Ужичка гимназија

Ужице, Трг Светог Саве 6.

Матурски рад из Српског језика

Васко Попа

Ментор: Ученик:

________________, проф. _________________

Ужице, мај 2014. God.

Садржај

Страна

1.Увод ..................................................................................................................3

2. Биографија........................................................................................................4

3. Стваралаштво...................................................................................................5

3. 1. Круг књига................................................................................................6

4. Награде и признања.........................................................................................7

5. Награда „Васко Попа“.....................................................................................7

6. „Усправна земља“............................................................................................8Манасија.............................................................................................................. 9Каленић...............................................................................................................10

7. Закључак.........................................................................................................12

8. Литература.....................................................................................................13

1.

[Type text]

2. Увод

3

[Type text]

Рат је завршен, револуција победила. Читава књижевност била је заокупљена догађајима које је проживљавала земља. Они су постали не само њен предмет него и основно мерило њене вредности. Тих година често је понављано мишљење да књижевност "заостаје за нашом савременом стварношћу", па писци нису испунили свој дуг према револуционарној борби и према социјалистичкој изградњи. Савремена стварност постала је императив књижевности. Из тематских и идеолошких ограничења произилазила су и друга што су се тицала приступа, технике, стила, форме. Стварност је захтевала истинит, веран, реалистичан одраз, који ипак није смео бити неутралан, објективан, него борбено ангажован. Предратни ставови социјалне литературе доводе се до крајњих консеквенци. Истовремено говори се о потреби обнове "традиције наше борбене и реалистичке књижевности" прошлога века, а одбојност се показује према предратним авангардним, модернистичким истраживањима.

Већ годинама наша књижевност живи у знаку упорне мистификације са појмом осећајности. Под дирљивим геслом: од срца к срцу... Нуди један стандардизовани (у међународним размерама) малограђански сентиментализам", написао је зоран мишић у чланку певање и мишљење, објашњеном у књизи реч и време 1953, исте године када се појавила и једна од најзначајнијих послератних наших песничких књига, кора васка попе, а годину дана после појаве 87 песама миодрага павловића. Те три књиге, прва у критичко-теоријској а друге две у стваралачкој равни, одлучно раскидају с поезијом "меког и нежног штимунга" и обележавају почетак новог правца који ће дати печат песничком стварању 50-их и 60-их година.Песници изразито антиромантичарске оријентације Васко Попа и Миодраг Павловић различне су песничке индивидуалности, с различитим односом према традиционалном и модерном.

2. Биографија

4

[Type text]

Рођен је 1922. године у Гребенцу у Банату. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.

Прве песме објављује у листовима “Књижевне новине” и “Борба”. Његова прва збирка песама "Кора" (1953) уз "87 песама" Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: "Непочин поље" (1956), "Споредно небо" (1968.), "Усправна земља" (1972), "Вучја со" (1975), "Кућа насред друма" (1975), "Живо месо" (1975), "Рез" (1981) као и циклус песама "Мала кутија" (1984), део будуће збирке "Гвоздени сад" коју никад није довршио.

Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962.). У песничком зборнику "Од злата јабука" (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику "Урнебесник" (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику "Поноћно Сунце" (1962.), поетски свет песничких сновиђења.

Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. год. основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу "Слободно лишће". Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14.12.1979.) у Новом Саду.

Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

5

[Type text]

3. Стваралаштво

Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.

Дужник је предратних надреалиста али и њиховог антипода Момчила Настасијевића. Надреалистима је близак алогичношћу својих слика и синтагматских спојева, нарочито у првим књигама, док га с Настасијевићем везује тежња к стегнутом изразу, затим тражење песничких извора на домаћем тлу, у народној поезији, фолклорним представама и средњовековној књижевности. Попина поезија не може се ипак свести ни на један од тих узора. За разлику од надреалиста, Попа не прихвата ирационално као исходиште поезије. Песма се не гради по диктату подсвести, она је плод рационалног циља, израз класицистичке свести о форми. Иако му је с Настасијевићем, уз остало, заједничко и то градитељско својство, он се од њега одваја тиме што из своје поезије сасвим искључује религиозну и фолклорну мистику. Премда своје слике испреда од митске грађе, његова битна одлика није урањање у митско, нестајање у архаичном, него, напротив, савладаност митског и архаичног и окренутост модерноме. Као ни код Настасијевића, ни код попе песма се не јавља сама за се, већ се уклапа у веће целине, кругове, књиге, опус, па тек у том склопу она добија пун смисао. У осам његових до сада објављених књига може се пратити постепено изграђивање једнога песничког космоса. Прве две, Кора (1953) и Непочин-поље (1956), у симболичким антропоморфним сликама предела, предмета и радњи, дочаравају представу света као вечног сукобишта, непочин-поља, на којем се човек рве с непријатељским силама, оличеним у митским чудовиштима. Од те слике песник се окреће српској паганској митологији, из чије грађе ствара модерни космогонијски мит (Споредно небо, 1968), испреда причу о митским прецима српског народа (Вучја со, 1976), или у споју митског и историјског открива дубље слојеве смисла личности, догађаја и грађевина из српске прошлости (Усправна земља, 1972) или из савремености и ближе прошлости наше земље и света (Кућа насред друма, 1976). После историјских и митолошких трагања песник се враћа свакодневном животу, обликујући низ сасвим обичних ситуација, сличица из свакодневне стварности, с нечим идиличним у себи, у којима се и сам често јавља као

