Žarko bošnjaković • biljana sikimić bunjevci

Žarko Bošnjaković � Biljana Sikimić

BUNJEVCI ETNODIJALEKTOLOŠKA ISTRAŽIVANJA2009

Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine, Subotica

MATICA SRPSKA, Novi SadOdeljenje za književnost i jezik

Odgovorni urednici:mr Suzana Kujundžić Ostojić

dr Marko Nedić

Recenzenti:prof. dr Dragoljub Petrović

prof. dr Mato Pižurica

Ova monografi ja je rezultat rada na projektima „Jezik, folklor i migraci-je na Balkanu“ i „Dijalektološka istraživanja srpskog jezičkog prostora“ koje fi nansira Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja Srbije.

Žarko Bošnjaković � Biljana Sikimić

BUNJEVCI

ETNODIJALEKTOLOŠKA ISTRAŽIVANJA 2009

Subotica — Novi Sad2013

Sadržaj

I. REČ UNAPRED . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

II. IZMEĐU DIJALEKTOLOGIJE I ANTROPOLOGIJE: BUNJEVAČKA TERENSKA GRAĐA (Biljana Sikimić) . . . . . 13

III. BUNJEVCI O SEBI (Biljana Sikimić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

1. TRADICIJSKA KULTURA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

1.1. Kalendar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

1.2. Životni ciklus . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96 Rođenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96 Svadba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101 Smrt . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110

1.3. Običajno pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 Nevestinska imena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 Deca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 Nasleđivanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117 Arenda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 Časna reč . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120

1.4. Svakodnevni život . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 Salaš . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 Kuća i poku}stvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 Poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126 Domaće životinje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127 Kulinarstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .144 Odeća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 Lečenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150 Kom{ije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 Zabave . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156 Svakodnevni život nekad i sad . . . . . . . . . . . . . . . . 162

1.5. Folklorna građa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164

2. USMENA ISTORIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166 Kamate . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166 Otkup i zadruge . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166 Radne akcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168 Sezonski radnici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168 Stočarske migracije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171

3. PRIVATNI ŽIVOT . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173 Religioznost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173 Biografske priče . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177

IV. GOVORI BAČKIH BUNJEVACA I TRADICIONALNA DIJALEKTOLOGIJA (Žarko Bošnjaković) . . . . . . . . . . . . . . . 187

V. DIJALEKATSKI TEKSTOVI (Žarko Bošnjaković) . . . . . . . . 231

VI. INDEKSIRANI DIJALEKATSKI TRANSKRIPT (Žarko Bošnjaković) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 253

THE BUNYEVTSI. ETHNODIALECTOLOGICAL FIELDWORK 2009 (Summary) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291

LITERATURA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 293

I

REČ UNAPRED

Čitaocima se na početku ove monografi je na uvid stavlja kratak istorijat njenog nastanka. Autori se nadaju da ovako oblikovana „Reč unapred“ pose-duje i određenu epistemološku vrednost.

Terensko istraživanje bunjevačkog govora u Subotici i okolini obavlje-no je za samo tri radna dana, odnosno od 5. do 7. juna 2009. u organizaciji i na inicijativu Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine. Na terenu su radila dva tima sa različitim terenskim iskustvom i metodama: antropološko-lingvistički usmeren istraživački tim Balkanološkog instituta SANU, Beograd (dr Biljana Sikimić, dr Marija Ilić, dr Marija Vučković, mr Mirjana Mandić i dr Smiljana Đorđević), i klasični dijalektolozi, profesori Filozofskog fakulteta u Novom Sadu dr Žarko Bošnjaković i dr Ljiljana Nedeljkov, sa saradnicima.

U ime Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine domaćini su bili: predsednik Nikola Babić, šef kancelarije Nikola Vizin, predsednik Odbo-ra za obrazovanje Mirjana Savanov, predsednik Odbora za informisanje Ste-van Nemet, direktor „Bunjevačkog informativnog centra“ mr Suzana Kujun-džić Ostojić i član Odbora za obrazovanje i kulturu Nevenka Bašić Palković. Istraživači su prisustvovali nastavi izbornog predmeta „Bunjevački govor sa elementima nacionalne kulture“ u sledećim osnovnim školama: „Jovan Mi-kić“ — Subotica, „Miloš Crnjanski“ — Subotica, „Matija Gubec“ — Tavan-kut (đaci su gostovali u prostorijama Bunjevačkog kulturnog centra „Tavan-kut“). Prema podacima organizatora, istraživačima je bio obezbeđen susret sa ukupno 45 sagovornika iz sledećih naselja: Donji Tavankut, Gornji Tavankut, Čikerija, Bajmok, Ljutovo, Stari Žednik, Klisa, Aleksandrovo, Đurđin, Mala Bosna i grad Subotica.

Nešto kasnije, istraživanje na teritoriji Sombora i okoline obavile su mr Suzana Kujundžić Ostojić i Eva Bačlija, a organizaciju ovog terena obavilo je „Bunjevačko kolo“ na čelu sa Josipom Bošnjakom uz pomoć Ružice Parčetić. Tom prilikom istraživanja su obavljena u Somboru, Nenadiću, Gradini, Maloj Pešti, Krnjajskom putu i Lugovu. Nastavak timskih terenskih istraživanja Bu-njevaca bio je planiran za 2010. godinu, ali nije realizovan.

Kao rezultat ovih terenskih istraživanja, prvobitno je bilo planirano iz-davanje zbornika odabranih transkripata razgovora snimljenih tokom 2009.

Bunjevci Etnodijalektološka istraživanja 20098

godine koji bi nosio naslov Terenska građa: Bunjevci 2009 i podnaslov Zbornik protokola i transkripata, a imao sledeći sadržaj: 1. Uvod (sa opisom obavljenog istraživanja), 2. Upitnik za istraživanje Bunjevaca, 3. Protokoli obavljenih razgovora, 4. Transkripti (komentarisani i uređeni u formi etnolin-gvističkog rečnika), 5. Spisak sagovornika, 6. Literatura, 7. Rezime na engle-skom jeziku, 7. Podaci o autorima. Za objavljivanje su bili planirani fragmenti transkripata relevantni za usmenu istoriju, folkloristiku, etnografi ju, antro-pologiju i biografske priče. Komentar transkripata bio bi dat u napomenama ispod teksta, a ticao bi se jezika, etnografskog, istorijskog podatka i slično. Dalje, bila je planirana izrada baze podataka koja bi sadržala sve snimljene audio i video fajlove.

Odmah po obavljenom istraživanju, snimljena terenska građa (audio i video materijali kao i brojne terenske fotografi je koje je prikupio tim Balka-nološkog instituta) postala je sastavni deo Digitalnog arhiva Balkanološkog instituta SANU (DABI) i postavljena na internu mrežu SANU u Beogradu. Ova građa je tako postala u celini dostupna istraživačima svih instituta Srp-ske akademije nauka i umetnosti, ali i drugim zainteresovanim licima koji je mogu koristiti pod određenim uslovima. U ovoj formi u kojoj je trenutno deponovana, građa je pogodna kako za različite lingvističke analize (dijalek-tološke, sociolingvističke, diskurs analize), tako i za istraživanja u okviru hu-manističkih disciplina koje primenjuju kvalitativnu analizu, a sadrži i podatke bitne za klasičnu etnografi ju.

Posle radnog sastanka u Bunjevačkom nacionalnom savetu, održanog 2. februara 2011. (bili su prisutni: Ljiljana Nedeljkov, Sanja Vujinović, Marina Šafer, Suzana Kujundžić Ostojić, Nevenka Bašić Palković, Nikola Babić, Mla-dena Prelić i Biljana Sikimić), donet je predlog za nastavak rada zasnovan na starijim planovima, ali izmenjen u pogledu rokova (2011–2013). Ovim predlo-gom je bio planiran nastavak terenskih istraživanja bačkih Bunjevaca u 2011. godini. Od strane Bunjevačkog nacionalnog saveta je sugerisano da se veća pažnja posveti klasičnim etnografskim istraživanjima Bunjevaca: u tom cilju je dogovoreno da Mladena Prelić (Etnografski institut SANU) sastavi kompe-tentan istraživački tim. Ovom timu bi se priključio i prof. dr Branko Ćupurdija sa Filozofskog fakulteta u Beogradu nastavkom svojih istraživanja bunjevačkih ophodnih rituala. Lingvistički i dijalektološki usmeren tim formirao bi se od sa-radnika Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (prof. dr Ljiljana Nedeljkov i prof. dr Žarko Bošnjaković sa saradnicima). Poseban tim (ili potprojekat) činili bi sa-radnici Filozofskog fakulteta u Novom Sadu koji bi se bavili pisanom građom o Bunjevcima. U pripremi korpusa (bunjevačka periodika, književnost, dokumen-ta) učestvovala bi Nevenka Bašić Palković koja bi paralelno nastavila rad na izradi bunjevačke bibliografi je. Ukazano je na potrebu da se okupi poseban tim

I. Reč unapred 9

(ili potprojekat) koji bi se bavio analizom govora u bunjevačkim elektronskim medijima (radio i televizijski programi). Tim bi trebalo da oformi digitalni arhiv bunjevačkih govora u elektronskim medijima. Sledila bi transkripcija odabranih govornih emisija i jezička analiza.

Tim istraživača okupljen oko projekta „Jezik, foklor, migracije na Bal-kanu“, Balkanološkog instituta SANU (2011–2014), nastavio bi svoja teren-ska istraživanja započeta 2009. godine. Cilj rada bilo bi dopunjavanje postoje-će audio građe razgovora na terenu sa nosiocima bunjevačke kulture. Građa je i dalje zamišljena kao polifunkcionalna da bi je mogli koristiti kako istraživači fokusirani na jezički opis, kao i oni kojima su potrebni klasični etnografski po-daci. Tokom ove druge faze terenskog rada trebalo bi uspostaviti generacijski balans reprezentativnog uzorka, jer je u prvoj fazi terenskog rada akcenat bio na starijim sagovornicima kao nosiocima tradicijske kulture. Pokazalo se ne-ophodnim dopuniti rad u gradovima (Subotica i Sombor) u skladu sa postoje-ćom proporcijom ruralnog i urbanog bunjevačkog stanovništva. Konstatovano je da bi bilo važno istraživanja proširiti i na Bunjevce u Mađarskoj.

Koncepcija planiranog zbornika pod naslovom Terenska građa: Bunjev-ci 2009 unekoliko je u ovoj fazi rada bila izmenjena, pa je predviđen sledeći sadržaj: 1. Uvod (sa opisom obavljenog istraživanja), 2. Transkripti (komen-tarisani i uređeni u formi etnolingvističkog rečnika), 3. Odabrani akcentovani transkripti, 4. Spisak sagovornika, 5. Rezime na engleskom jeziku, 6. Litera-tura, 7. Podaci o autorima. Predlog tima Balkanološkog instituta bio je da se kao model za oblikovanje tekstova uzme pristup primenjen u zborniku radova o Ibarskom Kolašinu (Kragujevac 2009). Svaki istraživač bi sam odabrao i transkribovao fragmente pogodne za objavljivanje i uradio autorske komen-tare. Poseban odeljak studije sadržao bi akcentovane odlomke narativa po iz-boru. Ideja je bila i da se uz zbornik priloži CD sa odabranim audio-fajlovima transkribovanih razgovora.

Na istom sastanku je bilo ukazano na potrebu da se što hitnije odredi urednik zbornika koji bi koordinirao ceo rad i napisao uvodnu studiju. Naime, imajući u vidu veliku složenost ovako zamišljenog uredničkog posla bilo bi nepohodno da se zbornik oblikuje kao urednički (editorski) ili da urednik bude plaćen za svoj rad. Predloženo je da se uredničkog posla prihvati mr Sanja Vu-jinović. Autorska prava istraživača bila bi zaštićena potpisanim „odrednica-ma“ — transkriptima (inicijali autora odrednice ispod teksta). Broj konkretnih odrednica za svakog saradnika zavisio bi od sadržaja njegove građe snimljene na terenu i od njegove autorske selekcije.

Pored ovog zbornika komentarisane terenske građe, za prvu polovinu 2012. godine bio je planiran i zbornik radova koji bi objedinio rezultate rada na projektu u celini, pa tako i rezultate svih terenskih istraživanja u formi in-


dividualnih naučnih radova (radovi bi se zasnivali na terenskoj građi iz 2009. i 2011). Ukazano je na potrebu da se sastavi operativni tim koji bi što pre započeo sa pripremama ovog naučnog zbornika i, eventualno, naučnog skupa koji bi mu prethodio. U ovom zborniku očekivala se saradnja svih istraživača tima Balkanološkog instituta SANU koji su obavljali terenska istraživanja Bu-njevaca (2009–2011). I za ovaj zbornik je planirano postavljanje na internet u PDF formatu.

Usledila je delimična realizacija ovog plana: u terenskom radu jula 2011. godine učestvovale su dr Marija Ilić i dr Biljana Sikimić (uz lingvistu Chloë Dubois iz Grenobla, koja je istovremeno prikupljala građu za svoju doktorsku tezu o sociolingvističkoj situaciji bunjevačkih govora). Radilo se samo u Subotici, ponovo samo tri radna dana, od 18. do 20. jula, a snimljeno je 16 sati audio građe i brojne fotografi je. Organizaciju istraživanja obavili su Nikola Babić i Nikola Vizin ispred Bunjevačkog nacionalnog saveta.

Posle ovog terenskog istraživanja ponovo je izmenjen predlog za konač-no oblikovanje zbornika odabranih transkripata razgovora snimljenih tokom dve terenske kampanje — 2009. i 2011, koji bi sada bio koautorski (Žarko Bošnjaković, Marija Ilić i Biljana Sikimić), a nosio bi naslov Terenska građa: Bunjevci 2009–2011, a imao sledeći sadržaj: 1. Koautori: Uvod (sa opisom obavljenog istraživanja), 2. Marija Ilić: Život na salašu: nostalgija (uvodni tekst i transkripti u formi etnolingvističkog rečnika); 3. Biljana Sikimić: Izme-đu salaša i grada: živeti u pokretu (uvodni tekst i transkripti u formi etnolin-gvističkog rečnika); 4. Žarko Bošnjaković: Dijalektološki tekstovi, 5. Rezime na engleskom jeziku, 6. Literatura i 7. Podaci o autorima. I dalje je postojala ideja da se uz zbornik priloži CD sa odabranim audio fajlovima koji bi sadr-žavali odlomke transkribovanih razgovora. Kao rok za završetak zbornika bio je određen mart 2012.

Kao značajna pomoć istraživačima u ovom poslu usledila je transkripci-ja dela razgovora koje su Žarko Bošnjaković i Ljiljana Nedeljkov snimili to-kom 2009. godine, a koju se obavile Suzana Ostojić Kujundžić, Ivona Bešlić i Eva Bačlija. Krajem 2011. godine, ova građa sa transkriptima ustupljena je na korišćenje istraživačima Balkanološkog instituta SANU, pa su ovi radni tran-skripti poslužili kao odlična polazna osnova za etnolingvističke transkripte istih razgovora koje je uradila Biljana Sikimić. Ovim transkriptima dodati su i transkripiti razgovora koje su istom prilikom (2009. godine) vodile saradnice Balkanološkog instituta SANU a koje je takođe uradila Biljana Sikimić. Re-zultat rada na etnodijalektološkoj transkripciji predstavlja posebno poglavlje u ovoj monografi ji — „Bunjevci o sebi“ — a zasniva se na oko 18 časova terenskih razgovora koji su se pokazali dovoljno reprezentativni.

I. Reč unapred 11

Dijalektološke transkripte (koji podrazumevaju i akcentovanje) uradio je Žarko Bošnjaković uz tehničku pomoć Danke Urošević, Marine Šafer i Ivana Knjižara.

U svojoj konačnoj formi ova monografi ja je koautorska: dijalektološki opis bunjevačkih govora sa dijalektološkim transkriptima podeljenim u dva strukturno različito oblikovana dela — Dijalektološki tekstovi i Indeksirani dijalektološki transkript — uradio je Žarko Bošnjaković, a zbirku etnodija-lekatskih tekstova sa uvodnom studijom — Biljana Sikimić. Zbog velikog obima građe konačno su odabrani samo delovi onih razgovora vođenih tokom timskog terenskog istraživanja jula 2009. i to samo od strane istraživača sa Fi-lozofskog fakulteta u Novom Sadu (Ljiljana Nedeljkov i Žarko Bošnjaković) i tima Balkanološkog instituta SANU (Marija Vučković, Smiljana Đorđević, Marija Ilić i Biljana Sikimić) pre svega iz potrebe da dobijeni korpus bude ho-mogen: razgovore su u kratkom vremenskom periodu, od samo tri dana, vodili lingvistički obrazovani istraživači, autsajderi, nepoznati lokalnoj zajednici, a koji sami govore standardni srpski jezik.

Zajedničku nit etnodijalekatskih tekstova predstavlja činjenica da su iz celokupnog korpusa odabrani samo razgovori vođeni u ruralnim bunjevačkim zajednicama: Bikovo Klisa, Đurđin, Mala Bosna, Stari Žednik i Tavankut. Grad Subotica je ovom prilikom izostao jer se preliminarnim radom na priku-pljenom zvučnom materijalu ispostavilo da bi urbani Bunjevci i njihov govor mogli i morali biti tema posebne studije. Još su najmanje dva sociolingvistički značajna aspekta ostala van okvira ove monografi je: a to je grad Sombor sa okolinom, kao i Bunjevci koji žive u Mađarskoj.

Autori se nadaju da će konačni strukturni model monografi je, do koga se došlo konsenzusom dva koautora, biti pogodan i drugim istraživačima koji se suočavaju sa problemom prezentiranja višestruko primenjive terenske građe.

Od velikog značaja za konačno oblikovanje monografi je bili su saveti i uputstva dvojice recenzenata, prof. dr Dragoljuba Petrovića i prof. dr Mate Pižurice.

Svim Bunjevcima, našim sagovornicima na terenu, dugujemo iskrenu zahvalnost.

Autori

II

IZMEĐU DIJALEKTOLOGIJE I ANTROPOLOGIJE:BUNJEVAČKA TERENSKA GRAĐA

Ovaj prilog predstavlja uvod i komentar trećeg poglavlja monografi je, zbirke odabranih transkripata „Bunjevci o sebi“, a sastoji se od terminološkog objašnjenja nekih od primenjenih radnih termina i pregleda dosadašnje prakse objavljivanja sličnih tekstova. U nastavku sledi kratak pregled savremenih naučnih interesovanja za Bunjevce, a na kraju se pokreću neka pitanja koje je otvorio rad na konkretnoj bunjevačkoj građi: specifi čne bunjevačke realije i jednako kulturološki uslovljene, bunjevačke referencije, kao i evidencija o fi zičkom prisustvu istraživača na samom terenu i u objavljenim tekstovima.

Uz sumarni pregled razvoja pristupa u metodologiji terenskih istraživa-nja tima istraživača Balkanološkog instituta SANU (čiji institucionalan timski rad započinje 2001. godine), ne ispuštajući iz vida osnovni cilj: prikaz rezul-tata timskih terenskih istraživanja Bunjevaca 2009–2011, ovim prilogom će pokušati da se pokažu i druga realizovana lingvistička terenska istraživanja, uz kombinovanje problemskog, regionalnog i hronološkog principa. Rezul-tati istraživanja Bunjevaca, deponovani su u Digitalnom arhivu Balkanološ-kog instituta SANU zajedno sa odgovarajućim protokolima i transkriptima, u skladu sa uobičajenom metodologijom ’post-terenskog postupka’, odnosno arhiviranja prema istraživanim geografskim ili antropološko-lingvističkim ce-linama.1 Izbor konkretnog terena za istraživanje tima Balkanološkog instituta određivale su dugoročne, strateške smernice, ali su u okviru njih donošene često okazionalne, pa i slučajne odluke. Okviri terenskog rada uslovljeni su temama projekata fi nansiranih od strane Ministarstva za nauku, i kasnije Mi-nistarstva obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja Srbije („Etnolingvistička i sociolingvistička istraživanja izbeglica i multietničkih zajednica na Balka-nu“, 2002–2005; „Etnička i socijalna stratifi kacija Balkana“, 2006–2010; „Je-

1 Po istoj metodologiji na Filološkom fakultetu u Beogradu u okviru rada na predme-tu Terenska istraživanja folklora dr Sonja Petrović, spoljni saradnik Balkanološkog instituta SANU, arhivira studentsku terensku građu (up. Petrović S. 2010).


zik, folklor i migracije na Balkanu“, 2011–2014), kao i naučno-istraživačkim okvirom rada Balkanološkog instituta SANU.2

Disciplinarna ograničenja:od socijalne istorije do antropologije svakodnevnog života

U raznim teorijama o smislu i cilju istoriografi je kao nauke može se naći i objašnjenje da je socijalna istorija — istorija, samo sa izostavljenom politikom. Bunjevačka terenska građa u ovoj monografi ji nastala je, između ostalog, i na ovoj premisi i želji da se izostavi dnevna politika. U kasnijem oblikovanju građe za štampu, osim dnevne politike (koja je kao tema izbega-vana i tokom vođenja razgovora na terenu), izostavljena je i jezička ideologija (čije elemente sadrže neki od snimljenih terenskih razgovora) upravo zato što visoko ideologizovani stavovi o jeziku ulaze u domen sociolingvistike i jezič-ke politike kojima se ova monografi ja ne bavi. Bunjevačka terenska građa ima za cilj da posluži socijalnoj istoriji koja obuhvata istoriju slobodnog vremena, istoriju svakodnevnog života i istoriju običaja. Važne grane socijalne istorije bave se promenama ruralnog društva u procesu industrijalizacije, ali i istori-jom žena, porodice, migracija, stanovanja i lokalnom istorijom. Usmena isto-rija lokalne, ruralne bunjevačke zajednice uzgredno sadrži i elemente njene ekološke istorije, sa druge strane — uvek ima čvrste veze sa nacionalnom isto-rijom. U domenu transmisije bunjevačke kulture važno je bilo usmeno sećanje na uvođenje novih medija u ruralne sredine: bioskop, radio i televizija (pored tradicionalnog prenošenja kulture u okviru porodice, naselja i škole). Odeća, predmeti domaćinstva i imanje u celini sagledavaju se u usmenim biografskim pričama kao deo tradicije ali i kao statusni simboli. Ovakav pristup bi od istra-živača na terenu zahtevao da razgovara o ’svemu pomalo’, što, imajući u vidu arhiviranje višednevnog rada celog tima istraživača, nije bio nedostižan cilj.

Sociološki teorijski koncepti ’kultura sećanja’ i ’kolektivno pamćenje’ ovde se preuzimaju u značenju koje im daje sociolog Todor Kuljić (Kuljić 2006): kolektivno pamćenje može biti komunikativno (prenosi se usmenim putem kao porodično ili generacijsko sećanje) i kulturno pamćenje (instituci-

2 Pregled podataka o obavljenim terenskim istraživanjima sve doskoro bio je rasut po ra-dovima istraživača i po, uglavnom neobjavljenim i nedostupnim, godišnjim izveštajima o radu na projektu, ako se izuzmu poimenične zahvalnice organizatorima istraživanja koje se mogu naći u nekim uvodnim tekstovima u zbornicima radova. Prilog Sikimić 2012 sumira terenske aktivnosti tima zaključno sa 2009. godinom, a delimični podaci o istraživanju Banata dostupni su sada i na engleskom jeziku (Ilić/Đurić Milovanović 2012). Nedostatak preglednih radova o obavljenim istraživanjima nadoknađen je postavljanjem ličnih internet stranica članova tima (tokom 2011. godine).

II. Između dijalektologije i antropologije: bunjevačka terenska građa 15

onalizivano u okviru dominantne kulture: praznici, spomenici, muzeji, udž-benici i slično). Sadržaj teorijskog koncepta ’svakodnevnog života’ preuzet je od sociologa Ivane Spasić kao skup banalnih aktivnosti koje se ponavljaju iz dana u dan, a služe održanju ljudskog života u biološkom, psihološkom i društvenom smislu i odvijaju se na mikroplanu (u okviru porodice, u malim primarnim grupama). Obično se izdvajaju tri sfere: rad, porodica i dokolica.

Iznošenjem ’subjektivnog stava’ o svetu (misli, osećanja, želje, snovi), bunjevačka terenska građa nudi se socijalnoj i kulturnoj antropologiji. Ipak, budući da ovako selektivno objavljena predstavlja samo ’uzorak’ iz postoje-ćeg audio korpusa, ostaje otvoreno pitanje njene reprezentativnosti za mnoge humanističke discipline (osim za lingvistiku, za njene analize transkribovani korpus je sasvim reprezentativan). Nesporno je prisustvo multiplog istraživa-ča: onog koji je vodio razgovor i onog (koji može biti isti, ali i u tom slučaju ima trogodišnju vremensku distancu u odnosu na svoju prvobitnu nameru na terenu) koji je preslušao sve terenske snimke i odlučio se za ovaj izbor. Kor-pus je, ipak, ostao kao celina dostupan drugim istraživačima u audio-formatu u Digitalnom arhivu Balkanološkog instituta.

Kvalitativno istraživanje

Distinkcija kvalitativno vs. kvantitativno istraživanje zasniva se na fi -lozofskim osnovama: kvantitativne metode se vezuju uz emprijsko, pozitivi-stičko istraživanje — za koje se često kaže da ne odgovara društvenim istraži-vanjima; kvalitativno istraživanje vezuje se uz ’anti-pozitivističku’ fi lozofi ju, kao što je to interpretivizam, antropologija, fenomenologija i dr. Kada se raz-motri spektar metoda za prikupljanje podataka koje koriste antropolozi — po-smatranje učesnika, intervjui, biografske priče, genealogije, popisi, upitnici, analiza mreža, arhivska transkripcija — teško je odrediti šta je svaka od ovih metoda: kvalitativna ili kvantitativna i u kojoj meri. Postojeća distinkcija stvar je opšte orijentacije i namere, u njenom središtu je neslaganje o odnosu izme-đu antropološkog znanja i replikacije informacije. Da bi nešto bilo istinito da li je potrebno da bude ponovljeno (da bi se moglo posmatrati) ili ponovljivo (odnosno kvantitativno)? Da li uzorak događaja iste vrste treba sagledati tako da se može ustanoviti reprezentativnost informacije o događaju? Može li se nešto prihvatiti kao istinito ako je to primetila samo jedna osoba jednom pri-likom (kvalitativno), a način posmatranja i priroda posmatrane stvari onemo-gućavaju replikaciju.

Kvalitativni istraživači bave se više procesom nego rezultatima ili proi-zvodima, oni istražuju načine na koji se osmišljavaju životi, iskustva i njihove strukture. Sam kvalitativni istraživač je primarni instrument za prikupljanje


podataka i analizu. Kvalitativno istraživanje uključuje terenski rad tako što istraživač fi zički odlazi kod ljudi, u njihova naselja ili institucije da bi posma-trao ili snimao ponašanje u prirodnom okruženju. Kvalitativno istraživanje je deskriptivno, istraživač je zainteresovan za proces, značenje i razumevanje dobijeno putem reči ili slika. Proces kvalitativnog istraživanja je induktivan jer istraživač gradi apstrakcije, koncepte, hipoteze i teorije na osnovu detalja (up. na primer, Creswell 1994).

Kvalitativno istraživanje podržavaju sledeći argumenti: ljudsko ponaša-nje je pod značajnim uticajem okolnosti pod kojima se odvija — zato se mora istraživati u konkretnim situacijama. Fizičke okolnosti, vreme, prostor, plaća-nje i naknada i usvojeni pojmovi o normama, tradiciji, ulogama i vrednostima predstavljaju ključne kontekstualne varijable. Istraživanje se mora obavljati u uslovima u kojima one sve deluju.

Kvalitativni pristup se završava hipotezama i zasnovanom teorijom, zanimaju ga pojava i njen opis, u radu se koristi istraživač kao instrument, a metoda zaključivanja je induktivna. Traga za modelima, traži pluralizam, kompleksnost, uz manju upotrebu numeričkih indikatora, a konačni opis je deskriptivan. Ulogu istraživača u kvantitativnom pristupu određuju nepristra-snost, uzdržanost i objektivan opis. Ulogu istraživača u kvalitativnom pristu-pu karakteriše lična uključenost i parcijalnost, empatičko razumevanje.

Aksiomi pozitivističke paradigme (odnosno — kvantitativne metode) su sledeći: istraživanje je vrednosno neutralno; realnost je jedinstvena, materijalna i deljiva; moguća su uopštavanja nezavisna od vremena i konteksta (’nomote-tički iskazi’), dok su aksiomi naturalističke paradigme (odnosno — kvalitativne metode): istraživanje zavisi od vrednosti; realnosti su višestruke, konstruisane i holističke; moguće su samo hipoteze zavisne od vremena i konteksta (’ideograf-ski iskazi’). Između ova dva pristupa postoji i značajna terminološka razlika, tako se u savremenom kvalitativnom istraživanju u Srbiji koriste termini: infor-mator, sagovornik (u antropološkoj lingvistici, sociolingvistici, etnolingvistici, dijalektologiji), informant, kazivač (u antropologiji, etnologiji, folkloristici), od-nosno ispitanik, subjekat (u psiholingvistici i sociologiji).

Etnolingvistička geografi ja

Termin etnolingvistika u upotrebi je tokom poslednje tri decenije u ru-skoj i poljskoj slavistici i, donekle, u beogradskim slavističkim krugovima a u značenju koje su mu dali Nikita i Svetlana Tolstoj (Tolstoj 2002). Dve naizgled kontradiktorne tendencije — fragmentacija i interdisciplinarnost — karakterišu stanje slovenske etnolingvistike kao nauke u poslednjih desetak godina. Ni autor ovog priloga ni druge kolege iz istraživačkog tima više ne


koriste termin etnolingvistika da bi imenovali metod i specifi čnu oblast svog rada, kako njenog terenskog tako i njenog analitičkog dela.

Slovenska etnolingvistika je početkom devedesetih godina dvadesetog veka pred sebe postavila leksikografske zadatke koji su danas u velikoj meri re-alizovani: u Moskvi je 1995. pokrenut i 2012. završen slovenski etnolingvistički rečnik u pet tomova — Slavenske starine (Slavànskie drevnosti); zatim, pri-ručni jednotomni rečnici — drugo (ispravljeno i dopunjeno) izdanje Slovenska mitologija, enciklopedijski rečnik (Slavànskaà mifologià, ånciklopedi~eskiè slovarâ), Moskva 2002, i beogradski izdavački poduhvat nastao 2001. na istoj leksikografskoj matrici — Slovenska mitologija, enciklopedijski rečnik. Leksi-kografski je orijentisana i poljska etnolingvistička škola sa centrom u Lublinu.3

Od velikog uticaja na razvoj primenjene metodologije terenskog rada bila su dva uspešno završena projekta u domenu etnolingvističke geografi je: timski rad na Malom dijalektološkom atlasu Balkana započet 1996. i studija Ane Plotnjikove koja sadrži analizu južnoslovenske građe (Plotnikova 2004). Kartografi sanje pojava tradicijske duhovne kulture razvijalo se prevashodno u okviru etnografi je, ali su odgovarajuća terminologija i osobenosti njenog funk-cionisanja u jezičkom prostranstvu uglavnom ostajale van vidokruga istraživa-ča. Sa druge strane, arealno istraživanje slovenske leksike ograničavalo se na opisivanje rasporeda samih leksema ili njihovih značenja u lingvističkom pro-storu. U studiji A. A. Plotnjikove na osnovu nekoliko desetina karata sa južno-slovenskom građom, pokazane su mogućnosti kartografi sanja u etnolingvistici (odnosno — kartografi sane su pojave koje istovremeno pripadaju lingvistici i etnografi ji). Osnovni cilj ovako koncipirane metodologije bilo je određivanje ’dijalekata’ tradicijske (duhovne) kulture južnih Slovena. Primenjeni upitnik je ideografski (traženi su detaljni, potpuni opisi u funkciji kvalitativne analize, a nasuprot nomotetičkom tipu upitnika u kome se očekuju uopšteni odgovori u okviru kvantitativne analize), a obuhvatao je pitanja o godišnjem kalendaru, nekim poljoprivrednim običajima, običajima životnog ciklusa (sa podtemama: rođenje, svadba i smrt), i pitanja iz oblasti mitologije.

Upitnici

Etnolingvistički usmerena istraživanja započeta su u Srbiji krajem deve-desetih godina, a kao polaznu osnovu imaju upitnik Plotnjikove iz 1996 (novo izdanje ovog upitnika iz 2009. godine sadrži i prevod na srpski Marije Ilić), koji akcenat stavlja na terminološki sistem, ali bez obzira na to što ne insistira

3 Počeci terenskih istraživanja tima Balkanološkog instituta SANU takođe su bili usme-ravani idejama o izradi etnolingvističkih rečnika, up. Sikimić 2001, Ilić 2005.


na kontekstu — sadrži i ceo niz ’tema za razgovor’. Rad u katoličkim sloven-skim zajednicama zahtevao je znatno prilagođavanje ovog upitnika (koji nika-da nije formalizovan, već je interno dopunjavan i redukovan od strane samih istraživača), za rad u rumunskim i vlaškim zajednicama morao je biti izrađen interni upitnik, koji je kasnije, opet, samo delimično mogao biti primenjivan u radu sa Banjašima, a za sve tri zajednice rumunskog jezika korišćen je i postojeći dijalektološki upitnik za rad na rumunskim dijalektološkim atlasima (delovi tela i nazivi bolesti). Za rad sa pripadnicima malih verskih zajednica takođe je razvijen interni upitnik.

Za potrebe rada na eksternim projektima koje je fi nansirao Unesko bili su izrađeni i posebni upitnici, pre svega zbog nedovoljnog terenskog isku-stva novih istraživačkih timova. Ovi timovi su stvarani u skladu sa potrebama konkretnih projekata, te je tako za projekat „Slovenski govori na Kosovu i Metohiji“ (Institut za srpski jezik SANU, Beograd 2003), pored upitnika A. A. Plotnjikove, korišćen adaptirani upitnik za Etnografski atlas Jugoslavije. Za projekat „Srpske narodne epske pesme i njihov kulturni izraz“ (Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2004) izrađen je upitnik za rad sa guslari-ma (autor: Nenad Ljubinković). Budući usmeren na urbane zajednice, rad na projektu „Jezik i identitet u Republici Srbiji“ (Institut za srpski jezik SANU, 2008) zahtevao je poseban upitnik koji bi pokrio teme iz svakodnevnog živo-ta, biografske priče, uz nekoliko sociolingvističkih pitanja o upotrebi jezika.

I u timskim istraživanjima Balkanološkog instituta već se od početka vo-dilo računa o geografskom kontekstu istraživanog naselja i samog mesta/pro-stora na kome se vodi razgovor (tematizovanjem kultnih mesta, puteva, šireg zaleđa), i o drugim aspektima tradicijske kulture (meteorologija, medicina, ve-terina, verovanja o životinjama i sl.). Kasnije, pre svega kao posledica stečenog iskustva u radu sa raseljenim licima, primenjena terenska metodologija postaje fl eksibilna i dopušta istraživaču da na licu mesta odluči kakvu će vrstu razgo-vora voditi (što može biti etnolingvistički upitnik Plotnjikove, drugi lingvistički upitnici, metode usmene istorije, biografske priče, jezičke biografi je, folklorna građa i sl.). Rad sa ’polunomadskim zajednicama’, kao i rad sa mobilnim po-jedincima, radnicima migrantima, nametnuo je teme o načinima komunikacije, o uspostavljanju socijalnih mreža, kretanju pojedinca i/ili grupe; orijentišući se ka uvidima u dinamiku, a ne samo na statični presek slike ruralne zajednice van vremena (odnosno na — ’etnografski prezent’). Dinamička slika dobija se epistemološkim stavom o značaju ’pojedinca’ i njegovih odnosa sa drugim po-jedincima i raznim grupama, a ne samo u interakciji sa ’lokalnom zajednicom’. Ovakvom ad hoc odlukom za vođenje terenskog razgovora ne postavlja se pi-tanje ’reprezentativnosti’ sagovornika i njegovog ’znanja’. Postavlja se samo pitanje izbora analitičkog postupka u analizi snimljene građe.


Kao rezultat etnolingvističke metodologije terenskog rada u iskaz sa-govornika može biti uključen i folklorni tekst. Razgovori sa sagovornicima na terenu (koji nisu posebno talentovani niti poluprofesionalni ’kazivači’ folklora) povremeno sadrže tekstove u sklopu opisa nekog rituala (svadba, koledarski ophod, lazarice, dodole). Legende se često spontano aktiviraju uz neka pitanja iz kalendarskog ciklusa (Bogojavljenje, Sveti Ilija), uz pitanja o suđenicama ili o lasici, odnosno uz direktna pitanja iz domena demonologije. Van upitnika Plotnjikove, magijski tekstovi se, zavisno od regiona (osim na direktna pitanja o tehnikama magijskog lečenja), javljaju u sklopu tradicijske meteorologije i astronomije ili verovanja o biljkama i životinjama. Paremio-loška građa je često uzgredna i izmiče žanrovskoj klasifi kaciji, slično kao, na primer, i narativi o snovima.

Dužim boravkom na istraživanom terenu (što se u praksi približava an-tropološkom ’posmatranju sa učestvovanjem’), kao što je to za tim Balkano-loškog instituta prvi put bio slučaj u Mađarskoj i na severnom Kosovu 2001. godine, u sferu istraživačkog interesovanja uključuje se praktično sve što sa-govornik želi da ispriča i pokaže istraživačima. Tako razgovori snižavaju ste-pen institucionalnosti i povremeno zadobijaju elemente zabave i performansa koji se tokom analitičkog dela istraživanja može objaviti i kao folklorna aneg-dota, na primer u radovima Marije Ilić (Ilić 2006 i 2007).

Antropološka lingvistika

Upotreba termina antropološka lingvistika, lingvistička antropologija ili lingvistička etnografi ja zavisi od odgovarajuće istraživačke škole, ali se u praksi koriste kao sinonimi. U slučaju istraživača Balkanološkog instituta SANU akcenat je na lingvističkoj komponenti budući da su svi istraživači po osnovnoj formaciji lingvisti, odnosno — fi lolozi. Lingvistička antropologi-ja rekonceptualizuje fenomene jezičke strukture i upotrebe koji su dugo bili predmet odvojenih polja naučnog diskursa. U skladu sa trendovima u širem polju sociokulturne antropologije, lingvistička antropologija preoblikuje sin-hroni strukturalizam i funkcionalizam (i strukturalni funkcionalizam i reduk-tivni funkcionalizam) ranijih pristupa. Ona polazi od pretpostavke da kroz društvenu akciju ljudi učestvuju u semiotičkim procesima koji proizvode nji-hove identitete, verovanja i njihova posebna osećanja agentivne subjektivno-sti (Silverstein 1998).

Timska terenska istraživanja, započeta u Balkanološkom institutu SANU početkom dvadeset prvog veka, pokušavaju da objedine rezultate i metodologije anglosaksonske antropološke lingvistike i ruske etnolingvistič-ke škole, ali se umnogome sve više oslanjaju i na druge srodne humanističke


discipline. Aktuelna pitanja istraživačke etike i naučne restitucije u humani-stičkim naukama ukazuju na određeni zaokret ka ciljevima društvenih nauka (sociologiji, psihologiji). Obavljena timska terenska istraživanja analizira-ju se u ovoj studiji iz perspektive naučnog makroplaniranja, ali se pojedi-na mogu specifi kovati i kao ’mešovita’ (saradnja sa istraživačima drugačije naučne orijentacije ili sa kolegama iz drugih naučnih centara, obuka kolega bez terenskog iskustva), ’iznuđena’ (u nedostatku materijalnih sredstava radi se na terenima za koje nisu potrebni putni troškovi i dnevnice), ili ’naručena’ (inicirana od strane lokalne zajednice, sa različitim obavezama istraživačkog tima). Istraživač se na terenu prilagođava znanju i željama sagovornika, i tek u neposrednoj komunikaciji sa njim odlučuje kakav će razgovor voditi; ovakvu terensku ’slobodu’ u velikoj meri je omogućio timski rad i svest o budućem arhiviranju snimljene građe, koja ne mora biti od neposredne koristi za sa-mog istraživača. Istraživačka subjektivnost je — uostalom kao i subjektivnost sagovornika — u lingvističkoj antropologiji podrazumevana i očekivana. O dilemama istraživača koji se bave vlastitom kulturom u politički delikatnim vremenima i koji sami donose odluke o svojoj aktivnosti na terenu, pisala je antropolog Jasna Čapo Žmegač kao o odgovornosti istraživača prema istraži-vanoj sredini, naučnoj zajednici i prema samom sebi, jer je ceo istraživački proces vrlo ličan i subjektivan (Čapo Žmegač 2006; Halilovich 2008).

Tokom analitičke elaboracije snimljene terenske građe, u prvi plan je istaknuto problematizovanje klasičnih etnografskih podataka koji se sada po-kazuju u sasvim drugom svetlu. Kao opšti zaključak, može se ukazati na to da već uočena fragmentacija i interdisciplinarnost slovenske etnolingvistike jesu karakteristike i beogradske antropološke lingvistike. Krajnji rezultat celog istraživačkog poduhvata ostaje otvoren, a može se odrediti i kao polifunkcio-nalna, multimedijalna baza podataka, odnosno — on ima naučno-dokumenta-cioni karakter (Sikimić 2012). Problematizacija primenjene metodologije is-poljavala se u konkretnom radu na terenu, a — posle dugogodišnjeg stečenog iskustva — redovno prati i objavljene terenske rezultate (Sikimić 2008a).

Lingvista Svetlana Ćirković, koja takođe pripada krugu istraživača Bal-kanološkog instituta, u svojoj monografi ji (Ćirković 2012) pokazuje da je de-fi nisanje ’idealnog’ sagovornika izuzetno složeno, s obzirom na različito shva-tanje ’idealnog’ sagovornika od strane istraživača na terenu.Tokom 20. veka slavistička terenska istraživanja zasnivana su na razgovorima sa starijim lju-dima, koji čuvaju i neguju, u slučaju etnolingvističkih istraživanja, tradicijsku kulturu i njen jezik, a u slučaju dijalektoloških istraživanja, autohtoni govor istraživanog areala. Međutim, iskustvo stečeno u timskim terenskim istraži-vanjima Balkanološkog instituta pokazalo je da o tradicijskoj kulturi tražene podatke mogu pružiti i mlađi ljudi. Svetlana Ćirković smatra da je percepcija


’idealnog’ sagovornika indvidualna, čak i kod istraživača koji pripadaju istom metodološkom pravcu, čime se problematizuje i sam istraživač kao ’pogodan’ ili ne, za konkretnog sagovornika.

Tokom analitičkog dela rada često se postavljalo i pitanje koga sagovor-nik, odabran prema tradicionalnim dijalektološkim kriterijumima, predstavlja — ’dijalektološku stvarnost’ ili rekonstrukciju nekadašnjeg stanja lokalnog govora oko sredine dvadesetog veka. Takav sagovornik ni u kom slučaju nije reprezentativan za današnje stanje govora u istraživanom naselju u celini (Si-kimić 2008: 133). Isto pitanje (ili čitav set pitanja na tu temu) moglo bi se postaviti u vezi sa terenskim istraživanjima u drugim humanističkim discipli-nama, čije se metode zasnivaju na rekonstrukciji jezika i kulture.

Rekonstrukcija tradicijske kulture pokazuje statičko stanje istraživanog frenomena: u analizi razgovora (otvorenih intervjua, pa čak i narativnih formi) ne ukazuje se na proces, već na stanje. Međutim, narativi ipak pokazuju da je odnos sagovornika prema tradicijskoj kulturi uglavnom dinamičnog karaktera i da pokazuje promene: sagovornici sami biraju šta će ispričati kao potvrdu za deo kulture koji se prenosi tradicijom.

Primenjena metodologija vođenja terenskog razgovora otvorila je put i za analizu građe koja nije bila prethodno planirana za istraživanje, takozvanih ’diskursnih restlova’ (viškova u iskazima). U anglo-saksonskoj antropološkoj lingvistici koristi se termin waste material, a kako srpska antropološka lin-gvistika i etnoligvistika imaju potrebe za odgovarajućim terminom za ovaj fenomen, mogli bi se upotrebiti radni termini ’diskursni restlovi’ ili ’viškovi’.4

Terensko istraživanje: etika i rizik

Za studiju koja sumira antropološko-lingvistička terenska istraživačka znanja o Bunjevcima, značajno je ukazati i na evoluciju u metodi otvaranja pristupa građi, odnosno njeno stavljanje na uvid javnosti u celini. Istraži-vački tim Balkanološkog instituta tokom godina menjao je svoj raniji stav o objavljivanju podataka o sagovornicima: od 2006. godine to se čini samo po izuzetku, pa se ni tokom vođenja razgovora na terenu ne insistira na sago-vornikovim ličnim podacima. Pored imena mesta i datuma, snimljeni zapis uglavnom sadrži samo istraživačevo predstavljanje i objašnjenje razloga za vođenje razgovora, ali ne insistira na tačnim biografskim podacima o sago-vornicima. Ustaljena je terenska praksa da je za snimanje razgovora dovoljna usmena saglasnost sagovornika, a da se arhiviranje i kasnija upotreba snimlje-nog materijala ograničavaju isključivo za naučnu upotrebu. Neophodni podaci

4 O etnolingvističkom ’otpadu’ v. detaljnije studiju Marije Ilić (Ilić 2005: 330).


o svim drugim okolnostima vođenja razgovora (koje, paradoksalno, ’klasična’ dijalektologija ne traži) ostaju zapisani u terenskim beležnicama i odgovara-jućim protokolima i zavise od sposobnosti i afi niteta samog istraživača. Pro-fesionalni terenski rad podrazumeva da je istraživač sam sa sagovornikom (sa više njih, ako to konkretna situacija zahteva): da istovremeno vodi razgovor, snima i beleži svoje utiske. Samo po izuzetku razgovoru prisustvuje još neki istraživač koji je tada slobodan da beleži i širi kontekst razgovora.

Mada se u novije vreme u centar pažnje stavlja rizik po istraživača kao komplementaran postojećoj naučnoj debati o zaštiti privatnosti sagovornika, ipak se često gubi iz vida da su pitanja zaštite istraživača i njegovih sagovor-nika povezana: iskustvo rizika po istraživača često je paralelno sa pitanjem rizika po istraživane ljude i zajednice. U nekim istraživačkim situacijama opa-snosti proizlaze iz samog procesa prikupljanja podataka na terenu, na primer, od uspostavljanja odnosa sa grupama potencijalno opasnog ponašanja, ili pak zavise od sasvim jednostavnih okolnosti tokom dolaska ili boravka na mestu istraživanja (Sikimić 2008a). Slično tome: ugrožavanje autorskih prava istra-živača direktno ugrožava prava njegovih sagovornika.

U svim humanističkim naukama, posebno među istraživačkim pravcima koji primenjuju metode kvalitativne analize, već odavno se ozbiljno diskutuje odnos prema sagovorniku. Istraživači tako artikulišu značaj i načine zaštite svojih sagovornika kao i moguće konsekvence istraživačkog procesa u celini na živote istraživanih ljudi. Od istraživača se u većini zapadnih zemalja za-hteva da prilikom predlaganja projekata istovremeno detaljno objasne nači-ne rešavanja mogućih rizika po one koje istražuju; pitanje njihove sopstvene bezbednosti ili bezbednosti istraživačkog tima, uglavnom se ne postavlja. U ovom domenu još uvek postoji značajan raskorak između ’zapadnih’ istraži-vačkih tema i metodologije terenskog rada i današnje ’slavistike’ (misli se na slavistiku van Evropske zajednice) — sve do nerazumevanja i negiranja ’na-učnosti’ metode. U naučnoistraživačkim institucijama u Srbiji, za razliku od zemalja zapadne Evrope, još uvek ne postoje obavezne etičke procedure koje bi pratile svako terensko istraživanje.

Uobičajena je kategorizacija opasnosti po istraživača na terenu na fi zič-ku, emocionalnu i profesionalnu. Ova podela rizika sasvim je uslovna, rizici su obično kompleksni, istovremeno fi zički i emocionalni, ili profesionalni i emocionalni. Istraživanje ruralnih zajednica u Srbiji i na Balkanu — u uslovi-ma nedovoljnih fi nansijskih sredstava za terenski rad kao konstante — podra-zumeva probleme prevoza i kretanja po terenu, uz skoro uobičajene probleme sa komunikacijom ili neadekvatnom opremom i hranom.

Profesionalna opasnost usko je povezana sa etikom istraživanja, pre svega sa ozbiljnim rizicima vezanim za donošenje odluka na samom terenu.


Jednom donete pogrešne odluke o tome šta i kako istraživati imaju konse-kvence na budući stav naučne pa i šire zajednice. Etička opasnost povezuje iskustvo istraživača i istraženog sagledavanjem širih efekata obavljanja ne-etičkog istraživanja, koje podrazumeva određeni impakt i na sagovornika i na istraživača. Etički rizici postoje i posle rada na terenu: pitanje predstavljanja drugih, ko govori u tekstu ili diskursu u čije ime i kako, jeste politički i etički problem. U antropološko-lingvističkim radovima insistira se na reciprocitetu rizika istraživača i sagovornika u transkriptu, za razliku od običnog uvođenja ’glasa drugog’ u kome su intervencije i neukost istraživača delimično prikrive-ne. U slučaju skrivanja, mimikrije istraživača u transkriptu (koji je uobičajen u slovenskoj dijalektologiji i etnolingvističkoj geografi ji), prilično se smanjuje rizik po istraživača, ali sagovornik postaje ogoljen i vidiljiv. Poseban problem prikrivanja identiteta su male zajednice ili pojedinci specifi čnih sposobnosti.

Percepcija rizika na terenu je praktično individualna i nije ista čak ni kod članova istog tima, sa druge strane, neke situacije koje istraživači vide kao rizične — iz perspektive zajednice to uopšte nisu. Zajedničko iskustvo opasnosti na terenu može da dovede do razvijanja većeg poverenja i razume-vanja između istraživača i njegovih sagovornika, ali i istraživačkog tima kao celine. Na terenu postoji mnogo drugih aspekata opasnosti koje je praktično nemoguće popisati i predvideti. Susret sa rizikom na terenu teško je iskustvo za svakog istraživača, posebno za početnika, ali može da pospeši bolje i brže razumevanje istraživane zajednice. Pojedinačni, okazionalni neuspeh ne može da pomrači radost zbog uspeha i rada na ’svojoj’ građi.

Narativ

Lični narativi obuhvataju širok dijapazon žanrova, počevši od priče, novele, dnevnika, pisama, sve do sećanja, ogovaranja, pravnog svedočenja, pohvala, medicinskih istorija, šala, satire... Suprotno od dominantne ideologi-je — čak i naučni narativi mogu imati personalnu notu. Istraživači, na primer, rutinski konstruišu usmene narative o postupcima i interpretacijama čiji su protagonisti oni sami i drugi. Narativi obično nisu monomodalni već često integrišu dva ili više komunikativna načina. Vizuelna reprezentacija, gestovi, mimika lica i fi zička aktivnost, na primer, mogu se kombinovati sa govorom, pesmom ili zapisivanjem.

Antropolozi Elinor Oks i Liza Kaps smatraju da se lična priča istovreme-no rađa iz iskustva i oblikuje ga (Ochs/Capps 1996). U tom smislu, naracija i autorska ličnost su nerazdvojne. Ličnost treba široko shvatiti kao refl eksivnu svest o postojanju u svetu, uključujući smisao nečije prošlosti i budućnosti. Ne-odvojivost narativa i ličnosti zasniva se na fenomenološkoj pretpostavci da enti-


teti dobijaju značenja kroz iskustvo, a pojam narativa je bitan resurs u naporu da svest dobije iskustvo. Autorke dalje ukazuju da su narativi parcijalne predstave i evokacije sveta kakav poznajemo, pa su, gledano iz ove perspektive, narativi verzije stvarnosti; oni su oličenje jedne ili više tačaka gledišta pre nego objek-tivne, sveznajuće priče. Dok neki naratori naglašavaju istinu o pripovedanom tekstu, drugi se bore sa krhkošću pamćenja i relativnošću tačke gledišta.

Narativima govornici i slušaoci mapiraju kazivanja iz ličnog iskustva. U tom smislu, čak i nečujni slušalac je autor nekog narativa u nastajanju. Bez obzira na njihovu razvijenost, kazivanja ličnog iskustva su uvek fragmentarni nagoveštaji iskustva. Svako pripovedanje pruža pripovedaču i njegovim slu-šaocima priliku za fragmentisano samorazumevanje. Svako pričanje narativa, smešteno u vremenu i prostoru, angažuje samo deo naratorove ili slušaočeve ličnosti u smislu da evocira samo neke uspomene, pretpostavke i očekivanja. U tom smislu, narativi parcijalno obuhvataju ličnost, odnosno — tako obliko-vani narativi imaju pristup samo fragmentima iskustva (Ochs/Capps 1996).

Razvijajući pojam ’narativne simetrije’ Elinor Oks i Liza Kaps smatraju da se naratori uvek nalaze između dve osnovne tendencije — bilo da neguju dijalog između različitih shvatanja, ili da prezentiraju koherentno, ispravno rešenje problema. Prva težnja je povezana sa relativističkom a druga sa fun-damentalističkom perspektivom. Ova dva polariteta su (u različitom obimu) prisutna kod svih ljudi prilikom napora da ispričaju svoje živote. S obzirom da narativ posreduje samorazumevanja i da su narativi interaktivna postignuća, uloga primarnog primaoca može biti ključna: primarni primalac je u pozici-ji da pruži povratnu informaciju o narativnom doprinosu, da ga, na primer, uskladi i ulepša, da ga dovede u pitanje, izaziva i opovrgne ili da ga ignoriše. Ignorisanje može navesti naratora da revidira sadržaj priče da bi obezbedio priznanje ako ne i podršku od ciljnog primaoca ili ga navesti da potraži dru-gog, više saosećajnog slušaoca (Ochs/Capps 1996).

Narativni identitet

Postoje vrlo različiti teorijski i metodološki pristupi konceptu narativnog identiteta — od psiholoških i socioloških preko pragmalingvističkih i komu-nikoloških, sve do tekst-lingvističkih, retoričkih i književno-teorijskih. U au-tobiografskoj naraciji prevazilazi se konkretna narativna situacija jer ispričani događaji imaju biografsko značenje, a narator ima priliku da kaže nešto važno o sebi, svom iskustvu i svom pogledu na svet. Narator ne samo što izveštava o događajima u koje je bio uključen, već dodaje svoje emocionalno iskustvo i afektivno vrednovanje. Oblikovanjem evaluacijske dimenzije narator pozici-


onira sebe u univerzumu moralnih poredaka i društvenih normi, iznosi ono što je njemu važno i ispravno, odnosno — ono od čega se distancira.

Usmerenost na slušaoca bitna je dimenzija autobiografske naracije: ispričano iskustvo (za razliku od unutrašnjeg monologa) prevazilazi individu-alni nivo i postaje društvena činjenica. Uzimanjem u obzir drugoga, slušaoca, priča za naratora ispunjava funkciju društvenog priznavanja, odnosno moguć-nosti da bude vidljiv i saslušan.

Narator svoju priču oblikuje onako kako želi da je slušalac rekonstruiše i prihvati. Narativni identitet nije istovetan sa celokupnim identitetom poje-dinca, u pitanju je lokalizovani i situacijom određeni identitet kao jezičko i situacijsko ostvarenje koje može sadržavati samo parcijalne aspekte narato-rovog identiteta. Kako je narativni identitet situaciono određen, istovremeno se eksplicitno prikazuju neki aspekti naratorovog identiteta, a pojedini aspekti identiteta se uspostavljaju i samim činom naracije.

Rekonstrukcija narativnog identiteta je empirijski pristup čiji je predmet istraživanja identitet naratora predstavljen i konstruisan u narativnom inter-vjuu, nije u pitanju neka ’psihička stvarnost’ ili neka ’objektivna’ biografi ja. Prilikom analize dobijenih podataka istraživač ne postavlja apriorne hipoteze, potrebno mu je relevantno ’pozadinsko znanje’ zasnovano na svakodnevnim i etnografsko-istoriografskim znanjima, znanjima o jezično-komunikacijskim fe-nomenima i drugim teorijskim koncepcijama. Osnovna strategija mikroanalize je sekvencijalna obrada teksta, koja se bavi sadržajnim i retoričkim aspektima analiziranog odsečka, ali i pragmatičkim aspektima analiziranog narativa.

Kao empirijski konstrukt narativni identitet pojedinca u literaturi se često analizira u tri dimenzije: u vremenskoj — kao niz međusobno povezanih auto-biografskih iskustava, uobličenih u određenu fabulu sa određenim biografskim smislom; u socijalnoj — kao pozicioniranje pojedinca u društvenom kontekstu i uspostavljanje određene slike sveta; i — u autoreferencijalnoj dimenziji u vidu eksplicitnih i implicitnih autokarakterizacija imajući u vidu autoepistemičke procese. Uz ova tri uobičajena analitička nivoa (vremenski, socijalni i autorefe-rencijalni) uvodi se i prostorni/spacijalni nivo kao pokušaj osvetljavanja feno-mena mobilnosti pojedinca u prostoru (up. Sikimić 2012a, 2012b).

Nostalgija

Bunjevački narativi se mogu označiti kao nostalgični. Ova činjenica nije bunjevačka kulturološka specifi čnost. Analizu nostalgije u narativu posebno razvija Marija Ilić u svojim radovima posvećenim Srbima u Mađarskoj (Ilić 2010a), ali i Sikimić u okviru koautorske monografi je o religiji Rumuna u Banatu (Đurić Milovanović/Maran/Sikimić 2011). Polaznu teorijsku osnovu


predstavljaju istraživanja Svetlane Bojm (Bojm 2005) o istoriji i antropologiji nostalgije: dva tipa nostalgije odreduju odnos prema prošlosti, zamišljenoj zajednici, domu, pa i prema tome kako vidimo sami sebe; a to su: rekonstruk-tivna i refl eksivna nostalgija. Nisu u pitanju apsolutne kategorije, već samo tendencije. Rekonstruktivna nostalgija se, prema Svetlani Bojm, nalazi u cen-tru nacionalnih i verskih preporoda a zasnovana je na mitologizaciji istorije. Njena dva osnovna narativa su ’povratak korenima’ i teorija zavere. Refl ek-sivna nostalgija se, u viđenju Svetlane Bojm, zasniva na ambivalentnosti po-trebe za pripadanjem; odlikuje je žaljenje zbog neumitnog procesa prolaznosti i zaboravljanja. Rekonstruktivna nostalgija oseća se kao ’istina’ i ’tradicija’, dok refl eksivna nostalgija dovodi u pitanje apsolutnu istinu.

Marija Ilić (2010a) ukazuje da u etnolingvističkom intervjuu, kao i u svakom drugom intervjuu, tematska struktura, struktura pitanja i izbor sa-govornika, konstruišu već unapred određeno znanje o zajednici, kulturnim modelima i jezičkim osobenostima koji su predmet istraživanja. Iz toga pro-izlaze određene ideološke implikacije, koje utiču i na diskurs sagovornika i na konstrukciju ’naučnog’ znanja o istraživanoj zajednici. Usmerenost na prošlost, starije sagovornike i uopštene ili obezličene agense otvara brojne probleme. Etnolingvističkim istraživanjima se može zameriti da se fokusom na usmene naracije o prošlosti kreira problematična slika o ’etnografskoj sa-dašnjosti’. Pored toga, ovakvom pristupu se može zameriti i izvesna naučna ’idealizacija’ društva i kulture koja se istražuje. Postavljanjem obezličenih ili bezličnih pitanja utiče se na govor o zamišljenim idealnim modelima tra-dicijske kulture, iz ’opšte’ perspektive, i tako se gubi ’stvarnosni’ model.

Autorka dalje smatra da je postojeća praksa vođenja etnolingvistič-kog intervjua dominatno etnocentrična upravo zato što su pitanja istraživača uglavnom usmerena na kulturne i jezičke obrasce istraživane zajednice, dok su njihovi jezički i kulturni kontakti marginalizovani. Rezultati takvih istraži-vanja (bila ona etnolingvistička, dijalektološka ili etnografska) zajednica koje žive u multietničkom i multijezičkom okruženju stvaraju utisak da njihovi pripadnici žive izolovano od svog okruženja čime se gubi iz vida jezička, etnografska i socijalna realnost (Ilić 2010a).

Etnolingvistička terenska praksa nalaže specifi čan način formulisanja pitanja da bi se elicitirala što je moguće starija sećanja. Sagovornici lakše evociraju sećanja iz perioda prema kojima imaju naglašeno pozitivan emoti-van odnos, kao što su detinjstvo ili mladost. Sećanje ima više izgleda da bude sačuvano ako je vezano za bliske osobe iz prošlosti. Evociranje ovakvih seća-nja pripada refl eksivnoj nostalgiji, i može vrlo pozitivno uticati na stimulaciju razgovora i obavljanje uspešnog intervjua. Sa druge strane, ovakva sećanja


često mogu izazvati snažne emotivne reakcije kod sagovornika i stoga postav-ljaju pred istraživača problem istraživačke etike (Sikimić 2004).

Nostalgičan odnos prema prošlosti i ruralnosti deo je dominantne me-todološke paradigme evropske fi lologije 19. i 20. veka, koja se naziva ’pasto-ralnom’ tradicijom, a karakterisala je nacionalne dijalektologije, etnografi je, istoriografi je, folkloristike i dr. Takva ’pastoralna’ naučna tradicija u stvari konstruiše ’autentičnu’ tradicijsku kulturu i govornike njihovih odgovarajućih dijalekata. Dobijena slika o zajednici i njenom jeziku je statična; socijalne promene se ignorišu. Akcenat je na ’zajednici’, a ne na pojedincu.

Ideološke implikacije etnolingvističkog intervjua važe i za druge, srod-ne pristupe savremenih istraživača na terenu (na primer, za klasični dijalek-tološki i etnografski intervju). Marija Ilić, u skladu sa zalaganjima Meri Ba-holc i Džejn Hil, zalaže se za osvetljavanje strategije i prakse istraživača koje prethode konstrukciji autentičnosti a diskurs nostalgije posmatra u vezi sa aktuelnim političkim i pragmatičkim značenjem koji on ima za govornike. U tom slučaju, smatra Ilić (2010a), rezultat istraživanja bi se mogao donekle po-smatrati kao slika prošlosti ili zajednice, ali, pored toga, i kao izvor za analizu repertoara ideoloških predstava kako sagovornika tako i istraživača.

Transkripcija i transkript

Rezultati terenskih istraživanja u humanističkim naukama, a posebno u lingvistici i folkloristici, uglavnom se mere kvalitetom audio i video zapisa. Nji-hovo dokumentovanje obavezno podrazumeva i različito komentarisane tran-skripte zavisno od nivoa uključene kontekstualne informacije. Kako postoji više načina transkripcije, problem izbora najpogodnijeg ostaje otvoren: za gramatič-ku analizu potrebni su doslovni transkripti; za analizu odnosa govora i prostor-ne organizacije događaja potrebna je vizuelna reprezentacija; akcentovani tran-skript uz fonetske simbole pogodan je samo za usko specijalizovane lingviste. Potpuni transkript razgovora često otežava interpretaciju, ali otkriva pojave koje bi na drugi način bile propuštene. Doslovno (verbatim) transkribovani usmeni govor često deluje kao nekoherentan i konfuzan, čak ukazuje na niži intelektu-alni nivo sagovornika pa publikovanje doslovnih transkripata može da dovede do neetičke stigmatizacije određenih osoba ili grupa.

Transkripcija govornog jezika je rutinska praksa u okviru lingvistike, ali i u drugim disciplinama koje se bave analizom govornog jezika. Istraživanja fonetike, diskursa, sociolingvistike, psiholingvistike, pragmatike, korpusne lingvistike, kliničke lingvistike i terenske lingvistike počiva na transkriptima govora da bi se dobio uvid u to kako jezik funkcioniše na raznim nivoima, od proizvodnje glasova do strukture interakcije. Transkripte koriste i istraživači


u domenu lingvističke antropologije, analize konverzacije, komunikacije, ob-razovanja, folklora. I van akademskih studija, transkripti i slični oblici repre-zentacije diskursa imaju važnu ulogu u mnogim institucionalnim kontekstima, kao što su pravni i politički sistem, psihologija, medicina i mediji.

Uprkos širokoj primeni, politika transkripcije još nije konsolidovana kao celovito istraživačko polje. Bez obzira na brojne naučne studije o različi-tim aspektima transkripcije iz različitih perspektiva još uvek nedostaje dija-log između različitih tradicija. Kako je izrada transkripata dugotrajan i skup zadatak, poželjni su polifunkcionalni korpusi transkribovane građe. Različite naučne discipline često koriste različite načine transkripcije: u zavisnosti od sistema transkripcije istraživači mogu videti različite stvari u jednom istom zvučnom zapisu. Ipak, pred svaki transkript postavljaju se neki osnovni zahte-vi: informativnost, čitljivost, tačnost i u novije vreme — pretraživost (detalj-nije u: Bucholtz 2000, 2007).

Izbor optimalnog sistema transkripcije zavisi od postavljenih istraži-vačkih ciljeva. Postoje specijalni transkripti namenjeni manjinskim jezicima, dijalektima, nestandardne ortografi je. Uobičajeno je interlinerano glosiranje terenskih zapisa na manje poznatim jezicima.

Bazični lingvistički transkript sadrži podatke o govorniku: svaki govor-nik počinje novim redom, svi govornici su označeni odgovarujućim imenom ili skraćenicom. Dalje su obeležene intonacione jedinice (svaka intonaciona jedinica ima svoj red, jer većina intonacionih jedinica staje u jedan red tran-skripta). Transkript višeg nivoa delikatnosti sadrži oznaku pauze, smeh, pre-klapanje sagovornika, oznaku za nerazumljiv ili nesiguran tekst, a posebno je označen komentar analitičara. Sledeći nivo delikatnosti transkripta obuhvata oznaku vrste intonacije, čujni udisaj ili izdisaj, tačno trajanje pauze, vezani (brzi) govor, zatim oznaku vremena u sekundama od početka snimka, broj svakog reda, znak za promenu jezičkog koda. Posebne reference postoje za transkripciju video snimka. Proces transkripcije obuhvata još naknadnu pro-veru i reviziju transkripta.

Osim lingvistike, i druge humanističke nauke koriste transkripte teren-skih razgovora kao materijal za analizu, s tim da se u skladu s naučnim cilje-vima transkripti drugačije izrađuju. Transkripti izrađeni za potrebe folklori-stičkih, antropoloških, etnoloških studija ne pretenduju da budu doslovni, jer je za naučne analize potreban sadržaj razgovora, detalji na kojima se tokom razgovora insistira, kao i istraživačev opšti uvid u socio-kulturni kontekst, u kome se razgovor odvija, te se često za potrebe izrade ovakvih studija izrađuju transkripti koji su literarno stilizovani.5

5 O mogućim načinima sekundarne i tercijarne stilizacije transkripata vidi u: Ratković 2004.


Transkripti su sekundarni proizvodi prakse predstavljanja i tumačenja. Naime, pojedini autori ukazuju da se proces transkripcije nikada ne završa-va, jer je moguće proizvesti brojne verzije istog snimljenog fragmenta: svaka štampana verzija transkripta je rezultat selektivnog procesa prikazivanja, isti-canja, naglašavanja posebnih detalja za specifi čne analize. Varijabilnost tran-skripta se tako razume u uzajamnom odnosu sa praksama transkribovanja pre nego kao odlika transkripata kao autonomnih tekstova.

Sumirajući stavove lingvista koji su radili na srpskoj jezičkoj građi u okviru analize diskursa (na primer, Svenka Savić 1993,Vesna Polovina 1987, 1999), Svetlana Ćirković razmišlja o pitanjima upotrebe terenske građe iz per-spektive različitih humanističkih disciplina: da li istraživači treba da transkri-buju razgovore koji bi bili upotrebljivi i drugim humanističkim disciplinama ili imperativ u transkripciji zabeleženih razgovora treba da bude na partikular-nom naučnom interesu istraživača koji transkribuje razgovor. Dalje, autorka postavlja važno pitanje kako bi izgledao transkript koji bi mogli da analiziraju svi istraživači kojima bi konkretna terenska građa mogla biti interesantna i da li bi takav transkript uopšte mogao biti ’čitljiv’. U slučaju da je transkribo-van samo deo terenskog razgovora koji bi analitičaru mogao da posluži kao potvrda ili negacija nekog njemu važnog problema (a u zavisnosti od njego-ve početne hipoteze ili teorijskog okvira), postoji opasnost od kontekstualne ograničenosti odabranog fragmenta, moguće je da bi analiza šireg konteksta dala drugačije rezultate. Pitanje postavljanja granica u proširivanju transkripa-ta i konačne ’dimenzije’ transkripta — ostaje otvoreno (Ćirković 2007: 464).

Metodologija transkripcije koju primenjuje istraživački tim Balkanološ-kog instituta prolazila je kroz različite faze u svom razvoju da bi danas zavi-sila isključivo od konkretnih analitičkih ciljeva: ona je od samog početka bila drugačija od uobičajene, tradicionalne, dijalektološke transkripcije. Ni sami razgovori na terenu nisu bili vođeni u skladu sa još uvek važećim zahtevima dijalektologije u Srbiji, odnosno sadržavali su i sve intervencije istraživača: dirigovani ili poludirigovani (u zavisnosti od situacije i konteksta) razgovori uglavnom se sastoje od pitanja istraživača i odgovora sagovornika. Budući da je i sama metodologija vođenja terenskih razgovora prolazila kroz tran-sformacije, u skladu sa tipom podataka koje su istraživači tražili, i transkripti su u početku imali formu etnodijalekatskog teksta (Sikimić 2002: 30), pa sve do teksta pogodnog za analize iz oblasti antropološke lingvistike. Etnolingvi-stički i etnodijalekatski tekstovi nastali u radu sa upitnikom Ane Plotnikove (1996) omogućavaju uglavnom istraživanje odnosa leksičkih jedinica i etno-kulturološkog konteksta u kom one funkcionišu. Rezultat rada sa upitnikom u okviru etnolingvističke geografi je predstavlja kartografi sanje leksičkih, se-


mantičkih, kontekstualnih i drugih sličnosti i različitosti u oblasti tradicijske kulture (Sikimić 2002: 33).

Zbornici objavljeni u okviru realizovanih projekata Balkanološkog in-stituta ilustruju promene u primenjenoj transkripciji govornog jezičkog mate-rijala, počevši od zbornika radova Izbegličko Kosovo (2004), Život u enklavi (2005), Banjaši na Balkanu. Identitet etničke zajednice (2005), Kurban in the Balkans (2007), The Romance Balkans (2008), Krvna žrtva. Tranformacije jednog rituala (2008), Moć književnosti. In memoriam Ana Radin (2009) sve do najnovijih autorskih studija. U svojoj doktorskoj tezi Marija Ilić (2010b) se opredelila za široku ’verbatim’ transkripciju, koja podrazumeva beleženje što više podataka i predstavlja ’jedan-na-jedan’ odnos prema izgovorenim rečima, tj. sadrži sve izgovorene iskaze, uključujući i rečce, uzdahe, intonaciju, loše početke, preklapanja, prekidanja, ponavljanja i slično. Marija Ilić i u novijim radovima (objavljenim na srpskom jeziku) primenjuje transkripciju u skladu sa pravilima analize diskursa, uz obavezno objašnjenje primenjenih grafi čkih simbola (na primer, Ilić 2010, 2010a).

Postupak transkripcije je izmenjen i u monografi ji Ćirković 2012 zasno-vanoj na doslovnim transkriptima razgovora vođenih u kolektivnim prihvat-nim centrima. Transkripti sadrže pitanja i komentare istraživača, označene zagradama, i iskaze sagovornika, ali primeri nisu izvlačeni iz konteksta, već su u pitanju ’razgovorni pasusi’: transkripti celog iskaza vezanog za određenu temu na osnovu jezičkog osećanja samog istraživača.6 Fragment počinje pita-njem istraživača i završava se zatvaranjem teme ili od strane sagovornika ili od strane istraživača, eventualno sadrži i deo razgovora koji pokazuje uvođe-nje nove teme, signal za promenu teme i slično. Sigurni završetak analiziranog fragmenta označen je nekada i pitanjem istraživača o nekoj drugoj temi. Svaki razgovorni pasus je izdvojen kao zasebna celina i označen brojem i podacima o arhiviranom audio snimku. Iskaz ili pitanje istraživača grafi čki su izdvojeni od iskaza sagovornika — tj. smenjuju se u posebno izdvojenim redovima ili pasusima. Emotivne reakcije (plač ili smeh) sagovornika takođe su označene.

Dugogodišnje iskustvo u timskom radu pokazalo je spontanu sklonost ka korišćenju ličnih terenskih razgovora prilikom analize terenske građe. Bez obzira na to što mu na raspolaganju stoji celokupni arhiv čija je građa često prikupljena u isto vreme i na istom mestu, istraživač najradije transkribuje razgovor koji je sam vodio. Savladavanje ove, verovatno psihološke prepreke pokušano je u nizu radova sa temom valorizacije primene sekundarne analize (na primer u: Ćirković 2005, Đurić Milovanović 2008), a, nadajmo se, defi ni-tivno rešeno objavljivanjem ove bunjevačke terenske građe.

6 U nešto drugačijem smislu ’razgovorni pasus’ određuje Vesna Polovina (1987).


Rad na bunjevačkoj građi prihvata postulat da antropološko-lingvistički transkripti čine jedinstvenu celinu sa audio i vizuelnim snimcima kao pri-marnom građom uz zapis u terenskoj beležnici, kasnije pretočen u protokol o razgovoru kao dopunskim podacima.

Oblikovanje etnodijalekatskog teksta: postojeća rešenja

Bunjevački ’korpus’ rezultat je timskog rada: u naseljima u okolini Subotice 5–7.06.2009. godine na terenu su istovremeno, ali svako za sebe, radili dijalektolozi, antropološki lingvisti i folkloristi. U oblikovanju ’etno-dijalektološkog’ korpusa tako nastalih bunjevačkih tekstova korisni su se po-kazali samo oni razgovori koji su bar jednim delom elicitirali narative, dok su dijalektološki intervjui, kojima su traženi odgovori na leksička pitanja — uglavnom isključivani. U toku rada rešavana su i osnovna pitanja struktur-nog oblikovanja monografi je kao celine i konkretna mikroorganizacija teksta. Postojeće iskustvo u sistematizaciji etnodijalekatskih transkripata na građi iz Ibarskog Kolašina (Ćirković 2009, Sikimić 2009) pokazalo se nedovoljno jer, budući malo po obimu, nije imalo pretenzije da predstavlja ’korpus’.7

U novije vreme u Srbiji primetan je napor dijalektologa da vode računa o mogućoj alternativnoj upotrebi svoje terenske građe, pa je objavljuju za-sebno ili kao deo većih studija tako što će potencijalnim korisnicima otkriti kontekst svog istraživanja. Postoje brojna praktična rešenja koja se kreću u dijapazonu od objavljivanja integralnih transkripata, preko transkripata čije su tematske celine odvojene zvezdicama ili odvojene raznim vrstama podna-slova (naslovi izvučeni iz narativa na lokalnom govoru ili metanaslovi koji bi trebalo da opišu sadržaj celine). Jednako su uobičajeni i kvazi etnodijalekatski tekstovi koji, u skladu sa disciplinarnom tradicijom, izostavljaju intervencije istraživača. Bez obzira na sadržaj razgovora, praktično svi dijalektolozi i da-nas objavljuju pune lične podatke svojih informatora verovatno kao ’dokaz’ njihove istinitosti jer se privatna terenska građa (za sada) ne može proveravati u audio formatu.

1. Prikrivanje istraživača u transkriptu

Većina savremenih dijalektologa i danas sakriva sebe i svoje intervencije (tokom vođenja razgovora i tokom rada na transkripciji) u konačno oblikova-

7 Korpus sa terena Ibarskog Kolašina, takođe rezultat opsežnih timskih istraživanja obavljanih tokom 2004. i 2005. godine, ostaje, za sada, svojim najvećim delom arhiviran u formi audio građe.


nim uzorcima istraživanih govora koje dodaje na kraju svoje dijalektološke studije ili ih objavljuje samostalno. Za antropološko-lingvistička istraživanja Bunjevaca u Bačkoj od velikog je značaja takva, nešto starija obimna zbirka dijalekatskih tekstova iz Vojvodine Nevenke Sekulić koja sadrži i nekoliko za-pisa iz Subotice i Tavankuta (Sekulić 1981). Ovi akcentovani tekstovi (štampa-ni fototipski), zabeleženi na terenu još 1953. godine, obrađuju teme iz dome-na svakodnevnog života i lične biografi je, ali i iz tradicijske kulture: kraljički običaj, svadbu, meteorologiju, rad u poljoprivredi, dečije igre i jedan folklorni tekst: priču o „jarcu kozudarcu“. Tekstovi nemaju indikacije o sadržaju, a snab-deveni su imenom, prezimenom i godinama starosti sagovornika u trenutku beleženja. U ovoj monografi ji objavljuju se kao prilog četvrtog poglavlja.

Uvid u primenjeni postupak publikovanja dijalekatskih tekstova obav-ljen je uglavnom na osnovu sadržaja novijih dijalektoloških monografi ja u seriji „Srpski dijalektološki zbornik“ koji izdaju Srpska akademija nauka i Institut za srpski jezik SANU i drugih radova njihovih saradnika. U pitanju su akcentovani tekstovi sa kompletnim podacima o sagovorniku (ime, prezime i godina rođenja), tehnički uređeni tako da se grupišu po naseljima čiji govor reprezentuju (na primer, Radovanović 2006; Stijović 2007; Dragičević 2007; Gmitrović 2008; Dragičević 2009; Milosavljević 2009; etnolingvistička mo-nografi ja Petrović-Savić 2009). U nekim slučajevima tematske celine u okviru transkripta razdvojene su zvezdicama (Petrović 2010), često je ovakva građa reprezentativnog obima i sadržaja, kao, na primer, terenska građa iz Pčinje objavljena u: Jurišić 2009, koja pokriva teme iz svakodnevnog života, demo-nologije, kalendarskih običaji i praznika (lazarice, Veligden), usmene istorije (Drugi svetski rat), a sadrži i folklornu građu.

Od posebnog metodološkog značaja za rad sa bunjevačkim korpusom pokazali su se dijalektološki prilozi sa velikim obimom tekstova, među ko-jima se izdvaja zbirka tekstova iz istočne Bosne Slobodana Remetića (Re-metić 2012) od preko 150 stranica koja se može smatrati reprezentativnim korpusom. Tekstovi su nastali na osnovu 800 sati vezanog govora „autentič-nih nosilaca svoga lokalnog govornog idioma“, razgovore je snimio Slobodan Remetić uz pomoć Milisava Krajišnika u periodu od 1995–2001. Tekstovi su organizovani prema naseljenim mestima (Kovačići, Vučinići, Konjevići, Slib-nje, Žeravice, Radačići, Donji Drecelj, Ćude, Gornji Drapnići i Vrapci uz koje je priložena i geografska karta), a naslovi su izvučeni iz samog teksta (ovde se naslovi iz tehničkih razloga citiraju bez akcenta, na primer: Međed uvatijo za-vrat ono moje june i vako čini; Taki je taj-narod nama srbijanski bijo stvarno za primjer; Bešika je bila na zemlji i ljuljačke one-okrenemo; Gatke je mrzijo naskroz; Mora rđav uz dobra živit itd.). Neka od naseljenih mesta predstavlja samo po jedan sagovornik dok ih iz drugih ima po nekoliko. Sadržaj tekstova


se delimično može nazreti iz odabranog naslova, na primer — praktikova-nje crne magije uoči Đurđevdana u odlomku „I kad-je-on kući došo, njega je onda uzo stra, on-je-pao preko-praga“ (497–499), ili drugi primeri crne magije — „Ja-[o]no-poček rasturat kad — vime ot krave i sise isečene“ (505–506), magijska praksa salivanja strave: „Ja-sam-se-slučajno desila kad-je-ona to-saljevala“ (499), biografska priča o porođaju „Pa ja-sam-ih šestero rodila, a nikad doktora nije bilo“ (578) i slično. Svi su tekstovi akcentovani (kao i sam naslov), ali nema podataka o intervencijama istraživača: svi tekstovi su tehnički oblikovani kao monolozi. Unutar svakog naselja slede iskazi sago-vornika za koje su dati tačni podaci: ime i prezime, mesto rođenja, obrazovni status, mesto i godina snimanja; u skladu sa ovakvim ’otvorenim’ pristupom i u tekstovima biografskog tipa ostavljana su necenzurisana lična imena.

Veliki broj istraživača odlučio se da svoje akcentovane dijalektološke tekstove (sa kompletnim podacima o sagovorniku) opremi metanaslovima, najčešće ’klasičnim’ naslovima sa eksplikativnim lokativom.8 Teme su birane u skladu sa ruralnim habitusom sagovornika, jer su u pitanju istraživanja ru-ralnih zajednica. U nastavku sledi pregled nekih primenjenih postupaka.

U studiji Marković 2012: 464–476 priložen je spisak svih sagovornika sa podacima o godištu i mestu rođenja kojima se istraživač zahvaljuje, a na-slovi tekstova su, npr: „O svojoj majci“, „O svom bivšem mužu“, „O svojim ženidbama“, „O svojoj prošlosti“, „Nemica“, „Iz detinjstva“ sa tačnim imeni-ma ne samo sagovornika već i raznih drugih ljudi i pominjanjem različitih de-likatnih okolnosti iz njihovog privatnog života. Kao dijalektološka ilustracija odabrane su i etnografske teme: „Običaji nekad i sad“, „O slavskom kolaču i božićnoj česnici“, „O Božiću“ i slično, zatim teme iz usmene istorije: „Rat i uvredu nisam zaboravio“, „Rat ko rat — svaki isti“ (što je parafraza, nije citat dela teksta). Očigledno je da od etnografskih tema dominira proslava Božića i svadbe jer se, sasvim očekivano, upravo na te teme iz tradicijske kulture dobijaju duži narativi, potrebni dijalektolozima.

Žarko Bošnjaković (2008: 263–296), takođe objavljuje popis svih sago-vornika sa komentarima o njima tipa „nepismena“, „pričljiva“, „slabo priča“, „zanatlija, trgovac, bio na zanatu deset godina u Stepojevcu“, „sam naučio slova, čita novine i ima novih akcenata“ i slično, dakle sa podacima verovatno bitnim za dijalektologe ali potencijalno osetljivim za sagovornike i njihovu

8 Problem određivanja naslova etnolingvističkih odrednica u rečnicima razmatran je u monografi ji Plotnikova 2000. Citati iz analiziranih transkripata, zahvaljujući svojoj ekspre-sivnosti, često su bili korišćeni kao naslovi odgovarajućih antropološko-lingvističkih radova članova tima Balkanološkog instituta, up. na primer, Sikimić 2004, 2007; Ćirković 2007, Ilić 2005a. Ipak, informativnost naslova naučnog priloga morala bi imati prednost u odnosu na ekpresivne efekte, često razumljive samo nosiocima citiranog lokalnog govora.


porodicu.9 Isti je postupak primenjen i u studiji Slavoljuba Markovića o ije-kavskim govorima Srbije (Marković 2011: 616–663), a naslovi su prilagođeni književnoj ekavici (na primer: „Kako se vari mleko“ a ne mlijeko, kako je to kod sagovornika).10 Golub Jašović (2010) objavljuje dijalektološke transkrip-te iz sela Ugljare na Kosovu u formi tekstova sa naslovom u kojima istraživač-ka pitanja i intervencije nisu označeni. Autorski naslovi su pomešani: ima ih na dijalektu ali i oblikovanih kao metanaslovi, u pogledu sadržaja dominiraju biografske priče i svakodnevni život.11

2. Prisustvo istraživača u transkriptu

Postupci uključivanja istraživača u dijalektološke tekstove razlikuju se od autora do autora, neki čak kombinuju različite pristupe u konačnoj redak-ciji svojih terenskih snimaka (Mladenović 2010). U svojoj monografi ji o ko-paoničkim govorima Prvoslav Radić (2010: 286) daje precizne informacije o svom priređivačkom postupku: njegov izbor objavljenih, akcentovanih teksto-va čini manje od 1/10 obrađenog audio-materijala. Radić je uložio napor da bude reprezentativan „ne samo po osnovi jezičkog materijala, već i sa drugih

9 U tekstovima su zastupljene sledeće etnografske teme: „Poljaranija“, „Božić“, „Uskrs“, demonološka predanja „Vampirača“, „Venčanje umrle devojke i poginulog vojnika“, biografske priče (sa punim imenima ljudi o kojima je reč): „Babina ljubomora“, „O sebi i dedi“, „O sukobu s Borom“, „Kako se stiče imanje?“, „Kako je gospođa skinula opanke i oprala noge jednom seljaku?“, „Gubitak najbližih“, „O komšinici i rodbini“, „U vojsci“, „Dukati za deve-rovo zdravlje“, građa za usmenu istoriju: „O hajduku Babejiću“, „O ratovima“, „O zarobljava-nju“, „O bežaniji“, „Crne trojke“, „Nemci pale selo“, „U ratu“ i slično.

10 Tekstovi pokrivaju sledeće etnografske teme: „Božić“, „Klis“, „Krsna slava“, „Plećka sve pokaže“, „Kamena s ramena“, „Drvene kuće“, „Težina se nekad sejala“, zatim biografske priče (sa neizmenjenim imenima ličnosti koje se pominju), naslovljene kao delimične parafraze sagovornikovih reči: „Zla sudbina“, „Poslednji ne prolazi“, „Vaso drmator“, „Nisam znala ni za koga idem“, „Preporuka“, „Mrsno izvinjenje“, „Sa one strane“, kao i u ostalim zbirkama — prisutni su sadržaji iz domena usmene istorije: „Đačko doba u vrtlogu rata“, „Pamtim rat i siromaštvo“ i svakodnevnog života „To pamtim od starina“.

11 Tekstovi su uređeni prema sagovornicima sa preciznim biografski podacima o sva-kom: „O školi“, „Moja dade“, „Kako bilo pre“, „Moja prva služba“, „Vodenica Krstića“, „Ko-noplja i lan“, „Siriničani Janjevci“, „O čergi i ječmu“, „O žitu i stoki“, „Moj brat Toma“, „Kod Jumka“, „Graničar u Hrvatskoj“, „Kolekitivizacija sela“, „Naša kuća“, „Vuna i prerada vune“, „Pogibija Petra Galića“, „Stanisavljevići iz Ugljara“, „Muka velika“, „Živa ćopa“ (sa sadrža-jem iz svakodnevnog života) „Stara kuća“, „Tkanje i pletenje“, „Sve je to istina“, „O ratarstvu i povrtlarstvu“, „O dedi i njivama“, „Kako se slavio Božić“, „Letnji praznici i slava“, „Vojnik u Sarajevu“, „Moja ženidba“, „O žetvi“, „Kako se živelo“, „Vrag ljudi, vrag svetoga“, „Doktori-ca“, „Biljne bolesti“, „Bogobrada“, „Seoske zanatlije“, „Kako smo živeli“ (pod ovim naslovom ima raznih manjih tema), „Tako bilo pre“, „Snaja gu vodi atar“, „Da je umrela, pišmanila bi se“, „Deda merak ima“, „Staros i zemlje težak“ i „Moj zaneško“.


aspekata (pol ispitanika, govorne forme, tematika i sl.).“ Prilikom priređivanja insistirao je na očuvanju govornog toka sagovornika, a u uglastim zagrada-ma su dati komentari koji se uglavnom odnose na okruženje u kojem deluje sagovornik, njegovo ponašanje i sl. U uglastim zagradama su predstavljene i veće pauze, nerazgovetni i nerazumljivi delovi govora. Radi uštede u prostoru pitanja i potpitanja istraživača nisu navedena ali je njihovo mesto označeno oblim zagradama sa tri tačke. Transkripti su segmentirani po temama u okviru jednog transkripta tako da slede govorni tok.12

Dragana Radovanović (2010) na prvi pogled navodi istraživačeva pita-nja (u kurzivu), ali je jasno da se radi o naknadno unetim i reformulisanim pi-tanjima čiji je cilj samo da ukažu na osnovni tok razgovora i u praksi zamenju-ju naslove pojedinih odlomaka, na primer: Gde si rođena i čime si se bavila? Kako je izgledala koleba? A kako vam je kuća u kojoj ste živeli izgledala? Kad si se ti udala? i tako dalje. Dalje, bez obizira na to što je transkript akcentovan, malo je verovatno da je doslovan (verbatim). Objavljeni su i precizni podaci o svim sagovornicima.

Sofi ja Miloradović (2010) objavljuje verbatim transkript svojih razgo-vora sa raseljenim licima, a u zagradama su, u kurzivu, transkribovana i pi-tanja istraživača. Svoj pripređivački postupak autorka precizno objašnjava: „Ispod transkripata nisu navedena imena informatora budući da, bez obzira na to što je postojala saglasnost za pravljenje audio-zapisa, nije tražena i posebna saglasnost za objavljivanje zabeleženih razgovora. Takođe, u transkripte nisu uneti delovi zapisa u kojima se nalaze imena njihovih bliskih rođaka i prijate-lja“ (Miloradović 2010: 44). U daljem opisu primenjenog postupka objašnjen je i minimalni kontekst razgovora koji u potpunosti sakriva identitet sago-vornika: „Prvi informator je Srpkinja pravoslavne vere, izbegla iz Suvog Lu-

12 Ovako su, na primer, formulisane teme fragmenata transkripata (koji su poređani pre-ma istraživanim naseljima): Brzeće: „Iz narodne medicine“ i „Iz poslednjeg rata“; Kneževo: „O jelima i božićnim običajima“ i „O zemljotresu“; Sudimlja (tri razgovora): „O rođenju deteta“, „Iz svadbenih običaja“, „O ’otkupljivanju’ i ’zdravicama’“, „Zidanje Skadra“; Blaževo (bio-grafske priče): „Čobani i vuci“, „O ratu i vaškama“, „Sa sremskog ratišta“, „O seoskoj ženi“; Lukovska Banja (usmena istorija i folklorna građa): „O rimskoj sekiri i zlatnom rudarskom kolu“, „Rudarska vera“, „O crkvi Sveti Mina“, „O zdravlju, rakiji i rakijskim čašama“; Mrče (usmena istorija): „Život na granici“, „Iz starih ratova“, „O kumstvu i kumovanju“; Trebinja (svakodnevni život): „O momcima i devojkama“, „O zadružnom životu i ’rabotanju’“, „Ovce i jaganjci“, „Iz pogrebnih običaja“; Zemanica: „O guslama“, „Stoka i božićni običaji“, (usmena istorija): „O socijalističkim granicama“, „O nevesti i imenovanju ukućana“, „O seoskoj crkvi i litijama“, „O svetim drvetima“, „Iz pčelarstva“, „O orlu i vrani“; Gornje Graničane: „Kamen crkva“, „O starom deverovom ’pravu’“, „Mladenci i crna magija“, „O povratku duše“, (aktuel-na politička dešavanja): „O otetim kosmetskim Srbima“, „Iz aginskih vremena“, „O vučarima“, „O vešticama i karakondžulama“, „Zaštita od grada“, „Iz ljubavne magije“.


kavca (opština Istok), rođena 1940. godine, sa završenom osnovnom školom. Učesnik u razgovoru je informatorkin muž. Razgovor je trajao sat vremena. Prema protokolu, sadržaj zapisa je sledeći...“. Zajednički podatak za svih pet razgovora (osim činjenice da je sve razgovore vodila autorka studije) jeste da su sagovornici živeli u kolektivnom centru u Paraćinu. Prelazak na novu temu u razgovoru je otvaran novim pasusom, inače pitanja i odgovori slede govorni tok, u okviru istog tematskog odeljka.

U okviru svog preglednog rada o stanju etnolingvističkih istraživanja Me-tohije Sofi ja Miloradović (2010a) prilaže transkirpte koji „ilustruju raznovrsne teme od značaja za etnolingvistička istraživanja srpske populacije sa terena Me-tohije“ u kojima se uočavaju „gotovo sve markantnije fonetske, morfološke i morfosintaksičke crte“ ovih govora (Miloradović 2010a: 95), slede kratki poda-ci o sagovornicima sa tehničkim podatkom o dužni audio snimka. Primenjena je verbatim transkripcija koja podrazumeva beleženje svih izgovorenih iskaza što uključuje i greške, nedovršene reči i slično. Transkripti su segmentirani prema smeni govornih subjekata, tako da su označeni istraživač, zatim informator i sagovornik (označen kao SG). Istraživač nije posebno označen inicijalima bu-dući da je to uvek sama autorka studije, njene su intervencije date u kurzivu a transkript prati realni govorni tok. Imena sagovornika nisu navedena: kao i u prethodno pomenutom radu, Sofi ja Miloradović ističe da je saglasnost za snima-nje postojala u trenutku vođenja razgovora, ali ne i za objavljivanje snimljenih razgovora. Transkripti razgovora sa pet sagovornika, različite dužine trajanja, samo su tematski strukturirani. Prvi razgovor ima sledeći tematski niz (iz koga je jasno da se prelazilo sa makro teme na makro temu): „Tucindan, Badnji dan i Božić“, „Netka“, „Bogojavljenje“, „Lazareva subota“, „Veridba i svadba“, „Igra ’pod kape’ i druge zabave mladih“. Iz drugog razgovora izvučena je samo tema „Zadušnice“; iz trećeg znatno više (očigledno je istraživač želeo da dobije odgovore na teme iz demonologije i životnog ciklusa): „Karakondžula“, „Ne-rotkinja“, „Trudna žena i porodilja“, „Blizanci“, „Urokljiva osoba“, „Porodilja i običaji uz nju vezani“, „Novorođenče i običaji za njega vezani“, „Devojka stasala za udaju i odbegla devojka“. Sa četvrtim sagovornikom razgovarano je samo na temu „Obraćanje rođacima“; a sa petim su, očigledno, osnovna tema razgovora bili kalendarski običaji, ali ni oni, kako je to često u praksi, nisu sle-dili njihov hronološki redosled kao što to predviđa korišćeni terenski upitnik: „Uskrs“, „Krstovdan i Bogojavljenje“, „Krsna slava, „Srpska Nova godina“, „Okupljanja mladih i Đurđevdan“.

Isti urednički postupak u obradi transkripata svojih terenskih razgovora primenjuje i dijalektolog Stanislav Stanković (Stanković 2010, 2010a, 2010b). U slučaju kada je u pitanju samo jedan segmentirani transkript sa podnaslo-vima, a budući da je sadržaj razgovora biografska priča, za naslove odlomaka


iskorišćeni su ilustrativni citati: „Kuku, ko će živim“, „Ko si tatko kajdisaa, da me odaš?“, „E, tako je bilo povojnica“, „Tâd bilo po poštuvanje“ (Stanković 2010a). Oba sagovornika su navedena punim imenima i prezimenima i sa go-dinama starosti u trenutku vođenja razgovora, grafi čki su intervencije jednog označene kurzivom, a intervencije istraživača date su u uglastim zagradama. U studiji Stanković 2010b primenjen je isti postupak, sa podnaslovima koji se odnose na biografske priče: „Ta kuća ne bi imalo pleme“, „Obesi glavu ova-ko“, „I za rabotu i za sve“, „Sas rabiš nema da grešiš“ i tako dalje.

Važni etički zaključci se mogu izvući i iz nedavno publikovanih tran-skripata razgovora Srba iz Rumunije (Bošnjaković/Varenika 2009 i Bošnja-ković/Radovanović 2009). Neki od ovih transkripata predstavljaju razgovor koje su vodili istraživači iz drugih humanističkih disciplina (u prvom slučaju — etnomuzikolog Jelena Jovanović), a objavljeni su u lingvističkim časopisi-ma sa očiglednom namerom da posluže lingvistima. U kratkim lingvističkim komentarima ovih radova ukazano je samo na par kalkova, ali, podrazumeva se, objavljeni transkript omogućava kompletnu analizu koja je ostavljena dru-gim istraživačima.

Sličan postupak dijalektolog Žarko Bošnjaković (Bošnjaković 2010) primenjuje u prezentiranju terenske građe simljene 2008. godine u sela Ma-nastir u Rumuniji od samo jednog sagovornika čije se ime i godište rođenja eksplicitno navode. Konverzacija se može odrediti kao polilog jer u objašnja-vanju nekih složenijih tema i termina učestvuje i vozač koji je doveo istraži-vača, i koji je nesumnjivo kompetentan sagovornik budući da je u transkriptu označen kao „šofer iz Saveza Srba u Rumuniji“. U tehničkom pogledu, tran-skript je uređen tako da su sagovornikove i istraživačeve digresije i metatek-stualni komentari u zagradama, a istraživačeva pitanja u uglastim zagradama. U komentaru ovog transkripta, Bošnjaković zapaža da istraživač „inicira raz-govor pitanjima koja najčešće počinju konektorima a (uglavnom), i, e“. Što se odgovora sagovornika tiče, zapaža se da oni obično počinju „konektorom pa i replikom kako da vam kažem ili kataforama“ (Bošnjaković 2010: 374). Kao na moguće aspekte analize dijalekatskih tekstova autor ukazaje i na prisustvo metatekstualnih komentara i reformulacija iskaza (koji pokazuju prozodijsku varijantnost, morfološke oblike, leksičku sinonimiju i sagovornikov bilingvi-zam), ali i na neke uočene greške u tehnici vođenja razgovora od strane istra-živača. U pogledu imenovanja odlomaka — jasno je da su oni formulisani iz pozicije istraživača, pa neki sadrže i određene ideološke konotacije.13 Može se

13 Transkript je segmentiran sledećim podnaslovima: Upoznavanje, O žitu, O stoci, O vojsci, O ženidbi, O deci, O upotrebi srpskog jezika, O gradnji kuće, O salašima, O ovcama i vuni, O vinogradu i vinu, O plugu, O sejanju, Poljoprivredne alatke, Delovi kukuruza i žita, Šta se sve sejalo?, O pravljenju rakije, Ponovo o stoci, Ham, Štap, Delovi glave, Kudelja, O mana-


pretpostaviti da redosled odlomaka sledi osnovni sinopsis razgovora, bez ob-zira na to što to nije eksplicitno navedeno; jasno je, takođe, da su neki delovi transkripta izostavljeni.

Očigledno je da u savremenoj dijalektološkoj praksi u Srbiji, zahvaljujući novim sredstvima za snimanje zvuka dolazi do povećanja obima snimljene te-renske građe. U okviru dijalektološke studije Popović/Petrović 2009 objavljeni su i ekstenzivni fragmenti iz romana „Milica“, „pisani autentičnim govorom Spiča“ što ozvaničava početak ravnopravnog uključivanja pisane književnosti na lokalnim govorima u dijalektološke korpuse,14 a kao argument uočenoj ten-denciji estetizacije i implicitnih ukazivanja na literarne vrednosti snimljenih raz-govora (pretvaranjem u monologe i davanjem autorskih naslova).

Veliki deo na terenu snimljenog materijala — od strane dijalektologa ocenjen kao lingvistički ’reprezentativan’ i ’autentičan’ — i po svom sadržaju je veoma kvalitetan i zanimljiv. Bez obzira na činjenicu da i danas dijalekto-lozi u Srbiji često primenjuju nasleđenu praksu iz druge polovine 20. veka (transkript oblikovan kao monolog, bez tragova prisustva istraživača, a sa tač-nim biografskim podacima o sagovorniku), a razlikuju se samo po tome što neki unose naslove ispred odabranih odlomaka i upravo u zavisnosti od tipa naslova daju različite informacije. U jednom slučaju priređivač sledi estetske kriterijume (kada je naslov izvađen iz teksta koji sledi i već sadrži informa-ciju o idiolektu sa, eventualno, nekim naznakama o sadržaju), a u drugom dominiraju naslovi koji označavaju etnografsku temu u najširem smislu. Oba načina navođenja građe imaju nesporne estetske vrednosti jer se mogu čitati kao monolozi na lokalnom govoru, neki se, bez obzira na nepostojanje uvida u kontekst razgovora, obazrivo mogu koristiti i kao podaci za antropološke i an-tropološko-lingvističke analize, pa i analize iz domena drugih humanističkih disciplina, pre svega kao usmene istorije i biografske priče. Za veliki korpus terenske građe značajno bi bilo, makar i naknadno, uraditi predmetni registar.

BUNJEVCI: AKTUELNOST ISTRAŽIVANJA

Fenomen jezika i kulture Bunjevaca postao je veoma aktuelna tema u humanističkim naukama posebno od raspada Jugoslavije i velikih političkih promena devedesetih godina dvadesetog veka. Od ozbiljne naučne literature koja je pokušavala da prati promene koje su se ubrzano odvijale i još uvek

stiru, O nestajanju Srba, O drugim verama, O manastiru, O litiji, Opet o manastiru i nestajanju Srba, O klanju svinja, O Božiću, O Vaskrsu, O živini i njihovom glasanju, O sinovici /=unuci?, O kosi i njenom oštrenju, O kukuruzu i žitu, Vitlovke.

14 Na primeru romana „Petrijin venac“ Dragoslava Mihajlovića, dijalektolog Sofi ja Mi-loradović (2008) je pokazala mogućnosti čitanja književnog dela kao etnodijalekatskog teksta.


nisu završene, ovde će biti dat samo kratak pregled radova koji stoje u di-rektnoj vezi sa temama bunjevačke tradicijske kulture, svakodnevnog života i usmene istorije — temama kojima se bavi ova monografi ja. Nova državna granica između Srbije i Hrvatske uslovila je i različite naučne pristupe temi bačkih (i svih drugih) Bunjevaca. U Srbiji se ovom temom dugi niz godina bave etnolozi Branko Ćupurdija (Ćupurdija 1981, 1987, 2010, 2011) i antro-polog Mladena Prelić (Prelić 2007, 2007a, 2008), a u Hrvatskoj etnolozi Mla-dena Černelić (Černelić 1994, 1997, 2006, 2006a, 2007, 2009, 2011, 2013) i Ante Sekulić (Sekulić 1991, 1997, 2005).

Krajem 2006. godine održan je u Subotici skup „O Bunjevcima“ čiji su organizatori bili Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine i Ogranak SANU u Novom Sadu. Matica srpska je 2008. godine organizovala u Subotici naučni skup „Etnolingvistička i istorijska istraživanja o Bunjevcima“. Sa ovih skupova objavljeni su zbornici radova pod istim naslovom.

Iz insajderske pozicije, pozicije bačkih Bunjevaca, u prvoj deceniji dva-deset prvog veka napisane su brojne monografi je lokalnog značaja, obično ve-oma dobre tehnički opremljene, uz poneku ozbiljnu naučnu studiju (na primer, folkloristička i lingvistička studija Petrović/Kujundžić Ostojić 2008) i nasta-la je, sada već veoma obimna autorska književnost na bunjevačkim ikavskim govorima, sve to uglavnom u izdanjima Bunjevačkog informativnog centra i Bunjevačke matice u Subotici. Ovu izdavačku produkciju prati i odgovarajuća periodika: „Bunjevačke novine“ i „Rič bunjevačke matice“, koji takođe redov-no izlaze u Subotici na bunjevačkom govoru u kvalitetnoj tehničkoj opremi. Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata u Subotici, sa svoje strane, takođe je uključen u postojeći talas produkcije znanja o bačkim Bunjevcima Hrvatima.

Etnomuzikološka istraživanja bačkih Bunjevaca obavljana su tokom 2002. godine u okviru projekta „Respecting diversity“. Na terenu su radili etnomuzikolozi i studenti etnomuzikologije Fakulteta muzičke umetnosti iz Beograda i studenti etnologije Filozofskog fakulteta iz Zagreba, kao članovi nevladine organizacije „Centra za istraživanje muzike Balkana“ (up. Hofman 2004). Ova terenska istraživanja pokazala su diskontinuitet tradicije „jer se stvaralaštvo već duže vreme ne prenosi usmenim putem“ već „putem zapisa“ (Hofman 2004: 194). Ana Hofman u svojoj analizi posebno ukazuje na značaj institucija kulturno-umetničkih društava koja su „ne samo konzervator vokal-ne, instrumentalne i igračke prakse, već i glavni stub nacionalnog identiteta Bunjevaca. Jedan deo stare obredne prakse prenesen je u KUD-ove, koji su preuzeli izvođenje ophoda kraljica i dožijance (specifi čnog običaja slavljenja završetka žetve)“ (Hofman 2004: 194).

Sociolingvistička istraživanja Bunjevaca obavljali su tokom septembra 2012. godine Marija Ilić i Bojan Belić o čemu su izvestile i „Bunjevačke no-


vine“ u broju VIII/88 od oktobra 2012, (up. Bačlija 2012 i Stantić 2012). To-kom 2012. godine Marija Ilić i Bojan Belić predstavili su svoja istraživanja na međunarodnim lingvističkim konferencijama (Ilić 2012a; Ilić/Belić 2012).

Međunarodna naučna javnost takođe pokazuje svoje interesovanje za Bunjevce. Pokušaji bunjevačke jezičke standardizacije izazvali su pažnju francuskih sociolingvista Ksenije Đorđević (2011) i Kloe Diboa (Chloë Du-bois) koja je tokom 2011. godine obavljala i terenska istraživanja za izradu svoje doktorske teze na Univerzitetu u Grenoblu (Francuska): „Identifi kacija, kategorizacija i socijalno značenje diferencirajućih jezičkih osobina na sred-njojužnoslovenskom prostoru (sociolingvistički i etnografski pristup): slučaj Bunjevaca i bunjevačkog jezika u Vojvodini (Srbiji)“.

I savremeni istoričari i politikolozi uključuju se u tekuću debatu o statusu i identitetu Bunjevaca. Noviji primer je studija profesora Beketa Vivera sa uni-verziteta u Debrecinu, Mađarska (Becket Weaver 2011) koja se bavi istorijatom bunjačkog pitanja u habzburškom i međuratnom periodu, odnosno studije Bo-jana Todosijevća koji se etnicitetom Bunjevaca bavi iz ugla savremene istorije i političkih teorija (Todosijević 2002) kao i niz priloga Roberta Skenderovića koji istražuju istorijske uzroke političke podeljenosti bačkih Bunjevaca (na primer, Skenderović 2012). Savremeni Bunjevci pokazali su se i kao zanimljivo polje istraživanja u sociologiji (v. na primer, Šram 2007, 2009).

