1

GRAD: PROSTOR U VREMENUuvod u slike koje ovaj grad drže u ravnotežiPredgovor za katalog istoimene izložbe u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. 7.2.2006.

Selekcioni žiri ove ozložbe je radio u sastavu: Jasmina Tutorov, istroičar umetnosti, predsednik, Marjan Baroš, slikar, I Zoran Slavić, književnik I inicijator projekta izlaganja slika o gradu Zrenjaninu.

2

Prvu nagradu na ovoj izložbi dobio je slikar Rudolf Brkić za sliku ‘’Zrenjaninski nokturno’’, druga je dodeljena Elviri Stojiljković za delo ‘’POGLED NA MALI MOST’’, dok je treću nagradu osvojio Nemanja Popović za ‘’Urbani pejsaž’’.

Uvodni tekst Kataloga izložbe:Zoran Slavić

Ovaj je grad, imenovan, preimenovan i kao san rastresen, oduvek na dnu ravnice, Veliki Bečkerek iz zamagljene etimologije, Petrovgrad sa spomenikom koji vetrovi istorije izmeštaju i snovide, Zrenjanin uprkos boljševizmu senzualan, oduvek bio prostor koji su u ravnoteži vremena, koje se mrvi, ispira, trune ali istovremeno, doduše samo povremeno, miriše zlatom plodnosti, jedino umetnici držali dovoljno visoko u nebesima. Držali ga u vazduhu svojih vizija kao oblik duše koja žudi za povratkom u izgubljeni Eden. Drže i dalje... uprkos zemljinoj teži..

Ova je izložba, dakle, omaž Gradu koji je naš onoliko koliko imamo snage i smelosti da ga preuzmemo. Sentiment, koncept, spoznaja, priviđenje, prekor. Slike koje slede, u svemu samo različite, podrazumevaju svakojaku ljubav prema ovom mestu kome ne preostaje ništa trajnije od umetnosti i sećanja. I života koji se svakog jutra tvrdoglavo suočava sa upornošću disanja, kretanja i rađanja. Umetnost, srećom, ne priznaje umiranje. Koje je i ovako dosadna navika.

Držeći se za vazduh, jer šta je izvesnije od slobodnog pada, ovi ljudi po svemu različiti, dakle u osnovi potpuno slični, u prostor svog uramljenog vremena uneli su likovne šifre koje se mogu protumačiti kao: Grad. U nameri da Vam kažem, skoro izvesno, ono na šta graditelji ovih imaginarnih kula u nebesima, nisu ni pomišljali kada su počinjali gradnju-razgradnju svojih likovnih bdenja, ispisujem ove redove kao podtekst njihovih slika. Govoreći o materiji koja ima oblik trajnog nesporazuma sa svetom, o stvarnom koje počinje tek kad zanemarimo naučen sklop elemenata, ove slike čitam kao pisanje po pesku ili pepelu. Ovaj je Grad od sada bogatiji za desetine proplamsaja svetlosti. Iako, u svemu, ipak, preteže nostalgija. Građevine, ulice, trgovi, ima i neba, i vode, i reke koje više nema. Nedostaju mi ljudi. Lica. Jer, mada su građevine trajnije, bolji deo svakog grada su njegovi stanovnici. Graditelji, obični smrtnici, umetnici. Oni drže i ovaj Grad u

3

ravnoteži. Ali, verovatno nisam u pravu. Dogodine će, sigurno, biti drugačije. Slikari će svoj urbani pejsaž ispunit licima!?

A slike, i njihovi tvorci, ovako vibriraju, 2006. godine. Mozaik udruženog sećanja na budućnost: kvadratni koren prošlosti ili kao što bi rekao jedan od najmlađih učesnika na ovom projektu: balansiranje iznad mlevenog mesa! Trošne materije koja omogućuje istoriju. Negde između dva Svetska rata, u našem gradu koji se tad zvao Veliki Bečkerek, ovdašnji slikari naslikali su mnoštvo pejsaža kojima je žiži stajao ovaj grad. Njihova imena su: Pal Vago, Antal Streitman, Laslo Kovač-Keždi, Jožef Varkonji, Tivadar Vanjek, Ivan Cvejanov, Aleksandra Lazičnjikov... Današnji likovni artisti idu tom linijom zavičajnog. Takvom, ili sasvim različitom. Svejedno. Idu.

