

Народна песма с колена на колено проноси кроз саборе и светковине предање о планини и завет предака: „Нема места, ни камена твога, да не чува јунака једнога, а највећи што је међу њима, њега мораш чуват вековима”.

- Нема славе, сабора, испраћаја у војску, или кад се у селима на Јавору и околини окупе дрвосече, рабаџије, кромпираши и малинари, а да не започ-не песма: „Ој, Илићу, други Обилићу... ”, да се не помене мајор Илић и њего-ви ратници, - подсећају у засеоцима Калипоља, на Јавору.

У 32. години живота мајор Михаило Илића(1845-1876), родом из Јаго-дине, камандант Друге ужичке бригаде, отишао је у песму и легенду. Памти се по томе што је на састанку главних старешина Ибарске војске у штабу у Катићима, у ноћи 22. и 23. августа 1876. године, плануо пред кукавичлуком команданта Илија Чолак-Антића, одбијајући наредбу да се повуче у долину Моравице:

- Ако Мучањ изгубимо, онда смо изгубили цео Ужички округ. Ја Мучањ не дам. Само преко мене Турци га могу заузети!

У ноћи бежаније мајор Илић је са својом бригадом похитао на Чемере-ницу и Мучањ да помогне Јеврему Вукосављевићу и Сими Петровићу, коман-

дантиама Ариљског и Карановачког батоњона у одбрани ових природних тврђава и „врата Србије”. Хроничар Мита Петровић је у „Ратним белешка-ма” забележио Илићеву запосвест у шанцу на Чемрници:

- Ми се морамо овде борити на живот и смрт. Ја нисам рад да се одав-де одступи ма сви изгинули... Од завр-шетка ове борбе зависиће судбина не само Кушића, но Ивањице, Ариља, Пожеге, једном речју целе Србије… Ако бих покушао да одступим и да вас изневерим ‒ пуцајте у мене... !

Одбрана Чемернице пред осам до десет пута надмоћнијим Турцима била је једна од најзначајних битака Јаворског рата. Мајор Илић је исте ноћи кренуо са војском пут висова, Ја-вора. Колико је жудио да их поврати, сведочи у успомена Илићев ратни

УЛИЦЕ И ШКОЛА

Мајор Илић погинуо је 24. августа 1876. године и три дана касније сахрањен код цр-кве Светог Марка у Београду, у гробницу коју је лично покло-нила кнегиња Наталија.После изградње Новог гробља, 1886. године, посмртни остаци мајо-ра Илића тамо су пренети, а из-међу два светска рата подигнут му је велики обелиск над гро-бом. Име мајора Илића носе улице у Јагодини, Београду, Ужицу, Новој Вароши, Ивањици и Ваљеву, а од школске 1963/64. године и основна школа у селу Кушићи, под Јавором.

37

друг Пера Борисављевић : „Сем Јавора и моје јединице Јеле, немам друге жеље”.

Команданта који је са сабљом у рукама кренуо на турски шанац, уз команду: „Војници, за мном”, два куршума су погодила у груди. Делило их је само пола сата од избијања српске заставе на врх Јавора.

И струне гусала памте и преносе славу мајора Илића: „Оста јунак вечи-то на стражи, испод виса који му најдражи - чува Јавор и шанце Вождове, Старом Влаху мотри на друмове”.

(„Вечерње новости“ 18. јун 2009. године)

Подсећање у славу и част јаворских јунака

38

Стари Влах без музејске збирке и истраживања богатог наслеђа

ОКРЕЋУ ЛЕЂА БЛАГУ ВЕКОВА

Велико заостајање општине Нова Варош на културном пољу у односу на околне градове и потребе најочигледније је у презентацији и заштити културно-историјског наслеђа, чувању традиција и неговању народног

стваралаштва, као и издавачкој делатности. Нова Варош спада у ретке градове који немају музејску или изложбену

збирку са експонатима и документима о прошлости. Административно и при-вредно седишта Старог Влаха још нема поставку која би из таме векова и заборава отргла догађаје и грађу и сачувала их за поколења, обогатила кул-турне садржаја и туристичку понуду.

Просто невероватан и немаран однос према благу векова. Још чудније да општина у срцу немањићке државе и на огњишту српске духовности није прикупила старине и драгоцености богатог наслеђа, нити подстиче ископава-ња и истраживања. А на овим просторима од вајкада су се, захваљујући зна-чајним комуникацијама, кроз све епохе сударале културе више народа и ци-вилизација.

Стела ‒ надгробни споменик на античком локалитету у порти цркве у Радоињи

39

Идеја да се у граду под Златром формира мала музејска збирка и при-преми изложба са документима и експонатима о прошлости, стара је преко три деценије. Али, за немар и нерад културним посленицима и онима који су их бирали годинама је изговор био недостатак кадрова и простора, док су неки од експоната нетрагом нестајали.

Када је, реновирањем старе зграде СО у Карађорђевој улици, вредно архитектонско здање спашено од зуба времена, представници власти гово-рили су да су створени смештајни услови. То је обрадовало љубитеље стари-на, културне и туристичке посленике и све који знају да нема пута у будућност без очувања трагова прошлости.

У јесен 2002. године Народни музеј из Ужица је, на иницијативе из Нове Вароши (међу којима је било залагање аутора ових редова), предложио ре-

ЗАТИРАЊЕ ТРАГОВА

Да ли је досадашње окретање леђа културно-историјском наслеђу само кратковидост и заблуда креатора културне политике и развоја града? Је ли им грех на души што су знали да нађу динар и за квази-про-јекте и програме кратког даха, не трудећи се да развијају свест о потреби истраживања, изучавања, прикупљања грађе?

Можда је овај немар плод скројевићких манира, паланачког и по-даничког менталитета. Или је, пак, небрига о наслеђу учинак кухиња које раде о глави српског народа, тамо одакле нови картографи вуку потезе, цртају и прекрајају Стари Влах и Рашку област, упорно затирући трагове прошлости. Није ли све из глава оних „лобија“ који су тако вешто спро-водили план одузимања шума и пашњака сељацима, те крчмљење при-родног блага с намером да се испразне ови простори, па деценијама подмукло спречавали градњу путева преко Златибора, Муртенице и Ја-вора … Зато, прст на чело!

шење „већ виђено“ у Чајетини – збирку и изложбу под кровом Градске би-блиотеке. Поставка „Нововарошки крај кроз историју“ би могла, речено је тада, да буде при Народном музеју (који је регионални музеј Златиборског округа) док се у граду под Златаром не стекну кадровске и финансијске мо-гућности да самостално егзистира.

- У реализацији идеје на изради сталне музејске поставке „Нововаро-шки крај кроз историју“ прикупио би се материјал који се налази на терену и код већ евидентираних појединаца (који би уступили само за излагање у Но-вој Вароши). Тај материјал био би солидна основа за оснивање музејске збир-ке комплексног типа, која би била иницијална јединица преко које би се на-

40

ставили даљи систематско-истраживачки радови из области археологије, етнологије, историје уметности и историје, јер нововарошки крај обилује археолошким остацима, културно-историјским споменицима и правом етно-графском ризницом, који ишчекују да буду истражени ‒ написала је тада у писму општини Нова Варош кустос Јелена Ристановић, музејски саветник из Ужица.

У сменама власти и ова идеја је пала у заборав. Тек у пролеће 2008. године ново зрнце наде: поново су започеле активности да се осветли про-шлост краја од праисторије, средњег века, периода турске владавине, до устанака, буна и ратова у четири последња века.

- Потписан је уговор за Народним музејом из Ужица о форимирању завичајне поставке и доста је урађено на прикупљању грађе и докумената. Само од Војног музеја у Београду добијено је 60 вредних експоната, обезбе-ђене две етнолошке збирке. У сарадњи са Географским институтом припр-мљено је 10 карата, на којима је презентован период од досељавања Слове-на до 12. века, са територијама прве српске државе између Пиве, Таре и Ибра, путевима, жупама, утврђењима и градовима, - рапортирао је новина-рима тим поводом др Војислав Суботић, стручни консултант за оснивање за-вичајне поставке.

Убрзо се испоставило да је све то „на дугом дршку“, да се наставља: бахат и недоличан однос према баштини. Опет су недостајала средства да би

Стара зграда општине ‒ Библиотека чека Mузеј

41

ужички Музеј наставио активности, као и паре за опремање ентеријера у приземљу старе зграда. Нису вредели ни апели, из општине није било одзи-ва на најаве да ће и Министарство културе помоћи.

У последњих 15 година, после ископавања рушевина цркве Јање и де-лова града Клак, нигде се није ударило крампом, осим на уском појасу мана-стира Дубница и остатака две цркве у Радоињи, што је урађено уз подршку Милешевске епархије у оквиру радова на обнови светиња.

Где год се закопа у међуречју Увца и Лима наилази се на трагове про-шлости. А шта ли све крију Оштрик и Клак и околина некадашњих градова-тв-рђава, па бројни неистражени локалитети у Бистрици, долини Увца, на Гра-дини у Ојковици, под Јавором и другим местима?

Да ли ће и кад Нововарошани и њихови гости имати прилику да виде сведочанства о устанцима и бунама у 17. и 18. веку, национално-ослободи-лачким покретима у 19. веку, балканским ратовима…?Хоће ли се прикупити и сачувати бар део грађе и докумената о славном земљаку војводи Петру Бојовићу и другим знаменитим личностима краја, која је још увек у неким приватним фондовима. ? Да ли ће се неки експонати вратити тамо где им је и место ‒ у свом завичају?

Час отрежњења, суочавања са истином и вредностима културне башти-не не може се одлагати. Беспарица као изговор не пије воду јер се паре могу наћи, ако нигде оно у анализи рада, трошкова и потреба установа које су баш тамо где би требало да је музејска збирка.

(Ревија „Савиндан“, број 20, Пријепоље, 2010. године)

42

Обележавање 100-годишњице ослобођења од Турака

БЕЛЕГ ПРОТИВ ЗАБОРАВА •Ближи се национални јубилеј, а општина Нова Варош без иједног споменика храбрим ратницима и оној Србији наших прађедова, коју је волео и поштовао свет

За непуних пет година навршава се век слободе: 100-годишњица ослобо-ђења Старе Рашке и Старе Србије од Турака. Камен-међаш у нашој но-вијој историји јединствен је национални јубилеј који треба достојно обе-

лежити. Држава и њене институције ће, ваљда, то учинити како доликује. До-

принос, свакако, треба да дају и крајеви у колевци немањићке државе, где се слобода чекала пет векова.

Ретка су подсећања на јесен 1912. године, када је, после савеза четири балканске државе, краљ Петар Карађорђевић издао ратни задатак српским армијама: да протерају силу отоманску и раскују окове и јарам поробљеној раји.

Јаворска бригада, под командом Миливоја Анђелковића – Кајафе, пре-шла је границу, постављену и утврђену где никад није била. Уз рику топова са Јавора, батерије су разориле шанчеве, а пешадија бајонетима заузимала ро-вове и бусије. У победоносном походу српске војске, потпомогнуте устаници-ма и комитама, падала су утврђења, Турци истицали беле заставе у градови-ма...

Четврти пук трећег позива Јаворске бригаде ушао је у већ ослобођењу Нову Варош 1. новембра 1912. године. Овај дан коначног ослобођења Старог Влаха, дуго заборављен, слави се као општински празник. Истина, од скора и - скромно. Не даје се помен у славу јунака, културне приредбе су оскудне, а нема спортских манифестација, турнира и награда као у другим срединама.

ДУГ ПРЕЦИМА

На историјски међаш, тако судбоносан за српски народ, У Старом Вла-ху и општини Нова Варош ништа друго не подсећа поколења, нити чува успо-мену на јунаке, који су, како рече песник, „више волели нас него себе“. Нема ни једног спомен-обележја, чак ни чесме крајпуташке...

На десетине је споменика НОБ-а, читав град је начичкан са скоро десе-так обележја. Да ли још негде има толико белега у славу једне генерације? У

43

наопаком раскиду са прошлошћу, са кратким аршином у времену, самољуби-ви представници победника у братоубилачком рату (и њихови потомци) жу-рили су да у скоројевићком маниру своје раздобље прогласе – највреднијим, а све раније – заборавили.

Стогодишљица слободе прилика је да мењамо наш недоличан однос, за сучељавање истине са заблудама. Час је за враћање дуга прецима, за исправљање неправди и заблуда агитпроповаца, одрођених од народа и ко-рена. У низу активности, ваљало би се припремати за подизање споменика том преломном догађају, датуму и оријентиру каквих је мало у нашој истори-ји. А споменик не би био само у славу храбрих ратника, већ и белег оној Ср-бији наших ђедова и прађедова, коју је волео и поштовао свет.

Царинарница на Јавору, 1912. године

ДУХОВНА ОБНОВА

Духовна обнова није само грађење и подизање обореног, штиће-ње од духовних уљеза са стране, а и губе домаће, духовна обнова није само враћање коренима и традицији, настављање аманета Светог Саве, већ и храброст да се осети стид због туђих грехова и не остане у греху.

44

ЗАБОРАВ И СРАМОТА

Неко ће рећи да у ово време празних џепова и амбара, људи гладних наде и ситих обећања, у овом метежу и оскудици – има пречих послова? Има, свакако. И нека их раде, нека се неки и почну мешати у свој посао.

Други ће, можда, подсетити: доста је националне реторике, родољу-бља, грудобрана, бронзаних скулптура, јунака и бојева? Можда су, понекад, и у праву?! Али, нек имају на уму и круњење националних интереса, све број-није моделе растакања српског бића, потискивање српских националних осе-ћаја и припадности српском народу. И још горе – што некима смета све што је српско!?

Заборав нас је и довео до овог јада, унижава нас и срамоти у очима света! Далеко је оно време кад се наша историја затирала, забрањивала, за-борављала... Време је да престанемо пити грешну воду „заборавку“.

Ови редови и написани су да подстакну предлоге, сугестије, мишљења, да подсете успаване савести, али и да они који имају аргументе и петљу – другачије прозборе, а не да подмећу „кукавичја јаја“.

(„Златарске новости“, 7. децембaр 2007. године)

45

Археолози на трагу места где је столовала знаменита српска лоза Војиновића

ДВОРИ ИСПОД ОШТРИКАДа ли је одавде Милош Војиновић, пошао незван у сватове ујаку, цару Душану и у Латинима „познао Роксанду ђевојку”?

На заравни Тепавац, на коти 843, у нововарошком селу Рутоши, био је горњи град и у њему двори Војиновића. Горе је извор Звечан, а на вису Оштрик су остаци тврђаве... Ово тврди Саво Дерикоњић, археолог, директор Завичајног музеја у

Прибоју и истраживач Полимља, откривајући место где је столовала знаме-нита српска лоза из 14. века, блиски сродници Немањића и апелјући да се обезбеде средства за истраживања.

Упрела суша кукурузе и вреже тикава на окућницама засеока Кула, про-редило се лишће у воћњацима, а на спрженим ливадама оцртавају се остаци бедема, подграђа, царског пута којим су јездиле војске и властела.

Остаци ‒ на заравни Тепавац, у засеоку Кула, били су двори

46

Да ли се баш овде, на пашњацима изнад села или коју десетину кило-метара даље, у Милошевом долу, на Јадовнику, чобанин Милош Војиновић, по наговору мајке и браће Вукашина и Петрашина, прерушио у „млађано Бу-гарче” и незван „у сватове пође назорице” да се нађе у невољи ујаку и срп-ском цару, како то каже епска песма „Женидба Душанова”? У песми коју не заобилази ни једна антологија преткосовског циклуса, па и епике, Милош је јунаштвом и мачем оца Војина надмудрио старе варалице Латине, у граду Леђану, међу лепотицама препознао „Роксанду ђевојку”, па за навек остала порука „тешко свуда своме без својега”.

Историјски подаци кажу да су Војиновићи господарили Хумом и жупом Дабар, а да им је манастир Светог Николе у Бањи, код Прибоја, био породич-ни маузолеј. Они су ктиторске обавезе и бригу о манастиру преузели 1349. године, неколико деценија након прве обнове. Записи на надгробним плоча-ма, сачуваним у патосу светиње, сведоче да ту почивају Челник Радан,Велики челник Димитрије, Велики кнез Војислав, па мајка Николе Алтомановића, последњег изданка лозе Војиновића, чије су земље биле од Конавла до Руд-ника.

- Двори Војиновића у Рутошима пружали су сугурност и безбедност, недалеко од важног караванског пута за Дубровник, Сарајево, Рас и Помора-

Оштрик ‒ природна тврђава, са које се мотрило на Лимску долину

47

вље. Имали су добре природне услове за одбрану, али и економски опстанак јер су у питомој жупи, недалеко од рудника бакра Јармовац и Бање. Горњи и Доњи град добијали су воду са извора Звечан, - казује Дерикоњић.

Мештани засеока Бјелићи, Јелићи, Дробњаковићи и други у баштама и њивама изоравају камене остатке зидина, креча, сиге. Владе и Милош Је-лић, син и отац, чија је кућа најближа рушевинама двора Војиновића, кажу да су на једном месту у неколико наврата садили шљиве, али се суше јер су на подлози од кречног малтера. Овде се надају да би, након ископавања и уређења, тврђава могла да буде – туристичка атракција.

(„Вечерње новости“, 4. септембaр 2011. године)

ТВРЂАВА

На вису Оштрик (1.283. метра), који доминира Лимском долином и котлином према Увцу, лако су уочњиви остаци тврђаве на два и по хектара.Овде се, у случају опасности, за сат хода склањала властела са војском, залихама хране, жита и стоком.Имала је и два камена базена за воду, а мога је да прима сигнале и поруке са Јагата и Ковина, два најбли-жа од девет утврђених градова, са којих се мотрило на Лимску долину - истиче археолог Дерикоњић.

48

Отворено писмо просветним, културним и друштвено-политичким радницима

УСТАНИТЕ У ОДБРАНУ ЋИРИЛИЦЕ„Свако чини највише, ако чини оно што може“

Зимус сам на неколико места у нашем граду чуо тонове који опомињу : „зар још неко пише ћирилицом“, „па то треба укинути“, „зар ћемо са ћирилицом у Европу?“.

Запрепастило ме и што, поред власника приватних фирми и „фирмопи-саца“ скромне школске спреме, ово говоре појединци који су на важним ме-стима у граду и установама, а који за себе тврде да су „учени људи“.

Одавно знам да се ћирилица мора бранити од Срба, да је и Србима потребно објашњавати како је ћирилица значајно и Србима потребно пи-смо. Знам и да је апсурдно да се у матичној држави српског народа форми-рају удружења за заштиту ћирилице, којом је писано све што је вредно поме-на у готово десетовековној српској писмености!Апсурдно је и да се шаљу апели за заштиту писма које је симбол нашег културног наслеђа и национал-ног идентитета на културној мапи света!

На прозивке надлежних и позиве да грађани дају допринос одбрани и очувању нашег првог и основног писма - приморава судбина ћирилице. Њој се деценијама намеће печат старомодности и заосталости, понижава се, занемарује и потискује. А запуштање ћирилице знак је губљења нацио-нале самосвести и самопоштовања или, како је рекао један песник, „симп-том склоности самозатирања“.

По својој савршености и графичкој једноставности Вукова ћирилица не заостаје ни за једним европским и светским писмом. Ваља подсетити да, поред грчког алфабета и латинице, ћирилица је једно од три европска писма. Више од хиљаду година ћирилицом се служе Руси, Украјинци, Белоруси, Бу-гари, па, наравно и Срби. Ћирилицом су исписана имена светитеља и ктитора у српским манстирима. Њоме се пише у Срба од Стефана Немање и Светог Саве.

КАКО ЋЕМО У ЕВРОПУ?

- Наивно је веровање оних који мисле да је писање ћирилицом „вожња левом страном“ и оних који свој плитки интернационализам и лажно евро-пејство доказују напуштањем ћирилице. На то ситно балканско лукавство

49

Европа неће насести. У заједницу европских народа и држава тешко је ући због наше пословичне неслоге, нерада, лоповлука, незнања и хипертрофије бирократије. У свему томе ћирилица је потпуно невина. У Европу 21. века може се ући са добрим производима и вредним уметничким и научним делима, са знањем страних језика, а не притворством и националним са-мозатајивањем,- наводи професор Учитељског факултета у Ужицу, Ратомир Цвијетић, у недавно објављеној књизи „Мерење речи“ пишући, поред оста-лог, и о ћирилици и подсећа:

- Уосталом, Грци се не одричу свог алфабета, а чланови су ЕЗ. Ни Јапан-ци се не одричу свог традиционалног писма, али су својим вредним произво-дима освојили свет. Вреди се подсетити да је Вук, на пример, писао ћирили-цом, али је у 19. веку направио велики продор у Европу и то својим радом и народним стваралаштвом. Слично се десило Иви Андрићу или, на пример, Милораду Павићу и Васку Попи.

Ћирилица је наше национално писмо које морамо учити, чувати и неговати. Свакако, латинице се не можемо одрицати јер двописменост, што рече професор Цвијетић, „није никаква несрећа, ни проклетство, него култур-

Краснопис графичког дизајнера Веселина Нишавића

50

но богатство“. Дакле, Срби морају да знају и друга писма, да их користе кад то захтевају потребе коресподенције.

Заблуда је и незнање да ћирилица није савршена и подесна за на-модернију компјутерску технику. Данас апсолутно не постоји техничка пре-прека за коришћење ћирилице, било на „кућним“ рачунарима, било на Ин-тернету, превасходно због широко прихваћених „unikode“ стандарда, који обухватају све ћириличне знакове. Сви могу да их читају и користе у свету.

РАЧУНЕ ПИШУ ЛАТИНИЦОМ

Припада ли Бистрица сарајевском кантону? - питао ме зимус по-знаник из Београда, подсећајући да је при проласку магистралом уочио да су сви називи продавница и кафана у Доњој Бистрици исписани лати-ницом.

Колико је ћирилица занемарена и губи се у јавној употреби уве-рите се шетњом градским улицама. Погледајте називе фирми и локала, завирите у јеловнике и ценовнике пића угоститеља или неке туристичке водиче, погледајте текстове и рекламе на каналима локалних ТВ стани-ца, путоказе у селима...

Посебна прича су рачуни за телефоне и комуналије. У КП „3. септембар“ годинама поспрдно и подругљиво одбијају примедбе и оп-тужбе да су ревносни чувари туђег писма, да због њих и сличних страда ћирилица?! Једини адут им је да промена писма изискује велике тро-шкове!? Да ли веће од оних њихових „поњава од рачуна“? И што то све локална власт гледа благонаклоно?

У нашој општини само ретки просветари и шака појединаца са енту-зијазмом и рударском издржљивошћу бране ћирилицу. Узор им је Српска православна црква, која је остала кроз све векове највернија писму наших очева и великих светаца, чувајући га у књигама староставним и на гробљи-ма.

УЧИНИМО НЕШТО ЗА СВОЈЕ ПИСМО

Сме ли се заборавити зашто су освајачи и непријатељи уредбама забрањивали Србима ћирилицу и 1916. и 1941. године?!За оне који не зна-ју подсећање: латиница се у Србији, први пут, „запатила“ под аустро-угарским бајонетима, када су окупационе власти у Првом светском рату окомиле на националне корене. Тада су законом и тиранијом забраниле ћирилицу, са

51

јавних места уклањале ћириличне натписе, склањале и уништавале ћири-личне књиге, потискивале источну екавску варијанту српског говора.

У смутним временима засејано семе, подржано комунистичком утопи-јом, нашло је плодно тле на српској њиви и код победника 1945. године. Они су, одбацујући ћирилицу, прихватили латиницу као доказано средство за ра-србљавање и разарање, како су то звали, „ретроградне српске традиционал-не културе“.

Ови редови су и написани као апел, пре свега, просветним, културним и друштвено-политичким радницима да УСТАНУ У ОДБРАНУ ЋИРИЛИЦЕ. Бит-ка за ћирилицу треба да се добије, пре свега, у родитељском дому и школ-ству, предузећима и институцијама које су „на народној грбачи“, а крше члан 10. Устава Србије, према којем је „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо”.

Нешто се за своје писмо може учинити, не само на радном месту, већ и у окружењу, где често царују незнање, помодарство и савремена малаграђанштина. Уосталом, бројни апели и подсећање да је стигло време за суочавање са гресима, свакодневним отрежњењем и за враћања нашим највећим вредностима и њиховом истинском уважавању, у неким срединама дало је далеко веће резултате него у нашој. Допринело је, у првом реду, про-мени свести удворичког и вазалног менталитета суграђана и чиновника ад-министарције, који из кратковидости или злих намера потискују или понижа-вају српско изворно писмо.

(„Златарске новости”, 11. фебруар 2009. године)

52

Архимандрит Макарије, игуман Дубнице, указује на светогрђе и наслеђе векова

СВЕЦЕ ПСУЈУ, ПЕТАК ПРАЗНУЈУ• У свакој прилици подсећа на истине и заблуде, љубав и праштање

Народ псује Бога, свеце, крсну славу, сунце, хлеб... Псују се и наши узори, који су за вечност

спремали српски народ. То је свето-грђе, неморал, неваспитање... Псов-ка је мржња према Богу, према све-тињама. А ко мрзи Бога, мрзи и људе – често подсећа архимандрит Макарије (71), игуман манастира Дубница у Божетићима.

Истичући да се псовка чује у кући, комшилуку, кафани, на улици, радном месту, чак и на слави, пред иконом и децом и не само кад неко плане, разљути се или је огорчен, већ и у свакодневници, игуман каже да је псовка чак и узречица, па – опомиње:

- На жалост, у нашем народу се увукло много прљавих навика, укорениле лоше нарави. Па сви се наљутимо, а зар треба потезати псовке и толико ружних речи? Псовке долазе од гордих људи, надмених, оних који сматрају да све знају, да су свемоћни. Ти људи не чују себе шта говоре. Неки се понашају горе него за време комунизма. Није им добро што псују, треба да се преобразе и покају.

Монах Студенице, Милешеве и Бање, који тихује у недавно обновље-ној задужбини српског патријарха Гаврила Рашковића, узор је преданом служењу цркви, у бројним приликама упућује поруке, подучава мештане, че-сто прекори. Његова будност и радозналост за народни живот не гасе с годи-нама и бременом старости, па указује и на наслеђе времена:

- У Старом Влаху многи заборављају да је недеља црвено слово и празник, али зато празнују петак, а не посте петком. Наопако и накарад-но?! Корени празновања петка, „турског свеца“, сежу још из 17. века.

Макарије, игуман Дубнице

53

Архимандрит Макарије подсећа да су Турци, кад су из освете спалили многе храмове, заповедили да пред 12 великих хришћанских празника – Срби празнују петак. Тако се, каже, празновале петке пред Божић, Богојавље-ње, Сретење, Благоевсти, Цвети, Ђурђевдан, Светог цара Константина и Јеле-ну, Тројчиндан, Петровдан, Илиндан, Преображење и Госпођиндан. Они који се нису уздржавали од рада – били су строго кажњавани.

Увек спреман да укаже на истине и заблуде, да подсети да љубав и праштање, корени и традиција не треба да буду заборављени, игуман Дуб-нице је без длаке на језику кад комшије пакосте комшији, потежу тужбе и споре се око стопе земље. Ошине речју и оне који без повода и критичког односа бацају „дрвље и камење” на цркву и служитеље олтара или затраже да „скрати опело“ јер их чека трпеза или да измене део црквеног обреда у другој прилици, да се „по њиховом“ сече славски колач...

- Тешко је овде искоренити оно што се наталожило у дугом одсуству свештеника и веронауке. Упорност у враћању на светосавски пут даће пло-дове – не губи наду најстарији монах у Старом Влаху.

(„Златарске новости“, 1. јун 2012. године)

54

Трагом наше рубрике: београдски пензионер Миомир Филиповић летовао у Муртеници, обнављајући споменик незнанцу

УСПРАВИО КРАЈПУТАШ, ОКРЕПИО ДУШУ• Порушени белег, подигнут пре 130 година, у јендеку и трави чамио 22 године

За паре које је летос уложио у обнављање поломљеног и у траву зараслог крајпуташа на Превији, украј пута Кокин Брод – Јасеново - Прилике, подигнутог пре 130 година човеку за ког никад није ни чуо, Миомир

Филиповић (73), пензионер из Београда, могао је да се башкари у неком ексклузивном летовалишту. Овако, 16 дана је испод Градца, виса Муртенице, по сунцу и ветру, чистио камени тесаник, обнављао слова, бетонирао посто-ље за крајпуташ и оставио траг и ‒ окрепио душу.

- Било је то моје најлепше летовање. Усправио сам белег свештенику Ристу Поповићу (1838 – 1880) из Беле Реке. Урадио сам то из поштовања према прецима и љубави према својој домовини ‒ казује инжењер елек-тротехнике и до недавно професор у Електротехничкој школи „Никола Те-сла“ у Београду.

Пре две године Филиповић је, пролазећи овуда са породицом, на месту званом Попом камен и размеђу рзавског и увачког слива, у трави видео по-ломљен и оштећен споменик. Од ме-штана је, каже, сазнао да је крајпуташ 20 година чамио у јендеку, а онда га путари пренели на супротну страну друма.

- Дирнуле су ме у срце речи: „Путниче, приђи ближе и сети се мене ђе погибох данас изненада. Немам мушког од срца порода, ко би ми славу продужио и на гробу свећу запалио. Зликовци ми славу угасише... “. Шта сам могао друго него да уштедим који динар и успра-вим и оградим крајпуташ. У радовима су ми помогли власник ливаде Милан Ђоковић из Беле Реке и Иван Томић и Зоран Ћурчић из Мочиоца, а бора-

Крајпуташ ‒ празник за око и душу и намерника и мештана

55

вио сам код пријатеља Душана Томића у селу Мочиоци – поја-шњава Миомир мотиве прихвата-ња необичног посла.

Обновитељу споменика стижу бројне честитке и похвале што је сада крајпуташ празник за око и душу: и намерника и мештана. Међу њима је и писмо Слободанке Ку-жета, са Шумарског факултета у Београду, тражећи адресу да му се лично захвали за гест.

Уз рад, Филиповић је сретао горштаке и са Градца, кад је ведро, гледао све до Авале и Дурмитора.

- Мештани села Мочиоци и Јасеново били су изузетно знатижељни. Били су убеђени да да сам нешто сањао или да ми је неко „добро платио“ да данима под сунцем и ветром радим ‒ присећа се Миомир летошњих сусрета.

(„Златарске новости”, 28. септембaра 2012. године)

Миомир Филиповић, обновитељ споменика испод Градца

УЛЕПШАТИ ДОМОВИНУ

- Надам се да ће ово моје дело да „погура“ још неког, да ура-ди нешто слично што ће нашу до-мовину учинити мало лепшом и поноснијом - каже Филиповић и подсећа на речи песника Душка Ра-довића: „Помозимо Србији, она нема никог осим нас“.

56

Објављена Листа нематеријалног културног наслеђа Србије

ЧУВАЈУ ПЕСМУ ПРЕДАКА Захваљујући ентузијастима, у Национални регистар при Етнографском музеју у Београду уписано и певање извика

У Етнографском музеју Србије у Београду 7. јуна представљена је Листа нематеријалног културног наслеђа Србије, а вршилац дужности ди-ректора Мирослав Тасић је предлагачима (носиоцима) уручио доку-

мента о упису 27 елемената у Национални регистар нематеријалног култур-ног наслеђа.

На Листи се за сада налазе: крсна слава, молитва (ђурђевдански обред), белмуж, обичај изливања и паљења ратарских свећа, израда пиротског кач-каваља, пиротско ћилимарство, филигрански занат, клесарски занат, пазар-ске мантије, злакуска лончарија, косовски вез, певање уз гусле, грокталица, певање извика, ерски хумор.

Ту су и коло („коло у три, коло у шест“) „Руменка“, свирање на гајдама, фрулашка пракса, свирање на кавалу, наивно сликарство Словака, „Лазарице“

Мирослав Тасић, вд директора Етнографског музеја у Београду, уручује признање др Радојици Перишићу

57

у Сиринићкој Жупи, израда дрвених чутура у селу Пилица, Вуков сабор, ојка-ча, врањанска градска песма и „чување Христовог гроба“.

Вд директора Етнографског Музеја Мирослав Тасић подсетио је да се у октобру навршава 10 година од доношења УНЕСКО-ве Конвенције о очува-њу нематеријалног културног наслеђа, коју је Србија ратификовала 2010. године. Наредне године је основан Комитет, а прошле Центар за нематери-јално наслеђе.

Упућујући позив за достављање предлога за нови циклус уписа, што могу да поднесу појединци, локална заједница, одговарајућа невладина ор-ганизација или надлежне институције, наравно уз пропратну документацију, Саша Срећковић, председник Националног комитета је истакао:

Признање Друштву за неговање традиционалног певања извика

ПЕСМА ИЗ СРЦА И ДУШЕ

У Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Репу-блике Србије при Етнографском музеју у Београду, под инвентарним бројем 14, уписано је певање извика и удружење које чува песму и ко-рене предака – Друштво за неговање традиционалног певања извика из Нове Вароши, чијем је председнику, др Радојици Перишићу, уруче-но признање на светковини у Београду.

Друштво је основано на Петровдан пре две године и окупља пе-ваче који су од предака преузели један од најстаријих видова народног оглашавања на весељу, при раду, за стоком... Уз напоре да од заборава отргну песме ‒ у сарадњи са етномузиколозима започело је истражива-ње, сакупљају се стихови и подстичу млади да негују наше традиционал-не вредности. Иако се кубури са средствима, одржана су два сабора (општинска такмичења), а на низ смотри народног стваралаштва у мо-равичком и ужичком крају, певачки дуети Друштва из Нове Вароши били су најуспешнији.

- Културним институцијама, заједно са локалним заједницама, пред-стоји велики и напоран посао на препознавању вредности културног на-слеђа, очувању, одржању и развоју живог људског наслеђа и побољшању друштвеног и правног статуса носилаца нематеријалног културног наслеђа и наслеђа уопште. Неопходно је да локалне заједнице иницирају конкрет-не акције за промовисање наслеђа.

Срећковић је, поред осталог, нагласио, да ће један од наредних дуго-рочних програма, које ће Србија кроз мрежу институција за очување немате-ријалног културног наслеђа предузети, бити „живо људско наслеђе“.

58

- Ради се о живим људима који су носиоци и баштиници знања, ве-штина које се могу окарактерисати као изузетно културно наслеђе за њи-хове локалне заједнице, али и целу државу. То је један од највећих приори-тета рада наших установа на пољу бриге о нематеријалном културном насле-ђу – објаснио је Срећковић.

(„Златарске новости“, 14. јун 2013. године)

Језди песма завичајна, стара – награђени учесници Трећег сабора певања извика у Новој Вароши

59

ПОГЛЕД ИСКОСА

МУЗЕЈ ЧЕКА КАМЕРЕ И ЕКСПОНАТЕ• Ко повлачи „ручну“ у уређењу кутка који ће бринути о богатом историјском и културном наслеђу и обогатити туристичку понуду? • Зашто је вредно благо без заштите?

Завичајни музеј, дуго чекано чедо, рођено је, после грдних порођајних мука, 1. новембра прошле године као ‒ недоношче. Ако се прихвати изговор неких актера – да се са поставком журило да осване поводом

100-годишњице ослобођења од Турака, како разумети то што готово ништа није урађено за годину дана након отварања?!

Одељење ужичког Народног музеја и даље је без камера видео над-зора и низа мера физичке и противпожарне заштите, а изостало је обога-ћивање збирке новим експонатима. Оно што је најгоре ‒ скромна поставка, сакупљена из више извора, вредно благо Старог Влаха, није смело бити оста-вљено без мера сигурности, на које су недељама указивали поштоваоци ба-штине, а и инспекције и полиција.

Још у време припрема, од како је Иницијативни одбор за обележава-ње 100-годишњице ослобођења од Турака, „рађајући мечку“, успео да на-тера локалну власт (у два мандата) да ради оно што је одавно требало да чине њене установе или појединци из области културе, просвете, историjе – међу носиоцима посла око отварања прве музејске збирке, у троуглу локал-на управа – Народни музеј из Ужица ‒ проф. др Војислав Суботић било је „варничења“.

ИСПРАВЉАЊЕ ПРОПУСТА И НЕПРАВДИ

Одговарајући на примедби поводом рађања недоношчета, проф. др Суботић, идејни творац, кључни аутор поставке и стручни консултант, прав-дао се да су прошлог лета и јесени ограничавајући фактори били недостатак средстава и простора. Тврдио је и да има обећања челника да ће се пребро-дити тешкоће због беспарице и несналажења, те да ће убрзо уследити про-ширење на источно крило приземља зграде Библиотеке, где би део по-ставке био посвећен НОБ-у и послератном развоју краја.

Суботић је тада најавио да ће бити исправљени неки ситни пропусти (као изостављање појединих текстова), а збирка допуњена са 15 експоната и сведочанстава, попут оних како су 1886. године Борисављевићи дали Кне-жевини Србије два товара блага, неопходна за војне потребе.

60

Обећао је и да ће бити исправљена неправда према најславнијем зе-мљаку, војводи Петру Бојовићу (1858-1945), учеснику шест ослободилачких ратова Србије, о коме Нововарошани, а ни гости, не могу да сазнају ништа приликом посете Завичајном музеју. Тамо је само ‒ војводина слика, на паноу o Првом светском рату, уз шест ратника и податак да је командовао Првом армијом, без помена где је и кад рођен, без животног пута...

ОДНОСЕ СПОМЕНИКЕ

Др Светлана Лома, доцент Филозофског факултета у Београду, у раду „Нови римски налази из средњег Полимља“, у 9. књизи научног зборника „Милешевски записи“ (Музеј из Пријепоља, 2012. ) предоча-ва резултате истраживања у сливу Увца, пре нешто више од годину дана.

Пишући о римским споменицима на „грчком гробљу“ на месту Гробљаница или Липа у Акмачићима, др Лома подсећа да су се овде у римско доба укрштала два пута. На једној њиви, како тврди, налази се римска ара укопана у земљу и служи као међа, а надгробни споменик (ципус) из Дрмановића, са незнатно оштећеним натписима, ископан је и пренет у депо Музеја у Пријепољу.

Драгоцености из ризнице Милешевске епархије у Завичајном музеју

61

Пре неки дан др Суботић (кога није било међу званицама свечане сед-нице СО) рече да он припрема карте и део експоната, али да су у контакту са општином „глуви телефони“.

Ваља подсетити: све што се догађа око Музеја – не служи нам на част, а отварање је покренуло многа питања – од заборава, немара, кратког пам-ћења до духовне обнове и оспоравања.

ДУГ ПРЕМА ПРЕЦИМА И ПОТОМЦИМА

Одуживање дуга према прецима и потомцима некима је – трн у оку. Новим Синанпашићима сметају грбови Старе Рашке, огњишта и међаши не-мањићке државе не уклапа се то у њихове сценарије и границе нових карто-графа, одудара од тврдњи писаца уџбеника историје на којима се тек осуши-ла штампарска боја и које пречицом гурају у школске клупе.

АРХЕОЛОШКА ИСКОПАВАЊА

Пред Завичајним музејом су бројни послови: од штампања ката-лога, сакупљања грађе (многи су понудили експонате, фотографије, све-дочанства и сарадњу) до презентације и издавачке делатности. Треба започети археолошка ископавања, пре свега у међуречју Увца и Лима (двори Војиновића и тврђава Оштрик у Рутошима), па некропола на неколико локација у Радоињи и Рутошима, затим откривање трагова векова на Златару, те седишта кнезова Рашковића у Штиткову, бринути о неколико шанчева на подручју општине.

С друге стране, није ни чудо што у чаршији премреженој жабокречи-ном, окованој бременом удворичког и поданичког менталита, притиснутој бедом и оскудицом, окренутој странчарењу и јаловом партијском надгорњавању, поје-дини комесари и страначке пришипетље кажу да им је Музеј велики трошак, да није требало узимати „врућ кромпир у шаке“...

Чује се и отрцана фраза – има ли пре-чих послова?! Па нека свак ради свој посао, нека се они што су у власти задужени за област културе почну мешати у свој посао, а који динар се могао намаћи барем смање-њем појединих трошкова или поруџбина летошњег „Златарфеста“. Уосталом, иници-

Печат кнеза Стројимира из 9. века

62

јатива вођена жељом да Нова Варош добије кутак који ће бринути о бога-том историјском и културном наслеђу је и корак да се обогати културна и туристичка понуда.

Дуго смо се одрицали наслеђа, занемаривали археолошка ископавања, сакупљање грађе и бригу о баштини и стварању музејских збирки – свега онога што треба да буде стуб духовне вертикале и очувања идентитета наро-да, корена и традиције Старог Влаха. Зато онима који повлаче „ручну“ (коч-ницу) у уређењу музејске поставке морамо рећи: нема назад и ако то не умете или нећете да радите ‒ пружите шансу другима! A како о баштини брину у Пријепољу, Прибоју, Чајетини ‒ погледајте преко комшијског пло-та?!

(„Златарске новости“, 8. новембaр 2013. године)

Урне са налазишта у Радоињи – 10. век

63

Како да се прошлост сачува од заборава?

„ПОСЛЕДЊИ ВОЗ“ ЗА СТАРЕ СЛИКЕ

Сакупљањем фотографија, које су огледало времена, у нашем крају нико се није бавио озбиљније или је то бар чињено у ретким случа-јевима. И све што је прикупљено, углавном је у приватним албумима,

далеко од очију јавности, а само су поједина драгоцена документа – нашла у фототекама или на страницама књига и новина.

Захваљујући магичном оку фотоапарата, које је бележило тренутке и заустављало време – у наслеђе су нам остала драгоцена сведочанства. Шта све скривају породични албуми, рамови понегде прекривени паучином, сандуци девојачке спреме, војнички кофери, завежљаји у орманима, скривнице на таванима...?

Уз слике породичних задруга, ратника, светковина, сабора, ђачких ра-станака, понекад на светло дана избију и фотографије старинских ентеријера, живописних панорама или давно заборављених улица и споменика, важних догађаја, првих машина и путева у Старом Влаху, мотива којих више нема...

Трубачки оркестар из Акмачића ‒ пре 60 година

64

Ти фотографски записи су заиста огледало времена, они омогућавају да боље схватимо то време, да га доживимо са свим његовим благодетима и невољама, да упознамо људе, живот, занимања, веровања ... Записи пред-стављају изузетан визуелни документ и извор за историјска, етнолошка, културна и друга научна истраживања.

Ако је деценијама занемарена брига о наслеђу, сад је прилика да се ухвати „последњи воз“ и од заборава сачува прошлост. А припремити је-динствену хронику краја или монографију града, можда споменар поједи-них временских периода ‒ није једноставан пројекат, већ озбиљан посао, кога би требало да се прихвати неко од ентузијаста ко има „око и жицу“, у сарадњи са нашим културним институција (Завичајни музеј, Библиотека) као што је рађено у другим срединама, уз могућност да се конкурише за сред-ства.

(„Златарске новости”, 27. децембар 2013. године)

Кошење жита на Златару, почетком седамдесетих година 20. века

65

Mанастир Светих Козме и Дамјана на Воденој Пољани

ВАСИЉЕВИЋИ ДАРОВАЛИ И ТРЕЋЕ ЗВОНО

Породица Васиљевић из Београда – Мирко и Љиљана са кћерком Ја-сном и унуцима Лазаром и Милицом ‒ даровала је звоно манастиру Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана на Воденој Поља-

ни, у срцу Златара. Звоно је, након литургије, освештано на манастирској слави.

Мирко Васиљевић, професор београдског Правног факултета, родом из села Правошеве, од почетка радова на Воденој Пољани 2007. године, по-маже подизања богомоље. Ово је треће звоно које је са укућанима даровао завичајној светињи.

Захваљујући се на дару, владика милешевски Филарет истакао је да није било љубави и труда професора Васиљевића још не би био завршен конак манастира, који је украсио планину.

Светиња сабира народ у срцу Златара

Дар завичају на манастирској

слави

66

- У селима на Златару и падинама планине народ више нема где да се окупља: школе су запустеле и руше се, као и задружни домови. Једино место за сабирање је ова светиња, па сам помогао колико сам кадар, а позвао сам и неке своје пријатеље да учествују у градњи – рекао је Васиљевић.

(„Златарске новости“, 30. јул 2014. године)

67

У Радијевићима обновљена црква брвнара

БОРОВА ШИНДРА ЧУВА СВЕТИЊУОрден Белог анђела уручен владици канадском Георгију и Милану Димкићу из Београда

У селу Радијевићи 1. јуна освештана је обновљена црква брвнара Свете Тројице, саграђена пре два века и проглашена за културно добро од општег значаја за Србију. - Храму је претило урушавање и потпуно пропадање, па је замењена

кровна конструкција и постављен нови кров од борове шиндре. Ојачана су брвна на зидовима, доведена струја, подигнута ограда, уређена порта и замењен стари метални звоник. Предстоји изградња чесме и прилазних стаза – истакао је протојереј-ставрофор Мића Ђенадић, који се старао о реконструкцији богомоље.

Враћање старог сјаја споменику народног градитељства на Златару и дуга према оснивачима богомоље, започело је пре две године израдом про-

Потомству у аманет – црква брвнара у селу Радијевићи

68

Обновитељи – орден и грамате породици Димкић из Београда

ГРОБ У ПОРТИ

- На сваком послу кога се прихватио, протојереј-ставро-фор Мића Ђенадић је предано радио до краја. И у обнови цр-кве брвнаре понео је највећи терет – истакао је владика Фи-ларет. - Дао сам благослов: кад дође судњи час, да буде укопан у порти цркве Христовог рође-ња, на Бабића Брду, коју је по-дизао. Неки галаме: кажу - не може ту!Они који не долазе у цркву, немају везе са њом - не могу одлучивати!

Владике милешевски Филарет и канадски Георгије

69

јекта и финансијском подршком потомака попа Реље Пурића – породице Димкић из Београда. Труда нису жалили ни поједини мештани, а стигла је и подршка из Канадске епархије СПЦ и Скупштине општине Нова Варош.

Орден Белог анђела, признање Милешевске апрхије, на светковини је владика Филарет уручио владици канадском Георгију и Милану Димкићу из Београда, а грамате је добило више донатора и градитеља. Свештенику Првославу Пурићу, из Канаде, поред грамате уручен је и двотомни зборник радова „Осам векова Милешеве“.

Црква брвнара са каменом апсидом, међу најстаријима у Старом Вла-ху, јединствена је по томе што има подрум. Наиме, у доба владавине Отоман-ске царевине грађена је на ободу једне вртаче на падинама Златара као ста-ровлашка породична кућа, „да се Турци не би досетили“ чему ће служити.

Пет икона из радијевачке цркве, које је почетком осме деценије 17. века сликао зограф Андрија Раичевић, спада међу најстарија и највреднија иконописна дела која су до данас очувана у црквама брвнарама Србије.

(„Златарске новости”, 13. јун 2014. године)

70

Настављају се спорења око обележавања века од одбране Србије у Великом рату

ПОНОВО БРУКАМО ПРЕТКЕПротест Удружења потомака ратника 1912-1920. „Војвода Петар Бојовић“

НОВА ВАРОШ ‒ Још немамо монографију о земљаку војводи Петру Бојо-вићу (1858-1945), као што је то случај са тројицом осталих војвода из славног периода српске историје. У Завичајном музеју само је једна

војводина слика, а ни један експонат, нити сведочанство о животном и рат-ничком путу. Нема потпуне евиденције о 2. 000 учесника Првог светског рата из ове општине, а нико не скупља грађу, нетрагом нестају документа о Солун-цима...

Ово је само део замерки, али и иницијатива за активности, у писмима и апелима који су последњих месеци актерима јавног живота у Новој Вароши упутили чланови Удружења потомака ратника 1912-1920. године „Војвода Петар Бојовић“.

На подсећања да је локална управа неорганизовано и неспремно до-чекала обележавање значајне годишњице, чују се чудни одговори. Једни кажу „да општина није ратовала него држава, па нека она обележава“,а дру-ги питају имају ли чланови Удружења – преча посла?

- Наш град има десетак обележја из Другог светског рата, а ни један белег ослободиоцима из Првог балканског и Првог светског рата. Није време за скупе споменике,али нисмо, ваљда, сиромашни за барељеф у центру гра-да – подсећа Радиша Филиповић, потпредседник Удружења потомака ратни-ка. - Узалуд већ годину дана захтевамо да се оснује Одбор за обележавање годишњица Великог рата и достојно обележе међаши историје, да се доврши започета музејска поставка.

ИЗЛОЖБА

Ни после шест година, од како је кренула на крстарење Србијом, изложбу Музеја из Чачка „Војвода Петар Бојовић – живот и победе“ Но-воварошани нису видели. Недавно је са прага општине, из Чајетине, вра-ћена у музејски депо јер „нису благовремено планирана средства“.

71

Чланове Удружења посебно је огорчила чињеница да су установе кул-туре (изузев Библиотеке), ове године пале на испиту обележавања датума значајних за нашу и светску историју. С друге стране, зуб времена и немар узели су данак на крајпуташима и спомен-плочама јунацима са Кајмакчалана, Црне Реке, Дрине, Цера...

72

Истичући да су пропуштена добра времена, са јачом привредом, да се на достојан начин одужимо прецима, председник општине Димитрије Пау-новић каже да није коректно да се сви пропусти у чак последњих сто година каче на врат садашњој власти и најављује:

- Ребаланс буџета у августу је прилика да се исправи што је пропуштено у финансирању програма. Идеја је да почасти војводи Бојовићу на примеран начин одамо 1. новембра на Дан општине, као и обележимо век Првог свет-ског рата.

(„Вечерње новости“, 19. јун 2014. године)

ДУГ Одавање почасти пред спомеником војводи Петру Бојовићу

73

Медија центар „Одбрана“ објавио књигу Божидарa Јововића „Војвода Петар Бојовић између похвале и покуде“

СЛУГА ОТАЏБИНЕ ИЗ ШЕСТ РАТОВАНа сасвим нов начин аутор у делу говори о животу, ратничком путу и заслугама чувеног војсковође

На дуго заборављене заслуге и војничко умеће најмлађег срп-ског војводе с краја 19. и почет-

ком 20. века, Петра Бојовића (1858-1945), учесника шест ослободилачких ратова, ново светло бацио је Божидар М. Јововић, сабирајући међу корице књиге бројна документа, али и кри-тичке осврте и одговоре на дилеме.

Књигу „Војвода Петар Бојовић између похвале и покуде“ објавио је Медија центра „Одбрана“. Аутор, про-фесор Јововић, вишегодишњи настав-ник у систему војног школства, није је дочекао - умро је десетак дана пре изласка из штампе.

- Васпитан у породици у којој су замирали последњи дамари сеоске задруге, војвода Бојовић је понио у себи ону пријатну топлину домаћег огњишта, која ублажава и потуљује дрскост и наметљивост, потребну сва-ком ратнику. Он је војничке законе поштовао до светости, искључујући могућ-ност припадништва било каквом удружењу или странци... Војнички позив за њега је био завештање војсци, а држава му је значила олтар и светилиште – пише Јововић, сликајући карактерне црте војсковође.