6

[Type text]

јунак (Живо месо, 1976; рез, 1981). Посматрано у целини, попино песничко дело настало је у споју сакралног и профаног, митског и историјског, архаичног и модерног, трагике и хумора.

3. 1. Круг књига

За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење:

1. "Кора" - 1953.

2. "Непочин поље" - 1956.

3. "Споредно небо" - 1968.

4. "Усправна земља" - 1972.

5. "Вучја со" - 1975.

6. "Кућа насред друма" - 1975.

7. "Живо месо" - 1975.

8. "Рез" - 1981.

После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама "Гвоздени сад", затим незавршена целина "Лепа варош В", као и круг од пет песама под заједничким насловом "Луди Лала". Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима "Калем". 2002. године у издању КОВ Вршац изашла је књига "Румунске и друге песме" где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине које је он још у младости писао.

7

[Type text]

4. Награде и признања

Васко Попа је први добитник "Бранкове награде" за поезију, установљене у Сремским Карловцима у спомен на Бранка Радичевића. Године 1957. добија Змајеву награду, 1968. Аустријску државну награду за европску литературу, 1976. награду за поезију "Бранко Миљковић", 1978. додељује му се награда АВНОЈ-а, а 1983. књижевна награда "Скендер Куленовић".

5. Награда „Васко Попа“

Године 1995, у Вршцу, установљена је награда "Васко Попа" за најбољу књигу песама на српском језику и додељује се сваке године на дан песниковог рођења, 29. Јуна. Награду додељују друштво пријатеља вршца "Вршац лепа варош", Хемофарм концерн и Агенција Ђорђевић. Досадашњи добитници су:

1995. - Борислав Радовић

1996. - Иван В. Лалић

1997. - Стеван Раичковић

1998. - Милутин Петровић

1999. - Слободан Зубановић

2000. - Љубомир Симовић

2001. - Новица Гадић

2002. - Милош Комадина за збирку песама "Свеједно"

2003. - Саша Јеленковић за збирку песама "Књига о срцу"

2004. - Душко Новаковић за збирку песама "Изабрао сам месец"

8

[Type text]

6. Усправна земља

Усправна земља је песничка књига, објављена 1971.год. Некада је улазила у састав збирке „Кора“, али је касније Попа одвојио и наравио засебну збирку. У њеној основи је родољубље, оданост лирског субјекта ономе што је наслеђено, лепота и вредност дјеног народа. Лирски субјекат збирке „Усправна земља“ је путник кроз време и векове.

Збирка има пет циклуса, а први је „Ходочашћа“ и он има седам песама. По песнику, ходочастити значи ићи на извор онога што је свето, а то су српски манастири: Хиландар, Каленић, Манасија, Жича, Сопоћани.. Они представљају корен традиције и највећу духовну вредност народа. Попа је у њима пронашао мир и лепоту и уздижући њихову вредност, откривао је судбину и трајање наше културе која је опстала упркос бројним непријатељима који су уништавали и истребљивали све што је српско.

9

[Type text]

Манасија

Плаво и златнопоследњи прстен видикапоследња јабука сунца

Зографедокле твој поглед допире

Чујеш ли коњицу ноћиалах ил илалах

Кичица твоја не дрхтибоје се твоје не плаше

Ближи се коњица ноћиалах ил илалах

Зографешта ли видиш на дну ноћи

Златно и плавопоследња звезда у душипоследњи бескрај у оку

Дело има прстенасту композицију-почиње и завршава терцином које затварају пет дистиха. Оно што одређује овакву композицију јесте и понављање истих мотива на почетку и крају песме-плава и златна боја.