Miroslava Basta je razigrala konje u ataru gradskom, gradnuličkom, dok se nebo izlilo na masnu zemlju banatsku. Mrkov i belac, lete i riju ravnicu, snaga energije, boja koja kipti. U daljini crkva, hram u kome je narod uvek imao dogovor sa svojim bogom. Kao da će sve da poleti a ipak, na Bastinoj slici, vetrovi odlaze. U plaveti, astralnosti koja kao pramaterija podseća da je ona jedino večna. Umekšani obrisi ikonografskog izbora Miše Berbakova lebde oslanjajući se samo na traverze vremena. Realnost modrog, fluidi metala koji ima ukus, arhitektonika koja nestaje u sfumatu, sedimenti grada koje izlistava meh disanja epoha, kojih možda i nismo svesni. Slikar barokne, i renesansne, otmenosti, Rudolf Brkić svoj fragment grada, sasvim dosledno, smešta u ozarenu tamu. Nebo još gori od panonskog dana, letnjeg, puno tinjajuće energije svetlosti koja kao da je iz Lorkinih « krvavih svadbi». Dole, mrak u koji će uskoro sve propasti. A između, diskretan pogled u intimu naše periferije u kojoj muzika i ljubav nestvarno postoje u trenutku dok se svetlo i tama venčavaju. U bakarnom rezu palete, sa ukusom davnine, Ljubica Vasiljević svoj Petrovgrad ispunjava spomenikom kralja Petra. Ovaj ''izvod'', navod ili citat, u bojama gusto tkane game, sa županijom koju citira, pleni nepretencioznom stamenošću pečata veka koji u povesti grada postoji kao nestvarnost. U postimpresionističkom stilu, suvereno vladajući okom, bojom, potezom, manirom engleskih «turnerovskih» poklonika, Stevan Josimović u sliku Veliki most smešta i misao epohe u koju gleda čovek iz trećeg milenijuma, i nostalgiju sveta koji je nestao. Majstorski rad koji balansira boje, površine, ima atmosferu epohe ulivajući

4

isotvremeno u lični doživljaj i kap intelektualne zaćuđenosti. U svetlosti koja govori o tome da je sve davno nestalo, Josimovićeva impresija ima dubinu zaustavljenog vremena. Kao rudimentarni pečat kojim se vekovima razaznaje ovaj grad, obrisima magistralne zgrade, Aleksandar Kačar, sa dve boje, od kojih bronza sa primesama krvi dominira, potezima čiji zamah govori o zatomljenoj energiji koja podseća na bes, stavlja na zamišljenu fresku svog likovnog promišljanja grada svojevstan uskličnik. Pamflet ili šamar? Vetrenjača Siniše Kapelera u našu, skoro, urbanu svest donosi sećanje na ne tako davnu simbiozu za seoskim, prigradskim vedutama. Vetrenjače su naša veza sa hranom i vetrovima. Grad i njegova periferija. Kapelerova slika perfektne realizacije, kao simbol ravnice na likovnom kvadratu realnosti koja svojom gustinom prilazi fotografskoj autentičnosti sa unutašnje strane smisla. Na slici Slavka Konculova, sa slojevima boje, kroz koju proviruju i miriše godine i vekovi, naravno da dominira banatsko nebo, u kome je Evropa, i pramen Azije, sa nanosima regionalnog i daljinama univerzuma, i usamljena kuća Todora Manojlovića, dok naslov govori o šljivarskom sokaku. Znamenje tog toponima jeste Todoš iz Bečkereka. Sam u stvarnom i posleumnom, kao što je njegova kuća ikona u opšem sivilu realnosti. U asociranim daljinama i dubinama Konculovim, on se susreće s velikim svetom nevidljivim za oči površnih. Na enformelski rešenom glo balu površine, koja može da bude gradska plazma, zeleno u plavom koje se žutim ubrzava, u ''prozoru'' zaustavljnog pretvaranja mase u artikulisani oblik podsećanja, Rajna Krulj providi u meandre davnog Begeje. Ribe i oči večnog obrtanja stvarnog u moguće. U svom nadrealnom snoviđenju Zrenjanina, Dušan Lazić u valerima koji verovatno omeđuju početak i kraj sveta, u svetlu čiji je izvor negde u svemiru, između neba, sa raspolućenom lubenicom, i zemlje sa gavranom i tornjem, svetu daje i treću stranu – zid koji spaja antipode ornamentikom vizantijskog plavetnila. Horizonti vetrikalom premošćeni. Centar grada kod Janka Laca iz belog se otvara u plavo, san u maglu, devetnaesti putuje u dvadeseti vek. Meko, precizno, drhtavo kao materija koja dolazi ili sprema na odlazak. Mostovi Svetislava Ludoškog, između poentilstički ispredenog neba, koje sluti raspad materije, vode begejske koja preslikava pošast visina, dereglije, čamca i plave boje, mastilu nalične, čijim se razređivanjem formira pejsaž, ikonografski su zarez u duhovno pamćenje grada. Voz, «Ćira» na slici Milana Lucića više je od re