Поред сведочења о младости и одрастању, највећи број међу готово 600 страна посвећен је војничкој служби од 46 година и свему што је војвода, родом из Мишевића, на Златару, чинио за српски народ и војску у преломним временима историје. Аутор иде и трагом Бојовићеве Прве армије од Кумано-ва 1912. до пробоја Солунског фронта у јесен 1918. године, подсећа на стра-

Заслуге ‒ војвода Петар Бојовић

74

шну 1915. годину, одбрану Косова, мучно повлачење преко Албаније, голго-ту... Јововић не заобилази ни стање српске нације, пишући о вртлозима по-литичких обрачуна, похвалама и покудама Бојовића, одбрани од љубоморних

ПОДРШКА ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ

ИЗ КУЋНОГ притвора у Београду, у 84. години живота, војвода Бо-јовић је 10. децембра 1942. године, у писму армијском ђенералу Дражи Михаиловићу, подржавао Југословенску војску у отаџбини:

„... Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили осло-бодилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Живојин Ми-шић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума поја-чало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела на-ције, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на распола-гање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: НА-ПРЕД У ПОБЕДУ, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ“ ‒ написао је, поред осталог, остарели ратник

Трећа књига о команданту Прве армиоје у пробоју Солунског фронта

75

официра и дволичних страначких политичара. На крају, осврћући се на тра-гичну судбину српске младости, државе и војводине породице (остао без потомака), Јововић подсећа да је стари војвода, добродушни слуга отаџбине, доживео да буде роб непријатељу против кога се храбро и здушно борио. Кад је и њих испратио, дошли су ослободиоци да га презру и понизе.

- Аутор је водио рачуна о објективности извора, укрштао је податке, коментарисао, потврђивао, оповргавао и увек за то утврђивао разлоге због којих се то дешавало – оцењује рецензент књиге генерал-мајор проф. др Ми-тар Ковач. - Јововић на сасвим другачији начин говори о животу и делу војво-де Бојовића, неправедно запостављене велике историјске личности. Овом књигом ће се, макар мало, умањити неправда.

Велики део војничких заслуга војводе Бојовића оспорава се претера-ном сервилношћу и послушношћу према престолонаседнику Александру Ка-рађорђевићу. То се, како наводи рецензент Ковач, најбоље види у организо-вању Солунског процеса, у коме је осуђен Драгутин Димитријевић Апис, вођа «Црне руке» и Мајског преврата.

(„Вечерње новости“, 8. фебруар 2015. године)

МЕЂАШИ ИСТОРИЈЕ СТАРОГ ВЛАХА

(Фељтони о догађајима и знаменитим личностима, о историји која се није учила у школама)

„Златарскe новости“:Битке Јаворског рата (24. фебруар – 31. мај 2006. )Освајање слободе 1912. (18. јануар – 3. мај 2012. )Комитски војвода Вук (22. новембар 2013. ‒ 14. фебруар 2014. )Војевање војводе Бојовића (28. фебруар – 13. јун 2014. )Камена казивања ратника (12. септембар – 7. новембар 2014. )

„Варошке новине“:Патријарх Гаврило ‒ чувар вере и огњишта (27. фебруар – 24. април 2015. )Нововарошки крај у Великом рату (22. мај – 11. септембар 2015. )

79

• Фељтон поводом 130. годишњице ослободилачких ратова Србије.• Немирна граница у колевци немањићке државе. • Како је и зашто почео Први српско-турски рат 1876. године?• Калипољска битка и бојеви у висовима и шанчевима Старог Влаха. • „Турци могу Мучањ заузети само преко мене мртвог – поручио је мајор

Михаило Илић, командант Ужичке бригаде, одбијајући наредбу да се по-вуче са Чемернице и „врата Србије“.

• Најлепши споменик мајору Илићу и јаворским јунацима – песма их проно-си кроз саборе и светковине.

• Добровољци под командом архимандрита Нићифора Дучића. • Дневници, записи и извештаји са ратишта.• Крајпуташи ‒ камена књига предака.

81

БРАЋА САЊАЈУ СЛОБОДУ (1)• Операцијама Ибарске војске на Јавору започео рат Србије за независност и помоћ браћи која страдају под јармом Турака • Постављена и утврђена где никад није била – граница преко Јавора – одавно је кост у грлу народа

После службе и молитве за срећан исход рата, која је држана у Саборној цркви у Београду, као и у свим црквама и манастирима широм Србије, рано ујутру 20. јуна (2. јула) 1876. године српска војска је, прелазећи

границу на више места, ступила у борбу против Турака. У том часу Србија је према Турској имала четири војске: најглавнију

Моравску, према Нишу, Ибарску према Сјеници и Новом Пазару, па Тимочку ка Видину и Дринску према Босни. У шанчевима на Делиграду српски кнез Милан Обреновић је у пратњи митрополита Михаила соколио војнике, а у ратној прокламацији, читаној војсци, поручио је:

- Браћо! Пун поуздања у ваше родољубље и ваше војничке врлине, ја ћу с вама и пред вама, а с нама ће наша храбра браћа Црногорци под својим витешким вођом, мојим братом кнезом Николом. С нама ће наши дивни ју-наци Херцеговци и наши многоискушани паћеници из Босне.

Споменик мајору Илићу и ратницима Јаворског рата

82

Ове године је јединствен национални јубилеј ‒ навршава се 130 година од започињања отаџбинских ратова од 1876. до 1878. године, ратова за осло-бођење и независност Србије.

Њихов значај је, можда, најбоље пре 10 година осветлио професор др Ратко Марковић, тада потпредседник Владе Србије и председник Одбора за обележавање 120 година од Јаворског рата, отварајући у Чачку научни скуп „Ибарска војска у српско-турским рато-вима од 1876. до 1878. године“:

- Српско-турским ратовима Ср-бија је најзад закључила своју нацио-налну револуцију, која је отпочела 1804. године и после тих ратова одмах долази формални чин признања неза-висности и самосталности Србије. Срп-ско-турски ратови који су отпочели операцијом Ибарске војске на Јавору показали су да је Србија животно спо-собна држава. Наиме, све те голготе, сва та искушења, кроз која је пролази-ла Србија, подухвати њени који су пре-вазилазили њену снагу, њену моћ, за-тим истрајност пред тешкоћама, стал-ни напори и сталне борбе, показали су и доказали животну способност и жи-вотну снагу српског народа, тако да независност, која је призната на Бер-

УСТАНИЧКЕ ЧЕТЕ

Историчар др Војислав Суботић пише да је на простору Старог Вла-ха под турском влашћу током 1875. године постојало више устаничких чета. Села источно од Нове Вароши формирала су своју чету под коман-дом Симана Поповића, Илије Радишића и Вука Аничића, која је дејство-вала на путу од Сјенице до Нове Вароши, пресекла турски пут и теле-граф, запалила хан на Батровцу и у Дебељи. Устаници су почетком сеп-тембра опколили Нову Варош, Прибој и Сјеницу, борбе су вођене у више села.

МАЈОР ИЛИЋ

“Ој,Јаворе, не треба ти кише,јунаци те крвљу натопише,нема места, ни камена твога,да не чува јунака једнога,а највећи што је међу њима,њега мораш чуват вековима”. Докле сунце грије на Јавору ‒чувај спомен Илићу мајору,Михаилу, сину Јагодине,мрком вуку ‒ легенди планине,од Србије што врата чувашеи шанчеве турске отимаше,у хиљаду и осмој стотини,седамдесет и шестој години,кад Србија у Јаворском рату ‒кида ланце у тамници брату:Старом Влаху таму да разбије,земљи Рашкој поврати тапије,да огреје сунце цркву Јању,Милешеву и манастир Бању,да с’ подигну звона у Дубниции кандила у Светој Тројици.

83

линском конгресу, Србији није била једна празна, како каже Слободан Јовановић, ди-пломатска формула, она је на делу потврђе-на и српски народ је на делу показао да има довољно националне енергије за независну државу.

ПЛАЧ СТАРЕ СРБИЈЕ

Операције Ибарске војске на Јавору 1876. године познате су у народу као ЈАВОР-СКИ РАТ. Редови овог фељтона посвећени су догађајима од пре 130 година, Калипољској бици, легендарном команданту мајору Ми-хаилу Илићу и јунацима који су, како рече песник, „више волели нас него себе“.

Постављена и утврђена где никад није била, граница је већ одавно била кост у грлу народа с обе њене стране. Хатишерифом од 1833. године гранична линија се протезала Голијом, преко Одвраћенице, Јанковог камена, Ступске чесме, па је са Јавора падинама Чемернице силазила на Ојковачко брдо, а онда обалом Увца до планине Ивице, одакле се спуштала на Дрину. Уз Карађорђеве шанчеве и по висовима у колевци немањићке државе озида-не су карауле, да векују и браћу деле…

Из села око Увца и Лима, која су у Османском царству, многе породице траже спас бекством у Србију. Са завежљајима и нејачи газе Увац и богазе Јавора и Чемернице. За оне што су остали – голи живот је био својеврсно ју-наштво: борећи се са алама и вранама, трпећи пљачке, бешчашће и зулуме, стрепећи шта ће их снаћи – слали су вапаје Кнежевини Србији. За кратко их озари Невесињска пушка (1875. године) и пламен устанка Срба у Босни, па Бабинске буне и акције устаничких чета у Старом Влаху.

НЕМИРНА ГРАНИЦА

Турским гарнизонима пристизала су појачања, Империја је будно мо-трила на Стари Влах, назван и „врата од Босне“ јер је овуда водио најкраћи пут за Босну – од Рогозне преко Новог Пазара, Штавља, Жвала, Нове Вароши, Прибоја и Добруна. Опомена им је био чувени Карађорђев поход 1809. годи-не, када је, после сјајних битака на Сјеници и Суводолу, пресекао „босанску џаду“ и успоставио директну везу са Црногорцима.

С друге стране немирне границе, чести упади Турака, ноћни напади на карауле и граничаре, отмице стоке, паљење кућа, уништавање колиба и ле-

Српски војник

84

тине – утицале су на борбено расположење становништва. Већ у лето 1875. године, како бележи историчар др Стеван Игњић, обављена је пробна моби-лизација војника прве и друге класе на подручју ужичког округа. Вршене су и друге припреме у близини будућег фронта: поправљани путеви и мостови, оспособљаване пећи за печење хлеба у околини Ивањице, попуњавани ма-гацини, прикупљане занатлије…Успостављена је телефонска веза између Ја-вора и залеђа. И пре објаве рата Турској, трећепозивци су изашли на границу – да не дозволе упад Турака на српску страну пре доласка народне војске на положаје.

(Наставиће се)

85

КРВАВО КАЛИПОЉЕ (2)• Први бој на Јавору одиграо се на Калипољу – 24. јуна (6. јула) 1876. године • Генерал Зах одбио савете старешина да у нападу на Сјеницу крене куда и Карађорђе 1809. године, већ ударио „џадом“ на утврђене шанчеве

Ујутру, 24. јуна (6. јула по новом календару) 1876. године, од јаворске механе кренули су у бојном поретку батаљони Прве ужичке бригаде. Пограничну врзину развалио је ужички прота Милан Ђурић. Испред

борбене колоне јахао је на коњу командант ударне групе Милован Рашковић. Борци иду опрезно, под заштитом јутарње магле, турски низами су ћутали. Убрзо нестаде тишине. Просу се пушчана паљба и артиљеријска ватра. Поче чувени калипољски бој…

- Моравичани, Ариљци и Златиборци мало застадоше јер је ватра била густа. Када ватра учини своје, бригадир Петар Борисављевић нареди јуриш. На знак трубе војници у скоковима кренуше ка турским положајима…

Овако су, према очевицима и хроничарима, почеле операције Ибарске војске на Јавору у Првом српско-турском рату, у народу познате као Јаворски рат. Пре 130 година, на тромеђи општина Ивањица, Нова Варош и Сјеница, плотуни из пушака и топова пореметили су планински мир.

НАПАД ПРЕКО КАЛИПОЉА

Ибарска војска (24. 000 бораца према 33. 000 турских војника), била је концентрисана на фронту од Рашке до Мокре Горе, под командом 69 - годи-шњег генерала Фрање Заха (пореклом Чех).

- Ибарска војска добила је задатак да предузме снажну офанзиву оп-штим правцем Јавор ‒ Сјеница ‒ Бијело Поље, да освоји Рашку област, споји се са црногорском војском и тако пресече комуникацију Турске са Босном, - пише у својим радовима историчар др Петар Опачић. – Као и на другим фрон-товима, Ибарска војска је уситњена у више колона. Главна колона добила је задатак да наступа са Јавора према Сјеници, Дучићев одред од Сјеништа пре-ма Новој Вароши,а још две колоне од Добруна према Вишеграду и од Рашке према Новом Пазару и Косовској Митровици.

Генерал Зах се одлучио да напад на Сјеницу изведе директно преко утврђених турских положаја Калипоље – Кладница и то са свега осам батаљо-на у две колоне, с тим што је у резерви задржао целу Шабачку бригаду прве класе и два батаљона на Јавору. Турци су, како истиче др Опачић, са осам батаљона, 16 топова разног калибра, три ескадрона коњице и знатним бро-

86

јем месног башибозука и по броју и наоружању били супериорнији од српске нападне колоне.

На састанку уочи 24. јуна на Јавору, на коме је генерала Зах распоређи-вао јединице за сутрашњу борбу, команданти су покушали да га одврате од намере да се крене „џадом“ преко Калипоља ограђеног са јужне стране ко-сама, начичканим утврђењима, која су доминирала потпуно откривеним зе-мљиштем.

Старешине, међу којима је био најгласнији Петар Борисављевић, коман-дант Ужичке бригаде, предлагали су да се крене заобилазним путем, од Васи-

Камена кула осматрачница – споменик Калипољској бици, подигнут пре четири године

ПЛОТУН С ЛЕЂА

У књизи „Ратне белешке“ бригадни цртач Мита Петровић, сведочи о одважним јуришима и страшној борби, али и о једној грешци која је у магли од пушчаног дима унела забуну на левом крилу српског напада:

Док су Рудничани јуришали на утврђења, из ђенералове пратње зачуо се престрављен глас:

-- Не, ако Бога знате! Шапчани потукоше нашу јуришајућу војску с леђа.

Враћајући се касније са бојишта, Рудничани су, огорчени на Шап-чане, причали

- Е, брате, бруке! Шта починише људи неразумни!Таман ми да ускочимо у шанац, а они ти опали с леђа и горе нас они потукоше но Турци, који се већ беху збунили и спремили да беже…

87

љевића брда, лево од планираног правца, куда је Карађорђе 1809. године ишао на Сјеницу. Генерал Зах није прихватио да се погоднијим маневром угро-зе турски положаји можда и зато што је српска обавештајна служба дала не-потпуне податке о јачини непријатеља, па су снаге Мехмед-паше подцењене.

ЈУРИШИ НА ШАНЧЕВЕ

Пошто је Шабачка бригада закаснила на маршу по киши од Кушића према Јавору, прелазак границе одложен је за два сата. Пешадија је одважно наступала и у први мах у бој су ушла само три батаљона Ужичке бригаде, док су друга три задржана у заклону иза Љепојевићког потока. Српски командан-ти су само појединачно уводили нове батаљоне у борбу, тако да су бројчано слаби предњи делови упркос храбром наступању, нису могли да пробију тур-ску одбрану.

Калипољем су звиждале гранате топова и киша куршума. У силовитим јуришима на турске шанчеве гинули су војници и старешине, рањен је начел-ник штаба, потпуковник Евгеније Каленић, а под генералом Захом пушчаним метком убијен је коњ.

Ужичка бригада се осипала, понестајало је муниције и снаге да се зау-зме Калипоље. Појединачна херојства не могу да одлуче битку. Марко Чоло-вић и Нешко Јордовић већ су закорачили у турске шанчеве, посекли неколи-ко низама, али нису могли да отворе пут јединици. .

Када је око 15 часова наређено да и Шабачка бригада уђе у борбу, већ је било касно да се постигне одлучујући успех. Борци, који су ступили у борбу, већ су били преморени и изгубили почетно одушевљење, с којим су кренули у прве јурише. Турци су, међутим, стално поткрепљивали своју одбрану на главном положају, ослобођени бриге за друге делове својих положаја које Срби нису угрожавали.

(Наставиће се)

УНУЦИ НА МЕГДАНУ

На Јавору, испод Василијина виса, код карауле и ђумрукане са че-тири зграде од брвана и државном механом, пешадија, коњица и арти-љерија спремне за полазак.

- На лицу војника није се могла опазити стрепња и уплашеност. Из њихових очију севаше кураж. То све беху синови поносног Рудника и Старог Влаха, чији су се дедови свагда одликовали на мегдану, а у чијим су прсима танко гудало и јаворове гусле распаљивале жеђ за осветом за којом они сад први пут полазе, ‒ записао је Мита Петровић.

88

ТУРСКА ЧИЗМА ЈАВОР ГАЗИ (3)• Бој у Калипољу – најжешћи и по губицима Ибарске војске најтрагичнији бој у двогодишњим борбама • Турци 26. јула освајају Јавор и прете продором у долину Западне Мораве

У најжешћем боју Јаворског рата, на Калипољу, првог дана операција 24. јуна (6. јула) 1876. године, чије је продирање требало да отвори пут ка Сјеници, учестововала је претходница Ибарске војске са ојачаном Ужич-

ком бригадом прве класе, састављена од око 5. 500 бораца под командом Петра Борисављевића. Пошто ни после снажних јуриша и борбе прса у прса на турским утврђењима, српска војска није успела да заузме Калипоље, око 17 часова започело је одступање коњице према Јавору, а затим и пешадије остале без већине старешина.

Тако се напад Ибарске војске, чији су се делови јуначки борили више од пет часова, завршио без успеха и са великим губицима: само је Ужичка бригада имала 646 војника и старешина избачених из строја – 172 погинула, 412 рањених и 62 нестала. Калипољски бој је био најжешћи и по губицима Ибарске војске најтрагичнији бој у двогодишњим борбама.

Калипоље је својим изгле-дом опомињало на Косово. Пошто није било времена, ни услова да се изнесу са разбојишта, мртви и ра-њени су, како бележе хроничари, остављени на милост и немилост бесних Азијата, њихових паса и га-вранова. „Језиво су се белеле кали-пољске косе од лешева“, Турци су чинили зверства, мртвом капетану Миловану Рашковићу, команданту Златиборског батаљона, одсекли су главу. Министар Јован Ристић био је приморан да уручи ноту страним дипломатама о зверстви-ма и убијању рањеника, о паљењу пограничних села Смиљевца, Васи-љевића, Равне Горе, Ерчега и Ме-довине.

Генерал Фрањо Зах

89

ГРЕШКЕ КОМАНДОВАЊА

Неуспех Ибарске војске, како је писао Петар Борисављевић, био је по-следица недовољног рекогносцирања ратишта, непознавања бројног стања и наоружања непријатеља, слабе синхронизације дејства свих снага, посебно артиљерије, а споро и неодлучно су ангажовани други ешалони…

ЗВЕРСТВА НАД РАЊЕНИМ

- Калипоље беше покривено лешевима погинулих војника као ра-сејано стадо мирних оваца, ‒ записао је Мита Петровић, гледајући с ви-сова мучне и тужне сцене. ‒ Преконоћ Турци беху изашли и са сваког погинулог поскидали одела, па их свучене оставили. Тешки рањеници, који се не могаху с места померати, потучени су. Сасвим незнатан број, пузећи на трбуху и рукама, завлачио се у трњаке само да избегне стра-шну, варварску смрт и ту чекао спас. Било је и таквих рањеника који су тек после пет дана, измучени жеђу и глађу, стизали на Јавор. Ноћу су пузили, а дању прикривени лежали у каквом јалаку…

Рушевине царинарнице и карауле испод Василијина врха на Јавору

90

Према писменом извештају генерала Фрање Заха, команданта Ибарске војске, узроци пораза леже у слабо наоружаној и необученој народној војсци, као и у недостатку квалификованог старешинског кадра. Историчар др Петар Опачић тврди да раздвојене снаге на удаљеним правцима (ни остале три колоне нису имале успеха) и без чвршће међусобне везе, нису могле да воде успешне операције и да највећа одговорност за неуспех борби у првој фази рата и губитак Јавора падају на главне команданте Ибарске војске. У народу је остала песма: „Бог убио Заху ђенерала…“

Калипољска битка имала је значајне последице за даљи ток борби на јаворском фронту. Директно је допринела каснијем тријумфу Дервиш-паше и губитку српских положаја на Јавору. Ибарска војска ослабљена је одласком знатних снага на моравско бојиште, а болесног Заха заменио је потпуковник Илија Чолак Антић, човек у души слабић и страшљивац.

БЕКСТВО ШТАБА ДИВИЗИЈЕ

Турци су се окуражили и 23. јула крећу у напад преко границе, Суви рт, Боровац, Долови били су поприште жестоких борби. Грабили су на јаворске висове, без обзира на жртве. Низами нису могли оступати: ко би кренуо на-зад, дочекивали су га коњаници са сабљом или шрапнели из топова. По про-планцима се „белело арнаутско руво“, српски браниоци су у дану по неколи-ко пута одбијали „бесне Анадолце“, скидали пушчаном ватром турске застав-нике на белим коњима, који су током борби јурили у највећем галопу да цр-вене заставе са полумесецом истакну на висове.

Турске снаге освојиле су Јавор 26. јула. Изгубљен је природно утврђен град и ланац и склоп пограничних планинских висова Старог Влаха, беспутних

БУСИЈЕ У КЛАНЦИМА

Од граната Крупових топова,одступају чете са висова, чизма турска опет Јавор гази, закрчене стазе и богази,повлаче се штапске кукавице, утекоше све до Ивањице,дивизијар оздо заповеда:“Испред турских бежите одреда!”На бојишту само три бригаде,збеговима да враћају наде,

неће Илић да каља образа,не боји се битке и пораза. Нема чуке да није бусија,сваки камен ‒ љути мегданџија,од Погледи па до УкочницеДервиш-паши сломи јединице,бритком сабљом и пред јунацима ‒чин мајора доби у кланцима,заустави љуте Османлије,жељне пљачке и крви Србије.

(Из епске песме „Јаворски јунак мајор Илић“)

91

и прекривених густим шумама, издељен дубоким и стрмим јаругама, који је пружао могућност за организацију одбране. Главна команда српског јавор-ског кора показала се, како је истакнуто у хроници „Ивањица“, неспремном да руководи сложеним фронтовским операцијама. Штавише, дивизијски штаб се пре времена повукао у Ивањицу.

Гранате из Крупових типова стижу искидану колону народа и војске. Од Јавора до Кушића, 27. јула, пут је био закрчен народом и војском, „покривен сваковрсним потребама“, торбама, мањеркама, чутурицама, шињелима, ће-бадима, шареницама, џаковима са јечмом…Натоварени коњи посрћу у блату, војници падају. Сваки час се ломе дрвене осовине волујских кола, топовске каре падају са уских јаворских путељака у провалије…

Турци су запретили дубљим продором, у долину Моравице и Западне Мораве. Почетком августа команду над Другом ужичком бригадом преузео је мајор Илић. Необично храбар, бледа и строга лица, витка стаса и кошчат, Михаило Илић брзо задобија поверење и љубав своје бригаде.

(Наставиће се)

92

НЕ ДАМ МУЧАЊ (4)• Мајор Илић одбио наредбу о повлачењу у долину Моравице и организовао одбрану природних тврђава – Чемернице и Мучња • Ако бих покушао да одступим – пуцајте у мене! ‒ заповедио Илић војницима у шанцу на Чемерници

Ако Мучањ изгубимо, онда смо изгубили цео Ужички округ. Ја Мучањ не дам. Само преко

мене Турци га могу заузети! Овако је плануо мајор Михаи-

ло Илић, командант Ужичке бригаде друге класе, у штабу Ибарске војске у Катићима у ноћи 22/23. августа 1876. године, када је одлучено да се напусти планина Мучањ пред нале-том Турака са Јавора у долину Мора-вице.

На састанку главних старешина Ибарске војске командант Илија Чо-лак Антић је, обузет песимизмом и личним кукавичлуком, изнео мишље-ње да војска не може да брани Му-чањ и Чемерницу, па је потребно да се благовремено повуче са граничних положаја, да се Кушићи напусте и Турцима пружи отпор у Приликама. Ако Турци и њих заузму, онда да се организује одбрана Ариља и Пожеге или на планини Јелици, Љубићу…

БОЈ НА ЧЕМЕРНИЦИ

Овакав став главног команданта, по сећању хроничара Јована Миодра-говића, разбеснео је већину бригадира, посебно мајора Михаила Илића. На-пустио је састанак и у току ноћи са својом и бригадом стигао у помоћ капета-ну Јеврему Вукосављевићу, команданту Ариљског батаљона, који је с муком држао положаје на Чемерници. И док се у тим тренуцима бежаније многима чинило немогуће, Илић је са делом војске и команданата организовао одбра-ну, утврдио шанац и разместио војску на Чемерници.

Јунак за легенду – мајор Илић

93

- Ви имате да браните овај природни град – Мучањ. Њега не смете за живу главу оставити и напустити, он ће нам бити последњи ослонац и одбра-на! ‒ заповедио је мајор Илић Сими Петровићу, команданту Карановачког батаљона.

У рано јутро 23. августа 1876. године отпочела је битка на Чемерници. На напад Турака Илић је наредио пешадији и артиљерији да отворе ватру на главну турску колону, која је ишла право на Чемерницу, као и на Турке који су, прешавши преко Дурмитора и Јаворовице, с левог бока нападали, па је и српска резерва морала ући у борбу. Око 10 часова вођене су најочајније бор-бе, а непријатељ је кидисао уз трубе и бесни урнебес „Ил алах“.

После четири жестока турска јуриша, који су исцрпли српску војску, Илић је, очекујући пети, најјачи турски напад, био у великом искушењу. По-вући се није хтео, залихе муниције биле су исцрпљене, а помоћи са стране није се надао. У овим тешким тренуцима, на једном листићу из бележнице, свом побратиму мајору Петру Борисављевићу написао је:

- Готово ми се сав одред расуо и распрштао. Ја само јогунством одржа-вам шанац на Чемерници.

БЕКСТВО ТУРАКА

Ово је било последње писмо мајора Илића. Чекајући у шанцу на Чемер-ници одлучујући турски напад, пред Илића је, као без душе дојурио коњаник

НА ВРАТИМА СРБИЈЕ

Пред битку на Чемерници Илић позва све официре и командире и пошто изда наређења, како наводи у „Ратним белешкама“ Мита Пе-тровић, рече им достојанствено, како само доликује јунаку:

- …Ми има овде данас да издржимо решавајућу борбу. Ми се мо-рамо овде борити на живот и смрт. Ја нисам рад да се одавде одступи ма сви изгинули... Од завршетка ове борбе зависиће судбина не само Кушића, но Ивањице, Ариља, Пожеге, једном речју целе Србије…

- …Ми нећемо ово место напустити никако, - рекао је који трен касније Илић размештеној војсци. - Ми морамо као Срби, као синови ове земље, да сјајно овога часа испунимо нашу дужност, па нека наши унуци виде да смо се онако јуначки борили као наши ђедови. Хоћу да се бори-те храбро. Међу вама ја ћу бити, ја вас нећу изневерити. Ако бих поку-шао да одступим и да вас изневерим, пуцајте на мене и убите ме онако исто као што ћу ја вас, ако напустите ово драгоцено место, најважније по нашу отаџбину! Сад, браћо, имајте вере у Бога и ваше јунаштво!

94

од Мучња и пружио му цедуљу. Он је хитро разви, разгледа, лице му се раз-ведри и весело повика:

- Живео Сима!Трчи и кажи му нека одмах напада!Потпоручник Сима Петровић, кога је Илић послао да чува Мучањ, гле-

дао је како се љути и очајни бој бије на Чемерници, па је стрчао с Мучња, прешао Пресеку и кроз шуме и гудуре избио на Лисину, одакле је тражио дозволу да удари Турцима с леђа.

У том часу нека особита, ратна срећа била је на Илићевој страни, како пише Мита Петровић. Онда, кад он више није мислио на живот, ни очување своје позиције, стиже му Сима и то непријатељу с леђа. У том истом часу сти-же и једно ужичко одељење треће класе и удари на Турке, који су угрожавали леви бок Срба. Крвава борба је вођена до касно у ноћ, а Турци су се дали у бекство према Јавору.

Желећи да искористи борбено расположење својих војника, Илић је за уторак, 24. августа, планирао напад на Јавор с левог бока. Предвидео је и учешће Борисављевићеве војске, која би демонстративно напала Јавор с цен-тра, као и помоћ једне пољске батерије. Хроничари бележе да је Илић ову акцију сам смислио, не тражећи дозволу од дивизијара Чолак Антића.

(Наставиће се)

ОДБРАНА ЧЕМЕРНИЦЕ

Јутро откри турске батаљоне, први плотун дочека колоне,бије ватра из брдских топова кида ланце борбених редова. Горски вуци Чемерницу бране,острагуше пуне и нишане,куршум коси крваве откосе,од јаука завијају косе. Илић вешто одбија јурише, са резервом у ватру кидише,па трчи по крваву разбоју и соколи уморне у боју: “Бог и правда на нашој су странисамо храбро, браћо, Ужичани!”

Турци кивни ко их то устави ‒ко бедеме од мртвих направи?Зар да силу осам пута већу ‒у планини туку и пресрећу?Изгибоше у диму барута ‒ нема њима проласка, ни пута!Сунце жури да зађе Стругове,да не гледа покољ и ровове. Пети напад турска труба зове,пре мрака да заузму висове. Како Илић јуриш да одбијекад у шанцу мало муниције?На руке му издишу јунаци,поломљене сабље и кундаци.

95

ИЗ ЈУРИША У ‒ ЛЕГЕНДУ (5)• Кад отмемо и повратимо Јавор, тек онда можемо рећи да смо извршили своју синовљеву дужност према нашој отаџбини, ‒ рекао је мајор Илић уочи напада • Са исуканом сабљом кренуо је пред војницима на турски шанац на Јанковом вису

Одбијање мајора Илића о повлачењу са Чемернице и Мучња у долину Моравице, одбрана ових природних тврђава и сјајна победа над Тур-цима „на вратима Србије“, који су били осам до десет пута надмоћни-

ји – била је једна од најзначајних битака Јаворског рата. - Тај успех био је од огромног значаја, јер је тога дана врховни коман-

дант турске војске у рату против Србије мушир Керим-паша водио крваву битку на Шуматовцу ради освајања Алексинца и продора долином Јужне Мо-раве, док је Муктар-паша имао задатак да 24. августа 1876. избије у долину Западне Мораве и тако на левом крилу српског распореда сломи српску од-брану, ‒ пише историчар др Петар Опачић и додаје:

- Победа на Мучњу и Чемерници и сузбијање турске офанзиве у време велике српске победе на Шуматовцу код Алексинца омогућила је Србији да настави рат све до октобра, чиме је дала доказе свету о својој великој витал-ности, патриотизму својих људи и спремности да се до последњег човека заложи за своју слободу, за живот достојан човека.

ЖУДЊА ЗА ЈАВОРОМ

Док је после битке на Чемерници заморене борце два сата одмарао код Кадине стене и са њима јео „тврди тајин“, мајор Илић је изрекао похвале војницима и командирима и нагласио:

- Браћо, ми смо већ одбили непријатеља и одржали мејдан, издржали сте данас најјачу и најкрвавију борбу коју досад не видесте. Али, сада имамо да извршимо још једну најсветију дужност, а то је да отмемо и повратимо Јавор и онда тек можемо рећи да смо извршили своју синовљеву дужност према нашој отаџбини. То ћемо брзо и лако постићи, ударићемо зором с левог бока Јавора, поделићемо се у две колоне, једна ће напасти од Тисови-це Василин врх, а друга Јанков вис. Потражићу једну пољску батерију која ће за нама доћи да руши Мујина утврђења, а јавићу Борисављевићу да он де-монстративно нападне с центра Јавор…

Илић је жудео за Јоваром, још од оног часа крајем јула кад је командант Ибарске војске Илија Чолак Антић, препаднут турским нападом, напустио утврђене положаје на Јавору. Илић је по белешкама Мите Петровића, љутито изјавио:

96

- Ја нећу да одступим нипошто даље од Погледа, ма ме убили!Зар да се Јавор кукавички напушта, и то још све до Ивањице?Па кад се дотле пусти, ето га онда и у Крагујевац. Ја то, побро, за мога живота не дам!

Илић је ово рекао побратиму мајору Пери Борисављевићу, команданту Ужичке бригаде прве класе, са којим је зауставио турско напредовање. Бори-сављевић у успоменама бележи Илићеву жудњу:

- Илић је непрестано размишљао како ће повратити Јавор. Правио је планове и покушавао напад. И говораше: „Сем Јавора и моје јединице Јеле, немам друге жеље, ‒ записао је у успоменама Пера Борисављевић.

У зору 24. августа 1876. Илићеви Ужичани су стигли пред Јавор. Њихов храбри командант поделио их је у две нападне колоне и са другом кренуо на Јанков вис. После покушаја да заузме утврђење и спречавања да Турцима стигне појачање, Илић се у шуми спремао да са главнином своје јединице крене у одсудан јуриш.

ВОЈНИЦИ, ЗА МНОМ!

Увидевши да помоћи његовог побратима Борисављевића и пољске ба-терије неће доћи, мајор Илић је одједном љутито скочио и са подигнутом сабљом у руци викнуо:

- Војници, за мном! Победа је на нашој страни!Ускоро је испред турског шанца, куршум погодило мајора Илића у срце.

О последњим тренуцима живота јаворског јунака постоје два упечатљива све-дочења очевидаца. У успоменама Рихарда фон Маха, пруског официра – до-бровољца у српској војсци, иначе команданта Златиборског батаљона Ужич-ке бригаде друге класе, записано је:

Откривање споменика мајору Илићу и јаворским јунацима 1909. године на Јавору

97

- Ариљски и рачански батаљон јурнуше напред. Преда мном једва на 50 корака смотрих мајора Илића са исуканом сабљом пред својим љу-дима. Ужасно јака ватра косила је наше храбре војнике гомилама, али други јуришаху напред. Илић посрну и паде у наручје капетана Петар Рај-ковића, командира рачанског бата-љона…Из две ране посред груди Или-ћу је крв јако текла…

Тело Михаила Илића војници су склонили у грмље, па је истог дана пренето у Ужице, да би 27. августа 1876. било сахрањено код цркве Светог Марка у Београду, у гробницу коју је лично поклонила књегиња Наталија.

Кнез Милан је посмртно одликовао мајора Михаила Илића орденом Таковског крста. Због својих ратних подвига и јуначке смрти, мајор Илић, ја-ворски јунак, у народу је постао легенда, преселио се у песме…На ратишту, у рововима пред турским предстражама, у висовима Старог Влаха, притиснутог снегом и турском надмоћношћу, војници су говорили:

- Што-шта би другачије испало да је Илић међу нама…А онда нам је требало само још пола сата да овладамо Јавором, Турци су само чекали да угледају српску заставу на вису…

(Наставиће се)

ЈАКШИЋЕВИ „РАТНИЦИ“

После краћег одсуства са бојишта, средином августа 1876. године, опраштајући се од мајке Јелице у Чачку, која му је брижно поручила да се чува, Илић јој је одговорио:

- Мајко! Овај посао иде ко два јајца на Васкрс: чим се куцну, једно мора прснути!

Сачувано је и писмо жени Савки, које је пронашао Ђура Јакшић и објавио у приповеци „Ратници – цртице из живота пок. Илића“, штампа-ној у Београду 1877. године. Јакшић је на крају приповетке обећао да ће Илића приказати као главног јунака историјског романа. Вероватно је имао и прикупљену грађу, али га је, после годину дана, у тој намери спречила смрт.

ДРУГИ ОБИЛИЋ

Ој, Илићу, други Обилићу,да је таки још мајора било,ми би тада дошли на Косово,Косово би наше заузели. Ту би Србе огријало сунце,узели би земље Душанове, искидали ланце до Призрена. Мили Боже, што нас не погледа, што нам узе мајора Илића.

(Народна песма)

98

ДОБРОВОЉЦИ НАПАДАЈУ НОВУ ВАРОШ (6)• Добровољачки кор са 3. 000 устаника из неослобођених крајева под командом архимандрита Нићифора Дучића стигао из Ужица на границу на Увцу • Тренуци делили Нову Варош од пада, а Турцима пристигла појачања

У Јаворском рату учествовао је и Добровољачки кор, специфич-на војна формација српске вој-

ске. Одред је образован наредбом министра војног од 25. априла 1876. године у Крчагову (Ужице) од избе-глица – устаника из неослобођених српских крајева – Старог Влаха. Хер-цеговине, Црне Горе, Босне…Добро-вољци су учествовали у устанку 1875. године у Рашкој области и Херцегови-ни и, како хроничари бележе, са со-бом су донели „по једну или две пу-шке кремењаче, многи по јатаган… понеку сабљу, муницију…“

Добровољачки кор је добио за-датак да дејствује на издвојеном, по-моћном правцу Ибарске војске и да, после марша из Ужица, преко Злати-бора и Сеништа, пређе границу на Увцу, разбије осигуравајуће турске делове, протера посаде из шанчева, заузме Нову Варош и протера турске снаге између Прибоја и Сјенице и Увца и Лима.

- Према плану динамике борбених дејстава Ибарске војске, Доброво-љачки кор требало је да главнину својих снага ангажује на Турке тек кад срп-ске бригаде са Јавора заузму утврђења на Калипољу и подиђу Сјеници. Јед-новремен напад на Сјеницу и Нову Варош онемогућио би турским снагама маневар и пребацивање с једног на други део бојишта. Рачунало се да ће се то постићи 26. јуна (8. јула) 1876. године, чиме би био пресечен турски пут који је повезивао Косово са Босном, па би био отворен продор за долину Лима и спајање са црногорским устаницима, ‒ пише др Војислав Суботић.

Архимандрит Нићифор Дучић

99

ПРЕСЕКЛИ ТУРСКИ ПУТ

Јединице Добровољачког корпуса прешле су Увац 25. јула (7. јула) на Клаку и узводно од Кокиног Брода. На прилазима Новој Вароши турске снаге су биле изградиле систем утврђења – шанчева, од Вилова, Бабића брда, пре-ко Тикве, Вранеша и Мангуре до Рутоша, Кратова и Бање. Преко ноћи коман-дант Дучић је издао заповест о нападу на турске положаје у околини Нове Вароши, у којој се, поред осталог, истиче:

- Сутра ћемо, у име Бога, ступити у бој с Турцима који 500 година газе и држе у ропству српски народ…С вјером у Бога, с послушношћу старјешинама, с одважношћу и срчаном до краја издржљивошћу на бојном пољу побеђује се непријатељ. Напријед, јунаци! Напријед је побједа и слава: назад је стид и пропаст!

Иако слабије наоружани, српски добровољци су вешто и брзо напре-довали по врућини, па се српска застава завиорила на Тикви, највишем узви-шењу испред Нове Вароши. Турци су се дали у бекство у редуте на источној страни варошице. Око 16 часова, кад је Нова Варош већ требало да падне, Турци су почели добијати појачања – из Пријепоља и Косатице, а касније и из Бање, о чему архимандрит Дучић у својим записима бележи:

- Кад кор бијаше у најжешћој борби, а кад шанац по шанац, редут по редут обливен српском и турском крвљу освајаше, кад се сваког часа надаше да освоји још два редута, па тријумфално да уђе у Нову Варош, и кад се жуд-но очекивала јека српских топова испред Сјенице, стиже с двије стране турска помоћ Новој Вароши.

АРХИМАНДРИТ ‒ КОМАНДАНТ

За команданта Добровољачког кора одређен је архимандрит Ни-ћифор Дучић. Рођен у Херцеговини 1832. године, Богословију је завршио и похађао Велику школу у Београду, студирао на Сорбони, познавао више страних језика. Био је калуђер у манастиру Дужима. Организатор је устанка у Херцеговини 1861. године, прешао у Србију 1868. године и био један од главних организатора устанка у Херцеговини и Старој Ра-шкој 1875. године.

Командни састав одреда чинили су официри српске војске и уста-ничке вође, а по преласку Увца формиран је и четврти батаљон од уста-ничких чета из Старог Влаха, па је бројно стање нарасло на 3. 000 људи. Кор је имао батерију са четири мерзера на коњима и 50 тобџија, по по-лувод стајаће војске и пионира, комору, два пушкара и два видара.

100

БОЈ НА РАДОИЊИ

Дучићу је ускоро стигла и вест да су српске бригаде заустављене на Калипољу, а да према Старом Влаху иду турске снаге од Зворника, па је проценио да се не сме упадати у Нову Варош. Око поноћи са командантима је одлучио да се повуче на погодне положаје у Радоињи и поседне шан-чеве на Црном врху, Каменици и Кра-тову. У ишчекивању турске офанзиве са три стране, десетак дана су утврђи-вани положаји, а због кишног перио-да на надошлом Увцу, који је могао бити препрека маневрисању и повла-чењу, за два дана прикупљена је гра-ђа и код Пљосне стене подигнут мост, који ће, на срећу становника са обе стране реке, служити неколико десе-тина година.

Извештаји о сталном појачава-њу турске војске пристизали су један за другим. Иако је имао одрешене руке – да у случају опасности повуче одред преко Увца, Дучић је желео да Турцима пружи снажан отпор у Радоињи. Турска артиљерија грунула је 8. јула, налет пешадије и коњице био је брз и упоран, пасу се већ око 11 сати добро-вољци и Турци „ухватили за гуше“, а на Мрамору је у жестоку борбу уведена и командантова пратња. Турци су стално доводили појачања и вршили же-сток притисак према мосту. Комбинованом артиљеријском и стрељачком ва-тром заустављен је напад, јединице које су остале у шанчевима упорно су држале положаје, а кад су Турци започели повлачење ‒ српска труба засви-рала је „јуриш“ и гонили су их до Тикве.

Према наређењу генерала Заха, Дучић је морао са одредом да напусти ово подручје и оде на Јавор, ради садејства Ибарској војсци. На обронцима Јавора добровољци су водили жестоке борбе и све до расформирања, како пише др Суботић, одред је био најзапаженији део Ибарске војске. Грешка је уочена, па је Врховна команда наредила да се формира ова храбра јединица.

(Наставиће се)

ХАЈДУЦИ НА МЕГДАНУ

„…Заклео се Турчин на вијећу:У Србију да ће превест војскуи да ће нас свију похвататии под оштру сабљу окренути. Ма шта ћемо, ако Бога знате?Нас је мало, а Турака много,Смијемо ли сачекати Турке?“Сва господа ником поникнула И у црну земљу погледала, Ал не ниче Ковачевић Мито,Већ Дучићу овако проговара:„Господине, војвода Дучићу,Не плаши се од много Турака,Јер је у нас војска сва јуначка, Све хајдуци, турски крвопилци,Изгинут ће један код другога,Неће утећ један од другога, Ни пуштити у Србију Турке…“

(Из песме „Бој на Радоини“гуслара Јеврема Ћаповића,објављене у „Колу“ 1889. )

101

КРАЈПУТАШИ У СЛАВУ ПРЕДАКА (7)• Склапајући мир, пре 130 година, Србија није ставила сабљу у корице, већ чекала само нову жетву и пуне амбаре, да заврши започето дело • Други српско-турски рат, 1877-1878., донео Србији – независност

После сјајне победе на Чемерници и сузбијања турске офанзиве према Кушићима, Катићима и долини Моравице, на јаворском фронту вођене су борбе са променљивим успехом. Јавор је и даље остао у турским

рукама, линија раздвајања ишла је преко планинских гребена. - Ибарска војска испољила је патриотизам и јунаштво, омогућила упу-

ћивање значајних појачања из свог састава на главно војиште и својим груди-ма спречила Турке да продру према позадини и боку главних снага на Мора-ви, ‒ оцењује др Петар Опачић.

После пораза српске војске на Тимоку и Морави, на интервенцију ве-ликих сила почели су мировни преговори. На Јавору је 21. октобра закључено примирје, а Србија је, уз помоћ Русије, са Турском потписала мир 28. фебру-ара 1877.

ОСТА ГРАНИЦА НА ЈАВОРУ

Из овог рата Срби су стекли драгоцена искуства и оно самопоу-здање које је изрекао Јован Ристић: да Србија, склапајући мир, није стави-ла сабљу у корице, већ чека само нову жетву и пуне амбаре, да поново кре-не у борбу и доврши започето дело.

У другом српско-турском рату, 1877-1878. године, пробијен је Јавор-ски фронт, заузет Јанкови врх, Огори-јевац и више села. Међутим, ти про-дори српске војске убрзо су зауста-вљени под утицајем руске диплома-тије.

Операције на Јавору, у народу познате као Јаворски рат, са прекиди-ма су трајале до 1878. године, уздр- Споменик на врху Јавора

102

БЕЛЕГ КРАЈ ШАНЦА

На предлог Јована Ђуровића, управника царинарнице на Јавору, захвално потомство је добровољним прилозима 1907. године на Јавору, где су се налазили костурница и крст, подигло бели мермерни споменик, висок преко три метра. Споменик је на вису, крај Карађорђева шанца, недалеко од пута Нова Варош – Ивањица, Василијине чесме и некада-шње карауле и царинарнице.

На споменику је записано: „1876 – 1877 изгинулим борцима на Јавору и Калипољу са јаворским јунаком мајором М. Илићем у ратовима за независност Србије 1876 и 1877 год. Благодарно потомство 24. јуна 1907. “

Завод за заштиту споменика културе извео је конзерваторске ра-дове 1976. године, а околина уређена пре три и по године. Намерници дођу на вис, запале свећу и прекрсте се, уз речи:

- Бог да им душу прости, вечна слава и хвала им!

Гусле памте – за наук потомцима: са помена јаворским јунацима

103

мале су турске позиције у Старој Рашкој, посебно у Старом Влаху. Ужичке, чачанске, рудничке и ша-бачке бригаде и друге јединице Српске војске нанеле су Турцима велике губитке, угрозиле пут који је Цариград повезивао са Босном, али нису реализовале поставље-не циљеве.

Па ипак, ратна дејства у другом рату 1877/78. године до-нела су Србији и Црној Гори – не-зависност и самосталност на Бер-линском конгресу (јул 1878. ), а признате су им и освојене терито-рије. Србија је и проширена но-вим својим крајевима (Ниш, Вра-ње, Пирот, Лесковац, Власотинце, Бела Паланка, Грделица). Већи део Старог Влаха задржан је под турском управом и још 34 године чекаће долазак Јаворске бригаде и – слободу.

НАРОД ЧУВА УСПОМЕНУ

Кад се војска вратила кућама и плугу, а део остао да чува границу, ка-меноресци су започели да клешу војничке фигуре и исписују надгробнике и крајпуташе. Од Јавора до Рудника надгробна слова казују да се војевало и гинуло за слободу и славу, за отечество, веру и ослобођење…

У легендама и песмама Стари Влах чува успомену на мајора Илића и јаворске јунаке. Догађаји и ратници проносе се кроз саборе и светковине. Нема славе, сабора, испраћаја у војску, или кад се у селима на Јавору и око-лини окупе дрвосече, рабаџије и ратари, а да не започне песма: „Ој, Јаворе…“ И струне гусала памте мајора Илића, који је на Чемерници осветио калипољ-ске ране:

Оста јунак вечито на стражи, испод виса који му најдражи ‒чува Јавор и шанце Вождове,Старом Влаху мотри на друмове.

(КРАЈ)

ОЈ, ЈАВОРЕ

Ој, Јаворе, не треба ти кише,јунаци те крвљу натопише. Нема места, ни камена твога,да не чува јунака једнога,а највећи што је међу њима, њега мораш чуват вековима. Ој, Јаворе, би ли казат знао,дао бих ти што би поискао,када чете српскијег јунака. отимају шанац од Турака. Пуче пушка са јаворских гора, те погоди Илића мајора. Мртво тело, а глава говори:„Само напред, моји соколови“. Ој, Јаворе, јел ти жаоМајор Илићи што је пао. Мајор Илић и остали, На Јавору што су пали. Ој, Јаворе поносити, гроб Илића тебе кити.

105

• У Првом балканском рату четири савезника ‒ Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка – раскивају ланце ропства, скидају отомански јарам.

• Рика топова са Јавора, 19. октобра 1912. године, означила је крај очаја и безнађа раје под турским зулумом, нестанак аговања и беговања после пет векова...

• Јаворска бригада Српске војске, под командом Миливоја Анђелковића – Кајафе, прешла је границу и потпомогнута устаницима и комитама, до-нела слободу Старом Влаху и колевци немањићке државе.

• С обе стране границе, која је, после Карађорђевог устанка и царских хати-шерифа, нацртана где никад није била, поделивши Стари Влах 1834. годи-не, зидани су пикети, осматрачнице, куле, утврђења, карауле, царинарни-це... Једни су их зидали, надајући се скорој слободи браће преко Увца и Лима, а други да векују на висовима Јавора, Чемернице, Муртенице...

• Зулум кантар нема – вапаји народа са немирне границе, где у борби против зла и тираније, оскудице и патње, избијају буне, дижу се „гуњ и опанак“.

• Трагична судбина српског народа и непоколебљива вера у „слом душмана и победу правде”.

• Родољубиви поклич проте Милана Ђурића (68), са крстом у једној и пу-шком у другој руци и беседа „на страшном Калипољу“.

• Учитељ Јеврем Чакаревић оставио за поколењаи памћење песму о побе-доносном походу Српске војске ‒ „Бој на Сјеници и заузеће Пријепоља, Пљеваља и Нове Вароши”.

• Записи хроничара и ратних извештача, истраживача архивске грађе и ауто-ра књига, те сведочанства из операцијских дневника и извештаја команда-ната са бојиштима 1912. године.

• Ово је поново ишчитавање давно објављених текстова, сажимање порука за оне којима је историјска истина значајна у једном глувом времену, а за друге све више на путу заборава.

НАСЛОВ ПРВОГ ДЕЛА ФЕЉТОНА

1Пише:Д. ГагричићОСВАЈАЊЕ СЛОБОДЕ 1912.

107

РИКА ТОПОВА СА ЈАВОРА (1) • Ослобађање колевке српске државе било предвиђено у свим српским ратним плановима, још од вожда Карађорђа до краља Петра I Карађорђевића

Рика топова са Јавора, само дан након што је 18. октобра 1912. године српски краљ Петра I Ка-

рађорђевић издао ратни проглас ‒ најавила је да се крвљу и гвожђем раскивају ланци ропства, скида ото-мански јарам, да Старом Влаху свиће слобода. Рика топова означила је крај очаја и безнађа раје под турским зу-лумом, нестанак аговања и бегова-ња...

Крајем октобра 1912. године испод укрштених сабљи четири бал-канске хришћанске земље – Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке ‒ поку-њено је прошла некад моћна сила Отоманског царства. Благодарећи стварању војног савеза малих држа-ва, које се нису обазирале на претње и демарше великих сила, од турске империје ослобођени су поробљени сународници.

Ослобађање Старог Влаха (o чему ће, углавном, бити речи у овом фељ-тону) и других крајева Старе Србије, колевке српске средњовековне државе, било је предвиђено у свим српским ратним плановима, још од вожда Кара-ђорђа до краља Петра I Карађорђевића. Наиме, на ову пространу територију под турском петовековном влашћу, око су бацили и германски освајачи да би направили тампон зону за трајно раздвајање Србије и Црне Горе.

ПРОГЛАС КРАЉА ПЕТРА

„Неслога српска и балканска довела је Турке у Југоисточну Европу, бал-канска слога их је враћала из Европе у Малу Азију!” ‒ рекао је на Забрњаку, у част 90 година Кумановске битке, 26. октобра 2002. године, др Славеко Тер-зић, директор Историјског института САНУ.

