Број 56sllist.ba/glasnik/2012/broj56/broj056.pdf · 2012-07-21 · Број 56 - Страна 2...

Година XVI

Понедјељак, 23. јула 2012. годинe

Број/Broj

56

Godina XVI

Ponedjeljak, 23. jula/srpnja 2012. godine

ISSN 1512-7508 - српски језик ISSN 1512-7486 - босански језик ISSN 1512-7494 - хрватски језик

УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

617 Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет

судија, у предмету број АП 944/09, рјешавајући апелацију Садије Брдар, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Миодраг Симовић, предсједник Валерија Галић, потпредсједница Сеада Палаврић, потпредсједница Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 15. маја 2012. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Садије Брдар,

поднесена против Пресуде Окружног суда у Бањалуци број 11 0 У 000809 08 У од 11. фебруара 2009. године, Рјешења Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске број 16-534-3995/08 од 18. новембра 2008. године и Рјешења Одјељења за борачко-инвалидску заштиту Општине Приједор број 03-534-24/07 од 8. априла 2008. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Садија Брдар (у даљњем тексту: апеланткиња) из Приједора поднијела је 26. марта 2009. године апелацију

Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Окружног суда у Бањалуци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 11 0 У 000809 08 У од 11. фебруара 2009. године, Рјешења Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске у даљњем тексту: Министарство) број 16-534-3995/08 од 18. новембра 2008. године и Рјешења Одјељења за борачко-инвалидску заштиту Општине Приједор (у даљњем тексту: Одјељење) број 03-534-24/07 од 8. априла 2008. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од Окружног суда, Министарства и Одјељења затражено је 1. јула 2009. године да доставе одговор на апелацију.

3. Окружни суд је доставио одговор на апелацију 14. септембра 2009. године, а Министарство 10. августа 2009. године. Одјељење није доставило одговор на апелацију.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор на апелацију достављен је апеланткињи 1. фебруара 2010. године.

III. Чињенично стање

5. Чињенице предмета које произилазе из апелантки-њиних навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

6. Апеланткиња је 7. августа 2007. године поднијела захтјев Одјељењу да јој се призна право на породичну инвалиднину по основу погибије двојице синова.

7. Рјешењем Одјељења број 03-534-24/07 од 8. априла 2008. године, које је потврђено Рјешењем Министарства број 16-534-3995/08 од 18. новембра 2008. године, одбијен је апеланткињин захтјев као неоснован.

8. У образложењу првостепеног рјешења истакнуто је да је апеланткиња била корисник цивилне инвалиднине по Рјешењу Центра за социјални рад Сански Мост, што је утврђено на основу Увјерења овог центра број 07-35-103-

Број 56 - Страна 2 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Понедјељак, 23. 7. 2012.

11/08 од 18. фебруара 2008. године, те је из тог разлога њен захтјев одбијен као неоснован. Из образложења другостепеног рјешења произилази да је Министарство у потпуности прихватило чињенично утврђење и разлоге првостепеног органа.

9. Апеланткиња је против Рјешења Министарства број 16-534-3995/08 од 18. новембра 2008. године покренула управни спор пред Окружним судом. Пресудом Окружног суда број 11 0 У 000809 08 У од 11. фебруара 2009. године одбијена је апеланткињина тужба као неоснована у дијелу којим се оспорава рјешење Министарства. Апеланткињина тужба у дијелу којим се оспорава рјешење Одјељења је одбачена. Апеланткиња је ослобођена обавезе да плати таксе на тужбу и пресуду.

10. У образложењу пресуде је наведено да је апеланткиња у тужби навела да је надлежном органу доставила све доказе одлучне за остваривање права у складу са Законом о заштити цивилних жртава рата међу којима је и увјерење ЈУ Центра Сански Мост о томе да није корисник права по основу породичне инвалиднине цивилних жртава рата према прописима Федерације БиХ. Даље је навела да је првостепени орган повриједио принцип истине тако што није утврдио право стање ствари и све чињенице које су релевантне за доношење законитог и правилног рјешења, те да је паушално тумачио одредбе члана 36 став 5 Закона о измјенама и допунама Закона о заштити цивилних жртава рата. Истакла је да је раније остварено право на подручју Федерације изгубила пресељењем с подручја Федерације у Републику Српску, због чега сматра да има право да у Републици Српској оствари раније стечено а потом изгубљено право на подручју Федерације. Посебно је указала да јој у предметном поступку није дата могућност да буде саслушана, чиме јој је онемогућено да оствари и заштити своја права и правне интересе.

11. У образложењу пресуде је даље истакнуто да је апеланткиња остварила право на породичну инвалиднину по основу погибије супруга и двојице синова, те да је наведена чињеница утврђена током првостепеног поступка на основу увјерења Центра за социјални рад Сански Мост од 18. фебруара 2008. године.

12. Окружни суд је затим истакао да није од пресудног значаја за правилну примјену закона чињеница да апеланткиња право на породичну инвалиднину није имала у моменту подношења захтјева, с обзиром да стицање овог права, по члану 36а. став 5 Закона о заштити цивилних жртава рата, искључује да ово право може поново да се оствари ако је претходно остварено на подручју Федерације Босне и Херцеговине, или неке од држава у окружењу. С обзиром да је апеланткиња неспорно ово право остварила по прописима Федерације БиХ, Окружни суд је закључио да није било потребе да се даље проводи поступак, а ни да се утврђују чињенице, па према томе није било неопходно ни да се током првостепеног поступка саслушава апеланткиња.

13. Такође, Окружни суд је навео да према одредби члана 7 став 1 Закона о управним споровима управни спор може да се води само против коначног управног акта. С обзиром да је апеланткиња тужбом оспорила и првостепени акт, по мишљењу Окружног суда, тужбу је у том дијелу ваљало одбацити.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

14. Апеланткиња се жали да јој је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем

тексту: Европска конвенција), као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Наводи да је повратник у Приједор. Сматра да управни органи нису провели поступак на правилан и законит начин и нису утврдили све чињенице неопходне за законито одлучивање. Истиче да јој у поступку није дата могућност да заштити своја права и интересе. Сматра да је Окружни суд погрешно тумачио одредбу члана 36а. Закона о измјенама и допунама Закона о цивилним жртвама рата РС ("Службени гласник" број 60/07). Стога сматра да је погрешним тумачењем закона дискриминисана у остваривању својих права. Из наведеног произилази да се апеланткиња жали и на повреду права на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције.

б) Одговор на апелацију

15. У свом одговору на апелацију Окружни суд је навео да је у предметном случају правилно примијењен Закон о цивилним жртвама рата Републике Српске.

16. У свом одговору на апелацију Министарство је навело да остаје при свом одлучењу, јер сматра да је законито одлучено правилним тумачењем и примјеном материјалних прописа.

V. Релевантни прописи

17. У Закону о заштити цивилних жртава рата ("Службени гласник Републике Српске" бр. 25/93, 32/94, 37/07 и 60/07) релевантна одредба гласи:

Члан 36а. став 5. Особа која је стекла одређено право као цивилна

жртва рата или члан обитељи цивилне жртве рата по прописима Федерације БиХ или по прописима неке од држава у окружењу, нема право поднијети захтјев за признавање права по овом закону.

18. У Закону о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите обитељи са дјецом ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 36/99 и 54/04) релевантне одредбе гласе:

Члан 54. Цивилна жртва рата, у смислу овог закона, је лице код

кога је наступило тјелесно оштећење од најмање 60% због ране, повреде и озљеде (у даљем тексту: инвалид) задобивене:

1) злостављањем, односно лишавањем слободе у току ратног стања или непосредне ратне опасности;

2) у вези са ратним догађањима (бомбардирања, уличне борбе, експлозија ратног материјала, залутали метак и сл.);

3) од експлозије заосталог ратног материјала након завршетка рата,

4) у вези са диверзантским, односно терористичким акцијама којима се угрожава сигурност и уставни поредак Федерације.

Инвалид је и лице код кога је наступило тјелесно оштећење од најмање 60% због болести задобивене, односно погоршане или испољене под околностима из става 1. овог члана.

Цивилном жртвом рата, сматра се и лице које је погинуло, умрло или нестало под околностима из става 1. овог члана.

Члан 62. став 1. Чланови породице цивилних жртава рата из члана 54.

став 3. овог закона имају, уз увјете прописане овим законом, право на породичну инвалиднину.

Члан 64. став. 1

Понедјељак, 23. 7. 2012. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 56 - Страна 3

Родитељи имају право на породичну инвалиднину, иако су чланови уже породице остварили то право.

Члан 78. О правима утврђеним овим законом за цивилне жртве

рата рјешава надлежни орган одређен прописом кантона. Члан 83. Исплате по овом закону за цивилне жртве рата врши

надлежни орган у складу са прописом кантона. 19. У Закону о измјенама и допунама Закона о

основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине Федерације БиХ" број 39/06) релевантна одредба гласи:

Члан 33. Цивилним жртвама рата и члановима породице

цивилних жртава рата са привременим боравиштем на територији Федерације, по повратку у своја ранија мјеста пребивалишта у Републици Српској или Брчко Дистрикту Босне и Херцеговине, обезбиједиће се права која су имали у мјесту привременог боравишта.

О остваривању права из става 1. овог члана, рјешава надлежна опћинска служба према мјесту посљедњег привременог боравка прије повратка у Републику Српску или Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине.

Члан 37. Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана

објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ", а примјењује се од 1. 9. 2006. године.

20. У Закону о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице с дјецом ("Службени гласник УС кантона бр. 5/00 и 7/01) релевантна одредба гласи:

Члан 92. став 1., 2. и 4. Цивилне жртве рата по овом и федералном закону

имају сљедећа права: ... 4. породичну инвалиднину; ... Права из става 1. тачка 1., 2., 3., 4. и 5. овог члана

остварују се под увјетима на начин и по поступку утврђеним федералним законом.

Кантон може утврдити и друга права и проширити опсег права утврђених овим и федералним законом на основи својих материјалних могућности и других потреба цивилних жртава рата.

VI. Допустивост

21. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

22. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

23. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Окружног суда број 11 0 У 000809 08 У од 11. фебруара 2009. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апеланткиња је примила 23. фебруара 2009. године, а апелација је поднесена 26. марта 2009. године, дакле у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација

испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

24. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

25. Апеланткиња сматра да јој је оспореним одлукама повријеђено уставно право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције.

26. Уставни суд указује да је у својој Одлуци број АП 943/09 (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму од 18. априла 2012. године, објављена на wеб-страници Уставног суда http://www.ustavnisud.ba), већ одлучивао о истим чињеничним и правним питањима која се постављају и у овој апелацији.

27. Уставни суд је у споменутој одлуци закључио да нема повреде апеланткињиног уставног права на правично суђење. Уставни суд је у наведеној одлуци истакао да је у Федерацији БиХ, прије него што је апеланткиња поднијела захтјев надлежном органу у Републици Српској, дошло до измјене Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице с дјецом тако да апеланткиња има право да и даље остварује накнаду по основу цивилне инвалиднине у Федерацији БиХ и по повратку у раније пребивалиште у Републици Српској. С обзиром на наведено, Уставни суд је сматрао да апеланткиња није била у обавези да покреће предметни поступак пред надлежним органима у Републици Српској јер, у складу с наведеном одредбом измијењеног закона који регулише ову област у Федерацији БиХ, апеланткиња је могла и може да поднесе захтјев надлежном органу у Федерацији БиХ ради остваривања овог права.

28. У погледу апеланткињиних навода који су се односили на наводну повреду права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију Уставни суд није сматрао сврсисходним да разматра ове апеланткињине наводе с обзиром да су и ти наводи у суштину исти као и наводи који су се односили на повреду права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, што је Уставни суд већ размотрио у наведеној одлуци.

29. У односу на наводе о дискриминацији из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење, Уставни суд је, такође, закључио да је апелација у односу на ове апеланткињине наводе неоснована, с обзиром да апеланткиња, осим што је навела да је дискриминисана, није пружила било какве аргументе којима би поткријепила своје тврдње да је различито третирана у односу на друга лица или групе лица у истој или сличној ситуацији (тачка 35).

30. С обзиром на то да се разлози наведени у Одлуци број АП 943/09 од 18. априла 2012. године у цијелости односе и на ову одлуку, Уставни суд се у погледу апеланткињиних жалбених навода позива на образложење и разлоге наведене у тој одлуци. Због тих разлога, Уставни суд закључује да не постоји повреда апеланткињиног права на


правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као ни права на забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење.

VIII. Закључак

31. Уставни суд закључује да нема повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, с обзиром да у образложењима оспорених одлука Уставни суд није нашао произвољност у погледу примјене материјалног нити процесног права.

32. Такође, Уставни суд закључује да нема повреде права на недискриминацију у вези с правом на правично суђење, јер апеланткиња није понудила никакав доказ о томе да су лица која се налазе у истој и сличној ситуацији третирана на различит начин, а таква дискриминација не произилази ни из оспорених одлука.

33. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

34. Сходно члану VI/5 Уставa Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Проф. др Миодраг Симовић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 944/09, rješavajući apelaciju Sadije Brdar, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, potpredsjednica Seada Palavrić, potpredsjednica Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 15. maja 2012. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Sadije Brdar,

podnesena protiv Presude Okružnog suda u Banjaluci broj 11 0 U 000809 08 U od 11. februara 2009. godine, Rješenja Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske broj 16-534-3995/08 od 18. novembra 2008. godine i Rješenja Odjeljenja za boračku-invalidsku zaštitu Opštine Prijedor broj 03-534-24/07 od 8. aprila 2008. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Herce-govine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Sadija Brdar (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Prijedora podnijela je 26. marta 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 11 0 U 000809 08 U od 11. februara 2009. godine, Rješenja Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske u daljnjem tekstu: Ministarstvo) broj 16-534-3995/08 od 18.

novembra 2008. godine i Rješenja Odjeljenja za boračkо-invalidsku zaštitu Opštine Prijedor (u daljnjem tekstu: Odjeljenje) broj 03-534-24/07 od 8. aprila 2008. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog suda, Ministarstva i Odjeljenja zatraženo je 1. jula 2009. godine da dostavi odgovor na apelaciju.

3. Okružni sud je dostavio odgovor na apelaciju 14. septembra 2009. godine, a Ministarstvo 10. augusta 2009. godine. Odjeljenje nije dostavilo odgovor na apelaciju.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju dostavljen je apelantici 1. februara 2010. godine.

III. Činjenično stanje

5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Apelantica je 7. augusta 2007. godine podnijela zahtjev Odjeljenju da joj se prizna pravo na porodičnu invalidninu po osnovu pogibije dvojice sinova.

7. Rješenjem Odjeljenja broj 03-534-24/07 od 8. aprila 2008. godine, koje je potvrđeno Rješenjem Ministarstva broj 16-534-3995/08 od 18. novembra 2008. godine, odbijen je apelanticin zahtjev kao neosnovan.

8. U obrazloženju prvostepenog rješenja je istaknuto da je apelantica bila korisnik civilne invalidnine po Rješenju Centra za socijalni rad Sanski Most, što je utvrđeno na osnovu Uvjerenja ovog centra broj 07-35-103-11/08 od 18. februara 2008. godine, te je iz tog razloga njen zahtjev odbijen kao neosnovan. Iz obrazloženja drugostepenog rješenja proizlazi da je Ministarstvo u potpunosti prihvatilo činjenično utvrđenje i razloge prvostepenog organa.

9. Apelantica je protiv Rješenja Ministarstva broj 16-534-3995/08 od 18. novembra 2008. godine pokrenula upravni spor pred Okružnim sudom. Presudom Okružnog suda broj 11 0 U 000809 08 U od 11. februara 2009. godine odbijena je apelanticina tužba kao neosnovana u dijelu kojim se pobija rješenje Ministarstva. Apelanticina tužba u dijelu kojim se pobija rješenje Odjeljenja je odbačena. Apelantica je oslobođena obaveze plaćanja takse na tužbu i presudu.

10. U obrazloženju presude je navedeno da je apelantica u tužbi navela da je nadležnom organu dostavila sve dokaze odlučne za ostvarivanje prava u skladu sa Zakonom o zaštiti civilnih žrtava rata među kojima je i uvjerenje JU Centra Sanski Most o tome da nije korisnik prava po osnovu porodične invalidnine civilnih žrtava rata prema propisima Federacije BiH. Dalje je navela da je prvostepeni organ povrijedio načelo istine tako što nije utvrdio pravo stanje stvari i sve činjenice koje su relevantne za donošenje zakonitog i pravilnog rješenja, te da je paušalno tumačio odredbe člana 36. stav 5. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o zaštiti civilnih žrtava rata. Istakla je da je ranije ostvareno pravo na području Federacije izgubila preseljenjem s područja Federacije u Republiku Srpsku, zbog čega smatra da ima pravo da u Republici Srpskoj ostvari ranije stečeno a potom izgubljeno pravo na području Federacije. Posebno je ukazala da joj u predmetnom postupku nije data mogućnost da bude saslušana, čime joj je onemogućeno da ostvari i zaštiti svoja prava i pravne interese.

11. U obrazloženju presude je dalje istaknuto da je apelantica ostvarila pravo na porodičnu invalidninu po osnovu pogibije supruga i dvojice sinova, te da je navedena činjenica utvrđena tokom prvostepenog postupka na osnovu uvjerenja Centra za socijalni rad Sanski Most od 18. februara 2008. godine.

12. Okružni sud je zatim istakao da nije od presudnog značaja za pravilnu primjenu zakona činjenica da apelantica pravo na porodičnu invalidninu nije imala u momentu podnošenja zahtjeva,


s obzirom da sticanje ovog prava, po članu 36a. stav 5. Zakona o zaštiti civilnih žrtava rata, isključuje da se ovo pravo može ponovo ostvariti ako je prethodno ostvareno na području Federacije Bosne i Hercegovine, ili neke od država u okruženju. S obzirom da je apelantica nesporno ovo pravo ostvarila po propisima Federacije BiH, Okružni sud je zaključio da nije bilo potrebe za dalje provođenje postupka, a ni utvrđivanje činjenica, pa prema tome nije bilo neophodno ni saslušanje apelantice tokom prvostepenog postupka.

13. Također, Okružni sud je naveo da se prema odredbi člana 7. stav 1. Zakona o upravnim sporovima upravni spor može voditi samo protiv konačnog upravnog akta. S obzirom da je apelantica tužbom osporila i prvostepeni akt, po mišljenju Okružnog suda, tužbu je u tom dijelu valjalo odbaciti.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

14. Apelantica se žali da joj je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Navodi da je povratnik u Prijedor. Smatra da upravni organi nisu proveli postupak na pravilan i zakonit način i nisu utvrdili sve činjenice neophodne za zakonito odlučivanje. Ističe da joj u postupku nije data mogućnost da zaštiti svoja prava i interese. Smatra da je Okružni sud pogrešno tumačio odredbu člana 36a. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o civilnim žrtvama rata RS ("Službeni glasnik" broj 60/07). Stoga smatra da je pogrešnim tumačenjem zakona diskriminisana u ostvarivanju svojih prava. Iz navedenog proizlazi da se apelantica žali i na povredu prava na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije.

b) Odgovor na apelaciju

15. U svom odgovoru na apelaciju Okružni sud je naveo da je u predmetnom slučaju pravilno primijenjen Zakon o civilnim žrtvama rata Republike Srpske.

16. U svom odgovoru na apelaciju Ministarstvo je navelo da ostaje pri svom odlučenju, jer smatra da je zakonito odlučeno pravilnim tumačenjem i primjenom materijalnih propisa.

V. Relevantni propisi

17. U Zakonu o zaštiti civilnih žrtava rata ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 25/93, 32/94, 37/07 i 60/07) relevantna odredba glasi:

Član 36a. stav 5. Osoba koja je stekla određeno pravo kao civilna žrtva rata ili

član obitelji civilne žrtve rata po propisima Federacije BiH ili po propisima neke od država u okruženju, nema pravo podnijeti zahtjev za priznavanje prava po ovom zakonu.

18. U Zakonu o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine Federacije BiH" br. 36/99 i 54/04) relevantne odredbe glase:

Član 54. Civilna žrtva rata, u smislu ovog zakona, je lice kod koga je

nastupilo tjelesno oštećenje od najmanje 60% zbog rane, povrede i ozljede (u daljem tekstu: invalid) zadobivene:

1) zlostavljanjem, odnosno lišavanjem slobode u toku ratnog stanja ili neposredne ratne opasnosti;

2) u vezi sa ratnim događanjima (bombardiranja, ulične borbe, eksplozija ratnog materijala, zalutali metak i sl.);

3) od eksplozije zaostalog ratnog materijala nakon završetka rata,

4) u vezi sa diverzantskim, odnosno terorističkim akcijama kojima se ugrožava sigurnost i ustavni poredak Federacije.

Invalid je i lice kod koga je nastupilo tjelesno oštećenje od najmanje 60% zbog bolesti zadobivene, odnosno pogoršane ili ispoljene pod okolnostima iz stava 1. ovog člana.

Civilnom žrtvom rata, smatra se i lice koje je poginulo, umrlo ili nestalo pod okolnostima iz stava 1. ovog člana.

Član 62. stav 1. Članovi porodice civilnih žrtava rata iz člana 54. stav 3. ovog

zakona imaju, uz uvjete propisane ovim zakonom, pravo na porodičnu invalidninu.

Član 64. stav. 1 Roditelji imaju pravo na porodičnu invalidninu, iako su

članovi uže porodice ostvarili to pravo. Član 78. O pravima utvrđenim ovim zakonom za civilne žrtve rata

rješava nadležni organ određen propisom kantona. Član 83. Isplate po ovom zakonu za civilne žrtve rata vrši nadležni

organ u skladu sa propisom kantona. 19. U Zakonu o izmjenama i dopunama Zakona o

osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine Federacije BiH" broj 39/06) relevantna odredba glasi:

Član 33. Civilnim žrtvama rata i članovima porodice civilnih žrtava

rata sa privremenim boravištem na teritoriji Federacije, po povratku u svoja ranija mjesta prebivališta u Republici Srpskoj ili Brčko Distriktu Bosne i Hercegovine, obezbijediće se prava koja su imali u mjestu privremenog boravišta.

O ostvarivanju prava iz stava 1. ovog člana, rješava nadležna općinska služba prema mjestu posljednjeg privremenog boravka prije povratka u Republiku Srpsku ili Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine.

Član 37. Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana

objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH", a primjenjuje se od 1. 9. 2006. godine.

20. U Zakonu o socijalnoj zaštiti, zaštiti civilnih žrtava rata i zaštiti porodice s djecom ("Službeni glasnik US kantona br. 5/00 i 7/01) relevantna odredba glasi:

Član 92. stav 1., 2. i 4. Civilne žrtve rata po ovom i federalnom zakonu imaju

sljedeća prava: ... 4. porodičnu invalidninu; ... Prava iz stava 1. tačka 1., 2., 3., 4. i 5. ovog člana ostvaruju

se pod uvjetima na način i po postupku utvrđenim federalnim zakonom.

Kanton može utvrditi i druga prava i proširiti opseg prava utvrđenih ovim i federalnim zakonom na osnovi svojih materijalnih mogućnosti i drugih potreba civilnih žrtava rata.

VI. Dopustivost

21. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

22. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.


23. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Presuda Okružnog suda broj 11 0 U 000809 08 U od 11. februara 2009. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelantica je primila 23. februara 2009. godine, a apelacija je podnesena 26. marta 2009. godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

24. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

25. Apelantica smatra da joj je osporenim odlukama povrijeđeno ustavno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije.

26. Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci broj AP 943/09 (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu od 18. aprila 2012. godine, objavljena na web-stranici Ustavnog suda http://www.ustavnisud.ba), već odlučivao o istim činjeničnim i pravnim pitanjima koja se postavljaju i u ovoj apelaciji.

27. Ustavni sud je u spomenutoj odluci zaključio da nema povrede apelanticinog ustavnog prava na pravično suđenje. Ustavni sud je u navedenoj odluci istakao da je u Federaciji BiH, prije nego što je apelantica podnijela zahtjev nadležnom organu u Republici Srpskoj, došlo do izmjene Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice s djecom tako da apelantica ima pravo da i dalje ostvaruje naknadu po osnovu civilne invalidnine u Federaciji BiH i po povratku u ranije prebivalište u Republici Srpskoj. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je smatrao da apelantica nije bila u obavezi da pokreće predmetni postupak pred nadležnim organima u Republici Srpskoj jer, u skladu s navedenom odredbom izmijenjenog zakona koji reguliše ovu oblast u Federaciji BiH, apelantica je mogla i može podnijeti zahtjev nadležnom organu u Federaciji BiH radi ostvarivanja ovog prava.

28. U pogledu apelanticinih navoda koji su se odnosili na navodnu povredu prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju Ustavni sud nije smatrao svrsishodnim da razmatra ove apelanticine navode s obzirom da su i ti navodi u suštinu isti kao i navodi koji su se odnosili na povredu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, što je Ustavni sud već razmotrio u navedenoj odluci.

29. U odnosu na navode o diskriminaciji iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi s pravom na pravično suđenje, Ustavni sud je, također, zaključio da je apelacija u odnosu na ove apelanticine navode neosnovana, s obzirom da apelantica, osim što je navela da je diskriminisana, nije pružila bilo kakve argumente kojima bi potkrijepila svoje tvrdnje da je različito tretirana u odnosu na druga lica ili grupe lica u istoj ili sličnoj situaciji (tačka 35).

30. S obzirom na to da se razlozi navedeni u Odluci broj AP 943/09 od 18. aprila 2012. godine u cijelosti odnose i na ovu odluku, Ustavni sud se u pogledu apelanticinih žalbenih navoda poziva na obrazloženje i razloge navedene u toj odluci. Zbog tih razloga, Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda apelanticinog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, prava na

imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao ni prava na zabranu diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi sa pravom na pravično suđenje.

VIII. Zaključak

31. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, s obzirom da u obrazloženjima osporenih odluka Ustavni sud nije našao proizvoljnost u pogledu primjene materijalnog niti procesnog prava.

32. Također, Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na nediskriminaciju u vezi s pravom na pravično suđenje, jer apelantica nije ponudila nikakav dokaz o tome da su lica koja se nalaze u istoj i sličnoj situaciji tretirana na različit način, a takva diskriminacija ne proizlazi ni iz osporenih odluka.

33. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

34. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Prof. dr. Miodrag Simović, s. r.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u

predmetu broj AP 944/09, rješavajući apelaciju Sadije Brdar, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, dopredsjednica Seada Palavrić, dopredsjednica Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 15. svibnja 2012. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Sadije Brdar,

podnesena protiv Presude Okružnog suda u Banjaluci broj 11 0 U 000809 08 U od 11. veljače 2009. godine, Rješenja Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske broj 16-534-3995/08 od 18. studenoga 2008. godine i Rješenja Odjeljenja za boračko-invalidsku zaštitu Općine Prijedor broj 03-534-24/07 od 8. travnja 2008. godine.



1. Sadija Brdar (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Prijedora je 26. ožujka 2009. godine podnijela apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 11 0 U 000809 08 U od 11. veljače 2009. godine, Rješenja Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske u daljnjem tekstu: Ministarstvo) broj 16-534-3995/08 od 18. studenoga 2008. godine i Rješenja Odjeljenja za boračko-invalidsku zaštitu Općine Prijedor (u daljnjem tekstu: Odjeljenje) broj 03-534-24/07 od 8. travnja 2008. godine.



2. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog suda, Ministarstva i Odjeljenja zatraženo je 1. srpnja 2009. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Okružni sud je dostavio odgovor na apelaciju 14. rujna 2009. godine, a Ministarstvo 10. kolovoza 2009. godine. Odjeljenje nije dostavilo odgovor na apelaciju.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju je dostavljen apelantici 1. veljače 2010. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Apelantica je 7. kolovoza 2007. godine podnijela zahtjev Odjeljenju da joj se prizna pravo na obiteljsku invalidninu temeljem pogibije dvojice sinova.

7. Rješenjem Odjeljenja broj 03-534-24/07 od 8. travnja 2008. godine, koje je potvrđeno Rješenjem Ministarstva broj 16-534-3995/08 od 18. studenoga 2008. godine, odbijen je apelantičin zahtjev kao neutemeljen.

8. U obrazloženju prvostupanjskog rješenja je istaknuto da je apelantica bila korisnik civilne invalidnine po Rješenju Centra za socijalni rad Sanski Most, što je utvrđeno na temelju Uvjerenja ovog centra broj 07-35-103-11/08 od 18. veljače 2008. godine, te je iz toga razloga njezin zahtjev odbijen kao neutemeljen. Iz obrazloženja drugostupanjskog rješenja proizlazi da je Ministarstvo u potpunosti prihvatilo činjenično utvrđenje i razloge prvostupanjskoga tijela.

9. Apelantica je protiv Rješenja Ministarstva broj 16-534-3995/08 od 18. studenoga 2008. godine pokrenula upravni spor pred Okružnim sudom. Presudom Okružnog suda broj 11 0 U 000809 08 U od 11. veljače 2009. godine odbijena je apelantičina tužba kao neutemeljena u dijelu kojim se pobija rješenje Ministarstva. Apelantičina tužba u dijelu kojim se pobija rješenje Odjeljenja je odbačena. Apelantica je oslobođena obveze plaćanja takse na tužbu i presudu.

10. U obrazloženju presude je navedeno da je apelantica u tužbi navela da je mjerodavnom tijelu dostavila sve dokaze odlučne za ostvarivanje prava sukladno Zakonu o zaštiti civilnih žrtava rata među kojima je i uvjerenje JU Centra Sanski Most o tome da nije korisnik prava temeljem obiteljske invalidnine civilnih žrtava rata prema propisima Federacije BiH. Dalje je navela kako je prvostupanjsko tijelo povrijedio načelo istine tako što nije utvrdilo pravo stanje stvari i sve činjenice koje su relevantne za donošenje zakonitog i pravilnog rješenja, te da je paušalno tumačilo odredbe članka 36. stavak 5. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o zaštiti civilnih žrtava rata. Istaknula je kako je ranije ostvareno pravo na području Federacije izgubila preseljenjem s područja Federacije u Republiku Srpsku, zbog čega smatra da ima pravo u Republici Srpskoj ostvarivati ranije stečeno a potom izgubljeno pravo na području Federacije. Posebice je ukazala kako joj u predmetnome postupku nije dana mogućnost da bude saslušana, čime joj je onemogućeno ostvariti i zaštititi svoja prava i pravne interese.

11. U obrazloženju presude je dalje istaknuto da je apelantica ostvarila pravo na obiteljsku invalidninu temeljem pogibije supruga i dvojice sinova, te da je navedena činjenica utvrđena tijekom prvostupanjskog postupka na temelju uvjerenja Centra za socijalni rad Sanski Most od 18. veljače 2008. godine.

12. Okružni sud je potom istaknuo kako nije od presudnoga značaja za pravilnu primjenu zakona činjenica da apelantica pravo na obiteljsku invalidninu nije imala u momentu podnošenja zahtjeva, s obzirom da stjecanje ovoga prava, po članku 36a. stavak 5. Zakona o zaštiti civilnih žrtava rata, isključuje da se ovo

pravo može ponovno ostvariti ako je prethodno ostvareno na području Federacije Bosne i Hercegovine, ili neke od država u okruženju. S obzirom da je apelantica neprijeporno ovo pravo ostvarila po propisima Federacije BiH, Okružni sud je zaključio da nije bilo potrebe za daljom provedbom postupka, a ni utvrđivanje činjenica, pa prema tome nije bilo nužno ni saslušanje apelantice tijekom prvostupanjskoga postupka.

13. Također, Okružni sud je naveo kako se prema odredbi članka 7. stavak 1. Zakona o upravnim sporovima upravni spor može voditi samo protiv konačnog upravnog akta. S obzirom da je apelantica tužbom pobijala i prvostupanjski akt, po mišljenju Okružnog suda, tužbu je u tome dijelu valjalo odbaciti.


14. Apelantica se žali kako joj je pobijanim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Navodi kako je povratnik u Prijedor. Smatra kako upravna tijela nisu provela postupak na pravilan i zakonit način i nisu utvrdila sve činjenice nužne za zakonito odlučivanje. Ističe kako joj u postupku nije data mogućnost zaštititi svoja prava i interese. Smatra kako je Okružni sud pogrešno tumačio odredbu članka 36a. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o civilnim žrtvama rata RS ("Službeni glasnik" broj 60/07). Stoga smatra kako je pogrešnim tumačenjem zakona diskriminirana u ostvarivanju svojih prava. Iz navedenoga proizlazi kako se apelantica žali i na povredu prava na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije.


15. U svome odgovoru na apelaciju Okružni sud je naveo kako je u predmetnome slučaju pravilno primijenjen Zakon o civilnim žrtvama rata Republike Srpske.

16. U svome odgovoru na apelaciju Ministarstvo je navelo kako ostaje pri svome odlučenju, jer smatra kako je zakonito odlučeno pravilnim tumačenjem i primjenom materijalnih propisa.


17. U Zakonu o zaštiti civilnih žrtava rata ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 25/93, 32/94, 37/07 i 60/07) relevantna odredba glasi:

Član 36a. stav 5. Osoba koja je stekla određeno pravo kao civilna žrtva rata

ili član obitelji civilne žrtve rata po propisima Federacije BiH ili po propisima neke od država u okruženju, nema pravo podnijeti zahtjev za priznavanje prava po ovom zakonu.

18. U Zakonu o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine Federacije BiH" br. 36/99 i 54/04) relevantne odredbe glase:

Članak 54. Civilna žrtva rata, glede ovog zakona, je osoba kod koje je

nastupilo tjelesno oštećenje od najmanje 60% zbog rane, povrede i ozljede (u daljnjem tekstu: invalid) zadobivene:

1) zlostavljanjem odnosno lišavanjem slobode u toku ratnog stanja ili neposredne ratne opasnosti;

2) u svezi sa ratnim događanjima (bombardiranja, ulične borbe, eksplozija ratnog materijala, zalutali metak i sl.);

3) od eksplozije zaostalog ratnog materijala nakon završetka rata,


4) u svezi sa diverzantskim odnosno terorističkim akcijama kojima se ugrožava sigurnost i ustavni poredak Federacije.

Invalid je i osoba kod koje je nastupilo tjelesno oštećenje od najmanje 60% zbog bolesti zadobivene, odnosno pogoršane ili ispoljene pod okolnostima iz stavka 1. ovog članka.

Civilnom žrtvom rata, smatra se i osoba koja je poginula, umrla ili nestala pod okolnostima iz stavka 1. ovog članka.

Članak 62. stavak 1. Članovi obitelji civilnih žrtava rata iz članka 54. stavak 3.

ovog zakona imaju, uz uvjete propisane ovim zakonom, pravo na obiteljsku invalidninu.

Članak 64. Roditelji imaju pravo na obiteljsku invalidninu, iako su

članovi uže obitelji ostvarili to pravo. Članak 78. O pravima utvrđenim ovim zakonom za civilne žrtve rata

rješava nadležno tijelo određen propisom kantona-županije. Članak 83. Isplate po ovom zakonu za civilne žrtve rata vrši

mjerodavno tijelo sukladno propisu kantona-županije. 19. U Zakonu o izmjenama i dopunama Zakona o

osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine Federacije BiH" broj 39/06) relevantna odredba glasi:

Članak 33. Civilnim žrtvama rata i članovima obitelji civilnih žrtava

rata sa privremenim boravištem na teritoriju Federacije, po povratku u svoja ranija mjesta prebivališta u Republici Srpskoj ili Brčko Distriktu Bosne i Hercegovine, osigurat će se prava koja su imali u mjestu privremenog boravišta.

O ostvarivanju prava iz stavka 1. ovog članka, rješava nadležna općinska služba prema mjestu posljednjeg privremenog boravka prije povratka u Republiku Srpsku ili Brčko Distrikt Bosne i Hercegovine.

Članak 37. Ovaj Zakon stupa na snagu osmog dana od dana

objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH", a primjenjuje se od 1. 9. 2006. godine.

20. U Zakonu o socijalnoj zaštiti, zaštiti civilnih žrtava rata i zaštiti porodice s djecom ("Službeni glasnik US kantona br. 5/00 i 7/01) relevantna odredba glasi:

Član 92. stav 1., 2. i 4. Civilne žrtve rata po ovom i federalnom zakonu imaju

sljedeća prava: ... 4. obiteljsku invalidninu; ... Prava iz stava 1. točka 1., 2., 3., 4. i 5. ovog članka

ostvaruju se pod uvjetima na način i po postupku utvrđenim federalnim zakonom.

Kanton može utvrditi i druga prava i proširiti opseg prava utvrđenih ovim i federalnim zakonom na osnovi svojih materijalnih mogućnosti i drugih potreba civilnih žrtava rata.

VI. Dopustivost

21. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.

22. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio.

23. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom je Presuda Okružnog suda broj 11 0 U 000809 08 U od 11. veljače 2009. godine, protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, pobijanu je presudu apelantica primila 23. veljače 2009. godine, a apelacija je podnesena 26. ožujka 2009. godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva.

24. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio kako predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

25. Apelantica smatra kako joj je pobijanim odlukama povrijeđeno ustavno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije.