5

konstrukcije prošlosti, kao što njegov, Ćirin, odlazak iz gradskog centra nije samo urbanizam već i hirurgija unutar mentalne ploče. Žanr slika, sa naivom u emociji i veštinom u stvaranju. U nazivu slike Slobodana Lucica nalazi se i tehnika, dramatika i skrivena poruka. Bivša, nostalgija, palata, građevina, pravoslavnog, kontinuitet, uspenskog, himničnost, hrama, sakralnost – i sve to u sivom, prosvetljeno-zamućenom stanju onoga čega ima samo na slici i u sećanju. Kolaž, elegantan, dopadljiv Radiše Lj. Lucića , Petrovgradska secesija, finim i promišljenim postmodernizmom, spaja renesansnu ezoteriju, barok starog Bečkereka, modernu devičansku lepotu, na nebu, sa gradskim jezgrom koga više nema, u temelju slike. Vitražno okno samo asocijativno dopunjuje ovaj secesijski ugođaj vedrog kolorita. Mladi Dušan Marinković svoju opservaciju urbanog sentimenta boji, naslovom i fakturom, ironijom novih vremena koja nasleđe doživljava ponekad i kao opterećenje. Osobito onaj deo prošlosti koji služi kao alibi izgubljenoj civilizacijskoj brzini. Ikonografske građevine ovdašnje, zaljuljane, pomalo deformisane, oguljene od boje, na nekoj ledini između vremena i prostora, možda se i mogu pročita i kao mleveno meso. Naivna ozarenost platna Rozalije Markov, Venčanje u Zrenjaninu, pedantno urađenog u žanru, istovremeno je deo populizma koji i grad podrazumeva, etno-dimenzija regiona ali i, ako se zagledamo u lica svatovske svečanosti, prasne nam u lice i pamen prikrivene groteske koja je implicitna u svim ritualima. Na slici Žužane Melegi javlja se ukupan mikrokosmos bečkerečko-petrovgradsko-zrenjaninski. U kombinaciji japanske kaligrafije, indokineske bojene mape, i stori-borda za neki crtani film ili strip, ova umetnica slaže slojeve torte naše gradske ukupnosti i prepoznatljivosti. I što je još važnije: rez kojim nam daje presek spratnosti naše arhitektonike, precizan i siguran, otvara prostor za skor sve ukuse i mirise epoha. Bečkerečka tvrđava Danice Mitrović je maštovit, odmaknut od obične preoznatljivosti, vazdušasti mozaik. Tema je u dubini boje i kvadratića, simboli višeznačni, psihološko-antropološki naboj izrečen jezikom koji traži koncentrisanog posmatrača. Njena je tvrđava pomalo nalična onome što Umberto Eko podrazumeva pod istorijom. U modrim i ljubičastim filterima Violete Mirčov, Zrenjanin, njegov Mali most, deluju kao goblen iza koga se nazire izbledela direrovska akribičnost. Begej i sve što egzistira u drugom planu, bez obzira na jak kolor, donose predosećanje nekog tajanstva. Sivog koje će progutati svet pas