Краљ Петар I Карађорђевић

108

Улазак у Први балкански рат за Србију и Црну Гору, значио је повратак старим средиштима српског државног и духовног живота. Зато се у ратном прогласу краља Петра Првог Карађорђевића и Владе Србије, као и црногор-ског краља Николе, истиче решеност за коначно ослобођење старосрпских предела.

„Најновији догађаји ставили су опет на дневни ред решавање судбине Балканског полуострва, па с тим и судбину Старе Србије, те славне, али тужне мајке наше Краљевине, где је историјско језгро српске државе српских кра-

љева, царева, где су славне немањић-ке престонице: Рас, Приштина, Ско-пље, Призрен; где живе наша браћа по крви, по језику, по обичајима, по народној свести, жељама и тежњама „– истицао је краљ Петар и подсећао:

„Освајачка и нетрпељива вла-давина истребљује већ вековима ову нашу браћу. Од Бeрлинског конгреса на овамо, убијање, одвођење у Азију и до последњег дана, насилно расе-љавање, турчење женскиња и мушки-ња, непризнавање наше вере, језика, имена српскога, били су основица турске управе... ”

Црногорски краљ Никола је у прогласу од 26. септембра 1912. годи-не поручивао:

„Тужни вапај, који допире из Старе Србије од тамошње наше по-тлачене браће, не може се даље под-

СВЕДОЧАНСТВА СА БОЈИШТА

Уз књиге више аутора – др Сава Скока, др Петра Опачића, др Сте-вана Игњића, Новака Живковића, др Војислава Суботића, Благоја Ради-војевића, Вукомана Шалипуровића и других истраживача архивске гра-ђе, за рукопис фељтона коришћени су и изводи из операцијских дневни-ка, извештаја команданата и командира јединица и извиђача са бојишта 1912. године, те записи хроничара о казивању ратника и сведочења ратних извештача.

ЗАУЗЕЋЕ КАЛИПОЉА

„А кад било око заранака,Докле зекаљ са Јавора рикну,Абер даде Николићу Симо,Бије јунак топом великијем,У касарну више Калипоља. А кад зекаљ са Јавора рикну, Сва се српска овесели војска,Па све жешће у напријед креће. И пјешаци борбу започеше,Из пушака ватру оборише,И на Турке сложно ударише. Прашти пушка, а топови ричу,Брда јече, а долине звече,Све долина долину дозива... ”

(Из песме „Бој на Сјеници”учитеља Јеврема Чакаревића)

109

носити. Онамо немилосрдно кољу, не само људе, него и жене и нејаку ђецу српску. Гладно, јадно и плијењено српско се робље потуца по горама и око гаришта својих домова, кликујући вас да га зажалите и избавите. Дужност и љубав рода налажу да похитамо браћи у помоћ”.

РАТНИ ПЛАН СРБИЈЕ

Четвртом варијантом српског ратног плана, коју је до најситнијиг дета-ља разрадио и својом руком написао начелник Генералштаба, генерал Радо-мир Путник, било је предвиђено да главне снаге српске војске (развијене у три оперативне групе, које су у свом саставу имале преко 280. 000 људи), наступају косовским, моравско-вардарским и криворечко-брегалничким правцем и успоставе везу са савезничком грчком војском, а да помоћне сна-ге ослободе Стари Влах и целу Рашку област, сретну се са Црногорцима и осигурају десни бок 3. армије на косовском правцу.

Српска Врховна команда је, како у више радова пише познати истори-чар др Саво Скоко, 1912. године према Рашкој области груписала Ибарску војску и Јаворску бригаду (укупно 37. 417 људи и 144 топа), а црногорска Источни одред (12. 600 људи и 32 артирељијска оруђа).

Артиљерија српске војске 1912. године

110

Ибарска војска је до 18. октобра овладала граничним фронтом, 23. октобра ослободила Нови Пазар и наставила наступање према Косовској Ми-тровици.

Јаворска бригада, под командом Миливоја Анђелковића – Кајафе, прешла је границу, постављену и утврђену где никад није била и потпомогну-та устаничким четама и и комитама, ноћу између 20. и 21. октобра, освојила Калипоље. У Сјеници је, после огорчених борби, бела застава истакнута 25. октобра, Пријепоље је ослобођено 27. октобра, на Свету Петку, Пљевља већ сутрадан, па Нова Варош 1. новембра, а пет дана касније и Прибој.

(Наставиће се)

111

НЕМИРНА ГРАНИЦА НА УВЦУ (2)• Иако је Карађорђе 1809. године ослобдио Стари Влах, већи део ове области остао је под туђинском управом и иза границе, која је била кост у грлу народа

Вођа Првог српског устанка Карађорђе је, како пише др Славенко Тер-зић, „сјајно уочио велеки стратегијски значај Рашке области за српски ослободилачки покрет, нарочито за везе са Црног Гором, Брдима и Ста-

ром Херцеговином. И зато је његов продор 1809. године према Новом Паза-ру, Сјеници и Лиму имао првенстве-ни циљ да пресече такозвану „бо-санску џаду“, односно главни стра-тешки пут који је повезивао Босан-ски вилајет са осталим деловима турског царства“. Са Косова је за Босну био најкраћи пут Рогозна ‒ Нови Пазар – Брњица ‒ Штаваљ – Мравипоље ‒ Жвале ‒ Нова Варош ‒ Прибој ‒ Добрун – Вишеград.

Иако је Карађорђе 1809. го-дине ослободио Стари Влах, иза границе и под туђинском управом остао је већи део ове области. Ве-штачка, политичка граница, плотови и кордон кроз исти народ, остаће деце-нијама и нестати тек у наредном веку, 1912. године.

Сређивањем српско-турских односа провођењем у дело хатишерифа из 1830. и 1834. године, била је дефинитвно призната, а тиме и правно-поли-тички обликована национална аутономија Кнежевства Србије.

ЗИДАЊЕ КАРАУЛА

Ведрог летњег дана са старовлашких планина и села изгубљених иза границе – видела се та обећана земља ‒ Кнежевина Србија. Они који су били на домаку слободе, а остали у ропству и још жешће били изложени немило-сти спахија и турске власти, вребали су сваку прилику за бексто „у Мораву” и „у Србију“ или прибирали нове снаге да се издржи што се издржати мора и настави борба докле се борити може.

Граница је ишла од Дрине, коритом Увца и Тисовице, па преко Трудова, Чемернице, Кадијаче, гребена Јавора и Голије и избијала на реку Рашку.

Сиротиња Старог Влаха више није могла давати кулука и намета

112

С обе стране границе, која је, после Карађорђевог устанка и царских хатишерифа, нацртана где никад није била, поделивши Стари Влах 1834. го-дине, увелико су започеле припреме за обезбеђење границе: зидани су пи-кети, осматрачнице, куле, утврђења са пушкарницама, карауле, царинарни-це.

Једни су их зидали, надајући се скорој слободи браће преко Увца и Лима, а други да векују на висовима Јавора, Чемернице, Муртенице... На не-ким местима, која и данас носе називе карауле, назиру се зидови од ломље-ног камена, везаних јаким малтером и понегде заливени живим крeчом.

УСТАНАК ХЕРЦЕГОВАЦА

„За време велике Источне кризе 1875-1878. године и српско-тур-ских ратова, Карађорђев план је поново актуелизован. Када је планула Невесињска пушка у лето 1875. године, сав српски народ је доживео тај догађај, устанак Херцеговаца, као сигнал и позив на општи рат за конач-ну ликвидацију турске владавине и ослобођење свих српских народа и хришћана на Балкану“ – тврди др Петар Опачић, подсећајући да је Ср-бија, „иако вазална Кнежевина, вешто користећи аутономна права, раз-вила државне институције и била ‒ респективна сила“.

Царинарница и карантин на Јавору – главни прелаз за Србију од 1834. до 1912. године

113

Новак Живковић у књизи „Ужички немири“ набраја да је на српској страни ‒ у рачанском рају, на Дрини, изграђено пет караула, а за-тим су се почеле низати рујанске, па карауле на Увцу...

„Једна караула“ ‒ пише Живко-вић ‒ „налазила се у Сеништима, а она у Кокином Броду позната је по тадашњим поменима у документима и по свом дугогодишњем буљубаши, Ђунисију Коки. Даље, према Јавору, било је више обезбеђења, међу који-ма се истицала караула Витлиште (на падинама Чемернице), али далеко више она на Јавору, код Василијине чесме. Запречавала је пут од Сјенице, штитила прелаз и такозвани „састанак“ на Јавору и уз њега царинарницу. Даље, на исток, биле су запажене карауле на Јанковом камену и Одвраћеници“.

ОГРАДА ПРОТИВ КУГЕ

Села су кулуком, а и граничари, изградили кордонске линије и ознаке стаза за пролаз патрола. Када је 1837. године куга најозбиљније угрозила Србију, кнез Милош Обреновић је је наредио да се дуж целе границе поста-ви огрaда од плота, пресека или на начин како то најбоље одговара терен-ским условима да би се зауставила епидемија. Одржавање граничне линије било је стални терет на народној грбачи, дуго времена остаће кост у грлу народа с обе њене стране.

Подсећајући да је „граница постала и међа преко које су добегавали у Србију страдалници од турских зулума, сиротиња која више није могла дава-ти кулука и намета и сви они који су тражили да сачувају животе своје и својих најближих, она је оваквим људима значила и једино спасење“, Новак Жив-ковић низом докумената сведочи:

„А Турци и њихови насилници, хајдуци, њихови сарадници, наводите-љи и јатаци, харамлије, разбојници лопови свега и свачега, крадљивци стоке и отимачи девојака, манијаци, уцењивачи, паликуће и носиоци многих боле-штина, убице и сви могући зликовци – гледали су на границу као на заклон иза кога су могли да избегну казнама за своја недела и да се припремају за нове насртаје и нападе“.

(Наставиће се)

ПЉАЧКЕ И ЗУЛУМИ

„Борећи се непрестано са алама и вранама, Срби иза гра-нице преживљавали су ратове и свакојаке морије, трпели „цар-ске арслане, њихова закерања, зановетања, набрекивања, на-тресања, пљачке и зулуме”. Па по цео дан ори, копај, сеци, коси, вуци, трмси, „а ноћу уз свога пса ослушкуј шта ће те снаћи” ‒ казује о народној муци Благоје Радивојевић у књизи „Старовлашка размеђа“.

114

ЗУЛУМ КАНТАР НЕМА (3)• Борбе и жртве у Јаворском рату (1876. ) биле су узалудне, Срби иза границе траже оружје да бране огњишта и нејач

Пуцањ Невесињске пушке (1875) гласно је одјекнуо у старовлашким го-рама, али и Србији, где се развио барјак под који су се купе добровољ-ци за ослободађање потлачене браће. Немирна граница у Старом Вла-

ху постаје непрекидно разбојиште и борбени положај. Наредних деценија долазиће до честих протеста, немира, покрета и буна око Увца, Лима и Таре.

Турцима је овај коридор био неопходан због стратегијског значаја, па су важне саобраћајнице и њихову околину штитили прилично јаким снагама, а у време буна и устанака, доводили су појачања до успоставља-ња жењене надмоћности. Ишле су војске, а народ говорио: „Тешко зе-мљи куда војска прође”

Са националним узлетом по-сле ослободилачких ратова (1876-1878), стицањем државне независно-сти, припајањем матици територија на југу и југостоку, Србија није оства-рила неке од најбитнијих циљева свог национално-политичког програма. И после Берлинског конгреса, остале су царинарнице и карауле, граница која је раздвајала исти народ, није дошло „до сусрета са Црногорцима“ и осло-бађања Старе Србије.

ОБЛАК НАРОДНЕ НЕСРЕЋЕ

Пораз у бици на Калипољу и неуспех Ибарске војске у операција-ма у Старом Влаху у лето 1876. годи-не, узрокован је, како наводи др Во-јислав Суботић, „низом слабости

Споменик мајору Илићу и јаворским јунацима

115

због непознавања ситуације на фронту, слабе организације почетних дејства, те изостанка садејства између српске и црногорске војске“. Пошто је српска офанзива пропала, Турци су кренули преко Јавора у пробој према Чачку. „Бла-годарећи храбрости и вештини команданата, какви су били мајор Михаило Илић, потпуковници Петар Борисављевић и Јеврем Вукосављевић српске

ОДБРАНА ВРАТА СРБИЈЕ

„Ако Мучањ изгубимо, онда смо изгубили цео Ужички округ. Ја Мучањ не дам. Само преко мене мртвог Турци га могу заузети!“

Овако је плануо мајор Михаило Илић, командант Ужичке брига-де друге класе, одбијајући наредбу о повлачењу у долину Моравице, па је организовао одбрану природних тврђава – Чемернице и Мучња.

„Ако бих покушао да одступим – пуцајте у мене! - заповедио је Илић војницима у шанцу на Чемерници, пред седам пута јачом неприја-тељском силом. Ми морамо као Срби, као синови ове земље, да сјајно овога часа испунимо нашу дужност, па нека наши унуци виде да смо се онако јуначки борили као наши ђедови“ – записао је у „Ратним беле-шкама“ Мита Петровић речи које само доликују јунаку.

Прота Јевстатије Караматијевић 1903. године са српским цариницима и турском патролом на Јавору

116

снаге су се прибрале и у вишемесечним борбама сузбиле турске покушаје да продру у долину Западне Мораве“.

Судбина људи и села иза границе изгледала је још трагичније. Над њима се надвио облак народне несреће. Борбе и жртве у Јаворском рату биле су узалудне, а надања изневерена...

Познати ужички прота Милан Ђурић (1844 – 1917), народни трибун, национални радник, добар познавалац политичких заграничних прилика, че-сто путује у Рашку област, жели да на лицу места прикупи информације, сазна расположење... Разговара са виђенијим људима, улива наду, пружа утеху...

РАОНИЧКА БУНА

Због увођења нових пореза, самовоље ага и бегова, неспособно-сти турских власти да заведу ред и мир, крајем лета 1903. године подиг-нута је Раоничка буна, која је с прекидима трајала све до јесени 1907. године. Сељаци су у срезовима: пријепољском, нововарошком, сјенич-ком и пљеваљском – бацали раонике пред зграде локалних власти, а побуна је била нариочито снажна у селима Златара и Јадовника.

На подручју Пљевања и Прибоја представници Аустроугарске су роварили, подстрекивале Србе, нудили оружје за сукобе са Турцима, како би се из Босне ширили на Рашку област. Одлучујућа је била нацио-нална свест народних првака који су строго водили рачуна „да се дотра-јали турски дрвени јарам не замени гвозденим аустријским“.

„Стање садањше у Санџаку: кад Србин замркне, не мисли осванути жив. Више од тога народа српског спава ван куће и појата, сакривени по шу-мама ноћи, јер је власт организовала чете, које иду кроз народ под именом да траже оружје, уцењују људе, бију, муче, глобе, злостављају, па и убијају, женскиње бешчасте” ‒ пише Ђурић генералу Божидару Јанковићу са Јавора, 28. августа 1912. године и додаје:

ГРОБОВИ И ЗГАРИШТА

„Ово турска власт чини са планом да би Србе принудила да оставе свој завичај, напусте своја имања и пребегну у Србију, како би они могли насели-ти још мухаџера и створити преграду јачу од гвоздених ланаца између Срби-је и Црне Горе. Срби видећи овакву пропаст долазе на Јавор, плачу и кукају и траже од представника српске владе да им се оружје даде, па да се на свом огњишту бране, да бране себе и своју нејач, пошто немају заштите од држав-не власти... А зима иде као оштра сабља, а они више не могу са својом чеља-

117

ди ноћивати по планинама. Кукање на њиховим гробовима и гариштима неће моћи оправдати немар наш, ако не притекнемо браћи на време у помоћ, да их од коначне пропасти и покоља сачувамо... “

Чекајући помоћ Србије, многи разборити и одважни, храбри и одлучни Старовлашани нашли су се у вртлогу догађаја на опасној ветрометини. Нису напуштали родни крај у коме је, у то време, и сам голи живот био својеврсно јунаштво, већ су организовали „гуњ и опанак” у устаничке и комитске чете. Прихватајући изазове времена, понесени надом, спремни на подвиге – има-ли су непоколебљиву веру у „слом душмана и победу правде”.

(Наставиће се)

118

НАПАД ЈАВОРСКЕ БРИГАДЕ (4)• Наредба Врховне команде да се 19. октобра 1912. године разруше турске пограничне карауле и избегне фронтални напад на утврђење у Калипољу

Први балкански рат је затекао националослободилачке те-жње српског народа у Старој

Србији у пуном замаху, као и настоја-ње српских владајућих кругова (и по-ред претњи великих сила и угрожено-шћу аустро-угарским притиском са севера) да коначно униште вишеве-ковни турски феудализам и ропство. Поћи ће им то за руком стварањем балканског савеза четири државе у октобру 1912. године.

„Војна садејства балканских са-везника била су муљевита и убедљи-ва, а са 578. 000 људи имали су над-моћ над Турском, која је морала раз-влачити трупе не великом ратишту, практично од Прибоја до Једрена“ ‒ оцењују историчари.

Главне снаге српске војске, развијене у три оперативне групе, наступа-јући према југу, 20. октобра су прешле границу и до одлучујуће битке је дошло у подручју Куманова. Прва армија, под командом регента Александра Кара-ђорђевића, била је вештијa и упорниja и 23. и 24. октобра до ногу потукла Турке, да би већ 26. октобра ушла у Скопље.

Ратни порази Турака олакшали су наступање помоћних снаге ‒ Ибар-ске војске, под командом генерала Михаила Живковића и Јаворске бригаде потпуковника Миливоја Анђелковића Кајафе. Са 37. 000 људи и 144 топа, кренули су „браће у походе“ ‒ да ослободе Рашку област и успоставе непо-средне везе са црногорском војском.

КРЕЋУ УЖИЧАНИ И МОРАВИЧАНИ

Тежиште операција у рату са Турском на јаворском фронту имала је Јаворска бригада, као посебна оперативно-тактичка група, састава осам бата-

Миливоје Анђелковић Кајафа

119

љона, један ескадрон, једна брзометна пољска, једна брдска и једна тешка батерија са два митраљеска одељења. Ангажована је за самостално дејство на правцу Јавор – Сјеница – Пљевља и Кокин Брод – Нова Варош, са задат-ком коме су и посвећени редови овог фељтона: да ослободи Стари Влах и обезбеди десни бок, према аустроугарској граници,која се налазила на Увцу, код Прибоја.

Хроничари бележе да Ивањица, као и пре три и по деценије, „поново добија изглед ратног логора и кроз варошицу пролазе пукови српске војске, иду на јаворске положаје, бригада се формира у Кушићима”. „Основу брига-де“, како у хроници „Ивањица“ наводи др Стеван Игњић, „чине Моравичани и Ужичани“.

Одмах по доласку на подручје моравичког среза, штаб бригаде се жали на веома слабе комуникације за концентрацију војске и ратног материјала на јаворски фронт. „По дубоком блату, на уским сеоским путевима и ситној јесе-њој киши, која свакодневно засипа војску, комора се веома тешко креће, оте-жано је и пребацивање топовских батерија“. Командант Миливоје Анђелко-вић, незадовољан стањем саобраћајница, пише у Операцијском дневнику:

“Пут Ивањица – Јавор није готов... Овај пут је једина артерија бригаде, предузећу све мере да би се за 5-6 дана колико-толико пут поправио. Начел-

ПУКОВНИК КАЈАФА

Миливоје Анђелковић Кајафа (1868 -1940) је био српски пешадиј-ски пуковник. Учествовао је са својом јединицом у мајском преврату 1903 године. У балканском рату 1912. године командовао је Јаворском бригадом, а у рату са Бугарима био је командант Осоговског одреда и Масуричке колоне. Од почетка Првог светског рата, па све до Крфа ко-мандовао је Дунавском дивизијом првог позива. Године 1914. учество-вао је у одбрани Београда, у сремској операцији и на Мачковом камену, а нарочито се истакао у гоњењу непријатеља након Сувоборске битке. После реорганизације српске војаске на Крфу, поново је био командант Дунавске дивизије. Пензионисан је 1917.

ПОДЕЛА „МАУЗЕРКИ”

Српско становништво пограничних крајева, чим је сазнало за кон-центрацију српске војске на Јавору, „прелази у групама јаворску границу и моли за оружје”. Крајем септембра издато им је 500 пушака „маузер-ки”. Оружје се износи из ивањичког барутног магацина, са брда Мазгита.

120

нику среза моравичког је наређено да изведе на кулук све што је мушко по кућама остало и што је способно за рад... Издато је и наређење да се опра-вљају путеви од Јавора до Црвене Горе и пут Ивањица – Међуречје – Ступска чесма“.

ФРОНТ ПРЕМА СЈЕНИЦИ

Пре офазиве Јаворске бригаде на фронту према Сјеници, ојачане су граничне карауле са одредима бомбаша, а овом акцијом руководи ађутант бригаде Милан Видојевић. Осим тога, „послати су нарочито поверљиви људи за заробљавање турске поште, за организацију српских села и припрему ста-новништва преко границе“.

„ Под команду Јаворске бригада, привремено стављене и трупе III по-зива које су се налазиле на том делу граничног појаса. На дан објаве рата Турској, командант бригаде је добио наређење Врховне команде да разруши турске пограничне карауле и да делом снага врши извиђање у правцу Сјени-це, задржавајући, до новог наређења, своје главне снаге на Јавору ради обез-беђења граничног појаса од евентуалног непријатељског напада“ ‒ пише др Саво Скоко, из чијег рада „Ослобођење Старог Влаха 1912. године“ следе и наредни редови.

Комора српске војске у маршу 1912. године

121

„Будући да су Турци пред фронтом ове бригаде били већ напустили границу од карауле Трудово до карауле Машатлије и једним батаљоном по-сели мерћез код Калипоља, предњи делови Јаворске бригаде прешли су, 19. октобра изјутра, границу и овладале уз помоћ комитских и устаничких група, граничним појасом од села Буковика до Ограђеника, а потом, релативно јаким снагама (4 чете), предузели широким фронтом извиђање у правцу Сје-нице, с циљем да изврше што јачи притисак на истурене турске делове и на бокове калипољског мерћеза, како би избегли фронтални напад на то турско утврђење, принудили његову посаду да се повуче, помогли предстражном фронту на линији Лесковац – Сува Река и тиме створили што повољније усло-ве за предузимање одсудног напада на Сјеницу“.

(Наставиће се)

122

БЕЛЕ ЗАСТАВЕ ТУРАКА (5)• Калипоље заузето 21. октобра, а после огорчених борби, у којима командант Кајафа долази на прву борбену линију, пада и Сјеница, коју је бранило 3. 000 војника и осам топова

Свитало је прво јутро слободе на Јавору. „Кад су ослободилачке чете пр-

лазиле Јавор, откивале ропске ланце и слободу браћи носиле, међу први-ма и на челу првих видела се једна дивна и мила појава, црном ризом заогрнута, беле власи као ореол по-кривале су дивну главу и рамена. По-казиваше четама путеве и стазе, јер их сваку знађаше. Крстом благосиља-ше, речју храбраше... ”

Био је то ужички прота Милан Ђурић. Као и пре 36 година, када је, како бележи један од хроничара, „са крстом у једној и пушком у другој руци, међу првима прешао Јавор, ра-звалио пограничну врзину, храбрио борце у јуришу на Турке и летео као муља поред стрељачког строја”. Иако у одмаклим годинама (68), прикључу-је се IV пешадијском пуку „Стеван Немања“ другог позива и Јаворској бри-гади, којом командује његов добрознани пријатељ и сарадник Миливоје Анђелковић Кајафа.

БЕЖЕ СТРАЖЕ И ПОСАДЕ

Извиђачи јављају да се турска одељења војске састављена од башибо-злука повлаче, да страже беже... Стижу и извештаји да су непријатељске предстраже збачене са Горочијевца и Боровог Брда, а српски предњи дело-ви избили на линију Лесковац – Дивља Река.

„Заузимањем доминирајућих положаја на боковима турског калипољ-ског мерћеза, принудила је његову посаду да у току ноћи 20. и 21. октобра

Прота Милан Ђурић

123

напусти утврђење и повуче се према Сјеници. Мерћез на Калипољу истог дана посела је једна чета 4. пука III позива”.

Рађању слободе помажу и и групе старовлашких устаника, које је пред-водио Сретен Вукосављевић, главни организатор устаничког покрета у ново-варошком, прибојском и пријепољском крају. Устаници и јединице Јаворске бригаде ослобађају села Урсуле и Омар настављају потискивање Турака пре-ма Сјеници, у којој је око 3. 000 војника (60. пук 20. низамске дивизије, један редивски одред и месни башибозлук), са осам топова, организовало одбрану на кружној линији: Шушаре ‒ Бабињача, Миљевине – Лупоглав – Дубиње – Радишића брдо.

„Турци су, 22. октобра, предухитрили намеру команданта Јаворске бри-гаде да, не чекајући одобрење Врховне команде, нападне Сјеницу и, око 10 часова, извршили противнапад правцем Бели Камен – Греда - село Папићи, с циљем да поврате изгубљене предстражне положаје. То им, међутим, није пошло за руком. После оштре борбе, у којој је непријатељ натерао једну чету 4. пука II позива на неуредно повлачење и опасно угрозио ватрени положај батерије овог пука, његове трупе су – захваљујући личној интервенцији пот-

У ЗЕМЉИ ПРАЂЕДОВА

Прота Милан Ђурић четама говораше „на страшном Калипољу”:„Синови моји!Ето земље наших прађедова, ето земље где смо

славни били, ето земље где смо царовали, ето двора нашијег царева, ето славних царских задужбина, ето гробаља наших витезова, што за вјеру своју умираху, што праг Српства грудима заклањаху, груду родну крвљу натапаху. Не бојте се синови! Ја видим пред вама цар Душана и цара Лазара, Обилиће, Југовиће... Зна душман ко су ђеца Обилић Милоша. Напред синови!Ето и ја сам с вама. Ево мене старца. Идем с вама да испуним Косовски аманет” (“Златибор” бр. 15, 15. новембар 1926. годи-не).

РАТНИ ПЛЕН

При освајању Сјенице Јаворска бригада имла је 17 погинулих бо-раца, 90 рањених и 26 несталих војника. Турци су имали 54 погинула војника, веклики број рањених и 980 заробљених бораца. Непријатељ у Сјеници оставља велики ратни плен: 19 брдских топова, четири мерзера, велику количину пушака и муниције.

124

пуковника Анђелковића, који је у критичном тренутку дошао на критичну ли-нију – најпре заустављене, а потом присиљене да се повлаче ка Лупоглаву и да успут напусте свој истурени положај на Шанцу” ‒ преноси у својим књига-ма др Саво Скоко сведочења и записе учесника.

ИЗЛАЗАК ИЗ ТАМНИЦЕ

После огорчених борби, у којима је рањен је и начелник штаба бригаде Душан Трифуновић, Јаворска бригада предузима одсутни напад на Сјеницу, у којој је организована упорна одбрана, пре свега од месног становништва, Кладиничана и Урсуљана. Артиљерци су, због тешког терена, носили оруђа на рукама, док командант мења тежиште напада, преносећи га с левог на десно крило. Пре него што су јединице 3. прекобројни пука, који је неопажено пре-шао реку Вапу, избиле на Радишића брдо – Турци 25. октобра истичу белу заставу.

„У Штаб Јаворске бригаде стигла је делегација градских власти и грађа-на Сјенице с молбом да се обустави артиљеријско бомбардовање града који ће се предати без отпора. Тако је и било. Турска посада је побегла ка Пеште-ру, Дугој Пољани и Пријепољу. Тачно у 14 часова 25. октобра 1912. године у Сјеницу су ушле јединице Јаворске бригаде ... ” Улазак Јаворске бригаде у

Дочек олободилаца – Миливије Анђелковић Кајафа на улазу у Пријепоље

125

Сјеницу српски народ је, како с разлогом истиче Алекса Борисављевић у свом „Родослову”, доживео „као излазак из тамнице на слободу”.

Већ наредног јутра главнина Јаворске бригаде се преко Милошевог Дола упутила ка Пријепољу и Пљевљима. Не наилазећи на никакав отпор, преноћила је на Кобиљој Глави, а успут срела изасланство грађана Пријепо-ља, које је тврдило да тамо нема турске посаде. У маршу, око поднева ушла је у Пријепоље, па, иако преморена и без редовног снабдевања, продужила покрет ка Пљевљима.

(Наставиће се)

126

КОМИТЕ ЗАУЗЕЛЕ КАРАУЛЕ (6)• Турска посада у обручу, па Нова Варош 1. новембра 1912. године ослобођена „без ране и мртве главе“ уласком 4. ужичког пука III позива ‒ сведоче учесници историјског догађаја

Два дана пре него што је ослобођена Сјеница, команданту 4. пука III позива, који је за време заузимања граничног фронта био стављен под команду Јаворске бригаде, наређено је „да остави једну чету на

Мокрој Гори да чува тамошњу границу и да трупе које се налазе на Јавору такође задржи, „а да остале снаге прикупи на Кокином Броду, па да с њима нападне и ослободи Нову Варош и тамо остане као посада до даљег наређе-ња“.

„Кључну улогу у ослобађању Нове Вароши и Прибоја одиграле су уста-ничке комитске групе, које су још пре почетка Првог балканског рата прак-тично пресекле везу између турских посада у овим варошицама и њиховим пограничним јединицама, а када је рат почео присилиле су те јединице да напусте пограничне карауле и овладале граничним фронтом на правцу Ужи-це – Кокин Брод – Нова Варош, који је затворио 4. пук III позива“ ‒ пише др Саво Скоко.

ПРЕДАЈА БЕЗ ОТПОРА

Од пролећа 1912. године на територији нововарошког среза, посебно у пограничним реонима, комитске групе су биле све активније. „Пред изби-јање рата чета Сретена Вукосављевића (1881 – 1960, родом из Пријепоља), у коју је ступило више комитских група, имала је неколико стотина људи. Кре-тала се на десној обали Лима са ослонцем на Златар“.

Још пре објављивања рата, на српско-турској граници је долазило до оружаних сукоба, нападане су карауле на Брезнима, Ребељу, Дебељи, Де-белом Брду. У једној од борби рањен је и комитски војвода Вукосављевић, а у борби у Тисовици и за караулу Дебело Брдо погинуо је стари комита Илија Поповић са три добровољца. Комите и добровољци нападали су и оружане муслиманске групе у Кратову и Бистрици и на мухаџeре у Мангури, Осоју, Друглићима, Виловима, Јовцу и Међугорју, запаљено је неколико ханова...

Комитске групе су извршиле и лавовски део задатка који је Врховна команда Српске војске после ослобођења Сјенице поставила пред 4. ужички пук III позива. Како је турска посада у Новој Вароши, најпре „јачи отпор пру-жала у борби на доминирајућем положају на Тикви“, а затим је због разила-жења башибозлука својим кућама, вишеструко смањена (према неким про-

127

ценама имала је само 225 војника и шест официра), „устаничке вође су сту-пиле у преговоре с њеним командантом и месним властима, захтевајући да се град преда без отпора и избегне узалудно проливање крви“.

Преносећи сведочења из „Политике“, истраживач прошлости Добрило Аранитовић пише „да је командант 4. пука III позива народне војске потпу-ковник Миљко Поповић са три батаљона и једном позицијском батеријом опколио Нову Варош и њене представнике позвао на предају“... “Заробљени турски војници, њих 284 на броју и пет официра, одмах су одавде под стра-жом одведени у Ужице“.

Из објављених сећања неких од учесника, сазнаје се да је договор о предаји брзо и лако постигнут. „Захваљујући томе, трупе 4. пука III позива ушле су 1. новембра у Нову Варош и без ране и без мртве главе ослободиле житеље ове живописне варошице од петовековног азијатског ропства“.

ДОЧЕК УЖИЧАНА

„На уласку у Нову Варош ужички трећепозивци су срдачно доче-кани од већег броја грађана, на чијем се челу налазио заједнички одбор нововарошких Срба и муслимана“ ‒ записао је један од учесника.

Обевештавајући своје читаоце о том за Нову Варош епохалном догађају, новосадска „Застава“ је с одушевљењем писала да су „српски четници и устаници освојили Нову Варош, турске власти протерали, вој-ску заробили и прогласили слободу“.

Скуп народних првака на Јавору 1912 године, Сретен Вукосављевић седи, други с лева

128

ДОЧЕК ЦВЕЋЕМ И ТРОБОЈКАМА

И Прибој је ослобођен на исти начи-н,а један од ратника овако је описао дочек: „И мало и велико беше изашло да дочека војску. Људи беху обучени у свечано одело, а жене, девојке и деца са тробојкама око руку обасипали су нас цвећем. Општинско чиновништво изнело је команданту батаљо-на со и хлеб у име добродошлице“.

Тако су Стари Влах и цела Рашка област ослобођени испод турске власти и оживотворене вековне тежње српског на-рода. Тим епохалним догађајима окончана је тешка, крвава националноослободилачка борба народа против сурових азијатских тлачитеља.

Оно што су, како оцењује др Војислав Суботић у књизи „Бисери Старе Рашке“, „започели Јован Рашковић и његова браћа 1688. и Атанасије 1737. године, те старо-влашки устаници 1809. године године под вођством Карађорђа и црногорског митро-полита Петра I, победоносно су довршиле српска и црногорска војска, зајед-но са устаничким четама под командом два српска краља – Петар I Карађор-ђевића и Николе Петровића. Њихове војске су се среле у Пљевљима. “

(Наставиће се)

БЕСПУЋЕ НЕ ЧУВА ЦАРСТВО

„Као што је познато Увац је због дубокога корита тешко прелазан, те је на њему Санџак за Србију имао двоје вратница, једне према Клад-ници за Јавор, друге на Кокином Броду за Пожегу и Ужице. Али Турци од Нове Вароши до Кокиног Брода (простор од неких десетак километа-ра) нису никако хтели да просеку друм, иако су на Кокином Броду биле с обе стране реке царинарнице и уговорна врата за промет путника и трговине. Бојали су се да им такав пут не доведе Шумадију у Нову Ва-рош!. . И напокон се убојали: беспуће им не сачува ни царство, ни Сан-џака... „ (Из путописа Григорија Божовића „Један дан са Сретеном Вуко-сављевићем”, у књизи „Граничарска коб”).

Камена књига предака

129

ИЗЛАЗАК ИЗ ТАМНИЦЕ (7)• Учитељ Јеврем Чакаревић, сведок догађаја, оставио за поколења и памћење песму у десетерцу о победоносном походу српске војске 1912. године

Један од сведока слободе или, како се тада говорило, „доласка Србије”– учитељ Јеврем Чакаре-

вић (1857-1937, рођен у Штиткову), народни гуслар, сакупљач песама и песник, – ратне 1912. године спевао је на Јавору песму „Бој на Сјеници и заузеће Пријепоља, Пљеваља и Нове Вароши”, коју је већ 1913. годи-не објавио у Београду као посебно издање. У песми је, како то записа по-знавалац прилика и народног ствара-лаштва Добрило Аранитовић, „јези-ком аутентичне народне поезије, хро-нолошки вјерно али не и сувопарно, описан ток догађаја али дата и њихо-ва интерпретација”. Чакаревић нај-пре описује неподношљиво стање српског народа под Турцима које се граничи са очајем и безнађем. Српски прваци пишу краљу од Србије:

Господару, ако Бога знадеш,Већ је дошло последље вријеме,Турски зулум сносит’ не можемо,Нит’ се може више србовати, Нити даду Турци живовати, Нит’ живјети нити робовати. Ил’ је реда у свијет побећи,Ил’ је реда вјеру мијењати,Ил’ је реда у воду скакатиВише, краљу, дурат’ не можемо!

И Чакаревић, попут Филипа Вишњића, набраја „сечу старорашких кне-зова”, заправо виђенијих људи, свештеника и трговаца. Младотурски режим прегао је да расели Србе и досели мухаџере, да угуши сваку побуну и отпор,

Учитељ и гуслар Јеврем Чакаревић

130

да отоманизује хришћански живаљ. Турци насрћу на живот и част, на имови-ну, цркву и свештенике...

Не може се вако живовати,Нит’ се море назор умријети. Земља тврда, а небо високо,Нит’ се има коме пожалити;Нит’ се има у шта поуздати;Ево има тридесет година,Како нама из Србије кажу:“Надајте се скоро ћемо доћи”. Надасмо се тридесет година, Надасмо се не унадасмо се, Па смо сваку изгубили наду,Сваку наду, сем Бога једнога.

БРАЋА ДОНЕЛА СЛОБОДУ

Кад су краљу (Петру Карађорђевићу) жалбе додијале и кад је чуо речи проте Милана Ђурића: „Дижи војску, ајде на Турчина, већ је дошла у подгр-лац душа, ту нам више размицања нема”, он издаје ратни задатак Миливоју Анђелковићу – Кајафи, команданту Јаворске бригаде Српске војске, да пре-ђе границу на Јавору

После крвавих борби у Калипољу, на Лесковцу, Брезаку и Лупоглаву, где су српске батерије разориле шанчеве, а пешадија бајонетима заузимала ро-вове и бусије, Турци су у Сјеничко поље изнели бели барјак, а у граду је оду-шевљење које песник казује стиховима:

Боже мили, да дивна састанка:Кад се Срби с војском састадоше,женско, мушко, све је потрчало,Те с народ с војницима љуби,Па им ките коње и оружје,Па им пушке и топове љубе.

У песми се,како истиче Добрило Аранитовић у раду „Живот нашег на-рода под Турцима у предвечерје балканског рата у радовима књижевни-ка”, успешно кобинују описи догађаја са описом стања у турским таборима стављеним пред ултиматум да се покоре победничкој српској војсци и усталој раји.

Рају нико уставит’ не може. У раје је премного оружја, А на вас се ускосила раја,

131

Прштите је пет стотин’ година. Кад устане кука и мотика,Кад са рала раоници цикну,Та се сила не уставља шалеТа ће сила вама додијати, И огњишта ваша раскопати Платићете и главом и малом,Предајте се, не гините лудо!

ИСПУЊЕН ЗАВЕТ ПОКОЛЕЊА

Када су нововарошки турски прваци дознали да су се предала Пљевља и Пријепоље, а да то и њима предстоји,настаје ситуација коју Чакаревић опи-сује у стилу великих епских мајстора:

Сви су Турци ником поникнули,А у црну земљу погледали. Неки хуче, а неки јауче,Неки чупа перчин са врх главе;Неки стеже зубе и вилице,Неки пљеште по кољену руком;

Српска коњица у извиђању, у октобру 1912.

132

Од Турака неки говораше:“Алах билах, лијепог ли дина,Да ј’ Мухамед дошо из xенета,па ми казо да ће вако бити,Ја му не бих мого вјеровати!

Оставаљјући за поколења и памћење песму о победоносном походу српске војске, потпомогнуте устаницима и комитама, када је испуњена завет-на мисао многих поколења, Чакаревић песму завршава стиховима:

Србин пјева, куда гођ се крене:”Вала Богу и Богородици,И нашему од Србије Краљу,Кад је вако Турке поломио,Те не куца турска узенгија;Чекали смо пет стотин година,Чекали смо и Бога молили,Да нам браћа у походе дођу. што молисмо, Бога домолисмо,што жељесмо, ето дочекасмо”.

(Наставиће се)

133

ЈУНАЦИ БЕЗ КРАЈПУТАША (8)• Срби су, на жалост, лакомислено и сами почели да прихватају назив „санџак“ за историјско језгро своје најстарије државе и неправедно запостављене српске области

Први балкански рат представља један од најзначајнијих догађаја који се десио на овим просторима, јер су у октобру 1912. године крвљу и гво-жђем расковани ланци ропства, скинут је отомански јарам, нестало је

зулума, аговања и беговања. У родољубивом заносу у тексту „Светли дани“, у „Српском књижевном

гласнику“, у јесен 1912. године, Јован Скерлић је подсетио „да су балкански народи, изучени у школи патње, увидели да од Европе немају ничему добром да се надају, јер је она упорно продужавала живот свирепој и крвавој Тур-ској.“

„Они нису више хтели да просе милост од оних који немају срца, нису хтели више голо сажаљење, празне утехе, јалова обећања, но су захтевали да буду господари своје куће и своје судбине. И што бирократе по европским кабинетима и спекуланти на европским берзама никада нису сневали, деси-ло се: преконоћ се створио Балкански савез Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке. За 17 дана балкански народи бацили су на своје границе 750. 000 бо-раца... И скамењена Европа је са запрепашћењем видела чудо: како пред

Век слободе – Нова Варош 1912. године

134

шумадијским сељаком у опанку и у суром сукненом оделу, бежи у дивљем топоту и од страха избезумљена турска војска, од које је некада свет дрхтао... Наде које су у вековима таме страдања одржавале српски народ, снови то-лико нараштаја српских, остварене су за три недеље. Стара Србија је ослобо-ђена, цео Балкан враћен балканским народима“.

ОДВАЈАЊЕ ОД МАТИЦЕ

Још се није било слегло бусењe на гробовима, тек се мајстори спрема-ли да клешу крајпуташе ратницима, кад се над Србијом надвио нови облак рата и чизма швапског освајача. Србија није могла да ужива плодове ослобо-ђења, да предано кући своју кућу...

„Како се Турска током 19. века постепено распадала, а истовремено јачао српски и остали ослободилачки покрети балканских хришћана, Аустро-Угарска је, све до свог нестанка 1918. године, а нарочито после окупације Босне и Херцеговине 1878. године и увођења својих војних посада у Пље-вља, Прибој и Пријепоље, тежила да успостави потпуну контролу над Ра-шком облашћу. Чинила је све да српски народ остане подељен и одвојен на своје матице, а да она преко тог простора има излаз на топло море“ ‒ написао је и истако у више прилика др Славенко Терзић, из Историјског института САНУ, додајући:

„После ликвидације турске власти 1912. године, аустроугарска дипло-матија настојала је да искористи рашке муслимане ради остваривања свог циља. Аустроугарске окупационе власти организују 1917. године конферен-цију свих муслиманских председника општина ради доношења резолуције којом ће се изразити „жеља“ народа „Санџака“ да се одвоји од Србије и Црне

СЛАВА ЗА ВЕЧНА ВРЕМЕНА

„Нека је част оним дивним херојима нашим, знаним и незнаним, који крвљу својом натопише равнице Лима, Лаба, Мораве и Вардара и који својим гробовима обележише границе веће и срећније отаџбине! Нека им је слава за вечна времена што нашем народу спраше љагу са образа, што нам занавек утврдише веру у нас саме, и извојеваше нам поштовање и оних који су зло о нама говорили.

И нека занавек, за далека поколења, остану у успомени ови светли и свети дани величанствене епопеје народнога ослобођења, када је руј-на светлост слободе, радости и наде обасјала нашу велику, лепу и мили-ју нам но икада земљу српску!“ (Јован Скерлић, Српски књижевни гла-сник“, 1912. )

135

Горе и споји са БиХ, а уколико то није могуће онда да се „умоле“ царске и краљевске власти за „аутономију Сан-џака“.

„Аустроугарска дипломатија је“, подећа Терзић, „ назаслужнија за наметање имена „Санџак“, уместо историјског назива области ‒ „Ра-шка“ или „Стара Рашка“, односно Рашка област, како је уобичајено у новије време. Познато је да је термин „санџак“ ознака за турску админи-стративно-управну област и да је та-квих санџака било на стотине широм Отоманског царства од Средње Евро-пе до Азије. Срби су, на жалост, лако-мислено и сами почели да прихватају назив „санџак“ за историјско језгро своје најстарије државе и тај назив се толико одомаћио да је почео да поти-скује историјско име територије. “

1. НОВЕМБАР ‒ ДАН ОПШТИНЕ

У част и славу 1. новем-бра, дана када је 1912. године, уласком 4. ужичког пука III пози-ва, Нова Варош ослобођена од петовековне турске власти, овај датум установљен је за Дан оп-штине. Одлуку су донели одбор-ници СО Нова Варош, 13. јула 1998. године, прихватајући пре-длог Комисије за утврђивање назива улица и тргова, грба и општинског празника да је то најзначајнији историјски датум општине. Учињено је то 10 годи-на након покретања иницијати-ве и нови празник обележен је први пут идуће јесени.

Збегови. згаришта, сеобе ‒ судбина Старог Влаха

136

Политички правац који је утемељила аустроугарска дипломатија и вој-ска, чији је крајњи циљ био одвајање Србије и Црне Горе коридором и успо-стављање везе са албанским крајевима, постао је узор националној политици КПЈ и посебно хрватској балканској политици.

ИСТОРИЈСКИ МЕЂАШ

Реафирмација имена „Рашка“ или „Стара Рашка“, односно Рашка област, није смао формално питање. Оно је полазна основа за велику култур-ну, духовну и привредну обнову ове неправедно запостављене српске обла-сти. У новим геополитичким околностима Рашка област има исто, ако не и веће значење за српски народ као и пре два века.

Значај балканских ратова у нашој историографији ни до данас није на прави начин описан, нити му је дато место које му припада. Ови догађаји третирани су као маргинални и јавности представљани као безначајни.

За шест месеци навршава се век слободе: 100- годишњица ослобође-ња Старе Рашке и Старе Србије од Турака. Камен-међаш у нашој новијој исто-рији, јединствен национални јубилеј.

На историјски међаш, тако судбоносан за српски народ, у Старом Влаху и општини Нова Варош ни један споменик не подсећа поколења, нити чува успомену на јунаке, који су, како рече песник, „више волели нас него себе“. Нема ни једног обележја, чак ни чесме крајпуташке...

А споменик не би био само у славу храбрих ратника 1912. године, већ и белег оној Србији наших ђедова и прађедова, коју је волео и поштовао свет.

КРАЈ

137

• Војин А. Поповић (1881-1916), пешадијски потпуковник Српске војске, у народу и легенди познатији као ‒ војвода Вук.

• Командант четничко-комитских-добровољачких јединица, недостижни ју-нак „бајонет-борби“, троструки носилац Карађорђеве звезде с мачевима.

• Српском робљу на просторима Старе Србије и Македоније „дизао морал, враћао историјску и националну свест... “

• Једино дете – кћи Слободанку, никада није видео, а њена слика стигла на Кајмакчалан сутрадан по погибији војводе Вука на Груништу.

• Сведочанства ратних другова, службених гласила, историчара, песника... • Споменик, рад вајара Ђорђа Јовановића, подигли му саборци и родољуби

на Топличином венцу, У Београду, 1923. године.

ÁÅÊÑÒÂÎ ÎÄ ÒÓÐÑÊÎÃ ÇÓËÓÌÀ

ÊÎÌÈÒÑÊÈ ÂΣÂÎÄÀ ÂÓÊÊÎÌÈÒÑÊÈ ÂΣÂÎÄÀ ÂÓÊÏèøå: Ä. Ãàãðè÷èž 1Ïèøå: Ä. Ãàãðè÷èž

139

БЕКСТВО ОД ТУРСКОГ ЗУЛУМА (1) • Животни и ратнички пут потпуковника Српске војске Војина Поповића (1881-1916), од радне Сјенице до команданта комитско-добровољачких јединица и погибије на Кајмакчалану

„Зашто гавран загратка и прхну,На врх виса виш села Груништа?Биће крви, биће разбојишта... “

Песник Милосав Јелић, командант 2. батаљона Добровољачког одре-да у току борби на Кајмакчалану најављује настрашнији дан добровољаца од како су стали под заставу слободе – 16. новембар 1916. године. Слути песник: крваво разбојиште, јер се на Црни камен „спусти страшна рука вој-воде Вука“.

Пошто су одбили три јуриша разносећи душманe бомбама и у четвртом соколи каме повадили ‒ „клону руку у војводе Вука“. Након погибије коман-данта Добровољачког одреда, песник поручује непријатељу:

Весели се, Бугаријо љута,Нема више онога јунака. Спасена си по стотину путаСилних мука од Војводе Вука.

Песмом „Војвода Вук“, објављеној у „Ратном дневнику“, број 207 од 29. новембра 1916. године, Јелић сведочи како је у развоју операција на Со-лунском фронту Првог светског рата, у крвавој борби за највише коте Кај-макчалана, чије је освајање уједно значило „отварање капије отаџбине“ ‒ погинуо пешадијски потпуковник Српске војске Војин Поповић.

Са капије отаџбине горски вук је отишао у – песму и легенду!

ИЗ СЈЕНИЦЕ У ‒ ШУМАДИЈУ

Ови редови посвећени су једном од славних синова српског рода, у народу и легенди познатијем као ‒ војвода Вук.

Војин Поповић рођен је у Сјеници, 27. новембра 1881. године, од оца Алексе и мајке Стане – Цане. Кад му је било пет година његови родитељи су са четворо нејачи пребегли у Србију, испред турског зулума. Био је ђак основ-не школе и гимназије у Крагујевцу, а Војну академију завршио је за 32. кла-сом. За потпоручника је произведен 1901. године и као водни официр провео у трупи до 1905. године.

140

У кратком животном веку, од 35 лета, 12 година је ратовао, прожи-вевши младост с пушком у руци ‒ од 1905. године до смрти, а за неустра-шивост и допринос српским победа-ма војне команде и власти груди су му окитиле са више одликовања, међу којима су и три Карађорђеве звезде с мачевима...

Никада у души Војина Попови-ћа није утрнуло сећање на сурово де-тињство и турске свирепости у Сјени-ци, која се налазила недалеко од ја-ворске границе и „мајке Србије“.

„... Једне мрачне фебруарске ноћи 1886. године, уз громовит прасак веће количине потпаљеног динамита и уз немоћне клетве пренеражених мо-мака злогласнога сјеничког паше Ћатовића, у ваздух је одлетео пашин госпо-дарски конак.

Док су извршиоци овога дела – неки одважни српски младићи, чији родитељи годину дана раније беху пали као жртве свемоћног крволочног паше, користећи се општом пометњом и забуном власти, журно измицали од запаљених рушевина, дотле су Срби Сјеничани, буновни и преплашени, нер-возно подупирали врата својих домова, јер су из ранијег искуства знали да ће огорчени Турци, чим се мало приберу од првог изненађења, са свих страна навалити на њих, као вуци кад осете мирис тора... да на Србима искале свој азијатски бес... “

На неколико месеци иза овог догађаја, породица Поповић обрела су у срцу Шумадије, како је у „Трновитим стазама“ записао генерал и историчар Илија Ж. Трифуновић, иначе саборац војводе Вука у многим биткама.

РАТНИЧКО СРЦЕ

- Војвода Вук се особито истицао у „бајонет-борбама“, кад су на-ступали решавајући тренуци бојева и битака, а кад је до победе водило, најпре, или искључиво – ратничко срце! Војвода је био шеф Горског шта-ба четника у Старој Србији и Македонији и први командант доброво-љачких јединица, био је звезда војничког, витешког сазвежђа српских трупа све до кобног бугарског пушчаног зрна које га је устрелило, већ рањеног, на Грунишком, кајмакчаланском вису, новембра 1916. године – истиче Никола Ј. Мариновић у књизи „Војвода Вук“.

Од 35 лета – 12 ратовао ‒ Војин Поповић

141

ПРОХОДАО ЗА ‒ ПРОГОНСТВО

„... На сам дан Светога Пророка Илије, у Крагујевцу освану један Сјени-чанин са женом и четворо деце, од којих најстаријем, једном живахном ко-чоперном мушкарчићу округле главе и ситних црних очију, једна да имаше шест година. Тај Сјеничанин беше Алекса Поповић, сиромашмни седларски мајстор. Гледајући у своје дете, чекајући пред окружним начелством, Алекса је, више за себе, рекао сину Војину:

- Е, дете, дете моје бед-но... Таман да проходаш и рас-теш, а ти ми нагна у беганију...