26. Ustavni sud ukazuje kako je u svojoj Odluci broj AP 943/09 (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu od 18. travnja 2012. godine, objavljena na web-stranici Ustavnog suda http://www.ustavnisud.ba), već odlučivao o istim činjeničnim i pravnim pitanjima koja se postavljaju i u ovoj apelaciji.

27. Ustavni sud je u spomenutoj odluci zaključio kako nema povrede apelantičinog ustavnog prava na pravično suđenje. Ustavni sud je u navedenoj odluci istaknuo kako je u Federaciji BiH, prije nego što je apelantica podnijela zahtjev nadležnome tijelu u Republici Srpskoj, došlo do izmjene Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji s djecom tako da apelantica ima pravo i dalje ostvarivati naknadu temeljem civilne invalidnine u Federaciji BiH i po povratku u ranije prebivalište u Republici Srpskoj. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je smatrao kako apelantica nije bila u obvezi pokretati predmetni postupak pred mjerodavnim tijelima u Republici Srpskoj jer, sukladno navedenoj odredbi izmijenjenoga zakona koji regulira ovu oblast u Federaciji BiH, apelantica je mogla i može podnijeti zahtjev nadležnome tijelu u Federaciji BiH radi ostvarivanja ovoga prava.

28. Glede apelantičinih navoda koji su se odnosili na navodnu povredu prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju Ustavni sud nije smatrao svrsishodnim razmatrati ove apelantičine navode s obzirom da su i ti navodi u suštinu isti kao i navodi koji su se odnosili na povredu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, što je Ustavni sud već razmotrio u navedenoj odluci.

29. U odnosu na navode o diskriminaciji iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi s pravom na pravično suđenje, Ustavni sud je, također, zaključio kako je apelacija u odnosu na ove apelantičine navode neutemeljena, s obzirom da apelantica, osim što je navela da je diskriminirana, nije pružila bilo kakve argumente kojima bi potkrijepila svoje tvrdnje da je različito tretirana u odnosu na druge osobe ili grupe osoba u istoj ili sličnoj situaciji (točka 35).

30. S obzirom na to da se razlozi navedeni u Odluci broj AP 943/09 od 18. travnja 2012. godine u cijelosti odnose i na ovu odluku, Ustavni sud se glede apelantičinih prizivnih navoda poziva na obrazloženje i razloge navedene u toj odluci. Zbog tih


razloga, Ustavni sud zaključuje kako ne postoji povreda apelantičinoga prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao ni prava na zabranu diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi s pravom na pravično suđenje.

VIII. Zaključak

31. Ustavni sud zaključuje kako nema povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, s obzirom da u obrazloženjima pobijanih odluka Ustavni sud nije našao proizvoljnost glede primjene materijalnoga niti procesnoga prava.

32. Također, Ustavni sud zaključuje kako nema povrede prava na nediskriminaciju u svezi s pravom na pravično suđenje, jer apelantica nije ponudila nikakav dokaz o tome kako su osobe koje se nalaze u istoj i sličnoj situaciji tretirane na različit način, a takva diskriminacija ne proizlazi ni iz pobijanih odluka.

33. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

34. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.


Prof. dr. Miodrag Simović, v. r.


судија, у предмету број АП 607/11, рјешавајући апелацију млдб. С.А., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" броj 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Миодраг Симовић, предсједник Валерија Галић, потпотпредсједница Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија на сједници одржаној 15. маја 2012. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација млдб. С.А.,

поднесена против Рјешења Кантоналног суда у Тузли број 33 0 Км 022073 10 Кжм 5 од 6. јануара 2011. године и Рјешења Општинског суда у Живиницама број 33 0 Км 022073 10 Км од 24. октобра 2010. године.



1. Млдб. С.А. (у даљњем тексту: апелант) из Тузле, којег заступа законска заступница Н.А., а обоје Фарук Балијагић, Рифат Коњић, Нихад Коњић и Зинаида Коњић, адвокати из Тузле, поднио је 10. фебруара 2011. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Рјешења Кантоналног суда у Тузли (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 33 0 Км

022073 10 Кжм 5 од 6. јануара 2011. године и Рјешења Општинског суда у Живиницама (у даљњем тексту: Општински суд) број 33 0 Км 022073 10 Км од 24. октобра 2010. године. Апелант је 14. фебруара 2011. године доставио допуну апелације. Апелант је у апелацији затражио и доношење привремене мјере којом би Уставни суд наложио његово пуштање на слободу до стварања услова за његово упућивање у васпитну установу.


2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда, Општинског суда и Кантоналног тужилаштва Тузланског кантона (у даљњем тексту: Тужилаштво) затражено је 16. фебруара 2011. године, а од Федералног министарства правде 28. априла 2011. године, да доставе одговор на апелацију.

3. Тужилаштво је доставило одговор 23. фебруара 2011. године, Општински суд 25. фебруара 2011. године, Кантонални суд 28. фебруара 2011. године и Федерално министарство правде 16. маја 2011. године.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију су достављени апеланту 5. априла 2012. године.


5. Чињенице предмета, које произилазе из навода млдб. апеланта и докумената који су предочени Уставном суду, могу да се сумирају на сљедећи начин.

6. Рјешењем Општинског суда број 33 0 Км 022073 10 Км од 24. октобра 2010. године према млдб. апеланту, на основу члана 95 Кривичног закона ФБиХ (у даљњем тексту: КЗ ФБиХ), у вези с чланом 389 став 3 Закона о кривичном поступку ФБиХ (у даљњем тексту: ЗКП ФБиХ), изречена је васпитна мјера упућивања у васпитно-поправни дом и утврђено да ће ова мјера трајати најмање једну а највише пет година и да ће о њеном трајању суд накнадно одлучити. На основу члана 146 став 1 тач. а) и ц) ЗКП ФБиХ, одређено је да ће притвор који је апеланту одређен Рјешењем Општинског суда - судије за малољетнике број 33 0 Км 022073 10 Км од 26. јула 2010. године, који је продужаван рјешењима поближе наведеним у рјешењу, трајати до упућивања у васпитно-поправни дом. Такође је одређено да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава, а оштећена Н.М. из Живиница је упућена да поднесе захтјев за имовинско-правну парницу.

7. У образложењу рјешења је наведено да је Тужилаштво 12. октобра 2010. године доставило Општинском суду приједлог за изрицање васпитне мјере упућивања млдб. апеланта у васпитно-поправни дом у смислу одредбе члана 95 КЗ ФБиХ због почињеног кривичног дјела убиства из члана 166 став 2 тачка д) КЗ ФБиХ. У приједлогу је образложено да је апеланту стављено на терет да је 16. јула 2010. године око 17 часова испред дома здравља у Живиницама, док је С.М. стајао испред свог возила, с намјером да усмрти С.М. због освете, јер је отац млдб. апеланта Ф.А. у августу 2009. године убијен у догађају у ком је учествовао и С.М., испалио према С.М. из близине четрнаест хитаца из ватреног оружја - пиштоља, о чему су подаци прецизирани у наведеном рјешењу, погодио С.М. с више хитаца и тако му нанио смртоносне повреде, од којих је С.М. преминуо. У вези с наведеним, Општински суд је образложио да је након проведеног доказног поступка и процјеном свих доказа (поближе наведених у рјешењу, између осталих, и саслушање свједока, налаза и мишљења вјештака судске медицине и вјештака за подобласт неуропсихијатрије, вјештака медицинске струке, вјештака за механичке трагове и балистику), појединачно и у њиховој


међусобној вези, у поступку у ком су стално присуствовали посматрач владавине права ОСЦЕ-ове канцеларије у Тузли, као и шеф ОСЦЕ канцеларије у Тузли којима је одобрена и посјета млдб. апеланту, ван сваке сумње утврдио да је млдб. апелант, у вријеме и на начин прецизиран у рјешењу, починио предметно кривично дјело убиства из члана 166 став 2 тачка д) КЗ ФБиХ. Општински суд је навео да је, одлучујући о приједлогу Тужилаштва да се изрекне заводска васпитна мјера - упућивање у васпитно-поправни дом - тај суд узео у обзир околности о ранијем животу млдб. апеланта, његовој личности и личним својствима као и околностима под којима је починио кривично дјело, посебно узимајући у обзир да се ради о безобзирној освети почињеној на јавном мјесту, сабрано, планирано и хладнокрвно, у вријеме и на мјесту гдје се налазио већи број грађана и тако што је из непосредне близине испалио четрнаест хитаца из ватреног оружја – пиштоља, што указује на посебну упорност у извршењу наведеног кривичног дјела са жељом да га доврши до краја, као и посљедице тог дјела од којих је С.М. задобио смртоносне озљеде, те закључио да је изрицање ове мјере оправдано. Образложено је да је Општински суд цијенио прилике у којима је млдб. апелант живио до тада, те чињеницу да је показао нарочиту упорност у извршењу предметног кривичног дјела за које је законом прописана казна затвора најмање десет година или казна дуготрајног затвора. Општински суд је навео да је мишљења да је, код оваквог стања ствари, педагошког и социјалног статуса млдб. апеланта, те околности да средина и прилике у којима апелант живи не јамче његово преваспитање на линији општеприхватљивог понашања, обавеза суда да млдб. апеланта издвоји из оваквог окружења и према њему примијени појачане мјере преваспитања уз сталан рад психолога и педагога с циљем да га одвикне од лоших навика које се могу постићи искључиво у васпитно-поправном дому, због чега је суд и изрекао наведену мјеру.

8. Општински суд је, даље, навео да је у поступку пред тим судом утврђен висок степен васпитне запуштености млдб. апеланта за чије санирање је неопходно да се предузму интензивније мјере преваспитања, а да се та васпитна запуштеност посебно огледа у чињеници да је код млдб. апеланта 29. децембра 2009. године у центру Тузле, на јавном мјесту гдје је пролазио велики број грађана, у смеђој торбици коју је носио пребачену преко рамена, пронађен пиштољ марке ЦЗ модел 75 чије су карактеристике поближе наведене у споменутом рјешењу, и то с четрнаест метака, те да се тада у његовом друштву налазио млдб. Д.А. код ког је такође пронађен пиштољ марке ЦЗ 83 (спецификације поближе наведене у споменутом рјешењу) с тринаест метака истог калибра. Општински суд је навео да из предоченог произилази да млдб. апелант није био под надзором своје породице, да је много раније од тог догађаја посједовао и носио пиштољ, да је пиштољ имао и код куће и да се дружио такође с малољетницима који су неовлаштено код себе имали ватрено оружје, те да је и мајка млдб. апеланта представници центра за социјални рад изјавила да је њихова породица стално добијала пријетње због којих се млдб. апелант није осјећао сигурним и да је због тога прекинуо школовање у петом разреду основне школе због чега је, по оцјени суда, био запуштен и у образовању. Сходно образложењу Општинског суда, млдб. апелант је сабрано и хладнокрвно планирао извршење овог кривичног дјела јер је утврђено да му је било познато да је убијени С.М. три пута седмично у исто вријеме долазио по супругу у дом здравља јер је она у посљедњих седам мјесеци, до убиства С.М., имала увијек у исто вријеме заказану обавезну дијализу, те је образложио и да је прихватио у цијелости изјаве свједока

Р.Б. и Н.Ш. као поуздане, јасне и прецизне јер су та лица била очевици догађаја и препознали су млдб. апеланта као извршиоца тог кривичног дјела. Општински суд је прихватио и дио исказа И.П. у дијелу који се односио на свједочење да је млдб. апелант посједовао пиштољ који је носио у торбици јер је овај исказ потврђен осталим проведеним доказима.

9. Наведено је и да су код млдб. апеланта у два наврата у затворској ћелији пронађени мобители, што представља дисциплински преступ, те да му је за тај дисциплински преступ изречена дисциплинска казна ограничења посјета. Истакнуто је да је због тога Општински суд издао наредбу Центру за форензику и подршку ради очитавања података с одузетих мобилних телефона, на основу чега је утврђено да је млдб. апелант све вријеме боравка у затворској ћелији комуницирао помоћу тих мобилних телефона с разним лицима, између осталог и са свједоком И.П., те лицем које се налазило у Њемачкој. Наведено је и да је млдб. апелант 15. септембра 2010. године покушао да побјегне из Клинике за педијатрију из Тузле гдје је био смјештен ради лијечења, али да су га у томе спријечили затворски стражари.

10. Општински суд је навео да је увидом у цио спис везан за апелантово здравствено стање утврдио да је апелант за вријеме вођења кривичног поступка имао адекватно лијечење, а да је до критичног догађаја - убиства и притварања био здравствено запуштен, што је видљиво и из чињенице да чак није био ни здравствено осигуран. Осим тога, Општински суд је образложио и да је прихватио и налазе и мишљења вјештака за балистичка и механоскопска вјештачења вјештака за трагове биолошког поријекла, вјештака судске медицине, вјештака медицинске струке и вјештака психолога, јер су своје налазе и мишљења усмено изложили на главном претресу потпуно, прецизно и аргументовано. Имајући у виду све наведено, Општински суд је донио рјешење и изрекао млдб. апеланту наведену васпитну мјеру, те при томе истакао да је таква одлука, поред наведених разлога, донесена и због тога што је млдб. апелант након извршења предметног кривичног дјела напустио мјесто извршења и све до 25. јула 2010. године био недоступан органима гоњења. Наведено је да та чињеница сама по себи, уз чињеницу да је извршење овог кривичног дјела још више допринијело усложњавању односа између породица млдб. апеланта и породице убијеног, те околност да постоји реална опасност од поновног бјекства млдб. апеланта, јер је већ покушао да побјегне са Клинике за педијатрију гдје је био смјештен ради лијечења, иду у прилог неопходности да се изрекне наведена васпитна мјера.

11. Против наведеног рјешења млдб. апелант је преко својих бранилаца изјавио жалбу Кантоналном суду који је Рјешењем број 33 0 Км 022073 10 Кжм 5 од 6. јануара 2011. године жалбу одбио и потврдио првостепено рјешење. У образложењу рјешења је наведено да се апелант жали да је првостепено рјешење донесено уз битне повреде одредаба кривичног поступка, али да у жалби није речено због којих битних повреда се оспорава првостепено рјешење, те да из жалбених навода (да су разлози за доношење оспораваног рјешења нејасни и противрјечни) произилази да се млдб. апелант жали на битне повреде из члана 312 став 1 тачка к) ЗКП ФБиХ. Како је наведеним одредбама прописано да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је изрека пресуде неразумљива, противрјечна сама себи или разлозима пресуде, или ако пресуда уопште не садржи разлоге или у њој нису наведени разлози о одлучним чињеницама, али да из оспореног рјешења произилази да ова повреда не постоји, због чега је ове жалбене наводе Кантонални суд одбио као неосноване. Бранилац у оквиру


овог жалбеног основа уствари оспорава предметно рјешење због погрешно утврђеног чињеничног стања. Кантонални суд то такође сматра неоснованим, јер је првостепени суд извео све предложене и потребне доказе и све изведене доказе савјесно цијенио, како појединачно тако и у међусобној вези, и на основу такве оцјене изведених доказа потпуно и правилно утврдио чињенично стање за које је у оспораваном рјешењу дао јасне и одређене разлоге, које прихвата и Кантонални суд.

12. Даље, Кантонални суд је навео да је из образложења оспораваног рјешења видљиво да је првостепени суд приликом утврђивања чињеница које се односе на личност млдб. апеланта правилно прихватио исказе вјештака медицинске струке – специјалисте за психијатрију и вјештака психолога и психотерапеута из којих произилази да је након извршених тестирања млдб. апеланта утврђено да су његове интелектуалне способности испод доње границе просјека са IQ=96, док је вербални IQ=78, и да су нижи због недовољног утицаја едукативног фактора; да је његова душевна развијеност на нивоу дјетета од око тринаест година и да касни за календарским узрастом око осамнаест мјесеци; да млдб. апелант болује од јувенилног-дјечијег дијабетеса типа-1 због чега је овисан о примању инзулина; да се ради о класичном примјеру психосоматске болести и да је смрт његовог оца негативно утицала на болест у смислу погоршања због патолошке везаности млдб. апеланта за очеву личност; да је наведена болест тешка и често смртоносна, те да захтијева врло сложене, координиране и компликоване мјере контроле, лијечења и дијеталног режима због чега наведени притворски услови могу негативно да дјелују на млдб. апеланта, али да је он због наведеног у вријеме извршења предметног кривичног дјела био у стању привремене психичке поремећености односно у стању битно смањене урачунљивости да схвати значај својих поступака.

13. Кантонални суд је навео и да је према подацима у спису с млдб. апелантом након лишавања слободе поступано хумано, с поштовањем према урођеном и на начин који узима у обзир потребе лица његове старости, те да је у притвору у КПЗ, колико је то могуће у постојећим условима, поступано према њему у складу с одредбом члана 37 тачка ц) Конвенције о правима дјетета и да му је омогућен приступ законској помоћи и изјављивању правних лијекова против рјешења о одређивању односно продужењу притвора, а у свако доба му је обезбијеђено лијечење и пружање здравствене помоћи у одговарајућој здравственој установи - Клиници за дјечије болести. Наведено је и да је одредбама члана 40 Конвенције о правима дјетета прописано под којим условима може да се води кривични поступак према малољетницима, те да је у вези с тим и подацима из предметног списа, Кантонални суд мишљења да је према млдб. апеланту поступано у складу с том одредбом јер се према њему поступало обазриво, обавјештаван је о свим радњама које је суд предузимао у кривичном поступку, према њему нису примијењене никакве мјере присиле а у вођење поступка су били укључени психолог, психијатар и центар за социјални рад, због чега су жалбени наводи о томе да се поступало супротно одредбама члана 37 Конвенције о правима дјетета, према закључку Кантоналног суда, неосновани. Кантонални суд је одбио као неосноване и жалбене наводе у вези с погрешно утврђеним чињеничним стањем због прихватања исказа свједока Н.Ш., Р.Б. и И.П. јер је, сходно мишљењу Кантоналног суда, првостепени суд правилно оцијенио исказе наведених свједока од којих су Н.Ш. и Р.Б. били непосредни очевици предметног догађаја и препознали су млдб. апеланта као починиоца наведеног кривичног дјела.

14. У вези са жалбеним наводима о изреченој васпитној мјери, Кантонални суд је навео да је кривично дјело које је млдб. апелант извршио изузетно тешко кривично дјело, да је учињено у ванредним околностима на јавном мјесту, да је млдб. апелант испалио четрнаест хитаца у убијеног, да је потребно да се млдб. апеланта на релативно дуже вријеме издвоји из средине и да према њему треба да се примијене појачане мјере преваспитања. Стога је Кантонални суд истакао да је првостепени суд, узимајући у обзир и апелантово здравствено стање, правилно закључио да је потребно да се млдб. апеланту изрекне васпитна мјера упућивања у васпитно-поправни дом јер једино на тај начин може да се оствари сврха изрицања васпитне мјере прописане законом.

15. Због свега наведеног, Кантонални суд је закључио да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање правилно примијенио кривични закон када је нашао да су се у радњама млдб. апеланта стекла сва обиљежја кривичног дјела убиства из члана 166 став 2 тачка д) КЗ ФБиХ, из чега произилази да су жалбе неосноване.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

16. Млдб. апелант у апелацији и у допуни апелације наводи да су му оспореним рјешењима прекршени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције, право из члана 4 став 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију и право из чл. 37 и 40 Конвенције о правима дјетета. Кршење ових права млдб. апелант види у погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примјени материјалног и процесног права. Сматра да није доказано да је починио кривично дјело које му је стављено на терет те да се одлука првостепеног суда, што је прихватио и другостепени суд, заснива на паушалном навођењу да су свједоци Н.Ш. и Р.Б. били очевици предметног догађаја иако, сходно мишљењу млдб. апеланта, ти свједоци никада нису потврдили да се ради о млдб. апеланту те да су закључци судова у том погледу сасвим произвољни и ничим основани; да налази вјештака не доводе ни на који начин апелантову личност у везу с предметним кривичним дјелом, као и да надлежни судови нису дали никаква образложења нити су учинили неспорним да је он починио то кривично дјело већ, напротив, да је неспорно доказано да то дјело није учинио. Такође наводи да му је, супротно одредбама чл. 37 и 40 Конвенције о правима дјетета, суђено и да је смјештен у затвор у ком борави и убица његовог оца, те да су тиме нарушени принципи Конвенције о правима дјетета коју је БиХ потписала и која обавезује државу да се побрине да дијете не буде против своје воље одвојено од својих родитеља осим када судске власти то одлуче у складу с одговарајућим процедурама и законима и када је такво одвајање у најбољем интересу дјетета, што код њега конкретно није случај. Наводи и да му је мимо сваког законског прописа забрањено да га посјећује мајка.

17. Млдб. апелант наводи да му је прекршено и право на дјелотворан правни лијек јер сама чињеница да је законом прописано правно средство заштите не даје за право аутоматском закључивању о суштинској дјелотворности коришћеног средства већ дјелотворност увијек мора да се испита, због чега је несумњиво да у конкретном случају није имао право на дјелотворан правни лијек јер је његова жалба истицала околности и чињенице због којих је требало да се жалба усвоји и на тај начин отвори могућност примјени


права из члана 4 став 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију и понови суђење због битних повреда које су се односиле на споран садржај пресуде првостепеног суда. Сем тога, наводи да судови код изрицања васпитне мјере нису водили рачуна о налазу вјештака према ком је његово здравствено стање доведено у питање смјештајем у притвор и да му пријети смртна посљедица, те због тога млдб. апелант тражи да Уставни суд донесе привремену мјеру којом би наложио да се апеланта пусти на слободу док се не створе услови за његово упућивање у васпитну установу.

б) Одговор на апелацију

18. У одговору на апелацију Кантонални суд је навео да апелација треба да се одбије као неоснована јер права млдб. апеланта нису прекршена.

19. Општински суд је навео да су након проведеног првостепеног поступка у образложењу оспореног рјешења дати сви разлози и проведени докази на основу којих је тај суд донио првостепено рјешење које је у жалбеном поступку потврдио и Кантонални суд, те да у том поступку није дошло до кршења права која су наведена у апелацији.

20. Тужилаштво је предложило да се апелација одбије као неоснована јер не постоји кршење права која се наводе у апелацији.

21. У одговору на апелацију Федерално министарство је навело да су наводи из апелације неосновани, те да се млдб. апелант не налази у истом објекту с пунољетним осуђеницима у КПД полуотвореног типа у Тузли већ да се налази у посебном Одјељењу намијењеном за извршење васпитних мјера које је основано при КПЗ Тузла актом Федералног министарства број 01-67/09 од 7. маја 2009. године и физички је одвојено од осталих одјељења у којима се извршава мјера притвора и у којима казну затвора издржавају осуђена лица женског пола, те да у објекту у ком бораве малољетна лица нема пунољетних осуђених лица којима је изречена казна затвора, који је основан и биће у функцији до почетка рада Васпитно-поправног дома за малољетнике у ФБиХ у Орашју. Федерално министарство такође наводи да, ради бољег увида Уставног суда у структуру затворских објеката, напомиње да се КПЗ ПТ Тузла састоји од објекта "Козловац" који је дислоциран из градског језгра и у ком се налазе лица мушког пола на издржавању казне затвора, те објекта који је лоциран у градском језгру, у ком се налазе малољетници, осуђена лица женског пола и одјељење притвора и да су малољетници у сваком тренутку физички потпуно одвојени од осталих категорија па и за вријеме слободних, образовних, спортских и других активности.


22. У Кривичном закону ФБиХ ("Службене новине Ф БиХ" бр. 6/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10 и 42/11) релевантне одредбе гласе:

Члан 95. Упућивање у васпитно-поправни дом (1) Суд ће изрећи васпитну мјеру упућивања у

васпитно-поправни дом за малољетне починиоце кривичних дјела малољетнику према којем треба примијенити појачане

мјере преваспитања. (2) При одлучивању хоће ли изрећи васпитну мјеру из

става 1. овог члана суд ће посебно узети у обзир тежину и природу учињеног кривичног дјела и околност јесу ли малољетнику раније биле изречене васпитне мјере или казна малољетничког затвора.

(3) У васпитно-поправном дому малољетник остаје најмање до једне, а највише до пет година. При изрицању

васпитне мјере из става 1. овог члана суд неће одредити њено трајање, већ ће о томе накнадно одлучити (члан 97. Обустава извршења и измјена одлуке о васпитним мјерама, став 2. овог закона).

Члан 166. Убиство (1) Ко другог усмрти, казниће се казном затвора од

најмање пет година. (2) Казном затвора од најмање десет година или

казном дуготрајног затвора казниће се: д) ко другог усмрти из користољубља, ради почињења

или прикривања неког другог кривичног дјела, из безобзирне освете или из других ниских побуда;

23. У Закону о кривичном поступку ФБиХ ("Службене новине ФБиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 и 12/10) релевантне одредбе гласе:

Члан 3. Претпоставка невиности и in dubio pro reo (1) Свако се сматра невиним за кривично дјело док се

правоснажном пресудом суда не утврди његова кривица. (2) Сумњу у погледу постојања чињеница које чине

обиљежја кривичног дјела или о којима зависи примјена неке одредбе кривичног законодавства, суд рјешава пресудом на начин који је повољнији за оптуженог.

Члан 15. Једнакост у поступању Суд, тужилац и други органи који учествују у поступку

дужни су с једнаком пажњом да испитују и утврђују како чињенице које терете осумњиченог односно оптуженог, тако и оне које им иду у корист.

Члан 16. Слободна оцјена доказа Право суда, тужиоца и других органа који учествују у

кривичном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница није везано ни ограничено посебним формалним доказним правилима.

Члан 296. Докази на којима се заснива пресуда (1) Суд заснива пресуду само на чињеницама и

доказима који су изнесени на главном претресу. (2) Суд је дужан да савјесно оцијени сваки доказ

појединачно и у вези са осталим доказима и на основу такве оцјене изведе закључак да ли је нека чињеница доказана.

24. У Конвенцији о правима дјетета (1989. година) релевантне одредбе гласе:

Члан 37. Државе стране побринут ће се да: а) нити једно дијете не буде подвргнуто мучењу или

другом окрутном, нечовјечном или понижавајућем поступку или казни. Ни смртна казна ни казна доживотног затвора без могућности пуштања на слободу не смије се одређивати за пријеступе које почине особе млађе од 18 година;

b) нити једном се дјетету неће незаконито и произвољно одузети слобода. Хапшење, притварање или затварање дјетета обављат ће се у складу са законом, као крајња мјера и на најкраће могуће вријеме;

c) са сваким дјететом којему је одузета слобода поступат ће се људски и с поштивањем прирођеног достојанства сваког људског бића, узимајући у обзир потребе особа те доби. Особито ће се свако дијете којем је одузета слобода држати одвојено од одраслих, осим кад се одлучи супротно због његове добробити, те ће, осим изузетних околности, имати право одржавати односе са својом обитељи дописивањем и посјетима;


d) свако дијете којему је одузета слобода имат ће право на неодгодиву правну и другу одговарајућу помоћ те право на оспоравање законитости одузимања слободе пред судом, или каквим другим одговарајућим неовисним и непристраним тијелима власти, као и на неодгодиво доношење одлуке о сваком таквом питању.

Члан 40. 1. Државе стране признају свакоме дјетету које је

осумњичено или оптужено, или за којега је утврђено да је прекршило кривични закон, право да се с њиме поступа на начин који је у складу с промицањем његова осјећаја достојанства и вриједности, којим се јача дјететово поштивање људских права и темељних слобода других и који узима у обзир дјететову доб и пожељност промицања његова повратка у заједницу те његова преузимања дјелатне улоге у тој заједници.

2. У том циљу, а узевши у обзир одговарајуће одредбе међународних инструмената, државе стране ће особито осигурати да:

а) ни једно дијете не буде осумњичено, оптужено или да се за њега утврди да је прекршило кривични закон за дјела или пропусте који у вријеме кад су почињени нису били забрањени међународним или националним законима;

b) свако дијете које је осумњичено или оптужено за кршење кривичног закона има најмање слиједећа јамства:

i) да се држи невиним све док се његова кривња законски не докаже;

ii) да се неодгодиво и изравно обавјешћује о оптужбама против њега и, ако је примјерено, преко родитеља или законских скрбника, те да има правну и другу помоћ у припреми и изношењу своје обране;

iii) да његов случај неодложно размотре стручна, неовисна и непристрана тијела власти или судско тијело у правичној расправи у складу са законом и у назочности правног или другог савјетника те родитеља или законских скрбника ако то није противно добробити дјетета везано за његову доб и стање;

iv) да се не присиљава на давање исказа или признање кривице; да може испитати или дати испитати свједоке оптужбе и осигурати судјеловање и испитивање свједока у своју корист под истим условима;

v) ако је прекршило кривични закон, да у складу са законом има право ту одлуку и мјере које из ње произилазе дати на провјеру вишим стручним, неовисним и непристраним тијелима власти или судском тијелу;

vi) да има право на бесплатну помоћ преводитеља ако не разумије језик на којему се води расправа;

vii) да се поштује његова приватност на свим разинама поступка.

3. Државе стране настојат ће потицати увођење закона, поступака, управних тијела и установа посебно намијењених дјеци која су осумњичена или оптужена, или се утврдило да су прекршила кривични закон, особито:

а) одређивање минималне доби испод које ће се држати да дјеца нису способна учинити прекршај према кривичном закону;

b) одређивање мјера поступања с таквом дјецом без прибјегавања судским поступцима, уз осигурање пуног поштивања људских права и правне заштите кад год је то примјерено и пожељно.

4. Дјеци морају бити доступне различите могућности, као што су правила о скрби, усмјеравању и надзору над њима; савјетовање и условно служење казне, хранитељско збрињавање, образовање и програми стручне изобразбе те друге замјенске могућности институционалне скрби, како би се осигурао приступ примјерен њиховој добробити те у

складу с околностима у којима се налазе и почињеном прекршају.


25. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.


27. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број 33 0 Км 022073 10 Кжм 5 од 6. јануара 2011. године против ког нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорено рјешење апелант је примио 26. јануара 2011. године, а апелација је поднесена 10. фебруара 2011. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

28. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VI. Меритум

29. Апелант оспорава наведена рјешења тврдећи да су му тим рјешењима прекршена права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чл. 6 и 13 Европске конвенције, као и право из члана 4 став 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију и право из чл. 37 и 40 Конвенције о правима дјетета.

Право на правично суђење и права из чл. 37 и 40 Конвенције о правима дјетета

30. Члан II/3. Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и слободе из става 2. овог члана, што укључује:

е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

31. Члан 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристраним, законом установљеним судом.

2. Свако ко је оптужен за кривично дјело сматра се невиним док се његова кривица по закону не докаже.

32. Млдб. апелант наводи да су судови погрешно утврдили чињенично стање и погрешно примијенили материјално и процесно право јер нису правилно цијенили проведене доказе, због чега сматра да није доказано да је починио дјело за које му је изречена васпитна мјера упућивања у васпитно-поправни дом. Уставни суд такође примјећује да из наведеног произилази, иако то млдб.


апелант није експлицитно навео, да млдб. апелант сматра да су због наведеног прекршени и принципи пресумпције невиности и in dubio pro reo из члана 6 став 2 Европске конвенције, па ће Уставни суд, у том смислу, испитати и наводно кршење права из члана 6 став 2 Европске конвенције.

33. У вези с наводима млдб. апеланта о кршењу права на правично суђење који се заснивају искључиво на тврдњи о погрешно утврђеном чињеничном стању и о погрешној примјени материјалног и процесног права, Уставни суд указује да, сходно пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима, па ће у конкретном случају Уставни суд испитати да ли је поступак у цјелини био правичан у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције (види Уставни суд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 58/05).

34. Даље, Уставни суд подсјећа да је ван његове надлежности да процјењује квалитет закључака судова у погледу процјене доказа уколико се ова процјена не доима очигледно произвољном. Исто тако, Уставни суд се неће мијешати у начин на који су редовни судови усвојили доказе као доказну грађу ни у то којим доказима судови вјерују на основу судијске слободне процјене. То је искључиво улога редовних судова, чак и када су изјаве свједока на јавној расправи и под заклетвом супротне једна другој (види Европски суд за људска права, Doorson против Холандије, пресуда од 6. марта 1996. године, објављена у Извјештајима број 1996-II, став 78). Уставни суд истиче да право на правично суђење укључује, inter alia, неопходност да се предоче разлози за доношење судске одлуке, с обзиром да то омогућава апеланту да дјелотворно користи расположиве правне лијекове (види Уставни суд, Одлука број АП 612/04 од 30. новембра 2004. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 19/05, тачка 26). Такође, Уставни суд подсјећа на то да члан 6 став 1 Европске конвенције не предвиђа да редовни суд испитује све аргументе које су стране изложиле у току поступка него само аргументе које суд сматра релевантним. Суд мора да узме у обзир аргументе страна у поступку, али сви они не морају да буду изнесени у образложењу пресуде (види Уставни суд, одлуке бр. У 62/01 од 5. априла 2002. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 24/02, тачка 19 и АП 352/04 од 23. марта 2005. године, тачка 27).

35. У вези с апелантовим наводима, Уставни суд примјећује да је у конкретном случају проведен обиман доказни поступак у ком су саслушани бројни свједоци, извршено вјештачење вјештака за балистичка и механоскопска вјештачења, вјештака за трагове биолошког

поријекла, вјештака судске медицине, вјештака медицинске струке и вјештака психолога, те изведени и други докази наведени у оспореним рјешењима; да је првостепени суд анализирао све изведене доказе, те оцјењујући сваки доказ посебно и доводећи све појединачне доказе у међусобну везу неспорно утврдио, што је у жалбеном поступку потврдио и Кантонални суд, да је млдб. апелант починио кривично дјело које му је стављено на терет. Уставни суд сматра да разлози које су навели редовни судови не доводе у сумњу одлуку суда о кривичној одговорности млдб. апеланта нити из било чега може да се утврди да су судови поступали с предубјеђењем да је апелант починилац наведеног кривичног дјела или да је нека чињеница остала неразјашњена у смислу да није доказано да је млдб. апелант починио предметно кривично дјело. Такође, Уставни суд сматра да млдб. апелант не нуди никакве доказе и аргументе из којих би произилазило да су надлежни судови произвољно примијенили материјално право и из чега би произилазило да је апелантово право на правично суђење прекршено, нити је из чињеница конкретног предмета видљиво да је у поступку дошло до процесних неправилности или произвољне примјене процесног права. Сем тога, Уставни суд запажа да су редовни судови, како првостепени тако и другостепени суд у жалбеном поступку, дали аргументована образложења и у погледу неопходности изрицања предметне васпитне мјере млдб. апеланту, при том водећи рачуна о апелантовој личности, тежини и начину на који је конкретно кривично дјело почињено, као и налазима вјештака медицинске и психолошке струке, а таква образложења нису произвољна и у складу су са стандардима Европске конвенције. Такође, Уставни суд примјећује и да су аргументована образложења оспорених рјешења у вези с ускраћивањем посјета мајке млдб. апеланту због тога што је млдб. апелант у току боравка у притвору починио дисциплински прекршај (код њега су пронађени и одузети му мобилни телефони преко којих је контактирао с лицима наведеним у рјешењима, између осталих и с једним од свједока).

36. Поред тога, Уставни суд сматра да су неосновани и наводи о кршењу права на правично суђење и права из Конвенције о правима дјетета због, како млдб. апелант наводи, чињенице да је смјештен у затвор у ком се налази и убица његовог оца, будући да из одговора надлежне институције произилази да је млдб. апелант смјештен у објекат посебно намијењен за смјештај малољетних лица и који је дислоциран од објекта у ком се налазе пунољетна мушка лица на издржавању затворске казне, као и да су малољетници у току свог боравка у предметном објекту у сваком тренутку одвојени од осталих дијелова дома. Имајући у виду све наведено, те доводећи то и у контекст с правима малољетника која су гарантована чл. 37 и 40 Конвенције о правима дјетета, на чије се кршење млдб. апелант такође позива, Уставни суд сматра да образложења оспорених пресуда, у смислу утврђивања чињеничног стања и примјене материјалног и процесног права, у цијелости задовољавају критеријуме и стандарде права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције, те да су с тим у вези апелантови наводи о кршењу права из члана 6 став 1 Европске конвенције неосновани. При томе Уставни суд констатује да у околностима конкретног предмета нема ништа што би указивало да је млдб. апеланту ускраћено односно повријеђено било које од права гарантованих чл. 37 и 40 Конвенције о правима дјетета. Наиме, Уставни суд запажа да је наводе о повреди ових права размотрио Кантонални суд приликом одлучивања о апелантовој жалби, те дао исцрпне разлоге из којих произилази да је с млдб.


апелантом након лишавања слободе поступано уз поштовање гаранција из члана 37 Конвенције о правима дјетета. Сем тога, Кантонални суд је образложио да је сходно одредбама члана 40 Конвенције о правима дјетета у кривичном поступку према млдб. апеланту поступано у складу с том одредбом јер се према њему поступало обазриво, обавјештаван је о свим радњама које је суд предузимао у кривичном поступку, према њему нису примијењене никакве мјере присиле, а у вођење поступка су били укључени психолог, психијатар и центар за социјални рад. Дата образложења Уставни суд не сматра произвољним нити у чињеницама конкретног предмета налази било шта што би указивало да је млдб. апеланту повријеђено било које од наведених права. Из образложења оспорених рјешења произилази да је млдб. апеланту, у смислу члана 95 КЗ ФБиХ, изречена мјера упућивања у васпитно-поправни дом за малољетне учиниоце кривичних дјела јер су редовни судови утврдили, на основу свеобухватне анализе чињеница конкретног предмета, која је укључивала како тежину учињеног дјела тако и апелантово здравствено стање и окружење у ком је живио, да према апеланту треба да се примијене појачане мјере преваспитања. Имајући у виду наведено, Уставни суд, у околностима конкретног случаја, не налази било шта што би указивало на повреду апелантових уставних права.