6

telnog. Dvorište, Dragoslava Mokana svojim strogim geometrizmom, obojenim površinama, od kojih svaka sadrži makar i kap crne, kao da upozorava na otuđene prostore ovog grada iz kojih su prvo izbegli ljudi, a potom i smisao. Tri sloja, kompaktnom belinom razdvojena, ne razumevam kao igru formi više je to likovni znak uzbune. Slika naslovljena kao Urbani pejsaž, Nemanje Popovića, može se posmatrati i kao dedukovan zrenjaninski moderni arhitektonski fragment u kome staklo, ogledalo, refleksija, ali i rikošet palanke, gospodare. Njegov urbani pejsaž, izliven u smisaono krojenoj apstrakciji, možda je konceptualna asocijacija mladih na usiljenu upornost teme o prošlosti grada. Ivana Rackov na svojim ''šnitovima'' sa univerzalnim i gradskim temama, aplikacijama i aluzijama, kao dugmad je posejala minijaturne puškarnice znamenitih zrenjaninskih ''portala''. Dekorativno, dopadljivo, duhovito, žensko likovno pismo. Gimnazijska ulica Ištvana Ripsonazasićena je bojom, prekrivena skramom nadimljenog lejera, i deluje kao strogi povratak u već zatureno vreme. Ljudi su jedva odvojeni od anahrone arhitekture, deluju samo kao zanemareni kontekst jedinstvenog prolaza ka nebu, koje je na ovoj slici jedino otvoreno. Stara klanica je bila čest motiv radova sa ovog konkursa. Slavko Ružić je, međutim, jedini uspeo da ovaj spomenik industrijske arhitekture spase od banalnosti funkcionalne prepoznatljivosti. U preciznom, skoro geometrijskom konstruktivizmu, sa bojama koje striktno prate površine, preciznošću izbegavši naivu ili socrealizam, njegova Stara klanica ostvaruje likovnu živost. Prepoznatljiv, sasvim malo stilizovan pogled na grad, sa begejske obale, Rastko Stefanović je oneobičio na originalan način. Njegov pejsaž istovremeno asocira na rekonstruisani rad na oštećenom pergamentu ali i na prizor realnosti koja treperi potopljena u vodu. Stefanović kao da je zapravo u potez svog ulja, kojim posreduje vreme, uneo neurozu današnjice. Pogled na Mali most Elvire Stoiljković sadrži u sebi nagoveštaj katastrofe. Nervoza boja, masa, psihološkog naboja, koridor koji sa glavnog trga udara na Most, na ovoj slici je, premda precizan, neočekivano dramatičan i klaustofobičan. Zgrade, stešnjene, i zabodene u samo nebo, sa požarom u svom središtu, i ljudi koje spaja teskoba prostora i atmosfere, gradska su vizura koju kao da još nismo prepoznali. Hotel ''Central'', i deo ulice koju zaklapa, na slici Milijane Tadin kao da samo sepija razdvaja od grosovski percipirane likovnosti. Avetinjska svetlost, koja sa neba obuzima ovaj sasvim realan insert gradskog mi