Када је крагујевачки окружни начелник примио се-длара Алексу Поповића, упитао га је:

- Каква је тебе голема не-воља натерала у Шумадију?

- Побегао сам из султано-ве државе да спасем главу и да овде у слободи васпитавам децу, јер се само тако могу осветити Турцима за све зулуме које су ми до сада учинили – одговорио је Алекса, бацивши на свог првенца Војина поглед пун наде и поуздања.

- А шта су ти то Турци учи-нили?

- Стрељали су мог праде-ду, попа Мишка. И стричеве мог покојног оца: проту Петра

СВЕДОЧАНСТВА САБОРАЦА И ИСТОРИЧАРА

Овај фељтон приређен је захваљујући, пре свега, књизи „Војвода Вук“ Николе Ј. Мариновића, новинара и публицисте из Београда, обја-вљеној 2006. године, у издању Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца и „Беосинга“ из Београда. У њој су сабрана бројна сведочанства ратних другова војводе Вука, слу-жбених гласила, историчара, песника...

Злочини – турски жандарми сликали се са три одсечене хришћанске главе

142

и трговца Косту – браћу Поповиће. А мене су небројено пута злостављали, па су ме најзад оне несрећне ноћи, кад наши двор пашин порушише, заједно са још стотинак Срба стрпали у затвор, где су ме тукли и мучили до пре десетак дана, када сам пуштен захваљујући неким пријатељима и добром бакшишу.

Начелник је одговорио Алекси:- Не брини ништа. Напредна је варош у коју си дошао. Биће у њој пуно

посла за тебе... “

(Наставиће се)

143

КОМИТЕ НА МРТВОЈ СТРАЖИ (2)• Одазивајући се на вапаје српског робља, Војин Поповић предводи чете у борбама против Турака у Македонији и добија звање четничког војводе, а народ му даје надимак Вук

Под именом „Воја – Туре“, како су га популарно крстили његови другови, мали Вук, избеглица

из Рашке области, у Крагујевцу је по-чео да се спрема, истина на дечачки начин, за свој јуначки позив.

- Предводио је своје вршњаке из крагујевачке „Палилуле“ ‒ у боју против организованих дечјих група из других крајева вароши, а нарочито против ратоборних „Сушичана“. Од колевке навикао на муке и патње, очеличен и прекаљен, готов да прко-си и од себе јачим, он је приликом ових судара био права напаст за своје мале противнике, мада је он сам од многих мањи. Довољно је било да се у њиховим редовима чује: „Иде Воја – Туре“ па да се сви разбеже као врапци кад на њих налети гладни кобац“ ‒ бележи један хроничар.

Историчар Предраг Јеринић у „Добровољачком гласнику“, из 2001. године, указује шта је све утицало на животни позив будућег пешадијског потпуковника Српске војске:

„Немиран дух, урођена ратоборност, стално присутна слика измученог и испребијаног оца – који руку везаних преко леђа посрће и пада под удар-цима турских кундака пресудно су утицали на Војиново опредељење за даље школовање и доцнији рад. Жеља за осветом и мржња према Турцима, сте-чени у годинама мучног детињства, кад је душа најосетљивија на утиске, нису му давали спокоја, нити су га више напуштали“.

У биографији Војина Поповића – војводе Вука, гласовитог јунака, за-писано је да се после завршеног шестог разреда Крагујевачке гимназије, у септембру 1899. године уписао у 32. класу Ниже школе Војне академије. Успешно ју је завршио и у чин пешадијског потпоручника унапређен је указом Њ. В. Краља Александра Обреновића, новембра 1901. године.

Урођена ратоборност – војвода Вук

144

ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ НА ЧОЛОПЕКУ

После службе у гарнизону Активне војске, са чином поручника, a ски-нувши официрску униформу – Поповић је с пролећа 1905. године био међу првим четницима који су прешли у Стару Србију и Македонију да помогну вишевековном српском робљу. Тамо је, у областима такозване „европске Тур-ске“, уз терор Османске царевине, застрашујуће растао и погром Арнаута над немоћним и недужним српским живљем, па је 1903. године букнула четничко-комитско-доборвољачка акција Срба „као последња фаза ве-ковних борби против турског режима, а за ослобођење и присаједињење“.

Прво ватрено крштење Војин је имао с пролећа 1905. године, на Чо-лопеку, североисточно од Куманова. У чувеној Чолопечкој борби српски четници су натерали у бекство регу-ларну и артиљеријом наоружану тур-ску војску.

Борбено искуство Поповић сти-че и у окршајима на Гумну, Киселици и код Страцина, где се издваја од осталих изузетном сналажљивошћу и храброшћу. Убрзо постаје најистакну-

Бранили нејач на српским огњиштима – Војин Поповић са комитама

ВИТЕЗОВИ 32. КЛАСЕ

НА бојном пољу пала су 54 официра 32. класе Војне ака-демије. О витешком учинку и ратној слави сведочи и то да су се још почетком 1905. године четничком покрету у Старој Ср-бији и Македонији, а на вапај тамошњег српског робља ода-звала десетина официра. Од 1907. године, четничку акцију предводе Војислав Танкосић, Војин Поповић и Александар Благојевић („Ацо Кочански“) ‒ другови из 32. класе.

145

тији српски официр – комита, а предводећи чете у борбама против Турака и бугарских комита добија звање четничког војводе. Касније постаје и шеф Горског штаба на левој обали Вардара. Док је његова чета оперисала у Кума-новској кази, овај народни јунак и жива легенда је добио надимак Вук, што је, касније, прихваћено и у Србији.

Са малим прекидима провео је војвода Вук четујући по Мкедонији све до 1908. године, када су се српске чете повукле у Србију после младо-турског преврата у Царевини и обећане „слободе и једнакости“ свим народима. Ме-ђутим пошто су бугарске чете продужиле свој стари посао пушком и ножем, само још јаче, српске школе, као бележе хроничари „стадоше се затварати, српске цркве престадоше да служе и српски живаљ стаде наново да тражи заштиту српских четника“.

САН НА ПУШЦИ

Зато војвода Вук јeдне ноћи, са шесторицом поузданих четника, кри-шом прелази границу и опет започиње организацију српског становни-штва и стаде отварати пут осталим четама.

О тешкоћама четничког живота, који обична снага и нерви не могу под-нети, својевремено је у листу „Ратни дневник“ записано:

„Вечита опреза, стрепња и од најмањег шушња листа, вечито на мртвој стражи, са руком на пушци. Покрети махом ноћни, и то ван пута и стаза, по суровом и каменитом планинском терену. Велика оптерећеност – поред оста-ле опреме, најмање по 200 метака и по једна бомба, то је терет од кога се четник не сме никад одвојити, ни на одмору, ни на преноћишту. Храна слаба: кромпир и тврд хлеб...

МАЈКА СРБИЈА

Када су једном приликом, на скромној софри у гудурама Мекедо-није, саборци запевали војводи Вуку стару комитску песму „Не ли ти је жалба“, која казује да је једном другом војводи кућа гољак планина, вер-на љуба – пушка брзометка, а деца – ситни фишеци, Вук устаде и, одсту-пајући од рефрена „Војводо, бре“, запева свој стих: :

„Није ти жалба за стара мајка, Та стара мајка – то је Србија!Ој, браћо, бре, соколи бре“...

Онда изненада нареди да се „пушке по'вате у руке“ и правац – планина.

146

... Сурова планинска клима: скоро непрекидно кише и снегови. Неки пут, провођење читавих ноћи и дана на хладном камену или у влажној шуми, на студеном ветру, кад-кад без хлеба и воде, чекајући од јутра до мрака да се ноћ спусти, од мрака до јутра да сунце изгреје. Па онда одлазак у други крај, у другу планину, све кришом, са напрегнутом пажњом, да се измакне тур-ској потери... “

(Наставиће се)

147

БОМБЕ УЋУТКАЛЕ ТОПОВЕ (3)• Четници су код Куманова у извидници или ударају тамо где се Турци најмање надају ‒ крајње ризичним упадом у позадину артиљерије и нагоне у дивље бекство аскере

Увек на мртвој стражи, војвода Вук је са својим соколима био прва из-видница у свим српским армијама. Тресак његове бомбе усред турског логора надао је, 7. октобра, код Куманова, у дивље бекство турске аске-

ре пре него што је ту честито и стигла Српска војска. Овако један војводин биограф помиње Кумановску битку, као незао-

билазни венац тријумфа, не само Српске војске, него и четника-добровоља-ца, који су дали значајан допринос у стицању ратне славе српског оружја.

Исход Првог балканског рата, слажу се сви историчари и аналитичари, одлучен је од 9. до 12. октобра 1912. године српском победом на Вардар-ском армијом, најјачом коју је Отоманска царевина имала у свом европском делу.

Уочи припрема четири балканске државе да гвожђем и крвљу раскују ланце ропства и скину отомански јарам, капетан друге класе у Српској војсци Војин Поповић распоређен је за командира четврте чете граничних трупа у гарнизону у Врању. Задатак му је био да прикупља искусне четнике и добро-вољце и да их убацује на територију „европске Турске“, да организује тамо-шње српско становништво за борбе и разоружава турске и арнаутске посаде и мање јединице.

Славом овенчани ‒ комите у време борби са Турцима

148

КОМИТЕ ВОДИ У СМРТ И СЛАВУ

А ко ће боље знати немирну границу, стазе и богазе, кланце и гудуре, јавке и уходе од прекаљеног ратника војводе Вука, поштованог и вољеног, у кога се народ клео... ? И ко ће, ако не стари горски вук - из потаје ударити на Турке тамо где се најмање надају, ко храбро и истрајно „на страшном месту постајати“?

Војвода Вук у рат улази као командант добровољаца на вардарском ратишту, једном од стратегијских пробоја српских армија, које ће гонити Тур-ке тамо одакле их је довела српска неслога. Са својим четама кренуо је ка српској граници у сусрет Првој армији под командом Александра Првог Ка-рађорђевића, која наступа на Куманово. У операцијском дневнику за 10 и 11. октобар 1912. године, налазе се подаци о дејству чета војводе Вука:

„Крајње ризичним упадом у део позадине турске артиљерије у целости успе да онемогући да на наше десно крило непријатељ дуже отвара ватру и евентуално удари у противнапад“.

Када је војвода Вук „угасио“ турске топове, наследник престола Алек-сандар Карађорђевић се прекрстио и гласно је рекао:

- Боже, спаси Српску војску увек као што је сила Твоја и Твоја милост, сада погледала на нас.

У 15 сати 11. октобра наређено је – гоњење! - Овога дана у борби што је водио Седми пешадијски пук особито се

истакла комитска чета Војина Поповића, јер је својим учешћем у најкри-тичнијем моменту помогла да се пук одржи на положају. Турци су око шест сахата увече одступили, оно што их не паде од комита на попришту, оставили су топове и тада је тек настало затишје – наведено је у оцени команде Прве армије о одбрани чувене Младо Нигоричанске косе, коју Турци бесно напа-даху.

После Куманова, Вук и његов одред, придодат Коњичкој дивизији, уси-љеним маршем гоне непријатеља преко Овчег поља ка Велесу, па нападају на утврђени Присатски вис и упадају дубоко у бок турске восјке, која се, већ поколебана, дала у панично бекство. Добровољци у Елбасан стижу три дана пре редовне војске.

ЧЕТНИЦИ КАО МУЊЕ

Појава четника на фронту и четнички начин ратовања уносио је пометњу и панику у редове Аустроугарске војске и разарао њихов мо-рал. Зато командант 5. армије, генерал Франк, извештава:

- Четнички одреди, који се појављују и ишчезавају брзином муње, унели су страх и панику у редове моје Армије.

149

У Другом балканском рату, 1913. године, на крвавој Брегалници, Војин Поповић са својим четницима лети с једног крила ратишта на друго, шаљу га где год је било потребно ‒ да се спречи продор Бугара, да се борба реши бомбама...

РАЊАВАЊЕ НА ДРИНИ

За ратнике нема предаха: трећу годину за редом – нови рат. Још су кр-вариле ране из бојева за коначно ослобођење, још се није било слегло бусење на гробовима, а букнуо је Ве-лики рат: са севера ударају Швабе, Бугари у мучком нападу забијају нож у леђа Србији.

Слобода се мора бранити: са дужности у Ђенералштабном одсеку Вој-ног министарства Краљевине Србије мајор Војин Поповић одлази у Крагује-вац и сакупља старе саборце – четнике, добровољце ‒ да их опет поведе у смрт и славу.

Тек основани Јадарски четнички одред средином лета 1914. излази на Дрину. По адама и врбацима праштале су бомбе четника и нагониле у вало-

виту Дрину аустроугарска извидничка одељења.

Дотле се веровало, као у бајку, да војводу Вука – неће зрно. Гонећи преко Дрине окупаторске регименте, после Церске битке, код Лознице је рањен у стомак. Лекари су тада иста-кли да је срећна околност што три дана није јео готово ништа, па је операција успела. Лечен је у болници у Алексин-цу, а кад је срце у јунаку чуло за поче-так српске контраофанзиве у Колу-барској бици – напушта болесничку постељу и враћа у свој одред на поло-жајима у колубарском селу Котанице. Опет се саборци диве јуришној хра-брости и челичном непосустајању свог команданта.

(Наставиће се)

ПОЧАСТИ У БЕОГРАДУ

Када су с јесени 1914. го-дине швапске трупе протеране из Србије, ђенерал Павле Јури-шић Штурм наређује да Војин Поповић буде први командант који ће умарширати у ослобође-ну српску престоницу Београд.

- Да сам тада умро, не бих имао већу част, ни изабранији моменат – кажу да је рекао вој-вода Вук.

Војвода Вук у комитској одећи

150

ОТВАРАЊЕ КАПИЈЕ СЛОБОДЕ (4) • Освајањем Кајмакчалана (коте 2. 525) српски војници су по први пут ступили на тле своје отаџбине • На Груништу ‒ последња и најславнија битка Добровољачког одреда

Ратна, и најтежа, година била је, засигурно 1915: Србију гази швапска чи-зма, а војска, чланови Владе, стари краљ Петар Први Карађорђевић и наследник престола, син му Александар, напуштају отаџбину и у неза-

памћеном страдању прелазе сурове планине Албаније. Одлука Врховне команде о повлачењу, 24. новембра 1915. године, за-

текла је Добровољачки одред војводе Вука у рејону Власине. Снагама које одступају сада су у заштитници четници ‒ дојучерашњи извидници и јури-шници, вични изненадним нападима. Прекаљени ратници су тамо где је нај-теже, даноноћно воде крваве мегдане и међу последњима ће пољубити сто-пу отаџбине. Од 3. 600 добровољаца само ће их 1. 500 бродом „Краљ Ви-торио“ 17. фебруара 1916. године стићи на Крф.

После реорганизације на Крфу, Српске војска је у мају 1916. године стигла у солунску луку и посела положаје код Кожуха, Ветерника, Доброг

Поља и Кајмакчалана. Општа офан-зива савезничких снага на Солунском фронту отпочела је 16. септембра, али ће борбе и затишја трајати две године ‒ до пробоја.

Освајање Кајмакчалана, важне стратегијске тачке, који су уз добра утврђења, Бугари посели огромним, добро наоружаним и одморним сна-гама, уједно је значило и „отварање капије отаџбине“. Дринска дивизија пуковника Крста Смиљанића из са-става 3. армије у веома тешким усло-вима успела је да 18. септембра овла-да највишим врхом ‒ котом 2. 525 метара и гребеном, заузевши прву линију редова бугарских снага. Срп-ски војници су по први пут ступили на тле своје отаџбине, што је имало ве-ликог моралног одјека, и у српској војсци и међу савезницима.

У славу српских јунака – капела на Кајмакчалану

151

„БАЈОНЕТ-БОРБАМА“ ОТИМАЈУ СТОПУ ЗЕМЉЕ

Пошто је Дринска дивизија у крвавим мегданима трпела велике губит-ке, убрзо је Врховна команда послала појачања, међу којима и добровољце, чији су одреди још на Крфу прегруписани и стављени под јединствену ко-мандну потпуковника Војина Поповића – војводе Вука. Уз грмљавину топо-ва, гушање са Бугарима у рововима и јурише преко гомила људских тела, Кајмакчалан је прешао у српске руке.

Добровољачки одред је био исцрпљен, десеткован претходним „бајо-нет-борбама“, али без значајније попуне и даље наставио дејства, гонећи

„ЗА МНОМ, ДОБРОВОЉЦИ“

На бојишту 16. новембра, Вук пита телефоном свог команданта 1. батаљона Јездића :

- Побратиме, шта је код тебе?- Ништа, одбијамо трећи јуриш. - Какав јуриш кад не чујем ни једне пушке?- Па немамо муниције, него ножевима... - Ево и мене тамо!... Вук дође у тај пакао, у стрељачки строј, извади револвер и викну:- Напред, добровољци!Војници устадоше, а дигоше се и Бугари и устремише се једни на

друге ‒ записано је у „Војничком гласнику“.

ПИСМО СРПСКОГ ВОЈНИКА СА КРФА 1916.

„Ко се врнуо из турског рата, није из бугарског, ко преживео Кума-ново, није Цер, кога није докачио метак или шрапнел, тога је докусурио тифус, арбанашки куршум или сумарен на оној великој сланој води што је називају морем.

Неки умрли од рана што се подљутиле, неки од глади и зиме. Јед-ни остали крај неког липсалог коња, други бачени у море, лежимо у бла-ту.

Убише нас ледене кише. Једу нас вашке. Мучи нас дезинтерија и тифус. Савезници нас хране и облаче на зајам, дају нам муницију, обна-вљају оружје, снабдевају оним што је неопходно за рат и јурише, а ми гинемо уместо њих. Леп и вечан распоред послова, нема шта“.

Милорад Прелевић („Срби на Крфу 1916-1918“)

152

Бугаре у стопу, отимајући камен по камен, плаћајући сваки педаљ ослобођене земље новим жртва-ма. Тако добровољци избијају пред још једну коту историје – Грунишки вис.

Наредба команданта Дринске дивизије гласила је: „Грунишки вис се мора освоји-ти!“. Напред се могло једино – ју-ришом, јер је положај далеко надмоћнијих Бугара био тешко приступан, каменит и добро за-штићен жичаним препрекама. Главна линија била је на самом вису, а испред ње ископано неко-лико линија ровова. О храбрости и пожртвовању, командант 3. ар-мије у извештају Врховној коман-ди, каже :„Борбе које су водили Добровољачки одред, 4. пук и делови 6. пука служе на част нашим јединица-ма. Нарочито се истакао Добровољачки одред“.

ПЛАМТЕ БОМБЕ...

На Груништу, изнад Црне Реке, освануо је 16. новембар, облачан дан са повременим маглама. После одбијања више напада Бугара, у огорченој борби, „на нож и ручну бомбу“, погинуо је четнички командант војвода Вук. Један од сведока овако описује кланицу на Груништу:

„... Ровови непријатељски и наши готово се додирују, у њима се шапуће, јер би се гласна реч чула на другој страни. Мирис крви и задах лешина, а га-врани падају над разбојиштем на коме пламте бомбе, које дају знак живости и страшне намере да се изгине, али да се не уступи.

... Повијају се танки редови четника, крвава телеса бележе страшне линије упоришта, али надмоћна снага грози, а Вук лично креће са својим најбољим јунацима, ставља се на чело угрожених, хладан и страшан, креће на јуриш. Са једне стране непријатељског бедема бачена бомба ранила га је...

(Наставиће се)

Место на Грунишком вису где је погинуо војвода Вук

153

СА ГРУНИШТА У – ЛЕГЕНДУ (5)• Са непуних 36 година, на челу јуриша добровољаца у ровове Бугара гине командант – војвода Вук • Како је стварао јединице непоколeбљивог морала и дисциплине?

Најтежи дан Добровољачког одреда од формирања био је 16. новембар 1916. године, на Груништу, изнад Црне Реке. Освајање овог кајмакчалан-ског виса на прагу отаџбине ‒ његова је последња и најславнија битка. На челу јуриша у ровове Бугара погинуо је први и последњи коман-

дант добровољачких српских јединица, а дотле већ славом овенчани предводник комитских и четничких чета. Један од учесника крвавих дога-ђаја, ратни добровољац, оставио је запис како је очајнички крик старог гра-ничара, дугогодишњег Вуковог ордонанса Луке целом Одреду огласио да је велико и родољубиво срце војводе престало да куца:

„Једно парче бомбе рани Вука у десну руку и он испусти револвер ко-јим је гађао, па клече да га ордонанс Лука превије. То је била већ ивица Белог камена и Бугари у маси стадоше да одступају ка Црном камену. Један од заосталих бугарских војника по-диже се иза једног камена и опали из пушке на Вука. Наши га убише од-мах, али његов метак прође нашем команданту кроз сред срца.

- Јаој умре-е-е ми – завапи Лука.

- Ћут! – врисну му Јездић. - Дај га овамо!

И Вука склонише за један већи камен, за три корака од места где се превијао.

Кад добровољци у центру и на десном крилу чуше за погибију Ву-кову, оставише пушке и пола су часа тупо гледали испред себе.

Одозго смо лепо видели Вуко-ву пратњу. Осам старих четника но-сили су наизменично носила са по-гинулим јунаком. “ Опроштај од јунака на Груништу –

стари четници крај тела команданта

154

ПОТОМЦИ ОБИЛИЋА

На извештај о погибији војводе Вука, Српска Врховна команда издала је саопштење у коме је истакла да су „борбе у области Груништа биле врло крваве и потпуковник Војин Поповић храбро је погинуо на челу својих чета“...

Генерал Морис Сарај, командант Источне војске, послао је свим саве-зничким војскама следећу наредбу ‒ да се прочита пред трупама:

„Потпуковник Војин Поповић, из Српске војске, показао је ненадма-шну храброст и полет без примера, одупирући се дуго на челу својих добро-вољаца у сектору Лерин – Биклиште, где је учинио велике услуге. Од почетка српске офанзиве, он је неизмерно допринео добијеним успесима све до тре-нутка, када је славно погинуо на челу својих трупа. “

После толико тешких дана и безброја мегдана, славни одред Вуков спао је са 2. 600 на 450 људи. Они који су преживели Груниште ‒ распоређе-ни су као бомбаши по другим четама на Солунском фронту.

А ко су били добровољци пристигли на разбојишта из свих крајева срп-ства најбоље, можда, сведочи наредба за похвалу, коју је потписао командант Дринске дивизије Крста Смиља-нић:

„Славни добровољци! Ва-с,храбре и јуначке синове, непобе-диве јунаке, повукла је у борбу жарка љубав за слободом и ватре-на жеља да се раскину ропски лан-ци вековних непријатеља. Похита-сте као орлови крсташи у гнездо мајке Србије да са њеним синови-ма, потомцима Обилића и Краље-

ВОЈВОДА ВУК ‒ ДИВ

У једном војничком пи-сму, потписаном само са „Драг. “, а на глас о смрти вој-воде Вука, између осталог је записано:

„И смрт ће сама моја бити немоћна да ми стиша бол за таквим дивом какав је био војвода Вук“. На челу Добровољачког одреда

‒ војвода Вук

155

вића Марка, лучу слободе високо уздигнете и да без суза и страха, сунце слободе пронесете широм ваших крајева. Ви полетесте на крилима свести као анђели мира да донесете дан тамо, где је руља Хуна и Варвара обавила све у мрклу ноћ.

ЛИЧНИ ПРИМЕР И ЧЕЛИЧНА ДИСЦИПЛИНА

Од Добровољачког одреда, коме је био душа, као и ранијих комитских чета, војвода Вук је стварао јединице легендарне храбрости, непоколобљи-вог морала и високе дисциплине, захваљујући, пре свега, челичној дисципли-ни, личном примеру и високим моралним вредностима.

„Са најскромнијим прохтевима: да живи о хлебу и води, да спава на ледини, да лако сноси све тегобе четовања и ратовања – војвода Вук није волео да се нарочито издваја одевањем од својих четника. Носио је чакши-ре од јаког „штрукса“ сељачке чарапе и опанке са каишима око ногу, а горе фермен са гајтанима и на главу шубару или шајкачу“ ‒ пише Јосиф Г. Протић у забелешкама и сећањима на ратног друга са којим је, како каже, три године на терену био непрестано.

Сведочећи о лику Војина Поповића, саборци и биографи пишу да је био идол својих бораца, јер је пред њима увек кад је ваљало гинути. Омален, је-дар, добро развијен, увек под редеником, са пушком у десници, мрк и стра-шан,готово да убије свакога ко попусти, водио је храбро своје људе, који су га, као омађијани, следили.

(Наставиће се)

ЈУНАЧКИ НАРАШТАЈ

- Са Војином Поповићем нестао је један од главних представника оног јуначког нараштаја који је својом крвљу хтео да искупи будућу ве-лику Србију. Њихов се патриотизам био уздигао до врхунца. За њега се одиста може рећи да је волео само Србију и да је живео само за њу. Ради ње, он је прегорео себе и одрекао се свега. Ради ње, он је пуних 12 година ратовао и четовао, без мира и одмора, проживевши своју младост с пушком у руци. Такви људи као он не могу умрети мирно код своје куће, њима је суђено да пре, а после, падну у крвавом боју и да свој јуначки живот крунишу вечитом славом – записао је Никола Ј. Бр-заковић, капетан у Добовољачком одреду војводе Вука.

156

КЋИ СЛОБОДАНКУ НИЈЕ ВИДЕО (6)• Слика мале Слободанке, прве радости Војина Поповића, стигла на Груниште сутрадан, пошто је испустио душу • Троструки носилац Карађорђеве звезде са мачевима

„У његовим четама није смело бити непослушности, пљачкања, немо-рала, пијанства, него само: послушности, поштења и јунаштва. Ни-кад за себе није хтео да има више него што имају његови четници.

Те и такве одлике направиле су га омиљеним старешином. Његова правич-ност, дисциплина и храброст били су извор и утока поштовања код њего-вих четника“ ‒ објављено је у „Војничком гласнику“ 16. октобра 1923. годи-не.

Ево како се, према једном сведочанству, војвода Вук обратио саборци-ма кад су 1905. године, одазивајући се вапају српског робља, прешли грани-цу:

„Ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале што да украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува или пече за јело, без мог знања и одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте, неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити или мене тужакати. А, ово је наглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима се не сме ни разговарати. Јесте ли разумели? Ви сте мутави за женску чељад... За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га! То вам је све!“

РЕТКИ ТРЕНУЦИ СРЕЋЕ

Пешадијски мајор Војин Поповић венчао се у пролеће 1914. године у Саборној цркви у Београду са Јелисаветом Каракашевић, кћерком начел-ника железничке дирекције у пензији. Венчани кум Војину и Јелисавети био је пуковник Милован Миловановић – Пилац, стари сват мајор Милан Сте-фановић, девер мајор Душан Јездић. Међу сватовима били су и пуковник Драгутин Димитријевић – Апис, мајор Војислав Танкосић и други.

Ретки су били тренуци среће јер је ратни вихор палио Балкан, а први цветак у брачном венцу среће Војина и Јелисавете била је кћи Слободанка, рођена 8. априла 1916. године. На свет је дошла док је Војин био на ратишту,

157

а отац је никада није видео. Чак је и сама слика мале Слободанке, његове прве радости, на Груниште стигла дан после Вукове погибије.

Неустрашивост, огроман до-принос српским победама и јачање наде његових војника да ће се врати-ти у отаџбину, да ће Србија, без обзи-ра на жртве, бити поново слободна - окитиле су груди војводе Вука низом највиших српских одликовања.

Војвода Вук је троструки витез ордена Карађорђеве звезде с маче-вима. Колики је био његов значај у минулим ратовима и какав је углед уживао, посведочиће и околност да су истим указом краља Петра Првог Карађорђевића, од 14. маја 1913. го-дине, Карађорђевом звездом с маче-вима четвртог реда одликовани и на-следник престола Александар Кара-ђорђевић, војвода Радомир Путник, ђенерали Степа Степановић, Божа Јанковић, Михаило Живковић, Пе-тар Бојовић...

Војвода Вук одликован је и Златном медаљом за храброст, а носилац је Медаље за војничке врлине, Ордена белог орла с мачевима и низа споме-ница. Добио је и два висока признања страних армија ‒ руско одликовање Светог Станислава и Ратни крст Француске.

Мала Слободанка, са мајком и теткама

ВЕЧНА КУЋА У БЕОГРАДУ

Тело Војина Поповића однето је са Кајмакчалана на Зејтинлик ‒ српско ратничко гробље у Грчкој. Тамо је почивало до краја септембра 1923. године, када су га његови преживели четници пренели у Београд и на најсвечанији начин, после опела у Саборној цркви, на Новом гро-бљу спуштено је у земљу за коју се свим жаром живота залагао и зало-жио. Тадашње новине писале су да су посмртне остатке народног јунака до вечне куће испратили сви, цео Београд.

158

НА ОЛТАРУ ОТАЏБИНЕ

Редови овог фељтона пратили су животни и ратнички пут потпуковника Српске војске Војина Поповића (1881‒1916), од радне Сјенице до командан-та комитско-четничко-добровољачких јединица и погибије на Кајмакчалану захваљујући, пре свега, књизи „Војвода Вук“ Николе Ј. Мариновића. Аутор је у уводу написао: „За војводу Вука није било ни друге жеље, ни друге песме сем Србија, слободна отаџбина“, додајући:

„... Још је за живота постао – ле-генда! У песмама, на гуслама, у прича-ма, у сузама, у смеху и родостима, у венцима и пошти палима; живео је свуда као див-јунак. Војин Поповић је доживео славу коју је и заслужио. Но, чини се да је она расла још више по ње-говој погибији. Као што се чини да отача-ство таквим својим синовима никада не може уздарити њихове подвиге. Оно што Србија, међутим, не сме урадити је заборавити војводу Вука и његове ратне другове! Без обзира на неумитни проток времена, на лагано падање прашине и скраму коју она полаже и на најобаве-знија и најузбудљивија сећања... .

... Заиста, зар је могла српска зе-мља икада бити слободна без оваквих јуришлија, без таквих прсника и прегала-ца, без оних који су умели све осим – уплашити се?!“

КРАЈ

ОПОМЕНА ЈУРИШНИКА

Саборци легендарног војводе Вука и команданта комитско-чет-ничко-добровољачких јединица подигли су му споменик, рад вајара Ђо-рђа Јовановића, на Топличином венцу (преко пута ресторана „Проле-ће“) у Београду.

Ено га и данас ‒ надмоћно влада крајоликом: пркосни војвода, у закорачју јуришника хитрог као сев његовог бајонета негда, поздравља и опомиње Београђане да, заувек, у њиховим срцима блиста сећање на велике дане Србије.

Споменик Војину Поповићу, војводи Вуку, на Топличином венцу у Београду

159

• Животни пут Петра Бојовића (1858-1945) – од златарског чобанчета до истакнутог војсковође у шест ослободилачких ратова Србије 1876-1918. године.

• Победе Прве армије Српске војске под командом Бојовића – у Кумановској бици 1912. године и у пробоју Солунског фронта 1918. ‒ посмртна звона за две монархије: Отоманску и Аустро-Угарску.

• Бојишта на Брегалници, Церу, Сави, Колубари, Кајмакчалану... • Уз стратегију, у биткама пресудно деловало Бојовићево морално васпита-

ње генерација војника и старешина, уливање родољубља... • У војној служби провео 46 година, а сахрањен без почасти!?• Војвода на вечној стражи: акција подизања споменика у Новој Вароши, уз

спорења и пропусте, вођена девет година...

(1) Пише: Д. Гагричић

НАСЛОВ ПРВОГ ДЕЛА ФЕЉТОНА

161

ВЕК ПОД ЗАСТАВОМ ОТАЏБИНЕ (1) • Војвода Петар Бојовић (1858-1945), из Мишевића на Златару, истакнути војсковођа у шест ратова Србије 1876-1918. године ‒ један од најзнаменитијих Старовлашана

У незадрживом јуришу на јака утврђења Бугара од Сокола до Црне Реке и након тешких бор-

би од 15. до 18. септембра 1918. го-дине, Прва армија Српске војске, под командом генерала Петра Бојо-вића, пробила је Солунски фронт. Гонећи Бугаре ослободила је Велес и Овче Поље, а код Куманова примо-рала две бугарске дивизије, којима је претходно пресекла одступницу, да положе оружје.

Пошто је Бугарска избачена из строја српских непријатеља, Бојовић, који је у међувремену унапређен у чин војводе, предузео је енергично гоњење 11. немачке армије долином Јужне Мораве и ослободио Врање, Лесковац и Пирот.

У једној наредби, по неким вој-ним историчарима – јединственој у Србији, Бојовић каже својим јунаци-ма који крећу у милу отаџбину:

„Јунаци, ја у свом срцу и души осећам нашу жарку жељу и жудњу да што пре видите ваше миле и драге у до сада поробљеној домовини и да им се баците у мили загрљај...

... Али, храбри моји јунаци, стегните своје јуначко срце и савладајте жудњу за прераним састанком и виђењем за својима јер је њима ослобо-ђеним, знајући да смо близу, сада много лакше и боље него до сада у рoпству. Они ће бити потпуно срећни заједно са нама тек тада, када им оде-мо у загрљај после коначне победе и над осталим непријатељима и по наре-ђеној и извршеној општој демобилизацији целе војске, јер се тада више не-ћемо од њих одвајати“.

Петар Бојовић 1914. године, у униформи генерала Краљевине Србије

162

НА ЧЕЛУ ПРВЕ АРМИЈЕ

Прва српска армија, удаљена 150 километара од главних савезничких снага, нанела је 11. немачкој армији коначан пораз на прилазима Нишу и 12. октобра ушла у град. Без обзира на несташицу муниције и хране, храбра Прва армија наставља гоњење непријатеља. Командант савезничке војске маршал Франш д'Епере, сагледавши ситуацију након што су Бојовићеве трупе насту-пиле према Београду и плашећи се већих губитака, послао је категорично наређење да српска Прва армија обустави гоњење или бар сачека делове Друге српске армије.

- Прва српска армија иде у авантуру која ће компромитовати цео наш успех – опомињао је он у својој наредби.

Но, Бојовић и његови јунаци као да то не чују: 1. новембра 1918. године умарширали су у Београд и у наступању преко Дунава и Саве осло-бађају Банат, Бачку, Срем, Славони-ју, Корушку. У току овог гоњења Бојо-вићева армија заробила је немачког маршала Мекензена, који је 1915. године командовао немачко-аустроу-гарско-бугарским снагама у нападу на Србију.

Поводом ових победа, које су изазвале велике симпатије у целом свету, европски листови су писали да су Срби, ослобађајући своју земљу у току офанзиве остварили „највеће напредовање савезника у овом рату“, неки и подсећали да ни чувена француска коњица није могла да стигне Бојовићеву пешадију. Лондонска штампа је, иначе, писала да је „напредовање Срба ка Дунаву као посмртно звоно за Аустро-Угарску империју“.

ЗЕНИТ ВОЈНИЧКЕ КАРИЈЕРЕ

Војни историчари се слажу да су ове операције имале значаја за бржи завршетак Првог светског рата, а да је командовање њима био зенит војнич-ке каријере војводе Бојовића.

Редови овог фељтона, у предвечерје стогодишљице Великог рата су зрнца из богатог животописа славног Златарца, најзнаменитије личности Ста-рог Влаха – војводе Петра Бојовића (1858-1945). Ово је избор из грађе ‒ за-писа, ратних дневника, часописa, мемоарa, из књига које сведоче о животном путу, али и кључним догађајима и победама Српске војске.

ВОЈНИК 46 ГОДИНА

Војвода Петар Бојовић (1858-1945) предано је служио у војсци 46 година. Учесник је у шест ослободилачких ратова: два Српско-турска 1876. и 1877/78. године, Српско-бугар-ском 1885, па у Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. године и у Првом светском рату 1914-1918. године.

163

- Војвода Петар Бојовић није био само велики војсковођа, стратег мно-гих ратних победа у балканским и Првом светском рату, већ исто тако и, у односу на тројицу великих војвода (Путник, Степановић и Мишић), најбољи војни писац и теоретичар и, можемо то слободно рећи, књижевник, и мисли-лац, чија размишљања о историји, нацији, моралу и култури српског народа спадају, по нама, у најлепше странице написане у то време, и данас имају свежину упутну за ово време препуно превирања, отрежњивања и преиспи-

ДУГО ЗАБОРАВЉЕН

- У историјској, па и у војној науци војвода Петар Бојовић до сада није добио простор који заслужује, напротив, он је далеко мањи од про-стора који су добили војводе Путник, Мишић и Степановић. Надамо се да ће ова саопштења дати нешто више података о човеку који је у војној служби провео више од 46 година, а у ратовима добијао многе битке од којих су неке непосредно утицале на резултат рата – рекао је др Воји-слав Суботић 27. јуна 1997. године на научном скупу „Живот и дело војводе Петра Бојовића“.

Генерал Бојовић са официрима Штаба Врховне команде 1916. године, на Солунском фронту

164

тивања – истичу Томислав Гаврић и Драган Симовић, приређивачи књиге „Војвода Петар Бојовић“, коју је „Народно дело“ из Београда издало 1990. године.

Петар Бојовић прешао је пут од златарског чобанчета до стратега и ко-мандата у биткама које су донеле славу српском оружју и слободу поробље-ном народу. У периоду ослободилачких ратова Србије 1912-1918. године се, како подсећа др Петар Опачић, историчар, „издигао у сам војни врх земље и сврстао се у најзнаменитије српске војне стратеге и команданте. “

(Наставиће се)

165

БЕКСТВО ИЗ БЕСУДНЕ ЗЕМЉЕ (2)• Отац чивчија морао је прво да да аги и турској власти, а њему и деци шта остане: сира и млека је било, али хлеба никад даље од пролећа – записао је Бојовић о детињству

Знаменити Старовлашанин, који је у униформи провео 46 година, из скромности, која га је увек красила, о себи није написао скоро ништа, све док на крају каријере, 1923. године, начелник Историјског одељења

војске и морнарице генерал Д. Кушаковић није затражио да напише своју биографију, Бојовић је то учинио у најкраћем облику, у запису који се чува у архиву САНУ, бележећи, поред осталог:

„Рођен сам 4. јула 1858. године у селу Мишевићи, на средокраћи из-међу Сјенице и Нове Вароши у скромној кући брвнари, под сламом и крај огњишта растао као и сва деца тога села подносећи немаштину и патње. Отац чивчија морао је прво све да да аги и турској власти, а њему и деци шта остане и прекостане. А остајало је мало и недовољно. Сира и млека је било, али хлеба никад даље од пролећа и то од јечма, крупника и кариши-ка“.

Мајка Рада Бојовић Отац Перута Бојовић

166

Преци Петра Бојовића били су старином из Црне Горе, досељени из Васојевића, код Андријевице, где и данас постоји село Бојовићи. Петрова мајка Рада (рођена 1822. године у Лопижама) потиче из породице Пешић. Причала је да су јој оца рано убили турски насилници из Кладнице Шабан банда Полужа. Удала се за Перуту Бојовића кад је напунила 15 година, и о томе је под старе дане казивала:

„Тужна и претужна била је моја удаја. Почели су ме просити кад сам имала непуних 14 година. Мене нису питали. Обичај је био такав. Просио ме је девер Саво, кнез сјеничке нахије за брата Перуту. Бијасмо тек побрали конопљу, црнојку и потопили је у мочило. Дође време и одведоше ме, чинило ми се преко света. Младожењу нисам ни видела док нас нису вен-чали, а то је било трећег дана... “

ЗАВИЧАЈ У РОПСТВУ

Завичај Петра Бојовића био је у Отоманској царевини: за ведрих дана, као на длану, видела се мајка Србија: граница је ишла Увцем, па ободом Чемернице, преко Јавора... У кући досељеника из Васојевића често се са чежњом разговарало о слободној српској земљи, па су вазда погледи упира-ни с ону страну Јавора.

У породици Бојовића рано су схватили да без знања и писмености нема успешне борбе, ни за живот, ни за слободу. Децу су слали у најближу школу у Лопижама, а потом у Србију. О томе су остале записане речи њихове мајке:

ПУТЕВИ ШЕСТОРО ДЕЦЕ

Перута и Рада су у Мишевићима изродили шесторо деце. Најста-рији син Илија завршио је Богословију у Београду 1861. године и дошао за учитеља у Нову Варош, одакле је 1863. године премештен у Лопиже, а по преласку у Србију наставио учитељску службу и потом постао све-штеник у Радаљеву. Породица се 1882. преселила у Горњу Коњушу, у Топлици, где се Перута са другим, по реду рођеним сином Јованом, ба-вио земљорадњом.

Јеврем је завршио Духовну академију у Москви 1879. године, био професор на Београдској богословији, а 1920. године постао влади-ка жички. Лука је завршио Артиљеријску школу, учествовао у неколико ратова и пензионисан у чину пуковника. Животни пут Петра, петог сина, прате редови фељтона, а најмлађе дете, кћерка Милена, рођена 1867. године, када је породица морала да бежи у Србију, носећи је у наручју, била је професор француског језика.

167

„Однела сам у Нову Варош нешто масла, платна и сукна да продам. Још смо позајмили и имали 150 гроша да Илију пошаљемо у Београд на школо-вање. Пешице сам у Београд најмање десет пута ишла да обиђем децу кад су учила школу и служила. “

Попут многих других и породица Бојовића, због тешког живота и зулума под неподошљивом турском влашћу, била је присиљена да бежи у Србију. Родитељи су, кад је Петру било девет година, 1867. године, пребегли у село Радаљево, на путу између Ариља и Ивањице. О томе је Петрова мајка Рада казивала у дневник кћерке, професорке Милене Бојовић, а на основу чијих забелешки је сећања сачинио Милош Ј. Каличанин.

„На годину дана пре него што ће погинути кнез Михаило (1867. ), ре-шисмо да бежимо тога пролећа у Србију. Најтеже је било спремити се за бек-ство, а да не дозна нико. Земљу смо поорали и посејали. Све покретне ствари, што нисмо могли понети, требало је на сигурно место код поузданог човека склонити, где смо се могли повратити. Такве су биле само две куће. У селу Супу снајин отац и у селу Лопижама наш рођак поп Зарија Бојовић...

ПРЕЛАЗАК ГРАНИЦЕ НА ЈАВОРУ

... Села Суп и Лопиже су далеко, а треба радити у највећој тајности. Целог тог пролећа, до Ђурђев-дана, Илија и Јован би ноћу товарили ковчеге

Завичај ‒ село Мишевићи, на падинама Златара

168

и друге ствари на коња и преносили у Ступ и Лопиже. Све смо сложили, те зграде остадоше празне, сем онога што ћемо понети собом. Перута спре-ма свима обућу, прегледа и удеси пушку за себе, Илију и Jована. Био је решен: ако нас на путу нападну Турци – да им скупо плати пропаст нашу.

... Пођосмо у четвртак по Ђурђеву-дне. У четвртак стога што је то био пазарни дан на Јавору, те би могли помислити да терамо стоку на продају. На три коња понели смо што нам је најпотребније, а нешто нам остаде и у кући...

Грабили смо ка Јавору. Најопасније је било прећи Кладницу, јер су тамо велики зликовци. Били смо решени погинути ако нас нападну. Имали смо оружје... Срећно пређосмо Кладницу, па се приближисмо Буковику, где је живео један добар Србин, Славко Радојковић.

Првог дана по преласку границе дође нам рођак, покојни Вучић Бојо-вић, те нас прими све, за оно прво време, да се склонимо на његовом имању на Голији. Тако сви се кренуше тамо и потераше стоку, а ја се вратих у Мише-виће, да гледам ствари што су остале и летину чувам и сређујем... “ ‒ казива-ла је мајка Рада.

(Наставиће се)

169

ИЗ КЛУПЕ НА БОЈИШТЕ (3)• Бојовић је у 18. години прекинуо школовање у Артиљеријској школи да би учествовао у српско-турским ратовима 1876-1878. године, као и тројица његове браће

Бекство од турског зулума са ог-њишта у неослобођеном делу Старог Влаха, преко границе на

Јавору, у ивањичко село Радаљево, на десној обали Моравице ‒ донело је слободу осмочланој породици Бо-јовића, али су их тамо чекале нове муке и невоље, тежак и трновит пут.

„Слободан, али без имовине, уз скромну платицу у среском на-челству у Ивањици, живео је Перута са породицом и злопатио се“ ‒ напи-сао је у својој краткој биографији вој-вода Петар Бојовић.

Бистрином и знањем Петар се рано почео издвајати од друге деце, а највише занимања показивао је за историју и географију. Тражио је од старијих да му казују јуначке песме или да певају уз гусле, а на путу до школе сустизао је рабаџије и кириџи-је, да од њих узгред саслуша неку јуначку песму или причу из народа. Имао је све особине које красе децу горштака – бистрину, хитрину ума и духа.

После четири године основне школе у Ивањици, Петар прелази у ужич-ку гимназију, а већ следеће године одлази у Београд, где су могућности за испољавање његове даровитост биле много веће.

ГОРШТАЧКА УПОРНОСТ

Нова средина није се баш лако отварала пред старовлашким горшта-ком. Уз велика искушења, само јаки и упорни су опстајали. Као дете сирома-шних родитеља примао је скромну помоћ од Одбора за просветна питања Србије, али и додатно зарађивао за живот и школовање, послужујући код

Поручник Петар Бојовић, у Паризу 1887. године

170

кафеџија и трговаца, помажући код занатлија, селећи се од једне до друге газдарице. У мемљивим собама Београда често је оживљавао слике из зави-чаја и с тугом је примао сваки динар од мајке, знајући да се укућани одричу много чега и одвајају од уста.

Војну каријеру Бојовић је почео 6. октобра 1875. године, пошто је пет разреда гимназије завршио са одличним успехом и без пријемног испита уписао се у Артиљеријску школу (која је касније прерасла у Војну академију).

Године су то великог националног заноса, уз жеље и тежње за ослобо-ђење од Турака. То су године када су све чешће бивале чарке на српско-тур-ској граници, али и спремале буне српског живља у Старој Србији, Босни и

ПОНОСАН НА ПОРЕКЛО

Петар Бојовић се никада није застидео својих сиромашних роди-теља, пртених чакшира, куће са отвореним огњиштем... Ни као гимнази-јалац и војни питомац, ни као командир коњичког вода, а ни касније као командант дивизије, генерал и војвода. Напротив, често је у разговору, некако поносито, горштачки, с топлином и љубављу, причао о свом по-реклу...

Ивањица 1876. године – војнички логор и збегови са границе на Јавору

171

Херцеговини, где су Турци вршили терор. Србија је улагала велике напоре и растакала снагу да сачува своју тешко стечену државу и и да ослободи дело-ве српског народа испод туђина.

Бојовић је морао у својој 18. години прекинути школовање у војној школи да би учествовао у Српско-турском рату 1876. године. Најпре је био у штабу Врховне команде, а затим у батерији на дужности подофицира. У овом рату су, како наводи Милош Ј. Каличанин, учестововала и тројица Петрове браће – Лука, ђак Артиљеријске школе, Јеврем је прекинуо школовање на Духовној академији у Москви и био у интендатури, а најстарији Јован, био је на Јавору, као борац, где је рањен и остао инвалид. У другом рату против Османског царства (1878. ), Петар је био у батерији на дужности подофицира.

ИДИТЕ ХРАБРО У БОЈ!

„Спремајући Вас домовини на браник, љубав вам мајчина даје благослов.

Свемогући творац, децо, нека вам буде у помоћи. Нека вас својом личном десницом од сваке опасности закрили, да

у јуначкој борби душманина победите, да угњетену браћу из ропства ослободите, да на Косову изгубљено царство повратите, да потамнелу српску заставу и славу с новим сјајем на негдашњу висину подигнете, те да прадедовски завет достојно испуните и да домовину као врли синци послужите.

Идите храбро у бој, моја надо и радости, моја дико и поносе, мај-чини виде – мајчин ће вас благослов свуда пратити... “

(Благослов мајке Раде Бојовић четворици синова, који су пошли у рат 1876-78. године)

УЧЕЊЕ И ИСКУСТАВА

Овим ослободилачким ратовима Србија је стекла државну незави-сност, матици су припојене територија на југу и југостоку, али су у деловима Старе Србије, у завичају Бојовића, остале царинарнице и карауле, граница која је раздвајала исти народ...

После рата, Бојовић је наставио школовање и 1880. године завршава Артиљеријску школу, као први у рангу. Службујући у више јединица и коман-ди, наставља да усавршава војна знања. И убрзо, опет рат ‒ Српско-бугарски 1885. године. Бојовић се, како пишу историчари, истакао личном храброшћу у борбама на Врапчи, Сливници, у Драгоманском теснацу, код Цариброда

172

и Пирота. Тада је, као поручник, био на дужности начелника штаба Шумадиј-ске дивизије.

Вредно учећи и припремајући се за генералштабну струку, Бојовић је годину дана провео у Француској, ради упознавања њихове коњице, али и учења језика. На служба у трупи и штабовима, Бојовић објављује преводе, пише чланке, анализира ратна искуства, учествује на вежбама и маневрима где добија добре оцене, преноси искуства млађим официрима. Почетком јуна 1893. године положио је мајорски испит пред комисијом којом је председа-вао пуковник Радомир Путник.

(Наставиће се)

173

БАЛКАН КИДА ЛАНЦЕ РОПСТВА (4)• У Кумановској бици најпресудније је деловало Бојовићево морално и педагошко васпитање генерација војника, уливање родољубља, као и љубави према породици и човеку

У последњим деценијама 19. века и почетком 20. века Петар Бојовић је својим прегнућем остварио значајан утицај на организацију модерне Српске војске у оквиру тима, у коме су учествовали и војводе Радомир

Путник, Степа Степановић и Живојин Мишић. Овај славни квартет војсково-ђа или „бојне војводе“, како им је био омиљено име у народу, исписаће најславније странице богате српске ратне историје.

„Четири хришћанске државе (Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка) су 1912. године, решене да скину ропске ланце са врата својих подјармљених сународника, створиле Балкански савез који је, захваљујући незапамћеном слободарском надахнућу широких народних маса – за непун месец дана бацио на колена Отоманску империју и оживотворио оне идеале о којима су стотинама година сањале многе генерације балканских народа“ ‒ писао је др Саво Скоко, један од најбољих познавалаца тих прилика.

Ратним планом српске Врховне команде у Првом балканском рату главнина војске у три оперативне групе усмерена је ка долини Вардара, прав-цима који воде у централну Македонију. Главни задатак – да дејством из Врањског поморавља ка Овчем пољу, у садејству са крилним армијама, по-веде одлучујућу битку са турским снагама – поверен је Првој армији.

Бачена на колена Отоманска империја ‒ разоружани турски војници 1912.

174

КУМАНОВО ЗА КОСОВО

За каманданта Прве армије именован је престолонаследник Алексан-дар Карађорђевић, а за начелника штаба пуковник Петар Бојовић. Тиме је постигнуто најцелисходније решење: водило се рачуна о престижу династије и обезбеђивало да најјачом армијом руководи један од најспособнијих срп-ских официра.

У Кумановској бици, 11. и 12. октобра, са 100. 000 младих и срчаних српских бораца, сломљена је кичма турској војсци. Два дана касније Петар Бојовић је примио кључеве Скопља из руку страних конзула.