37. Сем наведеног, Уставни суд сматра да се наводи о кршењу принципа пресумпције невисности и in dubio pro reo везују искључиво за утврђено чињенично стање и судску оцјену доказа, јер у вези с тим наводима апелант није понудио било какву другу аргументацију којом би поштивање ових принципа, евентуално, могло да се доведе у питање. Имајући у виду наведено, а у контексту елаборације из претходних тачака, Уставни суд сматра да није дошло ни до повреде принципа пресумпције невисности и in dubio pro reo, због чега и наводе млдб. апеланта о кршењу права из члана 6 став 2 Европске конвенције сматра неоснованим.

38. Имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра наводе млдб. апеланта о кршењу права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције, као и наводе о повреди права из чл. 37 и 40 Конвенције о правима дјетета, неоснованим.

Право на дјелотворан правни лијек и право из члана 4 став 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију

39. Млдб. апелант наводи да му је прекршено и право на дјелотворан правни лијек и право на поновно суђење из члана 4 став 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију јер је, како наводи, у жалби против првостепеног рјешења истакао довољно аргумената у прилог наводима о битној повреди одредаба кривичног поступка због којих је требало да се жалба усвоји и понови суђење.

40. У вези с наведеним, Уставни суд примјећује да је млдб. апелант имао и користио могућност коришћења законом прописаних правних лијекова у кривичном поступку, те да чињеница да ти правни лијекови нису резултирали апелантовим успјехом у поступку не могу да воде закључку да млдб. апелант није имао право на дјелотворан правни лијек. С тим у вези, а у контексту закључака из претходних тачака ове одлуке везаних за кршење права из члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције, како се наводи о кршењу права на дјелотворан правни лијек и права на поновно суђење, које је гарантовано чланом 4 став 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију у складу са законом и кривичним поступком ако постоје услови за обнову (докази о новим или новооткривеним чињеницама, или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која

је могла да утјече на његов исход), у суштини своде на утврђено чињенично стање и примјену процесног и материјалног права, те како млдб. апелант не нуди никакве аргументе из којих би произилазило евентуално кршење наведених права, Уставни суд сматра и наводе млдб. апеланта о кршењу права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције и права из члана 4 став 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију неоснованим.


41. Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције, нити права из чл. 37 и 40 Конвенције о правима дјетета, када оспорене одлуке садрже јасна и задовољавајућа образложења свих закључака донесених на основу проведених доказа и уз правилну примјену материјалног и процесног права и када је неспорно утврђено да је млдб. апелант починио кривично дјело које му је стављено на терет због чега нема ни кршења принципа пресумпције невиности и in dubio pro reo, те када је апелант као малољетник смјештен у установу за преваспитање одвојено од осуђених лица мушког пола, те без могућности сусретања с осуђеним лицима женског пола које бораве у истој институцији.

42. Такође, нема кршења права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске ковенције и права на поновно суђење због наводно учињених битних повреда кривичног поступка из члана 4 став 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију у вези с правом на правично суђење, будући да нема ничега што указује на то да је млдб. апеланту било онемогућено да користи законом прописане правне лијекове, сем што је апелант незадовољан исходом кривичног поступка који је вођен против њега, односно када су као неосновани одбијени апелантови жалбени наводи у вези с почињеним битним повредама кривичног поступка, а нису постојали законом прописани разлози за поновно суђење млдб. апеланту.

43. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

44. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно да се посебно разматра апелантов захтјев за доношење привремене мјере.

45. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.


Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 607/11, rješavajući apelaciju mldb. S.A., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, potpotpredsjednica Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija na sjednici održanoj 15. maja 2012. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija mldb. S.A., podnesena

protiv Rješenja Kantonalnog suda u Tuzli broj 33 0 Km 022073 10 Kžm 5 od 6. januara 2011. godine i Rješenja Općinskog suda


u Živinicama broj 33 0 Km 022073 10 Km od 24. oktobra 2010. godine.



1. Mldb. S.A. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Tuzle, kojeg zastupa zakonska zastupnica N.A., a oboje Faruk Balijagić, Rifat Konjić, Nihad Konjić i Zinaida Konjić, advokati iz Tuzle, podnio je 10. februara 2011. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Rješenja Kantonalnog suda u Tuzli (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 33 0 Km 022073 10 Kžm 5 od 6. januara 2011. godine i Rješenja Općinskog suda u Živinicama (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 33 0 Km 022073 10 Km od 24. oktobra 2010. godine. Apelant je 14. februara 2011. godine dostavio dopunu apelacije. Apelant je u apelaciji zatražio i donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud naložio njegovo puštanje na slobodu do stvaranja uvjeta za njegovo upućivanje u odgojnu ustanovu.


2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Kantonalnog tužiteljstva Tuzlanskog kantona (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) zatraženo je 16. februara 2011. godine, a od Federalnog ministarstva pravde 28. aprila 2011. godine, da dostave odgovor na apelaciju.

3. Tužiteljstvo je dostavilo odgovor 23. februara 2011. godine, Općinski sud 25. februara 2011. godine, Kantonalni sud 28. februara 2011. godine i Federalno ministarstvo pravde 16. maja 2011. godine.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 5. aprila 2012. godine.


5. Činjenice predmeta, koje proizlaze iz navoda mldb. apelanta i dokumenata predočenih Ustavnom sudu, mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Rješenjem Općinskog suda broj 33 0 Km 022073 10 Km od 24. oktobra 2010. godine prema mldb. apelantu, na osnovu člana 95. Krivičnog zakona FBiH (u daljnjem tekstu: KZ FBiH), u vezi s članom 389. stav 3. Zakona o krivičnom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKP FBiH), izrečena je odgojna mjera upućivanja u odgojno-popravni dom i utvrđeno da će ova mjera trajati najmanje jednu a najviše pet godina i da će o njenom trajanju sud naknadno odlučiti. Na osnovu člana 146. stav 1. tač. a) i c) ZKP FBiH, određeno je da će pritvor koji je apelantu određen Rješenjem Općinskog suda - sudije za maloljetnike broj 33 0 Km 022073 10 Km od 26. jula 2010. godine, koji je produžavan rješenjima pobliže navedenim u rješenju, trajati do upućivanja u odgojno-popravni dom. Također je određeno da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava, a oštećena N.M. iz Živinica je upućena da podnese zahtjev za imovinsko-pravnu parnicu.

7. U obrazloženju rješenja je navedeno da je Tužiteljstvo 12. oktobra 2010. godine dostavilo Općinskom sudu prijedlog za izricanje odgojne mjere upućivanja mldb. apelanta u odgojno-popravni dom u smislu odredbe člana 95. KZ FBiH zbog počinjenog krivičnog djela ubistva iz člana 166. stav 2. tačka d) KZ FBiH. U prijedlogu je obrazloženo da je apelantu stavljeno na teret da je 16. jula 2010. godine oko 17 sati ispred doma zdravlja u Živinicama, dok je S.M. stajao ispred svog vozila, s namjerom da usmrti S.M. zbog osvete, jer je otac mldb. apelanta F.A. u

augustu 2009. godine ubijen u događaju u kojem je učestvovao i S.M., ispalio prema S.M. iz blizine četrnaest hitaca iz vatrenog oružja - pištolja, o čemu su podaci precizirani u navedenom rješenju, pogodio S.M. s više hitaca i tako mu nanio smrtonosne povrede, od kojih je S.M. preminuo. U vezi sa navedenim, Općinski sud je obrazložio da je nakon provedenog dokaznog postupka i procjenom svih dokaza (pobliže navedenih u rješenju, između ostalih, i saslušanje svjedoka, nalaza i mišljenja vještaka sudske medicine i vještaka za podoblast neuropsihijatrije, vještaka medicinske struke, vještaka za mehaničke tragove i balistiku), pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, u postupku u kojem su stalno prisustvovali posmatrač vladavine prava OSCE-ovog ureda u Tuzli, kao i šef OSCE ureda u Tuzli kojima je odobrena i posjeta mldb. apelantu, van svake sumnje utvrdio da je mldb. apelant, u vrijeme i na način preciziran u rješenju, počinio predmetno krivično djelo ubistva iz člana 166. stav 2. tačka d) KZ FBiH. Općinski sud je naveo da je, odlučujući o prijedlogu Tužiteljstva za izricanje zavodske odgojne mjere - upućivanje u odgojno-popravni dom - taj sud uzeo u obzir okolnosti o ranijem životu mldb. apelanta, njegovoj ličnosti i ličnim svojstvima kao i okolnostima pod kojima je počinio krivično djelo, posebno uzimajući u obzir da se radi o bezobzirnoj osveti počinjenoj na javnom mjestu, sabrano, planirano i hladnokrvno, u vrijeme i na mjestu gdje se nalazio veći broj građana i tako što je iz neposredne blizine ispalio četrnaest hitaca iz vatrenog oružja – pištolja, što ukazuje na posebnu upornost u izvršenju navedenog krivičnog djela sa željom da ga dovrši do kraja, kao i posljedice tog djela od kojih je S.M. zadobio smrtonosne ozljede, te zaključio da je izricanje ove mjere opravdano. Obrazloženo je da je Općinski sud cijenio prilike u kojima je mldb. apelant živio do tada, te činjenicu da je pokazao naročitu upornost u izvršenju predmetnog krivičnog djela za koje je zakonom propisana kazna zatvora najmanje deset godina ili kazna dugotrajnog zatvora. Općinski sud je naveo da je mišljenja da je, kod ovakvog stanja stvari, pedagoškog i socijalnog statusa mldb. apelanta, te okolnosti da sredina i prilike u kojima apelant živi ne jamče njegov preodgoj na crti općeprihvatljivog ponašanja, obaveza suda da mldb. apelanta izdvoji iz ovakvog okruženja i prema njemu primijeni pojačane mjere preodgoja uz stalan rad psihologa i pedagoga s ciljem da ga odvikne od loših navika koje se mogu postići isključivo u odgojno-popravnom domu, zbog čega je sud i izrekao navedenu mjeru.

8. Općinski sud je, dalje, naveo da je u postupku pred tim sudom utvrđen visok stepen odgojne zapuštenosti mldb. apelanta za čije saniranje je neophodno preduzeti intenzivnije mjere preodgoja, a da se ta odgojna zapuštenost posebno ogleda u činjenici da je kod mldb. apelanta 29. decembra 2009. godine u centru Tuzle, na javnom mjestu gdje je prolazio veliki broj građana, u smeđoj torbici koju je nosio prebačenu preko ramena, pronađen pištolj marke CZ model 75 čije su karakteristike pobliže navedene u spomenutom rješenju, i to sa četrnaest metaka, te da se tada u njegovom društvu nalazio mldb. D.A. kod kojeg je također pronađen pištolj marke CZ 83 (specifikacije pobliže navedene u spomenutom rješenju) s trinaest metaka istog kalibra. Općinski sud je naveo da iz predočenog proizlazi da mldb. apelant nije bio pod nadzorom svoje porodice, da je mnogo ranije od tog događaja posjedovao i nosio pištolj, da je pištolj imao i kod kuće i da se družio također s maloljetnicima koji su neovlašteno kod sebe imali vatreno oružje, te da je i majka mldb. apelanta predstavnici centra za socijalni rad izjavila da je njihova porodica stalno dobijala prijetnje zbog kojih se mldb. apelant nije osjećao sigurnim i da je zbog toga prekinuo školovanje u petom razredu osnovne škole zbog čega je, po ocjeni suda, bio zapušten i u obrazovanju. Prema obrazloženju Općinskog suda mldb. apelant je sabrano i hladnokrvno planirao izvršenje predmetnog


krivičnog djela jer je utvrđeno da mu je bilo poznato da je ubijeni S.M. tri puta sedmično u isto vrijeme dolazio po suprugu u dom zdravlja jer je ona u posljednjih sedam mjeseci, do ubistva S.M., imala uvijek u isto vrijeme zakazanu obaveznu dijalizu, te je obrazložio i da je prihvatio u cijelosti izjave svjedoka R.B. i N.Š. kao pouzdane, jasne i precizne jer su ta lica bila očevici događaja i prepoznali su mldb. apelanta kao izvršioca tog krivičnog djela. Općinski sud je prihvatio i dio iskaza I.P. u dijelu koji se odnosio na svjedočenje da je mldb. apelant posjedovao pištolj koji je nosio u torbici jer je ovaj iskaz potvrđen ostalim provedenim dokazima.

9. Navedeno je i da su kod mldb. apelanta u dva navrata u zatvorskoj ćeliji pronađeni mobiteli, što predstavlja disciplinski prestup, te da mu je za taj disciplinski prestup izrečena disciplinska kazna ograničenja posjeta. Istaknuto je da je zbog toga Općinski sud izdao naredbu Centru za forenziku i podršku radi očitavanja podataka s oduzetih mobilnih telefona, na osnovu čega je utvrđeno da je mldb. apelant sve vrijeme boravka u zatvorskoj ćeliji komunicirao pomoću tih mobilnih telefona s raznim licima, između ostalog i sa svjedokom I.P., te licem koje se nalazilo u Njemačkoj. Navedeno je i da je mldb. apelant 15. septembra 2010. godine pokušao pobjeći iz Klinike za pedijatriju iz Tuzle gdje je bio smješten radi liječenja, ali da su ga u tome spriječili zatvorski stražari.

10. Općinski sud je naveo da je uvidom u cio spis vezan za apelantovo zdravstveno stanje utvrdio da je apelant za vrijeme vođenja krivičnog postupka imao adekvatno liječenje, a da je do kritičnog događaja - ubistva i pritvaranja bio zdravstveno zapušten, što je vidljivo i iz činjenice da čak nije bio ni zdravstveno osiguran. Osim toga, Općinski sud je obrazložio i da je prihvatio i nalaze i mišljenja vještaka za balistička i mehanoskopska vještačenja vještaka za tragove biološkog porijekla, vještaka sudske medicine, vještaka medicinske struke i vještaka psihologa, jer su svoje nalaze i mišljenja usmeno izložili na glavnom pretresu potpuno, precizno i argumentovano. Imajući u vidu sve navedeno, Općinski sud je donio rješenje i izrekao mldb. apelantu navedenu odgojnu mjeru, te pri tome istakao da je takva odluka, pored navedenih razloga, donesena i zbog toga što je mldb. apelant nakon izvršenja predmetnog krivičnog djela napustio mjesto izvršenja i sve do 25. jula 2010. godine bio nedostupan organima gonjenja. Navedeno je da ta činjenica sama po sebi, uz činjenicu da je izvršenje ovog krivičnog djela još više doprinijelo usložnjavanju odnosa između porodica mldb. apelanta i porodice ubijenog, te okolnost da postoji realna opasnost od ponovnog bjekstva mldb. apelanta, jer je već pokušao pobjeći sa Klinike za pedijatriju gdje je bio smješten radi liječenja, idu u prilog neophodnosti da se izrekne navedena odgojna mjera.

11. Protiv navedenog rješenja mldb. apelant je preko svojih branitelja izjavio žalbu Kantonalnom sudu koji je Rješenjem broj 33 0 Km 022073 10 Kžm 5 od 6. januara 2011. godine žalbu odbio i potvrdio prvostepeno rješenje. U obrazloženju rješenja je navedeno da se apelant žali da je prvostepeno rješenje doneseno uz bitne povrede odredaba krivičnog postupka, ali da u žalbi nije rečeno zbog kojih bitnih povreda se pobija prvostepeno rješenje, te da iz žalbenih navoda (da su razlozi za donošenje pobijanog rješenja nejasni i proturječni) proizlazi da se mldb. apelant žali na bitne povrede iz člana 312. stav 1. tačka k) ZKP FBiH. Kako je navedenim odredbama propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je izreka presude nerazumljiva, proturječna sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda uopće ne sadrži razloge ili u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama, ali da iz osporenog rješenja proizlazi da ova povreda ne postoji, zbog čega je ove žalbene navode Kantonalni sud odbio kao neosnovane. Branitelj u okviru ovog žalbenog osnova ustvari pobija predmetno rješenje zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Kantonalni sud to također smatra

neosnovanim, jer je prvostepeni sud izveo sve predložene i potrebne dokaze i sve izvedene dokaze savjesno cijenio, kako pojedinačno tako i u međusobnoj vezi, i na osnovu takve ocjene izvedenih dokaza potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje za koje je u pobijanom rješenju dao jasne i određene razloge, koje prihvata i Kantonalni sud.

12. Dalje, Kantonalni sud je naveo da je iz obrazloženja pobijanog rješenja vidljivo da je prvostepeni sud prilikom utvrđivanja činjenica koje se odnose na ličnost mldb. apelanta pravilno prihvatio iskaze vještaka medicinske struke – specijaliste za psihijatriju i vještaka psihologa i psihoterapeuta iz kojih proizlazi da je nakon izvršenih testiranja mldb. apelanta utvrđeno da su njegove intelektualne sposobnosti ispod donje granice prosjeka sa IQ=96, dok je verbalni IQ=78, i da su niži zbog nedovoljnog uticaja edukativnog faktora; da je njegova duševna razvijenost na nivou djeteta od oko trinaest godina i da kasni za kalendarskim uzrastom oko osamnaest mjeseci; da mldb. apelant boluje od juvenilnog-dječijeg dijabetesa tipa-1 zbog čega je ovisan o primanju inzulina; da se radi o klasičnom primjeru psihosomatske bolesti i da je smrt njegovog oca negativno uticala na bolest u smislu pogoršanja zbog patološke vezanosti mldb. apelanta za očevu ličnost; da je navedena bolest teška i često smrtonosna, te da zahtijeva vrlo složene, koordinirane i komplikovane mjere kontrole, liječenja i dijetalnog režima zbog čega navedeni pritvorski uvjeti mogu negativno djelovati na mldb. apelanta, ali da je on zbog navedenog u vrijeme izvršenja predmetnog krivičnog djela bio u stanju privremene psihičke poremećenosti odnosno u stanju bitno smanjene uračunljivosti da shvati značaj svojih postupaka.

13. Kantonalni sud je naveo i da je prema podacima u spisu s mldb. apelantom nakon lišavanja slobode postupano humano, s poštovanjem prema urođenom i na način koji uzima u obzir potrebe osobe njegove starosti, te da je u pritvoru u KPZ, koliko je to moguće u postojećim uvjetima, postupano prema njemu u skladu s odredbom člana 37. tačka c) Konvencije o pravima djeteta i da mu je omogućen pristup zakonskoj pomoći i izjavljivanju pravnih lijekova protiv rješenja o određivanju odnosno produženju pritvora, a u svako doba mu je osigurano liječenje i pružanje zdravstvene pomoći u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi - Klinici za dječije bolesti. Navedeno je i da je odredbama člana 40. Konvencije o pravima djeteta propisano pod kojim uvjetima se može voditi krivični postupak prema maloljetnicima, te da je u vezi s tim i podacima iz predmetnog spisa, Kantonalni sud mišljenja da je prema mldb. apelantu postupano u skladu s tom odredbom jer se prema njemu postupalo obazrivo, obavještavan je o svim radnjama koje je sud preduzimao u krivičnom postupku, prema njemu nisu primijenjene nikakve mjere prisile a u vođenje postupka su bili uključeni psiholog, psihijatar i centar za socijalni rad, zbog čega su žalbeni navodi o tome da se postupalo suprotno odredbama člana 37. Konvencije o pravima djeteta, prema zaključku Kantonalnog suda, neosnovani. Kantonalni sud je odbio kao neosnovane i žalbene navode u vezi s pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem zbog prihvatanja iskaza svjedoka N.Š., R.B. i I.P. jer je, prema mišljenju Kantonalnog suda, prvostepeni sud pravilno ocijenio iskaze navedenih svjedoka od kojih su N.Š. i R.B. bili neposredni očevici predmetnog događaja i prepoznali su mldb. apelanta kao počinioca navedenog krivičnog djela.

14. U vezi sa žalbenim navodima o izrečenoj odgojnoj mjeri, Kantonalni sud je naveo da je krivično djelo koje je mldb. apelant izvršio izuzetno teško krivično djelo, da je učinjeno u vanrednim okolnostima na javnom mjestu, da je mldb. apelant ispalio četrnaest hitaca u ubijenog, da je mldb. apelanta potrebno na relativno duže vrijeme izdvojiti iz sredine i da prema njemu treba primijeniti pojačane mjere preodgoja. Stoga je Kantonalni sud istakao da je prvostepeni sud, uzimajući u obzir i apelantovo


zdravstveno stanje, pravilno zaključio da je mldb. apelantu potrebno izreći odgojnu mjeru upućivanja u odgojno-popravni dom jer se jedino na taj način može ostvariti svrha izricanja odgojne mjere propisane zakonom.

15. Zbog svega navedenog, Kantonalni sud je zaključio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primijenio krivični zakon kada je našao da su se u radnjama mldb. apelanta stekla sva obilježja krivičnog djela ubistva iz člana 166. stav 2. tačka d) KZ FBiH, iz čega proizlazi da su žalbe neosnovane.


16. Mldb. apelant u apelaciji i u dopuni apelacije navodi da su mu osporenim rješenjima prekršeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije, pravo iz člana 4. stav 2. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju i pravo iz čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta. Kršenje ovih prava mldb. apelant vidi u pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog i procesnog prava. Smatra da nije dokazano da je počinio krivično djelo koje mu je stavljeno na teret te da se odluka prvostepenog suda, što je prihvatio i drugostepeni sud, zasniva na paušalnom navođenju da su svjedoci N.Š. i R.B. bili očevici predmetnog događaja iako, prema mišljenju mldb. apelanta, ti svjedoci nikada nisu potvrdili da se radi o mldb. apelantu te da su zaključci sudova u tom pogledu sasvim proizvoljni i ničim utemeljeni; da nalazi vještaka ne dovode ni na koji način apelantovu ličnost u vezu s predmetnim krivičnim djelom, kao i da nadležni sudovi nisu dali nikakva obrazloženja niti su učinili nespornim da je on počinio to krivično djelo već, naprotiv, da je nesporno dokazano da to djelo nije učinio. Također navodi da mu je, suprotno odredbama čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta, suđeno i da je smješten u zatvor u kojem boravi i ubica njegovog oca, te da su time narušeni principi Konvencije o pravima djeteta koju je BiH potpisala i koja obavezuje državu da se pobrine da dijete ne bude protiv svoje volje odvojeno od svojih roditelja osim kada sudske vlasti to odluče u skladu s odgovarajućim procedurama i zakonima i kada je takvo odvajanje u najboljem interesu djeteta, što kod njega konkretno nije slučaj. Navodi i da mu je mimo svakog zakonskog propisa zabranjeno da ga posjećuje majka.

17. Mldb. apelant navodi da mu je prekršeno i pravo na djelotvoran pravni lijek jer sama činjenica da je zakonom propisano pravno sredstvo zaštite ne daje za pravo automatskom zaključivanju o suštinskoj djelotvornosti korištenog sredstva već se djelotvornost uvijek mora ispitati, zbog čega je nedvojbeno da u konkretnom slučaju nije imao pravo na djelotvoran pravni lijek jer je njegova žalba isticala okolnosti i činjenice zbog kojih ju je trebalo usvojiti i na taj način otvoriti mogućnost primjeni prava iz člana 4. stav 2. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju i ponoviti suđenje zbog bitnih povreda koje su se odnosile na sporan sadržaj presude prvostepenog suda. Osim toga, navodi da sudovi kod izricanja odgojne mjere nisu vodili računa o nalazu vještaka prema kojem je njegovo zdravstveno stanje dovedeno u pitanje smještajem u pritvor i da mu prijeti smrtna posljedica, te zbog toga mldb. apelant traži da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom bi naložio njegovo puštanje na slobodu do stvaranja uvjeta za njegovo upućivanje u odgojnu ustanovu.


18. U odgovoru na apelaciju Kantonalni sud je naveo da apelaciju treba odbiti kao neosnovanu jer prava mldb. apelanta nisu prekršena.

19. Općinski sud je naveo da su nakon provedenog prvostepenog postupka u obrazloženju osporenog rješenja dati svi razlozi i provedeni dokazi na osnovu kojih je taj sud donio prvostepeno rješenje koje je u žalbenom postupku potvrdio i Kantonalni sud, te da u tom postupku nije došlo do kršenja prava koja su navedena u apelaciji.

20. Tužiteljstvo je predložilo da se apelacija odbije kao neosnovana jer ne postoji kršenje prava koja se navode u apelaciji.

21. U odgovoru na apelaciju Federalno ministarstvo je navelo da su navodi iz apelacije neosnovani, te da se mldb. apelant ne nalazi u istom objektu sa punoljetnim osuđenicima u KPD poluotvorenog tipa u Tuzli već da se nalazi u posebnom Odjeljenju namijenjenom za izvršenje odgojnih mjera koje je osnovano pri KPZ Tuzla aktom Federalnog ministarstva broj 01-67/09 od 7. maja 2009. godine i fizički je odvojeno od ostalih odjeljenja u kojima se izvršava mjera pritvora i u kojima kaznu zatvora izdržavaju osuđene osobe ženskog spola, te da u objektu u kojem borave maloljetne osobe nema punoljetnih osuđenih osoba kojima je izrečena kazna zatvora, koji je osnovan i bit će u funkciji do početka rada Odgojno-popravnog doma za maloljetnike u FBiH u Orašju. Federalno ministarstvo također navodi da, radi boljeg uvida Ustavnog suda u strukturu zatvorskih objekata, napominje da se KPZ PT Tuzla sastoji od objekta "Kozlovac" koji je dislociran iz gradskog jezgra i u kojem se nalaze osobe muškog spola na izdržavanju kazne zatvora, te objekta koji je lociran u gradskom jezgru, u kojem se nalaze maloljetnici, osuđene osobe ženskog spola i odjeljenje pritvora i da su maloljetnici u svakom trenutku fizički potpuno odvojeni od ostalih kategorija pa i za vrijeme slobodnih, obrazovnih, sportskih i drugih aktivnosti.


22. U Krivičnom zakonu FBiH ("Službene novine F BiH" br. 6/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10 i 42/11) relevantne odredbe glase:

Član 95. Upućivanje u odgojno-popravni dom (1) Sud će izreći odgojnu mjeru upućivanja u odgojno-

popravni dom za maloljetne učinitelje krivičnih djela maloljetniku prema kojem treba primijeniti pojačane mjere preodgoja.

(2) Pri odlučivanju hoće li izreći odgojnu mjeru iz stava 1. ovog člana sud će posebno uzeti u obzir težinu i prirodu učinjenog krivičnog djela i okolnost jesu li maloljetniku ranije bile izrečene odgojne mjere ili kazna maloljetničkog zatvora.

(3) U odgojno-popravnom domu maloljetnik ostaje najmanje jednu a najviše pet godina. Pri izricanju odgojne mjere iz stava 1. ovog člana sud neće odrediti njeno trajanje, već će o tome naknadno odlučiti (član 97. Obustava izvršenja i izmjena odluke o odgojnim mjerama, stav 2. ovog zakona).

Član 166. Ubistvo (1)Ko drugoga usmrti, kaznit će se kaznom zatvora

najmanje pet godina. (2) Kaznom zatvora najmanje deset godina ili kaznom

dugotrajnog zatvora kaznit će se: d) ko drugog usmrti iz koristoljublja, radi učinjenja ili

prikrivanja kog drugog krivičnog djela, iz bezobzirne osvete ili iz drugih niskih pobuda;

23. U Zakonu o krivičnom postupku FBiH ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 i 12/10) relevantne odredbe glase:


Član 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo (1) Svako se smatra nevinim za krivično djelo dok se

pravomoćnom presudom suda ne utvrdi njegova krivnja. (2) Sumnju u pogledu postojanja činjenica koje čine

obilježja krivičnog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe krivičnog zakonodavstva, sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženog.

Član 15. Jednakost u postupanju Sud, tužitelj i drugi organi koji učestvuju u postupku dužni

su s jednakom pažnjom da ispituju i utvrđuju kako činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, tako i one koje im idu u korist.

Član 16. Slobodna ocjena dokaza Pravo suda, tužitelja i drugih organa koji učestvuju u

krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Član 296. Dokazi na kojima se zasniva presuda (1) Sud zasniva presudu samo na činjenicama i dokazima

koji su izneseni na glavnom pretresu. (2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz pojedinačno

i u vezi s ostalim dokazima i na osnovu takve ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana.

24. U Konvenciji o pravima djeteta (1989. godina) relevantne odredbe glase:

Član 37. Države strane pobrinut će se da: a) niti jedno dijete ne bude podvrgnuto mučenju ili drugom

okrutnom, nečovječnom ili ponižavajućem postupku ili kazni. Ni smrtna kazna ni kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti puštanja na slobodu ne smije se određivati za prijestupe koje počine osobe mlađe od 18 godina;

b) niti jednom se djetetu neće nezakonito i proizvoljno oduzeti sloboda. Hapšenje, pritvaranje ili zatvaranje djeteta obavljat će se u skladu sa zakonom, kao krajnja mjera i na najkraće moguće vrijeme;

c) sa svakim djetetom kojemu je oduzeta sloboda postupat će se ljudski i s poštivanjem prirođenog dostojanstva svakog ljudskog bića, uzimajući u obzir potrebe osoba te dobi. Osobito će se svako dijete kojem je oduzeta sloboda držati odvojeno od odraslih, osim kad se odluči suprotno zbog njegove dobrobiti, te će, osim izuzetnih okolnosti, imati pravo održavati odnose sa svojom obitelji dopisivanjem i posjetima;

d) svako dijete kojemu je oduzeta sloboda imat će pravo na neodgodivu pravnu i drugu odgovarajuću pomoć te pravo na osporavanje zakonitosti oduzimanja slobode pred sudom, ili kakvim drugim odgovarajućim neovisnim i nepristranim tijelima vlasti, kao i na neodgodivo donošenje odluke o svakom takvom pitanju.

Član 40. 1. Države strane priznaju svakome djetetu koje je

osumnjičeno ili optuženo, ili za kojega je utvrđeno da je prekršilo krivični zakon, pravo da se s njime postupa na način koji je u skladu s promicanjem njegova osjećaja dostojanstva i vrijednosti, kojim se jača djetetovo poštivanje ljudskih prava i temeljnih sloboda drugih i koji uzima u obzir djetetovu dob i poželjnost promicanja njegova povratka u zajednicu te njegova preuzimanja djelatne uloge u toj zajednici.

2. U tom cilju, a uzevši u obzir odgovarajuće odredbe međunarodnih instrumenata, države strane će osobito osigurati da:

a) ni jedno dijete ne bude osumnjičeno, optuženo ili da se za njega utvrdi da je prekršilo krivični zakon za djela ili propuste koji u vrijeme kad su počinjeni nisu bili zabranjeni međunarodnim ili nacionalnim zakonima;

b) svako dijete koje je osumnjičeno ili optuženo za kršenje krivičnog zakona ima najmanje slijedeća jamstva:

i) da se drži nevinim sve dok se njegova krivnja zakonski ne dokaže;

ii) da se neodgodivo i izravno obavješćuje o optužbama protiv njega i, ako je primjereno, preko roditelja ili zakonskih skrbnika, te da ima pravnu i drugu pomoć u pripremi i iznošenju svoje obrane;

iii) da njegov slučaj neodložno razmotre stručna, neovisna i nepristrana tijela vlasti ili sudsko tijelo u pravičnoj raspravi u skladu sa zakonom i u nazočnosti pravnog ili drugog savjetnika te roditelja ili zakonskih skrbnika ako to nije protivno dobrobiti djeteta vezano za njegovu dob i stanje;

iv) da se ne prisiljava na davanje iskaza ili priznanje krivice; da može ispitati ili dati ispitati svjedoke optužbe i osigurati sudjelovanje i ispitivanje svjedoka u svoju korist pod istim uvjetima;

v) ako je prekršilo krivični zakon, da u skladu sa zakonom ima pravo tu odluku i mjere koje iz nje proizlaze dati na provjeru višim stručnim, neovisnim i nepristranim tijelima vlasti ili sudskom tijelu;

vi) da ima pravo na besplatnu pomoć prevoditelja ako ne razumije jezik na kojemu se vodi rasprava;

vii) da se poštuje njegova privatnost na svim razinama postupka.

3. Države strane nastojat će poticati uvođenje zakona, postupaka, upravnih tijela i ustanova posebno namijenjenih djeci koja su osumnjičena ili optužena, ili se utvrdilo da su prekršila krivični zakon, osobito:

a) određivanje minimalne dobi ispod koje će se držati da djeca nisu sposobna učiniti prekršaj prema krivičnom zakonu;

b) određivanje mjera postupanja s takvom djecom bez pribjegavanja sudskim postupcima, uz osiguranje punog poštivanja ljudskih prava i pravne zaštite kad god je to primjereno i poželjno.

4. Djeci moraju biti dostupne različite mogućnosti, kao što su pravila o skrbi, usmjeravanju i nadzoru nad njima; savjetovanje i uvjetno služenje kazne, hraniteljsko zbrinjavanje, obrazovanje i programi stručne izobrazbe te druge zamjenske mogućnosti institucionalne skrbi, kako bi se osigurao pristup primjeren njihovoj dobrobiti te u skladu s okolnostima u kojima se nalaze i počinjenom prekršaju.

VI. Dopustivost

25. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.


27. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 33 0 Km 022073 10 Kžm 5 od 6. januara 2011. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelant je primio 26. januara 2011. godine, a apelacija je podnesena 10. februara 2011. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno,


apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

28. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VI. Meritum

29. Apelant pobija navedena rješenja tvrdeći da su mu tim rješenjima prekršena prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6. i 13. Evropske konvencije, kao i pravo iz člana 4. stav 2. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju i pravo iz čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta.

Pravo na pravično suđenje i prava iz čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta

30. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

31. Član 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

2. Svako ko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže.

32. Mldb. apelant navodi da su sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje i pogrešno primijenili materijalno i procesno pravo jer nisu pravilno cijenili provedene dokaze, zbog čega smatra da nije dokazano da je počinio djelo za koje mu je izrečena odgojna mjera upućivanja u odgojno-popravni dom. Ustavni sud također primjećuje da iz navedenog proizlazi, iako to mldb. apelant nije eksplicitno naveo, da mldb. apelant smatra da su zbog navedenog prekršeni i principi presumpcije nevinosti i in dubio pro reo iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije, pa će Ustavni sud, u tom smislu, ispitati i navodno kršenje prava iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije.

33. U vezi s navodima mldb. apelanta o kršenju prava na pravično suđenje koji se zasnivaju isključivo na tvrdnji o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i o pogrešnoj primjeni materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati da li je postupak u cjelini bio pravičan u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi Ustavni sud,

Odluka broj AP 20/05 od 18. maja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05).

34. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je izvan njegove nadležnosti da procjenjuje kvalitet zaključaka sudova u pogledu procjene dokaza ukoliko se ova procjena ne doima očigledno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se neće miješati u način na koji su redovni sudovi usvojili dokaze kao dokaznu građu ni u to kojim dokazima sudovi vjeruju na osnovu sudijske slobodne procjene. To je isključivo uloga redovnih sudova, čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom suprotne jedna drugoj (vidi Evropski sud za ljudska prava, Doorson protiv Holandije, presuda od 6. marta 1996. godine, objavljena u Izvještajima broj 1996-II, stav 78). Ustavni sud ističe da pravo na pravično suđenje uključuje, inter alia, neophodnost da se predoče razlozi za donošenje sudske odluke, s obzirom da to omogućava apelantu da djelotvorno koristi raspoložive pravne lijekove (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 612/04 od 30. novembra 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/05, tačka 26). Također, Ustavni sud podsjeća na to da član 6. stav 1. Evropske konvencije ne predviđa da redovni sud ispituje sve argumente koje su strane izložile u toku postupka nego samo argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora uzeti u obzir argumente strana u postupku, ali svi oni ne moraju biti izneseni u obrazloženju presude (vidi Ustavni sud, odluke br. U 62/01 od 5. aprila 2002. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 24/02, tačka 19. i AP 352/04 od 23. marta 2005. godine, tačka 27).