RAD NA BUNJEVAČKOJ GRAĐI

Ruralno vs. urbano

Već je u uvodu u ovu monografi ju ukazano na autorsku odluku da ana-lizira isključivo ruralnu dimenziju bunjevačkog govora i kulture. Razlozi za to su brojni: osnovno obeležje seoskih promena su postupnost i sporost; se-oske sredine, pretežno izolovane od globalnih procesa, razvile su i različite socijalne zajednice i do danas sačuvale tu različitost i relativnu autonomiju u uređenju socijalnog života. Maja Štambuk (Štambuk 2002) smatra da upra-vo ruralni svet spaja moderno i tradicionalno društvo te da se modernizacija ruralnog društva odvija u dijalogu tradicije i savremenosti, male zajednice i velikog društva, sela i grada, poljoprivrede i industrije.

Maja Štambuk ukazuje da se proces prerastanja tradicionalnog u mode-ran ruralni svet odvijao postupno i u fazama. Ona prihvata analitički model promena sela B. Kaysera razvijen na osnovu proučavanja francuskog društva. U pitanju je proces koji se može pratiti kroz tri faze: fazu kompozicije ruralnog društva, fazu dekompozicije i fazu moderne rekompozicije (navedeni model je svakako veoma uopšten). Prva faza (kompozicija) traje u evropskom rural-


nom prostoru približno do poslednje četvrtine 19. veka, u pitanju je relativno miran i stabilan suživot tradicionalnih socijalnih slojeva: seljaka, zanatlija, trgovaca, radnika, viših slojeva i uglednih ličnosti (seoski učitelj, apotekar, lekar, eventualno beležnik, sveštenik, lokalno plemstvo itd.). kasnije, seosko društvo ne može da se odupre urbanom i industrijskom razvoju pa se nepo-ljoprivredne delatnosti izvlače iz sela i nastupa period dekompozicije u kome selo gubi svoje nepoljoprivredne funkcije i obeležja. Socijalna slika sela se pojednostavljuje: u selu ostaju da žive skoro isključivo seljaci. U istorijskom pogledu, u Evropi ova faza traje do sredine 20. veka. Posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući rastu privrede, nastupa period rekompozicije sela. Tada se postepeno obnavlja nepoljoprivredna populacija u selu, a poljoprivredna pro-izvodnja se modernizuje sa manjim brojem poljoprivrednika u apsolutnom i relativnom smislu. Socijalnu sliku sela sada čine i neke nove socijalne grupe u dinamičnim odnosima.

Ipak, realno postojanje bunjevačkog ruralno-urbanog kontinuuma (Er-dei 1993, Ćupurdija 1987a, Černelić 2002) čini ovakvu autorsku odluku veo-ma delikatnom i u određenoj meri — artifi cijelnom.

Bunjevački usmeni ’korpus’

Da bi se u trećem delu monografi je objavljena građa mogla smatrati ’korpusom’ neophodno je odgovoriti na pitanje o veličini baze podataka i nje-noj reprezentativnosti.15 U lingvistici ne postoji jedinstveno mišljenje o tome koliko je snimljene građe dovoljno za uspostavljanje ’korpusa’. Teško je sta-viti znak jednakosti između mogućnosti za izradu usmenih govora za velike jezike i korpusa koji postoje za male jezike i njihove dijalekte. Minimalni zahtevi važe ako je u pitanju neka brojčano ugrožena zajednica ili skrivena manjina kada je svaki podatak istovremeno ’neophodan’ i ’dovoljan’, odnosno kada nema redundantne građe. Upravo ovakve etničke i verske grupe jedan su od prioriteta u radu istraživačkog tima Balkanološkog instituta (u Banatu su to bili, na primer, Hrvati kajkavci, Bugari Palćani, Romi doseljeni iz Rusije i pripadnici malih neoprotestantskih zajednica). U svim drugim slučajevima, logično je da su maksimalistički zahtevi najpoželjniji, ali, ipak, uzorak od 20.000 reči u anglistici se smatra dovoljnim da pruži pouzdanu informaciju o frekvenciji većine sintaksičkih struktura (Miller/Weinert 1998: 11).

Arhiv (arhivirani materijal u celini) i korpus (transkribovani i objavljeni materijal) čine celinu, odnos ovih delova je nesrazmeran: mora se imati u vidu da je transkripcija celokupne snimljene građe u uslovima istraživačkog rada

15 Pregled postojećih jezičkih korpusa u Srbiji v. u: Ćirković 2012.


u Srbiji — nedostižan cilj (po nekim proračunima potrebno je oko devet sati efektivnog transkriptorskog rada na jednom satu snimljenog dijaloga bez be-leženja akcenta, pauza, intonacije i drugih lingvističkih odlika).

Najveći problemi u transkripciji tiču se utvrđivanja kraja rečenice, što je u bunjevačkom korpusu učinjeno na osnovu jezičkog osećanja transkriptora, kao što, namerno, nisu označavane ni pauze. Transkriptor je svestan rizika ’koautorstva’ u tako dobijenim narativima. Ipak, ostaje mogućnost jednostav-ne provere svakog spornog mesta u transkriptu jer uz arhivirane protokole postoje oznake vremena početka i kraja za svaki reprodukovani fragment.

Tekstovi su nastali ekscerpcijom približno 18 časova terenskih inter-vjua, što je oko polovine ukupno snimljenih razgovora tokom timskog teren-skog rada jula 2009. u Subotici i okolini. Srazmerno velika količina snimlje-nog materijala u odnosu na relativno kratko vreme rada na terenu može se objasniti činjenicom da je istraživačima rad bio veoma olakšan medijacijom aktivista Bunjevačkog nacionalnog saveta. Za izradu ovog priloga, dakle, nisu iskorišćeni svi razgovori iz raznih razloga: pre svega oni sa ’urbanim’ sa-govornicima, neki intervjui su bili više orijentisani na leksičku građu pa su bili nepogodni za konačno oblikovanje u formi narativa, drugi su ponavljali slične sadržaje iz tradicijske kulture, a neki su izostali da bi se u objavljenim tekstovima održala reprezentativnost istraživanih mesta, odnosno simetrija u preuzetoj količini građe svakog od istraživača.16

U okviru snimljene građe, za ’korpus’ su odabrani razgovori vođeni u ruralnim sredinama, sa sagovornicima različitog uzrasta i stepena obrazova-nja, oba pola. Bez obzira na potpunu svest svih sagovornika o naučnim cilje-vima istraživanja i njihovu saglasnost za snimanje razgovora, u monografi ji kao celini izostavljeni su svi lični podaci o sagovornicima i ljudima koji se u razgovoru pominju. Sva lična imena su pokrivena inicijalima osim u slučaju kada je istraživač procenio da takvo sakrivanje nije neophodno a snižavalo bi razumljivost i lingvističku čitljivost teksta.

Korpus se sastoji iz tri, različito autorski oblikovana dela, upravo da bi pokazali mogući tehnički načini oblikovanja na terenu snimljene ’etnodijalek-tološke’ građe. Najveći deo ove građe, oblikovan ’iz ugla sadržaja’ smešten je u trećem poglavlju i naslovljen „Bunjevci o sebi“. Transkripti su doslovni ali nisu akcentovani, radi lakše čitljivosti. Uz svaki odlomak dato je ime naselje-nog mesta odakle je sagovornik (ne i njegovo godište ili pol) i inicijali istraži-

16 Za ’korpus’ su preuzeti razgovori u sledećem obimu: Žarko Bošnjaković (ŽB) 4h 47 min, Smiljana Đorđević (SĐ) 3h 26 min, Marija Ilić (MI) 1h 23min, Ljiljana Nedeljkov (LJN) 45 min, Biljana Sikimić (BS) 3h 42 min, Marija Vučković (MV) 3h 51min.


vača koji je razgovor vodio.17 Postojala je velika dilema da li je potrebno — i moguće — lingvistički ujednačiti naslove odeljaka sa tekstom sagovornika, odnosno sa bunjevačkom ikavicom („Dica“, „Časna rič“ i slično, posebno u delu korpusa na teme iz tradicijske kulture), ali se tokom rada pokazalo da bi takav princip predstavljao rekonstrukciju u slučaju da sam narativ ne sadrži odgovarajuću leksemu koja bi mogla poslužiti kao precizan naslov. Tako sva tri dela korpusa imaju ujednačeno indeksiranje (ili ’tagovanje’) sadržaja na standardnom srpskom jeziku, koji je, uostalom, i metajezik cele monografi je.

Korpus je tematski uobličen bez pretenzije da bude iscrpan, već samo dovoljno reprezentativan u odnosu na potencijalne mogućnosti koje je sadr-žavala sama usmena građa. Upravo je zbog uočenih nedostataka u sadržaju (ne i u njenom jezičkom oblikovanju) timske terenske građe iz 2009. godine planirano i realizovano naknadno istraživanje (koje su leta 2011. godine oba-vile Marija Ilić i Biljana Sikimić), ali se zbog velikog obima tako dobijenog materijala odustalo od uključivanja dve godine kasnije snimljenih razgovora. Ovi razgovori su bili vođeni pod drugačijim uslovima: u gradu Subotici, u ve-oma formalnom okruženju, često u prisustvu većeg broja ljudi, pa, za razliku od građe iz 2009. godine, imaju viši stepen ’institucionalnosti’.

U celini, korpus često nije ni iscrpan ni dovoljan za pojedine tematske celine, to se najjednostavnije vidi u poglavlju posvećenom hrani i načinu pri-premanja hrane u okviru „Svakodnevnog života“ koje, kao celina, ni u kom pogledu nije reprezentativna predstava bunjevačke kuhinje (za razliku od, na primer, monografi je Branka Pokronića iz 2011). U nekim slučajevima pred-stavljene su i sasvim kratke informacije zbog svoje važnosti kao etnografskog fakta (na primer, vezivanje panja neoženjenim momcima na Poklade).

Reprezentativnost bunjevačkog usmenog korpusa može se ilustrovati brojem reči u trećem (nekacentovanom) poglavlju naslovljenom „Bunjevci o sebi“: ima ih približno 64.000 (tačnije — 63.956 sa naslovima i metakomen-tarima). Tradicijska kultura, sa svojih pet odeljaka je najobimnija, njen prvi odeljak „Kalendar“ je najveći sa 13.631 reči, sledeći odeljak „Životni ciklus“ (rođenje, svadba i smrt) — 10.075 reči, treći odeljak, posvećen običajnom pravu — 3.905 reči i poslednji, peti, sa folklornom građom ima samo 579 reči. Druga velika tema je „Usmena istorija“ sa 3.990 reči i na kraju je tema „Privatni život“ sa 7.108 reči.

Akcentovani deo korpusa objavljuje se u dva dela, kao peto i šesto po-glavlje, indeksirano na različite načine. Peto poglavlje sadrži transkripte tri razgovora koje je Žarko Bošnjaković vodio u Bajmoku. Transkripti zajedno

17 Razgovor istraživača sa ženom iz Donjeg Tavankuta, koja živi na Ljutovačkim salaši-ma (oznaka Donji Tavankut SĐ), bez obzira što je vođen u Đurđinu, ipak je označen kao Donji Tavankut (u kome istraživači nisu boravili tokom ovog terenskog istraživanja).


imaju 11.370 reči (u navedeni obim uključene su i intervencije istraživača koji nisu Bunjevci i autorski metakomentari). Redosled odlomaka sledi govorni tok, prvi segment je monolog, a zatim, prema hronologiji istraživačevog dnev-nog rada na terenu, dva razgovora sa po dve sagovornice. Za sve sagovornike objavljena je samo godina rođenja. Tematske celine u petom poglavlju odvo-jene su naslovima. Naslovi su oblikovani na sledeći način: od jednog sago-vornika samo monolog „Bunjevački kulturni centar“ (očigledno je u pitanju pozdravni govor i zvanično predstavljanje rada centra), sledi razgovor koji je istraživač obavio sa dve sagovornice: „Biografska priča“, „Badnje veče“, „Božić“, „Klanje svinja“ (odabran je književni termin umesto bunjevačkog disnotor radi lakšeg indeksiranja), „Tradicionalna ishrana“ (ovaj segment raz-govora eventualno je mogao biti indeksiran i kao „Kulinarstvo“, kao u šestom i trećem poglavlju), „Voćarstvo“ (ovaj segment je mogao biti indeksiran i širim pojmom „Poljoprivreda“, koji je inače upotrebljen za jednu od sledećih tema razgovora), „Salaš i selo“, „Poljoprivreda“, i ponovo „Tradicionalna ishrana“. I treći razgovor istraživač vodi sa dve sagovornice istovremeno: „Biografska priča“ (sve biografske priče su u trećem poglavlju klasifi kovane kao „Privatni život“, „Tradicionalna ishrana“, ponovo „Biografska priča“, „Poljoprivreda“, „Folklor“ (ovim terminom se i u trećem delu monografi je indeksira aktivno učešće u folklornim društvima), „Kalendarski običaji: Proštenje“, „Kalendar-ski običaji: polivači“, „Folklor: festival ila“, „Svakodnevni život“, „Folklor: pasuljijada“, „Kalendarski praznici“ (u okviru segmenta pominju se zbirno različiti praznici: Božić, Uskrs, Oci, Materice), i „Bunjevački pozdravi“.

Šesto poglavlje, koje je grafi čki oblikovano kao jedinstvena celina, ali — indeksirani transkript, ima 10.918 reči. U pitanju je razgovor koji je Žarko Bošnjaković vodio u Tavankutu sa jednom sagovornicom. Kao i u prethod-nom poglavlju, označeno je samo godište sagovornice. Ključne reči date su na marginama na mestima na kojima počinje odgovarajuća tema: „Biografska priča“, „Biografska priča: školovanje“, „Biografska priča: prosidba“, „Bio-grafska priča: fotografi je“, „Biografska priča: folklor“, „Svakodnevni život: muško — ženski odnosi“, „Biografska priča: život u braku“, „Biografska pri-ča: udaja“, „Biografska priča: život u braku“, „Prezimena“, „Religioznost: novoverci“, „Kalendarski običaji: Dužijanca“, „Kulinarstvo“, „Kalendarski običaji: Kraljice“, „Maskiranje“ (a ne, kako je bilo moguće — „Maškare“), „Klanje svinja“, „Biografska priča“, „Bunjevačake pesme“, „Biografska pri-ča“, „Posmrtni običaji“, „Biografska priča“. Svi odeljci koji su indeksirani kao „biografske priče“ pripadaju domenu „privatnog života“.

Dijalekatski termini, npr. disnotor nisu korišćeni kao metatermini, oni se mogu pronaći elektronskom pretragom teksta. Korišćeni su, međutim, oni etnografi zmi koji nemaju zamenu u standardnom jeziku (dužijanca, kraljice,


polivači i slično) koji bi inače morali biti glosirani opisno (npr. „završna že-tvena svečanost“, „ophod devojaka na praznik Duhovi“ itd.).

Uređivački postupak

Tematski krug bunjevačkog korpusa obuhvata statične, nostalgične slike sveta i salaša ali i dinamičku sliku savremene bunjevačke mobilnosti. Prilikom selekcije fragmenata osnovni princip je bio da se zadovolje dva zahteva: lingvi-stički (dijalektološki i sociolingvistički) i faktografski, da izbor autentičnih tek-stova može da služi istraživačima iz drugih disciplina kao dokument, pre svega etnolozima, ali i antropolozima, sociolozima, folkloristima i istoričarima. Nisu uključeni delovi razgovora koji sadrže subjektivne stavove o ličnom identitetu, kao ni stavovi iz domena jezičke ideologije (bez obzira na činjenicu da mogu biti korisni i za sociolingvistička i za antropološka istraživanja).

Iz ekstenzivnih intervjua preuzimani su samo delovi koji su, po proceni au-tora, bili zanimljivi za osvetljavanje bunjevačke tradicijske kulture, usmene isto-rije, folklora i elementi biografskih priča koji mogu imati univerzalnu dimenziju, pre svega lične mobilnosti u domenu obrazovanja, posla (uključujući radnu etiku), ili aktivnosti u očuvanju identiteta zajednice (folklor i različiti zanati).

Svi narativi (osim odeljka sa folklornom građom) predstavljaju ozbiljne iskaze koje su dali obični ljudi u cilju saopštavanja informacija o stvarnim događajima: uspeh ili neuspeh takvih narativa (kao i status samih naratora), usko su pezani sa njihovom verodostojnošću (kako to defi niše Labov 2001). Folklorna građa, sa druge strane, pripada posebnom žanru jer je naratori saop-štavaju radi zabavljanja publike: za utvrđivanje njene ’istinitosti’ primenjuju se posebne analize (up. Sikimić 2009a, Đorđević Belić 2012).

U odnosu prema vremenu korpus je heterogen: tradicijom su uslovljene vremenske granice kalendarskog vremena i životnog ciklusa; geofi zičko vre-me (smena dana i noći i godišnjih doba) karakteriše narative na teme iz sva-kodnevnog života; usmena istorija, lokalne anegdote i biografske priče imaju obeležja subjektivne percepcije vremena.18 Van (realnog) vremena ostali su u narativima inkorporirani folklorni tekstovi i demonološka predanja.

18 Marija Ilić (2012) uočava vremensku orijentaciju svojih sagovornika (Srbi iz Ma-đarske) prema Drugom svetskom ratu. Razgovori vođeni sa Bunjevcima 2009. godine nemaju takvu orijentaciju, kako to pokazuje snimljena terenska građa u celini, a ne samo fragmenti odabrani za korpus ove studije, jer je u periodu kada su obavljena istraživanja (2009–2011) već došlo do generacijske smene. Izgleda da Drugi svetski rat kao vremenska granica u naraciji važi samo za ljude rođene dvadesetih godina dvadesetog veka: za sagovornike se danas (početak druge decenije dvadeset prvog veka) uglavnom biraju ljudi rođeni u četvrtoj deceniji dvadese-tog veka ili krajem tridesetih godina čije direktno sećanje ne obuhvata Drugi svetski rat. Zato je


U korpus su uključivani i ’paralelni’ ekstenzivni narativi, dobijeni od različitih sagovornika kao odgovori na ista pitanja iz domena tradicijske kul-ture, upravo radi otvaranja mogućnosti za različite antropološko-lingvističke analize (na primer, narativi o Božiću: dva iz Male Bosne, sa različitim sago-vornicima, i po jedan iz Bikova i Tavankuta).19

Odabrane sekvence razgovora traju od dva, tri pa i do dvadesetak i više minuta. Bez obzira na dužinu fragmenta, autorska ideja je bila uobličavanje iskaza kao narativa, za tu svrhu su bili neuporedivo korisniji monolozi, razgo-vori sa što manje istraživačevih intervencija.

U praksi je konkretna situacija vođenja razgovora bila bitno drugačija, u razgovoru je učestvovalo više sagovornika pa je posao priređivača bio da obli-kuje kao tekst ne samo dijalog već i polilog. Takav ’narativ’ može se odrediti kao ’kolektivni’, kao zajedničko oblikovanje informacije, odnosno zajedničko znanje, za razliku od ko-konstrukcije, koja nastaje u svesnoj interakciji sa istraživačem. Polilog više sagovornika na konkretnom bunjevačkom ruralnom terenu može značiti i da su sagovornici shvaćeni kao kolektivitet, da nije u pitanju uzajamno prekidanje naracije već dopunjavanje informacija.

Iskustvo timskih terenskih istraživanja je pokazalo da neki istraživa-či preferiraju upravo ovakav način rada, i to posebno oni kojima je stalo do preciznijih podataka o određenoj temi. Prihvatanje poliloga kao koautorskog narativa o tradicijskoj kulutri podržano je činjenicom da posebno motivisani sagovornici sami dopunjavaju jedan drugog bez intervencije istraživača:

A papulu, to pravite, ne-pravite? — Gust gra? Pa da. — Papula, ne? To je gusti gra. To isto na Badnje veče mož

Svinja, onda se od ono, od stomaka ima, al ne skroz nego ima ono, to se skine. — Kašte Vi kako-s to zvalo? — Sirište. — To jeste se zvalo sirište, ali kako zvao taj, to-j i moja mama radila. — Pucur. — Pucur!

G., šta se ono zvalo što smo se uvatili u-krug? — Pa, ima ono „trči maca oko tebe“. — E to. Nisam ni znao

G., šta se ono zvalo, jedan, dva, tri? — Žmure. — E, žmure, pa ne-možem da se sitim.

vremenski horizont pomeren na početak socijalizma i nema oštrih vremenskih granica: vremen-ska granica su često ratovi vođeni devedesetih godina ili period procesa raspada Jugoslavije.

19 Prvi pokušaji pripreme paralelnih etnodijalekatskih tekstova bili su objavljivanje te-renske građe sa istraživanja Kosova i Metohije na temu kultnih mesta (Ilić et al 2003, Sikimić 2005), odnosno o ’vučarima’ (Sikimić 2003), običaju ’dodoste’ (Sikimić 2004b) i dr. Sličan prostupak primenjen je na vlaškoj folklornoj građi (Sikimić/Sorescu Marinković 2008).


Teoretičar analize konverzacije, Harvi Saks (Sacks 1995: 18–19, v. i Labov 2001), ukazao je na činjenicu da narator zauzima socijalni prostor (sve dok se drži osnovne teme narativa) duže od drugih učesnika konverzacije koji ne govore narativ. Drugi sagovornici mogu da učestvuju, ali već sam čin izvo-đenja narativa predstavlja zahtev za vraćanje prava govorenja naratoru — sve dok se narativ ne završi. Učešće drugih sagovornika u konstrukciji narativa predstavlja poseban zadatak u okviru savremene pragmalingvistike (up. npr. Monzoni/Drew 2009).

Do preklapanja sa istraživačem — bar teorijski — ne bi smelo da do-lazi u radu profesionalaca obučenih da ’poštuju pauzu’, odnosno da svoje sledeće pitanje postave tek kada prođe 5–6 sekundi posle sagovornikovih poslednjih reči.

Za istraživača na terenu razgovor koji se snima uvek je institucionalan, ali su i njegove ’privatne’ intervencije značajne za kasniju obradu i analizu. Diskurs u institucionalnim uslovima uobičajeno je stereotipan, a prelaz u ne-formalni razgovor nije nikada potpun jer istraživač kontroliše snimanje: udeo subjektivnosti u korelaciji je sa stepenom javnosti. Inače, u korpusu kao celini skoro ravnopravno su zastupljeni subjektivni i impersonalni stavovi samih sa-govornika, po ovom kriterijumu — korpus je heterogen. Budući da su istraži-vači na terenu 2009. godine bili unapred najavljeni i da su bunjevačke lokalne zajednice bile upoznate sa ciljem istraživanja može se pretpostaviti da su neki sagovornici bili ’pripremljeni’ pa je iz razgovora sa njima bilo jednostavnije oblikovati celovite narative.

Važne jedinice svakog teksta su kohezija i završenost. Kada je u pitanju transkript uobličen u formu narativa, kao što je slučaj u trećem poglavlju, teže je odrediti početak odlomka, osim ako ne počinje istraživačkim pitanjem. Si-tuacija je obrnuta kod citata tuđeg govora u okviru narativa jer je u najvećem broju slučajeva završetak citata odredila istraživačeva intuicija.20 Nedoumice su ostale i u određivanju početka citata ako u iskazu postoji uzvik ili partikula iza kojih sledi siguran citat tuđeg govora:

Uvik me mater tako naružla: „A, ja-ć tebe“, kaže „tako natuć. Kad stariji budeš,

ostariš, neš volit slatko.“

I onda, oni kažu: „Pa, nane, di je naše?“ „Pa, jeno vam, ker je pojio.“ Te žalosti,

bože

20 Teškoće određivanja ’desne strane’ rečenice usmenog teksta tema su istraživanja Pe-tera Auera (Auer 1992), ovaj se problem jednako odnosi i na teškoće u određivanju granice ’desne strane’ citata u okviru usmenog narativa (up. npr. Bolden 2004).


Iz konačno obrađenih tekstova izostali su markeri neverbalne komunika-cije, odnosno važni sagovornikovi gestovi kod opisivanja mehaničkih radnji.21 Mada neverbalne informacije nisu date u transkriptu, o njima ponekad postoje signali u konačno oblikovanom tekstu koji kontekstualizuju prostor u kome se vodi razgovor i implicitno ukazuju na aktivno prisustvo istraživača:

Ne, sad ovo je dunjica i, vidiš ovako, vako leži mala beba, onda tako, pokrije se.

To je tam kod-mene u-sobi, to ja.

Evo vidiš, to je stoc, sad, kadgod nis imali ove ode, onda ovako se metne stoc,

vidiš, i ti moraš ovako sisti. Eto, na ono, eto tako, eto tako. Ovako metneš noge

Konačno oblikovani tekstovi nisu deljeni na pasuse, već su grafi čki predstavljeni kao jedna celina. Poređenjem tematskog diskontinuiteta narativ-nog teksta (podela na epizode) sa podelom na pasuse pokazalo se da se većina podela na pasuse najčešće javlja na prelazu prototipskih epizoda koje se sasto-je u uvođenju ili promeni osnovnih učesnika, većim promenama u vremenu, mestu, tematskom razvoju ili uvođenju tema povezanih sa učesnicima. Manje je konzistentna (ali je frekventna) podela na pasuse koja markira tematski diskontinuitet povezan sa podepizodama.

Primenjena transkipcija

U transkripciji je primenjena norma pisanog jezika (nisu obeležavane pauze, naglašavanje, ni emocije). Problem preklapanja dva i više sagovornika rešavan je samo odvajanjem crtom, tako je, između ostalog , nastao ’kolektiv-ni glas’ koji se proteže kroz mnoge narative nastale na bazi poliloga. Interak-cija postoji sa svim prisutnima, pa čak i sa onima koji ćute, ali se to u korpusu samo indirektno može uočiti. Nisu naknadno prepravljani ili izostavljani loši počeci, ispravljanje i ponavljanje i sagovornika i istraživača.

Nerazumljiv tekst označen je znakom pitanja u uglastim zagradama: deo razgovora je vođen napolju, pa različiti šumovi otežavaju razumevanje, kao u sledećem primeru, jer se kuća nalazi u neposrednoj blizini prometne saobra-ćajnice:

21 Istraživanje međusobnog odnosa lingvistike i telesnih aktivnosti prilikom referisa-nja na fi zički prisutne objekte u interakciji licem u lice, tema je mnogih savremenih studija u domenu pragmalingvistike, up. npr. Eriksson 2009. Ovaj odnos je istraživan i na transkiptima terenske građe sa severa Kosova v. Sikimić 2008. Savremena komparativna istraživanja su uka-zala na postojanje razlike u konceptualizaciji pokreta zavisno od kulture i jezika (Chui 2009).


To je sankanje bilo, e onda bilo je tako da ti, di koji zakačiš, [one kandžije, el on udari te?]. Tako da kažem

Uglaste zagrade u nekim slučajevima sadrže i pojašnjenje značenja koje istraživač zna iz šireg konteksta:

bila sam tako ko A. sad naš [pet godina], otprilike

Sve nedoslednosti sagovornikovog idioma su sačuvane:

na čemu možeš sedit. Išlo se u-grad i dalje, pa onda, kako ćeš na ovoj daski sedet, nego kad ima naslonjač, kao, sediš

Onda-j, eto, bilo je to i snig je, bilo-j svake zime snega pa se to odbaciva, pa eto, iđe se sa sankama. Eto, onda, padne snig

Nedoslednosti ili odstupanja u ikavskom govoru sagovornika mogu na-stati i pod uticajem govora istraživača koji koristi standardni srpski jezik.22 Uobičajeno je da tokom antropološko lingvističkih istraživanja (a tako je i kada se razgovori vode u dijalektološke svrhe) sagovornici veću pažnju posve-ćuju sadržaju razgovora, faktografi ji koju izlažu, nego jezičkom oblikovanju.

(BS: Šta to znači, da se i kad nema snega vuče?) Ne, po snegu, ovo kad je bilo, kad nije bilo snega onda su bila seljačka kola.

Na jezičkom planu, uobičajena istraživačka strategija sastoji se u sve-snom pokušaju približavanja lokalnom idiomu:

(BS: A kad se nasađiva kokoška? Na koji dan? Jel se pazilo to?)

(ŽB: A koje su bolesti bile dičije?) Dičije bolesti su bile šklopci

(LJN: Šta se pravilo od mlika?) Od mlika se pravla kiselna

Korpus je pokazao da istraživači dosledno persiraju svojim sagovorni-cima. Od ovog principa odstupa samo Žarko Bošnjaković u razgovoru sa jed-nim sagovornikom iz Bikova (inače, prema postojećem protokolu razgovora, približnog uzrasta sa istraživačem):

u tanjir, recimo, mož i u ovaj, al bolje je gvozden neg ovaj, kako-ć kast plehan. (SĐ: Da, razumem Vas.) Tri kašike vode metneš

(MI: Este Vi imali, este išli Vi na prelo? Il je to Vaša mama?) Pa više je, išli, išli smo i-mi, a-sad

(BS: A jeste išli Vi na to?) Ja nisam išo

22 Detaljnije o uticaju govora istraživača na sagovornika u: Sikimić 2004a.


(LJN: Kako ga to zavijete?)

(ŽB: A to sa stolarom radiš, ili kolarom?)

(ŽB: Šta si bio u kolu, kolovođa, kec?)

Upotreba velikog ili malog slova (Vas i vas) zavisi od transkriptorovog poznavanja konteksta razgovora: da li istraživač razgovara sa jednim sagovor-nikom ili je prusutno više njih koji se u razgovor ne uključuju. Kada je u pita-nju polilog, samo video dokument može da reši situacije u kojima transkriptor ne zna da li se istraživač obraća jednom sagovorniku iz grupe ili svima — kao u sledećem primeru iz razgovora koji je Marija Vučković vodila u Starom Žedniku sa najmanje tri sagovornika istovremeno:

(MV: A, da vas pitam, jel su te grupe bile stalne, ono godinama iste ili su se formirale?)

Cenzura: etičke dileme

U obikovanju korpusa svesno se pristupilo cenzuri određenih fragme-nata, pre svega kada su u pitanju komentari sasvim privatnog sadržaja; takva mesta su označena uglastim zagradama. Na primer, sledeći segment je izo-stavljen iz transkripta po proceni istraživača da je pominjanje alkoholizma konkretne osobe etički sporno, dodatni argument za izostavljanje u ovom slučaju bila je sugestija sagovornika još tokom vođenja razgovora (objav-ljivanje na ovom mestu ne ugrožava identitet pomenute osobe jer nije kon-tekstualizovano):

To baš nije sve za snimanje. — Pa dobro. — Njegovi roditelji, mislim njegov otac je jako pio.

U sledećem primeru sagovornica se poziva na članak objavljen u „Bu-njevačkim novinama“, pa je cenzurisanje imena pomenute osobe suvišno, jer se radi o slučaju objavljenom u javnim medijima:

Onda ima nika snaš Tilka, mislim da je, Tilka je, iz Ljutova. Nji sedam cura je bilo kadgod

Nazivi naseljenih mesta i preduzeća ostavljani su nepromenjeni:

kod nas dolazi poštar, tam na Sebešću, onda dono mi je, ima na Čikeriji niki, ja nisam ni znala ko su, a ćer njim poznam

Uglastim zagradama (dakle, izostavljanjem teksta) u korpusu je ozna-čeno i prekidanje osnovnog toka razgovora: ulaskom ili izlaskom trećih lica


u prostoriju u kojoj se vodi razgovor, slučajnim uzgrednim incidentima (pad deteta, prosipanje čaše i slično), nuđenjem istraživača kafom, pićem i slično. U nekim slučajevima izostavljeno je ponavljanje pitanja, ili pitanja na koja je dobijen negativan odgovor.

U korpusu se izostavlja i istraživačevo objašnjavanje cilja i drugih okol-nosti istraživanja, zatim pitanja organizacione prirode samog istraživanja, do-govaranje za nastavak istraživanja, pozdravljanje na dolasku i odlasku (ovi delovi razgovora, bez obzira na njihovu pragmatičku važnost, uglavnom nisu snimani jer se diktafon uključivao tek kada se sagovorniku objasni smisao razgvora i dobije njegova eksplicitna saglasnost).23 Paralelni govor i komen-tari prisutnog deteta, kao i obraćanje nekog od učesnika detetu nisu beleženi ako se osnovni tok razgovora nije prekidao.

ANTROPOLOŠKOLINGVISTIČKI ASPEKT BUNJEVAČKE KULTURE

Korpus sadrži brojne potvrde tradicionalnih bunjevačkih pozdrava sa odgovarajućim kontekstom upotrebe (omladina se danas pozdravlja savreme-nim pozdravima, up. Savanov/Bašić Palković 2012):

Jer, na primer, ja nisam mogo u to vrime kast da, kad odem ko-te da kažem

„Dobar dan“ ili „Faljen Isus“, nego „Ljubim“. Onda je bilo „Ljubim ruke“, to

si moro poštivat.

Kad su došli prid snašinu kuću, salaš, i onda su oni: „Faljen Isus i Marijo“,

„Navike, amen uvik. Ajte,

oma, skinu šešir, ljube se: „Faljen Isus,“ poštivaju se, „Amen uvik,“

I danas postoje stabilne formule u međusobnom pozdravljanju za Božić:

Pa „Faljen Isus“. — „Faljen Isus. Čestitam Vam Isusovo porođenje.“ Prvi dan

se tako čestita. — Ne kažemo „rođenje“ nego „porođenje“. — Porođenje, Isu-

sovo porođenje, jeste. (BS: A odgovor?) „Uvik isfaljen bio.“ Tako, jel „Amen“,

sad već kažemo.

Tradicionalni pozdrav „Faljen Isus!“ ostao je konzerviran i u folklornom tekstu koji se izgovara na praznik Materice:

Znači, iđe: „Faljen Isus, gazdarice, čestitamo Materice, mi smo došli priko

mora da

23 Za ilustraciju ovih pragmatičkih elemenata terenskih intervjua sa Bunjevcima dovoljno su ilustrativni primeri iz akcentovanih dijalektoloških transkripata u petom i šestom poglavlju.


Primeri poliloga u kojima učestvuje više sagovornika koji pripadaju ra-zličitim generacijama, a posebno u pomenutom razgovoru koji je Marija Vuč-ković vodila u Starom Žedniku, ilustruju bunjevački ‘red govorenja’. Ovaj se ’red’, nažalost, ne može razumeti bez detaljnog objašnjenja međusobih rod-binskih odnosa sagovornika. U sledećem primeru govore prvo otac, pa sin, sa jasnim markiranjem poštovanja:

Jedan je oro s konjima, jedan je tu čistio, namirivo, jednog je baćo poslo digod,

ne znam. — A meni je najinteresantnije, sad moram prikinit baću, kad je jedan

o-ti dotični tamo sinova osto, recimo.

Učesnici istog poliloga su i dva starija čoveka koji su međusobno rođena braća. Oni jedan drugog oslovljavaju sa braco:

Pa obično-s oni mogli koliko učesto nji osam ljudi jedno jutro, ne? — A više su

radli, braco. To, to, to čudo su bili oni.

Da, vuče panj. — E sad ovaj, ko ovaj moj, taki, te, taki triba. Al ima onamo,

braco, oni veliki nuz beton.

Ja pamtim, oj, oj, uvek je bilo što kažu matori divojaka. — Znam, al, braco,

manje neg momaka.

Koji je to dan, braco? — Cvetna nedilja. — To je Cvitna nedilja.

jel ovca će sve popasiti i obrstit čak i voće, ono odoli, izdanke, sve što tira. —

Braco, znaš ti naš redosled za Božić? Pućka.

Tipično je bunjevačko familijarno referisanje sa bać- uz lično ime kada se govori o starijem čoveku, a snaš- uz lično ime kada je reč o ženi. U korpusu je ostala nedoumica oko pisanja ovog tipa lokalnih antroponimskih sintagmi (sa crticom ili bez nje):

Imali smo tu bać Ivana Lešu, tu je, u Maloj Bosni se otvarala mijana

To je bila pripovitka da je bać Ivan Lešo, pa taki je čovek bio kaki je, da je bio

kod snaš Stane

onda ovi kad se skupe za na poso tamo neki bać Marko V. on je bio taj

ne-b vi kupli bać-Lazinu kuću?

„A joj,“ kaže, vako došo „A joj, pa ti vežeš.“ Reko: „Ja, bać-Blaško, i vežem.“

„Šta će to bit,“ kaže

Onda ima nika snaš Tilka, mislim da je, Tilka je, iz Ljutova


Zahvaljujući upravo razgovorima u kojima je učestvovalo više sagovor-nika, moguće je bilo pratiti njihovu međusobnu interakciju na lokalnom govo-ru kojom se dobiju i specifi čne formulacije pitanja, na primer (Mala Bosna):

A šta se ono zvalo kad legnem u-snig pa ostane taj otisak?

šta se ono zvalo, izvini što te prekidam, što smo se povaćali za-ruke i protrčavo

je jedan kroz, i ako-j uspio prokinit, onda?

Citirani dijalozi po pravilu čuvaju arhaičnije stanje lokalnog govora:

kad se brijo onda-j kazo: „A šta-ć ja š-njim divanit?“

I on meni kaže: „Šta će, oćemo ostat da ovo kopamo, el nećemo? Nikad nismo

radli, nećemo ni-sad. Doćemo ja i ti biciglama, ti još malo kopaj,“ kaže „a ja

iđem.“

Sledeći odlomak iz transkripata nije uključen u korpus, ali ilustruje pro-ces gubljenja semantičkih nijansi nekih zastarelih leksema (up. Peić/Bačlija 1990, sv. plenit, plenem „ošamariti dlanom preko usta“):

ćuši te kogod, pleni te kogod, nije isto. — Pa isto šamar jedno i drugo. — Nije,

šamar je ćuška, al kad pleneš to nije isto. — Šta je to? — To kad udariš po-usti, to

je „plenit“, a kad ovako udariš, to je „ćuška“, ili „šamar“. — Isto mu to dođe. —

Ali, ne ali po-usti kad udariš, to je, kaže „plenio me“, kad vako, kaže „ćušio me“.

Korpus svedoči i o postojanju svojevrsne bunjevačke ženske genealogije: jedan razgovor u Đurđinu vođen je u kući sagovorničine kćerke koja se po-vremeno uključuje (takvi, sasvim privatni delovi razgovora nisu pripremljeni za objavljivanje). Tokom razgovora (u kući svoje kćerke i u njenom prisustvu) sagovornica pokazuje bunjevačku nošnju koju je sama sašila za svoju praunuku. U razgovoru se pominje još jedan ženski rekvizit — svadbeni vinac sagovor-ničine prababe: veza roda i etniciteta uspostavljena je preko elemenata tradici-onalne ženske svečane odeće. U odabranom odlomku sadržan je eksplicitno ili implicitno sledeći ženski genealoški niz (orijentisan prema sagovornici): praba-ba (pramajka) — baba (majka) — majka i njena sestra (sagovorničina tetka) — sagovornica — ćerka (prisutna tokom razgovora) — unuka — praunuka:

Ja imam vinac moje pramajke još. [...] Moja majka je rođena hiljadu osamsto

osamdes prve, onda šta ti misliš od kad je taj vinac pramajkin, njezine matere

vinac. [...] To je moja majka čuvala njezinu mater, to je moje, sad kako da ti ka-

žem, sad ja, pa moja mama, pa majka, pa pramajka, eto. Ja sam to eto, jel nas je

tetka odranla, mi smo ostali bez mame, umrla nam mama, nas troje dice, i onda

nas ona odranla, onda sam ja to od tete. [...] Sad sam ja jednu staru svilu, znaš


šta, samo je ujedno, bordo isto, bila je moja pra, već moja unuka u četvrtak, priključe, pa da, njoj sam sad pravla to

Bunjevački paralelni tekstovi

Narativi instrukcije pokazali su se veoma korisni za uporednu analizu u i antropološkoj lingvistici.24 Usmeni bunjevački korpus sadrži dve verzije recepta za prisnac koje se mogu porediti sa receptom za isto jelo koji postoji u bunjevačkom kuvaru, na bunjevačkom govoru (Pokornić 2011: 103):

[1] Zakuvat tisto od brašna, vode i soli. Kad se tisto malo „odmori“ namazat umu-ćenom mašćom i otegnit tanke kore. Kad su kore otegnute zdravo tanko, fi lovat i s komadima friškog podlivenog sira koji se izdrobe i osole po ukusu. Uvijat kore, metnit i u podmazanu tepciju i peć na jakoj vatri. Odozgo se prisnac mož primazat mašćom, el skorupom da dobije lipu rumenu boju. (Pokornić 2011: 103)

[2] Kako se pravi. Neko je sam otezo tisto, znači onako otezano tisto, tisto sa vodom i sa brašnom se razvije i oteže se koliki je astal, ajd sad sam ja pokazala nekada. I onda se nameće da l maka, da l sira, da l ovog. Ali ako je prisnac, onda je sir, biće. E sad neko je pravio slan, neko je sladak pravio. I metne se malo i jaja ko ima još unutra u to i taj sir, zamota se i peče se. I odozgor se polije sa skoru-pom. A skorup to Vam je ono sa mlika što se skine, pavlaka. (Mala Bosna, žena)

[3] To je prisnac. To je pravo bunjevačko. I to se, eto, rukama služi. Ne uzima se vilcom, ni ništa, nego rukama, prstima i tako. [...] Pa dobro, uzme se dvi, dvi kore o-ti, to je otprilike i veličina tepsije. Uzme se sira, pavlake, sko-, mi to kažem skorupa, na bunjevački je skorupa, i dvoje jaja, malo soli, malo šećera. Zavisi. I ne mora šećera a i može više slatko. Ja ovako, malo soli, malo šećera da je. I onda kad je, ovaj, pomećem, tako zavijem, pomećem u tepciju, onda pomažem sa pavlakom odozgo. [...] Prisnac, da bunjevački. A moglo bi da se ne-meće šećera ko voli, ali šta ja znam. Mi tako samo navikli. Volimo da je malo slatkasto. (Đurđin, žena)

Usmeni tekst, logično, ne sadrži neke redundantne informacije iz knjige recepata: podrazumeva se da prisnac treba ispeći, da se tepcija podmaže, ni podatak o vremenu potrebnom da se prisnac ispeče nije neohodan, i on pripa-da sferi uobičajenog znanja svakoga ko redovno priprema hranu. Na klasič-nom entolingvističkom nivou, uočava se da su ključni termini u opisu zajed-nički za sva tri teksta: posuda je tepcija. Sagovornica iz Đurđina prvo koristi

24 Lingvističku analizu narativa uputstva, odnosno davanja recepata v. u: Ćirković 2012: 16–17 i Norrick 2011.


standardnu varijantu tepsija, a zatim bunjevačku tepcija. Treba napomenuti da je sagovornici iz Male Bosne i informacija o postojanju posude za pečenje suvišna, up. I metne se malo i jaja ko ima još unutra u to i taj sir, zamota se i peče se [2].

Dodatak u jelo se imenuje kao: skorup. Obe sagovornice imaju potrebu da istraživaču objasne značenje ovog termina: odozgor se polije sa skorupom. A skorup to Vam je ono sa mlika što se skine, pavlaka [2], odnosno: Uzme se sira, pavlake, sko-, mi to kažem skorupa, na bunjevački je skorupa [3].

Osnovno ’testo’ je u primerima [1] i [2] tisto, a sagovornica iz Đurđina je pominjala aktuelnu situaciju u kojoj kupuje gotove kore, zato očekivani termin tisto izostaje, kao i odgovarajući glagol.

Lokalni bunjevački termin za ’tegljenje/razvlačenje’ testa je, svršeno, otegnit (namazat umućenom mašćom i otegnit tanke kore u primeru [1]), odnosno, nesvršeno, otezat (Neko je sam otezo tisto, znači onako otezano tisto u primeru [2]). Da je u pitanju zaista etnografi zam ukazuje i ilustrativni primer iz bunjevačkog rečnika uz glagol otegnit: Mene ne dirajte, ja ću da otegnem prisnac; odnosno čak eksplicitna leksikografska kvalifi kacija kao „izraz“: otezat pogaču, prisnac ’razvlačiti testo za savijaču’ (Peić/Bačlija 1990: 223).

Tehnološki postupak ’zavijanja’ označen je glagolima: uvijat (Uvijat kore [1]), zamotat (i taj sir, zamota se i peče se [2]) odnosno zavijat (pomećem, tako zavijem, pomećem [3]).

Pokornićev kuvar ne pominje slatku varijantu ovog jela, koju inače po-minju obe sagovornice (E sad neko je pravio slan, neko je sladak pravio. [2]; I ne mora šećera a i može više slatko [3]).

Postupak naracije za davanje instrukcija u sva tri primera je različit: u pisanom tekstu (Pokornić 2011) koristi se inifi tiv (Uvijat kore, metnit i u pod-mazanu tepciju i peć), sagovornica iz Male Bosne počinje instrukcije trećim licem perfekta da bi nastavila biografski narativ — bezličnim konstrukcijama u prezentu (Neko je sam otezo tisto, znači onako otezano tisto, tisto sa vodom i sa brašnom se razvije i oteže se). Sagovornica iz Đurđina instrukcije poči-nje bezličnim konstrukcijama, a zatim prelazi u biografski narativ (njen lični način spravljanja ovog jela) i naraciju u prvom licu prezenta (Uzme se sira, pavlake/ Ja ovako, malo soli, malo šećera da je. I onda kad je, ovaj, pomećem, tako zavijem). Usmena naracija se upravo i odlikuje nekonzistentnom upotre-bom glagolskih vremena.

Karakteristično za sva tri recepta o pravljenju prisnaca je izostavljanje tačnih mera, što Pokornićev zapis (uz verno reprodukovanje lokalnog bunje-vačkog govora) čini bliskim razgovornom jeziku.


Verifi kacija pamćenja/sećanja

Svoje nesigurno sećanje bunjevački sagovornici, osim glagolima ka-rakterističnim i za standardni srpski jezik (zaboraviti), izražavaju formulama (ostarila pa zaboravila), konstrukcijom otići u zaborav:

Pokojni P. — P. ako nije dva puta bio. A zaboravio sam, ovaj, mislim da je

Dolazli su oni prije, dolazli su. — Ja se prije ne sićam.

e sad el to ima u-tom štogod eli nema, a ja se ne sićam el je meni moja mama davala el nije, e to, tog se ne sićam

Pedeset druge, ja se slabo sićam na to.

Pripovitke, to su kazali kadgod narodne pripovitke, et tako se to zvalo kadgod. [...] Ostarla pa zaboravla. Razred i po, al više oko-škole

A za drugu, stvarno, otšlo mi u zaborav. Ni to bilo juče.

otšlo je to nama u zaborav, mi, bili smo mi tirani na-to i, i slušali, ali, ovaj, zaboravili smo puno o-tog.

I za izražavanje sigurnog sećanja Bunjevci raspolažu različitim formula-ma u kojima, uz nekoliko izuzetaka,25 dominira ikavica, na primer:

To se sićam kao danas da, jako je plakala26

u to vreme, ja-s sićam dobro, iz Madžarske

dica su bila tako lipo okupana i to tako lipo, ja se sićam kad moja, naša mama, sve nas tako redom kupala

u Suboticu na vašar i prodamo ga, sićam se, onda za četrsto

Kažem, to se, to se sićam ko dete da.

one volove kad smo gojili, sićam se one svinje kad smo ranli

Ja ne znam, ti, braco, sigurno se sićaš, pa to nikad nije bilo zima u-sobi.

Pa ja se sićam dobro te peći dok su bile u-sobama

spalio je sviću, sićam se imao je tako niki tanjir, svete vode je nalio

Ja sam zaklala jagnje i to se sićam da sam prišla priko

25 Ja kao dete, to se svega sećam i to je, meni je to ostalo kao lepa uspomena.// I to koliko se sećam, sad to sve više nema, sve je prošlo.// nit su oni nama govorli, al to zdravo dobro se sećam, s batakom se uvek zapušila fl aša.

26 Očekivana konstrukcija *sećam/sićam se kao da je juče bilo nije potrvđena u korpusu, ali to ne znači da nije moguća.


Tako se o-tog, eto, isto sićam iz ditinjstva ti doživljaji.

Jedno vreme, to se sićam, da se sadlo

Tako, to se sićam još, i vite, on obezbedi za svoju kuću

Vite, ja koliko se sićam da je to onda bilo, ne znam,

Proces sećanja se formuliše i izrazom ostat u sićanju:

To mi je onako baš ostalo u sićanju, bio je kod-nas

Ostalo mi u sićanju Božić. Jedan Božić, pošto smo mi blizo

I on to odero, to mi je ostalo u sićanju, kad sam bila digod

Onda, ovaj, ovo mi isto u sićanju, to je tu oko Božića

U toku naracije zabeleženo je i metapragmatičko podsećanje samih sa-govornika:

E sad, samo zaboravila sam kasti, kadgod je to tako bilo,

Vidiš, isto, jedan smo svetac zaboravli, drugog februara je Marin

Proces zaboravljanja sagovornici proširuju i na kolektivno (ili lično) na-puštanje tradicije ili nekog ranijeg znanja:

I to je bilo. Samo smo mi to već zaboravili. Onda smo se sigrali.

Pa vite, i to oko Božića, i to je zdravo već zaboravljeno, maltene

A mađarski najmanje, al učla sam mađarski, zaboravla sam već.

Orijentacija u (bunjevačkom) prostoru

Na istoj ravni mogućih nepoznatnih bunjevačkih realija stoje i različiti mi-krotoponimi pomenuti u narativu a koji pripadaju sferi lokalne geografi je. Istra-živač, posebno ako je prvi put u nekom naselju, tokom vođenja razgovora nije u stanju da prati lokalnu orijentaciju u prostoru, pa vrlo retko traži da mu se pre-cizira tačan položaj nekog mikrotoponima. Potencijalnim korisnicima korpusa u svrhu orijentacije stoje na raspolaganju različiti pomoćni geografski izvori.

I, na primer, ima u Ljutovo ona Badinčeva bara što je bila, ako znaš. Znaš de je? — Znam. — E, tamo se išlo klizati

ove tu neke male stanice, u Naumovićevu je bila vaga i utovar. A sad taj Nau-movićev tamo propada sve


kako sam, fala Bogu, išla u staru crkvu, znaš koja je to stara crkva tamo kod Radničkog? (SĐ: Ne, ne znam.) U Subatici? Ne znaš?

Bunjevačke referencijalne sintagme

Pitanje referencijalnih sintagmi se otvorilo u postupku fi nalnog redigo-vanja tekstova za objavljivanje, odnosno, kada su puna lična imena svođena na inicijal. Primeri socijalne deikse [1–4] pripadaju narativu jedne sagovornice i odnose se na članove njene porodice. Na umrle članove svoje porodice prilikom prvog njihovog pominjanja sagovornica obavezno referiše sintagmom moj po-kojni. U nastavku iskaza na istog člana se, logično, referiše zamenicom:

[1] još moj pokojni sin je, kad je bio trinajst godina [koliko je to on godina imao, on je sad dvaes pet godina kako je umro, ...]

Digitalni snimak omogućio je da se tačno odredi vreme koje je potrebno da se ista osoba ponovo označi statusom pokojni, u ovom primeru to iznosi dva minuta i pedeset sekundi:

[2] Kažem, i moj pokojni sin je išo, ali, eto, kažem, nisu ga, ja sam mogla ići na-dob za-njega.

Na supruga koji u trenutku govora nije živ referiše se sintagom moj pokojni čovik:

[3] Pa to je tako veselje bilo, Bože sveti, pa to, to je, to je neopisljivo, no, eto. Ja i moj pokojni čovik smo uzeli deset lanaca žita, znaš ti šta je deset lanaca žita.

Malo kasnije u narativu ponovo se deiktički (i ponovo inkluzivno) referiše na pomenutog supruga (okamenjenom) imeničkog sintagmom koja se sastoji od zamenica prvog, drugog ili trećeg lica množine i zbirnim brojem u nominativu:

[4] Da, pa da. I to smo nas dvoje uradili. A sad ja ne da ja sebe falim

U bunjevačkoj tradicijskoj kulturi i za druge članove porodice, koji u trenutku vođenja razgovora nisu živi, postoji isti način referesanja:

Mi smo to radili, ja sam to radio. Njegov pokojni otac, pa mi smo-s kartali.

Mož to i-sad, ali triba pratiti. Moj pokojni dida, on je to piso.

A sad, moja sestra pokojna je bila tamo, hajd na podrug para

Red reči u ovom tipu sintagmi u bunjevačkoj usmenoj naraciji nije oka-menjen, a može da bude pozicioniran i distantno (kao što je to i u prethodno navedenom primeru):


Ranije jeste bilo da je kum određivo ime. Jel najstarija unuka mi je, od pokoj-nog tog sina, D., e onda ona je kazla

Jel s tim vradžbinama valda, el ne znam ni ja. E to znam da mi je svekrova pokojna.

E sad, moj babo pokojni, on kad je namirio.

Moja mama tako divanla da je njoj nana brala trišnje, ev mojoj mami će sad dvaesdevetog juna rođendan, pokojnoj.

U sledećim primerima verovatno je prisutno više lica koja su srodnici, pa prisvojni pridev u prvom licu jednine nije kontekstualno prikladan jer je pomenuto umrlo lice u rodbinskom odnosu sa nekoliko učesnika razgovora:

Onda, to-s ujtru iđe, mi smo se opravili, još pokojna baba je bila živa

Kako nije, bilo je, bilo je. — Kad? — Pokojni dida je govorio, pedeset i koje godine.

Pa bila je čak i pokojna mama jednom s tatom u Višnjevcu, išla je jedared.

Slična je situacija u kojoj sagovornik u naracije pominje i druga lica koja su u rodbinskom odnosu sa umrlom osobom:

A mama moja, pokojnu tetu, tatinu sestru zvala

Čak je, otac je govorio, on kad je bio mali da je mama, jel da, pokojna majka, u zemljanom loncu su kuvali gra

Prisvojni pridev u principu izostaje kada je umrlo lice označeno ličnim imenom ili su u pitanju lica sa kojim govornik verovatno nije u rodbinskim odnosima:

I, ovaj, njev, njegov dida je triput, što ja znam, bio, ovaj, prvak. Jedared je bio bać A. s njime. — Pokojni P. — P. ako nije dva puta bio.

Pa bilo je, ali, slabije je to bilo, to se sve zadržalo onako. Pokojni L., čiča, on je išo od-kuće do-kuće i onda

Evo, braca zna pokojnog majstora, on je imo maksim zemlje, petkom je jio u „Beloj lađi“ goveđi gulaš

Naši su odlazli, ja znam, pokojni ovaj Marko Godar, oni su tirali na Frušku goru liti.

Može se pretpostaviti da se tradicijskom kulturom uslovljeno referisanje na čoveka koji u trenutku govora nije živ, uz obavezni atribut pokojni, u bu-njevačkim ruralnim zajednicama (a tako je danas i u mnogim drugim ruralnim zajednicama u Srbiji), odnosi samo na članove porodice koji bi u trenutku go-


vora mogli biti živi (a ne, na primer, na pretke u četvrtom ili petom kolenu), ili na one koje sagovornik lično pamti (poznavao ih je lično, a ne iz priče drugih):

To pantim, ja sam, to sam, bila je, nana pokojna je bila živa

Pretpostavka je da će ovakvo obavezno referisanje sa eksplicitnim sme-štanjem osobe o kojoj se govori u svet mrtvih biti frekventnije ako je u pitanju emotivno i socijalno bliska osoba ili ako je od trenutka smrti proteklo relativ-no malo vremena. U jednom od navedenih primera [1] sagovornica eksplicit-no navodi da je od sinovljeve smrti proteklo 25 godina. U sledećem primeru sagovornik navodi svoj muški ’genealoški niz’ uz jasnu potrebu da naknadno generalizuje svoju spontanu upotrebu atributa pokojni uz ’oca’ i ’strica’, od-nosno da u taj niz uključi i ’dedu’ na koga taj atribut nije spontano primenjen, niti će se to desiti prilikom kasnijih pomena u toku istog razgovora:

evo, moj pokojni otac, ovo je, di smo mi sad, ovo je dedovina, znači ode je moj

deda bio i tu su čak i jedan stric, pokojni, svi su pokojni, da kažemo, ovaj.

Sve ove relacije veoma su individualne i kulturološki uslovljene.27 Na osnovu korpusa pokazalo se da aktuelna bunjevačka ruralna kultura u krug bližih srodnika, onih koje — ako su mrtvi — i na verbalnom planu mora da smesti u svet mrtvih, uključuje bračnog druga i rođake do trećeg stepena srod-stva, što ne znači da taj krug srodnika u nekim konkretnim slučajevima nije širi: on se verovatno odnosi i na tazbinsko srodstvo i na kumstvo.

Pominjanje šogora od strane sagovornice izaziva nedoumicu zbog osnovnog značenja ovog termina šogor — ’šurak, ženin brat’ što ukazuje na nemoguće tazbinsko srodstvo kada je u pitanju ženska osoba. Naravno, nije u pitanju greška sagovornice već različito značenje koje ovaj termin ima u bunjevačkoj tradicijskoj kulturi u kojoj ovaj temin može označavati i ’muža ženine sestre’ (odnosno, standardno pašenoga) ali i ’sestrinog muža’ (odnosno zeta), up. Peić/Bačlija 1990 sv. Šogor:

Jesmo radili jedared dva para kod mog šogora, al mi nismo pivali, eto.

27 U savremenoj Srbiji, u urbanim sredinama, posebno kod mlađih govornika, određiva-nje neke osobe kao pokojne ekpresivno je obojeno — bilo kao formalno, bilo kao deprecijativ-no, up. na primer, trenutnu veliku popularnost internet naloga Pokojna Mileva koji istovremeno veoma uspešno parafrazira izraz radio-Mileva (’osoba koja ogovara’). Marija Ilić (2007: 222) u svojoj analizi metatekstualnih komentara narativa jednog starijeg sagovornika iz Medine (Ma-đarska) zapaža da njen sagovornik prilikom pripovedanja lokalnih anegdota redovno navodi vreme i mesto sahrane ukoliko je neko od aktera anegdote u međuvremenu umro, dok njegova kćerka tumači istraživaču njihove rodbinske odnose.


Bunjevačke realije: poznate i nepoznate

Na osnovu dijaloga sa istraživačem, odnosno proveravanja ’prohodno-sti’ kanala informacija, može se izdvojiti niz ’bunjevačkih’ realija koje sa-govornik intuitivno smatra nepoznatim istraživaču. Ove realije uglavnom pripadaju sferi materijalne kulture za koje ruralni Bunjevac sasvim ispravno veruje da mogu biti nejasne urbanom istraživaču. Na osnovu ovakve ’provere znanja’ proizlazi da sagovornik istraživača percipira pre svega kao pripadnika urbane populacije, zatim kao govornika drugog idioma, ali ne i kao eksper-ta za tradicijsku kulturu i lingvistiku. Moguće je da ovakvu sliku istraživača ’neznalice’ namerno podržava sam istražavač da bi prikupio što više (njemu inače poznate) spontane dokumentarne građe. U analiziranom bunjevačkom korpusu sagovornici su proveravali istraživačevo znanje standardnih ruralnih realija: srp, ograda, kožuv, ali i brojnih nestandardnih termina za specifi čne realije, na primer: čutka, očenaše, čep,28 kočić, lakumić, ronđav, cic/cicov,29 štranga, gube,30 uskočit, ris, dob.

ona siče, dodaje njemu i siče snopove. To je tako srp, znaš šta je srp? (SĐ: Znam.) S otim siče snopove.

opšte napolje se nije steralo dičje, dičje, a do šest nedilja na ogradu se nije ste-ralo, da. Znaš šta je ograda? (SĐ: Aha.) Samo na štrangu

onda se oblačilo kožuv, znaš šta je kožuv? (SĐ: Aha.) Onda se prigrnio naopako

onda i čutka se desi i čutaka da bude i svašta. Znate šta s čutke? Ono od kuku-ruza. (ŽB: Kad ga izmrviš.) Da

onda se mećale očenaše, znaš šta su očenaše? (SĐ: Molitva, kao?) Ne. (SĐ: Šta je to?) Molitvenik je knjige, sveta, ali ovo su očenaše, to je tako, na-kraju ima krst.

al uvik od kojeg počmeš i onda tu kašiku uzmeš, tu vodu š čime si to, onda ode, ovo znaš šta je čep? (SĐ: Kako se zove?) Čep. Al ne na dolnji, neg na gornji

Da ne bi prekidao sagovornikov narativ istraživač često daje neki never-balni signal da razume ili se njegov odgovor svodi na sasvim redukovano ili jedva čujno aha, koje (iz istih razloga) nije uključeno u transkript:

I kaže, uzeli su četri kočića, znaš šta su kočići? Utukli su u-sobu, sa košare su skinili vrata

28 U rečniku Peić/Bačlija 1990 nema ove lekseme; njeno značenje ostaje otvoreno budu-ći da je sagovorniku realija samo pokazana a ne i opisana.

29 Bunjevački rečnik Peić/Bačlija 1990 potvrđuje samo pridev u formi cican, a ne i sa sufi ksom -ov.

30 Za ovu leksemu (u značenju ’vrsta jela’) nema potvrde u rečniku Peić/Bačlija 1990.


Ovaj, to su se pekli kadgod lakumići, znate šta su lakumići? Onako pleteni kolačići s kvascom, u krug opleteno

A, ne, ne-možem ja tebi objasniti, ronđavo, znaš šta je ronđavo? Iscepano. I pantalone, i kaputić, i sve

To, onda, za svaki-dan je bilo cicovo ruvo, a znaš šta je cic? Ne znam dal znaš? To je bilo za svaki-dan

„Privrnite štrange naopako.“ Kako da ti kažem, štrange, ono što, kako-s to, š čime vuku konji

A gube znate šta su? — Nisam nikad pravla. — Moja mama je pravila, to znam. To isto od običnog tista. (na sagovornikovo pitanje odgovara drugo prisut-no lice, a istraživačev odgovor je verovatno neverbalne prirode)

Sledeća intervencija drugih prisutnih lica, koja je iz korpusa izostav-ljena, podrazumeva njihov stav da istraživač, na primer, ne razume lokalne bunjevačke mere za zemlju (deset lanaca žita):

Ja i moj pokojni čovik smo uzeli deset lanaca žita, znaš ti šta je deset lanaca žita. (SĐ: To je dosta, da.) Pa da, to je deset motika u jednom lancu. [– Pa, dobro, to ona. — Pa sad, svejedno, ipak, razumeće ona cura malo, ipak štogod tu te, sad ja drukčije ne mžem objasniti. (SĐ: Ne, ne, razumem ja Vas.) ] Da, pa da. I to smo nas dvoje uradili.

I u sledećem primeru usledila je naknadna intervencija provere poznava-nja lokalnog termina od strane sagovorničine ćerke, prisutne tokom razgovora:

Uglavnom, uskočla je. E onda mama joj nije dala ništa. A kod svekrove neće-du. — Jel već znate već šta to znači da uskoči? (SĐ: Da uskoči? To je da.) Da pobegne. (SĐ: Znam, znam.)

Deo istraživačkih strategija je, kako je već pomenuto, i eksplicitno izra-žavanje nepoznavanja konkretnih bunjevačkih realija ili njihovih naziva. U sledećem primeru, sagovornica sama pita i odmah daje odgovor, a istraživač potvrđuje da ne zna:

To, to sad, to ne mož opisat kako je to bilo veselo. Kad se ris radio. Znaš šta je ris? Kad se kosilo žito. (SĐ: Ris?) Ris, da. Tako se zvalo, ris se radio. To se kosilo žito. Kadgod se kosom kosilo žito

Još na dobu gori, i-i-i, to cio dan da je bit na dobu, jel tamo ima ipak vazduha, ako je i sunce, al vazduha imaš, a u sitnoj plivi, sad vi, ne znam, ti ne znaš šta je dob. (SĐ: Ne, ne, ako možte da mi objasnite.) Što je vrlo žito kadgod, to je,


pa triba da, ima to slika. (SĐ: Da, znam otprilike, ali nisam videla.) Da, al ne znaš, da. To je veliko, i onda to ima, gori je ranjač, koji rani

Istraživač povremeno i sam postavlja pitanja kao da mu neka, u narativu pomenuta, realija nije poznata. U svakom konkretnom slučaju teško je znati da li je to istina ili je postavljeno pitanje u funkciji dobijanja autentične defi -nicije pojma ili termina. Naravno, kod leksikografski orijentisanih istraživača, ovakva pitanja su mnogo češća, ali je zato naracija isprekidana i teško se u fazi obrade građe može oblikovati kao koherentna celina. Korpus ipak sadrži primere elicitiranja etnolingvističkih termina iz domena nematerijalne kulture koji su bitni za kompletiranje terminološkog sistema određene realije, u na-redna dva primera to su ’svadba’ i ’dečije igre’:

(MV: A kako, jel ima neko ime za te drugove koji vas izvedu?) Mastalundžije. (MV: Kako?) Mastalundžije. (MV: Mastalundžije.) Da. To se tako zvalo. Dru-govi se zvali mastalundžije.

i onda ga izbaciš iz one, kruga, znači pobedio si. (BS: A kako ste tu igru zvali?) Cinovanje.

U okviru korpusa nalaze se brojni bunjevački termini čije su značenje proveravali istraživači odmah posle njihovog pominjanja u spontanom govoru sagovornika, na primer: josag, zakolj, čiklandi, posvetilište, šklopci, masta-lundžija, vrepčaranje, šuturla, šavolj, šildanka, konafas, trećerega, kanikula ili specifi čna značenja nekog opštepoznatog termina (šećer). Bez obzira na činjenicu da većina ovih termina postoji u bunjevačkom rečniku (Peić/Bačlija 1990) i to u upravo u značenju dobijenom od sagovornika (josag, čiklandi, posvetilište, šklopci, mastalundžija, šuturla, šavolj, kanikula), neki postoje, ali u drugom značenju (zakolj, šildanka), ili u drugačijem morfološkom obliku (vrepčaranje), a nekih u rečniku nema (konafas, trećerega) — građa u korpu-su je važan izvor i za izradu dopunjenog bunjevačkog rečnika.

Sad ono Badnji dan, znate da se čisti, ispod josaga meće slama čista i to. I ovaj. (ŽB: Šta je josag?) Josag, to je. To je krave, svinje, živina. (ŽB: Marva.) Marva, živine, po bunjevačkom mi kažemo josag. I kad je on to sve namirio

Stavilo se papci, uši, rep, onda, ne znam, zakolja malo i tako, ko je šta ostavio da ima. (BS: Kako ste rekli?) Zakolj to je podvaljak, ono od svinčeta, el kako da kažem

Od čega-s kokice pekle? — Od čiklanda. (BS: Od čega?) Čiklandi, kuruzi. — Tako se zvali. — Tako se zvali, čiklandi. To su beli kuruzi nako, malo oštri vrhova. — Bodljikavi.


Eto to je, a na Veliku subotu se kuva, kuvaju se, posvetilište. (ŽB: Šta je posve-

tilište?) A posvetilište to Vam je rana koju idete na Uskrs

kadgod su to zvali šklopci, te grčeve, to ima, i-sad imadu dica. (SĐ: Šklopci?)

Da, tako se zvalo, te grčevi, šklopci.

prema tim dicama, da tim dicama bude, kad dite dobije šklopce, i to. (ŽB: Šta

su šklopci?) To, to su grčevi u stomaku malim bebama

ima to onaj, kak se zove, vrepčaranje, napravi se. (BS: Kako?) Vrepčaranje. —

Vrepčaranje, tako smo zvali.

Mi smo ode, kad smo došli već, onda šuturle se sigrali. (BS: Kako?) Šuturle.

To se u parove uhvati.

to oni veliki šavolji, tako je nosla one šavolje, znate, prid-sobom. Ona i još naj-

stariji sin njezin Jašo. (LJN: A šta je to šavolj?) Šavolj? Onako, šavolj, okruglo

od drveta

A mi mlade, šildanke. Al Maju, ti znaš Maju pokojnu. (ŽB: Šta znači šildanke?)

Pa kako da kažem, mlado, cura, divojka, šildanka, fi ćfi rić. (ŽB: Fićfi rićka. A vi

ste na plivi radili

Onda, eto, sefi r i konafas. (SĐ: Kako?) Konafas. (SĐ: A šta je to?) E pa to je,

to je za kod-kuće, isto, nije cic, nego je onako kako-ć ja kazat, grublje niko, to

je konafas se zvalo, eto.

ona je bila prava trećerega. Ona je bila babica, šta da Vam kažem, ona je po

Tavankuta porodila. (ŽB: Šta znači trećerega?) Trećerega koja je išla svake

nedilje u crkvu i redovno je, redovno je išla u crkvu i redovno je molila

„Jee, kaka je kanikula, el čutke ložite?“. I tako, kažem, ostalo je to, onako. (ŽB:

Šta je kanikula?) Kanikula to je kad je zdravo vrućina

a onda je bio samo šećer za granu, onak malo pobacaš vatice, moj mama je

tako, i srebrne lance. (BS: Kad kažete šećer, to su one salonske bombone?)

Salon, da, da, onako, papir.

Dijalektološki dobro upućen istraživač povremeno ipak mora da proveri svoje znanje lokalne realije i njenog naziva tako što sam sugeriše lokalni bu-njevački termin:

Et-to smo radili, kao deca kopali smo, brali smo. (ŽB: Koliko se kod vas snopova

stavlja u jednu, kako mi to zovemo, krstina?) Krstine. Tako se to i kod-nas zove.


ja koliko se sićam da je to onda bilo, ne znam, navrlo se, ajde ja ću lupiti, des

meteri, njemu je bio meter. (ŽB: I kako-s to zove? Ujam? Ušur?) Ušur, ušur.

Eto, ušur se, da, davalo se

Istraživač ponekad traži da mu se neki ređi dijalekatski termin ponovi. I takav zahtev, naravno, prekida narativ:

A stric Luku „baćca“ su zvali. (BS: Kako?) Baćca su zvali. Deca i svi mi. To

obično kako dica zovu

„Mizinak“. — To je mama kazla. (BS: Kako?) Mizinak. — To je mama moja

kazla.

U ovoj analizi često je korišćen fragment razgovora o vršidbi žita u tra-janju od oko 22 minuta (na snimku ceo razgovor traje 3 sata 26 minuta, a fragment o vršidbi nalazi se od 12. do 35. minuta, dakle, praktično na početku ovog izuzetno dugog razgovora). Isti fragment sadrži dva distantna pomena istraživaču nepoznate realije — alaš, ali istraživač prekida sagovornikovu na-raciju tek kada ovaj napravi pauzu. Od prvog pomena [1.], prošla su cela tri minuta, a od drugog još 30 sekundi [2.]. Obe ove digresije nisu uključene u korpus, a ovde se navode kao ilustracija istraživačkog postupka.

U prvom primeru sagovorničino pitanje o poznavanju termina i realije alaš upućeno je komšinici: naime, u prostoriji su, pored istraživača i sagovor-nice, sagovorničina kćerka i jedna komšinica koja ulazi na početku razgovora. U pozadini snimka se čuje njihov razgovor, a njih dve se povremeno i same uključuju, češće kćerka svojim intervencijama, a sagovornica se povremeno obraća i komšinici [1.]. Činjenica da komšinica svoje nepoznavanje bunjevač-kog poljoprivrednog termina alaš objašnjava svojim urbanim poreklom, još jedan je argument tezi o postojanju dve bunjevačke kulture — jedne ruralne, a druge urbane:

[1.] To sam strašno volila. A u ala-, a u alašu, e to pitajte koga oćete, to sam

uvik u alašu bila. [A ti znaš, triba da znaš šta je alaš. — Ne znam. — Ne znaš?

Bože. — Ja sam odrasla u varoši.]

[2.] Onda je to tribalo u više od po kamare kad je, onda je tribo alaš, onda to

vaka dva kolca je tribalo, al velika kolca da održi čeljade. Onda se to zabilo i

onda se metnilo ovako vrata, na ta dva kolca se metla vrata. Vidiš, sad ovo su

kolci, za-, zabijeni u tu kamaru i onda se tu metnu vrata i onda tamo žensko el

muško, ko stane. E, to sam volla, to nij bilo lako zato, snopove bacat gori. [(SĐ:

Aha. A alaš, to je?) — To je taj, to je taj most, kao.]


Isti fargment razgovora o vršidbi sadrži još jedan primer strategije oču-vanja celovitosti narativa, odnosno intervenciju istraživača koja je usledila tek pošto je prošlo 40 sekundi od pominjanja bunjevačke realije risaruša:

onda se oplete vinac od žita i onda gazda i gazdarica naprave užnu, i onda risaruša metne na-glavu taj vinac. I onda, ajd neka, sam ti zapiši, onda ova, gazdarica donese mekinje el žita, sad šta bilo, i onda baca i škropi vodom: „Da Bog da da bolje rodi na-godinu.“ Eto, to je, to je bilo jedno lipo veselje, eto, ja, ja sam to zdravo volla radit. A sad već nisam vridna ništa. (SĐ: A da Vas pitam, risaruša to je devojka?) Devojka, ili žena, bilo šta

Digresija: istraživač na bunjevačkom terenu

Fizičko prisustvo istraživača vidljivo je u korpusu na razne načine. Na snimcima je istraživač prisutan ne samo kao neko ko postavlja pitanja već i kao gost koji se u sagovornikovom domu nudi jelom i pićem, a referiše se i na njegov istraživački rad.

Hiii, al mi jeu onda srce naraslo, onda vako je radila nidra, šta da vam ka`em, kad je. Znam da sam vako gledala ko sad ja i vi što sidimo, al’ mi smo onda tako stali, i on je dosta bijo nizak, samo što je bijo debo, a i ja sam niska. Kad je došo na osustvo

I ond, to bacaje ljudi na dob, snopljo, snopove, a onda ta ženska je. To je, to je široko, pa kako ja tebi znam kazati, široko. I onda to na dobu gori vako, sad, recimo, ovo je dob

Prisustvo istraživača u narativu posebno je uočljivo prilikom objašnja-vanja nekih konkretnih fi zičkih radnji, u formi instrukcija, uputstava (pri-prema nekog jela, igre, magijske radnje). Običan terenski razgovor ponekad može da dobije i dimenzije uzbudljivog performansa zahvaljujući posebno talentovanim naratorima (Sikimić 2009a).

Osim istraživača, razgovorima ponekad prisustvuju i drugi ljudi, bilo da samo uđu i izađu u prostoriju, bilo da zbog protekcionističkog odnosa prema istraživaču prate da li se razgovor odvija kako treba, a retko kada se sami uključuju. Za ilustraciju ovog fenomena ponovo će poslužiti ranije pominjani fragment razgovora o vršidbi. Prema terenskoj belešci istraživača, sagovorni-čina kćerka je u prostoriji prisutna velikim delom razgovora, ali se njen glas na snimku vrlo retko čuje. Sagovornica referiše na svoju kćerku ličnom za-menicom jer je u trenutku govora ona prisutna ili je negde u blizini i poznata je istraživaču:


A sad baš kažem njoj el je čitala, el je dobla novinu, ja sam dobla juče, prikjuče, lažem, četvrtkom, ovaj, kod nas dolazi poštar, tam na Sebešću, onda dono mi je, ima na Čikeriji niki, ja nisam ni znala ko su, a ćer njim poznam, pa nis, čeljad nisam pripoznala na-sliki. Onda ima nika sna, Tilka, mislim da je Tilka je iz Ljutova. Nji sedam cura je bilo kadgod, kako su oni živili, pa baš njoj pripovi-dam, ja sam to čitala, oma dala sam komšinci da čita.

Tokom razgovora, u prostoriju ulazi komšinica kojoj neko od ukućana objašnjava da je „novinarka“ u kući i da sa sagovornicom vodi razgovor. Sama sagovornica ima potrebu da i novopridošloj, a njoj poznatoj osobi (osobi iz lokalne zajednice zbog koje se ne menja bunjevački govor) objasni šta upravo radi sa istraživačem (divanim, pripovidam). U sledećem primeru i ova nova sagovornica se uključuje u razgovor (istraživač se u ovom fragmentu ne čuje). Inače, ovaj fragment je isključen iz konačno oblikovanog teksta, odnosno ’sa-kriven’ je uglastim zagradama:

Sad divanim kako sam, ima nika Tilka iz Ljutova pa je sad u „Bunjevački no-vinama“. — Aha, nisam čitala. — Probaj pročitat pa ćeš vidit. Ima K. — Aha. — I volla je jako vrć na mašini, sad ja pripovidam kako da, i ja sam jako volla vrć na mašini. A na dobu, pa to ne b marla cio dan bit. — A šta se tamo radi? — Tamo se radi, siče se snopovi. — Aha. — Pa da, ranjaču dodaješ snopove, ja smo to jako volla.

U ovakvim situacijama je, samo na osnovu audio zapisa, veoma teško odrediti kome se sagovornik obraća, posebno je teško odrediti gde prestaje kraj ’privatne’ sagovornikove intervencije, a gde se nastavlja ’službeni’ deo razgovora sa istraživačem. U nastavku sledi širi izvod istog odlomka u kome priređivač (koji je u ovom slučaju istovremeno i transkriptor) pretpostavlja da se osnovna naracija (upućena istraživaču koji vodi razgovor) nastavlja novim sadržajem, a da se saopštenje novom sagovorniku svodilo na kratko prepri-čavanje već rečenog (tekst pročitan u Bunjevačkim novinama i komentar o ličnom iskustvu vršidbe sa opisom rada na dobu).

I onda sam ja išla za-njega, mislim, a ja sam se radovala više neg ne znam čemu da ja iđem na-dob gori. [Sad divanim kako sam, ima nika Tilka iz Ljutova pa je sad u „Bunjevački novinama“. — Aha, nisam čitala. — Probaj pročitat pa ćeš vidit. Ima K. — Aha. — I volla je jako vrć na mašini, sad ja pripovidam kako da, i ja sam jako volla vrć na mašini. A na dobu, pa to ne b marla cio dan bit. — A šta se tamo radi? — Tamo se radi, siče se snopovi. — Aha. — Pa da, ranjaču dodaješ snopove, ja smo to jako volla.] I, i brzo sam znala sići, eto. Tako da, eto, to, to, šta ja znam, onda, to se nosi, to se kolja zvala na čemu se nosi ovo, sitna i krupna pliva.


Sagovornikova svest o istraživačkom radu (istraživač koji ’piše’, ’zapi-suje’) refl ektuje se i u transkriptu jer je praksa istraživačkog tima da uporedo sa vođenjem razgovora vodi i beleške, čime se još više potencira instituciona-lizovanost razgovora. Ako sagovornik ponekad i izgubi iz vida da istraživač snima ceo razgovor, u svakom trenutku vidi da istraživač zapisuje ono što on kaže (što je često upadljivije), a neki sagovornici se čak trude da govore spo-rije, kao da diktiraju.

tu četri snopa triba, tu četri snopa, to je osam, šesnajst, ovo je sedamnajst, i osamnajst je popo. Opet sam ti slagala, osamnajst. Četri, četri osam, i opet osam šesnajst, osamnajst. Briši to i napiši osamnajst, da ne, ne kažu, da. Jeste, tako je. I to se tako u krstine dilo, sad ko zna kaliko je to u lancu bilo krstina

onda se oplete vinac od žita i onda gazda i gazdarica naprave užnu, i onda risa-ruša metne na-glavu taj vinac. I onda, ajd neka, sam ti zapiši, onda ova, gazda-rica donese mekinje el žita, sad šta bilo, i onda baca i škropi vodom

Tri kašike vode metneš, onda, ajd sad napiši to, i onda, sad moram tak kast kako je. (SĐ: Kažite.) Uzmeš vako, al ovaj prst mora bit, prstenjak

„Hu,“ kaže, „valjda neć ić,“ kaže „toj vračari.“ A ona, žena, kaže, piši sam ti, zapiši, p-onda-ć ja teb kasti, kako ja teb diktiram, sad. Kaže ona: „Pa, Bože, čovče,“ kaže, „pa nemoj biti taki,“ kaže, „pa probaćemo. Kad smo probali tamo, pa tamo, pa ni Pešta nije blizo

Sasvim je normalno u svakodnevnoj konverzaciji, ali ne i u narativu koji ima pretenzije da bude namenjen širokoj publici, da sagovornik kao pojedinac bude minimiziran, sakriven. U istraživačkom poslu informacija data jednom čoveku, pretvara se u informaciju za sve.

Završne napomene

Za svaki odlomak u korpusu postoje podaci i o vremenu početka i kraja na digitalnom snimku pa će eventualno biti moguće napravit i ’zvučnu’ verziju korpusa na CD-u ili na internetu, pod uslovom da se dobiju saglasnosti sagovor-nika (budući da postojanje zvučnog snimka olakšava njihovu personalizaciju).

Osnovne transkripte razgovora koje su vodili Ljiljana Nedeljkov (LJN) i Žarko Bošnjaković (ŽB) uradila je Suzana Kujundžić Ostojić sa saradnicima. Reviziju ovih transkripata kao i transkripciju razgovora koje su vodile Biljana Sikimić (BS), Marija Vučković (MV), Marija Ilić (MI) i Smiljana Đorđević (SĐ), uradila je Biljana Sikimić. Intervencije istraživača koji vodi razgovor navode se u zagradi, kurzivom uz njegove tačne inicijale, a podaci o istraživa-ču navode se i na kraju svakog odlomka uz naziv naselja.

III

BUNJEVCI O SEBI

1. TRADICIJSKA KULTURA

1.1. Kalendar

Sveti Nikola

Onda, ovaj, ovo mi isto u sićanju, to je tu oko Božića, to je, ovaj, sveti Nikola, Nikolaš, Nikulaš, on je isto od kuće do-kuće, i nosio je torbu, ovaj, i dilio je dicama poklon koji su, bila dobra dica. E, onda dica su: „El si dobar bio, el si dobra?“, moraš naboksat cipelu, el čizmu, jel šta se imalo kadgod, klompa, ono drvene klompe, to, i to se mećalo, na-pendžer metnu uveče, i onda oni siroti cilu noć ne spavaju, šta će ujutru biti na pendžeri, onda i čutka se desi i čutaka da bude i svašta. Znate šta s čutke? Ono od kukuruza. (ŽB: Kad ga izmrviš.) Da. Ovaj, onda ima, ovaj, i drugi poklona, isto tako orova, ja-buka i tako štogod da se kupi kaka igračka jel štogod. Sad već u ovim, kažem, novim vrimenma ima igračaka, i za obuć štogod. I onda oni gledaju oma, čim ustane oma na pendžer trče di je čizmica, jel ako nije naboksana čizmica onda dobiju čutaka u nju. Al to je bila kao šala, ovaj. Al i mi smo tako eto isto to tako, a sad prinosimo tradiciju na našu dicu. To isto, te take, ovaj, svečanosti i te take tradicije. I tako.

(Tavankut, ŽB)

O, pa bila sam i ja Mikulaš. To se kadgod, na Mikulaš, prid Mikulaša uveče, onda kadgod to nije bilo ovo ko sad ovo u crveno da se oblači Miku-laš, onda se oblačilo kožuv, znaš šta je kožuv? (SĐ: Aha.) Onda se prigrnio naopako, valda onda ne pripoznadu tako. I onda, eto, šubaru metnemo, i onda, eto, vako, napravimo od papira kao masku, to jesmo pravili. Onda od vate nalipimo, tako, eto, i onda iđemo, eto, di ima mali dice, to se dogovorimo onda. Kadgod nije to bilo veliko, malo, koji bombončić jel šta ti ja znam. I onda, eto, to je Mikulaš. To je tako bila dragost, Bože, iđe Mikulaš. I nama-s dolazli kad smo mi već bila dica mala, ja kad sam bila. A sad, tušta puta di ćeš ga pripoznat kad je on sav u onoj maski, ne možeš, a to moj rođeni ujo bio, a ja ga nisam pripoznala. Eto, pa da. To, i to je bilo veselo. Ja ne znam, ovo sad, ne znam ja kakvo je ovo veselje, ovo nije. Ono je, kadgod bilo.

(Donji Tavankut, SĐ)


Sveta Lucija

(MV: A jel se sadilo žito?) Jeste, jeste to. To se trinajstog decembra, to-j onda. — Luca. — Luca, ond Sveta Luca i onda mi posadimo žito u, u-čašice i to za Božić, pod granu. (MV: A jel se gledalo nekako kako će vreme da bude, na osnovu?) Pa, vite, ima ko je to znao prognozirati i pratili su to ljudi i bilo je tu neki istina, da. Tako da, ja nisam. — Samo više to nije, ovaj, istinito, u sadašnje vrime, po-tom. Unazad par godina ne, ne-mož se pogoditi. — Mož to i-sad, ali triba pratiti. Moj pokojni dida, on je to piso. Ja ne znam, ja sam nedavno možda i našao, ne znam di je sad, kako-j on vodio. Al ne-mož to njev rukopis ni pročitat. On je piso svaki, možda sat, dva u toku dvaes četri sata. Znači, krene od ponoći pa do sutradan do ponoći. I onda, ne znam, zvi-zde ovako stoje, misec ovako, duva severni, južni vitar. — Pogađali su stari ljudi. — I onda, evo, na osnovu tog računo kaki će bit. A svaki od Luce, a to je od trinajstog decembra do dvaes četvrtog, to je svaki dan nosi jedan misec kako će bit vrime. Na primer, u toku dvaes četri sata, tako će bit vrime, to je za taj misec, onda, ne znam, četrnajsti za februar i tako do. A Badnji dan je za decembar vrime, to je. — Da, svaki dan jedan misec. — Mada i-sad ima po ovim crkvenim kalendarima, i-sad ima taj orjentir tako, po Lucinim danima. To zovu tako onda, kalendar, kako će bit vrime. E, sad.

(Stari Žednik, MV)

Materice

Pa, znači, nedlja, druga nedlja Došašća. Znači, Materice, to je dan maj-ki. (ŽB: Kad je, kad je taj praznik? Uoči kojeg praznika?) U decembru. Znači četri Advinta, četri nedilje Advinta, znači, druga nedlja su bile Materice, prva je bila, znači, početak, druge su Materice, treće su Oce, i četvrta nedlja je, zna-či, već Božić, rođenje Isusovo. E, onda, na-Materce se, ja i sestra spremimo, iđemo čestitati, ovaj, starijim ženama po komšiluku i u rodbini.

(Tavankut, ŽB)

O Matericama? Znači, to je već druga nedilja Advinta. I onda se iđu česti-tati ženama u komšiluku, rodbini, ujnama, tetkama, strinama Materice. I onda ujtru se krene, tako da se do-mise završi makar komšiluk, i onda posli mise se iđe na, u rodbinu i tako dalje. Onda, to-s ujtru iđe, mi smo se opravili, još pokoj-na baba je bila živa, i ona je svoju rojtošku maramu, striganjsku, dala mojoj se-stri i tako je zavukla, bilo je baš zima i onda smo išli tako čestitati. E sad, kadgod smo mi recitovali pismice, sad već to izumrlo je, jako ritko mož čuti te pismice koje su se pivale kad su došli kod ti žena da se čestitaju Materice. Sad, možem ja

III. Bunjevci o sebi 71

i otpivat te pismice il kako oćete. Znači, iđe: „Faljen Isus, gazdarice, čestitamo Materice, mi smo došli priko mora da nam date malo ora, nama je zdravo zima, da nam date malo vina, nama je i zdravo muka, ako nam, ako imate malo jabu-ka, vidili smo i čopor svinja, da nam date malo vina, i vidili smo stado ovaca, da nam date i novaca“. Znači, na-to su se domaćice jako obradovale, i oma su nas darivali sa starovinskim maramicama, jabukama sa nazabadivanim novcima u-jabuki, malo orasa. Sad već u novije vrime se tu kupuju šalovi, rukavice, kad je to zimsko doba. I tako se, znači, eto maltene čitav dan posle mise se obilazi rodbina sa baćom i nanom i eto to je najvećma običaj.

(Tavankut, ŽB)

A Materice se uvik, ko ima, na primer, koji su udati, ovaj, cure, iđu če-stitati zet i ćer iđu čestitati, i sad sin ako, čestitaju Materice mami svojoj. Ja sam to isto prinela, ovaj, tradiciju od moje mame. A moja mama je prinela od svoje mame. Ona je išla kod njezne čestitat Materce, i išlo se na užnu. I onda Materice priprave poklon kaki, sad bilo šta je, šta je u to vrime bilo, ovaj, onako u maramici orova, jabuka, pa u jabuku zadiju novaca. To je bila radost velika, u jabuku se zadije novaca i orova puno, i tako onda, to je bila, to je bio dar za dicu naročito, i. A sad već u ovim savremenijim vrimenma onda se, eto, kupi štogod, za garderobu, jel dicama za igranje, sigračke kake, sigranje kako. I tako, ovaj, to je, to je bilo isto značajno, te Materice i Oce, takođe. (ŽB: Jel Vi kupujete ćerki?) Mi kupujemo dicama, mater, ja kao mater dicama svojim, kupujem mojim dicama i unučadima, naročito, mislim kad su oni. (ŽB: A kod Srba, to dok mama sedi, oni je vežu, imaju Materice, da, da.) Kod Srba nema. To ima, imaju Materice, oni vežu nogu mami. (ŽB: Dok ne plati, dok ne da po-klon.) A kod nas je, eto, zove se na užnu, onda užna je lipa, i onda mama, ovaj, domaćica dili taj dar svima. Tako kažem, u maramicu, lipu, novu maramicu sveže i u nju metne jabuka jel jabuku i u njoj zabode novce. Novce i orova. Eto to je sad dar kaki. E sad po ovom savremenijem, ovaj, to onda.

(Tavankut, ŽB)

Božić

Ostalo mi u sićanju Božić. Jedan Božić, pošto smo mi blizo, Zlatna šku-la je u samoj šumi, i mi smo blizo šume. Moj babo očo u šumu, i ovaj, odsiko jedan bor, velik velik do plafona bor, velik. I sad te radosti bilo, babo moj uno. Sad ono Badnji dan, znate da se čisti, ispod josaga meće slama čista i to. I ovaj. (ŽB: Šta je josag?) Josag, to je. To je krave, svinje, živina. (ŽB: Marva.) Marva, živine, po bunjevačkom mi kažemo josag. I kad je on to sve namirio dono je taj velik bor iz, iz, ovaj, šume, mi smo to kitili taj bor, kitili s onim


znate lampinjonima, onim onakima porcelanskima, velikima. I šećera je bilo i svašta. (ŽB: Jel bilo onog što su zvali mačke u džaku? Kako su se te bombone zvale? Kao zlatno odgore, a krecavo na kraju.) Da, taki šećera je bilo. (ŽB: Šećera.) To je šećer bio, mi smo zvali božićni šećer. (ŽB: Mi smo to zvali mač-ke u džaku.) Mi smo zvali božićni šećer. (ŽB: Jel bilo krecavo na kraju?) Da, onako fi no krecavo na obadva kraja, onda svežeš konac pa kitiš. (ŽB: A vi ste to zvali šećer.) Šećer. Šećer. Božićni šećer. (ŽB: I šta ste još kitili?) Onda smo kitili te lampinjone, lipe, i onda ispod jelke smo, ispod tog bora velikog, do plafona, smo mećali, ovaj, orova, žita, svića. I onda kad smo ulazili, kad smo čestitali Badnje veče, kad mama pripravi sve, meda, bilog luka, jabuku jednu zdravu pripolovila se. Svića se upalila, i onda je bilo grava, za Badnje veče grava je bilo, posnog grava, zaprženog s maslom što je mama napravila. (ŽB: Od skorupa?) Od skorupa maslo. I to je, ovaj, to je bila večera, e sad ko je imo ribe taj je jio ribe, ako nije, to smo onda a mi smo onda gube jel nasuvo, sad mi smo kazli nasuvo. (ŽB: A Madžari su gube.) A Madžari su pravili gube, a sad mi smo štogod uzeli od nji, znate, ovaj te gube. A onda mi smo nasuvo pravili s makom, s orovima, i. Mi kažemo orove. I tako smo, eto, večera je bila, prvo moraš u med zamočit bili luk, pa jabuku, pa, i tako. (ŽB: Zašta je bili luk, a zašta je jabuka?) Bili luk je bio protiv kuge bio, protiv kuge. I onda, ovaj, to sam, ovaj, počela divanit, kad smo mi dolazili onda babo sidi za astalom, i do-lazimo, i slame uno puno, kreveti onako sa strane, i klupa, i puno slame ispod astala, znate. Sad moj babo, kad mi uđemo: „Čestitam vam Badnje veče!“ i iđemo, nosimo sviću u peškiru lipom, peškiru. Jel ti taki peškiri starovinski. A on: „Žive i zdrave bile!“, nas dvi sestre smo bile, i on nas gađa orovima i sa žitom da budemo zdrave. I onda mi trčimo ispod kreveta i dovaćamo te orove. I onda to je bila radost, lupamo orove i idemo, umačemo u med i idemo te orove. To bio moj doživljaj iz ditinjstva mojeg kako je taj Božić meni prošo. E sad, moj babo pokojni, on kad je namirio [...]. Znate kako je bilo onako loza, pa ovaj, bilo je postolje, izdignuta loza od zemlje da ne istrune loza od vino-grada. Imali smo i vinograda, onda nije bilo voćnjaka neg vinograda, višanja i šljiva, eto to je. (ŽB: I trišanja.) I trišanja, da. I jabuka petrovački, to je bilo, i duda. Dud. I ovaj. (ŽB: Rakija se pekla.) Šta je, laje ker ispod, Badnji dan, ispod te loze, kad on pogledo, ono pošto smo pod šumom bili, velik zec ispod tog. I on izvuko tog zeca, on bio ranjen, i on njega odero. A mama loži u para-sničku peć i peče, ovaj pućku, el gusku, ne znam, veliko štogod peče, i prase. I to je tako bilo za sutradan, za ićemo u crkvu i kad dođemo onda je užna, ona stvarno božitnja. I on to odero, to mi je ostalo u sićanju, kad sam bila digod devet godina, deset, šta znam, odero tog zeca, i mama: „Daj ga vamo, odma.“ I oni tog zeca odma nasolili i metnili u peć da se ispeče. To men taki doživljaj lip bio iz mojeg ditinjstva i da, ovaj, tako moralo biti čisto ispod josaga, ispod


krava, i tako-j bilo lipo to meni, taj doživljaj. Onda moj babo, ovaj, vina na astalu, rakije i to, onda zamedljane rakije, kad, ovaj, kad smo ili onda moj babo nalije u kašiku, ovaj, u kašiku vina i ugasi onda sviću. I sad na koga taj dim iđe, taj će prvi umrit, kao, bože-m prosti, al nije ni na kog, gledali smo da ni na kog ne iđe taj dim od sviće. I tako j to bilo, eto ti doživljaja lipi.

(Tavankut, ŽB)

Zamedljana rakija, to je rakija i med. I to mutiš, mutiš, mutiš. To-s pije na Božić. Pa dobro je to, to-s ženske pile obično. To je rakija i, kako je to išlo? [...] To litra, recimo, rakije. — Al ne-metne se puna boca. — Da, ne-staviš puno nego malo jače od pola i tako, kako-s to kaže, jedna trećina meda ili tako. — Pa, da. — Saspeš med i onda se miša. — Med se, med se malo stavi u vruću vodu, kao da bude tečan. — Da se zagreje. — Onda mož, onaj, saliti i onda se. I onda se uzmućka, tako, baš ne toliko ko puter, al skoro, da. (BS: I kako bude?) I bude onako, raziđe se onaj med. — To vi zovete „medena“ ra-kija, a mi zovemo „zamedljana“ rakija. — Zamedljana rakija. Onako se, med se istopi, ona rakija ga, alkohol, šta ja znam šta, ga, izmućka se, i onda više neće se med skupiti nego tako. — To mi na Badnje veče pijemo, na Badnji dan pijemo. Ne jedemo ništa, ne idemo, nego pijemo zamedljane rakije, pa onda. (BS: Kojom prilikom ga pijete?) Za Badnje veče. Badnji dan. — I Badnji dan. (BS: Celog dana?) Celog dana. I kuvamo onda gra, pasulj, el kako da kažem. Kuvamo ga. — Gra i nasuvo, to je tisto. — A gra kuvamo prazan, sa puno šargaripe, peršina i zapržimo sa maslom. Jel tako? — Da, da. — Zapržimo sa maslom i ja i dan danas tako. I, ovaj, gube su se nekad pravile. (BS: E, to je sad!) A gube znate šta su? — Nisam nikad pravla. — Moja mama je pravila, to znam. To isto od običnog tista. — Ja misim i od kolača kad se. — Ili od kolača, kad, el praviš kolač na Badnje veče. — Sami smo pravli kolače. — Da, kolače pletene. Znate? I, ovaj, ja znam, mama, mi nismo imali parasničku peć, imali smo, al se ne sićam maminog pečenja u peći, nego u lerni. I, ovaj, kolač je pekla u laboškama, i, ovaj, onda od tog kolača što ostane, napraviš onako, duguljasto uvrtiš tisto, i sičeš tako, otprilike na četri, tri centi i skuvaš i onda sa makom. To su gube. [...] A ovde ne ide jaje. — Ovde ne ide. A, čekaj, a ne ispeče se, ni mama nije pekla te? — Pa možeš metniti malo na-mast, znate, il polit s mašćom. Mama nije, zato što. — Moja svekrva, oni su, mi nismo, mi nismo to volli, ne znam ja, nismo znali. Svekrva-j, oni su, oni-s pravli okrugle i u tepciju i kad su, kad izvade kolače onda i zapeku. I onda kao za nasuvo. Metne se, kad će se, za večerat, onda se već isto onaj, voda uskuva kugod kad će se testo već, i provre i oni samo tako stave nji, istresu i odma s-ide. A ja to nisam volla, misim, to onako. — A papulu, to pravite, ne-pravite? — Gust gra? Pa da. — Papula, ne? To je gusti gra. To isto na Badnje veče mož. Mada mi sad samo, ja bar, ja samo gra, tisto sa, ovaj, ovim sirom pravim i, ovaj,


ribe. — A prije nije ni bilo ribe, ni se. — Prije nije bilo ribe. To, misim, bilo je nasuvo sa, ovaj. — I gube ko je, eto, s makom. I nasuvo sa-sirom. — I gube. I kolač i gra. A čitav dan postiš. (BS: A gube idu samo na Badnji dan?) Samo na Badnji. Misim, ima možda to ko neko ovako, ali to je tradicija, to je samo na Badnji dan.

(Bikovo Klisa, BS)

Pa vite, i to oko Božića, i to je zdravo već zaboravljeno, maltene. (MV: A ko je išao u, u vašanke?) — U vašange. — Pa i, šta ja znam, išo je svako, ko je god se osićo da je za-iđište. Tu kad prođe jedno osam sati uveče. Na Badnje veče, jeste tako bilo, volio-s komedijati i popiti malo vina ovakog, onakog. Išli su i stariji ljudi. I vite, nema, to nij bilo srca da kojišta uradi. Bilo je to da koji zabatrga, padne pa mal keči astal, i. Šta ćeš mu, napio se, bude svašta, puštiš ga malo, onda ga malo sidneš digod nuz-kraj, onda on, vidi on da. — Dođe sebi malo. — Ne treb to puno. — Viču: „Vašange, vašange!“. — Dašta. Bilo je to, ovaj, šta ja znam, interesantno. Sad. — To-j jedan vid druženja bilo, onda su ljudi išli jedno ko-drugi i, ne da se zatvori samo i, ne znam, izolu-je. — Pa vidiš, to je sad došlo, kako manje ljudi ima. Spomnjali smo, nema omladine, nema dice, nema podmlatka i, automatski, znači, nema ni. — Dica se tu radovali, ja znam kad sam ja i Mila, strica Šlezingerva bili mali, onda ka-će Božić na dva, tri dana, onda nas strina uči: „Danas vilica, sutra nožić, prikostra Božić“. Pa da, dica tako, znaš, mali. Ona je bila godnu dana starija od-mene, onda mi oma, uvik se dogovaramo: „Sa-će Božić, sa-će bit veselo, biće ila koliko god oćeš. Stalno će bit na astalovima.“ Ond, dica, šta misliš. A grana, a šećer na granima. Pa da. — Kad se skido odnatrag, da se ne-vdi da ne fali. — Da, ali, vidi, ja sam bio o-tog, nisam ja odnatrag, samo ga popuštim, pa izvadim iz, ej, uštrojim ga, ostane ono zlato, i, papir. — To je bio onaj nako, ko salon bonbone i sad izvadi bonbon i papir vrati nazad. — Uvik me mater tako naružla: „A, ja-ć tebe“, kaže „tako natuć. Kad stariji budeš, ostariš, neš volit slatko.“ Ja i-sad volim slatko. Ali, bilo je po prstima, vidim, zaslužio sam, pa da. Pa, [umem?] kitit granu, a ja malo, malo, pa. (MV: A ta grana je bila od posebnog drveta?) — Jelke. — Jelka, jelka. — Mi smo to, grana se zove. (MV: A ranije? I ranije isto?) Pa ja uvik znam za jelku kod nas, da. E sad, mogla je biti, ima dvi vrste ovi jelka, im ona zlatna, ta je malo riđa. — Srebrna. — Srebrna, da, kao. — I obična jela, smrča. — Da, da. Kod nas uvik bila ov obična, gušća je. Bilo je to niki, interesantan i onaj miris u-sobu kad uneseš. U vruću sobu, to-j tako bilo nekako. — I slame doli kad ste vi bili, još. — Jeste, oj, oj. — Jelka, sam Bunjevci ni, nisu kazli „jelka“ nego onda kažu „kitimo granu“. Nisu zvali „jelka“ nego „grana“. — Da, da, granu božitnju, nije jelka. Mi to sad znamo da je jelka. — Ležiš tamo dole. — I stvarno je jelka, ali to-j bila nama „grana“. — Ja znam, i mi ko mali, ma kaki, „grana“,


„grana“, „kupuje se grana“, to pred Božić, nedlju, dvi dana kupiš. — Pa da, ej, metne se digod da ne-kisne, da se ne-smrzne, i ne uvati inje. Onda dica, to obilaze stalno, da je tamo, da nam nije kogod čapno, da nam ne, odneće, otić Božić. — I onda, to za Božić, onda su naše mame i majke, za Božić to nije se kupovali ovi kolači. Mi kažemo, to se peklo u pećima, i onda oni, naprave taj kolač, onda ne znam, šara. — Pleteni kolači. — Pleteni kolač, onda pravi tamo i kokošku s pilićima, sve od brašna. I krmaču s prascama, i ne znam, ovo i. I Isusa, i. — Sve što držiš u svojoj avliji od stoke i živine i to. — A znate šta se zove božitnjak, taj kolač se zove božitnjak, koji se tako na svašta na, nameće. — Našara. — Našara. Metne se pod-jelku na-Badnje veče. I on stoji čitavog Božća tamo. E onda na-Novu godnu se, ovaj, on načima i onda se on ide. (MV: A je se stavlja nešto?) Bio je običaj, onaj novčić. — To ko nađe, da, novčić. (MV: To se stavlja u?) Da, da. Pa našlo se to uvik, vid, mož se nać, kad tamo je. — Dobro, kogod je imo sriće, nisu svi, samo jedan. — Taj će bit srićan, taj će bit bogat. Ja mislim da je to bilo, ne znam. (MV: A šta je još bilo na toj, ovaj, božićnoj?) Jelki? Na grani? (MV: Ne, nego.) Ispod, tamo? — Orasi se mećali, jabuke, to je valjda. — Suve šljive, beli luk. — Žito, i bilo je one, one fi gurice, oni ovnovi mali. — Betlem, to, dobro, to je betlem. — Jabuka kao simbol zdravlja, e to znam, žito da bude berićetno, slama. — Jeste. — Da. To i-sad mi tako zavežemo, ovaj, pošto se ne nosi slama. — Slama, suve šljive. (MV: A gde se slama stavljala?) Doli. — Pa nekad se po celoj sobi stavljala, a-sad samo uneseš malo, zavežeš. — Mi smo ležali na-slami. — Da, mogo si leć, spavat. Legneš, spavaš, ko dite spavaš na-slami. Nije bilo zima. — I onda su ljudi legli, spavali su tamo, kažu čeka, ne znam, rođenje Isusovo, kao ono ponotnjica kad je, spava na-slami, nema da u krevet. To se na-slami onda spa-va. — Sve se gurali ko će, ovaj, bliže peći ove paorske da-dođe. — Na-Badnji dan ujtru, iznese domaćica obično, zamedljanu bocu rakije. I to sad, to je za svakog. I sad, ko je malo, ovaj, više puta se uvatio boce taj kad je večero, taj je malo lego na-slamu. Cigurno je zaspo. Odspava sat, dva i nov. Nema tu da je on bisnit, pijan el štogod. To nije bilo slobodno da, da vidi otac el mater da. Ne smeš ti da, moraš ti bit pravi, nema tu šta. I onda mal prodremaš na-slami.