„СРБИЈУ ШТО ПРЕ СЛОМИТИ“

Какав је значај Кумановска битка имала у свету, набоље се види из писања познатог енглеског публицисте тог времена Ситна Вотсона, који каже „да Кумановска битка представља кључну тачку у историји све-та јер је она дала непосредан повод Аустро-Угарској да пошто-пото иза-зове рат са Србијом и тиме је доведе до светског рата. “

Прва вест о српској победи на Куманову у Аустро-Угарској при-мљена је са неверицом, а затим изазвала нелагодност и разочарење у сопствену политику немешања у Балканском рату. Одмах је на место начелника Главног генералштаба аустро-угарске оружане силе поста-вљен 1911. године смењени генерал Конрад фон Хецендорф, чиме је и са највишег места у држави одато признање за његово непрекидно настојање да се Србија као опасан противник мора што пре сломити.

Аутори књиге „Војвода Петар Бојовић“, Томислав Гаврић и Драган Си-мовић, кажу да је у Кумановској бици дошло до изражаја свеколико Бојо-вићево теоретско, стратешко и ратничко искуство и истичу:

„Косовски гнев, који притајен тињаше пет векова у души српског рат-ника плану и разбукта се у огроман пожар у коме сагоре највећи део турске балканске армије. Сматрамо, узимајући у обзир све историјске чињенице да је најпресудније деловало његово морално и педагошко васпитање генера-ција војника, уливање родољубља, као и љубави према породици и према човеку уопште. Јер, истина је, а ту истину су знали и живели сви у историји познати ратници, војсковође, да бој не бије „свијетло оружје“, већ срчаност, одлучност, свест о ономе што се брани и у име чега се брани.

Бојовић је као писац и војни стратег и теоретичар осетио кулминацију емотивног колективног набоја, националну енергију и тежњу која је прено-шена преко народних јуначких песама о коначном ослобођењу од Турака. У

175

годинама пред балканске ратове, у српском народу, интензивно је живела идеја косовског култа и мита“.

„ИГРЕ“ ОКО СКАДРА

На преговорима за закључење мира с Турцима, у Лондону je Бојовић учествовао као експерт српске владе. Почетком 1913. враћа се на војну ду-жност – за команданта Приморског корпуса. У сарадњи са црногорском Вр-

ЧИН ГЕНЕРАЛА

Прва армија је, после Куманова, извојевала победе и на Бабини и Бакарном гумну, а нарочито је била значајна Битољска битка (16-19. ок-тобра), у којој је Бојовић издао заповест за напад и једним сјајним, у стратешком смислу, потезом спречио одступницу непријатеља вештим маневром. Већ сутрадан (20. октобра) Бојовић је унапређен у чин гене-рала.

Регент Александар Карађорђевић и генерал Петар Бојовић улазе у Београд, после Другог балканског рата 1913. године

176

ховном командом извршио је све припреме за напад на Скадар. Томе су се, међутим, супроставиле велике силе, а Бојовић је осетио све игре и манипу-лације. Прозрео је превасходно намере Аустро-Угарске да учини Србију што слабијом, а да истовремено ојача и прошири земље које се граниче са Срби-јом. Предосећао је, такође, да ће убрзо доћи и до рашчишћавања рачуна са Бугарском.

У Другом балканском рату 1913. године Бојовић је био начелник шта-ба Прве армије која је однела победе у бици на Брегалници и, сламајући офанзиву, протерала Бугаре преко Злетовске реке. Брегалничком битком сру-шен је план бугарских вођа, по коме је на Балкану било места само за њихову велику државу, а српско оружје је повратило стари сјај и дух српске војске је учвршћен на оној завидној висини на којој ће се држати у току Великог рата.

(Наставиће се)

177

СА ГОЛГОТЕ У ДОМОВИНУ (5)• Jединствен случај у Првом светском рату ‒ командант армије тешко рањен пушчаним метком на првој борбеној линији, али и даље командује јер „Србија наређује“

Ратна опасност 1914. године довела је генерала Петра Бојовића на ко-мандно место Прве армије, са функције начелника штаба Главне инспек-ције целокупне војске, где је предузимао опсежне мере за опоравак од

два минула рата и учења на стеченим искуствима, нарочито у спремању офи-цира и војника за одбрану отаџбине.

Непосредно уочи агресије аустро-угарске војске на Србију, августа 1914. године, генерал Бојовић добија задатак да са Првом армијом затвори и брани долину Велике Мораве, најосетљивији стратегијски правац, где је очекиван тежишни удар непријатељских армија. Пошто непријатељ напада из Босне, трупе Бојовића су упућиване да ојачају положаје Друге и Треће армије, па учествују у завршним операцијама Церске битке.

СА САВЕ НА КОЛУБАРУ

„Мада је на самом почетку операција у Мачви, 21. августа, тешко рањен пушчаним метком у зглоб десне ноге на првој борбеној линији, генерал Бојовић је после ослобађања Мачве успешно руководио форси-рањем Саве и операцијама у Срему у првој половини септембра. Када је аустро-угарска војска преузела другу офанзиву из Босне, генерал Бојовић је по наређењу Врховне команде врло успешно повукао армију из Срема, а затим извршио противнапад из правца Пецке на уклињене непријатељске снаге” – пише др Петар Опачић и истиче:

ВАТРЕНИ ПАТРИОТА

„... Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је посветио свој живот својој земљи. Његове три главне особине су: искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не уздиже и његове очи које гледају право у ваше, има-ју нечега меланхоличног: то је носталгија за отаџбином и жалост за сви-ма онима који су изгинули за њену слободу... “

Арџибалд А. Рајс, швајцарски криминолог и публициста

178

„Све до средине новембра и повлачења војске на колубарске по-ложаје, иако са неизлеченом раном, веома сигурно је командовао Првом армијом. Тек када се више није могао ослањати на рањену ногу, по наређе-њу врховног команданта регента Александра, заменио га је генерал Живојин Мишић. У свим фазама опе-рација 1914. године Бојовић је испо-љио све особине великог стратега и веома храброг официра. Благодаре-ћи високим командантским способ-ностима генерала Бојовића, Прва армија је сачувала снагу, која је до-шла до пуног изражаја и у Колубар-ској бици, коју је, под командом Мишића, претворила у одлучујућу победу, највећи и најблиставији успех Српске војске у Првом свет-ском рату. “

Годину дана генерал Бојовић је био на располагању, aли када су 1915. године удружени Немци и Аустро-У-гари великим снагама напали са Дрине, Саве и Дунава на већ заморе-

ну и пегавцем проређену српску војску и постепено је потискивали на југ, а Бугари мучки ударили с леђа, претећи да српске армије буду опкољене ‒ ис-кусном Бојовићу поверена је команда над трупама Нових области. У овој пре-тешкој ситуацији, када је било очигледно да ће изостати очекивано присти-зање англо-француских снага од Солуна, генерал Бојовић је великом ратнич-ком одлучношћу, личном храброшћу и вештим маневрисањем успео да спре-чи продор Бугара на Косово, што је осигурало повлачење преко Црне Горе и Албаније ка југу. Био је то један од најтежих задатака у његовој ратној кари-јери.

КАД СРБИЈА НАРЕЂУЈЕ

У овим, сигурно најтежим тренуцима за српски народ и војску, избор за начелника Штаба Врховне команде, уместо болесног војводе Радомира Путника, кога су војници носили до Скадра, пао је на Бојовића. Од 19. децем-

Дуг враћен отаџбини – војвода Петар Бојовић

179

бра 1915. године – нови и још тежи задаци ‒ контакти са савезницима, битка са њиховим лицемерјем и превоз бродовима, брига о рањенима на Крфу, па реорганизација и наоружавање војске. После страдања у беспућима Алба-није, око 130. 000 војника бродовима је упућено на Солунски фронт под 78 ратних застава.

Са члановима штаба Бојовић је крајем маја 1916. године стигао у Со-лун, настављајући припреме да војска са пута страдаља крене у славу и вра-ти се у домовину. Већ у јесен је руководио офанзивом Српске војске, која је, уз савезничку помоћ, поразила бугарске јединице код Горничева и заузела Кајмакчалан и Битољ. На месту начелника Штаба ВК Бојовић је остао до 19.

ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА

У пролеће 1918. године сломљена је немачка офанзиве на Запад-ном фронту, а истовремено су постепено стизале америчке дивизије. Почетком септембра, под врховном командом француског генерала Франше д'Епереа почела је офанзива на Солунском фронту (26 саве-зничких дивизија, од којих пет српских и Југословеснка добровољачка дивизија), уз употребу артиљерије (680 топова) и тенкова, што је убрза-ло слом Централних сила. Црни биланс Великог рата је: 10 милиона по-гинулих, дупло више рањених и 10 милиона умрлих од болести и глади, уз огромну штету и знатно измењену карту Европе.

Морална снага Српске војске у Првом светском рату задивила свет

180

јуна 1918. године, када је поднео оставку због неслагања са генералима Ан-танте, у првом реду француским генералом Гијомом, глабвнокомандујућим савезничке војске око питања да ли да се Србима прошири Солунски фронт.

Бојовић поново преузима команду Прве армије и убрзо му се указала прилика да покаже таленат и војничко умеће. За три дана Прва армија је разбила бугарске снаге, раздвајајући их од немачке и аустро-угарске војске. О енергичном наступању и продору према северу било више је речи у првом наставку фељтона. За заслуге у пробоју Солунског фронта генерал Бојовић је унапређен у чин војводе 26. септембра 1918. године.

(Наставиће се)

181

ПАТРИОТА НЕ СЛУЖИ ОКУПАТОРУ (6) • Немци су 1941. године покушали да искористе Бојовићев углед у народу, али је одбио сарадњу са окупационим властима, па је стављен у кућни притвор у Трнској 25, на Врачару

По завршетку Првом светског рата у коме је добио многе битке и

успешно решавао преломне ситуације, војвода Бојовић је неко време био коман-дант Прве армијске области, а затим је именован за на-челника Главног генерал-штаба војске Краљевине СХС. На крају блиставе кари-јере, када није прихватио положај министра војске, отишао је у пензију 21. де-цембра 1921. године.

Уочи почетка напада Немачке на Југославију 1941. године, 83-годишњи војвода Бојовић је симбо-лично именован за помоћ-ника команданта југосло-венске војске. Међутим, он није могао да пружи помоћ, јер није имао никаквог утицаја на развој догађа-ја који су се завршили потпуним распадом војске и државе.

Бојовић је ратне године провео У Београду. Немци су, након краткотрај-ног Априлског рата, покушали да искористе његов углед у народу, али је од-био сарадњу са окупационим властима, па је стављен у кућни притвор у Трнској број 25.

ЕТИКА СТАРОГ РАТНИКА

Дико Пејатовић, истраживач и хроничар, у раду „Породично стабло војводе Петра Бојовића и неке цртице из живота“, на научном скупу 1997.

Породица Петра и Милеве Бојовић 1913. године

182

године, подсећа на овај пример витештва, патриотизма и етике ратовања, преносећи казивање војводине супруге Милеве, по сећању Косте Ракића, чија се породица старала о Милеви Бојовић до њене смрти.

„У кућу Бојовића дошао је Франц Нојбахер, генерални опуномоћеник Рајха за привреду Србије у Београду. Поздравио је војводу и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха, у интересу српског народа и Рајха.

- Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска је у овом тренутку окупатор моје зе-мље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати – рекао је војвода Бојовић.

Кажу да се са лица надменог Пруса није могло разабрати како је при-мио речи старог војводе. Бојовић се на крају обратио Нојбахеру речима:

- Молим вас, да ми учините једну услугу и обезбедите да док окупаци-ја траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи.

ОДЛИКОВАЊА ЗА РАТНЕ ЗАСЛУГЕ

За 46 година неуморног и преданог рада, за храброст и вешто во-ђење војске у ратовима војвода Петар Бојовић је добио три ордена Ка-рађорђеве звезде, па четири Карађорђеве звезде са мачевима, Орден белог орла, Орден таковског крста, Орден Светог Саве, Орден југосло-венске круне, Златну медаљу за храброст, споменице ратова... Међу страним признањима су француски Орден легије и Ратни крст, енглески Орден светог Михаила и Ђорђа, грчки Светог спаситеља...

ПОДРШКА ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ

„... Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили осло-бодилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Живојин Ми-шић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума поја-чало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела на-ције, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на распола-гање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: НА-ПРЕД У ПОБЕДУ, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ“ ‒ написао је војвода Бојовић 10. децембра 1942. године у писму упућеном армијском ђенералу Дра-жи Михаиловићу, подржавајући Југословенску војску у отаџбини.

183

Немац је прихватио и став и жељу старог ратника и до краја рата обе стране држале су се тога“.

ТРАГИЧАН КРАЈ ПОРОДИЦЕ

Капетан Петар Бојовић и Ми-лева, ћерка Николе Јовановића, тр-говца из Крагујевца, венчали су се у крагујевачкој Саборној цркви 4. јуна 1893. године и имали шесторо деце. Најстарији Војислав по избијању Пр-вог светског рата 1914. године преки-нуо је студије медицине, вратио се у земљу и укључио у војни санитет. Ле-чећи рањене и оболеле – оболео је од тифуса и умро 1915. године у бол-ници у Крагујевцу. Други син Божи-дар, рођен 1894. године, саобраћајни инжењер, био је, такође, учесник Пр-вог светског рата, а по завршетку рата радио је у Државној железници, није се женио и умро је 1962. године у Београду.

Кћерка Јелица (1896) била је удата за генерала Милорада Мајсторови-ћа из Азање, са којим је 1922. године родила сина Владимира. Брак се убрзо растурио, а о судбини Владимира не зна се ништа. Јелица је живела и умрла у родитељском дому у Београду 1955. године. Син Доброслав (1898) инже-њер, није се женио и умро је 1971. године у Београду. Најмлађи Радослав (1904) поживео је само две године.

Божидар и кћи Рада (1900-1959) извршили су самоубиство у породич-ној кући у Београду, не оставивши никаквог трага о таквој својој одлуци.

Питања: шта се то догодило са овом породицом која је цело своје биће и живот посветила борби за слободу свог народа да се тако брзо и на овакав начин угаси? ‒ ни до данас нису дала одговоре или, бар, нису обело-дањена истраживања.

Цела породица Петра и Милеве Бојовић (1872-1956), сем сина Војисла-ва, сахрањена је са Петровом мајком Радом, братом Луком и његовом супру-гом Мирославом, у скромној породичној гробници на Новом гробљу у Бео-граду.

(Наставиће се)

Породична гробница на Новом гробљу у Београду

184

СИНЕ, НЕ ДИРАЈ МИ САБЉУ! (7)• Петар Бојовић умро 19. јануара 1945. године, а на научном скупу о делу војводе прескочен последњи чин животне драме ратника у 87. години и поступак ослободилаца

Војвода Петар Бојовић је ратне године провео у изолацији, међу четири зида своје куће, у Београду, под надзором Немаца. Један истраживач бележи: „ умро је потпуно заборављен 19. јануара 1945. године усред

невиђене равнодушности за једно херојско доба“. Сахрањен је скромно, без војних почасти, 20. јануара, на неугледној и запуштеној породичној гроб-ници, парцела 6, гроб 68111.

Више је верзија о Бојовићевој смрти. Најпре је у оптицају била тврдња „да је изашао из куће да поздрави руске ослободиоце, па га је ударио њихов тенк“. Својевремено је Дико Пејатовић писао да је војвода за сусрет са осло-бодиоцима обукао мундир, ставио војводски калпак на главу и узео сабљу у руке и шетао по соби. У једном тренутку на вратима се појавио партизански потпоручник са два борца. Угледавши војводу, прискочио му је и зграбио са-бљу, а старац се огласио:

- Стани сине! Ја сам војвода Петар Бојовић, не дирај ми сабљу коју носим 63 године!“

На бруталног и незваног госта, који је гурнуо и срушио старог ратника на патос, насрнуо је војводин син Доброслав.

Енциклопедија Википедија пише да су припадници ОЗНЕ, по ослобо-ђењу Београда 1944. године, ухапсили војводу Бојовића и у затвору га сва-кодневно физички малтретирали и понижавали, а пуштен је кући видно

ГОРКЕ ОПОМЕНЕ

- Требало је и било би лепо да смо се овог јунака сетили и много раније, не пре неколико година, већ пре неколико деценија. Још ближе и још јасније: није се смело догодити да настане време нашег немара, наше небриге о онима који су били у нашој претходници, о онима који су крчили стазе на дугом и тешком путу до слободе – рекао је, поред осталог, Милојко П. Ђоковић, новинар и публициста из Београда, отва-рајући „Вече сећања на војводу Петра Бојовића“ 20. маја 1989. године у нововарошком Дому културе, у организацији Књижевног клуба „Прво зрно сунцокрета“ (из Брекова и других села у околини Ариља).

185

измучен. Његов син Доброслав упућен је на десетогодишњу робију под оп-тужбом да је био четнички сарадник.

ПОСЛЕДЊИ ЧИН ЖИВОТНЕ ДРАМЕ

Четврти извор преноси сведочење др Павла Милошевића, Бојовиће-вог комшије из Трнске улице, који је тврдио да су комунисти, одмах по осва-јању Београда, ухапсили војводу Бојовића јер им је сметало његово славно име. За њих, војвода је био један од највећих носилаца „великосрпског хеге-монизма“, наводећи:

„Бојовић, иначе слабог здравља, умро је од последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране ОЗНЕ у затвору, пуштен је само кући, у Трнској број 25 на Врачару, да умре... “

Енигмом о Бојовићем страдању, последњим данима и одласку из жи-вота у 87. години нису се бавили организатори и учесници научног скупа „Живот и дело војводе Петра Бојовића“, одржаног у Новој Вароши 27. јуна 1997. године. Прескочили су последњи чин животне драме остарелог ратни-ка?!?

У послератном духовном и моралном краху, у време „кратке памети“ и идеолошке острашћености, када су се из памћења генерација потискивала битна обележја националног идентитета, када су се сужавали и тровали изво-ри наше историјске свести и тиме покушавао пресећи корен нашег национал-ног бића – заборављало се на часне претке, па и на такве заслужне људе као

Умом и срцем подржали иницијативу: Милојко Ђоковић и Милорад Веруовић

186

што је је био војвода Бојовић. На путевима безнађа време заборава је баш најдуже прекривало лик и дело знаменитог Старовлашанина.

ДУГ ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ

Занемарен и заборављен, Бојовић је годинама био једини из славног квартета српских војсковођа коме се родни крај, а ни држава, нису одужили трајним белегом. Први помен о повратку у завичај бележе „Златарске ново-сти“ у 191. броју, од 22. септембра 1988. године. Аутор редова овог фељтона тада је у тексту „Заборављени јунаци“, уз фотографију војводе Бојовића, по-водом 70-годишњице пробоја Солунског фронта, подсетио на немар и вели-

ку бруку: нововарошки крај ничим не чува успомену, нити освежава сећања на учеснике ослободилач-ких ратова Србије 1912-1918. го-дине, а ни на славног земљака, уз питања: зар је велико дело забо-рављено и како испунити део уз-вишеног дуга?

Овај текст је, иначе, стигао на странице локалног листа кроз иглене уши, измичући цензорским маказама тадашњег главног уред-ника. Да би се лакше изашло на крај са онима који су само пре 18 година, са веровањем да свет по-чиње од њих, одбили предлог да војвода добије улицу у завичају, а за 38, од 44 улице, дали имена партизанских бораца и датума – позван је у помоћ Милорад Веру-

БИСТЕ, БУЛЕВАР, УЛИЦЕ

Тек 1989. године Друштво за неговање традиција ослободилач-ких ратова Србије до 1918. године поставило је спомен-бисту на гроб Бојовића, а нешто касније и недалеко од Каленића пијаце. Београдском Доњеградском булевару враћено је име Бојовића, које је добио 15. маја 1936. године. Именом славног војсковође почеле су се дичити улице у појединиом градовима Србије.

Време заборава дуго је прекривало заслуге Бојовића ‒ споменик у Новој Вароши

187

овић, до пре коју годину главни уредник „Златарских“, бритко перо Старог Влаха и Полимља.

Већ у наредном броју листа Веруовић је у чланку „Изворишта забора-ва и заблуда“ запитао како се то „слободарска Нова Варош оглушила и ни после скоро пола века од смрти војводе нигде и ничим, бар скромно и досто-јанствено, није обележила да је славни војсковођа поникао на Златару?“ У уверењу да је време мајсторско решето и да никад није касно да се исправе грешке, Веруовић је здушно поздравио залагање за подизање обележја, али и да Бојовић добије монографију.

(Наставиће се)

188

НА ВЕЧИТОЈ СТРАЖИ ЗАВИЧАЈА (8)• На тргу у Новој Вароши, на Видовдан 1997. године, 52 године после смрти, откривен споменик војводи Петру Бојовићу, рад београдског вајара Миодрага Живковића

Иако је војничким умећем и личном чашћу војвода Петар Бојовић за живота подигао најлепши споменик у српском роду, акција повратка у завичај и подизања белега у Новој Вароши трајала је готово девет го-

дина?! После иницијативе на страницама „Златарских новости“, у септембру

1988. године, јављали су се читаоци, културни и јавни радници и, уз речи прекора и радост што завичај славног војсковође више не ћути „о онима који су више волели нас него себе“ ‒ подржавали залагања да спомен-о-бележје Бојовићу заузме место које му припада у граду под родном пла-нином. Да остане у трајном памћењу народа, да подсећа и надахњује земља-ке и потомке. Да увек опомиње да без погледа уназад и онај усмерен ка бу-дућности бива замућен.

Генерације којима није смео да буде младалачки узор ‒ преузеле су обавезу да подигну споменик достојан заслуга, да поколење дуг одуже. Скупштина општине Нова Варош је 5. јуна 1989. године одлучила да се по-

Народна светковина ‒ споменик војводи Петру Бојовићу открио је проф. др Ратко Марковић

189

дигне споменик и изабрала Одбор од 44 члана, међу којима је, поред пред-ставника града, региона и Србије, било и двадесетак културних и јавних рад-ника из Београда.

НАЈЗНАМЕНИТИЈА ЛИЧНОСТ КРАЈА

Већина чланова Одбора за подизање споменика се на седници одр-жаној у Београду, 27. децембра 1989. године, заложила да споменик буде на градском тргу и уметничких вредности какав је заслужио овај јунак, а да о изгледу и величини одлуче архитекте и вајари.

Преломни тренутак била је беседа писца Антонија Исаковића, пот-председника САНУ, који је нагласио да овај крај нема знаменитију личност од Бојовића, па заслужује признање и место у центру града.

Иако је у лето 1990. године архитекта Слободан Милићевић урадио идејно решење трга, а након јавног конкурса за ликовно-скулпторско решење споменика, жири 14. маја 1992. године, од 12 приспелих радова, прву награ-

БРОНЗАНА СКУЛПТУРА

На бронзаној скулптури (високој 2,7 метара) на постаменту, у сто-јећем ставу, у шињелу, војвода левом руком придржава сабљу, одлучна погледа према планини.

- Природан став дат у скулптури војводе Петра Бојовића и реали-стички начин ликовног изражавања, говоре о једноставности самог вој-воде, о мудрости ратника али и о одлучности и снази човека и мислиоца - говорио је аутор о свом делу. - Тако замишљен, војвода се враћа свом народу да као знамен подсећа на времена која су била судбоносна за српски род.

ВОЈВОДА СМЕНИО МАРШАЛА

Месецима је трајао „рововски рат“ око локације споменика Бојо-вићу. Једни су заговарали да му је место у родном селу Мишевићи, други да се споменик „извуче из рупе“ (чаршије), ближе родној планини, на плато испред хотела „Панорама“ на Бабића Брду или на Пуцаревину. Било је и предлога да се споменику „нађе место“ између две зграде СО, а највише, свакако, да се подигне на Тргу маршала Тита, коме су одбор-ници СО 12. априла 1993. године променили име у Трг војводе Петра Бојовића.

190

да доделио вајару Миодрагу Живковићу, професору бео-градског Факултета примење-них уметности - дуго се чекало да споменик као гест захвалног потомства заузме место на тргу.

Четворица председника општине ‒ Зикрија Куртовић, Драгутин Курћубић, Брани-слав Дилпарић и Милован Главоњић били су на челу Од-бора, чији се састав мењао три пута, сводећи се у локалне оквире, а бирана су и два жири-ја. Десетине текстова на стра-ницама „Златарских“, као и у београдским листовима и ре-вијама, сведоче о низу неспо-разума, спорењима и споро-стима, неозбиљности и одлага-њу или лошој стратегији акције, „игрању конкурса и жирија“, па и надања да војвода поново – падне у заборав!? Вајар је дуго чекао позив за израду бронза-не скулптуре (изливена је у лив-ници у Прокупљу, легуру даро-

вао РТБ Бор), а касније је избио и спор са општином око цене и ливења, док су цео посао пратиле и финансијске тешкоће.

ГОРОСТАС РОДОЉУБЉА

На великој народној светковини, на Видовдан 1997. године, споменик војсковођи открио је проф. др Ратко Марковић, потпредседник Владе Срби-је. У надахнутој беседи, уз подсећање на животни и ратнички пут, осврнуо се и на ветрове у Рашкој области и покушаје прекрајања карти.

- Било би крајње лицемерно да се једном горостасу родољубља, ка-кав је био војвода Бојовић, данас у његовом завичају подиже споменик, а да се сутра у том истом његовом завичају или на територији коју је осло-бодила његова Прва армија преговара о стварању некакве територијалне аутономије. Зато ми данас чином подизања и откривања овог велелепног

Подсећа и опомиње – дело вајара Миодрага Живковића

191

споменика честитом српском војводи, изражавамо, не само захвалност пре-ма његовом великом делу, него и завет нашој отаџбини и народу да ћемо очувати бар онолико Србије колико је било њено и за војводина живота. Зато, нека је вечна слава неумрлом јунаку отаџбинских ратова и човеку пуном див-них људских врлина, војводи Петру Бојовићу – рекао је Марковић.

Још трају битке за враћање дуга неумрлом јунаку отаџбинских ратова и, као пре 20-25 година, неопходне су опомене и притисци јавности на власт и установе да отржу од заборава дело, да се исправе неправде, као она у Завичајном музеју, где је на паноу o Првом светском рату – само војводина слика, уз шест ратника и податак ‒ да је командовао Првом армијом?!

Војводи ћемо се најбоље одужити – ако га памтимо и спомињемо...

КРАЈ

193

• Споменичко наслеђе из два балканска и Првог светског рата на подручју нововарошке општине

• Белези украј путева, на раскрсницама и гробљима, спомен-плоче у црква-ма

• Клешући крајпуташе, каменорезци нису ни слутили да војничким фигура-ма, епитафима и јарким бојама певају и славе Србију

• Записи на крајпуташима готово нечитки: нагризају их године, кише, ветро-ви, маховина, људски немар, сви помало...

• Ратовали су свуда где је требало бранити заставу отаџбине: против Турака, Бугара, Швабе, Арнаута...

• Окамењена војска украј друмова подсећа нас како се гинуло, уз поруку потомству: „За вас дадосмо млађане животе“. И позив: „Српски роде, при-ђи и реци ‒ Бог да им душу прости... “

195

„ОЧЕВЕ НИКАД ВИЂЕТ НЕЋЕ“ (1)• На превоју Стража, између Беле Реке и Љубиша, тројица браће Спасојевића последњи пут загрлила огњишта и десеторо најачи, журећи „на војну“, у гуњевима и опанцима

„Драги брате, приђи ближе, те прочитај ко нам спомен диже. Тело наше остаде у свету, у најлепшем цвету нашег живота. Вите наше године, црна земља прекри наше лице, од умора и од рана оста-

ше нам деца мала, код спомена нека пале свеће, своје очеве никад виђет неће.

Неђељко и Анђелко, браћа Спасојевићи из Беле Реке изгибоше про-тив непријатеља на положају 1914 и 15 г. У својих 40 г. И брат им Стојко живео 35 г. погибе више Краљева 1915. г. Спомен подижу браћа Микајле (и) Крста-дин и њини синови Милија и Рајко, Милан и синовци. Будимир“.

Ово је епитаф на првом од три бела камена тесаника, на необичној стражи на Стражи, с десне стране пута Бела Река ‒ Љубиш, на раскрсници

Окамењена војска на Стражи, на нововарошко-чајетинској међи

196

пута за Борову Главу и Муртеницу, некадашњем саборишту на нововарошко-чајетинској међи.

СРБИЈА ЈЕ ЗВАЛА

Овде су, на стотинак метара изнад родног огњишта, близанци Неђељко и Анђелко и трећи брат Стојко последњи пут загрлили сенокосе и висове Муртенице и пољубили десеторо нејачи, растали се од најмилијих и пожу-рили „на војну“.

Пошли су у гуњевима и опанцима, са шајкачама. Вунене чарапе, из мај-чиног сандука девојачке спреме, мирисале су на луч и кадиву. У пртеним торбма нешто преобуке, парче воска, који колач од шљива. Србија је звала...

Низ друм, доле према Љубишу и Ужицу, пратили су их погледи мајки и сестара, које су стезале срца, бришући сузе деци. Старији, подаље од чеља-ди, зборили су, слутећи време смрти:

- Брзо ће Шваба ударити преко Дрине и Дунава, а није веровати ни клетим Бугарима, није их Брегалница опаметила... Ето, још се није слегло бусеље на гробовима из два балканска рата, још крваре ране, а душмани ударају на Србију...

У дољем делу споменика уклесане свеће и чирак, а траг остави и ка-мениорзац: „Изради Леко В. Васиљевић, Збојштица“. Исти рукопис клесара из села код Ужица и на следећем белегу.

- Преостала двојица браће, од петорице Спасојевића, Микајле и Крста-дин су, уз своју чељад, савијали руке око десеторо сирочади и нејачи, а Ми-кајлов јединац Радојица, војник у Скопљу, умро је у 21. години од маларије у војној болници 10. 8. 1928. године. На заједничком постољу подигнути су споменици тројици ратника и војнику – казује Анђелко Спасојевић, пензио-

нисани рудар и столар из Горње Беле Реке, који је име добио по прађеду.

Трећи белег на Стражи, ина-че најбоље очуваних и уређених крајпуташа у нововарошком крају, подигли су брат и три сестре Мија-илу Жунићу из Љубиша, „војнику 2. чете 1. бат. 3. прекобројног пука, живео 32 године, погибе у Пожа-ревцу 28. 10 1915. “. Белег је, каже Анђелко, био на неких 150 метара одавде, али је при извлачењу гра-ђе оборен и поломљен, па су га потомци ратника овде пренели.

АМАНЕТ ЗА НАВЕК

На бочној страни споменика тројици браће Спасојевића из Беле Реке на Стражи запис – аманет, кад се задруга са 37 чељди делила:

„Код овог спомена оставља се једно парче земље у означеним границама, за успомен својој изги-нулој браћи и за одмор путника, да има право сваки свратит се и одмо-рити. Ово парче да не смије нико за навек пресвојити.“

197

О прерано прекинутим живо-тима пролазнике подсећа омањи бели споменик неколико стотина ме-тара ниже, у ливади с горње стране друма: „Драгомир Луковић војник 4. пука првог позива погибе на Мачко-вом камену 9. 9. 1914, а брат му Ивко погибе у 21. години 1915. године, не знајући где. Споменик подиже мужу и деверу Стака са синовима Петром и Милoјком“.

ЗАПИСИВАЧИ ПРОШЛОСТИ

Недалеко од школе у Горњој Белој Реци, поред продавнице и ка-фане, крајпуташ усправљен уз банде-ру?!? Избледела слова сведоче да је Драгојле Бумбовић у 33. години оставио кости на Кајмакчалану 4. 10. 1916. године, кад је српска војска за- Белег прерано прекинутим животима

Бандера чува крајпуташ у центру Горње Беле Реке

198

почињала офанзиву на Солунском фронту, а и да му је чича Јеврем био рат-ник.

У нововарошком крају мало је трагова у грађи и документима за поко-лења. Само у фрагментима су се Милисав Бјелић и Драган Р. Николић, ауто-ри књиге „Слобода у камену исклесана“, освртали на споменичко наслеђе из два балканска и Првог светског рата. Ужичанин Бошко Копуновић, наше горе лист, годинама „копа“ по архивама и црквенимн књигама, прикупљајући сведочанства о подјаворском крају, комитама и Солунцима, па и њиховим белезима.

Доста је времена требало да прође да ови споменици својим етнограф-ским и уметничким вредностима заинтересују ширу јавност. Ужички Народни музеј (виши кустос Славица Стефановић), у сарадњи са Министарством кул-туре, прошле године започео је прву фазу пројекта „Снимање, обрада, ди-гитално документовање и презентација споменика и спомен-обележја балканских и Првог светског рата“.

(Наставиће се)

199

КРАЈПУТАШИ – ДУША У КАМЕНУ (2)• Гинули су ратници далеко од родног краја, а епитафи на споменицима данас су готово нечитки: нагризају их године, кише, ветрови, лишајеви, људски немар, сви помало...

Једна од знаменитости Србије (па и нашег краја) су споменици крајпуташи. Има их широм Србије, посебно у западној, а највише украј путева и на раскршћима и сабориштима моравичког, драгачевског, чачанског и кра-

љевачког краја. Познати српски истраживач крајпуташа Радојко Николић назвао је ово етнографско благо каменом књигом предака јер се на основу сачуваних записа верно може стварати слика о животу ратника, али и о род-бини, мајсторству клесара. Они су део историје српског села, незаобилазни у хроникама.

Највише крајпуташа подигнуто је после Првог светског рата постра-далим војницима, којима се гроб не зна или су сахрањеним на бојиштима, многи ван отаџбине, у далеким земљама. Постављање надгробних обележ-ја на местима где покојник није сахрањен, како је својевремено записао Ива-

Камена књига предака на Зекавичком брду

200

њичанин Драгутин Драган М. Радивојевић – стари је обичај. У многим крајевима се сматрало, а и данас, да је то сахрањивање покојникове душе.

Отуда и запис: „Кости су ми на даљи-ни, а спомен у близини“. Гинули су далеко од родног краја – на Мачковом Kамену, Дри-ни, Црној Реци, Кајмакчалану, умирали у гу-дурама Албаније, па на Крфу и острву Видо, нестајали у морским дубинама... Остављали су кости у заробљеничким логорима Аустри-је, Мађарске, Румуније, Чешке и Бугарске, у гробницама болница у Грчкој, Тунису, Фран-цуској... Ратовали су свуда где је требало бранити заставу отаџбине: против Турака, Бугара, Швабе, Арнаута...

КЛЕСАРИ ‒ ЛЕТОПИСЦИ

Крајпуташи су по правилу јединстве-ног облика, правоугаоног пресека и висине између једног и два метра. Каменоресци су на предњој страни клесали фигуру или лик војника у униформи, а на задњој живото-пис. Није изостајала пушка, понегде и реде-ници, војничка чутура, орден, па голуб, вре-же грожђа. У епитафу и родбина и клесари имају намеру да зауставе путника, а онда шкрти подаци: ратовао за домовину, где је страдао, од кога, у којим бојевима, а поне-кад и колико је рана носио, кога је за собом оставио... Док је и века и света, нека се зна...

Епитафи на споменицима данас су готово нечитки: нагризају их године, кише, ветрови, лишајеви, људски немар, сви по-мало...

Највише крајпуташа подигнутих у сла-ву и част јунака Првог светског рата у ново-варошкој општини је у њедрима Муртени-це. Поред већ оних поменутих у Белој Реци, поред „банског пута“, неколико их је уз стари или нови пут преко Јасенова, према Коки-

Неми дозиви испод Беле главе

Зуб времена ‒ нечитки натписи у Ојковици

201

ном Броду, као и у околним засео-цима и селима.

На Кузманском брду, где jе народ саборовао на Ивањдан, крст и петокрака ‒ заједно?! У металној огради три белега: комшијама и рат-ницима из Великог рата ‒ Владими-ру Зекавици и Рајку Шапоњићу, док је треће обележје подигнуто 1955. године изгинулим партизани-ма и жртвама фашистичког терора.

- Владимир је један од тројице браће Зекавица који су дали животе за слободу отаџбине. После прела-ска Албаније, превежен је у Тунис на лечење и умро у првој половини 1916. године ‒ каже праунука Даринка, која са супругом Недељком ‒ Неђом Матијевићем живи у кући недалеко од споменика, показујући књигу у којој су записи о ратницима златиборског краја.

ПОЧУЈ, РОДЕ

Немим дозивањем испод муртеничког виса Бела глава, у засеоку Ја-гњила, камени белези Петру Петровићу и Видоју Ремовићу подсећају да се не забораве патње и страдања ратника уз позив: „Драги брате, приђи бли-же, те прочитај ко ми спомен диже. Моје тело остаде у свету 25. години-це... “

На Недовића брду трава и шипурак готово су сакрили камени белег на коме је натпис нечитак, док је други споменик још поодавно пао. Уз друм преко брда Ојковице, два крајпуташа гора отима у загрљај клека и оморика ‒ Митра Батаковића, који је у дрвеној огради и Спасоја Јоцовића, што се накривио.

Српске мајке вукле су се за војскама. А када не би нашле синове, вра-ћале су се у своја далека села. Црни барјак на довратку огласио би погибију. Кад се завршио Велики рат и усахла последња нада да ће домаћин или син стићи са ратишта ‒ клесар је добијао наруџбину.

Камен крај друма ‒ војнички споменик – била је част породице. Тако су их у Трудову (оном јасеновачком) подигли недалеко од старе продавнице Рај-ку Чоланићу и горе, према Чемерници – браћи Дамјану и Јовану Млађено-вићу „у част учествовања у свим ратовима од 1912. “ до погибије и Јовановом деветогодишњем сину Живораду, који је умро друге године рата са Швабама.

(Наставиће се)

ЧУВАЛИ ИХ „КАПИЋИ“

Крајпуташи су карактери-стични и по томе што скоро сваки има уклесани крст, понегде у комбинацији са виновом лозом. Има их и са крстовима од метала, израђеним на врху белега. Поје-дина крајпуташи имају „капиће“ ‒ камене плоче које прекривају споменик тако што су ужлебљене у једно испупчење на врху, чему треба и да захвале што су боље очувани ликови и натписи.

202

БРАНИЛИ ЧАСТ И СЛОБОДУ (3)• Успомену на пале јунаке три рата, од 1912-1918. године, чувају и спомен-плоче у црквама у Белој Реци, Негбини, Буковику и Штиткову и на школама у Јасенову и Рутошима

Камених белега знатно је мање на левој обали Увца и седам села подја-ворског краја, која су била „иза границе“ Кнежевине Србије и ослобође-на од Турака тек 1912. године.

Истражујући спомен-обележја у божетичком крају, Бошко Копуновић сведочи да су, према протоколу умрлих у црквама у Штиткову и Буковику, само у периоду од 4. августа 1913. до 15. јануара 1919. погинула или умрла 504 лица, што на ратишту, што код кућа (заразне болести су косиле у окупа-цији).

- Осиротели народ, прекостао иза ратне морије, настојао је да одржи успомену на своје ратнике, изгинуле и помрле. У оскудним материјалним

Имена јунака поред олтара ‒ црква у Белој Реци

203

могућностима сиромашног и кршевитог краја само су ретке породице успе-вале да подигну „биљег“ и, као по правилу, постављале су га у гробљима у којима су се „копали“ и остали из њихових фамилија ‒ записао је Копуновић.

СВЕДОЦИ ЈУНАЧКОГ ВРЕМЕНА

Сваки од споменика драгоцен је сведок бурних времена и историје краја. Крајпуташ израђен од моравског, жућкасто-мрког пешчара, лицем

окренут ка реци Вршевини и путу, са представом војника у униформи и пу-шком и бајонетом у руци, подсећа да „Тодор од 21 г, једини син Николе По-повића из Божетића, војник II чете, II бат. 4 пука сталног кадра Дринске ди-визије погибе на Бјелошевцу у срезу Драгачеву 1914 год. борећи се про-тив Аустрије“.

Поред оних који су погинули „борећи се јуначки протв Турака“, те у биткама Првог светског рата или уми-рали од рана и болести, у камен укле-сано и име Јована Копуновића, прве жртве терора под покровитељством аустроугарских окупатора на овим просторима. Погинуо је у 63. години, 17 децембра 1915. на прагу куће, бра-нећи част, живот и имовину од мусли-манске банде предвођене Муратом Шабовићем из села Кладнице.

У студеном камену је и запис да је буковичког домаћина Мојсила М. Дилпарића, комиту и првог председ-

СЛАВЕ СРБИЈУ

Међу првима је крајпуташе ишчитавао песник Бранко Б. Радиче-вић, па је и записао да сељак каменорезац није ни слутио да кривим линијама и јарким бојама пева и слави Србију. Ова самоникла уметност, казивао је, присна је као народна песма. „Расла је упоредо са Вишњићем и Тешаном Подруговићем. Словом понекад бритка, понекад жалостива. Уклета окамењена војска украј путева подсећа нас како се гинуло“.

За поколења ‒ запис у Буковику

204

ник општине буковичке по ослобође-њу ових крајева од Турске, одметнич-ка банда Јусуфа Мехонића, бившег аустроугарског подофицира, ухвати-ла, стрељала, а потом тешко рањеног заклала у зидинама старе српске ца-ринарнице на Јавору, заједно са још осам лица 1. јуна 1921. године.

Крајпуташи су клесани најче-шће од камена из мајдана у ужичком крају и од пешчарa из моравичког и драгачевског краја. Етнолог Боса Ро-сић каже да су бели белези у облику крста са завршецима као тролист, ка-квих је на десетине на гробљима у селу Рутоши ‒ од студеничког мерме-ра. Клесари из места Радочело су ка-мене плоче, зване „ћутуке“, догонили на самару коња и на гробљима или у двориштима домаћина, на „крсташи-ма“ остављали за потомке сведочан-ства да су им преци погинули на Гуче-ву, Солунском фронту...

Недалеко од школе у Амзићима самује споменик ратнику Ивану Ман-дићу, а у селу Мишевићи још зубу времена одолева белег од пешчара Ми-лану Ракоњцу, „који је био редовни борац II батаљона првог пука Вардарске дивизије и од проклетих Бугара погинуо на Струмици 14. XI 1914. године“.

ШЕСТ СПОМЕН-ПЛОЧА

Успомену на ратнике чувају и спомен-плоче у црквама у Белој Реци, Негбини, Буковику и Штиткову и на школи у Јасенову, подигнуте у трећој и четвртој деценији 20 века, а од недавно и обележје на звонику у Рутошима.

Испод натписа „Пали белоречки јунаци 1912-1918, за слободу своје отаџбине“, на две мермерне плоче поред олтара цркве Преображења Го-сподњег у Белој Реци ‒ 127 имена. Поред свештеника Лазара Турбатовића и учитеља Младена Симовића, на бојном пољу су остали Бошко Џелебџић, капетан прве класе, Дмитар Варагић, артиљеријски потпоручник и Драгојле Бумбовић, пешадијски потпоручник. Међу именима за незаборав 30 ратника из лозе Виторовића, 17 из Спасојевића, 11 из кућа Поповића, по девет из фамилија Џелебџић и Дуковић...

„Крсташи“ од студеничког мермера у Рутошима

205

„Из поштовања према палим ратницима и љубави према своме зави-чају, подиже ову спомен-плочу Крсман Д. Виторовић, директор Банке Злати-бор Београд“ ‒ натпис је о дародавцу, а траг је оставио и власник радионице – „М. Танкосић Београд, Гробљанска 16“.

- У недељу по Илиндану сваке године даје се парастос јунацима. Окупи се и по 150 мештана у цркви. Неко од домаћина припреми трпезу као подуш-је палим прецима – казује свештеник Драгослав Јараковић.

(Наставиће се)

206

ЛЕТОПИС ЧУВА ОД ЗАБОРАВА (4)• Два пароха ‒ Благоје Шишаковић, из Доброселице и Ђорђе Поповић, из Кућана, сачували податке оо изгинулим ратницима доборселичке и негбинске парохије

Успомену на прошлост и претке у Негбини чува спомен-плоча испод тре-ма на улазу у цркву Св. Јована Крститеља у Негбини. У мермеру, испод грба са крстом и рељефним ликовима ратника и натписа „Општина нег-

бинска својим јунацима палим за слободу и уједињење 1912 – 1918“ ‒ уклесано је 155 имена мештана села Бурађа, Кућани и Негбина.

- Спомен-плоча, рад рад академског сликара Михаила Миловановића (1879 -1941) из Ужица, најпре је била на дрвеној конструкцији у порти док 1936. године, уместо старе, није подугнута нова црква, по пројекту архитекте Коруновића – истиче Зорица Златић Ивковић из Музеја „Старо село Сиро-гојно“, истраживач прошлости и културно-историјских споменика.

У књизи „Златибор 1912-1918“ Милисав Р. Ђенић истиче ревност дво-јице свештеника:

- Парох Благоје Шишаковић, родом из Доброселице, у летопис до-броселичке цркве унео је и спискове изгунулих ратника из села Добросе-лице, Стубла и Драглице. Пошто ни у једном поменутом селу не постоје ни-какво спомен обележје, овај угледни свештеник је 1938. године штампао сепарат у коме је, поред изгинулих ослободилаца, дао и исцрпне податке о месту и времену њихове погибије. Парох Ђорђе Поповић, родом из Кућана, у летопис негбинске цркве такође је унео комплетне и сређене спискове из-

КО ЈЕ ПЛАТИО – УПИСАЛИ ИМЕ?!

Разлику у броју ратника које помиње прота Смиљанић и имена уписаних на плочи постављеној 1926. гиодине, када је саграђена школа у Јасенову, као и велику сенку која је пала на ову светковину, у књизи појашњава Милисав Р. Ђенић.

- Требало је да спомен-плоча од заборава сачува све јунаке који дадоше животе за слободу свога народа и да буде понос села и његових мештана, али није било тако. На плочу су уписана само имена оних рат-ника чије су породице дале прилог од сто динара. Да би ушли у истори-ју Јасеновчанима није било довољно што пролише крв и дадоше жи-воте. Требало је то и новцем платити...

207

гинулих ратника из Сјеништа, Негби-не, Кућана, Бурађе и једног дела Ја-сенова и Ојковице – пише Ђенић.

ПАРАСТОС НА ВИДОВДАН

Тип и величина штампаних сло-ва у фреско техници, боја којом су ис-писана и посвета: „Спомен изгину-лим и умрлим борцимау ратовима од 1912 -1918 г. “ готово су идентични у црквама у Буковику и Штиткову. У оба случајаја, према тврдњи истражи-вача Бошка Копуновића, аутор је Ко-ста Марковић ‒ „Нишлија“, како је и оставио траг у буковичкој цркви овај предузимач и градитељ школа у овом крају.

„На Петров – дан 1928 године“, према запису у малтеру, завршено је исписивање на јужној страни наоса и освештање 68 имена мештана Буко-вика и Љепојевића, који су погинули или умрли у току два балканска и Првог светског рата као комити и редовни и мобилисани војници или као жртве терора у време аустроугарске окупације. Зуб времена учинио је сво-је, па су избледела имена ратника пренета на белу мермерну плочу пре две године.

На зиду између наоса и припрате цркве Благовештења у Штиткову уписано је 107 имена из пет села – Штиткова, Божетића, Тисовице, Дебеље и Горњег Трудова. Због деловања влаге – малтер и текст су на дну записа тешко оштећени, па је само очуван део натписа „На Видовдан 192... године“. Посредни подаци указују на наприближније време израде – 1926. година, када је завршена градња школске зграде, а црква је у три наврата поправља-на – од 1921. до 1927. године. Познато је да се на Видовдан у српским црква-ма служио парастос ратницима „од Косова до данашњих дана“.

РЕЉЕФНИ ПРИКАЗ РАТНИКА

На згради Основне школе „Вук Стефановић Караџић“ у Јасенову, из-над 47 имена палих ратника из села Ојковице и 23 из Јасенова ‒ уклесан је двоглави орао са круном и старим српским грбом и записом: „Бесмртни ве-

Спомен-плоча на школи у Јасенову – рад сликара Михаила Миловановића

208

ликани 1912-1918. општине Јасеновачке“, док је на трећој мермерној плочи рељефни приказ ратника.

- Ово знамење је, као и слична у више места ужичког краја, радио сликар Михаило Миловановић – каже Славица Стефановић, виши кустос Му-зеја у Ужицу, истичући да је поводом откривања плоче све-штеник Милан Смиљанић (1891-1979), из Сирогојна, за-писао да је „сиромашна и ма-лена општина јасеновачка, која броји једва око 150 домова, дала је у ратовима 126 најбо-љих синова својих“.

- На свечаности поводом освећења плоче у Јасенову било је доста света из околних

села. Из Београда, као изасланик Њ. В. Краља дошао је мајор г. Масаловић. Изасланик Минстарства војног био је пуковник Драгиша Г. Ковачевић, ко-мандант 4. пешадијског пука У име грађана општине јасеновачке присутне је поздравио њен председник, Милан Шуњеварић ‒ записао је прота Смиља-нић.

Свечаност је присуством и плотунском паљбом увеличао један одред војника 4. пешаријског пука из Ужица, прослављене јединице под чијом за-ставом се борио највећи број Златибораца и ратника околних села.

Захваљујући труду Милана Бјелића Роба, у дворишту школе рутошке 4. октобра 2014. гоодине откривена је плоча у спомен 46 палих „и осталим непознатим“, уз поруку „Слава јунацима села Рутоши 1912‒1918“.

(Наставиће се)

Влага нагриза имена родољуба ‒ црква у Штиткову

209

ЖУБОРЕ ЧЕСМЕ КРАЈПУТАШКЕ (5)• Знамења су као она чувена песма бола и наде „Тамо далеко“, у родољубљу искрена и патњи узвишена ‒ треба да нас пробуде, опомену, да нас придигну и покрену из заборава

У споменичко наслеђе из два балканска и Првог светског рата спадају и спомен-чесме у Радоињи, Дражевићима и Мишевићима, саграђене да крепе намернике и мештане и подсећају на славне претке. „Ову воду подигоше грађани села Радоиње и Вранеша за успомену сви-

ма својим изгинулим и помрлим ратницима од 1912 до 1919“ ‒ натпис је изнад две цеви из којих бију јаки млазеви воде некад посећене чесме у Бје-лину, недалеко од старе школе у Радоињи. Тешко је читљив датум, а кажу да је писало 8. септембра 1928. године...

Знамење у селу Дражевићи, између магистрале и пута за Мокреч и Соколову, на ивици некадашњег „варошког“ пута, заиста је необично: изнад

Задужио завичај и Србију ‒ спомен-чесма војводи Петру Бојовићу у Мишевићима

210

чесме, изведене од тесаног камена, уздише се крајпуташ висок око 1,5 мета-ра, са уклесаним ликом Исуса Христа на крсту, војничком пушком и записима да су им најближи 1929. године подигли белег,

- Јовану и Раду Ракетићу и Милошу и Урошу Дучићу, погунилим 1915. године, а не зна им се гроб, споменик од камена из мајдана Пећине исклесао је Милорад Дучић, познати каменорезац овог краја, испод чијих длета и че-кића су и гробнице и белези на гробљима, али и ивичњаци и колобрани дуж путева. Овде, како се говорило „код споменика и липе“, било је састајалиште чобана и младежи, договaрало се за изгранке, комишања и друге домаћин-ске послове. Вода је са извора у кршу, удаљеном 35 метара, доведена луче-вим цевима ‒ подсећа Мирољуб Ракетић, који је, уместо старе, засадио ста-бло липе, а покоси и траву.