35. U vezi s apelantovim navodima, Ustavni sud primjećuje da je u konkretnom slučaju proveden obiman dokazni postupak u kojem su saslušani brojni svjedoci, izvršeno vještačenje vještaka za balistička i mehanoskopska vještačenja, vještaka za tragove biološkog porijekla, vještaka sudske medicine, vještaka medicinske struke i vještaka psihologa, te izvedeni i drugi dokazi navedeni u osporenim rješenjima; da je prvostepeni sud analizirao sve izvedene dokaze, te ocjenjujući svaki dokaz ponaosob i dovodeći sve pojedinačne dokaze u međusobnu vezu nesporno utvrdio, što je u žalbenom postupku potvrdio i Kantonalni sud, da je mldb. apelant počinio krivično djelo koje mu je stavljeno na teret. Ustavni sud smatra da razlozi koje su naveli redovni sudovi ne dovode u sumnju odluku suda o krivičnoj odgovornosti mldb. apelanta niti se iz bilo čega može utvrditi da su sudovi postupali s predubjeđenjem da je apelant počinitelj navedenog krivičnog djela ili da je neka činjenica ostala nerazjašnjena u smislu da nije dokazano da je mldb. apelant počinio predmetno krivično djelo. Također, Ustavni sud smatra da mldb. apelant ne nudi nikakve dokaze i argumente iz kojih bi proizlazilo da su nadležni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo i iz čega bi proizlazilo da je apelantovo pravo na pravično suđenje prekršeno, niti je iz činjenica konkretnog predmeta vidljivo da je u postupku došlo do procesnih nepravilnosti ili proizvoljne primjene procesnog prava. Osim toga, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi, kako prvostepeni tako i drugostepeni sud u žalbenom postupku, dali argumentovana obrazloženja i u pogledu neophodnosti izricanja predmetne odgojne mjere mldb. apelantu, pri tom vodeći računa o apelantovoj ličnosti, težini i načinu na koji je konkretno krivično djelo počinjeno, kao i nalazima vještaka medicinske i psihološke struke, a takva obrazloženja nisu proizvoljna i u skladu su sa standardima Evropske konvencije. Također, Ustavni sud primjećuje i da su argumentovana obrazloženja osporenih rješenja u vezi s uskraćivanjem posjeta majke mldb. apelantu zbog toga što je mldb. apelant u toku boravka u pritvoru počinio disciplinski prekršaj (kod njega su pronađeni i oduzeti mu mobilni telefoni preko kojih je kontaktirao s licima navedenim u rješenjima, između ostalih i s jednim od svjedoka).


36. Pored toga, Ustavni sud smatra da su neosnovani i navodi o kršenju prava na pravično suđenje i prava iz Konvencije o pravima djeteta zbog, kako mldb. apelant navodi, činjenice da je smješten u zatvor u kojem se nalazi i ubica njegovog oca, budući da iz odgovora nadležne institucije proizlazi da je mldb. apelant smješten u objekat posebno namijenjen za smještaj maloljetnih lica i koji je dislociran od objekta u kojem se nalaze punoljetna muška lica na izdržavanju zatvorske kazne, kao i da su maloljetnici u toku svog boravka u predmetnom objektu u svakom trenutku odvojeni od ostalih dijelova doma. Imajući u vidu sve navedeno, te dovodeći to i u kontekst s pravima maloljetnika koja su garantirana čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta, na čije se kršenje mldb. apelant također poziva, Ustavni sud smatra da obrazloženja osporenih presuda, u smislu utvrđivanja činjeničnog stanja i primjene materijalnog i procesnog prava, u cijelosti zadovoljavaju kriterije i standarde prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te da su s tim u vezi apelantovi navodi o kršenju prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije neosnovani. Pri tome Ustavni sud konstatira da u okolnostima konkretnog predmeta nema ništa što bi ukazivalo da je mldb. apelantu uskraćeno odnosno povrijeđeno bilo koje od prava garantiranih čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta. Naime, Ustavni sud zapaža da je navode o povredi ovih prava razmotrio Kantonalni sud prilikom odlučivanja o apelantovoj žalbi, te dao iscrpne razloge iz kojih proizlazi da je s mldb. apelantom nakon lišavanja slobode postupano uz poštivanje garancija iz člana 37. Konvencije o pravima djeteta. Osima toga, Kantonalni sud je obrazložio da je prema odredbama člana 40. Konvencije o pravima djeteta u krivičnom postupku prema mldb. apelantu postupano u skladu s tom odredbom jer se prema njemu postupalo obazrivo, obavještavan je o svim radnjama koje je sud preduzimao u krivičnom postupku, prema njemu nisu primijenjene nikakve mjere prisile, a u vođenje postupka su bili uključeni psiholog, psihijatar i centar za socijalni rad. Data obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim niti u činjenicama konkretnog predmeta nalazi bilo šta što bi ukazivalo da je mldb. apelantu povrijeđeno bilo koje od navedenih prava. Iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da je mldb. apelantu, u smislu člana 95. KZ FBiH, izrečena mjera upućivanja u odgojno-popravni dom za maloljetne učinitelje krivičnih djela jer su redovni sudovi utvrdili, na osnovu sveobuhvatne analize činjenica konkretnog predmeta, koja je uključivala kako težinu učinjenog djela tako i apelantovo zdravstveno stanje i okruženje u kojem je živio, da prema apelantu treba primijeniti pojačane mjere preodgoja. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud, u okolnostima konkretnog slučaja, ne nalazi bilo šta što bi ukazivalo na povredu apelantovih ustavnih prava.

37. Osim navedenog, Ustavni sud smatra da se navodi o kršenju principa presumpcije nevinosti i in dubio pro reo vezuju isključivo za utvrđeno činjenično stanje i sudsku ocjenu dokaza, jer u vezi s tim navodima apelant nije ponudio bilo kakvu drugu argumentaciju kojom bi se poštivanje ovih principa, eventualno, moglo dovesti u pitanje. Imajući u vidu navedeno, a u kontekstu elaboracije iz prethodnih tačaka, Ustavni sud smatra da nije došlo ni do povrede principa presumpcije nevinosti i in dubio pro reo, zbog čega i navode mldb. apelanta o kršenju prava iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije smatra neosnovanim.

38. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra navode mldb. apelanta o kršenju prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije, kao i navode o povredi prava iz čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta, neosnovanim.

Pravo na djelotvoran pravni lijek i pravo iz člana 4. stav 2. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju

39. Mldb. apelant navodi da mu je prekršeno i pravo na djelotvoran pravni lijek i pravo na ponovno suđenje iz člana 4. stav 2. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju jer je, kako navodi, u žalbi protiv prvostepenog rješenja istakao dovoljno argumenata u prilog navodima o bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka zbog kojih je trebalo žalbu usvojiti i ponoviti suđenje.

40. U vezi s navedenim, Ustavni sud primjećuje da je mldb. apelant imao i koristio mogućnost korištenja zakonom propisanih pravnih lijekova u krivičnom postupku, te da činjenica da ti pravni lijekovi nisu rezultirali apelantovim uspjehom u postupku ne mogu voditi zaključku da mldb. apelant nije imao pravo na djelotvoran pravni lijek. S tim u vezi, a u kontekstu zaključaka iz prethodnih tačaka ove odluke vezanih za kršenje prava iz člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije, kako se navodi o kršenju prava na djelotvoran pravni lijek i prava na ponovno suđenje, koje je garantirano članom 4. stav 2. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom ako postoje uvjeti za obnovu (dokazi o novim ili novootkrivenim činjenicama, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla da utječe na njegov ishod), u suštini svode na utvrđeno činjenično stanje i primjenu procesnog i materijalnog prava, te kako mldb. apelant ne nudi nikakve argumente iz kojih bi proizlazilo eventualno kršenje navedenih prava, Ustavni sud smatra i navode mldb. apelanta o kršenju prava na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije i prava iz člana 4. stav 2. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju neosnovanim.

VIII. Zaključak

41. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije, niti prava iz čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta, kada osporene odluke sadrže jasna i zadovoljavajuća obrazloženja svih zaključaka donesenih na osnovu provedenih dokaza i uz pravilnu primjenu materijalnog i procesnog prava i kada je nesporno utvrđeno da je mldb. apelant počinio krivično djelo koje mu je stavljeno na teret zbog čega nema ni kršenja principa presumpcije nevinosti i in dubio pro reo, te kada je apelant kao maloljetnik smješten u ustanovu za preodgoj odvojeno od osuđenih osoba muškog spola, te bez mogućnosti susretanja s osuđenim osobama ženskog spola koje borave u istoj instituciji.

42. Također, nema kršenja prava na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije i prava na ponovno suđenje zbog navodno učinjenih bitnih povreda krivičnog postupka iz člana 4. stav 2. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju u vezi s pravom na pravično suđenje, budući da nema ničega što ukazuje na to da je mldb. apelantu bilo onemogućeno da koristi zakonom propisane pravne lijekove, osim što je apelant nezadovoljan ishodom krivičnog postupka koji je vođen protiv njega, odnosno kada su kao neosnovani odbijeni apelantovi žalbeni navodi u vezi s počinjenim bitnim povredama krivičnog postupka, a nisu postojali zakonom propisani razlozi za ponovno suđenje mldb. apelantu.

43. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

44. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere.





Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 607/11, rješavajući apelaciju mldb. S.A., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, dopotpredsjednica Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac na sjednici održanoj 15. svibnja 2012. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija mldb. S.A.,

podnesena protiv Rješenja Kantonalnog suda u Tuzli broj 33 0 Km 022073 10 Kžm 5 od 6. siječnja 2011. godine i Rješenja Općinskog suda u Živinicama broj 33 0 Km 022073 10 Km od 24. listopada 2010. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Mldb. S.A. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Tuzle, kojega zastupa zakonska zastupnica N.A., a oboje Faruk Balijagić, Rifat Konjić, Nihad Konjić i Zinaida Konjić, odvjetnici iz Tuzle, podnio je 10. veljače 2011. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Rješenja Kantonalnog suda u Tuzli (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 33 0 Km 022073 10 Kžm 5 od 6. siječnja 2011. godine i Rješenja Općinskog suda u Živinicama (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 33 0 Km 022073 10 Km od 24. listopada 2010. godine. Apelant je 14. veljače 2011. godine dostavio dopunu apelacije. Apelant je u apelaciji zatražio i donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud naložio njegovo puštanje na slobodu do stvaranja uvjeta za njegovo upućivanje u odgojnu ustanovu.


2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Kantonalnog tužiteljstva Tuzlanskog kantona (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) je zatraženo 16. veljače 2011. godine, a od Federalnog ministarstva pravde 28. travnja 2011. godine, da dostave odgovor na apelaciju.

3. Tužiteljstvo je dostavilo odgovor 23. veljače 2011. godine, Općinski sud 25. veljače 2011. godine, Kantonalni sud 28. veljače 2011. godine i Federalno ministarstvo pravde 16. svibnja 2011. godine.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 5. travnja 2012. godine.


5. Činjenice predmeta, koje proizlaze iz navoda mldb. apelanta i dokumenata predočenih Ustavnom sudu, mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Rješenjem Općinskog suda broj 33 0 Km 022073 10 Km od 24. listopada 2010. godine prema mldb. apelantu je, na temelju članka 95. Kaznenog zakona FBiH (u daljnjem tekstu: KZ FBiH), u svezi s člankom 389. stavak 3. Zakona o kaznenom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKP FBiH), izrečena odgojna mjera upućivanja u odgojno-popravni dom i utvrđeno da će ova

mjera trajati najmanje jednu a najviše pet godina i da će o njezinome trajanju sud naknadno odlučiti. Na temelju članka 146. stavak 1. toč. a) i c) ZKP FBiH određeno je da će pritvor koji je apelantu određen Rješenjem Općinskog suda - suca za maloljetnike broj 33 0 Km 022073 10 Km od 26. srpnja 2010. godine, koji je produljivan rješenjima pobliže navedenim u rješenju, trajati do upućivanja u odgojno-popravni dom. Također je određeno da troškovi kaznenog postupka padaju na teret proračunskih sredstava, a oštećena N.M. iz Živinica je upućena da podnese zahtjev za imovinsko-pravnu parnicu.

7. U obrazloženju rješenja je navedeno kako je Tužiteljstvo 12. listopada 2010. godine dostavilo Općinskom sudu prijedlog za izricanje odgojne mjere upućivanja mldb. apelanta u odgojno-popravni dom u smislu odredbe članka 95. KZ FBiH zbog počinjenoga kaznenog djela ubojstva iz članka 166. stavak 2. točka d) KZ FBiH. U prijedlogu je obrazloženo kako je apelantu stavljeno na teret da je 16. srpnja 2010. godine oko 17 sati ispred doma zdravlja u Živinicama, dok je S.M. stajao ispred svoga vozila, s namjerom da usmrti S.M. zbog osvete, jer je otac mldb. apelanta F.A. u kolovozu 2009. godine ubijen u događaju u kojemu je sudjelovao i S.M., ispalio prema S.M. iz blizine četrnaest hitaca iz vatrenoga oružja - pištolja, o čemu su podaci precizirani u navedenome rješenju, pogodio S.M. s više hitaca i tako mu nanio smrtonosne povrede, od kojih je S.M. preminuo. U svezi s navedenim, Općinski sud je obrazložio da je nakon provedenoga dokaznog postupka i procjenom svih dokaza (pobliže navedenih u rješenju, između ostalih, i saslušanje svjedoka, nalaza i mišljenja vještaka sudske medicine i vještaka za podoblast neuropsihijatrije, vještaka medicinske struke, vještaka za mehaničke tragove i balistiku), pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, u postupku u kojemu su stalno prisustvovali promatrač vladavine prava OSCE-ovog ureda u Tuzli, kao i šef OSCE ureda u Tuzli kojima je odobrena i posjeta mldb. apelantu, izvan svake dvojbe utvrdio kako je mldb. apelant, u vrijeme i na način preciziran u rješenju, počinio predmetno kazneno djelo ubojstva iz članka 166. stavak 2. točka d) KZ FBiH. Općinski sud je naveo kako je, odlučujući o prijedlogu Tužiteljstva za izricanje zavodske odgojne mjere - upućivanje u odgojno-popravni dom - taj sud uzeo u obzir okolnosti o ranijem životu mldb. apelanta, njegovoj osobnosti i osobnim svojstvima kao i okolnostima pod kojima je počinio kazneno djelo, posebice uzimajući u obzir da se radi o bezobzirnoj osveti počinjenoj na javnome mjestu, sabrano, planirano i hladnokrvno, u vrijeme i na mjestu gdje se nalazio veći broj građana i tako što je iz neposredne blizine ispalio četrnaest hitaca iz vatrenog oružja – pištolja, što ukazuje na posebnu upornost u izvršenju navedenoga kaznenog djela sa željom da ga dovrši do kraja, kao i posljedice toga djela od kojih je S.M. zadobio smrtonosne ozljede, te zaključio da je izricanje ove mjere opravdano. Obrazloženo je da je Općinski sud cijenio prilike u kojima je mldb. apelant živio do tada, te činjenicu da je pokazao osobitu upornost u izvršenju predmetnoga kaznenog djela za koje je zakonom propisana kazna zatvora najmanje deset godina ili kazna dugotrajnog zatvora. Općinski sud je naveo kako je mišljenja da je, kod ovakvog stanja stvari, pedagoškog i socijalnog statusa mldb. apelanta, te okolnosti da sredina i prilike u kojima apelant živi ne jamče njegov preodgoj na crti općeprihvatljivog ponašanja, obveza suda da mldb. apelanta izdvoji iz ovakvoga okruženja i prema njemu primijeni pojačane mjere preodgoja uz stalan rad psihologa i pedagoga s ciljem da ga odvikne od loših navika koje se mogu postići isključivo u odgojno-popravnom domu, zbog čega je sud i izrekao navedenu mjeru.

8. Općinski sud je, dalje, naveo kako je u postupku pred tim sudom utvrđen visok stupanj odgojne zapuštenosti mldb. apelanta za čije saniranje je nužno poduzeti intenzivnije mjere preodgoja, a da se ta odgojna zapuštenost posebice ogleda u činjenici da je


kod mldb. apelanta 29. prosinca 2009. godine u središtu Tuzle, na javnome mjestu gdje je prolazio veliki broj građana, u smeđoj torbici koju je nosio prebačenu preko ramena, pronađen pištolj marke CZ model 75 čije su karakteristike pobliže navedene u spomenutom rješenju, i to sa četrnaest metaka, te da se tada u njegovom društvu nalazio mldb. D.A. kod kojega je također pronađen pištolj marke CZ 83 (specifikacije pobliže navedene u spomenutom rješenju) s trinaest metaka istoga kalibra. Općinski sud je naveo da iz predočenog proizlazi da mldb. apelant nije bio pod nadzorom svoje obitelji, da je mnogo ranije od toga događaja posjedovao i nosio pištolj, da je pištolj imao i kod kuće i da se družio također s maloljetnicima koji su neovlašteno kod sebe imali vatreno oružje, te da je i majka mldb. apelanta predstavnici centra za socijalni rad izjavila da je njihova obitelj stalno dobijala prijetnje zbog kojih se mldb. apelant nije osjećao sigurnim i da je zbog toga prekinuo školovanje u petom razredu osnovne škole zbog čega je, po ocjeni suda, bio zapušten i u obrazovanju. Prema obrazloženju Općinskog suda mldb. apelant je sabrano i hladnokrvno planirao izvršenje predmetnog kaznenog djela jer je utvrđeno da mu je bilo poznato da je ubijeni S.M. tri puta tjedno u isto vrijeme dolazio po suprugu u dom zdravlja jer je ona u posljednjih sedam mjeseci, do ubojstva S.M., imala uvijek u isto vrijeme zakazanu obveznu dijalizu, te je obrazložio i da je prihvatio u cijelosti izjave svjedoka R.B. i N.Š. kao pouzdane, jasne i precizne jer su te osobe bile očevici događaja i prepoznali su mldb. apelanta kao izvršitelja tog kaznenog djela. Općinski sud je prihvatio i dio iskaza I.P. u dijelu koji se odnosio na svjedočenje da je mldb. apelant posjedovao pištolj koji je nosio u torbici jer je ovaj iskaz potvrđen ostalim provedenim dokazima.

9. Navedeno je i kako su kod mldb. apelanta u dva navrata u zatvorskoj ćeliji pronađeni mobiteli, što predstavlja stegovni prijestup, te kako mu je za taj stegovni prestup izrečena stegovna kazna ograničenja posjeta. Istaknuto je kako je zbog toga Općinski sud izdao naredbu Centru za forenziku i potporu radi očitavanja podataka s oduzetih mobilnih telefona, na temelju čega je utvrđeno kako je mldb. apelant sve vrijeme boravka u zatvorskoj ćeliji komunicirao pomoću tih mobilnih telefona s raznim osobama, između ostalog i sa svjedokom I.P., te osobom koja se nalazila u Njemačkoj. Navedeno je i kako je mldb. apelant 15. rujna 2010. godine pokušao pobjeći iz Klinike za pedijatriju iz Tuzle gdje je bio smješten radi liječenja, ali su ga u tome spriječili zatvorski stražari.

10. Općinski sud je naveo kako je uvidom u cio spis vezan za apelantovo zdravstveno stanje utvrdio da je apelant za vrijeme vođenja kaznenog postupka imao adekvatno liječenje, a da je do kritičnog događaja - ubojstva i pritvaranja bio zdravstveno zapušten, što je vidljivo i iz činjenice da čak nije bio ni zdravstveno osiguran. Osim toga, Općinski sud je obrazložio i kako je prihvatio i nalaze i mišljenja vještaka za balistička i mehanoskopska vještačenja vještaka za tragove biološkog podrijetla, vještaka sudske medicine, vještaka medicinske struke i vještaka psihologa, jer su svoje nalaze i mišljenja usmeno izložili na glavnom pretresu potpuno, precizno i argumentirano. Imajući u vidu sve navedeno, Općinski sud je donio rješenje i izrekao mldb. apelantu navedenu odgojnu mjeru, te pri tome istaknuo kako je takva odluka, pored navedenih razloga, donesena i zbog toga što je mldb. apelant nakon izvršenja predmetnoga kaznenog djela napustio mjesto izvršenja i sve do 25. srpnja 2010. godine bio nedostupan organima gonjenja. Navedeno je kako ta činjenica sama po sebi, uz činjenicu da je izvršenje ovoga kaznenog djela još više doprinijelo usložnjavanju odnosa između obitelji mldb. apelanta i obitelji ubijenoga, te okolnost da postoji realna opasnost od ponovnog bijega mldb. apelanta, jer je već pokušao pobjeći s Klinike za pedijatriju gdje je bio smješten radi liječenja, idu u prilog nužnosti izricanja navedene odgojne mjere.

11. Protiv navedenoga rješenja mldb. apelant je preko svojih branitelja izjavio priziv Kantonalnom sudu koji je Rješenjem broj 33 0 Km 022073 10 Kžm 5 od 6. siječnja 2011. godine priziv odbio i potvrdio prvostupanjsko rješenje. U obrazloženju rješenja je navedeno kako se apelant žali da je prvostupanjsko rješenje doneseno uz bitne povrede odredaba kaznenoga postupka, ali da u prizivu nije rečeno zbog kojih bitnih povreda se pobija prvostupanjsko rješenje, te da iz prizivnih navoda (da su razlozi za donošenje pobijanog rješenja nejasni i proturječni) proizlazi da se mldb. apelant žali na bitne povrede iz članka 312. stavak 1. točka k) ZKP FBiH. Kako je navedenim odredbama propisano da bitna povreda odredaba kaznenog postupka postoji ako je izreka presude nerazumljiva, proturječna sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda uopće ne sadrži razloge ili u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama, ali da iz pobijanog rješenja proizlazi da ova povreda ne postoji, zbog čega je ove prizivne navode Kantonalni sud odbio kao neutemeljene. Branitelj u okviru ovoga prizivnog osnova ustvari pobija predmetno rješenje zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Kantonalni sud to također smatra neutemeljenim, jer je prvostupanjski sud izveo sve predložene i potrebne dokaze i sve izvedene dokaze savjesno cijenio, kako pojedinačno tako i u međusobnoj vezi, i na temelju takve ocjene izvedenih dokaza potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje za koje je u pobijanom rješenju dao jasne i određene razloge, koje prihvaća i Kantonalni sud.

12. Dalje, Kantonalni sud je naveo da je iz obrazloženja pobijanog rješenja vidljivo da je prvostupanjski sud prilikom utvrđivanja činjenica koje se odnose na osobnost mldb. apelanta pravilno prihvatio iskaze vještaka medicinske struke – specijaliste za psihijatriju i vještaka psihologa i psihoterapeuta iz kojih proizlazi da je nakon izvršenih testiranja mldb. apelanta utvrđeno da su njegove intelektualne sposobnosti ispod donje granice prosjeka sa IQ=96, dok je verbalni IQ=78, i da su niži zbog nedovoljnog utjecaja edukativnog čimbenika; da je njegova duševna razvijenost na razini djeteta od oko trinaest godina i da kasni za kalendarskim uzrastom oko osamnaest mjeseci; da mldb. apelant boluje od juvenilnog-dječjeg dijabetesa tipa-1 zbog čega je ovisan o primanju inzulina; da se radi o klasičnom primjeru psihosomatske bolesti i da je smrt njegovoga oca negativno utjecala na bolest u smislu pogoršanja zbog patološke vezanosti mldb. apelanta za očevu osobnost; da je navedena bolest teška i često smrtonosna, te da zahtijeva vrlo složene, koordinirane i komplicirane mjere kontrole, liječenja i dijetalnog režima zbog čega navedeni pritvorski uvjeti mogu negativno djelovati na mldb. apelanta, ali da je on zbog navedenoga u vrijeme izvršenja predmetnoga kaznenog djela bio u stanju privremene psihičke poremećenosti, odnosno u stanju bitno smanjene uračunljivosti da shvati značaj svojih postupaka.

13. Kantonalni sud je naveo i kako je prema podacima u spisu s mldb. apelantom nakon lišavanja slobode postupano humano, s poštovanjem prema urođenom i na način koji uzima u obzir potrebe osobe njegove starosti, te kako je u pritvoru u KPZ, koliko je to moguće u postojećim uvjetima, postupano prema njemu sukladno odredbi članka 37. točka c) Konvencije o pravima djeteta i kako mu je omogućen pristup zakonskoj pomoći i izjavljivanju pravnih lijekova protiv rješenja o određivanju odnosno produljenju pritvora, a u svako doba mu je osigurano liječenje i pružanje zdravstvene pomoći u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi - Klinici za dječje bolesti. Navedeno je i kako je odredbama članka 40. Konvencije o pravima djeteta propisano pod kojim uvjetima se može voditi kazneni postupak prema maloljetnicima, te kako je u svezi s tim i podacima iz predmetnog spisa, Kantonalni sud mišljenja da je prema mldb. apelantu postupano sukladno toj odredbi jer se prema njemu postupalo obazrivo, obavještavan je o svim


radnjama koje je sud poduzimao u kaznenom postupku, prema njemu nisu primijenjene nikakve mjere prisile a u vođenje postupka su bili uključeni psiholog, psihijatar i centar za socijalni rad, zbog čega su prizivni navodi o tome kako se postupalo oprečno odredbama članka 37. Konvencije o pravima djeteta, prema zaključku Kantonalnog suda, neutemeljeni. Kantonalni sud je odbio kao neutemeljene i prizivne navode u svezi s pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem zbog prihvaćanja iskaza svjedoka N.Š., R.B. i I.P. jer je, prema mišljenju Kantonalnog suda, prvostupanjski sud pravilno ocijenio iskaze navedenih svjedoka od kojih su N.Š. i R.B. bili neposredni očevici predmetnoga događaja i prepoznali su mldb. apelanta kao počinitelja navedenoga kaznenog djela.

14. U svezi s prizivnim navodima o izrečenoj odgojnoj mjeri, Kantonalni sud je naveo kako je kazneno djelo koje je mldb. apelant izvršio iznimno teško kazneno djelo, kako je učinjeno u vanrednim okolnostima na javnome mjestu, kako je mldb. apelant ispalio četrnaest hitaca u ubijenog, kako je mldb. apelanta potrebno na relativno dulje vrijeme izdvojiti iz sredine i kako prema njemu treba primijeniti pojačane mjere preodgoja. Stoga je Kantonalni sud istaknuo kako je prvostupanjski sud, uzimajući u obzir i apelantovo zdravstveno stanje, pravilno zaključio da je mldb. apelantu potrebno izreći odgojnu mjeru upućivanja u odgojno-popravni dom jer se jedino na taj način može ostvariti svrha izricanja odgojne mjere propisane zakonom.

15. Zbog svega navedenoga, Kantonalni sud je zaključio kako je prvostupanjski sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primijenio kazneni zakon kada je našao da su se u radnjama mldb. apelanta stekla sva obilježja kaznenoga djela ubojstva iz članka 166. stavak 2. točka d) KZ FBiH, iz čega proizlazi da su prizivi neutemeljeni.


16. Mldb. apelant u apelaciji i u dopuni apelacije navodi kako su mu pobijanim rješenjima prekršeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije, pravo iz članka 4. stavak 2. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju i pravo iz čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta. Kršenje ovih prava mldb. apelant vidi u pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog i procesnog prava. Smatra kako nije dokazano da je počinio kazneno djelo koje mu je stavljeno na teret te kako se odluka prvostupanjskog suda, što je prihvatio i drugostupanjski sud, temelji na paušalnom navođenju da su svjedoci N.Š. i R.B. bili očevici predmetnoga događaja iako, prema mišljenju mldb. apelanta, ti svjedoci nikada nisu potvrdili kako se radi o mldb. apelantu te kako su zaključci sudova u tome pogledu sasvim proizvoljni i ničim utemeljeni; kako nalazi vještaka ne dovode ni na koji način apelantovu osobnost u vezu s predmetnim kaznenim djelom, kao i kako mjerodavni sudovi nisu dali nikakva obrazloženja niti su učinili neprijepornim kako je on počinio to kazneno djelo već, naprotiv, kako je neprijeporno dokazano da to djelo nije učinio. Također navodi kako mu je, oprečno odredbama čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta, suđeno i kako je smješten u zatvor u kojemu boravi i ubojica njegovoga oca, te kako su time narušena načela Konvencije o pravima djeteta koju je BiH potpisala i koja obvezuje državu da se pobrine da dijete ne bude protiv svoje volje odvojeno od svojih roditelja osim kada sudske vlasti to odluče sukladno odgovarajućim procedurama i zakonima i kada je takvo odvajanje u najboljem interesu djeteta, što kod njega konkretno nije slučaj. Navodi i kako mu je mimo svakog zakonskog propisa zabranjeno da ga posjećuje majka.

17. Mldb. apelant navodi kako mu je prekršeno i pravo na učinkovit pravni lijek jer sama činjenica da je zakonom propisano pravno sredstvo zaštite ne daje za pravo automatskom zaključivanju o suštinskoj učinkovitosti korištenoga sredstva već se učinkovitost uvijek mora ispitati, zbog čega je nedvojbeno kako u konkretnom slučaju nije imao pravo na učinkovit pravni lijek jer je njegov priziv isticao okolnosti i činjenice zbog kojih ga je trebalo usvojiti i na taj način otvoriti mogućnost primjeni prava iz članka 4. stavak 2. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju i ponoviti suđenje zbog bitnih povreda koje su se odnosile na sporan sadržaj presude prvostupanjskoga suda. Osim toga, navodi kako sudovi kod izricanja odgojne mjere nisu vodili računa o nalazu vještaka prema kojemu je njegovo zdravstveno stanje dovedeno u pitanje smještajem u pritvor i kako mu prijeti smrtna posljedica, te zbog toga mldb. apelant traži da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom bi naložio njegovo puštanje na slobodu do stvaranja uvjeta za njegovo upućivanje u odgojnu ustanovu.


18. U odgovoru na apelaciju Kantonalni sud je naveo da apelaciju treba odbiti kao neutemeljenu jer prava mldb. apelanta nisu prekršena.

19. Općinski sud je naveo kako su nakon provedenoga prvostupanjskog postupka u obrazloženju pobijanog rješenja dati svi razlozi i provedeni dokazi na temelju kojih je taj sud donio prvostupanjsko rješenje koje je u prizivnom postupku potvrdio i Kantonalni sud, te kako u tom postupku nije došlo do kršenja prava koja su navedena u apelaciji.

20. Tužiteljstvo je predložilo da se apelacija odbije kao neutemeljena jer ne postoji kršenje prava koja se navode u apelaciji.

21. U odgovoru na apelaciju Federalno ministarstvo je navelo kako su navodi iz apelacije neutemeljeni, te kako se mldb. apelant ne nalazi u istom objektu s punoljetnim osuđenicima u KPD poluotvorenog tipa u Tuzli već se nalazi u posebnom Odjeljenju namijenjenom za izvršenje odgojnih mjera koje je utemeljeno pri KPZ Tuzla aktom Federalnog ministarstva broj 01-67/09 od 7. svibnja 2009. godine i fizički je odvojeno od ostalih odjeljenja u kojima se izvršava mjera pritvora i u kojima kaznu zatvora izdržavaju osuđene osobe ženskog spola, te kako u objektu u kojemu borave maloljetne osobe nema punoljetnih osuđenih osoba kojima je izrečena kazna zatvora, koji je utemeljen i bit će u funkciji do početka rada Odgojno-popravnog doma za maloljetnike u FBiH u Orašju. Federalno ministarstvo također navodi kako, radi boljega uvida Ustavnog suda u strukturu zatvorskih objekata, napominje da se KPZ PT Tuzla sastoji od objekta "Kozlovac" koji je dislociran iz gradske jezgre i u kojemu se nalaze osobe muškoga spola na izdržavanju kazne zatvora, te objekta koji je lociran u gradskoj jezgri, u kojemu se nalaze maloljetnici, osuđene osobe ženskoga spola i odjeljenje pritvora i kako su maloljetnici u svakom trenutku fizički potpuno odvojeni od ostalih kategorija pa i za vrijeme slobodnih, obrazovnih, sportskih i drugih aktivnosti.


22. U Kaznenom zakonu FBiH ("Službene novine FBiH" br. 6/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10 i 42/11) relevantne odredbe glase:

Članak 95. Upućivanje u odgojno-popravni dom (1) Sud će izreći odgojnu mjeru upućivanja u odgojno-

popravni dom za maloljetne počinitelje kaznenih djela maloljetniku prema kojem treba primijeniti pojačane mjere preodgoja.

(2) Pri odlučivanju hoće li izreći odgojnu mjeru iz stavka 1. ovoga članka, sud će posebno uzeti u obzir težinu i narav


počinjenog kaznenog djela i okolnost jesu li maloljetniku ranije bile izrečene odgojne mjere ili kazna maloljetničkog zatvora.

(3) U odgojno-popravnom domu maloljetnik ostaje najmanje jednu, a najviše pet godina. Pri izricanju odgojne mjere iz stavka 1. ovoga članka sud neće odrediti njezino trajanje, već će o tome naknadno odlučiti (članak 97., Obustava izvršenja i izmjena odluke o odgojnim mjerama, stavak 2. ovoga Zakona).

Članak 166. Ubojstvo (1) Tko drugoga usmrti, kaznit će se kaznom zatvora

najmanje pet godina. (2) Kaznom zatvora najmanje deset godina ili kaznom

dugotrajnog zatvora kaznit će se: d) tko drugoga usmrti iz koristoljublja, radi počinjenja ili

prikrivanja kojeg drugog kaznenog djela, iz bezobzirne osvete ili iz drugih niskih pobuda;

23. U Zakonu o kaznenom postupku FBiH ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09 i 12/10) relevantne odredbe glase:

Članak 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo (1) Svatko se smatra nevinim za kazneno djelo dok se

pravomoćnom presudom suda ne utvrdi njegova krivnja. (2) Sumnju glede postojanja činjenica koje čine obilježja

kaznenog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe kaznenog zakonodavstva, sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženika.

Članak 15. Jednakost u postupanju Sud, tužitelj i druga tijela koja sudjeluju u postupku dužni

su s jednakom pažnjom ispitivati i utvrđivati kako činjenice koje terete osumnjičenika odnosno optuženika, tako i one koje im idu u korist.

Članak 16. Slobodna ocjena dokaza Pravo suda, tužitelja i drugih tijela koji sudjeluju u

kaznenom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano niti ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Članak 296. Dokazi na kojima se temelji presuda (1) Sud temelji presudu samo na činjenicama i dokazima

koji su izneseni na glavnoj raspravi. (2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz pojedinačno

i u svezi s ostalim dokazima te na temelju takve ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana.

24. U Konvenciji o pravima djeteta (1989. godina) relevantne odredbe glase:

Član 37. Države strane pobrinut će se da: a) niti jedno dijete ne bude podvrgnuto mučenju ili drugom

okrutnom, nečovječnom ili ponižavajućem postupku ili kazni. Ni smrtna kazna ni kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti puštanja na slobodu ne smije se određivati za prijestupe koje počine osobe mlađe od 18 godina;

b) niti jednom se djetetu neće nezakonito i proizvoljno oduzeti sloboda. Hapšenje, pritvaranje ili zatvaranje djeteta obavljat će se u skladu sa zakonom, kao krajnja mjera i na najkraće moguće vrijeme;

c) sa svakim djetetom kojemu je oduzeta sloboda postupat će se ljudski i s poštivanjem prirođenog dostojanstva svakog ljudskog bića, uzimajući u obzir potrebe osoba te dobi. Osobito će se svako dijete kojem je oduzeta sloboda držati odvojeno od odraslih, osim kad se odluči suprotno zbog njegove dobrobiti, te će, osim izuzetnih okolnosti, imati pravo održavati odnose sa svojom obitelji dopisivanjem i posjetima;

d) svako dijete kojemu je oduzeta sloboda imat će pravo na neodgodivu pravnu i drugu odgovarajuću pomoć te pravo na osporavanje zakonitosti oduzimanja slobode pred sudom, ili kakvim drugim odgovarajućim neovisnim i nepristranim tijelima vlasti, kao i na neodgodivo donošenje odluke o svakom takvom pitanju.

Član 40. 1. Države strane priznaju svakome djetetu koje je

osumnjičeno ili optuženo, ili za kojega je utvrđeno da je prekršilo kazneni zakon, pravo da se s njime postupa na način koji je sukladno promicanjem njegova osjećaja dostojanstva i vrijednosti, kojim se jača djetetovo poštivanje ljudskih prava i temeljnih sloboda drugih i koji uzima u obzir djetetovu dob i poželjnost promicanja njegova povratka u zajednicu te njegova preuzimanja djelatne uloge u toj zajednici.

2. U tom cilju, a uzevši u obzir odgovarajuće odredbe međunarodnih instrumenata, države strane će osobito osigurati da:

a) ni jedno dijete ne bude osumnjičeno, optuženo ili da se za njega utvrdi da je prekršilo kazneni zakon za djela ili propuste koji u vrijeme kad su počinjeni nisu bili zabranjeni međunarodnim ili nacionalnim zakonima;

b) svako dijete koje je osumnjičeno ili optuženo za kršenje kaznenog zakona ima najmanje slijedeća jamstva:

i) da se drži nevinim sve dok se njegova krivnja zakonski ne dokaže;

ii) da se neodgodivo i izravno obavješćuje o optužbama protiv njega i, ako je primjereno, preko roditelja ili zakonskih skrbnika, te da ima pravnu i drugu pomoć u pripremi i iznošenju svoje obrane;

iii) da njegov slučaj neodložno razmotre stručna, neovisna i nepristrana tijela vlasti ili sudsko tijelo u pravičnoj raspravi u skladu sa zakonom i u nazočnosti pravnog ili drugog savjetnika te roditelja ili zakonskih skrbnika ako to nije protivno dobrobiti djeteta vezano za njegovu dob i stanje;

iv) da se ne prisiljava na davanje iskaza ili priznanje krivice; da može ispitati ili dati ispitati svjedoke optužbe i osigurati sudjelovanje i ispitivanje svjedoka u svoju korist pod istim uvjetima;

v) ako je prekršilo kazneni zakon, da u skladu sa zakonom ima pravo tu odluku i mjere koje iz nje proizlaze dati na provjeru višim stručnim, neovisnim i nepristranim tijelima vlasti ili sudskom tijelu;

vi) da ima pravo na besplatnu pomoć prevoditelja ako ne razumije jezik na kojemu se vodi rasprava;

vii) da se poštuje njegova privatnost na svim razinama postupka.