(Stari Žednik, MV)

Grana se kiti na-Badnji dan. — Na Badnje jutro. (BS: Aha. Ujutru.) Ni se prija. I onda-s nosilo slame unutra. Al onda-j bila i slama drugačija, kosilo se. I mašina je vrla. [...] Znate ona slama, jako lepa, misim, kadgođ, ona mašina, znate da-s to vršalica je to vrla, i onda to-s bili snopovi, to i onda-j to tako du-gačka bila, a sada je to, baliraje i sitne je, pa nije, prašna je, a ono je bila jako lepa, još ako ne, suva bude, ne-bude da pokisne, i onda, onda-s donese, doli je bila zemlja. — Kitiš granu od šećera, od vate. Jel tako? Lanaca srebrni i to je


bilo kićenje grana. A sad kugle, mašne. — Onda nije ni bilo ni kugle, ni. — Da, ove godine će mi bit crvena, prošle je bila zelena i tako. Sad su fantazije, a onda je bio samo šećer za granu, onak malo pobacaš vatice, moj mama je tako, i sre-brne lance. (BS: Kad kažete šećer, to su one salonske bombone?) Salon, da, da, onako, papir. — U srebru i u zlatu, eto. — Ne ko sad, sad je onako sve zamota-no, a onda je bilo. — Krajevi su bili reckani. — I onda je zamotan i onda je u-zlatu, joj, bože, to onda. — Kad to prođe. — Kupimo zlata. — Kupiš zlata i kupiš šećer, kome će više. A tradicija to-j slama. To je baš. I onda imaš vašange. Prođe večera, od večere nosiš, ostavljaš, ne diraš sude. Ništa ne radiš. Čekaš vašange. A vašange su ljudi, maskirani, da ih ne prepoznaješ. I onda u ponoć idemo u crkvu. (BS: Kažite mi, sva bunjevačka sela su imala vašange?) Pa jeste. — Uglavnom. — Jeste, uglavnom. Bunjevci su da, ali prihvatili su posli, ovaj. — A na prvi dan Božića, onda kad iđeš nekome, posli užne. — Na-užnu. — Po-sli užne, onda se. — Nosi bukarica. — Vina. Litaroška il manja boca, litaroška, nosiš vina, naliješ. Onda ima ko to još malo metne luk, i tako, a ko ne, al vino si moro odnet. Onda on tebi nalije od njegovog vina, onda ako iđeš još ko-drugog, tamo, iđeš kući, onda eto to bilo, tako-s. Ni-s na-druga mesta išlo. (BS: A ko je to išao da nosi vino?) Pa bilo je, is-kuće ko. Jel, i otac, misim, ima kad je to. — Ili brat kod brata iđe, ili ako iđete, recimo, kod snaje ili kod, ovaj, sestre ili bilo gde. (BS: Muški?) Pa svejedno, muški su nosili, muški su nosili, jel te? (BS: A kako izgleda ta bukarica?) Litra vina, u običnoj staklenoj fl aši. — Litra vina. (BS: Ništa nije?) Ima, kiti se. — Ima luka, šangarepe se sveže, obisi, šargaripa, pa tako na-boci, a ima ko nije, samo uzme. — I batak. Ja sam jedared nosila sa batakom. (BS: Pečenim?) Da. — Jel kuvanim, pa ti-s možda pečen imala. Prije nije bilo pečenih, se kuvali. — Kuvani, ajd. Kuvani, ajd nek bude kuvani. — Slabo-s peklo meso kadgod. (BS: A jel to bilo kao neka šala? Jeste to tako doži-veli?) To-s tako nosilo, pa jeste, al nije nekad bilo kafe. Sad ako idemo prvi dan negde u goste, onda nosiš kafu ili piće. Svakako nosiš litru vina, ali nosimo fl a-širanog i nosimo, ne? Najnovije u kesici il bilo kako, al nekad ne. (BS: Znači, [...] dođe sa tom fl ašom i šta radi s tom fl ašom?) Ništa. Stavi na sto, čestita Bo-žić. (BS: A kako, kojim rečima?) Pa „Faljen Isus“. — „Faljen Isus. Čestitam Vam Isusovo porođenje.“ Prvi dan se tako čestita. — Ne kažemo „rođenje“ nego „porođenje“. — Porođenje, Isusovo porođenje, jeste. (BS: A odgovor?) „Uvik isfaljen bio.“ Tako, jel „Amen“, sad već kažemo. (BS: I onda se tek nešto radi sa.) Onda-s, eto, nalije. — Onda se nalije. Naliva se svima. — Svima, popiju vino, jel popiju, jel ne, onda i ko nije baš popio, onda izliveno i onda od njego-vog, domaćin taj. — Izliva se u, ovaj, bokal ili u ono. — Da, u one boce za vino kadgodašnje, kao fi ćok što je, al tako litaraške i po litre-s bile boce. To je za vino, da. — Male čašice. (BS: A on mu dolije svog vina?) A on mu dolije, i onda ako ide dalje. Ako ide još kod nekog. (BS: A šta bude sa onim ukrasima?) Pa, to


skine. (BS: A kad skine?) Kad ćedu pit vino, onda skine oma, to je kao šala, eto, malo. (BS: A šta bude sa tim, to ostane u toj kući?) Ostane, al. Nije to, misim, onako da je. — To je šala. — To je kao šala. (BS: A onda znači u sledećoj kući toga više nema?) Pa može, ako. — Pa u sledeću kuću je možda isto tam došao neko rođeni, isto dono. Razumete? Neko naj. [...]. Jel na prvi dan ideš stvarno samo kod. Recimo, prvi dan Božića pravimo užnu, ne. To je svečana užna. (BS: A ovo bude pre te užne?) Ne, posle, posle užne. Vino posle užne. — Zato što užnu na Isusovo porođenje praviš samo rođenima. Onda se ne ide nigde. Sad mi kažemo „užna“ al to je ručak. — Da, mi kažemo „užna“. (BS: A kada se sprema ta užna?) Pa, taj, taj dan se kuva. — Da, onda se kuva čorba i. — Paprikaš, viš, pa dobro i peklo se, eto, ispeče se na-Badnji dan kažem, to obično, bar mi smo tako, onaj. To se, onaj, i meso se ispeče. [...] — Kažite, šta se ne peče? Šta je ono što se ne peče da ne bi rasčeprkavalo, šta li je? Šta se ne ide na Božić? Šta se ide a šta se ne ide? — Triba, na Božić. Znam za-Novu godinu, kažu, triba, onaj, svinjskog mesa, ne triba pile, el pile čeprka natrag. — E da, vidite, znam da nešto jeste. — A svinče gura naprid. To je za-Novu godnu. — A za Božić pileš-kog i pačijeg, šta ja znam. — Patke se, guske se onda kljukale, patke, debele. E, to se onda peklo. A to-s ispeče, obično, pa ima ko i taj dan, ali obično jedan dan se ispeče prije. — To je za Božić, ali za Uskrs obavezno jagnjetina, ovčetina. A za Nov godinu prase. To je uvik bilo, jelte? — To je uvik, da, da. Ako nij prase, al svinjsko. — Samo što se nije nekad držala Nova godina. [...] — Ne, Nova godina-s držala, nego doček, to, to nije. — E da, Novu godinu su svi slavili, to je, to mi držimo po Kristovom rođenju, ali, mislim, doček nije bio taj. Ulaziš u Novu godinu, ali. — Jel uvik se i kazalo da ne triba na-staru godinu ić nigdi, to još bilo. Kaže, onda se završava godina, on se završava i dobro i zlo. — Jeste. Nemoj ostat dužan nikom. Izmiri dugove. — Da si do Božća, onaj. Ali onda se baš naprotiv nije išlo nigde. Svaki je bio kod-kuće, nij, eto, a sad, eto. Posli-j to onda počelo, eto. (BS: A šta se radilo sa onom slamom što ste uneli?) To se onda iznese, nosi se u-štale, pod košaru od-krave, i konje smo onda imali i nešto se izloži, to-j bilo onako kao pod odžak odkalek smo ložili, kao tri sobe. Jedna soba i druga a na sredini je onako bilo pregrađeno i to se ložilo, to otalek bio onako odžak. Tamo smo pušili divenice, i šunke, i slaninu i ložlo se u-peć, onda-s nešto i loži, sam ne puno, jel to, slamu je kad založiš ona jako gori. Tako da ni se puno, al malo triba založit, ono sitnije i onda nosi se pod, pod-krave i konje, i pod-svi-nje ta slama. (BS: A šta radite sa granom?) Grana? To kažemo do-Tri kralja, onaj, do-Tri kralja se ne dira, onda se, onda-s pokvari, onda se, eto, dica to i, Bože, šećera, jedva čeka da. Bili željni šećera, sad neć ni da idu šećer dica. (BS: A je se nešto radilo sa jabukom? Bila neka?) Da, jabuka se, ovaj, kad ćemo večerati na-Badnje veče, onda se malo meda u tanjirić metne i jabuka se, sad koliko, iseče se od-jabuke onako na, na kriške. Onda jedna kriška jabuke, jedna


kriška orasa i jedan, onaj bili luk. Onda, kao prvo triba bili luk pojisti malo samo sa medom, ko može da, i bez ičeg. Malo je papreno, ali, to, to je, onaj, ne znam, to je nešto, kao na Božić, na Uskrs treba rena pojesti, jel kaže, sad je svejedno, Isus je pio gorko kad je umro. A ne znam zašto i na Božić triba onaj luk bili pojesti, a ko ne može onda uzme malo onog kolača, ali pojesti malo, zamočit ga i pojesti samo. A luk to je, ne znam zašto to triba. I onda-s to, eto svi pojedu i onda oma gra, pa nasuvo i testo što smo kazli nasuvo. I onda eto, onda se metne ora u jednu, i žita, onda kad ulazimo unutra, nosi se večera, onda, eto, čestitaš Badnje veče i onda domaćin, već otac, on onda baca i orase za vrata i žita tog i eto, ne znam. [...] Vako on obično sedi, eto odalek, onda baci i orasa. (BS: U jednu stranu samo?) U jednu stranu, na vrata, kao, eto, ti dolaziš a onda on tamo malo žita, malo, mi i sad žita, orasa baš ne, eto, al žito onak mal baciš samo. A svićica ima, to se isto nije, ni se kupvalo di će se držat sviće, nego čašica i mala svića, tu onda, di su, ko su, dica to vole, se otimaju koji će nosit taj iđe naprid i čestita se na-Badnje veče. Kad god će se isti, uvik, uvik se pali mala svića, a n-astalu stoji velika i onda se velika upali. Onda mala se ugasi kad se pojide, kad na-Badnje veče kad se gra, supa kad se pojide, gra čorba, kaškom se malo s-otim utrne svića. A na prv dan isto sa supom. A ima ko sa vinom, malo, i onda svi malo o-tog vina piju, eto, onda. I ode se stavi na, na-Badnje veče, kad se nosi slama, onda se vako, stavi pod čaršaf slame malo.

(Bikovo Klisa, BS)

To znate za Božić da se, to je Badnje veče, da se to maškarali, zvalo se vašange. To se išlo prija, to posle večere se išlo po selu, od-kuće do-kuće, di su primili, da se umrtviš i šta ja znam tako i onda se iđe čestitati. [...] I onda, to se, ovaj, do ponoćnice to sredi, onda se jela ponoćnica. — A ponoćnica-s jela kad dođeš is-crkve. — Pa, svejedno, al ponoćnica se jela, ovaj, mi „pača“ zovemo. — Ponoćnica to je već posle. Ponoćnica je u dvanajst sati. Iđeš u-crkvu, kad dođeš, onda, onda se doručkuje, rano. Onda, pihtije sad kažu, mi smo onda „pača“ zvali, onda se pača jela. — Sad su modernije pihtije. — Pa da. — Ni se, do ponoći se nije ni spavalo, na Badnje veče, to je. (BS: A kad ste spremali paču?) Pa to se, prija je to, je hladno. To treba da se ohladi. (BS: Mora mnogo prije?) Pa ne mnogo, ima ko je na Badnji dan, ima ko je prije jedan dan, šta ja znam. — Al tu bilo dan, dva prija. — Dan, dva, ni se. — A koliko se kuvalo to? — Pa, po dana. To se polako kuva. — A šta se tam stavilo unutra? — Pa šta se stavilo? Stavilo se papci, uši, rep, onda, ne znam, zakolja malo i tako, ko je šta ostavio da ima. (BS: Kako ste rekli?) Zakolj to je podvaljak, ono od svinčeta, el kako da kažem. O-tog i malo mesa ima i tako. Eto to se ostavilo. — Kožice. — E kožice, kožice i daju čvrstinu toj čorbi, supi. — Da, onda se. — Povežu. — Povežu. (BS: Ali to je posle ponoći, a pre toga se ne jede, to je Badnji dan.) Ne, onda se pasulj, kadgod je bilo pasulj i testo. Sad, riba je


posle došla u modu. Mi ko deca, mi nismo imali ribu. — Nije to bilo. — Ni-smo znali jest. — Pasulj se kuvo i testo, sa makom, sa sirom, i tako, testo se kuvalo i pasulj. I kolač, taj već pleteni. — Postilo se. — Pa da, s-otim se jelo, zamedljana rakija prije večere i. Onda se ispod stolnjaka na sto stavilo slame i onda kad večeramo onda vučemo, onda ko kaku slamu izvuče toliko ćeš živit, ako je duža onda se duže živi. Mislim, to-s. Onda, posle večere roditelji bacaju orahe, kod vrata, u-slamu, pa smo. — To je za Božić. — To je za Božić, da. (BS: Ne za Božić, za Badnji dan.) Dobro, za Badnje veče, pa da, Badnje veče. Posle večere, kad se večera, onda se to baci i onda iđu te maškare, vašange se onda zvale i šta ja znam. — I onda prije večere, ovaj, prije večere se pali sveća i onda se nosi unutra i onda starešina baca žito, kukuruz, baca na-tog i ovaj čestita. (BS: Na koga baca?) Pa na-tog ko nosi sveću. — Mi smo tog, taj se zvao položaj. — Koji nosi tu sveću. — Koji nosi tu sveću. A to se obično nosio najmlađi. — U porodici. — U porodici, je to nosio. — I u kolač pleten se stavio dinar i onda ko je našo to taj je srićan te godine, šta ja znam. Ima ti običaja. Na primer, mi smo i badnjaču nosili. Sad se to ne-nosi, ali to sad bila, vako jedno bagremovo drvo i stavi u šporet. [...] I stavilo, ovaj, u šporet i onda se kuvalo testo još, i pasulj je već bio gotov, kuvalo se testo na tim. I kad je sve gotovo onda se vatra ugasi, samo sa žarom se ulazi unutra, el slame je bilo u sobi, onda se uvek od vrata ostavilo malo praznog da nema slame i lupalo o vrata. I onda smo vikali „Ćo šo, pi pi,“ guske, sve se to, te životinje zvale, na to, i onda se to iznese napolje i onda se sedne večerati. (BS: A tu badnjaču nisu imale sve kuće?) Nisu. — Nisu sve. — Mi nismo, na primer, a oni su imali. — Oni su u Ljutovu, a mi smo evo ovde, mi smo imali. A to je sad, bilo je i na televizoru isto-s pokazivali da je. Znate šta, bez obzira što smo mi ovde, ali, i sve, al ne drži svako isto, svako to na svoj način nekako il ko je kako zapamtio kao deca, ili ne znam. Onda na prvi dan Božća se isto, moja mama je onda kuvala ručak, mi smo svi išli u-crkvu, ona je ostala kući, kad dođemo to je dvanajst sati, onda se jede, e onda posle podne se nosila već bukarica, vino, fl aša vina i sa batakom se začepi i onda ideš il u rodbinu, il u komšiluk, il šta ja znam, čestitaš Božić i o-tog se vina otpije, počastiš tamo, oni naliju drugog. U svakoj kući je bilo vina, tako da je fl aša uvek, s punom fl ašom si išo, nisi samo, da sam došla ovde i ne dalje, nego ovde, pa dalje, pa ceo komšiluk se obilazio i šta ja znam. Rodbina ako ideš isto, sa batakom, ovaj, se zapuši. Ko je imo ćureći, ko kokošiji, ko kakav batak, nije važno, al se fl aša sa batakom zapušila i puna fl aša vina je bila. I kažem, onda, ako si otišo u rodbinu, sad, možda si otišo na jedno mesto, nema veze, to se vino pilo što si ti odno, al kad si krenio, puna fl aša vina se opet nasula. Tako da kažem. I to koliko se sećam, sad to sve više nema, sve je prošlo. Svako ima, kažem, svoje običaje, to neko drži, neko sad već ni ne drži, to tako ide. (BS: A šta s tim batakom bude?)


Vratiš ga natrag. To je samo za, eto, da. (BS: Nisu govorili zašto je to?) Nije. Pa i mi deca nismo to ni pitali, nit su oni nama govorli, al to zdravo dobro se sećam, s batakom se uvek zapušila fl aša. (BS: To pečen batak?) Pečen. (BS: Od pečenice, božićne?) Da, da. Od pečenice božićne. (BS: A ko to napravi?) Pa roditelji naši su to, pečenicu pekli. (BS: Mislim, celu tu bukaricu?) Pa svako je u kući. Onda nije bilo piva i soka ko sad, onda je bilo rakije i vina u kućama. To je svaka kuća imala, rakiju i vino, kad ti kogod dođe, s tim. Ako-j dođu ujtru dobio je rakiju, ako-j došo kasnije onda je dobio vina. I svaka kuća je imala vina. I onda se to od litre fl aša, napuni se vinom i sa batakom začepi, i onda ideš čestitat Božić, jel to kao prvi dan Božića, Isusovo porođenje. (BS: A kod koga se išlo?) Išlo se i u komšiluk i u rodbinu, zavisi ko je. — Zavisi. Nije se išlo doleko, bliža okolina kuće, okolina di su, na primer, sad otiđu tamo il tu preko i sad, ni se išlo ne znam, daleko, nego. — Pa mi smo, na primer, kao deca išli smo i kod B. oca, oni su stanovali tamo na njin salaš, a mi smo ovde, oni-s tamo stanovali.[...] I tamo smo išli kod strica čestitati Božić, i.

(Mala Bosna, BS)

A za Božić imamo večeru božićnju, i za Božić ta večera ona je, ovako, ima prvo prvi deo šta je za samu večeru šta, imate luk, luk, jabuku, orasi, med. Jabuku svako dobije prije same večere, znači, prvo se pomoli Bogu, a jabuka se raseče i na onoliko delova koliko će nas biti na astalu za tom veče-rom da bi kadgod se sitili da ste bili u nekoj zajednici, da ste postojali negde, ako se negde izgubite i nešto da se sitite nečega. Znači to je jabuka, simbol zajednice, ta jabuka. E sad, orasi. (ŽB: E se zadene nešto u nju?) U jabuku? Na Božić ne. Ne, ne, za jabuku se zadene novac, to je za Materice. Kad se poklanja dici. To je onda, a za Božić ne, nego ta jabuka se raseče i pojede se. Posle tog imate luk, orase i posle tek dolazi. (ŽB: Kako jedete luk?) Onako glavicu luka očišćenu, češalj luka. [...] Bili luk, to pojedete, da. To svako triba da pojede, pa neko ne voli, al ga pojede. To je običaj, to mora pojesti. (ŽB: A oro?) Or? Jezgro. Jezgro očistite i onda to po pola jezgra ili ko koliko oće. To već ne mora uzeti. I kod nas je običaj tako da uzmemo, kad se rasiče kruv, to je u stvari pleten kolač, onda svaki jedan komadić kruva mora pojist prije nego što počnemo isti. Onda ima grava, zapržen sa maslom, a maslo to je od skorupa što ostane kad se uprži. Posle grava dolazi riba, nasuvo sa makom, sa orasima i, pošto kod nas ima i Mađara u porodici, onda i gube. A gube to Vam je ispečen kolač, isečen na komadiće i onda to kad je ispečeno to se metne malo u vodu da se prokuva, to tako suvo, i onda se polije makom i sa medom. [...] Mislim to, božićnjak i kako se pravi. E u taj božićnjak, mi ga pravimo iz sedam delova. Imate prvo tri pogačice, to je otac, sin i duh sveti. Između te tri pogačice stavite novčić, tamo. I onda ima jedan oplenac, njega i gore dolazi križ i na taj križ, i onda dolazi kićenje božićnjaka. Isto ima religijski deo i ima


opšti deo. Religijski deo je Isus, Blažena divica Marija, pastiri i kraljevi. To je religijski deo, a ostali delovi su ptice, kokoške, ovce, svinji, krave, sve živo na to namećete, jedino ne konja jer on je ohola životinja. Blažena divica Matija, kad je trebalo da se porodi, legenda, išla je i naišla je na konja i zamolla je da ga nosi. Kaže on oće samo da se napase. I ona je pošla dalje, naišla je na magarca i pitala-j magarca da l oće da je nosi. On je pasio, on je digo glavu i krenio je. I magarac može doć na božićnjak, a konj ne može zato što je ohola životinja. [...] (ŽB: A jel imate položaj?) Imamo položaj koji nosi sviću, to bude gost, može da bude gost. (ŽB: Dite?) Dite. Ili najmlađi član domaćinstva koji je. Ili gost koji dođe. (ŽB: I koji je njegov posao, šta on radi?) On je, njegov, kad upalite sveću i kad, prije neg što će biti večera, on unese sviću i čestita da l je Božić, prvi dan Božća, drugi dan Božća ili, već zavisi koji je. Eto to je, njegov položaj. (ŽB: Jel ga posipate nečim?) Žitom. Jel uglavnom kod-nas baćo, ja, oca mi zovemo baćo, i onda on sidi u pročelju i kad se čestita onda on njega sa onim žitom, a žito se nalazi u čašicama di je svića zabodena i onda on s-otim njega malo kao polije. Ne polije, nego baci žito na-njega. I on kad ulazi unutra čestita Božić i onda „Živ, zdrav bio“ i to je odgovor oca i onda se nazdravlja. Onda prvo što se moli Boga, onda tek počinje večera. (ŽB: A on ne džara u šporetu nešto?) Pa imamo i to, badnjača, ima, jeste, i badnjača. (ŽB: Jel ima „koliko varnica“?) Toliko pilića, toliko prasica, toliko dičica, ma sve je isto. [...] Isto tako postavi se, mislim kao svečani, bili čaršav mora biti na astalu i ispod čaršapa na Božić se metne par slama, dugačke. Jel to, za vrime, to između večere i ono dok se ne krene na ponoćnicu, onda da bi se vreme provelo bolje, onda posle večere onda se vuče slamka, pa ko izvuče najduže taj će duže živit. I tako, mislim, to je čisto onako kao neke legende i to, ali su lepi ti običaji i mi još uvek poštujemo.

(Mala Bosna, ŽB)

(MV: A jel se izvlačila, slamke, te, jel su nešto deca radila?) A pa to, to su prija. Ima u-tom šogod. To su prija, p-onda ko će se prvo udati is-kuće oženit, al to ja ne bi znao. — Nije to i za položaja, ko će bit ono? — Položaj je uvik bio najmlađi, to. — Pa da, to jeste. — Najmlađi. (MV: A kad to, za?) To je za Božić, da, to nosi ono. — Najmanje dite u-kući nosi sviću. — Prija večere sviću nosi, unosi u, tam di je grana nakićena. — I čestita Badnje veče. — Da, sa, sa gazdaricom, domaćicom. Ona nosi, onda kad spreme večeru, onda gosti. U stvari, svi ukućani sidnu za astal. — Oni su već z-astalom, onda ovaj mali. — Oni su z-astalom, onda nosi položaj sviću. — Riđe je sad gosti sad na-Badnje veče. — Ne gosti, nego najmlađi, što kažu, ulazi sa svićom, a domaćica nosi, šta ja znam, onda-s kuvo gra, riba i nasuvo s makom. Nasuvo to je testo sa makom. — Prija su ljudi donesivali, ovaj, di nije bilo dice, iz-gra-da, od rodbine, dite za položaja, ovog Božća da imaje položaja, to se položaj


zvao, malo i da nosi sviću sa mamom kad nosi unutra ilo. I na prvi dan Božća isto tako, onda isto.

(Stari Žednik, MV)

Betlemari? Pa oni su, znači, kadgod kad su salaši bili razbacani po rav-nici, ima koji nisu mogli doć u-crkvu na-misu, i onda su četri momka obučena u narodnu nošnju, sa opaklijama, naopako okrenuti, nosili kućicu crkve di je bio mali Isus položen, i išli su sa venjerima javljati radosnu vist da se Isus rodio. I tamo di je, nisu čeljad mogla ići u-crkvu na-misu, znači, oni su se zdravo obradovali, lipo su ji dočekali, ponudili njim vina, zamedljane rakije, božićnog kolača. [...] I onda, znači, oni su javljali, znači, u-tom je bio da koji ne mogu otić na-misu slušat božju rič da oni njim uvesele, da, eto, Isus se ro-dio, da ga slave, da ne izdaju svoju viru, i u tom je, eto, bit, da to.

(Tavankut, ŽB)

Poklade

I moj babo kad je bio, ovaj babo moj je bio svirac, tamburaš, i kad je bio, ovaj, kad su bile maskenbal, maske. Onda naprave maškarade, šta ja znam, maske, i onda u kola svi upregnu konje i u kola i iđu tako po šorovima i podvikivaju. Prave maškarade, svatove. A to je bilo ono na poklade, znate, na poklade kad su. (ŽB: Vašange.) Vašange. Vašange smo, a ovaj, i onda se obla-čili, moj babo se sićam da je bio obučen u snašu. Zamislite, moj otac, muško, obučen u snašu, to su vašange, i sviro tamburu. I tako je digod imam sliku, slikali ga kako j sviro tamburu, a snaša svira u tamburu. To je bilo doživljaj, isto lipo bilo. S metlama i svašta je bilo, i vištica i svašta, napravili se tako. Vašange. P-onda i za disnotor uvik su išle vašange uveče. Kad je disnotor, već kad večera onda dođu vašange namaškarane ne možeš ji pripoznat. I onda mo-raš ji počastit, divence malo, i žmara, i šta je bilo za večeru, i vina, obavezno vinom nazdravljalo se. Uvik s vinom. To su bili pozvani kumovi, i šta ja znam, roditelji, ko je imo, i dica, na okupu svi bili za disnostor uveče. I tog se, eto, sićam, tog lipog ditinjstva mojeg.

(Tavankut, ŽB)

(BS: Jel bio ovde običaj kad se neko dugo ne oženi da mu onda na Po-klade vežu panj?) Sad je to bilo u Ljutovu, bilo je, emisija, snimano oko toga. Pa, verovatno je to nekad bilo to. — To ni mi ne pamtimo. Al nekad, naši stari su to pričali da je bilo. Pa, da su matori momci vukli panjeve.

(Mala Bosna, BS)


(BS: I to za kladu, to je jako važno.) [...] Ne klada, panj. — Panj se to zove. To su na Poklade. Koji se nije oženio, taj vuče panj za Poklade. — Taj za kaznu. Da, vuče panj. — E sad ovaj, ko ovaj moj, taki, te, taki triba. Al ima onamo, braco, oni veliki nuz beton. Ja bi taki zakačio, nek vuku. — I to sa zemljom, nek otresa, jel. (BS: A ko mu veže to?) On sam mora zato što nije, ovaj, da. Jeste, jeste, za kaznom zato što se nije oženio. — I da se pozna ko je taj. — Jeste, da je momak još. I momak, bome, ako vuče. — I šta, to mu dođe kao neka reklama. — Ako vuče veći panj, jači momak. — Jača reklama. — Odma će se oženit, jel. — Pa bilo je to take, ovaj. — Komedije. — Komedije, jeste, jeste. P-ja sam to upantio, ja sam to vidio kako vuče momak panj. (MV: A jel ima nešto za neudate devojke? Ne?) [...] Jel oni imaju kaku kaznu? — Oni imaju tri metera somota. — Ne znam, al za momce znam da je, ovaj, to na Poklade. Ni-se oženio. — Al obično-s to i udale sve cure, tak da. — Nije, uvik je ostalo, vidi. — Bilo je. — Šta znam, ali cura je tu i tamo, one se još posređivale. — Bilo je onda, ma kako da nije. — Bilo je, ali ne, ne u takom broju ko momaka. — Ja pamtim, oj, oj, uvek je bilo što kažu matori divojaka. — Znam, al, braco, manje neg momaka. — Pa jeste.

(Stari Žednik, MV)

Debeli četvrtak

Jer sad se zdravo, moram Vam kazat, zdravo su bolji sad ovi velečasni, kako mi to zovemo, popovi, neg prija. Ja sam imo sad prilike, Debo četvrtak, to je bilo prija Uskrsa, ne znam na koliko dana. — Pa to je prija Korizme. — Šest nedilja prija Uskrsa. — Da, da šest nedilja prija Uskrsa. — Korizma je Uskršnji post. — I onda je velečasni pravio niku večeru i zvao je onda ima mi žena tamo jednu sestru blizo i onda upiše i nas i mi smo bili. I vite, on je provo noć s nama čitavu i tako da ti sad možeš s njim svašta divanit i dogovorit. A prija niko, mi kao dica, mi smo, sve smo bižali od-njega, sa-će nas, možda je kogod kazo da smo opcovali digod.

(Stari Žednik, MV)

Korizma

Pravle se zimi kokice. Na Korizmu, kad se ne jede masno, onda se prave kokice. — Onda nema, ond nije bilo muzike, ni ništa, onda-s pucale kokice. — I naskupi se više komšija. — Mladi. To je za mlade se pravilo. — Onda se priča. — Onda se nije išlo na zabavu, i šta ja znam, nego, eto, te. — Onda se skupiš, onda se napravi kokica, jedan košar, ono veliko, onda se to jede. —


Od čega-s kokice pekle? — Od čiklanda. (BS: Od čega?) Čiklandi, kuruzi. — Tako se zvali. — Tako se zvali, čiklandi. To su beli kuruzi nako, malo oštri vrhova. — Bodljikavi. — Kukuruz je to, jedna vrsta kukuruza, baš za kokice samo. — To sad ja ni ne vidim, nisam ni vidila. [...] — Onaj što se rastvori to je kokica, onaj što ostane, koji se ne rastvori, onda to se zvao purovak. I to je dobro jesti, samo je, ni se raskoko.

(Mala Bosna, BS)

Cvetna nedelja

(MV: A vrba e se donosila za neki praznik, vrbove grančice, nije bilo?) Ne, kod nas ne. — Ima jedna vrsta vrbe, zove se „cica maca“, to nosimo mi na groblje u proliće. Koji je to dan, braco? — Cvetna nedilja. — To je Cvitna nedilja. — To je prid Korizmu, ne? — Ne, to je prid Uskrs. — Prid Uskrs. To je jedna nedilja prid Uskrs. — I ta, ta cica maca onako ima dugačke pupe, al u vrbu spada ona. — U vrbu ta, jeste. Ima, ima više vrsta. — To se nosi na-groblje, eto to znam. (MV: Od kuće, ne iz crkve nego svako?) Od kuće, mi imamo. — Da, od kuće, al nose se te grančice i u crkvu na svećenje. — Misim da vi imate cica macu digod, jel, od-nas? — Ima, ima. — Da. I, ovaj, to se onda, eto. — Nosi se u crkvu, onda se nosi na groblje i posle se ta sveta donese kući i onda se jaja obišaju na-to, onda je to, kao. — Za Uskrs. — Za Uskrs, da to je jedna nedlja pre Uskrsa i onda to je, kao, sveto, ajde, posvećeno. Onda to žene naprave ko ikebane, posle kući, zavisi od veštine svake domaćce koja ih onda to nakiti s onim. — A inače to pravu vrbu, ja ne znam da. (MV: A ne, mislila sam, znači, za to, znači, nosi na groblje i onda se, ovaj?) Da. Dobro, što se nosi na-groblje, nosi se. — To se i ostavi na-groblju. — Al ovo što se nosi u crkvu to se vrati kući, i to, kaže, to onda ostane za Uskrs, da se, eto. — Ona izduvana jaja se mećaju. — Da, našarana, lakirana, i tako to, to je sad već posebna tehnologija izrade, to.

(Stari Žednik, MV)

Uskrs

Pa, znači, na Vodeni ponedljak, uveče, Uskrsna nedelja, na Uskrs, ned-lja, onda je mama već, to smo ja i sestra procunjali da to u stvari nije zec, al mi smo tako držali, nam su kazali da je to zec, načupamo dvi pletene kotarce pletene trave i metnemo pored, ovaj, dolafa. I onda ujtru donese zec. Onda su, u-to vrime smo dobijali, ko mala dica smo dobijali šalove, sve zavisi kako se zima otegli, ima još kad je snig na zemlji bio kako je bio Uskrs. Onda smo


dobili šalove, pletene rukavice, naštrikane, il smo dobili, kako kinder jaje, već modernije, ili štogod, uvik smo tako dobijali, i onda smo već rano procunjali kako se. Nije to zec.

(Tavankut, ŽB)

E, sad da vam ja pripovidam. Ja njima na-Veliku subotu šaram jaja. A oni kažu: „Mama, di će nam zec donet?“ „Tamo metnite digod di je košinjac, tamo di je slama, tamo di je šupa, di su kolica, pravite gnjizdo.“ Ajd ja njima kupim jajcad i šećera, nisam mogla kad smo siroti bili, ja kažem kako jeste. Ne, nije bilo ni pomorandže onda, gde! Bombona el te šećere i po jedno jel po-dva jajeta „Ajd, noste“, odnesem ja, odnese Lazo el, al većinom je to bilo moje, moj poso. Sad, jel došo ker do-ti jaja i do šećera, i izvuče njim šećer i jaje, i šećer pojio, a jaje izlupo. I onda, oni kažu: „Pa, nane, di je naše?“ „Pa, jeno vam, ker je pojio.“ Te žalosti, bože, nismo mi šalove kupvali i rukavice. Kaki! Kadgod je bila sirotnja. Njegovo je drugo, on je mlađi, da, da, ovo je sad već modernije. Al ono je pravo bilo, ono nako. Subotom ušaraš jaja, i to u lukovinu, ne ovako u varzilu, jel da, jel to, kaže, farbaje ruke i onda uđe o-tog varzila u lupinju. (ŽB: To je bilo zdravo.) Ovo je zdravije, ovo. (ŽB: A jeste mećali neko lišće?) Jesam, au, što znam udesiti. (ŽB: Jel? Kako?) Uzmem jaje, mislim prisno, čorapu odsičem, razvučem je, i onda listove tako udesim, jel su ditelna list, jel je dugačko, travica, jel je kako okruglo, tako udesim, i onda tu metnem jaje, i odale skupim i vrtim, vrtim i koncom svežem, stegnem dobro, sveži! I kad misim da je dosta navezano, onda metnem u labošku. I kad to dugo, malo mora duže vreti, da se skuvaje ta jaja, i onda ta lukovina uvati kroz čorapu, a ono tako lipo ostane bilo di ono lišće. Jeste.

(Tavankut, ŽB)

A ovaj, za Uskrs isto tako, ovaj, ovim dicama malima, ovaj, zec snese štogod, napolju naprave gnjizdo. Onda prvi dan Uskrsa odma ujtru rano iđu, pošto se iđe pot-križ u tri sata, pa kad dođe se. Onda ti domaćini metnu štogod dicama, tako, jaja, i, ovaj, pomorandže i tako poklon, neko i kojekaki čokola-dica, i. Tako onda oni iđu u gnjizdo, i to je zec dono jaja i dono je zec, ostavio koja su dica dobra, ostavio zec poklon.

(Tavankut, ŽB)

(ŽB: A kakvi su običaji za Uskrs? Jel deci donosi zeka?) Donosi zeka i to im je najveća radost. Ima ko posti, što se posti, blagdani koji dolaze, znači, kvatri se, na Velik petak ne ide se ništa. Na Velik petak šta se radi. [...] Ništa ne jedete, samo pijete vodu. (ŽB: I koliko? Dvaesčetri sata?) Da, od ujtru do uveče. To ništa ne jedete, onda na Veliki četvrtak malo može, a na Velik petak se jaja šaraju. Eto to je, a na Veliku subotu se kuva, kuvaju se, posvetilište.


(ŽB: Šta je posvetilište?) A posvetilište to Vam je rana koju idete na Uskrs. [...] Šunka, jaja, mi ručamo, mi ne večeramo, mi ujutru ručamo, šunka, jaja, divenica, rena, et-to se kod-nas na Uskrs ide ujutru, a na podne onda se kuva, isto tako, svečana čorba, pečenja, ima jagnjeće uglavnom, kokošije, ko šta ima po avliji taj to kuva. (ŽB: A jel postite ono četrdes dana ili nešto?) Pa, neki poste sedam nedilja, mi, srida, petak i subota korizmu postimo, al ne kvatrimo, samo postimo, i kod nas je tako.

(Mala Bosna, ŽB)

(MV: A jel bilo nekih dana kad se nije radilo ili ono u polju ili žene u kući? Neki sveci?) Pa svi, svi koji sveci su, kažem. — Da, svi ovi veliki sveci. — Mi, koji je naš ozbiljan, pravi svetac, što kažem, katolički, mi ne radimo na-njivi. Obaveza je, josag namirit moramo i mi, ali ovaj. — Ali u njivama se, na primer, ne radi, bilo koji da je svetac, obično pravi katolik ne-iđe radit. — Neće, neće. — Ni nedeljom mi ne iđemo na njive radit, ništa. — A znači pogotovo, evo, Velik četvrtak, to je prid Uskrs, ne radi se, to je znači, za druge je radni dan, mi ne-radimo. Velik petak, isto, ma nikako, Velik petak je stroga post, onda se iđe. — Kolju se jaganjci. — Onda se iđe na Kalvariju i šta ja znam, ljudi. — Na-groblje. — Na-groblje, obilaze svoje pokojne, i u-crkvu, i u-grad iđe, i. Al onda-s ne-radi. E to na subotu, onda moraš pripremit malo još za, Uskrs se ne radi dva dana. Nedlja je, uvik padne i sutradan, Vodeni ponediljak, onda ne. — Onda se iđu cure polivat, momci polivaje cure. — Da, da, to omladina onda. — To niste, ne znate za to? Ne? Voden ponedljak. Onda momci di imaje drugarice, el šta ja znam, poznanice, skupu se nji četri, pet, i harmonikaša iđu u polivanje i sa fi nim parfemom. — Kolonjskim vodom. — Kolonjskom vodom polivaje cure. Cure moraje dočekat momce. — Moraju bit kući, taj dan, cio dan. — I to je bilo. Ja sam išo u polivače. (MV: A jel ih časte tamo nečim?) A pa da, moraš, moraš da paziš, ako-š. — Da, da, obave-zno i onda dobiju. — Šareno jaje. — Šareno jaje i narandžu. — Narandžu, da, pomorandžu i, i zakite obično cure cvićom. — Ima još koja cura i poljubi momka. — Oho, to je. — Svašta je bilo, bilo, dašta, onda malo, al to ne smeta ti. — I torte, dobro, kolače, ili. — Pa bilo je i kablovima, jelte, voda. — A, to nismo. Bilo je al, to su već onda, alkohol malo radio i to je, znaš. Misim, po-meni to nij ni lipo. Sad ta cura, ajd, kazćem da je ona moja, jel pretpostavi da je tvoja, pa da je sad kogod ispoliva onako ladnom vodom, ipak. To je još ladno. — To je proliće, da, ladno, i onda. — Al bilo je, bilo je, bilo je bećara, da, da. Ali, tako, šta ja znam. Nisu baš ti zdravo prolazli, al ovo vako, lipo polivanje, to je išlo. I sad još postoji. — To i-sad iđe. (MV: I sad? Aha.) I sad, da, da, da, nema tu. — S tim što su menjali, ovaj, konje i karuce za aute. — Sad ne iđu s konjma više. Sad iđu s autima. Al ono je meni bilo, po-meni je bilo lipče ono sigurno s konjma. I vidio si i onaj narod. Sad to poseda u auto.


Otrčeš, dotrčeš. — Pa kad nema, sad je tako, menja se sve, običaji. — Nema, vidi, pa i ne vridi držat konje više. — Izumiru salaši, izumire sve. Tako su i konji izumrli, karuce, nema više ko, i normalno da sad ljudi, omladina sidne u.

(Stari Žednik, MV)

Pa, to je, Isus je, tako kaže, uskrsnio na Uskrs, a ovo je sutradan Uskrsa. A mi smo to ko dica pitali, to se zove Vodeni ponedljak. Zašto je baš Vodeni ponediljak? Onda su stari kazli, kad je Isus uskrsnio, onda su žene tako, oma po komšinci, po grupicama, et šta je čula novo, šta je, Isus uskrsnio, pa dvi, tri, a oni su, ti Židovi koji su Isusa razapeli, oni to nisu volli da se o-tim divani, pa su, kad vide već, to se tako, oni-s to mislili da se zabašuri, eto, da se to, nema, saranjen je. I oni su to uzeli, pa su onda, kad vide dvi, tri žene zajedno, poli-vali i vodom da uteknu, onda neće tamo stat da. A dica, onda i oni ko dica, šta su čuli od, od-mame, šta je, da je uskrsnio Isus, uskrsnio-j Isus. A kaže njima su onda ti Židovi dali niki ofarbani jaja, a to nikad nisu dotle vidili. I tako su, kaže, da je otale posto običaj da se šaraju jaja, da dicu zavaraje da ne divane o-toga, žene su, ženske su polivali vodom, dok muškarci, oni su to slabije se sastajli, oni su i radli poljske poslove i tako, ali žene, nikako šta je koja čula i, žene-s prve, pa svakoju vest žene prošire prvo. I onda, eto, o-tog je postalo, samo što je to sad, i kadgod su polivali onda žene, ženski svet. Na bunaru lad-nom vodom, a sad je to ulipšano, sad s kojikaki skupi parfemima i kolonjske vode, i. I nude se polivači, ma, od, od kafe do svakojaki likera, pića i već šta ima. Sad je to, iđe na skupi, na autima i kažem skupi se parfe-. Al lipo je to, al obuku narodnu nošnju, što je interesantno, ovi, eto, Bunjevci mladi obuku-s tako u bunjevačku narodnu nošnju, i sa muzikom, sa armonikašom, el već kaki svircima iđu, ali lipo je što se održalo do današnjeg dana ono. Kažem, kadgod su to tako, vodom i. (MI: A jel su sve polivali žene, i udate ili samo devojke?) Pa sad, momci uglavnom su polivali devojke, a sad vako, pa i-mene su, dica su bili politi mene i ovaj Uskrs, onda, eto, dobiju malo poklona i pomarandže, jaja. (MI: Znači sve žene, jel da?) Sve žene, ženski svet se poliva, bez obzira.

(Đurđin, MI)

(BS: Kolko ima krstova u ovom kraju?) Jedan, dva, crkva tri, u Maloj Bosni četri. Četri. (BS: Da li se na njih izlazi na neki dan, nekom prilikom?) Izlazi se, izlazi se. Pa za Uskrs, za, nije, ne-ide se na ponoćnicu, nego se tamo okupi narod. Jel nekad je, pa bilo-j daleko, daleko crkva, po je onda bilo dale-ko narodu tamo, tak da su dolazili tamo na, pot-križ, molili se Bogu. Okupljali se tamo. To, na, na Veliku subatu, to se sad u-crkvi kod nas održava. Poslednja večera Isusova, i onda se to dolazilo pod križ, pod krst. [...] To je svako u za-hvalnost, ove krstove su mećali. U zahvalnost ovom, recimo, nekom je dobro rodila njiva, nekom je dite ozdravilo, neko je sagradio nešto, neko je dobio


nešto. To je u zahvalnost Bogu bilo napravljeno. [...] — Zašto se iđe pot-križ, znaš li ti štogod? — Pa to se, valda, na poslednju večeru išlo, nije, daleko su bile crkve, p-onda se to išlo pot-križ, valda, bar koliko sam ja to nešto. — Ja samo znam to, ja i B. ovde kad smo bili ko dica, tu smo bili, pot-križ smo išli. Da ujtru ustaneš i niskim ne pričaš, odeš i moliš Boga i kad se vratiš, onda kad dođeš kući možeš pričat, a dotleg ne. [...] — To zdravo pamtim, da se išlo prid Uskrs već, ujtru na Uskrs, ujtru rano se išlo pot-križ. Pre doručka. Znam još po mraku smo išli. — Da su daleko bile crkve, pa onda, eto. — Pa verovatno zato, i onda išlo se molit Boga, al kad ustaneš niskim nisi smio pričati, upravo se išlo pot-križ molit Boga i kad se vratio onda-s mogo. — Odvezo se jezik. — Da, onda si mogo, al dotleg. — A i to je bilo prid Uskrs, tri el četri dana se išlo pod-križ, svako veče. — Tri dana. — Tri dana. Trodnevnica. (BS: A to je samo ovaj vaš križ ovde?) Pa ja ko dete to znam. Razumete? — Ja sam u Ljutovu isto. — U gradu pod Kalvariju se iđe, ujtru isto. Mi smo ovde križ imali, nismo imali drugo, crkva je u Maloj Bosni. P-onda na Božić bile su te ponoćnice i šta ja znam, išlo se tamo. Al ujtru, na Uskrs, kad se ustalo, crkva je daleko, onda, ne mi, nego sve komšije su išle, kad je ko usto, išo je pot-križ i niko niskim nije, ni si kazo ni „Dobro jutro“ ni ništa. — Nikako pozdravljanje, ništa, bez pozdravljanja. — Kažem, to se, to se sićam ko dete da.

(Mala Bosna, BS)

Sveti Marko

(MV: A to za Markovo kad se sveti žito, ovaj, kako se onda to organizuje, jel sveštenik izlazi u polje, ili se nosi žito?) Izlazi. Ne, ne, on izlazi na-njivu pošto je žito zasijano na parceli, da. I onda, šta ja znam, skupe se tamo ljudi, ko oće, mislim, nije da, da se posebno poziva. — To se unaprid zna. — Da, zna se, to je na Markov, svećenje žita, to-s možda objavi, et zna se u selu, i onda ko ima volju mož da dođe. I, ne znam, to obično bude u devet, des sati, kad, prija podne. I onda izađe sveštenik i. — Kad je Markov, dvaes i nekog aprila, ne? — Markov je dvaest, dvaest petog aprila. Onda se sveti žito i znači, žito je već, šta ja znam, tako veličine, mora bit tako. Onda se već to otprilike vidi možda i kaki će bit rod, sve zavisi. — Pa, vidi, uvik ima neka prognoza. — Al to je samo zato, to je na Markov se sveti žito to je baš zbog tih svečansti, te dužijance. E, eto da ta njiva di će biti ta završna svečanost, košenje. — Tamo će biti kosdiba. — Tamo će bit košenje, e na-tu parcelu se izlazi pa se sveti žito. (MV: Aha, znači, ne, ne.) Ne bilo koja druga, nego baš ta di će biti žetelčke svečanosti, znači. Takmičenje risara. — Dobro, to je faktički posvećeno onda sve žito možda, ajd, kažemo, u-toj, na-toj teritoriji, ne. Sam


sad neće ić svuda, nego ajde. — S jednim poslom se odradi sve. — Da zaštiti možda od nevrimena, da donese rod i šta ja znam, eto.

(Stari Žednik, MV)

Duhovi

Onda su išle za te Dove te kraljice su u bilom, šlingovanom ruvu bile, tako kraljce od dvanajst, do četrnajst, petnajst godina, tako mlade curice. Kraljce od kuće do kuće i pivale su kraljica i nosile su te njeve tako pletene nike torbe, od, do tkane od ovako, od ponjave, od ponjave napravljene. I onda svaki je dao kaki dar, dar kaki, to za kraljice. Ta kraljica Ljelja, ona je bila, ovaj, ona je, kraljica Ljelja, ona je bila, ovaj, bogorodica neka za, za, ovaj, za plodnost. Zato su te male kraljice išle, za plodnost, i onda se darivale te kralj-ce, i malo novaca, i tako orova, jabuka, i one su uvik nakupile, a onda pivaju prid kućom. Onda malo i vina dobiju i šta je ko imo. Vina je najviše bilo, eto, soka nije bilo onda u to vrime, samo vina. I onda su te male kraljice pile koli-ko-s pile i otpivale. I onda iđu tako, od kuće do kuće i pivaju. To je bila radost svakoj kući da dođu te kraljice da pivaju pisme. A išle su. (ŽB: Kapija je bila otvorena?) Kapija širom otvorena na Dove, a okićena kapija bila sa zovom, okićena sa zovom, i sve okolo, i pendžeri, i sve bilo okićeno sa zovom. I te kraljice tako u biloj, bilo šlingovano, šlingeraju su išle, imale su lipe kape. To je, te kape su napravljene sa svilenom uzicom, onako svezane, a zdravo lipo od svileni ruža napravljene te kape pošto je proliće, sve buja i cveta, cvata, da tak kažem bunjevački. Proliće bilo, i ovaj, te ruže bile simbolične bile za te kape. I to je tako bilo, sve je bilo, ovaj, u proliće, sve se razvija, sve cvata. I onda ta boginja je, ovaj, ta boginja plodnosti je bila, u čast te boginje su te kra-ljice išle. A ne znam zašto su išle, ja nisam nikad mamu i babu pitala zašto su išle bose. One su morale ići bose, a to je kadgod bilo na Dove zdravo vrućina. Nije bilo tako ko sad ladno. Bilo je vruće vrime. Tako se o-tog, eto, isto sićam iz ditinjstva ti doživljaji.

(Tavankut, ŽB)

Eto, to je bilo prošle nedilje, sad prije šest dana, Duove, to je praznik, katolički svetac i praznik, to jest, po pravoslavce, oni kažu Duhovi, mi kaže-mo Duove, i to obično iđe šest nedilja posli Uskrsa. Tako obično pada, to je uvik nedlja pošto je Uskrs uvik nedilja. I onda se to kiti s-otom zovom i obično se iđe, mi iđemo u katedralnu crkvu, tamo je onda i krizmanje u ciloj Subo-tici i tamo se najviše naši ljudi okupe. (MV: I gde se stavlja?) Pa na kuću, na objekte, mi smo svašta imali. — Pa dobro, nosi se i na groblje mrtvima, šta ja znam. — Na košaru, svinjak. (MV: Na sam praznik ili?) Pa dan dva ranije.


— Il jedan dan prija ili, ko kad stigne. — A ne znam tačno šta simbolizuje. — Koji smo sa salaša, mi. — Ja znam, moje komšinice sve neke starije žene bile, razumeš, ja sam čitav košar, korpu sam moro, p-onda smo išli na Bajsko, misim, imamo nekoga, pa smo išli na Bajsko, pa na Kersko groblje, razumeš. Pa sam susto već, kažem, reko: „Jel već kraj?“ Kaže: „Jeste.“ Kaž meni žena kad smo mi to krenli, kaže: „Uzmi nož jedan pa mi nasiči malo.“ Pa znam ja koje-s to, reko, ja makaze, reko, i košar, reko. — To se lako lomi, tako da nije problem. Al nije, ona se baš lako lomi, da, tako da.

(Stari Žednik, MV)

Sveti Ivan

E, mi imamo na Svetog Ivana, Cvitnjak, to se zvao, to se zove, juna, dvadeset i petog mislim da je, el onda se priskače vatra, pali se slama, tako, ne tušta nego malo. Onda dica priskaču vatru, i veliki, mislim to se priskače vatra tri, tri večeri. Jedino to, eto. (SĐ: A je se kaže nešto kad se prikače vatra?) Ja ni ne, ne-sćam, ne-sćam se da smo mi štogod. To-s uvik kazali, eto, od buva kadgod, da, al nama tako naši objašnjavali da od buva, a sad jel to to bilo jel. A sad se ni to-n priskače. Dok su moja unučad mali bili, a, dolazli su oni, onda smo mi priskakali vatru.


(BS: A jel bio neki dan da se palile vatre?) To je na Petrov. — Prid Pe-trov, sam ja ne znam tačno koliko dana. Prid Petrov, dva tri dana, ne? E-s ti sićaš? Kad se vatra palla pa smo? — Na Ivan Cvitnjak. — Na Ivana Cvitnja-ka. — Sad će to bit oko Petrova, jel to je. — I onda se loži vatra i preskače se vatra. (BS: I dokle se to održavalo, taj običaj?) Pa, ja ne znam. Mi ovde kad smo, tu nije bilo. — Tamo je bilo jako, i kod sebe znam tamo u Ljutovu, to svake godine bilo. Mi smo već bili momci. — Samo znam da se preskakalo, eto. — E onda kad smo mi već bili stariji, onda se skoro vako velika vatra nakupi, kad smo bili mali onda su nam malu vatru pravli da možmo preskočit. Bilo je i da, ja sam ispeko i noge. Sudarli se i pao u-vatru, svašta je bilo. (BS: A to svaka kuća palila?) Pa nije svaka kuća, kako da kaž, sad na primer, mi pa-limo onda dođu i komšije jel kako da kažem. To, koji-s blizo, i onda-s tu malo skupimo onda na jedno mesto se to pallo. Ali nije se, na primer, tu, pa čak ne znam. — Al dečurlija se iz okoline skupila jel to su deca i preskakala najviše. Stari to nis preskakali, samo mladi. (BS: A od čega se pravila ta vatra?) Pa od kukuruzovine, od slame, jel tako. — Šta je ko imo. (BS: I kad ga zapale?) Pred veče, uveče. Predveče, u mrak. — Kad sunce zađe. — Kad sunce zađe i


onda već kad je mrak, onda se pali vatra. I onda se, to se jedno vreme loži, i onda kad se naskačemo onda se vatra pogasi.

(Mala Bosna, BS)

Sveti Ilija

(SĐ: Jel bio neki dan, recimo, kad se nije radilo zbog grmljavine ili zbog groma?) A, na Svetog Iliju, i onda ima i na Svetog Iliju se sveti svića, jel blagosilja, jel kako vi kažte, sveti se, ne? (SĐ: Sveti se, da.) E to se na Svetog Iliju, to je dvade-, ja misim da je dvadesetog, i ja sad, jeste, jula. Dvadesetog jula je Sveti Ilija. [...] To se posviti na Svetog Iliju, i kad grmi onda se ta svića upali u sobi. [...] I onda se moli, sad ko šta oće, Očenaš el sad šta ja znam. Da. Jel kaž kaliko ljudi talko ćudi, kaliko kuća taliko adeta, tako se kod-nas kaže, a sad forme to tako i jeste. No, tušta kojišta i ja ne znam, o je.


Dužijanca

To kad se jaši na toj dužijanci, dužijanca je baš tipičan praznik ovde za ove Bunjevce i to se, kad se završe ti, što kaže, žetelački radovi, onda je, zafa-ljiva se i Bogu i, što je sve bilo dobro, onda ima, ima misa svečana, pa iđe povorka, pa se na kraju bandaš i bandašica. — Da, na karucama, na fi jakerima. — Daju kruv od novog žita, pridaju gradonačelniku. A prija tog u okviru du-žijance. Dužijanca počinje još, kad je svećenje žita? — Pa na Svetog Antuna, ne? — Ne, ne, Sveti Marko. — Na Svetog Marka. — Kad je malo žito. Sad nije bilo malo ove godne. — Onda-s iđe na parcelu, sveti žito i onda se, to će sad, to je svake godne ima onda ta risarska svečanost. To se sad organizuje zadnji, možda, koliko se kosidba organizuje, od kad su došli kombaji, kad se to, više ne rade svi, i onda da se to ne zaboravi, taj običaj. I onda se, ručno ljudi kose u nošnjama, pa vežu, pa na onu vršalicu vršaju. — Jel kad su kom-baji počeli, ovaj, onda godnu dana ako je kogod kosio, dvi, najviše, ali nije. — To je sedamdes neke uvedeno. Jel naš deda Antun, on je imo par godina, on je divanio men da je on bio prvak nekolko puta. Znači oni su to još sedamde-seti se uvelo digod, al ne znam tačno kad je. — Triput je on, nije, triput je bio, ne? — Pa, da. U svoje vrime jeste, išo je kositi. — On je bio risar. — Svake godine je u drugom selu. — To je bilo na dužijancu takmičenje risara i risaru-ša. Iz svakog sela je bilo po dva para. Recmo, Stari Žednik je imo par, dva para Novi Žednik, pa Tavankut. — Đurđin, Bikovo. — I, ovaj, njev, njegov dida je triput, što ja znam, bio, ovaj, prvak. Jedared je bio bać A. s njime. — Pokojni


P. — P. ako nije dva puta bio. A zaboravio sam, ovaj, mislim da je ove C. mama bila risarka, jeli? — Jeste. — A za drugu, stvarno, otšlo mi u zaborav. Ni to bilo juče. — Pa bila je čak i pokojna mama jednom s tatom u Višnjevcu, išla je jedared. — Baš sam to tio pitat, ona. — U Višnjevcu, jeste. — Lani je baš tu bilo di ste vi bili, na Klisi, tamo. Tamo je bilo takmičenje. (MV: A to je svake godine u nekom drugom?) Da, da, sad ne znam di će bit ove godne, u Tavankutu, ja mislim. — Ja čak ne znam ni lani di je bilo. (MV: A u vašem detinjstvu i mladosti, ovaj, jel to bio, ovaj, praznik koji po selima i salašima ili je već bio organizovan i u gradu?) Pa, vite, dužijanca, ako se to održavalo ova, ta kosidba na dužijancu, onda je to bilo nama svima, pa čak i koji nije ove naše vire, kašćemo, svi su. — Ali čekajte, ako je bilo košenje, sad kad je vršalica prošla kroz šor, kad se sve to odradilo, jel je postojala i neka lokalna dužijan-ca, ovako na nivou komšiluka i tako to? — Pa bilo je, ali, slabije je to bilo, to se sve zadržalo onako. Pokojni L., čiča, on je išo od-kuće do-kuće i onda, vid na-kraju je zaspo. To je bilo tako. Ali, bila je posle dužijanca, crkvena dužijan-ca. To se znalo da je, ovaj, završene, u svakoj se crkvi to održavalo. I sad, vite. — I sad ima u svakoj crkvi. — Jeste, jeste. — I prva je, prva je baš kod-nas tu u Žedniku. Druga nedlja jula. — Ali, uglavnom, najveća dužijanca se održi u Subotci, u varoši u velkoj crkvi, to je onda, ja mislim. (MV: A jel to na neki datum određeni ili se određuje svake godine kad će biti?) Ja mislim da ima određeno, zato što. — To Velika i Mala Gospojna, tu između. — Ne, ne, grad-ska dužijanca je uvik na Veliku Gospojnu, to je, znači, kod nas bilo prija pet-najstog avgusta. I-sad je to, to je velik svetac za Bunjevce i katolike, to je baš i onda je u gradskoj dužijanca uvik bila, na Veliku Gospojnu. A prija tog je u svim selima. Dotleg se po selima održi i onda je onamo završna svečanost. I onda svi iđu tamo. Znači, bandaš i bandašca iz Žednika, Male Bosne, iz Đur-đina, ne znam, Bajmoka, Lemeš, to je ovamo, el šta je, kako-s zove tamo pod Somborom. Iz Sombora čak dolaze vamo. — Da. El vidiš, kad, zašto je to meni otšlo, ja sam išo na svaku dužijancu, recimo, kad je bila žednička duži-janca, onda se to išlo, dida, otac i mater su mi bili živi, dica mala, onda pove-demo dicu, iđemo u-kolo uveče, kod bandaša, bandašica je bila, ne? — Ban-dašicino kolo? — Da, da. — Obično uvik tako. I onda to je seoska svečanost na-kraju, to se u Domu kulture ili isprid doma održi, us tamburaše. Onda, kao veselje seosko. — Marca kad je bila bandašca onda smo otšli s konjom, s špe-diterom, meni došli ovi varoščani. — Uveče je to bandašicino kolo, ona otva-ra, zaigra sa bandašom kolo. Tamburaši sviraju, onda ljudi igraju. Tako, vese-le se. (MV: A kako se određuje ko će biti bandaš i bandašica?) To se, pa, pa, obično se izabere u selo. Nekad su bili oni. — Po dogovoru, el, ovaj, ipak, bandaš ima da malo uloži, a bandašica posebno, ako je kolo uveče. Onda tu ima i gostiju i rodbina i šta ja znam. Po dogovoru to bude, ali obično se biraje


da moraje biti jedno prema drugom da nema primedbe, „Eto ona je zdravo mala, a on je velik,“ jel ružno je. — Smišljeno je to, ipak. (VM: A koje su njihove obaveze, sad to što ste rekli?) Pa šta su njeve obaveze, recimo, ovaj, vite, u Subotici su imali obavezu da pridaje samun kruva od novog žita grado-načelniku. I onda dalje, ja-s nikad nisam guro u tu dalje ceremoniju tamo, al to je stvarno bila tolika gužva da je, da nisi baš mogo sad zdravo. — Imaju, imaju oni obaveza, to se, ovaj, šta ja znam, bandaš i bandašca, dobro, to je, što kažu, onaj, da spreme malo i gostiju, i onda to se čisti žito da se obezbedi za crkvu ukras, isprid vrata vinci, p-one karuce što ih nose, to se, šta ja znam, kruna neka plete, ovo ono. Pa to se odlazlo na župu, na primer, u svaku crkvu, to se. Onda oni, njeva je dužnost da skupe omladinu, da njim dolaze pomoć jer to triba načistit sve goste, svako da dobije struk žita. Pa ne znam, šta ja znam, da obezbede sve to i uveče, i ovo ono, i, al tako i za u varoš, gradska dužijanca. Tamo kad se u gradu bira bandaš i bandašca, ja mislim da redom iđe, jel u gradu ima kao više župa. Ima, ne znam, kao predgrađa, ajde, Šandor, Aleksan-drovo, odalek ulaz, pa Ker, Senta i onda iđu redom valjda da biraju bandaš i bandašca, jedan odalek, drugi odalek. — Verovatno neko nepisano pravilo postoji. — Sad u gradu primili ovi popovi da, velečasni, da primu da bude kolo kod nji. — Nekad su ta kola bila kod bandašce kući, onda je to tribalo cilu kuću, salaš spremiti, dođu, dođe na stotne ljudi. Samo sad je to malo drugači-je, sad-s to godina menja, sad-s to organizuje ko u Žedniku isprid Doma kul-ture. — To malo mesna zajednica učestvuje. — U Subotici se sad na trgu or-ganizuje kolo, to je nekad bilo. (MV: A kad su, kad se išlo na to kolo?) Uveče, uveče oko osam sati, sedam, otvara se. — Jel znate, vite, zemljoradnici, oni. — Nekad su, nekad su užne, mi kažemo užna el ručak, i to-j isto bilo kod bandašce, to isto tribalo sve spremit. Ko manja svadba je bila. — Ma, ne ma-nja nego redovno. — Pa to se znalo, kad se na salašu pravla dužijanca, pa šator se, pa bilo je to gostiju, znalo je bit sto. — Muzika. — Sad su te užne kad je gradska dužijanca isto u, po restoranima, tamo u „Bunjevačkom kolu“, to je ta velika hala, to su sve. — Vidi, to je jedno lakše za domaćina, al trošak je sigu-ran. — Trošak jeste. — Jel, vite to-s uvik tako gledalo da bude to uveče da mogu i ovi zemljoradnici prispit, jel kod-nas ima obaveza ujtru i uveče s tim josagom i to triba naraniti. — I čast je to bit, pogotovu gradski bandaš, i onda to je ipak. — Pa, jeste. — Čast je, jel evo, ja znam, ja sam, ja sam bio gradski bandaš. — Jeli? — U svoje vrime al to se obično, kao momci-s onda bili kad se došlo iz vojske. — Da, da. — Znači, oma te godine. Došo si možda u-zimu u vojsku, onda sledeće, ajde, na-lito si bio bandaš. Bilo je to, ja znam, ja sam misec dana imo stalno obaveza. — Jeste, domaći zadatak. Ali moro si da, da si, ovaj, tu našu katoličku viru, odradio, prvu pričest, krizmanje i to. — Da, moraš bit katolik, jeste. — Nisi mogo, nisi mogo na oltar sa bandašcom. — Da


si kršten u crkvi, da si sve redom primio te sakramente što idu, ne znam, prva pričest isto. — Da su ti roditelji u crkvi vinčani. — Jel, vite, moš se vinčat u crkvi ako nisi krizman i ako nimaš prvu pričest. Uradu to sad velečasni, sve odjedared, ali, ovaj, otić sa, otić sa bandašcom na oltar, ako to nisi uradio u svoje vrime kad je to bilo vrime, onda to ne-mož. I ja to čitam u ovim kalen-darima bandaše, od prija. Verovatno-š i ti jednog dana bit. — Pa ne, bilo je to onda kad su jednom skupljali sve bandaše, sam ne znam ja sam onda baš, ako nisam, ovaj, baš nastrado. — Jel? — Onda, pa nismo mogli onda. To su, kao, skupljali sve bandaše, išli su oni u povorki u gradskoj jednom, ne znam una-trag koliko godina. — Imo neki kalendar, Lozja mi je dono, poljoprivredni kalendar i onda je, svake godne je pisalo koji, ko je bio bandaš, ko je bandaš-ca, p-onda sam ja to. Mislim da postoji digod. (MV: A da li se određuje te godine ko će biti sledeći ili se?) Ne, to se dočeka godina, i onda to, ima bira-nje, bandašica, baš, i bandaša, javno, skupi se omladina, ne znam, zakaže se di, bilo je tamo na, ovaj, Bačkoj. — Da, to je u gradu, a ode u selu možda čak i znaju i-sad, ja kažem, na primer, ove godine ko će bit već dogodne. — Sad već znaju. Možda postoji. — Ima neki dogovor.

(Stari Žednik, MV)

Imendan

Čak ni rođendane, ne slavi se, već imendani. (MI: Aha. A kada Vi slavite imendan?) Sveta Ana. Dvaes šestog jula. (MI: I kako to proslavite?) Pa dođe tako, spremi svečano ručak i dođu mi gosti. (MI: Jel Vam donesu i poklone?) Pa donesu, al mi smo tako, ne triba to baš ni trošit puno, neke sitnice, znak pažnje samo. Ali važno je, mislim, doći. Dok oni plate put jel gorivo, svedno, meni je važno da dođu. Eto, i napravim tortu. (MI: A i vaša deca slave imen-dan, ili?) Da, svi imadu. Ovo-j Ivan što je u Novom Sadu, pa oni kod njeni iđu na slavu, oni drže i oni slavu, kad, ovaj, su pravoslavci. A muž mi je bio Stipan, pa je bilo na Božić je Sveti Stipan, onda smo. Pa eto gosti, onda su dolazili gosti.

(Đurđin, MI)

Drugi dan Božća je Sveti Stipan, treći dan Božća je Sveti Ivan. Sve su to nama. — Da, i onda ko ima to u familiji, onda. — To se i onda iđe jedno drugom. I to je to. — To mu je imendan, to je ko slava ili, ovaj, ne slava nego. — Pa neki pandan toga. — Imendan, imendan kažu. — Mi smo baš našem de-ranu, eto ovom, nadeli ime Stipan, zato da, ovaj, na Božić eto, onda. A Nikoli, šta je bilo s Nikolom, kad se rodio Nikola žena je zdravo čekala derana, ne, curu, biće cura. Kad se rodio deran, ovaj, pa nek bude Nikola. Kaže: „A di-s


baš, šta baš Nikola?“ Pa ni, ni nema u familiji, imali smo jednog jedinog tetka Nikolu, a on je već, reko, onda nek ima novi. Vidi Nikulaš i to nije, i to je tu, to je šestog decembra, i ovaj, tako da.

(Stari Žednik, MV)

Sveci

Vidiš, isto, jedan smo svetac zaboravli, drugog februara je Marin. I to je, ovaj, naš bio velik svetac. Recimo, moja mama je bila Marija. To za Marin, ne, to smo uvik dobijali od-mame, ne znam šta. — Pa dobro, ima kod Bunjevaca puno ti svetaca, počev, eto, od Božića prvi je Marin, p-onda iđe, ne znam, Sve-ti Joso, pa onda Petrov. — Pa sad imaš Antuna. — Trinajstog juna. — Sveti Antun, to je isto, on je kao. — Trinajstog juna. Uvik je trinajstog. — On je baš kod Bunjevaca zaštitnik, ne znam kako-b kazao, za blagostanje u-kući, i josag da je dobro, i šta ja znam. Znam da-s ljudi uvik išli u-staru crkvu, to je kod ovi franjevaca. Onda nose za Svetog Antuna. — Svetom Antunu, da. — Kao darivaju, neko odnese par živine, par gusaka, il prase. To su, kaže, onda u-red stajali kolima da bi njim pridali te poklone. Ond oni, normalno, tamo u taj samostan, oni-s to odranjivali il klali. — Is-tog su i živili. — I živili, da. Na primer, odnesu prasice, nakupe, onda oni to urane do zime, o-ti tovljenici. — Ja misim da jedino samo oni baš nemaje zemlju, ovi, ove crkve svako. — Zato što oni su prosjački red, franjevci. [...] P-onda ima sledeći sveci, eto, kažem, onda Velika Gospojna, pa Mala Gospojna, p-onda šta već. — Velika Gospojna petnestog avgusta, Mala osmog septembra. — E onda dolaze Svi sveti, to je prvi novembar. To je, i onda oma Dan mrtvi, ajde, to je ono kad se posećuju groblja i. I onda i nema vamo do, onda eto, što kažu, Materica, Oci, Božić, Nova godina. Uskrs. — Dobro, ima ove, sad baš što kažmo, ovi Dove i to je velik svetac kod Bunjevaca i. — Onda se krizmaje dica, divojke i momci, tu četrnajst, petnajst godina. — Obično kad završavaju osmi razred. — Sad je to, sad je to malo ranije, čini mi se. — Osmi razred kad se završava. — Sad je ranije, čini mi se. — To, četrnajst godina. — Osnovna škula kad se završa-va, to je ond. — Da, a prija je to bilo od šesnajst, sedamnajst godina, već bili momčuljki pravi i, što kažu, devojčulj-.

(Stari Žednik, MV)

Uglavnom i prija su ljudi držali od stoke svega. Ovcu su držali, eto, šta ja znam. — Da ne mora kupovat za Uskrs jagnje. — Da ne mora, to je neki, tradicija, običaj da ljudi za Božić, za Uskrs mora bit jagnje i za Božić. To je obavezno, a i onda čisto, kao, drže, čiste ovo dvorište, mi kažemo, one popasu sve. Što niko neće, oni sve očiste, znači ne mora kosit, jel ovca će sve popasiti


i obrstit čak i voće, ono odoli, izdanke, sve što tira. — Braco, znaš ti naš redo-sled za Božić? Pućka. — Dobro, to je. — Za-Novu godnu prase. A za Uskrs jagnje. To pravi, ovaj, pravi Bunjevac, to. — Pa jeste. — A zašto pućka? Zato što čeprka i sve loše da izbaciš iza sebe. A prase za, ovaj, on gura sa njuškom, znači guraš, iđeš naprid, prosperitet. A jagnje, ko jagnje, on opet ima svoju neku simboliku.

(Stari Žednik, MV)

1.2. Životni ciklus

Rođenje

Bila je babica, kao, onda je bila, ta je bila kod-svoje kuće, seš-Nanika, zoveš je, a posli je bilo u opštini, dugo-j, dok nije bilo porodilište, tu na Bi-kovo opštini bila babca i onda, kao i odeš i kod-nje malo i ona ti da inekciju i šta ja znam, malo, na pregled se išlo. Sad, kadgod još jel su išli, ne znam, samo znam da je. — I ja znam da moja mama. — I onda odeš rad-nje i. — Moja mama tako divanla da je njoj nana brala trišnje, ev mojoj mami će sad dvaesdevetog juna rođendan, pokojnoj. Brala trišnje, ona je deseto dite. Brala trišnje, „Joj, joj, joj,“ i sašla dole i ja onda uvek kad se rasrdim na-mamu, onda kažem: „Nije ni čudo, ti-s pala, ispala si nani s trišnje“. (BS: Ona tako trudna brala?) Zamislite. Pa, i ja sam, ja sam trudna, i oni su radili, ja sam trudna sto pedest svinja imala. — Ni ne smeta, bio je lakši porođaj. Ja sam, kad sam prvi, onda sam, kuruze smo kopali. I onda, kopali smo jedan dan već, i onaj, kopali smo više dana, el kopala sam taj dan noćom, na-jutro sam otšla u bolnicu, i to jedva, nije bilo fl astera i, upravo n-astal mal se nisam. Kad sam drugu ćerku rod-la nisam, bilo zimno doba, februar, bilo ono smrznuta zemlja, nem fl astera. „Pa ja-ć se porodit dok ne odem.“ I onda tu-j bila jedna, onda-j bila na opštini babca, zato znam. Ja išla kod-nje i kažem da sam. Men kad sam dobla bolove ona, muž ode sa, onaj, konje i kola i nju donese i bilo sve u redu. (BS: Znači, ipak kod kuće?) Kod-kuće sam. A prvo sam u bolnici, već bilo je porodilište onda, ali, onda, kažem, dok mi nismo, to tako, kad nije fl aster, pa je bio ovaj. — Meni ništa nemojte divaniti ja sam sa seljački kolima išla. — Treskavo i onda.

(Bikovo Klisa, BS)

(SĐ: Jeste se porađali kući ili?) E sad da ti kažem štogod. To nisi čula, nisi sigurno, a to svi znadu kod-mene. Prvo mal nisam na putu rodila, pazi sad, drugo mal nisam na putu rodila, treće, taj što je poginio, sad što će bit dvaes pet godina, to sam se već u Maloj Baji vaćala za ogradu, jedva sam išla, sam sam kući došla, mene doktor i babica nisu vidli, uopšte. Stigla sam kući i rod-


la sam. Četvrto sam na putu rodla, tog najmlađeg, nju sam obabila sama, ćerku mi. Mene babica i doktor nisu vidli. (SĐ: A tad u to vreme su se žene porađa-le u?) U bolnici. Pa bila sam ja ružena. Jel kad je tri nedilje bilo ditetu, kad mu javimo, pa kad je tri nedilje ditetu, onda morla sam ići s ditetom u porodlište. Jako su me ružili zašto ja neću u prodilište. Reko: „Znate šta, mojom nogom u prodilište prekoracit neću. Ako se onesvistim onda radte šta oćte samnom, ali a-a.“ Jel to sam čula onda još da menjaju dicu. (SĐ: Stvarno?) Onda sam još čula već tako digod kogod je kazo. [...] (SĐ: A, recite mi, dok ste bili trud-ni jel ste slušali ono šta starije žene kažu da se nešto?) Jesam. Ispod štrange nije dobro ići, kako da ti kažem, znaš šta je veš di se stere, to nije dobro, al ja sam sa ovim što je sad umro išla, i vako je bilo mu na vratu okomotano. Ima tu štogod o-ti babini priča. Nije dobro ići u cirkus. (SĐ: Zašto?) Zato što je to, kažu, onda tako dite ćeš rodit. Nije dobro gledat, nije dobro klat, a ja sam ta bila i dan danas što kolje, kako da ti kažem, i svinjče, i ovce, i sve ja radim. (SĐ: Možete da zakoljete sami?) I od, i od mladosti radim to. Onog sina, što je sad dvaes pet godina što će biti, zaklala sam jagnje. I, mož klati, al ne prić priko krvi. To su stare žene tako kazale. I to je istina, to, to se kod-mene desi-lo. Ja sam zaklala jagnje i to se sićam da sam prišla priko krvi. Godinu dana je krčio. (SĐ: Stvarno?) To su stare žene kazle da to nije dobro priko krvi prići. A mož zaklat. I onda, kadgod su criva za kobasice, znaš šta su criva, to za kobasice, to-s kadgod privrćali, a sad se to ne privrće. I to nije dobro trudnoj ženi privrćat, onda kažu da bude jako dite, kako-ć kazati, ne bude normalno. Et i to nisam, s crivma nije dobro raditi uopšte trudnoj ženi. Ako se ne privrću, al nije dobro radti trudnoj ženi. Et ja kad sam trudna bila ja sam uvik to gleda-la da izbegavam te take, kojekake što su kazali mi, žene da, dosta bilo je tamo oko-mene starih žena. To je bila stara žena što je mene, mislim, obabila. Eto, kažem, troje mal nisam na putu rodla, četvrto sam na putu rodla, a peto sam kod, sama rodla već kod-kuće rodla, isto. Komšinca je kazla da neću rodit bez-nje, jel s njom kad sam bila do-polak vrimena mi je dobro bilo, a od polak vrimena tako nokti mi poplave i grčeve sam imala, išla sam ja lekaru, a neke, nike pilule, nike tablete su mi davali, al, pa bilo-j bolje meni, i nije smila se ta žena primit, kazala je ne daj Bože d-umrem, kaž „Šta-ć ja s [bebicom?], pa ja-ć ić u zatvor.“ A ja njoj kažem: „Znate šta, ja u porodilištu neću, to da zna-te.“ Kaže: „Ja ć tebe vrebat.“ A meni voda, vodenjak uvik dan, dva prije ode, sa svakojim mi je očla. Ona u nedilju bila kod-mene, kaže: „Ti ćeš sad već rodit.“ Pa stare žene, one uvik to bolje znadu. Pa, reko: „Bože me prosti, valda neću umrit. Vald ću rodit.“ Al zato ni mi bilo svejedno kad sam bila bolesna. Do jedanajs sati je bila kod-mene, e, iće ona kući. Kaže ona: „Vidiću ja.“ To je prikoputa od nas salaš. A ja se misim: „Ta, neš ti mene vidit.“ Ja zavirandži-la. Tako da moja K. se rodila ujtru, ujtru u tri sata sam se probudila na to da


sam dobla grčeve. Prpalla sam vatru, ugrijala sam vodu, imala sam sat vako na izbijanje, starovinski, onaj. Četri sata je izbilo, moja Katca se rodla. Ja joj pupak svezla, ni vidla nisam nigdi kako se veže pupak. (SĐ: Sami ste vezali?) Sama, sam sam se to malo plašila da l će bit dobro, al dobro je bilo. Kazli su babice da je dobro bilo. Ko me uputio? Ja sam et tako odsikla, ja ne znam, kaže „Dobro je.“ „Kak ste smili?“ Et tako, ajd. I ja još, i ja bi išla babit. (SĐ: Vi ste išli?) Ja. A babica ne b bila. (SĐ: Stvarno?) A-a. Pa šta joj možem po-moć, hajd, ne znam se snać, šta ću joj pomoć, al dobro je, sve je bilo u redu, dobro je rodla. I jedno i drugo, tako da je bilo dobro. Al, kazla sam da ko me sad zove, kad bi me zvao, ne daj Bože što-b otšla, a-a, ne. (SD: A, recite mi, toj staroj ženi što kažete da Vas je obabila, jel ste Vi njoj nešto dali, neki dar, poklon?) Nije primila. (SĐ: A zašto?) E, eto, ajd sad zašto. Opšte nije tila pri-mit. (SĐ: A jel ona inače to radila?) P-ona-j išla tako babit po, po salašima, eto, kojekome. I dok je mlađa bila išla je. A onda, ta eto, devedeset i pet godi-na je živla. Sad će bit četri godne kako je umrla, eto. Sad, ne, ne, ne, najesen, najesen, misim, septembra jel oktobra, ne znam. O-ta dva miseca je umrla, a sad će bit četri. (SĐ: A šta se davalo, ovaj, novac ili neki, nešto drugo?) Nije primla ništa. Ona ni od kog ništa nije tila primit. I onda, eto tako da je moj čovik očo malo pomoć njim radit. Eto, to je bilo, eto, sve. Pa da. (SĐ: A, reci-te mi, pupak jeste čuvali ono kad otpadne?) E, čuvala sam i sve sam i izgubla. A to su kadgod kazali: „Pupak ostavite, pa kad bude sedam godina da odriši i ako brzo odriši, uspešno, onda će biti uspešan život joj ili njemu il njoj, al ako ne onda će bit zapetljani.“ Eto, to su kadgod stare žene eto tako kazivale, e sad el to ima u-tom štogod eli nema, a ja se ne sićam el je meni moja mama dava-la el nije, e to, tog se ne sićam. A ja sam mojima ostavljala i tamo, vamo, uvik se, ni jedno nije drišlo. Ni jedno. Ja sam taliko znala da triba, znam da kad sam otšla tri nedilje je bila K., K. joj ime al mi je K. zovemo. Ode nju K. zovu, al mi K. Da, ovaj, pitaju on mene, pa š čime sam ja svezala, pa taliko znam da triba da je čista krpa, ja sam od krpe odsikla, bile krpe i svezala. Pa vidili su oni to ipak. Da vidiš ti imam ja lutku, kadgod kako se zamotavale, ako dođeš vidićeš, šlingovana dunjica, povoj, od vrata do nogica, to sam ja odranjivana tako i ovi stariji, od vrata, to je tako duže nego ovaj astal, od vrata i tako se umotavalo dite. Imam ja to, samo nije od, od jednog, al ne-možem nabavit. I kapica, to i ja sama šila sam mojima, šlingovanu kapicu ima moja lutka, samo je uprckana zdravo jel moja unuka je isfi rkala je, kao malo rođenče. I dunjica šlingovana i umotano lipo, starovinsko. Još i maramicu imam tako starovin-sku metnutu na oči, kadgod su tako malu dicu pokrivali. (SĐ: I preko očiju?) Da. Ne, sad ovo je dunjica i, vidiš ovako, vako leži mala beba, onda tako, pokrije se. To je tam kod-mene u-sobi, to ja. (SĐ: A kažite mi, recimo, jel se gledalo da, recimo, kad sušite nešto dečje?) Ne, do šest nedilja, pazi, kadgod


je tako bilo, do šest nedilja se nije steralo napolje. (SĐ: Uošte se nije steralo napolje?) Ne. Čekaj, napisala si šest nedilja, nisi? (SĐ: Jesam.) Onda sam pogrešno kazla. Nedilju dana prvi. Prvi nedlju dana. Slagala sam, opšte napo-lje se nije steralo dičje, dičje, a do šest nedilja na ogradu se nije steralo, da. Znaš šta je ograda? (SĐ: Aha.) Samo na štrangu. A znaš zašto? (SĐ: Ne.) Kadgod su kazali ako na ogradu stereš onda će se jako kidat na-njemu, kako da kažem, ili na njoj, haljinice il šta je. A kadgod se nije, kadgod se nije do šest nedilja peglalo na malo dite, to znam, eto to. A znaš zašto? Zato, onda se boji grmljavine. I ni se roljalo, znaš šta je roljka, ne znaš? (SĐ: Ne.) To je tako drve-no, to se tako roljalo, i ni roljalo se nije. E to ne znam zašto, to, to do šest nedilja isto nisu ni roljali. Ništa se nije, niti peglalo niti roljalo, samo lipo se raz-, ovako i primota i gotovo. I, a sad i pelene peglaje. (SĐ: A, kažite mi, jel se dite iznosilo iz kuće do šest nedelja?) Dok se ne krsti, dotle se ne-nosi nigdi. Kad se krsti, onda mož nositi. (SĐ: A kad je obično krišteno dete, kolko staro?) To zna, ako primetu da je bolesno, kadgod su to zvali šklopci, te grčeve, to ima, i-sad imadu dica. (SĐ: Šklopci?) Da, tako se zvalo, te grčevi, šklopci. I onda kad primete da to ima, onda, ako se danas rodilo, onda se već sutra nosilo na krštenje da ne bi umrlo nekršteno. Jel nekršteno dite ako umre, onda se zove, ako je curica, onda je Eva, ako je deran, onda je Adam. Zato se žurilo krstiti.


A vidiš, stare žene kako-s porađale, kadgod. (SĐ: Kako?) E sad, dok ti kažem, to je mal smišno, al sad. (SĐ: Ne, meni nije smišno ništa.) To-j tako bilo. Kad se porodi žena, i ne ležećki rodit. (SĐ: Ne ležećki?) Ma, kaki. Nema leć. Stoc, ja-ć ti kazat, pa sad ti, nemoj me kri-, izvini, nemoj me krivo svatit. (SĐ: Ne, ne, ja baš to hoću da čujem kako je ranije bilo.) Evo vidiš, to je stoc, sad, kadgod nis imali ove ode, onda ovako se metne stoc, vidiš, i ti moraš ovako sisti. Eto, na ono, eto tako, eto tako. Ovako metneš noge i lavor ti je doli, ako te stegne, nemaš leć, moraš sidit i tako se porodimo. Tak sam ja i K., pa mal mi nije pala u žeravu. Jel to vruće triba. Mene je ta žena s žeravom razgrijavala, al ne metnit žeravu na-mene, nego poda-me, tako. I kad se porodi onda posteljica da izađe, to kažu posteljica, kad kako. Pivska boca mora bit, sad šta je to, i to ne znam zašto mora bit pivska boca, i metla. Onda isto tamo tako sidiš, ne ustaješ, dite ona uzme, odsiče pupak i ti sidiš tamo, i da ti metlu s ovom rukom, desnom rukom, metlu prida-te. I vako okrećeš tu metlu u ruki, a u-tu bocu dušeš što god možeš bolje i posteljca začas izađe. Eto ti. To sam ja i kad Katicu sam, kad sam sama bila, tako isto. Kadgod nije bilo da, da lećeš, a-a, nema leć, tako na stocu sidećki. I onda metne ti žeravu dok ne, poda-te, da razgrijava odozdol, e onda se kosti bolje otvaraje. E, barem tako su stare žene kadgod kazale. A sad ja ne znam, a sad metnu led. Ne znam, ja nisam bila u bolnici na porođaju, a i sad, sad su me tili operisat, a ja sam kazala „Ako triba


umrit ja-ć s tim umrit.“ [...] (SĐ: Da Vas pitam, posteljica je se to bacalo i gde se bacalo?) Tamo, moja žena je bacla na-đubre. E sad, et ja to taliko znam, ona je to na-đubre bacla. E sad zašto, to ja ne znam. (SĐ: A, recite mi, kad se žena porodi, ko prvi treba da dođe kod nje, kao da vidi dete i nju?) Pa, šta ja znam, kod-mene je došo čovik mi prvo, eto. (SĐ: Jel se daje nešto ženi, neki hleb ili nešto?) Ništa meni nije ona žena davala. Kod nas je to samo da se tri noći čuva žena. Kako da ti kažem, da, da je pored nje kogod. (SĐ: A zašto to?) E pa sad ja ne znam zašto. Kaž da nečisti ne prominu dite, sad otkud ja znam šta je, šta je to. Ja u to i polu virujem polu ne-virujem, sad dite ko mož prominit, ne, ne znam, no, sad. Ali mene nije tribalo čuvat. Ja sam čuvala tog ko je bio kod, pored mene. Ta je žena kazala, ona je bila jako puno babiti, al vako štogod nije bila babit ko kod-mene što je. Ja, dok ne rodi se dite, kad me stegne, onda se probudim, a čim me popušti, ja zaspem. A kad rodim, ma kaki dvi, tri noći spavat. A-a. Ne. Jel kad sam curu rodila, onda sam bila rastanuta već. Mene je čovik ostavio, pola vrimena trudna sam bila s njom, ostavio me. Onda, šta ću sad, ja s dicom sama, komšinca je došla, čuvaće ona mene. Kad ono, ona zaspala. Podbudla se: „I-i-i, je,“ kaž, „pa ja zaspala.“ „Samo Vi“ reko, starija žena je bila, „sam Vi spavajte,“ reko „ne bojte-s Vi, ja neć zaspat.“ Jel nije ni dobro da žena zaspe posle porođaja. To, to i žene znadu, ove što iđu, jel ima, možda se ne probudi, mislim, posle porođaja. Al mene nije tribalo čuvat, a-a, ja sam bila štogod, osim svega. (SĐ: A jeste možda nešto stavljali pod jastuk, recimo te tri noći?) E, to se sveta voda u maloj bočici metne, pod, pod glavicu di-, ditetu, kao pod dunjicu, kako da ti kažem, pod glavicu, a i očenaše na. (SĐ: A jel to samo te tri noći ili i duže?) Očenaše do šest nedilja. (SĐ: Dobro, a ova sveta vodica?) To, i to, i to do šest nedilja držiš, pa onda dalje onda sad već ne. I, a kad iđeš digod do šest nedilja, onda pregača suknena, to ti ne znam ja. [...] Evo vidiš, to je suknena pregača. Et to je, ovako se smotaje, vidiš, ovako se smota, to je nova, još ni niko nije, a ona tak metla doli, to se ovako priko bebe metne, vidiš, kad oćeš digod ić. Al to mamina pregača koju koristi, razumiš, suknena, to je, to je vuna, vako, priko bebe se metne, priko dunjice. Sad recimo, ja, nemam šest nedilja ditetu, ja oću digod da iđem od-kuće, i onda ja. Al, al očenaše su tamo, i onda se još i ovo metne. Eto to, to je bilo. To je, to je taki, eto, bio običaj, e sad zašto, ja i to ne znam.


Znaš šta, to se kadgod, kad je mala beba, u dunjici, onda se mećale oče-naše, znaš šta su očenaše? (SĐ: Molitva, kao?) Ne. (SĐ: Šta je to?) Molitvenik je knjige, sveta, ali ovo su očenaše, to je tako, na-kraju ima krst. [...] To se do šest nedilja uvik držalo na ditetu. [...] To se do šest nedilja uvik na-dunjicu me-ćalo. [...] Jel ovo je krunica što se moli, krunca, vidiš, kako da ti kažem, vidiš, ovo, sad ovo je, to je, tu se počme „Očenaš“, onda-s ovo „Zdravo Marije“, onda


opet ode „Slava ocu“, onda „Očenaš“, onda opet ode „Zdravo Marije“. Tako da tu ima, evo, jedna, dva, tri, četri, krunice, to što-s krunice zovu, molitva.


(SĐ: A, recite mi, za krštenje, kako se odvija krštenje? Jel se detetu nešto kupuje, ko mu kupuje, kum?) Kum. To, sad štogod, šta mu kupi. Eto, moj G. je kupio onom malom vevericu zlatnu onako, tak tolicku vevericu, za ovaj, za krštenje. A kad se donese dite sa krštenja onda, kadgod, ovako su bili, kad se uđe u-sobu, kod-mene je i-sad već tako starovinski, onda se donese dite sa krštenja, i metne se na-zemlju sa dunjicom, e onda ko ga prvi digne taj ga najvećma voli, a to, i kaže se, kad kum metne doli, el kuma, onda kaže: „Od-neli smo poganče, poganče, a doneli smo jaganče.“ Eto to, to kod-nas se tako kaže. E sad i to zašto, ko će ga znat, ne znam. Kao eto, kao pogano je odneto, a jaganče je donešeno. Eto, kad se donese is-crkve. To, to kum jel kuma, sad ko je, jel je muško jel je žensko, to kad metne dite doli onda kaže, eto. (SĐ: A jel kum i određivo ime detetu, ili?) Nije, nije. Sestra mu je odredla ime. Kadgod je to bilo da je kum određivo, al to je bilo zdravo kadgod, to-j bilo davno. Sad to više nema. (SĐ: Ranije jeste?) Ranije jeste bilo da je kum određivo ime. Jel najstarija unuka mi je, od pokojnog tog sina, D., e onda ona je kazla ako bude brat da će bit D., tako da je D. Sad je vojnik baš. Pa u Novom Sadu je sad vojnik, dvades godina mu je.


Dete: Prvi zub

E to, kad ispadne zub, onda mora otić prid-kuću i okrenit se. Kao, za-dnjica da mu je prit-kućom, pa da baci priko glave. „Na, baba, košten zub, daj meni gvozden zub,“ eto tako se kazivalo, to sam i ja kazivala kad sam bila mala. To je majka još meni. Ja sam i moje tako. E sad, jel je to bilo u-tom štog el nije. To se kadgod eto tako radilo, a sad. Ko to zna jel to tako bilo el nije.

(Donji Tavnkut, SĐ)

Svadba

Veridba

Sutra ćeš se udat, kako si prošla? — Kako sam prošla? Sutra ću se udat? Ako sam otšla subotom u-grad već bila sam verena, ako su me puštili, subo-tom, nediljom, četvrtkom sigurno nisam išla. — Doneće ti L. doveče prsten, kako si taj dan provela? — E, to nije svaki ko ja. Ja nisam smila kazat. —


Reko sam da ti to ispriča, to je stvarno, stvarno doživljaj. Kako si provela taj dan kad ste? — Kako sam provela taj dan, sad da ti kažem. [...] I on, tako smo se i dogovorili, neće, ovaj, bit ta veridba ne znam šta, on će sam doć. A mama moja, pokojnu tetu, tatinu sestru zvala i teta će doć u subotu uveče. A subota, podne, imali smo daleko njivu, ja i tata, kopamo kuruze, on pluži, ja kopam, al se kod-nas od Đurđeva do Petrova. — Špartanje je to pluženje, s konjem što se. — Subotom posle podne nije radilo. A to je daleka njiva, i on, ja sam otšla biciglom, on je otšo sa konjom i kolima. I on meni kaže: „Šta će, oćemo ostat da ovo kopamo, el nećemo? Nikad nismo radli, nećemo ni-sad. Doćemo ja i ti biciglama, ti još malo kopaj,“ kaže „a ja iđem.“ — To je već subata podne. — Subota podne. — A uveče će donet prsten. — Moj tata ne zna ništa. Mama zna, al tata ne zna. I, ja tako kopam, neću da iđem kući, valda će mu mama kazat. I kad je on došo, mama moja stvarno kaže „N., ja tebi moram štogod kazat.“ — Al ona već priprema šta će. — Ona priprema šta će bit za večeru, već. Kaže: „Šta ćeš mi kazat?“ Kaže: „L. doveče će donet G. prsten.“ A on je, jer nije volio da ispadne glupav, el kako da kažem, nego volio je da je to sve kako triba. A on kaže: „Bog vas jebo, šta mi niste kazli, pa triba i pripremit“. Kaže mama: „Prodavnica-j još otvorena, donećeš vina i to što triba.“ I oma je spomenla „Doće i teta“, kao, njegova sestra, i sad sve se to tu odigrava, sve, i on se pere i brije i šta ja znam, i ja došla, ništa on meni ne kaže. I, a već prid-veče, a ja čuvam guščiće, ja i M., neću ni guščiće da tiram unutra. Šta će bit? [...] I mrak već, njega nema. Između tog, kod njegove strine di je on bio na sta-nu, sestrina ćerka se verila. „Ajde ti,“ kaže „jednu čašu vina pa-š ti imat više kuraži, kad odeš sam.“ On biciglom došo. Došo do Crvenog sela, tu ga našo Andrija Bosanac, „Di iđeš,“ ajd još u mijanu su svratli. Mrak već, njega nema, a ja napolje, pa unutra. A moj tata veli meni, kaže: „Ako dođe, dođe, ako ne dođe više pogodbe nema.“ Sad, ni meni svejedno ni što ga nema, kad jedared, evo ga. I došo. I taman oće on nešto već da kaže šta je došo, a teta i tata oni pričaju njeve doživljaje, kad su bili mali kako-s čuvali i šta ja znam. No, sve u svemu. — Ne obraća na mladoženju niko ni pažnju. — A dotleg nema ni ila ni pića dok se ne dogovori. I jedanput, već, došo on na-red i kaže: „Tata, ja sam došo, eto, ja i G. se zabavljamo, pa“ kaže, ovaj, „mi smo rešili da se uzmemo.“ A on oma: „Ako ste se vi dogovorili, to je tako.“ A mama u-plač. — Ni se on ništa protivio. — Da i: „Evo ti mama.“ A mama ko mama: „Pa, mlada je, još, mogla je još malo ostat, pa šta ja znam, pa,“ al svi se složili i tako je to. Al tad, mislim to, ja čuvam guske, neću unutra, a sad već moram i unutra kad je mrak, a njega nema. — A njezin tata kad, kad se brijo onda-j kazo: „A šta-ć ja š-njim divanit?“ — Pa da. — A šta je kazla? — Moja sestra rođena kaže: „A šta si se uzbunio“, kaže „valda je njemu gore kad on mora pitat. Ti-š samo kazat jel oćeš el nećeš.“ — Da, el ne. — A on: „Napolje ić!“ Mislim, to su stvarno. —


Doživljaji. — I onda, šta su radili, no sad ja, stidim se da sam [?]. „Aj, šogore, samnom čašu, aj, šogore, samnom,“ dok sam ja, svi okrenli, ja skoro se napio, eto. — Da, sa svakim da napije, popije. — I sad, ode kući on, ja izašla za-njim, ode kući on, već otšo tamo do križa skoro i viče: „Ej, zdravo, dođi, sutra se nađemo.“ Ne znam, to je moje. — To su vrimena. — Onda je tako, eto, bilo. Dosta sam, šta sam ja bila, osamnajst i po godina kad sam se udala, mlada sam se i udala, ovaj, a i to se onda stidilo od roditelja.

(Mala Bosna, BS)

Dolazak po mladu

Tako kad dođe ovaj kum, on je prvi, kuma, ima kad je naprid sidi njegov brat, kao đuvegijin, znate. (LJN: Na kolima?) Da, da. Ima kad. (LJN: To je diver?) Da, to-j diver, a ima kad opet stari, ima kad kuma sidi i starosvatica side zajedno, mislim da je i tako bilo, jelte, a kum i stari svat zajedno. Da, kum i stari svat zajedno. I onda, oni su tako išli. Kad su došli prid snašinu kuću, salaš, i onda su oni: „Faljen Isus i Marijo“, „Navike, amen uvik. Ajte, ovaj, rado smo vas dočekali, gosti, izvolte, ajte.“ „Jel tu naša snaša? Mi smo došli po snašu našu što je naš,“ ne znam ja, „Stipan, izabro.“ E, oni kažu: „Ajde, izvolte.“ E sad: „Šta vi cenite, šta tražite vi za, koliko da?“ Onda oni kažu: „Tražimo ovoliko, ovoliko. „A, ne mož to,“ on izvadi novčanik, velik, jako velik novčanik, izvadi kum, izvadi novce, će darivati prijatelja, al prijatelj neće: „Ne, fala lipo.“ Ali, bome, on onda kajase, kočijaš, i konje i okreće i okreće, a svirci vole, tako sviraju, tako pivaju, od kume i od kuma, a i od sta-rog svata. E onda kad stanu, op! I oni konji kad stanu, to tako stanu ko da si kazo: „Amen.“ E onda: „Ajte, siđite doli, pa ajte, pa dobro, prijatelju, oćemo se mi nagodit? Oćemo mi divanit kako ćemo i šta ćemo s našim dicama?“ „Pa eto, onda, ajd da se nagodimo, ajde, evo još dodać ovo.“ „E, dobro, ajte, dođte, i ajte unutra onda,“ oni kažu oma, skinu šešir, ljube se: „Faljen Isus,“ poštivaju se, „Amen uvik,“ „Di je naša snaša, da mi vidimo,“ i onda oni pogledaje da li je sve na-njoj to ruvo što-s oni kupili.

(Bikovo, LJN)

Mladina odeća

Jako lipo bilo, pa sve na, tako u-struk leveši, široko zdravo. Ako je zimi bila svadba slučajno, zimi, onda je bila ontunčica. [...] To ja imam u ormanu, to-ć ja vama pokast kako izgleda. To je zdravo lipo, plišavo, plišavo. Onda ima, možeš metiti i okolo onako kao, ovaj, kao galir, a to je bio stigan, strigan


se zvao. Imala je i muh, onako, zvao se muh, i to se onda metilo, kao metne ruke, onda je to bila zimska svadba, znate. Onda-s išlo na-sonci. Onda-s išlo na soncima su išle, ta svadba bila. (LJN: A šta je imala na nogama?) A na nogama je imala cipele, visoki peta, debele pete, a debele isto i naprid. Sve de-bele bile cipele, sve od kože. (LJN: A kakve boje?) Sve od kože, crne, crne. A ima koja-j imala onako kopče, ima koja-j imala i bile, ima koja-j imala i bile, pa imala velike kopče naprid, a to-j bilo najviše liti. Liti su tako nosile, onda.

(Bikovo, LJN)

Venčanje

Pa ima kad je na-dva sata, na-dva sata je bilo venčanje, posle je bila onda i misa. I onda su, kad su izišli iz crkve, to je bilo jako puno gledača, pa otkaleg se došlo, pogotovo ako se znala divojka, jako pozvala čija je, koja je, šta je. I to se raspitivalo i onda to su jako išle i mlade i divojke, još i majke su znale doći, i dičca dođu da gledaju velike svatove. Ali, vollo se zdravo onda svirat i pivat, kadgod nisi bio tako žalostan ko sad, bio veso, na svačeg si se mogo nasmijat jer je bilo lipo. Tako se lipo znalo smijat da je srcu bilo drago da bi iskočlo srce od radosti. A, znate šta, pa mi dica nismo znali šta je teško, ako-j bilo teško radilo se, al se dalo životu da obraduješ srce. I to se dođe su-bota i nedlja, to se više nije radlo. Radlo se ovakim danima.

(Bikovo, LJN)

Pohođani

Poođani kad dođu, kad dođe ponoć, onda skinu vinac, i poođani dođu, snašini, i onda igraju i pivaju i zapovidaju kojekake, eto tako, neke pisme. I onda, znate šta, s-otim zafrkavaje, malo podmeću, ovaj, neke čudne tako, malo, ovaj, pesme, ovaj, kako da kažem, ovaj, te take, malo baš nije pristojno, znate. Onda se tu i uvride. Onda se znadu i posvađati prijatelji, malo se već onda i napili. I onda to, to se okreću konji, otićedu. Onda ovi drugi prijatelji: „Ajte, nemojte, ajte, siđte doli.“ Onda, bio je tamo neki, ovaj, pod odžak, zna-te, tako se zvalo, pod odžak. Taj koji je jako pijan, koji zafrkava prijatelje, koji tako prkosi prijateljima, ond-oni njega metu pod odžak, i onda zavrnu otale rajbergom i taj više ne mož onda da, ovaj, se miša tamo ako-s opio. (LJN: A gde je to bilo [...], to pod odžak?) Pa u-kući, u salašu. U salašu ga metnu pod odžak. (LJN: Ima odžak?) Jeste. To je ovako bilo pod odžak di se loži u-peć, parasničku peć. I to je sad, tamo suše divence, to-j otvoren odžak bio, i odovud tako zaziđeno i onda su bila mala vrata, i rajbergom se zavrne, i tamo se nekad


kad mama, ovaj, baka, koje loži, onda kad je bio disnotor tamo-s onda sušili divence, i krvavce, i šunke, i. E, onda, sad tamo su lipo metli jedan krevet, kad je bilo mista tamo se pomeću kreveti za malu dicu il kogod kad se opije, tad pomeću u-tamo, ovaj, onda samo ga gurnu i dica tamo spavaje, e ima kad i dicu probudi, pa se dica deru. Jel taj koji je pijan taj ne zna šta radi, onda tako malo je bilo i svađe i malo prepirke, al ništa, to se. [...] Da se rode, za-jednički da se rode, upoznavanje. (LJN: Šta donesu?) Pa, samo pića, pića, to. Piju zajedno i metnu n-astal: „Koštaj moje kakvo je, tvoje je bolje, vid ovo, a ovo nije dobro.“ Onda su tu najviše malo pokobaje. (LJN: A šta?) Za vino, za vino. Onda nazdravljaju, ustajaju, onda malo se znaju zafrkavati, onda u-tom se malo znadu malo i psovat, znate, bilo-j tu malo i psovke i malo vređanja. Al, onda ima ko i pomirio, ko je bio malo trizan, onda taj. Ali pisme su to išle, to su išli novci. To je, i to samo se sviralo i pivalo, pisme za pismom.

(Bikovo, LJN)

Hrana

Bilo je, za gledače što se spremalo najviše. (LJN: Šta se spremalo?) Pa sitni kolačića. Tako mali, s orasima, one pusedle, pa gurable, pa s makom pogače otezane, to-s otezalo za velkim astalom, pogača. (LJN: Pogača?) Da. (LJN: Kako se to pravi?) To je tanka pogača, oteže se na astal. Zakuva se sa mlakom vodom, i malo masti, i soli, i onda to je mama otezala jako tanko, bili čašav, velik astal. I onda je stavio, išo, kad se zdravo otegne, već doli nije moglo doći do-doli, onda ona to malo ovako rukom kida, kida okolo i onda savije, poliva mašćom, metne, ima kad je mećala maka, ima kad je mećala višanja, i ora, i tako onda je to zamotavala, i to se tako davalo, sitno siklo i davalo se to gledačima. A i kad su došli u poođane, i to se mećalo n-astal, kad su došli poođani. To se mećalo onda, to, to-j tako bilo.

(Bikovo, LJN)

Biografska priča

E pa sad, ev ovako, da ti kažem kako je kod mene bilo. Drugo baš tako ne znam, jel misim, sad zaove mi, el šta ja znam, prvo i-prvo, prvo je bilo da kao, eto, išlo je to, veridba kad je bila moji cura onda se veća veridba pravila i sve, al kad sam se ja udavala, on nije imo oca i onda tako, eto, nisu, onda je samo on i mama mu došli. I onda se, ovaj, dogovorilo kako će biti, šta će biti, i onda se [?], on se tamo dogovorio koliko će njegovi doći kod snaše već, tamo na podne, na-užnu. Onda su dolazili ovde. Onda se nosila torta. To su bili tor-


tari. (MV: Aha, vaši koji dolaze.) Koji su za-mnom došli, znaš. Moja rodbina, moja sestra i šta ja znam. E onda, onda tu je bilo, vako se sve to, onda, eto, njegova mama je tila, pošto nema oca, da on bude tute, kad se stanu njevi go-sti kupiti, znaš. Jel ono je na podne bilo kod mene. Onda je moj otac kazo, kaže: „Ne mošte vi tako,“ kaže, „sad je vako da mladoženja iđe kod mlade na podne.“ I onda tu je bilo male prepirke. I onda posle tog je, ovaj, i onda ništa više nije, onaj nije, obično to dođu da se dogovoridu, upoznadu se, znaš, i onda posli je veridba. Al kod-nas to nije bilo, nego ond, eto, samo se dogovo-rilo kad će se ići, ovaj, kupiti već snaši ruvo, to, i onda se posli išlo, ovaj, vinac kupiti, i onda, eto, to, posli taj vinac donese kao njegova sestra, el ti ko donese, to donese tamo kući i. (MV: A na koji dan se to dolazilo po ruvo i po vinac?) A to, to prid vinčanje, a sad, ti si, misim, to, mi smo išli, šta ja znam, to sad sve zavisi koliko je dugačka veridba, misim, vrimenski, znaš, koliko si, kad je zaprošena i do vinčanja, znaš, onda to. I onda to kupimo i onda nosiš svojoj šnajderki i šije ti. Nego vinac se donesivo, ovaj, e onda, da, onda to. (MN: Njegova sestra donese vama?) Da, vinac donese. A mi smo išli, prvo je on došo pitati, zapravo. I onda je posli dono prsten. (MV: A kad je došo da pita jel doneo nešto tad?) Nij. Onda je samo došo da pita, misim, to su moji rodi-telji i [?] da nećedu i onda je posli on dono. A sad se, to je posli već kad su moje cure, to je onda velika kutija, i šta ja znam. Onda nije tako bilo. Onda je bila bombonjera i izvađen bombon i u kutiji je bilo prstenovi, burme. Onda je tako bilo. I onda eto to, prvo je to bilo, kažem, i onda, eto, pošli smo, ja mojoj šnajde-, kad smo išli sa svekrvom kupovati ruvo, onda je, ovaj, ja nosim mojoj šnajderki i ona šije, i onda posli smo išli za vinac, onda je isto išla, ovaj, i. Čekaj samo, ne, on je bio pitati, i to sve, i onda smo išli da naručimo prsteno-ve, znaš. Onda smo, ovaj, to, onda je on posli bio, al on je bio pitat već. I onda kad su bili prstenovi gotovi, on je dono prstenje, onda je njegova mama i on došli da, da se dogovori, pa da. Jel nismo bili dugo, ovaj, od Spasova pa do, Spasovdan je bio, sad kad je bio, obično, sad je bio juna, a onda je pitanje kad je bi-, a već jula, onda smo se vinčali. I onda, eto, kad smo išli vinac da naru-čimo, onda je isto išla mi svekrva i onda više, nije ona išla, mi smo se snalazi-li. Manji su bili svatovi. Pa da. I onda, eto, tako da, on je bio tamo na podne, i onda njegovi, moji su došli uveče ode, a njegova rodbina-j na podne bila kod-nas na-užni. (MV: A to ide se prvo na venčanje pa kod vas, ili prvo kod vas?) Ne, to je prvo bilo slikanje prije podne, išli smo na slikanje. (MV: Dobro, dobro.) Onda smo otšli kod moje kuće, na moj salaš, tamo smo otšli, tamo je bila užna. I onda je, ovaj, njegovi svatovi dolazili kod-mene, tamo. Onda, to prije svatova dođu, đuvegija ne-dođe, mladoženja ne-dođe, nego samo rodbi-na i to su se zvali obilaze nji, dođu i obađu, obiđu snašu i igraje malo š njom, i onda oni odu, i onda ponovo dođu. Onda dođe mladoženja š-njima, onda


ovaj je izvede. Ali to je tako bilo da onda nije, no. Sad, eto, sve zavisi kako se dogovori, mene su drugovi izveli njegovi. A ima di lično mladoženja izvede, di se kako narede. (MV: A kako, jel ima neko ime za te drugove koji vas izve-du?) Mastalundžije. (MV: Kako?) Mastalundžije. (MV: Mastalundžije.) Da. To se tako zvalo. Drugovi se zvali mastalundžije, pa da. (MV: A e l su oni možda još pre toga išli da zovu u svatove ili oni samo tu da Vas izvedu?) Ne, oni su bili zvani i onda oni su ko gosti bili. [?] ko i drugi, samo nekako su drukčije, iđu na-slikanje i to je to bilo, pa da. (MV: A onda kad dođete ovde, onda, ovaj, jel bilo tu nekih običaja, ovaj, kad ste došli?) Bilo je na-prodaj snaša. Kad dolazi snaša onda, eto, iđe, ima di se ne-mogu pogoditi, znaš. (MV: A ko prodaje, a ko?) Pa to prodaje stari svat, onda ne dođe, mlada ne dođe sa mladoženjom nego dođe sa starim svatom. (MV: U kuću, ovako kod?) U kuću, da, da. Onda stari svat prodaje snašu. Onda sve zavisi koliko traži, ovi ne dadu, ajde, okreni još jedan krug s konjima, pa drugi, pa šta ja znam sve. „A, iđemo, zbogom. Nećemo, nećemo vam doć više.“ Ajd, onda ovi trče pa viču da, ovaj, trču pa viču, ajde daćedu toliko samo nek ostane snaša. Pa da, tako da, ovaj. Ima tu razni, samo, eto, sad ne-mož past na-pamet mi, al već kad pitaš, onda, ovaj, sitim se. (MV: A kad ste ušli prvi put u kuću kod njega jel bilo tad nekih, nešto da ste radili?) Nije bilo više, nije bilo da je. Onda to nije bilo da prinosi priko praga el šta ja znam, ovaj. Obično da malo moraš uzet u ruku, ako kogod ima malu bebu, il štogod, to nije bilo. (MV: Nije bilo da se uzima.) Nije bilo, nije bilo. Tako da, nije bilo ode. (MV: A nešto sa svekrvom da ste, ovaj, da Vas je ona na neki način dočekala, ni to nije bilo?) Ne, to je, to je bilo kad dođeš, kad već salaziš doli onda već svekrova i svekar, oni, di ima svekar, al mene je njegov brat, on je bio svekar. I on je onda, eto, on te dočeka i onda tute ti, što kažu, darivaju te, i tako da, onda, i tu je bilo neko posebno štogod, šta ja znam, tako da. Onda je njegov brat je bio svekar, mlađi. (MV: A da li ste Vi spremali neke?) E onda posle tog, ima di nosi prija snašina, ona, što se kaže, pokućstvo se tako prije zvalo. Al ja nisam donela prije, pošto su, unutri u sobama bilo, svatovi, znaš, nije bila šatra ko sad što. Tu je bilo na salašu i unutri je bilo, u sobama. Nego posle tog smo u četvrtak išli rad mog nameštaja, rad moje aljine, tako se to zvalo. (MV: A na koji dan je bila svad-ba? Jel to bilo?) Misliš, ovaj, koje doba godine? (MV: U nedelji.) Subota. (MV: U subotu.) Subota, osmi juli je bio, pedeset i šeste. Onda je bilo, tako da, ovaj. Onda posli tog smo, a obično to iđu, i to onda, di se redovno donesivale aljine, tamo iđe kum i stari svat, i kuma i starosvatica, oni iđu i onda imadu fi jaker, il šta ja znam kako su na karucama išli, ima di su išli s muzikom, ima di su išli samo odu i natovaridu, i sve. I to je bilo, misim, jako lipo. To je kao jedna mala svadba opet. Pokupi se rodbina, pa vide šta je donela, i šta ja znam, tak eto. (MV: A to je pre svadbe se donese?) To je prije svadbe u četvrtak bilo.