У СЛАВУ И ЧАСТ ВОЈВОДЕ

У славу и част војводе Петра Бојовића (1858-1945), у јесен 2002. годи-не подигнута је и 1. новембра откривена спомен-чесма поред пута који сила-зи у Мишевиће, на падинама Златара. Родно село војсковође добило је че-сму од тесаног камена на иницијативу др Војислава Суботића, историчара из Београда, у оквиру пројекта градње неколико крајпуташких знамења учесни-цима Јаворског рата, који је финансирало Министарство за социјална пита-ња.

Испод бронзаног лика војводе Бојовића на плочи су стихови песника Милана Пајевића: „Која то мајка од каквог брашна и којег млека подиже војводу ратника, јунака, отхрани Бојовића Петра човека“.

Чесма у Мишевићима подигну-та је 57 година после смрти и дугог заборава војводе Бојовића. Светкови-ни откривања су, поред представника Владе и Војске Србије, присуствовали представници организација ратника и челника нововарошке општине, који су истакли да је Бојовић, стратег мно-гих битака и пробоја Солунског фрон-та задужио завичај и Србију.

Тада је крај чесме гуслар Ми-лић Шапоњић први пут певао десете-рачке стихове из песме „Војвода Пе-тар Бојовић“, коју је само неколико недеља раније написао епски песник Љубиша Јакшић из Београда, родом

КУРШУМИ РАНИЛИ БЕЛЕГ

Крајпуташ на чесми у Дра-жевићима ранили су куршуми са западне и источне стране.

- Пуцала је усташка патро-ла 1941. године, са кривине уда-љене 300 метара, идући из ста-нице у Бистрици према Новој Вароши и мислећи, ваљда, да је то војник. Касније су, одозго са Ковачице, гађали „нишан“ ‒ преноси сведочења предака Мирољуб Ракетић.

211

из Грахова. Песму је, иначе, ускоро Шапоњић, у издању нововарошког Дру-штва гуслара „Јавор“, снимио на аудио-касети.

Годинама запуштену и „суву чесму“ (због противљења групе мештана да се прикључи на сеоски водовод) умила је и уредила плато групе земљака из Удружења Нововарошана у Београду у лето 2014. године, поводом 100-годишњице Великог рата.

У АМАНЕТ ОСТАВИЛИ ОТАЏБИНУ

Редови овог фељтона ‒ део сведочанстава о људима и времену у ново-варошком крају ‒ посвећени споменичком наслеђу, написани су и да подсете потомке на понегде готово заборављене претке, да опомену и пробуде успа-ване савести. Намера је и да се подстакну истраживања и да чувари историј-ског наслеђа коначно поколоне пажњу каменој књизи предака, да се намак-

Крепи водом, подсећа потомке и чека ограду ‒ чесма у Дражевићима

212

ну паре за публикације, али и за заштиту и конзерваторске радове на споме-ницима са етнографским и уметничким вредностима.

Знамења се налази на местима где се лако виде. Отуда нас окамењени ратници немим дозивањем подсећају : „За вас дадосмо животе“. Уз опоме-ну потомству да се не забораве патње и страдања у седмогодишњим ратови-ма, на њима је и позив: „Српски роде, приђи и реци ‒ Бог да им душу про-сти...

Крајпуташи су као и она чувена песма песма бола и наде „Тамо дале-ко“, у родољубљу искрена и патњи узвишена ‒ треба да нас пробуде, опоме-ну, да нас придигну и покрену из заборава...

Они дадоше животе, сачуваше отаџбину и оставише нам је у аманет.

(КРАЈ)

213

• Свети Гаврило I Рајић – Рашковић (1595-1659) знаменита личност српске историје 17. века

• У тешким временима на трону Рашке митрополије и Пећке патријаршије• Изванредно савладао калиграфски рукопис и преписивање црквених књи-

га • Ктиторско дело ишчитава се из језика његових протонеимара и сликара

храмова• Тајна мисија у Москви за ослобођење балканских народа од Турака• Због заслуга и мученичке смрти, СПЦ прогласила патријарха Гаврила за све-

титеља• Васкрсле запустеле задужбине у Старом Влаху

215

ЛОЗА РАШКЕ ВЕТРОМЕТИНЕ (1)• Изданак породице Рашковића у манастиру стекао вештитну преписивања књига, зидао задужбине и потајно спремао устанак за ослобођење од Турака

Свети Гаврило I (Рајић ‒ Рашковић) патријарх српски знаменита је лич-ност српске историје XVII века и међу најзначајнијим световним и цр-квеним великодостојницима из лозе кнезова Рашковића. Митрополит

рашки, а затим патријарх пећки, био је велики прегалац за побољшање поло-жаја српске цркве и буђење националне свести српског народа, посебно Ста-ровлашана.

Изданак чувене породице, рођен у старовлашком селу Штиткову, јед-ном од седишта кнезова Рашковића, обнављао је и градио цркве и манасти-ре, даривао им мобилијар и рукописне књиге, чувао веру и огњишта...

Уз ктиторску делатност, познат је и по мисионарском путу - одласку у Москву и контактима са врхом руске цркве и државе и осталим православ-ним архијерејима. Када су у тајној ми-сији ослобађања балканских народа од турске власти све наде положене у помоћ руског цара, на жалост – про-пале, српски патријарх вратио се у Србију, а отоманска војска обесила га је у Бруси (Мала Азија). Због заслуга и мученичке смрти – Српска право-славна црква прогласила је Гаврила I за светитеља.

ВРАЋАЊЕ ДУГА СВЕТИТЕЉУ

На његово дело, готово забора-вљено и неистражено, као и његове задужбине које су столећима чамиле у рушевинама, више светла бацила је обнова манастира Дубница, под Ја-вором. Седам година након што је светиња 2007. године предата у ама-

Дуг светитељу – споменик патријарху Гаврилу у Дубници

216

нет народу, овај српски светитељ добио је и камени споменик, по коме ће га поколења памтити и препознавати.

Трагајућио за изгубљеним коцкама животног мозаика патријарха Ра-шковића, историчар уметности Драгишa Милосављевић из Ужица, сабрао је међу корице књиге „Манастир Дубница и патријарх Гаврило Рашковић“ историјску грађу из домаћих и страних извора, натписе у црквама и манасти-рима, на гробним плочама, као и записе из књига староставних, али и преда-ња народне ризнице.

Уз књигу, објављену 2011. го-дине у издању манастира, камена скулптура вајара Владимира Ми-тровића из златиборске Трнаве, скромно је враћање дуга светитељу – страдалнику.

НАРОДНИ ПРВАЦИ

Историчар др Војислав Субо-тић тврди да Рашковићи спадају међу најстарије српске властелин-ске породице. По предању, досели-ли су се у Трговиште у X или XI веку и са седиштем у више места одигра-ли значајне улоге у историјским про-цесима Старе Рашке. И кад су Турци освојили српске земље, остали су и даље господари тога краја, богати велепоседници и старешине у сво-јим кнежевинама, а у бератима им је поверена управе над Старим Вла-хом, уз плаћање дажбина „мајци

НА ТРОНУ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Гаврило I Рајић био је епископ смедеревски, a за митрополита ра-шког у Новом Позару постављен је 1643. године. На Сабору у манастиру Морачи, 1648. године, изабран је за наследника патријарха Пајсија Ја-њевца. На чело Српске цркве дошао је као девети патријарх од обнове Пећке патријаршије 1557. године под Отоманском царевином.

Св. свештеномученик Гаврило (рад С. Склириса)

217

царици“. Широко прихваћени народни прваци су, тврди Суботић, најзаслу-жнији за спречавање исламизације у централном делу Старог Влаха.

- Кнезови Рашковићи су одржавали народ и веру. Они нису били само господари поседа већ и трговци са Дубровником, Солуном, Цариградом, али и народне вође. У време сукоба два цивилизацијска система, хришћан-ства и ислама, они су налазили снаге и воље да се, вршећи услуге и бечком ћесару и султану, на ветрометини одрже као лоза, али и да одбране свој на-род. Истовремено су утицали и на сународнике који су прихватили ислам да се одржавају везе и трпељиви односи ‒ истакао је прошлог лета Јован Пејин, историчар из Београда, на промоцији књиге др Војислава Суботића „Кнезови Рашковићи у Старом Влаху“.

(Наставиће се)

218

РУКОПИСИ ИЗ КОВИЉА И КЕМБРИЏА (2) • Два четвројеванђеља из заоставштине, са потписима патријарха Гаврила, драгоцена су сведочанства која откривају раскошну опрему и умеће преписивача

Позивајући се на „Историју Срп-ске православне цркве“ (Бео-град, 1991. године, Ђ. Слијепче-

вића) аутор приповести о дубничком светилишту и њеном ктитору, Драги-ша Милосављевић, пише да је „па-тријарх Гаврило рођен у последњој деценији XVI века у селу Штиткову”, седишту кнезова Старог Влаха.

О његовим родитељима, као и годинама ране младости нема готово никаквих писаних трагова и све што се о њему зна садржано је у епској ме-морији и посредним фрагментарним подацима на основу записа и натписа из рукописних књига.

Једно је сасвим извесно, Га-врило Рајић – Рашковић (1595-1659) добио је презиме по оцу Раји или Рајку, а задржао друго презиме по наслеђеној породич-ној лози бератлијских кнезова Ра-шковића.

КАЛИГРАФСКО УМЕЋE

Култна улога патријарха Га-врила, посебно у народу Старог Влаха, допринела је да се крајем XVII и почетком XVIII века више личности сматрају сродницима са патријархом, као и са лозом Ра-шковића Сродство са патријархом

ЖИВОТ ПРОЛАЗИ КАО ЦВЕТ

Патријарх Гаврило је својом руком у Четворојеванђељу из Ко-виља на Јавору записао да је једно време овде провео, док манастир није поновљен, дограђујући уз храм још једну цркву, посвећену Светом Николи. На крају записа, у лирском тексту, он моли све који могу помоћи братство Ковиља да се „обитељ по нашем одласку не заборави... будући да дани овога света пролазе као цвет траве, као да нисмо ни постојали... “

Дар манастиру ‒ Четворојеванђеље из Ковиља, на Јавору, чува се у архиву

САНУ

219

Гаврилом било је у дугим раздобљима за многе чланове ове фамилије почаст и својеврсна друштвена привилегија.

Велом непознаница обавијене су ране године искушеника и монаха Гаврила. Сва је прилика да је будући владика и патријарх српски рано замо-нашен у неком од знаменитих српских манастира. Исписујући странице о својим истраживањима, Милосављевић износи и дилеме: да ли је то по пре-дању, које је у традицији Старог Влаха веома близу историјске интерпретаци-је, био манастир Ковиље, у коме је касније једно време живео, доградио цркву и дуго времена остао везан за ово духовно средиште?

Друга верзија је да је монашки постриг примио у Милешеви или Св. Тројици пљеваљској, где је, по свему судећи, изванредно савладао кали-графски рукопис и преписивање црквених књига. Можда је умеће стекао у неком Овчарско-кабларском манастиру или у другом скрипторијуму?

ДВЕ ДРАГОЦЕНЕ КЊИГЕ

Две, за сада доступне, рукописне књиге из некада вероватно богате заоставштине патријархга Гаврила, сведоче о личности власника, о преписи-вачким радионицама у којима су створене, раскошној опреми и разуме се калиграфским записима изведеним његовом руком.

Рукописно Четворојеванђеље патријарха Гаврила, приложено мана-стиру Ковиље на Јавору, које се чува у архиву САНУ, настало је, по свему су-дећи, у некој нашој преписивачкој радионици у првој половини XVI века, али се ништа не зна о илуминатору и преписивачу.

Сведочанства ‒ печат и потписи патријарха Гаврила

220

И док је на књизи коју је патријарх поклонио манастиру Ковиљу, остао необично дугачак запис о даривању и обнови манастира, на Четворојеванђе-њу из Кембриџа налази се само потпис патријарха, који приближава истра-живаче уверењу да је писарска искуства стицао у знаменитој преписивачкој радионици.

Када је и на који начин посебно украшено и преписано Четворојеван-ђеље, излагано пре више деценија на Универзитету у Кембриџу, стигло у уни-верзитетски центар Енглеске за сада је непознаница. Пут је, изгледа, исти, као и многих других књига из Србије што су лако проналазиле купце на широким просторима Европе и царске Русије. То се посебно односи на период разви-јене трговине кодексима ћирилске провенијенције у другој половини XVIII и кроз читав XIX век.

(Наставиће се)

221

ЗАДУЖБИНЕ РОДУ ЗИДАО (3)• Ктиторско дело патријарха Гаврила ишчитава се из језика његових протонеимара и сликара, сведоче техничке подударности и грађевинске аналогије на храмовима

У чувању вере и огњишта и буђењу националне свести српског народа у Отоманској царевини, Гаврило Рашковић је у годинама док је био епи-скоп и патријарх посебну пажњу поклањао градњи храмова и обнови

порушених или запустелих светилишта „да се у њима поје литургија“. Његово ктиторско дело на просторима Рашке митрополије, Старог

Влаха, у сливовима река Увца, Лима и Моравице ‒ може се, тврде истражи-вачи, само наслутити. Многе знамените књиге са драгоценим сведочанстви-ма на маргинама и последњим странама као искључиво историјским доку-ментима, временом су нестале, спаљене, украдене и касније продате. Са њима су избрисани трагови о једном времену, збивањима и усудима, као и напорима да се неко светилиште обнови и за ктитора од Господа замоли благослов.

Мајсторство – портали и тесаници у манастиру Дубница

222

ГРАДЊА И ОБНОВА СВЕТИЛИШТА

Истраживачима, међутим, увек нешто остаје. Осим драгоцених ктитор-ских записа патријарха Гаврила Рашковића, писаних његовом руком, скром-ној архивској грађи и и усменим предањима, његово мање познато дело иш-читавано се из језика неимара и зографа. То је тајанствени језик градитеља и захтеви ктитора, који се пропознају на грађевинама или бар на неким сачу-ваним сегментима архитектуре. Тај језик у многим случајевима одаје поузда-не и способне мајсторе које је за своје задужбине ангажовао пећки патријарх.

- Патријарх Гаврило је ктитор цркве Св. Николе у Ковиљу на Јавору, храма Благовештења у родном Штиткову, заслужан је за обнову Клисуре код Ариља, манастира Увца (Вувца), на истоименој реци, Брезове код Ивањице, а познато је да су неки од његових предака сахрањивани у порти цркве Св. Архистратига и Михаила у Приликама. Као рашки владика обнављао је више локалних цркава у околини Новог Пазара, Сјенице, Нове Вароши, за-тим у моравичком крају, вероватно и у другим подручјима – пише Драгиша Милосављевић у књизи о манастиру Дубница.

ОТКРИЋА ЧУВАРА БАШТИНЕ

О највећем броју светилишта, грађених или обновљених у четвртој или петој деценији XVII века, сачувани су крајње оскудни подаци. Међутим, на основу постојећих доказа, истраживачких радова на сродним објектима, може се до извесне границе судити и о оним непознатим. Градитељске слич-ности његових задужбина у Ковиљу на Јавору и Дубнице у Божетићима, као и неких храмова из Овчарско-кабларске клисуре, дају основа овој тези. И док су о обнови манастира Ковиља и цркве Благовештења у родном Штиткову сачувани драгоцени записи писани руком пећког патријарха, о градњи и об-

ВЕШТИ КЛЕСАРИ

Примери својеврсног мајсторства и клесарске технике већ су за-пажени на више задужбина владике рашког и патријарха пећког Гаври-ла: камени портали у Дубници и Ковиљу, клесани по узору на партијар-шијске улазе у Пећи, тесаници од пешчара у Дубници и Штиткову, ра-шке аркаде у Клисури и Приликама. Тај још увек недовољно ишчитан језик постаје будуће исходиште обавеза – наглашава Милосављевић. - То је проницање у градитељско биће човека из једног другог времена, које је занатске потенцијале властитих могућности стављало у раван нацио-налних интереса.

223

нови манастира Дубнице, Увца, цркве у Брезови и Приликама код Ивањице и других светилишта обновљених у тим годинама још увек нема писаних доказа, као, уосталом, и о многим другим.

Остаје увид у техничке поду-дарности и грађевинске аналогије, које чувари баштине откривају на гра-ђевинама, као резултат патријархо-вих протонеимара и сликара, који су добра решења са објеката преносили на следећа.

Велику градитељску активност у југозападној Србији, као и на другим подручјима Пећке патријаршије (об-новљене 1557. ) приписује се, поред осталог, односима између локалне

турске власти и неких великодостојника српске цркве, који су омогућили лак-ше добијање дозвола за градњу и обнову, него што је то био случај у претход-ним временима.

(Наставиће се)

Истраживач ‒ Драгиша Милосављевић

224

ТАЈНА МИСИЈА У МОСКВИ (4)• Више црквених великодостојника од цара у руској престоници тражило ослобођење балканских хришћана од турског јарма, али је подршка изостала

О храмовима изграђеним и обновљеним у деценијама када је на епи-скопском и патријаршијском трону седео Гаврило Рашковић сведоче и нови трагови.

На светлост дана последњих година излазе извори из једног дела ско-ромне породичне архиве за коју се веровало да је припадала Рашковићима – оним члановима који се нису с краја XVII и у првој половини XVIII века исе-лили на север.

Наиме, Нешко Недовић из Миланџе, под Јавором, био је писар старо-влашког војводе и кнеза Максима Рашковића. После слома Првог српског устанка, писар Нешко се са сином Иваном, будућим владиком Јоаникијом (Нешковић), познатијим као владика Јања (1804-1873), склонио из Србије, али је у породичној кући у Миланџи сакрио преузети архив.

Историја и судбина – манастир Увац, обновљен 1997. године

225

ТЕЖАК ПОЛОЖАЈ ЦРКВЕ

Ове драгоцене документе, како тврди више аутора, касније је преузео владика Јања и делове користио у својим текстовима, нешто предао Друштву српске словености, које га је 1857. године изабрало за почасног и редовног члана, али је највећи део страдао у два светска рата. Ипак, недавно је обја-вљен попис цркава у епархији ужичкој, откривен у Митрополијско-патријар-шијском архиву СПЦ и овај део заоставштине епископа Јање доприноси ближем упознавању са храмовима обновљеним у четвтој и пeтој деценији XVII века.

Годину дана по ступања на патријаршијски трон (1648. ), патријарх Га-врило одлази у Цариград да „преда дажбине Порти и да покуша да олакша тежак положај Пећке патријаршије“. У наредне две године обилази своје епархије, поучава српски народ и утврђује га у истинама православног учења, али и да од народа, свештенства и монаштва прикупља допринос ради ис-плате обавеза турској државној благајни.

НАДЕ У РУСИЈУ

Патријарх Рашковић био је дубоко свестан времена у коме је живео, османске моћи и двоструке игре западне политике, у којој је идеја ослобађа-ња балканских народа од турских завојевача била сасвим маргинална. Пока-зало се да се помоћ потлачених народа Балкана морала тражити на другој страни. У уверењу да је Османско царство, у коме је на челу био малолетни султан, све више тонуло у безвлашће и расуло и да се боља прилика није могла указати – српски патријарх се, заједно са више црквених великодостојника других православних народа, одлучио на ширу политичку мисију која се једи-но могла реализовати под окриљем руског цара Алексија Михајиловича.

СЛИКАР АНДРИЈА РАИЧЕВИЋ

Један од најпознатијих сликара XVII века био је земљак и савреме-ник патријарха Гаврила ‒ зограф Андрија Раичевић из села Тоци, код Пријепоља. Аутор је минијатура на књизи Четворојеванђења, откриве-ној у Кембриџу. Мада нису сачуване фреско целине, са великим степе-ном сигурности верује се да је Раичевић, заједно са зографом Јаваном, у петој деценији XVII века учествовао у живописању више обновљених и новоподигнутих храмова у Старом Влаху, чији је ктитор био рашки вла-дика и патријарх српски Гаврило. Раичевић је аутор и пет икона у цркви брвнари у Радијевићима и једне у храму Св. Тројице у Бистрици.

226

Крајем 1653. године патријарх Гаврило је кренуо преко Влашке и Молдавије у Русију и у Москву је сти-гао у мају 1654. године са пратњом и рукописним књигама, које је намера-вао да штампа, а неке да поклони ру-ском патријарху. На тврдње неких извора о разлозима одласка, др Пре-драг Пузовић пише „у Русију патри-јарх Гаврило није путовао само ради милостиње, него у интересу балкан-ских хришћана, које је требало осло-бодити турског јарма“.

Пишући о доласку у Русију, др Пузовић наводи да је патријарх Га-врило на протоколу у Посољском Приказу изјавио „да се под влашћу његовом налази осам митрополита и 32 епископа и да је отишао из своје земље од насиља неверника, желећи да живи у Русији, а сада његово место није заузето“.

(Наставиће се)Крајпуташ – белег Рашковићима у Катићима

227

ПОВРАТАК СВЕЦА У ЗАВИЧАЈ (5)• Патријарх Гаврило саветовао руског цара да удари на Турке, па обешен у Бруси 1659. године, а душа му три и по века вапила за обновом запустелих задужбина у Старом Влаху

У руској престоници патријарх Гаврило је био веома поштована и уваже-на личност. На пријему код цара Алексија Михаиловича био је два пута, а са патријархом Никоном у братској љубави и подржавао је ње-

гове реформе. Патријарх Гаврило био је учесник сабора 1654. године, сазваног ради

„исправљања богослужбених књига“. На другом сабору, 1655. године, коме су присуствовали и други источни патријарси, одлучено је да се, „као јермен-ски утицај, укине знак крста са два прста и да се уведе употреба три прста десне руке“. На званичном документу Гаврилов потпис налази се одмах иза антиохијског Макарија.

Градитељска нит у Дубници се

не прекида – игуман Макарије

и вајар Митровић

228

МУЧЕНИЧКА СМРТ

Историјска збивања у Отоманском царству и земљама европског Исто-ка, као и у многим случајевима раније, нису се одвијала очекиваним смером. Источно питање у руској престоници, односно ослобађање православног све-та од турске владавине, није добило очекивану подршку. Поверење бројних православних архијереја, који су се тих година нашли у Русији, било је изне-верено, као и наде широких народних маса које су живеле у тешким услови-ма османске владавине. Врло брзо, са историјске позорнице нестајали су учесници „московске завере“.

Није познато шта се догодило те се патријарг Гаврило одлучио на повратак у Србију. Упутио је молбу руском цару и патријарху да га пусте да оде „у свети град Јерусалим, ради поклоњења живоносном гробу Спа-ситељеву“. Међутим, отпутовао је у Србију, где је на трону пећких патри-јарха седео патријарх Максим. Изгле-да да је, како пише др Пузовић, па-тријарх Гаврило хтео поново да зау-зме ово место, али му то власти нису дозволиле“.

Крај живота патријарха Гаврила је мученички. У неким записима, као и „Пећком сказанију“ истиче се да је патријарх Гаврило био оклеветан код

турског цара да је, наводно, саветовао руског цара да удари на Турке“, због чега је био обешен у Бруси“. Страни писци, као атински митрополит Мелен-тије и француски црквени историчар Лекијен оптужују патријарха Максима да је оклеветао патријарха Гаврила код великог везира у Бруси. Међутим, не може се поуздано тврдити каквог je учешћа Максим имао „у судби Гаврило-вој“. Сахранио га је 18. јула 1659. године презвитер Павле.

КАМЕНА СКУЛПТУРА

Сагледавајући заслуге и мученичку смрт, Српска православна црква прогласила је Гаврила I за светитеља и слави га 26. децембра.

Душа партијарха Гаврила три и по века вапила је за завичајем. Под Ја-вором је испуњен један од завета предака: обновљен је похарани и запусте-ли манастир Дубница, који је на темељима старије богомоље, обнављао док

ВАСКРС ИЗ ЗАБОРАВА

- Овим спомеником мај-стор је превазишао себе, можда и зато што су остварења овог светитеља попут дела многих других српских личности – забо-рављена и одавно прекривена патином заборава, па је вајару преко камене скулптуре припа-ла улога својеврсног васкрсења ове знамените личности – ре-као је, поред осталог, историчар Драгиша Милосављевић.

229

је био на пећком трону. Васкрсла све-тиња предата је у аманет и наслеђе потомцима 2007. године. Из камена говоре векови, под Каменицом и до-лином Вршевине одјекују звона. Дуб-ница поново светли на спасење сво-ме народу.

И после три и по века патријарх свештеномученик вратио се у завичај, у духовно средиште Старог Влаха. На дан ктиторске славе, 26. децембра 2014. године, у порти je откривена скулптура, рад вајара Владимира Митровића из Трнаве на Златибору.

Градитељска нит под Јавором се не прекида. Подстакнути задужби-нарством и заслугама патријарха Га-врила, његови земљаци припремају гардњу конака у Дубници.

(КРАЈ)

Поклоњење и целивање ‒ икона патријарха Гаврила

231

• Зашто је Нова Варош била важна стратегијска тачка након продора Шваба преко Дрине и Лима?

• Мојковачка битка добијена на Јавору ‒ два пута сердар Јанко Вукотић, ко-мандант црногорских трупа, лично преузима команду у борбама

• Албанска голгота и Солунски фронт• Терор, намети, болести, глад, убиства и одвођење у логоре током трогоди-

шње окупације• Нововарошани се најчешће борили у Лимском одреду и пуковима Дринске

дивизије• Тек сваки трећи, од 2. 000 мобилисаних, вратио се кући• Јунаци и подвизи: Карађорђевом звездом са мачевима одликовано 16 рат-

ника• Где је читуља из нововарошке цркве са 342 имена?

233

ЛИМСКИ ОДРЕД ЧУВА ГРАНИЦУ (1)• Од преко 2. 000 бораца, најчешће у јединицама Лимског одреда и ужичким пуковима Дринске дивизије, 1. 200 оставило кости на ратиштима или у логорима

Одбрани Србије у Првом светском или, како га често називају, Великом рату, нововарошки крај дао је велики допринос, пре свега у броју вој-ника који су стали под заставу отаџбине, али и подносећи велике жр-

тве цивилног становништва, пљачке, одмазде, нарезе окупатора и уништава-ње материјалних добара.

Бранећи огњишта, право на спободу и људско достојанство многи су у рат одлазили још голобради, а пушку раздуживали и кући се враћали тек после седам или девет година, кад су посвршавали – три рата. А три рата ‒ два балканска и Први светски ‒ избила су за три године. Зато се у историјској грађи најчешће и помињу збирни подаци за овај период.

- У ослободилачким ратовима 1912-1918. године нововарошки крај дао је преко 2. 000 бораца, од којих је 1. 200 оставило кости на ратиштима од Цера до Кајмакчалана, у гудурама Албаније и у бројним логорима – истиче проф. др Здравко Лековић у предговору књиге „Нововарошки крај крај историју“ (Нова Варош, 1991. ).

Из Великог рата, чију 100-годишњицу обележавамо, подсећајући на славне старнице националне историје, кући се вратио тек сваки трећи војник. Међу њима је било и 16 носилаца Карађорђева звезда са мачевима, најве-ћег ратног одликовања.

Редови овог фељтона пратиће ратне операције у нововарошком крају и околини, затим прилике током трогодишње окупације и ослобођење, а из оскудне историјске грађе донеће и записе о подвизима и јунаштву ратника, који су испољили необичну храброст.

СЛОБОДА КРАТКО ТРАЈАЛА

Пет векова чекану слободу Старом Влаху и Старој Србији донео је по-бедоносни завршетак Првог балканског рата 1912. године, а народ ослобо-ђен турског јарма, чипчијских односа и давања четвртине, са великим поле-том започео је обнову кућа и имовине, обраду земље и збрињавање сироти-ње. Узети су и први војни обвезници који ће у саставу 4. пука Јаворске бри-гаде и других јединица учествовати у борбама са Бугарима у Другом балкан-ском рату 1913. године.

234

Нововарошки срез остао је у ранијим границама са седам општина: нововарошком, бистричком, рутошком, радоињском, радијевачком, букович-ком и штитковачком. Према извештају начелника Округа пљеваљског од 30. априла 1913. године Штабу Врховне команде, у нововарошком срезу било је 1. 550 домова са 11. 423 становника. Сточни фонд се састојао од око 10. 000 оваца, 5. 000 грла говеди, 4. 000 коза и 2. 000 коња.

У крају враћеном матици Србији најкрупнији захват био је изградња путева Нова Варош – Доња Бистрица, Нова Варош – Кокин Брод и Друглићи ‒ Доња Бистрицa, a наставило је са радом седам постојећих школа. :

ШАЈКАЧА И ГУЊ

Оперативна војска састојала се из три позива: војни обвезници од 21-31. године чинили су први позив, од 32-38. други позив, а трећи од 39-45. године живота. Уз оскудицу у наоружању, техници, храни, колима и санитетском материјалу, први позив био је снабдевен истрошеним оделима, преосталим из балканских ратова, други позив није имао ком-плетну одећу већ по неко блузу, шињел или панталоне, а поједници само шајкачу, док је трећи позив био у свом народном оделу.

Огромна већина војника била је сељачког порекла, навикнута на тегобе и недаће, а официри добро школовани, одлучни у одбрани зе-мље и са великим ратним искуством.

Четврти (ужички) пешадијски пук „Стеван Немања“ одлази на положаје

235

Видовдански атентат Гаврила Принципа у Са-рајеву (28. јуна 1914.) примљен је у ратоборним круговима Аустро-Угарске као жељно очекивани изговор да се коначни рашчисти са Србијом и реа-лизују завојевачке тежње на Балкану, проширењем све до Солуна. У Бечу је све било у знаку пароле „Србија мора да цркне“, па су, подстрекивани од Не-мачке и уз благонаклон став Ватикана, Србији обја-вили рат 28. јула, очекујући ратну шетњу казнене експедиције.

МОБИЛИЗАЦИЈА ВОЈСКЕ

Два дана раније Српска Врховна команда об-јавила је мобилизацију. Иако је била заморена, еко-номски исцрпљена и војно-технички недовољно припремљена, Србија није могла избећи рат, па улази у нову борбу на живот и смрт.

Српска војска мобилисана је преко 400. 000 људи у три армије и Ужичку војску, стављајући под оружје све што је могло пушку носити. И док су три армије очекивале ударе непријатеља преко Саве, Дунава и Дрине, Ужичка војска под командом генерала Милоша Божанови-ћа, са 42. 000 војника и 60 топова, имала је задатак да штити леви бок и по-задину главних снага, да брани гранични фронт од Рогачице до Прибоја и да запречава све правце који воде ка Ужицу и у долину Западне Мораве.

У саставу Ужичке војске од 7. августа 1914. године налазио се и Лимски одред, састављен од војника из новоослобођених крајева. Одред је до изби-јања рата био на граници са Аустроугарском ‒ од Мокре Горе до Метаљке, а сад је добио улогу да брани правце долином Лима, кроз Рашку област ка Новом Пазару и да на левом крилу одржава везу са црногорским трупама са штабом на Метаљци.

Нововарошани су се током Великог рата најчешће борили у Лимском одреду и ужичким пуковима Дринске дивизије, а било их је и у другим једи-ницама. Дринску дивизијску област, једну од пет у Србији, са седиштем у Ва-љеву, сачињавала су три пуковска округа: 4. ужички, 5. ваљевски и 6. шабачки.

Тада је садашњих 10 села нововарошке општине на десној обали Увца припадало златиборском и моравичком срезу, па је обвезницима ужичких пукова мобилизацијско место било у Ужицу, док се 4. кадровски пут окупљао у Новом Пазару, а у Пријепољу је постојала окружна војна команда са цен-тром за обуку регрута.

(Наставиће се)

Пешадинац првог позива Српске војске

236

ШВАБЕ БЕЖЕ ПРЕКО ДРИНЕ (2)• Нову Варош, за Србе изузетно важну стартегијску тачку, непријатељ је држао два дана – 23. и 24. августа прве ратне године, али се повлачи после пораза на Церу

У ратним операцијама у овом крају учествовала су и два четничко-добро-вољачка одреда: Златиборски и Горњачки, којима су командовали ма-јори Косте Тодоровић и Велимир Вемић. - Четнички одреди били су предвиђени за дејства у непријатељској по-

задини и покретање српског становништа у Босни на устанак ‒ наводи исто-ричар Радивоје Папић у књизи „Ужичка војска и четврти пук 1914. “(Народ-ни музеј Ужице, 2014.), подсећајући да је Влада 3. августа послала инструк-ције да „... Врховна команда може купити чете добровољаца и употребити их по свом нахођењу, да су под командом наших официра и то најдисциплино-ванијих... “

Храбре и обучене тобџије, али мала граната за српску атриљерију

237

Хроничари и историчари бележе да су у првој ратној години Нова Ва-рош и околина два дана били у рукама непријатеља, уз велике покрете и логоре трупа. Овде се ратна срећа брзо окретала, као и на главном фронту – од Дрине до Цера, Сувобора и Колубаре.

На горњодринском ратишту до првих борби дошло је пошто су српске чете прешле границу код Вишеграда, Увца и Рудог. Делови Лимског одреда напредовали су према Међеђи и од 3. до 7. августа водили оштре борбе око ушћа Лима. Кад су се Аустријанци уверили да на правцима Вишеграда и Го-ражда нема јачих српских и црногорских снага, а очекујући повољан развој код своје 5. армије на средњој Дрини, преузели су јаку противофанзиву. По-сле годину дана, Србија поново крвари, а са њом и Стари Влах... У нововаро-шки крај је са бојишта допирала топовска јека...

ТОПОВИ ЗАТВАРАЈУ ПУТЕВЕ

Већ 17. августа 1914. дошло је до повлачења Санџачког одреда из са-става Црногорске војске и Лимског одреда, уз веома оштре борбе. Аустриј-ска 8. брдска бригада била је 19. августа у Пљевљима, а 20. августа на Јабуци, 21. августа у Прибоју, као и Пријепољу, одакле су српске јединице одступиле на Кобиљу главу и Косањ у правцу Сјенице.

Због брзог продора непријатељских јединица на споју црногорске и српске војске, где од почетка садејство није било најбоље, Врховна команда из унутрашњости шаље јединице и топове да поседну Сјеницу и затворе правце преко Јавора и Нова Варош – Ужице.

- У Новој Вароши српских оперативних јединица није било, сем Војне станице, чији је начелник био резервни официр Јеврем Чакаревић, учитељ из Ужица, родом из Штиткова - пише Дико Пејатовић, аутор поглавља о Пр-вом светском рату у књизи „Нововарошки крај кроз историју“. - Јединице

БАЈОНЕТИМА ИСКЛЕСАЛИ КРАЈПУТАШ

Само дан након што су 9. августа (по старом календару) 1914. го-дине у тешким борбама на падинама Златибора припадници Лимског одреда одбранили границу Србије пред налетима 16. аустро-угарског корпуса, војници су сахранили мртве другове и у камену, са траговима крви и шрапнела гранате која је на коти Цигла, у Јабланици, убила запо-ведника српског одсека, бајонетима урезали епитаф:

„Мајор Василије Луковић погинуо 9. VIII 1914. г. Испунио своју дужност према Краљу и Отаџбини... Завидимо ти, и поздрављамо ти породицу... “

238

аустријске 8. брдске бригаде у јачини једног пука, састављене од пешадије, коњице и артиљерије, ушле су 23. авгу-ста у Нову Варош. Одатле су упућивале јаке коњичке патроле у правцу Кокиног Брода и Јавора у извиђање. Делови Лимског одреда из сектора северои-сточно од Прибоја напали су непријате-ља у Новој Вароши 24. августа.

ОФАНЗИВЕ НА ДРИНСКОМ РАТИШТУ

Продор Аустријанаца правцима Вишеград – Прибој и Горажде – Пријепо-ље – Нова Варош имало је два основна циља: да обухвати лево крило Ужичке војске ради нарушавања фронта пред њиховом 5. армијом и поседање Сје-ничке висоравни. Историчар Богумил Храбак у „Историјском гласнику“ (Бео-град, 1964., број 4.) оцењује: „Циљ им је био Сјеничка висораван, са доста муслиманског живља њима наклоњеног, а мање надирање ка Новој Вароши, која је за Србе тада представљала страте-гијски најважнију тачку“. Пропаганди Шваба, како је народ звао окупационе снаге, одазвао се и прикључио део становништа око Бродарева и нешто мање око Пријепоља, док је у Новој Вароши неколицина муслимана прими-ла оружје, пружала услуге и са њима се повукла.

Захваљујући моралној снази српског народа, изузетном јунаштву вој-ника и пожртвовању и способности официра, аустријска 5. армија поражена је на Церу и протерана преко Дрине. После прве победе савезника у Првом светском рату, дошло је и до обрта и на сектору око Увца и Лима. У попод-невним часовима 24. августа аустријске јединице напустиле су Нову Варош, а 25. увече и Пријепоље. Јединице Црногроске и Српске војске прешле су у офанзиву, одбациле непријатеља преко Дрине и продрле у источну Босну, уз велике борбе на простору Гласинца.

Церска битка, па и дејства Ужичке војске на Дрини, поред војничког, имала су и политички значај. Ужичка војска је са црногорским трупама вези-вала крупне непријатељске снаге и тиме олакшала напоре главних српских снага. Првом победом савезникa у Великом рату порастао је углед Србије, подигла се вера српског народа у сопствене снаге и показала рањивост црно-жуте монархије.

Потпуковник Јеврем Михаиловић, командант Лимског одреда

239

Кад је у октобру дошло до нове аустријске офанзиве на Србију, српске јединице су се повукле на десну обалу Дрине и пружале жесток отпор. После аустријског пораза у Колубарској бици, опет су јединице Црногорске војске и Лимског одреда у офанзиви, протерујући и последњег војника освајача на леву обалу реке.

Од краја 1914. године до октобра 1915. године на фронту на Дрини било је оперативно затишје, уз повремене борбе и убацивање група у поза-дину. У кратком предаху војних операција у нововарошком крају видане су ране, а народ и војска спремали се за нову одбрану од душмана.

(Наставиће се)

240

ДЕСЕТ ДАНА ЈАВОРСКОГ ШТИТА (3)• Два пута сердар Јанко Вукотић, командант црногорских трупа, лично преузима команду на Јавору, док се главнина Српске војске хвата Албаније, са преко 200. 000 ратника и нејачи

У зору 6. октобра 1915. године отпочео је трећи напад на Србију у Вели-ком рату, а главни удар немачко-аустроугарских снага усмерен је на Београд. Пошто су и Бугари, по обичају без објаве рата и под заштитом

мрака, ноћу између 13. и 14. октобра прешли у напад дуж целе границе, а обећана савезничка помоћ није стизала из Солуна, Српска војска се почела повлачити уз свакодневне борбе. Бугари су брзо пресекли одступницу према Солуну, па су војсци, проређенoj пегавцем и губицима на бојиштима, преосте две могућности: да на Косову пружи одлучујући отпор и изгине или да се преко кршевите Албаније и Црне Горе повлачи до мора.

Српска и Црногорска војска заједничким оперативним планом бране границу на Лиму и Дрини, као и претходне године. По ратном плану, посто-јала је граница између две восјке, а ишла је линијом Вишеград – Чајетина – Ивањица.

Аустријска 62. дивизија прелази Дрину код Вишеграда 22. октобра, а српске јединице, које су, иначе биле принуђене на повлачење на свим фрон-товима због општег неповољног односа снага, одступају и на правцима Ви-шеград – Ужице и Вишеград – Прибој.

ЦРНОГОРЦИ БРАНЕ ЗЛАТИБОР И ЈАВОР

Са почетком непријатељске офанзиве расформиран је Лимски одред, па 4. кадровски пук и 4. пук трећег позива улазе у тек формирани Ужички одред, а 5. кадровски пук у састав Дринске дивизије. Ради заштите левог крила 1. српске армије Ужички одред пребачен је у рејон Пожеге и Овчарско-кабларске клисуре. Тиме су, наводе историчари, ослабљене снаге на запшти-ти праваца према Ужицу и Пријепољу.

„Новом ситуацијом правац Прибој – Нова Варош – Нови Пазар добио је највећу важност. Ако Санџачка војска тај правац осигура и не дозволи не-пријатељу дејство њиме у позадину Српске војске, онда се она одужила Срп-ству. Иначе, Српска војска биће доведена у критичну ситуацију“ ‒ наводи се у одлуци црногорске Врховне команде, која 29. октобра 1915. године издаје наређење сердару Јанку Вукотићу, команданту Санџачке војске. Вукотић се, после тешких борби у сливу Лима, Дрине и Таре са штабом повлачи из Чајни-

241

ча, преко Пљеваља до Пријепо-ља, уз отежане или никакве везе са српским јединицама које су се повукле према Чачку.

Већ 2. новембра појавила се опасност од продора јаке не-пријатељске групе преко Злати-бора. Положаји код Чајетине, а посебно северно од Кокиног Брода и правци од Ивањице пре-ма Јавору од 6. до 16. новембра били су поприште оштрих борби између Аустријанаца и Црногора-ца.

Сердар Вукотић 6. новем-бра на своју руку шаље једну чету Ловћенске бригаде у правцу Сје-нице и Јавора, а сутрадан из При-

Прешли гудуре Албаније – српски војници у Драчу, у децембру 1915.

Белег ратницима крај јаворских путева

242

јепоља усиљени маршем полази цела бригада. Сердар је ту јединицу преи-меновао у Јаворски одред.

МОЈКОВАЧКА БИТКА

У студији о епском подвигу Санџачке војске под командом дивизијара, сердара Јанка Вукотића, универзитетски професор Александар Драшковић је 1996. године записао да збивања која су у историји Првог светског рата позната као Мојковачка битка (на Бадњи дан 1916. године), представљају заправо низ окршаја повезаних у једну четворомесечну операцију на фронту од Дрине до Чакора, у којима је изборено време за повлачење и спас српске војске.

Др Драшковић подсећа да је сачуван један телеграм војводе Радомира Путника, начелника Српске Врховне команде: „Са Јавора ни корак назад“. Сердар Јанко Вукотић десет дана брани Јавор, од команде тражи последњу своју резерву – Колашинску бригаду, са којом 9. новембра креће на Јавор и два пута на положајима лично преузима команду.

На јаворским косама и Карађорђевом шанцу, који је у једном дану три пута отиман и поново на ножеве преотиман, вођене су огорчене борбе, а хроничари бележе да је „ жестина сукоба достигла такав интезитет да је хук битке на јаворским положајима кључао као вулканско гротло“.

ЛУКАВСТВО И ХРАБРОСТ

У селима Старог Влаха још се препричавају два подвига Црного-раца, о којима пише и др Александар Драшковић. Бранећи правац пре-ма Новој Вароши, батаљон капетана Војина Лазовића из Кучко-брато-ножићке бригаде, у захвату Трештене стене у Љубишу, намамио је у клопку непријатељски батаљон. Уз максимално маскирање, сачекао их је и плотуном са три стране покосио, заробивши три официра и око 200 војника.

Пошто су се јаке непријатељске снаге у смирај 12. новембра пеле уз падине планине Мучањ, сердар Јанко Вукотић заповеда команданту Ровачког батаљона Колашинске бригаде, капетану Милинку Влаховићу, да трком хита на Мучањ. Чете нису могле прићи неопажено, али је њи-хова дрска смелост, да се још из покрета устреме на јуриш, с таквом храброшћу и енергијом, изазвала не мало изненађење код непријатеља, па је заузет Мучањ, заробњено 57 војника, а остали натерани у бекство низ стене.

243

- Јаворски одред Санџачке војске, иако није поразио непријатеља, из-војевао је потпуну побједу у току десетодневне јаворске операције, где је у ствари и добијена Мојковачка битка! Јер да је непријатељ несметано проду-жио тим путем према Новом Пазару и Рожају, излазак Српске војске из Мето-хије према Црној Гори био би апсолутно онемогућен. То није никакво претје-ривање, а још мање патетика. То је неспорна истина у коју се свако може врло једноставно увјерити. Потребно је само основно знање земљописа старе земље Рашке и превоја кроз које су водила само два пјешачка излаза из ко-совометохијске равнице – закључује др Драшковић.

(Наставиће се)

244

ЗАБРАЊЕНО ЋИРИЛИЧНО ПИСМО (4) • У новембру 1915. године почиње трогодишња окупација ‒ на швапским бајонетима стижу намети и латиница, испред терора и интернирања у логоре појединци се склањају у шуме и комите

Браниоци правца Ивањица – Сјеница, на Јавору, били су принуђени на повлачење. Снаге непријатеља су биле бројнијe, а да се и не говори о предностима у артиљерији, митраљезима, муницији, опреми... Јаворски

одред се повлачи према Новом Пазару, па одатле извлачи према Рожају, ка матици своје војске.

Кучко-братонижићка бригада, која је задржавала надирање Аустрија-наца од Ужица, добила је 14. новембра задатак да остави један свој батаљон код Кокиног Брода за осигурање Нове Вароши, док не прођу трупе Косов-ског одреда ка Сјеници, а остатак да одмах упути на положај код Сјенице – сазнаје се из операцијских дневника Црногорске војске. Црногорци су води-ли борбе са 205. ландштуром бригадом до 20. новембра, када су се са висова Јасенова и Кокиног Брода повукли, па су аустријске јединице ушле у Нову Варош.

У тој суморној јесени и суровој зими, тешка судбина је задесила Српску војску, која је морала да, после витешке борбе у одбрани земље, прође кроз неизмерне патње, најмучнија страдања и, по поднетим жртвама, најтежи пе-риод седмогогодишњег ратовања. Јунаци са Дрине, Мачковог Камена, Вра-

Обавезна латиница – матичне књиге у Штиткову, 1917. године

245

чег Брда, гладни, голи и боси, измешани са масом изнемоглих избеглица, одступали су кроз албанску голготу. Уз неуредно снабдевање храном, уморне колоне је засипао снег, хладноћа и болести су узимале данак, а Арнаути све чешће нападали.

Они који су расли са причама Солунаца, још се сећају њихових речи: „Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке... “

ТЕРОР ОКУПАТОРА

У завичају ништа нису мање патње од оних које подносе ратници – јад и чемер, отимачине, хапшења и убиства,терор власти, ограничење кретања, нарези, болести и глад, опустела и угашена огњишта током трогодишње оку-пације.

За спорвођење аустријске политике у Београду је формиран Војни гене-рални гуверман (ВГГ) са војним јединицима, жандармеријом и установама. Територија је била подељена на окружне војне команде, па су под ОВК у При-јепољу потпадале среске војне команде Пријепоља, Прибоја и Нове Вароши.

Нововарошки срез подељен је на Градско поглаварство Нова Варош и сеоске општине Бистрица, Буковик, Вранеша, Радијевићи, Рутоши и Штитково у којима су постављени председници и деловође из редова мештана, наравно лојални окупатору и спремни да изврђшавају све задатке. При среској војној команди постојала је јединица жандармерије, а у општини наоружани пандури.

Швабе и њихове слуге су, како је народ говорио, све контрослисале, од увођења евиденције и праћења промена у породици, па до пописа земљи-шних поседа и стоке. Одузети су сви вишкови хране, уведени месечни нарези у житу и стоци, заведен редован кулук за поправку и одржавање саобраћај-ница. Под надзором је било шишање оваца, вршидба жита, печење ракије, рад воденица... .

АВЕТ ГЛАДИ И ГРОЗНИЦЕ

Да несрећа буде већа – наишле су две неродне године: 1916, а посебно 1917. година кад се несрећа надвила над старовлашку сироти-њу, па је глад харала поготову у пролеће, односећи десетине деце и ста-ријих особа.

Крајем 1918. године владала је, несумљиво, најтежа епидемија грипа у истрорији ‒ пише Милисав Р. Ђенић у књизи „Златибор 1912-1918”(Ужице 1985). Епидемија је преко Златибора прешла као нека ватрена стихија. За собом је оставила око хиљаду свежих хумки, стотине угашених домова, хиљаде сирочади и унесрећених родитеља. У летопису негбинске цркве забележено је да је током рата због разних болести опу-стело 40 домова, многи од њих гасили су се баш у новембру 1918. године

246

У ШКОЛАМА – КАСАРНЕ

У дужем периоду окупације школа у Новој Вароши служила је као ка-сарна аустријске војске, док су школе у Бистрици, Радоињи, Радијевићима, Штиткову и Белој Реци биле претворене у жандармеријске станице. Могле су се, тобоже, отварати школе где је имало 160 ђака, а управници и учитељи морали су бити официри и подофиицири, са знањем хрватског језика. Ћири-лица је забрањена и латиница уведена као једино и обавезно писмо и у школама и у службеној употреби, а уџбеници су набављани из Загреба и Сарајева. Била је забрањена и употреба јулијанског календара.

Живот је загорчавала и добро организовамна мрежа доушника, од које се, како је народ говорио, ништа није могло сакрити. Окупациони систем је, уз лукавство, окрутност и обест био до детаља разрађен, па је, уз све прити-ске и намете, који су погођали посебно бројне сиромашне сеоске породице и инокосна домаћинства, народу најтеже падало интернирање радног и спо-собног становништва, често масовно и брутално.

Аустријанци су тако обезбеђивали радну снагу, а смањивали реалну опасност од непослушности и могућих побуна. Према једном податку, од јула до септембра 1917. године, у логор Ашах и друге је из нововарошког среза одведено 117 људи, међу којиам су били и прота Јован Караматијевић са 70 година и омладинац Милош Дучић са 16 година, док је их трећина имала између 18 и 25 година.

Испред интернирања и терора људи су се склањали и бежали у шуме. Постојање наоружаних људи – одметника и комита, служило је аустријским властима да за предузимање потера и хапшења. Са породицама одметника, чији се број са трајањем окупације повећавао, поступали су сурово – хапсили их, глобили и интернирали, а неке и убијали.

(Наставиће се)

Сиротиња на казану – 1916. године

у Чајетини

247

РАШКУ ЗЕМЉУ НУДИЛИ БОСНИ (5)• У Сјеници 14. августа 1917. године 12 председника срезова потписало Резолуцију о отцепљењу Санџака од Србије и Црне Горе и прикључењу БиХ

Аустријанци су и на окупираној територији Србије наставили са својом дугогодишњом праксом националног и верског супростављања, које су спроводили између народа у Монархији. Рачунали су на непревазиђе-

ну верску и другу подељеност међу православним и муслиманским станов-ништвом.

- Незадовољство, па и непријатељски однос једног броја представника ранијег режима – ага, бегова и чиновника према српском народу, настојали су да искористе и чвршће придобију за политику. Обећавали су им привиле-гован положај и повратак изгубљних права која су имали до 1912. године. Било је доста покушаја да се то и оствари, па је међу српско становништво ушао страх од поновног враћања односа из времена Турака ‒ истиче Дико Пејатовић, описујући прилике у нововарошком крају.

Неколико муслиманских првака у Новој Вароши, из развлашћеног сло-ја ага и бегова, сада је добило прилику за освету ‒ бахато се понашало према својим суграђанима Србима, посебно онима који су се раније истицали у борби за ослобођење од турског јарма, па су многи на њихов миг одвођени

КОРИДОР И ТАМПОН ЗОНА

Истичући да су Османлије честим администартивно-територијал-ним поделама Рашку област укључивале у више санџака: Босански, Ска-дарски, Херцеговачки, Пећки, Призренски, Салих Селимовић подсећа у другој књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ (Ужице, 2014. ), да је крајем 18. века основан Новопазарски санџак, а укинут 1877. године и додаје:

- Турски назив за војно и администартивно-управну јединицу у рангу округа не постоји више нигде, али се номинално још једино упо-требљава за овај простор како би се злоупотребљавао и користио за разноразне политичко-дипломатске манипулације. То је рецидив нека-дашњих империјалних планова Хабзбуршке монархије уз подршку неких западних земаља, заправо њен коридор за напредовање према Солуну и „тампон зона“ између Србије и Црне Горе.