3. Države strane nastojat će poticati uvođenje zakona, postupaka, upravnih tijela i ustanova posebice namijenjenih djeci koja su osumnjičena ili optužena, ili se utvrdilo da su prekršila kazneni zakon, osobito:

a) određivanje minimalne dobi ispod koje će se držati da djeca nisu sposobna učiniti prekršaj prema kaznenom zakonu;

b) određivanje mjera postupanja s takvom djecom bez pribjegavanja sudskim postupcima, uz osiguranje punog poštivanja ljudskih prava i pravne zaštite kad god je to primjereno i poželjno.

4. Djeci moraju biti dostupne različite mogućnosti, kao što su pravila o skrbi, usmjeravanju i nadzoru nad njima; savjetovanje i uvjetno služenje kazne, hraniteljsko zbrinjavanje, obrazovanje i programi stručne izobrazbe te druge zamjenske mogućnosti institucionalne skrbi, kako bi se osigurao pristup primjeren njihovoj dobrobiti te sukladno okolnostima u kojima se nalaze i počinjenom prekršaju.


VI. Dopustivost

25. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.


27. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 33 0 Km 022073 10 Kžm 5 od 6. siječnja 2011. godine protiv kojega nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, pobijano je rješenje apelant primio 26. siječnja 2011. godine, a apelacija je podnesena 10. veljače 2011. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

28. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio kako predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VI. Meritum

29. Apelant pobija navedena rješenja tvrdeći kako su mu tim rješenjima prekršena prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6. i 13. Europske konvencije, kao i pravo iz članka 4. stavak 2. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju i pravo iz čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta.

Pravo na pravično suđenje i prava iz čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta

30. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.

31. Članak 6. st. 1. i 2. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

2. Svako tko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže.

32. Mldb. apelant navodi kako su sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje i pogrešno primijenili materijalno i procesno pravo jer nisu pravilno cijenili provedene dokaze, zbog čega smatra kako nije dokazano da je počinio djelo za koje mu je izrečena odgojna mjera upućivanja u odgojno-popravni dom. Ustavni sud također primjećuje kako iz navedenoga proizlazi, iako to mldb. apelant nije eksplicitno naveo, da mldb. apelant smatra kako su zbog navedenoga prekršena i načela presumpcije nevinosti i in dubio pro reo iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije, pa će Ustavni sud, u tome smislu, ispitati i navodno kršenje prava iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije.

33. U svezi s navodima mldb. apelanta o kršenju prava na pravično suđenje koji se temelje isključivo na tvrdnji o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i o pogrešnoj primjeni materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud ukazuje kako, prema

praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije mjerodavan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru prizivne nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati je li postupak u cjelini bio pravičan u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. svibnja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05).

34. Dalje, Ustavni sud podsjeća kako je izvan njegove nadležnosti procjenjivati kvalitetu zaključaka sudova glede procjene dokaza ukoliko se ova procjena ne doima očevidno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se neće miješati u način na koji su redoviti sudovi usvojili dokaze kao dokaznu građu ni u to kojim dokazima sudovi vjeruju na temelju sudačke slobodne procjene. To je isključivo uloga redovitih sudova, čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom oprečne jedna drugoj (vidi Europski sud za ljudska prava, Doorson protiv Nizozemske, presuda od 6. ožujka 1996. godine, objavljena u Izvješćima broj 1996-II, stavak 78). Ustavni sud ističe kako pravo na pravično suđenje uključuje, inter alia, nužnost predočavanja razloga za donošenje sudske odluke, s obzirom da to omogućuje apelantu učinkovito korištenje raspoloživih pravnih lijekova (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 612/04 od 30. studenoga 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/05, točka 26). Također, Ustavni sud podsjeća kako članak 6. stavak 1. Europske konvencije ne predviđa da redoviti sud ispituje sve argumente koje su strane izložile tijekom postupka nego samo argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora uzeti u obzir argumente strana u postupku, ali svi oni ne moraju biti izneseni u obrazloženju presude (vidi Ustavni sud, odluke br. U 62/01 od 5. travnja 2002. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 24/02, točka 19. i AP 352/04 od 23. ožujka 2005. godine, točka 27).

35. U svezi s apelantovim navodima, Ustavni sud primjećuje kako je u konkretnom slučaju proveden opsežan dokazni postupak u kojemu su saslušani brojni svjedoci, izvršeno vještačenje vještaka za balistička i mehanoskopska vještačenja, vještaka za tragove biološkog podrijetla, vještaka sudske medicine, vještaka medicinske struke i vještaka psihologa, te izvedeni i drugi dokazi navedeni u pobijanim rješenjima; kako je prvostupanjski sud analizirao sve izvedene dokaze, te ocjenjujući svaki dokaz ponaosob i dovodeći sve pojedinačne dokaze u međusobnu vezu neprijeporno utvrdio, što je u prizivnom postupku potvrdio i Kantonalni sud, da je mldb. apelant počinio kazneno djelo koje mu je stavljeno na teret. Ustavni sud smatra kako razlozi koje su naveli redoviti sudovi ne dovode u dvojbu odluku suda o kaznenoj odgovornosti mldb. apelanta niti se iz bilo čega može utvrditi kako su sudovi postupali s predubjeđenjem da je apelant počinitelj navedenoga kaznenog djela ili kako je neka činjenica ostala nerazjašnjena u smislu da nije dokazano kako je mldb. apelant počinio predmetno kazneno djelo. Također, Ustavni sud smatra kako mldb. apelant ne nudi nikakve dokaze i argumente iz kojih bi proizlazilo da su


mjerodavni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo i iz čega bi proizlazilo da je apelantovo pravo na pravično suđenje prekršeno, niti je iz činjenica konkretnog predmeta vidljivo da je u postupku došlo do procesnih nepravilnosti ili proizvoljne primjene procesnoga prava. Osim toga, Ustavni sud opaža kako su redoviti sudovi, kako prvostupanjski tako i drugostupanjski sud u prizivnom postupku, dali argumentirana obrazloženja i glede nužnosti izricanja predmetne odgojne mjere mldb. apelantu, pri tomu vodeći računa o apelantovoj osobnosti, težini i načinu na koji je konkretno kazneno djelo počinjeno, kao i nalazima vještaka medicinske i psihološke struke, a takva obrazloženja nisu proizvoljna i sukladna su standardima Europske konvencije. Također, Ustavni sud primjećuje i kako su argumentirana obrazloženja pobijanih rješenja u svezi s uskraćivanjem posjeta majke mldb. apelantu zbog toga što je mldb. apelant tijekom boravka u pritvoru počinio stegovni prekršaj (kod njega su pronađeni i oduzeti mu mobilni telefoni preko kojih je kontaktirao s osobama navedenim u rješenjima, između ostalih i s jednim od svjedoka).

36. Pored toga, Ustavni sud smatra kako su neutemeljeni i navodi o kršenju prava na pravično suđenje i prava iz Konvencije o pravima djeteta zbog, kako mldb. apelant navodi, činjenice da je smješten u zatvor u kojemu se nalazi i ubojica njegovoga oca, budući da iz odgovora nadležne institucije proizlazi da je mldb. apelant smješten u objekt posebice namijenjen za smještaj maloljetnih osoba i koji je dislociran od objekta u kojemu se nalaze punoljetne muške osobe na izdržavanju zatvorske kazne, kao i da su maloljetnici tijekom svoga boravka u predmetnome objektu u svakome trenutku odvojeni od ostalih dijelova doma. Imajući u vidu sve navedeno, te dovodeći to i u kontekst s pravima maloljetnika koja su garantirana čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta, na čije se kršenje mldb. apelant također poziva, Ustavni sud smatra kako obrazloženja pobijanih presuda, u smislu utvrđivanja činjeničnog stanja i primjene materijalnog i procesnog prava, u cijelosti zadovoljavaju kriterije i standarde prava na pravično suđenje iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te kako su s tim u svezi apelantovi navodi o kršenju prava iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije neutemeljeni. Pri tome Ustavni sud konstatira kako u okolnostima konkretnog predmeta nema ništa što bi ukazivalo da je mldb. apelantu uskraćeno odnosno povrijeđeno bilo koje od prava garantiranih čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta. Naime, Ustavni sud opaža kako je navode o povredi ovih prava razmotrio Kantonalni sud prigodom odlučivanja o apelantovome prizivu, te dao iscrpne razloge iz kojih proizlazi kako je s mldb. apelantom nakon lišavanja slobode postupano uz poštivanje garancija iz članka 37. Konvencije o pravima djeteta. Osima toga, Kantonalni sud je obrazložio kako je prema odredbama članka 40. Konvencije o pravima djeteta u kaznenom postupku prema mldb. apelantu postupano sukladno toj odredbi jer se prema njemu postupalo obazrivo, obavještavan je o svim radnjama koje je sud poduzimao u kaznenome postupku, prema njemu nisu primijenjene nikakve mjere prisile, a u vođenje postupka su bili uključeni psiholog, psihijatar i centar za socijalni rad. Data obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim niti u činjenicama konkretnog predmeta nalazi bilo šta što bi ukazivalo da je mldb. apelantu povrijeđeno bilo koje od navedenih prava. Iz obrazloženja pobijanih rješenja proizlazi kako je mldb. apelantu, u smislu članka 95. KZ FBiH, izrečena mjera upućivanja u odgojno-popravni dom za maloljetne učinitelje kaznenih djela jer su redoviti sudovi utvrdili, na temelju sveobuhvatne analize činjenica konkretnog predmeta, koja je uključivala kako težinu učinjenog djela tako i apelantovo zdravstveno stanje i okruženje u kojemu je živio, da prema apelantu treba primijeniti pojačane mjere preodgoja. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud, u

okolnostima konkretnog slučaja, ne nalazi bilo šta što bi ukazivalo na povredu apelantovih ustavnih prava.

37. Osim navedenoga, Ustavni sud smatra da se navodi o kršenju načela presumpcije nevinosti i in dubio pro reo vezuju isključivo za utvrđeno činjenično stanje i sudsku ocjenu dokaza, jer u svezi s tim navodima apelant nije ponudio bilo kakvu drugu argumentaciju kojom bi se poštivanje ovih načela, eventualno, moglo dovesti u pitanje. Imajući u vidu navedeno, a u kontekstu elaboracije iz prethodnih točaka, Ustavni sud smatra kako nije došlo ni do povrede načela presumpcije nevinosti i in dubio pro reo, zbog čega i navode mldb. apelanta o kršenju prava iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije smatra neutemeljenim.

38. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra navode mldb. apelanta o kršenju prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 2. Europske konvencije, kao i navode o povredi prava iz čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta, neutemeljenim.

Pravo na učinkovit pravni lijek i pravo iz članka 4. stavak 2. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju

39. Mldb. apelant navodi kako mu je prekršeno i pravo na učinkovit pravni lijek i pravo na ponovno suđenje iz članka 4. stavak 2. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju jer je, kako navodi, u prizivu protiv prvostupanjskoga rješenja istaknuo dovoljno argumenata u prilog navodima o bitnoj povredi odredaba kaznenog postupka zbog kojih je trebalo priziv usvojiti i ponoviti suđenje.

40. U svezi s navedenim, Ustavni sud primjećuje kako je mldb. apelant imao i koristio mogućnost korištenja zakonom propisanih pravnih lijekova u kaznenome postupku, te kako činjenica da ti pravni lijekovi nisu rezultirali apelantovim uspjehom u postupku ne mogu voditi zaključku kako mldb. apelant nije imao pravo na učinkovit pravni lijek. S tim u svezi, a u kontekstu zaključaka iz prethodnih točaka ove odluke vezanih za kršenje prava iz članka 6. st. 1. i 2. Europske konvencije, kako se navodi o kršenju prava na učinkovit pravni lijek i prava na ponovno suđenje, koje je garantirano člankom 4. stavak 2. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom ako postoje uvjeti za obnovu (dokazi o novim ili novootkrivenim činjenicama, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla da utječe na njegov ishod), u suštini svode na utvrđeno činjenično stanje i primjenu procesnog i materijalnog prava, te kako mldb. apelant ne nudi nikakve argumente iz kojih bi proizlazilo eventualno kršenje navedenih prava, Ustavni sud smatra i navode mldb. apelanta o kršenju prava na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije i prava iz članka 4. stavak 2. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju neutemeljenim.

VIII. Zaključak

41. Ustavni sud zaključuje kako nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 2. Europske konvencije, niti prava iz čl. 37. i 40. Konvencije o pravima djeteta, kada pobijane odluke sadrže jasna i zadovoljavajuća obrazloženja svih zaključaka donesenih na temelju provedenih dokaza i uz pravilnu primjenu materijalnog i procesnog prava i kada je neprijeporno utvrđeno da je mldb. apelant počinio kazneno djelo koje mu je stavljeno na teret zbog čega nema ni kršenja načela presumpcije nevinosti i in dubio pro reo, te kada je apelant kao maloljetnik smješten u ustanovu za preodgoj odvojeno od osuđenih osoba muškog spola, te bez mogućnosti susretanja s osuđenim osobama ženskoga spola koje borave u istoj instituciji.

42. Također, nema kršenja prava na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije i prava na ponovno suđenje zbog navodno učinjenih bitnih povreda kaznenoga postupka iz članka 4. stavak 2. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju u svezi s


pravom na pravično suđenje, budući da nema ničega što ukazuje na to da je mldb. apelantu bilo onemogućeno koristiti zakonom propisane pravne lijekove, osim što je apelant nezadovoljan ishodom kaznenoga postupka koji je vođen protiv njega, odnosno kada su kao neutemeljeni odbijeni apelantovi prizivni navodi u svezi s počinjenim bitnim povredama kaznenoga postupka, a nisu postojali zakonom propisani razlozi za ponovno suđenje mldb. apelantu.

43. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

44. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovome predmetu, nije nužno posebice razmatrati apelantov zahtjev za donošenjem privremene mjere.





судија, у предмету број АП 1527/11, рјешавајући апелацију Санеле Плехо и Федерације Босне и Херцеговине - Владе Федерације Босне и Херцеговине-Службе за заједничке послове органа и тијела Федерације Босне и Херцеговине, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 став 4 тачка 15, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Миодраг Симовић, предсједник Валерија Галић, потпредсједница Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија на сједници одржаној 15. маја 2012. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усвајају се апелације Санеле Плехо и Федерације

Босне и Херцеговине - Владе Федерације Босне и Херцеговине-Службе за заједничке послове органа и тијела Федерације Босне и Херцеговине поднесене против Пресуде Апелационог одјељења Суда Босне и Херцеговине број Увл-44/10 од 28. јануара 2011. године.

Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у односу на апеланткињу Санелу Плехо.

Утврђује се повреда права на правично суђење - право на приступ суду из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине у односу на Федерацију Босне и Херцеговине - Владу Федерације Босне и Херцеговине-Служба за заједничке послове органа и тијела Федерације Босне и Херцеговине.

Укида се пресуда Апелационог одјељења Суда Босне и Херцеговине број Увл-44/10 од 28. јануара 2011. године.

Предмет се враћа Апелационом одјељењу Суда Босне и Херцеговине које је дужно да, по хитном поступку, донесе нову одлуку, у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Апелационом одјељењу Суда Босне и Херцеговине да, у складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука.

Одбацује се као недопуштена апелација Санеле Плехо, поднесена против Рјешења Службе за стамбене и комуналне послове, послове обнове, развоја и заштите околине Општине Ново Сарајево број 05-23-275/11 од 28. марта 2011. године, због неисцрпљивања правних лијекова могућих сходно закону.



1. Санела Плехо (у даљњем тексту: првоапеланткиња) и Федерација Босне и Херцеговине - Влада Федерације Босне и Херцеговине-Служба за заједничке послове органа и тијела Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: другоапелант) из Сарајева, поднијели су 1. априла 2011. године и 20. априла 2011. године апелације Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Апелационог одјељења Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Апелационо одјељење Суд БиХ) број Увл-44/10 од 28. јануара 2011. године.

2. Првоапеланткиња је 6. априла 2011. године допунила апелацију, којом је оспорила рјешење Службе за стамбене и комуналне послове, послове обнове, развоја и заштите околине Општине Ново Сарајево број 05-23-275/11 од 28. марта 2011. године. Наведеном допуном апеланткиња је затражила и да се донесе одлука о привременој мјери којом би Уставни суд обуставио извршење оспореног рјешења док се не донесе одлука о апелацији.


3. Одлуком Уставног суда број АП 1527/11 од 20. априла 2011. године усвојен је захтјев првоапеланткиње да се донесе привремена мјера. Наложено је Служби за стамбене и комуналне послове, послове обнове, развоја и заштите околине Општине Ново Сарајево да не проводи поступак извршења Рјешења број 05-23-275/11 од 28. марта 2011. године док се не донесе одлука о апелацији.

4. С обзиром да су апеланти Уставном суду доставили двије апелације из његове надлежности, које се односе на исти чињенични и правни основ, Уставни суд је, у складу с чланом 31 став 1 Правила Уставног суда, донио одлуку да споји предмете бр. АП 1527/11 и АП 1828/11 у којима ће водити један поступак и донијети једну одлуку под бројем АП 1527/11.

5. На основу члана 22 ст 1 и 2 Правила Уставног суда, од Суда БиХ и Душана Иванчића (у даљњем тексту: тужиоца) 15. априла, 9. маја, 30. маја и 3. јуна 2011. године је затражено да доставе одговоре на апелацију.

6. Суд БиХ и тужилац су доставили одговоре на апелације 5. маја,18. маја, 3. јуна и 10. јуна 2011. године.

7. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију су достављени апелантима 27. маја и 16. јуна 2011. године.


8. Чињенице предмета које произлазе из навода апеланата и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

9. Одлуком Комисије за имовинске захтјеве расељених лица и избјеглица (у даљњем тексту: Комисија) број 513-858-1/1 од 8. октобра 2002. године одбачен је захтјев тужиоца за поврат стана у Сарајеву у улици Трг Пере Косорића број 13 због ненадлежности за одлучивање. У образложењу одлуке је


наведено да је тужилац остао послије 14. децембра 1995. године у активној служби у оружаним снагама ван територије Босне и Херцеговине. Стога је Комисија утврдила да се тужилац не сматра избјеглицом у складу с чланом 3 став 3 Правилника о потврђивању станарских права расељених лица и избјеглица, па је због ненадлежности одбацила захтјев тужиоца за поврат стана.

10. Одлуком Комисије број Р-513-858-1/1-90-1207 од 24. априла 2003. године одбијен је као неоснован захтјев тужиоца да се поново размотри Одлука Комисије број 513-858-1/1 од 8. октобра 2002. године.

11. Одлуком Комисије број Р-513-858-1/1-01-575/04 од 17. марта 2006. године одбачен је као недопуштен захтјев тужиоца да се поново разматра Одлука Комисије број Р-513-858-1/1-90-1207 од 24. априла 2003. године.

12. Против одлуке Комисије од 17. марта 2006. године тужилац је поднио тужбу коју је Вијеће за управне спорове Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Вијеће за управне спорове Суда БиХ) Пресудом број У-43/08 од 19. марта 2010. године одбило. У образложењу пресуде је наведено да је Вијеће за управне спорове Суда БиХ, испитујући правилност и законитост оспорене одлуке, нашло да је тужена правилно одлучила када је захтјев тужиоца да се поново разматра ранија одлука Комисије одбацило као недопуштен. Наиме, одредбом члана 41 став 3 Правилника о потврђивању станарских права расељених лица и избјеглица је прописано да лицу по чијем захтјеву је донесена одлука у поступку поновног разматрања не припада право да поново подноси захтјев за разматрање одлуке Комисије којом је одлучено о носиоцу станарског права на стан. Будући да је у конкретном случају одбачен захтјев да се поново разматра одлука Комисије од 24. априла 2003. године, односно да је о томе већ донесена одлука по мишљењу Вијећа, тужиоцу у складу с наведеним Правилником није дозвољено да подноси захтјев за поновно разматрање раније одлуке када је такав захтјев одлуком Комисије одбијен као неоснован.

13. Против наведене пресуде тужилац је поднио захтјев за преиспитивање који је Апелационо одјељење Суда БиХ Пресудом број Увл-44/10 од 28. јануара 2011. године уважило, преиначило пресуду Вијећа за управне спорове Суда БиХ број У-43/08 од 19. марта 2010. године тако што је тужба тужиоца уважена и поништене: Одлука Комисије број 513-858-1/1 од 8. октобра 2002. године, Одлука Комисије број Р-513-858-1/1-90-1207 од 24. априла 2003. године и Одлука Комисије број Р-513-858-1/1-01-575/04 од 17. марта 2006. године. Потврђено је да је тужилац власник стана у Сарајеву у улици Трг хероја број 13 (бивша улица Трг Пере Косорића) по основу Уговора закљученог 15. фебруара 1992. године под бројем 3513-2810-4, између тужиоца и државе СФРЈ-ССНО-Војне установе за управљање СФ ЈНА Београд, као предника "туженог" те је "тужени" дужан да трпи да се тужилац укњижи у јавне регистре, Књигу положених уговора зк. Канцеларије Општинског суда Сарајево, као власник са 1/1. Обавезани су надлежни судски и општински органи управе да тужиоца на његов захтјев и уз презентацију пресуде уведу у посјед означене некретнине у року од 30 дана од подношења захтјева. Тужена је обавезана да тужиоцу накнади трошкове поступка.

14. У образложењу пресуде се наводи да Вијеће за управне спорове није испитало правилност и законитост оспорене одлуке Комисије, иако је према одредби члана 35 Закона о управним споровима БиХ наведена одлука требало да се испита у оквирима захтјева из тужбе, при чему суд није везан разлозима тужбе. Истакнуто је да је Вијеће за управне спорове Суда БиХ било дужно да оцијени и утврди да ли је оспоравани коначни управни акт ништав, те да је, ако утврди да су разлози ништавости садржани у првостепеном управном

акту, требало да цијени и законитост тога акта. Истакнуто је да је у оспореној пресуди Вијеће за управне спорове Суда БиХ испитивало само правилност и законитост оспорене одлуке у смислу тужиочевог захтјева да се поново разматра ранија одлука Комисије, која га је одбацила као недопуштен. Наведено је да се Вијеће за управне спорове Суда БиХ није упуштало у оцјењивање цјелокупног управног поступка који му је претходио, као и правилност и законитост Одлуке Комисије број 513-858-1/1 од 8. октобра 2002. године којом је захтјев тужиоца за поврат стана одбачен због ненадлежности за одлучивање.

15. Истакнуто је да је поступање органа "тужене" произвело незаконите и неправилне одлуке јер се Комисија није упуштала у одлучивање о захтјеву тужиоца, будући да је својом Одлуком број 513-858-1/1 од 8. октобра 2002. године одбацила тужиочев захтјев као недозвољен паушално оцјењујући да се тужилац не сматра избјеглицом јер је послије 14. децембра 1995. године остао у Војсци Југославије до 25. новембра 1999. године.

16. Апелационо одјељење Суда БиХ је истакло да је у примјени Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) за домаће органе релевантна пракса Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд). По мишљењу Апелационог одјељења Суда БиХ, такав значај има пресуда Ђокић против Босне и Херцеговине. Апелационо одјељење је цитирало релевантне дијелове наведене пресуде.

17. Оцјењујући поступак доношења оспорених одлука тужена је утврдила да је приликом доношења одлука, посебно Одлуке број 513-858-1/1 од 8. октобра 2002. године, Комисија поступила супротно одредби члана 23 у вези с чланом 58 ст. 3 и 4 Закона о управном поступку, којима је прописано да, ако орган утврди да није надлежан, донијеће закључак којим ће одбацити поднесак због ненадлежности и закључак одмах доставити странци. Умјесто да поступи у складу са Законом о управном поступку, по мишљењу Апелационог одјељења тужена је донијела рјешење о ненадлежности којим је одбијен захтјев тужиоца. Наведено је да је чланом 63 Правилника о условима и поступку за одлучивање захтјева за поврат непокретне имовине расељених лица и избјеглица (коначан пречишћени текст, Сарајево 2. децембра 2004. године) прописано да, одлучујући о захтјеву да се предмет поново разматра, Комисија може а) да одбаци захтјев као недозвољен, као неблаговремен или изјављен од неовлашћеног лица, б) да одбије захтјев као неоснован, ранију одлуку стави ван снаге, те изда нови цертификат.

18. По мишљењу Апелационог одјељења ни првостепени суд, а ни органи управе, нису цијенили одлучну околност да је тужилац стан купио на основу закљученог уговора о откупу стана, да је исплатио купопродајну цијену на коју је платио порез што значи да му по том основу припада право на враћање стана као његове имовине. Такође је утврђено да у предметном поступку нису правилно утврђене и оцијењене све одлучне чињенице, те да органи управе нису водили рачуна о примјени других прописа осим оних који су наведени у управним рјешењима. Стога је утврђено да Вијеће за управне спорове оспорену одлуку није могло да оцијени као закониту и одбије тужбу а да претходно, на начин прописан у члану 35 Закона о управним споровима Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: ЗУС БиХ), не расправи одлучне чињенице и правна питања. Наведено је да органи управе и Вијеће за управне спорове нису правилно оцијенили одлучну чињеницу, тј. тужиочеву тврдњу да је наведени стан, чији је био носилац станарског права, откупио уговором од ЈНА, закљученим на основу Закона о стамбеном обезбјеђивању у ЈНА ("Службени лист СФРЈ" број 84/90, који је ступио на снагу 6. јануара 1991.


године) нити су ову околност цијенили с аспекта међународних стандарда и поштовања права и слобода грађана. Апелационо одјељење је навело да се, у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, права из уговора о откупу стана, закључена у складу с наведеним законом, сматрају "имовином", а свако физичко и правно лице има право да мирно ужива своју имовину и никоме не може да се одузме имовина осим ако то није у јавном интересу и под условима који су предвиђени законом и општим принципима међународног права. Ово правило представља опште правно начело да свако лице има заштићено право на мирно уживање имовине, те да тужилац управо тражи поврат стана по основу закљученог уговора о откупу стана, што значи да је његов захтјев требало да се оцијени с аспекта ових правила. Констатовано је да Анекс 7 Општег оквирног споразума за мир у БиХ (Споразум о избјеглицама и расељеним лицима) у члану 1 тачка 1 Првог поглавља предвиђа, између осталог, да сва избјегла и расељена лица имају право да се слободно врате у своје домове, а иста одредба односно право садржано је и у члану II/5 Устава БиХ (Анекс 4 наведеног споразума). Указано је и на члан 8 Европске конвенције.

19. Имајући у виду наведено, као и праксу Европског суда у предмету Ђокић, по оцјени Апелационог одјељења ирелевантно је за право на поврат имовине што се тужилац налазио у служби у Војсци Југославије јер је стан напустио у периоду од 30. априла 1991. године до 19. децембра 1998. године. Сходно томе, тужилац у смислу Закона о престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине мора да се сматра избјеглицом мада му, сходно наведеној пракси Европског суда, овај услов није ни потребан за поврат права својине на потраживаном стану.

20. По мишљењу Апелационог вијећа Суда БиХ тужена је погрешно примијенила материјално право јер је о тужиочевом захтјеву за поврат стана одлучивала по основу Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима, односно на основу Правилника о потврђивању станарских права расељених лица и избјеглица. Наведено је да тужиочев захтјев није поднесен за враћање у посјед стана носиоца станарског права, већ је захтјев поднесен за враћање и мирно уживање имовине, те је тужена требала да одлучује сходно одредбама сопственог Правилника о условима и поступку о захтјевима за поврат непокретне имовине расељених лица и избјеглица.

Поступак пред Службом за стамбене и комуналне послове, послове обнове, развоја и заштите околине Општине Ново Сарајево

21. Рјешењем Службе за стамбене и комуналне послове, послове обнове, развоја и заштите околине Општине Ново Сарајево број 05-23-275/11 од 28. марта 2011. године дозвољено је да се предметни стан врати тужиоцу у својству власника. Првоапеланткињи је наложено да са свим члановима своје породице исели из стана и тако га, слободног од људи и ствари, врати тужиоцу у року од 15 дана од дана пријема рјешења. Наведено је да ће се, уколико у остављеном року не исели из предметног стана, приступити принудном извршењу уз асистенцију полиције. У образложењу рјешења се наводи да је Кантонална управа за стамбена питања 10. марта 2011. године прослиједила овој служби захтјев тужиоца за поврат стана, односно извршење Пресуде Суда БиХ број Увл-44/10 од 28. јануара 2011. године. Наведено је да је неспорно да постоји пресуда Суда БиХ која је обавезујућа за поступање свих органа у оквиру своје надлежности, те да је њоме потврђено својство власника стана у својини грађана, а да је тужилац уз презентацију наведене пресуде затражио увођење у свој стан који је био напуштен почев од 1992.

године и као таквог користила су га лица која су уселила уз сагласност надлежног органа који је управљао и стамбеним фондом откупљених станова према Закону о стамбеном обезбјеђењу ЈНА.

22. Из информације коју је Служба за стамбене и комуналне послове, послове обнове, развоја и заштите околине Општине Ново Сарајево 6. маја 2011. године доставила Уставном суду произилази да је наведена Служба 26. априла 2011. године примила Одлуку Уставног суда о привременој мјери од 20. априла 2011. године. С тим у вези наведена Служба је истакла да је првоапеланткиња предметни стан добровољно напустила 14. априла 2011. године. Након тога, 15. априла 2011. године у посјед предметног стана је уведен тужилац, односно његов пуномоћник. Наведено је да је 22. априла 2011. године првоапеланткиња поднијела Захтјев за реизвршење Рјешења број 05-23-275/11 од 28. марта 2011. године и да је поступак по том захтјеву у току. Наведени захтјев првоапеланткиње достављен је тужиоцу на изјашњење.

IV. Апелација а) Наводи из апелација

23. Првоапеланткиња наводи да су јој оспореном одлуком повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, право на приватни и породични живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Другоапелант наводи да му је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине. Првоапеланткиња истиче да предметни стан користи на основу рјешења Генералштаба Армије РБиХ на основу ког је закључен уговор о коришћењу стана од 11. новембра 1997. године. Истиче да јој је као ратном војном инвалиду с 90% инвалидности, надовјерен/обновљен уговор о коришћењу стана 16. децембра 2005. године у складу с Упутством о поступку утврђивања права привременог корисника на обнову уговора о коришћењу стана и поступку контроле обновљених уговора о коришћењу стана ("Службене новине ФБиХ" број 15/02). Наводи да је спорни стан проглашен напуштеним рјешењем Генералштаба Армије РБиХ од 24. септембра 1996. године. Другоапелант наводи да му је пресуда Суда БиХ "достављена" 30. марта 2011. године. По мишљењу апеланата Апелационо одјељење Суда БиХ није узело у обзир чињеницу да је тужилац ријешио своје стамбено питање, а посебно није тражио доказе од тужиоца о власништву стана у Београду у улици Делнегра Енгела број 13. Даље наводе да је тужилац професионално војно лице Војске Југославије, да је 22. децембра 1994. године унапријеђен у чин потпуковника Војске Југославије од 26. децембра 1994. године што је објављено у "Службеном војном листу Војске Југославије" број 1/95 од 26. јануара 1995. године. Дугоапелант наводи да Апелационо одјељење Суда БиХ није омогућило учешће у предметном поступку законском заступнику другоапеланта, чиме су повријеђене одредбе ЗУС-а БиХ, тј. члан 52 наведеног закона. Сматрају да је Суд БиХ доношењем оспорене пресуде незаконито и мимо своје надлежности донио ту пресуду. По мишљењу апеланата Апелационо одјељење Суда БиХ се неосновано позива на пресуду Ђокић против Босне и Херцеговине јер се не ради о истој чињеничној и правној ситуацији. Наводе да је судска заштита обезбијеђена ван управног спора-поступка, те да је та права тужилац могао да потражује путем редовног суда у парничном поступку с обзиром да се ради о акту грађанско-правне а не управно-правне природе. Сматрају да је Суд БиХ


поступио супротно одредбама члана 39а. и 39е. Закона о продаји станова на којим постоји станарско право. Такође, у смислу члана 3а. Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима тужилац се не сматра расељеним лицем и избјеглицом, те нема право на враћање предметног стана у посјед. Истичу да Суд БиХ није надлежан да утврђује право власништва на некретнинама и налаже упис права власништва у земљишне књиге или књиге положених уговора, те да је тиме прекорачио своју стварну надлежност. Констатују да је у изреци оспорене пресуде наведено да је тужена дужна да трпи... С тим у вези истичу да је тужена страна Комисија која не посједује земљишне књиге, књигу положених уговора, као ни Суд БиХ.

б) Одговор на апелације

24. У свом одговору на апелацију Суд БиХ је навео да је у конкретном случају потпуно и правилно утврђено чињенично стање и правилно примијењено материјално право.

25. У свом одговору на апелације тужилац је прво предложио да се споје апелације број АП 1527/11 и АП 1828/11 јер је оспорена одлука иста. Навео је да је у пресуди Суда БиХ правилно и потпуно утврђено чињенично стање, односно правилно примијењено материјално право. По мишљењу тужиоца останак у служби у Војсци Југославије након 14. децембра 1995. године је потпуно ирелевантан за рјешавање ове правне ствари јер је такав услов дискриминаторан и Европска конвенција га не познаје. Истиче да је предметни стан стечена економска вриједност у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Сматра да акт Министарства одбране Републике Српске, којим је утврђено да је тужилац наводно ријешио своје стамбено питање, не може да има правну снагу доказа да је неко ријешио стамбено питање јер се акт заснива на низу страница испринтаних независно од акта који је овјерен.


26. У Закону о управним споровима Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 19/02, 88/07, 83/08 и 74/10) релевантне одредбе гласе:

Члан 52. Недопуштен или неблаговремен захтјев за

преиспитивање или захтјев који је поднијело неовлаштено лице, Апелационо одјељење ће одбацити рјешењем

Ако Апелационо одјељење не одбаци захтјев из става 1 овог члана, доставиће захтјев противној странци која може, у року који одреди Апелационо одјељење, поднијети одговор на захтјев.

У Правилнику о потврђивању станарских права расељених лица и избјеглица (пречишћени текст, Сарајево 8. октобар 2002. године) релевантне одредбе гласе:

Члан 1. Овим правилником, ради потврђивања станарских права

расељених лица и избјеглица у Комисији за имовинске захтјеве расељених лица и избјеглица (у даљњем тексту: Комисија), одређују се критерији на основу којих се разматрају захтјеви и доносе одлуке о захтјевима за потврђивање станарских права расељених лица и избјеглица, начин подношења захтјева за потврђивање станарских права, поступак одлучивања о захтјевима, утврђују садржај и форма одлуке о потврђивању станарских права, достављање одлука, одређује моменат од којег одлуке Комисије постају коначне, уређује поступак за поновно разматрање и извршење одлука и друга питања значајна за доношење одлука о захтјевима за потврђивање станарских права расељених лица и избјеглица.

Члан 3.

Избјеглицама и расељеним лицима, у смислу овог правилника, сматрају се сва лица која су напустила своје станове између 30. априла 1991. године и 4. априла 1998. године и која нису у посједу тих станова.

Статус избјеглице или расељеног лица који Комисији поднесу захтјев за поврат станарског права се претпоставља.

Изузетно од одредбе става 1. овог члана, не сматрају се избјеглицама и расељеним лицима лица која су након 14. децембра 1995. године остала у оружаним снагама других држава.

У Закону о престанку примјене Закона о напуштеним становима ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 11/98, 38/98, 12/99, 18/99, 27/99, 43/99, 31/01, 56/01, 15/02, 24/03, 29/03 и 81/09) релевантне одредбе гласе:

Члан 3. ст. 1. и 2. гласи: Носилац станарског права на стану који је проглашен

напуштеним или члан његовог породичног домаћинства као што је утврђено чланом 6. Закона о стамбеним односима, има право на повратак у складу са Анексом 7 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.

Став 1. овог члана примјењује се само на носиоце станарског права који имају право да се врате у своје домове према члану 1. Анекса 7 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Особе које су напустиле своје станове између 30. априла 1991. године и 4. априла 1998. године сматрају се избјеглицама и расељеним лицима према Анексу 7 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.

Члан 3а. Изузетно од одредбе члана 3. ст. 1. и 2. Закона станови

из стамбеног фонда бившег Федералног министарства одбране који су проглашени напуштеним на територији Федерације Босне и Херцеговине, а којима располаже Влада Федерације Босне и Херцеговине чији је носилац станарског права након 19. маја 1992. године остао у служби војног или цивилног лица у било којим оружаним снагама ван територије Босне и Херцеговине, не сматра се избјеглицом нити има право на поврат стана у Федерацији Босне и Херцеговине, изузев ако му је одобрен боравак у статусу избјеглице или други вид заштите који одговара том статусу у некој од земаља ван бивше СФРЈ прије 14. децембра 1995. године.