Ko, ko je imo šatru i ko je imo di praviti, da nije moro unutri praviti, al ode je u-sobama bilo. Ond sam ja i onda tako da, ovaj, ni-se donelo prija, nego smo, posli, eto, oma u četvrtak, onda smo išli rad moji stvari. (MV: A da li ste Vi neke darove spremali?) Da. Nisam svima, bilo i je puno, imala je samo njego-va sestra je imala, ovaj, šta se zove, kao malog, znači, on je bio već ko uja, bio je, i njegova najmlađa sestra, njoj sam donela i svekrovi, te tri vrste. (MV: A šta ste doneli?) Pa svekrovi je obično išla marama, to je bilo, a zaovi sam isto ma-ramu donela, ona je bila mlada onda, a mali je dobio, nis to bili veliki poklon, dobio je fudbal. Pa da. To je, te, ta tri sam poklona donela i ništa više, pa da. A ima di su nosili, jao, koliko ima i u kući, pa svima navežeš, ovaj, to. Al ja nisam. (MV: A kad se, kad Vi njih darivate?) A to je donešeno kad se donelo moje u čemu ću se prisvuć u ponoć, znaš. To je donešeno onda. To je on, kao, on dono, bio je prije tog u petak i šta, i onda to se donese ono moje koje-ć ja prisvuć vin-čanicu. (MV: Znači, kad dođete kod njega Vi onda presvučete u ponoć?) Da, u ponoć se prisvlačilo, to je bilo kao ona na-prodaj snaša, već onda je to počelo tako da bude. To rodbina igra s tobom, znači, svira se i onda igra s tobom i onda ima ono rešeto, miša se sa varnjačom, i onda tamo bacaš novac, ko koliko, i to je bilo na-prodaj snaša. Onda je svaki koji već je [?], ko će igrat sa snašom, pa da. (MV: I to je bilo u ponoć?) To je bilo posli ponoći. (MV: Posle, aha. Kad se presvučete.) To dođu prvo moji otalek u poođane, dođu, znaš ovi koji su doneli tortu, ti su ostali, a ov ostali gosti dođu. I onda kad ti gosti dođu. (MV: Aha, oni dođu uveče?) Ne, u-noć. U-noć dođu, onda se ja odem prisvući i oni dočekadu to okrećanje. (MV: Okreću.) Da, onda okrećedu svi snašu, pa da. I tako da je, eto. A ovi koji donesu tortu, ti i ostanu. To je kao zamena, oni su onda tamo bili na podne, ovi su došli uveče i. (MV: Aha. A u šta se presvučete kad se?) Ja, onda sam ja imala moje što je bilo tako neko bordo, onako isto dugačko, bunjevačke suknje, to, u moje sam se prisvukla. A ima koji, a sad, eto, šiju, misim, sad je, posebno šije se i vinčanica i ovo crveno. Ali onda nije, nismo, onda sam ja ima-la moje u čega sam se prisvukla. Pa da. I onda, imo si maramu, svežeš crvenu maramu, i. (MV: A mora da bude crvena?) Pa mora, mora da bude crvena. (MV: Znači tad kad se presvlačite onda se presvučete u crveno?) Da, u crveno, no, to je bilo bordo, nije bilo baš ono crveno, ali je, kažem, ovaj, marama se sveže, konđa, eto. To je tako, natrag sveže, natrag sveže.

(Stari Žednik, MV)

Biografska priča

Pa, pravi bunjevački svatovi su bili, znači, sa ženske strane i sa muške strane. Moji-s roditelji pravili svatove u-šatri, isprid-kuće, dolazili su na-už-nu, dolazili su i oblazači posli, onda su došli rad-mene ko snašu, pa smo išli


na vinčanje. Bilo je građansko, bilo je crkveno vinčanje. Onda, kad smo došli ode, onda me dočeka svekrova, dariva me. Gledača je bilo zdravo puno, i sa ženske strane, i sa muške strane-j bilo zdravo puno gledača. Ja se ne sećam da je bilo toliko svita, valjda zašto je bilo lipo i vrime, i da je toliko bilo svita, i žena, i ljudi, obično to žene iđu gledat svatove. Subota posle podne kad je. A bilo je i ljudi, i mladi cura, i momaka, valjda, dobro, mene su svi poznavali, društvo veliko uvik sam imala. I tako, imala sam enge, on je imo, ovaj, on je imo njegove isto drugare, njegovo društvo, ove mastalundžije, i onda kad dođemo vamo. (ŽB: Šta oni rade?) Mastalundžije? E, oni iđu isprid svatova. Kad iđe kolona oni iđu isprid svatova. Znači prvo iđu njeva kola, onda iđu ostali. I onda oni, kugod, ne možem kazat da vode svatove jel to obično kum i stari svat rade. Al su oni, oni veseljaci koji dižu, da kažem, atmosferu, koji vode kolo obično, el tako. E onda kad smo došli vamo onda me dočeka svekrova, da izađemo da, ovaj, da već da odigramo kolo. E sad, samo zaboravila sam kasti, kadgod je to tako bilo, e sad mi smo tako tili da ispoštujemo te običaje, ali pošto to ne mož se stignit vrimenski toliko, kugod, pošto je to, kadgod se nije vinčalo tako u varoši, građansko, pa to se, ovaj, u crkvi, onda gubilo vrime na-to. Nego, kad smo se vinčali u-crkvi, e onda su nas dočekale dvoje karuce, i onda smo u karucama došli do, ovaj, svekra i svekrove u-kuću, onako kugod kadgod što je bilo. Et, moja teta jedna kad se udala onda su karucama išli rad-nje, i sve, čitavi svatovi su bili tako u karucama, vođeni, pravo, sve se išlo svugde. Al onda se nije išlo to tako za varoš ko sad. Onda se ne mož to stignit tako vrimenski. E onda, posli izve-snog vrimena dolaze tortari. E, tortari su obično moji, striko i strina, meni-s došli striko i strina, sestra i šogor, obično jedno dvoja-troja kola, oni nose torte. E, onda se uđe unutra, onda se isto veseli, pa se načme ta torta. Onda opet izađemo napolje igrat kolo, uglavnom gledači su skoro cilo vrime tu da vide to kako iđu ti običaji, kako to sve. E onda smo otšli u-šatru, onda, eto, iđe večera, posle večere isto, ovaj, onda dolaze ovi poođani. To su svi moji svatovi koji su s moje strane, jel koji su ostali, u stvari kad smo se mi vinčali onda su se razišli svatovi, mi smo došli vamo s muške strane, a oni-s produ-žili natrag u Tavankut. E, onda oni svi dolaze u poođane, i onda isto tako se malo veselimo, i odigra se kolo, i onda tu oko, ajde da kažem jedan, dva sata onda oni iđu kući. I onda je to onako ispraćanje i onda obično mlada, mlada, snaša, ona onda onako tek, tek je valjda onda svesna kad vidi da njezini svi odu, ono još valjda kad su oni svatovi pa kad se onako, što kažu, sve iđe u-tom, vinčanje, pa se dođe, pa je tu sve, sve to nije toliko svesna koliko-j u stvari otšla iz te kuće a dosella se u drugu kuću. (ŽB: I počne plakat.) Pa ne, pa da, malo onako što kaže, bude to onako tek svesna onda da njezini svi odu sada, a ona mora ostati ode, dvorit, služit, obično to tako bude. Pošto, ovaj,


poprimili smo običaj da se prisvuče snaša, onda kad se prisvuče u crveno, e onda snaša dobije pregaču. Čim je dobila pregaču više nije lipo obučena ko za vinčanje, znači, čim je dobila pregaču mora dvorit svatove. E onda se svatovi ispraćaju, iđu kući, kako oni iđu kući tako i snaša dvori. E, jednim, ne znam, smisle, a sve oni to plate snaši: „Ajde, dones mi soka,“ il „Dones mi vina, donesi špricer, donesi,“ onda to sve, ovaj, snaša donese, onda oni dadu novaca za-to. Il, kobajagi, njim ispadnu novci doli, onda ona mora omest to, kad omete to je njezino. Čovik joj obično pomaže, ovaj, sad već čovik, ne, onda je bio verenik, a sad već čovik. Onda on obično drži sok nuz-sebe, onda to njoj dodaje, tako. Kadgod su se svatovi, kadgod su svatovi trajali, eto naši su da možem kast, konkretno, trajali do jedan sat poslepodne u nedilju. Znači od subote, od kako se počelo, et da kažem, ta užna i sve. (ŽB: I ne spavaš uopšte?) Ma ne, kako spavanje, nije to kugod sad mladenci, sad kad iđu na putovanje, il ne znam šta, ne, ne, ne, bunjevačka snaša je kad se vinčala, kad se prisvukla, onda je, da kažem, ajde, služla. Više nije bila ono gospodski, ne, onda je služla, onda-j već, postala je snašica, onda već. (ŽB: A kad idu mladenci na spavanje?) Pa kad se svi raziđu gosti. Kad se svi raziđu. Ispratili smo, eto, kumove i starog svata, dobro, kum je bio diver, on tu blizu stojo pa smo ga ispratili u-drugu kuću u avliji. Oni su stojali onda u avliji. Al, ovaj, onda ispratili smo starog svata i nima, nikog više nije ostalo, eto, onda su svirci otšli, popili smo kafu, i onda-s otšli svirci i onda, onda mi iđemo na spavanje. Jedan, dva sata poslepodne, dva koliko je bilo kad smo mi otšli leć. Et to je tako onda. E, sledeća nedilja, znači sledeća nedlja kad dolazi posli vinčanja dolaze moji, moja rodbina u pogačare. E onda nose svi pogaču, et-onda su mi došli baš ova strina i striko, teta i tetak, uglavnom najrođeniji dođu s dicom. Onda oni iđu za snašom, što se kaže, u pogačare, nose pogaču sa-sobom i dođu kod-nas, na-užnu, dođu u-kuću tamo da vide di se udala. E onda to je taj običaj, eto, koji-s još uvik.

(Tavankut/Bikovo, ŽB)

Smrt

I kadgod je to bilo, ovaj, manje vako ovi teški bolesti. Ljudi su uglav-nom umirali od starosti. I to su želeli da umru kot-kuće, pa su, kad već onako oboli da, tako su i onda-s isto tako se malo okupljali komšije, pa da kažu šta je novo, šta su čuli u varoši jel već onako da ga malo i-njega, da se, da se oseti da nije on odbačen od, o-drugi, od komšija i od svoji najmiliji, eto tako. Pa onda i on još, koji je, dok je mogo štogod i on kaže, onako, svojeg jel, svejedno jel žena, jel muško. I onda kad kogod umre, onda se isto tako komšije se, malo oma pomognu onoj porodici. Ovaj, to su se pekli kadgod lakumići, znate šta


su lakumići? Onako pleteni kolačići s kvascom, u krug opleteno, i, ovaj, to se peklo, s-otim su se. Dolazili su ljudi, cio šor, i koji su i u mladosti se pozna-vali i onda kad dođe, onda se to, u to veče dolazilo, i tako su. Pa, počastili su muškarce vinom. Kadgod to nije bilo, vina i rakije, nije bilo to ni u svadbi ni sokova, ni te kojkake likera, ni, jednostavno svima. Još i-kad sam se ja udala, pa vino i rakija, pa sad. Još je, onaj, ovaj, soda voda, to se, eto, mišalo, tog je bilo. I kažem, to su tako dolazli, onda i na sahranu, to je bilo, a sad to dođe „Funeru“ i odnese čim umre, eto taki je, a onda je to u-kući ostane mrtavac jednu noć i sutradan su na cakleni, bili su ona mrtačka kola, to su konji vukli, tako su nosili ono kadgod, a eto, kolona, povorka je ispraćala.

(Đurđin, MI)

(BS: Kažite mi na koji dan se izlazi na groblje kod vas?) Pa, izađe-s vako, al na Svi svete, Svi sveti, to je. Onda se, onda se išlo. Dobro, iđe-s i na-Velik petak i tako kad je, ali na Svi svete, onda, onda se, onda se ide na-groblje. I prija i sad, uvik na Svi svete se ide. To je, prvog novembra su Svi svete i onda. E i to, ni to prije tako ni, cviće se kupvalo obično, odeš na saranu, ne, ne kupi se to, samo baš ono, iz svoje kuće i nije to toliko bilo cvića ko sad, eto. A sad, sad se to, eto, nose svi, ali prija nije. (BS: A šta još ponesete na groblje?) Svete vode. Svete vode i onda, eto. I onda kad ga saranjivaju onda se malo zemlje, pa se baca, ne znam ni ja zbog čega-j to, malo tako baci se zemlje. (BS: A to je kad umre čovek, onda?) Da, kad ga sahranjivaju, onda se malo, znate, sad i ako je grob, al najviše svak ima grobnicu, ima zemlje tu što se, onda malo te zemlje se, eto, baci malo da padne na sanduk. Ne znam ni ja zbog čega-j to, al eto. (BS: A kad posle izađete na groblje, posle sahrane?) Posli, e to je, svake, dobro, sad iđe, iđu i ko je blizu i svak dan, al svake subate, do šest nedilja, mi kažemo do šest nedilja i onda, ovaj, svaka subata se ode na-groblje, i onda, eto.

(Bikovo Klisa, BS)

(MI: Rekli ste da ste danas išli na groblje.) Da, godinu dana je mojem mužu, pa smo, eto to. I na šest nedilja, na-po godine, na godinu dana se pravi, ovaj. Plati se misa, odemo u crkvu, budemo na-misi i na-groblje ko, odnese se cviće i eto. (MI: E se, kad skidate crno, crninu?) Sad skidam, ovaj. Do godinu dana, skinula sam. Ali za ove, najužom, oca, mater, eto, i muž. Za-drugima, brat, sestra, e, to se ne-nosi godin dana, šest nedlja i gotovo. Nego ovo baš, ovi najbliži, za ocom i za mamom sam nosila i. Sad, za, a za, za dicu, za-njima se ne-nosi crnina ni ništa. Kažu, oni su anđeli, oni, njima je bolje tamo neg ovde. (MI: Vi ne nosite ništa na groblje, ono, da ostavite na grobu nešto?) [...] Pa, il se nosi na-groblje da se jede il se jede kod-kuće. Jede se tog dana, mislim. (MI: A gde vi jedete, na groblju ili kod-kuće?) Tu sam, eto,


spremala. A kad je bilo šest nedlja onda sam tamo platila u jednom restoranu ručak za sve koji je bio. A ovo sad, nije nas puno ni bilo, za godnu dana. To ne iđe baš ova dajnja rodbina nego ovi najuži, bliži samo. Ne znam, ima ko to, vidila sam ja, sad šta su oni. I za Božić orasa, jabuka i, mislim, metnu tamo. Pa ne treba im, mrtvima. Ne nosimo ništa, eto nosimo, ovaj, grane i žito, ono mi kako sijemo, zeleno, to nosimo. Tako u dve čaše žita i, i zeleni grančica, ali hranu ne nosimo. [...] (MI: Jeste ga isto čuvali kao što se čuva mrtvac ili?) Pa, njega su, kad smo javili, „Funeru“ ga je odno, odno. (MI: Aha, isto kao.) Isto, odno tamo i kaže pošto je on umro nediljom, onda, u utorak će bit sara-na. Onda su ga, šta ja znam, na-led digod ostave, di ga metnu, al mi se ode u-kući smo se skupili. Metnemo njegovu sliku i ono, samrtnicu što piše kad, ko, ili ko god, već vidli ste, to što, ovaj, i pravoslavni, i svi to imaju, i ovaj, to smo, ono i svete vode, i to smo, eto, častili ode, likera, rakije, kafe, kolača, mislim. To se počaste ljudi, ali prija je kadgod, eto, i tu prvu noć i dok je na salašima, a sad to, pa šta ja znam, u gradu ne bi ni moglo u tim spratnicama i, mislim, i nije dozvoljeno pošto i tu ima i malo dite u-nas, nije dobro da mr-tavac, ovaj, ostaje u-kući. A običaj je da se, kad se umre, dva sata se ne dira jel, kaže, duša-j još u tilu dva, dva dana, dva sata. Ni ne oblače ga ni ništa, pokrije se bilim čaršapom. I, baš i ja jednom kad sam bila u bolnici jedna je žena umrla. Došli su tamo već i doktori i prigledali i pokrili bilim, nisu je ni, i oni se tog drže, dva sata je nisu pomerali, onda je odnesu pa je valjda prisvuku, jel već šta ja znam šta su radli s njom. Ali, to je, kao, naša vira eto kaziva da još je duša u tilu dva sata, nije oma kad si umro da je duša ostala, još u-tilu je dva sata i onda ode u-nebo, il već kud ode duša. (MI: Možemo samo da verujemo.) Pa da. (SR: Ljudi koji dolaze u kuću jel donose nešto?) Ne, kod nas ne, a ja sam vidla kod ovih pravo-, pića, rakije, el šta ja znam, mi ništa ne-nosimo i ništa ni ne-nosimo kad pođemo. Eto tu se do, domaćin to, eto, počasti vina. (MI: A hleb mesite, neki, rekli ste? Mesite nešto, neki kruh, nešto mesite?) Za onda? (MI: Da.) To se kadgod, sami, mislim, to su pekli sami, a sad nem, sad, ovaj, kupim. I di ću ja, mislim, znam ja to peć, sam onda čoviku nije ni-do čeg. Ta kupla sam. (MI: Lakumići, to ste rekli.) Lakumići, et-to smo, to su kadgod žene pekle. Onda komšince jel kogod. Ja sam ode kad je ova, al njezin je već jedno deset godina, ovaj, komšincin čo-vik umro, ja sam joj ispekla dvisto pedeset lakumića. (MI: A što toliko?) Pa bude to svita, pa onaj, uzmu i po dva, tri, dok to, ovaj, onake lipe, male, sitne. (MI: To samo za saranu se lakumići ili i za?) A to je za to prija, prija sarane to veče, što kažu. Jedni kažu bdijenje, jedni, ne znam kako ko zove. Mi kažemo virestaš, mada to nije bunjeva-, to je mađarska rič, ali svedno, okupimo se, moli se, moli se krunica i žalosna, i, eto, divane malo, i skupu se, i kažem, to se lakumiće smo pekli, i. A sad ima pa naruči kifl e kod pekara, kako ko, ali


svaki, mislim, uglavnom ponude to, ljude. [...] (MI: I to samo za sahranu, ne pečete više, na primer, za neko drugo, praznike?) Pa sad, lakumići, to nije, to se peče ovako, za-kuću. Obično se kod nas kad se kuva gra onda se peku la-kumići s tim. (SR: A kako-s prave lakumići?) Pa, tisto se zakuvalo s kvascom, malo soli, malo šećera s mlikom, i na-kraju se sa uljom el još onako malo da bude mekše i kad se. Kad se, ovaj. [...] Vako napravimo, tako otprilike, i onda to smotamo, tako do-kraja, otprilke i dosta je toliko komad tista, a ove kraje-ve strpamo ode i to sad tako, to bude lip oblik, i to se krene, onako, kad ima kvasca, dok se, pomažemo jajetom, i to, eto, baš. Jel kad se pravi bude još više neg duplo veće, znači, sad je, kad si, smo ga, ono je krenjeno bilo s kvas-com i. Onda kad ga ovo stanjimo i pravimo, onda onaj kvas, onda kad se ovo, onda on u peći, u lerni, jel onda on pomalo, ovaj, proradi, a tako-s lipo digne, a pomažemo gori jajetom, tako ima lipu sjajnu koricu, eto tako. [...] Teve pokrijemo, al ovo, ima di ko sat iznese, misim, to nem, i šta ja znam, šta sam još čula, jedni kažu, iznesu napolje, na prozor, komad kruva osole i to. I kaže to, to on dođe i pojide. Ma, ne dođe, pa to kake vaške, mačke odnesu. Kaže, ujutru dan nema. Pa nema, odnele-s mačke, pa di će, pa sad to su, toliko smo svesni već da neće mrtav. Niko nije došo, ni, on je svaki je svoje pojio dok je živio, ne. Ali, tako ima virovanja i običaja, ko što ono di ko, ne znam, bili luk meće, i, ne znam. Mi barem nismo, moji, pa i ja tako to ne držim te kojekake. [...] (MI: A, da se nešto gleda da se posebno stavi u sanduk s njim, ne? Kao pare?) A, šta ja znam, ima ko tamo sitniža, al sad nećeš te pare, ne triba im. Ima ko je, ovaj naš svećenik što je bio ode, on je kazo, kadgod još, još prije davno su svete knjige, ko je imo, mećali su mu u sanduk svetu knjigu. I kažu, to je toliko šteta, sad ti zdravo stari knjiga je malo pošto su i posaranjivali. Eto. Mislim, čemu to, pa to smo svesni, ovaj, da neće on više tamo čitat ni to tilo, ko što, recimo, ovaj, od pra u pra ćemo se pritvorit. Tako istrune, pa kad se otvori grobnica onaj ko je zdravo davno umro, to je, istruvo je već i kovčeg i sve. E sad, s dušom šta bude, to koliko virujemo i, ali ono tilo i ode u-zemlju i postane zemlja. [...] (MI: A kad izlazite, znači, kad umre, koji dan prvi put se ide na groblje posle?) Oma ujutru dan. (MI: Ko ide?) Pa, najbliža rodbina, mi smo išli kad su roditelj umrli, nas, mi ćerke, a muževi nisu išli, kad rade el ne znam, al mi smo išle, oma prva, i ode, išli smo, ovaj, kad je moj muž umro, oma sutradan, i onda subate, šest nedilja sam išla, svake subate ja sam išla na groblje. I onda se eto, obavi ta misa, i to, ručak i sve to. Onda posli kad stignem i kako, ne mož to, ovaj. (MI: Jel nosite nešto kad idete u subotu?) Sveće jedino, drugo se ništa. Samo cveće i sviću zapalimo, svićicu neku ma-nju, i ovaj, i danas smo ali utrnio je vitar, a sad svejedno svićica ostane tamo, neću je nositi s groblja kući.

(Đurđin, MI)


1.3. Običajno pravo

Nevestinska imena

Pa obično, kad dođu već stariji, onda, eto, ako je baćo, onda već i žena kaže „moj baćo“, jel deda „dida“. Ne deda, „dida“. I tako, onaj, ali, kao po imenu. (BS: A jetrve i zaove?) Pa i oni su, oni su se, ovaj, oni su „ti“ valjda jedna drugoj kazle, nego zaove, uvik se nešto moralo drugačije, na primer. (BS: Ajte, setite se kako to ide.) Kad dođe snaja u-kuću onda, eto, to je i dever, diver se, e to se nije zvalo po imenu, to je znao biti „Ranko“, „Braca“, moj otac bio „Braca“ snajama, „Braca“, a, „Mizinko“ i tako, već ne-mžem ni sve. — A zaove? — A zaove „Seka“, „Nena“. Ja sam još moju zaovu i sestre su je zvale. Jel ona je bila puno starija, mislim. — A šta ono, mene jetrva tako zeza-la, šta ono, kako ono zoveš onu najmlađu? — Pa, i „Golubica“ i svakako. — E, to, to. — I ona baš tila tebe tako da zove, he, he? A i to se onda, zaovama se kazalo „Vi“, iako je još i mlađa, to se, kažeš „Vi“ i zaovi i diveru. Mužov brat, već on je diver. (BS: Iako su mlađi od Vas?) Iako su mlađi. (BS: Znači, može biti i malo dete?) Da, da. Pa znale su imati svekrva i snaja zajedno, bilo prije dice puno, i svekrova, jedno godište, a mora kasti, eto, ja to i ne znam kako će ga zvati. — Ja-s nisam ni rodila a postala tetka. — Da, da, tako-j bilo više, pa da. — Snaja i svekrva zajedno rodile i normalno. [...] Svaka snaja jednako, svaka snaja-j tako onda zove. Koja prva dođe snaja, ta, eto. (BS: I dođe druga snaja.) I ona tako isto sve zove. (BS: Onda se praktično zaborave prava ime-na?) Pa da, baš tako. — Pa što je to, ne samo ta kuća, nego zovemo svi, evo Ranka zovemo svi „Ranko“. — Pa da. Eto njega su snaje zvale „Ranko“. — Jeste. Imamo tu jednog starog, ovde u selu, i, on je dvadeset i drugo godište, [...] recimo, mi njega ovde svi, ovo malo naselje, svi ga zovemo Ranko. — A njega su zvale snaje. — Njegove snaje su ga zvale „Ranko“, on je čovek star, al svi ga tako zovemo. Ili Braca, ako si ga zvao, neko, ako su ga njegovi uku-ćani zvali „Braca“, onda je on bio Braca za sve. — I dica, na primer, eto, kad, sad ta snaja kad ima dicu onda oni, ne kažu stric, triba da je njima, nego tako „Ranko“ il „Braca“, il šta je, i dica tako zovu, i to onda, eto.

(Bikovo Klisa, BS)

Ja pamtim da me tata svega jedanput plenio. — Čušio. — Ćušio, pa da, el kako da kažem. Pa tako su, onda-s tako kazali, jeste. [...] I nikad više, al on mene ako je pogledo meni je bilo dosta. — A, ja sam onda bila bolja, mene moj baćo nikad nije udario. Mi, kod-kuće, „baćo“. — Njeznog oca. — Otac, „baćo“. Ima ko je zvao „Ranko“, ko „Čićo“. — Ko kako, al oni se zvali „tata“, ja sam mog „babo“ zvao, al. — Da, ti-s „babo“ zvao. — A stric Luku „baćca“ su zvali. (BS: Kako?) Baćca su zvali. Deca i svi mi. To obično kako dica zovu,


tako i mi, nama-j bio „babo“, jedino, ovaj, tatu su. — Stric Nikola, Nikola je, on je bio stric, da, on je pravo ime imao. — Mi smo svi „babo“ i „baćca“, nismo drukče ni zvali. Strina je bila „strina“, al „babo“ i „baćca“. — Niste vi babi kazli „babo“. — Jesmo. — „Mizinak“. — To je mama kazla. (BS: Kako?) Mizinak. — To je mama moja kazla. — Kadgod se u kućama, pošto je bilo puno i snaja i zetova i sve, onda jedan je imo „Mezimak“, jedan „Golubica“, jedan, ne znam, zaove kako se koje zvale, pa nisu po imenima, nego tako imali su nadimke. [...] — Onda-s poštivale, snaje-s morale poštivat, skoro su, keru su morale kasti „Vi“. — To je bila priča. Mela je snaja, pa: „Moraš ovog poštivat, moraš ovog poštivat.“ Leži ker digod, ona je mela dvorište: „Sklonite se, Vi, odalek.“ Pa kaže: „Ne moraš i-njemu kazat“, svekar je to, valda, kazo, da moraš sve poštivat. „Ne moraš i-njega, valda, poštivat.“ „Meni su svi isti.“ — „Meni je svejedno kasti Vi, baćo, il Vi, gadžo.“ — Pripovitka, sad šta je o-tog istina. — Nekad je tu i bilo istine. — Manje više, sve su priče, nešto je to dodato, oduzeto, al bez obzira sve to što je, što se dešavalo, to-s neke priče, neki događaji, neki događaji, negde se to dogodilo i narod je to prepričavo, e sad ko je dodo malo, ko je oduzo, ko je istinu ispričo, i šta ja znam.

(Mala Bosna, BS)

Deca

Divojke su to radile što će nositi, mislim, u štafi r. To će štafi rat mama i to su sidle pa su radile košulje koje-s bile s rukavima i koje-s bile s pantama. Bilo je koje je ovako rasičeno, te su, kad su imali malo, kad su se udale i kad su imale male, e take ja imam, to se ovako skopčava na dugmadi, i onda se raskopča, al sva je bila rađena, i rukavi, i okolo i sve, i kad ona doji dite, d-oprostite, tako moram kast kako je, onda doji bebicu il curicu, dete, dite, i onda mora se raskopčat. Al to je sve bilo lipo šligovano. Ako slučajno kogod dođe, to nije bilo slobodno pokast se tako. To se moralo da se to niko ne-vdi kad se dite doji. Ja to sve imam, i dunjicu, i jorgan, i navlake, i kapice, i povoj, sve ja to imam. Malo dite u povoju, ja sam to imala kadgod, evo, mogu ga napravit uvik, kad god oćete doći, ja-ć napravit u povoj da nema krive noge, da ima ovako. (LJN: A zato se u povoj stavlja?) Da, zato se stavlja, da ima upravne noge. Pa, zato, čujte, muškarci su imali, mogli-s obuć čizme, kad je nana vodla brigu o dicama. Jel dica su bila tako lipo okupana i to tako lipo, ja se sićam kad moja, naša mama, sve nas tako redom kupala. Veliko korto, kad je subota, kad dođe subota to se ugrije koto vode. Ovako smo se uvik malo brčkali, metnemo na-sunce i obrčka nas. A znate šta je radla nedljom? Nedljom naša mama, to Vam ne mogu nikad, kako da Vam kažem, od radosti nikud nije išla, samo ako-j došla neka komšinica jedna, onda ona prostre vako


jedno ćebe: „Ajte, dico moja, sad ću ja vas svako lipo malo narumenit“, do crvenog onog papira, znate, pa nacrveni nas, bože, pa nas očešlja, pa nas sve poslaga nas šest, koji je tio. Ima muškarac kojeg nije, a muškarce baš nije, al očešljala i je, a cure nas je sve lipo tako: „A, jee, tako ste mi svi lipi, tak volim lipu dicu.“ (LJN: A što je to radila?) Pa tako je volla da ima lipu dicu. Volla nas je. Volla je svoju, mama je volla, da nas nije volla ne-b rodla. To je tako i bilo onda. Eto tako je volla. I, i fala bogu, bila je zdrava, nije bila bolesna, takva je bila zdrava žena, tako je znala raditi, one volove kad smo gojili, sićam se one svinje kad smo ranli, to kablovi, to oni veliki šavolji, tako je nosla one šavolje, znate, prid-sobom. Ona i još najstariji sin njezin Jašo. (LJN: A šta je to šavolj?) Šavolj? Onako, šavolj, okruglo od drveta pa imo je okolo od ovoga, kako se zvao taj okov, obruč! Obruč okolo, tri, četri obruča i imale su uši gori i ture jedno drvo priko i to se sve puno noslo. Zamete se prikrupe i to se nosi, volovima, bikovima, kravama. [...] Mošlik, to kad mama pere sude i kako kojišta, i kruv kad ostane, i masnoća i to, onda se sipa u jedan kabo, to mama ima u kujni kabo, i ona tamo to sipa i onda se to pravi svinjama, kaže: „Sad triba dat prasicama malo mošlika, al pazite, nemojte da bude masno, dico moja, pazite, nemojte jel onda će se prasici porazbolivati.“ I tako, pazlo se, čuvalo se to. Mi smo imali, svi nas šest dice, ja-ć sad počet prvo: Jašo je taj što ste bili napolju kod-njega na Paliću, on je konje volio jako, on je hranio, nara-nio konje. A Marija je, ne, Tereska je šlingovala, unutri šlingovala štafi r, ona-j bila najstarija. Onda Mara, ona je volila jako peglat. Peglat i jako je muške košulje volla peglat. (LJN: Čime je peglala?) Pa, peglom onom pravom kad-godašnjom. (LJN: A ranije?) Na šporelju. Metneš na šporelj onu tešku peglu, onak šarenu, od, tučanu, jel kako je bilo, to ne znam, to-s tako zagrijalo, i to se oma obriše, to je tako bilo upeglano, to je njezno bilo i bili su njezni, ona-j ranla piliće i kokoške. A ja i moj brat Ivan, mi smo ranli sto komada svinja. Nisam sigurno preterala, velik obor je bio, ja i moj brat Ivan, tako-j bilo zima i nas dvoje smo se potukli kablovima, tako smo se smrzli, i on neće, i ja neću, i naišo to čiča i vidio: „Šta je sad, šta je to, dico, šta ste naradli, kako to, šta vućate kablove?“ A mi se oma, znate kako: „Nismo, nismo mi, p-onda, eto, Ivan, pa ne znam ja,“ pa smo se malo uzvrtli, a bome smo mi opet se uvukli, bome, i opet daj, natrpaj prikrupu, kuruza, i moraš omest onaj snig, ono, ono, bože moj, smrzne se u alovima, meteš, znate, oni svinji navale na-tebe. A posle, šta ćemo radit, kako ćemo uradit, smrznemo se, plačemo, odemo kod-mame malo kod šporelja, ugrijemo se. A mama donese: „Čekajte, dico, doneć ja malo slame i kuružnje, pa-ć ja zagrijat malo šporelj i kujnu, da ja vas ugrejem, pa će te izać da čiča ne-vdi.“ A mi onda tako svi oko-mame, i plačemo, i zebu nas i noge. Kupli su oni nama čizme, gumene, džabe kad je to bilo ladno, i bilo je zima. I tako smo mi, onda nije bilo ko nije imo svoj poso. A mama njoj je bilo


kuvanje, kažem, eto, Mara je kokoške i piliće i peglala je. A sestra najstarija, ona je šlingovala i štafi rila. E, onda kad se ušlo uveče unutra, onda smo se svi oprali, onda je to bila večera. I onda se to, mlika je to obavezno bilo na astalu, pa šunke, pa slanine, divenice, i to je lipo bilo, kruv velik. (LJN: Šta se pravilo od mlika?) Od mlika se pravla kiselna, p-onda je bilo skorupa i sira, i to se tako dalo za večeru kad smo već završili ovaj poso, onda smo dobli svi večeru. A mi smo imali, manji, zapećak. Bio je kadgod banak, bila je kadgodašnja peć, okolo je bila klupa i bile su daščice, mi smo imali svaki svoj lončić, svaki svoj po, ovaj, omajlirani od, okrugli tanjiriće, mi smo u-tim dobli večeru. I onda iđemo za astal i kažemo da ćemo još. I onda nam navade i opet nam dadu, al prvo smo molli boga. Nije bilo bez molitve. E onda ako nas napadne smij, znate, uđe neki smij u-nas, guramo jedno drugo, jel prospemo jel nešto, al onda već otac već gleda: „Šta tamo radte, šta ste radli? Napolje! Nema ist. Ako nećeš lipo da ideš, napolje!“ Onda opet, ništa, onda opet, i plačemo malo, i onda: „Ajde, sid pa i!“ Onda idemo svi zajedno, onda se prekrstimo, onda ima kad smo molli boga, ima kad smo se sam prekrstili, i oma pobegli napolje, i oma smo nastavili svoj poso opet dalje. Al to uveče bilo na spavanje, da, da, na spavanje se mora molit boga.

(Bikovo, LJN)

On je vadio ilo, jelte? Dici, dici, ne ženi, kao sad što je neka kultura da žena mužu ili muž ženi, ali onda ne, onda je on dici, nema, oni su u zapećku sidili, nije, nisu bili z-astalom. (BS: A ko sidi z-astalom?) Uvek je bila velika porodica. — Nisu samo, sad, na primer, muž i žena i svoja dica. Nego, sad mi smo već tako odranjeni, da smo, nismo, već mi smo sidli z-astalom, mi, kad sam bila, ali di ima puno pa ne mož da poseda svi. Onda u zapećku, tamo kod-peći, ima daske, tamo-s većinom dica sidili priko-dana, jel ima i klupa oko-peći, tako okrugla, i svašta je bilo. Dica-s tamo, a kao, dida i majka, i onda sinovi, dva, tri sina i snaje, to je bilo. — Svi bili zajedno. — Svi bili zajedno, onda još ako koja sestra nije udata, puno i bilo. — Snaje, jetrove, zaove. — Ni snaje nisu sve sidle z-astalom već one su u zapećku s dicom. — Jeste. Al bilo poštovanja.

(Bikovo, Klisa, BS)

Nasleđivanje

Pa, vite, evo, ja ću Vam kazat naš slučaj. Moj otac i mater su imali osam i po jutara zemlje. I tri sina i dvi ćerke, svaki je dobio po jutro zemlje, a ja sam osto u-kući, dodvorio, ja sam dobio ovo malo što je ostalo i salaš. Al sam i, ovaj, časno i pošteno dodvorio i kad je koji rodtelj umro to uveče je virastaš, tako mi zovemo to, to se skupu i šta ja znam, malo se moli Boga. — Skupi se familija i komšije. — Popije se štogod i odpripovida. — Moli se Boga. —


Pa da olakša malo domaćinu, e ona sutradan taj se pokojnik sarani, i onda se iđe do, opet, domaćina na pranje ruku. Znači, kad to sve ispoštuješ to, ovaj. Tako da, vite, nisu mogli ostavit više neg kolik su imali, a ima ko je imo više, di je bilo manje dice, normalno da je, ovaj. — Al obično su kod Bunjevaca, dobijala su i ženska i muška dica su dobijala. Dobro, ženska obično manje, kad se ona uda, ode, al, a nije onako, kod Crnogoraca je običaj da ženska dica ništa ne dobiju, to znamo. Al su dobijale. — Evo vidiš, kad je mog oca sestra s-udala, teta L. na Čantajski put, ona je dobla dva lanca zemlje, a ode je ostalo, ode di, sedam jutara. (MV: A kako se određuje ko će ostati?) Pa znate šta, kod nas nije, nije dogovarano to. (MV: Nije ono najstariji sin, najmlađi?) Ne, ne, slučajno. Baš je tako bilo. Ja sam mislio da neću ostat. Al mlađi brat kad se oženio oma se spopali treć dan i otšli. Uf, sad šta ću s baćom i s mamom, onda znate kako je to. Tako, al ja već, već su moji bili rođeni, dva derana, tako da onda dida nikako nije. „Nikako“, kaže „da mi odu unučad sad sa salaša.“ I to je bilo to, onda šta ćeš, osto kod-kuće i to je to. Imam starijeg brata u varoši. — Pa dobro, s druge strane, ovaj, morate pokušati sebe da metnete u tu situ-aciju. Sad kad bi mi imali, ajde da kažem, dva, tri neka naslednika, pa jedan je sklon muzici malo, ovaj drugi je možda volio kockat, popit, ovaj jedan tu stalno stoji kod-kuće, radi, trči, žuri, pa bi onda malo u svojoj glavi kalkuliso i ne bi se kockaru, baš nema neke budućnosti, ne. Kažem, fi gurativno, ne mora da bude, al ajd, to je, otprilike. — Dobro, ostanu i drugi. — Bio je izbor. Moro si malo i razmišljat, nisi mogo ono baš, eto sad on se nameće, nije to bilo to, nego, eto. — Pa stari su ljudi. — Bitno je bilo da neko ostane. — Kogod je moro ostat, to je bilo. — Da se ne gasi. — Mada, mada ranije su ljudi uglav-nom i svi ostajali. Možda-s oni bili u početku kad se oženu u-kući svi, a posli se odvajali, jel ja znam, evo, moj pokojni otac, ovo je, di smo mi sad, ovo je dedovina, znači ode je moj deda bio i tu su čak i jedan stric, pokojni, svi su pokojni, da kažemo, ovaj. Stric je bio tu u-kući jedno vrime, onda su njemu kupili vamo višlje salaš, on je otšo. Moj otac s-oženio, osto je ode, posli se i on odvojio. E onda smo, evo ja sam se vratio, a onaj treći on je opet, maltene, otšo isto dalje, ja sam nasledio ovo, kao, šta ja znam. A svi su oni to nasleđi-vali, ja kažem, posli dedine smrti, tri sina je imo, svi su ravnomerno dobili, jednako. E sad, onda moj pokojni otac je isplatio jednog, drugog strica, onda kasnije ostalo, kao, eto, meni. — Pa svakako su tu roditelji imali želju ko da ostane s njima. A jedno znam, dida, otac mi je bio deseto godište. On bi sad bio devedes devet godina da je živ, al živio je osamdest osam, devetu je načo. Misim, puno je živio. Njegova generacija, to sam čuo o-ti ljudi, kad se kogod udaje is-kuće onda pitaju ga „Jel, kaki je, mož ga poslat da plati porez?“ Da, znači, ipak ne da nisu birali, razmišljali su. Ako ga mož poslat onda platit po-rez, znači nije potrošio novce, putovo, vratio se natrag, biće od-njega čovik.


Onda verovatno i roditelji su birali od dice, slušajte, ni pet prstiju nis jednaki, pa i dica ne-mogu bit, pa možda, ovaj. Misim da je tako.

(Stari Žednik, MV)

Arenda

Šta sam tio da kažem na temu tog ko je osto ko nije. Prija ovi salaši nisu živili na ovaj način ko sad. Sad salaši nestaju i to munjevitom brzinom. Drastično nestaju, što je zabrinjavajuće. Prija su salaši živili, iznajmljivali se. Čak je bilo da su ljudi bili u salašu, ne znam, neka naknada je bila u pitanju, ali se salaš nije rušio, nije nestajo. Znači, on je postojo. E sad je to bilo stvar, neki su zaradili, neki su čak i sebi nov sagradili. Bilo je razni slučajeva. A sad imamo situaciju, staračka su domaćinstva mahom. I sad dida i majka, i sad jedno umre, nije važno koje. Ono što ostane, to dica, ajde, majku, idu u-grad, i iduće godine, ajmo, buldožeri, ruši se salaši, to se, ne znam ni ja šta se de-šava, proda, al to nije. I uglavnom nestaje. Al prije to nije bilo tako. Ti kažeš stričevi, oni možda jesu bili prvi nekoliko godina, jelda, bili su tu prisutni, to se radilo, to se nije gledalo ono, sad. Ali čim je bila prilika, u!, onda uskočiš u neki biznis i odradiš to i uzmeš sebi. Eu, rešio si jedan velik problem u životu, znači stambeno pitanje. I to se gledalo da je zemlja blizo. — To su, S., bila ona vrimena. Kad je, ovaj, on uzo zemlju, bio pod arendu, pet jutara, kazćemo, i on to uradio, njegovo je bilo da uzore, da posadi i da opluguje, šta ja znam, malo priđe motikom, onda nije bilo ovoliko trave ko sad, mada nije bilo polivano, al nismo vidli ovako travnatu [?] ko što sad ima. On je najesen mogo. — Ogroman broj stanovništva je živio od poljoprivrede. Ja sad divanim nešto, kad ste počeli o-ti arendama. To je, dok nije bio taj rat, dok nije bilo konfi skacija četres sedme, osme i onda je, kad je bilo, bilo je puno ljudi koji su imali od pedes, šezdes lanaca, sto, i onda oni-s to davali u arendu. Pa i naš dida, svejedno, oni su imali ovaj salaš, al oni su. To jest, moj pradeda, oni su živili kod nekog čovika na salašu, a taj-j bio u gradu, imo zemlju. I sad njima se više isplatlo da žive tamo veći salaš, više zemlje i koriste te objekte i tu zemlju, al su imali i ovaj manji salaš i zemlju i onda dobijene pare el novce ulažu dalje u kupovinu zemlje, izgradnju, tako da. Bilo je puno ljudi onda više na zemlji i ti imovinski odnosi su. — To je opet vezano za ono što je u-kući bilo puno dice. Znači armiju ljudi si imo za rad. — Da, a zato su i ljudi imali puno dice, el tribalo je fi zičke radne snage. — Toliko je to vridilo bilo radit, da kad si ti odradio ti pet jutara da si ti najesen mogo kupit dva jutra zemlje. Ja ne znam zašto je zemlja bila toliko. — Al nije bila džabe, nije džabe, nije ni onda. I onaj ko je prodo je debele pare. — Bio je onaj paritet cena toliko da. — To, to je bilo onda kad nismo bili, ovaj, kao sad registrovani, onda. Sad


si, ovaj, imaš sasvim drugi status, onda to nije bilo tako. — Sam, ja znam, kao recimo onaj, Gedžini na, priko puta od Kračike Anđe dole, ko je otšo tamo na arendu, maksim zemlje i kad je radio dvi godne taj je svako i napravio kuću u Žedniku i, i imo svoje. Dalje nije moro radit. (MV: A kad se uzme zemlja u arendu kolko onda deo ide, ovaj, ostaje vama, kolko?) Verovatno kad je on tamo otšo, u salaš, da je dobio polak od zemlje, prihod, sav što dođe, polak. — Čekajte, arenda se dogovarala. — Al napoli se radlo to, onda. — Znači nije bilo ko sad, ovaj. — Nije, onda je, da, išlo to napola, a zavisi i od gazda, to su većinom bili bogataši koji su izdavali zemlju. Oni su živili u gradu. — Jeste, taj nije ni izlazio gledat. — I on je bio zadovoljan da mu kogod to održava, imanje. I, što kažu, to su bili il kakvi onda kućni ljudi, il profesori. — I građan-ske porodice, intelektualci tadašnji, ali su imali i imanja. — Činovnici gradski, što kažu, radli u opštinama. — Sada je iz zemlja teže to izvuć, teže, daleko teže. Jel skuplji su i ulošci, jako. — Kad se išlo na ta, arendu onda taj gazda je zahtevo, ako ćeš ti tamo živit da moraš imat josaga, da se to ore zemlju. Neće ti drugačije dati. Ljudi su pazili na zemlju. — Pa, vite sad, zašto, bitna je, bit-na je razlika. Jel sad se dica teško opredeljuju da ostanu na salašu da zamenu roditelje, jel mi kako smo se rodili, tako i starimo. Zašto? Zato što je zdravo, zdravo teško, a prija se nisu bojali oženit i otić is-kuće na arendu i skupio se za desetak godina maltene dok dica nisu narasli imo je sve svoje, svašta. Jel tak bilo? — Jeste. — U svakoj kući, da. Al sad to, ostavi punu kuću, ne vridi raditi i ne znam.

(Stari Žednik, MV)

Časna reč

Ja, eto, virujem ja u crkvu, i u Boga, i u molitvu, i. Ne znam. (MI: U kle-tve?) A, kletve, mislim, o-tog se jako čuvam, nit kletem koga i to nije dobro, mislim, kleti, to su naši ljudi kazli, jel, da se kletva mož preokrenit na-drugu stranu, kleteš nekog pa onda može i, ko što kažu: „Ne možeš pljunit na-nebo, ako-š pljunit gori, pasće tebi na-glavu.“ Tako da. I ono, mislim, tako smo, tako smo mi vaspitani, to časna rič, pa to je nama bilo, kaki sad, ne znam, rekla porekla, mislim, al ono kad si kazo, ljudi su davali i novac na zajam, na časnu reč ili prodali štogod, a: „Platiću ti dok prodam kuruze,“ jel već. Časna rič, to nije bilo, to onda postoje, al su to i održali i dali su, nije to bilo onda nisu da kanjeni nego se znalo. Što je to je bilo tako, mislim, lip onaj period, i ono kog, da nisi nikog, ne znam, ni mrzio, ni klevo, ni, pa sad ko je imo više imo je, ko je imo manje manje je, a niko neće ponet na onaj svit ništa iako ima. [...] To se mi Bunjevci, nisu se naši u to ni upuštali tako u štogod veliko nit su baš težili


da budu ono naj, naj, najbogatiji, naj, naj, pa niki sridnji, niki manje, nek, nek nismo gladni, nek je zdravlje dici i nama, i tako se to život, eto, odvijo.

(Đurđin, MI)

1.4. Svakodnevni život

Salaš

Čak ima kad odemo na Čikeriju tamo kod mađarske granice. [...] Da, tamo su, znači, salaši, jako malo moderni kuća ima, i jako malo svita ima, dosta je pomrlo, a svi su stari, jako, pa jedno, ja znam jedno dvi, tri familije koje su mladi, mlađi doba, četrdeset, pedes godina, ovi su svi jako stari. (ŽB: A to su sve salaši, to nije selo?) Da, salaši, salaši i to su baš tako razbacani salaši. Ima, taj je glavni put kao čikerijski do granice, tamo su kuće načičkane jedna do-druge, ali ima, ali to su sve porušene, samo u toj ulici maltene stoje, a ove sve vako što su po-šumi, što je već zaraslo u dračove, to je kadgod bilo pravo bunjevačko selo, razbacani salaši. E, to se mož nazvat salaš, to je tako razbacano, nije jedna kuća do-kuće. [...] (ŽB: A sad ne mož preći?) Ne, ima granični prelaz i onda tamo ne mož se preći. (ŽB: A jel granica ide pored kuća ili kako?) Ne, ne, nego u njivama je, baš u njivama. (ŽB: A ipak je u njivama granica.) Da, nisu kuće skroz do-kraja, bile su dve, pa onda te porodice su umrle, i onda su se to srušilo i napravili-s taj kao međuprostor, ne znam kako se to zove, između granica, i onda tako da.

(Tavankut, ŽB)

(SĐ: Vi ste, rekli ste, pedest treće godine ste se udali?) Ne, pedes treće godine sam odsella na taj salaš. (SĐ: A pre toga?) Sam bila u gradu, kod tetke. Pa onda sam se, pedes četvrte sam se udala. (SĐ: A gde ste rođeni Vi?) Ja di sam rođena? Na čantavirskom putu, kako da kažem, eto, tamo je bila „Marija“ kafana, baš tamo je taj salaš bio, di je „Marija“ kafana, e tamo sam rođena, ali samu sebe sam zapamtila na Verušiću, i to je, sad je srušen taj salaš, ja kad sam somborski put, znaš koji je somborski put? (SĐ: Znam.) Pa kad priđem som-borski put ja sam se tamo tako dobro osićala, i tamo sam zapamtila sama sebe, eto. Tako sam bila jedno tri godine, barem kako je moja tetka kazala, jel kupila mi, kadgod je bilo onako, kako-ć ja kazati, kao cipelice, ali gumene, žute, pa vako dvi štrafte crne su bile, kao tu, jel tako. Dvi štrafte crne. Ja njoj kažem da ja pamtim da ja te cipelice. Pa kaž: „Pa, ti-s bila tri godne.“ Znači, eto, od tri godine sam se, to sam zapamtila zdravo dobro, a to mi-j ona kupla. Onda je još bila moja mama živa i mislim, i sestra mi-j bila onda mala, sestra nij bila ni rođena jel četri godne je mlađa od-mene. Ta što je umrla. Et, ja sam tamo


rođena, a sad, a sad je to tamo, to se zove Mala Baja, di mi stojimo, već iza Male Baje je to, kao, kad se krene bajskim putom, onda se dođe di se razdvaja put, iđe za Čikeriju, a ovaj pravac što iđe to je Tavankut. Onda ima malo selo, to je Mala Baja, od tog di se razdvajaje tri kilometera mi, naš salaš. Tako da, ta Mala Baja, pa sad ima već fain kuća, čekaj, kaliko, pa jedno, četrnajs, petnajs kuća, a bilo-j jedno šest, sedam kuća. Al Mala Baja se zove. (SĐ: Tamo ste živeli?) Nisam ja tamo živila. Sad živim ja iza-nj, iza tog. (SĐ: Sad živite?) Da. To je od Male Baje dobar kilometar.


Imam salaš, tamo di sam ja rođen pa jedan kilometer bliže. To je bio mog jednog rođaka salaš. Ovaj, i uvik mi-j taj salaš bio, uvik bio na gredi, i uvik mi se sviđo taj salaš, to je bio jedan salaš izdvojen, najstariji salaš tamo, u toj okolini, ali je bio na gredi. Kažem, i dosta onako velika površina oko-njega placa. Kažem, eto: „Ovde bi ja volio, volio bi ja to imat, taj salaš.“ I dao mi Bog, tako je to uspilo, osamdes šeste godine, ovaj, kažem ja mojoj ženi. Reko, imo sam već i onda konja, a držim i u gradu, kot-kuće. Kažem: „Ajde da negde izađemo napolje, na salaš da to.“ I ja odem, i čujem da se ovaj salaš prodaje, i odem, a taj čovek je otšo u, taj rođak moj otšo u siromaški dom, a salaš je dom prodavo. I ja odem i sa njima se dogovorim, međutim, to je salaš bio na gredi, sad je taj salaš, pošto-j autoput, priključak ovako ide, oko-njega iđe, sad je taj salaš u-rupi, ali nema veze. Ima tri jutra ograđenog prostora. Ja njega volim, on je moj, ukrečen, ufarban. Konji puštani na livadi, ja tamo iđem, ja-s tamo odmorim.

(Bikovo, ŽB)

Živili smo u Marinkić kraju, u Donjem Tavankutu, Marinkić kraju. Blizo mađarske granice, tamo blizo Zlatne škule. Blizo Zatne škule. Međutim, kad je to, ovaj, ovako naseljeno, naseljavali se tu u Donji Tavankut, di je, ovaj di je crkva velika, naša crkva tavankutska, onda smo se selili ovamo bliže pošto smo se zaposlili i tako da nam bliže bude putovat, tako da smo tamo ostavili kuću našu, moju rodnu kuću. (ŽB: To je salaš?) Kao salaš. To su bili šorovi, onako, šorovi, i tamo smo živili, moj babo pokojni, i imali smo krave, imali smo konje, imali smo njivu, i to je moj babo radio pošto je nas dvi sestre imo, nismo radile u njivi, eto jedino smo kopale, znate, tako. I radli, zemljoradnik bio moj babo, a bio je i svirac, tamburaš. Bio svirac. I tako smo eto živili, odrasli. Zdravo lipo ditinjstvo smo imali.

(Tavankut, ŽB)

Mi smo bili, moj babo bio na jednom salašu u arendi kod jedne majke, isto Bunjevke. Ovaj, onda imali smo i ovaca, velika ledina na salašu, i ovce


puštimo i konje babo pušti, i krave, neće nigdi kad je ograđeno. I tako, pasu, na toj ledni ni se moralo ni kosit, tako lipa ledna zelena, pileža puno bilo, pata-ka, gusaka, moja mama gusaka puno držala. P-onda je, ovaj, čupala te guske, pa onda pravila nam uzgljance od perja, pravog. Ona je to isunčala zdravo dobro i onda je pravila nove perjavače i nove, nove uzgljance nam pravila, i sestri mojoj i meni. Ja i sad imam u životu te uzgljance. Tako, ovaj, pošto sam ja naučila šit, onda sam ja, ovaj, šila sebi štafi r svoj. Sašila sama. I tako, ovaj, ako ko nije znao onda se nosilo sabovki. Onda sabovka. Sabovka to je kroja-čica. Mi smo kazli sabovka. Ona je šila onda taj štafi r, te uzgljance i te, ovaj, dunje, nis kadgod bili jorgani nego dunje. Isto od perja dunje. I to se perjavače sašiju i na te perjavače, onda jel salvet, jel, jel ovaj.

(Tavankut, ŽB)

Kuća i pokućstvo

Mala kuća se to zvala i to je bilo prigrađeno, i to je bio otvoren odžak. Ode s-bili pećna vrata, a u-drugoj sobi je peć. I ta, u tu peć, ti odale ispod odžaka ložiš, u-peć. A ode imaš, ako nemaš jamu prid-sobom, ono di se gar svuče, stara gar, mrtva, što mi kažemo, i ond zapališ. To je gotovo. Ako nemaš tu jamu onda uzmeš kakvi stari lavor jel valjing, pa tu gar potrpaš, tu mrtvu. I onda zapališ u, u-tu peć i ložiš, i žarilo i žariš, onda grnjaču, sabivaš žeravu, onda ako nije dosta još užarena onda još malo kuružne, jel granja, jel loze metneš opet, i opet onda malo tam-vamo da se doli ugrije da možeš kruv ispeć il kolač ispeći.

(Tavankut, ŽB)

Pa, imate. Počeću prvo za kruv imate košar, imate košar za veš, ima-te košar za male bebe, mislim, da se napravi. Onda imate kotarice koje se nose na pijacu, to je isto o-tog pruća napravljeno. Pa imate četvrtaste, okrugle, duguljaste, različiti oblika, onda košare. (ŽB: A za kruv, jeste imali di kisne kruv?) [...] Da, i to je košar koji, kad se ispeče kruv bio je poseban, a bilo je poseban onaj u čemu stoji kruv dok se još kiseli. (ŽB: A samo se košar zove, ništa posebno?) Košar, košar. Mi smo ga tako zvali, košar, mislim. Eto, kruvni košar, košuljni košar, znači, svaki ima kao košar ali ima još pored to. I onda košarovi su uglavnom služili kad se beru kuruzi, pa se nosilo kuruze. Sa hrpi-ce na njivu, već do špeditera, kola, ko je šta imo. Ili do čardaka, nisu mogli svi do čardaka doći. Kadgod je bilo manje kuruza, svega je bilo manje nego sad što rodi i onda to, ljudi su svi na nogama nosili, rukama.

(Mala Bosna, ŽB)


Mi imamo peć u N. sobi, znaš. Tako da tamo mi, [...] to sam sam tio da kažem da mi još, žena peče kolače za Božić. — Da, da imaje onu pravu nekadašnju peć. — Da, imam pravu peć, taku. — Koju se loži ova, kako b mi kazli. — Ogrizina. — Ogrizina, to je od. — Stabljika od kukuruza. — Očišćeno, to stoka kad očisti, onda se to loži s otim. Kad se peć užari onda se stvarno fi no peče i pečenica i kru jel to triba ipak dva, dva i po. — Da, možeš i lebac, a isto i meso, i šta ja znam, prasetina i sve se to fi no tamo. Čak je, otac je govorio, on kad je bio mali da je mama, jel da, pokojna majka, u zemljanom loncu su kuvali gra. — Da, da. — Znači, pomeće se sve, oni začini se narendiše i, i poklopac je bio. — Da, metneš. — Gurneš ga unutra i ne-vadiš. Nema tamo mišanja, nema ništa. — Do, do sledećeg loženja, onda izvadiš kuvan gra. — Da, da onda bude kuvano, ne da bude. — A soba vruća. — Da, da još pride imaš vruću sobu. Pa da. Pa ja se sićam dobro te peći dok su bile u-sobama, dok smo mi to ogrizinom ložili. Ja ne znam, ti, braco, sigurno se sićaš, pa to nikad nije bilo zima u-sobi. — Kako nije, bilo je, bilo je. — Kad? — Pokojni dida je govorio, pedeset i koje godine. — Druge. — Paradida Jakov, znači, njegov dida, on je dobio ime na didu, od mog dide otac je bio Jakov, on je bio inače, Prvi svetski rat ga zakačio pa je bio neki robijaš, tamo, vamo i, al imo je sriće, vratio se kući. I, bio je bez zuba. Al je pušio. I kaže dida, pokojni dida govori, al nije bio lažov čovik. Kaže, on naloži u-peć, to di se lebac peko, i taj paradida leđa nasloni na peć i puši lulu. Lula ona što se. Da, i toliko je bilo u-sobi zima da se lula ugasi. Znači, nije bio u pitanju hrđav duvan, niti hrđave [?]. Bila je jedna godina, neki snig je napado, pedes prva, druga, to su bili smetovi, kao, recimo, ovi, ove zgrade. Znam da dida par dana nij izlazio napolje. Onda je već moro, neki tunel je prokopo iz salaša da vidi kako goveda stoji i onda prvi sledeći poduhvat je bio, imo je hrpu, to je bilo prije u salašima, ovaj, panjeva, od ovi bagremova. Mi kažemo dračovi, i onda je, ovaj, navuko je unutra i kad je propalio u-peć samo jednog po jednog gurne. I kad ovaj izgori, to tinja, to je poluzatvoreno bilo, i bila su ona plehana vrata i, kaže, ono polagano gori. I kad je skoro dogorilo on gurne sledećeg. Nisi mogo gasit, neverovatno je bilo zima. I, ovaj, onda kaže, taj njegov otac, ej, nasloni leđa, grije se, došo čovik iz robije, možeš mislit, nauživo se, sve mu zubi poispadali, ostario je prije vrimena. — Al je triput na-dan jio čorbe od koprna. — I kaže, ovaj, grije leđa a lula-s ugasi, toliko je ladno u-sobi. Pa možeš misit koji je to doživljaj. — Pa jeste. — Bio je on već slab čovik. — Pa dobro, bio je slab, al razumite opet stojati nuz jedan zid da griješ leđa, a s druge strane ti toliko zima da se duvan ugasi, pa to nije, misim, to nema baš svake godine. — Pe-deset druge, ja se slabo sićam na to. — Kad je stric rođen, ovaj najmlađi? — Pedesete. — Pedesete? E onda, e nije to onda bilo kad je u proliće on išo.


— Pedes druge je bilo. — Da donese babicu, pa je zaglavio, bile su doljače, i bile su podzemne vode, i ostala su kola i konji su propali. I nije bilo druge nego biž sa kola, otkači konje i onda na proliće, već kad se dobro prosušlo, kad su ljudi počeli orat njive, onda su otšli sa četri konja i izvukli kola. To je isto bila tako neka vanredna situacija, to. Vanserijsko neko proliće. — Pa, dobro, bilo je ti nepogoda, ko i-sad. — Kažem, to je bilo jedno oko-drugog, ta zima i ovo.

(Stari Žednik, MV)

(BS: A jel bilo da su ljudi imali velike sanke?) Jeste. — Konji su to vu-kli. — Pa, imali su, konji su vukli sanke. Onda je bilo, na primer, nij bilo beto-na, i ako-j bilo asvalta jel šta ja znam, al bio je onaj letnji put pored. Na primer, od Male Bosne je bio letnji put do grada. — Do Subotce. — Do Subotce. I sad, onda se nije čistilo, nije bilo to da se čisti, nego se. I na asvaltu, na asvaltu je bilo više, onaj, kamenja, nako, dok nije ovaj beton bio. — Flaster. — I onda, sanke, sanke od drveta se pravle, to veliko i tamo si mogo pe, šest ljudi sesti. Na primer, kukuruzovina ako treba konjma, nešto preostalo napolju, onda se tovarlo na-to i vuklo se unutra. — Mogo se, i stajnjak se, znam da-s mi vukli i stajnjak. (BS: Šta to znači, da se i kad nema snega vuče?) Ne, po snegu, ovo kad je bilo, kad nije bilo snega onda su bila seljačka kola. Nisu bili špediteri, traktori, prikolce, nego seljačka kola, drvena. Onda se s-otim vukli kukuruzi i stajnjak, kukuruzovina, slama, i. [...] Ne, bilo je to za odrasle, se držale velike sanke, kažem, pa tamo do, jedno dva i po metra dužine, možda i tri, šta ja znam. Ima ko je imo velike, ko je, zavisi, malo manje, ali za upotrebu što se radilo, to najkraće dva metra, najkraće, al imo ko je pravio i duže. (BS: A jel to svaka kuća imala?) Uglavnom. — Ko je imo konje, taj. Ko je imo konje, oni su to. To je retko ko da nije imo, barem ode kod-nas. I onda zimi, kako ćeš ić po onom snegu s-onim, jel ono, ta seljačka kola što su bili, to je uska ona, gvožđe okolo, šina bilo, i nije bilo gumeni točkovi nego. Bilo je drveno, točak i onda ovako. [...] (BS: A sanke nisu opšivene?) Ne. To je drveno, to su vaka debela drva i to se, na primer, gledalo, na primer, bagrem koji je kriv, ovako, onda se taj bagrem izvadi i on ko ima vako. — Žilu. — Vako stoji i onda se to rascepi po-pola i se raspila, očisti, očisti se i, ovaj, to se, napraviš ta dva sanka onda na to praviš rupe i onda napraviš kao. — Stupčaci. — I onda ovako popreko da drži to, da se to, ovaj. Da se ne raspadne, da mož, i onda se metne, na to se stavljala vrata, kao patos, i onda, ima ko je čak i ono sedište seljačko metnio naprid. — Di, na čemu možeš sedit. Išlo se u-grad i dalje, pa onda, kako ćeš na ovoj daski sedet, nego kad ima naslonjač, kao, sediš. — Bi-li-s ti drveni, sicovi, sedišta, na-to se. — Šta su zagrnili kad su sedli? — Na sankama? Opakliju.

(Mala Bosna, BS)


Poslovi

Kosidba i vršidba

A sad baš kažem njoj el je čitala, el je dobla novnu, ja sam dobla juče, prikjuče, lažem, četvrtkom, ovaj, četvrtkom kod-nas dolazi poštaš, tam na Sebe-šću, onda dono-m je, ima s Čikerje niki, ja nisam ni znala ko-s to, a ćer njim poznam, pa nji nis, čeljad nisam pripoznala na-sliki. Onda ima nika snaš Tilka, mislim da je, Tilka je, iz Ljutova. Nji sedam cura je bilo kadgod, kako su oni živili, pa baš njoj pripovidam, ja sam to čitala oma sad dala sam komšinci da čita. Kako-s kad se ona bila mlada, ona je sad sedamdest osam godina, od-mene je starija dvi godne, godnu i po dana. Uglavnom, uskočla je. E onda mama joj nije dala ništa. A kod svekrove nećedu. — Jel već znate već šta to znači da usko-či? (SĐ: Da uskoči? To je da.) Da pobegne. (SĐ: Znam, znam.) I kaže ona, sve tam piše i ona je naslikana i sve. Dice nema, nije ni imala dice, ali eto, nji dvoje, kad su očli u jedan sta, u jedan sam, prazan salaš su očli. I kaže, uzeli su četri kočića, znaš šta su kočići? Utukli su u-sobu, sa košare su skinli vrata, to njim je bio krevet. Prvo i-prvo, eto, to njim je bilo. Onda posle su, eto tako, kupili, koji šta od onog dobili, od onog dobili, puno je vrla na mašini. Mislim se: „Ta, idi. Onda si mi sestra u-tom.“ (SĐ: A i Vi ste, jel?) A i ja. Kaže, to je jak bilo teško. Mislim se: „Pa i ja znam kad sam vrla.“ Al ja sam volla vrć na mašini zdravo, šta ja znam. Meni to bilo tako, onako, šta ja znam, volla sam jako. Još na dobu gori, i-i-i, to cio dan da je bit na dobu, jel tamo ima ipak vazduha, ako je i sunce, al vazduha imaš, a u sitnoj plivi, sad vi, ne znam, ti ni ne znaš šta je dob. (SĐ: Ne, ne, ako možte da mi objasnite.) Što je vrlo žito kadgod, to je, pa triba da, ima to slika. (SĐ: Da, znam otprilike, ali nisam videla.) Da, al ne znaš, da. To je veliko, i onda to ima, gori je ranjač, koji rani, mora biti ova koja siče snopove, ženska. A ovi ljudi, pa ne, pa ne znam, ima to, ja baš mislim da i u „Bunjevački novinam“ da je bio, da baš ima dob, samo nisam cigurna. I ond, to bacaje ljudi na dob, snopljo, snopove, a onda ta ženska je. To je, to je široko, pa kako ja tebi znam kazati, široko. I onda to puno na dobu gori vako, sad, recimo, ovo je dob, što se zove, to je na sridi ima onako kao udubljeno, taliko, tamo stoji ranjač. To se ranjač zvao, onda on rani, a ova cura, sad, recimo, el je žena, koja, šta je da je, ona siče, dodaje njemu i siče snopove. To je tako srp, znaš šta je srp? (SĐ: Znam.) S otim siče snopove. A sitna pliva, prvo iđe slama iz doba, p-onda sitna pliva, pa krupna pliva. A to je velik pra tamo kad izađeš, znaš šta, ne poznaš sam sebe, et to je tako, to je stvarno tako bilo, sam to naviknut triba. (SĐ: A Vi ste voleli?) A ja sam to volla, jako, ja sam to jako volla, šta ja znam, i na dobu, još moj pokojni sin je, kad je bio trinajst godina [...] I, nisu ga tili primiti drukčije, samo da, tako da ja misto njega iđem na dob. Jel tu, ne daj Bože, padne mu dob, to bi, to bi iskido dob na komade. To se i dešavalo kadgod. (SĐ: Stvarno?) Pa


da. I onda sam ja išla za-njega, mislim, a ja sam se radovala više neg ne znam čemu da ja iđem na-dob gori. [...] I, i brzo sam znala sići, eto. Tako da, eto, to, to, šta ja znam, onda, to se nosi, to se kolja zvala na čemu se nosi ovo, sitna i krupna pliva. Krupna pliva se nosila na kolju, to je tako dva drveta, već pa tako, šta ja znam, ko ruka, i onda je to ravno onako, kao ovaj astal, eto, baš tako je i dugačko, sam malo šire, ev ovako, to se noslo krupna pliva. A sitna pliva, tako dva isto drveta, to je bilo onako, kao niki džak, šta ja znam šta-j to bilo, od čega, to se tako nosilo. Evo, sad kugod ova krpa, vidiš, sad ja, moram to ja pokazat, evo, tu se dva drveta. — Da, onda dvoje nose. — Dvoje, uvik tribalo dvi ženske, to su ženske. (SĐ: A, ženske su samo.) Da, a muškarci su bacali slamu, ovaj, žito gori na-dob, i nosili slamu na kamare. Et, to je, zato je tribalo ženski i muški, eto to je bio ženski poso, a ovo je bio muški poso. (SĐ: A jel to bio težak poso kad su žene?) Pa da ti kažem, nije bio lak, ali, eto, mi smo to navik-, šta ja znam, ni nam bilo ni teško, mladi smo bili. I eto, šta ja znam. Kažem, i moj pokojni sin je išo, ali, eto, kažem, nisu ga, ja sam mogla ići na-dob za-njega. To je mene rado-valo više neg. Bilo je još koje-s cure nisu volle ić na-dob, pa tamo je čistiji vazduh i sve. Ja, ja ako je tamo, jedino samo sunce kad pripeče, al kad ja, al. Sad, zamisli ti tam kad tako praši, u toj sitnoj plivi, pa kad je ječam, joj, Bože sveti, pa to tako grize ta ječmena pliva, pa to je, to je nemoguće, sve vako bude ojdeno na vratu, jeste, istina to, istina to, pa da. [...] (SĐ: A, recite mi, jel to bilo veselo kad je žetva?) Znaš kako veselo, pa ja tebi ne mžem. To, to sad, ne, to ne mož opisat kako je to bilo veselo. Kad se ris radio. Znaš šta je ris? Kad se kosilo žito. (SĐ: Ris?) Ris, da. Tako se zvalo, ris se radio. To se kosilo žito. Kadgod se ko-som kosilo žito, i onda kosač, koji kosi, to je kosač bio, a ženska, ona je, ruko-vetale su. Kuka je bila, tako, eto, pa ona kuka, s-otim se kupilo žito i vezlo. Pa to je tako veselje bilo, Bože sveti, pa to, to je, to je neopisljivo, no, eto. Ja i moj pokojni čovik smo uzeli deset lanaca žita, znaš ti šta je deset lanaca žita. (SĐ: To je dosta, da.) Pa da, to je deset motika u jednom lancu. [...] I to smo nas dvoje uradili. A sad ja, ne sad da ja sebe falim, to men, komšije mogu kazati, jel ja sam tamo od pedes treće godine na salašu, na Sebešću. Ja sam za-sobom i povezala. A možda Šijakov, pa znaš Šijakove? — Ne znam. — Ne znaš? Sad svejedno. Rukavina se pišu, ali Šijakovi i prdače, to je prdačno ime. A mi uzeli prve godi-ne kod nji ris raditi. A sad, moja sestra pokojna je bila tamo, haj na podrug para, jel jedan par to sam ja i čovik. A podrug para il je jedan muškarac još il je ženska, to je podrug, jedan i po par. [...] I onda, jel onda triba, sad moj čovik je kosio, a ja sam rukovetala, tako se kazalo, kupilo žito, rukovetala. [...] A uža, to se isto o-tog žita plela uža. To se čupalo, pa plela uža. Onda je ona meni bacala uža u prvom redu, znaš, to se dva otkosa u jedan red snopova mećalo. Onda ona u prvim redu triba taj podrug para kad je, onda u prvom redu taj treći baca uža da ja mećem snopove na-to. Onda kad drugi red iđe ja onda isto mećem na-to.


Onda taj treći veže, al meni nije tribalo. Ako je bilo žito sridnje, snop, dva, tri je ostalo mi na-kraju, ja sam sve povezala. E sad to oću da kažem, taj komšija kad smo mi uzeli prve godine, a mi od onog kraja smo, kao, ne od salaša, nego od, o-drugog kraja smo počeli. Edno jedanajst sati, vidim ja da iđe on. Gazda. Ajd, kaže, a stariji čovik, kaže on meni: „A joj,“ kaže, vako došo „A joj, pa ti vežeš.“ Reko: „Ja, bać-Blaško, i vežem.“ „Šta će to bit,“ kaže „pa kaliko će tu biti odrišeni snopova.“ Kažem ja njemu, reko: „Pa još ni-se niko tužio da, da su odrišeni snopovi.“ E sad da ja tebi kažem, ta uža, šta-ć, kako-ć, maramicom ću. Sad, ovo je uže, vidiš, ovak moram ja to njoj sad pokazat. Sad, ovo je uže, tu se metne žito, i onda se to vako vezalo. E sad, to se uzme ova dva kraja ovako, vidiš, zavrti. E, a on je to zakljukavo, bać-Blaško. A ja nisam, zato sam tako brzo znala i vezat. Ja sam od mog strica naučla tako da samo ga zavrtim dobro i pri-vrnem, onda se to kazalo „očešljat“. Stura ga, skiniti ono što ima i nosiš na-dru-gi snop. Tako da je to onda snop redovan. Ja bi volila, matora sam već i stvarno nevolje sam prišla, zato sam i taka već, viš put ne znam ni šta divanim. Volla bi ići kad to ris rade, da još probam da el bi ja mogla vezat. To sam strašno volila. A u ala-, a u alašu, e to pitajte koga oćete, to sam uvik u alašu bila. [...] To kad se kama-, to se kadgod u krstine dilo, ti snopovi. Sad recimo, jevo ga, vidiš ova-ko, neću ja dirat ove, ovo su snopovi. Onda prvi snop, to je kurjak. [smeh] Pa sad, pa nek onda cura zapiše onako kako, kako je starovinski. (SĐ: Da, da.) Ovo je kurjak. Onda jedan snop vako, drugi ovako. To b ja teb čim god drugim mor-la pokasti, triba četri i četri osam, šesnajst, sedamnajst snopa triba u jedan krst sa kurjakom. Ja, tako mi, čekaj, četri, osam, šesnajs, izvinjavam se, šesnajst, jel triba i popo gori. Paz sad, ako oće da. (SĐ: Da, hoću.) Zato. Eto, to su bili krsti-ne. Kadgod su krstine. (SĐ: Znači, prvi kurjak?) Da, prvi je kurjak, onda su ovi vako i ovako. (SĐ: Dobro.) I onda se tu, tu četri snopa triba, tu četri snopa, to je osam, šesnajst, ovo je sedamnajst, i osamnajst je popo. Opet sam ti slagala, osa-mnajst. Četri, četri osam, i opet osam šesnajst, osamnajst. Briši to i napiši osa-mnajst, da ne, ne kažu, da. Jeste, tako je. I to se tako u krstine dilo, sad ko zna kaliko je to u lancu bilo krstina, kad kaliko, kako je žito. Onda se to kadgod vozilo u kamaru veliku. E onda kad je kamara visoka već, pa znala je bit višlja neg ova, vaša. — Garaža? — Garaža. A, višlja, kamara. Onda je to tribalo u više od-po kamare kad je, onda je tribo alaš, onda to vaka dva kolca je tribalo, al velika kolca da održi čeljade. Onda se to zabilo i onda se metnilo ovako vrata, na ta dva kolca se metla vrata. Vidiš, sad ovo su kolci, za-, zabijeni u tu kamaru i onda se tu metnu vrata i onda tamo žensko el muško, ko stane. E, to sam volla, to nij bilo lako zato, snopove bacat gori. [...] Pa da, e, baš kad, kad se talanca baca. E to sam volila, to sam strašno vol-, to sam uvik u alašu bila. Eto, no sad, nisam ni vako ni izgledala, al sam bila osamdeset kila i. Kad tri sam sina saranla onda nemoj me pitat kako je. I eto, onda se to kadgod iz ti


kamara vrlo. Onda su išle mašine od salaša do salaša, onda su vrli. Eto, tako su. I to bilo tako veselje, Bože. Onda kad je kraj risa, to se tako kazlo ris, kraj risa, onda se oplete vinac od žita i onda gazda i gazdarica naprave užnu, i onda risaruša metne na-glavu taj vinac. I onda, ajd neka, sam ti zapiši, onda ova, gazdarica donese mekinje el žita, sad šta bilo, i onda baca i škropi vodom: „Da Bog da da bolje rodi na-godinu.“ Eto, to je, to je bilo jedno lipo veselje, eto, ja, ja sam to zdravo volla radit. A sad već nisam vridna ništa. (SĐ: A, da Vas pitam, risaruša to je devojka?) Devojka, ili žena, bilo šta, to, mož to bit i muš-karac al najviše su, et tako, u pra išli da ženska rukoveda, to je, to je lakše, mislim, tako da. [...] (SĐ: A jel pamtite možda neke pisme koje su se pevale tad?) Ajoj, to je bilo i bećaraca, a ja baš pisme nisam. U pisme nisam bila ni-kad, ko da sam znala da ću uvik u žalosti živit. Pa, pivale se svakojake pisme, eto, svakojake pisme se pivale, onda. Pa najviše od, od, od risara, i tako koj-kake, to, to se najviše, et tako, pivalo. Sad mi, nas dvoje smo radili, al mi ni-smo radli u više. Ima di se to po četri, pet parova radilo ris. Jesmo radili jeda-red dva para kod mog šogora, al mi nismo pivali, eto. Eto, to. Veselo je bilo, al pivali nismo. Šta ja znam, to, to, to ne možem kazat, eto, to jedno ne znam. Al, al, ni-se tam biralo, mislim, sve one starovinske kojekake pisme se pivale, eto to, onda. Šta ja znam, ja sam to zdravo volla, a sad to nema, to je sad, kombaj ovrše, sve je to gotovo i gotovo, ajd. A onda je, onda je to bilo zdravo lipo, i nama to ni, šta ja znam, ni nam bilo teško.


Te bandašce i bandaš, to je, ovaj, sad samo simboličnog značaja, al to je kadgod bilo kad se kosilo žita, onda bandaš se dogovori, jelte, s gazdom, koli-ko ovaj ima lanaca i onda on ugovori pošto će bit, on je vođa te grupe koja će kosit svo to žito i koja će spremit na-kraju sve, poso odradit. A to je sad ostalo taj naziv za. (MV: A do kad je, se to tako radilo, otprilike?) Pa dok nije došlo, ova mehanizacija, kombaj. (MV: A to je?) Pa to je, možda, šezdeset do sedam-deseti, otprilike. — Šezdes sedmo, osmo, ja misim da je bio kraj. — Tako, eto, polovina šezdesetih godina. (MV: Koliko je velika bila ta grupa koja je?) Išla kosit? Zavisi. Zavisi gdi je tribalo ići. Jel koji su ljudi, dobro sad, u ovo, kako su ljudi bilo konfi skovani, sad je bila manja grupa. A prija, bila je grupa i od dvadeset ljudi koji su uzimali po sto jutara, sto pedes jutara kosit. — Bilo je onda gazda koji su imali na stotine lanaca zemlje. — Znate, el hektara. I tamo je tribalo radit. A sad je to bilo sve na par, dva tri risara, i. Jel mošte misit kad ja, ja imam iskustvo u-tom, ja sam kosio. — Koliko dnevno jedan par? — Ko-liko mož par uradit? — Evo, vidi, dvades devet, trides krsti jedan par mož ura-diti dnevno. A to je zdravo dobro žito di to ima. Et-to je jedno jutro žita mož. — Dvaes devet, tries krsta? — Sigurno, to sam svak dan uradio. — A krstine to su ovi snopovi od žita. — Od sedamnajst godina, pa. — Složeni ovako u


iks. To se slagalo na njivi, to je privremeno bilo da ne zakisne. — U jedan krst koliko je išlo, osamnajst snopa? — Sigurno. — Eto, mož izračunat. — Popo je doli, patak je gori, ne, patak je doli, popo je gori. — Popo je gori. — Jeste. Pa da. — To se ručno vezlo, plelo uže. — Radilo se. — I dile se te krstine se kažu na-njivi, i onda kad se to uradi onda se posli sve to na-kola tovarilo i nosilo u jednu kamaru. — Dilo u kamaru. — I nosilo vako sad na, evo na kraj ograde, na primer, tamo kod-nas, ajd da kažem. I tu se sadije sve u jednu ka-maru i onda se čeka, na primer, krene, ja kažem, od onog kraja sela iđe vamo vršilica. I onda ona iđe redom, od, nema tu priko-reda, nego redom od komšije do komšije. I onda kad ti dođeš na-red, onda se vrše žito. I onda se to dizalo na tavanu. — Išlo deset posto tom čoviku koji vrše. — Onda smo mi salašari imali kruva svak-dan, a sad baš nije istina. Sad kad odeš kupiti pa ako ima u dućanu ima, ako nema iđ u drugi. — Onda su žene pekle kruv. (MV: A, da vas pitam, jel su te grupe bile stalne, ono godinama iste ili su se formirale?) Pa, obično da su bili godinama isti risari. (MV: A to ljudi koji tu žive u?) Tu žive, samo su malo siromašnijeg domaćinstva i nužni su to da rade. Radilo se deset, jedanajst odsto, jeli? Tako, to se sićam još, i vite, on obezbedi za svoju kuću, za ženu, dicu, kruv, i to je to. Jel, ovaj, na jednog čovika je tribalo tristo kila žita. — Godišnje. — Godišnje. I onda imaš sigurno čitave godne, i da tortu možeš još napravit, brašna. I da daš ušur u-mlin jel i tamo su. — A bile su, ovaj, velike kuće, svugdi dice fajn, tribalo je brašna, žita.

(Stari Žednik, MV)

To je bilo kadgod i prodavnica, a kadgod, kad je bio Šokac živ, to je bila kadgod mijana. [...] Mijana je to bila kadgod. (Šokac?) Šokac, Pajo Šokac. I on j imo veliku mašinu vršalicu. Ja sam na njegovoj mašini jedanajz godina vrla, to nije jedan dan, el jedna godina. (ŽB: Svako leto si radila?) Svako lito. I onda, već kad zna se da će mašina krenit, vršilca, onda on javi da, d-odemo, da se javimo oćemo vrć, el nećemo. Onda on zapiše i to onda drži. Nas je bilo osam ženski, a muškaraca ni ne pantim koliko je bilo, al smo imali jednu stariju žensku med-nama, ta je tirala nama šušku, mi bile mlade, znaš, ona nas sve u red. A mi mlade, šildanke. Al Maju, ti znaš Maju pokojnu. (ŽB: Šta znači šildanke?) Pa kako da kažem, mlado, cura, divojka, šildanka, fi ćfi rić. (ŽB: Fićfi rićka. A vi ste na plivi radili, jel da uvek, žene, to je najprljaviji, ne vidiš se od prašine.) Jeste. Kako! Ni očale nismo nosle, nije dospilo da kupiš očale, da. Kadgod je jako bilo ode sirotinja, iii! To, to ne-mož ispripovidati. Kada moraš isti nacilo krumpira i samo kruva, i ić vrći na mašini. Posli rata, bilo je. Pa je bila obaveza, daj, skupu žito, skupe mast, nema šta jist, daj, mrvi kuruze, melji na onoj maloj krupari da pečeš one žganjce, da kuvaš i proju da praviš, pa gomboce. Pa zato vam kažem, ja znam i gomboca kuruzne pravit i čorbu. (Kako?) Isto krumpir skuvam, i dobro ga izgnječim, i brašno kuruzno.


Zakuvam kogod i ovako krumpir i brašno, redovno brašno. Zakuvam, čorba je kuvana, zaprška je u-nju metnuta, pravim, kuvam i eto.

(Tavankut, ŽB)

(ŽB: Jeste išli da kopate kukuruz?) Išli smo kopat kukuruze, išli smo u ris raditi, na strniku. Dobro, mi nismo rukovetali, mama je rukovetala. A rukove-tanje to je ono kad se pokosi kosom pa onda pravite snoplje. Mi smo samo uže bacali. Uže to je u čega se vezao taj snop. Et-to smo radili, kao deca kopali smo, brali smo. (ŽB: Koliko se kod vas snopova stavlja u jednu, kako mi to zovemo, krstina?) Krstine. Tako se to i kod-nas zove. (ŽB: I koliko ima?) Pa imate še-snajst, jel. Četrnajst, pop je gori i imate dole kurjak, gori je pop. Da. Znači ide jedan dole i onda četri puta četri to je šesnajst, sedamnajst, devetnajst imate u jednoj. [...] Pa pošto po četri ide, četri puta četri, šesnajst, četri strane i ona dva to-j onda osamnajst. [...] I onda, posle se, kad je, u krstine se sadije, posle se nosi i dije se u kamaru. I onda dolazila je vršalica i sve. A sad dolaze kombaji, sad kombaji to rade. (ŽB: E se sećate vršalice?) Kako da ne, pa bilo kod-nas. A moja sestra, ona je starija četri godine, i onu zadnju godinu kad je išo po šoru, mislim, tamo da vrše, to je išo od kuće do kuće se radilo, ona je bila na vršalici, radila je. Ja kao dete sam gledala, tamo trčkarali, igrali se. (ŽB: Jel znate kako se zovu koji? Kako se zove onaj što na drešu?) Bubnjar ima, pa onda plivari, slamari. (ŽB: Žene su na plivi?) Na plivi bile uglavnom. To su s-onim koljima što su nosile plivu, slamu i to je. Uglavnom su muškarci gori bili na bubnju. [...] Ranjač u dvorištu što seče. E sad kod nas je bio nož. Nožom se seklo. Mislim, velik, oštar nož, i onda posle, ovi koji su na džakovima, ono kad se, p-onda nosi se na mažu, miri se, i tako, to je bilo. [...] Kantar, ali veliki kantar koji na zemlji stoji. Mislim, na zemlji stoji, i sad on ima onako od gvožđa. (ŽB: A to je gazda imao od mašine.) Gazda od mašine, da, je imao. Imali su uglavnom i po kućama, ali gazda je nosio svoju. Ko je imo mašinu. (ŽB: I šta njemu dajete?) Vite, ja koliko se sićam da je to onda bilo, ne znam, navrlo se, ajde ja ću lupiti, des meteri, njemu je bio meter. (ŽB: I kako-s to zove? Ujam? Ušur?) Ušur, ušur. Eto, ušur se, da, davalo se, to je. I nekad su, eto, kažem, od deset meteri, to tako dobro znam meter se dalo njemu i bili tako zadovoljni i sve. A sad kombaj vrše, ne vršu, samo toliko uzimaju, samo toliko i niko nema. E što negde nešto ima.

(Mala Bosna, ŽB)

Krečenje

Eno kod moje, ćerno perje je kod-mene u onoj velkoj sobi. U ovoj ma-loj sobi je, što sam ja tila sad da to tako udesim da sve u-bilo, jel bilo smo je i mazali. Kod-mene su grede i slime, pravo starovinsko, jel mi smo uvik se


spremali da ćem mi metnit štukator, al malo je niska kuća, kad je starovinsko onda znate da je nisko. I onda kaže moj čovik: „Nećem mi, nas će izdržat, a kome nije dobro, taj nek pravi.“ Tako sam ja i-sad curi kazla i zetu. „Dajte vi puknite nju u bilo, nećem više šarat.“ I tako ona bilo umazala, malo je ućap-kala, i gotovo. Nećemo se mi.

(Tavankut, ŽB)

Kovački zanat

Da vam kažem, sad je lako bit bravar i kovač, kad imaš švajs apart, sta-viš dva metala, zavariš, i to je to. A mi tad nismo imali, mi smo, kad smo teli sastaviti dva metala, mi smo morali jedno na-drugo u-vatru stavit, i metnemo u-vatru i ugrijemo do hica, to zvao hic, ugrijemo dok ne bude vario, dok se ne bude varničilo, dok se ne bude topilo gvožđe, izvadimo ga i zavarimo ga. Ja i sad imam materijale koje sam lepio. Koje nisam vario nego sam lepio. Onda sam pravio ograde, iskivo od četvrtastog metala ograde koje su bile. I danas neke, neke te take ograde ima, al već, dobro, koje sam iskivo i lipio gvožđe za gvožđe, ne vario. To nije to, al to se zalipi na hic. I, uglavnom, to je bilo, ovaj, gvožđe se tako sastavljalo. Sad je lako, sad odsičeš dva parčeta, sastaviš jedno kod-drugog, zavariš, ošlajfuješ, i to je to. Al onda se to moralo lipit. (ŽB: Šta je jače?) Svejedno, mislim da je gvožđe, kad se zalipi gvožđe na gvožđe, to je isto kao, ko da je izašlo iz livnice. To je. Var nije to što je lipljenje, nije. E, onda da vam kažem, bilo je seljački kola, navlačenje šina na seljačka kola. To je bilo obično, sridom smo to radili, nakupimo, ovaj. I isto šine na seljačkim kolima, sad je to, ako treba nešto tako napravit onda se isiče dva santimetra iz šine, sastavi se, zavari se, i to je to. Mi smo tad imali, imali smo stegač jedan, koji smo ugrijali šinu, i stavimo u taj, to su mengele, šatov smo mi zvali, savi-jemo, i sabijemo i krajeve koji se rastuku to isičemo, i tako još jedanput, i tako dva santimetera skratimo šinu. Cio njezin obim, i onda stavimo na te šine koje smo skratili stavimo na sredinu dvorišta zapalimo sa kukuruzovinom, kukuru-žnjom, ugrijemo je na crveno, onda su imali, to smo mi onda zvali, malo, to je mađarska rič, rafhuz, tako se to zvalo, i navučemo šinu, i stavimo automatski u vodu, okrećemo, namišćamo. Kad tako šinu namestim, kad je sredim, kad je sve, po godinu dana, nema veze suše, kako, raznorazne suše, šina ima da ne padne, traje. To je, to je jedan stari način koji sam ja, recimo, eto, nisam toliko godina star, jel sam u to vrime kad sam počimo, to sam radio. Onda oštrenje ravnikova. Bilo je ravnikova za oraći, plugovi koje su vukli konji, to su bili manji ravnikovi, to onako lako. Međutim, kad su počeli traktori, već su počinjali tad, pa mi donesu duplo veći, duži, duplo deblji, i onda kad ja to sam moram, ovaj, istezat, istanjit da bi ga naoštrio, bilo je dosta teško. Onda sam


mog brata, mlađeg, ovaj, on isto tako je bio momčić, kaže: „Nego brate malo sa duplim kalapačom, onim velikim. Ti velikim, ja malim, da mi pomogneš, biće malo.“ Kaže: „Važi.“ E onda sam njega aktiviro, i onda nas dvojica onako sa dva kalapača. E onda je već išlo.

(Bikovo, ŽB)

Klanje svinja

Svako je za Božić u to vreme zaklo jedno manje svinjče, da Božić opre-mi. A pravi disnotor, barem naše familije, smo pravili kad je dečiji raspust. Onda smo svi išli, to je, braća su svi išli kod jednog, danas je kod jednog, drugi put je kod drugog, onda opet dođu i to se tako. Al mi smo deca uvik bili. I onda se sa slamom svinče pallo, pa smo vatre ložili i sve, još B. otac, on uvek nam je kazo: „Na više mesta ložite, onda će mislit da puno svinja koljemo,“ tako su deca su se, ovaj, zabavljali i nama je to jako bilo interesantno. Mi smo ustali po mraku smo otišli jel u-mrak se već klalo, da kad svane da mogu već raditi, da se završi do-uveče. I ni se to jedno klalo, klalo se dvoje, troje, zavisi koliko je ko imo i šta ja znam. Tako da, i to je, i onda uveče je večera, tu se kuvalo supe, paprikaš, peklo kobasice, oni fanci naši, već što mi kažemo, il krofne, i ostajalo se do posle ponoći. (BS: A fanci se dele po komšiluku?) Ne, to je u familiju. — Na večeru ko je. — Uveče, kad je već sve gotovo, onda je već sve gotovo, onda je večera i onda, ovaj, kažem se ti fanki peku i supa kuva od kosti, i paprikaš, i peklo se meso i kobasice. Onda je bila večera eto za sve kad se, kad je sve gotovo. — Bilo je oni što su radili i oni što su bili pozvani na večeru. — Gosti, kao. (BS: A ti koji rade, oni se plaćaju?) Ne, to su braća, između se, svi su znali. Moj tata je znao, njegov otac je znao, on je meni brat od strica, njegov otac i moj su dva rođena brata. Imali smo još vamo jednog brata. E on nije znao, al su ova dvojica otišli tamo pa su uradili. To se nij naplaćivalo, to se jedno drugom pomoglo i uradilo. (BS: A jesu i onda išle vašanke?) Ima kad jesu. Kod nas ovde nisu, a kod nji u Ljutovu jesu. (BS: I šta rade oni?) Pa, kako da kažem, kad uđeš unutra onda čestitaš disnotor, tako se čestita i onda, ovaj, ima, grliš nekog, al si umazan, onda gledaš nekog da. — Isto maškara, kao maškara se napraviš. — Onda gledaš onda nekog da poljubiš, pa ga umažeš i šta ja znam, onda dobiješ malo kobasica i tamo malo komedije, igraš malo i onda. — Ima de je i muzika bila kad je to. Kod nas nije bilo. — Kod nas je bilo i muzike. Bilo je, na primer, večere, posli večere muzi-ka i onda-j mogo doć ko je teo iz sela, tamo na igranku. To se oma raspremilo i onda mož. — Kažem, kod nas nije, eto, nije to daleko, par kilometara ali, ovde to nije bilo. Ovde samo, čak ni komšije nisu dolazili, i ovde nije bilo.

(Mala Bosna, BS)


Jel moja mama, moja mama je bila H. iz Bajmoka, ona je imala dva popa, strica, ona je o-tog puno znala samo što mi, otšlo je to nama u zaborav, mi, bili smo mi tirani na-to i, i slušali, ali, ovaj, zaboravili smo puno o-tog. To što je kazo Goran, vite, ti su običaji, odlaze oni polagano u zaborav što je žalosno, ali šta da mu radimo. Ali lipi su bili običaji i veseli, ja znam, ej, šor kad nam je bio pun: pa komšija, ne znam, treći, četvrti digod pravi disnotor, svi odemo pomoć zaklat svinče, pallo se slamom, pa to je bilo, ej, znaš šta. Pa da. — Disnotor, to je svinjokolj. (VM: Jel to bilo u nekom periodu, zimi, određeno?) Pa, zimi, da. — Zimi, zimi kad je snig. — Decembar, januar, ra-zumite. Pa to nije bilo da je kogod koga mrzio, sad nas nema tam pet, šest u šoru, ne možem kazt da se baš ne-pazimo, al ne-gleda se baš nikako, onako, šta ja znam, zašto je to tako nemam pojma. Ali ono je bilo interesantno, onda taj domaćin praviće disnotor, boca rakije se pojavi, svi piju pomalo dok traja. — Da, ne puno, malo. — Pa ne mož bit kad je komšija, jeste, imo bocu rakije, polak, gotovo je. — Bilo je više salaša, više ljudi. Ti međuljudski odnosi su, eto i-to što kaže, bili drugačiji, možda, više se ljudi ispomagali. — Jeste, jeste, p-onda ono uveče malo na-koštanje, znam. — Stvarno ne-moš tu nać čoveka da ti. — Majstor je baš bio čudan, komšija nam, al on: „Ka-ć ja“, kaže „doć vama ujtru, znam ja da ste vi rakiju pootimali jedno o-drugog, sad je intere-santnije,“ kaže, „sad ima divence pečene.“ Pa tako je bilo, pa da. Al vite sad, nemaš maltene koga zvat. — To su bila onda ona vrimena kad su ljudi na ovim terenima znali za te mangulice, za domaće te masne svinje, što se sad ponovo promoviše i ima. A onda je to bilo u izobilju. Nisu znali za ove utovljenike sa, sa koliko, pedes, šezdes posto mesa, ti bolje znaš, šezdes jedan, dva. (MV: A šta spremalo posle od tog mesa, ovaj, na koji način se ono čuvalo?) Od disnotora? (MV: Aha.) Pa, vite. — Pa glavnica s-usolila, jel? — Pa usolilo se sve. Onda još nije bilo zamrzivača i struje. [...] — Da vam kažem šta se radlo. Onda se stavljalo, to su bile one, sad kažu mangulice, a mi smo onda to zvali domaći svinji. To su bili masni svinji što kažu. To je živilo, liti se tiralo na strnike, kad se pokosi žito, onda je on išo na-pašu i živio to što nađe, one vlati, otpad i malo vode, i kad dođe novi kuruzi, on ujesen, eto, od septembra, ajde, onda se ono što kažu stisli. Onda su krupili, nosli u kruparu, i onda su tovili da dobije što više masnoće. Ostavljala se slanina, šunke, kobasice ili mi kažemo divenice se napravle, to se one otvoreni pod odžaci udimilo, osušilo i poslen metne u komaru su zvali ili u-špajc, ajde. — I divenca možete. — I divenica je mogla stajati maltene do, do sledeće godne u žetvi ili kažu do kosidbe. I onda se, kad se radio ris, bilo je. A slanine kad ima to je zakon. To kad se najidu lju-di slanine i kiselne i crnog luka. — Paradičke. — Nema, nema boljeg, pa jeste.

(Stari Žednik, MV)


Voćnjak

Evo sa-će doć, danas su mama mi, ja sam zvao mamu da mi nađe osam žena da mi beru višnje. (ŽB: Imaš gajbe?) Imam sve. Došle su žene i počele brat u jedan, i u petnes do-dva kiša počela padat. Tako da sam zvao oma čo-vika ovog iz Novog Sada: „Nemoj dolazit sutra ujtru.“ Nema ti niko, ni ona drugarica mi, što radi samnom, ni ona ne mož brat kad kiša pada, a ne mož ni ova žena druga, tu. Inače, ova žena što kažem da je druga, ona ima besler i čovik joj, oni mi održavaju votnjak. Ja njim platim na kraj godine, pet, sedam puta godišnje mi polivaje votnjak, s njevim traktorom, njevi besler, oni mi sedam puta godišnje polivaje, na-kraj godine odem, obračunam se, platim. Al ne obračunamo se. On ima viljuškar a ne radi s njim, a ja godinama radim s viljuškarom, u fi rmi ode kod nas. I onda on mene, nema veze, ponoć, posli ponoći, jedan, dva, nije uopšte bitno koliko sati, zove me telefonom: „Da l možeš doć?“ „Možem“, oma u-kola i kod njeg. I ja mu utovarim, za Rusiju izvozi, el inače ima hladnjaču, napravio je jako velku, stane mu oko trides va-gona, tako štogod, trides vagona i više, da, više stane, oko pedes vagona stane u hladnjaču, evo sad pravi drugu. I on, a inače ima jako puno votnjaka. Ima petnajst jutara višanja, ima deset jutara krušaka i oko petnajst jutara jabuka, on. I kažem, on mi dođe, uradi sve, ja ga zovem telefonom: „Triba mi polit, otrov je na tom i tom mistu, nema veze el sam kod-kuće el nisam. Tamo ti bu-nar, imaš gumu“, on sve napuni, sastavi, polije. Ja dođem samo i vidim da ima tragovi po-votnjaku. Sve mi uradi, stvarno, i ja njemu, da je, kažem, ponoć — ponoć, možem otić kad oće. Inače, ja jako malo spavam, na primer, ja radim u fi rmi od šest do dva, u dva dođem kući, spavam dva sata, legnem, u sedam sati uveče, u stvari u-dva moram, od dva do četri spavam, u četri ustanem, moram dat svinjama i što imam stoke, i u sedam sati odem na poso, uveče. I do-ujtru do dva posle ponoći, i dođem kući, otuširam se, legnem sat vrimena, i onda uj-tru opet od šest do dva na poso. Tako sam tri dana, dan — noć, dan — noć, tri dana jedno zadrugim i četvrti dan nisam otšo na poso. I kaže meni šef: „Moraš pisat izjavu“. I ja napiso. „Koliko ti dnevno spavaš za dvaesčetri sata?“ Ja sam spavo po dva sata. Ja ne možem izdržat toliko, ne možem. Tri dana i tri noći radit, a spavat po sat i po, dva. Ja imam, reko, i posla i kod mene kod-kuće. Al, kod nji je tako, moraš radit, moraš, il otkaz. Jako su opasni sad.

(Tavankut, ŽB)

Radna etika

Nisam ja znao, direktor je mirio vrime, mi smo se kladili. Prija dvaes godina kad sam ja počo, ko i onda radio na viljuškaru čovik, on je kazo da


mož za pola sata natovarit na jednu turu, na dve prikolice, dvi prikolice, mož natovarit dvaesčetri palete, dvanajst iđe na jednu prikolicu, dvanajst na-dru-gu, za po sata. Ja sam kazo, reko: „Ja možem za petnajst minuta.“ Kaže: „Ne možeš.“ „Ja s mojim viljuškarom, ti s tvojim.“ Ajde. Opklada: „Dvi gajbe piva donesemo ode, damo novce i ja i ti čoviku drugom, sasvim, u stvari trećem, eto, ajde. I ko izgubi onom se vraćaje novci, ovom uzme.“ Ja sam natovario za petnajst minuta, nije ni petnajst minuta bilo puni. Mirili su vrime, mirili su. A direktor mi mirio ode za Rusiju kad sam šleper tovario. On mi mirio. Kad sam završio šleper, on meni kaže: „Ti s ga natovario za dvajspet minuta. A,“ kaže, „onaj prošli put što je bio, on ga tovario sat i po.“ A meni nije opšte problem, ja znam s otim radit. Kažem Vam, sve živo radim. Ja sam otšo odale o-tate, et pokupio sam moje stvari, ništa više. Eto. Kupio sam kuću sam, bez ikog, niko mi ništa nije pomogo. [...] Inače, ode u selu sa svima sam dobar. Još niskim se nisam posvađo, nikad, nikad. I da mi šta triba, ja možem otić, kast svakom, bilo kod koga: „Triba mi ovo, pomoć. Mož?“ „Mož.“ Evo, od žene tata, on tovi svinje, po dvajs komada. Nema, on je, na primer, godište ko i moj tata, šezdes godina, tako, ne mož tovarit sam nijedan. Dođe mu kamion, ja oma s posla zovem ove moje, društvo, jel u selo. Oni oma dođu, nas pet nabrzake pobacamo i nema nevolje nikake. Možem, i čak šta više, i ovima koji dođu kod-njeg, ako njima triba traktor jel štogod, ja oma upalim traktor, odem, ura-dim sve. Ako ne možem ja, onda kažem didi, ženinom tati, eto, onda njemu kažem. On ode, bez problema, nema, to je. Kažem, u selu ode niskim nisam posvađan. Eto, možem otić u bilo koju kuću, bilo koju, u ponoć, u ponoć. Eto.