248

у логоре. У великој групи доушника, шпијуна или оних који су се додворавали туђинској власти био је и Србин трговац, који је аустријском генералу фон Рајнелу, када је се јединицама окупирао Нову Варош, поклонио вагон зоби!?

СЈЕНИЧКА РЕЗОЛУЦИЈА

У политику стварања што дубљег јаза међу српским и муслиманским становништвом, али и комадања територија Србије и Црне Горе, уклапа се и Сјеничка резолуција. Од 13. до 15. августа 1917. године окупатор је у Сјени-ци организовао скуп 25 представника и градоначелника срезова са простора некадашњег Новопазарског санџака и двојице официра аустроугарске восјке из окружне и среске команде. Донешена je позната Сјеничка резолуција у којој се, између осталог, тражило од Аустро-Угарске преко Генералних гувер-немана у Београду и на Цетињу и Земаљске владе у Сарајеву, да се бивши Новопазарски санџак припоји Босни и Херцеговини и тако уђе у састав Аустро-Угарске монархије.

- Прикључење Босни и Херцеговини наша је непоколобљива жеља, ис-товремено једино разумно решење које треба спровести до краја. У случају да нашим захтевима на које ми имамо право, а нама можда из неких непо-знатих разлога не може бити удовољено, ми тражимо самоуправљање Сан-џаком ‒ писали су учесници скупа „са израженим дубоким поштовањем које ми одважној војсци Аустро-Угарске монархије дајемо“.

- Састанком је председавао Мехмед Изет-паша Бајровић, тадашњи градоначелник Пљеваља и некадашњи главни лиферант аустроугарским вој-ним гарнизонима у западном делу Рашке области (Пљевља, Прибој и Прије-поље) до анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Резолуцију је потписа-ло 12 градоначелника срезова који су некада били у саставу Новопазарског

Нововарошани 1916. године у

логору у Аустрији

249

санџака. Испред Нововарошког среза ре-золуцију је потписао Сулејман еф. Шећера-гић – пише Салих Селимовић, историчар из Сјенице, у раду „Политика Аустро-Угар-ске према Рашкој области после Берлин-ског конгреса 1878. “ у „Гласнику“ Завичај-ног музеја (Пљевља, 2005).

Историчар Ејуп Мушовић је о томе у делу „Нови Пазар и околина“ (Београд, 1969. ) истакао:

„Било је то поновно оживљавање идеје Хабзбурга из друге половине 19. века о Санџаку како би га се домогли да би преко њега могли да продиру према исто-ку, и онемогућили уједињење Србије и Црне. “

БЕЖЕ СЛУГЕ И ЗЛОЧИНЦИ

Тада Аустро-Угарска није могла удо-вољити захтеву Сјеничке резолуције, јер је имала других важнијих питања због наста-ле ратне ситуације. После завршетка Првог светског рата учесницима у доно-шењу и потписницима резолуције суђено је у Новом Пазару 1919. године. Многи су осуђени на одређене временске казне, али је Александар Кара-ђорђевић, после крунисања за краља Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, помиловао осуђене 1921. године.

После пробоја Солунског фронта, 14. септембра 1918. године, било је јасно да се Аустро-Уграској монархији ближи крај. Свим среским командама Швабе су наредиле да затворе школе и и припреме просторије за смештај трупа или болнице.

Народ је ишчекивао ослобођење са великим одушевљењем, а комите и сви који су се скривали од жандарма и доушника нападали су непријатељ-ске јединице. На другој страни, сви они, из редова Срба или муслимана, који су радосно дочекали Аустријанце 1915. године или били у окупаторским слу-жбама и ревносни чувари режима ‒ нису смели да сачекају ослободиоце. Пошли су са дојучерашњим господарима, са намером да беже у Босну. Пошто у Прибоју дознадоше, пишу хроничари, „како и у Босни Шваби опстанка нема, они се скаменише“, па су се многи вратили кућама.

(Наставиће се)

Kраљ Александар Карађорђевић

250

СОЛУНЦИ КРЕЋУ ИЗ РОВОВА (6)• После трогодишње „рововске војне“ и чежње за кућом, прекаљени ратници доносе слободу, а у родном крају их чекају сиротиња, болести и – немар државе!

Назирао се и крај трогодишње „ рововске војне“. Тако су војници назива-ли боравак српских трупа на Солунском фронту, уз борбе али и велике губитке на фронту и војничка гробља иза саме линије ровова, као и

релативно затишје (од јануара 1917. до септембра 1918. ), те стални опрез од непријатељских ровова удаљених од неколико десетина до неку стотину ме-тара, узнемиравајуће дејство артиљерије, маларију, душевне немире и че-жњу за кућом, па вести о крвавом угушењу Топличког устанка и о зверствима окупатора у родном крају...

Друга српска армија, која је по распореду савезничких трупа за пробој Солунског фронта била на левом крилу и кретала се према Косову, у октобру 1918. године, после три године свог изгнанства и поробљене домовине, до-нела је слободу Старом Влаху.

Та 1918. била је, срећом, родна година. Проређено, осиромашено и напаћено становништво имао je пуне руке посла: да збрине сирочад, да ко-лико-толико помогне сиротињи, спречи болести и епидемије, да вида ране

Парастос погинулим ратницима на Кајмакчалану, 1916. године

251

Солунаца и заробљеника, да се понеко нада да ће им однекуд на родно ог-њиште стићи најмилији...

НЕПОТПУНИ ПОДАЦИ

Прекаљени ратници – бомбаши, митраљесци, артиљерци, извиђачи -‒ некадашњи чобани, земљорадници, кириџије, рабаџије, воденичари, ка-меноресци, дрводељци ‒ враћали су се кућама... Са ранама и на телу и у души, доносећи вести о судбини ратних другова који остадоше у хладним гудурама Албаније, потонуше у плавим дубинама мора од Скадра до Крфа, умреше на ужареном тлу Африке лечећи ране или у заробљеничким логори-ма широм Европе. Казивали су и о јуначким подвизима на ратиштима од Лима до Солунског фронта где су се отварала врата покорене отаџбине.

У књизи групе аутора „Нововарошки крај кроз историју (Београд, 1991. ) објављен је списак учесника балканских и Првог светског рата. Истичући да број од 596 погинулих, умрлих и преживелих „није, свакако, потпун и кона-чан“, истраживач Дико Пејатовић, наглашава:

- Из прикупљених података зна се да је из нововарошког среза логор-ски живот преживело 197, а да је солунских бораца – носилаца Албанске споменице, било 149. У цркви Св. Тројице у Новој Вароши налази се читуља са 342 пописана имена, без презимена за погинуле и умрле ратнике Првог светског рата из свих општина новарошког среза којим је, сваке године на Видовдан вршен помен. На основу више извора познати су подаци за 478 погинулих и умрлих ратника, а нису утврђена имена 118 погинулих ратника уписаних у читуљи нововарошке цркве.

ВРШИО САМ СВОЈУ ДУЖНОСТ!

Вукосав ‒ Вук Радишић из Дебеље, пензионисани мајор са шест тешких рана, носилац Карађорђеве звезде и више ордења за војничке врлине, нашао се на раскршћу животних путева. Платио је, како пише Пејатовић, цех реорганизације Српске војске, кад је у исту, настанком државе Срба, Хрвата и Словенаца, примљено преко 3. 000 официра, од који се већина, до јуче, борила у јединицама црножуте монархије. Остао је без војске, без униформе, официрске сабље... Увређен условима жи-вота, испровоциран, није хтео да одговара на питања „о портрету рат-ника“, док је о заслугама за отаџбину, са горчином, отворио душу и у упитнику записао:

– То треба други да рекну, а не ја. Нико не признаје ништа, а ја ништа и не тражим – вршио сам своју дужност!

252

У општинама ранијег златиборског среза, које су сада у саставу општине Нова Варош, у Првом светском рату погинуо је или умро 541 ратник и цивил: у Белој Реци 132, Драглици 119, Јасенову 165 и у Негби-ни 125. Према неким изворима ово су оп-штине са највећим бројем погинулих и умр-лих за време Великог рата у Србији.

Драгоцене сведочанства о догађаји-ма и ратницима са падина Муртенице у књизи „Златибор 1912-1918“ (Ужице 1985), сабрао је професор историје Ми-лисав Р. Ђенић из Чајетине. Отимајући од заборава, сакупљао је име по име из пожутелих страница летописа и црквених књига, из архивских списа, са спомен-чесама, крајпуташа и надгробних знамења, бележио сведочења још живих Солунаца и приче из памћење потомака.

У НАДНИЦИ И ПРОШЊИ

За ратнике из села на левој обали Увца и из Нове Вароши далеко су оскуднији подаци. Изостао је обимнији истраживачки рад и само неколико хроника села ‒ „Трудово“ Јордана М. Топаловић, (Београд, 2000. ),„Штитко-во“ Милосава Обућине (Г. Милановац, 2006. ) и „Драглица испод Муртени-це“ Љубомира Шуљагић, (Београд, 2012. ) доносе спискове ратника и по неки фрагмент, док опширније прилоге, са низом докумената, има „Радоиња“ др Војислава Суботић (Нова Варош, 1997. ) и „Бистрица кроз векове“, Дика Пе-јатовић (Нова Варош, 2004. ).

Јунацима и ослободицима, којима су куршуми у телу били „нишан“ за временске прилике, држава је ‒ окренула леђа, шаљући многе у прошњу и надницу.

- Моја генерација памти, сећа се, пазарних дана у чаршији и инвалида, не једнога, без делова тела, како утихлим гласом, са испруженом руком благо-сиљају пролазника ако им нешто ситниша убаце у изврнуту шајкачу. И старица у селу, удовица у црнини као гавранови, које се комшиницама жале да им одав-но не стиже она чемерна валида. У кући нема соли ни међу прстима ‒ писао је у 25. броју „Савиндана“ Дико Пејатовић (Пријепоље, 2015. ), додајући:

- Бистричани, носиоци Карађорђеве звезде, Арсеније Бучевац и Ми-хаило Пејатовић, дане су проводили: први надничећи на џади да заради неки динар, а други у кириџилуку, од Прибоја до Сјенице, преносећи тргов-цима (неки од њих су били велики ратни шпекуланти и профитери) товаре шећера, гаса, соли, плавог камена. Срамота их било да икоме причају о своме ратовању...

(Наставиће се)

Јунаци ‒ Вукосав Радишић и Арсеније Бучевац

253

ВИТЕЗОВИ КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВЕЗДЕ (7)• Највеће ратно одликовање, Карађорђева звезда са мачевима, засијало је на грудима 16 Нововарошана ‒ бомбаша, митраљезаца, извиђача...

Испуњавајући свету дужност према народу и отаџбини, рат-ници са Муртенице, Златара и

Јавора били су у многим љутим бит-кама. Испољавали су издржљивост, храброст и јунаштво у јединицама Српске војске, где су подвизи војни-ка и старешина били свакодневни и где није било лако стећи славу.

Највеће ратно одликовање – Карађорђева звезда са мачевима – засијало је на грудима 16 Новова-рошана. Орден, установљен 1904. године, на 100-годишњицу Првог српског устанка под Карађорђем, до-дељиван је најхрабријим, почев од Првог балканског рата.

Само четворица носилаца Ка-рађорђеве звезде су се помињала у неким изворима све до појаве Био-графског лексикона Златиборског округа (Београд, 2006. ), када се наводе подаци за 12 ратника, а у књизи Радивоја Папића „Ужичка војска и четврти пук 1914. “ (Народни музеј Ужице, 2014. ) их је 16 (по месту рођења у нововарошком крају). У Папићевој књизи прeузет је списак из неопбајвељног рукописа др Рада Познановића „Јунаци Карађорђеве звезде у ужичком крају“, где су биографски подаци 329 носи-лаца овог одликовања у 11 општина.

РАНЕ СА ЦРНИХ ЧУКА

На жалост, ни последњи помен славних ратника не доноси слике и по-датке о годинама рођења и смрти Јована Т. Томашевић из Мишевића, сем да је био учесник српско-турских ратова 1876-1878. године, затим у оба бал-канска и Првом светском рату, као ни за Драгомира И. Мандић из Негбине,

Генерал Крста Смиљанић, командант Дринске дивизије

254

а нема ни фотографије Благоја Рољевића из Божетића, ни године смрти Ар-сенија Бучевца из Бистрице.

Највећи број ових витезова слободе били су земљорадници, неколи-цина их је стекла чинове (под)наредника, Вукосав Ђ. Радишић био је мајор, а генерал Петар Бојовић, петоструки носилац Карађорђеве звезде, заслужио је чин војводе, командујући Првом армијом у пробоју Солунског фронта.

- Јуначе, стекао си је својом крвљу и ранама – рекао је официр качећи Карађор-ђеву звзду са мачевима на груди Радише Гојгића, из Негбине, каплара 1. чете 3. бата-љона 4. пешадијског пука, у дворишту бол-нице у Бизерти.

У логор далеке Африке Радиша је сти-гао из Солуна, после четири тешке ране од куршума на Црним чукама подно Кајмакча-лана у септембру 1916. Другови су га, под окриљем мрака, изнели са разбојишта. А претходне ноћи је кршни делија испод Мур-тенице први кретао у љуту и крваву борбу командујући: „Отшарафи бомбе!... Сад, пали!“ И док су око његове главе, као рој пчела, као облак љутих осица, зујали куршу-ми, извлачио је рањенике, храбрио другове и опет видео и осматрао сваки покрет не-пријатеља, да би положај био заузет на нож.

ПОНОС СРПСКОГ НАРОДА

Према рукопису књиге „Јунаци Карађорђеве звезде у ужичком крају“, нововарошки јунаци су из десет села и један из града:

Бела Река: Думоњић Мијаило (1894-1975) и Поповић В. Бранко (1885-1984), Бистрица: Бучевац Арсеније (1885-1954), Божетићи: Роље-вић Р. Благоје (1884 -1943), Буковик: Поповић Војислав (1890-1951), Бу-рађа: Богићевић Б. Момир 1895-1942) и Мандић Л. Драгомир-----, Де-беља: Радишић Ђ. Вукосав, (1884-1945), Драглица: Кутлешић Б. Раден-ко (1884-1933) и Љубојевић И. Богдан (1889-1929, Дрмановићи: Пуца-ревић Вукоман (1891-1944), Јасеново: Миросавић М. Милан (1891-1959), Мишевићи: Бојовић П. Петар(1858-1945 и Томашевић Т. Јо-ван-------, Негбина: Гојгић Радиша (1884-1968) и Нова Варош: Аночић М. Ђорђе (1886-1941).

Карађорђева звезда ‒ највеће ратно одликовање

255

ТРУБОМ ЗАРАДИО ОРДЕН

Како је Милан Миросавић, земљорадник из Јасенова, трубом спасио јединицу од тешког пораза и зарадио златно војничко одличје, о чему се још прича у старовлашким селима, траг је оставио Милисав Р. Ђенић:

- Кроз хладну јесењу ноћ Бугари су, са исуканим бајонетима и откаче-ним бомбама, у масама јуришали на положаје Ужичана. Настаде крвави окр-шај прса у прса. На обе страна ужасна ломљава. Прскају кундаци, звече шле-мови, ломе се крвави бајонети, а јауци су све болнији и јачи... Кад су се у овој кланици наши редови почели повијати и кад је свима било јасно да је пораз неизбежан, из трубе Милана Миросавића, заклоњеног од непријатељских погледа, почеше се крвавим разбојиштем разлегати звуци бугарске одступ-нице...

Након ноћи у којој су се Ужичани прибрали, сре-дили редове и кренули за непријатељем, на тражење команданта да му објасни откуд зна да свира бугарску одступницу, Миросавић је одговорио:

- Господине, мајоре, чуо сам је стотину пута на Солунском фронтуи, па да сам луд – досад би је нау-чио!

Смркнуто лице свог земљака, генерала Крсте Смиљанића, команданта Динске дивизије, озарио је Бранко Поповић, из Беле Реке, командир јури-шног одељења 4. пешадијског пука. Генерал је поподне са осматрачнице до-гледом разглeдао простор на ком су били бугарски ровови, немачки топови и хаубице, али није могао да дозна позиције.

Неустрашиви комита, чије су бомбе рушиле турске карауле код Ристов-ца косиле швапске стрељачке стројеве у Колубарској бици и уништавале ми-траљеска гнезда на Кајмакчалану и Сивој Стени, са својим добровољцима, кад се ноћ беше увелико спустила, зашао је непријатељу иза леђа. На небу су засјале три ракете и означиле бугарска упоришта, убрзо се огласила српска артиљерија, па кренула пешадија, а Бранково одељење, притајено у бугар-ској позадини, бомбама је дочекало непријатеља у одступању. И није изгуби-ло ни једног војника...

(Наставиће се)

Овенчани славом ‒ Радиша Гојгић и Милан Миросавић

256

ДУГ ЈУНАЦИМА ОТАЏБИНЕ (8)• Најмање што може да уради крај је да ратницима и жртвама подигне споменик и обогаћивањем оскудне историјске грађе – припреми изложбу о славном путу

Међу записима чајетинског професора Милисава Р. Ђенића, сачува-ним за поколења, је и подсећање на носиоца две Карађорђеве зве-зде Раденка Кутлешића, из Драглице, за кога каже да је поседовао

све особине које су красиле горштаке: бистрина, разборитост, смиреност, способност за брзо процењивање ситуације и реаговање на прави начин. Са одељењем је бугарској батерији, која се на око километар кретала, а све око-ло је био брисани простор, припремио заседу, па плотуном нанео тешке гу-битке Бугарима, који су, бежећи, оставили батерију...

Славом је овенчан и награђен Карађорђевом звездом митраљезац Ми-хаило Думоњић, из Беле Реке, као и Арсеније Бучевац, из Бистрице, који је веома вешто успевао да у своју команду доведе „жив језик“ из непријатељ-ских редова. Хроничари бележе да се у јуришима и бомбашким нападима

ИСПРАВЉАЊЕ НЕПРАВДИ

У овом фељтону први пут се објављује слика Благоја Рољевића, који је учесник ратова 1912-1918 у редовима 4. пука. Још поодавно је Томилсав Влаховић у књизи „Витезови Карађорђеве звезде“ записао да је „наредник Благоје Рољевић за ратне заслуге стекао сребрну војнич-ку Карађорђеву звезду“. А његове слике нема у „Биографском лексикону Златиборског округа“, ни у тексту о добитницима највећег ратног одли-ковања, припремљеног за штампу у Ужицу.

Аутор ових редова је, уз помоћ чланова фамилије Рољевић из Обреновца, као и из Сјенице, где је била одсељена породица, дошао до Благојевог унука Мирка (Љубише) Рољевића, из Балуге код Чачка, чија породица чува драгу успомену.

Фељтон је исправио још једну неправду: с обзиром да у помену-тим публикацијама нема године смрти носиоца Карађорђеве звезде Арсенија Бучевца, као да су његови потомци „про бела света“. У Бистри-ци је још у животу Тихомир (72), шесто дете Солунца, па од њега и сина му Александра сазнајем да је из овога живота ратник отишао 26. јануа-ра 1954. године

257

необичном храброшћу истицао Момир Богићевић, из Бурађе, а да је Вуко-ман Пуцаревић, из Дрмановића, много пута показао неустрашиво срце и слободарски дух Старовлашана.

ПОДВИЗИ ДОБРОВОЉАЦА

Од 16 носилаца Карађорђеве звезде из нововарошког краја, окићених и споменицама и Обилићевом медањом за храброст и другим признањима ‒ 12 их је дочекало Други светски рат. Тројица јунака су преживели и по не-колико тешких рана, успели да одоле бугарским бајонетима, да се спасу швапских бомби и живи врате у родни крај, али су трагично, као цивили, за-вршили живот у Другом светском рату. И да иронија буде већа ‒ страдали су од куршума својих сународника и комшија: Момира Богићевића и Ђорђа Аночића убили су четници, а Благоја Рољевића муслиманска милиција.

Међу ратницима које је прекрио вео заборава је име капетана Аврама Варкашевића. Једино се зна да је родом био из Горњег Трудова и да је по-гинуо 1918. године на Кајмакчалану. Мало је познато да је Нововарошанин Коста Борисављевић напустио службу у Белој кући, а био је телехранитељ и лични секретар председника САД Хувера и са групом добровољаца дошао на Солунски фронт. Пред Добровољачком дивизијом носио је ратну заставу.

Млада учитељица Љубица Чакаревић, кћерка учитеља Јеврема Чака-ревића, родом из Штиткова, у августу 1918. са четворицом другова стигла је из Ужица на Солунског фронта, где су јој се налазили отац и браћа. У правом подвигу, провлачећи се преко окупиране територије и кроз бугарске положа-

Носиоци Карађорђебе звезде ‒ Раденко Кутлешић, Момир Богићевић и Благоје Рољевић

258

је, вођа им је био наредник Драгутин Јовановић, звани Луне, који је раније служио у Добровољачком одреду и у 4. пуку, а у новембру 1917. године упу-ћен по задатку у Србију, како наводи Миливоје Антонијевић у књизи „Ужи-чани у Првом светском рату“ (Титово Ужице, 1986. ).

САКУПЉАЊЕ ГРАЂЕ

Српска војска је својом борбом задивила свет, учествовала у обарању два царства, сачувала државу и поробљеном народу донели слободу. Војни-ци су своју дужност у рату часно испунили.

Ево, протекао је цео век, држава и потомци нису се одужила јунацима отаџбинског рата, поготову кад је реч о новарошком крају, који је дао значајан допринос на бојном пољу и слави српског оружја: 2. 000 војника и око 1. 200 погинулих или умрлих у логорима и као жртве терора и окупације. То што сви страдали нису пописани ‒ за причу је о нашем менталитету.

Најмање што може да уради крај је да ратницима и жртвама подиг-не споменик и обогаћивањем оскудне историјске грађе о ратницима и догађајима – припреми изложбу. Кад су историчари и истраживачи пропу-стили прилику да својевремено запишу „живу реч“ ратника и прикупе доку-

Учитељица Љубица Чакаревић међу Солунцима на Кајмакчалану, 1918. године

259

мента и драгоцена сведочанства, још се може сабрати пуно тога што чувају списи јединица у којима су војевали, па ратни билтени, публикације, те неки музеји и установе... Више је него сиромашан део поставке о Великом рату у одељење ужичког Музеја у Новој Вароши. На страну покушаји појединаца да догађаји од пре једног века буду запостављени и да се жртве забораве, да све то прекрије мук и летаргија?!?

Како здравом разуму објаснити чињеницу да се пре пет-шест година, како се сазнаје, изгубио траг читуљи у цркви Св. Тројице у Новој Вароши са 342 имена погинула или умрла ратника?!?

Један хроничар записа: „Ратници се нису гурали у историју, напротив, историја је од њих узимала да обесмрти своје странице. “

КРАЈ

РЕЧЕНО И ЗАПИСАНО(Речи изговорене о књигама и људима којима завичај

није само на личној карти, већ на срцу и у души, као и на окупљањима поводом обележавања

100-годишњице одбране Србије у Великом рату)

263

ТАПИЈА И НЕУГАСИВО КАНДИЛО Драгиша Милосављевић, „Манастир Дубница и патријарх Гаврило Рашковић“, Mанастир Дубница, Нова Варош, 2011.

Часни оци наше цркве, уважени гости, драги суграђани и комшије, пошто-ваоци дубничке светиње и писане речи.Књиге су, говорили су мудри људи, најбоље тапије... Ево тапије градите-

ља и обновитеља. Ево тапије рашке и немањићке земље. Ево тапије за којом душа патријарха Гаврила вапи 352 године.

Ево тапије да Стари Влах није утрина... Пред нама је тапија којом се обнавља душа Старог Влаха, његово памћење и сведочење о животу, ствара-лачком заносу и прегнућу наших предака, о њиховој умности и мудрости.

Ово је земљопис и историја, завичајна читанка о неугасивом кандилу између Јавора и Увца, о живом огњишту вере.

Ово је и приручник за оне што цртају границе у колевци Србије, као и њиховим хајкачима, који би да нам отму историју, памћење и будућност. Истина, монографија је писана ћирилицом, па им се и то неће свидети.

Штампарство се у Србији и српским земљама зачело у окриљу српских манастира и црквених установа. Вишевековна традиција „печатања” и изда-вања црквених књига и књига о светињама, ево, наставља се: ње се латио један мали, до скора запустели манастир.

И гле, какве случајности или Божје промисли. Обнову манастира Дуб-ница смо (говорим у име Грађевинског одбора) започели са другом Драги-шом (како га, иначе ословљавам од познанства на развалинама Увца, Јање и Ораховице) и ево прву фазу обнове завршавамо са њим.

Драгиша је нас, групу ентузијаста, поштовалаца корена и српске тради-ције, још на прагу наше иницијативе, учио на која врата све да закуцамо, око кога да облетимо, где да измолимо дозволе и паре за први корак археолога. Соколио нас, посећивао...

И данас, кад је под Јавором испуњен завет предака и, упркос немашти-ни, уз помоћ бројних донатора, васкрсла Дубница, кад је у зидање Дубнице уложена нада да вера предака није у људима устукнула пред данашњицом, кад из камена говоре векови, кад су оживљавање светиње и књига ‒ круна те обнове, не могу а да не подсетим да је Дубница прича о нашем менталитету и односу према културно-историјском благу.

Ми се данас хвалимо обновом Дубнице и тако налазимо у тотално над-реалној ситуацији ‒ да се хвалимо нечим што би требало да се подразумева. Јер, обновљајући светињу, терали смо власт и државу да раде оно што је требало да раде њене институције и установе, као и они што расподељују

264

народне паре за њихов рад. И из-давање ове књиге то сведочи. Ово је, иначе, пета књига ове године штампана у нашој општини, која има више него оскудну издавачку делатност. Пет књига, а ни једна нема печат наше Библиотеке. Ка-дровски пртена, као и цела област културе у општини дуги низ годи-на, не може да буде на висини за-датка и времена, већ таљига, таво-ри, увелико заостајемо за комши-јама...

Мало смо у прошлости пи-сали и записивали, а најмање од тога сачували за потомке. И данас мало чинимо на пољу заштите ба-штине и бриге о старинама. Само да подсетим: на Оштрику је, кажу стручњаци, средњоврековни гра-д-утврђење на неколико хектара, а около трагови четири цивилизаци-

је. Видљиви су трагови у Рутошима, али земља још крије остатке дворова Војиновића, српске властеле.

Па ни крамп није закопан на месту где је столовала знаменита лоза кнезова Рашковића. У шибљу су рушевине манастира Ојковица, у Љепојеви-ћима је часна трпеза под ведрим небом, истраживаче чекају рударска окна на падинама Златара, низ локалитета у Бистрици, па Карађорђеви шанчеви...

Да подсетим, опет, на речи мудрих људи: Неговањем баштине показује се љубав према народу. Онај ко прекида своје памћење и своју везаност за претке, тај се искорењује.

На крају, да се вратим мом главном задатку вечерас – да изразим за-хвалност свима који су допринели да ова књига угледа светлост дана, да стиг-не пред суд читалаца и стручне јавности.

Хвала Драгиши, ђе чуо и не чуо, пре свега, на истраживачком труду, што је међу корице књиге, уз историју и судбину светиње, сложио изгубљене коц-ке животног мозаика изузетне личности српске историје 17. века.

Благодарећи средствима Гордана Шуњеварића, власника београдске фирме „Акорд-инжињеринг”, иначе рођеног у Бурађи, припремљен је руко-пис за овај издавачки подухват, а штампање књиге у тиражу од 1. 000 приме-

Књига о дубничкој светињи и ктитору

265

рака у ужичкој штампарији „Графичар” омогућила је Скупштина општине Нова Варош, уз велико разумевање председника општине Славише Пурића.

Посебну захвалност дугујемо архимандриту Макарију за његову рев-ност, будност и стрпљење за овај издавачки првенац.

Хвала и извођачима вечерашњег програма, ђацима осмољетке и Гим-назије, а посебо на несебичном ангажовању професорице Гордане Борани-јашевић.

Хвала Вам на посети. Дај, Боже, да се у добру чујемо и видимо, али и сретнемо у нашој Дубници. Тамо има још пуно посла, од подизања конака, стварања услова за дочек верника и предах намерника, те низ других актив-ности за живот манастира. Тe акције сад, уз монахе, треба да настави нови тим млађих и агилнијих људи, са новим идејама и еланом. Још једном хвала свима.

(Реч на промоцији у Библиотеци „Јован Томић“, Нова Варош, 23. новембра 2011. године)

266

ДЕСЕТЕРАЦ СЛАВИ ЈАВОРСКУ БРИГАДУЈеврем Чакаревић, „Бој на Сјеници и заузеће Пријепоља, Пљеваља, Нове Вароши и Прибоја 1912. године“, приређивач Добрило Аранитовић, Дом културе, Пријепоље, 2012. гoдине

Добро дошли на ово дружење са књигом, на сусрет са историјом и пре-цима. Под кровом овог здања, на ово вече, тачно пре сто година, осмог дана

од како је рика топова са Јавора најавила долазак Српске војске браћи у по-ходе ‒ у овим одајама су аге, бегови, кајмакам и заповедници турске посаде чупали перчине са врх главе, пљескали руком по кољену, чудећи се како им то „у елаћ оде царевина“.

Нису гледали у небеске прилике, нити тражили књиге инџијеле да виде „шта ће с њима бити на пошљетку“, јер им је већ јављено да су Турци у Сјеничко поље изнели беле заставе, после налета Јаворске бригаде и огорче-них борби.

Ове ноћи, пре једног века, у Старом Влаху само је нејач спавала и то зечки. Карауле и осматрачнице зидане да вјекују на граници где никад није била, на граници кроз исти народ ‒ већ су биле само гомила камења у којима ће се лећи акрепи и цветати зове. Турске посаде на Тикви и у околини Вароши стрепеле су кад ће из мрака планути пушка или севнути нож комита. Од колиба до воденица, од торова и кућера до кровињара и висова ишле су јавке слободе.

У Кокином Броду је потпуковник Миљко Поповић, командант 4. ужич-ког пука трећег позива, који је држао гранични појас од Мокре Горе до Јавора, окупљао три батаљона и једну позицијску батерију, кујући план да опколи Нову Варош.

И док је начелник Штаба Јаворске бригаде Душан Трифуновић видао ране задобијене у борбама претходног дана, командант Миливоје Анђелко-вић Кајафа, са положаја, негде између Јадовника и Златара, диктирао је де-пеше Врховној команди Српске војске и заповести својим пуковима и бате-ријама, који су хитали на обале Лима.

Стари прота Милан Ђурић, Ужичанин, који је и 1876. године развалио граничну врзину на Јавору, слао је писма и гласнике главешинама и посадама у старорашким чаршијама да се предају „без ране и мртве главе“. И подсећао их да „рају нико уставит' не може“, а да је Старом Влаху и Полимљу доста проливања крви, паљевине и згаришта.

267

Ето, кратко сам вас подсетио на судбоносне догађаје, кад се у Старом Влаху првих дана Првог балканског рата излазило из тамнице, раскивали лан-ци ропства и испуњавала заветна мисао многих поколења.

Боже мили, дивна ли састанка: кад се вечерас овако сабрасмо, да се сетимо славних предака и нашег земљакa, учитељa и песника Јеврема Чака-ревића, родом из Штиткова. И он је као и Карађорђев гуслар, весник и песник буне Филип Вишњић, сведок свитања слободе. За поколења и памћење оста-вио је песму о победоносном походу Српске војске.

Надам се и да сам дао одговор зашто се Одбор за обележавање 100-го-дишњице ослобођења од Турака определио да промоција ове књиге буде једна од приредби у низу манифестација у част и славу јунака и међаша наше

Трећепозивци у Првом балканском рату

историје. Ово је један од сусрета са историјом и прецима, наш мали допринос и одавање почасти ослободиоцима у тренутку кад је изостала воља државе да се велика српскa, ратна и национална победа – достојно прослави.

О садржају књиге говориће приређивач Добрило Аранитовић и ова млађарија, што уз помоћ својих васпитача на овај начин учи како се стварала и бранила отаџбина. Моја је намера да укажем на неколико чињеница веза-них за издавачки подухват, његов значај и поруке.

Са штампањем ове обимом мале, а драгоцене књиге, није ишло тако лако, како би се могло очекивати у години великог јубилеја. Није било пара

268

за сведочанство о ослобађању од отоманског јарма док се, на другим стра-нама ‒ капом и шаком намиче за НВО трице и кучине, писаније о одрживом и неодрживом развоју, те малограђанским правима и њиховим браниоцима.

Без допуштања приређивача, подсећам да је он у једном тренутку по-мишљао да о свом љебу и трошку штампа књигу или да са групом пријатеља, поштовалаца старина – изврне џепове. Ни овде, где би требало да се зави-чајно одељење дичи овим делом, ни у граду, на жалост, није било спремно-сти да ови стихови угледају светлост дана. Срећом, пријепољски Дом културе и његов директор Љубиша Савковић, прихватили су се издаваштва... Хвала им ђе чули и не чули, а посебно хвала Добрилу на прегнућу, као и на разуме-вању и стрпљењу што је дуго чекао да се нађе издавач.

Аранитовић и ову књигу, објављену пре једног века, отрже од заборава и подсећа нас, по ко зна који пут ‒ да исправљамо неправде учињене у ви-шедеценијском наопаком раскиду са прошлошћу, када смо из кратковидости, у скоројевићком маниру, са кратким аршином у времену, мало или нимало бринули о свему ономе што треба да буде стуб очувања идентитета народа, корена и традиције.

Приређујући књигу, Аранитовић осветљава дело јунака Јаворске бри-гаде, али и ликове многих разборитих и одважних, храбрих и одлучних Ста-ровлашана, који су се нашли у вртлогу догађаја на опасној ветрометини. Они нису напуштали родни крај у коме је, у то време, и сам голи живот био своје-врсно јунаштво, већ су организовали „гуњ и опанак” у комитске чете, чекајући помоћ Србије. Прихватајући изазове времена, понесени надом, спремни на подвиге – имали су непоколебљиву веру у „слом душмана и победу правде”.

Да ли би било ове епске песме да наши преци наредбе за јуриш нису завршавали командом: „Напред! За мном!“. Да ли би било овог десетерца, који нас је кроз векове одржао, да ли би имали историјску читанку, буквар родољубља и морални кодекс ратовања да је Јеврем Чакаревић био профе-сор разредне наставе, а не учитељ? И да ли би писао језиком народне пое-зије?

(Реч на промоцији у Библиотеци „Јован Томић“, Нова Варош, 26. октобра 2012. )

269

ЛЕТОПИС И ЗЕМЉОПИС ЗАВИЧАЈА Љубомир Шуљагић, „Драглица испод Муртенице“, КПЗ, Београд, 2012.

Драглица је једно од ретких старовлашких села које је добило хронику, захваљујући прегнућу и стваралачком заносу професора Љубомира Шуљагића. Наш земљак и комшија годинама је низао ђердан бисера:

записујући што му се урезало у памћење још од прича Солунаца, рударски копао по књигама староставним, архивама и рукописима, сакупљао и узгред бележио дамаре деценија и попут ретких поштовалаца села – оставио зави-чају у наслеђе.

Шуљагићу Драглица није само на личној карти, већ на срцу и у души. Зар би било ове књиге да Љубомиру срце није остало тамо испод Муртенице? Зар би међу ко-рице све ово сабрао да се стидео сељачког порекла, опанака, огњи-шта, предака, говора, завичаја, традиције, обичаја, песме?

У овим дугим ноћима и јесе-њим измаглицама поред Миле-шевке Љубомир будан сања како пуца зора са Златибора, како се бију ветрови око Бријача, или се он ломата са Тустог брда према Увцу и плете вршке крај вирова. Видим га да ко-рацима премерава Карађорђев шанац, граби горе до Хајдучке чесме да угаси жеђ у грудима, или студенца у Борјима, где су колибе, торови, стада и козбаше. Можда се запутио старим кириџијским путем, обрео на Пријеворцу или Боро-вој глави чекајући пошту или са стрицем Вучком ‒ „промишња за кућом“...

Нећу говорити о садржају књиге, већ ћу, поред ових неколико напомена о томе зашто је настала, указати по чему је препознатљива и које поруке носи.

Ово је тапија, летопис и огледало Драглице. Књиге су, говорили су му-дри људи, најбоље тапије. Летопис међу корицама чува памћење и сведоче-ња о животу предака, преноси их у аманет потомству. Јер, ако нам почупају корене, шта ће нас чувати од нових олуја?

Ова књига је завичајна читанка, земљопис и историја. Пратећи судбину завичаја кроз историјске ломове у два последња века, сведочећи низом до-

Куће брвнаре породичних задруга у Драглици, под Муртеницом

270

кумената и записа и отржући од заборава догађаје, значајне датуме и људе, Шуљагић осветљава прошлост родног села, али и упућује читаоце на изворе, на дела Ђенића, Игњића, Ристића, Живковића, Пећинара и других истражи-вача прошлости, из којих ће више сазнати о читавом крају.

„Драглица испод Муртенице“ је својеврсан споменик патријахалног, задружног сеоског живота. Овде су светлост дана угледали дивни записи о породичној задрузи или великој кући у којој је било много руку, а један ста-решина и један новчаник и ништа се није препуштало случају. Њени основни стубови били су – узајамна наклоност, љубав, поштовање, међусобно еко-номско помагање, а уз животно искуство да „многа зрна гомилу начине“, да „с поточића вода придолази“ и „ко рано вечера и рано се ожени, никад се не покаје“ стицала се имовина и богатство у породу.

Ова монографија је и опело селу. Да, баш тако, опело селу, без намере да оскрнавим тај верски обред. Аутор у уводу књиге наводи да се у једном тренутку уплашио и запитао: да ли ће успети да напише и изда књигу пре него што Драглице нестане? Није то без разлога, само да подсетим да су селима некад наметали и нарезе и прирезе, али она су се држала све док им нису отели и младост, и снагу, и подмладак. Село већ трећу деценију храни градо-ве и вароши, али копни, на издисају је. Сад се у нововарошким селима доју-черашњи становници све чешће враћају „у дрвеним капутима“, војне цистер-не довлаче воду за пиће, жандарми зими разносе пакете хране и лекова...

Хроника је и огњиште на коме ће многе грејати нада да ће овде наћи корене, да ће их са слика гледати преци, с којима ће коју прозборити у осами и отуђености... Да им родни крај буде роднији и ближи.

Хроника је и путоказ за све оне који би да оставе трага о свом животу и завичају.

Не дај, Боже, да хроника, друже Љубомире, дође у руке НВО чавки што наглабају о родној, радној и буди Бог с нама које каквој равноправности. Још сад притежи опанке јер ће те черечити што васкрсаваш време у коме је мушко чељаде било глава куће. Бићеш крив и што помињеш окупацију 1916. године, када је латиница стигла у Србију на швапским бајонетима, па ћирилица за-брањена, а ти си књигу „печатио“ Вуковим писмом.

Да ли се Шуљагић одужио завичају? – просудите после ове вечери или читања књиге?

Моја је жеља да нас Шуљагић, који има приповедачки дар и способно-сти уочавања карактеристичних црта људи и живота – обрадује новим запи-сима, приповеткама, књигом...

(Реч на промоцији у Библиотеци „Јован Томић“, Нова Варош, 26. новембра 2012. године. )

271

БРИТКО ПЕРО Милорад Веруовић (1928 -2004), главни и одговорни уредник „Полимља“, „Златарских новости“, „Савиндана“ и „Милешевца“

Пети је дан како у летописе Сопотнице, Јадовника, Милешеве, Полимља и Старог Влаха није уписано ни једно слово из пера Милорада Веруо-вића. Издало је срце Милорада и тело у чијим су венама, поред крви,

текли мастило и штампарске боје... Утихнуло је перо које је пет деценија пред суд читалаца износило белешке, репортаже, хронике, књиге...

Изгубио је Милорад битку са животом, али је оставио дубок траг пре-дајући се целог живота писаној речи... Новинске странице и књиге остају да сведоче о верном хроничару, критичару бритке мисли и оштрице, врсном репортеру чије је перо читаоце уводило у људске душе и судбине, понекад и по коју сузу измамило, а оне што ведре и облаче подсећало и терало да од-реше државну кесу и народну касу за нову школу, пут, водовод, за сиротињу и нејач...

Био је Милорад заљубље-ник у новине и то оне врсте која полако изумире. С њим одлази и добар део новинарске историје овог краја и Рашке области. Уз са-радњу у више часописа и листова, од ревије „Село”, до „Илустроване политике” и пљеваљског часописа „Мостови”, био је 15 година ди-ректор и главни и одговорни уред-ник регионалног листа „Поли-мље”, потписујући 600 његових бројева, па годинама на челу „Зла-тарских новости” у Новој Вароши. Стваралачког духа и новинарског нерва и после пензионисања остаје у професији слатке горчине, па неимарски и не-уморно оснива и 10 година бди над „Савинданом”, ревијом за духовну обно-ву. Покреће и ревију ”Милешевац”, ширећи глас о васкрсу неимарског духа у Милешевској епархији, обнови светиња и повратку цркве у њедра народа.

Није Милорад био надмени и строги уредник, који дели задатке и лек-ције, већ душа и стожер новина, правећи их народном мудрошћу и великим срцем. Окупљао је чете сарадника, давао шансу младима, откривао у њима новинарску жицу. Као што се није стидео опанака и сељачког порекла, тако

„Сопотнички извори“ ‒ смотра крај водопада и воденица

272

се није либио ни једног посла у редакцији где је знао бити и потрчкало и аутор текстова, извештач из беспућа, редактор рукописа, коректор, ноћи проводио у штампаријама, бринуо да наће слику и карикатуру, да новине стигну до читалаца. И није знао за радно време и дане викенда и одмора...

Милорадова кућа била је сигурна адреса сваке редакције, а врата увек отворена за колеге и сараднике. У новинарском занату није штедео себе, а ни друге: знао је да осоколи и упути колеге да се у трагању за истином и прав-дом нађу на лицу места и врелу живота, али и да скреше у брк новинарски аманет: боље не написати ништа, него ‒ написати ништа. Презирао је рутину, отаљавање посла, неутралан став...

Успешно је носио и оно најтеже бреме у занату: да нађе и намакне динар за штампу и плате, довијајући се лукавством завичајних шерета, често надмудрујући власт и брижне надзорнике идејне седиментације. Супроста-вљао се паланачком духу и покушајима спречавања да информације о мрља-ма друштва, краткој памети, стигну у јавност или да се комуницира штурим саопштењима. Његово перо отварало је врата многих донатора, који су има-ли слуха за издавачку делатност.

Милорад Веруовић био је изданак наше народне уметности и културе. Рубрике и текстови били су му проткани народном жељом, поруком, ставом, болом, подршком. У њима увек зрнца народне мудрости, брзе и бритке ми-сли које погаћају суштину ствари. А све је то наставак оне наше народне кул-туре која је изнела Србију на славу и глас у целом свету, наставак народних песама, оног нашег десетерца који нас је кроз векове одржао.

У овом делу Рашке области Милорад је оставио трајан печат своје за-љубљености непролазним вредностима традиције, светосавских корена и борбе за чистоту и народни језик. И данас над његовом вечном кућом иска-зујем дивљење његовој оданости завичају и бриге и битака за село, за све што је чинио да нам родни крај буде још роднији и ближи. Пророчки је, попут Филипа Вишњића, читао небеске прилике виш Србије, претакао их у текстове и водио љуте мегдане због отимања шума и утрина селу, одвођења омлади-не, а враћања мрвица и черечења душе сељака. А данас смо сведоци да нас село опет храни и спашава, да је утчиште из бездушних градова...

Нека је породици Милорада Веруовића утеха што су за животног сапут-ника и родитеља имали таквог прегаоца, талентованог и писменог новинара.

У име новинара и сарадника редакција у којима је Милорад радио, у име колега дописника дневних листова, радио и ТВ станица, као и у име Упра-ве Удружења новинара Србије, Милораду ‒ вечно хвала.

Лака му земља и Бог да му прости душу.

(Посмртно слово на сахрани 11. маја 2004. године, Пријепољe, на гробљу Равни)

273

In memoriam

ИЗДАНАК СТАРИНСКОГ КОВА• Скроман, а врлинама богат живот професора Боривоја Јелића • Горштаке задужио песмама и записима, а „Јаворски мотиви” забрањени • У души и на срцу носио ране и ожиљке завичаја

На гробљу у Дебељи 10. јануара сахрањен је Боривоје Јелић, пензинисани професор српскохрватског језика и књижевности но-

воварошке Гимназије. Упокојио се у 77. години, на дан своје крсне славе Светог првомученика и ар-хиђакона Стефана.

Остаће упамћен, као што је са својом че-љади и потомцима био поштован у читавом крају ‒ по скромном, а врлинама богатом живо-ту.

Родом из села у коме се лако потежу те-шка реч и клетва, потржу колац и судска тужба, комшијама брани пут до гробља или преко држав-не утрине, врљике навлаче на сокаке, примичу ограде друму, вода навраћа и трње накривљује на пут, Боривоје је био сушта супротност земљацима. Тих, ненаметљив, простосрдачан, скроман, цедио је и просејавао сваку реч. За многе - несхваћена поштењачина. Био је из-данак оних старинских, патријархалних породица, у којима се, уз „Оче наш“ и азбуку, учило да се туђе не дира, да се не изува пре брода, да се у животу гута горко к'о и слатко, да се човек за језик веже, да кући треба једна глава и сто руку, да с поточића вода придолази...

Није се стидео опанака и сељачког порекла и радовао се узораним лединама и покошеним ливадама. За Дебељом и ширим завичајем деце-нијама је у души и на срцу носио велике ране и ожиљке. Не зна се шта га је више пекло – ратно и поратно страдање напаћеног народа, гашење ог-њишта, табанање по блату и заобилажење лачина, те потапање дела за-вичаја језером и немар власти за селима на десној обали Увца.

Болели су га и расуло државе и одласци младежи, али је и разборито говорио: „Ако овде останеш, за боље нећеш знати“. Комшије и пријатеље, заузете послом и трком за зарадом, те зауздане журбом, тобоже белосвет-ским бригама или страначким трвењима и дангубом ‒ опомињао је да се врате малим стварима и задовољствима.

Грумени и трагови ‒ Боривоје Јелић

274

Боривоје је био заљубљеник књиге и још у младости закорачао на Савине и Вукове стазе писмености и борбе за језичко наслеђе, неуморно истрајајући. Красиле су га будност и радозналост за народни живот и минула времена, родни крај је задужио литерарним радом – са неколикои књига и причама, репортажама, белешкама и друштвеним хроникама у „Полимљу“, „Златарским новостима“, „Савиндану“...

У првој Јелићевој збирци песама „Грумени“, објављеној 1971. године, у средишту руковети стихова су завичај, детињство, тврда али топла земља, реке Увац и Тисовица, планине Јавор и Златар, горштаци и контрасти под-небља – све оно што исконском снагом везује за место у коме је песник поникао. Са изворним језичким облицима, једрим изразима и ефектним метафорама опевао је како се тегобно и жуљевито живи, али и силно љуби, воли и пати на пропланцима и крај студенаца.

Збирком прича „Људи са брда и узбрдица“ (2004. године) отргао је од заборава људе и судбине, пределе и речи са народних врела, одајући почаст за учињена, а заборављена дела горштака, бележећи тајне предака које се у гроб носе.

Ратни вихор 1941. године, метеж, ломови и превирања злог пролећа у кућама и душама на старовлашким планинама Јавору, Голији, Мучњу и Чемерници, сврставање под барјаке и команду војвода Божа Јаворца, Вука Калајитовића и Драже Михајиловића, као и братоубилачки рат, расипање чета и корпуса, страдање у потерама и земуницама – тема су записа „Јавор-ци и Равногорци“ (2006. године)

Само три записа из ове, по обиму скромне књиге, угледала су све-тлост дана 1964. године. Јелић их је објављивао у наставцима и под насловом „Јаворски мотиви“ у тадашњем међуопштинском листу „Полимље“ у Прије-пољу. За остале је стигла забрана из Општинског комитета СК и СУБНОР-а Нове Вароши. Јелић је мотиве, урезане у памћење сеоског чобанчета, запи-сао за време служења ЈНА у Билећи и Бања Луци, а објављивање започео као наставник школе у Штиткову.

- Некоме су сметали записи о послератним пролећима и прича о доласку из Сарајева Сенке, ћерке четничког команданта Вука Калајитови-ћа, на огњиште предака у Штиткову, - причао је Јелић о мотивима забране „Јаворских мотива“, пре пет година. - А ја сам само подсећао да се њеном оцу, потомку лозе Рашковића, не зна гроб, да је то грех до неба, грех тежи и од варварства...

Да је у Новој Вароши, премреженој жабокречином, било више разу-мевања за издаваштво, из пера Боривоја Јелића остало би још по које сведо-чанство о нашим наравима и странпутицама, можда и прекор, а пре свега летописи о коренима, родословима и прецима, приче о браздама у дубрава-ма и врлетима.

(„Златарске новости“, јануар 2011. године)

275

ПОСМРТНА ЗВОНА ЗА ДВЕ ЦАРЕВИНЕ

Поздрављам вас у име Одбора Удржења потомака ратника 1912-1920. године „Војвода Петар Бојовић“ у Новој Вароши. Добро дошли на градски трг који носи војводино име и пред његов

споменик. Сабрали смо се у славу и част славног земљака, да му одамо по-част поводом 156. годишњице рођења и стогодишњице одбране Србије у Великом рату.

Петар Бојовић се родио у селу Мишевићи 16. јула 1858. године, како је то војвода записао својом руком у краткој биографији, и то тек под старост, као је посвршавао послове на грудобрану своје отаџбине.

Ми смо се окупили данас, дан раније, јер се наше Удружење потомака нашло у, да тако кажем, изнуђеној ситуацији. Најпре је Удружење Нововаро-шана у Београду за 16. јул најављивало обележавање овог датума, а затим је Савез потомака ратника Србије, са седиштем у Београду, баш за данас зака-зао почетак „Бојовићевиох дана“. Као што видите, нема ни једних, ни других.

Само ћу кратко подсетити на животни и ратнички пут Бојовића. Он је прешао пут од турског роба и златарског чобанчета до стратега и командата у биткама које су донеле славу српском оружју и слободу поробљеном наро-ду. У периоду ослободилачких ратова Србије 1912-1918. године се, како под-сећа др Петар Опачић, историчар, „издигао у сам војни врх земље и сврстао се у најзнаменитије српске војне стратеге и команданте. “

Проводећи век под заставом отаџбине, са преко 46 година у војној слу-жби, учествовао је у шест ослободилачких ратова Србије, од 1876. до 1918. године.

Томислав Гаврић и Драган Симовић, приређивачи књиге „Војвода Пе-тар Бојовић“, коју је „Народно дело“ из Београда издало 1990. године, запи-сали су, поред осталог:

- Војвода Петар Бојовић није био само велики војсковођа, стратег мно-гих ратних победа у балканским и Првом светском рату, већ исто тако и, у односу на тројицу великих војвода (Путник, Степановић и Мишић), најбољи војни писац и теоретичар и, можемо то слободно рећи, књижевник, и мисли-лац, чија размишљања о историји, нацији, моралу и култури српског народа спадају, по нама, у најлепше странице написане у то време, и данас имају свежину упутну за ово време препуно превирања, отрежњивања и преиспи-тивања.