10

[Type text]

То су основне боје ресавског фрескописања.У првој строфи песме песник ставља акценат на боје. Плава, боја неба, симболизује пространство и ведрину, слободу, док је златна драгоцена нијанса сунца, сјаја, раскоши. То представља почетак процеса стварања иконе. Прстен је симбол вере, док је јабука симбол живота. Ова метафора представља сјај ореола светаца. Моћ светаца се поистовећује са сунцем.Зограф, уметник, је замишљен. Његов поглед досеже даљине. У стваралачком заносу је, предан свом делу. Ближи се ноћ. Она је хладна и мрачна. Тамна коњица представља рушилачку силу.Алах ил Илалах представљају арапске речи које славе Алаха. Призор је узнемирујућ, али сликар не осећа страх. Његова четкица и даље ствара.Слика се драматизује, песник то дочарава понављањем строфе. Опасност долази. У шестој строфи се појављује мотив смрти, који наговештава уметникову судбину. И у последњој строфи угледавши светлост и пространство сликар завршава своје дело и напушта овај свет. Светлост је сада у његовој души и она остаје да вечно живи у фресци.

Каленић

Oткуда моје очиНа лицу твомеАнђеле брате

Боје свићуНа ивици заборава

Туђе сенке не дајуМуњу твога мачаУ корице да вратим

Боје зруНа лакој грани времена

Отуда твој инат лепиУ углу усана мојихАнђеле брате

Боје гореМладошћу у мојој крви

11

[Type text]

Лирски субјекат стоји пред делом, задивљен призором. Апостофом се директно обраћа анђелу. Ословљавајући га са „анђеле брате“ дочарава њихову блискост. Поистовећује своје очи са његовим. Користи боје да би дочарао своје снажне утиске. Оне свићу. Каленић је најраскошније украшена црква чије су фреске осликане светлим бојама, а уведена је и жута. Те боје су на ивици заборава, израњале су из таме векова. Али сада пропадају од влаге и немара. Духовни заборав прекида везу са коренима и духовна снага бледи. Помињањем туђих сенки он наговештава мрак који надвлађује светлост. Туђе сенке су опасност и симбол за несрећу која опседа нашу земљу. Мач који не може да се врати у корице представља опирање. Али, писац приказује боје које зру, којје опстају, израњају из заборава и одолевају пролазности времена.Особина које је вековима красила наш народ је инат. Њега савршено описује епитет „лепи“, јер он симболизује борбу и разлог нашег постојања. Та врлина је представљрна на лицу анђела и преноси се на лирски субјекат. Боје се помињу и трећи пут, али сада „горе“. Симболизују младост, страст. Историју нашег народа и отаџбине. Оне трају, као и наш народ који и даље чврсто стоји на ногама.

12

[Type text]

7. Закључак

Недавно сам био у прилици да посетим манастир Каленић. По ликовним вредностима он се убраја међу најзначајније споменике културе у Србији. За њега се каже да је најраскошнији манастир моравског стила. Богато је декорисан споља, а његове иконе се убрајају у најбоље сачувана остварења 15. века. Сам поглед на ово здање у мени је пробудио нека до тада спутавана осећања. Очаран његовом лепотом, следећих пар дана сам провео читајући о нашој култури и наишао на песму „Каленић“. Одушевила ме је сама помисао на то да је и песника инспирисао баш овај свети споменик. Песма је у мени пробудила осећај припадности, родољубља, патриотизма. Схватио сам каквом то великом народу припадам и колико је наша љубав према отаџбини снажна. Попин необични стил писања и бунтовност су у мени пробудили инат и учинили да будем још поноснији на своје порекло. Васко Попа је свакако био једна од значајнијих личности нашег народа. Оставио је велики печат на нашу историју и његове песме су део српског националног наслеђа. Дела која је он писао подизала су свест о заједници нације. Раме уз раме са ратним херојима, наши уметници су војевали неке друге битке. Ратове за опстанак наше културне баштине и традиције нашег народа. Они су нас бодрили духовно и оставили иза себе јак траг.

13

[Type text]

1.

14

[Type text]

8. Литература:

Станиша Величковић Интерпретације из књижевности IV

Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=370.0http://www.opismenise.com/index.php/sr-RS/blog-2/735-vasko-popa-kora

http://web.archive.org/web/20041209224054/http://www.vrsac.com/ovrscu/

licnosti.asp

www.znanje.org/i/i22/02iv03/02iv0312/ biografija .htm

serbianforum.org › Opšti Forumi › Kultura › Književnostwww.ikum.org.rs/files/biblioteka/boskovic_pesnicki.pdfwww.rastko.rs

15

[Type text]

Датум предаје: ______________

Комисија:

Председник _______________

Испитивач _______________

Члан _______________

Коментар:

Датум одбране: _____________ Оцена__________ (___)

16