(Tavankut, ŽB)

Ženski poslovi

Pa teško je bilo. Ali, opet se, sve u svemu, kad pričam, znate, i lipo je bilo, lipo je. Al, misim, teško je bilo i raditi, sve se kopalo, kuruzi, ni se tad polivali ko sad, kopali se motikom i. Ali, eto, sve smo, ne znam ja, bili smo mladi i to, misim, mi smo znali da se to mora i nije to ni teško kad si. Ja sad ne-mžem, na primer, puno radit kad sam stara, al kad sam. To smo kuruze kopali, pa onda oma se kosio ječam, pa žito, to smo rukovetali, i to, eto, išlo. (BS: A zimi?) A zimi, onda nismo tako baš radili. Onda se dosta ranije išlo i spavat, nije bilo ni televizora, nije struje. Misim, malo, eto, uveče kartaju se muški. Misim, ja, ni-smo, al to-s obično, onda, eto, kartaju se, muškarci pogotovo se skupe uveče, el onda, koji su, dođu u kafanu, mijanu, sad to nema, to svaki-j kod svoje kuće, ne iđe, al onda-j to bilo. Jel dođu u mijanu, jel se kartaju kod-kuće. I mi smo tako još dok smo mlađi, kad sam se udala, onda, eto, kod komšije malo odemo pa, i onda iđemo kući, i to nediljom, priko nedlje-s to nije išlo. I onda, eto, loži se


u-peć, kuvati i tako tam-vamo, i. (BS: Vi ne pamtite vreme kad se tkalo u kući?) Pa, pamtim, samo mi nismo tkali, misim, nismo. Ni moja mama nije, ali znam, vidila sam ko je tkao, ali ona nije. Ne znam, misim, to nismo. Ni ja nisam, ni moja mama nije. Nismo tkali. Moja-j mama, ja nisam već, moja mama ono, šlingovala na belom postavu, joj, to-j jako lipo znala radit. A, eto, nismo. (BS: A jel bilo struje uvek?) Ma kaki, struje nije bilo, samo ono lampaši petrolejni. I vidlo se i šiti uveče, ako je svašta smo, a sad ako nem struja sad ne znamo, ne možmo radit. I navikne to, oči, stvarno, ne-vdiš kad nem struje, ako-š upalit onaj lampaš tu. A onda smo, eto, mogli svašta radit. I ustalo se, eto, pa i naspava se, letnje vreme, sad gledaš televizor pa ne legneš odma spavat. Onda-s ustalo, dobro, mi nismo baš tako, i to je bilo, di je bilo više i u-kući. Ustanu ujtru u četri sata i zimi, p-onda ulože u-peć i tako. Ručaju u sedam sati, dok mi to sad već posle nismo, dok ne-svane, ne ustane se, kad eto. Onda-j, eto, bilo je to i snig je, bilo-j svake zime snega pa se to odbaciva, pa eto, iđe se sa sankama. Eto, onda, padne snig, onda oma iđe digod kod rodbine iđeš na sonicma, s konjima. Tako. (BS: A voda?) Voda se vuklo, eto, na đeram i ono, posli je bila ona, na ajtov, što kaže, kao lanac, onako. Lanac i, ali ono đeram, to je, to je sprva bilo. Na đeram se vukla voda, i iđeš na bunar i doneseš. Imali smo kantu onako zatvorenu i onda poklopac da se ne praši, za piće. I onda donese. A kad će se prat, kazli smo košu-lje, veš, košlje kad se pere, onda bio onaj koto i ona katlanka ziđena. To je tamo znalo biti, što kažem, di-s, otkale-s ložlo u-peć na ovoj strani, katlanka ziđena i koto i tamo se, a ima ko je imo komaru posebno, i onda-s tamo grije voda, loži se kuružna, i ugrije se vode u kotlu i onda se prala košulja. To se jednom nedilj-no opere i onda nije. (BS: A kako onda za ispiranje?) Da, pere se iz dve vode i onda se, onda se ispiraju. Onda je bilo onog, sad to ni nema, kao plava farba, modrilo smo rekli, i onda se, dosta se bilog, ko je šta, još stariji ljudi-s nosli i one gaće široke, bile i košulje i onda, onda se stavi tog plavila i onda tako lipo bude bilo. I onda se i iskuvavalo, ne uvik al onda se iskuvava kad se opere još, zna se iskuvat u kotlu, sapuna već, misim, kuvali smo i sami sapun. Misim, ja to nisam, već ne znam, ali sapunom pralo i. A liti, i onda se, onda na travu lipo se omete i onda na travu bile košlje, pa se na-sunce, pa se, tako jako bio lip bili veš uvik. Eto, onda, onda je tako. A zimi se iskuvavalo više, dobro, i u lito se iskuvavalo, al ako je, ali ne svaki put, nego tako, eto. (BS: A to je ženski poso?) Ženski poso, ženski. (BS: I da se vuče ta voda?) Pa sad, dobro, pomognu malo di koji, kako su teli, pomognu malo. U kablu se, ovako kabo, u-tom unosiš, pet šest kablova stane u jedan koto, i onda-s to ugrije, to obično dica koji su, onda oni lože. Kuružnu lome i lože. I ugrije se voda i onda eto. Onda opet, kad se uzme, izgrabi, bila-j ono pralja, korto bilo kopano, kugod što kažem za kruv što je bilo malo a to je bilo dugačko, velko korto, korito. I onda, pralje, to je tako bilo rebrasto, lep i rama se napravi okolo, i onda se na to žulja, košulje, i isapuna


i onda još kad se to, onda se još u kablu imaš vode i onda još s loncom još obliješ o-tog, i ocediš i onda još u jednoj i onda u treću vodu se ispira. Lipo se pralo, zato, to je, onaj. Onda se ispira u plavilu i onda se štirka ovo, uzgljance, kažemo, jastuk, uzgljance uštirkamo i jorgane i onaj, i onda se. Onda roljamo, nije, bilo je pegle, onako pegla, možda ste vidli i-sad ima to onako od-gvožđa je, il kako-ć kasti, od tuča, onda se čutke, onaj, izgore u šporet, p-onda izvadiš onako žeravu, jaku i to metneš u-peglu i zatvori se. I s-otim se peglalo, ali više smo roljali. Bila je roljka za košulje. I to-s tako, ovlaži se, metlica i vode pa ovlažiš ono uštir-kano, to jako-s lipo moglo, onaj. (BS: To nisam videla.) Ovlaži se i malo stoji da se, i onda se smota tako lipo i onda se ona roljka ima oklagije i zamota. Još pogotovo ona krevetnina, zamota se i izrolja se. [...] (BS: Nije se kupalo svakog dana, naravno?) Ne, subotom se. — Samo subotom. — Isto u tom kortu što se, samo metne-s onda doli, što se prale košulje. U tom kortu se ugrije vode i, i onda se kupamo redom. [...] (BS: A kako zimi?) Na šporelju. — Pa može, znaš, ima ko je imo i unutri. — Zimi se ređe prali. — Pa onda, pa eto, ako u kujnu, mi smo onda već kasnije onda, a sad prije ne znam ni ja. U-kujnu, kujna-j bila posebno, onda tamo, kad, onda, koji se pere ode u-sobu, i oni-s u-sobi i onda redom svaki se. (BS: Redom?) Redom. — Bile gaće one široke i košulje i. A bilo je liti i napolje, na izvoru, metne se pa se ugrije na-suncu pa ima neki oni. — Šavolja? — Dračovi. Da se malo, tako, el bile-s velike avlije, velike, onda to tamo dračinjak, i-tamo je bilo, metneš pa se. P-onda, i ranije se, ne čeka se baš veče da se svi kupaju, onda d-ima. Malo ranije-s operu.

(Bikovo Klisa, BS)

Podela posla

Svaki ima svoj poso. — Svak ima svoj. — Pošto je njih bilo, to što je M. pričo, što ih je bilo jako puno, recimo, dve tri jetrove, pa zaove, svaka j-imala svoj poso. Jedna-j pekla kruv, jedna-j prala košulje. — Da, jedna. — Jedna je kuvala. — Al to se redi nediljno. Jedne nedlje sve su morale kuvat, a sve i prat, jedne nedlje. — Znam, al, da dođe na red. — Jedne nedilje jedna kuva snaja, i onda, kao, svekrova s njome tamo, ona pomaže da to, ipak. Onda, a ona druga peče kruv, a košlje su valda zajedno prale, jel kako su, ne znam. Dvi, dvi su trebale prat, onda to se. A onda kad dođe litno doba onda piliće isto onda ta koja, onaj, koja kuva ta ne, a koja ne kuva ta iđe ranit piliće. Ujtru izvede, kvočki se sveže uzica na-nogu, i onda se sveže na ciglju, i onda ona ne mož. Kad je, dođe sunce, lad, onda se dalje odnese, da nisu na-suncu. I onda se tamo mož siditi da veliki pilež, da ne poide od-nji, onda sam sidiš, onda to jedna snaja radi. (BS: Pa njoj je baš teško.) Jedna mete. Jedna čisti guvno, sve ima svoje. — Sve ima, da. Koliko ima snaja, zavisi, onda, eto, tako da svako ima


svoju nedilju, al to je bilo prije. Mi to već nismo, eto tako ali. Mi smo, kad sam ja već bila, onda smo bili sami, onda sam ja sve, i pilće ranla i sve.

(Bikovo Klisa, BS)

Dečji poslovi

Šta smo radili, G., liti? — Pa, čuvali ovce. — Čuvali svinje. — Išli u-školu, čuvali, namirivali. — Na strnike čuvo patke, guske. — Šta je, šta je A. [dete od pet godina] mogo čuvat? — Guske, patke. — Jel on nije bio za go-vedo da čuva i ovce, nego i svinje. — Al je bio samnom, jel kad sam ja stariji on je bio samnom tamo. Bio je sa starijim. — Učenik. Kao učenik, el sad već šta je. — Svejedno, al vodio si, on je bio tamo. Nije on bio glavni, al je bio tamo. Nije sidio kod-kuće. A svaki je, kad-s došo kući, bio, šta išo sam u prvi razred, moro sam čak i čistit svinjak i, i čuvat, nalit vode pilićima, kokoška-ma. — Svinjama. — Šta ja znam, svinjama, moro si, nije onda bilo ko sad, na primer, završi školu još nije uvatio ni za metlu. Onda-s ti naučio sve radit, dok si odrasto. — Mene je moj tata pokojni, ujtru u četri sata probudio. Ujesen, kad se oberu kukuruzi, onda, mi smo to zvali klupe, sad još se te klupe. — Kuruzovna. — A on će tamo sijat žito, onda se nije moglo unet unutra, još je ona bila zelena. — Teška. — Nego je onda vrengiju oko klupe, i dva konja i to konji izvuku s-ote njive na, di neće smetat, on ovamo mož orat. I probudio me ujutru u četri sata, do-šes sati vučemo kuružnu, onda dođem, umijem se, operem noge, obučem, iđem osam sati u školu, četri kilometra peške.

(Mala Bosna, BS)

Domaće životinje

Kokoške

Odranjivali smo piliće, kvočka je legla piliće. Dobro, ima i sad kogod, ali. — I sad imate kvočku i piliće? — Da. I domaći-s oni bili, nij bilo koncen-trata, i misim. Nije bilo tako puno pileža, misim, kako-ć kasti. Kome i kako-j bilo, ima kome je, se puno izleže, ima kome ni imo sriću, pa-s to kazlo „nije imo sriću“. Pa, malo se, p-onda, eto, nije bilo tako zadosta kokošaka i jaja. Uvik je bilo, morlo se šparat, misim, eto. (BS: A kad se nasađiva kokoška? Na koji dan? Jel se pazilo to?) Pa, pazilo se da nije koji dan je mrtvi dan. Na primer, dođe cile nedilje, misim, kako ć kasti, jedne godne je ponediljkom mrtvi dan, utorkom, i tako. Onda taj dan se gleda da-s ne nasadi, kaž biće mrtvi. Jer svašta-s moralo probat, zato što nis mogo otić ko sad kupit piliće pa donit nego da-s, eto, svašta. Možda to nije bilo, al eto, tako se. Onda, na Svete


Luce prid Božić, onda se. Misim, to smo mi prija, „pi-pi“ vikali kokoške, sad ne triba, sad stoji prid-njima. Onda smo i uvik ranili i onda zovemo i. Onda od Svete Luce do Božća kaže ne triba i, nađe se neki krug, ovaj, od, točak od. — Gume. — Od-kola, zapravo nije bilo onda od gume, od-kola ona šina, i u tim krugu se rani i ne viče se kokoške, misim eto, ne znam, eto, šta je i to je sve bilo da će bolje nosit jaja i eto. — A radili ste one papire od Svete Luce do Božića što? — Kako-ć bit vrime? — I vrime, i to se gledalo i kako će ti se zvati žena, čovik. Jeste, to, jelte? Od svete Luce i svaki dan jedan papir baciš i onaj koji ti ostane tako će ti se zvati ovaj. [...] (BS: A jeste pazili koliko ćete da nasadite, kolko jaja?) Da, Dvadest. Dvaest jedan, a ako-j veća onda dvaest tri jajeta se stavlja pod. (BS: I kako, kako nasadite, jel ima nešto?) A u to smo, mi smo to kazli šepice, šubara, to-s onda nosilo, sad ni nema niko. U šubaru metnemo, u šepicu, dobro, ajd, jaja. I onda polagano tako istresemo da se ne razbije. Al istresa se iz one. I kažemo: „Sve ćuće nijedno muće“. Da se izlegu. Pa, kažem, nije bilo, pa se to svašta verovalo, a sad jel je bilo istina el nije. [...] I na-Lucu se, eto, ništa nije davalo is-kuće, eto zbog, zbog pilića, kao. — Za-vrata. — Da. I ćutne se, da, na Svetu Lucu, kad se ustane onda se ćutne za vrata, eto, da bude kvočaka, šta li, da.

(Bikovo Klisa, BS)

Paun

Pa znate šta, nisam, nisam prodavo. Zato nisam prodavo što je, teo sam da sastavim jedno jato. I onda, teško ih je jako othraniti i onda dok ne budu već odrasli, veliki, bude uginuća par nji. Tako da imam sad četri ženke i mužjaka, koji je sad staso, tri puta odbacio rep, znači sad je on, sad je pravi, sad je staso. E, sad. (ŽB: Kolko treba ženki?) Pa, od tri do četri. Tri, četri, tako, ženke. E sad već imam naručeno. Joj, svi sad, kad bude, kad bude da ostavim. Eto, ove su sad i ženke stasale za, da nose jaja. (ŽB: Idu po?) One? Pa tri jutra ima ograđeno prostora. On je jedno vreme mi pobego kod komšije, preleti. E sad kad je treći rep bacio, odnosno promenio, sad je on pravi. Sad on više, sad on ide, i iđe za konjima i on čuva ovce. On iđe za konjima, di konji, on za-njima. On iđe za-mnom, prati me di ja iđem po dvorištu, on iđe za-mnom. (ŽB: A možeš da ga pomaziš?) Da. Ako ga pipnem rep onda svuče jel ne voli da se dira. On se popne na najvišu tačku u avliji, i kad neko, tamo prolazi put, prolaze vozila, bilo ko stane, krene na naš put, on samo jau! javi, svi kerovi onda znaju da neko dolazi, svi kerovi se onda uzbune i znaju da dolazi. To je čudo. Noću, noću, nem veze, vitar duva, kiša, nevreme, on stoji i sve posmatra. I ako neko, neko od prolazni-ka skrene u-naš put on samo jaukne tako veliko da sve kerove, sve probudi, svi. I čak i ovaj čovek koji tamo spava, taj domaćin, on isto zna, da. (ŽB: Spavaju


napolju?) Napolju, napolju, imaju senjak jedan iznad štale. Senjak, tamo gde držimo sino. A iz tog sina kad duva vetar, onda on tamo spava. Iz tog sinjaka on gleda ovamo. (ŽB: Još nisu nosile jaja?) Ove još nisu, ove nisu. Nosile su, mi-slim ove što su se izlegle, to je ipak od jedne starije, ali je ona uginula ne znam iz kod razloga. Malo su oni mekane ptice, mekane. Onda ja, pokušaću sad od ovi, ovi tri četri kad bude jaja da izležem. [...] Paune volim, zato što, uvik smo mi imali pauna, i čisto, i on kad raširi rep, on je. I volim, neko kaže: „U, nije to dobro“, kaže, „jao kad se dere to je vražja ptica,“ mislim tako. Ne, ne, ne, to je ptica koju ja volim, koju kad nevrime neko se sprema on ode gore i jauče onako, doziva. Od-mene priko vode, priko jezera je zoološki vrt. Preko jezera, preko čitavog jezera, palićki zoološki vrt. I kad je tiho vrime, od-nji se čuje njihov, a ovaj njim javlja, razumite, i dovikivaju se, razumete, ono. Dogovaraju, što kažu ono, dovikivaju, razgovaraju. E tako, to je, ovaj.

(Bikovo, ŽB)

Konji

Jašili su na konjima, to njim bilo prevozno sredstvo. Moj stari je, reci-mo, imo. — Momci išli u momčenje. — Išli u momčenje s konjima. I, ovaj, išli polivati s konjima. Išli, išli su i na Božić. (BS: S konjima išli?) Kako da ne, pa kako ćeš drugačije kad je bio velik snig. — Onda ako, jel se kola, jel karuce, ako imaš nešto, ako ne sami kda iđu momci kad su momčenje, konja uzjaši i sedlo, al ne mora imat ni sedlo, samo onako ćebe i uzengije samo i to. — Troje, četvoro. (BS: Kako? Na jednog konja?) Da, da. Moj deda je nosio, moj otac je nosio. I ode na-Klisi bio u momčenju. On je kazo: „Bože, ko ovde živi?“ Ovde nije bio nekad put, kad sam se ja udala nije bio. Ond ni pogotovu. On došo, tu je bila kafana, sto godina. I, ovaj, onda on došo tu, kaže on, dok se nije vratio nji četvorica došli na konju, na Uskrs na igranku. Kaže: „Jee, Bože, ko ode živi!“ Kaže: „Da-j meni kogod kazo da će moja ćer doć tu.“ To je život. I eto, on se momčio s konjom. Jako je volio čitav život konje, i baš momčio se. To mu je mama kupla, to je bilo nešto ko sad kola. — Al, mislim, al su svaka-ko i onda još to nije bilo trke kad su, al tako-s išli momci s konjma, daleko iđu, u kola, to se. — Ni ne mislim na trku, njemu Pata što je kupila već, majku sam zvala Pata, što je kupila konja, to je za-momčenje. Kažu on je išo da se šiša, re-cimo, kad je nešto da se, kad je neki god. Znate šta je god? E, kad je neki god, onda je išo kod berbera, i šta ja znam, kaže njega-j njegov konj čeko. Ni ga moro ni vezat. Sve što je radio išo-j s konjom. (BS: Šta to znači, da je to neka vrsta prestiža koji mladić ima konja, bilo?) Pa da, ko sad što imaš neki dobar auto, ne. — Ko ima lipog konja još kako je to lipo bilo. A isto, i svatovi kad-s bili, mi smo kazli „svatovi“, svadba. — Jeste. — Svatovi, pa onda karucama, i


konji lipi, pa pantljike, jako je, jako je to lipo bilo. — Nije bilo peškira, tako? — Nije. — To nije, to je pravoslavno više. Pantilike. — Pantlike se vezalo. [...] Bila i rozla sa ženske, a s muške bila i plava. (BS: To je na konje?) Na konje. Tu na, sa spoljašne strane. Jednom konju i drugom konju.

(Bikovo Klisa, BS)

Ma, svaki dan smo mi jašili. — Ne, bio je, iza, onamo, di je sad Azotara, tamo su imali isto jednog vršnjaka, e onda on je bio ovako kao rival. Onda on dođe sa svojim. — On je glumio uvik neke kauboje i stvarno je bio jahač samo taki. I uvik se tu onda, barem jedared nediljno u zimskom periodu, ne radu dica ništa, namiri se. — Možda je Vama to teško zamislit, moram ga malo do-punit. U to vrime, kad je on bio mlad, to je teško bilo, struje nije ni bilo, radio je bio pojava, to se išlo uveče slušat ako je kogod imo u okolini radio, to je bio događaj. E onda, u, razbibriga! Ma kaki teve, nema, bioskop, grad, to je bila ritkost, e onda ti susreti tako, e to su bile avanture. [...] (MV: Jel nije bio neki dan ili praznik kad su mladići išli posebno da jašu?) To je bilo, ne znam, to je bilo kad je, ja samo znam da se počelo sad jašit, koje to bilo, B., sedamdeset i koje? Kad je Dužijanca počela? E onda su ode konji kod nas počeli jašiti u povorki, kroz-grad, kroz Subotcu, kroz korzo. A dotleg, ja ne znam neke, znam da je baš bio. — A Poklade kad su bile, ni-se onda išlo? — Bilo je to, za, za Uskrs ili šta je to bilo? Hrvati to i-sad. Bilo je i tu nešto na-tu temu, ali je daleko slabije zastupljeno bilo. — Al nije to baš tipično, to je više ta Duži-janca kad je počela. — Ovo, vidi, možem ti pripovidati da, recimo, dida tvoj, pa M., pa i ja sam malo, tu konj je nastrado. Iđeš digod je igranka, šta ja znam, na-Bikovo el štogod, onda ne kažeš baći da-š uzet konja, el kazće „Ne triba. Ne mož.“ Odeš i spremiš ga, i uzjašiš i odeš i dođeš. Nije baća toliko bio da ne zna, iako nije bilo struje. — Viš kako su baći prija bili tolerantniji nego sad.

(Stari Žednik, MV)

Potkivanje konja, da Vam kažem, to je bilo, moralo se odrediti, znači, ponedeljak, srida i petak bili su dani za potkivanje, drugi dani su bili za ot-kivanje ravnikova i neke popravke, ovaj, u, za poljoprivredeni mašina. Me-đutim, onda se najave ljudi, najave se ljudi, doću, kao sutradan, dođu da se najave da će bit potkivanje. I sad ja znam, ja momak, bančim do jednog sata posli ponoći, šta ja znam, i bude malo i duže, a oni dođu rano na potkivanje jer da muve, zbog muva, da konji su mirni. I kad i ja dođem, i kaže mi otac: „Mirko, doće ti ljudi potkivat a ti došo si sad s posla, iz momčenja.“ Kažem ja baći: „Ja ću to sve, sve-ć ja to.“ Ja malo legnem, odmorim i već oni dolaze. Viču: „Alo, majstore“, i ono tek svanjiva. Izađem napolje, malo me razbude, donesu, neki donesu malo rakijice, šta ja znam: „Ajde probaj malo“, kaže „da se malo razbudiš“, kaže, „da se malo razbudiš, da.“ I, ajde, nekak krenemo,


i, znači, potkivamo što ranije da uradimo to. Potkivalo se, sad to rade sport-ski konjari, kako da kažem, ljudi koji se bave sportskim potkivanjem. Sad to rade na hladno, oturpijaju, prikuju potkovice, međutim, mi smo tad grijali potkovice, očistimo kopita, znači ugrijemo potkovicu, stavimo toplo da bi bilo idealno ravno, i kad to sve naštimujemo onda prikujemo sa ekserima i onda to traje, traje, duže traje, što kažu. Međuti, to se svaki mesec i po dana, el dva miseca uglavnom, do dva miseca, se moralo prominit pošto nokti narastu kod konja i moralo se prominit potkovicu. Onda, bilo je i takvi slučajeva da, da dođu da potkuju i onda kaže, ovaj, moj otac kaže: „Sad će-t doći neko,“ neki čovik tamo, šta ja znam, neki njegov kolega, kaže, „moreš ovog primit priko-reda.“ I onda sam tako par puta, i onda ovi su moji, ovi stalne mušterije koje dolaze, kažu: „Mirko, nemoj, kad mi dođemo, oćemo da mi budemo na redu. I mi oćemo da.“ I onda sam tako kazo, upišem red ko dođe, taj je na redu, pa kad dođe, tako. I to da vam kažem, išlo je, lepo išlo je, i bio sam zadovoljan.

(Bikovo, ŽB)

Krave

(SĐ: Da Vas pitam jel bilo ljudi koji su znali stoku da leče, tako krave, ili?) Pa, bilo je, i tog je bilo. I tog je bilo. Ima to ko je. Sam, to je, to je ritko bilo. Al eto, bilo je to. Za telenje krava to je bilo ljudi, eto, koji su znali. Taj moj komšija, što kažem, da na Čikeriji ima kuću, da sam bila s njima, i on, eto, kad. Imali smo i mi, i ja i moj sin kravu, imali smo i dvi krave dok je on radio u „Partizanu“. Pa, on je znao to, da, ovaj, telenje, da vuče i šta ja znam. No, znala bi i ja sad već, ali to triba snaga, mislim. Eto, on je to znao, a bilo je i ljudi koji su znali da liče. Eto, vidiš, kad se naduše krava, to sad i ja znam, i to su moje komšije znali, znaš kad ono, kad se naduše, kad stomak ne-radi njim, ne priživaje. Sad, ima ko kaže da ulja triba nalit, al ovo je najbolje: crni luk, so, isičeš crni luk u jednu zdilicu, al ne voliko, dosta je, eto tako, jedno tri glavice take, i onda posoliš, i sirćeta, ne puno, i to izmišaš dobro. I to mora biti jak muškarac koji da je drži da-j iskljukaš to. Al malo i ulja, jestivog ulja, al malo, i onda samo masirat je vako. To sam ja radla jel jednu kravu smo kupili, jako sam je volila, a jako se često naduvljavala. Onda sam vako je masiraš i krene joj onda stomak. Eto to, to i ja znam, mislim, jel mi smo imali tako kra-vu. A sad, eto, veterinara zovu, pa s gumom i šta ja znam šta rade. A mi nismo, eto, mi smo tako ličili to, a sad drugo kad je tribalo onda smo, bome, zvali veterinara, šta da radimo, moraš. Kad se oteli, pa onu posteljicu, el ložu, ženi se kaže „posteljica“, a kravi se kaže „loža“, i ovoj krmači, pa ne izbaci oma, onda smo morli zvat veterinara. Šta da radimo.



Kulinarstvo

Prisnac

Kako se pravi. Neko je sam otezo tisto, znači onako otezano tisto, tisto sa vodom i sa brašnom se razvije i oteže se koliki je astal, ajd sad sam ja po-kazala nekada. I onda se nameće da l maka, da l sira, da l ovog. Ali ako je pri-snac, onda je sir, biće. E sad neko je pravio slan, neko je sladak pravio. I metne se malo i jaja ko ima još unutra u to i taj sir, zamota se i peče se. I odozgor se polije sa skorupom. A skorup to Vam je ono sa mlika što se skine, pavlaka.

(Mala Bosna, ŽB)

To je prisnac. To je pravo bunjevačko. I to se, eto, rukama služi. Ne uzi-ma se vilcom, ni ništa, nego rukama, prstima i tako. [...] (MI: Jel sami razvi-jate kore ili kupujete?) Pa, kupim sad. Kagod sam razvijala. To triba, p-onda triba smisu, to triba sklonit, pa ovo. Pa uvik žurim, trka, frka. Sad tog ima u prodavnicama. Dobre su, mislim, lepe su kore. (MI: Aha. Mm, divno je. I kako se ovo pravi?) Pa dobro, uzme se dvi, dvi kore o-ti, to je otprilike i veličina tepsije. Uzme se sira, pavlake, sko-, mi to kažem skorupa, na bunjevački je skorupa, i dvoje jaja, malo soli, malo šećera. Zavisi. I ne mora šećera a i može više slatko. Ja ovako, malo soli, malo šećera da je. I onda kad je, ovaj, pome-ćem, tako zavijem, pomećem u tepciju, onda pomažem sa pavlakom odozgo. [...] Prisnac, da bunjevački. A moglo bi da se ne-meće šećera ko voli, ali šta ja znam. Mi tako samo navikli. Volimo da je malo slatkasto.

(Đurđin, MI)

Listići

Listići se prave samo od jaja, i od malo soli, šećera ništa, i onda malo vode. I onda se to zakuva tvrdo, sa jajima, sa jajima, i onda to zakuvaš tvrdo da bude, al onda moraš to jako, da se, ovaj, oklagijom da se razvija, i tanko da se razvije. A metne se u lonac, jedan lonac koji-j dubok, i kad se to razvije i onda se isiče sa mamuzom. Mamuzom se isiče da bude šareno, dugačko. Onda se napravi na-ruku, vako namota, pa se pušti u vrilu mast. (LJN: Čekajte, i onda?) I onda se isiče priko, tako koliko misliš da ćeš namotat na-ruku. (LJN: A kakvog je oblika to što se iseče?) Pa kakvog oblika? Kako mož da bude, dva prsta. Tako dva prsta široko i šareno, sa mamuzom se siče dugačko. I onda ga seče tako, ovaj, na komade, koliko misliš da će bit šareno, okruglo, onda ga u vrilu mast. (LJN: Kako ga to zavijete?) Na-prst. Evo metnete ovako prste i zavijete ga tako i vako, evo, ovako, okolo. Onda on se mete u vrilu mast, on se sam širi, i on ostane ridak, i onako šušnjarav. Šušnjarav i bude lip i onda ga pospete sa sit-


nim prah šećerom. Unutri šećera nema, samo ga sa praim šećerom pospete. Mi smo to vako, ima kad smo, kad nam teško pravit pogaču nedljom, mama kaže: „Ajd šta ćemo onda, ajd, pravićemo listića.“ Onda mama napravi to na brzinu listića i onda tako, to je za kogod dođe da ima baš kolača, da. Nije moglo bit da nemaš nedljom kolača, to je moralo bit kolača. Il gurablica, il otezane pogače, lakumića, pogače, to-j obavezno. A petkom, to je moralo bit suparne čorbe s paradičkom. (LJN: Kakve čorbe?) Suparne čorbe s paradičkom, debeli rizanci, i onda nasuva s krumpirom, ili sa orasima, s makom. Ako neće biti to onda će biti pogače, i lakumića, i grava. E to je petkom bilo.

(Bikovo, LJN)

Pogačice sa salom

Ja sa salom volim zdravo. (SĐ: I ja volim, ali nisam jela, ne pamtim, moja baba je to pravila.) I ja, znaš kako, a sa salom kad se, sa kvascom isto. Nije dobro taj dan peć. Ne da nije dobro, nego nisu take nabujale jeli lipe, nego drugi dan. Recimo, sad da večeras zakuvam, pa sutra da pečem ili priko-sutra, znaš kake narast, samo ja ne pogačice pravim, pa ima kad i pogačce, ja kifl ice volim više sa pekmezom, pa da. Ja, sad su klali nedavno, ja uvik kažem salo da ostave, onda ja to sameljem, pa lipo operem u vodi, iz dvi vode, krv isperem jel ipak krvavo je to. I onda tako bubljice ostavim i u zamrzivač i onda kad ja meni mislim, onda ja meni zakuvam i pečem. (SĐ: A kako pravite sa salom? Kolko stavite brašna, kolko?) Znaš šta, to ja tebi, tako moraš gledati da je tri, kako da kažem, sad ovako tri tanjira brašna, tri puta brašna a jedared sala da je. Dobro sam sad kazala? Četvrti deo da je sala. (SĐ: Jeste.) Sad ako ti je dvades deka brašna onda šezdes deka brašna, a dvades deka sala, eto. I kvasca i mlika, onda eto već to zakuvaš, i eto. Ja obično udarim jedno jaje, sad, šta ja znam, sad, ima kad, al najviše da udarim jedno jaje. Jer ja, ja volim jako, mislim ove i pogačice sa-salom, a i kifl ice, ja tušta put tako onda komšinca-m dođe jel ja odnesem njima tako.


Hleb

Pa i pogača isto, one što duže, sve bolje, ne? Možeš i malo prikuvati. — Pa prikuvati, ne treba ga, misim, sad ovo brašno ako ćeš, kad već ja to u-zdili zakuvam onda zdravo puno raste. Onda nije tako, neg-onako kad ona još ne krene. — Krene. Prikuvate? — I ako prikvam, ako ne, onda oma je napravim, i onda tu na daski se kreće, i kad je napravim i onda kreće se, eto, onda. A ne


treba jako da se u-zdili krene. A isto mož onda prikuvat ponovo, onda bude isto i kruv kad smo pekli, ako se već krenilo, a nismo još ložli, znate kad je na salašu bilo posla, krenio se već kruv, mi kažemo „krenio se“, onda ložim i onda ga ponovo, onda jako isto bude. (BS: A onda ide na tu, na taj.) Na tu, da. — Drvenu lopatu. — Tako skružimo prav okruglo, i stavimo, i onda. Bilo je tako, iz krušne kotarce se zvalo, to se od rogoze, šta je, ne znam, o-tog se, to-s moglo kupiti na pijacama i na vašaru. — Pa i ruskulje, ne. — I ruskulja, da, i onda, onda u-to, metnemo salvetu u-tu kotaricu, krušnu kotaricu, i onda ovo što, kako-ć, znate kad skruživamo, onda to ostane gori na, u kotarcu, onda kad se istrese, onda to ode doli, i onda se vako raseče i onda on tako jako lepo naraste, i pocrni on, ali triba mu jaka vatra, moralo je bit, pocrni, al nije on izgorio, no dobro, ako bi baš bilo da ga stegne vatra ni to nije dobro, al da ga vatra tera onda jako lepo naraste. Onda se ona kora crna odsiče, ako ima. Ali, misim, pazi se da nije jako crna, al onda što je jača vatra.

(Bikovo Klisa, BS)

Gomboci

Znate šta smo onda o-tog, ne kad se osuši kad je već, nije, onda. Ja uvik kažem da je to, mi sad s prezlom, dobro za-mesom, onda nismo pekli, pohovali meso, onda smo, bilo je ponekad, al onda smo pravili, kuvali, i sad to se, kazli smo gomboce, i to se tisto zakuva sa krumpirom, skuva se krumpir, izgnječi se, i onda brašna i to se zakuva, i onda smo pravli kadgod. Ne znam sad to kako, gomboci, ne-mož drukčije, i-sad se kaže gomboci. Mislim, jako fi no. I onda tako okruglo pravimo, za čorbu, u čorbu što metnemo, s paradičkom čo-rba, a razvijemo i isiče se, i onda pekmeza od-crni šljiva-s to, ni se baš zdravo kuvalo od kajsije, onda nije bilo, od-crni šljiva pekmez i dobro-j bilo, i onda tako opravimo gomboce, i isto skuva se u vodi, malo se voda posoli, a taj kruv se izmrvi. Ne mož kad je mekan, al samo već nek je dva dana onda već može. Al stvarno, s-otim je bilo zdravo dobro, bolji gomboci. Ja uvik kad, metnem ja prezle. — Od ovog ne može. — Od ovog ne mož, kruva. — Nekad se moglo od Fidelinkinog, sad ne mož ni od Fidelinkinog. — Ne mož ni od, ne mož ni od jednog. Al to, tako, znate, se da istrti zato što onda već nije mekan, se istare i samo malo. — Deset, dvanest gomboca mož kupit u prodavnici. Pakovanje, ja tila kupiti, bilo me sramota. Meni moja mama nekad kuvala. Uvik kad sam išla u goste, ond me pita šta. „Nemoj me ni pitat. Kadgod dolazim gomboca ili sa, ovim, krumpirom pogačica,“ to nije ni sir, to nije ništa, nego baš krum-pir pogačice. To-j jako dobro. Tamo isto iđe jedno jaje, krumpir izgnječen, i brašna i malo, malo, kako kaže mama, pokojna „na vr kašike masti,“ i onda mi pomaže sa jajetom, i to ne znaš šta je dosta. Kad to, kad gomboca. To je u


stvari sastojak gomboca, samo što se oni kuvaju u malo paradajza, malo masti, luka, metneš luka ako imaš, ako nemaš, a ni paradičke baš. — Paradičke nije baš bilo. Sam si sadio, nije zdravo bilo da se kupi. Nije to tako bilo ni na pijaci, to sami, posadimo. — Sad već više ne-kuvam. — Maka smo sadili i onda za pogaču. To, e to smo uvik, onaj.

(Bikovo Klisa, BS)

Vino

Kašte šta se pilo, ajte, mi ćemo sad soka. Nekad nije bio sok, nego je bilo vino. — Pa da, u-svatovi vino i rakije. — Ne samo svatovi. I ovako. Uju-tro dobre rakije, [...] pilo se ujutru rakije, ali umereno, ne ko danas, umereno i bokal vina, čašice su suviše male, imam i ja take, čuvam. — Od deci. — Za vino, da, za vino od deci. A za rakiju suviše male, popiš jednu, i. I baćo su uvik bil „baćo“, jel tako? — Da, da, si moro uvik slušat, kako baćo kaže. (BS: A bilo je vašeg vina? Jeste sami pravili vino?) Bilo je i tako, kupimo grožđa, al ako ne, onda se donese, na primer, tu na Tavankut s-išlo i na Kraljev breg, donese se vina, nije, ni se uz prodavnice. Ni ne znamo jel bilo. Domaće, što kaže, za sebe, eto, i ko je imo, i ode ko je imo vinograd da kažemo, imo je grožđe i onda o-tog se kupi i donese se, i bilo je već, ko i-sad u-buretu, i eto. Donesemo, onda eto, dok traje, za Božić se donese. Onda ni to bilo priko cele godne, ni-s to, i eto. Donese se za Božić i za Uskrs malo, i eto. Ni se toliko pilo, stvarno. Ni rakije nij bilo svaki dan, misim, još ono, nije, eto, nisu. I ma-nje se pilo kadgođ, dobro, bilo-j onih koji-s bil pijanci, ti-s išli u mijanu, ni-s kazla kafana već „mijana“. Onda eto, išli-s tam piti, ali nije, nije svak dan bilo alkohola ko sad. Poneki, eto.

(Bikovo Klisa, BS)

Sirište

Onda nije bilo vako sirište da se kupi. To je bilo kad se kolje. — Svinja. — Svinja, onda se od ono, od stomaka ima, al ne skroz nego ima ono, to se skine. — Kašte Vi kako-s to zvalo? — Sirište. — To jeste se zvalo sirište, ali kako zvao taj, to-j i moja mama radila. — Pucur. — Pucur! Pucur se pokiseli. — Opere se kao i-sad što. — Opere se i on pusti svoju, on je pun kiseline, to je u stvari želudac, ne, gde se zadržava hrana. — Ne cile želudac nego ono iznutra, ima onako, crveno je to dosta. I to-s lipo pere i usoli se. I onda. — Usoli, pa znam da štogod triba, usoli, i onda on pušta svoju kiselinu i onda sa tom kiselinom se pravi sir. — Donese se od komšije, na primer, ko ima,


surutka mi kažemo, ono surutka što, od-sira, i onda se nalije surutka, to je bio zemljov lonac, sveže se sa krpom gori i to se metne blizo, al ne zdravo na vruće, blizo šporelja da to, misim da, i onda se o-te surutke, ne znam ni ja baš tačno, malo, u veliku kašku, ovu što za supu, na jednu zdilu nalije se i s-otim se usiri sir. Nije, nije ni bilo da-s kupi sirište ko sad. A kiselna to, i to. Pa uvik je neko, donese se malo kiselne, kvasa i onda. — I mlako mliko, mlako mliko se utrpa isto u te krušne kotarice, jel tako, ali tako se radilo kadgod. Ja znam, moja mama na kraj šporelja utrpa u krušne kotarice tolko da možeš prst držati i metneš kašiku kiselne i tako stoji otprilike dva sata. — Tako. — Dva sata i kad pušti surutku onda je to kiselna.

(Bikovo Klisa, BS)

Odeća

Čovik je bio, kako ću ti kazati, sad kažu siromaštvo, nije istina da je siromaštvo, to ko kaže veliko laže. Kadgod smo imali papuče, godišnje jedne su se kuple papuče, to je bilo za kot-kuće, papuče jednostavne. Ali ne vake ko ove, ove ne-mogu trajat godnu dana. Onda smo imali za nedilju papuče. (SĐ: Posebne?) Da. To se samo nediljom ili kad se iđe, recimo, iđemo u komšiluk, to se noge operu, bosi smo išli, noge s-operu, a te su se nosle samo u komšiluk kad iđeš ili nediljom iđemo digod jedno ko-drugi, kako-ć kasti, cure, malo, malo nako iđemo jedno ko-drugo. Onda je bilo, ili su sandale bile ili cipele, to kad iđeš u-varoš, u crkvu, eto. Ja, sad da vidiš šta sam ja mojoj praunuki. [...] Al ruvo da sam ti pokazla što sam šila šlingovano mojoj praunuki. I onda, eto to, tu smo stali da to, sandale ili cipele, to se išlo u crkvu nediljom. To, onda, za svaki-dan je bilo cicovo ruvo, a znaš šta je cic? Ne znam dal znaš? To je bilo za svaki-dan, a za nedilju to je onda bila, tako eto delinsko ili, to je delin bio, ne znam ni ja sad objasnit, onako, to je onak bilo nije ni svila nije ni, onako, tako između ništa. To je bilo za nedilju, a kad smo išli u-crkvu onda je bilo se-fi rsko ruvo, eto. [...] Jel sad sefi r kad obučeš, onda mož obuć i cipele, al mora bit fi ni sefi r, mož bit i na-dva kraja marama, ali fi ni sefi r, ili svilena suknja i fi ni sefi r, leveš i keceljac, sad znaš šta je to, kao bluza i pregača, to je sefi rsko. Pa sad dobro, mi kažemo leveš i keceljac. A svilena suknja mož bit, lipe cipele i na-dva kraja marama. [...] Bio je satin i to-j jako lipo, to kad se izroljalo, to se tako caklenilo, ali tribalo je uštirkat. Onda, bio je tilor, ja sam imala i tilor, sam sa-ga iskidala, to moje pramajke. Onda, eto, sefi r i konafas. (SĐ: Kako?) Konafas. (SĐ: A šta je to?) E pa to je, to je za kod-kuće, isto, nije cic, nego je onako kako-ć ja kazat, grublje niko, to je konafas se zvalo, eto. Pa, bilo je to razni, raznorazni, ja viš puta ne znam, tako da eto. Ja sam imala i satin, imam i-sad, suknju i keceljac, ispod jednog, a jednog imam leveš i keceljac satina,


pa imam sefi ra lip zelen leveš i keceljac, i bordo, taj je već, taj sam iznosla do-sta, a imam zelen sefi r i bordo sefi r nako, i o-ti posle rata, al ovi su starovinski zdravo. Ja imam vinac moje pramajke još. (SĐ: Stvarno?) Da, da. Uklopljen, samo se sve, zamisli, pao mi ovako, sa zida, kako da kažem, i nise ni caklo polupalo, sad ja to. Pa imam, stvarno. Imala sam i majkin, al mi mog brata cure došle i jako bilo lipo, to je bilo kogod kruna, vinac. (SĐ: To je ono što se nosilo za?) Vinčanje? Da. Možda-s ti to i vidla digod. Kao kruna je, skoro taliko visoko da je, pa, valda nije taliko, ali voliko je visoko sigurno. Pa su bile onako male ružice na pupice, al to, to je bilo, ja ne znam od nikog, to je fi no bilo, rozlinkav, te, te, ovo je bilo bilo, a rozlinkave ove pupice. I oni to meni našli u-sobi i sve iskidali, tako da mi je osto samo, i u životu mi je ovaj okvir, u čemu je bio majkin vinac, a pramajkin nisu. Moja majka je rođena hiljadu osamsto osamdes prve, onda šta ti misliš od kad je taj vinac pramajkin, njezine matere vinac. (SĐ: Pa to je baš staro onda.) Staro. I sad ja oću mog sina, jel koga, jel već otrule su i daščice, znaš, u čemu je. (SĐ: Kako, kako izgleda taj vinac?) Znaš kaki taj, nije vinac ko sad što su vinci, nego je to u boji, to je tako fi no nešto, samo sad, pa to jedno sto pedes godina već, ja barem mislim, kad je moja majka, moja majka se rodla iljadu osamsto osamdes prve. [...] (SĐ: Vi to niste nosili? Niste imali vinac?) Ja nisam, a-a, moja mama je umrla, mi smo mali ostali iza-mame. Ja sam kazla kad sam se udala: „Mene nema, neće me vidit onaj koj mi je najmiliji, drugi me neće gledat.“ Taki listovi, i onda nike kao, ev ovako, tako, ne, ne možem ja to teb opisat, to samo vidit mož, to su iskali od-mene da ja dam u muzej, ja sam kazla: „Ne dam“. I to je moje pramajke i vojna, volla bi ja to, sad ako moj sin dođe u ponedljak sad ćemo nas dvoje to, oćemo da. Š čime god, nećemo mi vadit otale jel to ne-možeš, ako izvadiš, gotovo je. (SĐ: A od čega je to?) Niki pliš. I niko, niko ne zna, ne znam ti ja kašt šta je to. (SĐ: Mekano je tako?) Držeći je to, držeći je to, to je tako tamo lipo metnu, tako eto, jel onda kadgod se nisu slikali, nego Isus mali, prilčica je metnuta, kao, kadgod se to nij išlo na-slikanje, ritko. I volla bi da, i da opet obisim da to visi meni na zidu, dok sam ja živa. [...] To je moja majka čuvala njezinu mater, to je moje, sad kako da ti kažem, sad ja, pa moja mama, pa majka, pa pramajka, eto. Ja sam to eto, jel nas je tetka odranla, mi smo osta-li bez mame, umrla nam mama, nas troje dice, i onda nas ona odranla, onda sam ja to od tete. [...] Sad sam ja jednu staru svilu, znaš šta, samo je ujedno, bordo isto, bila je moja pra, već moja unuka u četvrtak, priključe, pa da, njoj sam sad pravla to, vako bordovsko. I košulj. Imam i šlingovane i košlje moje mame, a ovo sam ja njoj šila tako, kupila šling, kako da ti kažem, al to je sve kako triba, eto, ima još i igrač, to se zove igrač.



To se više radilo u-gaćama [...] Na dužijancu, da, da, a ovako u crnim čakširama na šunke, znači, s onim prorezima, da ima mista, to se kazalo „na-šunke“ i onda bio je kaput, znači, tako se gledalo da je kaput se slago sa čak-širama koji su bilo malo sirotija. A ima ko je imo komplet čitavo, zajedno sa pruslukom svilenim i bila košulja na one velike rukave široke. To kad se uštir-ka onda onako nabubri lipo. I nosili su se šeširi, i te šubare od janjeće kože, i tako da, čizme na sare, jeli oni tvrdi listova, sve zavisi od materijalne situacije. Kaki su bili, onda take su i nošnje imali. Tako da, to je to o muškoj nošnji.

(Tavankut, ŽB)

Lečenje

A moja majka je bila prava trećerega, ona opšte nije psovala, razumite, nas je, okolnosti su naučile da psujemo tu i tamo pokadgod. Znate vi kad sam ja dva-esdvi godne radila sa mesarima, ovaj, mesari psuju ko kočijaši, i ne možeš da ne opsuješ ništa. Al moja majka nije uopšte psovala. Ona je bila, moja majka je bila, ne znam, da l je ona poslata bila od Boga, ona je bila prava trećerega. Ona je bila babica, šta da Vam kažem, ona je po Tavankuta porodila. (ŽB: Šta znači trećerega?) Trećerega koja je išla svake nedilje u crkvu i redovno je, redovno je išla u crkvu i redovno je molila. Žene devetnicu kad su molile, onda devet žena se skupilo, na primer ako je kogod zdravo bolesan, za čije zdravlje, onda je moja majka, ovaj, pridvodila to. Ti taki deset Očenaša i deset Zdravomarija, ona je to sve znala i pridnjačit. Onda ove druge žene za njom mole Boga. Ona je tako molila. I stvarno je išla uvik, bila je poštovana od, od popova i od, od svih, što je ona s božije strane štogod je imala u sebi, il je to bioenergija, il šta je. Ona je znala kad krajnike kadgod boli, ona je znala uzet, oprat dobro ruke sapunom i s dva prsta istrgnit krajnike, i više nis nikad bolili. Šta ja znam kako. Ona je porađala po Tavankuta. Ja sam se rodla uz njezinu pomoć, šta da vam kažem. Ja sam iskrena u mojoj kući, u maminoj, mislim porodičnoj našoj kući se rodila. Moj babo je pravio, to je atar, kao, a na drugom šoru je dida moj i majka bili, a na ovom šoru smo moj babo pravio na tom placu što je dida dao, kuću. Pa smo onda bili u stalnom kontaktu, takoreći. Moja majka tako da porodila i mene i moju sestru. Onda, ovaj, stomak ako je koga bolio zdravo, onda je ona išla to masirat sapunom i namišćat. Taka je bila štogod s božje strane. E sad, tu, kad se, ovaj, kad sam ja bila velička onda ona kazla „Sad ću te naučit jednu molitvu,“ kaže. „Koju, majko, molitvu?“ Kaže „Dicama malima ćeš molit Boga, ja ć to ostavit tebi.“ I ona, evo kako iđe ta molitva. Prikrstiš se, „U ime oca, sina i duha svetoga, amen. Sidi Isus na zelenoj travici, otud iđe tri divice, tri Marije. Prva je kazala: ’Lipši Isus neg sunce sjajno’, druga je kazala: ’Lipši Isus neg misec sjajni’, a treća je kazla: ’Lipši Isus neg zvizda Danica’. I Isusu malom zabolila


glavica na travici. E, otud iđe blažena divica Marija. I pita malenog Isusa: ’O moj dragi maleni Isuse, zašto je tebi klonila glavica na travici?’ Mali se razbolio, siroma, Isus. Kaže: „Naišle su tri divice, tri Marije, prva je kazala: ’Lipši Isus neg sunce žarko’, druga je kazala: ’Lipši Isus neg misec sjajni’, a treća je kazala: ’Lipši Isus neg zvizda Danica’, a meni, majko moja, klonila glavica na travici.“ I to ona drži Isusa dok će izmolit. Kaže „O moj dragi maleni Isuse, ajdemo na Jordan vodicu d operemo glavicu, da salijemo more morijske u dubine.“ I odu na Jordan vodicu, odnese ga i poliva mu glavu s tom vodom iz, iz te vodice, to je jezero Jordan, znate, i mali je ozdravio. I ovaj, slučajno ga, kako ga je ljubila, tako mu je liznila okice, a okice su mu take bile slane okice, tako je liznila okice i odnela je to kao od uroka, tako kažu, da ureču kadgod malo dite, i odnela je ta voda je odnela taj urok od tog diteta i dite je ozdravilo. A ta moja majka je držala na rukama to dite, možda je ona, možda ona od Boga poslata da je, da je ta ene-grija njojzi, čim je ona držala to dite to dite je oma zaspalo. I sad ona to ostavila na meni, i sad kad ja sam bila već divojka, men to bilo sramota, znate šta, bili su onda komuništi, počeli, men bilo sramota, počeli su me tako sekirati zašto ja to radim, molila sam dicama Boga. A i dan danas, pošto je ona to ostavila na meni, dan danas kad ja uzmem dite u ruke, ako je bolesno, dite odma živne i odma nije više bolesno. Moguće je da je ona štogod ostavila na meni, štogod od tog, od te bioenegije. Eto to je, ta. Ali prvo mislim da je zato što je jako bila pobožna moja majka. Da je prvenstveno zbog tog bilo to. Da je zdravo bila pobožna i da je to Bog uslišio te njezine molitve, ovaj, prema tim dicama, da tim dicama bude, kad dite dobije šklopce, i to. (ŽB: Šta su šklopci?) To, to su grčevi u stomaku malim bebama, jaki grčevi u stomaku se stvore i desi se da dite, znate da s kadgod mala dica umirala i da dite umre u tim jakim šklopcima, poplavi, jakim. I onda ona j išla i spasila je puno dice, da Vam kažem, puno dice. A kažem, i porodla je puno dice. Al nije radila ono što nije, protiv prirode, ovaj, razumite šta oć da kažem. (ŽB: Sklanjala decu.) Sklanjala nikad. To nije. To nije od Boga. (ŽB: Kad je pobožna, kako će.) Jako je. Zdravo je bila pobožna. Eto to je to. (ŽB: A koje su bolesti bile dičije?) Dičije bolesti su bile šklopci, i kadgod je bila, ovaj, pošto nije bila higijena, znate, bila je kuga. Kuga je vladala. E sad, di je zavatila. Onda bile su te dičije bolesti, ja ne znam da l je bio šarlah, možda je i bio a nismo znali. A bile su te male ovčije boginje, te sitne boginje, to j bilo, temeprature i bila je tuberkuloza kadgod. Ta tuberkuloza kad se zdravo priladi i tako su mećali obloge od masti svinjske masti na pluća i na, mećali dicama. A ovo je, nikako najveće bile ove dičije, za bebe bolesti, ovi šklopci. I da, onda oma kažu „Ureklo ga, kogod, ajdmo, molićemo mu Boga“. I onda tako uzmu, ovaj, tri kašike še-, tri kašike svete vode i izmire, i o-te tri kašike na svaki ćošak umoči tri prsta i na svaki ćošak kreveta i ćoškove kuće, i di dite spava na ćoškove kreveca el ljulje, i ovaj, uzme jednu kašiku i salije na čepove od vrata, na čepove. I onda posli opet


miri tu svetu vodu i opet tri kašike vode ima. Znači, kaže da je urečeno, urečeno dite. To je isto moja majka prvo uradila s otom svetom vodom i onda je molila Boga, onda je molila Boga. I obavezno olizala njim okice, kaže, onda ona pljune to, mislim, slane njim okice bile, bebicama malim. E sad to je taj urok bio, ure-klo ga, e sad šta je to bilo ne znam. I onda ti šklopci to je bilo opasno, to kadgod, onda nisu doktori, nije bilo tog lika protiv ti grčeva i šklopaca, svašta se desilo.

(Tavankut, ŽB)

(SĐ: A, kažite mi, recimo, šta ste radili ako se dete budi noću, ne može da spava?) Znaš šta, onda je kadgod bilo žene koje mole Boga. Pa su nosili da mole Boga. I, onda se uzme tanjir, na već, i kašika i vode tri kašike, sad ovo je mala kašika, recimo, al ti uzmeš onu što se ide kašika, tri kašike vode metneš u tanj-, sad al ti u tanjir, recimo, mož i u ovaj, al bolje je gvozden neg ovaj, kako-ć kast plehan. (SĐ: Da, razumem Vas.) Tri kašike vode metneš, onda, ajd sad napiši to, i onda, sad moram tak kast kako je. (SĐ: Kažite.) Uzmeš vako, al ovaj prst mora bit, prstenjak, ovo je prstenjak, prst, onda uzmeš vako, onda uzmeš vako u-tu vodu, kašku-ć izvadit, uzmeš vako, na-tu ćošu: „Ko ureko, u-dupe uteko“, onda opet umočiš: „Ko ureko, u-dupe uteko“, onda opet na onaj, „Ko ureko“, al uvik moraš umočit, „Ko ureko, u-dupe uteko“, onda opet „Ko ureko, u-dupe uteko“, tako tri puta na svaku ćošu. (SĐ: Na svaku ćošu?) Sad ovo sam jedan-put, „Ko ureko, u-dupe uteko“, „Ko ureko u-dupe uteko“, „Ko ureko, u-dupe uteko“, onda opet, al otale, isto. (SĐ: Od stola mislite ćoša?) Da, da, al isto o-tog od kog si počela. (SĐ: A kako idete, u kom smeru?) Ev ovako, čekaj samo da ti ja pokažem. Staneš vako, vidiš. Ev ovako uzmeš „Ko ureko, u-dupe uteko“, al moraš [dospit?], „Ko ureko, u-dupe uteko“, ovako. (SĐ: Dobro.) Al moraš vako, s ovim prstom, desnom rukom. Da, „Ko ureko, u-dupe uteko.“ Onda opet zamočiš, to-j prvi put sad bilo: „Ko ureko, u-dupe uteko“, „Ko ureko,“ tamo „u-dupe uteko“, onda isto, opet, pa još jedared tako. (SĐ: Znači tri puta tako?) Tri puta, da, da, da, da. (SĐ: A dete za to vreme?) Čekaj, e sad kad, sad izvini, sad, to si obavila, ovo si obavila, onda odeš kod deteta, tog malog koje se budi noćom ili. Onda uzmeš njemu vako isto, pa očice, tako, uzneš vako, evo, sad ja meni „Ko ureko, u-dupe uteko.“ Onda opet „Ko ureko.“ I to isto tri puta, al uvik od kojeg počmeš i onda tu kašiku uzmeš, tu vodu š čime si to, onda ode, ovo znaš šta je čep? (SĐ: Kako se zove?) Čep. Al ne na dolnji, neg na gornji, i sad izmiriš te tri kašike, tamo saliješ, tako, i ako, ako je urečeno onda više bude vode nego tri kaške, ako nije urečeno onda manje bude. I to je istina. Sad svatila-s kako sam ti kazla? (SĐ: Jesam.) Prvi put, prvo na astal, staneš tako, jel ne možeš [dropat?] drukčije, jel tako, onda dovatiš vako, ovo dovatiš vako, onda ovako, al uvik moraš umočit. Prvo u-to, onda opet zamočti, p-onda vako. Ne, nisam dobro, evo, umočiš tako, „Ko ureko, u-dupe uteko“, onda da je pokoso, znaš, da je unakrst, da ne redom, nego unakrst, i onda opet umočiš, opet kažeš: „Ko


ureko, u-dupe uteko“, „Ko ureko, u-dupe uteko“, onda opet ponovo tako, a tri puta, eto. E onda isto i na detetu tako, na očice, tako, al ne vamo vuć nego vako i vako. I onda te tri kaške vode tamo saliješ. I onda, još i to ti nisam kazla, onda tu kašiku i taj tanjir, sad ajd, to poklopiš, vako poklopiš i to ne-diraš do-ujtru, to tako nek stoji. To se ne-dira. Ako si ujtru to mirila, kako-ć kast, onda do-uveče. Ako uveče onda do-ujtru ne. To tako ostaje, al uvik dobro je da je tanjir od tri boje, bolje je ako je od tri boje. Mož i vaki, al bolje je od tri boje. Eto, nas su tako učili stare žene. Eto. (SĐ: A to su znale sve žene da rade ili samo, samo ove što ste rekli žene koje?) Ne, znali su to, pa to su već kad koja je trudna onda su već kazivali, jedno o-drugi-s to čuli, pa da. Kadgod se to nije ni noslo zdravo doktoru mala dica, to se noslo, molli su im Boga, pa da.


(SĐ: A jel su bile neke žene koje su znale od drugih nekih bolesti da leče, tako?) Pa bilo je i taki žena. Bila je, tako se zvala, baba Kozačka, sad šta, koji, kako-j to ime. Ta je bila na Čikerji kadgod. Ta je ličila je od kojikaki, al isto s molitvom, pazi. Isto s molitvom. Moj svekar je bio jako bolestan, na krste nije mogo, nije mogo na noge, krste su mu bile. I nosili su ga i u-Peštu, i di ga nisu nosili. Kao muževljevog oca, a kao njegov otac nije virovo u-Boga, kao svekrovljev otac nije virovo u-Boga. A svekrova je išla u crkvu i. I onda su kazali, svud su bili, i u Pešti, i u Beogradu, i, eto, ne, niko mu nije mogo pomoć. Onda su kazali, kao majki, sad to meni majka dođe, da, eto, probaje ići, ima na Čikeriji, baba Kozačka se zove. „Hu,“ kaže, „valjda neć ić,“ kaže „toj vračari.“ A ona, žena, kaže. [...] Kaže ona: „Pa, Bože, čovče,“ kaže, „pa nemoj biti taki,“ kaže, „pa probaćemo. Kad smo probali tamo, pa tamo, pa ni Pešta nije blizo, a ni Beograd nije blizo.“ A kadgod kako si mogo nositi bole-snika? Parasnička kolima, pa pitam ja tebe. To nij bilo baš jednostavno. (SĐ: Ni najmanje.) No. Ne? I taliko, tamo komšinice i oni njega na-, nagovore. I ajd, nosićedu oni na parasnički koli njega. Tako dunju metnili valda da nije, da ne trese ga tako i. Kad nije mogo ništa, jednostavno tako-s ga digli i metli. A Čikerija je, kako da ti kažem, kad iđeš odale vako od Tavankuta, ako znaš di je Tavankut. (SĐ: Znam.) E, livo je šuma, a desno su kuće, sam sad već tam svita ni nema skoro. Ja sad, iđem ja s mojim komšijom i komšincom, tam čele imadu oni. A njevi konji se tako oznojili da su pobilili od pene, od tereta. Kad su stigli blizo njezine kuće, ona stoji tako na tara-, znaš šta-s tarabe? (SĐ: Aha.) Kaže: „Stanite, ljudi, nećete doć do-mene.“ A ovi, kaž, stali, al ovi konji jedva vuku, jedva iđu. „Privrnite štrange naopako.“ Kako da ti kažem, štran-ge, ono što, kako-s to, š čime vuku konji. I svekar, kao dida, stane i privrne štrange naopako, konji lipo očli do-kuće, njezine, lako. Kaže: „Zašto-s ti mene ismijavala, ismijavo?“ A on se osramotio. Pa kaže: „Nisam.“ „Nemoj,“ kaže „nisam ja,“ kaže „vračara, ja molim Boga. Ajde,“ kaže, „dajte vi tog derana


doli.“ Diver mi je živ još, zna i on u to. I skinu oni njega. Sad šta je on tamo molio u-sobi posebno, uglavnom da-s ga izveli napolje i o-tog dana išo, i ože-nio se fi no, i dice. E onda je ona kazla da je njemu urađeno, sad šta je to bilo, jel to se, to ja ne znam kako je to bilo urađeno. Jel s tim vradžbinama valda, el ne znam ni ja. E to znam da mi je svekrova pokojna.


E sad, šta su to bile kadgod tako eto, to. Pa moj sin najstariji, taj je taki bio bolestan, da su lekari od-, odrekli se. Kazali su da ga moram nosit u Be-ograd, operisat. Sad nije lipo pokazivat, nije dobro, ovo mu nisam mogla tu oprat, tako su mu bili zgrčeni ruke i noge. I onda su kazli lekari ode, još Špirta doktor, tu sam najviše ga nosla, tako se zvao, Špirta. Kad odem s njim, Bože, kad leži onda ovako mu likovi teku. Devet miseci je bio. Taki je bio bolestan, da, da. Stomak mu ko trudnoj ženi, a on, ručice mu tanke. I oni kažu da mora-s operisat. „Pa dobro,“ reko „šta operisat?“ Kaže moraju sić vene, istezat i u gips ga mećat. Šest miseci u gipsu je tribo bit. A ja kažem Špirtu, reko: „Gospon doktore,“ reko, „ali da li vi to garantujete da će bit bolje?“ Kaže: „Vite, mi ćem probat,“ kaže „mamice, štogod mormo probat.“ Ja nisam dala. Kad mu pozli, ja ga odnesem, on men sam ovako kaže: „Ne-date operisat? Ite kući.“ I onda meni kažu komšije, u Bajmoku je bio niki, dobrovoljac se zvao, jednu nogu nije imo. Taj je molio Boga. I odem ja, al nije ni vidio ga taj čovik, samo sam odnela kapicu, kako da kažem, i košuljicu njegovu. I kad je on izmolio Boga, spalio je sviću, sićam se imao je tako niki tanjir, svete vode je nalio, i pokraj tog je sviću metnio, upalio i krstio se, onda je već verovatno Boga molio. Kad on izmolio Boga, prekrstio se ponovo, kaže on meni vako: „Curo moja, ako ti sin na noge stane treći dan, onda mi dođi. Al ako ne-stane lika nemam.“ Onda je on meni dao, šta ja, nike trave u čemu da ga kupam i da molim Boga. I ja, ne samo on. Ako treći dan na-noge stane onda za devet dana da odemo, za devet dana. A ja se mislim: „Bože sveti, pa ne mož na nege nego ovako samo.“ Take-s mu bile noge. Taj neće stat na-noge. Dođem ja kući, kažem ja mom čovku, reko: „Ja ne znam, ovo, ne, ovo je nemoguće.“ Ali, eto, ja sam molla Boga što je on meni zado, sve kako je zado, i kupala sam ga svako veče. Treći dan, molim te, stao na-noge. Samo je taliko pokazo da je, i evo i dan današnji, ocu nebeskom fala, živ je. Eto ti. I kad sam ja očla za devet dana, kaže on meni vako: „Sa-ću ja teb, curo, vako kazati. Njegovi možda preci, el, el, el dedi, el prapreci, el ne znam ko, jako su se kleli, i on je deveto kolino.“ Moj sin, mi smo deveto kolino. Jel kletva vaća treće kolino, šesto kolino i deveto kolino. I kaže: „Zato je tvoj sin tako bolestan. Ali biće mu bolje.“ Pa reko: „Valda će, valda će,“ reko „stao je mal na-noge.“ „Al likove nemoj davat više. Rani što ti ja kažem čime da ga raniš. Slanine struži, kuvaj što tebi kuvaš, al nemoj osolit zdravo. To uzmi, pa,“ kako da kažem, ako je. „Možeš mu i mesa malo dat, al


samo malo. Al to sitno, sitno, sitno iseckat.“ I fala Bogu, moj sin ozdravi. Eto ti. Al davno je on umro već, zdravo, onda je on bio star čovik. Babu je imo, kao žennu mater, sto tri godne je bila, a mala, sva se smanjkala, jadna, mala, tako da je sto tri godne živla. Ja sam kazla, te take je šteta što umru, Bože me prosti. Nije, nije samo mog sina izličio, nego, nego nekoliko nji izličio. Al samo što je za-njega, on je oma kazo: „Treći dan ako na-noge ne-stane, onda nemoj doć. Znači nemam lika. Ako stane na-noge, onda, onda dođi.“ On njega nij ni vidio. Šta sam platila u ono dobo, on je pedes četvrto godište, a eto, pe-dest i pete godine sam ja bila, dva dinara na sviću. Četri puta sam bila, osam dinara sam platla samo na sviću, nije više tio uzet. Eto, kaže: „Samo na svi-, to neću,“ kaže, „da, da je zabadava, bar na sviću.“ „Pa, daću Vam.“ „Ne, ja se radujem kad izličim koga,“ eto. (SĐ: On je bio Bunjevac?) Ne, Srbijanac. (SĐ: Srbijanac?) Srbijanac. Nema to veze, jel Bunjevac jel Srbijanac ili bilo šta. Svi smo mi ljudi. A u stvari dva čovka ima, loš i dobar. Za-mene je to. Ja ne gledam naciju. Ja gledam u čoviku duša kaka je, e, ja to gledam.


Komšije

Lepi su to bili običaji, samo kažem. — Znate da se onda jako više narod družio, odlazio jedno drugom. I, mislim, kako da kažem, komšija ko što god radiš, došo ti pomoć, otšo si pomoć, mislim, nije bilo onog, ovaj da, na primer ja, mi sad di stanujemo, ja košiju ni ne vdim, jel viš put ni „Dobar dan“, nema kafe, nema ovo, u gradu je tako, nema. (BS: Naravno.) Pa ne? A dok ode, ode, na primer, oni odu sad tamo, ovi odu, mi smo stanovali malo u Maloj Bosni, i tamo je bilo svako veče, digod si imo di otić na-kartanje, na ovo na ono, zimno dobo kad dođe, provo si ono vreme, dugačka noć i šta ja znam, namiriš, daš svinjama i ovo ono, i onda di ćeš: „Ajmo na-kartanje“, tog je bilo na selu, dru-ženje, jel tako. Onda, a leti, posli podne napolju posedamo na klupice, onda se skupe komšije i tamo se ispriča i onda kad dođe jedanajst sati: „Ajmo“, svaki svojoj kući. — Kažem, družili se. — To je, na selu je sasvim drugačije. — Ja kao dete, to se svega sećam i to je, meni je to ostalo kao lepa uspomena. Jel, to druženje i to sve. Posle se, samo, evo, televizor i pozatvaraš se. Koga vidiš koga ne vidiš. A onda, mi kad smo stajali u Kocošovim šoru, Badnje veče je bilo, u stvari prvi dan Božća, došle komšije kod-nas su bili, do ponoći, do posle ponoći, onda su išli ko-drugog. To se po dva tri dana, komšije. Ako se zateko kad je ručak onda su tamo svi ručali. Ako se zateklo da je doručak jel večera tamo se večeralo. Cio šor su išli, sve, sve obić za vrime Božća. Prvo je, prvi dan Božća čestitaš, p-onda Svet Stipan, pa Ivan i to se išlo, i to se.

(Mala Bosna, BS)


Zabave

Prelo

I onda se plus pravi zimi prela, prelo. — Skupština, prelo. — Prelo se zvalo, to je bilo sa muzikom. A to se po kućama pravilo. Nije u domu. I onda se najavi, na primer, nedeljom u domu ima igranka, e onda na igranki se ra-zglasi: „Biće kod-mene el kod tog i tog prelo, taj dan za sve.“ Ima kad je za sve prelo, ima kad je samo za zvane, el tako. Ali tamo je muzika, igranka u kući. To se isto zimi radilo. (BS: A jel se i tu nešto igralo, na tom prelu?) Igra-lo se redovno kolo i sve što se igra. — Narodne igre. — Narodne igre i parne igre i sve.

(Mala Bosna, BS)

Pa prela, dolazi o-tog, od glagola presti, prela se vuna, konoplja i to se prelo. I onda, na prelo. Onda, sad da žena sidi sama tamo do ponoći, to se prelo. Pa, onda ode u komšiluk i dođu još dvi, tri, sad nije tam, baš, bilo, de-set, mislim, skupu se i onda tako predu pa, a povedu i dicu. Dica se sigraje a žene predu. Al muškarci, obično su, il ne bi-t žene, i to se uveče išlo, za-dana, znaš, i zimi je dan kratak, dok se namiri, tamo, vamo, onda dođu i muškarci, ovaj, al oni su igrali karte. Nije to bilo ni na novac, ovo jednostavno, sigranje s kartam. Muškarci su se kartali, a žene-s, eto, prele, pa. Prele vunu, bilo je, prelo se i bile su one prešlice, a bilo je vreteno, a i družica. Tako tri vrst, pa ko je šta. Pa dobro je, koja ne prede, ta je štrikala, moglo i, ovaj, štrikat vunu, džemperić el čarape, to je. To su naše žene kadgod tako, kad se malo štogod popara, počme, onda isparaje i štrikaju ponovo. To se obnovi pa je dobro. (MI: Este Vi imali, este išli Vi na prelo? Il je to Vaša mama?) Pa više je, išli, išli smo i-mi, a-sad, koliko se to onda se već prelo vune, sad da kažem, sad već niko ne prede. Ovaj, ko drži ovaca ošiša ovce i u džakove i to se popali vuna. Niko ni ne kupuje ni, to je tako. S otim je taj običaj ostal, sad iđu, iđu žene, pa sad, mi već, ovaj, tu dok mi-j bio čovik, prija, možda i četri, pet godina, onda smo išli tako. Onda mi žene sidimo pa divanimo il štrikamo. Ja sam štrikala uvik. A muškarci su se kartali. Onda sad, tu i tamo, sin, i otkad i ovo unuče imam, onda ne iđem tako uveče. Zabavljam se s njim i eto.

(Đurđin, MI)

Šickanje

Zimi se igralo šickanja, ako znate šta je šickanje. To se prave tako po tri zrna, kukuruz, tu, tu i tako. — To je kao „naljut se, čoveče“. — Da, tako slično. I onda, ovaj, ti pogađaš koje je šicka. I onda prstom, onda kad oćeš nekog uzet,


on viče „Šic!“, onda ne smiješ ga uzet. Na primer, to se uzimalo jedno o-tog iz te šicke, vučeš. — Vučeš one kuruze dok ne dođeš do tog koji je, jel moraš sakrit oči i onda jedan kaže „Šic!“, i on zna koja je, ovaj, ta, kako da kažem, ta tri zrna. I onda ti vučeš dok ne. Kad kaže „Šic!“ onda je gotovo, više ne-mžeš vući. Ima kad oma uvatiš za-tu, onda. — Al su zatvorene oči i ne znaš ti ko je reko. — Da. Znaš ko je reko, al ne znaš koju je reko. — Da, ne moram ja na moju, na moja zrna kazat „Šic!“, nego možem, možem na njezina, ne? — Ne. — Samo na moje? — To se napravi šicka, to nije ni moje ni tvoje, i onda se podelu kukuruzi. I sad ti vučeš, i na primer, ako uspeš da odvučeš, ostane samo dve, tri one ku-ćice. Tako smo zvali. — Pa, kućce. — Onda ti moraš od tvoji kuruza napraviti sve. I ond ostaneš bez kukuruza ako si take sreće, ostaneš bes-tog. — To je bila igra kao sad kad bi se okupljali mladi negde na kompjutere, na internet, e onda se s tim mladi zabavljali, na taj način. [...] — I to se jako puno igralo baš zimi, pogotovo, liti su dica napolju, a zimi, to se zimi igralo. I to moraš na-sto.

(Mala Bosna, BS)

Karte

Pa evo, vidte, ja to ne krijem. Mi smo to radili, ja sam to radio. Njegov pokojni otac, pa mi smo-s kartali. Ja kažem prid dicom: „To nije lipo“. Nismo bili pametni. Ostalo nas je još trojca, K., N. i evo ja. Društvo je pomrlo. Go-tova kartanija. Nema više, nema, pa nema. Kartali smo se. [...] — Al, samo su kartat se volili ili je tu išlo? Ne, ne, karta ne iđe sama, domaćin je moro biti spreman. Vite, to mora biti malo, vino obavezno ako dočkaš jutro, al obave-zno, to-s onda s rakijom isprati, i to nema šta. I onda, vidi. Ali mi smo imali obavezu prema roditeljima, kako je bilo to je bilo, i ako sam bio domaćin, baćo nam ništa nije kazo, to nema. Uđe on pa se malo smije i ode on u njego-vu sobu. Ali, ovaj, obaveza ti je to da namiriš, dotleg nema liganja. Nema sad et došli su gosti, ajde, šta me, baš me briga da se krave deru, ne znam, konji.

(Stari Žednik, MV)

Dečije igre

(ŽB: A koje su sigre bile dečije?) Sigre? Ovaj, to je, ja znam da je trule bundeve bilo kad sam ja bila mala. Onda. (ŽB: Kako se to sigralo?) Da se sitim kako je bilo. Ne znam, zaukaš koga i onda taj padne, ta trula bundeva, i koga dotakne il trče jedno za drugim i koga dotakne onda je taj trula bundeva. I tako trčali, jurili se. I onda, one su, berberečke smo se sigrali. To se uvatimo puno dice, i sad jedan trči i sad di će, između koga. Držimo se čvrsto, berber-


ječke. Onda onaj viče „Berberečke, berber dur, koga ćeš el mene el moga dru-ga?“ Onda „Tebe ću,“ el „Tvog druga“. Onda se ovaj zauka i prikine taj lanac. Di prikine onda uzme izabere o te grupe jednog dovede njemu. Onda ponovo viču, tako i kad on privede ovamo njemu, onda taj jedan ko ostane sam onda taj viče „Berberječke“, onda taj trči pa prikida taj lanac. Et-to su bile te sigre najviše, naše. Prikošeđivanje na travi, napolju, na ledini, velika ledina, ovaca bilo i, puštimo konje i ovaca.

(Tavankut, ŽB)

Ima ti, bilo je ti običaja. Onda, na primer, deca na selu se igrala, ima to onaj, kak se zove, vrepčaranje, napravi se. (BS: Kako?) Vrepčaranje. — Vrepčaranje, tako smo zvali. — A bilo je i klisanje i. — To se ovako jedno drvo, okruglo, ovako, okruglo i ovako malo, otpila i onda se metne daska jedna, i ispod daske na vrh se stavi ciglja, i onda ima batine i onda gađaš to. I onda odeliš se i onda ondalek, ima ko vaća to i onda sad ko više uvati taj je pobedio. Onda je bilo isto, nacrta se. [...] To sam teo kasti, to se ovako jedan velik krug, otprilke jedno dva metra u prečniku i onda se vako veliko drvo stavi na sredinu, i onda isto sa batinama udaraš, i onda ga izbaciš iz one, kru-ga, znači pobedio si. (BS: A kako ste tu igru zvali?) Cinovanje. (BS: A to što ste rekli, klisanje?) E, to je, batinom. — A klisanje je drugo. Klisanje to se vako drvo zakoše se da ima dva špica i onda se iskopa jama i metneš ga ova-ko popreko i onda ovako udariš, on oskoči i onda sa batinom. — Ako ga us-piješ udarit onda toliko, toliko koraka onda se to. Bilo je nas pet takmičara pa koji će najdalje ga udarit, taj je pobednik. — Mi smo ode, kad smo došli već, onda šuturle se sigrali. (BS: Kako?) Šuturle. To se u parove uhvati. Jedan je napred i taj viče „Šuturle, poslednji par“ i ko je poslednji, to dvoje trče, al paze da ga ovaj ne uhvati koji je viko. Ako jednog uhvati onda onaj, koji je uhvaćen, taj viče. A morali smo se spojit ponovo da nas ne uhvati. Ali ako je uhvatio onda onog koga ne uhvati, koga uhvati onda stane napred. Onda opet zadnji par iđe. Pa tako kolko nas parova ima, šta ja znam, četri, pet pari, za-visi, dice koliko. [...] I kasalisce. (BS: A kako se igra kasalisce?) To je, kad se žito pokosi, onda, mi kažemo strnjika ono što ostane, to se čupa, staze praviš. I četvrtasto i popreko, i onda bižiš, vaćaju te, a ti bižiš. — A u sredini je kuća. — Kao kuća, i ako uspiješ tamo, tamo ti ne mož ništa. — Tam nema pravo. (BS: A jel se kaže nešto?) Ne, samo trčiš. (BS: Ne viče se?) Ne viče se ništa. Sam trčiš, vaćaš. Nismo vikali ništa. Samo se ta, ta igra, tako se zvala, kasalisica. (BS: A je se onda igralo samo tada, na strnjici?) Samo si mogo trčat po tim stazama. Nisi mogo skrenit otud. — Jel samo stazom, kažem, to se tako široko smo čupali sve. — G., šta se ono zvalo što smo se uvatili u-krug? — Pa, ima ono „trči maca oko tebe“. — E to. Nisam ni znao. — „Iđe maca oko tebe“ , to smo u-krugu, p-onda spuštiš, najviše smo maramčice, el


krpu, el šta ja znam, svežeš i spustiš i iđeš, i ond ako. — Al svi smo okrenje-ni jedan prema drugom, kao ovi moji prsti, e sad taj koji je mačak, taj onda trči okolo i baci iza mene maramcu. I ako ne primetim, onda sam ja posle taj mačak koji trči okolo. — Ako primetiš p-uzmeš onda trčiš za-njim da ga udariš. — Da, ako ga ne-uspeš stignit onda baciš nekom drugom. Svi gleda-mo u onog koji se vije, koji jure, a ne gledaš onu maramcu, el je krpa, el ne-što. — Ja mislim da se i pevalo ono „Ide maca oko-tebe, pazi da te ne-ogrebe, čuvaj, mijo, rep, nemoj biti slep, ako budeš slep“. — „Otpašće ti rep“. — Da, to se. — Pivalo se to u. Pa nemaš vrimena ni, ni pratit. — Pa, da. (BS: A jesu to igrale devojčice?) Nije važno ko. — Nije se delilo, to se nije delilo, to svi smo igrali. (BS: A klisa?) Klisa-s muškarci. — Svi su igrali to. (BS: I devoj-čice?) Da. (BS: A jel bilo nešto da su samo devojčice se igrale?) Pa sad, ode kod nas nije bilo toliko devojčica. Znate šta smo se mi igrali kao, al kod-kuće kad smo bili. Na primer, nas tri sestre je bilo, onda kad dođu kukuruzi, nisi onda imo lutke, nego kad dođu kukuruzi i kad puste ono, kiku što mi kažemo. — Svila. — Pa da. Odemo, uzaberemo, p-onda pletemo kike i to nam je lut-ka, eto, s-otim smo se igrali. — Barbika. Da, sad je barbika, a onda. — Pa jeste, onda, eto, o-toga, onda ne smiš, nismo. — G., šta se ono zvalo, jedan, dva, tri? — Žmure. — E, žmure, pa ne-možem da se sitim. To je bilo dosta interesantna igra. Skupi se nas deset i onda se, ko će bit taj žmura, i onda on s-okrene prema zidu. — I broji. — Broji tamo do deset. — Onda ovi dotleg pobegnu i sakriju se. — Sakriju se. E onda kojeg uspije pronać. — Onda moraš dotrčat. — Dotrčat i. — Pipi apač. Pipi apač, Joso, el Pere, el Ivica, svejedno, da. Ako ne, onda si žmura ponovo. (BS: A kako se broji?) Pa, re-dovno. — Jedan, dva, tri, do deset el kako se dogovore. — Zavisi sad, ako smo napolju u dvorištu onda se i do trides, četrdeset brojalo, dok se ne-sakri-ješ. (BS: A jel bilo nešto da se, kad se razbraja, da neko, da kažem „eci, peci, pec“ ili nešto tako?) [...] Eci, peci, pec, ti si mali zec, ja sam mala veverica, eci, peci, pec. Eto, to tako ide. I onda koji ostane, taj je prvi žmura, el niko neće da bude, nego onda moraš brojati da koji će bit prvi žmura, onda i posle, koga, mi smo to zvali „izbubaš“. — Da. — Koga izbubaš, onda taj je žmura, ako ne izbubaš, onda on dođe, tebe pa izbuba, onda ti ponovo moraš. (BS: A jel bio još neki način tako da se deca izbroje?) Bilo je, na primer, ima ono, kaže „Jedan kovač kuje vrata, pita tebe koliko ćeš klinaca.“ Onda kažeš „pet, deset“, onda ovaj „jedan, dva, tri, četri, pet“ i onda na koga izađe taj zadnji broj taj je žmura. Bilo je, misim, još kojekaki, malo i bezobrazni, to je malo. — Nije za novine. — Nije, da. Misim, bilo je tako, nije to bezobrazno zdravo, ali nije lepo. E sad, ja ću Vam kast. Kaže „En, pen, čorapen, čora upe, grizeš dupe“. — Pa dobro. — Deca ko deca, bilo i takvog. — Drugo ni ne znam. (BS: A jel bilo ono „En den dinu, savarakatinu“?) I to je bilo. Samo smo mi


to već zaboravili. Onda smo se sigrali. — Bilo je više ti nadimaka za biranje, al to je bilo za biranje, ko će biti taj i taj. [...] — Onda kule, kule im kaži, kule. Kad pobedi kad mu ode u rupu, onda okuli, p-onda jedared ima puno, drug put dođe, plače, nema. — Prokocko. Znaš čime smo se još bavili? Bio je gvozden novac, i povuče se štrafta, crta i tamo se baca. — To se kockanje zove. — Novac. Kockanje. — A to su i malo matoriji radili, ne samo dica. — Ko je najbliže crti, plaši, taj onda skuplja sve novce. Koji se padne na pi-smo to je moj. — Ne, broj, čekaj. — To je šoš na pismo, a iraš je broj, ne? Nije tako bilo? — Šoš, iraš. Iraš je broj. — A nije iraš jedan, dva, tri? — Ne. Šoš iraš. Iraš je bio broj. A šoš je bio ovaj grb. — Al kojeg ja uzmem sebi? — Grb. — Pa to misim, grb. — I onda sad kad promućkaš, i onda koliko. I onda ponovo, onda koliko nas ima, pet, šest jel šta ja znam. — Dok traje no-vaca dotle i možeš bacat, kad nema više novaca, onda. — Gotov si. — I onda-j bilo, sa nožom, brica, kobanje, tako se zvala. Onda se ovako ta, baciš, i onda treba da se zabode u. — U-zemlju. [...] I ovaj, onda ko najviše ima ti, taj po-bedi. (BS: Tu brisu?) Da. Onda je bilo prvo bilo bacaš ovako, onda je staviš ovako, pa ovako, p-onda staviš ovako. Ovo-j bila šaka, i vile, p-onda uvatiš za-vrh, ovako okrećeš i onda ovako lupiš, to je cincika bila, to je u-tom, igri, prvo-s ovako baca, p-onda šakom, pa ovako i onda ovako. [...] Bilo je i opa-sni, i dosta opasni igara. Na primer, ona sirabubalica. Ne znam jeste vi to igrali? (BS: Ne.) Sirabubalca, to se isto ovako u-krug i onda sad, ajd kako da kažem, nije batina, ali nešto čvrsto za. I onda trčiš. [...] — Od drveta je. — Ne od drveta nego, ajd da kažemo da, štogod od gume, kako da kažem, ko gu-men jedan korbač, jel guma, jel šta ja znam, i onda isto je to bilo, kad spuštiš onda nije bilo da baciš nego onog koga stigneš. Na primer, on meni bacio, ja sam vido, ja sad trčim za-njim i ako ga stignem tučem ga s-otim. Al to je dosta, misim, bilo i bolno. — G., šta se ono zvalo, izvini što te prekidam, što smo se povaćali za-ruke i protrčavo je jedan kroz, i ako-j uspio prokinit, onda? — Berberečke? — Jeste. Berberečke, berberdud. — Onda se viče. U dvi linije se stavi, na primer, nas ode ima pet, šest el deset. Tako i s druge strane, i onda se viče „Berberečke berberdud, koga ćeš, mene il mog druga?“ Onda oni viču „Oću tog i tog“ i taj trči. — Taj treba da prokine. — Triba da njim prokine ruke da protrče. — Ako prokine onda vodi onamo koga oće, ako ne prokine onda ostaje tu. — Onda ostaje.

(Mala Bosna, BS)

Dečje igre zimi

Bilo je tog i ti igara, uvik bilo puno. Ima puno još koječega, na primer, zimi se, kad je bilo, bila je, na primer, kod nas u selu, krupara jedna, di se


krupio kukuruz, e onda se tamo dolazilo sa sankama, donesivali, nij bilo ko sada, u svakoj kući ima krupara, onda je bila jedna i tamo se noslo. Onda mi deca smo imali male sanke, i onda, kad koji krene, on ima one nazad, onda ako možeš, a imali smo ono uže i onda zakačiš, i onda iđeš, onaj te vuče. To je sankanje bilo, e onda bilo je tako da ti, di koji zakačiš, [one kandžije, el on udari te?]. Tako da kažem, svašta se, onda-j bilo klizanje na ledu. (BS: A gde ima leda? Gde ima leda ovde?) Pa to je bilo u jarkovima, na primer, zimi. Na primer, prija je to na selu bilo, pored kuća ima, nije kod svake, al bilo je taj jarak. Tamo kad se, kiša pada i ostane, onda zimi kad smrzne, to se napravi led. I, na primer, ima u Ljutovo ona Badinčeva bara što je bila, ako znaš. Znaš de je? — Znam. — E, tamo se išlo klizati, i odrasli, a to je velika. — Na čemu ste se klizali? — Ko odalek. Onda znaš kako su pravili? Drvo, ovako koso, napraviš i onda žicu, pet, šest milimetara ovako saviješ okolo da ima onaj, doli da-j gvožđe i onda-s tu gori ima ovako kuka i to svežeš na cipelu i na jednoj i na-drugoj, ima ko je sa jednu nogu, na jednoj, ima ko je na dve, sa dve znao ić. I onda-s išlo na te ledove. (BS: Može i samo na jednoj nozi?) Može. [...] Naj-više su na jednoj nozi. Ima kad se pravlo dve, al to je jako retko, sa-dve noge. [...] Odbaciš, a onda tu digneš, i onda ovaj, iđeš. — Dok, kao kliziš, p-onda kad ćeš stat, onda se opet s-ovom, bar ja tako. — Zakočiš, el kako već. Ali, na jednoj nozi smo to radili. Al mi smo sami pravili klizaljke, to je, kažem, tako, toliko drvo, tako koso i onda na-tu kosinu, to se malo udubi, onda tamo debeli drot, žica se tako savije, onda-s, ostaviš otvor jedan i ode nazad i onda tu, onda špargom ovako vežeš i onda-s još imo drvo jedno čime stegneš tu. — Da bi bila noga. — Čvrsta. Onda-j bilo grudvanje, ne znam, to, mi smo zvali to gombocanje. — Snig kad, kad snig napada. — Gombocanje, onda sniga i onda obeliš se, onda vratiš jedno drugom s-onim gombocima. — A šta se ono zvalo kad legnem u-snig pa ostane taj otisak? — Isusa praviš. — A onaj kad se napravi, kao ovaj košar? — Sneško belić? — Sneško belić, da. E sad, od čega se pravi sneško belić? — Od-sniga. — Al šta je imo na-sebi? — Pa ništa, to se napravi fi gura čoveka. I onda mu napraviš glavu i onda mu od uglja el od nečeg napraviš mu oči, i nos, i usta, i onda jedan lonac se stavi kao šepica gori. I onda mu ovako zadiješ metlu el štogod sa strane, to je sneško belić. Mi smo kao deca. — A nije, ovaj, šargaripa imo nos? — Pa el šargaripa, nešto. — El je čutka el šta je bila. — Da, al obično štogod crno se mećalo za oči, i to je sneško belić, a mi smo pravli ko dica, kad je bilo puno snega, onda smo pravli kuću od snega. Ziđaš zidove o-tog, kad je bilo i onda taj sneg mora bit malo vlažan da se, da se da. — Da se, kao, stegne. (BS: To nisam videla nikad da može da se napravi.) Jeste. Pravli smo mi, kao, ali to, kažem, ne mož od onog smrznutog snega, taj se rasipa, o-tog ne može se. Onako kad je, ne potpuno mokar, nego kad ga možeš. — Kad se napravi kao grudva. — I grudvu od


smrznutog snega ne možeš napravit. Mi smo to zvali gomboc. Zato se i zvalo gombocanje, tako se zvalo onda. Al to je bilo, mi smo imali komšiju, on je bio ko moj otac. Onda on da nas izazove, onda baš ograda nas, ovako, onda napravi, i kad vidi nekog od nas napolju, onda baci. E kad mi vidimo, onda mi na-njega. — Da, vraća. — Počne priko ograde gombocanje na-drugog. To-s i odrasli tako, taj još pogotovo, taj naš komšija, on to jako volio, gombocat. To je bilo, to se zimi radilo. — Pa kad zimi, pa sad ove zime mi nismo mogli. Nismo imali snega.

(Mala Bosna, BS)

Svakodnevni život: nekad i sad

Ta njeva mama i otac su živeli u sobi de nije bila peć. A otac u sred sniga, to sam ja videla svojim očima, i ja kad sam se udala, ja kažem Mirku: „Izađ ti napolje, vidi ovo.“ Kaže: „Znam šta ćeš kazat“, već bilo u lavoru, njev otac, i ovako do pasa skinut na snegu i napolju se pere. — U ladnoj vodi se umije i do-pojasa. — Napolju se pere. — A za-dana su, u kujni, tamo-s ložili, a spavali su u ladnoj sobi. — Skroz u ladnoj, ali pod dunjom, ne? — Da, ono od-perja. — Perje doli, dunja gori. Onda je bilo tako, a mi sad alergični, ne-mamo ništ od perja.

(Bikovo Klisa, BS)

Al opet je teško dočarati taj način života u odnosu na ovaj. — Druga su to vremena sad. Sve je to bilo drugačije. — To je bio jedan zatvoren način života. — Miran, onako opušten. — Imo si zatvoren sistem, imo si potribe da kupuješ petrolej i sviću, šibicu i šta još, so, šećer. Ništa drugo. Sve drugo si proizvodio. Imo si, znači, i to žito, i meso, i te neke svinje, krave, šta ja znam, muzio si, znači sve si imo. Dok danas se menjaju pravila igre, stvarno, danas sve manje imaš a sve više moraš nešto da uzimaš, ovo, ono, prinuđen si, jer možeš ti živit na neki stari način, ali ipak moraš da plaćaš ovo, ono, znači opet moraš biti komercijalan. Moraš obezbedit neki prihod i onda da bi to izdriblovo, druge su okolnosti. Al onda je to bilo nekako mirnije, i, i eto, kažem, nisu ljudi. — Manje se trošilo, davalo na život. — Pa nisi imo, kažem, ti opterećenja. — Pa šta ja znam, kaže, ovaj, moja mama pokojna kaže, dida ode, ne znam, godišnje donese njim za Božić el kad je, kilu, dvi šećera, to je godišnje-s trošlo u-kući, nije tamo se, ne znam, kolači, ovo, ono, kaki slatkiši. — Pa šta se kazalo dici kad mama dođe iz varoši? „Nema šećera, posvađali se šećeraši.“ — Ti zapadni, misim, uticaji. — Al, vidi, bio je narod jako veseliji, meni je žao tih vrimena. Jako.

(Stari Žednik, MV)


Ja mislim da od ovog našeg posla nem baš zdrav velike budućnosti. — Pa, dobro. — Pa nije dobro, nije. — Neko mora radit, ja kažem, narod će preživljavati. — Moraće, uvik će kogod radit. — I obezbediti hranu za, za čitavo stanovništvo, ne. — Pa jeste. Znaš. — Za sva ta pomeranja možda je, ovaj, glavni krivac struja na neki način i mehanizacija, jel, na drugi način, traktorizacija i tako to. Tu je došlo do, do promene malo tempa, jelda, života i onda, automatski, što smo više žurili sve manje smo stizali i imali vrimena za tako neke stvari, onda to. — Pa jeste. — Polagano nestaje, nažalost. — Ne, ode ovo što na salašu nestaje to je, očigledno, malo nas je. Jel, vidi, ja kad vratim fi lm digod četrdes pet godina unatrag, pedeset, pa bilo je svita svudan. Jedan je oro s konjima, jedan je tu čistio, namirivo, jednog je baćo poslo digod, ne znam. — A meni je najinteresantnije, sad moram prikinit baću, kad je jedan o-ti dotični tamo sinova osto, recimo. Sezona je, kopaju se kuruzi, ovaj ostaje i maže blatom salaš. Pošto su salaši bili od nabijanice. E sad, način održavanja ti zidova sa, kako spolja tako iznutra je bilo ona žuta zemlja, pa su one vršalice, i u prvi mah su još i kombaji dilili plivu od slame. Sad s to izbacuje sve zajedno. I onda se, znači, sa žutom zemljom pravilo se blato i mećala se ta pliva, to je kao neki vezivni materijal bio i onda, šuć, pa poravnaš. — I držalo je to. — I onda se to ukreči, i onda to bude fi no, lipo, pod konac. Ovako tvrdo. — Ravan zid. Niko to nije mogo. — Onda postojali su dečki kojima je to baš ležalo. Onda su to bili matematičari. Ovi na njivi kopaju, stalno su na-suncu, ovaj uvik izabere onaj zid što je u ladovini. Tako da je, čitav dan mož bit u ladu, a ovi kopaju i stalno su na-suncu. — Da, da. — Ali volio je to, i onda to, ležalo mu, onda on sam, polagano to napravi blato da to. To je bila ceremonija. — Moralo se raditi, jel naiđu onda kiše. — Da, ali se radilo, bilo je ljudstva, opet je to interesantno, radilo se na svim frontovima. (MV: Dovoljno ljudi da mogu da.) Da, e. Ali sad je to opet malo. (MV: Znači samo kad su bile žetve, onda su možda se uzimali ljudi sa stra-ne? Inače sve ostalo su mogli porodica da, da završi?) Pa, vite, i ovi ovako koji su tute, šta ja znam, do, do maksimma zemlje imali. Ja mislim da su oni slabo i pogađali, oni-s uradli svoje. Pa da, nije bilo sramota izaći mami na-njivu. — Maksimum deset hektara, to je posle konfi skacija. Maksim je kad donešen? Ja ne znam, četeres neke, ja mislim. — Posli konfi skacije to ti je ograničeno. — Dvi konfi skacije, u dva navrata su. — Poslidruge. — Posli ove poslednje. — Pa fala Bogu, da. — Da l je to pedeset druge, treće? — Ja tako mislim da da. — Prvo je bilo dvaes hektara, pa su posle skinuli na deset. — Na deset hektara. To da, obično ako je onda bilo u porodici dva, tri sina, ma šta je to uraditi. — Ajde, molim te, pa da. — Deset hektara to je sedamnajst jutara. — Kažem vam, jedno jutro jedna kosa ladno uradi na-dan. — Ali onda bilo je ovako dvorište ili ledina, oni kazli, znači, di je josag


išo napolje, svinji, krave. — Pa puštiš krave n-avliju. — Da, i po jutro, dva je znalo bit ledine. Onda znači, nešt-, moralo je bit kuruza i žita, malo ječma jel šta su ljudi, šta je. — I zobi za. — Pet, šest jutara pokosit, to je oj, oj. — Ma, da, radlo se. — Za tri, četri dana tri četri para urade. — Jeste. — E, al šta je meni opet interesantno, ovaj, kad se porede ta vrimena. Tu ću sad opet morat zamolit tatu da on to malo ispripovida. Mi tako, znate šta, radimo kod-kuće, mučimo se. [...] Kod nas, mi nismo, ovaj, u toj prilici da imamo toliko, imamo manje, al se naradimo. I onda tako već, kad ti više dođe sve, e onda nama otac pripovida kako je to prija bilo. Da je dotični gazda, ne pod znacima navoda, nego to je bilo činjenično stanje, imo je dva konja i dvi krave. — Da, maksim zemlje, sedamnajst jutara. — I on je bio gazda čovik. — Sve je plaćo, čovika da mu radi, sve. — Možete to zamislit? Dok, reci-mo, sad jedan čovik, jedan salašar, mora imati stočni fond, što onda, recimo, čitav šor nije imo. Znači, sva okolina. Da bi mogo nekako da se uklopiš. Tu su se jako velike promene desile. — Evo, braca zna pokojnog majstora, on je imo maksim zemlje, petkom je jio u „Beloj lađi“ goveđi gulaš, karto se kod Andrije Crnka. — I novinu onu veliku kupio. — Ovaj gospodin, sad bi to čuo, da, i novinu je kupio, „Politiku“ volio da čita, sve je plaćo, sve, sve su mu drugi uradli. Nije on išo za konjom el, i dovatilo je. Međutim, ja bi volio da je on malo produžio, sad da je on imo triput, četri puta to ne bi on mogo platit ništa. Ako nis vridan radit man se posla, gotovo je. Al niš nije radio. — Pa nije. Dobro, onda, bilo je lakše živiti ko je imo. — Kako da ne. Pa šta da radimo. — Jeste. Vremena se menjaju.

(Stari Žednik, MV)

1.5. Folklorna građa

Imali smo tu bać Ivana Lešu, tu je, u Maloj Bosni se otvarala mijana „Orač“, i on je dosta, čovik, pio: „Sa-ć ja obisit Titu i zapaliti Jugoslaviju.“ I neko pozove miliciju i dođe i milicija: „Ko je taj?“ A on kad je Tito prolazio, on je bio malo u pritvoru, bio je dosta nezgodan čovik, kako da. — Pričo je. — Pa kad je došla milicija: „Pa, ko je taj, šta?“ Pa onda će oni tamo njega legiti-misat, šta, ne znam ja. „Okačili smo sliku Titovu, uzo je cigaru „Jugoslaviju“, i zapalio.“ „Obesili smo Titu, zapalio sam Jugoslaviju.“ Tak da, e sad, znaš to kad odmotaš fi lm, na-šta je on. — Mož na dva načina razmišljat.

(Mala Bosna, BS)

To je bila pripovitka da je bać Ivan Lešo, pa taki je čovek bio kaki je, da je bio kod snaš Stane pijan, pio: „Druže Tito i Jovanka, dobro nam uspila Talijanka, vaša, vaše žito, naša slama.“ Tako je on to nekako izvo. Verovatno-s


to dizalo na kredit u to vreme pa onda kad vratiš to, ko je i šta je kad poispla-ćivaš, ne ostane ti žito nego samo slama. „Druže Tito, uspila nam.“

(Mala Bosna, BS)

Ima jedna priča, kaže, muž dođe s posla, a žena u komšiluku. Kaže, a on došo, kaže: „Dobar dan“ el već šta je reko. A ona pita: „Pada-l kiša?“, kaže. „Padaće“. Ona opet: „Stvarno pada.“ „Padaće.“ Kad su izašli napolje is-kom-šiluka, on nju ćušio, ona pala, kaže: „E sam kazo da će padat“. Ona sedi tam u komšiluku.

(Mala Bosna, BS)

G., šta je bilo s-onim, kad je, prale se košulje pa je grijo se u kotlu, voda a žena-j otšla u komšiluk? „Pa nadoli, pa naloži.“ (BS: Kako, kako?) „Nadoli vode u koto, naloži.“ Ona u komšiluku, otšla na razgovor, na divan. — Loži pod kotlom, voda ispari, izvre. — Kaže, viče žena Juru, Janka, Marka, kako-j ime bilo: „Pa ti nadoli i naloži, nadoli i loži.“ A ona još nije završla svoj divan.

(Mala Bosna, BS)

Onda ima, na primer, priča, kaže, ovaj, mladi su se uzeli i sad odvojili su se. I ona kuva i da kako skuva njemu nikad nije dobro. „Nije tako ko moja mama što kuva“. Pa „Nije tako ko moja mama što kuva.“ A ona sirota već sve proba, nikako nije dobro. A ona stavila ručak da se kuva, komšinka došla, pa izašla na kapiju, pa pričaju, pa pričaju, nikako da ode, kad je komšinca otišla ona se vratila, njoj ručak zagorio. Ona sad, sirota, jadna, zna dosad nikad mu nije bilo dobro, šta će sad bit? Kad je ona, on došo, ona stavila na-sto, sad šta će, vidla je ona to tamo, jel zagorilo, malo ositi se. Kad je stavila na-sto on jede: „E ovako je moja mama kuvala!“ Svaki put joj zagorio ručak. Ima ti priča.

(Mala Bosna, BS)

Došo je gost, ovaj u, pa „Ajde, jedi,“ kaže. „A neću, nisam gladan.“ „Ma, ajde, jedi“, kaže. „Pa nisam gladan“, „Ta, ajde, šta nećeš.“ „Ajd, malo ću“, kaže, „labrcnit“. Jeste čuli to? Kaže, on kad je počo vadit, on kaže: „Drug put labrcni kod-kuće, al kod-nas dođi, jedi“.

(Mala Bosna, BS)

Šta je bilo s-onim ženama što-s bili dugo, dugo u zatvoru? — Bile-s dugo u zatvoru i kad su izašle prid kapijom stoje i jedna kaže: „Čekaj, još ovo-t nisam.“ Bile-s deset godina u zatvoru al nisu sve ispričale. — Jedna će ovamo, a jedna će onamo. — Kaže: „Čekaj, još nisam ti sve kazala.“

(Mala Bosna, BS)


2. USMENA ISTORIJA

Kamate

Priča, priča Rica Pišta: „Pozajmio sam sto dinara o-tebe, za nedelj dana ću vratit. Nisam vratio ništa“, „Zapisaćemo nulu.“ Više nije sto dinara nego hiljad dinara. Došlo opet: „Ne možem vratit sad, gospodaru, ne možem sad vratit.“ „Dopisaćemo još jednu nulu.“ Na osnovu tog, sad to, a nis to bile kamate, ne znam to šta. — To je više bilo neg kamata. A kad on sa sto dinara ode na iljadu, posle hiljade na deset. — Znaš kako kaže: „Deset dinara sam pozajmio o-tebe, a za nedelju ću-t dana vratit.“ „Nisam vratio ništa“, „Nisi vratio ništa, al dopiso sam još jednu nulu.“ Pa prošlo opet jedno vreme, opet nisam vratio ništa još se jedna nula dodala. I onda sad više nisam deset dinara nego sam sad već deset, sto dinara, hiljad dinara, el sad već kolko-j vremena prošlo. (BS: A o kom vremenu to pričate?) Pa to tamo negde četrdeseti godina. — Tako, jedno četrdesete. (BS: Pre rata?) Da. Pa taj Rica Pišta do juče-j bio živ, ne, pa nije tako davno umro.

(Mala Bosna, BS)

Otkup i zadruge

To, na primer, posle rata, ovog Drugog svetskog rata, onda se moralo da-vati obaveza, to si moro, na primer, žita, mogo si ostaviti žito da imaš dva i po metra, el dvesta pedes kila po glavi. Ostalo si moro predat državi. Ako si klao svinje, onda si moro, ne znam kolko masti da, da predaš. U to, to je bilo jedno, pa sićaš se, i babo. — Obaveze. — Obaveze su bile, to se moralo davati. — Pa da. Bio-j godnu i po dana u zatvoru, pa sad kako je nas mater uspila odranit. — U tim zatvoru, onda-s sikli konjma repove i grive za četkaru. To pantim, ja sam, to sam, bila je, nana pokojna je bila živa, još dok nismo otšli is-kuće, kad su njega nosili na fi jaker, na karucama, el šta su, ne znam. Ovaj, nana nije smila ni izać, a ja sam bila na putu. I to tako pantim, bila sam tako ko A. sad naš [pet go-dina] otprilike, ovaj, tako pantim, babo je, „babo“ smo ga zvali, pogledo, ovako su mu suze tekle, to tako pantim, ko danas, a šta sam bila, dite. On nije dao da se siku, posle su došli pa su odsikli još više neg što triba. I išo u zatvor. (BS: A jesu to samo vašim konjima sekli? Ili je to svima redom?) Pa i tatinima i njevim. — Redom. — Jel to se nosilo kao za četkaru, da se četke prave, šta ja znam. — Za vojsku nešto. A šta ste uradili sa perjom? — Pa perje, to-s prije perjari kupovali, a i mama je ostavljala nama, curama. — Al ni se moralo za obaveze pridavat, za vojsku da-b se na? — To ne znam. — Da se barut pravio. — Mi smo prida-vali, onda je već. — Imo si samo obaveza onda ono vrime, moro si sadit što ti


oni kažu. Na primer, moro si pamuka saditi, na primer, neki pamuk, neki one, ricinus što se pravi, purgati, el kako se zvalo. To si moro, onda imo ko je kudelje moro da sadi, ko je, nisi mogo sadit šta-s tio, nego šta si dobio od države šta da radiš. I onda to što su oni naredli to-s moro predat. — Jedno vreme, to se sićam, da se sadlo, al to nije puno, neko plavo cveće se sadilo, to ovako naraste visoko i plavo cveta i ti cvetovi se brali i sušili. To ko dete, al, e to se pridavalo, di, pojma nemam, al se i to sadilo. — I onda isto u to vreme, onda smo u-škuli, još išo sam, ne znam, treći razred, el koji osnovne škule, onda su one svilene bube po školama nosili. I onda smo morli svaki, kad izađeš i-škule kući, onda si dudovo lišće si moro brati i onda ujtru nosit bubama da jidu, tim svilenim. Tak te svilene bube, to, ja sam išao te, tamo četrdest osme, devete godine, u to vrime bilo. (BS: A jel bilo zadruga?) Zadruga je, četrdeset? — To ne znam, mi ode nismo bili, al tu je bila zadruga. — U Ljutovu je bila zadruga, a koje godine slagaću, četrdes sedme el osme godine je osnovana zadruga. Onda su od ovi bogataša oduzimali salaše i kuće, misim, zemlju i to. Onda si, na primer, ako si imo sto jutara ze-mlje, el šta ja znam, ostalo ti sedamnajst, ovo je uzela država. I onda, sad ima, ko je, na primer, ušo u tu zadrugu, pa je predo, i onda kad je izašo iz zadruge, onda je dobio nazad. — A ima koji nis dobli. — A ima, e sad, nisu dobili svi, jel bilo je da-s mogo imat jedno vrime samo ti sedamnajst jutara. To je bilo mali maksimum zemlje i velik maksimum. Ta dva su, ovaj. Na primer, S. su oduzeli zato što-j on sam sebi skočio u stomak, u Ljutovu. Njemu su uzeli salaš i sve. Njemu su uzeli salaš zato što, kad je ta zadruga to njemu konfi skovala, uzela, on je došo jedne noći, jedno posle podne, ne znam kad iz grada i obio sve i ušao unutra tamo. — U svoje. — U svoje. I onda su mu oduzeli skroz, al J., on isto bio velik gazda, on je bio pametan, on je dao. Još je posle bio presednik zadruge pa su ga fi jakerom išli rad-njega i nosili, i sve. Imo je, ovaj, hmelj, komlo, el kako se zove, to je sve prido, i onda, kad je izašo iz zadruge onda je dobio tu, taj maksimum zemlje. I ovaj, mislim, bio je. I onda je i salaš, a dok je, dok je bio u zadrugi, i tamo se, to je bilo zadružno, i salaš, samo jedino kuća njegova, di je živio, to, a ovo drugo sve okolo zadruga koristila. I onda kad je on, prošlo to vreme, on dobio taj salaš, više nije zadruga tamo. [...] Ja možem kasti ko je bio, mi smo bili, moj otac je bio tri godine u zadruzi. Ja možem kast da je u to vrime da-s dobro živilo. Na primer, mi smo imali šest jutara zemlje, to je predato njima. I dobio si kao arendu i šta ja znam, dobio si svinja, koliko za porodicu, triba da zakolješ da imaš šta da jedeš. Jedno jutro zemlje si dobio da imaš baštu, da imaš malo kuruza da možeš kod-kuće zadržat. To si dobio od-zadruge i plus radio si tamo di-s dobijo platu. Tako da kažem, nije bilo, nije bilo toliko loše u toj zadrugi. Misim, imo-s di raditi i dobijo si. Samo što si moro i svak dan radit, jel kad, mislim, poljoprivredu. — Na primer, ode kod-nas, nije Lazo pričo, ovaj, subotom, tamo se zaklalo i meso si mogo doneti, mlika si mogo doneti, to ti se


onda od plate skinilo, nosiš ceo mesec što tebi triba, i onda kad dođe kraj mise-ca. — Išlo na, na pisanje. — Da, na pisanje je išlo. I onda ti skinu to od plate. Al se klalo, mogo si mesa donet za subotu i mlika, krava je bilo i to, mogo si donit koliko si tio. I to se sve napiše, piše se i onda kad je plata, to se zna kolika je cena, to skine, ovo drugo dobiješ, i kažem. — Nisi moro ništa direktno plaćati, ništa. Sam kažem, samo šta je bilo onda, bilo je dosta da su ljudi puno pili. Bila je, i ta zadruga u Ljutovu je imala i puno vinograda. I onda-j tam bilo vina, onda ovi kad se skupe za na poso tamo neki bać Marko V. on je bio taj. — Podrumar. — Podrumar. I onda još: „Daj mi po litre!“, „Daj,“ ovaj „po litre“, a bać Marko sam piše, znaš. I onda, pre neg što krenu na poso, dosta se ni napio, pa kad se manu, onda ponovo, zavisi, eto, ko je kako, imo ko je popio svoje, zaradu jel šta. — Dođe kraj meseca, ti si tvoje popio, tak da nema. (BS: Nema plate.) Nem plate, oni su, taj obračun je bio svakog miseca.