Избјеглицом се не сматра нити има право на поврат стана у Федерацији Босне и Херцеговине ни носилац станарског права на станове из става 1. овог члана, који је из истог стамбеног фонда бивше ЈНА или новоформираних фондова оружаних снага држава насталих на просторима бивше СФРЈ стекао ново станарско право или право које одговара том праву.

У Закону о продаји станова на којима постоји станарско право ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07, 51/07, 72/08, 23/09 и 5/10) релевантне одредбе гласе:

Члан 27. Право власништва на стан купац стјече уписом у

земљишне књиге. Члан 39. Носилац права из купопродајног уговора закљученог са

бившим ССНО-ом, на основу Закона о стамбеном обезбјеђењу у ЈНА ("Службени лист СФРЈ", број 84/90) и подзаконских аката за његово провођење, на стан који је на располагању Федералном министарству одбране закључио је правно обавезујући уговор ако је закључио писани уговор о откупу стана до 06. априла 1992. године и уговор доставио на овјеру надлежној пореској служби, те уколико је купопродајна


цијена утврђена у складу са тада важећим законом и цијену измирио у цијелости у уговореном року.

Члан 39а. Ако носилац станарског права на стану који је на

располагању Владе Федерације Босне и Херцеговине тај стан користи легално и ако је прије 6. априла 1992. године закључио правно обавезујући уговор о откупу стана са Савезним секретаријатом за народну одбрану (ССНО) у складу са законима наведеним у члану 39. овог закона, Влада Федерације Босне и Херцеговине издаје налог да се носилац станарског права укњижи као власник стана у надлежном суду.

Члан 39е. Носилац права из купопродајног уговора који је закључио

правно обавезујући уговор из члана 39. став 1. Закона, а који је напустио стан у Федерацији Босне и Херцеговине и након тога из истог стамбеног фонда или новоформираних стамбених фондова оружаних снага држава насталих из бивше СФРЈ стекао ново станарско право или право које одговара том праву, стицањем новог стана раскинут је уговор о откупу стана у Федерацији Босне и Херцеговине, те нема право на упис права власништва на том стану.

Умјесто права на упис власништва носиоцу права из купопродајног уговора из става (1) овог члана припада накнада из става (3) овог члана.

Носилац права из купопродајног уговора који је закључио правно обавезујући уговор из члана 39. став 1. Закона који је након 14. децембра 1995. године остао у служби у оружаним снагама ван територије Босне и Херцеговине, а није стекао ново станарско право или право које одговара том праву, умјесто уписа права власништва по закљученом уговору има право на накнаду од Федерације Босне и Херцеговине у износу средстава уплаћених по уговору увећаних за припадајућу камату по виђењу.

Носилац права из купопродајног уговора који је закључио правно обавезујући уговор о откупу стана из члана 39. став 1. Закона за чији стан је садашњи корисник у складу са важећим законима закључио уговор о коришћењу стана или уговор о откупу стана, умјесто уписа права власништва на стан има право на накнаду од Федерације Босне и Херцеговине утврђену на начин из става 2. овог члана, изузев носиоца права купопродајног уговора из става 1. овог члана.

(Напомена: пречишћени текст релевантних одредби Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима и Закона о продаји станова на којима постоји станарско право начињен је само за потребе ове одлуке.)


27. При испитивању допустивости апелације број АП 1527/11 у односу на рјешење Службе за стамбене послове, послове обнове, развоја и заштите околине Општине Ново Сарајево број 05-23-275/11 од 28. марта 2011. године Уставни суд је пошао од одредаба члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1 и 4 тачка 15 Правила Уставног суда.

Члан VI/3б) Устава Босне и Херцеговине гласи: Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у

питањима која су садржана у овом уставу кад она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

Члан 16 ст. 1 и 4 тачка 15 Правила Уставног суда гласи: 1) Уставни суд може разматрати апелацију само ако су

против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

4) Апелација није допустива и ако постоји неки од сљедећих случајева:

(15) апелант није исцрпио правне лијекове могуће према закону;

28. Сходно правилу о исцрпљивању правних лијекова, апелант мора да дође до коначне одлуке. Коначна одлука представља одговор на задњи правни лијек, који је дјелотворан и адекватан да испита нижестепену одлуку како у чињеничном, тако и у правном погледу. При томе апелант одлучује о томе да ли ће користити правни лијек без обзира на то да ли је ријеч о редовном или ванредном правном лијеку. Одлуком, којом је правни лијек одбачен зато што апелант није испоштовао формалне захтјеве правног лијека (рок, плаћање такси, форма или испуњење других законских услова), не може да се сматра коначном, а правни лијек исцрпљеним. Коришћење таквог правног лијека не прекида рок од 60 дана прописан чланом 16 став 1 Правила Уставног суда (види одлуке Уставног суда број АП 283/03 од 14. октобра 2004. године и АП 106/04 од 18. јануара 2005. године).

29. Уставни суд, из документације приложене уз апелацију и навода првоапеланткиње, закључује да је у предметном поступку првоапеланткиња пропустила да искористи расположиви дјелотворни правни лијек, односно да у складу с поуком о правном лијеку против Рјешења број 05-23-275/11 од 28. марта 2011. године у остављеном року изјави жалбу Управи за имовинскоправне послове, Сарајево. Пропустом да изјави жалбу апеланткиња се лишила могућности да дође до коначне одлуке која би могла да буде предмет ког апелационо испитује Уставни суд. Сходно томе, пошто није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих сходно закону, апелација у овом дијелу не може да се разматра.

30. Имајући у виду одредбу члана 16 став 4 тачка 15 Правила Уставног суда, сходно којој ће се апелација одбацити као недопуштена уколико апелант није исцрпио правне лијекове могуће према закону, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

31. У односу на допустивост апелација у односу на Пресуду Суда БиХ број Увл-44/10 од 28. јануара 2011. године Уставни суд напомиње да, у складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.


33. Дакле, у конкретном случају предмет оспоравања апелацијама је Пресуда Суда БиХ број Увл-44/10 од 28. јануара 2011. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Оспорену пресуду првоапеланткиња је примила 12. фебруара 2011. године, а апелацију је поднијела 1. априла 2011. године, дакле у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда.

34. У односу на другоапеланта Уставни суд налази да из информације Суда БиХ од 10. јуна 2011. године произилази да је Суд БиХ другоапеланту доставио Пресуду број У-43/08 од 19. марта 2010. године, али да му није доставио Пресуду Увл-44/10 од 28. јануара 2011. године. Другоапелант наводи да му није омогућено да учествује у предметном поступку чиме је повријеђено његово право на приступ суду. Уставни суд


налази да је оспореном пресудом надлежним органима другоапеланта наложено да предузму релевантне правне радње с циљем да се изврши оспорена пресуда. Из наведеног произилази да је Суд БиХ оспореном пресудом у предметном поступку одлучивао о уставним правима и обавезама другоапеланта. Сходно томе, како другоапелант указује да му је оспорена пресуда достављена 30. марта 2011. године, а апелација поднесена 20. априла 2011. године, те да из информације Суда БиХ неспорно произилази да другоапеланту није уручена оспорена пресуда иако се њоме одлучивало о његовим уставним правима и обавезама, Уставни суд сматра да је апелација поднесена у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда.

35. На крају, апелације у овом дијелу испуњавају и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер нису очигледно (prima facie) неосноване, нити постоји неки други формални разлог због којег апелације нису допустиве.

36. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметне апелације у овом дијелу испуњавају услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

37. Првоапеланткиња сматра да је оспореном пресудом дошло до повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, права на приватни и породични живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, као и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Другоапелант сматра да је оспореном пресудом дошло до повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине.

Право на правично суђење

Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и слободе из става 2. овог члана, што укључује:

е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристраним, законом установљеним судом.

38. У конкретном случају поступак се односи на питање поврата предметног стана, који је додијељен првоапеланткињи, тужиоцу. Дакле у предметном поступку се одлучивало о грађанским правима и обавезама првоапеланткиње, те је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив.

39. У односу на другоапеланта, Уставни суд, прије свега, подсјећа на свој став да државни органи и јавна власт, као учесници судских поступака, не уживају права из Европске конвенције, али да уживају гаранције људских права из Устава Босне и Херцеговине (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 39/03 од 27. фебруара 2004. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 19/04, доступна на wеб-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). Стога, како је оспореном одлуком утврђена обавеза за надлежне органе другоапеланта произилази да се у

предметном поступку одлучивало о уставним правима и обавезама другоапеланта, те да је примјењив члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине.

40. Уставни суд указује да сходно пракси Европског суда за људска права и Уставног суда задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима, па ће у конкретном случају Уставни суд испитати да ли је поступак у цјелини био правичан на начин на који то захтијева члан 6 став 1 Европске конвенције (види Уставни суд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 58/05).

41. Уставни суд ће као прво испитати оспорену пресуду у односу на наводе другоапеланта да му је повријеђено право на приступ суду јер му није омогућено да учествује у предметном поступку. С тим у вези Уставни суд подсјећа да право на правично суђење не садржи изричиту гаранцију права на приступ суду, али да обезбјеђује свакоме право да било који правни захтјев у вези са својим правима и обавезама изнесе пред суд. Било би несхватљиво да право на правично суђење даје процедуралне гаранције странкама у текућој парници, а да прво не заштити оно што само по себи омогућава корист од таквих гаранција, тј. приступ суду.

42. Уставни суд налази да је оспореном пресудом Апелационо одјељење Суда БиХ одлучивало поводом тужиочевог захтјева да се преиспита пресуда Вијећа за управне спорове Суда БиХ број У-43/08 од 19. марта 2010. године, коју је неспорно Суд БиХ доставио другоапеланту. Даље, Уставни суд налази да је оспореном пресудом одлучивано о уставним правима и обавезама другоапеланта јер му је наложено да предузме одговарајуће правне радње с циљем да се изврши наведена пресуда.

43. Уставни суд констатује да је одредбом члана 52 Закона о управним споровима Босне и Херцеговине прописано да ће се, ако Апелационо одјељење не одбаци захтјев за преиспитивање, доставити захтјев противној странци која може у року који одреди то одјељење да поднесе одговор на захтјев.

44. У конкретном случају неспорно је да другоапеланту, у смислу одредбе члана 52 став 2 ЗУС БиХ, тужиочев захтјев за преиспитивање није достављен. Штавише, другоапеланту није достављена ни оспорена пресуда иако је њоме другоапеланту наложено да предузме одговарајуће правне радње с циљем да се изврши пресуда. Дакле, произилази да је оспореном пресудом Апелационо одјељење Суда БиХ одлучивало о уставним правима и обавезама другоапеланта, али да му при томе није омогућило да учествује у поступку. Стога Уставни суд налази да је у конкретном случају дошло до повреде другоапелантовог права на приступ суду као једног од принципа права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине.


45. Даље ће Уставни суд размотрити наводе првоапеланткиње у односу на произвољно утврђено чињенично стање и произвољну примјену материјалног права. С тим у вези Уставни суд налази да је оспореном пресудом преиначена Пресуда Вијећа за управне спорове Суда БиХ број У-43/08 од 19. марта 2010. године тако да је тужиочев захтјев уважен и поништене одлуке Комисије од 8. октобра 2002. године, 24. априла 2003. године и 17. марта 2006. године. Даље, Суд БиХ је оспореном пресудом потврдио да је тужилац власник предметног стана, те да је "тужени" дужан да трпи да се тужилац укњижи у јавне регистре, Књигу положених уговора зк. Канцеларије Општинског суда Сарајево, као власник са 1/1. Обавезани су надлежни судски и општински органи управе да тужиоца, у складу с неведеном пресудом, уведу у посјед стана.

46. Апелационо одјељење Суда БиХ је одлучило на наведени начин јер је утврдило да је Вијеће за управне спорове Суда БиХ одлучивало о захтјеву тужиоца само с аспекта захтјева да се поново разматра ранија одлука Комисије која је захтјев одбацила као недопуштен не упуштајући се у оцјењивање цјелокупног управног поступка који му је претходио, односно у оцјењивање правилности и законитости одлуке Комисије од 8. октобра 2002. године. По мишљењу Апелационог одјељења Суда БиХ поступање органа тужене је произвело незаконите и неправилне одлуке јер се Комисија није упуштала у одлучивање о захтјеву тужиоца већ га је одлуком од 8. октобра 2002. године одбацила због ненадлежности за одлучивање. Даље је Апелационо одјељење Суда БиХ нашло да је Комисија паушално оцијенила да се тужилац не сматра избјеглицом јер је послије 14. децембра 1995. године остао у Војсци Југославије до 25. новембра 1999. године.

47. Уставни суд налази да је Комисија као разлог да донесе одлуку од 8. октобра 2002. године, одлучујући о захтјеву тужиоца за поврат предметног стана, утврдила да је тужилац послије 14. децембра 1995. године остао у активној војној служби у оружаним снагама ван територије Босне и Херцеговине, те да се стога у смислу члана 3 став 3 Правилника о потврђивању станарских права расељених лица и избјеглица не сматра избјеглицом. Будући да је Комисија по захтјеву за поврат стана надлежна да одлучује искључиво о захтјевима расељених лица и избјеглица, а како је утврђено да тужилац то није, Комисија је одбацила његов захтјев због ненадлежности. С тим у вези, Уставни суд запажа да је члан 3 став 3 Правилника о потврђивању станарских права суштински идентичан с одредбама члана 3а. Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима.

48. Из оспорене одлуке произилази да је по мишљењу Апелационог одјељења Суда БиХ Комисија била надлежна да одлучује о апелантовом захтјеву тако што је требало да га третира као захтјев за поврат непокретне имовине а не као захтјев за поврат стана, те у складу с тим примијенити релевантан Правилник. Стога је Апелационо одјељење Суда БиХ, имајући у виду пресуду Ђокић, тужиоцу потврдило његово власништво на предметном стану и обавезало "туженог" да га врати у посјед стана.

49. Међутим, Уставни суд напомиње да је Европски суд у пресуди Ђокић, у дијелу у ком даје увод у погледу војних станова, истакао да они који су купили војне станове, који се налазе на територији Федерације Босне и Херцеговине нису могли да упишу своје право власништва и остали су, строго узевши, носиоци станарског права. При томе је Европски суд констатовао да, према домаћем закону уговор о купопродаји сам по себи не преноси право власништва на купца. Имајући у виду наведено Уставни суд је у својој Одлуци У 15/11 од 30. марта 2012. године (види Уставни суд, Одлука о допустивости

и меритуму У 15/11 од 30. марта 2012. године, доступна на wеб-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba) констатовао да је Европски суд, узимајући у обзир домаће право, прихватио да се у предмету Ђокић не ради о власништву у правом смислу ријечи већ о тзв. специјалној категорији носилаца станарског права на које се, према домаћем закону, примјењује одредба члана 3а. Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима. Међутим неспорно је, како је и Европски суд навео, а и Уставни суд у својим бројним одлукама, да ово право (станарско право) представља имовинско право у смислу одредбе члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и као такво ужива заштиту.

50. Даље, Уставни суд напомиње да се у Одлуци У 15/11 овај суд бавио питањем војних станова кроз оцјену уставности релевантних одредби домаћег права које регулишу ову материју, а у свјетлу пресуде Ђокић. У тој одлуци Уставни суд је реафирмисао своје раније ставове изражене у Одлуци број У 83/03 у којој је Уставни суд одлучивао о уставности одредбе члана 3а. Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима, те закључио да лишавање имовине носиоца права на "ЈНА становима", ако им се под условима из наведене одредбе онемогући поврат у стан, задовољава принцип пропорционалности односно да успоставља правичну равнотежу између интереса носиоца права и јавног интереса. Међутим, слиједећи пресуду Ђокић као и стандарде Европске конвенције у Одлуци У 15/11 Уставни суд је нашао да лишавање имовине без одговарајуће накнаде не би успоставило правичну равнотежу између интереса носиоца права и јавног интереса јер би такви носиоци права морали да сносе "посебан и прекомјеран терет", што није у складу са стандардима Европске конвенције уколико не постоје изузетни разлози који би оправдали лишавање имовине без одговарајуће накнаде. Даље у тој одлуци Уставни суд је нашао да је одредба члана 39а. у складу с одредбом члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине јер постоји правична равнотежа између јавног интереса и носилаца права који умјесто поврата у станове и укњижбе права власништва имају право на накнаду у смислу одредбе члана 39е. Закона о продаји станова на којим постоји станарско право. Међутим, Уставни суд је подржао став Европског суда о томе да накнада коју прописује одредба члана 39е. Закона о продаји станова на којима постоји станарско право није адекватна, те да стога не успоставља правичну равнотежу између јавног интереса и интереса носиоца права због чега није у складу с одредбом члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и одредбом члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине.

51. Имајући у виду наведено Уставни суд налази да је у конкретном случају Апелационо одјељење Суда БиХ пропустило да у конкретном случају примијени одредбу члана 3а. Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима која регулише питање поврата тзв. војних станова оним носиоцима станарских права који су након 19. маја 1992. године остали у служби војног лица у било којим оружаним снагама ван територије Босне и Херцеговине. Уставни суд понавља да наведену одредбу није проблематизовао ни Европски суд у пресуди Ђокић. Наиме, суштина пресуде Ђокић је да се подносиоцу пријаве омогући адекватна компензација због лишавања права на поврат станова (реституцију). Уставни суд понавља свој став изражен у Одлуци У 15/11 да по систему Европске конвенције националне власти су те које дају иницијалну процјену и постојање проблема од јавног интереса који захтијева мјере лишавања имовине и корективних поступака који се требају подузети. Дакле држава према систему Европске конвенције има широк степен слободне процјене при одређивању тога шта је од општег интереса поводом рјешавања сложених


питања као што је и питање поврата тзв. војних станова. Уставни суд сматра да је и члан 3а. Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима резултат такве слободе процјењивања и већ је у својој одлуци У 83/03 утврдио да је у складу са чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер успоставља правичну равнотежу између јавног интереса и носилаца станарског права.

52. На основу свега наведеног, а имајући у виду принципе Европске конвенције као и пресуду Ђокић, по мишљењу Уставног суда Апелационо одјељење Суда БиХ је произвољно примијенило материјално право чиме је дошло до повреде првоапеланткињиног права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и уставног права другоапеланта на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине.

Остали наводи

53. Уставни суд неће разматрати наводе апеланата о повреди права на дом и права на имовину с обзиром да су и ти наводи у суштину исти као и наводи који се односе на повреду права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, а што је Уставни суд већ размотрио у овој одлуци.


54. Уставни суд закључује да је Апелационо одјељење Суда БиХ произвољном примјеном материјалног и процесног права повриједило првоапеланткињина права на правичан поступак из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и другоапелантово уставно право на приступ суду из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине.

55. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

56. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.


Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 1527/11, rješavajući apelaciju Sanele Pleho i Federacije Bosne i Hercegovine - Vlade Federacije Bosne i Hercegovine-Službe za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. stav 4. tačka 15, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, potpredsjednica Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija na sjednici održanoj 15. maja 2012. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvajaju se apelacije Sanele Pleho i Federacije Bosne i

Hercegovine - Vlade Federacije Bosne i Hercegovine-Službe za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine podnesene protiv Presude Apelacionog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine broj Uvl-44/10 od 28. januara 2011. godine.

Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske

konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu na apelanticu Sanelu Pleho.

Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje - pravo na pristup sudu iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine u odnosu na Federaciju Bosne i Hercegovine - Vladu Federacije Bosne i Hercegovine-Služba za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine.

Ukida se presuda Apelacionog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine broj Uvl-44/10 od 28. januara 2011. godine.

Predmet se vraća Apelacionom odjeljenju Suda Bosne i Hercegovine koje je dužno da, po hitnom postupku, donese novu odluku, u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Apelacionom odjeljenju Suda Bosne i Hercegovine da, u skladu s članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Sanele Pleho, podnesena protiv Rješenja Službe za stambene i komunalne poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo broj 05-23-275/11 od 28. marta 2011. godine, zbog neiscrpljivanja pravnih lijekova mogućih prema zakonu.



1. Sanela Pleho (u daljnjem tekstu: prvoapelantica) i Federacija Bosne i Hercegovine - Vlada Federacije Bosne i Hercegovine-Služba za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: drugoapelant) iz Sarajeva, podnijeli su 1. aprila 2011. godine i 20. aprila 2011. godine apelacije Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Apelacionog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Apelaciono odjeljenje Sud BiH) broj Uvl-44/10 od 28. januara 2011. godine.

2. Prvoapelantica je 6. aprila 2011. godine dopunila apelaciju, kojom je osporila rješenje Službe za stambene i komunalne poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo broj 05-23-275/11 od 28. marta 2011. godine. Navedenom dopunom apelantica je zatražila i donošenje odluke o privremenoj mjeri kojom bi Ustavni sud obustavio izvršenje osporenog rješenja do donošenja odluke o apelaciji.


3. Odlukom Ustavnog suda broj AP 1527/11 od 20. aprila 2011. godine usvojen je zahtjev prvoapelantice za donošenje privremene mjere. Naloženo je Službi za stambene i komunalne poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo da ne provodi postupak izvršenja Rješenja broj 05-23-275/11 od 28. marta 2011. godine do donošenja odluke o apelaciji.

4. S obzirom da su apelanti Ustavnom sudu dostavili dvije apelacije iz njegove nadležnosti, koje se odnose na isti činjenični i pravni osnov, Ustavni sud je, u skladu s članom 31. stav 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju predmeta br. AP 1527/11 i AP 1828/11 u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 1527/11.

5. Na osnovu člana 22. st 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Dušana Ivančića (u daljnjem tekstu: tužitelja) 15.


aprila, 9. maja, 30. maja i 3. juna 2011. godine je zatraženo da dostave odgovore na apelaciju.

6. Sud BiH i tužitelj su dostavili odgovore na apelacije 5. maja,18. maja, 3. juna i 10. juna 2011. godine.

7. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantima 27. maja i 16. juna 2011. godine.


8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

9. Odlukom Komisije za imovinske zahtjeve raseljenih lica i izbjeglica (u daljnjem tekstu: Komisija) broj 513-858-1/1 od 8. oktobra 2002. godine odbačen je zahtjev tužitelja za povrat stana u Sarajevu u ulici Trg Pere Kosorića broj 13 zbog nenadležnosti za odlučivanje. U obrazloženju odluke je navedeno da je tužitelj ostao poslije 14. decembra 1995. godine u aktivnoj službi u oružanim snagama van teritorije Bosne i Hercegovine. Stoga je Komisija utvrdila da se tužitelj ne smatra izbjeglicom u skladu s članom 3. stav 3. Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica, pa je zbog nenadležnosti odbacila zahtjev tužitelja za povrat stana.

10. Odlukom Komisije broj R-513-858-1/1-90-1207 od 24. aprila 2003. godine odbijen je kao neosnovan zahtjev tužitelja za ponovno razmatranje Odluke Komisije broj 513-858-1/1 od 8. oktobra 2002. godine.

11. Odlukom Komisije broj R-513-858-1/1-01-575/04 od 17. marta 2006. godine odbačen je kao nedopušten zahtjev tužitelja za ponovno razmatranje Odluke Komisije broj R-513-858-1/1-90-1207 od 24. aprila 2003. godine.

12. Protiv odluke Komisije od 17. marta 2006. godine tužitelj je podnio tužbu koju je Vijeće za upravne sporove Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vijeće za upravne sporove Suda BiH) Presudom broj U-43/08 od 19. marta 2010. godine odbilo. U obrazloženju presude je navedeno da je Vijeće za upravne sporove Suda BiH, ispitujući pravilnost i zakonitost osporene odluke, našlo da je tužena pravilno odlučila kada je zahtjev tužitelja za ponovno razmatranje ranije odluke Komisije odbacilo kao nedopušten. Naime, odredbom člana 41. stav 3. Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica je propisano da licu po čijem zahtjevu je donesena odluka u postupku ponovnog razmatranja ne pripada pravo da ponovo podnosi zahtjev za razmatranje odluke Komisije kojom je odlučeno o nosiocu stanarskog prava na stan. Budući da je u konkretnom slučaju odbačen zahtjev za ponovno razmatranje odluke Komisije od 24. aprila 2003. godine, odnosno da je o tome već donesena odluka po mišljenju Vijeća tužitelju u skladu s navedenim Pravilnikom nije dozvoljeno da podnosi zahtjev za ponovno razmatranje ranije odluke kada je takav zahtjev odlukom Komisije odbijen kao neosnovan.

13. Protiv navedene presude tužitelj je podnio zahtjev za preispitivanje koji je Apelaciono odjeljenje Suda BiH Presudom broj Uvl-44/10 od 28. januara 2011. godine uvažilo, preinačilo presudu Vijeća za upravne sporove Suda BiH broj U-43/08 od 19. marta 2010. godine tako što je tužba tužitelja uvažena i poništene: Odluka Komisije broj 513-858-1/1 od 8. oktobra 2002. godine, Odluka Komisije broj R-513-858-1/1-90-1207 od 24. aprila 2003. godine i Odluka Komisije broj R-513-858-1/1-01-575/04 od 17. marta 2006. godine. Potvrđeno je da je tužitelj vlasnik stana u Sarajevu u ulici Trg heroja broj 13 (bivša ulica Trg Pere Kosorića) po osnovu Ugovora zaključenog 15. februara 1992. godine pod brojem 3513-2810-4, između tužitelja i države SFRJ-SSNO-Vojne ustanove za upravljanje SF JNA Beograd, kao prednika "tuženog" te je "tuženi" dužan trpjeti da se tužitelj uknjiži u javne registre, Knjigu položenih ugovora zk. Ureda

Općinskog suda Sarajevo, kao vlasnik sa 1/1. Obavezani su nadležni sudski i opštinski organi uprave da tužitelja na njegov zahtjev i uz prezentaciju presude uvedu u posjed označene nekretnine u roku od 30 dana od podnošenja zahtjeva. Tužena je obavezana da tužitelju naknadi troškove postupka.

14. U obrazloženju presude se navodi da Vijeće za upravne sporove nije ispitalo pravilnost i zakonitost osporene odluke Komisije iako je prema odredbi člana 35. Zakona o upravnim sporovima BiH navedenu odluku trebalo ispitati u okvirima zahtjeva iz tužbe, pri čemu sud nije vezan razlozima tužbe. Istaknuto je da je Vijeće za upravne sporove Suda BiH bilo dužno da ocijeni i utvrdi da li je pobijani konačni upravni akt ništav, te da ako utvrdi da su razlozi ništavosti sadržani u prvostepenom upravnom aktu trebalo је cijeniti i zakonitost toga akta. Istaknuto je da je u osporenoj presudi Vijeće za upravne sporove Suda BiH ispitivalo samo pravilnost i zakonitost osporene odluke u smislu tužiteljevog zahtjeva za ponovno razmatranje ranije odluke Komisije, koja ga je odbacila kao nedopušten. Navedeno je da se Vijeće za upravne sporove Suda BiH nije upuštalo u ocjenjivanje cjelokupnog upravnog postupka koji mu je prethodio, kao i pravilnost i zakonitost Odluke Komisije broj 513-858-1/1 od 8. oktobra 2002. godine kojom je zahtjev tužitelja za povrat stana odbačen zbog nenadležnosti za odlučivanje.

15. Istaknuto je da je postupanje organa "tužene" proizvelo nezakonite i nepravilne odluke jer se Komisija nije upuštala u odlučivanje o zahtjevu tužitelja, budući da je svojom Odlukom broj 513-858-1/1 od 8. oktobra 2002. godine odbacila tužiteljev zahtjev kao nedozvoljen paušalno ocjenjujući da se tužitelj ne smatra izbjeglicom jer je poslije 14. decembra 1995. godine ostao u Vojsci Jugoslavije do 25. novembra 1999. godine.

16. Apelaciono odjeljenje Suda BiH je istaklo da je u primjeni Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) za domaće organe relevantna praksa Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud). Po mišljenju Apelacionog odjeljenja Suda BiH, takav značaj ima presuda Đokić protiv Bosne i Hercegovine. Apelaciono odjeljenje je citiralo relevantne dijelove navedene presude.

17. Ocjenjujući postupak donošenja osporenih odluka tužena je utvrdila da je prilikom donošenja odluka, posebno Odluke broj 513-858-1/1 od 8. oktobra 2002. godine, Komisija postupila suprotno odredbi člana 23. u vezi s članom 58. st. 3. i 4. Zakona o upravnom postupku, kojima je propisano da, ako organ utvrdi da nije nadležan, donijet će zaključak kojim će odbaciti podnesak zbog nenadležnosti i zaključak odmah dostaviti stranci. Umjesto da postupi u skladu sa Zakonom o upravnom postupku, po mišljenju Apelacionog odjeljenja tužena je donijela rješenje o nenadležnosti kojim je odbijen zahtjev tužitelja. Navedeno je da je članom 63. Pravilnika o uvjetima i postupku za odlučivanje zahtjeva za povrat nepokretne imovine raseljenih lica i izbjeglica (konačan prečišćeni tekst, Sarajevo 2. decembra 2004. godine) propisano da, odlučujući o zahtjevu za ponovno razmatranje, Komisija može a) zahtjev odbaciti kao nedozvoljen, kao neblagovremen ili izjavljen od neovlaštenog lica, b) zahtjev odbiti kao neosnovan, raniju odluku staviti van snage, te izdati novi certifikat.

18. Po mišljenju Apelacionog odjeljenja ni prvostepeni sud, a ni organi uprave, nisu cijenili odlučnu okolnost da je tužitelj stan kupio na osnovu zaključenog ugovora o otkupu stana, da je isplatio kupoprodajnu cijenu na koju je platio porez što znači da mu po tom osnovu pripada pravo na vraćanje stana kao njegove imovine. Također je utvrđeno da u predmetnom postupku nisu pravilno utvrđene i ocijenjene sve odlučne činjenice, te da organi uprave nisu vodili računa o primjeni drugih propisa osim onih koji su navedeni u upravnim rješenjima. Stoga je utvrđeno da


Vijeće za upravne sporove nije moglo osporenu odluku ocijeniti kao zakonitu i odbiti tužbu a da prethodno, na način propisan u članu 35. Zakona o upravnim sporovima Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: ZUS BiH), ne raspravi odlučne činjenice i pravna pitanja. Navedeno je da organi uprave i Vijeće za upravne sporove nisu pravilno ocijenili odlučnu činjenicu, tj. tužiteljevu tvrdnju da je navedeni stan, čiji je bio nosilac stanarskog prava, otkupio ugovorom od JNA, zaključenim na osnovu Zakona o stambenom obezbjeđivanju u JNA ("Službeni list SFRJ" broj 84/90, koji je stupio na snagu 6. januara 1991. godine) niti su ovu okolnost cijenili s aspekta međunarodnih standarda i poštivanja prava i sloboda građana. Apelaciono odjeljenje je navelo da se, u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, prava iz ugovora o otkupu stana, zaključena u skladu s navedenim zakonom, smatraju "imovinom", a svako fizičko i pravno lice ima pravo na mirno uživanje svoje imovine i nikome se ne može oduzeti imovina osim ako to nije u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i opštim principima međunarodnog prava. Ovo pravilo predstavlja opšte pravno načelo da svako lice ima zaštićeno pravo na mirno uživanje imovine, te da tužitelj upravo traži povrat stana po osnovu zaključenog ugovora o otkupu stana, što znači da je njegov zahtjev trebalo ocijeniti s aspekta ovih pravila. Konstatovano je da Aneks 7 Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH (Sporazum o izbjeglicama i raseljenim licima) u članu 1. tačka 1. Prvog poglavlja predviđa, između ostalog, da sva izbjegla i raseljena lica imaju pravo da se slobodno vrate u svoje domove, a ista odredba odnosno pravo sadržano je i u članu II/5. Ustava BiH (Aneks 4 navedenog Sporazuma). Ukazano je i na član 8. Evropske konvencije.

19. Imajući u vidu navedeno, kao i praksu Evropskog suda u predmetu Đokić, po ocjeni Apelacionog odjeljenja irelevantno je za pravo na povrat imovine što se tužitelj nalazio u službi u Vojsci Jugoslavije jer je stan napustio u periodu od 30. aprila 1991. godine do 19. decembra 1998. godine. Prema tome, tužitelj se u smislu Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine mora smatrati izbjeglicom mada mu, prema navedenoj praksi Evropskog suda, ovaj uvjet nije ni potreban za povrat prava svojine na potraživanom stanu.

20. Po mišljenju Apelacionog vijeća Suda BiH tužena je pogrešno primijenila materijalno pravo jer je o tužiteljevom zahtjevu za povrat stana odlučivala po osnovu Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, odnosno na osnovu Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica. Navedeno je da tužiteljev zahtjev nije podnesen za vraćanje u posjed stana nosioca stanarskog prava, već je zahtjev podnesen za vraćanje i mirno uživanje imovine, te je tužena trebala odlučivati prema odredbama sopstvenog Pravilnika o uvjetima i postupku o zahtjevima za povrat nepokretne imovine raseljenih lica i izbjeglica.

Postupak pred Službom za stambene i komunalne poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo

21. Rješenjem Službe za stambene i komunalne poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo broj 05-23-275/11 od 28. marta 2011. godine dozvoljeno je vraćanje predmetnog stana tužitelju u svojstvu vlasnika. Prvoapelantici je naloženo da sa svim članovima svoje porodice iseli iz stana i tako ga, slobodnog od ljudi i stvari, vrati tužitelju u roku od 15 dana od dana prijema rješenja. Navedeno je da će se, ukoliko u ostavljenom roku ne iseli iz predmetnog stana, pristupiti prinudnom izvršenju uz asistenciju policije. U obrazloženju rješenja se navodi da je Kantonalna uprava za stambena pitanja 10. marta 2011. godine proslijedila ovoj službi zahtjev tužitelja za povrat stana, odnosno izvršenje Presude Suda

BiH broj Uvl-44/10 od 28. januara 2011. godine. Navedeno je da je nesporno da postoji presuda Suda BiH koja je obavezujuća za postupanje svih organa u okviru svoje nadležnosti, te da je njome potvrđeno svojstvo vlasnika stana u svojini građana, a da je tužitelj uz prezentaciju navedene presude zatražio uvođenje u svoj stan koji je bio napušten počevši od 1992. godine i kao takvog koristila su ga lica koja su uselila uz saglasnost nadležnog organa koji je upravljao i stambenim fondom otkupljenih stanova prema Zakonu o stambenom obezbjeđenju JNA.

22. Iz informacije koju je Služba za stambene i komunalne poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo 6. maja 2011. godine dostavila Ustavnom sudu proizlazi da je navedena Služba 26. aprila 2011. godine primila Odluku Ustavnog suda o privremenoj mjeri od 20. aprila 2011. godine. S tim u vezi navedena Služba je istakla da je prvoapelantica predmetni stan dobrovoljno napustila 14. aprila 2011. godine. Nakon toga, 15. aprila 2011. godine u posjed predmetnog stana je uveden tužitelj, odnosno njegov punomoćnik. Navedeno je da je 22. aprila 2011. godine prvoapelantica podnijela Zahtjev za reizvršenje Rješenja broj 05-23-275/11 od 28. marta 2011. godine i da je postupak po tom zahtjevu u toku. Navedeni zahtjev prvoapelantice dostavljen je tužitelju na izjašnjenje.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacija

23. Prvoapelantica navodi da su joj osporenom odlukom povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, pravo na privatni i porodični život iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Drugoapelant navodi da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine. Prvoapelantica ističe da predmetni stan koristi na osnovu rješenja Generalštaba Armije RBiH na osnovu kojeg je zaključen ugovor o korištenju stana od 11. novembra 1997. godine. Ističe da joj je kao ratnom vojnom invalidu s 90% invalidnosti, nadovjeren/obnovljen ugovor o korištenju stana 16. decembra 2005. godine u skladu s Uputstvom o postupku utvrđivanja prava privremenog korisnika na obnovu ugovora o korištenju stana i postupku kontrole obnovljenih ugovora o korištenju stana ("Službene novine FBiH" broj 15/02). Navodi da je sporni stan proglašen napuštenim rješenjem Generalštaba Armije RBiH od 24. septembra 1996. godine. Drugoapelant navodi da mu je presuda Suda BiH "dostavljena" 30. marta 2011. godine. Po mišljenju apelanata Apelaciono odjeljenje Suda BiH nije uzelo u obzir činjenicu da je tužitelj riješio svoje stambeno pitanje, a posebno nije tražio dokaze od tužitelja o vlasništvu stana u Beogradu u ulici Delnegra Engela broj 13. Dalje navode da je tužitelj profesionalno vojno lice Vojske Jugoslavije, da je 22. decembra 1994. godine unaprijeđen u čin potpukovnika Vojske Jugoslavije od 26. decembra 1994. godine, što je objavljeno u "Službenom vojnom listu Vojske Jugoslavije" broj 1/95 od 26. januara 1995. godine. Dugoapelant navodi da Apelaciono odjeljenje Suda BiH nije omogućilo učešće u predmetnom postupku zakonskom zastupniku drugoapelanta, čime su povrijeđene odredbe ZUS-a BiH, tj. član 52. navedenog zakona. Smatraju da je Sud BiH donošenjem osporene presude nezakonito i mimo svoje nadležnosti donio tu presudu. Po mišljenju apelanata Apelaciono odjeljenje Suda BiH se neosnovano poziva na presudu Đokić protiv Bosne i Hercegovine jer se ne radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Navode da je sudska zaštita obezbijeđena izvan upravnog spora-postupka, te da je ta prava tužitelj mogao potraživati putem redovnog suda u


parničnom postupku s obzirom da se radi o aktu građansko-pravne a ne upravno-pravne prirode. Smatraju da je Sud BiH postupio suprotno odredbama člana 39a. i 39e. Zakona o prodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo. Također, u smislu člana 3a. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima tužitelj se ne smatra raseljenim licem i izbjeglicom, te nema pravo na vraćanje predmetnog stana u posjed. Ističu da Sud BiH nije nadležan da utvrđuje pravo vlasništva na nekretninama i nalaže upis prava vlasništva u zemljišne knjige ili knjige položenih ugovora, te da je time prekoračio svoju stvarnu nadležnost. Konstatiraju da je u izreci osporene presude navedeno da je tužena dužna da trpi... S tim u vezi ističu da je tužena strana Komisija koja ne posjeduje zemljišne knjige, knjigu položenih ugovora, kao ni Sud BiH.

b) Odgovor na apelacije

24. U svom odgovoru na apelaciju Sud BiH je naveo da je u konkretnom slučaju potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje i pravilno primijenjeno materijalno pravo.