Победе Прве армије Српске војске под командом Бојовића – у Кума-новској бици 1912. године и у пробоју Солунског фронта 1918. ‒ биле су по-смртна звона за две монархије: Отоманску и Аустро-Угарску. Уз стратегију, у биткама је пресудно деловало Бојовићево морално васпитање генерација

276

војника и старешина, уливање ро-дољубља...

Војвода Бојовић је војнич-ким умећем и личном чашћу за живота подигао најлепши споме-ник. Ипак, како бележи један ис-тражиовач: „ умро је потпуно забо-рављен 19. јануара 1945. године усред невиђене равнодушности за једно херојско доба“. Сахрањен је скромно, без војних почасти, 20. јануара, на неугледној и запуште-ној породичној гробници, парцела 6, гроб 68111.

Заборављеном војводи је, 52 године после смрти, на овом тргу, на Видовдан 1997. године, от-кривен споменик ‒ рад београд-ског вајара Миодрага Живковића. Генерације којима Бојовић није смео да буде младалачки узор ‒ подигле су споменик достојан за-слуга.

Међутим, и данас поколења и потомци не одужују дуг према

најзнаменитијој личности Старог Влаха, а ни према 2. 000 ратника из ове општине у Великом рату.

Ево неколико чињеница:Још немамо монографију о војводи Бојовићу, као што је то случај са

тројицом осталих војвода из славног периода српске историје. У Завичајном музеју, одељењу ужичког Музеја у нашем граду, само је

једна војводина слика и ни један експонат, а јуче је је са прага општине, из Чајетине, у музејски депо Чачка замакла изложба „Војвода Петар Бојовић – живот и победе“ са десетинама експоната, фотографија, сведочанстава и дру-ге архивске грађе.

Наш град има десетак обележја из Другог светског рата, а ни један бе-лег ослободиоцима из Првог балканског и Првог светског рата. Није време за скупе споменике, али нисмо сиромашни за један белег, бар баррељеф у цен-тру града.

Морам да нагласим да је наша општина неорганизовано и неспремно дочекала обележавање значајне годишњице. Кад подсећамо на то – једни

Одавање почасти поводом 156. годишњице рођења војводе Петра

Бојовића.

277

нас питају имамо ли преча посла, а други кажу да општина није ратовала него држава, па нека обележава? Наша посла, усуд поднебља, трагика, додвора-вање, немар – шта ли??!

Удружење потома ратника, основано крајем марта 2014. године, са же-љом да окупљамо поштоваоце српске традиције, чувамо и негујемо сећање на славне претке, афирмишемо вредности слободе и упознајемо младе са делом предака, учесника отаџбинских ратова Србије, неће ни за јоту одуста-ти од својих захтева. Умом и срцем ћемо тражити од локалне власти оно што смо и написали у неколико апела: да се оснује Одбор за обележавање годи-шњица Великог рата ове и у наредне четири године, достојно обележе зна-чајни датуми, међаши историје, да се доврши започети музеј, да установе културе, које су са ретким изузецима, ове године пале на испиту програмских садржаја, понесу главни терет, буду организатори и реализатори програма.

И сви други, наравно, од школа, месних заједница, парохија СПЦ и удружења грађана треба да се укључе.

Морам да поставим једно питање: како ће нам гости нашег краја, тури-сти које толико жељно очекујемо, веровати да су нам здрави вода и храна коју им нудимо ‒ кад виде како се немарно односимо према крајпуташима и другим спомен-обележјима нашим прецима, нашим најближим??

Прецима ћемо се одужити ако их памтимо и спомињемо.

(Реч на парастосу војводи Петру Бојовићу, пред спомеником на градском тргу, Нова Варош, 15. јула 2014. године)

278

СПОМЕНИК КОМИТАМА И СОЛУНЦИМА

Сабрали смо се да откријемо споменик у славу и част јунака два бал-канска и Првог светског рата и да га предамо у аманет селу и поколењи-ма. Ево белега који ће чувати успомену на прошлост и претке, подсећати

младе на јуначка времена седмогодишњег ратовања и српско херојство. Ево још једног крајпуташа у каменој књизи предака, ево нове странице

летописа села Рутоши. И овде су клесари, као широм Србије, летописци: њихов запис на ка-

мену сведочићe о страдању пре једног века и слободи извојеваној жртвама. Чуваће од заборава 46 јунака, али и казивати о нашем забораву и немару: оне три речи „И ОСАТЛИМ НЕПОЗНАТИМ“ испод имена 46 ратника – горка су опо-мена ‒ подсећају на бруку државе да ни после једног века нису потпуни спи-скови јунака који су дали животе за слободу отаџбине.

Овде су имена оних који су погинули или умрли у три рата. Неки су најпре били комите и добровољци у устаничким четама, које су помогле Ја-ворској бригади Миливоја Анђелковића Кајафе да 1912. године ослободи Стари Влах и Полимље. Неки нису стигли ни да раздуже пушке, а други су остављали косе и мотике, несрађене ливаде и њиве и кренули да испуне свету дужност према своме народу и отаџбини.

Србија је звала. Пошли су у опанцима и сукненим оделима са шајкача-ма. Вунене чарапе, из мајчиног сандука девојачке спреме, мирисале су на луч и босиок. У пртеним торбма било је нешто преобуке, парче воска, који колач од шљива. Србија је звала...

И док су регрути, редови и трећепозивци погледом грлили сенокосе и крајолике од Звечана и Оштрика до Бакине Баре, док су љубили нејач и сиро-тињу и растајали се од најдражих, старији су подаље од чељади, зборили, слутећи време смрти:

- Брзо ће Шваба ударити преко Дрине и Дунава, а није веровати ни клетим Бугарима, није их Брегалница опаметила... Ето, још се није слегло бу-сење на гробовима из два балканска рата, још крваре ране, а душмани уда-рају на Србију...

Пошли су да бране част и слободу. И ратовали су свуда где је требало бранити заставу отаџбине: против Турака, Бугара, Швабе, Арнаута...

И гинули су далеко од родног краја – на Гучеву, Мачковом Kамену, Дри-ни, Црној Реци, Кајмакчалану, умирали у гудурама и беспућу Албаније, па на Крфу и острву Видо, нестајали у морским дубинама... Остављали су кости у заробљеничким логорима Аустрије, Мађарске, Румуније, Чешке и Бугарске, у

279

гробницама болница у Грчкој, Тунису, Француској... Многима се ни гроб не зна, сахрањени су на бојиштима, ван отаџбине, у далеким земљама.

На левој обали Увца веома је мало обележја у ризници споменичког наслеђа с почетка 20 века. Ово је шеста спомен-плоча у нововарошкој општи-ни која чува успомену на ратнике: четири су на црквама у Белој Реци, Негби-ни, Буковику и Штиткову, а пета на школи у Јасенову и све су подигнуте у трећој деценији прошлог века.

Требало је и било би лепо да смо се овијх јунака сетили и много раније. Није се смело догодити да настане време нашег немара, наше небриге о онима који су били у нашој претходници, о онима који су крчили стазе на дугом и тешком путу до слободе.

Наопаки раскиди са прошлошћу, вишедеценијска кратка памет државе и скоројевићки манири наших власти нису у срцу и души Милана Бјелића угасили искре родољубља, поштовања традиције и корена. Из поштовања према палим ратницима и љубави према завичају ‒ својски се трудио да Со-лунцима, како је у народу устаљени назив за ратнике тог доба, подигне белег уз подршку донатора. Нама у Удружењу потомака ратника 1912-1920. године посебна је част да у најужем руководству имамо таквог члана, а данас су баш такви итекако неопходни на широком пољу духовне обнове.

Бранили су заставу отаџбине – потомци пред белегом јунацима у Рутошима

280

А данас, на измаку прве годишњице обележавања Великог рата, ваља подсетити шта нам је чинити. Наиме, немамо се чиме похвалити јер су зату-рени календари и неспремно дочекани историјски међаши, па се само у спо-радичним случајевима одаје захвалност јунацима који су срушили две царе-вине.

У Рашкој области су страх од родољубља и патриотизма, зебња од све-га што је везано за нацију и српски идентитет, зазирање и од своје сенке и склоност додворавању и ситношићарџијским интересима ‒ везали и очи и руке локалним управама и установама културе и свима који би требало да дају допринос обележавању стогодишњици одбране Србије у Великом рату. Чак је то случај и са општинама са већинским српским становништвом?!

Морам да подсетим да нетрагом нестају документа о Солунцима, бле-де и падају крајпуташи, славни војвода Петар Бојовић, родом са Златара, још нема монографију, у Завичајном музеју у Новој Вароши на њега подсећа само једна слика, рукопис књиге „Носиоци Карађорђеве звезде из Златиборског округа“ чами у фиокама, а 1. 200 ратника, палих из наше општине, нема ни једно обележје у Новој Вароши?! Изостанак програма и манифстрација не може се правдати само беспарициом. Учињене неправде морају се испра-вљати у наредне четири године.

Био би ред да чувари историјског наслеђа не чекају само експонате из Ужица, Чачка и Београда, већ и да припреме изложбу о Старом Влаху у Првом светском рату и осветљавајући историјске прилике, укажу, поред осталог, на два догађаја: протеривање ћирилице, забране у службеној употреби и дола-зак латинице на швапским бајонетима 1915. године, као и на Сјеничку резо-луцију, из августу 1917. године. Њу је потписало 12 начелника срезова што су некад били у саставу Новопазарског санџака и тражило од Аустро-Угарске да простор Старе Рашке одузме Србији и Црној Гори и припоји Босни и Херцего-вини?! Слични или јачи ветрови дувају и данас.

Ово знамење, које данас откривамо и други крајпуташи су као и она чувена песма бола и наде „Тамо далеко“, у родољубљу искрена и патњи узви-шена ‒ треба да нас пробуде, опомену, да нас придигну и покрену из забора-ва...

Белези се налазе на местима где се лако виде. Отуда нас окамењени ратници немим дозивањем подсећају : „За вас дадосмо животе“, уз позив: „Српски роде, приђи и реци ‒ Бог да им душу прости... “

Они дадоше животе, сачуваше отаџбину и оставише нам је у аманет. Слава јунацима.

(Реч приликом откривања споменика ратницима 1912-1918. године,

Рутоши, 4. октобра 2014. године)

281

КАД СРБИЈА НАРЕЂУЈЕ

Ово је 26. година како се под кровом овог здања окупљамо у славу и част јунака и 1. новембра, дана када су 1912. године, уласком 4. ужич-ког пука III позива, ослобођени Нова Варош и Стари Влах од петовеков-

не турске власти. Наступање Јаворска бригада, под командом Миливоја Анђелковића –

Кајафе, прелазак Јавора и заузеће Калипоља, најавили су да се у Првом бал-канском рату крвљу и гвожђем раскивају ланци ропства, означили крај очаја и безнађа раје под турским зулумом, нестанак аговања и беговања.

Непуне две године касније почиње Велики рат, који је за Србију био велики и по страдању и по подвигу. Зато ће ове две историјске истине и бити окосница подсећања на 100-годишњицу одбране Србије у Великом рату.

Још се није било слегло бусеље на гробовима ратника из два балканска рата, још су крвариле ране, још су удовице и сирочад носили црнину, а ду-шмани у лето 1914. године ударају на Србију.

Сувишно је, надам се, да говорим како су пуцњи Гаврила Принципа и осталих припадника „Младе Босне“ на Франца Фердинанда, у Сарајеву, на Видовдан 1914. године, Аустро-Угарској послужили да објави рат Србији и заједно са Немачком започне одавно припремани обрачун са Енглеском, Француском и Русијом. Не знам шта је тај надмени Шваба Фердинанд тражио у Сарајеву, кад му то није била ни ђедовина, ни тазбина, сем да још једном покаже вишедеценијске претензије германских освајача да и у осталим срп-ским земљама „дрвени турски јарам замене гвозденим швапским“ и изађу на топла мора.

Измучена у два рата, Србија објављује мобилизацију. Јече црквена зво-на, позивају регруте, редове, стари кадар, трећепозивце... Учитељи затварају школе, из „белог света“ се враћају студенти и интелегенција, стижу добро-вољци, остављају сељаци косе и мотике, несрађене ливаде и њиве, форми-рају се и прекобројни пукови...

Србија је звала. „Што би дике, оде у војнике... “Одлазе војници да испуне свету дужност према своме народу и отаџ-

бини, да бране част и слободу, праг и огњишта... И ратовали су свуда где је требало бранити заставу отаџбине: против Швабе, Бугара, Арнаута... И гинули су далеко од родног краја и домовине.

Србија је задивила свет Церском битком, првом савезничком победом у Великом рату, али и славом српског оружја на Колубари, чиме се одбранила те прве ратне године. У наредној, 1915. години, у сигурно најтежим тренуцима за српски народ и војску, Удружени Немци и Аустро-Угари великим снагама нападају са Дрине, Саве и Дунава на већ заморену и пегавцем проређену срп-

282

ску војску и постепено је потискују на југ, а Бугари мучки ударају с леђа. Србију чека ново време смрти: гудуре, беспуће и голгота Албаније, најбоље синове сахрањује у „плавим гробницама“, да би се тек након три године, пробојем Солунског фронта ‒ краљ, војска, Народна скупштина вратили у домовину.

Како је Србија добила Велики рат? Нећу Вас замарати стратегијама и операцијама, већ подсетити на њена најајча оружја ‒ на патријахалну и по-родичну задругу у којој је била једна глава и сто руку, из које је извирала морална снага и јединство народа и војске, непоколебљива вера у правду и слободу. Рат су добили, свакако, и изузетна храброст и подвизи војника, по-моћ савезника и командне способности српских официра. али и њихови лич-ни примери. Ево два примера.

Jединствен је случај у Првом светском рату ‒ да је командант армије тешко рањен пушчаним метком на првој борбеној линији. Био је то наш зе-мљак, генерал Патар Бојовић, али он и даље командује Првом армијом јер „Србија наређује“.

Други пример казује о етици ратника и жртвовању. Пред последњу бит-ку на Мачковом Kамену, који је тога дана четири пута мењао господара, 22. септембра 1914. године, потпуковник Данило Пурић, Ивањичанин и Старо-влашанин, издаје историјску заповест свом славном IV пешадијском пуку „Стеван Немања“:

„Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих. За мном! У јуриш! За слободу и Отаџбину!“.

И јунак са Мачковог Kамена отишао је у славу и легенду. Из ове мале анализе српске одбране морамо црпети поуке и поруке

како данас опстати на старовлашкој и балканској ветрометини. У Великом рату је више од 70 милиона људи у свету било под оружјем

у два зараћена табора ‒ централних сила и савезника и убијено је више од 15 милиона људи, 20 милиона рањено.

Србија је изгубила 29 одсто активног становништва и доживела, како каже историчар Радош Љушић, другу од три демографске катастрофе у два последња века. У јединицама Српске војске – у Дринској, Моравској, Тимоч-кој и Вардарској дивизији, као и Лимском одреду било је 2. 000 ратника из нововарошког краја. Према подацима из књиге „Нововарошки крај кроз исто-рију“ - 1. 200 ратника је током седам година ратовања, од 1912-1918. , поло-жило животе на олтар домовине.

У нашем крају за време окупације харале су болести и немаштина. Ау-стро-угарске власти су све чиниле да продубе разлике и нетрпељивост, вер-ску и међунационалну мржљу, да подстакну банде и да ратним нарезима испразне амбаре и торове, да опљачкају и оставе згаришта.

Болна је чињеница да су наопаки раскида са прошлошћу, започети сре-дином прошлог века, те кратка памет државе и још краће памћење и скоро-

283

јевићки манири наших власти које су ревносно потискивале све што се оди-грало пре њих ‒ донели деценије заборава над заслугама Солунаца, како је у нашем народу, иначе, устаљени назив за ратнике тог доба, за оне који су, како рече песник, „више волели нас него себе“.

Кажу да на светковинама не треба говорити критичким тоновима. Ја ћу, на измаку прве године обележавања Великог рата, подсетити како одавати почасти и захвалности у наредне четири године.

Војвода Петар Бојовић је војничким умећем и личном чашћу за живота подигао најлепши споменик у српском роду, али је једини из квартета срп-ских војсковођа – без монографије?! Неопходно је да иза овог посла стане држава, да се ангажује тим стручњака, посао повери Историјском институту или другој установи. Ево, иницијативу је покренуло наше удружење, па би наши земљаци, доле у стоном Београду, требало да пораде на томе.

Општина Нова Варош је једина у западној Србији без белега ослобо-диоцима из Првог балканског и Првог светског рата. Пре две године је при-хваћена иницијатива Одбора за обележавања 100-годишњице ослобођења од Турака да подизање споменика буде круна манифестација у обележавању Великог рата. У време оскудице и сиромаштва, кад су људи сити обећања и гладни наде, није време за скупе споменике. Али, скромно обележје, било би, не само одавање поште и враћање дуга бесмртним јунацима, већ и белег оној Србији коју је волео, ценио и поштовао свет.

„Што би дике, оде у војнике“ ‒ регрути 1914.

284

Морам да подсетим да нетрагом нестају документа о Солунцима, да смо мало урадили у заштити споменичког наслеђа, у чему опет и увелико касни држава, да је неопходан Општински одбор који ће координирати ак-тивности.

Био би ред да чувари историјског наслеђа не чекају само експонате из Ужица, Чачка и Београда, већ и да припреме изложбу о Старом Влаху у Првом светском рату и осветљавајући историјске прилике, укажу, поред осталог, на два догађаја. Први је ‒ протеривање ћирилице, њену забрану у службеној употреби и долазак латинице на швапским бајонетима 1915. године. Други је ‒ Сјеничка резолуција, из августу 1917. године. Њу је потписало 12 начелника срезова што су некад били у саставу Новопазарског санџака и тражило од Аустро-Угарске да простор Старе Рашке одузме Србији и Црној Гори и припо-ји Босни и Херцеговини?!

У уверењу да не злоупотребљавам говорницу, износим наду да ће ло-клана управа спречити да зебње од много чега што је везано за нацију и српски идентитет, те додворавање или ситношићарџијски интереси – везују и очи и руке појединим установама културе и свима који би требало да дају допринос обележавању стогодишњици одбране Србије у Великом рату.

Прецима ћемо се одужити ако их памтимо и спомињемо. Слава бесмртним јунацима.

(Реч о 100-годишњици Великог рата на свечаној сед-ници СО у Дому културе, поводом Дана општине Нова Варош – 1. новембра 2014. године, као пред-седник Удружења потомака ратника1912-1920. годи-не „Војвода Петар Бојовић“ у Новој Вароши)

285

ИЗВОРИМА РЕКА ПОЧИЊЕ(О књизи „Старовлашка умовања, Нова Варош, 2011. )

Прегршт записа „Старовлашка умовањa ” мали је део „отворене књиге народне ризнице“, сабран међу корице, у покушају да се отргне од пра-шине заборава. И као што се враћамо народним мелемима, чајевима завичаја, зуква-

ма, јабуковом сирћету, мирису чамових зграда и луча, руменим кожарама, једрим будимкама – ваља се подсетити и старих студенаца мудрости.

Не вели народ чудоради: изворима река почиње, с поточића вода при-долази. Или: вук, ветар и лопов не ударају на тврдо. Јабука која доцкан сазри – дуго стоји. Ко има говеди, подај му опанке на зајам. Крмача и жена кад једном провале, не вреди заграђивати. Нема кмета без села. Стари ексер скелу држи...

Довијање кириџије пред силницима, прекор сеоске снаше да се ништа не веже за труо колац, Кирилово радовање председниковим говедима у сво-јој ливади, косидба Илије солунца „под мртву јесен“, Вилотијево четворење кравама, увек гладни двоноги вуци, младожење на дугме, амбари на самару – и данас горко пеку и опомињу оне који ће да чују.

У народној ризници – бисер до бисера, богатство и снага речи, живот-но искуство. Речи процеђене и просејане – дуката вредне. Срочени и избру-шени драгуљи на врелима народног живота у врлетима Чемернице, Мучња и Муртенице, у дрлијама Јавора и Златара, на висовима Златибора, Голије и Јадовника, између Лима, Милешевке, Рзава и Моравице.

У народној усменој традицији данашња представа о Старом Влаху до-ста је бледа и неодређена, мада су географи, на свој начин, омеђили простор, на коме су, истина, у нештом ужем делу – оном коме је река Увац кичма и у околини – сакупљане и бележене искрице народног духа.

,,Стари Влах је простран планински предео, тешко приступачан и про-лазан, оштре и сурове климе, а све до најновијег времена и предео прими-тивне економске и заостале културе и просвећености. У етничком погледу Стари Валх је обухватао области између Ибра на истоку и Дрине на западу, Лима на југу и Ђетиње на северу, док су му у административно–политичком погледу припадали само крајеви око Сјенице, Нове Вароши, Прибоја, Ивањи-це и Студенице.''1

1 Милован Ристић, Стари Влах, Туристичка штампа, Београд, 1961, стр. 7.

286

Слична су и друга одређења овога простора према којима, то је:, ,Про-стран крај доњег и средњег Лима, Увца, Рзава, Голијске Моравице и левих притока Ибра, Рашке, Студенице. ''2

У говору народа овог краја сачуване су и неке лингвистичке црте које се могу чути, посебно код старијих (у примерима јекавског јотовања: ђед, ђеца, усиђелица; замени гласа ф, изостављању гласа х, редукција вокала), што и није предмет мојих запажања већ, на првом месту, искрице народног духа које сам слушао и бележио у последње три деценије 20. века.

У ломном Старом Влаху, где називи неких планина довољно говоре о суровости предела, народ се непрестано борио са алама и вранама, прежи-вљавао гладне године и ратове, трпео зулуме, похаре и бежаније. Тако се на сиротињским огњиштима учила СТАРОВЛАШКА ШКОЛА ЖИВОТА, у којој је свако био печен и варен, податкан и окаљен: да не стане на трулу даску, да не седи на ушима, да не затвара оба ока у сну, да леђима увек нађе ослонац, да чиме не изазове завист... Отуда и лакоћа надмудривања, спремност да се животном ведрином одржи и одбрани у невољи, нападне кад догори до но-ката...

Зрнца умовања у Старом Влаху сабирана су годинама: још од детињста у памћење се урезивало приповедање завичајних казивача. Међу првима су, као аманет, по(р)уке ђеда Тикомира Гагричића, воденичара са Трудовачке реке: држи на одстојању кобилу, милицију и жену или: кад од куће одмичеш – притегни опанке и понеси гуњу и комад љеба. У родитељском дому, у Де-бељи, најпре стидљиво, ослушкивао сам казивања комшија крај ракијског казана, па стругара дубећим тестеретом, каменорезаца и дрводеља, орача и чобана, а онда, под петролејком, приче прела и сјела и све до момачких са-бора и моба.

Разгорелу радозналост према народном стваралаштву задовољавао сам бележећи умовања, онако узгред, табанајући новинарским занатом че-тири деценије Старим Влахом, уздуж и попреко. Исповестима у перо, моји саговорници – отресити горштаци, разборите планинке, сточари и ратари, дрвосече и рабаџије, оштроумни старовлашки шерети, „вични свакој рђи“ – китили су наслове репортерских записа, отварали новинске текстове. Из њи-хових исповести врцале су мудре досетке, лукаве и проницљиве, примерене сваком тренутку живота и времену. Ђердан умотворина се низао одлазећи на сеобете, родбинска, другарска и кафанска дружења, сретања са дангубама, ракиџијама и ноћобдијама...

У сусретима и свакодневници најчешће сам бележио пословице и из-реке, најкраћу врсту усменог народног стваралаштва, којој у духовном насле-ђу припада посебно место. Ова зрнца умовања брушена су у старовлашкој

2 Јован Марковић, Географске области СФРЈ, Научна књига, Београд, 1972, стр, 438.

287

школи живота, испирана на врелима у недођијама планина или донета у бе-жанији и сеобама, у завежљају са нејачи, иконом и гуслама, нека и у сандуку девојачке спреме.

Као логична и мисаона целина, пословице у виду норме саопштавају одређено животно искуство, које богати и разгранава разговор, а највећи квалитет им је незастаревање и непобитност. Од свих врста усмене народне књижевности, изреке су најприсутније у свакодневном говору народа. Врца-ва мисаона игра народне мудрости у изрекама је својеврсно сведочење о животу, оне сликају и описују, богате мудрошћу минулих времена, украшава-ју говор.

О начину живота и бистрини народних врела сведоче и анегдоте, дого-довштине, шеретлуци. Нису оне само народно комедијање или подсмевање животним неспоразумима и људским слабостима. Из рабоша и бисага старо-влашких шерета, лукавих и проницљивих, бију изданци народне мудрости и хумора,

Са шеретски будном пажњом и ђаволски немирном и довитљивом ми-шљу, од бездушне лакрдије до наивне искрености, у Старом Влаху дочекују власт и њене чауше. На мети су, занесени влашћу, политиком, државним и „народним“ пословима, што у заносу партијске ревности и острашћености гледају „преко себе“, па их реч из народа насамари, бритко посече, ошине или заједљиво опомене.

Шерети „на оку“ држе и „на зуб“ најчешће узимају народне крвопије, бездушне отимаче имовине, чаршијске ћифте и шићарџије, џабољебе, хајка-че и преваћене. Не заобилазе ни мудроване и бадаваџије који соле памет и товаре се на народну грбачу.

Често се замке живота, неспоразуми, тешкоће, кукавичлук, тврдичлук, љубавни јади, строгост свекра, будност шумара, дрводељачке мане, бекриј-ски изговори, насртљивост, неуспеле просидбе – преокрену у врцаве искре, на шалу, у „наравоученије“... Ове животне и убедљиве слике прохујалих вре-мена, нашег менталитета и духа краја остају и као приче о људским судбина-ма...

Сада жалим што сакупљачком и записивачком раду нисам приступао истрајно и систематски, што у трци са животом и новинарским обавезама нисам, бар за своју душу, ревносније бележио наталожено богатство и оштро-умност народног духа кроз векове, које лепотом изворног говора, а нарочито порукама и етичким вредностима – представља дух и традицију Старог Влаха.

Неки бисери су нетрагом нестали, пресушују жице, изданци и извори народног умовања. Сведоци смо једног осиромашеног, крајње поједноста-вљеног језика младих (али и њихових васпитача и предавача), сведеног на минимум изражајних могућности, пуног поштапалица, фраза, уличног жарго-на, новотарија... Бирократски начин изражавања продро је у готово све поре

288

живота, изобличио и покварио драж и дар језичког наслеђа, многи се „раз-бацују речима“, а ништа не кажу, плаћа се данак страним утицајима. Тако је оно што би требало да буде јасније, упечатљивије и памтљивије – најчешће уопштеније, неодређеније, безличније и компликованије... .

Један од узрока незавидног стања свакако је и друштвена небрига на свим нивоима за језичку културу, не негују се естетске и креативне вредности језика. С друге стране, за запуштеност језика и недовољну писменост одго-воран је и поремећен систем вредности. Неки се, из незнања и скоројевић-ких манира – стиде прошлости, својих корена, предака, завичаја, говора, тра-диција, обичаја, песме...

У записима чиним велику неправду што не наводим сва имена казива-ча и актера, домишљатих и орних за шалу и надмудривање. Неки су ми били непознати, други избледели из сећања, треће из више разлога не помињем...

Одговорност је генерација којe памте оно што је створио народ издр-жљив у сиромаштву, а поносан на порекло, што је настало на врелу вере, народних обичаја, патријахалног, задружног и сеоског живота – да потомству пренесе у наслеђе.

Жеља ми је да ова прегршт записа и друге подстакне да сакупљају и бележе богато усмено народно стваралаштво, да исправљају и додају... То благо, уз бројне активности и ревноснији однос према наслеђу и традицији, треба да врати наду да ће се притврдити и освежити наша посрнула духовна, културна и језичка вертикала.

Драгољуб Гагричић

ШТА НАС ВЕЖЕ СА ПРЕЦИМА?

(Три епске песме – десетерачки стихови о догађајима и бојевима који живе у народном предању

и старим свeтилиштима)

291

Крвави Божић у Трудову(Стари Влах, 1916. – песма о Симеуну Гагрици, комити)

У хиљаду деветој стотинишеснаестој крвавој години, по Јавору завијају вуци, а кликују у Кладници Турци: «Кратко влашко три љета трајало, пусто турско опет је настало, сад се нама окренула срећа, бацићемо Стари Влах на плећа!» Па се хвале кол'ко чине јада српском земљом кад Шваба завлада. Осили се мало и велико, зулумћаре не пресреће нико, обаљују међе и дуваре, упадају у тор и амбаре и рабоше старе зарезују, овновину и мед поручују, па бирају ђе ће коначити, чију кућу у црно завити.

*

Размећу се слуге бечког цара, а Шабовић Мурат проговара: «Чусте ли ме, Турци Кладничани, ево су се примакнули дани да влашкога ухватимо тића Симеуна, љутог Гагричића, из Трудова, села врлетнога, са границе гнезда јуначкога. Сутра Божић православни слави, за освету тренутак је прави: два му брата са Швабом се туку, трећи има још нејаку руку, Симеун ће бадњаке ложити, звјерку ћемо живу ухватити. Глас ми стиже мојих поселица Симеуна прошла је грозница,

рана му се примирила стара, што је лани доби од Бугара, ћуд је вучја старог граничара: утећи ће звјерка у планину, да пркоси и Шваби и дину. Чемерници упознао стазе,све носећи пушке кроз богазе,одметну се и у чету јави пре рата што Србија објави,комите нам шанце опседашекарауле живој ватри даше, кад удари Јаворска бригада,попадаше шанци и посада,Калипоље поста паљевина,у елаћ нам оде царевина!Дочекасмо муке и биједе,у Кладницу диван да засједне Турцима се Влаше изругујеи с висине каву поручује: «Слатку, Имро, горко им је нако,Нек се Турци засладе бар малко!» С њиме имам доста зађевица,једном рече да сам потурица,да сам вјеру за вечеру дао,Светог Саву Турчину продао. Не поможе да сестру убијеми срамоту са куће умијем,када она крај олтара стадеи од Селме кад Мара постаде. Слуге моје с прага је одбио,из Трудова ружно испратио:« Боље вам је узето вратите,кулучаре више не зовите, нећу дати из јарма волова, док је моја на рамену глава!»Овако ће стално пркосити,

292

Старом Влаху сва села бунити,вакат дошо да ми ударимо и влашки му Божић баталимо!».

*

Чим то рече, поскакаше Турци, ко запети, са пушком у руци:први Мурат, Шабовића глава,силан јунак, опила га слава, у брвнари беше му судница у подруму под кућом тамница. Брат рођени за њим је Алија, «крмски катил», љута кавгаџија, трећи скочи Хасане омбаша, што је пуном тигању субаша. Добре коње опреми дружина, на шта вели љуба Алијина: «Ја сам ноћас чудан сан уснила: Калипоље тама притиснула, у таму се сва три обукосте, своме дому назад не стигосте. злокобно је знаменије ово, окан'те се пута у Трудово!» Кивни Турци љубу не слушају, у своје се оружје уздају. Калипоље равно прегазише,

у Штиткову селу коначише. када лице виђеше Даници, у Трудово кренуше силници. Изнад Шанца лисица залаја, хукну сова испод Капилија, воденице оковане ледом, дим се вије под чађавом гредом.

*

Зубљу луча Симо упалио, па је кућну чељад избудио, онда сједе и тарка бадњаке, роје му се мисли свакојаке: о српскоме крвавом удесу, шта времена могу да донесу, после ропства пет стотин' година, неста турског зулума и дина, али након три године дана, стиже нови јарам од Германа, узмути се грдна потурица, узаврије крвава Кладница, да уз скуте Шваба и Маџара, права своја успостави стара, да обнови силне аганлуке и да рају дограби у руке.

Граничарска коб народа на Јавору

и Увцу

293

*

У то доба бануше силници Симо мисли да су полазници Зачуди се ко то тако хита:прије зоре Божић да честита?Кад позваше на обоја врата,глас познаде Шабовић Мурата. Досјети се, па љутито рече:«Ђе ме Турчин без пушке затече,на опрезност заборавих старуостаде ми пуста у котару,не да Турчин Божић прославитии чесницу са ђецом сломити!»Од огњишта к'о курјак одскочии кроз калкан и подрум искочи,за њиме се потера острви, жељна славе и комитске крви. Плану пиштољ брата Милутина,шеснаест му тек беше година,не запуца да Божић објави, већ да Турке о јаду забави. Барутом је кућу окадио,у ногу је Мурата ранио,ал' га двије пушке погодишеи бадњаке крвљу обојише. Дотле Симо испред зулумћара,докопа се ледена котара,па кад пушку из сламе извади,шанац тврди од котара гради,у том Турчин на гувно искочи,па врљике хоће да прескочи. «Стан, Алија!» ‒ Симеун му рече,куршумом га као гром пресјече, паде чалма, за њом и Алија,писну Мурат ко у ватри змија:«Зар се тако влашки Божић слави,што обичај стари заборави,

да дочекаш госте уз бадњаке,већ срамотиш старинске јунаке?Што се кријеш ко зец у снијегу,изађи ми море на биљегу,Алију ћу брата осветити,бадњацима кућу потпалити!»Три пута су гувно обиграли,око сламе ватром се вребали, студен цјепа дрво у омару, а олово врљике котару. Јечи Мурат ко рањено звјере, пртином се уз ограду вере, не да лисац ока отворити, гледа како мучки преварити. Али Сима посрећи прилика: сасу куршум у груди крвника. Виђе Хасан да му нема спаса, тражи заклон у снегу до паса, из котара опет сиви соко пушком бије ђе погледа око.

*

Гледа зора у ледном окову крвав Божић свиће у Трудову,Тисовица стаде да се љути:«Ко ме ово баш на Божић мути?» А кад сунце са Јавора синуСимо пали свећу Милутину,брзометку узе да подмажеи од швапске потере побеже. Оде гори међу јеле витеСтаром Влаху да купи комитеи да бране куће и огњишта док не стигну чете са бојишта,лучоноше старовлашких бунаи краљ Петар с војском са Солуна.

Драгољуб Гагричић (Нова Варош, март 2ооо. године)

294

ЈАВОРСКИ ЈУНАК МАЈОР ИЛИЋ (Јаворски рат, 1876. године)

“Ој,Јаворе, не треба ти кише,јунаци те крвљу натопише,нема места, ни камена твога,да не чува јунака једнога,а највећи што је међу њима,њега мораш чуват вековима”. Докле сунце грије на Јавору ‒чувај спомен Илићу мајору, Михаилу, сину Јагодине,мрком вуку ‒ легенди планине,од Србије што врата чувашеи шанчеве турске отимаше,у хиљаду и осмој стотини,седамдесет и шестој години,кад Србија у Јаворском рату ‒кида ланце у тамници брату:Старом Влаху таму да разбије,земљи Рашкој поврати тапије,да огрије сунце цркву Јању,Милешеву и манастир Бању,да с’ подигну звона у Дубниции кандила у Светој Тројици.

Српске мајке рађају јунаке,да слободи виоре барјаке,у тридесет три лета Илићакуца срце другог Обилића. Кад удари војска са границе ‒гони Турке све до Митровице,чим се ратна окренула срећа ‒тешко бреме паде му на плећа. Од граната Крупових топова,одступају чете са висова, чизма турска опет Јавор гази, закрчене стазе и богази,

повлаче се штапске кукавице, утекоше све до Ивањице,дивизијар оздо заповеда:“Испред турских бежите одреда!”На бојишту само три бригаде,збеговима да враћају наде,неће Илић да каља образа,не боји се битке и пораза. Нема чуке да није бусија,сваки камен ‒ љути мегданџија,од Погледи па до УкочницеДервиш-паши сломи јединице,бритком сабљом и пред јунацима ‒чин мајора доби у кланцима,заустави љуте Османлије,жељне пљачке и крви Србије. Још барут у горама мирише,Михаило љуби Савки пише:“Чувај Јелу, нашу јединицу,стару мајку поздрави Јелицу,Јавор гора, то је куђа моја,у загрљај стићи ћу из боја,кад висове Јавора вратимо,Калипољу ране осветимо... ”

Жарко лето, траве некошене,муче горе крвљу заливене,Јавор хучи, Голија јауче,Чемерници магла се навуче,седи Мучањ будан је на стражи,кад депеша команданта тражи:“Узми Другу ужичку бригаду,Чемерници ојачај посаду,Вожда Ђорђа ће су шанци били,

295

Анадолци барјаке побили,преко Мучња Турци наумили,како би се Морави пробили!”

Илић чете зором распореди по шумама и каменој греди,близу шанца довуче топове,официре на грудобран зове, бледа лица и строга погледа ‒план одбране војсци заповеда:“Ми бранимо врата отаџбинеи огњишта моравске котлине. Страшна борба данас се припрема,смрт ил’живот – трећега нам нема!Повлачење и не помишљајте,одступим ли – у мене пуцајте!Могу само преко мртвог мене ‒Турци проћи на Мучањ и стене!Верујте у Бога и јунаштво,ко ђедови ‒ задуж’те потомство”.

Јутро откри турске батаљоне, први плотун дочека колоне,бије ватра из брдских топова кида ланце борбених редова. Горски вуци Чемерницу бране,острагуше пуне и нишане,куршум коси крваве откосе,од јаука завијају косе. Илић вешто одбија јурише, са резервом у ватру кидише,па трчи по крваву разбоју и соколи уморне у боју: “Бог и правда на нашој су странисамо храбро, браћо, Ужичани!”Турци кивни ко их то устави ‒ко бедеме од мртвих направи?Зар да силу осам пута већу ‒у планини туку и пресрећу?Изгибоше у диму барута ‒ нема њима проласка, ни пута!

Сунце жури да зађе Стругове,да не гледа покољ и ровове. Пети напад турска труба зове,пре мрака да заузму висове. Како Илић јуриш да одбијекад у шанцу мало муниције?На руке му издишу јунаци,поломљене сабље и кундаци. Докле љути бој очајно бије,стиже помоћ што се надо није:долеће са Мучња сиви тићу ‒пред одредом Симо Петровићу,па Турцима са леђа удара, Илић врата на шанцу отвара,браниоци терају душмане,и видају Калипољу ране. Боже мили, да је коме стати ‒погибију Турака гледати!? Али-паша остаде крај Кланца, освета га сустиже из шанца, на Кадину стену ко утече,Караули у мраку лелече:“Чемернице, турска касапнице, ђе си, хладна водо, Тисовице?”

Мајор Илић за Јавором жуди,та га жеља прогони и будии док битка у горама траје,за нове се спрема окршаје,сад се њему пружила прилика ‒с’ висова да протера крвника. Орна војска од мајора тражи:“Поведи нас, путеве покажи”!Василијин врх ноћу подиђе и Јанковом кршу крадом приђе,помоћ тражи једне батерије,утврђења паљбом да разбије. Јуришају уз косе војници,беже Турци шанцу на граници,дан одмиче, још нема топова,побратима и ратних другова?!

296

Отвори се српска рана стара ‒сад команда у час судњи вара. Млади мајор, а витак у струку, голу сабљу узима у руку,сабљу Илић подиже високо, испод шанца кликну као соко:“За мном, браћо, да Турке терамои за навек Јанков врх узмемо!”Кроз олују олова их води,једно зрно срце му погоди,близу шанца земљи га обори,паде Илић, ал’ војсци говори:“Само напред, моји соколови!”Устављени у лету орлови,

српску наду кад куршум погоди,Боже драги, шта се то догоди:још тридесет и шест пуних лета ‒Турчин клети по Јавору шета?!

Илић славу доби на мегдану,у јуришу и на грудобрану, име неће у заборав пасти ‒држи барјак слободе и части. Оста јунак вечито на стражи, испод виса који му најдражи ‒чува Јавор и шанце Вождове,Старом Влаху мотри на друмове.

Драгољуб Гагричић (Нова Варош, децембар 2002. )

297

СТАРИ ВЛАХ ВОЖДА ДОЗИВА

Стари Влаху, куло од Србије,по теби се црни облак вије,нове карте душмани цртају,немањићку земљу присвајају,хоће међе у српској колевци,ђе су наши столовали преци. Муте воде Савиних извора,границу би преко Златибора,кад им земљу оспорили не би, Мораву би приграбили себи. Гробова се предака не стиде,узели би што очима виде,вук не пита чије коље јагње,нити они чије је имање.

Стари Влаху, српска карауло,да ли ти се за судбину чуло:

нови ветар са Пештера дува. од олуја ‒ ко ће да те чува?Има л' кога да облак тумачи, да л' ће ово роду да се смрачи?Има л` иђе сличне историје: у коприве зарасле тапије ‒ манастири на Увцу ледноме, древне цркве по Влаху ломноме. Рашка земља опет рана жива,Вожда Ђорђа два века дозива, да извије искре из камена, нову наду из старог пламена.

***

Су чим ћемо пред Вожда изаћи,ко ће му се на дочеку наћи,- „Којекуде“, кад Ђорђе прозбории шанчеве потражи у гори,Увац воду ђе ће да преброди,Милешеву стару да походи. Питаће нас из Тополе Ђорђеземљи Рашкој кад поново дође: „Ђе су двори славних кнежевића,задужбине лозе Рашковића,и Гаврила патријарха српског,мученика из затвора турског, што страда на путу Исусову за крст часни и веру Христову?“

Срдит Ђорђе, кнезове ће звати,Старом Влаху за ране питати:„Има л` кога под Јавором жива, кад Дубница у тами почива,ђе ћу војску своју да причестим,ђе војводу Максима да сретим?Има л` рода мојих устаника, из шанчева љутих бојовника,да ли виде бруку покољења:

Манастир Увац, Драган Димић, 1995. године

298

свети олтар у грању јасењаи трпезу часну поломљену,манастиру славу угашену?Откуд светлост из Дубнице ноћу,развалини греје ли самоћу, да л` то светле кости подвижника ил` монаха светих мученика,што их Турци коњима газили, свете књиге угарком палили?“

***

„Којекуде?“ – запитаће Ђорђе, Суводолу кад поново пође. „Чарнојевић ђе конак имаше, пред сеобу када зимоваше?Да л` на Увцу горе воштаницеи кандила старе Ојковице,пале ли се свеће јунацима,да ли звоне звона у Пуљцима? Ко ли чува старе испосницеу Ковиљу, крај реке Ношнице, цркву Јању у Влаху Староме,украј вира на Увцу ледноме, подигнуту у славу светицеи хајдучке старе видарице?Да л` још виле у сред Муртенице,цркви Пети умивају лице,крију л` брвна старе лучевинецарске двери испод маховине?Каде ли се црквишта тамљаноми Дубрава дичи игуманом,да ли чаме под земљом ризнице,ко ће изнет` благо из тамнице?Што су пуста стара светилишта,српском роду духовна огњишта,у којима су свеће палили и Господу свевишњем молили,за деобе и грехе кајали,од ухода кришом састајали,вазда гусле ђе народ крепилеи косовски завет преносиле. “

***

Ко ће Вожда у очи гледати, Црном Ђорђу мора се признати:безбожници невери заклети,чудне ћуди, задрте памети,свакоме су говорили дружеи да цркве ничему не служе,мислили су: од њих све почиње,забораву предали светиње,споменике себи подизали,брзоплето школе „крштавали“,баш куда су векови тутњали ‒наопако са прошлошћу кидали,као да је све пуста утринаСветог Саве стара ђедовина?!Чему ли се потомци надају, шта чекају, у ког се уздајукада ђеца туђим писмом пишу, ћирилицу и корене бришу?

Светитељка Јања, графика, рад академског сликара Драгана Димића

299

Историју предака не уче:ђе је рођен комита Вучеђе је била Раоничка буна, што ђедова нема са Солуна,како Илић чува Чемерницу, како народ брани Кукутницу?Коме смета све што ли је наше, што се српске традиције плаше?

***

Ко ће Вожду изаћи у зоруда покаже шанац на Јавору,ко ће Ђорђа на Стражи чекатии за црне облаке питати:са киме ће на бедеме стати ‒ Старом Влаху тапије чувати?Војводе га знају са ратишта:„Кад Вожд ћути, не питај га ништа“. Говориће из смркнутих веђа:„Нема нових граница и међа!И данас је лакомих војводаи кнезова народних изрода,и секира раскума Вујице,туђе скуте држе удворице,

вазда тикве са ђаволом садеи народу иза леђа раде. И баш кад вам је вера најтања,сетите се ђедовских предања ‒ пријатеља нема од душмана,већ преваре и дубоких рана,нек` су преци узор потомцима,нек` се лоза чува коренима!

Старом Влаху доста је страдања, дај му, Боже, разума и знања,нека свако свом роду помаже,нека даје, а да му не траже,нек` се младо сложи поколење ‒за обнову и преображење!Из зидина камење вадите,на темељу тврдоме градите,да васкрсну старе задужбине и крст часни у небеса сине!Светињама душе утешите,на огњишту ватру распалите,пламен вере народ ће грејати, тако ће се једино опстати!“ (152)

Драгољуб Гагричић (Нова Варош, 2005. )

301

Уз рукопис Д. Гагричића: Дозивање предака

Овај рукопис (надам се будућа књига) почиње питањем односа савре-мености и прошлости са примерима лоше и добре праксе у нововарошкој средини. Ово је рукопис полемичних и добронамерних текстова који хоће да мењају праксу и навике. Као и увек Гагричић, као врстан новинар, вичан је уочавању теме -проблема и храбар у њиховом исказивању у медијима (Зла-тарске новине, Вечерње новости, Савиндан) или на скуповима

Он добро зна политичку и културну историју некадашњу и садашњу у своме крају, те уочава како се у читавој другој половини 20. века систематски потискивало оно што се догађало пре Другог св. рата, те се као резултат те политике догодило да од 44 имена улица 37 носе имена личности из поме-нутог рата и како се и у првим деценијама 21. века споро мења однос према коренима.

И тематски, и избором и коментарима пажњу заслужује овај рукопис. Мени се чини да он има и документарну вредност: са протоком времена, неким будућим генерацијама, Гагричић оставља слику свога времена. О том времену говоре записи Пером против заборава који су израз побуњеног духа на многе догађаје (Бели анђео за шанком, Шанчеви у трњу, О брвнари у Кућанима) или су похвале људској солидарности (Из камена говоре векови, Усправио се крајпуташ). У рукопису има и исповедних делова, ради се о до-гађајима у којима се аутор појављује као предлагач или као полемичар, од-носно као учесник који није равнодушан на затирање корена (!).

Враћајући се почетку разматрања о смислу и домашају рукописа Дози-вање предака, остаје да поменем фељтоне са називом Међаши историје Старог Влаха, па ауторова јавна реч (представљање књига, отварање свеча-ности и скупова са различитим поводима) када је аутор био у прилици да, знајући где се налази, каже шта стварно мисли (Речено и записано) и да по-шаље поруку. Са свим овим се, на известан начин, употпуњује Историјска читанка Старог Влаха. Главни јунак Гагричићевог рукописа, у свим структур-ним деловима су преци, колективитет чији помен заслужује велико слово.

(Слободан Радовић)

302

БЕЛЕШКА О АУТОРУДрагољуб Гагричић, новинар у пензији, рођен је у Дебељи 1949. годи-

не. Основну школу завршио је у Дебељи и Штиткову, Гимназију у Новој Варо-ши, а Вишу педагошку школу (група српскохрватски језик и књижевност) у Ужицу. У новинарству је од 1973. године – у „Полимљу“ (Пријепоље), „Златар-ским новостима“ (Нова Варош) и „Вечерњим новостима“ (Београд). Председ-ник је Удружења потомака ратника 1912-1920. године у Новој Вароши.

303

САДРЖАЈ

УМЕСТО УВОДА A КАД НАМ КОРЕНЕ ПОЧУПАЈУ... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

ПЕРОМ ПРОТИВ ЗАБОРАВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 ЗАБОРАВЉЕНИ ЈУНАЦИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 НАОПАК „РАСКИД” СА ПРОШЛОШЋУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 ШАНАЦ У КРОМПИРИШТУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 БЕЛИ АНЂЕО ЗА ШАНКОМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 ШАНЧЕВИ У ТРЊУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 У ГОРИ, А ПРОКИШЊАВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 ИМЕ ОСТА У ЈЕЗЕРУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 ИЗ КАМЕНА ГОВОРЕ ВЕКОВИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 НА РАПОРТУ КОД МАЈОРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 ОКРЕЋУ ЛЕЂА БЛАГУ ВЕКОВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 БЕЛЕГ ПРОТИВ ЗАБОРАВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42 ДВОРИ ИСПОД ОШТРИКА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 УСТАНИТЕ У ОДБРАНУ ЋИРИЛИЦЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48 СВЕЦЕ ПСУЈУ, ПЕТАК ПРАЗНУЈУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 УСПРАВИО КРАЈПУТАШ, ОКРЕПИО ДУШУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54 ЧУВАЈУ ПЕСМУ ПРЕДАКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56 МУЗЕЈ ЧЕКА КАМЕРЕ И ЕКСПОНАТЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 „ПОСЛЕДЊИ ВОЗ“ ЗА СТАРЕ СЛИКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63 ВАСИЉЕВИЋИ ДАРОВАЛИ И ТРЕЋЕ ЗВОНО. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 БОРОВА ШИНДРА ЧУВА СВЕТИЊУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 ПОНОВО БРУКАМО ПРЕТКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70 СЛУГА ОТАЏБИНЕ ИЗ ШЕСТ РАТОВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73

МЕЂАШИ ИСТОРИЈЕ СТАРОГ ВЛАХА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77 БИТКЕ ЈАВОРСКОГ РАТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 ОСВАЈАЊЕ СЛОБОДЕ 1912. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105 КОМИТСКИ ВОЈВОДА ВУК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 ВОЈЕВАЊЕ ВОЈВОДЕ БОЈОВИЋА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159 КАМЕНА КАЗИВАЊА РАТНИКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193 ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО ‒ ЧУВАР ВЕРЕ И ОГЊИШТА . . . . . . . . . . . . . . . . 213 НОВОВАРОШКУ КРАЈ У ВЕЛИКОМ РАТУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231

РЕЧЕНО И ЗАПИСАНО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261 ТАПИЈА И НЕУГАСИВО КАНДИЛО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 263 ДЕСЕТЕРАЦ СЛАВИ ЈАВОРСКУ БРИГАДУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 266

304

ЛЕТОПИС И ЗЕМЉОПИС ЗАВИЧАЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 269 БРИТКО ПЕРО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 271 ИЗДАНАК СТАРИНСКОГ КОВА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 273 ПОСМРТНА ЗВОНА ЗА ДВЕ ЦАРЕВИНЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 275 СПОМЕНИК КОМИТАМА И СОЛУНЦИМА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 278 КАД СРБИЈА НАРЕЂУЈЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 281

ИЗВОРИМА РЕКА ПОЧИЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 285

ШТА НАС ВЕЖЕ СА ПРЕЦИМА? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 289 КРВАВИ БОЖИЋ У ТРУДОВУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291 ЈАВОРСКИ ЈУНАК МАЈОР ИЛИЋ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 294 СТАРИ ВЛАХ ВОЖДА ДОЗИВА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 297

УЗ РУКОПИС Д. ГАГРИЧИЋА: ДОЗИВАЊЕ ПРЕДАКА . . . . . . . . . . . . . . . . . 301

БЕЛЕШКА О АУТОРУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 302