(Mala Bosna, BS)

Radne akcije

Ne, tamo je bio Ricin salaš. Blizu, u Maloj Baji, samo taj je srušen, tu su srušili taj salaš i tamo o-tog su pravili dom, o-tog crepa i šta ja znam. — A ko je pravio taj dom? — Koji dom? — Pa svaki, svaki dom. — Omladina, ljudi, moba. — Ni se plaćo tamo taj koji je radio? — Pa nije, to je dobrovoljno bilo. — To je sve dobrovoljno. Mala Bosna, ti domovi što-s po selima, to sve mobom se. Jedino je materijal, kažem, šta je, o-ti gazda di se srušilo il šta ja znam, neka zgrada, skinio se crep, građa, vrata, prozori, šta ja znam, i to se posle ugrađivalo u dom. — Pa da, uvek je bilo među tima koji su bili majstori, stolari, ziđari i onda se to radilo. — To je bilo. — Gradila se zemlja, gradila se za budućnost, a sad. — Pa jel bilo onda i ono što su pravli putove, kako se zvalo, ti? — Radne akcije. Pruge se pravile, i sve. — To su u ono vreme, moji dana, išlo se, drukčije se to zvalo. Al sad se. — Radna akcija, nije to radna akcija bila? — Drukčije se, ne možem da se setim. Onda su išli dobrovoljno da taj, puteve i na to. — Udarnički se radilo. — Pa udarnički se zvala, drukčije to. „Ora“ el kako se, tako nekako. Ne znam, ne možem se sitit kako se. (BS: A jeste išli Vi na to?) Ja nisam išo, ovaj, imo ko je. Nije to mogo svaki ić. To je koga su odabrali, već šta.

(Mala Bosna, BS)

Sezonski radnici

E vidi, to je možda interesantno. Dolazili su ljudi, iz Dalmacije, iz Bo-sne, iz, iz raznih krajeva su dolazili ovamo na ove terene i brali su kuruze. Za,


za koji procenat? — Šes, sedam meteri kuruza od jutra, to je men jako žao ti ljudi. Oni su dobro prošli, a i mi. — I deset, dvanajs meteri ako su sve radli. — Da. da. Brali su ručno i sikli su, ne, kuružnu. Povezali. — Svezali su to, digli i utovarili su kuruze. — Utovarili i u-čardak. — I kad dođu kola onda su bacali u-čardak. Znači, sve su to oni radili, i onda su oni na kraju su birali, lipe, čiste, velike klipove. — I sad su otkačeni, ne mog ni doć vamo. — Pa sad dobro, ne mogu doći, ali. — Šteta je ti ljudi. Oni tamo nemaje kuruza. — Pa dobro, na neki način su. — Pa Bosanci-s to obično bili. Muslimani iz. — Pazi, dolazili su i, i Dalmatinci čak. — Zenica, Travnik, i onda-s oni to, ovaj, tamo nije bilo kuruza, onda imali su oni malo josaga, tako sam ja slušo, onda, to je njima tamo bilo dosta da možda za malo živine, ovaca. — Pazi nisu imali josag, pa imali su ovaca, imali su konja, magarca. — Mleli u vodenice, oni su pravli tu proju el šta je. Kako oni kažu to tamo kod-nji.– To su baš muslimani. — Kača-mak, el šta. — Pa ne, od kuruznog brašna i onda-s oni to. — Dobro, kačamak je kad se skuva, al ne znam kak se zove to. — Palentu, palenta, ovi u Dalmaciji kažu, to je od kuruznog brašna. I onda oni to isto zamute i peku. (MV: Znači, oni su dobijali onda kukuruz, deo?) Kukuruz, da. — To nije tio novac d-uzme. — On nije dolazio za novac radit. — To je slično bilo kao i ovo žito kad se ko-silo. Znači imali su jednog, nekog svog predstavnika, ta grupa određena koja je došla, i on, ovaj, iđe od salaša do salaša i dogovori poso. Znači, taj procenat i to radi. Jel nije svaka kuća zahtevala isto. Ima kome je bilo dovoljno sam da se obere, pa-j imo svoj neki prevoz, al ga to manje koštalo, manje mu je onaj kuruz odno. A ima ko je zahtevo da mu se odradi sve, i znači utovar, istovar, e onda tamo je procenat bio malo veći, i onda kad je on nakupio jednu određenu količinu, koliko su se onda oni tu zadržavali? — Po dvi, tri nedilje. — Misec, dva. — Misec dana su znali bit. — Misec dana su sigurno bili, a ima kad i duže. — Zaradi, onda zakupe vagon. — Jedino kad se zaglavilo i gadnog vri-mena, onda je, to mu odlaže malo. — Pa bilo je, da. — Snig kad počne padat onda su bižali odma, to nisu volli. — Nosio je kuruz u vagon i onda oni to tamo. — Jeste. (MV: A vozom su dolazili?) Vozom. Dolazili a i. — Pa, ove tu neke male stanice, u Naumovićevu je bila vaga i utovar. A sad taj Naumovićev tamo propada sve, misim. (MV: I kolko je jedan čovek mogao da, da zaradi?) Pa obično-s oni mogli koliko učesto nji osam ljudi jedno jutro, ne? — A više su radli, braco. To, to, to čudo su bili oni. — E opet sad triba stavit do znanja da one prvobitne kuruze, koji su sađeni na kućice, na jedan korak udaljenosti, to su više mogli da urade, zato što je to bilo razriđeno. E kako je došla ova, inovacije kojekake, mehanizacija. — Ja mislim da su oni šibali jutro i po, dva. — Pa jesu. — Onda su kuruzi išli na gušće i onda tu su se oni malo duže. — Al su oni radili maltene danju, noću. — Da, da, bili su jako vridni. — Al kad su išli kući bili-s zadvoljni, zaradili. — Zaradli novca, da, al su imali i žuljeve i


sve. — Jesu. — Tu su oni spavali u košarama, el to je štala. To se sredi. — Da. Al su oni bili, kad odu kući, zadovoljni, pripremli za njeve. — Pošto je liti stoka napolju, onda to obično znaju domaćini, to se preko, ovaj, u proliće oma umaže, ono što kaže S., blatom košara iznova i ukreči se dva tri puta. — Ukre-či se, dezinfi kuje i nema tu. — Doli ako je zemlja to se unese nova zemlja, oni kad dođu, onda oni, vide oni di će, il tu il neke komore, garaže, obično di su špediteri bili el šta ja znam, ziđeno. — Kod nas kad su dolazili jedno, zadnje jedno četir godina-s kod-M. bili u-kući. — Da, u salašu. — U salašu. Metli, dali smo njim kreveta kojekaki, znaš, i tako. (MV: I do, do kad su dolazili? Otprilike.) Pa tu, početkom septembra, pa sredinom septembra otprilike do, do sredine, do kraja oktobra se brali kuruzi. — Do koji godina-s zadnji put brali? — Pa, eto, dolazli su oni. — Pa sve tu. — Dok ovo nije. — Do prid ovaj rat. — Do devdesete, tu, osamdes osme, devete, devdesete su dolazli. — Onda više nema, nije bilo iđište, onda se to. — Do raspada Jugoslavije. (MV: A kad, od kad je to tako bilo, mislim?) Pa odavno, to od posle Drugog svetskog rata. — Od Drugog svetskog rata da su dolazili. — Pa da, dolazili su stalno. To nam je bila desna ruka, olakšica kad dođe jesen. Jel onda nama, i da smo imali, berači ne bi baš zdravo pasirali, kuružna je tribala. Ali, vidiš ti, ovaj. — Bili su povoljniji nego ovdašnji ljudi. — Daleko povoljniji i, i više su uradili i, i uradili. — Samo što je ženama onda bilo malo problem to je kad su njim kuvali na-nji sve i. — Jeste, al vidi, zato su tu dica pomagala mami i baći, svakako. — Ja znam, i mi smo pomagali, to je onda, žito, onda-j mama pekla kruv, ovaj, i brašno je bilo na tavnu. I onda mama, mi dođemo i-škole, „Ajde.“ — Rad-brašna, da. — Rad-brašna neko. To se skine brašno, onda žene siju, još znate ono, ipak, to je stajalo u nekim drvenim sandukima, kovčegima na tavanu, ne znam, bilo je krušno, čisto brašno. I onda ona, maltene, morla je, mi smo znali imat po petnajst ljudi. — Kako da ne. — Kod-nas. I onda, to se i ujtru i uveče peko kruv. Šta, oni su baš puno kruva trošili. Ja ne znam za-što. — Ako bi smio da kažem, ovi ljudi na ovim terenima su jako poštovali te ljude. — Pa da. — Kao radnike i kao ljude. I poštovali su njihov jelovnik, jel neki ljudi-s imali, zahtevni su bili, nisu podnosili, recimo, svinjsko ili masno, i šta ja znam. — Da, koji su bili muslimani, oni su oma kazli kad dolaze. — Da. I ja mislim da tu nije bilo. — Ne verujem da je ko koga privario. — Nije, nije bilo varanja, nije, nije. Volili su izjutra rakiju, to čak i u nekim ekstremnijim količinama. — Ne, ne svaki. — Al ne možeš zameriti, to su stvarno rudarski poslovi bili, pa to, normalne trizne glave ne bi ni mogo izdržat. — Volili su rakiju, i volili su da ima i uveče kuvano, zahtevali su maltene, a i stvarno i mama njim je uvek za večeru kuvala. — Da. — Oni su volili isti i, na primer, i slaninu uz ono kuvano. Ja kažem da l je, ne znam, kupus neki sa, šta ja znam, sa možda malo mesom, el šta ja znam, zavisi, ili gra, pasulj, što mi kažemo.


Nem veze, oni su kazli, sam nek je kuvano da on može onako. — Da je vruće da, da se osveži. — Vruće, da se on osveži da dođe, ovaj, posle napornog rada da-s malo okrepi. I onda kad se on navečera onda su išli na spavanje, oni su znali. — Ujtru rano ustanu. — Ma kaki rano, oni-s znali u ponoć već ustajat. — Ej, kad ustaneš, ja ko deran kad ustanem njiva čista. — Povezano, sve dignuto ono. — Ledna, ej, nema kuružne. — Da, da. Radili su ljudi, stvarno su radili. — To je isto. — To je šteta sad što je razvijeno. — To je drugi jako velik poso u poljoprivredi, posli onog košenje žita. — Ne zato što nama fali, nego što njima to fali, a tamo u-kamenu to neće narast. Oni-s tam razvijeni, ko zna, jel ima živi o-ti ljudi. (MV: A jel ima neki da su se doseljavali ovde stalno od tih ili?) Pa, onda u to vreme. — Nije, al dopisivali smo se dugo, ja s jednima. Ovaj, a sad je. — U to vreme nisu dolazli. A sad možda posle ovog raspada da su. — Zadnji, taj D. što je dolazio tute, poginio mu je sin, skočio je u, kako se zove reka kraj-njega. U Zenici je on. Nije? — Ne znam. Pa doživio je tako neku porodičnu nesreću. — Poginio mu je sin i, a otac mu je, ovaj, bio hodža njev, znate. I onda o-to dobo je stalo sve, ko zna kako-s tamo završlo. Al koliko ja vidim da je to razvijeno sve, niko to nije. — Pa dobro, sad to je. Desilo se šta se desilo, pa kako je tu, eto, deo nesriće.

(Stari Žednik, MV)

Stočarske migracije

E sad, sad što se tiče sa tih terena imamo, zimi pa u proliće pojave se tu neki čobani sa jako puno ovaca, oni su se tih terena, znači iz Bosne. Dolaze, i, i sve više, al meni je naročito to interesantno, oni sa planine se spuštaju doli, znači sa velike nadmorske visine biže pošto tamo su padavine, snig, zima, ladno. Nemaš ispašu. I oni se spuštaju doli i dolaze čak vamo u Vojvodinu. Kad pogledamo, mi smo na severu, jel? Znači odlaze sve više na se-, al tu je ravnica. I, i da bude veći paradoks, mi ode nemamo sniga, i sad tu, posle ovi, sad, ne dolaze oni, sad se to radi mehanizovano, s onim kojekakim mašinama, počupaju se ti kuruzi, ovo, ono, i, i ti ostaci tamo što se nađu na njivi, to je Amerika za one ovce i tu se one prihrane. I čuvaju ovce, e sad neki ljudi traže poljare, neki policiju, neki i ganjaju, neki ništa. Mi, mi nikad, tata je odlazio gledat jaganjce, njega to fascinira. To je jako interesantno. — Svi jednaki. — Tako u pokretu se, ovaj, ojagnje i, i mali jaganjaca. — To su mladi. — Jeste, al vidi ima mladi ljudi koji to moraju da rade. I dolazi vamo, ima neki račun i, i šta ja znam, snalazi se. (MV: A odakle dolaze?) Iz Bosne čak. (MV: A kako to, mislim?) Teraju stoku. — Priđe preko granice. Priđe priko granice, pritira. (MV: I to i danas, još uvek?) Da. — Ne danas. — Svake zime. — U proliće. — Zimi, zimi. — Da, i ove godne su bili. — I u proliće su tu, mart, april. —


Do prvog maja. — Do prvog maja i onda kreću natrag. (MV: A kad dolaze, znači?) Pa dolaze, tu, možda. — Oni, pazi, oni kreću, možda, šta ja znam. — U novembru. — Ujesen, kreću sa planine, kod-njih tamo. — Sad dok on ne-stigne vamo. — I dok ne dođe vamo, tu čak do Subotice. Pa čak, čak smo pomagali, jedan dečko, jedan bio, tražio [?]. — Ostane on, zna te, ako ima, sad, ode, nađe on. — Pa smo odneli do prodavnice, do jednog isto, da, zalihe. Imaju konje, one, natovari, imaju šatore, imaju. — Parcele nađe povoljne di mož ostat nedilju, dve dana pa mož tu da bude, ima ispaše. — Velike parcele postoje. — Ima klipova, ispadne klip kuruza, znači, kad se sa kombajnom. — To se u nekoj dolini, uvali, usidri, tam podigne njemu šator. — Di su kanali, isto vole tamo bit. — I blizo kanala, da, da ovce mož napojit. Nema on vode, pušti i tamo, napiju se vode, napasu se, u stvari najide se, šta, nema onda paše nego suve rane. — I to je interesantno, oni dolaze, i sad kažem, ako postoji ta granica, oni prilaze priko granice i dolaze, nije nikaki problem. (MV: I tako sve vreme su sa ovcama.) Sve vreme. Nije jedan sam čovik. — Nji dvojica, trojica ima. — Trojica, četvorica. — Onda jedan ode u nabavku, u selo, na primer. — Nije to ni malo lip život, al ajd. — Ma ne, pa zamisli, ti da moraš sa ovcama tri, četri miseca. — Znaš koliko je on sa ovcama? Trides dana, onda dolaze drugi, menjaje se. — Pa menjaje se zato što se organizuje el ne mož. — Al kad kiša naiđe. — Ao, pa beda i očaj. — Pa to ti je. — Pa po deset kila izmršavi za trides dana. Ja kad sam sa njima divanio, jako je to. — Zamisli da uzmeš tu obavezu da, da gledaš trideset dana, da se ne kupaš, da nemaš vezu ni s kim, da nemaš, to je, to je robija. Ali moraju ljudi da prežive na neki način. (MV: A iz kojih otprilike krajeva dolaze?) E to ne bi znao da Vam kažem. Ne bi znao da kažem to. Čak nismo ni, ni pitali, onaj jedan dečko što je bio kod-nas on je pričo da i kod nji isto. — Šta? — Problem ovaj mladi isto ne mogu da se žene i da se. I on se trudi da radi, čak je došo u drugu državu, tira ovce da bi sačuvo taj neki novac, ne znam koji je tamo aktuelan, i da bi obezbedio sebi neku egzistenciju. Ali je, isto tako, problem i-tamo da nađe sebi neku do-maćicu da se skrasi da bude, eto, domaćin čovik. To mi je onako baš ostalo u sićanju, bio je kod-nas. (MV: A od kad, kolko dugo oni dolaze? Kad su počeli da?) Pa to je, posli ovi ratova, kad se to malo smirilo, onda su. (MV: A pre toga?) Dolazli su oni prije, dolazli su. — Ja se prije ne sićam. — Jesu, dolazli su, samo su onda na Kočandi bili. — Jes, jes dolazili su. Kako da ne, pa naši je bilo ovde čobana. Naši su odlazli, ja znam, pokojni ovaj Marko Godar, oni su tirali na Frušku goru liti. Preko Dunava u Srem su išli. — Nije njim nikaki problem. Pritiraju oni to. — Oni priko-lita su išli, ovaj, isto sad iz Žednika kako-s zove ovaj čoban, Pohoš, e, oni su, on je išo godinama tamo. Ne znam, tam na Frušku goru su tirali ovce. Preko Dunava, ej, kažu, most, noću pritira. I polako. Krenu, ne znam. — To za prije ja ne znam, ja sad znam. Ja sam. I


to imaju veliko stado. — Pet, šest stotina. — Petsto, šesto komada. — To se isplati, oni otiraju pa i hiljadu ovaca znali su spojit. — Dobro, on se vrati sa više, ojagnje se ovce i onda. — Ali i dođu, to valjda se udruže tam dva, tri čobana. — Više nji, više nji. — Mislim, domaćina i onda, ne vridi njemu sto ovaca tirat. — I dvadeset, i dvadeset ima, ima, vidio sam ja, beleške neki. — To je kilometar kolona kad krene, to je. — Interesantno, da. Kako nama nije lako tako ni njima nije, nije nikom, u stvari, lako.

(Stari Žednik, MV)

3. PRIVATNI ŽIVOT

Religioznost

Kao krunica. To nam je, mislim, to svi mole. A vite, krunica, moleći očenaše, kad molite, to da vam bude lakše u životu, da podnesete sve svoje patnje koje imate. To je uglavnom. Zato se moli krunica. A sama vira u Boga je nešto što vas ponosi, što sami u duhu, u sebi, duhovno se obnavljate na neki način. E sad, onaj ko viruje u Boga taj ima jednu drugu sliku o tome, koji ne viruju, oni. (ŽB: Za nji je to ludost. ) Pa dobro, ne bi rekla da je ludost, ali oni ne vide smisao u-tome. Mislim, tako da. A da biste lakše podneli sve ove patnje na ovom životu, onda virujete u Boga, molite krunice i to sve, pa onda ne gledate ko vam šta kaže di je kakva nevolja, kakva nepravda, nego to lakše podnosite i to vam je tako uglavnom. (ŽB: Jel redovno dolazite u crkvu?) Da, ja redovno dolazim u crkvu, inače sam ja domar ovde u crkvi, sad kako ima-mo novog svećenika, ovog, pa pomažem crkvi. Mislim, sve je to volonterski i onda tako, i onda, eto tako se iskupljamo i krečili smo ovo. Ali celo selo, baš ono. Ovi ljudi su dosta vernici, mislim, bez obzira da li su Mađari, jer kod nas ima i Mađara, Hrvata, Bunjevaca, ima i Šokaca, ima i Nemaca, ali mi imamo samo jednu crkvu ovde u maloj Bosni, koja je izgrađena hiljadu devetsto tri-deset i prve godine, od ranije godina, dok nismo imali crkvu, onda je bio križ, pa se pod križ molilo, išlo se u varoš, išlo u Tavankut, znači di je bila najbliža crkva. E sad, ovo su dobročinitelji napravili, sagradili crkvu i od tog doba mi stalno imamo svećenike.

(Mala Bosna, ŽB)

Ovaj, bili smo nas dvi sestre, maze, njena mama i moja, već i ja, ovaj, sićamo se tog lipog ditinjstva kako je naš babo nas odranio u tom duhu bu-njevačkom, ovaj, da mi i dalje tu tradiciju držimo, taj Božić. A sad se to već osavremenilo i ne unosi se slama, i, mada mi i sad imamo jelku i to, ovaj, kitimo i držimo, Božić, iđemo u crkvu, iđemo na Badnje veče, i iđemo, ovaj,


na ponotnjicu. Onda iđemo, ovaj, na misu nedilja kad je. Ujtru se iđe, ovaj, kad je Uskrs onda se ujtru iđe pot-križ, jel, znate. El, kad je Isus uskrsnio, na Uskrs onda iđemo pot-križ, onda iđemo i na misu iđemo na deset sati kod nas, mi zdravo lipu crkvu imamo u Tavankutu, bili ste? (ŽB: Da, da.) Zdravo lipu crkvu imamo. (ŽB: Šta je danas?) Danas je proštenje u Maloj Bosni, e sad u slavu to će moja prija kazati, u slavu. Mi, za dvi nedilje je proštenje u Dolnjem Tavankutu, pošto sam ja tamo i živila i rođena, i sad živim, u čast srca Isusova, tako se i zove crkva naša. Zato je proštenje u Tavankutu, Dolnjem, ovaj, u čast srca Isusova.

(Tavankut, ŽB)

(ŽB: Jel čitate krunice?) Čitam, ovaj, ja imam svoju molitvu koju izmo-lim, na primer, ne svako veče, ali molim, tako. I, na primer, i kad se okupimo, ovaj isto molimo. (ŽB: Kako molite?) Pa, prikrstimo se, „U ime oca, sina i duha svetoga, amen“ i onda „Očenaš koji jesi na nebesima, sveti se ime tvoje, dođi kraljevstvo tvoje, budi volja tvoja, kako je na nebu tako i na zemlji. Kruv naš svaki dan, daj nam i danas, otpušti nam duge naše kako i mi otpušćamo dužnicima našim, i ne uvedi nas u napast, nego izbavi nas od zla. Amen.“ I onda, „U ime oca, sina i duha svetoga. Amen.“ (ŽB: A ne tražite još nešto, onako molitvom?) Pa ima to. „Daj Bože“, pa da „Daj, Bože, blagoslovi ovo ilo koje je na astalu“, ako smo za astalom, „Blagoslovi ovo ilo i ovu čeljad koja su za astalom. Daj im Bože, zdravlja svima ukućanma i rodbini i, ovaj, svojoj porodici“. I tako, eto, to poželimo.

(Tavankut, ŽB)

Onda još nešto da Vam kažem, snimali smo svatove. Ima ovaj naš jedan Mijo Milodanović, snimali smo svatove, bunjevačke svatove. Sad se radi ta-kva serija, treba da bude završena. Znači ono, trideseti godina, devetstotride-seti godina, znači ono, rakijare, tadašnji običaji. I sad smo tribali da snimimo vinčanje, orginal vinčanje na, u crkvi. I išli smo redom od popova, od crkava, niko nam nije tio na ikavskom, na bunjevačkom jeziku snimit vinčanje. I ode-mo kod biskupa i kažemo šta je problem. Sve smo snimili, sve smo uložili, i vreme i sve, kažemo biskupu da jednostavno ne možemo da snimimo. Kaže on: „Iđite, izaberite crkvu koja vam odgovara i javite mi.“ Kažemo biskupu: „Sve smo mi to izabrali.“ Tavankutska crkva je najorginalnija crkva. Triba da se okrene prema, ono nekad je oltar bio okrenut, onamo. Ne prema posetio-cima, nego oltar je bio okrenut suprotno, na suprotnu stranu. E sad nam triba taki, taki oltar nam triba, a tavankutska crkva je imala oltar. I mi kažemo: „Ta nam crkva odgovara.“ Kaže on: „Samo kažte ka-ćete i javite mi.“ Pa mi ka-žemo: „Možemo odma u petak.“ I on naredi popu Stantiću u Tavankutu i ovaj nam snimi kako je reditelj tražio, na ikavskom jeziku, orginal sve. Toliko je tio


da je jedno deset puta vraćo nazad zbog „e“, „i“. Zbog, sad, ijekavskog. Znači, ovaj kad, kad on drži misu i već sam velečasni oseti kad je pogrešio, sam po-gleda u ovog, kaže: „Ajmo iznova, nije — lijepo, nego je — lipo.“ I, i snimili smo. (ŽB: A Bunjevac?) Bunjevac. Ali, znate šta, to je sad, to već znate, ovaj, i Vi, dok su bile, dok je bila škula za popove u Budimpešti, onda je to, onda je i bilo bunjevački misa i sahrana na ikavskom jeziku. Kad je došla granica di je došla, popovi, školarina se preselila u Zagreb. I počeli su na ijekavskom i onda je počelo više da nema na ikavskom ni sahrane, ni vinčanja, ni ništa. Mi jednostavno nemamo na ikavskom jeziku kod popova ništa, ništa. (ŽB: I sad vi morate ići tamo na službe.) Mi iđemo na jekavskom, na madžarskom, svejedno, al nemamo na našem jeziku. Dok Mađari u Madžarskoj, u Baji, imaju, zadnja nedilja u misecu, imaju na bunjevačkom, na ikavskom jeziku imaju misu u crkvi.

(Bikovo, ŽB)

Moja K. uvik kaže: „Mama, nemojte, pa nemojte.“ Posiči prst koji, sva-koji boli. (SĐ: Da.) No dobro, neće kazat „Hej, ajd, plači“, niko, nego će svaki tešiti. I ja bi svakog tešla. Ali i gledam da ne-plačem. Kad jako, tušta plačem sanjam da smo u. Imo je fi ću. Tako ga lipo vidim, dođe, kaže: „Hajte, mama, ićemo.“ I, i crven fi ćo kaki je bio. E, a ja sam uvik njemu za-leđi sidila, zašto sam ja tako, et tako sam volla da sam ja njemu za-leđi. I lipo on men otvori vrata i podigne već sic da sidnem. Kad pogledam i fi ćo u vodi, i ja, i on. I samo otvorim i: „P-ajte, ićemo.“ Na-to se probudim. A od onog sam prvog taliko sa-njala, sad već ne sanjam, išla sam u staru crkvu, morla sam ić u crkvu. Nisam mogla već. Tako ronđavo nisi vidla na svitu. Dođe pa mi kaže: „Mama, ja mo-ram ić u-škulu.“ A, ne, ne-možem ja tebi objasniti, ronđavo, znaš šta je ronđa-vo? Iscepano. I pantalone, i kaputić, i sve, tako se uzbunem i, i, i, i sašila bi mu ili bi mu kupila, ili, ili ne znam šta. Kad se probudim u samoj vodi sam. I sad eto, kako sam, fala Bogu, išla u staru crkvu, znaš koja je to stara crkva tamo kod Radničkog? (SĐ: Ne, ne znam.) U Subatici? Ne znaš? (SĐ: Ne znam, ne znam ja tačno pošto ne poznajem Suboticu.) Jo, ne poznaješ Subaticu, aha. Ja, kadgod bi išla onda to tamo kod Radničkog. (SĐ: Aha, to je, znači, stara crkva.) Da, da, da. To je, to su ovi fratrovi, to, tamo, tamo nisu popovi. (SĐ: Da, da, znam.) Pa da. Eto tamo sam išla. Pa nisam znala viš šta ću, taliko sam, u nedilju dana sam znala tri puta sanjat tako. I uvik u-škulu, mora ić u-škulu. Dođe prida-me: „Mama ja moram ić u-škulu.“ Tako tužno, a ja onda tako se uzvrtim, sad šta ću, šta ću, kad se probudim, taka sam oznojena, sama voda. Onda, eto, dao mi je da molim Boga, i on je molio i blagoslovio je, sad eto, ne-možem kast, fala Bogu, ne, ne sanjam. A ovo je, to sam sama uvidila, gledam da ne-plačem taliko. Eto, ako plačem za Grgom, onda obavezno, i to s fi ćom, ili smo u gradu pa kaže: „Hajmo kući“, a ja u vodi. P reko: „Kako ćemo? Di-s


mi papuče?“ „Hajte samo, ićemo mi, hajte, ićemo mi.“ I onda, eto, na, na-to se probudim. I gledam da ne-plačem, jel sad kako ne plačem taliko, ne-možem kast da tako sanjam. Kažu da nije dobro ni plakati, a sad, hajd, nemoj plakat, kad i Blažna divica Marija je plakala za njeznim sinom, pa da. Moja K. uvik kaže: „Vi samo o-tim divante.“ Pa ja o-tim divanim, eno oni su moji. Reko: „I Blažna divca Marija je divanla o njeznom sinu, Isusu,“ sad, ko viruje ko ne viruje. Ima ko, ko ne viruje, e sad to. Ja u to ne ulazim, mislim.


Samo uvik, uvik to kažem, kad sam vidla da će umriti, sam da smo umrli obadvoje i da su nas saranli, i ne b bilo nevolje. Ovako, eto nevolje. A sad, hajd. Za džabe sam ja tila, možda kad ne, ne-tila, onda će. (SĐ: Ko to zna.) Al uvik molim Boga da znam, od moji mali nogu da, da bi volla da znam kad ću umrit. Et, to svakom kažem. Jako se bojim smrti. Strašno. Al volla bi znat kad ću umrit. To, to jedno bi volla da znam. Moja mama je znala, kazla je u koliko sati će umrit. Utarak je kazala da će u subatu u devet sati umrit. Devet sati izbija, ona umrla. Moja majka je, nije kazla kad će umrit, samo je nedlju dana samo molla. A nije bila bolesna. Ništa. Niko nije ni mislio. I mi već naposlitku kažemo, pa zašto, kako ćemo doručkovat: „Hajte, majko“. Pedesete godine je umrla moja majka, sedamdes godina je živla. Znači, moli Boga, onda je manemo. Onda već, kao taj tetak, tetka mi se onda udala već, dok je majka bila živa, ond majka mi je bila staratelj, a kad je majka umrla onda mi je tetka i tetak bili staratelji. „Pa, zašto Vi taliko molite?“ Kaž: „Da lakše umrem.“ I, ja, nediljom je ona išla u šest sati na-misu u crkvu, a ja i moja teta na devet. A moje je bilo da joj pripravim papuče ili sad cipele u subatu uveče, za ujtru da je ona pripravljena. To jutro, ona ustala u sedam sati, zamisli. A ona triba da je u-še-, ne, u polak sedam, lažem, polak sedam, a u-šest sat triba da je već gotova misa. „Je,“ kaže, „Kate,“ jel moja teta je Kate, kaže „je, Kate, ti men nisi probudla,“ kaže, „pa ja triba već da sam,“ kaže „već da iđem kući, a ja tek sad ustala. A sa-ć ja“ kaže, jel imala je običaj, bunjevačku suknju. Onako na-sebe pa, kadgod nije bio vece unutri, jel, nego napolju. „Sa-ć ja“ kaž „izać na vece,“ kaže „pa-ć s ja obuć, pa-ć otić na sedam. Dospiću jel nije daleko crkva.“ Izašla, ušla, pala u-kujnu, i više nije ustala. Da, kaže ona njozi „Je,“ kaže „šta-m niste probudli,“ da, kad je ustala, „šta-m niste probudli,“ kaže „došla moja nana i baćo. Na fi jakeru su sas čilašima. Nisam se mogla oprostit od, jedva sam se oprostila od nji.“ Et, znači odneli su je. Znači, to je sanjala, pa da. I eto, pala. Kad je lekar došo kazo je da kap na-mozak, tako su kaz-, onda kazali to. „Dobla je,“ kaž „kap na-mozak, tom,“ kaže „lika nema.“ Eto i ona je verovatno znala da će umrit onda. Jel u subatu uveče dvi komšince je naredla mi da dođu na divan, i kao prid kućom njim i za-kuću. Oni su, kao, drugarice bile kad su bile pod jedni godina forme. A oni kad je bilo jedanajst


sati uveče, jel to je bilo marta dvaešestog, ko moj sin što je poginio, marta dvaešestog, i moja majka je dvaešestog marta umrla. „Je,“ kaže „ajmo mi kući,“ kažu nji dvi komšinice. Kaže moja majka: „Pa nemojte ić, ko zna jel ćemo se mi kadgod još ovako sastat više.“ Vidiš da je znala, verovatno. Ali, eto, tako je kazla. E sad, ima to u-tom štogod, samo mi ne znamo. Ja ću ko naš šef što je kazo „Neka sila ima, ali mi ne-znamo šta je to. To je božja tajna.“ Et ja to kažem, ja još i popi kažem, da to ni on ne zna, to niko ne mož znat božju tajnu. Još i vojnu tajnu će se prije otkrit neg božja. To, to, to sam sigurna sto hiljada posto da, da je tako. Baš sam glupava, što kažu, kad nisam učla. Al to, to, to je sigurno tako. Pa da. (SĐ: Nešto postoji, da.) Nešto mora da nas, da, da vlada, kako da ja to saopštim da, da vodi ovu zemlju el, el ovu prirodu. Mora štogod da vodi, a i, i sve ostalo, i nas. I eto, jel kažu, naša majka je tako uvik kazala da se dite ne mož roditi dok mu se sudbina ne ispiše. I štogod ima, eto, i ko i moji sinovima, edan ovako, edan onako, ne-mžeš ti to. To, to svaki ima svoju sudbinu. Ja samo to kažem.


Biografske priče

Mojoj strin je, moja strina je imala, p ja ne znam, jedno jedanajst dice. (SĐ: Jedanest?) Jedanajst. (SĐ: Ranije su ljudi imali mnogo više dece.) Pa da, a samo dvoje ostalo. A imam tamo kod nas, priko puta, al unutri salaš, niki Šokićevi. A ti imadu sedamdest lanaca zemlje. Kao njevi roditelji su imali devet dice, a samo troje ostalo, i to mlađi troje, a stariji-s svi umrli. Kadgod je tušta umiralo o-tog, o-ti grčeve. To nisu, sad su to pronašli te likove, valda. To su kazali šklopci. Jel to, kad se rodi dite, to bolje da mama ima, te grčeve, neg dite. A ja sam ta, imala baš uvik grčeve. Jel to mora biti, ili dite ili mama mora imat grčeve. Jel onda se jako dere, naravno da-s dere kad to boli, ti grčevi. Ali, to se šklopci zvali, to su opet drugi grčevi, ovo je od porođaja. Al ono su taki bili da su umirala dica, eto. Meni je moja jedna sestrica mala na ruki umrla. Pa šta sam ja bila, kaliko sam godina mogla biti, a jedno pet godina, ako sam imala, šest. U-škulu nisam išla. To se sićam jel malu dicu kadgod kad su umrli nisu na-zemlju stavljali, nego na astal. Isto se od-kuće saranjivalo, kao i ovi ljudi, a oni se na astal mećali. To se sićam kao danas da, jako je plakala, mala Đula se zvala, jako je plakala i moja pokojna mama meni metla ovako na-ruku da ja legnem pa da je ljuljam, kao u dunjici. A ja zaspala, možda prije neg ona što je umrla, jel ko to zna, pa kad ne-sćam se ja na to. Uglavnom, kad sam se ja probudla, ona već obučena, na astalu mrtva. I mojoj mami je troje umrlo, ka-ko-ć kast, svako drugo. Prvi je, bio je sin, umro je, ja druga ostala, onda treći je opet sin, on je umro, onda ta sestra što je, ta je ostala, što je umrla sad trides


godina će biti, četrdes i četri godne je bilo kad je umrla, ona je ostala, onda ta Đula što mi je umrla na ruki, eto, ta je umrla, a najmlađi brat mi je osto. I sad nas dvoje opet ostali, od nas troje opet, opet između nas je ona umrla. E sad, nas dvoje ćemo se borit. Samo ja sam na redu kad sam starija. Pa da.


Školovanje

Jel ja sam služila, kako da ti kažem, kad sam bila dite, to-ć ti ja objasnit, to se, sluge su uzimali gazde velike i onda su misečno plaćali kao, kad smo bili kod tetke, nismo mogli živiti, al, ne možeš ti, triba i živiti. E, onda tamo je bilo pripov-, bilo je knjige kojekake, od Kraljevića Marka i od, onda tamo je bilo od niki vila, Ravijojla, šta li se, sad šta je ta, kaka je ta vila Ravijojla. Al kad i-to ja ne znam. Al kad i to ne, ja ne znam. Tamo je bilo jako lipi priča, to sam samo zapantila, male. To su bili kadgod pisci, to je bilo složeno sve. [...] Stare pripovitke, eto to se kazlo tako. Tako se zvalo to, te starovinske priče. Pripovitke, to su kazali kadgod narodne pripovitke, et tako se to zvalo kad-god. [...] Ostarla pa zaboravla. Razred i po, al više oko-škole neg u-školu. A, joj, uvik sam molla Boga da se sruši do-ujtru. (SĐ: I ja sam. Al nikako da se sruši, svakog dana na istom mestu.) Imam ja od prve pričesti i moju učiteljcu, ja imam. I popo koji nam je dolazio na verenauk, na prvu pričest kad smo išli. Imam ja tu sliku od učiteljce Švabice, učiteljca bila. Ajoj al nisam volla ić u-školu nikako. I-i-i! Ni dan današnji je ne-volim ni, ni vidit. Eto. A sad zašto, ne znam. A ja onda oko-škule. — Zbog batina, verovatno. — Ne, ne zbog batina, nisam volla, eto, pa. Ja onda koju dicu, pa i ja sam bila bećar, koju dicu sam mogla istuć, te sam istukla da ne kažu mami mojoj, a koju nisam mogla onda s tima sam zdravo lipo. Da ne kažu, dvi nedilje ja ne-iđem u-školu, dvi nedlje. A učiteljca, jevo, kod moje mame, kaže, a ja sam za vrime Mađara išla, ja sam mađarski učila. Došla ona, kaže: „Ani, neni“, Ana je mama naša, „Ani, neni,“ kaže, „Vaša ćerka, dvi nedlje nije išla u-školu“. Kaže: „Ja ću je ispisati.“ „Fala ti, Bože.“ I ona mene ispiše. — I kolko ste završili razreda? — Razred i po. — Niste išli duže? — Nisam. No, mama me učila, znam ja i čitati, pisati, i sve. A mađarski najmanje, al učla sam mađarski, zaboravla sam već. A znam ja zato i mađarski, malo, al jako malo čitat.


Pošto su moji imali kuću u gradu, otac i mater su pored tri brata živili na salašu, i majka me je uglavnom, pošto-j nas bilo četvoro, siromaštvo, p-onda me majka faktički, pa ne mog reći odranila, ali-j vodila računa o-meni. Prvi razred sam išo u varoši u-škulu. E, drugi razred, već kad sam malo, ovaj, malo


narasto, onda išo sam u-škulu kod nas na salašu, zove se Kuckalova škula, de se četir razreda osnovne škole išlo ujednom, u jednu prostoriju. Učiteljica je bila Budimčević Tereska, znači, prvi, drugi, treći, četvrti razred. I, išli smo samo po danu, što kaže ono, nije bilo u dve smene nego jedna smena, pa svi zajedno. Pos tog smo, ovaj, škula se preselila posli četvrtog razreda, znači peti razred sam, je autobus izlazio do kraj tvrdog puta pa nas je prevozio u varoš, u-škulu, škola „Dvaespeti maj“ i tamo sam onda počo ići u peti, šesti, sedmi i osmi razred. Izlazio redovno na salaš, mislim s autobusom, donese do kraj fl astera, kraj kamena, i onda mi iđemo pišce kući. E, srednju školu sam išo u, ovaj, školu učenika u privredi, jedan dan sam radio, jedan dan sam išo u-škulu, to je onda bilo dvogodišnje školovanje. I završio sam kovač-bravar, završio, kod privatnika sam išo na praksu, ovaj, a u-školu redovno, u-školu učenika u privredi. Kad sam završio onda sam se zaposlio u jednu fi rmu kod nas u Subotici, Sigma se zove, kao kovač. Međutim, težnja mi je bila uvik da otvorim svoju privatnu radionicu, da budem privatnik. Pošto sam kovač, u to vrime još je bilo onako, moglo se otvorit privatna, ovaj, kovačka radionica. I onda mi-j otac kupio alat i otvorim privatnu svoju radionicu. Međutim, nismo imali struje i to je bio velik problem, motore i sve ono moro sam na, na, na mehanički način, znači, mešine i ono sve što je tribalo, brus, kamenovi, i, i, i sve je to tribalo, ovaj, na fi zički, na ručni način, ni bilo struje.

(Bikovo, ŽB)

Školovanje i posao

Ja sam, ovaj, kad sam bila dvadeset godina, imala sam samo osnovnu škulu. Jel onda moj tata bio, babo moj, mislio da ja ne treba da radim, eto imam života kod kuće. A međutim, kako su vimena savremenija ja sam želela da štogod više uradim od sebe, i da malo radim, da stvaram svoj život, ne? Da ne budem stalno za baćinim leđima. Onda sam se zaposlila u Dvaesdeveti no-vembar, eto tamo sam radla dvaesdvi godne, eto. I onda sam se malo razbolila i onda sam očla eto u tu invalidsku penziju. Et sad sam, takoreć, penzionerka, imam dvaes osam godina i tako eto živim, imamo i unučad.

(Tavankut, ŽB)

Šegrtovanje

Sad, ja sam išo u-školu, na primer, dok sam bio mali nisam, posle sam išo na zanat. Prvo škola, pa na zanat i bio sam, imo sam obavezu od petog razreda pa do. — Do juče. — Jel onda su bili šegrti, onda nisi imo raspust el


ne znam šta, škola dok je škola. — Ja sam bio šegrt, učenik, šegrt, radio, onda sam radio ujtru od sedam i uveče do sedam. — Imo si platu? — Jesam. Prva godna hiljad dinara, druga hiljad i petsto, treća dvi. — Mesečno? — Da. — Mogo si kupit čarape za-te novce? — Samo što je onda bilo zdravo dobro, sad da ti ja oma kažem da sam ja u-to vreme, bio sam šegrt, al mi kad smo nekom nešto napravli i odneli, onda si ti kao šegrt imaš mali špediter, i vučeš i nosiš, tamo di smo. — Stolariju. — Pogađali, nego si vuko, el na tragaču, eli na otim špediteru i šta. Onda sad odneseš u neku privatnu kuću, tamo si obavezno do-bio bakšiš. Obavezno novaca si dobio. To je ritko di nisi dobio. — Odno-s ne-kom stolicu, odno si nekom sto, el. — Bilo šta di si odno dobio si, ako ma što kažu za jedan bioskop, ali uvik si dobio nešto. Jer, na primer, ja nisam mogo u to vrime kast da, kad odem ko-te da kažem „Dobar dan“ ili „Faljen Isus“, nego „Ljubim“. Onda je bilo „Ljubim ruke“, to si moro poštivat.

(Mala Bosna, BS)

Promena posla

I tako, onda pravio sam i nova seljačka kola, ganc nova. Komplet se-ljačka kola, to se merilo na šukove, a šuki su, ovako dve ruke kad se sastave pa palčevi, to je jedan šuk. (ŽB: Dovde?) Dovde. Odavde dovde. To je ovako, dve šake sa pruženim palčevima, to je šuk. Znači, taki je bilo kola, al su se merila, seljačka, na tu miru. Znači, devet šuki, jedanajst šuki, trinajst šuki, neparni su šuki bili. I pravio sam jedna ganc nova kola sa devet šuki, iznova okovi, sve, sve, sve komplet, to sam onako za svoju dušu baš tio onako da imam jednu. (ŽB: A to sa stolarom radiš, ili kolarom?) Kolar mi je napravio drvenariju, a sav kovački materijal što je tribalo ja sam iskivo, sve okovi što je bilo, sve to sam iskivo, i šare i cvetove i, sve, sve to sam ja sve ručno. (ŽB: A gde idu sve okovi, na šta sve idu? Na šarage?) Iđu na šarage, iđu na lotre, iđu na livče, iđu na rudu, iđu na zdrpčanike. (ŽB: Potegu praviš?) Potegu, sve, znači sve što je drvo mora da bude okovano, što je, recimo, na seljačkim ko-lima. Da vam kažem još nešto, ta seljačka kola, sad to ima, ima banatska, ima ode severni deo Vojvodine, Bačka, tu kod Bunjevaca. Tačno se poznaju šarage od banatski, šokački tamo dole, recimo, doli, ili bunjevački ode. Poznaju se seljačka kola. Sad to ima stari kola koja su izvađena iz nekog tamo što kažu, zapećka i ufarbana, tačno ja, ja tačno poznam — e to su, to su bunjevačka, to su šokačka, ono su, ne znam, banatska. Mislim, eksere smo tad dobijali, u to vreme, ja-s sićam dobro, iz Madžarske, zvali su se dorožmaj ekseri. To su ekseri bili od četri santimetra dužine, sa oblim onim, ovalnim glavama. E, kad to zakujemo lim kad se stavi na, okuje, kad s-otim probušimo lim, s-otim kad zakujemo to su takvi ekseri bili da se prilagode limu, i to je bila onda prava


stvar. Onda je to bilo to. E onda su posli došli špediteri, i to sam napravio dva, dva ganc nova špeditera. To mi je otac kazo: „Mirko, ja ću-t kupit materijal, napravi jednog nama, za našu kuću, a jednog eto nek bude tebi, pa prodaj, pa radi s njime šta oćeš.“ I bilo mi je, ovaj, jedan mamac, dobar, al kaže: „A prvo nama.“ I napravim, okujem ganc nov špediter, od tone i po, dovoljno nam bilo to, nosivosti tone i po, i ovaj, kad je bio gotov, ufarban, onako lip, nov, izađem s njim na vašar, onda tu-j bilo bogati ljudi koji dođu, skupe se, ko sad kad se skupe oko najnovijeg auta, kad. O, svi! Dođu okolo na vašar, gledaju, i onda mi naručivaju, naruče, oće, ja oću tako, i nisam se mogo ni prihvatit, ovaj. Bilo je tu još kovača koji su radili, onda kažem ja: „Pa eto, radi on, radi onaj.“ Ne, oni oće baš ovakog. I onda ja napravim još jednog za-mene, ovaj, to mi bio onda zadnji špediter koji sam napravio. I bio sam gotov, i izađemo u Suboticu na vašar i prodamo ga, sićam se, onda za četrsto osamdeset hiljada dinara tadašnji. I dođem kući i kaže otac: „Sad šta ćeš sad s-otim novcima?“ A volio sam velik motor, volio, uživo. Onda je maksika, nemački maksika, enesu pretis, bio je kod nas u prodavnicu u izlogu četristo osamdeset hiljada. Ja kažem: „Baćo, ja bi volio ovaj motor.“ Kaže: „Mirko, baš ne volim da kupiš motor, mlad si, znaš,“ kaže „oni, padneš, ne daj bože.“ Kažem: „Baćo, ja ću pazit.“ „Onda, sad, ajde“, kaže, „može“. I ja odem i kupim ganc novi motor enesu pretis, maksiku sto dvaes pet kubika. Onda sam, da Vam kažem, kupim i kacigu, onako kožinu sa rebrima, rebrastu kožinu, jaknu, sve, i sad momak, devetnajst godina. Parkiram ga kod nas na-korzu, iziđu devojčice, oni drugari dođu, okolo, oko njega se skupe, ovako, a ja sedim u kafe, pijem kafu, i sad vidim naskupili se, ja dođem i gurnem ključ u-njega, a oni svi onako, m-m-m. I znate šta, danas vidim da ovi mladi momci dignu motor na jedan točak, beže, jure. Ja sam volio kad upalim ga, sednem, namestim, polako, dugo, polako krećem i dugo idem, i oni gledaju za-mnom i uzdišu, au da njim se jedan krug prošetat sa mnom. Ja sam u-tom uživo eto da, ne sad da pokažem kakvi sam ja frajer, da dižem na jedan, nego da, eto da, da i oni, dugo, polako da krećem, da me dugo vide, razumete. Et tako, to mi je bilo i vozio sam taj motor. (ŽB: A jeste vozili nekoga?) Jesam, da. Drugare moje, tako, ovaj, sednu, i to. Ni mi se desilo, da Vam kažem, evo [?] u tvrdo, nisam nikad pao jer nisam ni iživljavo, nisam, nisam dizo na jedan. Normalno, i onda mi otac, ovaj, kazo, kaže: „Vo-lim što pametno voziš.“ Pa, brinio se, ovaj. I onda sam otišo u vojsku, motor je osto, otšo u vojsku, bio u vojski osamnajst meseci, godin i po dana. Kad sam došo onda triba auto, sad više motor nije u, ovaj. Onda položim be kategoriju, kupim motor i tako. Onda nisam mogo više radit, onda su svi majstori privat-nici koji su radili, zanate imali, uglavnom su se zatvarali. Počelo neko vreme, tako porez neki stiskat, i ja sad šta ću, ako otvorim radnju, ovaj, već majstor kod kojeg sam ja bio šegrt, i moj kalfa koji je bio prije mene šegrt, svi su već


zatvorili. I zaposlim se na željezničku stanicu, ovaj, u ložionu, kao, isto kao kovač. Međutim, i tamo je bilo, ima tamo kovačke vatre, šta ja znam, trebalo je tako nešto iskivat i to, i onda me, sam ipak odlučio da pređem u saobraćaj na željezničkoj stanici. Onda sam još išo malo u-školu u Beograd i završim za, za vozovođu na željezničkoj stanici. I tamo sam radio tries godina. Posle tog pređem na, u Interšped, u špediciju, i njima tribo carinski magacioner, ja sam u međuvremenu završio za magacionera, pređem onda u Interšped, u špedici-ju, u carinski magacin, tamo sam bio šef magacina, otud sam otšo i u penziju.

(Bikovo, ŽB)

Vojska

A i običaji, i običaji su u zadnje vrime, sad izvinte, jako se gube i to, jel to je jako, na primer, naša rodbina, sad moji, braća i sestara koliko ima u Su-botici, pa maltene niko ne zna više bunjevački dijalekat, il nešto miša il ništa. Kažu: „Mi to ne divanimo više.“ Et to je sad, misim ono, kod mlađe generacije pogotovu u gradu, to je, to je već jako uzelo maha gubljenje te tradicije, i nešto se ni ne pridaje mnogo važnosti više na tome i tim običajima. Misim, na neki način smo ugroženi. Više se to po selima čuva, to još stariji ljudi pogotovo bolje znaju, al. — Pa jeste. — E sad, vid, ja na-tu temu da ti kažem, možda-j interesantno sad da se spomene, kažeš gube se, ovaj. Ja ne vidim sebe, sad koji je to dijalekt, koji je, ovaj, narečje, na šta vuče. Ali mi je intersantna jed-na stvar, moram se vratiti jedno dvadesetak godina unatrag, sad nisam tako zdravo mator, jelte, al i onda sam bio mlad. Bio sam vojnik i to nekih hiljadu kilometara odalek i onda u to doba još je bila ova Jugoslavija čitava i sa svi strana je bilo omladine tako poput mene, jel. I onda su mi mnogi, opet, kažem, koji nisu sa ove teritorije, stavljali do znanja da moj način govora vuče na ma-đarski jezik. Ja to nikako nisam mogo da svatim, zašto, kako. P-onda, dobro, kad si imo nekog, baš ono tipičnog Mađara, to je opet sasvim drugačije bilo u odnosu na, ne znam zašto je to svima. Dok ja, recimo nisam ni jednu rič znao mađarski da kažem, al je to interesantno i onda te drugi tako karakterišu:„Baš vučeš na mađarski,“ pa otkud sam, majku mu.

(Stari Žednik, MV)

Kupovina kuće

Kokoške, guske, patke, dok su cure mi bile kod-kuće, morla sam gusaka držat da njim perje nakupim. Da svakoj odnese četri uzgljance, dunju, dva jorgana. To je obavezno bilo da se nosi. Tako-j odnela jedna ćer, tako-j odnela


i druga. A nije nosla nameštaj. Al kad je došlo da se oni udaju, pa u njevu ra-zumu, što kaže, nji dvoje kako su rešili, kaže:„Bolje bi bilo da nam oni dadu novce, da nam ne kupuju nameštaj.“ Kadgod se nosio i nameštaj, ko i sad što se nosi. Sobni nameštaj. To je dva šafunera, dvoje drvence, dva stoca eli tri stoca, dvi natkasne, velko ogledalo, i to se nosilo. Oni dođu kod-nas, pa kažu: „Znate“, to-m najstarija ćer kazala, „nemojte vi nama“ kaže „kupovat name-štaj, dajte vi nama novaca, pa ćem mi plac kupit, pa ćem mi kuću pravit.“ Tako je i bilo. E, onda, kad se udala ova druga, e, ona je bila kod svekrove, ja ne znam, slagaću vama, jel je bila godinu dana jel dvi godne, nikad ni ne pamtim, to nije sad bilo. Dođu oni, mi natentali i tamo da kupu, u našoj ulici bila jedna kuća mala pa na-prodaj i nij bila jako skupa. Mi, oni dođu kod nas u-goste, kaže Lazo njemu: „Zvonko, ja b tebi štogod kazo.“ „Mož,“ kaže, „tata, kažte mi.“ Kaže: „Ne-b vi kupli bać-Lazinu kuću?“ Kaže: „Pa, pošto je?“ Kazo je Lazo pošto je. Odu oni. Ni njim se sviđala, ambetuš bio izevedren sa trskom, tako bila trska metnuta pa blata nabacano i umazano i eto ti. Al za jeptine nov-ce plac je vridio. Tamo je bilo dvi sobice i tako jedan mali ambetušić i jedan mali špajc. Vita, ona bi, kao ćer, da kupe, a on ne bi još valjda da mamu ostavi. Kad jedared posvađali se oni s njegovom mamom, obadvoje. Iđu oni: „Znate šta smo mi naumili?“ „Vi ć-te kast.“ „Nemojte kupovat Viti nameštaj, date vi nama, pa ćem mi ić kupit tu kuću.“ Tako-j i bilo. Lazo uzme novaca, i odu oni kod-tog bać-Laze, i kupu kuću. I, et, sad kak imaju lipu kuću opravljenu. (ŽB: Jel blizu?) Blizo, jedno, da vam ne slažem, jedno, jedno desetak kuća su malo višlje od-mene. Al svaki dan mi dođu, ujtru dođu mi na kafu, jel ja sama neć popit kafu. A-a. To men nije dobro, ja sama neć popit. Ako dođe komšinca popiću. Al ako bi ja taliko pila pa mi ne dođu, onda ja ništa, stanem na ćošu kuće, kujne pa vičem: „Giza, tu si?“ „Tu sam. Šta ste, bako, tili?“ „Ajde na jednu vruću,“ onda ja ovako pokazivam da bi pila kafu. I ona dođe.

(Tavankut, ŽB)

Folklor

Pa čekajte, ja sam igro folklor dvadeset godina, aktivno. (ŽB: Šta-s igro?) Igro sam, igro sam sve igre, igre one Jugoslavije. Znači, i Makedoniju, i Vranje, i Cigane, i banatske, i Sloveniju. (ŽB: Šta si bio u kolu, kolovođa, kec?) Bio sam kolovođa, bio sam kolovođa. Mahom solističke igre sam igro ja, i još, a posle tog, posle karijere igranja sam nastavio, osam godina sam bio rukovodilac folklora, da, koreograf. I da Vam kažem, ja sam volio sve, volio sam, volim južni melos, makedonske igre, piruete, okrete, to sam volio, uživo sam, i bio sam u-tom jedan od najjači, neću sad neskroman da budem, ali znaju to svi ovi, jedan među najjačima u Subotici, po pitanju makedonski


i vranjanski igara. Znači, solistu sam igro, jedno jedanajst godina u Vranju, vranjskoj sviti. (ŽB: Jesi igro ono za maramicu, što ležeš dole, što se spuštaš?) Da, da. To je pet, da, da, pet Cigana u Vranju, i moja žena je igrala, i ovaj Zoli-ka moj, svi smo mi. Ovaj, pet Cigana u Vranju, vranjanski, ja sam igro solistu jednajst godina uzastopno. Ja sam bio takav, kad, nešto kad poduhvatim, to mora bit do savršenstva. Eto, ja sam takav i gotovo. I, znali su ljudi, nisu mi ni uskraćivali, kad ste solista, zna se, u Bunjevkama, sve igre sam volio. Ja sam volio i hrvatske, i slovenačke, i Šokadiju, i Vranje, i Makedoniju, ali mi je uvik bilo nekako kad igram bunjevačke igre, kad dvanajst pari Bunjevaka kad obučemo, ja sam onaj solista kad izlazim. Puno puta smo se momci, drugari moji, kladili. Ja kažem, ja igram, negde gde imam puno publike. Ja kažem: „Ja kad se pojavim, ja ako ne dignem aplauz — plaćam piće.“ U samoj poja-vi, da Vam to istina kažem. I oni kažu: „Važi.“ Ja kad polazim, kad izlazim, ono, između dve devojke, ono početak takav je bio, takva je koreografi ja bila, i kad se pojavim, kad se nasmejem, i kad zaigram, publika mora da-s digne, razumeš. I uvek dobijem piće, da Vam kažem. A ne samo u-tom, i u make-donskoj i u vranjskoj. Ja, eto to sam volio, da Vam kažem. Evo došlo vreme da malo, stariji si, pa baš nemaš tolko ni vremena. (ŽB: Igraš još nešto?) Pa, eto, igram veterana, sa veteranima. Idem još u kulturno-umetničko društvo, međutim, ne stižem to redovno ić na, kad ćemo negde putovat, onda se. (ŽB: Bunjevačko je ono „ja cura ti divojka“?) I to, da to. (ŽB: To je tipično bunje-vačko?) Da, da, da. (ŽB: I koja još pisma?) Bunjevačka-j igra „Igrala bi dere, al ne smim od Pere, a ti idi pitaj Pere onda igraj dere“, to se zove „dere“, onda ona copanica „Ajde Ivo, ajde Bare, da pravimo lipe šare“. Onda rokoko. (ŽB: To sam čuo Nataša kako peva iz Tavankuta.) Da, da, da. E, e! Onda rokoko, to je bunjevačko momačko, bunjevačko veliko, malo, momačko, tandrčak, rokoko, rićići, to su osnovne bunjevačke igre od kojih se pravi splet. Da, to su osnovne, mislim to, da l ćeš sad stavit ono napred, ovo nazad, i šta ja znam, ali to je splet bunjevačkih igara. Mislim, bez-tog ne može. (ŽB: I različiti su koraci, jel da?) Da. Od svih igara su koraci različiti. Međutim, ne mogu bit, recimo, sad, od ovog kulturno-umetničkog društva koraci od rokoka da tamo neko izmisli neke. (ŽB: Moraju biti svugde isti.) To ne može, i u Somboru, mada Somborci igraju malo drugačije, igraju po ritmu, ali igraju, kako da to objasnim, ima, recimo, u Velikom kolu ima šara, one šare, ali ima uvod za iskrcavanje, znači ima ono četir takta, dve fraze, uvod za iskrcavanje, i onda ima iskrcavanje. Znači, to je osnova, međutim, oni taj uvod preskoče i počimu da iskrcavaju i šaru i uvod iskrcavanje, sve iskrcavaju. Pa onda, znači odstupaju malo od neki pravila. Međutim, to je lipo za oko, vidi se to da to ima i brzine i šare i sve, ali tu se, najčistije bunjevačke igre se igraju u Tavankutu i u Subotici. Najčistije i najispravnije. To, to znaju to i oni, samo


eto. (ŽB: Jel ima mladih još u društvima?) Pa ima, ali sad to jako teško, skupo i triba, triba para. Za džabe godinu dana, čitavu zimu deca skaču između četri zida, znoje se, sve, ako nemaš di da ih plasiraš, da odeš da daš koncert. Onda, onda za džabe. (ŽB: Nema svrhe.) Nema, a mi nemamo para, recimo, društvo nema tolko para da plati autobus, putovanje, hranu, ne znam, smeštaj dece. (ŽB: Sponzori, gde su?) Nema, gotovo! Nekad je bilo. Mi smo nekad išli na turneju, na turneju dvaput godišnje. Od Kopra do, do Splita skroz, to je bilo naše istarsko primorje, ovaj, po petnajst dana. Al smo sve imali sponzore i bez problema smo išli. Sad jako teško uspemo, ni ne uspevamo već godinama i, ovaj, ne uspiju da odu. A mi onda lako, ode sekretar ugovori koncerte, petnajst dana, svaki dan za vojsku, od pet sati do, ovaj, do pola sedam, a od osam, pola devet za građanstvo u domu, i plaćeno, i živimo, i. Ja sam zahvaljujuć folkloru prešo, prošo onu Jugoslaviju, onu staru, i preko i uzduž, nema na istarskom, od Kopra do Ulcinja nema manje, odnosno manje mesto turističko di nisam bio, eto, da Vam kažem. A Sloveniju smo držali jedno sedamnajst, osamnajst godina, svake godine po petnajst dana, od Murske Sobote, Kopar, u [?] smo spavali, u đački dom, Kopar, obavimo to, dođemo kući, budemo deset dana pa nastavimo, od, od Šibenika doli do Ulcinja. To je. Mi smo jedno sedamnajst, osamnajst godina držali to, ovaj. I da Vam kažem, i ćerke su moje ove starije obadve igrale i sad kad bi imo, i ova mala mi, najmlađa igra u Mladosti, kul-turno-umetničko društvo u Subotici, bila je Francuskoj, Engleskoj, sad već, mislim, obišli su sveta. To je sad momentalno naše jedno najjače društvo, ovaj, i kad bi još imo dece angažovo bi i da idu, da idu na folklor jer, pa nije, ne kažem da nisu, recimo, i dobro, sportske, rukomet, odbojka, sve-j to u redu, ali, ja sam u folkloru i ja, ja tamo vidim da je to lipo i proć svita i druženje i sve. Mi smo vodli računa o deci, nekad sam bio umetnički rukovodilac, svaki, na kraju školske godine su deca morala donet ocene i ko-j imo slabu ocenu: „Izvini, dete, ne možeš da ideš na turneju! Imaš slabu ocenu.“ I ako ide na popravni, onda: „Ako to središ, onda.“ I na polugodištu isto. Znači, vodili smo računa, ovaj, i deca su naša, da Vam kažem koji, koji su igrali, pogotovo koji znaju ako ima slabu ocenu neće moći ić na turneju, to, to mu je valda. I trudi se, znači, neki stimulans. Mada su i profesori i učitelji dolazili u-školu, kaže: „Šta, kad mi nismo mogli da ga nateramo, onda sad vidimo zašto, zašto je dete, ovaj, zagrizlo i ovaj, i propravlo ocenu, i.“ Tako, mislim, da Vam kažem.

(Bikovo, ŽB)

Udruženje žena

Ja imam i prešljicu. Nema ono što ja ne znam pravit, i znam i taranu pravit, i znam, i eto iđem se i takmičit u kuvanje, i još i budem i Dorinda,


Ciganka, i to glumim. (ŽB: A šta je to, kako je to?) Cigansko s-obučem i svežem maramu šarenu, i lulu, i da vidiš. (ŽB: A kad to se pravi?) Pa to, ako te kogod sad, na primer, zove, sad kugod mi udruženje žena kad iđemo, onda ako iđemo digod, i onda ako tražu da to odigraš, da glumiš, da iđeš gatat, da gledaš u-dlan, jel da lažeš u kartama: „Imaćeš sriću, udaćeš se, ićeš avionom, doće te taj prositi,“ I tako. Eto, to je. (Baš interesantno.) Jeste. Imam i slike to što sam bila Dorinda.

(Tavankut, ŽB)

KUD

Obično il vodim program, il u dramskoj sekciji i u KUDu „Bunjevka“ sam učestvovala, sad u predstavi što smo radili „Bunjevačke svatove“. [...] tamo sam isto glumila. Čovik isto, onako, u tim, sad da kažem, onako, da se izjasnim, u tim vodama kulturnim su nuz-mene krenili i svekrova i čovik mi. I vrlo su onako, dosta, dosta su bili zapaženi i dosta su talentovani. Ja sam tek onda primetla koliko su, koliko imaju u-sebi to. Mi smo radili, kulturno umet-ničko društvo „Ravnica“ koje nije, koje nije orijentisano ni za jednu, znači, ni za jednu naciju, jednostavno kulturno-umetničko društvo koje je otvoreno prema svima. Pošto sam tu u Maloj Bosni, tamo sam u predsedništvu isto, i, ovaj, radili smo televizijsku seriju, ovaj, „Škripi đeram“. To-j Marjan Kiš napisao tekst, i režija-j njegova bila, i onda smo, isto, ovaj, glumili, svekrova je glumila svekrovu koja je tamo bila, čovik mi je glumio pijanduru jednog. I on je poznat po-tom, u varoši ga pripoznaju po-tom. Ja kažem, šteta što se to više nije nastavilo. [...] A isto tako kad je naša serija bunjevačka išla, onda isto tako kojekake fazone, ne znam, ona, imali smo predstavu isto u „Ravnici“, p-onda nam je to ostalo „stisnite se kakogod“ zato što je žena gurnila tri šva-lera u orman, i onda oni ne-mogu se „stisnite se kakogod“, to nam je sad tako ostalo, „stisnite se kakogod“. Il ne znam, isto, moj ovaj isto, jedan deo iz ove, ove serije što je bio „Jee, kako je kod-vas vruće, el čutke ložite?“ I onda tako, kad je zdravo vrućina, onda „Jee, kaka je kanikula, el čutke ložite?“. I tako, kažem, ostalo je to, onako. (ŽB: Šta je kanikula?) Kanikula to je kad je zdravo vrućina, znači vrućina, al onako da ono, što kaž, isparava i onaj beton il čak da se vidi, to je, et-to kažemo kanikula, da je zdravo vrućina.

(Tavankut/Bikovo, ŽB)

IV

GOVORI BAČKIH BUNJEVACAI TRADICIONALNA DIJALEKTOLOGIJA

UVOD

Postojbina. Postojbina Bunjevaca do danas nije tačno određena. Razli-čiti autori je šire ili uže određuju sledećim geografskim odrednicama: „oblast severozapadno od Dubrovnika, teritorija županstva Huma ili Zahumlja, pla-ninska oblast Huma, dolina Bune, okolina Mostara, donji rub Bosne, Herce-govina, oblast Bune“ (Borovszky 1909: 395), krajevi između Neretve, Vrbasa, Save, Kupe i Jadrana (Jeremić 1927: 164), „jugozapadna strana naše domovi-ne“ [Jugoslavije] (Ilovac 1927: 108), centralni dinarski krajevi (Georgijević 1938: 24), Dalmacija (Erdeljanović 1930a: 203, Erdeljanović 1930: 384), po-jas koji zahvata istočnu Dalmaciju, zapadnu Hercegovinu i najistočnije oblasti Bosne ili preciznije — severozapadna Hercegovina i najistočniji kontinentalni deo ikavske Dalmacije, tamo gde i danas žive, oko reke Bune (Popović 1953: 22–23), bosansko-dalmatinska granica (A. Ivić 1927a: 102), krajevi ispod Di-nare, preciznije, zapadna Bosna, naročito zagorska Dalmacija, sinjski, drniški, kninski imotski srez (Milić 1927: 97). Iako su po poreklu srodni sa Bunjev-cima u severnoj Dalmaciji, Lici i velebitskom podgorju, njihovu prvobitnu postojbinu ipak treba tražiti u najistočnijim predelima hercegovačkih ikavskih govora, što ne bi trebalo da je daleko od Neretve (Ivić 1985: 182). „Među bač-kim Bunjevcima vlada uverenje da su došli iz Hercegovine, sa reke Bune, da su se odatle iselili bežeći od Turaka“, što je uglavnom smatrao i Vuk Karadžić (Georgijević 1978: 177).

Doseljavanje. Vreme doseljavanja Bunjevaca u Bačku nije tačno odre-đeno. Uglavnom se navodi XVI i XVII vek (Georgijević 1938: 24), sredina XVII (A. Ivić 1927: 102; Prćić 1989: 233–234), ili sedamdesete godine XVII veka (Ilovac 1927: 108). Georgijević smatra da su se Bunjevci najpre iselili iz severne Dalmacije 1605. godine u zaleđe Hrvatskog primorja, a potom je od te grupe jedan deo otišao u Liku, a drugi u Bačku (Georgijević 1978: 185). Erdeljanović pak smatra da su se preci Bunjevaca u velikoj grupi iselili oko


1622. godine (Erdeljanović 1930: 203). Po jednom bunjevačkom istoričaru, Bunjevci su se u sadašnje krajeve u velikom broju naselili već u XVI veku sa dolaskom turske vojske, a zatim su u manjim grupama dolazili kao turski kmetovi. Većina istoričara smatra da je to bilo tokom XVII veka, pred kraj otomanske vladavine ovim prostorima (Borovszky 1909: 395). Neki istraži-vači dopuštaju mogućnost „da su današnji ikavci u Bačkoj, koliko nisu došli u XVII. stoljeću, potomci starosjedelaca, žiteljstva koje madžarski pisci zovu slavenskim...“ (Sekulić 1986: 169). U svakom slučaju, Bunjevci su na ovim prostorima dovoljno dugo da se u njihovom govoru ogledaju čvrste veze sa bačkim ekavskim govorima, ali i značajne razlike (Popović 1953: 2).

Bunjevci su naročito naseljeni po salašima u široj okolini Subotice i Sombora, ali i u ušorenim mestima (Subotica, Žednik, Čantavir, Majur, Pavlo-vac, Đurđin, Pačir, Ljutovo, Šebešić, Svetozar Miletić ili Lemeš, Sombor, Čo-noplja, Nenadić, Radišić Gakovo, Šandor, Čavolj), koja su zauzeli delimično ili potpuno (Georgijević 1938: 24).

Georgijević dalje smatra da su dolaskom u Podunavlje početkom XVII veka Bunjevci imali veliku asimilacionu snagu, te su se u njih utopili Srbi, Slovaci, Nemci i Mađari (Georgijević 1978: 185). U vreme Austrougarske mnogi su se pomađarili: sredinom XIX veka, naročito od 1848. godine počinje proces inten-zivnije mađarizacije u čemu je prednjačila bunjevačka elita (Ilkić 1927: 135).

Ime. Nažalost, etimologija ili motivacija etnonima Bunjevci, i pored više pokušaja, do danas ipak nije razrešena. Kratak kritički osvrt na njih, ali i nov predlog nalazimo kod Svetozara Georgijevića (1978) koji najpre ukazuje na mišljenje Martina Nedića i Đure Daničića koji etnonim izvode od Bunj što je hipokoristik antroponima Bonifacius ili Bunislav. Skok ga vezuje za rumun-sko ime Bun, koje je bilo rasprostranjeno među srednjovekovnim Vlasima. Ivan Antunović davne 1882. godine etnonim Bunjevci dovodi u vezu sa glago-lom buniti se, zatim sa potamonimom Buna, ali i sa geografskim apelativom bunja ’jama, zemunica’. Ovu poslednju mogućnost prihvata i Georgijević i iscrpno je obrazlaže: „Čovek koji je živeo u bunji mogao se zvati ’Bunj’ ili pre, ’Bunjac’, u množini ’Bunjci’ ili ’Bunjevi’ iz čega se moglo samo izvesti Bunjevac — Bunjevci.“ (Georgijević 1978: 186).

Vaso Glušac etnonim dovodi u vezu sa glagolom (tra)bunjati, što prihvata i etnolog Erdeljanović. Obojica smatraju da je bunjevac bio naziv koji su iz pod-smeha koristili pravoslavci za katolike, pošto je njihova služba bila na nerazu-mljivom (latinskom) jeziku. Erdeljanović pretpostavlja da je taj naziv nastao u Dalmaciji između 13. i 17. veka (Erdeljanović 1930: 200–201). Ovu mogućnost Georgijević odbacuje kao i pokušaj da se etnonim Bunjevci dovede u vezu sa korenom bln > bunj, bunja, bunika ’Hyoscyamus niger, vrsta biljke’.

IV. Govori bačkih Bunjevaca i tradicionalna dijalektologija 189

Ime jezičkog idioma. Ovaj idiom neki autori nazivaju i jezikom i go-vorom: „Kao što je već poznato Bunjevci govore štokavskim dijalektom ikav-skog narečja. Taj su jezik [istakao ŽB] doneli kao doseljenici iz jugozapadnih strana naše domovine sedamdesetih godina sedamnaestog veka“ (Ilovac 1927: 108). Isti autor koristi i termin govor: „Ijekavštinom hrvatskog obeležja go-vore i pišu Bunjevci, koji su se u Hrvatskoj vaspitavali — dok narod, i danas dalek od knjiškog jezika, govori samo svojim, može se reći specialnim, ikav-skim pučkim govorom...“ (Ilovac 1927: 110). Koristi se i termin materinjski jezik: „Za nas je važno ovdje istaći, da su muškarci oni, koji znaju i madžarski (ne uvijek) pored svoga materinjskog jezika [istakao ŽB]“ (Sekulić 1947: 6). Međutim, ovaj autor koristi i termin govor: „Od petnaest dugih i kratkih vo-kala u madžarskom jeziku četiri vokala izvršila su utjecaj na samoglasnike u govoru [istakao ŽB] bačkih Bunjevaca...“ (Sekulić 1947: 11), up. i „Što se tiče drugih naših govora u odnosu prema govoru bačkih Bunjevaca...“ (Seku-lić 1947: 12). Ante Sekulić je pišući prikaz dva Šarčevićeva rečnika koristio termin bunjevački jezik samo u citatima: „Bunjevački jezik [istakao ŽB] je bio prezren, pastirski jezik, koji ne dolikuje u gospodarske dvore, pa još ni u gaz-dačke pridnje sobe, već tamo natrag među čeljad ... On proglasi da u Subotici: u varoškoj kući, u sudu, u crkvi i u škuli triba bunjevački jezik [istakao ŽB]“ (Sekulić 1980–1981: 182–183). Na drugom mestu Sekulić kaže: „Nakon Au-stro-ugarske i Hrvatsko-ugarske nagodbe jezik se naziva bunjevačkim (A. Šar-čević, godine 1869.), zatim bunjevačkim i šokačkim (A. Šarčević, godine 1870., I. Antunović, F. Bodolsky, godine 1873.), bunjevačko naričje (M. Mandić).“ (Sekulić 2005: 1). Međutim, njegov stav je dijametralno suprotan od mišljenja autora koje je citirao. Naime, za njega je to samo bunjevština ili bunjevština sa hrvatskim predznakom: „Šarčević uporno i dosljedno ističe svoju bunjevštinu [istakao ŽB]; sva djela svoja piše hrvatskom štokavsko-ikavskom bunjevštinom [istakao ŽB]“ (Sekulić 1980–1981: 185). Kada Sekulić koristi termin bunjevač-ki, stavlja ga pod navodnike, što bi trebalo da znači da umesto te reči treba da stoji hrvatski: „ali djelo je u cjelini ‘bunjevačko’ — pisano je pitomom ikavicom Šarčevićeva zavičaja .... poglavito kad je madžarske riječi tumačio (prevodio) svojom ‘bunjevačkom’ ikavicom“ (Sekulić 1980–1981: 191). Ova intencija je u tekstu kasnije i eksplicitno pokazana. Naime, termin bunjevački je trostruko omalovažen — samim položajem (iza termina hrvatski), zagradama i znaci-ma navoda: „Izrađen i napisan krajem prošlog stoljeća, Šarićev Szotar bio je namijenjen ponajprije madžarskom čitateljstvu pa je tiskarskih pogrešaka u madžarskim riječima malo, ali zato ih obilato ima u hrvatskim („bunjevač-kim“) natuknicama [istakao ŽB]“ (Sekulić 1980–1981: 194).

Za lingvistu Ivana Popovića je u pitanju samo govor: „Bački bunjevački govor [istakao ŽB] nije samo jedna od značajnih dijalekatskih individualno-


sti na vojvođanskom terenu, nego je i od vrlo velikog principskog značaja za našu dijalektologiju, jer pretstavlja jasan i lep primer ukrštenog govora uopšte“ (Popović 1953: 123). Popović taj termin koristi u celom radu, ali i maternji dijalekat: ... „i svi Bunjevci su bilingvalni, pored svojega maternjeg dijalekta [istakao ŽB] znaju i madžarski (a neki i nemački)“ (Popović 1953: 20). U zbirci dijalekatskih tekstova iz Vojvodine, Nevenke Sekulić, dijalekat-ski tekstovi iz Subotice i Tavankuta stoje pod naslovom ikavski govor Bunje-vaca da bi se razlikovao od ikavskog govora podunavskih Šokaca (Sekulić 1981: 230–242).

U udžbenicima dijalektologije govor bačkih Bunjevaca je opisan: (a) u okviru zapadnog dijalekta — novoštokavskog ikavskog dijalekta (Lisac 2003: 50–76), (b) u okviru zapadnohercegovačko–primorskog dijalekta (Okuka 2008: 288–292), (c) u okviru mlađih ikavskih govora (Brozović i Ivić 1988: 61–63), (d) u okviru mlađeg ikavskog dijalekta (Ivić 1985: 175–188, Ivić 1994: 178–190) (e) u okviru ikavskih, tačnije ikavskošćakavskih govora, kao bački bunjevački govorni tip (Peco 1980: 120–121).

Dakle, budući da bački Bunjevci nemaju standardizovan jezik, idiom kojim se oni služe možemo nazvati samo govorom. Taj govor je deo mlađeg ikavskog dijalekta, koji pak pripada štokavskom narečju.

Izvori. Iako ćemo se mi uglavnom baviti analizom postojećih dijalekto-loških opisa, ipak ćemo ukazati i na druge izvore, naročito one starije, iz kojih se opreznim razlučivanjem knjiških crta toga vremena od dijalekatskih, ali i bunjevačkih od šokačkih, dolazi do arhaičnih osobina govora Bunjevaca. Naj-veći broj izvora sa njihovom bibliografi jom nalazimo kod Ante Sekulića (Se-kulić 1927: 164–169). Tako bi trebalo obratiti pažnju: (a) na razne (pravopi-sne) rasprave franjevačkih pisaca, (b) na prevode na bunjevačko naričje, (c) na višejezičke rečnike (Šarčević 1870a, 1870b, 1894), (d) na školske priručnike, (e) na razne novine i mesečnike: „Bunjevačke i šokačke novine“, „Bunjevač-ka i šokačka vila“, „Misečna kronika“ i „Neven“, (f) na narodnu književnost bačkih Bunjevaca (pesme, priče, poslovice, zagonetke),31 (h) na molitvenike. Ovom spisku izvora dodali bismo i dijalekatske rečnike (Peić/Bačlija 1990, Sekulić 2005) i arhivske dokumente (testamente, pisma, molbe) iz kojih se može upoznati stanje kulturnog i društvenog života, ali i jezik i pravopis Bu-njevaca od pre 330 godina, koje je objavio Aleksa Ivić (1927: 165–167).

31 Lingvisti ukazuju na činjenicu da se jeziku narodnih pesama (groktalica) mora pristu-piti izuzetno oprezno zbog metra i ritma, zbog velikog broja varijanata, ali i jezičkih doterivanja (Petrović i Kujundžić-Ostojić 2008: 46–47).


Cilj. Ova studija, posvećena govoru bačkih Bunjevaca, sistematizuje sve podatke prikupljene i prezentovane metodama tradicionalne dijalektologi-je. U planu je da se, metodama koje se primenjuju u socijalnoj dijalektologiji, analizira i savremeno stanje ovog govora, u kojem je evidentan uticaj bačkog ekavskog govora, ali i mađarskog jezika. Ovim problemima su posvećena dva rada (Prćić 1989 i Bošnjaković i Knjižar 2012). Mesto bačkog bunjevačkog govora u kompleksu zapadnog ili novoštokavskog ikavskog dijalekta ostavi-ćemo kolegama čija je to uža specijalnost. Ova dva pristupa daće dve različite slike o bačkom bunjevačkom govoru. Prva je idealizovana i pomalo rekon-struisana, a druga odslikava realnost, tj. stanje govora u periodu samog ispi-tivanja. Da bismo ovo bolje razumeli, potrebno je da uočimo razlike između tradicionalne i socijalne dijalektologije (Chambers 2010: 346–357).

Odnos tradicionalne i socijalne dijalektologije. Tradicionalna dija-lektologija ili dijalekatska geografi ja se bavi jednom regijom u kojoj ispituje teritorijalne razlike u govoru najstarijih informatora. Tradicionalni dijalekto-lozi smatraju da su najstariji informatori i najkonzervativniji i najtipičniji go-vorni predstavnici, pošto se smatralo da se odlike dijalekta usvajaju u periodu od 8 do 18 godine i da se ne menjaju do kraja života u ustaljenim životnim okolnostima. Uočene razlike u govoru tipičnih govornih predstavnika se pred-stavljaju na lingvističkim kartama određenih regija. Međutim, socijalna dija-lektologija se bavi jezičkim varijacijama uslovljenim starošću, polom, obra-zovanjem, zanimanjem, statusom u društvu i sl. u zajednici jedne regije. Retki su opisi narodnih govora u kojima se uočavaju razlike u jeziku uslovljene starošću informatora.

Tradicionalna dijalektologija je kvalitativna, univarijantna i kategorijal-na, a socijalna je u prvom redu kvantitativna, multivarijantna i varijabilna. Dakle, u prvom slučaju prati se prisustvo ili odsustvo neke osobine na nekoj teritoriji, zatim se navodi samo jedna varijanta za određenu kategoriju. U dru-gom slučaju se prate upravo varijacije u jeziku i izračunava se koliko se koja varijanta sreće u govoru.

PREGLED LITERATURE

Čini nam se da je dobro da ovaj pregled literature damo hronološkim re-dom kako bi se uočio doprinos pojedinih istraživača u opisivanju bunjevačkog govora. Kratke osvrte na dosadašnju literaturu nalazimo kod Pavla Ivića (Ivić 1985: 183–188, Ivić 1994: 189–190, Sekulić 1986).

1. U radu Milivoja Ilovca O pravopisu i jeziku Bunjevaca, objavljenom u „Književnom severu“ iz 1927. godine analizira se pravopis i jezik u arhiv-


skim dokumentima i pojedinim starim štampanim knjigama počev od XVIII veka. U njima se koriste elementi nemačkog i naročito mađarskog pravopisa. Zatim se analizira glasovni lik reči i njihovo značenje, fi gurativni izrazi (Odo-še konji u zob — dremati) i ‘riječi uzete u običaja’ (Oto se ko Bibića lisac — Jedan Subotičanin nije hteo da pobegne sa bojnog polja sa Turcima, ali mu se konj oteo i došao kući). Za nas su posebno interesantna ‘gramatička odstupa-nja’ koja autor navodi sa izvesnim nepreciznostima, što ćemo mi ispraviti i prilagoditi današnjoj terminologiji: oblika ženskog roda mesto oblik muškog roda; češće u množini na podušama mesto podušje; svinji mesto svinje; đa-kovi mesto đaci; krsti mesto krsta; mrtavac mesto mrtvac; odsustvo preglasa brojom; uopštavanje nastavka -om i kod imenica ženskog roda na -ä morfemu radošćom, danjom, noćom; imenica dno je sa proširenjem dnola; genitiv mno-žine jih, a dativ množine jim; njevi mesto njihovi; lipih > lipi; kreniti, suniti mesto krenuti, sunuti; reko, ispeko mesto rekao, ispekao; pitaju / pitaje; name mesto na me; u persiranju je predikat u pluralu, a titula u singularu.

2. Aleksa Ivić (1927) u istom časopisu u tekstu Kako su govorili i pisali Bunjevci u XVIII veku? donosi arhivske tekstove (testamenat, pismo, molbu) iz druge polovine XVIII veka koji su korisni za proučavanje kulturnog života, ali i jezika i pravopisa u tom periodu.

3. Rekosmo da će nas posebno interesovati dijalekatski opisi govora bačkih Bunjevaca. Jedan od prvih radova ovog tipa je članak Bački bunjevački govor Svetozara Georgijevića iz 1938. godine.

Iako je Georgijević uočio zatvaranje (uredili), odnosno diftongizaciju dugog e (svietac), retko otvaranje (verovatno kratkog, ŽB) e (teatka), zatim zatvaranje (bolje reći diftongizaciju, ŽB) o uz m i n (goumboc), ali i široko otvoreno o (Bajmaok), kao i zatvoreno a (Dunaov), on ipak pogrešno zaklju-čuje da su „vokali normalni“ i slaže se sa konstatacijom da Bunjevci govore čisto zato što je „uglavnom sačuvan (verovatno čist, ŽB) vokalizam“ (Geor-gijević 1938: 24–25).

Georgijević je ukazao da je zamena jata potpuna u svim položajima, ali se kod nekih govornika oseća i uticaj susednih ekavskih govora (lane/lani, donela/donila, di/ovde, ovdeka, ovdekar). Uočene su i neke ijekavske forme, koje su kod nekih glagola i analoškog porekla (dijem, vrijem, mlijem, slomi-jem, dospijem, uspijem / uspi, dospila) (Georgijević 1938: 25).

U pojedinim rečima došlo je do zamene vokala a sa e: (v)rebac, jere-bica, esen ’jasen’, pretelj ’prijatelj’, plezi, juned (Georgijević 1938: 25), pri čemu bi ta promena u prvom primeru predstavljala jednu od arhaičnih crta donesenu iz postojbine.


U govoru je Georgijević uočio i aferezu (gencija, vamo, vako i dr.), sin-kopu (kotarica, slanica, razgalilo se > razgalo se, korto, do Gospojne, u Nov Sad), apokopu (njeg; ić, nać, tuć /iće, ići, naći, doći) i haplologiju (Subatičan > Subačan, u kuruzi). Vokal i se bolje čuva kod infi nitiva na -ći (naći) i -sti (pasti), dok je kod onih na -ti redak (Georgijević 1938: 27).

Iako konstatuje da u konsonantskom sistemu nema značajnijih odstu-panja, Georgijević (1938: 25–27) ipak ukazuje na neka od njih. Sporadično se javlja č′, kao i međusobna zamena č i ć (Subotica). Čest je suglasnik dž (džandar, džigerica, Madžar, bundžur), a dz samo u reči brondza. Nije zabe-ležio velarno l. Staro h je izgubljeno (od, gri) ili zemenjeno drugim glasovima (grija; na vrvu; zaktiva), a u stranim rečima se može čuti (ham/am, hamišan, husar, hokerla). Kod reči koje su ranije prihvaćene došlo je do supstitucije f sa v (viranga, vrula, Vranjo). Pored redukcije vokala, sreće se i gubljenje glasova v (kraljestvo, mrtac, briska i sl.) i j (edni, Elačić, endek, esen ’jasen’, ablan, ali i glacie, glackie, kazue, guica, fain). Autor konstatuje da se j ne javlja ni u hi-jatu u radnom glagolskom pridevu tipa radio, što nije slučaj sa v koje se javlja u primerima tipa znavo / znavo, davo, žavo; obuvo; zaklevo; javuče, javuknila.

Georgijević nabraja i sledeće konsonantske promene: pš- > š: šenica, pc > c: covo / ispcovo; ts > c: pocprdno; ps > pc: pcujem, pcovka, pceto; s > c: cincokret, sicaju; sk > ck: vojcka, pekarcki, srpcki; š > č: lipče ’lepše’; analoški i u stranim rečima st > št/šć: puštiti / pušćit; Števa, sakrištija, oštija ’hostija’, štilj ’stil’; sk > šk: oškudan, krištalj. U grupi vâj nema novog jotova-nja (kravji, divije, divjak).

Konsonantska grupa *stj daje šć (kršćenje, kršćenica, mešćanin, nami-šćaj, otpušća, primešćaj, prošćenje), a *skj > št (ištem i sl.).

Česta su analoška umekšavanja suglasnika t i d (mećat, okrićat, povaćat, svićat; iđem, ziđat, ziđar). Isto tako n i l u nekim rečima mogu biti umekšani (pantljika, kuglja, civilji; varnjača, članjak), dok nj i lj mogu ostati bez pala-talnosti (janci, ditinstvo, lanski, vran; valda / vajda).

Ovde bi trebalo ukazati i na akcenat i kvantitet iako to Georgijević čini na samom kraju rada, gde konstatuje da se prenošenje silaznih akcenata na proklitiku vrši idealno i da se gubi kvantitet u različitim oblicima paradigme. Takođe, navodi i akcenat pojednih vrsta reči (Georgijević 1938: 32).

Na morfološkom nivou Georgijević (1938: 28–31) je izdvojio sledeće crte:

Vlastite imenice m. roda u nominativu jednine završavaju se na -o (Mijo, Lazo, Lajčo, Roko) ili -e (Šime, Pere, Stipe). Na -o se završava i imenica popo.

Neke imenice menjaju rod. Muškog roda su: dno (dnola, dnolom, dnolo-vi) i pijac. Imenica govedo u akuzativu jednine se menja kao imenica ženskog


roda govedu. Ženskog roda je imenica oprez (genitiv jednine oprezi, lokativ jednine na oprezi).

Proširenje osnove je zabeleženo kod imenica ruvo (ruveta) i pleće (ple-ćeta).

U instrumentalu jednine imenica muškog i srednjeg roda nema pregla-sa iza (nekada) palatalnih suglasnika: Barbarićom, zmajom; krečom, novcom, kočijašom, bičom, nožom; up. i putom; gvožđom, grožđom; sitašcom. Kod imenica ženskog roda na -ä uopšten je nastavak -(j)om: zobljom, mašćom, žeđom, žućom, gladom, noćom, up. i danjom.

Preglas izostaje i u množini imenica m. roda sa proširenjem: krajovi, brojovi, kraljovi / kraljevi, pladnjovi i dr. Kod imenica m. roda na -k, -g, -h izostaje sibilarizacija: konjaniki, katoliki, barjaki, valjuški i dr. Nominativ množine kod nekih imenica može biti i na -e: kokoše; Srblje; naoćale; krste; papke i dr.

Imenice muškog i srednjeg roda u dativu i lokativu množine imaju ana-loški nastavak -ama: Graničarama, Srbljama, vagonama, čobanama, soka-kama; brdama, selama, up. i dicama, gospodama; pored Švabima, teladima, momčadima i dr.

Arhaične nastavke Georgijević beleži u genitivu množine (godin), u in-strumentalu množine (z džakovi, s popovi, z barjaci; s krili, s koli, prit koli,32 za vrati) i u lokativu množine (u brkovi, u kuruzi, u buradi, po salaši; u usti; u čizma).

Posebno treba obratiti pažnju na imenice koje u genitivu imaju ostatke dualskog nastavka: (a) -iju: očiju, ušiju, prsiju, kostiju, (b) -ivi (okolina Su-botice): očivi, ušivi, kokošivi, nogivi, rukivi, kostivi, plećivi čak petivi, (c) -ija (Bajmok — Sombor — Kaćmar): očija, ušija, nogija, rukija, kostija, plećija, (d) -a: noga, ruka, prsa, pleća i (e) -i: iz usti.

Za lične zamenice Georgijević je istakao sledeća zapažanja: u zavisnim padežima javlja se kratkosilazni akcenat: mene, tebe, sebe, njeg; u instrumen-talu množine lična zamenica 1. i 2. lice glasi nami, vami; u akuzativu jednine enklitički oblik lične zamenice ona glasi je; enklitike u dativu množine i aku-zativu množine su jim i ji. Kod pokazne zamenice taj, ta, to analoški se javilo o-: otaj, ota, oto.

Kod prideva m. roda često ne dolazi do promene -l > -o na kraju reči: čil, cil, okrugal. U kosim padežima sasvim je izgubljen neodređen vid pri-deva, ali ne i u nominativu i akuzativu jednine glavan vodovod. U složenoj promeni u genitivu jednine je -og, a u dativu i lokativu jednine -ome. U zame-

32 S. Georgijević je ovaj oblik stavio kod lokativa množine, a primer u novini je ipak lokativ jednine (str. 28).


ničko-pridevskoj promeni muškog i srednjeg roda u lokativu množine javlja se nastavak -im: po našim prostim jeziku, u Novim Sadu / ponekad i u Novom Sadu.33 Češći je nastavak -an od -en: učan, ražan, šeničan, studan, zemljan, a u ženskom rodu zemljava. Kod prisvojnih prideva ženskog roda od imenica na -ica nema alternacije c/č: kraljicin, bogorodicin, Micin. U komparativu m. roda u nominativu jednine nastavak je sa dužinom gušči ’gušći’.

Za označavanje stotina koristi se samo oblik sto: dvi i po sto, petnajst sto itd. Brojni pridevi su na -ero (petero), a imenice na -erica (četverica, je-danaesterica).

U vezi sa glagolima Georgijević je izneo samo deo materijala. Uglav-nom ukazuje na neke specifi čnosti u tvorbi prezenta, i to posebno 3. lice mno-žine prezenta. Glagole je analizirao po Daničićevim glagolskim vrstama, a mi ćemo ih predstaviti po Belićevim, jer je ta klasifi kacija češća u dijalektolo-škim radovima.

Glagoli prve vrste imaju sledeće karakteristike: pasti — panem; vrći — vršem, vrše 3. lice množine; jesti — jidem, ist — idem; vuču,34 peču, ližu ’legu’, tuču; moći — možem, mogu; užegu.

Kod glagola treće vrste na -nu- / -ne- infi nitivna osnova se promenila u -ni-: krenio, krenila, sasanila, zakasnila, uskisnio.

Glagol četvrte vrste naduti se u prezentu glasi nadujem se.Neki glagoli šeste vrste imaju sledeće oblike: smeti — smim / smijem,

smiju / smidu / smu; nadeti — nadijem.35 U okviru ove vrste izdvajaju se gla-goli tipa oni vežbaju / vežbaje, oni gledaje, čuvaje / čuvaju, spavaje / spavaju. Informatori koriste obe forme i to naročito oko Subotice i Sombora, ali ne i oko Baje. Kod ovih glagola retko se sreće nastavak -du: moradu.

Glagoli sedme vrste na -eti i -iti imaju sledeće specifi čnosti: boleti — bole/boli, razbolu se; voleti — volim, volimo; živeti — živim, živu; videti — vidim, vide; stideti se — stidu se; ćuteti — ćutim, ćute/ćutu; praviti — pra-vim, pravidu / oprave / pravu; divaniti — divanim, divane; skupiti — skupu; prdačiti — prdače / prdaču; 3. lice množine prezenta ostavu, hranu, kupu se, napunu, rastolmaču, dozvolu, vozu, tražu, osušu, kvaru.

Glagoli osme vrste pokazuju sledeće osobine: trčati — trče; stojati — stojim, stoje / stoju; dostojati se — dostoji se; vonjati — vonjim; držati — dr-žim, držu/ drže.

33 Georgijević je ovu morfološku problematiku pogrešno svrstao u sintaksu.34 Autor je, poveden nastavkom -u u 3. licu množine prezenta, ovaj oblik, ali i stidu se

pogrešno stavio sa onima tipa praviti — pravim, pravu.35 Ovaj glagol nije bio naveden u ovoj vrsti, već zajedno sa glagolom naduti se.


Georgijević smatra da je nastavak -u kod glagola sedme i osme vrste donesen iz bunjevačke postojbine, pošto se sreće i u istočnocrnogorskim i dalmatinskim govorima. Kasnija istraživanja srpskih govora u Vojvodini su pokazala da se on analoški širio iz prvih pet glagolskih vrsta.

U vezi sa glagolima Georgijević je ukazao i na kontrakcije fi nalnih vo-kalskih grupa u radnom glagolskom pridevu: ošo, išo, oro, treso, kupovo; ali zaklevo. Kod glagola tipa zvonio nema sažimanja, ali ga ima u prijio > prijo ’prejeo’. Sažimanje grupe -io > o (ostavio > ostavo) zabeleženo je i u sever-nom poddijalektu (oko Timoka) kosovsko-resavskog dijalekta (Ivić 2009: 94).

Glagolski prilog sadašnji36 sreće se i sa -ći i sa -ć: igrajući, smijući, mo-leći, / moleć, čujuć, bežeć, trnuć, klečeć.

U funkciji priloga se javljaju i oblici na -ki: stojećki, klečećki. Česta je upotreba partikula uz priloge: svudan, ovudan; ovdud, ondud; kadgoder; pondaker; moždar; tutekar; otale; otkaleg; otkalegar; daklem; upolak itd. U priloge su uvrštene i zamenice svašto, ništo (nešto) u kojima nema zamenice šta, kao u tušta. Prilog veliko se koristi u značenju ’mnogo’ (koliko ima veliko naroda) i ’važno’ (imam ti veliko kazat).37

Georgijević se dotakao i nekih sintaksičkih problema (Georgijevi} 1938: 31). Uz imenicu dica predikat je u m. roda u množini: Mene su dica poštivali. Uz imenicu gospodin predikat je u množini: Gospodin idu s vozom. Zbirna imenica braća dobija množinske nastavke: šest braća.

Umesto predloga u javlja se na: iđem na šest sati. Širi se upotreba pred-loga s: s otim živimo, s rađom se bavi. Georgijević uvodi i pojam udvostruča-vanja predloga i negacije: sa s ovim redom; ni niščim se ne bavi. U prvom slu-čaju reč je o jednoj od varijanata predloga s/sa/sas, a za razumevanje drugog slučaja potreban je kontekst. Ima i primera za gubljenje jedne od dve negacije: ništa je to ’ništa to nije’.

Za enklitiku njim (povratilo njim novce), običnu i u kikindskoj i som-borskoj zoni, Georgijević pogrešno konstatuje da je to pun oblik.

Glagol pitati zahteva objekat u genitivu: nje pitaju tušta. Umesto en-klitičkih oblika ličnih zamenica uz prezentative javljaju se enklitike glagola jesam: Evo sam! Evo smo! Evo su!

4. Iste godine Miloš Moskovljević konstatuje da je o vojvođanskim ikavcima (odnosi se i na Šokce) dosta pisano, ali ne i o njihovom jeziku. Daje kratak pregled radova s kraja XIX i početka XX veka (Moskovljević 1938: 1054–1055).

36 Autor ga je obradio u okviru priloga.37 Ovo se našlo u delu o sintaksi, a nama se učinilo prikladnijim da ga ovde navedemo.


5. Ante Sekulić je sledeći istraživač koji se bavio bunjevačkim govo-rom. Najpre je iz teze, odbranjene 1947. godine, objavio članak Glasovi, a potom u dva navrata tekst Govor bačkih Bunjevaca (1986 i 2005).

U prvom, Glasovi, on glasove bačkih Bunjevaca poredi i sa stanjem u govoru Bunjevaca senjskog zaleđa, što nije predmet našeg interesovanja.

U vezi sa vokalima Sekulić (1947: 1–12) konstatuje da se jat na celom području refl ektovalo kao i, a da ekavizme treba tumačiti stranim uticajem. Takođe, konstatuje da su samoglasnici palatalizovani i labijalizovani, što je najverovatnije rezultat uticaja mađarskih otvorenih i zatvorenih vokala (Se-kulić 1947: 10–12). Na osnovu neveštih opisa teško je izvući lingvističke ra-zloge (kvantitet akcenta; konsonantsko okruženje; uticaj narednog sloga i sl.) koji utiču na različitu artikulaciju vokala. Međutim, treba pohvaliti želju au-tora da odredi areal pojedinih pojava i njihovu socijalnu uslovljenost. Tako su salaši (Verušić, Žednik, Klisa, Zobnatica, Đurđin, Pavlovac, Sebešić, Ljutovo, Tavankut, Čikerija) i pojedine gradske četvrti Subotice (Gat, Ker, Vučidol, Mlaka, Bajnat) oaze tipičnog bunjevačkog govora, za razliku od opštinskih mesta i delova grada u kojima Bunjevci ne čine kompaktnu celinu. Nakon sedamdesetak godina od njegovih istraživanja uslovi su se znatno izmenili, ali bi gore navedene momente trebalo imati na umu prilikom aktuelnih terenskih istraživanja bunjevačkih govora. Muškaraci su neke reči doneli iz vojske, a neke su se osobine razvile pod uticajem mađarskog jezika, koji su u to vreme uglavnom znali samo oni, ali ne i žene i deca. Autor je istakao „da čistoća vokala ovisi o etničkoj čistoći mjesta“ (Sekulić 1947: 8) i potom je odredio areal diftonga. A. Sekulić pogrešno dovodi u vezu gubljenje posleakcenatskih dužina i redukciju vokala iza akcenta sa „otezanjem pojedinih vokala“ i njiho-vom artikulacijom (str. 9).

Finalne vokalske grupe mogu: (a) da se kontrahuju: kopo, siko, pivo, došo; počo, dono, oto, (b) da ostanu nepromenjene: opleo, meo, smeo se, (c) da se raz-biju intervokalnim j i v: nosijo, učijo, molijo, radijo, vodijo; čuvo, žavo.

Sekulić govori i o gubljenju (kad, svud, ondud; jakog, velikog, tog; dva-dest, tridest /četrdeset, šesdeset; radit, pivat, svirat, doć, nać; rad čega; prik-sinoć/prikosutra) i dodavanju vokala (otaj; jetrova, svekrova; prida te, uza te, poda se; savit, sakrit up. svetovati, skriti).

Poslednjih šest stranica (12–18) posvećeno je konsonantima u bunje-vačkom govoru. Autor ističe da se dva para afrikata (ć, đ : č, dž) u govoru Bunjevaca dobro razlikuju. Samo je u jednom primeru umesto dž zabeleženo ž — žigerica.

Grupa *stj > šć, ali taj refl eks može biti zamenjen i sa št: namišćat, oprašćat, omašćen, oprošćaj, kršćanin, ali ognjište, godište.


Na kraju sloga l se može i sačuvati u nekim primerima: val, soldat, ali stoc, stoga, veso < vesel, pridikanca < pridika(l)nica, pridikonca < pridikao-nica < pridikalnica (Sombor), škropionica < škropilnica. O refl eksu l na kraju sloga u reči dužijanca / dožejanca / doženjanca < doželnica v. Ivić 1989. U stranim i domaćim leksemama l > lj: tišljer < nem. Tischler; frtalj < nem. Viertel; ciglja < nem. Ziegel; priključe < prikjuče; Mijolj < Mihovil; prešljicu < preslicu.

U korenu nekih reči javlja se m umesto n: počmem, započmem, načmem, up. i u otmem, uzmem, zauzmem. Disimilacijom nazalnih suglasnika od zna-menovati, znamenje dobijeno je zlamenovat, zlamenje. I grupa mn se disimi-lovala u vn: guvno, duvna, tavno.

Glas b se gubi ispred v u prefi ksu ob: ovladat, ovlastit. Nemačkom w od-govara bunjevačko b: Wirtshaus > birc, birtaš. U inicijalnoj suglasničkoj grupi dolazi do gubljenja p: tica, čela, covat / pcovat (češće), ceto (katkad) /pceto. U nekim leksemama dolazi do afrikatizacije s u c i š u č: pcovat, pceto; lipči ’lepši’. Ukrštanjem dva predloga prez i bez dobijeno je i u bunjevačkom brez.

Eksplozivni suglasnici d i t se u nekim suglasničkim grupama gube: nazornik, nazirati, očepit, ocipit; pivaću, sviraću, igraću, ali i jednom uzet ću; ko, kogod, svako. U grupi zr javlja se d: razdrišiti, zdraka, ždraka, ždrakav (Subotica). Glasovi d i t se mogu promeniti u g i k: dleto > glita (Verušić, Žednik, Tavankut, Subotica) i dlita (kvart Gat, Mali Bajmok, delimično Se-bešić, Đurđin); svetnjača, pratljača > sveknjača, prakljača. Isto i d može biti zamenjeno sa t: dunja > tunja.

Jednačenje po mestu obrazovanja u bunjevačkom govoru nije dosledno: š čovikom, š čuturom, šljiva, iž njega, ali i iz ljubavi, izljubiti, izljutit, izljuštit itd. Analoški se šire rezultati jotovanja i u one oblike u kojima za to nije bilo uslova: odnešen, ponešen, potrešen; odvežen, grižen, zagrižen. U stranim rečima javlja se i s i š: biskup, nadbiskup, arcibiskup, ali i fi škal, koštat ’probati i vredeti’, študirat, šuster. U nekim rečima dodaje se s na početku: spuž, spisati, stipsa.