25. U svom odgovoru na apelacije tužitelj je prvo predložio da se spoje apelacije broj AP 1527/11 i AP 1828/11 jer je osporena odluka ista. Naveo je da je u presudi Suda BiH pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno pravilno primijenjeno materijalno pravo. Po mišljenju tužitelja ostanak u službi u Vojsci Jugoslavije nakon 14. decembra 1995. godine je potpuno irelevantan za rješavanje ove pravne stvari jer je takav uvjet diskriminatoran i Evropska konvencija ga ne poznaje. Ističe da je predmetni stan stečena ekonomska vrijednost u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Smatra da akt Ministarstva odbrane Republike Srpske, kojim je utvrđeno da je tužitelj navodno riješio svoje stambeno pitanje, ne može imati pravnu snagu dokaza da je neko riješio stambeno pitanje jer se akt zasniva na nizu stranica isprintanih nezavisno od akta koji je ovjeren.


26. U Zakonu o upravnim sporovima Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 19/02, 88/07, 83/08 i 74/10) relevantne odredbe glase:

Član 52. Nedopušten ili neblagovremen zahtjev za preispitivanje ili

zahtjev koji je podnijelo neovlašteno lice, Apelaciono odjeljenje će odbaciti rješenjem

Ako Apelaciono odjeljenje ne odbaci zahtjev iz stava 1 ovog člana, dostaviće zahtjev protivnoj stranci koja može, u roku koji odredi Apelaciono odjeljenje, podnijeti odgovor na zahtjev.

U Pravilniku o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica (prečišćeni tekst, Sarajevo 8. oktobar 2002. godine) relevantne odredbe glase:

Član 1. Ovim pravilnikom, radi potvrđivanja stanarskih prava

raseljenih lica i izbjeglica u Komisiji za imovinske zahtjeve raseljenih lica i izbjeglica (u daljnjem tekstu: Komisija), određuju se kriteriji na osnovu kojih se razmatraju zahtjevi i donose odluke o zahtjevima za potvrđivanje stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica, način podnošenja zahtjeva za potvrđivanje stanarskih prava, postupak odlučivanja o zahtjevima, utvrđuju sadržaj i forma odluke o potvrđivanju stanarskih prava, dostavljanje odluka, određuje momenat od kojeg odluke Komisije postaju konačne, uređuje postupak za ponovno razmatranje i izvršenje odluka i druga pitanja značajna za donošenje odluka o zahtjevima za potvrđivanje stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica.

Član 3. Izbjeglicama i raseljenim licima, u smislu ovog pravilnika,

smatraju se sva lica koja su napustila svoje stanove između 30.

aprila 1991. godine i 4. aprila 1998. godine i koja nisu u posjedu tih stanova.

Status izbjeglice ili raseljenog lica koji Komisiji podnesu zahtjev za povrat stanarskog prava se pretpostavlja.

Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, ne smatraju se izbjeglicama i raseljenim licima lica koja su nakon 14. decembra 1995. godine ostala u oružanim snagama drugih država.

U Zakonu o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 11/98, 38/98, 12/99, 18/99, 27/99, 43/99, 31/01, 56/01, 15/02, 24/03, 29/03 i 81/09) relevantne odredbe glase:

Član 3. st. 1. i 2. glasi: Nosilac stanarskog prava na stanu koji je proglašen

napuštenim ili član njegovog porodičnog domaćinstva kao što je utvrđeno članom 6. Zakona o stambenim odnosima, ima pravo na povratak u skladu sa Aneksom 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

Stav 1. ovog člana primjenjuje se samo na nosioce stanarskog prava koji imaju pravo da se vrate u svoje domove prema članu 1. Aneksa 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Osobe koje su napustile svoje stanove između 30. aprila 1991. godine i 4. aprila 1998. godine smatraju se izbjeglicama i raseljenim licima prema Aneksu 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

Član 3a. Izuzetno od odredbe člana 3. st. 1. i 2. Zakona stanovi iz

stambenog fonda bivšeg Federalnog ministarstva odbrane koji su proglašeni napuštenim na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine, a kojima raspolaže Vlada Federacije Bosne i Hercegovine čiji je nosilac stanarskog prava nakon 19. maja 1992. godine ostao u službi vojnog ili civilnog lica u bilo kojim oružanim snagama van teritorije Bosne i Hercegovine, ne smatra se izbjeglicom niti ima pravo na povrat stana u Federaciji Bosne i Hercegovine, izuzev ako mu je odobren boravak u statusu izbjeglice ili drugi vid zaštite koji odgovara tom statusu u nekoj od zemalja van bivše SFRJ prije 14. decembra 1995. godine.

Izbjeglicom se ne smatra niti ima pravo na povrat stana u Federaciji Bosne i Hercegovine ni nosilac stanarskog prava na stanove iz stava 1. ovog člana, koji je iz istog stambenog fonda bivše JNA ili novoformiranih fondova oružanih snaga država nastalih na prostorima bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu.

U Zakonu o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07, 51/07, 72/08, 23/09 i 5/10), relevantne odredbe glase:

Član 27. Pravo vlasništva na stan kupac stječe upisom u zemljišne

knjige. Član 39. Nosilac prava iz kupoprodajnog ugovora zaključenog sa

bivšim SSNO-om, na osnovu Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA ("Službeni list SFRJ", broj 84/90) i podzakonskih akata za njegovo provođenje, na stan koji je na raspolaganju Federalnom ministarstvu odbrane zaključio je pravno obavezujući ugovor ako je zaključio pisani ugovor o otkupu stana do 06. aprila 1992. godine i ugovor dostavio na ovjeru nadležnoj poreskoj službi, te ukoliko je kupoprodajna cijena utvrđena u skladu sa tada važećim zakonom i cijenu izmirio u cijelosti u ugovorenom roku.

Član 39a. Ako nosilac stanarskog prava na stanu koji je na

raspolaganju Vlade Federacije Bosne i Hercegovine taj stan koristi legalno i ako je prije 6. aprila 1992. godine zaključio pravno obavezujući ugovor o otkupu stana sa Saveznim sekretarijatom za narodnu odbranu (SSNO) u skladu sa


zakonima navedenim u članu 39. ovog zakona, Vlada Federacije Bosne i Hercegovine izdaje nalog da se nosilac stanarskog prava uknjiži kao vlasnik stana u nadležnom sudu.

Član 39e. Nosilac prava iz kupoprodajnog ugovora koji je zaključio

pravno obavezujući ugovor iz člana 39. stav 1. Zakona, a koji je napustio stan u Federaciji Bosne i Hercegovine i nakon toga iz istog stambenog fonda ili novoformiranih stambenih fondova oružanih snaga država nastalih iz bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu, sticanjem novog stana raskinut je ugovor o otkupu stana u Federaciji Bosne i Hercegovine, te nema pravo na upis prava vlasništva na tom stanu.

Umjesto prava na upis vlasništva nosiocu prava iz kupoprodajnog ugovora iz stava (1) ovog člana pripada naknada iz stava (3) ovog člana.

Nosilac prava iz kupoprodajnog ugovora koji je zaključio pravno obavezujući ugovor iz člana 39. stav 1. Zakona koji je nakon 14. decembra 1995. godine ostao u službi u oružanim snagama van teritorije Bosne i Hercegovine, a nije stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu, umjesto upisa prava vlasništva po zaključenom ugovoru ima pravo na naknadu od Federacije Bosne i Hercegovine u iznosu sredstava uplaćenih po ugovoru uvećanih za pripadajuću kamatu po viđenju.

Nosilac prava iz kupoprodajnog ugovora koji je zaključio pravno obavezujući ugovor o otkupu stana iz člana 39. stav 1. Zakona za čiji stan je sadašnji korisnik u skladu sa važećim zakonima zaključio ugovor o korištenju stana ili ugovor o otkupu stana, umjesto upisa prava vlasništva na stan ima pravo na naknadu od Federacije Bosne i Hercegovine utvrđenu na način iz stava 2. ovog člana, izuzev nosioca prava kupoprodajnog ugovora iz stava 1. ovog člana.

(Napomena: prečišćeni tekst relevantnih odredbi Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima i Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo načinjen je samo za potrebe ove odluke.)

VI. Dopustivost

27. Pri ispitivanju dopustivosti apelacije broj AP 1527/11 u odnosu na rješenje Službe za stambene poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo broj 05-23-275/11 od 28. marta 2011. godine Ustavni sud je pošao od odredaba člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1. i 4. tačka 15. Pravila Ustavnog suda.

Član VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u

pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kad ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

Član 16. st. 1. i 4. tačka 15. Pravila Ustavnog suda glasi: 1) Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su

protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

4) Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih slučajeva:

(15) apelant nije iscrpio pravne lijekove moguće prema zakonu;

28. Prema pravilu o iscrpljivanju pravnih lijekova, apelant mora da dođe do konačne odluke. Konačna odluka predstavlja odgovor na zadnji pravni lijek, koji je djelotvoran i adekvatan da ispita nižestepenu odluku kako u činjeničnom, tako i u pravnom pogledu. Pri tome apelant odlučuje o tome da li će koristiti pravni

lijek bez obzira na to da li je riječ o redovnom ili vanrednom pravnom lijeku. Odlukom, kojom je pravni lijek odbačen zato što apelant nije ispoštovao formalne zahtjeve pravnog lijeka (rok, plaćanje taksi, forma ili ispunjenje drugih zakonskih uvjeta), ne može se smatrati konačnom, a pravni lijek iscrpljenim. Korištenje takvog pravnog lijeka ne prekida rok od 60 dana propisan članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda (vidi odluke Ustavnog suda broj AP 283/03 od 14. oktobra 2004. godine i AP 106/04 od 18. januara 2005. godine).

29. Ustavni sud, iz dokumentacije priložene uz apelaciju i navoda prvoapelantice, zaključuje da je u predmetnom postupku prvoapelantica propustila da iskoristi raspoloživi djelotvorni pravni lijek, odnosno da u skladu s poukom o pravnom lijeku protiv Rješenja broj 05-23-275/11 od 28. marta 2011. godine u ostavljenom roku izjavi žalbu Upravi za imovinskopravne poslove, Sarajevo. Propustom da izjavi žalbu apelantica se lišila mogućnosti da dođe do konačne odluke koja bi mogla biti predmet kojeg apelaciono ispituje Ustavni sud. Prema tome, pošto nije ispunjen uvjet iscrpljivanja svih pravnih lijekova mogućih prema zakonu, apelacija se u ovom dijelu ne može razmatrati.

30. Imajući u vidu odredbu člana 16. stav 4. tačka 15. Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se apelacija odbaciti kao nedopuštena ukoliko apelant nije iscrpio pravne lijekove moguće prema zakonu, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

31. U odnosu na dopustivost apelacija u odnosu na Presudu Suda BiH broj Uvl-44/10 od 28. januara 2011. godine Ustavni sud napominje da, u skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.


33. Dakle, u konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijama je Presuda Suda BiH broj Uvl-44/10 od 28.januara 2011. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Osporenu presudu prvoapelantica je primila 12. februara 2011. godine, a apelaciju je podnijela 1. aprila 2011. godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda.

34. U odnosu na drugoapelanta Ustavni sud nalazi da iz informacije Suda BiH od 10. juna 2011. godine proizlazi da je Sud BiH drugoapelantu dostavio Presudu broj U-43/08 od 19. marta 2010. godine, ali da mu nije dostavio Presudu Uvl-44/10 od 28. januara 2011. godine. Drugoapelant navodi da mu nije omogućeno da učestvuje u predmetnom postupku čime je povrijeđeno njegovo pravo na pristup sudu. Ustavni sud nalazi da je osporenom presudom nadležnim organima drugoapelanta naloženo preduzimanje relevantnih pravnih radnji s ciljem izvršenja osporene presude. Iz navedenog proizlazi da je Sud BiH osporenom presudom u predmetnom postupku odlučivao o ustavnim pravima i obavezama drugoapelanta. Prema tome kako drugoapelant ukazuje da mu je osporena presuda dostavljena 30. marta 2011. godine, a apelacija podnesena 20. aprila 2011. godine, te da iz informacije Suda BiH nesporno proizlazi da drugoapelantu nije uručena osporena presuda iako se njome odlučivalo o njegovim ustavnim pravima i obavezama, Ustavni sud smatra da je apelacija podnesena u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda.


35. Konačno, apelacije u ovom dijelu ispunjavaju i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nisu očigledno (prima facie) neosnovane, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive.

36. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetne apelacije u ovom dijelu ispunjavaju uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

37. Prvoapelantica smatra da je osporenom presudom došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, prava na privatni i porodični život iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, kao i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Drugoapelant smatra da je osporenom presudom došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine.

Pravo na pravično suđenje

Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

38. U konkretnom slučaju postupak se odnosi na pitanje povrata predmetnog stana, koji je dodijeljen prvoapelantici, tužitelju. Dakle u predmetnom postupku se odlučivalo o građanskim pravima i obavezama prvoapelantice, te je član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjiv.

39. U odnosu na drugoapelanta, Ustavni sud, prije svega, podsjeća na svoj stav da državni organi i javna vlast, kao učesnici sudskih postupaka, ne uživaju prava iz Evropske konvencije, ali da uživaju garancije ljudskih prava iz Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 39/03 od 27. februara 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/04, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Stoga, kako je osporenom odlukom utvrđena obaveza za nadležne organe drugoapelanta proizlazi da se u predmetnom postupku odlučivalo o ustavnim pravima i obavezama drugoapelanta, te da je primjenjiv član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine.

40. Ustavni sud ukazuje da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne

povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati da li je postupak u cjelini bio pravičan na način na koji to zahtijeva član 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. maja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05).

41. Ustavni sud će kao prvo ispitati osporenu presudu u odnosu na navode drugoapelanta da mu je povrijeđeno pravo na pristup sudu jer mu nije omogućeno da učestvuje u predmetnom postupku. S tim u vezi Ustavni sud podsjeća da pravo na pravično suđenje ne sadrži izričitu garanciju prava na pristup sudu, ali da osigurava svakome pravo da bilo koji pravni zahtjev u vezi sa svojim pravima i obavezama iznese pred sud. Bilo bi neshvatljivo da pravo na pravično suđenje daje proceduralne garancije strankama u tekućoj parnici, a da prvo ne zaštiti ono što samo po sebi omogućava korist od takvih garancija, tj. pristup sudu.

42. Ustavni sud nalazi da je osporenom presudom Apelaciono odjeljenje Suda BiH odlučivalo povodom zahtjeva tužitelja za preispitivanje presude Vijeća za upravne sporove Suda BiH broj U-43/08 od 19. marta 2010. godine, koju je nesporno Sud BiH dostavio drugoapelantu. Nadalje, Ustavni sud nalazi da je osporenom presudom odlučivano o ustavnim pravima i obavezama drugoapelanta jer mu je naloženo preduzimanje odgovarajućih pravnih radnji s ciljem izvršenja navedene presude.

43. Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 52. Zakona o upravnim sporovima Bosne i Hercegovine propisano da će se, ako Apelaciono odjeljenje ne odbaci zahtjev za preispitivanje, dostaviti zahtjev protivnoj stranci koja može u roku koji odredi to odjeljenje podnijeti odgovor na zahtjev.

44. U konkretnom slučaju nesporno je da drugoapelantu, u smislu odredbe člana 52. stav 2. ZUS BiH, tužiteljev zahtjev za preispitivanje nije dostavljen. Štaviše, drugoapelantu nije dostavljena ni osporena presuda iako je njome drugoapelantu naloženo preduzimanje odgovarajućih pravnih radnji s ciljem izvršenja presude. Dakle, proizlazi da je osporenom presudom Apelaciono odjeljenje Suda BiH odlučivalo o ustavnim pravima i obavezama drugoapelanta, ali da mu pri tome nije omogućilo da učestvuje u postupku. Stoga Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju došlo do povrede drugoapelantovog prava na pristup sudu kao jednog od principa prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine.

45. Dalje će Ustavni sud razmotriti navode prvoapelantice u odnosu na proizvoljno utvrđeno činjenično stanje i proizvoljnu primjenu materijalnog prava. S tim u vezi Ustavni sud nalazi da je osporenom presudom preinačena Presuda Vijeća za upravne sporove Suda BiH broj U-43/08 od 19. marta 2010. godine tako da je zahtjev tužitelja uvažen i poništene odluke Komisije od 8. oktobra 2002. godine, 24. aprila 2003. godine i 17. marta 2006. godine. Dalje, Sud BiH je osporenom presudom potvrdio da je tužitelj vlasnik predmetnog stana, te da je "tuženi" dužan trpjeti da se tužitelj uknjiži u javne registre, Knjigu položenih ugovora zk. Ureda Općinskog suda Sarajevo, kao vlasnik sa 1/1. Obavezani su nadležni sudski i opštinski organi uprave da tužitelja, u skladu s navedenom presudom, uvedu u posjed stana.

46. Apelaciono odjeljenje Suda BiH je odlučilo na navedeni način jer je utvrdilo da je Vijeće za upravne sporove Suda BiH odlučivalo o zahtjevu tužitelja samo s aspekta zahtjeva za ponovno razmatranje ranije odluke Komisije koja je zahtjev odbacila kao nedopušten ne upuštajući se u ocjenjivanje cjelokupnog upravnog postupka koji mu je prethodio, odnosno u ocjenjivanje pravilnosti i zakonitosti odluke Komisije od 8. oktobra 2002. godine. Po mišljenju Apelacionog odjeljenja Suda BiH postupanje organa tužene je proizvelo nezakonite i nepravilne odluke jer se Komisija nije upuštala u odlučivanje o zahtjevu tužitelja već ga je odlukom od 8. oktobra 2002. godine


odbacila zbog nenadležnosti za odlučivanje. Dalje je Apelaciono odjeljenje Suda BiH našlo da je Komisija paušalno ocijenila da se tužitelj ne smatra izbjeglicom jer je poslije 14. decembra 1995. godine ostao u Vojsci Jugoslavije do 25. novembra 1999. godine.

47. Ustavni sud nalazi da je Komisija kao razlog za donošenje odluke od 8. oktobra 2002. godine, odlučujući o zahtjevu tužitelja za povrat predmetnog stana, utvrdila da je tužitelj poslije 14. decembra 1995. godine ostao u aktivnoj vojnoj službi u oružanim snagama van teritorije Bosne i Hercegovine, te da se stoga u smislu člana 3. stav 3. Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica ne smatra izbjeglicom. Budući da je Komisija po zahtjevu za povrat stana nadležna da odlučuje isključivo o zahtjevima raseljenih lica i izbjeglica, a kako je utvrđeno da tužitelj to nije, Komisija je odbacila njegov zahtjev zbog nenadležnosti. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je član 3. stav 3. Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava suštinski identičan s odredbama člana 3a. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima.

48. Iz osporene odluke proizlazi da je po mišljenju Apelacionog odjeljenja Suda BiH Komisija bila nadležna da odlučuje o apelantovom zahtjevu tako što ga je trebala tretirati kao zahtjev za povrat nepokretne imovine a ne kao zahtjev za povrat stana, te u skladu s tim primijeniti relevantan Pravilnik. Stoga je Apelaciono odjeljenje Suda BiH, imajući u vidu presudu Đokić, tužitelju potvrdilo njegovo vlasništvo na predmetnom stanu i obavezalo "tuženog" da ga vrati u posjed stana.

49. Međutim, Ustavni sud napominje da je Evropski sud u presudi Đokić, u dijelu u kojem daje uvod u pogledu vojnih stanova, istakao da oni koji su kupili vojne stanove, koji se nalaze na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine nisu mogli upisati svoje pravo vlasništva i ostali su, strogo uzevši, nosioci stanarskog prava. Pri tome je Evropski sud konstatovao da, prema domaćem zakonu ugovor o kupoprodaji sam po sebi ne prenosi pravo vlasništva na kupca. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je u svojoj Odluci U 15/11 od 30. marta 2012. godine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu U 15/11 od 30. marta 2012. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) konstatovao da je Evropski sud, uzimajući u obzir domaće pravo, prihvatio da se u predmetu Đokić ne radi o vlasništvu u pravom smislu riječi već o tzv. specijalnoj kategoriji nosilaca stanarskog prava na koje se, prema domaćem zakonu, primjenjuje odredba člana 3a. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Međutim nesporno je, kako je i Evropski sud naveo, a i Ustavni sud u svojim brojnim odlukama, da ovo pravo (stanarsko pravo) predstavlja imovinsko pravo u smislu odredbe člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i kao takvo uživa zaštitu.

50. Dalje, Ustavni sud napominje da se u Odluci U 15/11 ovaj sud bavio pitanjem vojnih stanova kroz ocjenu ustavnosti relevantnih odredbi domaćeg prava koje regulišu ovu materiju, a u svjetlu presude Đokić. U toj odluci Ustavni sud je reafirmisao svoje ranije stavove izražene u Odluci broj U 83/03 u kojoj je Ustavni sud odlučivao o ustavnosti odredbe člana 3a. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, te zaključio da lišavanje imovine nosioca prava na "JNA stanovima", ako im se pod uvjetima iz navedene odredbe onemogući povrat u stan, zadovoljava princip proporcionalnosti odnosno da uspostavlja pravičnu ravnotežu između interesa nosioca prava i javnog interesa. Međutim, slijedeći presudu Đokić kao i standarde Evropske konvencije u Odluci U 15/11 Ustavni sud je našao da lišavanje imovine bez odgovarajuće naknade ne bi uspostavilo pravičnu ravnotežu između interesa nosioca prava i javnog interesa jer bi takvi nosioci prava morali snositi "poseban i prekomjeran teret", što nije u skladu sa standardima Evropske konvencije ukoliko ne postoje izuzetni razlozi koji bi opravdali lišavanje imovine bez odgovarajuće naknade. Dalje u toj odluci

Ustavni sud je našao da je odredba člana 39a. u skladu s odredbom člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine jer postoji pravična ravnoteža između javnog interesa i nosilaca prava koji umjesto povrata u stanove i uknjižbe prava vlasništva imaju pravo na naknadu u smislu odredbe člana 39e. Zakona o prodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo. Međutim, Ustavni sud je podržao stav Evropskog suda o tome da naknada koju propisuje odredba člana 39e. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo nije adekvatna, te da stoga ne uspostavlja pravičnu ravnotežu između javnog interesa i interesa nosioca prava zbog čega nije u skladu s odredbom člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i odredbom člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine.

51. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju Apelaciono odjeljenje Suda BiH propustilo da u konkretnom slučaju primijeni odredbu člana 3a. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima koja reguliše pitanje povrata tzv. vojnih stanova onim nosiocima stanarskih prava koji su nakon 19. maja 1992. godine ostali u službi vojnog lica u bilo kojim oružanim snagama van teritorije Bosne i Hercegovine. Ustavni sud ponavlja da navedenu odredbu nije problematizirao ni Evropski sud u presudi Đokić. Naime, suština presude Đokić je da se podnosiocu prijave omogući adekvatna kompenzacija zbog lišavanja prava na povrat stanova (restituciju). Ustavni sud ponavlja svoj stav izražen u Odluci U 15/11 da po sistemu Evropske konvencije nacionalne vlasti su te koje daju inicijalnu procjenu i postojanje problema od javnog interesa koji zahtijeva mjere lišavanja imovine i korektivnih postupaka koji se trebaju poduzeti. Dakle država prema sistemu Evropske konvencije ima širok stepen slobodne procjene pri određivanju toga šta je od općeg interesa povodom rješavanja složenih pitanja kao što je i pitanje povrata tzv. vojnih stanova. Ustavni sud smatra da je i član 3a. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima rezultat takve slobode procjenjivanja i već je u svojoj odluci U 83/03 utvrdio da je u skladu sa članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju jer uspostavlja pravičnu ravnotežu između javnog interesa i nosilaca stanarskog prava.

52. Na osnovu svega navedenog, a imajući u vidu principe Evropske konvencije kao i presudu Đokić, po mišljenju Ustavnog suda Apelaciono odjeljenje Suda BiH je proizvoljno primijenilo materijalno pravo čime je došlo do povrede prvoapelantkinjinog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i ustavnog prava drugoapelanta na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine.

Ostali navodi

53. Ustavni sud neće razmatrati navode apelanata o povredi prava na dom i pravа na imovinu s obzirom da su i ti navodi u suštinu isti kao i navodi koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, a što je Ustavni sud već razmotrio u ovoj odluci.

VIII. Zaključak

54. Ustavni sud zaključuje da je Apelaciono odjeljenje Suda BiH proizvoljnom primjenom materijalnog i procesnog prava povrijedilo prvoapelanticina prava na pravičan postupak iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i drugoapelantovo ustavno pravo na pristup sudu iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine.

55. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u

predmetu broj AP 1527/11, rješavajući apelaciju Sanele Pleho i Federacije Bosne i Hercegovine - Vlade Federacije Bosne i Hercegovine-Službe za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. stavak 4. točka 15, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, dopredsjednica Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac na sjednici održanoj 15. svibnja 2012. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvajaju se apelacije Sanele Pleho i Federacije Bosne i

Hercegovine - Vlade Federacije Bosne i Hercegovine-Službe za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine podnesene protiv Presude Apelacionog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine broj Uvl-44/10 od 28. siječnja 2011. godine.

Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u odnosu na apelanticu Sanelu Pleho.

Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje - pravo na pristup sudu iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine u odnosu na Federaciju Bosne i Hercegovine - Vladu Federacije Bosne i Hercegovine-Služba za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine.

Ukida se presuda Apelacionog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine broj Uvl-44/10 od 28. siječnja 2011. godine.

Predmet se vraća Apelacionom odjeljenju Suda Bosne i Hercegovine koje je dužno, po žurnom postupku, donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Apelacionom odjeljenju Suda Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Sanele Pleho, podnesena protiv Rješenja Službe za stambene i komunalne poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo broj 05-23-275/11 od 28. ožujka 2011. godine, zbog neiscrpljivanja pravnih lijekova mogućih prema zakonu.



1. Sanela Pleho (u daljnjem tekstu: prvoapelantica) i Federacija Bosne i Hercegovine - Vlada Federacije Bosne i Hercegovine-Služba za zajedničke poslove organa i tijela Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: drugoapelant)

iz Sarajeva, podnijeli su 1. travnja 2011. godine i 20. travnja 2011. godine apelacije Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Apelacionog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Apelaciono odjeljenje Sud BiH) broj Uvl-44/10 od 28. siječnja 2011. godine.

2. Prvoapelantica je 6. travnja 2011. godine dopunila apelaciju, kojom je pobijala rješenje Službe za stambene i komunalne poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo broj 05-23-275/11 od 28. ožujka 2011. godine. Navedenom dopunom apelantica je zatražila i donošenje odluke o privremenoj mjeri kojom bi Ustavni sud obustavio izvršenje pobijanoga rješenja do donošenja odluke o apelaciji.


3. Odlukom Ustavnog suda broj AP 1527/11 od 20. travnja 2011. godine usvojen je zahtjev prvoapelantice za donošenje privremene mjere. Naloženo je Službi za stambene i komunalne poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo da ne provodi postupak izvršenja Rješenja broj 05-23-275/11 od 28. ožujka 2011. godine do donošenja odluke o apelaciji.

4. S obzirom da su apelanti Ustavnom sudu dostavili dvije apelacije iz njegove mjerodavnosti, koje se odnose na istu činjeničnu i pravnu osnovu, Ustavni sud je, sukladno članku 31. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju predmeta br. AP 1527/11 i AP 1828/11 u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 1527/11.

5. Na temelju članka 22. st 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Dušana Ivančića (u daljnjem tekstu: tužitelja) 15. travnja, 9. svibnja, 30. svibnja i 3. lipnja 2011. godine je zatraženo da dostave odgovore na apelaciju.

6. Sud BiH i tužitelj su dostavili odgovore na apelacije 5. svibnja,18. svibnja, 3. lipnja i 10. lipnja 2011. godine.

7. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantima 27. svibnja i 16. lipnja 2011. godine.


8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

9. Odlukom Povjerenstva za imovinske zahtjeve raseljenih osoba i izbjeglica (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) broj 513-858-1/1 od 8. listopada 2002. godine odbačen je zahtjev tužitelja za povrat stana u Sarajevu u ulici Trg Pere Kosorića broj 13 zbog nemjerodavnosti za odlučivanje. U obrazloženju odluke je navedeno kako je tužitelj ostao poslije 14. prosinca 1995. godine u aktivnoj službi u oružanim snagama van teritorija Bosne i Hercegovine. Stoga je Povjerenstvo utvrdilo kako se tužitelj ne smatra izbjeglicom sukladno članku 3. stavak 3. Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih osoba i izbjeglica, pa je zbog nemjerodavnosti odbacila zahtjev tužitelja za povrat stana.

10. Odlukom Povjerenstva broj R-513-858-1/1-90-1207 od 24. travnja 2003. godine je odbijen kao neutemeljen zahtjev tužitelja za ponovno razmatranje Odluke Povjerenstva broj 513-858-1/1 od 8. listopada 2002. godine.

11. Odlukom Povjerenstva broj R-513-858-1/1-01-575/04 od 17. ožujka 2006. godine odbačen je kao nedopušten zahtjev tužitelja za ponovno razmatranje Odluke Povjerenstva broj R-513-858-1/1-90-1207 od 24. travnja 2003. godine.

12. Protiv odluke Povjerenstva od 17. ožujka 2006. godine tužitelj je podnio tužbu koju je Vijeće za upravne sporove Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vijeće za upravne sporove Suda BiH) Presudom broj U-43/08 od 19. ožujka 2010. godine odbilo. U obrazloženju presude je navedeno kako je Vijeće za upravne sporove Suda BiH, ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane odluke, našlo da je tužena pravilno odlučila kada je zahtjev tužitelja za ponovnim razmatranjem ranije odluke


Povjerenstva odbacilo kao nedopušten. Naime, odredbom članka 41. stavak 3. Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih osoba i izbjeglica je propisano da osobi po čijem zahtjevu je donesena odluka u postupku ponovnog razmatranja ne pripada pravo da ponovno podnosi zahtjev za razmatranjem odluke Povjerenstva kojom je odlučeno o nositelju stanarskoga prava na stan. Budući da je u konkretnom slučaju odbačen zahtjev za ponovnim razmatranjem odluke Povjerenstva od 24. travnja 2003. godine, odnosno da je o tome već donesena odluka po mišljenju Vijeća tužitelju sukladno navedenome Pravilniku nije dopušteno podnositi zahtjev za ponovnim razmatranjem ranije odluke kada je takav zahtjev odlukom Povjerenstva odbijen kao neutemeljen.

13. Protiv navedene je presude tužitelj podnio zahtjev za preispitivanjem koji je Apelaciono odjeljenje Suda BiH Presudom broj Uvl-44/10 od 28. siječnja 2011. godine uvažilo, preinačilo presudu Vijeća za upravne sporove Suda BiH broj U-43/08 od 19. ožujka 2010. godine tako što je tužba tužitelja uvažena i poništene: Odluka Povjerenstva broj 513-858-1/1 od 8. listopada 2002. godine, Odluka Povjerenstva broj R-513-858-1/1-90-1207 od 24. travnja 2003. godine i Odluka Povjerenstva broj R-513-858-1/1-01-575/04 od 17. ožujka 2006. godine. Potvrđeno je da je tužitelj vlasnik stana u Sarajevu u ulici Trg heroja broj 13 (bivša ulica Trg Pere Kosorića) temeljem Ugovora zaključenog 15. veljače 1992. godine pod brojem 3513-2810-4, između tužitelja i države SFRJ-SSNO-Vojne ustanove za upravljanje SF JNA Beograd, kao prednika "tuženog" te je "tuženi" dužan trpjeti da se tužitelj uknjiži u javne registre, Knjigu položenih ugovora zk. Ureda Općinskog suda Sarajevo, kao vlasnik sa 1/1. Obvezani su mjerodavni sudbeni i općinski organi uprave da tužitelja na njegov zahtjev i uz prezentaciju presude uvedu u posjed označene nekretnine u roku od 30 dana od podnošenja zahtjeva. Tužena je obvezana tužitelju naknaditi troškove postupka.

14. U obrazloženju presude se navodi kako Vijeće za upravne sporove nije ispitalo pravilnost i zakonitost pobijane odluke Povjerenstva iako je prema odredbi članka 35. Zakona o upravnim sporovima BiH navedenu odluku trebalo ispitati u okvirima zahtjeva iz tužbe, pri čemu sud nije vezan razlozima tužbe. Istaknuto je kako je Vijeće za upravne sporove Suda BiH bilo dužno ocijeniti i utvrditi je li pobijani konačni upravni akt ništav, te da ako utvrdi da su razlozi ništavosti sadržani u prvostupanjskom upravnom aktu trebalo је cijeniti i zakonitost toga akta. Istaknuto je da je u pobijanoj presudi Vijeće za upravne sporove Suda BiH ispitivalo samo pravilnost i zakonitost pobijane odluke u smislu tužiteljevoga zahtjeva za ponovnim razmatranjem ranije odluke Povjerenstva, koja ga je odbacila kao nedopušten. Navedeno je da se Vijeće za upravne sporove Suda BiH nije upuštalo u ocjenjivanje cjelokupnog upravnog postupka koji mu je prethodio, kao i pravilnost i zakonitost Odluke Povjerenstva broj 513-858-1/1 od 8. listopada 2002. godine kojom je zahtjev tužitelja za povrat stana odbačen zbog nemjerodavnosti za odlučivanje.

15. Istaknuto je kako je postupanje organa "tužene" proizvelo nezakonite i nepravilne odluke jer se Povjerenstvo nije upuštalo u odlučivanje o zahtjevu tužitelja, budući da je svojom Odlukom broj 513-858-1/1 od 8. listopada 2002. godine odbacilo tužiteljev zahtjev kao nedopušten paušalno ocjenjujući da se tužitelj ne smatra izbjeglicom jer je poslije 14. prosinca 1995. godine ostao u Vojsci Jugoslavije do 25. studenoga 1999. godine.

16. Apelaciono odjeljenje Suda BiH je istaknulo kako je u primjeni Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) za domaća tijela relevantna praksa Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud). Po mišljenju Apelacionog odjeljenja Suda BiH, takav značaj ima presuda Đokić protiv Bosne i Hercegovine. Apelaciono odjeljenje je citiralo relevantne dijelove navedene presude.

17. Ocjenjujući postupak donošenja pobijanih odluka tužena je ustvrdila kako je prigodom donošenja odluka, posebice Odluke broj 513-858-1/1 od 8. listopada 2002. godine, Povjerenstvo postupila oprečno odredbi članka 23. u svezi s člankom 58. st. 3. i 4. Zakona o upravnom postupku, kojima je propisano kako će, ako tijelo utvrdi da nije mjerodavno, donijeti zaključak kojim će odbaciti podnesak zbog nemjerodavnosti i zaključak odmah dostaviti stranci. Umjesto da postupi sukladno Zakonu o upravnom postupku, po mišljenju Apelacionog odjeljenja tužena je donijela rješenje o nemjerodavnosti kojim je odbijen zahtjev tužitelja. Navedeno je kako je člankom 63. Pravilnika o uvjetima i postupku za odlučivanje zahtjeva za povrat nepokretne imovine raseljenih osoba i izbjeglica (konačan prečišćeni tekst, Sarajevo 2. prosinca 2004. godine) propisano da, odlučujući o zahtjevu za ponovnim razmatranjem, Povjerenstvo može a) zahtjev odbaciti kao nedopušten, kao nepravodoban ili izjavljen od neovlaštene osobe, b) zahtjev odbiti kao neutemeljen, raniju odluku staviti izvan snage, te izdati novi certifikat.