7

ljea, stvara tajanstvo koje svima onima koji ovo mesto inače znaju. Nameće, ako ništa drugo, potrebu dau prvom narednom prolasku porazmisle o slici, njenom urbanom prezimenu i njenom zaumnom značenju. Branislav Turinski svoju verziju Malog mosta, dopunjenog Reformatorskom crkvom i jednim tornjem Suda, u jakim bojama koje propuštaju noć, žrtvujući dubinu zarad plastičnosti i prisnosti islikane površine, tvori načinom koje su generacije monmartovskih uličnih umetnika posejali po svetu. Dopadljivo, tačno i dokumentarno. Veština i promišljeno raskivanje nevidljivih ritmova prostornosti i ambijentarnog zvuka, sliku Viorela Flore, Predratna Pupinova ulica, smeštaju u grupu radova koje bi i jedan Domije potpisao. Doduše, Domije bez karikaturalnosti i besa. Veština oka, ruke i misao koja svemu prethodi. Dokumentarnost kao korekcija stvarnosti. Nebo nad Grad nulicom Stanka Ž. Šajtinca prepuno je metaforike i metafizike. U dobro odabranim varijetetima sivog, sa diskretnim pramenjem rđe, to nebo, drevno, koje pamti i «nedremano oko», ispunava dve trećine slike oblacima, daždom i jednovremenim snopovljem svetlosti. A dole, varoš, njen davni, pomalo ruralni, pravoslavljem i Banatom uspavani krvotok. Slika-grafika stanja sveta, ovog ovde, kad se ne zna da li će nebo da se spusti na zemlju ili će varoš da poleti, pa makar u veliki svet. Na kompoziciji Nikole Štiklice nazvanoj Begej, u spoju crtačke veštine, sklonosti za karikaturu, sa bojom koja je tu da potpomogne, odigrava se svojevrsni karusel zrenjaninskih urbanističkih, ekoloških, arhitekonskih, spomeničkih arhetipova. Uz dominantnu zgradu Suda. I parobrod koji kao da nas vozi na svoje poslednje putovanje.

Konačno ali i zasad: Bečkerečko-petrovgradski prostor u zrenjaninskom vremenu: slike koje 2006. pokušavaju Grad da održe ravnoteži. Ni više, ni manje. Svako od vas zna koliko atrefakti uspevaju u tome. I mi sa njima. Ipak, već i samaakcija likovnog ispunjavanja urbane beline pamćenja jeste koncept koji obećava napuštanje palanačkog gubitničkog kruga.

8

Aleksandar Kačar OPŠTINA

9

Branislav Turinski MALI MOST

10

Dragoslav Mokan DVORIŠTE

11

Dušan B. Lazić ZRENJANIN U SNOVIĐENJU

12

Dušan Marinković TAČKA 1 (mleveno meso)

Elvira Stojiljković POGLED NA MALI MOST

13

Flora Viorel PREDRATNA PUPINOVA ULICA

Ivana Rackov BEZ NASLOVA

14

Laco Janko STROGI CENTAR

Milan Lucić PROLAZAK VOZA I TAXI STANICA

15

Ljiljana Vasiljević PETROVGRAD

Melegi Žužana ZRENJANIN

16

Mirčov Violeta ZRENJANIN

Mirjana Tadin CENTRAL

17

Miroslava Basta GRADNULIČKI KONJI

Miša Berbakov SEDIMENTI GRADA

18

Danica Mitrović BEČKEREČKA TVRĐAVA

Nemanja Popović URBANI PEJSAŽ

19

Nikola Štiklica BEGEJ

20

Radiša Lucić PETROVGRADSKA SECESIJA

21

Rajna Krulj BEZ NASLOVA

Rastko Stefanović SA BEGEJA

22

Ripson Ištvan GIMNAZIJSKA ULICA

23

Rozalija Markov VENČANJE U ZRENJANINU

24

Rudolf Brkić ZRENJANINSKI NOKTURNO

Siniša Kapeler VETRENJAČA

25

Slavko Konculov ZNAMENJE ŠLJIVARSKOG SOKAKA

26

Slavko Ružić STARA KLANICA

Slobodan Lucić BIVŠA PALATE PRAVOSLAVNOG USPEN

27

SKOG HRAMA

Stanko Ž. Šajtinac NEBO NAD GRADNULICOM

Stevan Josimović VELIKI MOST

28

Svetislav Ludoški MOSTOVI, MOSTOVI