Kod k i g nema sibilarizacije u svim kategorijama: muki, ruki, Luki; nogi, ali i junaci, vuci ’vukovi’, puci ’narodi’. U prezentu pojedinih glagola prve Belićeve vrste analoški se šire rezultati prve palatalizacije i u 3. licu mno-žine prezenta: peču, teču, tuču, strižu. U inicijalnoj suglasničkoj grupi gubi se g i k: gdi > di i kćer > ćer.

Sekulić za glas h konstatuje da se on u govoru bačkih Bunjevaca nigde ne izgovara: rčak, rkat, lad, ladovina, rana, rom, od, ambar, racki < hrvatski; kru, pra, gra, gri, smi, siroma, uzda ’uzdah’, du; nabuo < nabuhnuo, pod-bunuo < podbuhnuo, dinit < dihnit, kinit < kihnit; marama < tur. mahrama, mana < tur. mahana, mamuza < tur. mahmuza. Zabeleženo je da se on može zameniti: (a) sa v: buva, mavat, duvat, ruvo, kuvat, muva, puvat, uvo, Dove,


Duovi, Dovi, kruva, prava, grava; (b) sa j: snaja, snajica, mijana, kijat, vijor, grijota, utija ’uteha’, smija, grija; (c) sa k: zaktivat, proktit, daktit (dahtati, dahtiti); (d) sa š: jašiti, jašenje, snaša, snašica.

Glas f se u stranim rečima: (a) čuva: fela, frajla, fi n, fi šek; fenjer ili (b) zamenjuje sa p i v: Pilip, jeptin; Vranjo. Grupa hv- > f-: fala, faliti, fat.

U rečima koje počinju vokalom javlja se protetičko j: jih, jim, jopet. Me-đutim, u nekim slučajevima j se i gubi: pij > pi; idi ’jedi’, esi38 l bio kod kuće.

Afrikata dz javlja se u sandhiju i samo u jednoj posuđenici brondza.

6. U druga dva rada Ante Sekulića, Govor bačkih Bunjevaca (1986 i 2005), navedene su osobine bunjevačkog govora na svim jezičkim nivoima. Mi ćemo ih prezentovati na osnovu novijeg izdanja (2005).

Izgovor vokala (8–11) se poredi sa stanjem u književnom izgovoru i u ostalim štokavskim govorima. Ovde je opis glasova nešto bolji i ponekad lin-gvistički objašnjen, iako ne uvek tačno, kao što je to bio slučaj u prethodnom radu. Primeri nisu akcentovani, što otežava zaključivanje o uticaju kvantiteta na boju vokala. U vezi sa bojom vokala a autor samo konstatuje da se on može izgovarati i zatvorenije (ao). Na osnovu akcenta u standardu možemo pret-postaviti da se i dugo i kratko a izgovara zatvorenije: baoćo, baoba, braozda; Maorko, laonaca, maojka, raovnik; vlaoga, jaobuka, maotor; caoklo.39

Korektno je objašnjenje da se kratko naglašeno e izgovara šire, tj. otvo-renije: meakani, čealjadi, meadovina, pearem; jeandek, meatla, preagača, vea-

čera, odneašen. Ovakav izgovor ima i dugo e uz labijale: peat, measo, deasni, neama.

Kratko (naglašeno) e pod uticajem visokog vokala u narednom slogu ili uz labijal može imati zatvoreniji izgovor nego u drugim štokavskim go-vorima: čeitri, žeinin, veiliki, ranjeinik, janjeići, rumeini. Ovakav izgovor ima i dugo naglašeno e i dugo nenaglašeno e: ćeir, keir; prošteinje, kreiniti; miseic, posveićen, večeirnje.

Iz primera se vidi da se kratko o otvara: grijoata, oagrađen, poačet; oata-le, oanda, koašarovi. Po Sekuliću, na zatvaranje kratkog naglašenog vokala o utiče i, e, ali i a (!) u narednom slogu, kao i labijali: ouma, oubaško, poumoć; oupanak, touvariti, koušulja. Dugo naglašeno i dugo nenaglašeno o ima zatvo-ren izgovor: zouva, kourov, použovi; tvouj, louj, goud ’blagdan’, Bouno; kokouš, svitloust.

38 Sekulić je pogrešno napisao ’e si l bio kod kuće? (str. 18).39 Sekulić ove i druge primere navodi bez ikakvog sistema, dok smo ih mi ovde klasifi -

kovali prema akcentu.


Sekulić govori i o diftonzima u bunjevačkom govoru, koje obeležava isto kao i duge vokale, što svakako zbunjuje čitaoce. Zbunjuju i dva načina beleženja istog diftonga (ou / uo). Nejasni su i uslovi pod kojima se javljaju diftonzi. Na osnovu njegovih primera mogli bismo zaključiti da se dugo na-glašeno i nenaglašeno e diftongizuje: peitak < petak, žeidan; leid < led, peit, preilji; zabreikne < zabrekne, odeimo < odemo. Isto tako, na osnovu primera, koji su navedeni bez preciznih kriterijuma, mogli bismo zaključiti da se o diftongizuje: (a) kada je dugo: prouja < proja, noužom, tourba, loutra; (b) kada je kratko a na početku reči: uoču < očuh; ouranje < oranje, ourasi, outić, uočo, ouće; (c) kada je kratko a iza k g: koula < kola, na kouli; koupta < kopita, kousa, kouto, kou kuće, Kourizma; goutovo; (d) kada je kratko o iza labijala: moudar < mokar, moukar; bousa < bosa.

Sekulić tvrdi da se vokalska grupa io redovno rastavlja intervokalnim j: oženijo se, uštorjijo, uradijo, udarijo, zametnijo, urodijo, dužijonca (dužijan-ca), kadijonica. Kod grupe ao javlja se intervokalno v: žavo, čuvo < čuo.

Ukazano je i na sažimanje nekih vokalskih grupa: (a) ao: posiko, istuko, prodo, napipo, umazo se, navijo < navejao; pridikaonica > pridikanca / pridi-konca / pridikonica; ali spao; graorica < grahorica; (b) ae: dvanest, petnest, šesneste, kod starijih žitelja u nekim delovima Subotice i njene okoline; (c) eo: meo, opleo, smeo; (d) aa: sna < snaha.

Neke vokalske grupe se devokalizuju da bi se izbegao hijat: ae > aj: jedanajst, trinajsti, petnajsti, devetnajsti, dvanajstero.

Beleži se i gubljenje vokala: (a) u hijatu: ponda < pa onda; (b) u me-dijalnoj poziciji: ditelina, četri, mriši < miriši, oblazi, velka, čovče < čoviče; priksinoć, priklani, ali prikosutra; (c) u fi nalnoj poziciji, kod infi nitiva: bit, gledat, tirat, prosit, vidit, ranit, klat; ić, doć; ali uvek sigrati se, pridičiti ’pro-povedati’; kod zameničko-pridevske promene: jednog pivca, krupnijeg prase-ta, sitnijeg čovika; ovog lita; kod priloga: kod, ondud, svud.

Međutim, u pojedinim slučajevima zabeleženi su i sekundarni vokali: (a) jetrova, svekrova; (b) prida me, poda se, uza te; (c) otaj.

U govoru bačkih Bunjevaca zabeležena je i zamena vokala: škula, krum-pir, zauva, lakumost < lakomost; komara < komora, subata, Subatica, Kalača, Bajmak; menđuše / minđuše.

Na morfofonološkom planu treba istaći: (a) infi ks -ni- kod glagola tipa dig-nu-ti: dignit, pokisnit, metnit, poginit, naviknit, skinit, crknit; (b) gubljenje rezultata preglasa: knezovi, putovi, ključovi, ali i ključevi.

Govor bačkih Bunjevaca se odlikuje gotovo doslednim ikavizmom: dite, lipo; piva pismu prid kućom, srića; ogriv, prisić; trišnja, briska, vrila voda, vrisak. Ekavizmi su retki: cesta, koren, kulen (ali i kulin), ode, obadve, donet, odnet.


Osobine konsonanata (11–19) navedene su prema stanju u ostalim bu-njevačkim govorima, što za našu analizu ovoga puta neće biti relevantno.

Sekulić ukazuje na sledeće glasovne promene:(a) na jednačenje po zvučnosti: kasti; ot tete, z bratom; ljudski > ljutski

> ljucki, gracki, sucki, bracki;(b) na jednačenje po mestu obrazovanja: š njima, š čovikom, už njega,

krož nji;(c) na nedoslednu sibilarizaciju: seljaci, đaci, prosjaci, ali na nogi, na ruki;(d) na disimilaciju i zamenu suglasnika: zlamenovat < znamenovat,

zlamenje < znamenje, lumer/lumera < numer, uglavnom kod starijih osoba u Subotici; guvno < gumno, tavno < tamno, duvna < dumna < domna < domina; mončiti < momčiti; upantijo < upamtio; glito / glita < dleto; tunja < dunja; tišljer < Tischler, frtalj < Viertel, ciglja < Ziegl; Pilip < Filip, jeptino < jeftino; Vranje < Franjo, Vranjica; birc < Wirtshaus, birtaš; ali i sveknjača < svetnja-ča, prakljača < partljača;

(e) na afrikatizaciju strujnih suglasnika u grupama pš i ps: lipči < lipši; pcovat, pcovka, pceto; ali i maškara / mačkara;

(f) na uprošćavanje suglasničkih grupa: di < gde; ko < tko; covat < pco-vat, covka, ceto < pceto; čela < pčela, čelar, čeličnjak; janje; ovladat < obvla-dati; nazornik < nadzornik, nazirati < nadzirati, ocipit < odcepiti, očepit < odčepit; pane < padne, opane, propane; bolesan < bolestan, radosan, žalosan;

(h) na umetanje suglasnika: brez < bez + prez; zdraka, ždraka ’zraka’, ždrakav ’zrikav’, razdrišit < razrešiti.

O prirodi pojedinih suglasnika nalazimo sledeća zapažanja. Pojačanu palatalizaciju imaju ć i đ: ćup, baćo; iđem, konđa. Glasovi č i ć se dobro ra-zlikuju. Glasovi š ž i č dž najčešće su labijalizovani, ređe umereno palatalni, a ponekad između ova dva načina artikulacije. Sekulić nije potvrdio opservaciju Ivana Popovića da muškarci ove glasove izgovaraju na ovaj poslednji, a mla-đe žene na drugi, palatalni, način.

U svim punktovima nije isti stepen palatalizacije l: u škul′i, ne vol′i, kisel′ica; odavl′e, up. i prešljica. U nekim stranim rečima l se može čuvati na kraju sloga i reči: val, soldat, slodačija, ali išo, kosijo; stoca, pridikanca, pridikonca, škropijonica.

U govoru bačkih Bunjevaca dž alternira sa ž samo u reči (d)žigerica.Afrikata dz nema status foneme, jer je zabeležena samo u jednoj posu-

đenici: brondza.Glas h se u govoru bačkih Bunjevaca:(a) gubi: lad, iljada; marama < mahrama, mana < mahana, dinit < dih-

nit, kinit < kihnit; pra, gra, kožu, nji;


(b) zamenjuje sa j: mijana, snaja, kijat, mijur, vijor, grijota, kujna, tijo < tiho, utija < uteha, Mijo;

(c) zamenjuje sa v: ruvo, kuvarica, mavati, muva, maćva < maćeha, pla-va < plaha; vrv, kruv, trbuv;

(d) zamenjuje sa k u grupi ht: zaktivaš, proktilo, dakte;(e) zamenjuje sa f u grupi hv: fala, falim, fat;(f) ili alternira sa š: snaša < snaha, snašica, jašiti, jašenje.

Sekulić konstatuje da se u govoru sreću suglasničke grupe št i šć: štenac, vošten, plašt, popuštit, godište, ištem, prinoćište; namišćat, popušćaj, prošća-vati, oprošćaj, omašćen, šćućuriti se, milošća, pušćati.

U govoru bačkih Bunjevaca glas j se u nekim rečima gubi u inicijalnoj poziciji, i to posebno ispred vokala prednjeg reda, a u drugim u fi nalnoj: edan ore, a edan grabi, na ednom mistu; erebice; este l kod kuće, esmo l pokosili, e si l bio, up. i idem < jedem, ideš brisaka, ite ’jedite’, ilo < jelo; pi vina, ali i: napij se vode. Oslabljena artikulacija je zabeležena u primerima: jesen, ječam, jednak, jeptino. Međutim, on se može javiti i kao proteza: ji, jim (j)opet.

Arhaičnim crtama u fonetici bački bunjevački govori se vezuju za go-vore njihove postojbine: ikavizam; vrebac, škula, dvanest; caklo, lipče, pane, janje.

Za akcentuaciju (17–19) je rečeno: (a) da je novoštokavska40 (dobro, kosište; glava, ručak, uvabiti; volja; čerga), (b) da ima i odstupanja, tj. da se dugosilazni akcenat može čuti i van prvog sloga (smiju se, divan), (c) da se u kontaktu sa Šokcima, u okolini Sombora i u Lemešu, može čuti i novi akut (ruka, sačuvam, radit, skakat, glava, pitat itd.), (d) da se gube primarne dužine (boli me, žuta marama, lipa divojka, bile gaće, lipog derana), (e) da se javljaju i sekundarne (analoške) dužine (umesto počivaju javlja se počivaju prema počivate; u radnom glagolskom pridevu počastijo, počastila, procva-le, podizali; i ređe na fi nalnom slogu pobigli, podbili, pobijali; retka je i u imperativu podmaži), (f) da se akcenat prenosi na proklitiku (staro: kod nji, uz zid, na glavu; novo: ne viruj, od naši, i meni, i ja, ne laj, up. i u se).

Na morfološkom (19–25) planu Sekulić je istakao neke diferencijalne crte u odnosu na književni jezik kod imenica, zamenica, prideva i glagola. U deklinaciji imenica distinktivne su sledeće osobine. Muška i ženska vlastita imena u nezavisnim padežima (NV) jednine imaju nastavak -e: Ive41 (akc.?), Mate, Pere, Stipe, Vranje; Ane, Janje, Kate, Mande, Đule.

40 I ovde su primeri navedeni bez ikakvog sistema, a za neke hoćemo da verujemo da su štamparske greške: lip deran, ne pita!

41 Zbog autorovog ne baš uvek pouzdanog i doslednog beleženja akcenata, odlučili smo se da primere uglavnom navodimo bez prozodijskih obeležja.


Iako je Sekulić istakao da morfološke osobine bunjevačkog govora sa-gledava u odnosu na gramatička pravila književnog jezika, on u pojedinim tačkama odstupa od toga kriterijuma pošto ih poredi sa stanjem u drugim go-vorima. Tako on ističe da imenice muškog roda koje označavaju nešto neživo imaju akuzativ jednine jednak nominativu jednine (dižemo stup), što je pak i osobina književnog jezika.

Dobro je uočena ekspanzija nastavka -om u instrumentalu jednine ime-nica muškog i srednjeg roda na (nekada) palatalni suglasnik (krajom, nožom, pužom, ključom, pokrovcom; lišćom), ali i kod imenica ženskog roda na -ä (košćom, mašćom, mišljom, soljom, noćom, up. i danjom).

Zakon preglasa narušen je i kod imenica muškog roda sa proširenjem u množini (panjovi, maljovi, krajovi, ključovi, zecovi, knezovi).

U govoru su zabeleženi i fakultativni primeri u kojima nije došlo do sibilarizacije (papki, obojki, seljaki; up i lišnjakima, barjakima, unukima, bu-bregima). Ovde se greškom našao primer đakovi u kojem se javilo proširenje -ovi, te zbog njega nije ni bilo uslova za sibilarizaciju.

U vezi sa nastavcima u genitivu množine pored navođenja punktova u kojima se pojedini nastavci javljaju, autor konstatuje da mlađi ne koriste nastavke -ivi i -ija: očivi, ušivi, kokošivi, ćerivi, prstivi, noktivi, gostivi (Sub-otica, Bajmok, Sombor, Kaćmar, Bikovo), kolija, gostija, ušija, očija, kostija (Sombor-Džinić, Lemeš). Kod ovih imenica u okolini Subotice može se sresti i nastavak -iju. Imenice koje označavaju neku meru u genitivu množine imaju nastavak -i: šest fati, pet coli, pet meseci.

U bunjevačkom govoru u dativu i lokativu množine imamo novoštoka-vski sinkretizam za muški i srednji rod na -ima, a za ženski rod na -ama. Me-đutim, u okolini Subotice Sekulić je u dativu i instrumentalu množive muškog i srednjeg roda zabeležio i fakultativno širenje nastavka -ama: opankama, čo-banama, muškarcama; kolicama. U istom području često se sreću i stari oblici lokativa množive kod imenica muškog i srednjeg roda na koli, na vrati, na leđi, u usti, u zubi.

Kada je reč o zamenicama, Sekulić se osvrće na lične, prisvojne i poka-zne. Od enklitika navodi je umesto ju (vidim je, volijo je) i jim / njim umesto im (ja jim virujem / pivo sam njim). Enklitike se koriste uz predloge (na me, nuza me, za te, poda se). Na području Subotice umesto o njemu kaže se diva-nijo mi je o njim.

Kod prisvojnih zamenica izdvaja se ona u 3. licu množine koja glasi njev (ovo je njeva ćer) umesto njihov. Pored primera tipa orem na svojoj njivi, gospodar u svojoj kući, čuje se i oblačimo naša (umesto svoja) odila, idem moj (umesto svoj) kru.


Kod pridevskih zamenica izdvojen je nastavak -im u lokativu jednine (došo je u tim kaputu, svašta ima u tim Somboru). Kod pokazne zamenice taj analoški se proširilo o- iz ovaj, onaj u sve oblike (otaj dan, ota žena, oto lipo dite), a ne samo u instrumentalu, kao u drugim vojvođanskim govorima.

U vezi sa pridevima istaknuto je da su skoro uopšteni nastavci složene promene (bratovog pivca, sestrinog sina, kuća velečasnoga, napast nečasti-voga). U dativu i lokativu jednine zameničko-pridevske promene javljaju se nastavci -om/-em (tom pivcu, seljačkom svitu, u kuvanom mliku, po ladnom vitru; svojem bojtaru, na pridnjem sidalu). Kao što je i ranije isticano, ovom radu nedostaje sistematičnost, što se ogleda i u činjenici da se o nastavku -im u lokativu jednine zameničko-pridevske promene govori u delu posvećenom sintaksi: po našim lipim sokaku, u Novim Sadu. Tu nalazimo i podatak da se u lokativu množive zameničko-pridevske promene može sresti i stari nastavak -i: na drveni plugovi oru; po stari knjigama, na ti veliki zemljama.

Znatan deo rada Sekulić je posvetio glagolima, tj. inventaru i tvorbi gla-golskih oblika. Od glagolskih oblika koriste se prezent, perfekat, retko plu-skvamperfekat i aorist, zatim futur I i futur II, imperativ i retko potencijal I, dok se glagolski prilozi uopšte ne spominju.

Za infi nitiv Sekulić tvrdi da je na čitavom području bez -i. U infi nitivnoj osnovi glagola treće Belićeve vrste umesto infi ksa -nu- javlja se -ni-: dignit, viknit, maknit, okrenit.

U 3. licu množine prezenta šeste Belićeve glagolske vrste javlja se na-stavak -je, ali i -ju: vežbaje / vežbaju, gledaje / gledaju, čuvaje / čuvaju. Za glagole sedme i osme Belićeve vrste autor, na osnovu svoje građe, ali i prema zaključcima drugih istraživača, navodi da se u 3. licu množine prezenta javlja-ju nastavci -u i -e: vidu, nosu, nauču, molu; stoju / podile, skupe, side. Bu nje-vačkim govorima nije nepoznat ni nastavak -du u 3. licu množine prezenta: učidu, bolidu me noge, zujidu, pravidu, možedu. Kod glagola prve Belićeve vrste na velar u 3. licu množine javljaju se dubletne forme tipa strigu, mogu; priobuku / možu; obuču, tuču, peču, siču.

Prezent i imperativ pojedinih glagola glasi: bidnem, bidneš, bidne, bid-nemo, bidnete, bidnu; možem, možeš/mož, mož, možemo, mošte, mogu/možu/možedu; ij, ijmo, ijte (češće) ijedi, jedimo, jedite; de ’daj’ mi komad kruva; up. i de naberite cvića.

Potencijal I se gradi pomoću patikule bi i radnog glagolskog prideva: mi bi vam pivali kad bi vi tili.

Za trpni pridev Sekulić konstatuje da se gradi kao u književnom jeziku, ali se ne izjašnjava o primerima tipa donešen, odnešen, ponešen, spašen, tre-šen, otrešen, potrešen, zabeleženim kod drugih istraživača.


O nepromenjivim rečima Sekulić (24–25) govori nakon sintakse, a ne u okviru morfologije, što je uobičajeno. U okviru njih nabraja razne vrste priloga i predloga uz pojedine padeže. Ističe da se često koriste partikule, ali ne daje primere iz svog, već iz korpusa Ivana Popovića (tute, odek, kudan, ovudan, svudan, odatleg, ondalek, moždar, ondekar, tamokar, tudekar).

Iz sintakse date su samo neke napomene, koje pokatkad zalutaju u po-glavlje o morfologiji. Tako se upotreba genitiva umesto instrumentala ličnih zamenica našla u delu o oblicima: šta je š nje (= s njom), šta je s vas (= s vama).

Kada je u pitanju sintaksa, Sekulić bunjevački govor sada posmatra u kontekstu ostalih novoštokavskih ikavskih govora, a ne kao ranije u odnosu na književni jezik. Napomene iz sintakse mogli bismo razvrstati u nekoliko grupa. Prva se tiče rekcije glagola. Tako se uz glagol doneti javlja partitivni genitiv (donesi vode), uz pitati genitiv, a ne akuzativ (pitao sam nane), uz glagole kretanja po + akuzativ (odi po vodu).

Pripadnost se izražava prisvojnim pridevima i prisvojnim zamenicama (Marijina knjiga; njezina ćer).

Iako su subjekti u ženskom rodu kongruentne reči u predikatu biće u muškom rodu (strina i nana očli su u crkvu; sudije su strogi).

Umesto predloga za + infi nitiv može se upotrebiti za + glagolska imeni-ca (motika za kopanje) ili odnosna rečenica (guvno di se mlati žito).

Sekulić se dotakao i leksike govora bačkih Bunjevaca (25–26), te naveo reči vezane za „svjetonazor“ (apoštol, Vodokršće, Tri kralja/Bogojavljenje i sl.) vlastita imena (Albe, Šime; Joso, Lazo i sl.), posuđenice iz romanskih jezika (vokšovati ’glasati’ < Vox ’glas’, fi škal, lemozija ’milostinja’ i sl.), iz turskog (avlija, avan, šepet, odžak i sl.) i drugih jezika (katana, honved; fl eka, birtaš i sl.).

7. Ivan Popović je u svojoj studiji Govor Gospođinaca u svetlosti bačkih govora kao celine naveo i podatke o bačkim bunjevačkim govorima (Popović 1968). On ih uglavnom posmatra u odnosu na bačke ekavske govore. Građa je sakupljena u Bikovu i Čonoplji sredinom prošlog veka. Ovom prilikom pokušaćemo da je objedinimo i sistematizujemo budući da je rasuta po celoj Popovićevoj studiji. Tako se od 19. do 21. stranice u uvodnom delu govo-ri o sličnostima bačkih ekavskih i bačkih bunjevačkih govora u vokalizmu i konsonantizmu. I Bunjevci imaju otvorene kratke srednje vokale (prega~u, mekana, ograđen, prost), ali i zatvorene, posebno ispred sloga sa visokim vo-kalima (jedni, kosio). Vokal o se može zatvoriti i uz labijale i zadnjonepčane suglasnike (smota, bolje, kosio). Dugo o i e mogu biti zatvoreni (gledi, misec,


korov), dok dugo e uz labijale može imati i otvoren izgovor (meso, lepo). Ovi vokali znaju i za fl uktuirajući izgovor (greedelj, seedme, prooja, vooz).

I kod Bunjevaca se suglasnici š ž č dž mogu izgovarati umekšano (sna-š’i, ž’iv, oč’i) ili tvrđe, tj. sa većim usnim rezonatorom (o{i{at, pile`, ~vrst, d`ak). I suglasnici mogu imati fl uktuirajući izgovor, šuštav početak i mek završetak. Glas l može biti velaran (laste, ne volim) i palatalan (u škul’i, ovda-l’e). Suglasnici ć i đ imaju palatalniji izgovor (cvić’e, snađ’e).

Od 28. do 35. stranice uvodnog dela Popović pored uobičajenog fone-tizma u ikavskim govorima (sijat, grijat) navodi i niz ostalih crta koje bu-nje vačke govore povezuju sa severozapadnim bačkim ekavskim govorima (u svakom sala{u je običnije od u svakim sala{u; kogođ, što gođ; dunila, kresnio; prasećije, telećiji; sas tramvaja; šta njim drago; tuvi; uvik; njiev, njevi, njiv; imadem, znade, dade). Neakcentovan kvantitet na otvorenoj ulti-mi, ako nije pred enklitikom, gubi se (strane, izduvo, zore, zemlje) (Popović 1968: 32). U instrumentalu jednine imenica muškog i srednjeg roda javlja se i kod bačkih Bunjevaca dužina (s makom, plodom, sa sirom; `itom, drvcetom) (Popović 1968: 99, 102). Nastavak -ama ima sekundarnu dužinu i kod bačkih Bunjevaca (po knjigama, u školama), kao i nastavak -ija u genitivu množi-ne (o~ija, ćerija, u{ija, gostija) (Popović 1968: 106, 107). Ivan Popović je naveo i akcenatske likove pojedinih zamenica (mene, meni, tebe, tebi, sebi, njega, njemu; kod mene, u mene, i meni, kod njeg, od njega; tog, tom, po tom) i glagola (narasli, razvukli, pa se izlegli, ozebla; zovemo, pe~eemo, držimo; iđem; razi{lo, iza{o, iza{lo, naišo; berem, perem, obrala, oprala) u govoru bačkih Bunjevaca (Popović 1968: 113–116, 118).

U okviru dela posvećenog suglasnicima nalazimo sledeće podatke o bačkim bunjevačkim govorima. Ispred vokala i dentali mogu biti lako pala-talizovani (ooras’i, pomuz’it, mot’ikom, rad’it, žen’i) (Popović 1968: 132). I u govoru bačkih Bunjevaca gubljenjem nenaglašenog i dolazi do jake pala-talizacije dentala ispred kojih se može javiti j, koje sa prethodnim vokalom čini diftong. Međutim, iza palatalnog j može očvrsnuti palatalni dental. Ove promene možemo predstaviti na sledeći način: nositi : nosti : nos’ti : nojs’ti; nojsti (Popović 1968: 132–134).

Suglasnici -k i -g na kraju reči se izgovaraju sa palatalnom aspiracijom (ruč’akh’, natragh’) (Popović 1968: 135). U 3. licu množine prezenta intervo-kalno j u nastavku -aju je stabilno: pocrkaju, pušćaju, minjaju (Popović 1968: 141). Gubljenjem inicijalnog j- ispred e govor bačkih Bunjevaca se vezuje za staru postojbinu: edan, ezik, edva, esen, erebice, eptiniji, este (Popović 1968: 143). U obliku vrvo javlja se v umesto h (Popović 1968:144). Bački Bunjevci poznaju zamenu f sa p (eptiniji) (Popović 1968: 148). I ovi govori pozna-


ju progresivno jotovanje kod složenih glagola sa ići: dođem, obađete, priđe, uniđem, ali i iđem (Popović 1968: 149–150). I u govorima bačkih Bunjevaca dosledno je sprovedeno novo jotovanje: groožđ’e, rođak, braća, snoplje (Po-pović 1968: 150). Kod njih su takođe obični prisvojni pridevi na -iji: kraviji, diviji (Popović 1968: 150). Zabeležena je neka vrsta jotovanja d ispred j: kad’ je (Popović 1968: 152).

Suglasnička grupa hv se svodi na v ili f: uvati, svaća, na dovat; fala, zafalnost, fati (Popović 1968:152). Umesto grupe dl- kod Bunjevaca se javlja gl-: glita, z glitom (Popović 1968: 154). Grupa ćn se realizuje kao t’n (imu-t’ni) i kao t’nj (imut’njiji, kut’nju) (Popović 1968: 154). Disimilacija se javlja u grupi mn > ml — mlogo (Popović 1968: 154). Specifi čnost bunjevačkih govora je da se pred dentalima m menja u n: pored pantim i monci, mon~i se, jedan spran drugog, starovinski < starovrimski (Popović 1968: 155). Ispred afrikate nj se menja u n: svinče (Popović 1968: 155). U bačkim bunjevačkim govorima je zabeleženo i jednačenje po mestu obrazovanja u primerima tipa: nuž nji, nuš ~ardak (Popović 1968: 156). Neke suglasničke grupe se uprošća-vaju (di; omo < odmah; janje, jânjećije), a druge se dobro čuvaju (prst, čist) (Popović 1968: 156–157). U bačkim bunjevačkim govorima zabeleženo je r u reči gromila (Popović 1968: 159).

Od morfoloških crta Popović je ukazao samo na sledeće.

Imenice. Imenica gospod u bunjevačkom govoru u vokativu jednine ima nastavak -i: gospodi (Popović 1968: 161). U nominativu množine ime-nica muškog roda na -k sreću se i primeri bez sibilarizacije: radniki, valjuški, pašnjaki, pored ajduci, seljaci (Popović 1968: 161). Međutim, u akuzativu množine mogu se čuti i primeri sa analoškom sibilarizacijom: kupili podace, monce, pored kurjake, upravnike (Popović 1968: 163). U instrumentalu i lo-kativu množine imenica muškog i srednjeg roda javlja se i stari (s kuruzi, za leđi; u zubi, u koli) i novi nastavak (prstima, sa imanjima; o svecima, po seli-ma) (Popović 1968: 164). Međutim, kod imenica ženskog roda, po Popoviće-voj građi, u lokativu množine javlja se samo nov nastavak -ama (po ženama, u ~izmama), a po Georgijevićevoj i stari -a(h) (u čizma), koji je po Popoviću verovatno individualno unet iz ekavskih govora (Popović 1968: 173). Kod svih imenica muškog i srednjeg roda u dativu, instrumentalu i lokativu množi-ne može se uz nastavak -ima javiti i -ama: naređivo radnikama; s otima vina-ma; u sanducama, u drugima selama (Popović 1968: 165–166). U množini je često proširenje i kod dvosložnih imenica čardakovi, pa i đakovi (Popović 1968: 167). Hipokoristici tipa Jooso, Šime, Stipe, zeljo, menjaju se kao ime-nice ženskog roda (Popović 1968: 173). Bunjevci u Subotici u nominativu jednine imaju oblike mater i ćer (Popović 1968: 176).


Pridevi i zamenice. U zameničko-pridevskoj promeni u instrumentalu i lokativu množine može se javiti i nastavak -i: s oti vinogradi, s taki ljudi-ma; na drveni plugovi, po ti planinama (Popović 1968: 181). U bunjevačkom govoru uz predloge se koriste enklitički oblici ličnih (i povratne) zamenica u akuzativu: za me, nuza me, za se (Popović 1968: 182). Komparativ prideva lep glasi lipče (Popović 1968: 183). Kod zamenice taj analoški se javlja inici-jalno o-: otima, s otom (Popović 1968: 185).

Glagoli. U 3. licu množine prezenta VII i VIII Belićeve vrste naporedo se javljaju nastavci -e (podile, lete, prose) i -u (radu, ne vidu, držu, stoju) (Po-pović 1968: 189). Kod glagola I Belićeve vrste na -k- i -g- u 3. licu množine prezenta javljaju se dubletne forme: peku / pe~u, tuku / tu~u, ne mogu / mo`u (Popović 1968: 189). Na analošku palatalizaciju ukazuju i Georgijević 1978: 30 i Sekulić 1947: 16. Bunjevački govori u okolini Subotice u 3. licu množine prezenta glagola VI Belićeve vrste pored -aju imaju i nastavak -aje (kopaje, skuvaje, računaje, mišaje), a oko Sombora samo ovaj prvi (po~imaju, izmiša-ju, iznešivaju) (Popović 1968: 189–190, 141). Za nastavak -aje Georgijević kaže da je običan u okolini oba ova grada, ali ne i oko Baje (Georgijević 1978: 30). U govoru Bunjevaca nastavak -du u 3. licu množine prezenta normalan je samo u ćedu, inače je redak kod ostalih glagola (Popović 1968: 190).

Kraći infi nitiv je redovan kod glagola na -ti, ali ne i kod onih na -ći (Po-pović 1968: 193). U okolini Subotice trpni pridev je samo sa formantom -n-, a oko Sombora i sa -t- (Popović 1968: 194).

Koren pomoćnog glagola biti u prezentu glasi bud- i budn- (Popović 1968: 195). Kod glagola izvedenih od ići dosledno je rašireno -a- iza prefi ksa: izać, izađemo, obađemo, saći, sašla je (Popović 1968: 195). Glagol trajati u govoru Bunjevaca iz II Belićeve vrste prelazi u VI traja (Popović 1968: 198). Kod glagola metnuti čuva se suglasnička grupa -tn-: metneš, metnit, metnili (Popović 1968: 200). U bunjevačkom govoru kod glagola VII Belićeve vrste imamo odnos vidit : vidim, ali i volit : volim, a ne voleti : volem, kako je to u ekavskim govorima (Popović 1968: 204).

Nepromenljive reči i brojevi. U bunjevačkim govorima Popović zapa-ža „bujnu upotrebu partikula, naročito kod predloga“42 tute, tude, tudek, tude-ka, tutke, tutike, tutekar, tutkora i sl. (Popović 1968: 208). Prilog ode ovako glasi i u bunjevačkim govorima (Popović 1968: 208).

Umesto predloga uz koristi se, kao i u ostalim vojvođanskim govorima, predlog nuz: iđe nuz rit, nuz granicu, nuza me, nuž nju (Popović 1968: 212).

42 I na osnovu građe koju autor navodi očigledno je da se partikule dodaju prilozima, a ne predlozima.


I Bunjevci imaju predlog čerez: ~erez Martina (Popović 1968: 212). U znače-nju ’jer’ koristi se jel, a u značenju ’ili’ jel, jelti i elti: konji jel voloi, u Beeč’ elti Pe{tu, petnajst jelti deset (Popović 1968: 214). Rečca bogme u bunjeva-čkom govoru glasi borme (Popović 1968: 215).

Zbirni brojevi se u bunjevačkim govorima tvore pomoću nastavka -ero: četvero, osmero (Popović 1968: 210).

Sintaksa. U okviru sintakse reči sa deklinacijom najpre se daju značenja genitiva. U funkciji objekta česta je upotreba genitiva, posebno: (a) uz glagol pitati (Pitâlꞌi moji slugiju. Naroda pitaju. Ja pito Grge. Nje da pitaju), (b) uz druge prelazne glagole (Grad je imo tog pašnjaka), (c) u bezličnim povrat-nim konstrukcijama (Tamo se odgajalo konja. Krava se odgajalo. Ni se ranlo svinja) (Popović 1968: 218).

Genitiv ličnih zamenica javlja se i u funkciji subjekta: Ima njega svudan (Popović 1968: 219).

Umesto dativa upotrebljava se predloški genitiv: I{o kod njeg. Dolazâli kod mene. On će natrag kod njega (Popović 1968: 219). Međutim, u upotrebi je i fi nalni dativ bez predloga: Iđe doktoru. Ošo likaru. Kat su stigli preetelju. Sa[d] ćedu ić snaši. up. i Tamo Seenti i nus Tisu. Onamo grajnci ’prema’. Ode kući (Popović 1968: 219–220).

Za označavanje pripadanja koristi se predloški genitiv: Ima i u nas cigêretle. U Srbalja i u Bunjevaca. U vašeg dide. U ti spaija (Popović 1968: 220).

Predloškim genitivom označava se izvor prihoda: Kadgod su najviše živili is stoke. Mi is tog `ivimo (Popović 1968: 221).

Prema nemačkim konstrukcijama sa predlogom von ’od’ nalazimo u bu-njevačkim govorima genitiv sa predlogom od u značenju ’o’: Ot Švabice nee-ma divana. Od tog sam tio da pričam. Izvršni odbor je od tog vodio računa. O[d] tog su č’itava č’uda pripovidali. O[d] tog spomenili. Divanili od njega (Popović 1968: 221–222).

Temporalni genitiv može biti: (a) bez predloga (Onog rata) i (b) sa njim (Za stare Jugoslavije. Za Austrougarske jo{. Za mog vika) (Popović 1968: 222).

Nakon upotrebe genitiva Popović daje podatke o značenju dativa. Po-sesivni dativ je ograničen na konstrukcije u kojima se javlja imenica sa zna-čenjem srodstva i enklitički oblici ličnih zamenica u dativu: Rođak nam. Sa sinom mu. Mlađ’i mi brat (Popović 1968: 223).

U dativu subjekat stoji kada uz bezličan glagol treba ide infi nitiv: Mami triba radit, a ti se sigraj. Triba mu kupit cipele ’on mora da kupi cipele’. I tako mu triba nos’iti još ’i inače još mora nositi’ (Popović 1968: 223).


Glagol lagati ima dativsku, a ne akuzativsku rekciju: Ja njemu ne la`em. Slagali ste mi. Slagaću vam (Popović 1968: 224).

Fakultativno i ređe se javlja akuzativ umesto lokativa: (a) u značenju oruđa i uopšte načina (Prodaje na slobodno tr`i{te. Na ruku su šile, pored Šit na ruki. Na konjma se vrlo. Na volovi orat) i (b) u temporalnom značenju (To sam ja vidjo u moju mladost. Bio sam pod Bêogradom u onaj rat). (Popović 1968: 225–226).

U značenju pravca kretanja vrlo često se upotrebljava predlog za umesto u s akuzativom: Iđem za Topolu (Popović 1968: 226).

U pravom instrumentalom značenju češća je upotreba predloga s(a): Više se bavili onda sa živinom. Iđemo tu sa vozom. Onda on iđe s koli. Š čim smo ranli konje. Sa branom drljamo, pored Trskom najviše kuće bile pokri-vene. Da su išli kol’i priko. Pišem madžarskima slovama. Motikom kopamo. Inače u ostalim značenjima dosledna je upotreba instrumentala bez predloga: Mi Dunavom moramo da idemo. Mene svi čikom zval’i. Lete čoporom (Po-pović 1968: 228).

Metaforu prostora imamo u konstrukciji ’biti za nečim’ Ja nisam bio za tim da tečem dok sam bio mlad (Popović 1968: 229).

Ako se predlog (is)pod upotrebi uz geografske nazive, on nema znače-nje ’niže od’, već ’blizu’ ili ’pored’: pod va{arom; pod Domom; pod morom (Popović 1968: 230).

Uz akuzativ i lokativ, pod uticajem nemačkog jezika, umesto predloga u rado se koristi predlog na: zapovidnik na gradu; na Balkanskom ratu; bio na stanu; na gratskoj uprêvi (Popović 1968: 230).

Umesto povratne zamenice sebe (Taj kupi sebi. Napravi sebi brkove) češće se koriste lične zamenice: Ti oma metneš tebe u red. Kupim oode meni. Konac su prele njima same. Isto je tako i sa upotrebom prisvojne zamenice svoj: Kuruzi su njeevo svršili. Jedna divojka po šees sukanja njeni, pored Sa svojom decom. Dođu svojim kućama. Na salašu sedio svome (Popović 1968: 230–231).

U imenskom delu predikata može se javiti i određeni vid prideva muš-kog roda: Onda je bio još i jaki. I on je stari. Ko je god ludi. Rum je taki lip, čisti, vedar. up. i Na volovi orat, to je spori rad (Popović 1968: 232–233).

U okviru sintakse glagola u govoru Bunjevaca uočeno je da je kalkira-njem tuđih jezičkih modela ili ugledanjem na druge glagole došlo do pogrešne upotrebe povratne zamenice: Kad se oni nalete na njega. Pa se obolio. I ona se osetila. Zaladâće se. Dreči se. Kad se ustane (prema dići se i prema sich erheben). Na osnovu paralelne upotrebe glagola sa povratnom zamenicom i bez nje došlo je do njenog gubljenja i u onim slučajevima gde ona predstavlja starinu i deo je norme: Zênimaju s otim. Odmorte! Nemojte za to plaj{t ’pla-šiti se’. Deset kila je nagojila ’ugojila se’. Tamo je lako bilo izvući ’izvući se


iz teške situacije’. Obrijo sam [sebe]. Pravo sam ’prao sam se’. Oni otsele i tamo žive. U pasivnim konstrukcijama sa može se, ima se gubi se se: Ondar [se] moglo ž’ivit. Ne mo`e [se] kupit. Zavisno od glagola može se reći da je u to vreme upotreba se bila u manjoj ili većoj meri u fakultativnoj upotrebi. Me-đutim, u ostalim pasivnim konstrukcijama to se se dobro čuva, jer je ono no-silac pasivnog značenja: Slama se lo`ila. Donosila se otud vina. Tu se iznela rakija. Prema glagolu slagati se javilo se i analoški živeti se ’živeti s nekim u prijateljstvu’: Mi smo se s njima dobro živili (Popović 1968: 233–236).

Iz sintakse rečenice ukazano je na logičku a ne gramatičku kongruenci-ju. Tako se uz zbirne imenice ili one koje znače mnoštvo fakultativno javlja množina: Pa su dolazil’i mlade`. Dica, oni su najviše u duga~kim ko{uljama. Onda su tu dica imali do deset dani raspusta. Isto je i kod zbirnih brojeva: Došli su nji dvojca jel četverca. Ovo je uticalo na to da su se kod zbirnih ime-nica počeli javljati množinski nastavci: Ot sviju braća. Prirodna kongruencija se javlja i kod imenica koje znače muška bića a imaju gramatički ženski rod: Ti kolonište. Švabe su nosili pantaloone (Popović 1968: 238–239).

Zbirni brojevi na -je i -ero nemaju pridevsku fl eksiju: Na dvoje koonja. Za dvoje svinja. Umesto brojnih imenica i zbirnih brojeva češće se javlja prost broj: Trinajs dice. Nas je osam braća bilo (Popović 1968: 240–241).

Umesto infi nitiva kao dopuna nekim glagolima javlja se i da + prezent: Voli on da pije. Nije tio sam da radi. Počme da ore (Popović 1968: 242).

Uz ostala značenja veznik dok/dok ima i značenje ’čim’: Dok je on do{o, oma će ona na njega. Dok vidu da dvoje divane, ondak se mišaje (Popović 1968: 242).

Dvostruka negacije se koristi prilikom njenog isticanja: To ni ne znam. On još ni ne vidi. Da me ni ne zovu. Ni ne umiju se, cure se ni ne očešljaje. Ni ne misli na to (Popović 1968: 243).

8. Jedan od najozbiljnijih radova posvećenih bačkim bunjevačkim go-vorima jeste članak Ivana Popovića (1953) O bačkim bunjevačkim govori-ma. Nakon kratkog osvrta na dotadašnja istraživanja, autor najavljuje da će ovaj govor posmatrati u kontekstu vojvođanskih govora, ali i u svetlu bačkih i ostalih štokavskih ikavskih govora. U prvom slučaju ta ispitivanja za dija-lektologiju imaju principski značaj, jer, po Ivanu Popoviću, bački bunjevački govor predstavlja „lep primer ukrštenog govora uopšte“ (Popović 1953: 123). U drugom slučaju, pred istraživačem stoji veoma ozbiljan zadatak rekonstruk-cije nekadašnjeg bunjevačkog govora koji se koristio u staroj postojbini Bu-njevaca (Popović 1953: 123). Za ovakva ispitivanja Georgijevićevi i Sekuli-ćevi podaci nisu „ni izbliza dovoljni“, te se Popović odlučio da ispita govor


Bikova, blizu Subotice, i govor Čonoplje, blizu Sombora. Prvi je predstavnik severoistočne, a drugi jugozapadne govorne grupe (Popović 1953: 124).

Da bi utvrdio odnos bačkog bunjevačkog govora prema ekavskim i ikavskim bačkim govorima, autor analizu počinje prirodom glasova i novijim glasovnim procesima (Popović 1953: 124–130).

U vezi sa vokalima izdvajaju se sledeće osobine (124–126). Izgovor i dugog i kratkog vokala a znatno je zatvoreniji nego u književnom jeziku (šaole; vlaost; naouče; znaoli).43 Srednji vokali e i o pod kratkim akcentom iz-govaraju se otvoreno (pearem; vrimeana; oanda; grijoata). Međutim, ovi kratki akcentovani vokali mogu biti i znatno zatvoreniji ako se nalaze ispred sloga sa visokim vokalom (žeinin; veiliki; koušulja; kousio) ili uz labijala (vouda, pro-upala, boulje, ouma).

Od promena van akcenta Popović izdvaja javljanje palatalnog polugla-snika (â) umesto kratkog redukovanog a uz meke suglasnike (imal’i > imâl’i, janjećije > jânjećije).

Srednji vokali e i o pod dugim akcentima i postakcenatskom dužinom se izgovaraju zatvoreno (gleidi; ćeir; miseic; kourov; koušta; bounouva). Međutim, dugo e se može uz labijale i otvoriti (measo, peat). Srednji dugi vokali mogu imati diftongiziran ili fl uktuirajući izgovor (greedelj; leed; kesteenje; toorbu; vooz; u grooblje), pri čemu dugo e može biti i otvoreno (peeat, meeasa). Među-tim, diftongizaciju poznaje i kratko o u inicijalnoj poziciji (ootac, ooće) ili iza velara k i g (koosa, goodine).

Specifi čnost bačkih bunjevačkih govora jeste vrlo radikalni ikavizam Popović je zabeležio samo nekoliko ekavizama (kulen, koren, obadve, cesta; ode; inf. donet, odnet; nemam; lebac, leba; vre voda).

Treba istaći i druge fonetske osobine donesene na ovaj teren (vrebac; škula, krumpir; petnest, dvanestog, pored dvanajst, petnajst).

Od konsonantskih crta ukazano je na sledeće (126–130): frikativi š i ž i afrikate č i dž imaju trojak izgovor: (a) labijalizovan sa širokim usnim rezona-torom (kož·e, š·ljiva, krmač·a, dž·ak), (b) umereno palatalan (s mužꞌom, brašꞌno, vinčꞌanje) i labijalizovan koji se pretvara u palatalizovan (kaž·ꞌe, buš·ꞌi, č·ꞌuda, Madž·ꞌari). Popović ovde uočava i polno raslojavanje, te konstatuje da se prvi i treći izgovor javlja kod muškaraca, a drugi kod mlađih žena. Osnovna glasovna vrednost č po Georgijeviću (25) je umekšano čꞌ, a po Popoviću (127) vrlo tvrdo č, dok Sekulić (12–13) tvrdi da se očuvala razlika između č i ć.

Verovatno pod uticajem mađarskog jezika glasovi ć i đ izgovaraju se sa pojačanom palatalnošću (noćꞌ, iđꞌem).

43 Popović ne obeležava akcenat u svome radu, te ga nećemo ni mi pisati.


I u bunjevačkim i u bačkim /vojvođanskim ekavskim govorima kod po-jedinih govornih predstavnika ispred vokala zadnjeg reda može se čuti ve-larno l (laste, služili, lonac), a ispred vokala prednjeg reda palatalno l (malꞌi, ovdalꞌe). Popović je uočio da je bačke govore zahvatio proces širenja tvrdog l i ispred palatalnih suglasnika (volim, koliko).

Kod Bunjevaca i kod bačkih ekavaca uočeno je da nenaglašeno kratko i se potpuno redukuje, pri čemu svoju palatalnost prenosi na prethodni sugla-snik, koji pak ispred sebe razvija j (granicom > granꞌcom > grajncom, posisa > posꞌsa > pojssa, kajšku, nojsti i sl. ). Ovaj preces je pedesetih godina XX veka bio nov i neuopšten.

Za Bunjevce je specifi čno gubljenje inicijalnog j- ispred vokala pred-njeg reda (edan, ezik, edva, esen, este), pored ređeg čuvanja tog glasa (ječam, jesen, jedan).

Specifi čnost bunjevačkog govora je i zamena m ispred dentala (monci, sedandes, starovinske košuje < starovremske). Ova pojava ima širi areal, tj. javlja se i u drugim govorima i dijalektima samo u korenu glagola pamtiti > ne pantim, upantio.

Među konsonantskim promenama ima onih koje su se desile ili nasle-đene u davnoj prošlosti (lipče < lepše; caklo < staklo; pane < padne; janje, janjećije).

Za posleakcenatske dužine kod Bunjevaca konstatovano je da su jako neotporne, naročito u fi nalnom otvorenom slogu višesložnih reči. U sandhiju se javljaju pak sekundarne dužine (caklo se treslo, razbigli se). Autor je uka-zao i na neke akcenatske tipove koji se razlikuju od bačkih ekavskih govora (za mene : za mene; pečemo : pečemo).

Na planu morfologije (131–134) malo je zajedničkih crta sa govorima bačkih Srba. Autor izdvaja samo tri. To su nastavak -im pored čestih -om i -em u dativu i lokativu jednine zameničko-pridevske promene muškog i srednjeg roda (jednim starom čoviku; u svakim salašu), zatim nastavak -du u 3. licu množine prezenta, koji nije toliko raširen, jedino je češći kod pomoćnog glagola ćedu i najzad upotreba predloga nuz umesto uz (igra nuz muziku, nuza me).

Znatno je više razlika između bunjevačkih i srpskih govora u Bačkoj. Tako Bunjevci imaju stari lokativ množine samo kod imenica o-osnova (po vašari, na konji; u misti, u koli), a Srbi u Bačkoj i kod a-promene (u čakšira). Istina, Popović navodi da je Georgijević zabeležio samo jedan primer starog lokativa množine kod Bunjevaca (u čizma), ali smatra da je on preuzet od ekavaca.

Druga specifi čnost bunjevačke deklinacije jeste širenje nastavka -ama u dativu i lokativu množine i na o-promenu (naređivo radnikama; med se-


ljakama; u svinjcama). Ovakvi oblici su retki kod ekavaca i okazionalno su preuzeti iz bunjevačkih govora.

Treću specifi čnost čini fakultativni izostanak sibilarizacije suglasnika k u nominativu množine (vojniki, valjuški, fanki). Međutim, u kosim padežima suglasnici k/c slobodno alterniraju (Slovaca; kupili podace, momce; u sandu-cama / pašnjaka; za nas seljake; naređivo radnikama; med seljakama).

Četvrta specifi čnost su nastavci -ivi i -ija u genitivu množine starih û-osnova, za koje je konstatovano da se prvi javlja u okolini Subotice (pet ćerivi, is prsivi, iz očivi), a drugi na području Bajmok — Sombor — Kaćmar (ćerija, gostija, ušija) (Georgijević 1978: 29).

Na morfološkom planu značajne su i sledeće crte. Tako se javljaju hipo-koristici muškog roda na -o (Joso, Veco, Pajo, Grgo, Švabo) i -e (Albe, Šime, Jure, Pere).

Uz predloge se mogu javiti i enklitički oblici ličnih zamenica (na me, nuza me, za se).

Kod zbirnih brojeva javlja se nastavak -ero (četvero, petero).Osobenosti bunjevačkih govora srećemo i u konjugaciji. Popović uka-

zuje na bogat inventar nastavaka u 3. licu množine prezenta. Tako kod glagola VII i VIII vrste alterniraju nastavci -e (tovare; drže) i -u (radu; stoju), kod gla-gola VI vrste u okolini Subotice su nastavci -aje (doterivaje, kopaje, sigraje se, lupaje) i -aju (pocrkaju, zatvoraju), a u okolini Sombora samo ovaj drugi (počimaju, minjaju). Nastavak -du je ređi nego kod ekavaca. Popović je nešto više primera zabeležio u okolini Sombora, posebno kod pomoćnog glagola ćedu. Kod glagola I vrste na velarni suglasnik u 3. licu množine u korenu al-terniraju k/č i g/ž (peku, tuku; mogu / peču, tuču; možu, pomožu).

Ako je glagol ići prefi giran, on će dosledno imati a iza prefi ksa (saći, obađemo, izać, izašli). Ova poslednja dva primera su poznata i zapadnijim bačkim ekavskim govorima.

Kod priloga česta je upotreba partikula (tutike, odek, ovudan, jučen, tu-dekar i sl).

Za potrebe utvrđivanja porekla sličnosti i razlika između bačkih bunje-vačkih govora i bačkih ekavskih govora Ivan Popović navodi i neke od lek-sema koje Bunjevci „dobro zapažaju i dobro čuvaju u izvesnim slučajevima“ (Popović 1953: 134). Tu je najpre katolička crkvena terminologija (križ, Svi sveti, Bršanac, Korizma), antroponimija (Stipe, Jure), kao i leksika iz različi-tih domena (gra, kruv / lebac, stolac, borme i dr).

Autor zaključuje da bunjevački i bački ekavski govori imaju zajedničke novoštokavske crte, artikulaciju glasova, ali se razlikuju na nivou morfologi-je, zamene jata i po nekim drugim fonetizmima (vrebac : vrabac). U daljem


tekstu autor raspravlja o poreklu pojedinih osobina, što za ovu priliku nije u prvom planu.

9.1. Podaci o bačkim bunjevačkim govorima nalaze se i u udžbenicima dijalektologije. Pavle Ivić (1985: 182) u izdanju Dijalektologije na srpskom jeziku, govoreći o razvedenosti mlađeg ikavskog dijalekta, ukazuje na mar-kantne crte bačkih bunjevačkih govora: *dj > đ, št, jd > đ, novo jotovanje, -l > -o, vrebac, ali rasti i grob, e o > ea oa, e o > ie uo; l > ł // ľ u zavisnosti od sledećeg glasa; artikulacija š ž č kreće se od vrlo trde do meke; u dativu i lokativu množine -ima/-ama, ali se sreću i arhaični nastavci, osim onih na -m. Autor je ukazao i na gubljenje jednog dela dužina (Ivić 1985: 176).

9.2. Pavle Ivić u izdanju Dijalektologije na nemačkom jeziku, govoreći o raščlanjenosti mlađeg ikavskog dijalekta, izdvaja tipične osobine bačkih bu-njevačkih govora (Ivić 1994: 183–184). Ti govori imaju izrazito hercegovački tip zbog refl eksa št i žd < *sk’ *zg’ itd., *d’> đ, jd > đ, novog jotovanja, -l > -o, h > ä. Nastavci na -ma se sve više šire na račun arhaičnih, dok su forme na -m u Bačkoj potpuno istisnute. Pod uticajem bačkih ekavskih govora prihvaćena je ista artikulacija srednjih dugih i kratkih vokala, glasa l, i suglasnika š, ž, č, dž. Skraćivanje dužina je kao kod bačkih ekavaca (Ivić 1994: 178).

9.3. Asim Peco u Pregledu srpskohrvatskih dijalekata bačkim bunjevač-kim govorima daje znatno više prostora (Peco 1980: 120–121) i određuje ih kao najisturenije ikavske govore štokavskog dijalekta. Njih karakteriše novo-štokavska akcentuacija i sinkretizam dativa, instrumentala i lokativa množine uz paralelno javljanje i arhaičnih oblika (s oti vinogradi, na drveni plugovi; po stari knjigama).

Uz dosledan ikavizam za bačke bunjevačke govore karakterističan je i šćakavizam (kršćenica, mešćanin, namišćaj, otpušća, primešćaj, prošćenje, ali ištem), te ih je autor obradio u okviru ikavskošćakavskih govora, što sma-tramo da nije opravdano.

Na osnovu podataka kod drugih autora (Georgijevića i Popovića) i Peco ukazuje na uticaj bačkih ekavskih govora na izgovor vokala e i o.

Vokalska grupa -ao se asimiluje i sažima u -o (ošo, treso) ili razbija sonantom v (davo, znavo).

Dve crte su od posebnog značaja: (v)rebac i četvero, četverca.Afrikatski parovi (č dž, ć đ) se ne svode na jedan par, ali se č i dž izgo-

varaju nešto palatalnije. Peco ne govori ništa o njihovom velarnom izgovoru. Međutim, za konstriktive š i ž kaže da se mogu izgovarati palatalnije (š’ ž’ ) ili velarnije (š· ž·).


Foneme h i f u novije vreme se čuju u govoru, ali nisu tipične za konso-nantizam bačkih bunjevačkih govora.

Pojedine suglasničke grupe poznaju afrikatizaciju glasova: pcujem, pcovka; lipče; vojcka, srpcki.

U inicijalnom položaju gubi se sonant j: edni, esen, ezik, ablan.Kod pokazne zamenice taj analoški se javilo inicijalno o (otaj, ota, oto).U lokativu jednine zameničko-pridevske promene uopšten je nastavak

-im (po našim prostim jeziku, u Novim Sadu).U vezi sa glagolima Peco je izdvojio: infi ks ni/ne kod glagola III Be-

lićeve vrste (krenila), oblike infi nitiva (ić, nać / ići, naći / ići, naći) i 3. licu množine prezenta (živu, stoju / skupe, drže; vežbaje / vežbaju, čuvaje / čuvaju; retko pravidu, učidu).

I Peco ističe redukciju posleakcenatskih dužina: cilog, predem, sanjo.

9.4. U Enciklopediji Jugoslavije za govore bačkih Bunjevaca istaknuto je da su oni pod „snažnim uticajem govora susednih Srba, koji se ogleda u izgovoru e, o; l; š, ž, č i dž. I oblici množinskih padeža odgovaraju onima kod bačkih Srba“ (Brozović i Ivić 1988: 63).

9.5. Josip Lisac u Hrvatskoj dijalektologiji 1. govore bačkih Bunjevaca obrađuje u okviru zapadnog dijalekta, tj. novoštokavskog ikavskog dijalekta i konstatuje: da su to štakavski, a ne šćakavski govori, da se pored novoštokav-skog sinkretizma u množini sreću i arhaični oblici imenica (s novci / s pilićima) ali i širenje nastavka -ama (naređivo radnikama), da se iz slavonskog dijalekta proširila analoška sibilarizacija u akuzativu množine imenica muškog roda tipa monce, Turce, kao i da je neobična upotreba povratne zamenice u primeru pa se obolio (Lisac 2003: 53, 56, 58). Govoreći o genezi i raščlanjenosti za-padnog dijalekta, Lisac (2003: 64) je istakao i ostale specifi čnosti govora bač-kih Bunjevaca. Između ostalog, to je uticaj susednih Srba na izgovor kratkih naglašenih o i e kao i nekih suglasnika. Akcentuacija je novoštokavska. Dleto se kod bačkih Bunjevaca kaže glita, a ne glito, kako je to u senjskom zaleđu. U dativu i lokativu jednine zameničko-pridevske promene muški i srednji rod imaju nastavak -im (dobrim prijatelju, po lipim sokaku). Lisac konstatuje da je -l > -o, a u nekim leksemama -a (dužijanca < doželnica) ’svečanost o zavr-šetku žetve’. Ovom fonetizmu posvećen je i rad Pavla Ivića (1989).

9.6. Najnoviji pregled najmarkantnijih fonetskih i morfoloških crta go-vora Bunjevaca nalazimo u Srpskoj enciklopediji pod odrednicom Bunjevci, govor (Petrović 2011: 675).

10.1. Bunjevci se mogu pohvaliti sa nekoliko leksikografskih ostvare-nja. Prva tri su iz druge polovine XIX veka (Šarčević 1870a, 1870b, 1894), a


druga dva s kraja XX (Peić i Bačlija 1990) i početka XXI veka (Sekulić 2005). Prvi i treći (Šarčević 1870a i 1894) prikazao je Ante Sekulić (1980–1981). On je u svom prikazu naveo biografi ju i bibliografi ju Ambrozija Šarčevića, a potom uporedio njegov prvi rečnik sa Rječnikom Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (ARj). I mi ćemo se iz drugog ugla osvrnuti na Šarče-vićev prvi rečnik Tolmač izvornih, književnih i zemljopisnih jugoslavenskih riči na korist prijateljah bunjevačko–šokačke književnosti. U njemu je dato obrazloženje zašto je to jednojezički rečnik. Naime, u to vreme većina čitalaca „Bunjevačkih i Šokačkih Novina“ nije znala nijedan od stranih jezika (nemač-ki, latinski, italijanski, mađarski), te bi dvojezični rečnik bio od male koristi. Rečnik će pomoći i onima koji budu čitali pobožne i svetovne knjige iz bilo kog perioda na književnom jeziku (Šarčević 1870a: III).

Šarčević ističe i veliku disproporciju u broju reči koje koriste Bunjevci i Šokci (300–400) u odnosu na Srbe i Hrvate (5.000–6.000). Svestan je da je to uslovljeno činjenicom da ovi drugi narodi odavno imaju svoj književni jezik koji stalno izgrađuju dok njihov poseduje reči koje se odnose na svakodnevne molitve, obradu zemlje, rodbinske odnose, skučen i jednostavan društveni ži-vot (Šarčević 1870a: IV).

Šarčević ukazuje i na međujezičke kontakte koji su doveli do toga da u bunjevačkom i srpskom ima dosta reči iz grčkog i turskog, a u mađarskom i slovenskih jezika (Šarčević 1870a: IV).

Uočeno je i da geografski prostor i podneblje utiču na tip leksike. Tako Bunjevci, budući da žive u ravnici, nemaju nazive za planinske biljke, zveri i ptice, za životinje koje žive u moru i sl. (Šarčević 1870a: IV).

U ovom rečniku većina defi nicija nije u skladu sa uobičajenom leksi-kografskom praksom. Tako, defi nicije obično počinju relativnom rečenicom bez antecedenta (Baždar; [čovek / onaj] koji kuša, proba mire na vagi, Berdni; Glavničara; 2. ko kupi porciju od glave; [ono] što se brda gore tiče, Gusa; [mesto] gdi se može krasti, otimati na moru), ali ima primera i sa njim (Bodač; vo koji bode, Bisage; džak što se meće priko ramena, ili priko ledja na konja, Isposnica; soba gdi se posti). Defi nicije sadrže i vremensku rečenicu (Dvopev; kad dvojica pivaju). Mnoge odrednice su objašnjene fonetskim i tvorbenim varijantama (Del; dio, Djed; did, Daštara; daščara; Bradavka; bradavica; Ce-

dilj; cidka) iz narodnog jezika. Zabeležene su i sinonimske defi nicije (Belež-nik; notar, notaroš). Jedna reč se može pojašnjavati na više načina (Amal; te-retonosac, koji nosi teret; Čado; čedo, dite; Budžulja; kratkoroga krava, krava kratkog roga). Dobro je što je uz neke reči dat i kontekst (Amanet; ostavio mu je novce u amanet; izno je tudj amanet), ali istaknuta i polisemija (Kičica; 1. pramen na konjskoj nogi više kopite 2. bokor 3. sprava kojom se jaja uskršnja šaraja 4. vrsta cvitja).


Autor prvog rečnika na kraju zaključuje da „ako smo radi da pokraj bratje naše narodno živi ostanemo, valja nam prianuti oko književnoga jezika i osvojiti ga, brez čega na obstanak i život bunjevački šokački ni pomisliti nemožemo.“ (Šarčević 1870: V).

Rečnik je u ono vreme imao svoju svrhu, ali se danas iz njega teško mogu rekonstruisati sve osobine bunjevačkog govora zbog snažnog upliva tadašnjih knjiških crta (češća upotreba foneme h — mahalo, hitri, hrđavo, odlahnuti, ali ladilo, se lade; upotreba padežnih nastavaka — krilo od dvorski vratah, zbog osvojenja svetih mistah; češća upotreba infi nitiva na -ti — dvori-ti, negovati, koracati / zna koracat), ali i znatne vremenske distance u kojoj su se dešavale različite jezičke promene. Istina, izdvajaju se markantne crte tipa Cedilj; cidka; gdi; Vrabac; vrebac.

10.2. Drugo leksikografsko ostvarenje je Rečnik bačkih Bunjevaca. O nje-govom nastanku čitamo u Napomenama uz Rečnik bačkih Bunjevaca na 11. i 12. stranici. Sastav ekipe, koja je učestvovala u njegovoj izradi, garantovalo je uspeh ovog leksikografskog poduhvata. Marko Peić i Grga Bačlija, dvojica izvornih govornika i zaljubljenika u svoju tradiciju, ali i njeni dobri poznavaoci, po kriterijumu „manje običnosti“ sakupili su 17.000 leksikografskih odrednica i po koncepciji iskusnog redaktora, Dragoljuba Petrovića, pripremali ovaj rečnik u okviru Matičinog projekta za izradu Dijalekatskog rečnika Vojvodine koji je započet još 1980. godine. Rečnik je objavljen 1990. godine.

Želja autora je bila da rečnik bude iscrpan i da je reprezentant bunjevač-kih govora u trouglu Sombor — Subotica — Baja. Jasno je da mala ekipa ne može napraviti tezaurus, a ni pobeležiti iscrpno leksiku u svim bunjevačkim mestima i salašima. Glavninu leksike čini građa iz Subotice i njene okoline. Subotica je rodni grad autora i stalno mesto življenja, ali i glavni centar svih važnih zbivanja za Bunjevce. Autori su reči koje nisu imali u svom jezičkom pamćenju, a povadili su ih iz pisanih izvora iz različitih perioda, proveravali u sledećim punktovima u Srbiji (Svetozar Miletić, Sombor, Bajmok, Tavankut, Žednik, Đurđin, Bikovo) i Mađarskoj (Kaćmar, Aljmaš, Gara, Bikić, Tuku-lja), što je naznačeno uz takve reči. Redaktor je opravdano izrazio sumnju u leksičku neizdiferenciranost ovih govora u šta su ga autori ubeđivali. Novi snimljeni korpus će to potvrditi ili opovrći, pošto i sami Bunjevci tvrde da postoji razlika između onih koji žive u okolini Subotice i onih oko Sombora. Redaktor je izrazio nedoumicu u vezi sa statusom sekundarnih (raspasala se : nosiću ga) i starih posleakcenatskih dužina (radnik : čardaš). Intragovorničke i intergovorničke varijacije su realnost s kojima i tradicionalna dijalektologija mora operisati, naši noviji snimci pokazuju da se većina dužina generalno povlači, o čemu će biti reči u drugoj studiji. Rečnik je bio otvoren za sve lek-


seme, pošto je koncipiran kao potpun, a i dijalekatskom rečju se smatra svaka realizacija na terenu koja se može poklopiti sa stanjem u standardu, ali da se pak razlikuje od onoga koje je u nekom drugom govoru. Mesto ovih reči u rečniku je opravdano i činjenicom da su navedene u dijalekatskom kontekstu koji može predstavljati dobar korpus za ostale nivoe jezičkog ispitivanja, pod uslovom da nisu nastali samo na osnovu autorove jezičke kompetencije. Ide-alno je kada se poseduje i korpus dobijen od informatora.

U rečniku nisu tako česte morfološke opaske, osim onih tipa svinče / svinjče, množina svinji, genitiv množine svinja. Insistiralo se na morfofono-loškim alternacijama tipa crip cripa, cidit cidim.

Koristan zadatak budućih istraživača bunjevačkog govora bio bi da se, na osnovu ovog rečnika, proveri autentičnost leksike iz prvog rečnika, naro-čito kada Matica srpska izda njegovo drugo dopunjeno i prošireno izdanje.

10.3. Ante Sekulić je sastavio i obradio Rječnik govora bačkih Hrvata 2005. godine. Očigledna je namera autora da pokaže da su svi Bunjevci i Šok-ci u Bačkoj Hrvati. I pojedine naučnike je ponela ta ideja, te su zatvorili oči pred ozbiljnim nedostacima ove knjige, na koje je ukazao Dragoljub Petrović u svom prikazu (Petrović 2007).

Završna napomena

Dosadašnji opisi govora potiču iz različitih perioda i od autora sa nejed-nakom lingvističkom kompetencijom. Takođe, većina opisa je samo fragmen-tarna, što otežava formiranje celovite slike o bunjevačkim govorima. Zbog svega ovoga trebalo bi pristupiti monografskom opisu u kojem bi se pored opisa na svim jezičkim nivoima utvrdili i indeksi frekvencije određenih jezič-kih crta kako bi se utvrdilo koje se od njih više ne koriste, koje su u procesu gubljenja i, najzad, koje su i danas markantna crta bunjevačkih govora.

U nastavku ovog poglavqa priloženi su faksimili dijalekatskih tekstova iz studije Nevenke Sekulić (Sekulić 1981) i Pavla Ivića i Aleksandra Mlade-novića (Ivić/Mladenović 1960).

V

DIJALEKATSKI TEKSTOVI

U transkriptima su, radi autentičnosti zapisa, ostavljene intragovorničke akcenatske varijacije (vašange : vašange, veler : veler i dr.). Sve razgovore je vodio Žarko Bošnjaković u Bajmoku.

Sagovornik (1948)

Bunjevački kulturni centar u Bajmoku

Vi se trenutno nalazite u prostorijama Bunjevačkog kulturnog centra iz Bajmoka, koji je osnovan dve iljade i pete godine i koji radi na negovanju bunjevačke kulture, tradicije i običaja. Skupila se grupa entuzijasta, ljudi koji žele da iz zaboravljenog vrimena izvuku sve ono što je u narodu sačuvano da to vratimo, tako da kažem, ponovo u narod i da prenesemo sve ono što mi zna-

mo da mlađe generacije i da se ta tradicija i običaji sačuvaju i u narednim vri-menima koji dolaze ispred nas. Ovde su uglavnom svi članovi Bunjevačkog kulturnog centra, amateri, dobrovoljci, u svakom smislu reči, koji učestvuju u svim onim manifestacijama gde je njihovo učešće važno i bitno i veoma potrebno. Ja ne bi, utoliko ovoj, o tome više. Samo nekoliko rečenica još da kažem da mi smo grupisali naše manifestacije prema svecima, tako da kažem. U zimskom periodu se održavaju prela i razni balovi, pa imamo bal za Svetu Katu i prelo na Marin, koje mi vrlo lipo organizujemo. Posle toga nailaze uskršnji običaji i mi smo to u jednu celinu napravili, od korizme pa do izložbe šarenih jaja i, naravno, polivači na Vodeni ponediljak, to obavezno radimo i vrlo, ovaj, to uspešno ide. Oko Dužijance, našeg nacionalnog sveca, praznika, mi smo podesili tako da napravimo festival bunjevačkih nacionalni jila. Ispred vas se nalazi jedan od biltena. To je festival koji pokazuje još jednu dimenziju vridnosti što postoji u bunjevačkom narodu. Isto tako iz zaboravljenog vrime-na razna stara jila, a za sad smo skupili sto sedamdeset, preko sto sedamdeset recepata. Ove godine, isto tako zadnji vikend avgusta miseca u velikom, ovaj, pripremi smo za taj festival. I, naravno, posle toga dolazi jesen i dolaze, ovaj, pripreme za Božić i mi smo isto tako kompletirali jedan, ovaj, set manife-stacija, to je božićna izložba i, ovaj, vašange na Božić, na Badnje veče. I još sam jednu stvar ispustio, za Petrov, kada se organizuje tradicionalni festival


folklora, jedan od najstariji festivala na Balkanu. Mi u sklopu tog festivala, koje organizuje kulturno-prosvetno društvo Jedinstvo-Ečeg,44 organizujemo izložbu „Zlatne ruke“. Sve što oči vide i ruke umeju da naprave, u svim tehni-kama, svim materijalima, to se izloži. Pošto ovde uvek učesnika ima oko dve hiljade na festivalu, i ti gosti mogu da vide rezultate rada naši vridnih ruku, naši domaćina, raznih zanatlija i tako dalje. To je, eto, u nekoliko rečenica ono što mi radimo. Pred vama su ova čeljad. Izvolte pitajte i divanite š njima sve ono što mislite da je potrebno da čujete. Fala lepo.

Sagovornica (1961) [I1]

Sagovornica (1967) [I2]

Biografska priča

Rođena sam u Bajmoku, na salašu na Madarašu. Znači to su nekad bile uprave i to, tu su moji roditelji živili i bila sam četri godine kad smo [od]seli[li] za Tavankut jer su mi mama i baća, tako sam zvala baća, ne tata, iz Tavankuta rodom, i onda smo se tamo vratili. Znači tamo sam živela do dvajs dve godine i onda posle tog se udala u Bajmok i eto od osamdes[t] treće go-

dine živim ponovo u Bajmoku i tu sam osnovala porodicu, izgradili kuću, lepo živimo. (Čime se bavite?) I1: Pa, ja radim u Medoproduktu, tamo sam zaposlena, živi[m], tamo radim već dvajst osam godina. Inače kod kuće ima-mo svega. Znači od živine, stoke, svega, svega ima i bavimo se [pauza] tako baštenstvom [pauza], sadimo, sijemo tople leje, tu prodajemo rasadu, palantu, što bi kazali, i znači to prodajemo i s otim se bavimo, proizvodimo i svega pomalo ima i. (Stoke?) I1: Imamo, imamo tako. (Šta držite?) I1: Pa od stoke imamo ovi svinja, to samo za nas koliko nam triba i ovi tovni pilića bili, doma-ći koka i tako. Imamo kozu [smeh], pošto je zdravo mliko, onda i to držimo, jariće i tako, s otim se bavimo i [pauza] to je to.

Badnje veče

(Dobro. A sad vi neki od ovih običaja. Je l znate neki?) I1: Pa, znam. Eto za Božić, to šta ja znam, za Badnje veče, meni je to nešto najdraže što volim Badnje veče, zato što se onda pravi riblja čorba i kiti se jelka i ono, pravim one gube sa makom. Neko pravi nasuvo, a ja pravim ono, pošto to volim. I onda to tako, to je najlipše što se meni, ono, sviđa za Božić. I onda smo svi na okupu,

44 Mađ. egyseg — ’jedinstvo’.

V. Dijalekatski tekstovi 233

znači, večera je uvek. (Kako je nekad bilo, a kako je danas?) I1: Pa nekad je. (Kad ste bili na salašu?) I1: Kad smo tamo. Dobro, ja sam bila mala tog se ne s[i]ćam, ali jedino ono što se sićam, to znam da nekad nije bilo ribe, onda smo bili sa makom nasuvo, znači to je to bilo, i pasulj, ali suparan, znači nije bilo ništa. (Mh.) znači samo povrće i (Mh.) ono ništa nije bilo. Eto, to, to je to štog se ja sićam, ono ali dobro mi to sad malo [pauza] riba i [...], šta ja znam, to je što se tiče Božića. I onda se nekat ono unosila slama pod jelku. Znači nije bilo ovi tepisi i to, nego to je bila podmazana zemlja. Znači kad dolazi Badnje veče, to se unosi [pauza] slama i onda svi se sakrivamo i tako. To smo voleli. Vašange su dolazile, da ono isto. Onda oni lupaju, viču, dolaze, onda se mi sakrivamo pod astal i tako. To je ono što je meni ostalo kao mala. Posle je to već počelo da. (Jel dida bacao oro ili ne?) I1: Ne. To se žito bacalo na vrata, ono kad ulaziš, kad unosiš, onda ono se žito. I to je. (Ajde opišite sve to kako ide. Znači on ide u avliju kod slame, deca idu za njim. Jel tako?) I1: Ne. Mi ono što, što smo kod nas, u našoj kući, ja to mogu kasti. (Ajde, dobro.) I1: Misim, ja drugo ne mogu, nego ono što je kod nas bilo. Znači, kad ulaziš unutra čestitam Badnje veče, znači, oni koji su unutra bacaju na tebe ono žito. (Domaćica.) I1: Da, Domaćin. Da. (Ne. Žena. Ko baca žito? Baba? Domaćica?) I1: Domaćin. A žena nosi večeru. Žena nosi večeru. (A ko unosi slamu? Dida? Najstariji?) I1: Pa, dobro, da. (Možete se i vi uključivati. Dođite. Sedite bliže.) I2: Znate šta, ovaj, ti običaji se od salaša do salaša jako razlikuju. A ne od naselja, od sela do sela sasvim drugačije. Ja ono što se sećam isto da je ovaj [pauza] dida uneo onu slamu unutra. [okleva] Najmlađi član familije, da l je bila cura da l je bio dečkić, nije, nema, ovaj, je nosio upaljenu sviću: „Faljen Isus, čeljadi. Čestitam vam Badnje veče, Isusovo porođenje“ i stavlja tu sviću na astal. [ok-leva] Dida razbaca slamu. Mama za nama nosi, za tim najmlađim nosi kuvan pasulj i sidamo svi za astal opet se, ovaj, svi se prikrste, moli se Boga. To što je ona pričala u vezi večere, isto različito od salaša do salaša bilo. Ja se, ja se ne sićam ribe. Mi nismo pravili ribu. Isto sam iz Tavankuta, ali, ovaj, ribu se, nije se kuvala, kuvo se taj suparan gra, [priseća se] gube, to je tisto sa makom, tisto sa sirom i pleteni kolač. Obavezno se pravio pleteni kolač. To je bilo. (Kiselo [pauza] testo.) I1: Ukiselo testo. I1: Znači same, ovaj, domaćice su pravile taj pleten kolač, pleten. I2: Da, da, da. To se peklo u parasničkoj peći prethodno, pred jutro, to se čitav dan se. I1: To je sve bilo spremanje čitav dan za to veče, za tu večeru. To je baš ono stvarno. I2: I ono počinje večera, znači, na astalu je u kotarici il zdili, ko šta, ja, jabuke, orovi, bili luk, med. Najstariji član, opet, dida ili baćo, siče jabuku na tolko članova kolko je u familiji članova. Svako dobije komad jabuke [okleva], zamoči je u, zamoči je u med i pojide, ako ne mož da pojide sve, ostavlja taj komad, to se ostavljalo kao za Isusa da može da jide. Onda je tako baćo or isto ili dida, očisti or i kolko je članova, svako


dobije komad ora. Vrlo je bilo bitno da je or zdrav, jel ako je, ovaj, kad baćo otvori or, ako je ovaj rđav, znači da u familiji ima bolesni ljudi. To je isto jako bilo bitno. Bili luk, isto tako svakom po po češanj bilog luka da bude, što je značilo da budeš zdrav. Jabuka da budeš rumen. I [pauza] s otim se završava, je li, taj prvi deo. Onda je gra na, na redu. Isto tako, kad se navadi gra, iz grava se vadilo, pošto je bilo ša[r]garipe, peršina, crnog luka i grava, od svakog po jedan deo se ostavljalo sa strane za Isusovu večeru. I, na kraju je li, to tisto sa makom, tisto sa, ovaj, sirom, ko je šta pravio. To je. I1: Ko je šta imo. Ko je šta mogo. I2: To je bilo kraj večere. I vino, vinom se zalivala ta večera. Završena večera, znači, baćo uzme, ovaj, kašiku vina i ugasi se svića. I1: Ugasi se. Da. I2: To je znak da je. (Sa vinom.) I2: Sa vinom. I1: Da. Da. I2: Svi su gledali u taj [pauza]. I1: Dim. Di ide. I2: Dim di će ići, jel ako na koga, tako se divanilo i o tom, da na koga dim ode taj je sledeći na redu da umre. I onda smo svi, ovaj, gledali na koga će. Ako dim ode gore, znači u familiji neće biti mrca te godine, te godine. (Je l bilo istine tu neke?) I1: [...] I2: To je virovanje, virovanje. Ljudi su morali u nešto da viruju, pa su to tako izabrali, eto taj deo da u to viruju. S otim se ta večera završavala, znači nije, ovaj. (Vi nemate česnicu i dinar?) I2: Ne. I1: Ne. To je samo pleten kolač, znači, i ništa više. I2: Da. I1: Znači od tog kiselog testa se napravi taj pleteni kolač. (Ništa se unutra ne meće kao kod Srba?) I1: Ne. To kod nji je da, oni ubace novac i ono to onda ide. (Ništa kod vas. Dobro. Ajdemo dalje. Šta još ima?) I2: I tu je večera, znači, gotova. Dica se razbiže po slami, svi se sigraju. I1: Sigraju. Da, i. I2: To je, eto, dragost bila slama u kući. I onda je to bilo do to do jedno devet sati, jel uveče, e onda počin-ju dolazit vašange, maskirani ljudi. Ko je kako znao se maskirao. Bilo je tu da su i slamom vezali oko sebe [priseća se], naopako opaklije, bunde, šubare na glavi, našminkali sa čađom. I varjače i, ovaj, tepsije i lupaju. I1: To su lupali. Zvonce zvonili. Znači, svašta je bilo ono i to. I2: E sad to već da li da krenem na novije vrime. To je sad već izašlo iz mode. Sad u tom smeru da se lupa, to sad već iđe redovna muzika, tamburaši, tako, to je sad već, ali onaj pravi, ovaj [smeh]. I1: [...] Kako je nekad bilo. I2: Kako je kadgod bilo se izgubilo. Ali je bilo interesantno zato što se više grupa [okleva] ovi vašanga skupljalo. I sad, to je bilo da, da ne daj bože da se skup[e], da se susretnu te dve grupe. (Tukli su se?) Onda su nastale tuče. Taj sam ulazak u kuću. Vašange lupaju i čestitaju Božić i Isusovo rođenje. Uđu, domaćin, ovaj, se zafali i čašicu, ovaj. I1: Vina. I2: Vina i to je to. Nisu se oni uopšte dugo zadržavali u familiji, nego to je to, eto da čestitaju Božić i. To, to. I1: To se išlo po kućama redom. Nema veze ono i ima di su primili, ima di su odvijali. I2: Nji su odma odvijali. Da. I1: Nema. I2: Nisu teli da prime u kuću, jer nisu teli taj cirkus i to da se ovaj. I1: Pa da, nego, ono, odvijaju i onda oni bežu, dalje, idu do sledeće kuće i tako redom. (Ne u ovaj ćošak. U onaj ćošak idite. [nekom od prisutnih]) I2: E, to je, i to je


bilo, to se moralo završavati pre ponoći [pauza] da, da vašange pre ponoći već stignu svojim kućama natrag. Nema više veselja. U ponoć se išlo u crkvu na ponoćnicu. E, sad, mi, na primer, nismo išli u, zato što nam bila jako daleko crkva. Nismo išli. Išli smo sad već u novije vrime, kad sam ja već bila tu dvajst godina, ali kao dite se ne sećam.

Božić

(Kako dalje sad, sam dan Božića. Ovo je bilo uoči Božića.) I2: Jeste. I1: Za Badnje veče. I2: Znači, e sad ko je išo na. (Je l vi kažete Badnje veče?) I2: Badnje veče, isto, isto. I1: Badnje veče. (E sad ponoćka.) I2: Ponoćnica, išlo se do. (I do kolko sati bude?) I2: Pa do dva, pola tri je to bilo. Dva-pola tri dok se stigne kući. Obično se kuvala pača. (E sad to pača. Šta je to pača?) I2: Pača su pihtije. Pa to se kuvalo, znači, prethodno, ne prethodan dan nego na Badnji dan se kuvala pre podne pača i to se ostavilo da se oladi i, ali je to masno, pošto se taj dan Badnji dan. I1: Posti, taj dan se posti, na Badnji dan. Znači, nema ništa masno, moraš postiti. I2: I to smo mi kao eto dica čekali da se završi ta ponoćka, pa da mi možemo jist pača. I1: I onda navališ na pača. [smeh] I2: To je, to je bilo i kažem i sad. (A čekaj pečenicu?) I1: Nema to. Ne, ne. I2: Ne, ništa, ne. Pečenica je na prvi dan Božića, znači. (To, to mislim. Prvi dan za Božić pečenica.) I2: Da, da, to je za Božić. Prvi dan Božića je bio vrlo svečan dan. To je posebno. Isto tako [...] ko je bio blizu crkve, išo je na misu, ko je bio daleko, nije išo na misu. Pomoli se kod kuće i to je to. Ali je bio jako. (Jesu bili betlemari?) I2: Ne. (Ti ne pamtiš betlemare?) I2: Ne, ja ne. Ja se ne s-, ne, ne. (A znate šta su betlemari?) I2: Da, da, ali se ne se-. I1: Betlem. Da to je ono kad napravi se za Božić. (Ne, ali su dolazili kući.) I2: Ali su ušli. I1: Ne, ne. (Kao kod Srba vertep.) I1: Ne, nisu. I2: Ne, to je u tom verovatno što su kod nas vašange [pauza], ali nije betlemari kao svečani, je li. Betlemari predstavljaju Isusovo rođenje, a vašange su, ne mogu da opišem tu rič za, šta su vašange, kad su maskirani i. (Maškare.) I2: Maškare, maškare. I1: Da, oni su onda išli. I2: Ali kod nas. (Ali to nije ništa pobožno? Oni ne govore ništa o Bogu?) I1: Ne, ne. (To nije ta [...].) I1: To je čisto onaj eto. (Čekaj, a je l idu i za Poklade vašange?) I2: Ne, ne. (Tu ne idu.) I1: Ne. I2: Znam da se. To je kod, isto kod katolika. (Kod Šokaca.) I2: I kod Šokaca. I1: Kod nji su Poklade [...]. (U februaru negde.) I2: A mi za Poklade imamo, je li, onaj, što se ja si-

ćam. (E šta je to, šta je to?) Onaj dan kad se vuko panj, je li? I1: [smeh] I2: To se, eto kao dite [...] sićam da je, ovaj, da se vuko panj. Kod [pauza] divojke koja je u tom kraju. (Da.) I2: I obično se to tako biralo, starija divojka, stariji momak, koji nije se oženio, a ona se nije udala, pa se onda isto skupi grupa pa su vukli panj. Ja iskreno da kažem nisam nikad pitala značenje tog panja, šta


je značilo, ali, ali verovatno ima značenje, šta je značilo vučenje panja. (A šta je iz.) I2: Panj [okleva], kad se. (Donesu odnekud pa stave pred kuću.) I2: Da. I vuku, i vuku ručno, konjima, koji kako su, ovaj, vukli. (I ostave pred kuću?) I2: Jeste, jeste. I onda se večera krv, je li. Taj dan se i pila, pilo i crveno vino, eto to je, to je za Poklade taj dan bio. To što se ja sićam u Tavankutu što je bilo. A ovo što se tiče baš pravi maškara nije, ali smo čuli za to, tako da. (Ajde onda to što je gospodin rekao, šta je još za Božić, koji su još ti božićni praznici i običaji?) I2: Pa onda taj prvi dan Božića, što je jako svečan. (Svečani ručak.) I2: To se isto prethodan dan kuvalo, peklo. (Prvo na misu idete, je l tako?) I2: Da, na misu. (U kolko sati se ide ujutru?) I2: Pa, zavisi od sela. Od osam do deset obično su te, te velike mise, kako mi kažemo, za svetac bilo koji, od osam do deset misa. I kad se dođe kući, mama obično nije išla na misu je li nije mogla ostavit ručak, nego je ona ostala kod kuće, a mi dica i ko je, baćo il dida i majka smo išli. I kad se dođe kući, to je već na astalu sve. Znači moro je onda biti lip bili stolnjak, svečan, ovaj escajg, tanjiri je moralo bit posebno za te dane što se pripremalo, ne mož bit baš što je za svaki dan, ova friška čorba, sad, da li je od kokoške, pivca, morkače. I1: Ko je šta imao od toga je skuvo. I2: Ko je šta imo, ali je to moralo bit friška čorba, bistra sa. (Zlatna.) I2: Zlatna čorba sa rizancima ili krpicama, ko je šta, što je. I1: Ili krpice, ko šta napravi i voli, ono. (A krpice su tako male?) I1: Da, tako male. I2: Kockice, da. (Mi kažemo fl ekice.) I2: Flekice. I1: E to. (A taranu?) I2: Ne. I1: Tarana, ne. To je priko nedelje se kuvalo. To ne za Božić i tako. (A šta je tarana?) I2: Tarana je posebna [okleva] rana je bunjevačka, što kažu. Sad ono što, ovaj, ja se sećam, moja pokojna svekrva je pravila svake godine taranu. Znači, brašno, voda i jaja. To se zamuti, tvrdo i onako da se rasipa tisto, ne da se skroz da se umu[ti], da se rasipa. Protak rešeto, i onda se, ovaj, kroz protak. I1: Znači žuljaš po tom i. I2: Nije kao u današnjem dućanu da je to skroz okruglo, da je to kuglica nego je onako. I1: Nego to bude različita veličina. I2: I onda se napolju se naprave astali i suši se. I1: I to se na suncu sušilo. I2: Čitav dan i ako triba još jedan dan se iznosilo napolje opet da se osuši, u pletenu krpu se mećalo i to je priko čitave godine se čuvalo da se ima. (Čorbu.) I2: I u čorbu, i na gusto. I1: To se, moglo se i u čorbu. Taranu, na primer, s krumpirom i malo divenice ubaciš, i tako, ili šta, šta ko voli. (A to nije zamena za rezance? Ne može.) I2: Ne. I1: Ne, ne. To je posebno baš, posebno ovaj se tarana kuva. Al dobro možeš. (Male mrvice.) I1: To bude tako sitno, kažem, ono, tako ko, tako, šta ja znam. I2: Kako da vam objasnim, sad znate šta, špagete kakve su. (Da, da, da.) I2: E, kad špagete tako, tako eto sitno, sitno kad bi se. (A nasu-vo?) I1: Na suvo je opet drugo. (Od rizanaca.) I1: To opet praviš sam, zakuvaš i. I2: Isto je sastav. Tisto je isto kao i za rizance i za ostalo. I1: Samo što široko sičeš. Ono široko, i onda praviš, il ćeš s krompirom el s makom ili s rogačom


[pauza], sa jajima. I2: Da, s jajima se kod nas pravi. I1: Pa da, ko je šta voli. I2: U zimi s kiselim kupusom [...], kiseli kupus i tisto to je bilo isto. (E, aj sad smo u crkvi, sad se iz crkve vraćamo. I, onda, šta čeka?) I2: Vraćamo kući. Znači. (I onda šta čeka?) I2: Svečani, svečani ručak, pečenje, znači supu smo, čorbu smo, ovaj da mora biti zlatna čorba. Onda je pečenje, kada je supu poje-li, pečenje. Isto zavisi od salaša do salaša, od familije kako je bogata, kako nije, tako se, tako je bila. I1: Takog je mesa bilo. [smeh] I2: Da. Bilo je obično puć[ije] pućije meso je moralo bit pečeno [pauza]. Onda eto, sad već kasnije je to došlo i prasetina i ostalo, onda to nije bilo prasetina, nismo ni ni okusili kao mala dica, nego samo ćureće, pileće, [pauza] ovčije, ako je bilo i to je to. I1: Ako je bilo. (A je l se govorilo pilećije, ćurećije?) I2 : Ćurećije, pućije, pućije. (Pućije.) I1: Pućije. (Jagnjećije, prasećije.) I1: Ćije, sve. [smeh] Kokošije. (Da, aha.) I1: Pa tako je. Pa i sada mi kažemo, i sad mi tako kažemo pilećije meso. I2: Ali, ali. (Pilećije meso. Ne pileće.) I2: Pilećije, kokošije. I1: A vidiš i meni je tako da kažem: „Imaš pilećijeg mesa?“ (To, to je bunjevačko, to je na siveru Bačke se tako priča. I onda? Čekaj, a kolače kakve jedete?) I2: I kolača, znači [okleva]. (Sa medom pravite za Božić ili ne?) I2: Pa, pravile su se ono. (Čisnica. Je l ima česnice?) I2: Ne. Gurabljice su se pravile. Ono isto, kad se ja sićam već je bilo noviji kolača. I1: Da. I2: A iz priča raniji kako su se ljudi, nije bilo tako bogati ljudi da se to. Pravile su se gurabljice. I1: Baš nije bilo puno kolača onda. Nije bilo novaca, pa nije bilo ni. (Ni šećera nije bilo.) I2: Da, da. Tako da, gurabljice, to je jedan suvi kolač, nije ništa kremasto, nije. Već kasnije su došli u pet tepsija, kolko se sićam u pet tepsija kolač, to je u Tavankutu bilo, ovaj, za za tako svece, tamo je već bilo krema, znači pet piškota ili kora i krem od brašna, mlika i, ovaj, kakao, nije bilo, verovatno, čokolade nego kakao. I1: Da. I2: I, a kasnije je već došlo torte il šta li i ostali slatkiša, kakvi sad već možemo izmislit svašta. Tako da, to je to je bilo. S otim je eto bilo, ovaj, taj zvaničan i svečani ručak gotov, malo odmaranje i onda gosti su dolazili. Znači, najbliža rodbina je dolazila ili se išlo u. (Vi nemate onog položenika kad dođe prvo dete u kuću, kad dođe, pa džara pa posipa žito pa.) I1: Ne. (Vi to nemate.) I2: Ne. (E, ko od gostiju dolazi obično?) I2: E, sad ako je u [okleva] familiji neko se te godine udo, oženio, znači, obično su kod mladine dolazili. Mlada je očla u familiju di se udala. Za prvi Božić su obično dolazili kod nane i kod baće na ručak i na Božić. To, to je bilo. Sestre rođene, da li baćine ili nanine, to je bilo. Znači, najbliža rodbina za taj prvi dan Božića, najbliža rodbina. Ili neka rodbina iz daleka, koja je, eto, za taj dan, naminila je taj dan da dođe u goste, to se dolazilo. Ono što sam zaboravila još da kažem da od ti kolača stare nane su pekle pogaču s makom i sa sirom za Božić. Višnje i ostalo je dolazilo ka[snije] sezonski je to bilo voće, ali za Božić pogača s makom i sa sirom.


Klanje svinja

(A fanki?) I2: Ne, ne. I1: To, kad je disnotor, onda fanki iđu. (Aha, aha.) I1: Kad je disnotor, znači tu nema to bez fanaka. Nema, kad će već vamo večera, kad se polako završava, biće gotovo, znači, divenice, krvavice i to sve a onda se već gotovi fanki, peku se fanki, jidu se sa pekmezom od šljiva ili kajsija, ili sa divenicom, što je [smeh] prvo da se proba, oma se peče, to je prvo kad se završi. (Fanki sa divenicom?) I2: Jeste. I1: I pa to je. I2: Komad divenice u fanak i da vidite kako je lipo to. I1: U fanak i da vidite. Da. Mislim, to kad je disnotor, znači kad se svinja kolje, onda, onda je to, to onda se pravi, to je onda običaj da se pravi, ovaj, fanki. (Jel dolaze žene da pomažu?) I1: Pa normalno. Najuža porodica se skupi za svaki disnotor, znači mama i baćo ili, svedno ko kako kaže, jelda, dica [pauza], znači sa svojima i onda to, taki je običaj je kod nas, znači da se skupi i onda. I2: To je tako bilo da na primer, kad završe disnotor ostane vrlo malo mesa. I1: Večera se napravi, napeče se. I2: Pošto je u familiji bilo vrlo velikog broja. I1: Velikog, pa da. I2: Vrlo malo, pošto se nije onda klalo od dvisto kila svinče, nego se klalo to do sto kila svin-če, pa kad se mal napravi divenice, malo se ispeče za užnu, malo za večeru i onda je vrlo malo mesa ostalo da za da, ovaj, to je nana zdravo čuvala da oped ima za Uskrs i za ovaj neki svetac ako još dođe da da ili neki nezvani gosti kada dođu da. (A sušilo se meso?) I1: Da. I2: Meso se sušilo i meso se peklo i zalivalo u mast. To je, ovaj. I1: Zato što nije bilo zamrzivača, onda se na mas. (I to mož da stoji.) I2: To može vrlo da. I1: Da, il u ladan špajz ili u podrum, ko je šta imo, jelda. Onda se tamo metne i tamo se [pauza] čuvalo. (I lepo bude ukusno, je l da?) I1: Isto, izvadiš i ugriješ fino. (I zdravije neg [...]) i onda je bilo ono. (Je l, a je l ste…) I2: To kad se peče i kad, to je čitava kuća miriši na taj, na taj miris i. Mi nismo. (A sad smrdi na riblje ulje.) I2: Jeste, jeste. Mi nismo bili sad, da kažem, ni bogata ni siromašna familija, nismo bili gladni, da smo mi, sad že[leli], jako, ovaj že[leli], čekali ni jedan svetac, al jesmo, ali taj, što ovaj kaže, taj miris kad se peklo to meso što ostane i sad ajde, zapeće se. E, to i dan danas još [okleva] pamtim i ovaj. I1: Pa nije bilo zamrzivača i moralo se tako ostavljat, znači, kad zakolješ bilo šta, sve ispečeš i [pauza] tako slažeš [pauza] u boce ili u, šta ja znam, ko je šta imo, velike lonce i opet zaliješ sa mašćom. (U boce?) I1: Ove velike, one duncoške boce, ono. I2: Četr-pet litara. I1: I onda tako to je široko i onda tamo fino slažeš, tako. I zaliješ sa mašćom i onda to tako stoji i onda kad grije, onda redom [pauza] vadiš i griješ i. (A jesu nane nosile komšijama uveče kad se kolje? Čvaraka.) I2: Uveče su, uveče su. (Kako vi zovete čvarke?) I1: Žmare. I2: Žmare. (Žmare.) I2: Uveče su isto bile vašange, na na disnotor su isto dolazile vašange, ali su dolazile s tim da ukradu štogod. I1: To je običaj. I2: Znači kad se, kad se, ovaj, sve sredi, onda su domaćini obično sve sklanjali jel sad će doć vašange i onda ne


daj bože da ukradu koju divenicu il koju krvavicu, nego se sklanjalo, ali. (To je suština da raspreme sve.) I2: Da, da, da. Ali se dočekale te vašange, svi da da eto probaju tu divenicu da ne kažu da nisu, ovaj, dobili, i to eto tako malo šala i i komedija to veče da da se opet više skupi ljudi na taj dan. To to je bilo. (A ne nosite komšijama u tanjiru?) I2: Ne, ne. (Malo mesa, malo divenice.) I2: Pa ne nosi se zato što je u [okleva], ja moram pričati o mojima zato što, to znam, ne znam o ostalima, neću kast, zašto većinom te komšije su bile i na ispomoć i onda su ovaj. I1: Svi su bili na okupu. I2: Ali ono što se mora kasti da taj ko je tamo radio je dobio divenicu i krvavicu. (E to, to.) I1: To kad krenu kući, onda njim spakuješ u kese i to dobiju, to [...]. I2: To je, znači, ako je bio veler, veler se zvao glavni majstor, to je, što je radio, a svi ostali koji su radili su za, su dobili divenicu i krvavicu. To je. Žmare da, to su se pekli tada, onda je bilo i žmara, ako se ostavilo da se sutradan peče, onda nisu dobili žmara. I1: Onda sutra. (A šta ide u krvavicu, krv ili ne?) I2: Da. I1: Pa ima. I2: Da. Krv. I1: Krv ide, kožica, znači, glava i ono potrbušina i ono, šta ja znam, mora bit i malo mesnatog, mora biti i džigerica crna. I2: Sve krvavo meso koje ne mož ić u divenicu se. I1: Dobro skuva. I2: Se bacalo kao u obaru, jel tak[o] kažemo, obara, i to se dobro skuvalo. Skine se sa, glava je obično na pola, i skine se sve to kuvano meso, srce, jezik. I1: Da. I2: Slezina. Ja kolko se sićam [...] mi danas bacimo slezinu, jel kažemo da je izvor bolesti, tako da slezinu. Ali onda je išla i slezina, pravio se švarglin i ovaj, taj deo je išo u švarglu, ovaj, srce, jezik i najlipše meso, najlipše meso. I1: Veći komadi, ono, veći komadi. I2: A onaj otpad, znači, ne, otpad, nego ono sitnije, što je išlo, se sickalo još malo sitnije i krv i sve se sa biberom, soli, malo paprike i nabije se u criva. I1: Nabije se, i posle se opet malo u toj obari, di se kuvalo, metne se malo samo da provre i onda se ostavi da se oladi [pauza] i onda. I2: To su divenice. I1: Krvavice. (Je l se dimi, dimi, jelda?) I2 : Pa. [okleva] I1: To samo malo. Baš samo da zamriši. I2: Jedan dan. Samo baš malo. I1: Baš samo da zamriši taj dim. I2: I ta krvavica nije bila za dugotrajno, baš s tim što je bilo krvi nije bilo da se može dugo, dugo čuvat, nego se to odma, ovaj, počelo isti da se što pre. I1: Potroši. I2: I nije se to u stvari tako puno ni pravilo, jer se onda pazilo da se ne baca puno mesa u krvavicu, od, da ima više za divenicu ili za za ostalih mesa. I1: Da, da. I2: Tako da više se pazilo nego mi danas. [...] I1: Danas mi imamo, možeš klat kad oćeš, onda. (A je l ste paprikaš pravili?) I1 i I2 [uglas]: Paprikaš obavezno. I1: Tu nema bez tog. To je za užnu. (Šta u njega ide? Da.) I1: Pa, isto tako kockice mesa, pa ono od rebara, gde je ona hrskavica, znači, crna džigerica, bila malo i onda to se kuva, to obavezno mora biti za ručak. (I [...] luka.) I2: Dosta luka, crvene paprike ljute. I1: Luka crnog, obavezno, crvene paprike. I2: Mastan, krompira i to je to, i to je najbolji paprikaš taj dan kad ga kuvaš. (A je l mećete i krompir?) I1: Obavezno, da. I2: Da. I sad


večera, je li, za disnotor je obavezno, znači, paprikaš, pečena divenica sveža, krvavica se isto pekla za večeru i. I1: Da, mora da se proba taj dan. I2: Ovaj, pošto se disnotor pravio zimi, znači, bilo je kiselog kupusa i obavezno je moro bit dunc, dunc od brisaka i od višanja. (To se jede sa mesom?) I2: To se ide sa mesom. (Kao salata.) I2: Da. I1: Da. I2: Da.

Tradicionalna ishrana

(A je l i vi pravite sos od višanja?) I1: Da [pauza], pravimo. I2: Da. I1: Danas višnje su malo. [smeh] (A to već je dosadilo, je l da?) I1: Pa, mi stalno beremo i višnje i trišnje. I2: Moja m[ama], moja mama, na primer, nije mogo proć nediljni ručak [pauza]. I1: Bez sosa. I2: Nije da nije svetac, svake nedelje. Znači, friška čorba, kuvano meso, bilo i pečenog, ali kuvano meso iz čorbe, sos, zavisi koja je sezona, znači, višanja, pisaka, kopra, kro-, kopra. I1: Paradička. I2: Paradička. Moro je bit sos. Pečeni krumpir zapržen sa sa pa-prikom i sa, ovaj, mašćom. To je, eto, nediljna užna bila nama. (A kako se zove ono meso što iz čorbe izvadiš?) I1: To je kuvano meso. I2: Kuvano meso. I1: Tako mi kažemo kuvano meso. (To je kuvano. Nema neki?) I1 i I2: Ne, ne. (Mi to zovemo govedina.) I1: Ne. I2: Da, da, ali ne. I1: Kuvano meso iz čorbe. (I to ide sa sosom?) I2: Sa sosom i kumpirom. I1: Pa, sa. Kogod. Da, kumpira isto, ono, metneš. Ima ko metne u čorbu, ovaj, da se skuva krompir, [z]nači ostaviš pored, onda izv[adiš] izvadiš peršin i šargarepu i povrće, sve što si metnio, pa pored tog mesa, ovamo imaš [pauza]. (Sos.) I1: Sos i onda to. (A kako se to od višanja pravi sos?) I1: Ništa [...] I2: Sos? (To sa lukom ide?) I1 i I2 [uglas]: Ne, ne! I1: Prži se, ovaj, brašna i mast. (Kao sa paradičkom?) I2: Da. I1: U stvari, prvo se kuva, višnje se kuvaju, a posebno, ovaj, napraviš onu zapršku, nije zapršku, uprži se mast i brašno, ja tako pravim, i onda to sipaš u onaj ku-

vanu višnju [pauza], ono i onda ono stvara taj sok i to di se kuvale višnje, onu gustinu, i onda je to bude onako gusto i. (Je l vole deca?) I1: Moji da, ali samo od višanja. (A paradičku ne?) I1: Ne, to ne vole. A od višanja, da [pauza], to vole. (A dunc?) I1: A to, da. To je od briske [pauza], šljive, kruške [pauza], to, a višnje to ne. (Pa onda Bunjevka ima mnogo posla.) I2: Posla. Jeste.

Voćarstvo

I1: Pa evo, počelo je. Beremo i trišnje i višnje i [pauza] redom. (I u zamrzivač.) I1: Ne, u dunc. (A dunc!) I1 i I2 (uglas): Dunc. (Ima dosta voća ovde kod vas, je l da?) I2: Pa Bajmok nije baš opredeljan baš kao voćarski kraj. I1: Ima svako oko kuće. (Je l peskovita zemlja?) I1: Nije. I2: Ima svaka


kuća za sebe. I1: Ode nije [pauza] peskovito, ode je crna zemlja. I2: Ne, ovde je zemlja, ovde je crna zemlja. Ali, ovaj, svaka kuća za sebe ima. I1: Ima za sebe. Voćku. I2: Voćku šljiva, voćku višanja eto da ima. I1: Višanja, trišanja. I2: I za dunc i malo zamrzivač ili ili. I1: Ko šta vole. [pauza] I2: Da. I1: Pravim soka, ima ko pravi soka od višanja il od, šta ja znam, ono.

Salaš i selo

I2: To je verovatno tom, ovaj, germeška. (Germeška.) I2: Germeška. (Malo je tvrđe to [...].) I2: Tvrđe. I1: I polovinom juna se beru, a u stvari sad se već bere. I onda, tako da, svi su dobri. (Gde imate voće dvorištu, bašči?) I2 : U bašči. I1: U dvorištu. Sve oko kuće. (Je l salaš imate? Nemate?) I1: Nije salaš [...]. (Vi ste u ulici?) I1: U ulici. (A je l ima salaša?) I1: Zdrao malo. (I to je zamrzlo sve, je l ta[ko]? Babe i dide.) I1: Pa nema. To svi doselili vamo u [pauza] selo i. (I sto svinja drži ti pod nosom, pod prozorom, to je propast.) I2: Jeste. Kod nas baš tako. Isprid nas je, ovaj komšija, farma svinja. (Farma svi-nja, to ne moš otvorit prozor.) I1: Ne mož. I2: Mi iđemo na jedan salaš u Maloj Bosni kod prijatelja i to je, održava se salaš, eto. I tako, za take prilike kad je disnotor ili skupimo familiju i odemo tamo kod nji. Eto, to je lipo, lipo. Odeš, priroda, ne moraš gledat oćeš vikat pa će te čut komšija jesi, šta si viknio, je l si ne daj bože opsovo jel šta si. I dreka i vika i jurimo se po salašu, lipo, lipo. A eto izgubilo se. Svi smo se dose[li]li u, kako kažemo, u selo da, da imamo lipe kuće i male travnjake i tako. (I da ne gazite blato.) I2: Jeste, jeste. I1: [smeh] Tu je svudan beton, i to je to. Beton i to je onda [...].