18. Po mišljenju Apelacionog odjeljenja ni prvostupanjski sud, a ni tijela uprave, nisu cijenili odlučnu okolnost da je tužitelj stan kupio na temelju zaključenog ugovora o otkupu stana, da je isplatio kupoprodajnu cijenu na koju je platio porez što znači da mu po toj osnovi pripada pravo na vraćanje stana kao njegove imovine. Također je utvrđeno kako u predmetnome postupku nisu pravilno utvrđene i ocijenjene sve odlučne činjenice, te kako tijela uprave nisu vodila računa o primjeni drugih propisa osim onih koji su navedeni u upravnim rješenjima. Stoga je utvrđeno kako Vijeće za upravne sporove nije moglo pobijanu odluku ocijeniti kao zakonitu i odbiti tužbu a da prethodno, na način propisan u članku 35. Zakona o upravnim sporovima Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: ZUS BiH), ne raspravi odlučne činjenice i pravna pitanja. Navedeno je da tijela uprave i Vijeće za upravne sporove nisu pravilno ocijenili odlučnu činjenicu, tj. tužiteljevu tvrdnju kako je navedeni stan, čiji je bio nositelj stanarskoga prava, otkupio ugovorom od JNA, zaključenim na temelju Zakona o stambenom obezbjeđivanju u JNA ("Službeni list SFRJ" broj 84/90, koji je stupio na snagu 6. siječnja 1991. godine) niti su ovu okolnost cijenili s aspekta međunarodnih standarda i poštivanja prava i sloboda građana. Apelaciono odjeljenje je navelo kako se, u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, prava iz ugovora o otkupu stana, zaključena sukladno navedenom zakonu, smatraju "imovinom", a svaka fizička i pravna osoba ima pravo na mirno uživanje svoje imovine i nikome se ne može oduzeti imovina osim ako to nije u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Ovo pravilo predstavlja opće pravno načelo da svaka osoba ima zaštićeno pravo na mirno uživanje imovine, te da tužitelj upravo traži povrat stana temeljem zaključenog ugovora o otkupu stana, što znači da je njegov zahtjev trebalo ocijeniti s aspekta ovih pravila. Konstatirano je kako Aneks 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u BiH (Sporazum o izbjeglicama i raseljenim licima) u članku 1. točka 1. Prvog poglavlja predviđa, između ostalog, da sve izbjegle i raseljene osobe imaju pravo slobodno se vratiti u svoje domove, a ista odredba odnosno pravo sadržano je i u članku II/5. Ustava BiH (Aneks 4 navedenoga Sporazuma). Ukazano je i na članak 8. Europske konvencije.

19. Imajući u vidu navedeno, kao i praksu Europskog suda u predmetu Đokić, po ocjeni Apelacionog odjeljenja irelevantno je za pravo na povrat imovine što se tužitelj nalazio u službi u Vojsci Jugoslavije jer je stan napustio u razdoblju od 30. travnja 1991. godine do 19. prosinca 1998. godine. Prema tome, tužitelj se u smislu Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine mora smatrati izbjeglicom mada mu, prema navedenoj praksi Europskog suda, ovaj uvjet nije ni potreban za povrat prava vlasništva na potraživanom stanu.


20. Po mišljenju Apelacionog vijeća Suda BiH tužena je pogrešno primijenila materijalno pravo jer je o tužiteljevom zahtjevu za povrat stana odlučivala temeljem Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, odnosno na temelju Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih osoba i izbjeglica. Navedeno je kako tužiteljev zahtjev nije podnesen za vraćanje u posjed stana nositelja stanarskog prava, već je zahtjev podnesen za vraćanje i mirno uživanje imovine, te je tužena trebala odlučivati prema odredbama vlastitog Pravilnika o uvjetima i postupku o zahtjevima za povrat nepokretne imovine raseljenih osoba i izbjeglica.

Postupak pred Službom za stambene i komunalne poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo

21. Rješenjem Službe za stambene i komunalne poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo broj 05-23-275/11 od 28. ožujka 2011. godine dopušteno je vraćanje predmetnoga stana tužitelju u svojstvu vlasnika. Prvoapelantici je naloženo da sa svim članovima svoje obitelji iseli iz stana i tako ga, slobodnog od ljudi i stvari, vrati tužitelju u roku od 15 dana od dana prijema rješenja. Navedeno je kako će se, ukoliko u ostavljenom roku ne iseli iz predmetnog stana, pristupiti prinudnom izvršenju uz asistenciju policije. U obrazloženju rješenja se navodi da je Kantonalna uprava za stambena pitanja 10. ožujka 2011. godine proslijedila ovoj službi zahtjev tužitelja za povrat stana, odnosno izvršenje Presude Suda BiH broj Uvl-44/10 od 28. siječnja 2011. godine. Navedeno je kako je neprijeporno da postoji presuda Suda BiH koja je obvezujuća za postupanje svih organa u okviru svoje mjerodavnosti, te kako je njome potvrđeno svojstvo vlasnika stana u vlasništvu građana, a da je tužitelj uz prezentaciju navedene presude zatražio uvođenje u svoj stan koji je bio napušten počevši od 1992. godine i kao takvog koristile su ga osobe koje su uselile uz suglasnost mjerodavnoga tijela koje je upravljalo i stambenim fondom otkupljenih stanova prema Zakonu o stambenom obezbjeđenju JNA.

22. Iz informacije koju je Služba za stambene i komunalne poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo 6. svibnja 2011. godine dostavila Ustavnom sudu proizlazi kako je navedena Služba 26. travnja 2011. godine primila Odluku Ustavnog suda o privremenoj mjeri od 20. travnja 2011. godine. S tim u svezi navedena Služba je istaknula kako je prvoapelantica predmetni stan dobrovoljno napustila 14. travnja 2011. godine. Nakon toga, 15. travnja 2011. godine u posjed predmetnog stana je uveden tužitelj, odnosno njegov punomoćnik. Navedeno je da je 22. travnja 2011. godine prvoapelantica podnijela Zahtjev za reizvršenje Rješenja broj 05-23-275/11 od 28. ožujka 2011. godine i da je postupak po tome zahtjevu u tijeku. Navedeni zahtjev prvoapelantice dostavljen je tužitelju na izjašnjenje.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacija

23. Prvoapelantica navodi kako su joj pobijanom odlukom povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, pravo na osobni i obiteljski život iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Drugoapelant navodi kako mu je pobijanim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine. Prvoapelantica ističe kako predmetni stan koristi na temelju rješenja Generalštaba Armije RBiH na temelju kojega je zaključen ugovor o korištenju stana od 11. studenoga 1997. godine. Ističe kako joj je kao ratnom vojnom invalidu s 90% invalidnosti,

nadovjeren/obnovljen ugovor o korištenju stana 16. prosinca 2005. godine sukladno Uputstvu o postupku utvrđivanja prava privremenog korisnika na obnovu ugovora o korištenju stana i postupku kontrole obnovljenih ugovora o korištenju stana ("Sužbene novine FBiH" broj 15/02). Navodi kako je prijeporni stan proglašen napuštenim rješenjem Generalštaba Armije RBiH od 24. rujna 1996. godine. Drugoapelant navodi kako mu je presuda Suda BiH "dostavljena" 30. ožujka 2011. godine. Po mišljenju apelanata Apelaciono odjeljenje Suda BiH nije uzelo u obzir činjenicu da je tužitelj riješio svoje stambeno pitanje, a posebice nije tražio dokaze od tužitelja o vlasništvu stana u Beogradu u ulici Delnegra Engela broj 13. Dalje navode da je tužitelj profesionalno vojno lice Vojske Jugoslavije, da je 22. prosinca 1994. godine unaprijeđen u čin potpukovnika Vojske Jugoslavije od 26. prosinca 1994. godine, što je objavljeno u "Službenom vojnom listu Vojske Jugoslavije" broj 1/95 od 26. januara 1995. godine. Dugoapelant navodi kako Apelaciono odjeljenje Suda BiH nije omogućilo sudjelovanje u predmetnome postupku zakonskom zastupniku drugoapelanta, čime su povrijeđene odredbe ZUS-a BiH, tj. članak 52. navedenog zakona. Smatraju kako je Sud BiH donošenjem pobijane presude nezakonito i mimo svoje mjerodavnosti donio tu presudu. Po mišljenju apelanata Apelaciono odjeljenje Suda BiH se neutemeljeno poziva na presudu Đokić protiv Bosne i Hercegovine jer se ne radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Navode kako je sudbena zaštita osigurana izvan upravnog spora-postupka, te kako je ta prava tužitelj mogao potraživati putem redovitoga suda u parničnom postupku s obzirom da se radi o aktu građansko-pravne a ne upravno-pravne naravi. Smatraju kako je Sud BiH postupio oprečno odredbama članka 39a. i 39e. Zakona o prodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo. Također, u smislu članka 3a. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima tužitelj se ne smatra raseljenom osobom i izbjeglicom, te nema pravo na vraćanje predmetnoga stana u posjed. Ističu kako Sud BiH nije mjerodavan utvrđivati pravo vlasništva na nekretninama i nalaže upis prava vlasništva u zemljišne knjige ili knjige položenih ugovora, te da je time prekoračio svoju stvarnu mjerodavnost. Konstatiraju kako je u izreci pobijane presude navedeno da je tužena dužna da trpi... S tim u svezi ističu da je tužena strana Povjerenstvo koje ne posjeduje zemljišne knjige, knjigu položenih ugovora, kao ni Sud BiH.

b) Odgovor na apelacije

24. U svome je odgovoru na apelaciju Sud BiH naveo kako je u konkretnom slučaju potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje i pravilno primijenjeno materijalno pravo.

25. U svome odgovoru na apelacije tužitelj je prvo predložio da se spoje apelacije broj AP 1527/11 i AP 1828/11 jer je pobijana odluka ista. Naveo je kako je u presudi Suda BiH pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno pravilno primijenjeno materijalno pravo. Po mišljenju tužitelja ostanak u službi u Vojsci Jugoslavije nakon 14. prosinca 1995. godine je potpuno irelevantan za rješavanje ove pravne stvari jer je takav uvjet diskriminatoran i Europska konvencija ga ne poznaje. Ističe kako je predmetni stan stečena ekonomska vrijednost u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Smatra kako akt Ministarstva odbrane Republike Srpske, kojim je utvrđeno da je tužitelj navodno riješio svoje stambeno pitanje, ne može imati pravnu snagu dokaza da je netko riješio stambeno pitanje jer se akt temelji na nizu stranica isprintanih neovisno o aktu koji je ovjeren.


26. U Zakonu o upravnim sporovima Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br.19/02, 88/07, 83/08 i 74/10) relevantne odredbe glase:

Član 52.


Nedopušten ili neblagovremen zahtjev za preispitivanje ili zahtjev koji je podnijelo neovlašteno lice, Apelaciono odjeljenje će odbaciti rješenjem

Ako Apelaciono odjeljenje ne odbaci zahtjev iz stavka 1 ovog članka, dostaviće zahtjev protivnoj stranci koja može, u roku koji odredi Apelaciono odjeljenje, podnijeti odgovor na zahtjev.

U Pravilniku o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica, (prečišćeni tekst, Sarajevo 8. listopad 2002. godine) relevantne odredbe glase:

Član 1. Ovim pravilnikom, radi potvrđivanja stanarskih prava

raseljenih lica i izbjeglica u Komisiji za imovinske zahtjeve raseljenih lica i izbjeglica (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo), određuju se kriteriji na temelju kojih se razmatraju zahtjevi i donose odluke o zahtjevima za potvrđivanje stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica, način podnošenja zahtjeva za potvrđivanje stanarskih prava, postupak odlučivanja o zahtjevima, utvrđuju sadržaj i forma odluke o potvrđivanju stanarskih prava, dostavljanje odluka, određuje momenat od kojeg odluke Povjerenstva postaju konačne, uređuje postupak za ponovno razmatranje i izvršenje odluka i druga pitanja značajna za donošenje odluka o zahtjevima za potvrđivanje stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica.

Član 3. Izbjeglicama i raseljenim licima, u smislu ovog pravilnika,

smatraju se sva lica koja su napustila svoje stanove između 30. travnja 1991. godine i 4. travnja 1998. godine i koja nisu u posjedu tih stanova.

Status izbjeglice ili raseljenog lica koji Komisiji podnesu zahtjev za povrat stanarskog prava se pretpostavlja.

Izuzetno od odredbe stavka 1. ovog članka, ne smatraju se izbjeglicama i raseljenim licima lica koja su nakon 14. prosinca 1995. godine ostala u oružanim snagama drugih država.

U Zakonu o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 11/98, 38/98, 12/99, 18/99, 27/99, 43/99, 31/01, 56/01, 15/02, 24/03, 29/03 i 81/09) relevantne odredbe glase:

Član 3. st. 1. i 2. glasi: Nositelj stanarskog prava na stanu koji je proglašen

napuštenim ili član njegovog obiteljskog domaćinstva kao što je utvrđeno člankom 6. Zakona o stambenim odnosima, ima pravo na povratak sukladno Aneksu 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

Stavak 1. ovog članka primjenjuje se samo na nositelje stanarskog prava koji imaju pravo da se vrate u svoje domove prema članku 1. Aneksa 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Osobe koje su napustile svoje stanove između 30. travnja 1991. godine i 4. travnja 1998. godine smatraju se izbjeglicama i raseljenim licima prema Aneksu 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

Član 3a. Izuzetno od odredbe članka 3. st. 1. i 2. Zakona stanovi iz

stambenog fonda bivšeg Federalnog ministarstva odbrane koji su proglašeni napuštenim na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine, a kojima raspolaže Vlada Federacije Bosne i Hercegovine čiji je nositelj stanarskog prava nakon 19. svibnja 1992. godine ostao u službi vojnog ili civilnog lica u bilo kojim oružanim snagama van teritorija Bosne i Hercegovine, ne smatra se izbjeglicom niti ima pravo na povrat stana u Federaciji Bosne i Hercegovine, izuzev ako mu je odobren boravak u statusu izbjeglice ili drugi vid zaštite koji odgovara tom statusu u nekoj od zemalja van bivše SFRJ prije 14. prosinca 1995. godine.

Izbjeglicom se ne smatra niti ima pravo na povrat stana u Federaciji Bosne i Hercegovine ni nositelj stanarskog prava na stanove iz stavka 1. ovog članka, koji je iz istog stambenog fonda bivše JNA ili novoformiranih fondova oružanih snaga država

nastalih na prostorima bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu.

U Zakonu o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07, 51/07, 72/08, 23/09 i 5/10) relevantne odredbe glase:

Član 27. Pravo vlasništva na stan kupac stječe upisom u zemljišne

knjige. Član 39. Nositelj prava iz kupoprodajnog ugovora zaključenog sa

bivšim SSNO-om, na temelju Zakona o stambenom obezbjeđenju u JNA ("Službeni list SFRJ", broj 84/90) i podzakonskih akata za njegovo provođenje, na stan koji je na raspolaganju Federalnom ministarstvu odbrane zaključio je pravno obvezujući ugovor ako je zaključio pisani ugovor o otkupu stana do 06. travnja 1992. godine i ugovor dostavio na ovjeru mjerodavnoj poreskoj službi, te ukoliko je kupoprodajna cijena utvrđena sukladno tada važećem zakonu i cijenu izmirio u cijelosti u ugovorenom roku.

Član 39a. Ako nositelj stanarskog prava na stanu koji je na

raspolaganju Vlade Federacije Bosne i Hercegovine taj stan koristi legalno i ako je prije 6. travnja 1992. godine zaključio pravno obvezujući ugovor o otkupu stana sa Saveznim sekretarijatom za narodnu odbranu (SSNO) sukladnoa zakonima navedenim u članku 39 ovog zakona, Vlada Federacije Bosne i Hercegovine izdaje nalog da se nositelj stanarskog prava uknjiži kao vlasnik stana u mjerodavnom sudu.

Član 39e. Nositelj prava iz kupoprodajnog ugovora koji je zaključio

pravno obvezujući ugovor iz članka 39 stavak 1. Zakona, a koji je napustio stan u Federaciji Bosne i Hercegovine i nakon toga iz istog stambenog fonda ili novoformiranih stambenih fondova oružanih snaga država nastalih iz bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu, sticanjem novog stana raskinut je ugovor o otkupu stana u Federaciji Bosne i Hercegovine, te nema pravo na upis prava vlasništva na tom stanu.

Umjesto prava na upis vlasništva nositelju prava iz kupoprodajnog ugovora iz stavka (1) ovog članka pripada naknada iz stavka (3) ovog članka.

Nositelj prava iz kupoprodajnog ugovora koji je zaključio pravno obvezujući ugovor iz članka 39 stavak 1. Zakona koji je nakon 14. prosinca 1995. godine ostao u službi u oružanim snagama van teritorija Bosne i Hercegovine, a nije stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu, umjesto upisa prava vlasništva po zaključenom ugovoru ima pravo na naknadu od Federacije Bosne i Hercegovine u iznosu sredstava uplaćenih po ugovoru uvećanih za pripadajuću kamatu po viđenju.

Nositelj prava iz kupoprodajnog ugovora koji je zaključio pravno obvezujući ugovor o otkupu stana iz članka 39 stavak 1. Zakona za čiji stan je sadašnji korisnik sukladno važećim zakonima zaključio ugovor o korištenju stana ili ugovor o otkupu stana, umjesto upisa prava vlasništva na stan ima pravo na naknadu od Federacije Bosne i Hercegovine utvrđenu na način iz stavka 2. ovog članka, izuzev nositelja prava kupoprodajnog ugovora iz stavka 1. ovog članka.

(Napomena: prečišćeni tekst relevantnih odredbi Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima i Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo načinjen je samo za potrebe ove odluke.)

VI. Dopustivost

27. Pri ispitivanju dopustivosti apelacije broj AP 1527/11 u odnosu na rješenje Službe za stambene poslove, poslove obnove, razvoja i zaštite okoliša Općine Novo Sarajevo broj 05-23-275/11 od 28. ožujka 2011. godine Ustavni sud je pošao od odredaba


članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1. i 4. točka 15. Pravila Ustavnog suda.

Članak VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Ustavni sud, također, ima apelacionu mjerodavnost u

pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kad ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

Članak 16. st. 1. i 4. točka 15. Pravila Ustavnog suda glasi: 1) Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv

presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

4) Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih slučajeva:

(15) apelant nije iscrpio pravne lijekove moguće prema zakonu;

28. Prema pravilu o iscrpljivanju pravnih lijekova, apelant mora doći do konačne odluke. Konačna odluka predstavlja odgovor na zadnji pravni lijek, koji je učinkovit i adekvatan za ispitivanje nižestupanjske odluke kako u činjeničnom, tako i u pravnom pogledu. Pri tome apelant odlučuje o tome hoće li koristiti pravni lijek bez obzira na to je li riječ o redovitom ili izvanrednom pravnom lijeku. Odlukom, kojom je pravni lijek odbačen zato što apelant nije ispoštovao formalne zahtjeve pravnoga lijeka (rok, plaćanje taksi, forma ili ispunjenje drugih zakonskih uvjeta), ne može se smatrati konačnom, a pravni lijek iscrpljenim. Korištenje takvog pravnog lijeka ne prekida rok od 60 dana propisan člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda (vidi odluke Ustavnog suda broj AP 283/03 od 14. listopada 2004. godine i AP 106/04 od 18. siječnja 2005. godine).

29. Ustavni sud, iz dokumentacije priložene uz apelaciju i navoda prvoapelantice, zaključuje kako je u predmetnome postupku prvoapelantica propustila iskoristiti raspoloživi učinkoviti pravni lijek, odnosno sukladno pouci o pravnom lijeku protiv Rješenja broj 05-23-275/11 od 28. ožujka 2011. godine u ostavljenom roku izjaviti priziv Upravi za imovinskopravne poslove, Sarajevo. Propustom da izjavi priziv apelantica se lišila mogućnosti da dođe do konačne odluke koja bi mogla biti predmetom kojeg prizivno ispituje Ustavni sud. Prema tome, pošto nije ispunjen uvjet iscrpljivanja svih pravnih lijekova mogućih prema zakonu, apelacija se u ovom dijelu ne može razmatrati.

30. Imajući u vidu odredbu članka 16. stavak 4. točka 15. Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se apelacija odbaciti kao nedopuštena ukoliko apelant nije iscrpio pravne lijekove moguće prema zakonu, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

31. U odnosu na dopustivost apelacija u odnosu na Presudu Suda BiH broj Uvl-44/10 od 28. siječnja 2011. godine Ustavni sud napominje da je, sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, apelaciono mjerodavan u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.


33. Dakle, u konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijama je Presuda Suda BiH broj Uvl-44/10 od 28. siječnja 2011. godine, protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Pobijanu presudu prvoapelantica je primila 12. veljače 2011. godine, a apelaciju je podnijela 1. travnja 2011. godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda.

34. U odnosu na drugoapelanta Ustavni sud nalazi da iz informacije Suda BiH od 10. lipnja 2011. godine proizlazi da je Sud BiH drugoapelantu dostavio Presudu broj U-43/08 od 19. ožujka 2010. godine, ali da mu nije dostavio Presudu Uvl-44/10 od 28. siječnja 2011. godine. Drugoapelant navodi kako mu nije omogućeno sudjelovati u predmetnome postupku čime je povrijeđeno njegovo pravo na pristup sudu. Ustavni sud nalazi kako je pobijanom presudom mjerodavnim tijelima drugoapelanta naloženo poduzimanje relevantnih pravnih radnji s ciljem izvršenja pobijane presude. Iz navedenoga proizlazi da je Sud BiH pobijanom presudom u predmetnome postupku odlučivao o ustavnim pravima i obvezama drugoapelanta. Prema tome, kako drugoapelant ukazuje da mu je pobijana presuda dostavljena 30. ožujka 2011. godine, a apelacija podnesena 20. travnja 2011. godine, te da iz informacije Suda BiH neprijeporno proizlazi da drugoapelantu nije uručena pobijana presuda iako se njome odlučivalo o njegovim ustavnim pravima i obvezama, Ustavni sud smatra da je apelacija podnesena u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda.

35. Konačno, apelacije u ovome dijelu ispunjavaju i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nisu očevidno (prima facie) neutemeljene, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive.

36. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio kako predmetne apelacije u ovome dijelu ispunjavaju uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

37. Prvoapelantica smatra kako je pobijanom presudom došlo do povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, prava na privatni i obiteljski život iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, kao i prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Drugoapelant smatra kako je pobijanom presudom došlo do povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine.

Pravo na pravično suđenje

Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stavka 2. ovog članka, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u svezi sa krivičnim postupkom.

Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

38. U konkretnom slučaju postupak se odnosi na pitanje povrata predmetnoga stana, koji je dodijeljen prvoapelantici, tužitelju. Dakle u predmetnom postupku se odlučivalo o građanskim pravima i obvezama prvoapelantice, te je članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjiv.

39. U odnosu na drugoapelanta, Ustavni sud, prije svega, podsjeća na svoj stav da državna tijela i javna vlast, kao sudionici sudbenih postupaka, ne uživaju prava iz Europske konvencije, ali da uživaju garancije ljudskih prava iz Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 39/03 od 27. veljače 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/04, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Stoga, kako je pobijanom odlukom utvrđena obveza za mjerodavna tijela drugoapelanta proizlazi da se u


predmetnom postupku odlučivalo o ustavnim pravima i obvezama drugoapelanta, te da je primjenjiv članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine.

40. Ustavni sud ukazuje da prema praksi Europskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda zadaća ovih sudova nije preispitivati zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije mjerodavan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione mjerodavnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati je li postupak u cjelini bio pravičan na način na koji to zahtijeva članak 6. stavak 1. Europske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. svibnja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05).

41. Ustavni sud će kao prvo ispitati pobijanu presudu u odnosu na navode drugoapelanta da mu je povrijeđeno pravo na pristup sudu jer mu nije omogućeno sudjelovati u predmetnom postupku. S tim u svezi Ustavni sud podsjeća kako pravo na pravično suđenje ne sadrži izričitu garanciju prava na pristup sudu, ali da osigurava svakome pravo da bilo koji pravni zahtjev u svezi sa svojim pravima i obvezama iznese pred sud. Bilo bi neshvatljivo da pravo na pravično suđenje daje proceduralne garancije strankama u tekućoj parnici, a da prvo ne zaštiti ono što samo po sebi omogućava korist od takvih garancija, tj. pristup sudu.

42. Ustavni sud nalazi da je pobijanom presudom Apelaciono odjeljenje Suda BiH odlučivalo povodom tužiteljevog zahtjeva za preispitivanje presude Vijeća za upravne sporove Suda BiH broj U-43/08 od 19. ožujka 2010. godine, koju je neprijeporno Sud BiH dostavio drugoapelantu. Nadalje, Ustavni sud nalazi da je pobijanom presudom odlučivano o ustavnim pravima i obvezama drugoapelanta jer mu je naloženo poduzimanje odgovarajućih pravnih radnji s ciljem izvršenja navedene presude.

43. Ustavni sud konstatira da je odredbom članka 52. Zakona o upravnim sporovima Bosne i Hercegovine propisano da će se, ako Apelaciono odjeljenje ne odbaci zahtjev za preispitivanje, dostaviti zahtjev protivnoj stranci koja može u roku koji odredi to odjeljenje podnijeti odgovor na zahtjev.

44. U konkretnom slučaju je neprijeporno da drugoapelantu, u smislu odredbe članka 52. stavak 2. ZUS BiH, tužiteljev zahtjev za preispitivanje nije dostavljen. Štaviše, drugoapelantu nije dostavljena ni pobijana presuda iako je njome drugoapelantu naloženo poduzimanje odgovarajućih pravnih radnji u svrhu izvršenja presude. Dakle, proizlazi da je pobijanom presudom Apelaciono odjeljenje Suda BiH odlučivalo o ustavnim pravima i obvezama drugoapelanta, ali da mu pri tome nije omogućilo sudjelovati u postupku. Stoga Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju došlo do povrede drugoapelantovog prava na pristup sudu kao jednog od načela prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine.

45. Dalje će Ustavni sud razmotriti navode prvoapelantice u odnosu na proizvoljno utvrđeno činjenično stanje i proizvoljnu primjenu materijalnog prava. S tim u svezi Ustavni sud nalazi da je pobijanom presudom preinačena Presuda Vijeća za upravne sporove Suda BiH broj U-43/08 od 19. ožujka 2010. godine tako da je tužiteljev zahtjev uvažen i poništene odluke Povjerenstva od 8. listopada 2002. godine, 24. travnja 2003. godine i 17. ožujka 2006.

godine. Dalje, Sud BiH je pobijanom presudom potvrdio da je tužitelj vlasnik predmetnoga stana, te da je "tuženi" dužan trpjeti da se tužitelj uknjiži u javne registre, Knjigu položenih ugovora zk. Ureda Općinskog suda Sarajevo, kao vlasnik sa 1/1. Obvezani su mjerodavna sudbena i općinska tijela uprave da tužitelja, sukladno navedenoj presudi, uvedu u posjed stana.

46. Apelaciono odjeljenje Suda BiH je odlučilo na navedeni način jer je utvrdilo da je Vijeće za upravne sporove Suda BiH odlučivalo o tužiteljevom zahtjevu samo s aspekta zahtjeva za ponovno razmatranje ranije odluke Povjerenstva koja je zahtjev odbacila kao nedopušten ne upuštajući se u ocjenjivanje cjelokupnog upravnog postupka koji mu je prethodio, odnosno u ocjenjivanje pravilnosti i zakonitosti odluke Povjerenstva od 8. listopada 2002. godine. Po mišljenju Apelacionog odjeljenja Suda BiH postupanje tijela tužene je proizvelo nezakonite i nepravilne odluke jer se Povjerenstvo nije upuštalo u odlučivanje o zahtjevu tužitelja već ga je odlukom od 8. listopada 2002. godine odbacila zbog nemjerodavnosti za odlučivanje. Dalje je Apelaciono odjeljenje Suda BiH našlo kako je Povjerenstvo paušalno ocijenilo da se tužitelj ne smatra izbjeglicom jer je poslije 14. prosinca 1995. godine ostao u Vojsci Jugoslavije do 25. studenoga 1999. godine.

47. Ustavni sud nalazi da je Povjerenstvo kao razlog za donošenje odluke od 8. listopada 2002. godine, odlučujući o zahtjevu tužitelja za povrat predmetnoga stana, utvrdilo da je tužitelj poslije 14. prosinca 1995. godine ostao u aktivnoj vojnoj službi u oružanim snagama izvan teritorija Bosne i Hercegovine, te da se stoga u smislu članka 3. stavak 3. Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica ne smatra izbjeglicom. Budući da je Povjerenstvo po zahtjevu za povrat stana mjerodavno odlučivati isključivo o zahtjevima raseljenih lica i izbjeglica, a kako je utvrđeno da tužitelj to nije, Povjerenstvo je odbacilo njegov zahtjev zbog nemjerodavnosti. S tim u svezi, Ustavni sud opaža kako je članak 3. stavak 3. Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava suštinski identičan s odredbama članka 3a. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima.

48. Iz pobijane odluke proizlazi da je po mišljenju Apelacionog odjeljenja Suda BiH Povjerenstvo bilo mjerodavno odlučivati o apelantovom zahtjevu tako što ga je trebalo tretirati kao zahtjev za povrat nepokretne imovine a ne kao zahtjev za povrat stana, te sukladno tome primijeniti relevantan Pravilnik. Stoga je Apelaciono odjeljenje Suda BiH, imajući u vidu presudu Đokić, tužitelju potvrdilo njegovo vlasništvo na predmetnom stanu i obvezalo "tuženoga" da ga vrati u posjed stana.

49. Međutim, Ustavni sud napominje da je Europski sud u presudi Đokić, u dijelu u kojemu daje uvod glede vojnih stanova, istaknuo kako oni koji su kupili vojne stanove, koji se nalaze na teritoriju Federacije Bosne i Hercegovine nisu mogli upisati svoje pravo vlasništva i ostali su, strogo uzevši, nositelji stanarskoga prava. Pri tome je Europski sud konstatirao kako, prema domaćem zakonu, ugovor o kupoprodaji sam po sebi ne prenosi pravo vlasništva na kupca. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je u svojoj Odluci U 15/11 od 30. ožujka 2012. godine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu U 15/11 od 30. ožujka 2012. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) konstatirao da je Europski sud, uzimajući u obzir domaće pravo, prihvatio da se u predmetu Đokić ne radi o vlasništvu u pravom smislu riječi već o tzv. specijalnoj kategoriji nositelja stanarskoga prava na koje se, prema domaćem zakonu, primjenjuje odredba članka 3a. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Međutim neprijeporno je, kako je i Europski sud naveo, a i Ustavni sud u svojim brojnim odlukama, da ovo pravo (stanarsko pravo) predstavlja imovinsko pravo u smislu odredbe članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i kao takvo uživa zaštitu.

50. Dalje, Ustavni sud napominje kako se u Odluci U 15/11 ovaj sud bavio pitanjem vojnih stanova kroz ocjenu ustavnosti


relevantnih odredbi domaćega prava koje reguliraju ovu materiju, a u svjetlu presude Đokić. U toj je odluci Ustavni sud reafirmirao svoje ranije stavove izražene u Odluci broj U 83/03 u kojoj je Ustavni sud odlučivao o ustavnosti odredbe članka 3a. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, te zaključio da lišavanje imovine nositelja prava na "JNA stanovima", ako im se pod uvjetima iz navedene odredbe onemogući povrat u stan, zadovoljava načelo proporcionalnosti odnosno uspostavlja pravičnu ravnotežu između interesa nositelja prava i javnog interesa. Međutim, slijedeći presudu Đokić kao i standarde Europske konvencije u Odluci U 15/11 Ustavni sud je našao da lišavanje imovine bez odgovarajuće naknade ne bi uspostavilo pravičnu ravnotežu između interesa nositelja prava i javnog interesa jer bi takvi nositelji prava morali snositi "poseban i prekomjeran teret", što nije sukladno standardima Europske konvencije ukoliko ne postoje izuzetni razlozi koji bi opravdali lišavanje imovine bez odgovarajuće naknade. Dalje je u toj odluci Ustavni sud našao da je odredba članka 39a. sukladna odredbi članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine jer postoji pravična ravnoteža između javnog interesa i nositelja prava koji umjesto povrata u stanove i uknjižbe prava vlasništva imaju pravo na naknadu u smislu odredbe članka 39e. Zakona o prodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo. Međutim, Ustavni sud je podržao stavak Europskog suda o tome da naknada koju propisuje odredba članka 39e. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo nije adekvatna, te da stoga ne uspostavlja pravičnu ravnotežu između javnog interesa i interesa nositelja prava zbog čega nije sukladna odredbi članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i odredbi članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine.

51. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud nalazi kako je u konkretnom slučaju Apelaciono odjeljenje Suda BiH propustilo u konkretnom slučaju primijeniti odredbu članka 3a. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima koja regulira pitanje povrata tzv. vojnih stanova onim nositeljima stanarskih prava koji su nakon 19. svibnja 1992. godine ostali u službi vojne osobe u bilo kojim oružanim snagama izvan teritorija Bosne i Hercegovine. Ustavni sud ponavlja kako navedenu odredbu nije problematizirao ni Europski sud u presudi Đokić. Naime, suština presude Đokić je da se podnositelju prijave omogući adekvatna kompenzacija zbog lišavanja prava na povrat stanova (restituciju). Ustavni sud ponavlja svoj stav izražen u Odluci U 15/11 da po sustavu Europske konvencije nacionalne vlasti su te koje daju inicijalnu procjenu i postojanje problema od javnog interesa koji

zahtijeva mjere lišavanja imovine i korektivnih postupaka koji se trebaju poduzeti. Dakle država prema sustavu Europske konvencije ima širok stupanj slobodne procjene pri određivanju toga šta je od općeg interesa povodom rješavanja složenih pitanja kao što je i pitanje povrata tzv. vojnih stanova. Ustavni sud smatra da je i član 3a. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima rezultat takve slobode procjenjivanja i već je u svojoj odluci U 83/03 utvrdio da je sukladno članku 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju jer uspostavlja pravičnu ravnotežu između javnog interesa i nositelja stanarskog prava.

52. Na temelju svega navedenoga, a imajući u vidu načela Europske konvencije kao i presudu Đokić, po mišljenju Ustavnog suda Apelaciono odjeljenje Suda BiH je proizvoljno primijenilo materijalno pravo čime je došlo do povrede prvoapelanticinog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i ustavnog prava drugoapelanta na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine.

Ostali navodi

53. Ustavni sud neće razmatrati navode apelanata o povredi prava na dom i pravа na imovinu s obzirom da su i ti navodi u suštinu isti kao i navodi koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, a što je Ustavni sud već razmotrio u ovoj odluci.

VIII. Zaključak

54. Ustavni sud zaključuje da je Apelaciono odjeljenje Suda BiH proizvoljnom primjenom materijalnog i procesnog prava povrijedilo prvoapelanticina prava na pravičan postupak iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i drugoapelantovo ustavno pravo na pristup sudu iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine.

55. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




С А Д Р Ж А Ј

УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

617 Одлука број АП 944/09 (српски језик) 1 Odluka broj AP 944/09 (bosanski jezik) 4 Odluka broj AP 944/09 (hrvatski jezik) 6618 Одлука број АП 607/11 (српски језик) 9

Odluka broj AP 607/11 (bosanski jezik) 15Odluka broj AP 607/11 (hrvatski jezik) 22

619 Одлука број АП 1527/11 (српски језик) 28Odluka broj AP 1527/11 (bosanski jezik) 35Odluka broj AP 1527/11 (hrvatski jezik) 42

Издавач: Овлаштена служба Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, Трг БиХ 1, Сарајево - За издавача: секретар Дома народаПарламентарне скупштине Босне и Херцеговине Марин Вукоја - Припрема и дистрибуција: ЈП НИО Службени лист БиХ Сарајево, Џемала Биједића 39/III -Директор: Драган Прусина - Телефони: Централа: 722-030 - Директор: 722-061 - Претплата: 722-054, факс: 722-071 - Огласни одјел: 722-049, 722-050, факс:722-074 - Служба за правне и опште послове: 722-051 - Рачуноводство: 722-044, 722-046 - Комерцијала: 722-042 - Претплата се утврђује полугодишње, ауплата се врши УНАПРИЈЕД у корист рачуна: UNICREDIT BANK д.д. 338-320-22000052-11, ВАКУФСКА БАНКА д.д. Сарајево 160-200-00005746-51,HYPO-ALPE-ADRIA-BANK А.Д. Бања Лука, филијала Брчко 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK д.д. БиХ Сарајево 161-000- 00071700-57 - Штампа:ГИК "ОКО" д. д. Сарајево - За штампарију: Мевлудин Хамзић - Рекламације за непримљене бројеве примају се 20 дана од изласка гласила. "Службени гласник БиХ" је уписан у евиденцију јавних гласила под редним бројем 731. Упис у судски регистар код Кантоналног суда у Сарајеву, број УФ/I -2168/97 од 10.07.1997. године. - Идентификацијски број 4200226120002. - Порезни број 01071019. - ПДВ број 200226120002. Молимо претплатнике даобавезно доставе свој ПДВ број ради издавања пореске фактуре. Претплата за II полугодиште 2012. за "Службени гласник БиХ" и "Међународне уговоре"120,00 КМ, "Службене новине Федерације БиХ" 110,00 КМ. Wеb издање: http://www.sluzbenilist.ba - годишња претплата 200,00 КМ

Број 56sllist.ba/glasnik/2012/broj56/broj056.pdf · 2012-07-21 · Број 56 - Страна 2...

Documents