Poljoprivreda

(Je l imate krave, bikove? Nemate?) I2: Ja ne, ne. Mi smo opredeljeni čisto ratars[ki], ratari ja isto ne radim nigde, muž ne radi, poljoprivrednici, ali samo ratarstvo za sad. (Je l ovde paprika uspeva ili ne?) I2: [okleva] Tako. I1: Pa sad u Bajmoku onako. (Kneževac, ne Knjaževac, Kneževac.) I2: Kneževac, Kneževac. (Oni papriku imaju.) I1: I Tavankut. (Horgoš.) I1: Horgoš. I2: I Kneževac i Horgoš i Tavankut je počo sada, ovaj, sa paprikom. I1: Naveliko sa paprikom i povrćem. I2: Bajmok je zemlja. I1: Ratarski. I2: I to je tvrda zemlja i ako dugo ne padne kiša, onda se jako kora i povrće obično ne uspeva. (Sad niste imali kiše dugo, je l da?) I2: Dugo, ali evo sad smo ove dve-tri ne-delje imali. (Preterano [smeh].) I1: Ne. I2: Nije preterano. Ne, to je, treba još treba. I1: Još treba da pada, ali to je sve tako, malo naleti i ono. (Sve ispucalo, je l da? [...]) I2 i I1: Da. (Dobro.) I1: Dođi da vidiš.


Tradicionalna ishrana

(A pravite i ila, ila pravite?) I1: To su sve bunjevačka ila onda. (Je l to takmičenje bude?) I1: Nije takmičenje al, bira se. I2: Pa, nije takmičenje. Jeste, bira se i najstarija kuvarica i najmlađa kuvarica i najstarije ilo i. (To je baka, ona iz Tavankuta, mi je juče pričala. Ona je nosila nagrade.) I2: Jeste. Dobila za paprikaš, kako je rekla. (Bećar-paprikaš.) I2: Bećar-paprikaš, jeste. (Oćeš da ti ispričam kako se pravi. U testo, ne znam, staviš meso.) I2: Mliveno meso. (Pa ga ovako, pa onako, pa ga okreneš ovako pa pod šeširom ne znam šta.) I2: A vid ti koliko sad ima tako stari žena koji znaju te recepte i i imaju potomke, imaju. (Ali neće, nisu nastavila deca.) I2: Ali niko nije naučio, niko nije naučio. (Ona kaže njena ćer i unuke a ništa, nemaju pojma.) I1: Pa zašto neće oni to da kuvaju [...]. I2: Sva ta ila su tražila puno vrimena da se radi. A mi sad. (A ko će danas.) I2: A mi sad i tisto ne pravimo, nego odeš kupiš ma-karone u dućan, a ne da divanimo tako bećar-paprikaš di triba stvarno vrimena i i sve. (Sad ide pomfrit, šnicla i teraj.) I2: Jeste. I najjednostavnije, dvajs minuta i gotovo ilo n astalu. Tako da to je. (I onda se čudimo što nam ne valja želudac, što imamo kiselinu, što.) I2: I to je bilo, ovaj, isto zato što su onda bile puno veće familije. Znači ako je bila majka i dida, sin ili snaja ili ili ćer il zet ako je osto u kući pa njiova dica jedna ženska ruka je uvik ostajala kod kuće, misim ne jedna ženska ruka, ne[g] jedna ženska osoba je ostajala kod kuće, a ovi su išli na njivu radit što je tribalo. Znači, uvik je neko mogo. (Nena, baba, je l da?) I2: Jeste, jeste. Ona je samo se starala o tim da je kuvano, da je spremljeno, da je n astalu kad oni dođu sa njive. Mi danas svi bižimo od nekog mnoštva familije jel svi bi samostalno da živimo i svi smo u nekoj trki i onda je to normalno da, ovaj, i ja sama tribalo bi i njemu pomoć na njivi, tribalo bi i kuću sredit, tribalo bi skuvat, uvik nešto mora da da je nus kraj, da nešto nije kako triba. A to je onda, onda, ovaj, ili nana ili ili majka il neko je vodio samo brigu o ilu i moglo se, ovaj, dugo to radit, a ne kao mi, kažem, dvajs-trijs minuta i gotovo ilo. (Dobro.)

Sagovornica (1945) /I1/Sagovornica (1948) /I2/

Biografska priča

I2: Šta vas interesuje? O čemu da pričamo? (Šta vam je bilo najlepše u životu?) I2: U mojem životu teško patnje od ditinjstva, ništa lakog nije bilo, ništa, ništa dobro proživila nisam od ditinjstva, otkad sama sebe pamtim. Samo sam tri razreda škole završila i najstarija sam bila i pet nas je bilo dece.


Roditelji nisu bili zaposleni išli su po tuđim salašima radit da bi mogli al, doduše imali smo uvik kaku taku kućicu našu i nismo išli služiti. Al sam radila dve godine u mamino ime, u mamino lična karta, ona je bila zavedena kao da ona radi, al sam ja išla raditi misto nje. Kupili smo džombe, nosili smo seno, onda nije bilo balirano seno, nego se onako na vile nabolo tako i na plastove smo onda nosili unutra. Radili smo u Ravnici svi, većinom tu je Ravnica onda bilo veliko preduzeće i svi smo radili u Ravnici. Ko je šta mogo, uglavnom do Petrova se uvik motika imala u ruki, dok se kopali kukuruzi, kopali, kad se nisu kopali kukuruzi, onda su se kopali krajevi od kukuruza, što nikad za-boravit neću i kopalo se ovaj, i sikli smo zaperke, zaperčili smo kukuruze. A znate šta je to, to ono kukuruz kad istera ona sa strane, onda smo to išli pa smo sekli, to je bio najteži poso na upravi radit. Pošto si unutri, kuruzi veliki, vrućina, to i krajeve kopat, to nisam volila [smeh] jako. I onda, eto, kad sam se udala, onda eto tako život nam bio taki kaki je. Sina jednog imam i muž mi je umro, već šes godina evo. Tako da, sad živim sama momentalno jel i dica imaju njivu, kuću i iđu u školu unučad, ovo dvoje radu, sin i snaja, tako da sam sama i. (Čime se sad bavite?) I2: Pa ni[šta], penzionerka sam. Imam penziju od muža, misim porodičnu penziju, a radila sam dvades dve godine uslužni tov, sto pedes svinja sam držala kod kuće i zato sad patim na kičmu što sam silne, silne vagone prinela priko ramena koncentrata i silno, silne va-gone đubreta. Dvadeset dvi godine, imam zlatnu medalju sam dobila i plakatu što visi mi na zidu, a kičma me sad boli, ne mogu. Svake nedelje moram ić na inekcije. I kolena i čuda. Svi smo puno radili u mladosti [pauza], a tako i kad sam se udala, isto je tako bilo [pauza] sirotinja i što kaže radit se moralo i tako da. (Vi ste tu iz Bajmoka?) I2: Jao rođena sam na Pavlovcu, a vodim se u Tavankutu. Iz Tavankuta sam došla iz trećeg razreda u školi. Od treći razreda onda sam već počela kuvati ova najjednostavnija naša jela, kad na[s] bilo nas je pet dice, ovaj najmlađi brat, taj mi već umro davno i taj je, tog se sećam i kada se rodio u Tavankutu smo, tu u Gornjem Tavankutu smo stajali. Stajali smo u Mikanovcu, stajali smo u na Čekeriji i na kraju smo završili kod granice tu na Madarašu. Tu već na Velikim ritu, to je kod granice same, pored ceste. Eto otale sam se udala i tako da eto. (Kako ste se udali? Muž je iz Baj-moka je l tako?) I2: Pa. Jeste, on je iz Bajmoka i zabavljali smo se dosta dugo prije armije i tako kad je došo iz armije, onda njemu je dosadilo. Oni su bili otišli sa salaša, inače su i oni bili tamo na salašu, po salašima tuđim. U stvari državnima, jel je Ravnica imala jako puno salaša na Madarašu, svoji salaša koji što su ostali verovatno iza rata, ja to ne znam, samo tamo smo svi koji smo došli iz Tavankuta, pola Tavankuta Gornjeg je sve po salašima živilo. I tako da, ovaj, [pauza] nismo imali svoj salaš, ali mogu vam kasti kad smo se doselili u jesen da je još iz tavanice kapala voda, pošto je bila sveža tavanica


metnuta i zidovi neomalterisani tako smo živili, nas pet dice i nji dvoje. A onda se otac već zaposlio isto u Ravnicu. Bio je kao čoban i onda ložili smo parasničku peć, bilo je dosta ogrizina, a to su kukuruzi oglabale ovce. To smo imali dosta ložiti, tako da našlo se tu po neko i svinče da se zakolje jedared godišnje i malo da se obavi taj disnotor i malo da se obraduju deca i nije bilo cile godine kao sad, što kaže u prodavnicu se išlo. Braća su išla u školu, kako s tako, a ja više nisam išla u školu jel sam morala biti oslona[c] kuće. Tako da et tako. [pauza] Onda kad sam se udala, svadbu smo imali redovno, sad da vam tu ne pričam sve običaje. (E ajde, ajde.) I2: A joj! To je jako dugačko. (Ajde, ajde, ajde. Baš tako.) I2: [smeh] Prvo je bila veridba, onda ubrzo je. (Čekaj, pa je l se onda smelo zabavljati?) I2: Pa jeste, smelo se zabavljati. (Za ruku da se držite?) I2: Sve. Kad sam ja već bila, onda se smelo sve. (A ranije vaša mama?) I2: E, to već ja nisam nikad nji pitala kako se oni zabavljali. Uglavnom, znam da, ovaj, [okleva] naše je drugačije bilo već. Slobodno, da. I imala sam redovnu svadbu. A na svadba, da vam ja sve sad to pričam, to je jako dugačko. (Nije jako dugačko. Samo pričajte. To mora.) I2: Prvo su. Imala sam veridbu, onda su mi doneli prsten, burmu. (Škapulja.) I2: Molim? (U, kak se zove, kutija?) I2: U kutiji, da. I papuče i ruvo. (Kažite kako vi kažete kutija?) I2: Pa kutija, kutija. (Nije skapulja, škapulja?) I2: Ne, ne. Kutija, baš kutija, tako. I tamo je bilo, ovaj, spremljeno jedno ruvo za okrećanje posle ponoći, to su običaji naši, i papuče crvene i još neki materijal za haljinu. (Veš. Jel bio veš?) I2: Veš, donji veš, to smo mi imali svoj. To nije, to se nije do-nosilo u veridbu. (Zato što nekad je bilo u selu da svekrva da donji veš.) I1: Ja sam sad mojoj snaji sad dala. I2: Pa, to je već drugačije bilo, to je već kasnije, al kad sam ja, dolnji veš nisam dobila, samo samo. (Papuče.) I2: Samo papuče i crvenu haljinu i još jedan materijal, pošto smo haljinu, venčanu haljinu smo izvadili, onda se već moglo izvaditi. Nego, vinac mi kažemo vinac, perlicu u kosu, al sam imala redovno vinac. To smo iznajmili i šlajer, dvajs metara mi je bio dugačak šlajer. (I enge nose.) I2: Nije nosio niko. Bilo je zdravo blato to [smeh], kad sam. A na salašu, i onda još nije bilo ni, ni, ni kola toliko. Mi smo onda imali svadbu još sa, ovaj, sa fi jakerima. Jedino je samo išo đuvegija u džip je bio, u džipu, a džip državni. Kum je nosio đuvegiju, a ja sam već išla na, ovaj na, i sva svadba je išla na fi jakerima [pauza] u to vreme još, jel onda nije bilo još kola. I bilo je blato i venčali smo se i tako je to eto, šta da vam ka-

žem drugo. [...] Sin se rodio nakon godinu dana. On je, ja sam se udala šezdes četvrte [pauza] oktobra, a on se rodio šezdeset pete septembra. Tako da, ovaj, imam jednog samo sina i on ima dva sina. Tako da, svadbu smo mu redovnu pravili. Sad ovaj manji unuk kaže: „Bako, oš pravit i meni svadbu sa šatorom kod kuće.“ Joj, riko, di će baka biti dok ti se budeš ženio. A sad je četrnajst godina on, a ovaj je drugi dvades godina. Sad. (Možte stići.) I2: Neću stići kad


to sad ne pravi se više tako, a on to eto želi, sad kako će biti, vidićemo. Do tog vremena. [...] Težak sam život imala skroz od početka rođenja pa maltene još i do sad. Sad mi je to, sad me je teško mi je to što sam propala na kičmu i nogu i evo možem i pokazati. (Sad ne radite ništa, jelda?) I2: Pa radim samo po kući a najviše da ležim. Radim po kući pošto sin i snaja rade, obadvoje su zapo-sleni, nisu kod kuće, deca iđu u školu i onda moram njim. Imam tako [...] dva svinčeta što ćemo zaklat na zimu i tako mal odranim piliće i eto tim se bavim. Pošto sam na dvorištu, ne mogu ležati cio dan kao strvina, samo baš ležati. To, nije isto dobro za zdravlje. Pa ondak, riko, možem da, riko, radim i kad sam sama, onda legnem, kad mi sustanem il kad me nešto zaboli i to tako iđe tako.

Hrana

(A jel ste aktivni ovde u vašem?) I2: Ovo je meni snaja, od brata žena. (A, ista.) I2: Onda, tako da. [pauza] I1: Jesmo aktivne, mi pravimo fanke kad je ova bunjevačka. (Ajd dođite bliže.) I1: Kad su bunjevačka ila, ondak mi pečemo, nas dve pečemo fanke. Tako da. (A je l ste pekle sa divenicama?) I1: E dive- divenice, znate kako to kad je disnotor, pa onda se peče uveče ta divenica, e onda kad ima fanaka, onda metneš u fanke. Moj muž tako i voli, on ne voli fanke bez divenice. On uvik kaže to je suparno, iako je pečena na masti jel metnemo i ulje i masti i onda budu lipi, da bude pantljika u fankima. I2: Sad šta je pantljika e [smeh]. I1: Pantljika, pa to je onako žuti krug, a ovde su rumene, a okolo je žuti krug. E, on to voli kad su taki lipi i da bude divenice u njima. Vako su suparni. On voli jako mesa jesti i sve iako je bolesan, al voli jako meso, tako da eto.

Biografska priča

(Odakle ste vi?) I1: Ja sam iz Bajmoka. Baš rođena Bajmočanka. (Pričajte sad vaše detinjstvo.) I1: Mo[je] pa detinjstvo moje, eto išla sam sedam razreda i onda je bilo školski raspust i ja sam krenila na Upravu u Ravnicu i zapuštila sam školu. [pauza] I brat mi bio najstariji, on je četrdeseto godište, on je bio u vojski i on je tio da, eto, ipak završi neko od nas tu školu i onda sam mogla sa osam razreda nešto postignit. Ja nisam, ja sam očla na Upravu radit, meni se svidelo što se dobija plata. I pišem ja njemu u vojsku: „Iđem ja u školu redovno.“ Kad je on došo na osustvo, ono je već prošlo po godine i više, nismo više mogla, ne može, ja ići na Upravu raditi. Tako da sam mlada jako počela na Upravi radit i čitav život sam radila. Dvajs godina sam radila eto na Upravi. U to sam se već i bila udala i rodi mi se sin i ćerka.


Imam dvoje unučadi i eto sad sam tri godine kako sam u penziji. Muž mi je u penziji već dosta godine. On je isto mlad samo što je bolesan. Četrdes šesto godište. I šta da kažem još? (A šta ste držali kod kuće?) I1: Kod kuće imam svinje i kokoške i to. I1: A na Upravi sam preteški poso radila, preteški. To ne možem ispričat. Džakove smo nosili. Sve moguće najteže poslove, to sam radila. Bilo je nas šes žena što smo radili na Upravi. Nas su držali mesto muški. Muške nisu držali, nego nas žene, pošto muškima nisu mogli zapovi-dit da to rade, a mi smo sve uradli. Ako smo mi, došo autobus da iđemo kući, nama dođe upravnik: „Stigo je veštak, žene, izlazite iz autobusa.“ Mi smo izašli, dok su muški bižali, nisu tili. Tak da su nas, eto, držali. Tak da sam dvajs godina, devetnajs godina, još godinu dana sam morala plaćati radni staž da možem otić u penziju. Eto to sam, namu[čila]. (Sad mala penzija, ne mož.) I1: Pa jedanajst iljada, jedanajst iljada. A jedanajst hiljada sam se milion puta namučila [smeh]. Tak da eto, ne znam šta da kažem. Sad je to. Pa ne radim sad toliko puno, al ipak mene sve čeka. Imam po jutra bašte kod kuće i tak da moram sve sama radit, pošto muž je šlogiran je i ne mož ništa, onda ja moram to sve uraditi. (A šta sijete?) I1: Pa imam jedno jutro zemlje. Tu sadim kuruze i tako nešto. A u bašči imam, po bašče deteline posijano, onda pola su kuruzi i onda peršin, šargarepa, krompir, paradajz, paprika to sve eto, da imam da ne moram kupovati. Eto to radim. (Kakav je Bajmok bio za vreme vašeg detinjstva?) I1: Pa lep. Lep je bio. I2: Sve smo imali. I1: Svašta smo imali. Imali smo kafane, hotele. U korzu je bilo hotel, Polet je bio hotel. To je lepo nediljom bilo. Bioskop je bilo. Tako da je nediljom se korziralo, išlo se, šetalo se tamo-vamo. Onda kad šetaš se u osam sati ako je bioskop, bila prestava, onda iđeš u bioskop. Il ako ćeš ić u kafanu, onda odeš u kafanu il već u hotel taj tamo. Sad je to, to nema ništa, ova omladina stvarno nemaju ništa. Mi smo imali bar nešto još, ali ne znam. (Al vi ste bili zadovoljni i sa malo.) I1: Jeste, jeste. (Dosta je bilo da šetaš po korzu.) I1: Nama. Ne, čak nama je bilo dovoljno to dosta. Ja i moj muž kad smo se za-bavljali, pa nije imo kola, nismo imali šta. Mi smo na jednoj bicigli [smeh] il peške, nama je to dovoljno bilo. Na Madarašu smo isto živili, tamo smo se i upoznali, radeći to. I2: To je devet kilometara. I1: Devet kilo[metara]. I ta cesta što iđe prema granici, to je onda još bilo ono kamenje, kaldruma. Grozno bilo. Sad je opravljeno, beton. Sad ja kažem to je „cesta ljubavi“. Ovi meni kažu zašto cest[a ljubavi]. Tu smo ja i moj muž prolazili puno puta peške i to je bila cesta ljubavi. [smeh] Ne znam šta je. Meni je bilo lepo eto. (Pa i mladi ste bili.) I1: I mlada sam bila i lipo je bilo. A sadašnja dica, to ne znaju tako i nije im tako. I2: Kad im sad pričaš, oni to uopšte ne mogu ni poverovati. I1: Ne, ne.


Poljoprivreda

I2: Sad smo neki dan kopali [okleva] i unuk je ovaj mlađi kopo i ja i sin i naiđem na jednu travku i sad, reko, pa da vidim da l moj sin zna kaka se ta trava zove, a on bio prcov. Pitam, ovaj, ali sitio se, sin mi se sitio, on je šezdes peto godište. Kaže „Pa prcov,“ al to se ritko može viditi ta ta trava sad. I onda smo ovom unuku, unuku smo tako objasnili šta je prcov, pošto on nije znao, četrnajst godina, šta je prcov, nego u kaubojskim filmovima kad vidiš ono da vetar nosi. Tako smo mu objasnili šta je prcov. (Je l to bude [...]?) I2: Pa malo je bodljikavo, malo je bodljikavo. (Mi to zovemo čkalj.) I1: Prcov je kod nas. I1: Kod nas je prcov [...]. (Žute bodlje ima, žute. E to jeste.) I2 i I1: Da, da. I1: I, ovaj, naraste okruglo onako i onda kad vetar [...]. (Negde zovu dikica.) I1: A dikica je drugo [...]. I2: To je tavankutska. I1: To ima bodlje, to se jako bode, to na to stati to je grozno. I2: Imate još i travu babin zub, to isto u Tavankutu ima. I1: To kod nas u Bajmoku nema. Nema, nema nigdi. (Kakva je to trava?) I2: [smeh] Puže i ima tako, možda kao nokat veliko kao seme i jako je bodljivo i jako ako staneš na to bosom nogom nešto jako se. I1: Ko jež, mali ježić. I1: Ko mali ježić. (Jeste.) I1: To u Tavankutu još mož naći, a kod nas ne možeš više. Tu sad [...], kod nas se samo sirka mož naći. [smeh] Ništa. (A zubače?) I1: Ima, ma. I2: Pa ima i zubače. Ima i zubače. Kod mene u bašči ima. Pošto ne radim bašču, zapustila sam je, puštila sam kokoške, tako da, ne radim baštu.

Folklor

(A je l ste sad, šta ste još ovde aktivne? Znači te krofne pravite, šta još pravite?) I1: Pa baš ništa drugo nemamo kada, nemamo. Ipak mi smo sa Rate i stariji smo, pa mladi to nek se više aktiviraju. (A ima folklor ovde, igraju ljudi?) I1: Ima. I2: I jedan i drugi i snaja mi je išla i sin je naučio igrati, ovaj, sve, sve... (Bunjevačke.) I2: Bunjevačke. Unuka mi baš sad igra bunjevačke igre, a inače snaja mi je Mađarica, ali ono, sve igra i ona je dugo, dugo godina u folklor i veliko je, veliko je prošla sa folklorom. Ona je tu, mislim, puno je išla u folklor.

Kalendarski običaji: Proštenje

(E sad, kažte, šta su to kraljice?) I2: E, ja to ne bi mogla baš. I1: Pa to je za Dove bilo. I2: To je za Dove je bilo, ja to ne bi mogla opisati. I1: A to je u Tavankutu bilo. Kod nas nisu bile kraljice. I2: U Maloj Bosni. Mala Bosna, ona to drži. (A Bajmok?) I1: U Bajmok ne. I2: U Bajmok ne. I1: Znate


što. (Koji vi imate običaj u Bajmoku? Tako od ti stari običaja?) I2: Pa eto imamo. I1: Proštenje petrovsko, eto. (E šta je to? Sad to ima Mala. Ne, Mala gospo-.) I1: Srce Isusovo, srce Marijino. Eto to je u Tavankutu. (To je sutra. Sutra ima Mala Bosna nešto.) I1: E pa ne znam. Nisam gledala u kalendaru kaki je sutra dan. (E sad šta je to kad je proštenje? Ajde kako to ide?) I2: To je obična misa u crkvi i posle eto izađeš napolje, kupiš malo bombona ili tog nešto tako i. (Licideri.) I2: Da, srca. I1: Da, ima dva reda te šatre tu posta-v[ljene], stavljene di je crkva. I onda je crkva jako lipo okićena i sa ulazna vrata, sve je lipo okićeno i bude lipa misa i eto onda. I2: Tu, tu su se naša crkva tako i zove „Sveti Petar i Pavao“. Tako nam se crkva zove i onda zato nam je proštenje baš na Petrovo. I1: A kad sam ja bila mala, onda je bilo jako veliko proštenje, [pauza] jako. To što je sad, di je pijaca, to je bilo šatre puno. P onda bile one žužaljke. Nas je mama vodila na proštenje. Išli smo u crkvu p onda na proštenje. Onda ove lutrije, p onda izvlačimo šta ćemo dobit. Do-

bijemo gipsane te kerove i te igračke, fi gurice i to. To je eto bilo. A sad više tog nema ti veliki proštenja, apsolutno, nema ni žužaljke, nema ništa. Kažem samo dva reda bude ti šatrica, eto ti šećeri sad vašarski ti liciderski srca i to. Tako da sad nema tako proštenje ko kad sam ja bila mala. I2: Tako ti šećeri, na primer, ti ne može se u prodavnici kupit. Pa onda eto malo je interesantno, ajde proštenje je. (Lule one [...]) I1: Da. I2: Jeste. To se u prodavnice sad ne moš kupit, nego samo. (Pa svilene bombone.) I2 i I1: Da, da. (Alve.) I2: Jeste. I1: Da. Pa onda te sa orasima šećeri i eto sve ne znam ni sama to sve ti šećeri, to nema u dućanu. E onda eto, to je bila nama radost. I sad je radost, ja se radujem kad je Petrovo, meni da šta odem na proštenje da kupim ti šećera i to. I2: Sve i kasete snimljene na jednoj kaseti imam i Petrovdan i polivače i ove. I1: Fijaker. I2: I fi jakeristi, priko dvadeset fi jakerista imam. Moj muž je bio svirac i jako je to volio. I onda imam tako tu kasetu, samo ja imam, nema niko više. Imali smo.

Kalendarski običaji: polivači

(A šta su polivači? Šta vam je to?) I2: To je Vodeni ponediljak. To je posle Uskrsa, odma ponediljak. To onda se iđu devojke polivat i momci iđu sa fi jakerima i sad je bila malo pre kaseta. I ja sam ove godine isto pravila, mada ja nemam curu, ali smo uzajmili cure [smeh], pa smo tako pravili i pošto imam pavlovsko ruvo bunjevačko, tako onda imam bunar kod kuće i veliko dvorište i volidu kod mene doć. Ja sam četri godine već il pet, ne znam koliko je, a sve kasete imam. Samo sad je ce-de i tako da nije baš puno snimljeno, ali imam jako lepi imam. I tako da imam crkvenu dužijancu, to nam je običaj posle žetve. Na jednoj kaseti imam crkvenu dužijancu. (U


Bajmoku dužijancu pravite?) I2: Da, da. Crkvenu dužijancu ima, to je posle žetve. Onda ima, tu na istoj kaseti imam crkvenu dužijancu i Petrovdan i tu povorku prije Petrovdana imamo smotru folklora tri dana, onda u čast tog, te smotre iđe se s fi jakerima tako po ulicama i to sve ima snimljeno i ja barem sve imam. Ja moje i čuvam i ne dam moje nikom [smeh] da da mi ne bi pokvarili nešto i dok sam ja živa, ja ću to imati, pošto. (A i vi se vidite na tome?) I2: Ima di se vidim ima di se ne vidim. Ima tamo di su polivači kod moje kuće. (E kako to sad polivači idu? Šta to? Koga polivaju?) I2: Pa polivaju. Dođu i pitaju da l imate devojku za polivanje i onda sađu i iđe se sa muzikom i onda izvedu cure napolje i poliju i na bunar malo vodom, samo što mi uvik metnemo u kabo, spustimo moj bunar čist, ne nisam, misim, zagadila ga od većinom svi puštili su septičke u bunare i ja, ovaj, metemo vruću vodu, da nije ladna. Onda oni tako malo nju zaliju za vrat i sad išla malo pre traka tu, dok niste vi došli, od ove godine od polivača. I tako da dobiju šarena jaja i zakitimo i misim, cure zakitidu mo[mka], ovaj, momke i malo izigraju, možda neka pesma padne i onda zavisi kad se kako žure ili kako imaju mesta. Uglavnom, bude jako lepo i to je kod nas tradicija u Bajmoku i to i malo pre smo tamo pričali o. I1: Vašangama. I2: Vašangama. To su na Badnje veče vašange. To je jako kod nas. I1: Ona eto polivače primi, a ja vašange.

Folklor: Festival ila

(Ajde, ajde vašange.) I1: [smeh] Šta da vam kažem. (O vašangama.) I1: O vašangama. I2: Snimili su oni tamo. (A to su snimili.) I2: Snimili su. (E dobro. Ajd onda nešto drugo. Šta nismo još?) I2: Šta vas interesuje još? (Šta još imate da nismo kazali?) I1: Ne znam. I2: Sve smo kazali i tamo smo dosta kazali. I1: Eto ta narodna ila bunjevačka što se kuvadu. I2: Da. To će sad bit u julu. I1: Ne. Avgusta zadnja zadnja subota u avgustu. I2: Zadnja subota u avgustu. I1: Zadnja subota. I2: Već sam i zaboravila, a svake godine učestvu-jemo. I1: Mi stalno eto učestvujemo. Pečemo fanke. I2: Mi pečemo fanke. I1: Kod nas je. (To kod kuće ispečete?) I1: Ne, tamo. I2: Ne, ne, tamo na licu mesta. I1: Tamo na licu mesta. (I mesite i [...]) I1: Da, da. I2: Da, da, sve. I1: Dođite, pa ćete vidit i probati. (Pa zvaćete nas, zvaćete nas.) I1: Dođite, pa ćete viditi. I2: Da. I1: Jako je lepo. I2: Tako da jako bude lepo i na Prvi maj onda ne pravidu Bunjevci nego pravidu ovi iz folklora, kulturno društvo, oni pravidu pasuljijadu. Ja sam i sad tamo učestvovala, pošto mi je sin isto uče-stvovo onda sam i ja nuz njega i tako da osvojili smo drugi pehar [smeh], sad je to drugo mesto i pa malo eto dok možeš.


Svakodnevni život

I2: Uveče ne volim nigdi ići pošto sam već i starija i biciklom [...], a ne volim se nikome trpati u kola i jedno. [pauza] Iskreno da vam kažem, pošto sam udovica ne volim se nikom, što kaže, nabacivat, da iđem sa nekima, ja se držim mojeg dostojanstva i. I1: Ja ne možem ić s njom pošto ja ne možem muža da ostavim. I2: Ona isto ne. Ona zbog muža ne iđe, tako da uveče ne iđemo. A ovo što se za dana održava to je eto odemo. I1: Za dana. I2: Za dana.

Folklor: pasuljijada

(Kakav pasulj pravite?) I2: Pa kuva se. (Gust, gust, čorbast.) I2: Da, onako malo čorbast ali malo gušći bude. (Bili ili?) I2: Ne. Crveni. (Crveni.) I2: Crveni. Da. (Kako pravite? Luka, kolko luka?) I2: Pa ko kako metne. Ja sam na primer paštrnjak isikla na kockice i metnila sam, ovaj, crnog luka na isto sitno i bilog dosta dva lovorova lista i dobijemo pola kile pasulja i dobi-jemo pola kile pušeni rebara i kobasice to tako. I onda ti začin praviš kaki ti oćeš. Zapršku isto to sve poneseš od kuće, a dobiješ pasulj i dobiješ, ovaj, meso i kotlić svoj poneseš, ogriv tamo dobiješ. To se tu održava, a to ne pravi-du Bunjevci nego pravidu [...] to pravidu iz Kulturnog, Kulturno pravi, drugi pravidu to. Misim drugi organizuju al se i mi ubacimo se, kako se oni kod nas ubacu, tako i mi kod nji i to to sve iđe jedno s drugim. Nema tu razlike. I1: Lipo se svi slažemo. I2: Stvarno lipo je onako. Nema da je razlika, jel je kulturna jel je bunjevačka stranka jel šta, to je sve zajedno se održava. Tako da je lipo, eto.

Kalendarski praznici

(A je l Srbi prave nešto?) I2: Pa sad u zadnje vrime ne znam. I1: Pa oni jedino Đurđevdan održidu, pošto je crkva đurđevda[nski] đurđ[evdanski] Sveti Đurđe i onda eto to je njevo proštenje i tako da eto oni to slavidu. (A je l idete kod drugih na Božić, na Uskrs?) I1: Pa mi eto idemo zašto su moji pomešani, tako da oni kod mene na Božić, na Uskrs, a mi kod nji. I ja malo-malo pa napravim ručak ručak, ručak „Dođite,“ dođu svi, je l oni, idemo tam. Tako da, mi često eto, stvarno, nemam reči. (A je l idete na svečare kod Srba?) I2: Pa ja. (Kod komšija na primer ili.) I2: Pa ima kad smo išli, a sad ja u zadnje vreme kako mi je muž nije živ, ali. (Pa dobro, kad je muž bio, kad ste bili mlađi.) I2: Pa išli išli smo [...]. (Bio je to običaj da prvo dođu kod vas.) I2: Išli smo. Da, pa sad mi ne držimo nikake take. Samo držimo eto, misim, Uskrs, i Božić i Materice držimo, što Mađari ne držu. Mađari. I1: Oni nisu [...]. (Srbi imaju Materice?) I1: Imaju. I2: Sr[bi]. Ali ne držu tako kao mi. Kod nas su


Materice. (Kako vi držite? Je l se veže a.) I1: Ne, ne. I2: Stalno dođe, čestita ti Materice i onda ti tamo deklemuje, a ko zna ko ne zna, moj sin, fala Bogu, zna [smeh] svašta. Ja sam došo. I1: Preko gora da mi date šaku ora, ja sam došo, vidio sam puno ovaca da mi date i novaca, ja sam došo priko kapije da m date i malo rakije, šta sam, vidio sam puno svinja da m date malo vina. Pa ne znam ni ja šta. [smeh] I2: Jako dugačak tekst [smeh]. I1: [...] Ne znam. I2: To je bunjevačka, kao bunjevačka pesma. Tako je, tako je. I1: Kaže. Faljen Isus gazdarice, čestitam ti Materice. E, onda počme te njiove. I2: Kad [...] smo imali radio Suboticu, pošto sad nemamo, ukinili su, tako da su svake godine nam priko Subotice čestitali Materice i imamo i Oce, samo Oce se manje održavaju. Moj, moj je muž jako to sve zdravo zdravo volio i onda tako da on je jako učestvovo svuda, na svim. I1: Kada pravimo užnu, dica dođu na užnu i eto kupimo kake poklone i damo njim eto poklone. (A kad je užna? U kolko sati?) I1: Pa kod nas je na, u pola dvanajst ja striktno kuvam, u pola dvanajs da je užna. I2: Isto. I1: U pola dvanajst eto mora. (Zlatna čorba.) I1: Jeste, to. I2: To obavezno. I1: Užna mora bit u pola dvanajst, ja kod mene nema.

Bunjevački pozdravi

(A kažte mi kakvi su nekad pozdravi bili? Kako se ujutro pozdravljalo, kako u podne, kako uveče, kako kad dođeš kod nekog, a kako ideš od nekoga, kad ideš na spavanje? Koji su pozdravi bunjevački bili? Nije bilo dobar dan?) I1: Ujutru „dobro jtro“, ili kad na koga naiđeš „Faljen Isus“. (A šta on odgo-vori?) I1: „Uvik Isus faljen bio.“ E onda kad krećeš od koga god, onda kažeš „Zbogom, pošo zbogom.“ Eto tako. Drugo ne znam. (Uveče?) I2: Isto. I1: Pa „Dobro veče“ i „Laku noć.“ I2: „Laku noć“ i „Dobro veče.“ I1: I onda kad legneš spavati, onda kažeš „Bože pomozi, blagoslovi, draga Gospo, budi nam u pomoći da lipo spavamo i sanjamo.“ Eto tako. (A je l ima ono „Bolje vas na[šo] dobro“, kako, „Dobro došli“, „Bolje vas našli.“) I1: „Bolje vas našli.“ Al to nije već naša bunjevačka. (To nije.) I1: Ne. To nije naša. To je moji pri-jatelji oni tako kažu. Oni kažu. „Dobro mi došli“ i „Bolje vas našli,“ tako to.

VI

INDEKSIRANI DIJALEKATSKI TRANSKRIPT

Sagovornica (1929). Razgovor je vodio Žarko Bošnjaković u Tavankutu.

(Kad ste rođeni?)

Dvajz deveto godište sam.

(A di, di ste rođeni?)

Na Đurđinu.

(Aha.)

Al u Tavankutu odrani ta i odrasla.

(Aha, dobro, dobro.)

I tu sam išla i u škulu i sve, kadgod nije bilo zabavište, da se išlo u zabavište, u to obdanište, što kaže, i tako eto. I jonda kad nisam tila učiti mene moj otac pogo-dijo sluìt. „Ajde, kad neće{ učit, ne{ bit ni prokator ni advuokat ni sudijinca“, kaže, „ti lipo, tebe će čiča pogodit sluìti.“ Pa reko: „Čiča, ne bi ja još kad sam mlada“, {ta je bilo onda, osam-devet godina mi. „Ne, ićeš prvo za gu{~arku, pa za pućarku, pa za svinjaru-šu.“ Pa onda već posli sam bila sluškinja. Kad sam već došla do šesnajst godina, onda sam već bila sluškinja, kućna pomoćnica, sad to tako kažu, a onda su kazli da je sluškinja. I onda, ajd. Sad kad je sluškinja onda ajde: čisti košinjac, čisti. […] I briši. I nema ni bole-sti. A evo vidi sad ima i bolesti. E onda je došlo tako vrime, ajde, sad već, pomalo i divojčiću se. Ištem se ja od gazdarce, reko: „Znate šta je, snašce, ja b tako išla malo digod, malo med društvo, da malo divanimo i, a možda će kogod i, malo namegniti [smeh] okom, pa dobro će biti.“ Ostila sam se da sam ènsko biće, {to kaè. Sad, a ona kaže: „Iće{, K., al ja moram ić s tobom.“ „Ta, šta ćete vi sa mnom, pa vajdar se ja

Biografska priča


znam čuvat.“ [smeh] Pa ne daj bliže, što kaè, usta tvoja, ovo je moje, i nema. I molim.“ Sad ona, ni joj dobro jel mama će doznat da će me puštit, a mlada sam, a bila sam nako držeći, zna me Stipan dobro. Sad, dobro je, odem ja, buogte, med društvo. Sa kad sam ja o~la med društvo, edan okom migne, pa drugi. Av, reko: „Vidi, vajd nisam ja tako gadna ba{ da mora namigivat.“ Nisam ja to svaćala šta bi uon da bi uon da se mi udruìmo i da se rukujemo el da divanimo. Dođ’e jedan, igraćemo čardaš,uon mene furt onako steže, pa mi ko da češe leđ’a. [smeh] „Je“, reko, „nemam vaj-dar sto buva“ [smeh] „da mi češe leđ’a.“ Sad, dobro je, kaè on: „Slu{aj K., ja bi tebe štogod pito.“ […] Neće K. dirat, nije K. za diranje još, kad je mlada. Što sam nosla suknju natrag rastriš, jel kad rastriš nosiš naprid, onda si prava divojka, pot keceljcom kad ti je rastriš, a kad nosiš natrag, onda si još mala, nema ti tute.

(Aha, aha.)

E, onda da vam pripovidam od školski dana. Imala sam kuomšiju L. On je išo i u škulu, i sluìjo je, tu kod dide Mile Bugera, a i sestra mi je bila crna, a ja sam bila smeđa, a on je više ofiro kod sestre mi. Kaèm ja, reko: „Sad zašto b ti moju sestru kad ja tebe volim?“ Pa kaže: „Volim ja i tebe, al M. je lipča“, zat što je crna, a ja smeđa na mamu. A ja kaèm, ićemo sigrat se, vije, žmure, jednu muotiku smo pogazili, je~am je bijo kod dida Mile. Mi jonda di se sigramo žmure, sa-

krijemo se, ljubimo se ko vragovi bogte. Sad, dobro je. Došlo vrime, on ode u levente, za vrime Mađ’ara. Ode u levente, ajd što.

(A šta su levente?)

Predvojnička.

(A, predvojnička.)

Da, a, da. Leventa, da, da, da.

(Dobro.)

I jonda kaže, on mora ić u levente. Pa kad moraš — moraš. Iz Dudove ga šume odneli u rat, u partizane.

Biografska priča: školovanje

VI. Indeksirani dijalekatski transkript 255

Sad je tu prošlo fajin vrimena, njegova sestra {to je, to je meni bila drugarca, L., i kaè ona meni: „Mal ako nije L. poginijo.“ A ja se mislim: „P ako je on poginijo, biće drugi. Ne mora baš bit L.“ Kad jedared, slaviću ja Svetu Katu, a to se rat završijo i smirilo se. Kaže ona, ušla unutra, ja ću slavit Svetu Katu, uđ’e ona unutra, kaè: „Faljen Isus, K.!“ reko: „Amen, uvik.“ I čestita mi, ja je poljubim, ona mene, dala malo tamo niki poklon, kaže ona: „Ne{ pogodit ko je do{o.“ „Pa, ti ćeš mi kasti.“ Kaže: „L.“ Hiii, al mi je uonda srce naraslo, onda vako je radila nidra, šta da vam kaèm, kad je. Znam da sam vako gledala ko sad ja i vi što sidimo, al mi smo onda tako stali, i on je dosta bijo nizak, samo što je bijo debo, a i ja sam niska. Kad je došo na osustvo, ja vako moram gori u njega gledat. „Je, šta su radili s tobom kad su te tako otegli, kad si taki visok?“ Kaže, to se tamo razvilo, naraslo, mlad je o~o, što kaže, u rat. Sad, dobro je. Tu se malo mi dopi-sivali, kad je došlo četrdest osme godine mi se uzeli i vinčali se, samo me malo i varo. Kaže: „Kad ti ne daš, daće druga.“ [smeh] A meni to bilo krivo. S mojom drugaricom. Pa da nismo u komšiluku, pa ni riči ne bi kazala. Već smo u komšiluku, znate. Av, poznala sam mu zviždaljku kad iđe, pa kad zviždi. Iđe moj L. A ne smim od mame izać i od čiče. Jako sam imala rodtelje stroge i fala njim. Nisu ništa dočekali od nas tri cure. Sad dobro je. Kad jedared iđe, ker Pici laje. Izađem ja, zvižne, „Ajde“, kaže „mal napolje.“ „Pa ajde unutra, kad već, ajde“, reko „unutra kad oćeš ozbilno.“ Sad dobro je. Kaè: „Do{o sam da pitamo čiče, oće čiča tebe dati.“ A njemu sramota. Sidi pored mene i vako me gurka. „Pitaj, pitaj ti čiče, pitaj.“ A ja kažem: „A je, pa zašto da ga pitam, vajda ti imaš usta.“ Pa kaže: „Imam, samo mi sramota.“ Jako se stidijo. Najedared ja kažem: „Čiča“, kaže čiča: „Šta je?“ „Došo L. da pita oćte me dat da se udam.“ A moja mama: „Ti bi se udala“, da izvinete, „govno jedno“, kaže. „Ako me ne date lipo, ja ću uskočit.“ I, i dali su me, samo je čiča toaliko kazo da ode desna ruka is kuće mu. E, to mi je čiča kazo. E, reko, ja sam mamu puno zamenila,

Biografska priča: prosidba


mama je bila bolesna, srčani bolesnik, a ja jaka, mla-

da, šta ne mož-mo`. I, i danas-dan sam. A jevo meni već osamdeset godina. Ušla sam u osamdesetu.

(Pa zatvorte vrata, zatvorte vrata.)

Ako da bog i stanem slaviti osamdesetu godinu, onda sam kazla da ću potražit Evu novinarku el bili vi, meni svedno, da dođ’ete kući i kot kuće da snimate. Ja sam pripravla sobu skros {lingeraja.

(A sedite, sedite tamo u kraj, da, da.)

Ja sam spremila sobu za izlo`bu. Da se kot kuće to održe, sad ne bi toliko bilo piće, iće, što ka`e, jel ne možem, mala je penzija, al bi vas dočekala kaki je red. Jel ja znam kaki je red goste dočekati. Jel nama je bijo jedan novinar iz Novog Sada. Ja misim da je Siniša ako dobro znam. I par puta, i bijo je i kot kuće pa je snimo mi kuću. Onda je bijo još niki Gieza jel kako mu ime. I taj je snimo, jo{ onda je bijo čovik mi živ, eto tri godne kako sam udovica. Al je on mene uvik pušto. On je samo kazo vako: „Vako, nemoj da {togod čujem, nemoj.“

(Što s ti čula za njega, to nikom ništa?)

To ništa.

(Jesi mu oprostila?)

Jesam, jel prizno je.

(Jesi govorila s drugaricom?)

Jeste. Bila mi jenga, u svadbi. Evo tu mi je slika, je l ste vidili?

(Aj pokaži mi slike, ajde.)

Evo, sad mi je dono S. S. mi je dono sad, kaže: „Po-dajte snaš-K.“

(Ajd sad govorte ko je ko.)

Ovo mi je čovik, L.

(Aha.)

A ovo sam ja, K.

Biografska priča: fotografi je


(Auuu.)

Nisam ja bila za bacanje.

(Kakvi.)

A ovo je bijo mastalundžija, njegov komšija.

(Aha.)

E, a ovo mi je drugarica.

(A s njom je?)

I š njom je. A ovo je isto njegov komšija mastalundži-ja M.

(Aha.)

Eto.

(I koje s godine ovo se venčala? A, ne piše.)

Ne piše. Mi smo se četrdes osme uzeli, i oma, to je bijo oktobar, desetog smo se vinčali, a ja sam okto-

bra dvanajstog rođ’ena. [...] To sam ja u Bajmoku se takmičila, kuvala sam pivčiji paprikaš, risarski papri-kaš i pečem pogaču sa bundevom i prvu nagradu tamo dobijem, el sam udružena kod Aktiv žena.

(Aha.)

Udruženje žena.

(Aha.)

Eto.

(Ček, a kakav je paprikaš?)

Pivčiji.

(Šta je to?)

Petao.

(A, pivčiji, da, da, da.)

Pivčiji. I to mora bit mator pivac.

(Da, da.)

Da on poka`e svoj oroz kad se izvadi u zdilu.

(Šta je u zdilu?)

Biografska priča: folklor


Da.

(A šta je u zdilu?)

Meso kuvano i krumpir.

(Aha, aha.)

To je u zdili izvađ’eno. Ja divanim po bunjevački.

(A u zdili, de de samo po bunjevački pričaj, da, da. Samo po bunjevački pričaj.)

Evo tu kad sam išla igrati.

(Šesnajst godina kad si.)

Da, da, da, da, da, da.

(Al si lepa, vidi, šta je mladost. E.)

Joj kad pomislim. A što sam volla igrat. A sad noge neće.

(A šta ste igrali? Koje igre?)

I kolo, i kolo, i momačko kolo i vranjanku i č’ardaš’. Niema tu što nismo igrali.

(Je l ste po dvoje igrali?)

Jesmo, p onda malo čikljikaju i leđa. [smeh]

(A je l bilo da neka devojkom rodi dete?)

Bilo je, al onda se nije divojčila. Ne, ne, to, ta je kot kuće bila. A bilo je i kadgod da se. Kadgod se išlo i pod odžak.

(Šta to znači?)

Volenje.

(A je l?)

I jonda ako ne voliš’ momka, umočiš malo od one peći, pa vako kažš: „Slatki moj mali, al si mi lip.“ [smeh] Pa kad ispadne ispod odžaka, ovi svi zinu pa se smiju. [smeh]

(A i tog je bilo?)

Jeste, bilo je.

Svakodnevni život: muško-ženski odnosi


(A, jaoj svega.)

[…]

Joj, i jonda je bilo, samo, znate šta je: onda je bilo sramota da cura posrada. Ako posrada, tako je bilo, ako posrada, onda nije išla se divojčit, onda kažu: „Oj devojko, žuta kruško, iđi kući pa rodi dite muško.“

(Aaa.)

Da, da, a sad to nije sramota.

(Da.)

Sad je to tako. Ja sam baš danas moju unuku svitova-

la. Ima momka, pa se zabavlja, dvajst jedna je godina, a ja kažem: „Znaš šta je, nemoj nanu slušati, al bolje da je poslu{a{. Nemoj, curo, ti se sad s njim zabavljaš, i voli{ ga, a nemoj da ti napravi dite, tata će te odvijat ot kuće, el znaš kaki je tata ti“, to mi je zet, {to ka`e. Ka`e ona: „Pa nane, pa vajda nećemo.“ Nije to vajda, jel di se dvoje valjaje, treć’em se nadaje. [smeh]

Tuo je tako.

(Pa to je normalno.)

To je. Pamet onda izgubiš, ne iđe pamet kako bi triba-lo. Eto.

(Sad s ti zakasnila, nano, to da kažeš, to je gotovo.) [smeh]

Izgleda, samo posavetovala sam, sad ako oće nek me slu{a, ako neće, kako oće.

(El će za Bunjevca se udati ili za koga?)

Srbljin je, Srbljin je.

(Srbljin.)

Iza, kako triba kast, tu iza bolnice je, Ša-, iz Šandora je.

(Šandora.)

Iz Šandora je. Srbljin je, nek je Srbljin. Isto je.

(Nek je čovek.)


E ja sam to tila kast. Moj čovik bijo Mađ’ar, mater mu bila Mađ’arica, a ja sam Bunjevka, i jon je, kad mu otac bijo Bunjevac, kad je B., a mama, svekro-va mi, bila M., udata, što kaže divojačko, to je pravo mađ’arsko.

(A je l govorila mađarski?)

Jeste, znala je i mađ’arski, a znala je i bunjevački. Al da vam ja kažem, sad el ćete vi to snimiti, el nećete, ka`e ona meni, mi se posvađali, naz dvi, za prekljaču, a ne znate šta je prekljača.

(Ne znam.)

To ima tako drvo, tako oklagija, i jonda zamotaš pre-gaču jel keceljac jel leveš i prkljačaš. A imali smo taki mali astal.

(Kao pereš ili šta?)

Ne, ne, ne, ne, ne, ne. To je slično kao roljka, samo ne vučeš ovako, već guraš, rukom po onom valjku.

(Kao peglaš?)

Da, da, samo se to kaže preklječat.

(Preklječat, aha.)

Da.

(I?)

I, kažem ja: „Mama, kad će bit taj slobodan mali asta-lić?“ A ona ti vako veli niko: „[…], kud te vamo turila i tresila i snaju te donela.“ Onda znači, moja mama i čiča je na redu i još [smeh] čovik L. što je bijo tamo. [smeh] A tresijo? [smeh] Mošte mislit šta je to. Al bila je Mađ’arca, a posvađala se, volla se svađat samo, Bog joj dao laku dušu. A svekar je bijo pijanac, no, i ona je volla malo piti, al, al je dobra du{a bila. Išla je tuđe košulje prat, sirotinja u bogu, ka`e i bogu smo teški, e to je ba{ istina.

(A kako s ti posle živela sa mužem? Je l ste malo?)

Jako dobro. Jako puno, jako bijo dobar. Samo to sam vam tila pripovidat kad smo se tili uzet, kad me, jo{ on

Biografska priča: život u braku


jednu i zaprosijo, drugu, ja se oma posvađ’ali, pa on kaè: „Kad ne daš, iđem ko će dati.“ I ode on kot te K.

(Madžarica?)

E sad je l je Mađarica, Bunjevka je bila, samo K. je. Kaè on meni. Moja mama je isto to kazala. Dođ’e moja sestra od ujce, ićemo mi kod nas u crkvu, na malu misu, mama iđe, a mi iđemo na veliku, mi cure. Ićemo ja i M. u crkvu, on se navišćiva, on — đuvegi-ja, nije moj đuvegija, el ni me zaprosijo.

(A ti nisi znala?)

Nisam ni znala da će on mene ostaviti. A meni se sve crkva ovako privrnila, av sad. Odemo mi kući, a moja sestra M. od ujca, ona kaè: „Teta, teta“, pa tako lupa u rukama, „ta teta, nećte pogodit šta je novo.“ A meni, znate šta je, muka, žao mi kat sam ga volla, lip je bijo, visok. Kaže: „Pa šta je?“ „Pa L. se navišćiva.“ „Av, da ti jebem ja mater tvoju dičju“, kaè: „on ti se osro u {olju, pa te ostavijo“, pa ovo, pa ono, a ja u plač. Kadgod je tako bilo da je bijo krumpir popržen nedi-ljom, i bilo je i mesa, malo čorbe, i sosa s paradičkom, el s višnjama, sad koje je kako dobo, ako ima višanja, onda smo od višanja pravili. Ne ide se meni, prisilo mi ilo. Kaèm ja M.: „Nisi, M., morla kast mami, kad si mene razočarala, i čak si moju mamu.“ E sad, dobro je. Nije to pro{lo, on triba da se treć put navišćiva, a on je radijo u Magazinu, tu di je stanica, di je Me-

doprodukt, tu je radijo, samo Magazin se onda zvavo. Izađe i zviždi kogod za mnom, a ja s mislim, da izvi-

nete, „Ko te jebe, šta zviždiš.“ Kat ja opet, on zvižne, poznata mi zviždajka bila. Kat se ja okrenla, ono moj L. I jon na mene: „Stani“, ja stala. Kat sam ja stala, a on meni vako kaè: „Oćem mi ponovit na{u ljubav?“ Pa ja onako, sad kako ću mami slagati, kad se ono, {to kaè, i navistijo, jo{ treće nedilje, i triba da se vinča. Tu sam ja, priko od mlina, to je bila šnajderka moja, i tu je bijo leve{ i keceljac da šije. I kaè ona meni: „Ev vako ćemo mi mamu primundat, da ti meni mora{ doć na probu, a L. nek iđe kod pope i nek divani da l je to grij, kat se nije vinčo, samo {to se navistijo. Kaè:

Biografska priča: udaja


„Nije grij, glavno da se nije nigdi matičijo, potpisivo se.“ I dobro je, sad, tako to bude, a on mene već čeka tu prid plebanijom, kod nas. Kaè: „Ama di si već to-

liko“, kaè, „ja i popo te“, kaè, „pogledamo.“ Dobro je. Uđemo mi unutra „Faljen Isus“, on kaè: „Amen uvik navek bilo.“ Dvi fotelje, sidnemo, on uzo njegov šešir i vako drži u krili, a spopadne popo šešir i met-ne meni u krilo, ajd, moram ja držat. A on pita: „L.“, kaè, „da l je ova što si ti meni kazo da bi je uzo pa ste se posvađali?“ Kaè: „Jeste, al je ona meni oprostila“, a ja ću nako na gospodna kad me pito, kaè: „K., šta velite?“ Kad sam ga volla, da ga nisam volla, ja ne bi, al kad sam ga volila i volla sam ga. Jeste, bijo je plav, al volla sam ga, a bijo je visok. Uvik je mama kazla: „Nemoj za malog ići“, kažu, „ak budete zdravo siroti, oteće va{ke kruv od njega is torbe [smeh], pa nećte imat šta isti. [smeh] Uvik sam na to mislla, a on je baš bijo dobar, visok. Samo, ja sam se sad zdravo snizla, ja vidim po suknjama i po aljinama. [smeh] A nije ni čudo. Sad dobro je. „Kat ćemo se upisati?“ E sad, reko, moramo opet, mora{ doć kući pitat mame i čiče. I pita on.

(A šta je sa onom curom?)

Ništa. Zateko drugog, drugi tamo švaler leò.

(Ao, a ona dala i drugom?)

Da, da.

(Nije samo njemu dala?)

Zateko je, zateko je.

(E viš.)

E onda je on, kad je zateko, kaè, otvorijo vrata, el niz bila ni zaključana, oni, kaè, u krevetu. Jel kadgod nisu bili ni otomani ni kauči, već su bili kreveti. E kaè „Curo moja, kad je tako, ti tebi, ja meni.“ I tako ja i on ponovo. I jevo, živli smo.

(Onda je on tek tebe pito oće on ponovit ljubav?)

Da, kad je ono.


(A inače da nije vidijo je, on bi se oženijo s njom?)

O bi, o bi, o bi, o bi. E, onda, šta da vam ja kaèm, kad sam ja njemu kazla.

(I šta je onda bilo, onda ste se upisali? Kad ste se upisali?)

On, kad je on opet do{o pitat mame i čiče, kaè čiča „Muo`, dozvoljavam, al nemoj da cura pati.“ A siro-ti smo bili, i joni siroti bili, i mi smo siroti bili. Ali, sporazum smo imali. Uvik je kazla mama: „Nemoj, i jako i dobiješ ćušku, nemoj mi kazati, a nemoj mi se àlit, ti si odabrala tu ruù i nju{i je dok si živa.“ I pedeset sedam godina smo ja i mu` živili i troje dice odranili. Imam devet unučadi, deset praunučadi. Sina sam izgubila, prvo sam ćer izgubila od četrdeset jedne godine. Dobla je niku alergiju od inekcije el šta je, pa je zagušla. Ćer mi je, već, sin mi je dobjo infak, ode u Baji, na motor-bicigli, možda i čuli taj što je, kazli su da se ubijo, al meni kaù da je dobijo infak, ko i dru-goj majki, {ta da vam kaèm? E sad eto ~ovika sam izgubla eto već tri godine, eto sa treća je godina, al živili smo, bijo je bolesan, sad već do poslitke, bijo je na pluća, i ja sam evo usna morla oper isat. Bilo je kao groznica, al kad sam ja očla ode na{oj doktorici, ona mene grdi, kaè: „Ja ću vas ispisat na hirurško i šta vam tamo kaù.“ Kad sam ja o~la, mene doktorca pri-gleda, kaè sutra u jedanajs sati da dođem, i to ćemo operisati. Pa reko ajde, operisat — operisati, i sad to tako eto stoji. Ne smeta mi, al ne ostim još ništa, ali mo` da se posli osti. Samo, i godine su to, šta da vam ja kažem? […]

(A kako je u vašoj crkvi? Je l nedeljom bude dosta?)

Baš prilično nas ima, ba{ prilično. Ja sad malo slabo iđem u crkvu, al kad je Duìjanca, to me neće obić pa da je kaka vruć’ina, K. lipo batinu, i ajde.

(E sad mi pričajte o Dužijanci.)

E sada.

(Šta je Dužijanca?)

Biografska priča: život u braku

Kalendarski običaji: Dužijanca


Šta je Dužijanca. Dužijanca je kosidba.

(Dobro.)

Prvo je Markov. Sveti Marko kad dođe.

(Dobro.)

Onda iđemo svetit žito, to je tako eto, zeleno moè i tako bude zeleno ìto. To iđe pop, skupi se naroda, i jonda koji gazda dozvoli da se pravi Dužijanca kod njega onda tamo iđ’emo njegovu njivu svietiti. P onda risara ima, i deset i dvanajst ima i do osamnajst risara što iđu. Samo ne, ne javu se svi, mislim na to svećenje žita, oni se javu u ri-, risarsko dobo, eto, u to se jave.

(Aha.)

I onda, kad se to, misim sredi, e sad triba da imamo sastanak, dogovor, sad za ovu Dužijancu.

(Aha.)

Sad el će bit u Bunjevačkom kolu, el će bit u Ljutovu, tamo kod tog gazde di smo svetili ìto.

(Aha, aha.)

Onda ja kažem risarima: „Vi meni žito donesite, ja ću plesti perlice, ja ću goste kititi.“

(To ono ko kad ruzmarinom se kite, pa vi tako od žita tako.)

Da, da, da.

(Kak se to?)

Perlice — to pokvasiš slamu i pleteš.

(I šta ispadne?)

To perlicu opravi{, smotaš je, sad na primer, ovo je vako dugačko, i tu je svezano i tu. Onda je uzmem pa je pribacim i dođ’u kao makaze.

(Dobro.)

I onda dva vlata visu. Tila ja to doneti, a ovaj kaže: „Nemojte“, kaè „biće pritrpano“.

(Ne, ne.)


Ja sam tila doneti i moje, ja imam i medalije, četri. Imam bronzanu. Imam što sam takmičila se lane u sto šezdeset i pet godina ja i moj par risara takmičili smo se, sa mladim risarima i isto dobijem i tamo, medaliju, kapu, majcu. To smo na bini dobili i pehar dobijem. Za, zato bi ja volla da dođe se kući i da se to vidi.

(Doći će ova koleginica što ima kameru, pa će ona to snimiti sve. Sad ćemo već, kasnije malo, kad završimo ovo, onda će ići ona s vama, pa da snimi to.)

To samo mo`, al krevet nije [...], a da sam ja to znala da bi vi to snimili.

(Nema problema, ima vremena pa ćemo snimiti.)

Jo, a ovo mošte sad snimit, to ev u ambetušu.

(Ajd sad na Dužijancu da se vratimo. I.)

I onda, kad već.

(Posvitite žito.)

Posveti se žito, i onda nas taj domaćin do~eka sa pi-

vom, vinom, rakijom. Tuo su svi onako zajednič’ki to, {ta da vam ja ka`em. I kolača ima, i kifl ica, i pogače s višnjama, pogače s makom, s osivkima pogače, ako znate šta su osivke?

(Ne.)

To su mekinje.

(A, osivke.)

Samo, siješ.

(Da, da.)

Pa ono što je sitno, onda to ispržiš i o{ećera{, kad se oladi, i jonda otegneš pogaču, i zaviješ je, ispečeš je.

(Aha. A pogača nije kiselo testo?)

Jeste, u kiselo, ukiselo, to se zove.

(U kiselo.)

Pogača.

(Kao štrudla?)

Kulinarstvo


Da, da, da.

(Da.)

Vi ka{te štrudla, a mi kaèmo pogača.

(A, pogača.)

To je pravo bunjeva~ki.

(A praviš i pogaču kao hleb? Kad pečeš kruv, pa onda je l bude nešto u pljosnato ovako?)

Ne, ne, ne.

(Kak to zovete? Ne pravite to?)

Ne. Mi pravimo samun. Samun, kruv.

(A kako, kako on izgleda?)

Vako naraste.

(Od tri kile?)

I dvi kile, kile i po. U lerni moèm ja u mojoj ispeć od kile i po do dvi kile kruv, i tako lipo naraste.

(A, to je samun?)

To je samun se kaže.

(Aha, znam, znam. A ne pravite ovako dugačak hleb?)

Ne, ne pravimo. To je vekna.

(To je vekna.)

To je vekna.

(Aha, al to se nije pravilo? Samo.)

Sad evo većinom da kupujemo kruv.

(E da.)

I eto.

(I kašte onda dalje, kako onda ide to, Dužijanca?)

E onda kad je to bijo dogovor, e sad triba da bude sastanak, onda oni odredu, u ovom misecu mo`da će bit Dužijanca, da kosidba. Sad, edni kaù da će se ra-nije morat kosit, da već sazrije ječam, žito, da sazrija,

Kalendarski običaji: Dužijanca


onda verovatno javićedu oni kad triba ići. I to je tako lipo kad se skupi.

(I vi idete na njivu onda?)

Na njivu, da da.

(I?)

I uè pletu risari, risaru{e. To tako imadu svaki parce-lu, tablu: tu iđe Đurđin, tu je Tavankut, tu Mala Bosna, tu je Kersko, tu je Mađari i, ama šta da vam ja kaèm.

(Je l to i Madžari slave?)

Isto, isto iđu na{i se tamo takmičit, samo odredu jel dva para jel par i po, kad kako. Tako i jovi naši odredu.

(I onda šta vi radite tu? Muško kosi, a vi širite uža?)

Rukovetamo.

(Dobro.)

Kuku imam isto pa rukovetam. Kadgod su uè nosli na leđi. Sad mi nisu dali, lane da nosim zato što sam starija, i nisu mi dali da na leđi nosim. Reko da njim ja pokaèm kako je kadgod bilo. Ja sam u dugačkoj košulji ris radila, u dugačkoj košulji. Kadgod smo mi dugačke košulje nosili. I, kad to svežeš, buokte, ono vlato svudan natresa{. Malo se strese{, i opet dobro. A uvik sam kazla mojem ocu: „Znate šta je, čiča, neću ić za vama vi{e rukovetat.“ On je jako oštro kosijo, mora{ oštro i kupit. Onda uvik je bilo do četri-pet pari. Uvik mora{ pazit da ti ovaj ne bi sastrag pete dovati-jo s kosom, i jond mora{ bižat. Rukovetaj, i to oštro. Kaè čiča: „Do god se ne udaš, za mnom ćeš radit ris.“ I volim eto, da to ne volim, što kaè, evo i udru-ženje žena. Evo i kod, kod penzionera slabo iđem. Tu, kaè meni M., kaè: „Vi bi bolje nama prijali zato {to ste stariji, ode med ove žene.“ Ne, mene moje ène primaje, ja već godinama i godinama š njima sam, jo{ od jedno tridez godina. Kadgod je to bijo a fe že, p onda eto posli udruž’enje ž’ena i tako. I joni mene eto primaje. E sad sam kazla, jo{ ove godine iđem i na Dužijancu i takmičit se u kuvanju. Pito me je ovaj [...]


oću ići š njima se udruìt. E reko, ne mož’em napu{tit moje ène. Ja sad oću ode doći, ali znaš ko je G.? To nam je presednica, el i jona mene koji di. „Ajte, vi ste najstariji.“ Ja sam kuvala u Bajmaku i žganjce, i beć’ar-paprika{ pod {e{irom, šta da vam kaèm.

(Kako ide taj bećar-paprikaš pod šeširom?)

To se tisto pravi i lipo se.

(Kod nas je, nešto drugo je kod nas bećar-paprikaš. Šta je kod vas bećar-paprikaš?)

To je doli krumpir kuvan.

(Aaa.)

U laboški, a ono malo zakuva{ s kvasom i razviješ na primer sad to je taka jupika i ovako isičeš, eto tako, i ovako eto kocke napraviš i jonda izdincaš mlivenog mesa.

(Dobro.)

U tom mlivenom mesu ima i šargaripe i peršina i krumpira i luka i crnog i bilog, al to sve na trencu mora{ radit, a meso nek je na ma{ini samliveno. I to izdincaš, malo ulja naliješ, i mišaš da ti ne zagori i malo vode da ono meso bude, da nije prisno.

(Da, da, da.)

Da ne bi dobili proliv, da izvinete, jel štogod. I onda ja uzmem kad to sam razvila i isikla i metnem i vako opravim, privrnem i metnem ga u labošku. Opet i dru-

gog, pa tako. Dolazu snimiti i gledaje, kaù: „Šta je to?“ To je bećar-paprika{ pod šeširom. A G. mi ka-

zala, na{a presednica, kaè: „Jalte, bako, di je šešir vam?“ Reko: „Šta bi, nosim ja“, reko. Njoj nije jasno jel dolazli su rad mene, nosim moje sude, kadgodaš-nje one porcelanske tanjire, one debele, {to kaù mo` ubit čeljade, no, mo` i s ovima ubit, al ono je teško kad nosi{, ba{ ostiš da je. E, kaè ona meni: „Pa di vam šešir?“ „Ćut sad, u koli smo.“ Kaè: „A nemojte da nas privarite štogod, da mi je to uradit, nego sad

Kulinarstvo


pijte ronđave čorbe, uprckanog nasuva i beć’ar-papri-ka{ pod {e{irom.

(E sad ajd šta je ronđava čorba, šta je uprckan?)

Sad ću vam i to kasti.

(Ajde.)

Kuvaš zaprženu čorbu s paradičkom, ima tam malo i {argaripe isičeno sad ko na kolutove, ko dužno i to se skuva malo krumpira i uliješ paradičke da nije jako i onda mo`e{ opravit i soparnu, a mo`e{ malo i zapržiti i onda umućkaš jaje u el, el u lončiću el u tanjiru i livaš u tu vrilu čorbu, one sve tako končići visu. To je ronđava čorba. [smeh]

(Da.)

A uprckano nasuvo, to tako razviješ jednu jupiku, i znaš da je dosta za jednu zdilu i da možeš i prodati i da mogu koštati, komisija, i zaviješ na klagiju i isičeš i tako, tako {togod široko tisto mora{ isić, al nek je tanko razvijeno, ne mo` bit debelo, jel triba ga dugo kuvat, a kad je tanje, onda ne triba dugo ga kuvat. I jonda od crni šljiva pekmez kad to se skuva, uzmeš citku i procidiš, saspeš u zdilu i pekmeza uzmeš i iz-mišaš. To je uprckano nasuvo.

(Aha.)

I malo ošećeraj, ama znate šta je, dušu daje.

(Aha.)

Tamo sam dobla za `ganjce.

(A šta su žganci?)

Kuruzni žganjci.

(Dobro.)

Znam ja i kuruzni gumboca kuvati.

(Ajd da čujem.)

Za čorbu.

(Ajd da čujem. Kako žganci, je l to u vrelu vodu sipaš, ili u ladnu?)


Da. Ne, ne u ladnu, u to se neće skuvat.

(Ne, al.)

To se mora zgusnit. Voda vreje, sa ću vam od žganja-

ca prvo divaniti.

(Aha.)

Kad žganjce kuva{, onda otprilike vode, malo ulja naliješ, bolje ulja neg mast, i onda osoliš, proba{ po svom ukusu, da oni žganjci imadu svoj ukus, onako malo posoli, soli da ima.

(Aha.)

I kad ta voda vreje, i jonda privučem nus kraj nus špo-relj, i odaleg al oštro mišam varnjačom, odaleg po-lagano sipam, sipam, sipam, sipam, sipam, sipam, si-

pam, sipam, sipam, onda već kad čujem da kažu „pf“, onda gurnem naprid, jo{ da mišam, da se dobro skuva. I opravim crvenu zapršku i crni luk, upržim, e sad je tu zdila, ode zaprška, ode su žganjci, ti što su kuvani, uzmem kašiku, sa ću ovako kasti.

(Aha.)

Turim u zapršku, onda uzmem kašiku pa zagrabim ovo i metnem u zdilu, opet zamočim u zapršku, opet onako ko u dobar valju{ak bude. E sad dobro, onda jo{ malo polijem da bude lipo i da bude ukusno, s onim lukom el neće luk da se uvati za `ganjac, neće, vajd se boji žganjca. [smeh] Sad, dobro je, to je gotovo, i pitaje oni mene, kaže: „Da l možmo probati?“ Reko: „Jo{ čekajte, jo{ ovo nije gotovo, sa će biti.“ I tako je to bilo, jedared ka`e: „Oćte još štogod kuvati?“ „Vi{e nećemo, samo eto ovo {to sam sad skuvala, to ćemo.“ Dođ’u komisija, kaže: „Možmo mi, bako, koštat?“ Pa zato pripravla sam tanjire, kašike, i eto vam. Onda sam njim zapivala ovu pismu: „Oj rakijo, rako, ja te volim jako, oj rakijo, rako, a ti mene u jendek pola-

ko.“ [smeh] Ja još i igram, znate, skakućem. Vamo svirci sviraje, a ja opet ode pivam ovima. Ka`e: „Vidi ti kaka nam je K. vesela.“ Pa drago mi je {to sam tu s vama i {to sam živa.


(E da.)

Eto, to me i drži.

(Jeste, jeste.)

To, to.

(A je l pravite tu jupku, pa onda pekmez, pa savijate, pa u vodi kuvate?)

To je barat-fili.

(A, je.)

E, pa i to znam.

(E, kako?)

I pokljukušu.

(Šta je pokljukuša?)

To se ipak vako razvije, lipo na jupiku, i onda isičeš na table, tako, i na platini peče se.

(Aha.)

Na platini, a ne da izgori, tako sam da je potpečena i onda voda vreje.

(Dobro.)

Iskidaš u valjuške na siniji i jonda kad voda vreje, malo vodu osoliš i to tisto ukuvaš, i to provre, a ne da dugo vreje, zato {to je to već pečeno, al je onda zaprška gotova sa bilim lukom, al tamo ne iđe paprika crvena.

(Aha.)

Tamo samo iđe čista bila zaprška. I to tako procidiš i saspeš, onda opet zaprškom malo poliješ i protreseš, p onda opet ako si više zakuvo, razvijo, onda opet vadiš iz te vruće vode, eto, i to.

(A borot-fi le kako praviš?)

E, sa ću vam i to kast: i to tako razvijem i jonda vako primotam jupiku i to je sad zabiluženo. E sad tu met-nem pekmeza, tu metnem, tu metnem, tu metnem,


onda to je do kraja. E, onda privrnem tisto i onda oštro vako radim, eto tako, i onda opet tako radim, eto tako.

(Prstima?)

Prstima, da.

(A nisi imala ono?)

E, čekajte dok ja, čekajte.

(Aha, aha.)

E, kad sam izašla do kraja, do jupike, i više neću, e, onda uzmem i jovako sam išla, onda uzmem mamuzu.

(Aha.)

E, tako, onda ostane šarena oni krajevi, kao rizanci.

(Aha.)

Eto. I jonda ispržim mrvice.

(A kuvaš u vodi?)

Mora se kuvat, ne moè{ prisno isti. Voda vrije i to, al te mrvce već pripravim isprèno. Mrvice su ti isprène el sad ćeš el u ulju jel u masti. Ja kadgod nisam ulje koristila, a sad više ulje koristim. Starija sam, pa nikako.

(Al zdravija je mast, kažu da je zdravija mast.)

I ukusnija je mast, ukusnija, šta da vam ja kažem.

(Isprži jaje na ulju a na masti, ne mož poredit.)

I sad dobro je, to, ajde. Sad i to sam kuvala, i dođ’e taj iz Bajmaka, B. Kaè on meni, kad je bila ode kod nas u Tavankutu pasuljijada, kaè: „Oćete dolast se opet takmičit? Kazla je G. da oćete.“ Reko: „Oću.“ „A kako ćete, šta ćete?“ Pa reko: „Neću vam ništa kast šta ću kuvati.“ Kaè: „Ni ne triba“, kaè: „vojna tajna.“ Tako, nek je, i tako eto ja lane kaèm šta sam kuvala taj beć’ar-paprikaš i dobla prvu nagradu. Sad sam.

(Je l majka, a kako se zove ono kad luka mnogo nase-češ, pa paradajz staviš, isečeš paradajz unutra? Kak se to zove?)


Đuveč, misliš, al tam iđe i paprika.

(A to zovete đuveč?)

Đuveč.

(A bez pirinče?)

A ja ne mećem pirinč.

(Ne.)

Ne. Mo` metnit i jaje ulupati, al mora.

(I to nije u rerni nego u.)

Baš u tavici.

(U tavici.)

Da, da, da, da, da, da, da, da, da.

(To zovete đuveč?)

Đuveč.

(A mi to zovemo bećar-paprikaš u Sremu. Kod nas je to bećar-paprikaš. Prž, meteš luk i paradajz isečeš pa mešaš i malo paprike.)

Da, da.

(To je bećar-paprikaš kod nas.)

A mi to zovemo đuveč.

(Eto vidiš. [smeh] Eto vidiš. Da. I. E, a kaži mi one kraljice, kraljičke pesme? Kad to idu kraljice? Kad vi to?)

Kad su Dove.

(Pa to bilo sad?)

Sad je to bilo, na Dove.

(E kako to ide kod vas?)

Oni pivaje, iđu ko ji zove, iđu pivat, sad misim prid crkvom su u crkvi.

(A je l još idu? A je l još to postoji?)

E sad. Postoji, al ne znam el iđu, ne znam, ne znam.

Kalendarski običaji: Kraljice


(Al kako je to nekad bilo kad s ti bila mlada?)

Joj, to je bilo.

(Je l si bila?)

Nisam, to nisam.

(Što?)

Pa siroti smo bili.

(A to bogati idu?)

To su većinom bogati koji imadu to lipe nuo{nje, to svile. A mi smo jako bili siroti, šta da vam kaèm, i jonda to mama: „Sluìt, sluìt, muora{ sluìt, muora{ zarađivat novaca i jovu drugu izdràvat dicu {to je nisu za službu.“

(E, a kako sad te kraljice, kakav je to običaj?)

Pa to eto pivaje one pisme, i, prvo u crkvi budu, kad popo sluì misu, onda su oni u crkvi, i kad izađu na-

polje, i ti sad moè{ naredit, sad ne znam el tako mo`, onda narediš: „Ajde, ispivajte mi tu pismu.“ Onda oni ispivaje.

(To nisu pobožne pisme?)

Nisu.

(A nisu?)

Ne.

(A ja sam mislio da je to nešto pobožno.)

Pa sad, nisam čula da pobo`no.

(I šta, šta pivaju? Znaš neku pesmu?)

Ne znam, zaboravila sam, i guodine su to.

(A je l se lepo obuku?)

A lipo. P ono meni se to tako sviđ’a, to njima na glavi, to ogledalce tako. Ja š ~udim kako nisu ovi naredli da se koja cura obu~e, da vidite.

(Aha.)

Kako je to lipo.


(Aha. A jesu bile maškare?)

Jeste.

(Kad to budu? Kad bi to trebalo baš?)

Ma{kare, kad su Poklade.

(Fašange, kak vi to zovete?)

Va{ange zovemo kad je disnotor.

(Šta je onda?)

U, onda iđ’emo i probati kod, u kom{iluku divenicu, krvavicu ako nam dadu. Ima koji nas ni ne primu.

(A šta je divenica, to je od džigeri, od je-, jetre, od?)

Mi ka`emo to je krvavica, to je.

(To je divenica?)

Ne, krvavica.

(Šta u nju meteš sve?)

Bilu žigercu, i, ovo, slanince, i uši, kožice, to je kr-vavica. A divenca je čisto meso.

(A, i ona je tanja, divenica je tanja, a ova je krvavica deblja?)

Da, jeste, da, da, da, da.

(A ono što meteš u, kak se to zove?)

Švarklin, švarklin.

(A od čega njega, nju kuvaš?)

Od pucura. Isto od slanine.

(To je pucur?)

Da, to je svinjski pucur, samo mi to zovemo švarklin, kad se opere i očisti se lipo, onda se tu stavi meso.

(Koje?)

Kuvano, iz obare.

(A šta sve ide?)

Iđe ti.

Klanje svinja

Maskiranje


(Uši i to?)

Ne, to tamo ima hrskavice.

(A ne.)

Ne. To iđe slaninca, iđe srce i mesa potrbušina.

(Aha, da, da, da, da.)

Da, da, nije onako žilovito, nije da ne mo`edu isti.

(Da, da, da.)

A znate, de je, di je uvo, tamo ima hrskavica.

(Da, da.)

A to u krvavicu iskrižamo, el ostavu za pača. Pača kad se kuvaje. Znate šta su pača?

(Ne. Šta?)

To se kuva od papaka.

(Da.)

I uši i rep i košce. To se.

(To se dugo kuva, je l da?)

Pa da, do god se ne stane pačat čorba, sa već misim guotovo je, pogleda{, gotovo je, onda uzmeš kašiku, izneseš digod malo napolje na ladno i jonda ako se upa~a, gotovo je. Onda pripraviš bili luk i tanjire, sad otprilike zna{ koliko se pa~a kuvaje i toliko tanjira pripraviš, onda tu luka, tu, tu, tu, bilog, i lipo, saliješ, metneš, i ostaviš u špajc, upača se, mo`e{ posli isti. E, onda ako voliš sa sitnom paprikom, ima ko sipa, ja sipam, al, dok je vruće, ne sipam, sam kad se smrzne onda sipam crvenu papriku. Eto, to se zovu pača.

(A, pa lepo. Da. Sad se to i ne pravi, sad to.)

Mi pravimo.

(A pravite?)

Mi pravimo.

(Volite to, je l da?)


Volimo, šta da vam kažem, sve volimo, al zeta takog imam što svašta zna uradit. Jako imam dobrog zeta, baš imam.

(Je l ste u kući zajedno?)

Nismo, ćer me dvori i zet, pridala sam se njima, i ja sam njemu kazla da on posli dođe, al on kaè: „Neću, nane, moram“, oni me nana zovu, „neću, nane“, kaè „moram ić doneti šljunka, cementa“, jel oćedu da šah-tu, jamu da zavale, da udesu tu ploču da komšiji ne bi smrdilo od vecea el od kupatila, ipak, to se suda tiče i tako eto.

(A nije s vama? Oni su posebno?)uOni imadu kuću i ja imam kuću.

(Aha.)

I jonda ja.

(I kako dan provodite? Šta radite?)

Znate šta je, radijo mi svira, ja nuz radijo pivam.

(A šta slušaš?)

Suboticu, i jonda Novi Sad, Vojvodinu. E, to volim kad divane, ama šta da vam ja kaèm onda. A tamo sve bećarce pivaje, a ja opet to sve uživam, u tim pi-

smama.

(A volela si kad si bila mlada?)

Joj, znate šta sam kazla unuki: „Udaj se dok je jo{ nana ìva, da još nana kera protira.“ A sad smo bili u Aran-đelovcu, aktiv èna, udruženje, nas pet, a ja se malo snuždila, a očla naša precednica, pa kaže valjdar tima ènama: „Ajte, kako ćemo našu baku razveseliti.“

Jedared dođe jedna nika velika žena, ja njoj [smeh] čak, izvinete, pod sisu, ja mala, njoj pot pazuvom. Ona vako mene diže s rukama da se dignem. Ja usta-la, kaè ona meni: „Znate šta je, naredite koja je va{a pisma.“ Reko: „Znate koja pisma, ‘Sedamdeset i dva dana na mom srcu leži rana’.“ Kad su ti onda opič’ili. Dođe G., kaè: „Ništa, bako, nemojte vi plaćati, i ta

Biografska priča

Bunjevačke pesme


njeva presednica, mi ćemo.“ Ja reko: „Dajte i jonu mi jednu još pismu ispivajte ‘Nabrala je devojka puna krila jabuka, a najlepšu je uzabrala što je dragom svom dala’.“ Al nisu mi dospili, av.

(Možda ne znaju?)

Mo` bit.

(Jeste.)

Mo` bit lako.

(A koje su bunjevačke pisme?)

E, te. Eto to što vam ja kaèm. I jovo: ‘Pevaj petle na dudu jalovcu’, i to je bunjevačka, ‘Četri konja debela u košari svezana’, i to su sve one kadgodašnje teške pisme. I jovo: ‘Kiša pada, trava raste’, ‘Čija je livada’. Šta da vam ja kažem? To su sve starovinske pisme.

[...]

(Čekaj, al to je glavna svečanost u Subotici?)

Da, da, da. A i kad je kosidba, prvi uon otvara, i jonda on kosi, jedno. Jedan otkos, podrug, tako, koji snop samo, da pokaè kako se radilo. Pa jeste.

(Aha.)

Teško je to. Teško je seljaku biti i živiti.

(Nekad je bilo još teže.)

Je, i sad je. Sad, fala Bogu, ja kaèm, imam penziju.

(Dedinu?)

Nije velika.

(Dedinu?)

Dedinu, da. Ja nisam nigdi radla. Ja sam kot kuće rad-la, i dicu odranjivala, i jonda, eto, kuruza smo imali, imali smo tri jutra zemlje, eto to se mora, ja radila, a on je radijo u @itoprometu, tamo je radijo i otale je i steko penziju.

(Kao radnik?)

Da. I otale je i steko penziju.

Biografska priča


(I kuću si imala, tvoju?)

E, jeste.

(Njegova kuća?)

Obadvoje smo zajedno kupili.

(Čekaj, a jesi ti došla kod njega u kuću?)

Da, al njeva je kod stanice bila kuća.

(A nisi sa svekrvom posle živela?)

No, mi smo posli iza{li iz kuće. Izašli iz kuće s jed-nim traljavim krevetom, pa kad legnemo [smeh] kad se oćeš sigrat, propadnemo. [smeh] Propadnemo. Kad dosadilo nam sastavljat krevet, kaže „Mi ćemo tako, glava doli, noge gori.“ [smeh] Jeste, majke mi. [smeh] Tako je bilo.

(Pa da, pa da.)

Joj.

(Al posle ste stekli, je li?)

Jesmo, jesmo. Stekli, prvo je bila zadruga, pa smo ušli u zadrugu sa jednim ditetom, sa sinom, posli se drugo dite rodi, isto za vrime zadruge pa opet treće dite se rodilo, opet za vrime zadruge. Posli se zadruga razišla, onda je potpalo pod upravu. E onda je bijo život. Život je bijo i za vrime zadruge, imo si, dok si kod nji radijo imo si krumpira, imo si brašna, imo si masti, nema šta ne, ako nisi imo krumpira, sadlo se, dobijo si, a fino života. Jesi, moro si radit. Ko i sad što moraje raditi. Ako ne{ radit, neš imat ništa. I tako eto mi didinu kuć’u nasledimo, mog svekra. U dijobi od nji troje dice padne nama el smo mi dvorili svekra. Držali smo ga sa kruvom i sa mesom i krumpira, što je tribalo, to smo mu davali, to je sve L. kupovo i davali smo, da. I jonda ima i ja kad mu zakuvam, razvijem, pa odnesemo mu. A on je sam kuvo, on je znao sam kuvati, e kad je pavo u krevet, onda smo ga doneli kući, tute u Dikanovac, u Ivana Sarića ulicu, i ka`em ja njemu: „Sad morate s didom rešiti i sa strikom, naj-stariji brat, el će bit kod nas el će biti kod njega.“ A on


se vako dogovorijo kad s se dilili, iće svugdi po tri mi-

seca. Onda, ona jetrova mi nije pekla kolača. Nedljom kuva meso, onda nema kolača. A mi smo siroti bili, i troje dice imali, al ja sam imala i mesa i kolača smo imali. A to je svekar pokojni jako volijo. Kaè: „Ona-

mo ne idem, K., kolača“, K. su me zvali, kaè: „tamo ne idem kolača, a ode idem i kolača i mesa.“ Pa sad, koliko ima da ima, al nas je petoro bilo, šta mo`mo, dida je bijo {esti, troje dice, i nas troje matori. I dobro je bilo. E, onda posli smo se ja i {togod on, zapalijo nam štalu. Pušijo je kradom, a tamo je bila krava i tri junadi. I ja dođ’em, ne znam otkaleg sam došla, moj brat mu davo cigaru, i jon je u ko{ari pu{ijo. I jon, kad je čuvo da ja iđ’em, i jon baci cigaretlu, i u slamu, i moja unuka, što sam je ja je odranla, i deda je, ona vidi da se pu{i iz ko{are, š njom smo sritni, drukči-je bi očli i kuća, i telad, i sve. Kaè: „Nane“, reko: „Šta je?“ Kaè: „Pu{i se ko{ara.“ Kad ja....zapalla se slama. Hi, kad sam onda počela vikat na mog svekra: „Joj, reko, pa kako ste to tako uradili!“ On ti uteko kod onog starijeg sina, u jednoj ulici smo bili, i jon utekne kod njega. Kad je on očo kod njega kaè: „Za-

što ste utekli?“ Kaè: „K. zdravo viče, zapalio sam njim“, ka`, „slamu.“ Pa kaè: „Šta ste to radli?“ „Pa S. mi j dao cigaretlu, pa kradom sam pušijo.“ E, onda eto nije dolazijo kod nas, mi smo očli da ga vidimo i da divanimo. E, onda će moja zaova njega dvorit, al ću i ja ić pomoć joj. Ja sam bila bolesna i operisana. I reko: „Ja, toliko ti moèm, teta, otić“, ja je zovem teta po dicama, reko „didu pomoć oprat, i ja ću odale odnet mu malo da ide, a ti dalje vodi računa.“ Tako je i bilo. On siroma, već je valjdar, kad je živijo devdeset i šest godina, onda ne pitajte kake su bile godine. I jonda da nije ga udario viter, pao je sa stočića i satare kuk, i jonda su mu kazali da ne mogu ga metit u gips, ako ga metnu, ojišće se, i to je vruće vrime, i mož da se i ucrva, triba kast kako jeste. Sad dobro je. Kad smo mi to, ajd ićemo ja i.

(Odakle je pao?)


Sa stočića, šamadla, nako, sidijo je pod dudom i on tako je kazo da je njega kao viter udarijo, tako je osti-jo, al onda je on i pao. I jon viče na ćer: „Ajde“, kaže, „vod me unutra, ja ne moèm.“ I jona dođ’e nama par dana javi: „Pao je dida doli.“ L. onda nije radijo, bijo je slobodan, on očo, kaè: „Stvarno.“ Kaè: „Didu b tribalo nosit doktoru.“ Pa reko: „Dajte doktora done-ste kući, pa nek ga tu prigleda, di ćete ga takog bole-snog nosti.“ I odnesu oni doktoru, kaè doktor: „On nek živi dok živi, ako mo` ist, on će ist, ako ne mož, vi ćete ga naranit.“ I tako. E sad dobro je.

(Bio nepokretan?)

Nepokretan, al bižo je, sad već kad je tio umrit. Bižo je, siroma, s kreveta.

(Pa kako?)

Padne doli, pa pod astalom ga nađe, ćer ga.

(A noga se još više izlomi.)

Pa da. E, onda otićemo ja i moja jetrova da ga vidi-mo. Kad smo mi očli, a ja reko: „Faljen Isus, dida. Evo stigla.“ Ja onako grlata, ko evo sad što i ode divanim. Kaè: „Amen uvik, dico.“ A C.: „Faljen Isus, dida“, jetrova mi. „Amen uvik“, on siroma teško. „Dida, kako vam je?“ „Duobro.“ „Dida, je l vas prala teta --Luca?“ „Jeste, prala me je.“ „Ne triba vas sad prat?“ „Ako oćte, pomozte joj“, kaè, „pa me operte.“ Kad mi njega skinli s kreveta, on ukočen. Kaèm ja C., jetrovi, reko: „Neće deda dugo, neće, vidićeš ti, nek da Bog da.“

(A mogo je da ustane s kreveta?)

Bižo je, pado je, spuže se.

(Pa je l mu zarasla noga?)

Nije.

(A.)

Nije. To je tako bilo isprožuljavano. To je bilo grozno bilo gledati.

(I rane se otvorile?)


Rana, da, otvorla se. To je teta-Luca sve zasipala mu te rane. E onda, kuvaćemo kafu, kad smo ga oprali, sredili, lakše mu je bilo. Pitam ja: „Dida, oćte kafu?“ On ćuti. C. opet: „Dida, oćte i vi kafu?“ On tako ćuti. A ja viknem: „Dida!“ [smeh] On ti otvorijo oči. Reko: „Oćte pit kafu?“ Kaže: „Oću.“ E, sad će ga C. na-pajat sa kafom jel ne mož, drće mu ruka, i ne mož. Digla mu odaleg glavu kako leži, pa će da ga napoji. On siroma stisko usta, ne mož. „Daj, sa ću ja njega.“ Ja njemu digla glavu, ovako usta mu pripušla i pije. „El vidiš da pije?“ Kaè: „Vidi, iz tvoje ruke oće, iz moje neće.“ Sad ništa, to je on popijo kafu. Došlo je to vrime, doće autobus, pa ćemo mi doć kući. Kaèm ja strini C.: „Dobro će bit dok on izvuče do sutra.“ A on kaè, ićemo mi kući, kaž C.: „Dida, zbogom.“ Dida ćuti. Opet ona: „Dida, zbogom.“ On i tako ćuti. A ja viknem: „Dida!“ [smeh] Kad je on oči otvorijo. „Ode-

mo, zbogom.“ „Kaži L. nek dođe sutra da ga vidim.“ I tako da je on njega vidijo kad mu je otac izdanio. Samo je toliko očo i kaè: „Faljen Isus, dida.“ Kaè dida: „Amen uvik. Došo si L.?“ Kaže: „Jesam, došo sam da vas vidim.“ Eto, to je bijo sav divan sa mojim čovkom.“

(Čeko ga?)

Čeko ga je. A odno je mliko pridat i siroma dono kanu i ostavio pri kućom, kaže: „K., ti peri kane, ja odem didu viditi.“ Jel zdravo je grozno kazo da čeka ga. E, još i to mi je naredijo, taj dan, još i prija: „K., kad ja umrem, da l ćete vi mene od vaše kuće saranit.“ Reko: „Oćemo, dida, oćemo.“ I meni javu da je dida umro i da će ga donet i da malu sobu raspremimo, di ćemo ga leć, jel kadgod se od kuće saranjivalo, sad imamo, {to kaè, mrtvačnicu. I sad, dobro je. Kad su ga doneli u dunji, u jorganu zamotan, da ga ipak narod ne gleda, da ga nosu tako mrtvog, mi raspremili i metli čaršap, i joni njega skinili, kaè meni L., čovik mi, kaže: „Vidi-jo sam kako je dida lako izdanijo. Samo kaže [uzdah]. Eto, kaže, to je sve. A kaže: „Kad me je pogledo, samo su“, kaže, „vako dvi suze otpale mu.“ Reko: „Znaš da

Posmrtni običaji


je tebe čeko?“ A kad ja dođem od njega, od dide, onda ja kaèm: „Dida je uvik pito oćemo mi njega sarani-ti“, kaè, „oćemo.“ I triba da smo ga mi doneli, to je bijo ponedljak kad je on umro, digod utorak, u sridu, tako sam ja obećala da ćemo pogodit kola, pa ćemo ga donet kući pa nek tu leži. Al nije dočeko taj dan. Eto, sutradan je umro.

(I kako sarana ide kod vas, sa popom?)

Popom. Sa popom.

(A kako, je l ga okupate, pa je l?)

I obučemo.

(Je l se nekom nešto stavi tu na stomak?)

Ništa, ništa ne mećemo mi. Samo ako se di.

(A je l vežete usta?)

Ako otvorena usta budu, onda sveèmo vako. Ako zine.

(A na oči, je l metete?)

Ako uotvori oči.

(A i to se desi?)

Da.

(Da otvori oko?)

Da, otvori. Dida je taki bijo mlad, ja sam kazala njima da će koga odnet, al ja ne znam ko je onda umro, al evo to je već, baš on umro kad je i Tito umro.

(Aha.)

Eto, to nije sad bilo, to nije sad bilo, pa već ni ne pan-tim.

(Da.)

I, kaèm ja njima, reko: „Dida će odnet koga mladog.“ Kaù: „Kako zna{?“ „Ja vama kažem, „pogledajte vi kolike je on imo godine, a kaki je mlad, mladoliko lice.“ Pa kažu: „Ne znam.“ „Pa vidićete.“ Tako je i


bilo, al ne pamtim koga je, al ufriško je kogod umro, misim s moje strane da je kogod onda umro.

(A je l pop dođe kući pa u dvor, u avliji?)

Da, ako je kot kuće, leži, prija je tako bilo, odeš rad pope, pogodiš kola, konje i kola, nije bilo limuzi-

ne ko sad, i jonda dođe{ rad pope i popu doneseš, i onda do~eka{ ga na vrati i onda on uđe unutra i Boga moli, poškropi sa svetom vodom, tamo-vamo, malo se Boga moli, iznese se mrtavac poklopljen napolje, poklopljen, e sad, ako si štogod metio mu na stomak da mu se ne diže, ako se diže, to da ukloniš otale, ako ima novaca da skineš to s očiju, pa mu tamo puštiš nus kovčeg, tamo nuž njega. Eto, to.

(A je l se metalo nešto u kovčeg?)

Metne se njegov pribor za brijanje, njegov lik, češalj, i to tako malo rakijice, malo novaca, da on mo` prić priko Dunava.

(Aha.)

Da mož platit.

(A ranu ne mećete?)

Ne mećemo, to ne mećemo.

(Ne?)

Ne.

(A je l šaljete pozdrav nekome ko je već umro po tom mrtvacu kao, to kod Srba ima običaj, metu šaku bom-bona, „pozdravi mi“, ne znam, „moje dete“ ili ne-što?)

Ne, ode se žali kod nas.

(Da.)

I jonda nabraja{.

(Aaa.)

Nabrajaš, „Nemoj“, ka`e, „da te umorim. Pozdravi mamu moju, ako je tako na onom svitu ko na ovom,


da se rod rodom sastaje i da se snalazu komšije sa komšijama“, e tako, u žalbi.

(A kad to pričaš mu?)

Kad žališ.

(Uveče kad dođeš, kad se sedi kod mrtvaca ili kad ga iznesu u dvorište?)

Kad iznesu napolje, a i unutri.

(A ko onda priđe, familija?)

Već.

(Ili ko žali, familija?)

Familija. Ćer, jetrova, snaja, ženu ako ima.

(A je l mož neko od komšija da dođe?)

Dođ’u, p onda pozdravljaje svoje roditelje, jel svog brata, jel sestru jel tako.

(A ništa ne meću?)

Ništa ne meću, samo dođu, bacu svete vode i Boga mole i.

(A je l imate vi celiv? Je l celivate mrtvaca?)

Ja ne znam šta je to.

(Je l ga poljubite?)

Poljubimo, al kazla sam da viš neć ljubit mrtavca, zdravo je ladan. [smeh]

(Pa dobro, jeste. Ali, je l to običaj bio?)

Jeste, jeste.

(Kaže: „Dajte sad poslednji celiv“, i onda zatvaraju i nose ga.)

Da, da, da, da, da, da, da, da. Samo ka`em, jako mi je ladan. I moj čovik je bijo još, jel bio je u frižideru, u bolnici je umro, jel bijo je u, onako, imo je i rosce, kad sam ga poljubla taki je ladan, a mokar.

(A, Bože.)

P da.


(E, al posle idete na groblje?)

Iđemo.

(Kad?)

Oma ujtru, oma ujtru iđemo na groblje, i jonda iđemo svake subate do šest nedilja.

(Je l nosite nešto?)

Nosimo svete vode.

(Samo?)

Samo svete vode, i Boga molimo.

(A to uzmeš u crkvi?)

U crkvi. Ako nemaš kot kuće, da naliješ u bocu, onda uđeš u crkvu, a sad neš uć u crkvu nost svete vode.

(Što?)

Vajd ne držu otvoreno uvik crkvu.

(Kako?)

Pa ja ne znam, vajd se boji da će kogod štogod ukrast. A ovaj dok je bijo, Gabrić, taj je držo crkvu otvoreno subotom i vako priko nedlje kad se mala misa služi, crkva je otvorena, a subatom je otvorena do dva sata do god svit iđe na groblje da mo` uć u crkvu svete vode zagrabit.

(A di stoji sveta voda?)

Sveta voda stoji oma vak kako ulaziš u našu crkvu, pa z desne strane, tamo je bilo jedno bure i svete vode ima tamo posvećene, i tamo odeš i zagrabiš. A ja još imam svete vode sa Bunarića. Donela mi unuka dvi el je tri litre boca, i tako ja to uvik čuvam, a i kad iđem.

(E šta radiš kad odeš na grob? Šta onda tamo radiš sa tom vodom?)

S otom vodom? Odem i kažem: „Faljen Isus, domaći-ne moj.“ I poljubim križ i poljubim i njegovu sliku, el tamo smo zajedno obadvoje, poljubim i ka`em: „Evo stigla tvoja baka jade da izjadi, jel je puno jada i bola, i tereta. Uvik si mi kazo ‘Bako moja, tražićeš me, ali


me nećeš’, kaè ‘naći’.“ E tako je i bilo. Uvik ga i spomenem. Malo mi se zet naljuti na to kad ja tako kaèm, pa kaè: „Nane, ni vam je teško.“ Ni mi je teško samo mi je žavo zdravo, par je par, pa nek kaè ko šta oće.

(A niste se svađali?)

Pa bilo je pokadgod. Bilo je. Opcovo me vi{ puti, o joj.

(A je l ćušio il nije?)

Av dobila sam kad sam bila još nova mlada.

(Au.)

Ja nosla crvenu pregaču, crvenu maramu. Ajd kad sam nova mlada. A moja svekrova veli, iđem ja s pece […]. Kad ja u{la unutra: „Di si ti dosad?“ „Pa na peci.“ Kadgod je kod nas subotom bila peca od ujtru pa do jedanajst sati, do pola dvanajst, dvanajst, dok ja ne odem čak pod šumu, ako znate di je šuma. Pa ne možeš ti trčati. A on ti: „Sad ću ja tebi dat tvog boga.“ A ja kažem: „Joj, joj, ja ću kast mojoj mami.“ [smeh] A nikad joj nisam tila kazat, uvik sam kazla da ću kast da me ćušijo, al nisam, neću da je još i s otim teretim je. E, onda, [smeh] uveče ćemo mi leć spavat, on pribacijo ruku na mene. [smeh] Ja mislim se: „Sad sam ti dobra […].“ [smeh]

(Je l ste mu oprostili, jeste?)

Pa šta ću, šta ću, troje dice sam imala. A kazo mi je čiča i mama: „Kaku si ružu odabrala, curo moja, taku njuši, a biće svakakog.“ A tako je i bilo. A moraš opro-stit.

(Pa da.)

Ali prizno mi, sad kad je već obolijo, malo je šaro, samo ja sam kazla: „Ko te šiša, šaraj, omatorćeš ti, pa neš ti bit ništa vridan.“ [smeh] Vi to snimate, a ja.

(I tako je i bilo, je l da?)

Tako je to i bilo.

(Posle baba dobra bila, je l da?)

Biografska priča


Jeste.

(Kad trebalo dvoriti.)

Da, šta ćeš.

(Je l se mučio dugo?)

Nije, i njega je uvatio infak kot kuće. To da vam pri-povidam. Mi ćemo prvo gledat Slagalce. Kažem ja njemu: „Ajde da večeramo.“ Kaže: „Nemoj.“ Volili smo Slagalcu obadvoje gledat. „Bako, prvo ćemo gle-

dat Slagalce, i jonda ćemo večerat.“ Dobro je, pristala ja tako, i završli Slagalce, ajd, pripravim ja tanjiriće, njemu, meni, slaninu, kruva, crnog luka, jel je bilo paprike, ne znam ni ja {ta smo ili, samo {unku znam da je bilo. Kaè on meni, nako se niki streso, kaže: „Meni, bako, nije dobro.“ „Šta ti je?“ I vako, ode on meni sa stoca. Ja oma skočim odale i njega privučem na sebe. Kad ja, on u samoj vodi.

(A, srce.)

U samoj vodi bijo i vako ja kosu mu diram, i on ćuti, kad jedared se on ovako streso, ajd sad ćemo mi veče-rat, i večero redovno, i ja.

(Je l znao šta mu je bilo?)

Nije znao. Samo je toliko.

(Bio je malo u nesvesti?)

Malo je u nesvisti bijo, i onda ja kaèm: „Pa šta ti je to bilo?“ Kaž: „Ja ne znam šta je to bilo s mene.“ Samo je toliko kazo da mu nije dobro.

(Srce onda?)

Izgleda. I stavo je s oti ričima, i ništa. I ja ću njega jel je vako počo da bi iđe sa stoca doli, reko, „Ne daj bože, slomiće mi vrat, el ruku, šta ću š njim onda.“ I ovako bilo mi teško ga dizat, privrćat. Kaèm ja nje-mu, reko: „Znaš šta je? Sad ćem mi ist.“ „Oćemo.“ I redovno mi večerali, i sad će on, da izvinete, ići pišat. I jedared on, kako će ići u ve ce i udari se o stub, od taraba, pa stub kako s tarabe zatvorene. Ja vidim da


on ne iđe kako triba s nogama i vičem ja komšiju M., radijo je bašču mi, ja vičem: „M., M.!“ Kaè: „Šta ste tili?“ Reko: „Da mi dođeš dedu pomoć uneti.“ On je već vidijo deran šta je š njega. Kaè: „Otvorte vi svu širom vrata i ja ću ga sam uneti.“ Tako je i bilo. Jedva mi njega uvukli.

(A je l svestan deda?)

Svesan bijo. I ja njemu kaèm, najiđe moj jedan rođak, L., „L., budi taki dobar, ujna te zdrav lipo zamolila da kaè{ mojoj V. i Z. da je dedi loše, da dođu.“ On je već pristupijo za smrt i ona ga vratla natrag, povratla. Kazla je doktorca kad smo doneli, doktorcu: „Povra-

tla je“, kaže „dedu natrag. On je krenijo n onaj put da umre“, kaè, povratla ga je. I sad kaže: „Kaka je vaša želja, el da ga nosimo u bolnicu, el da ga ostavimo kot kuće?“ Sad mi nije dobro, gledam u curu, ni mi dobro, mož će kast: „Eto neće dat nana ga u bolnicu da ga liči, vajda je dosadijo joj.“ Bože sačuvaj da je deda dosadijo. Kažem ja na Z.: „Z., snađi se s kolima i dajte utovarte i upravo u bolnicu.“ Doktorca je oma ispisla: „Ja ć“, kaže, „njemu dati inekciju.“ Jel on nije znavo čak do Male Bosne dok nisu stigli s kolima, onda se onako, kaže Z., zet mi, kaè, vako se, kaè, streso, pa je kazo: „Di me sad nosite?“ Kaže: „Deda, u bolnicu.“ Kaè: „Dobro.“ Na to je on i pristo da, što kaž čovik. Kad su ga odneli u bolnicu, digli ga gori, skinli s njega sve, pod ~ar{apom je samo ležo. I zet Z. ode sutradan, š njim je divanijo i ijo je. Ijo je, šta je ijo, ne znam ni ja, nije toliko Z. pripovido. Kaže: „Dedi je sasvim do-bro, deda će doć kući.“ „Fala ti Bože“, još ja ću na to. Sad, dobro je, ićemo mi sutradan, kao prikosutradan, sutradan je bijo Z., prikosutradan, četvrtak, ićemo mi njemu u posetu. Kad mi očli, on svezan, noge i ruke, aparat mu tako više glave, ja ga pitam: „Deda, jesi gladan?“ „Nisam.“ „Šta si ijo?“ „Nine.“ Slanine da je ijo.

(To je bio i šlog?)

Pa šlog da.


(Aha.)

I kaže, kaèm ja doktorci, već onim sestricama: „Da l vi njega ranite?“ Kaè: „Ranimo ga.“ Kad došlo ono vrime, gleda on na sat, triba mu lik dat, kad ja vidim oni vuku u špric vodu, i tako mu puštaje. Dali mu pi-

rule i puštaje mu iz šprica. Šta da vam kaèm. I kad smo ga rastajali se od njega iz bolnice, el vi meni vi-

rovali el ne virovali, njemu je tako teklo kad smo ga ljubili, kad ga V. poljubla, ćer, pa unuka, na livo oko.

(Suza?)

Suza. A ja sam s ove strane bila mu i kaèm mu, reko: „Deda, ode ti baka kući.“

THE BUNYEVTSI.ETHNODIALECTOLOGICAL FIELDWORK 2009

Summary

This monograph aims to serve as a reliable material for a large range of researchers, from linguists (in the domains of classical and social dialectology, sociolinguistics, discourse analysis, conversational analysis) to ethnologists, sociologists, social sciences experts, historians and anthropologists. The au-thors of the volume intended to testify about their common scientifi c venture and conceived the introductory section as a historiographical narrative of the time consuming effort directed to creating monographs, with the strong belief that this personal testimony had a certain epistemological value.

The fi eld research of Bunyevtsi in Subotica and its surroundings was performed in only three days: between June 5th and 7th 2009. The fi eldwork was organized at the initiative of the National Council of the Bunyevtsi mi-nority in Serbia. In the fi eld, two research teams employed a variety of fi eld experiences and methods: anthropological and linguistic research typical of the Institute for Balkan Studies of SASA (Biljana Sikimić, Marija Ilić, Marija Vučković, Mirjana Mandić and Smiljana Djordjević), and classic dialecto-logical research (Žarko Bošnjaković and Ljiljana Nedeljkov, professors at the Faculty of Philosophy in Novi Sad, and their associates).

In its fi nal form, this monograph of joint authorship has two distinct parts: a dialectological description of Bunyevtsi vernaculars, with dialectal speech transcripts divided into two structurally different parts (the dialectolog-ical texts and indexed dialectological transcript), made by Žarko Bošnjaković, and an ethnodialectological collection of texts, with an introductory study, signed by Biljana Sikimić.

Due to the large volume of recorded material, the authors decided to select for publishing only parts of the interviews conducted by the researchers from the Faculty of Philosophy in Novi Sad (Ljiljana Nedeljkov and Žarko Bošnjaković) and by the team of the Institute for Balkan Studies of SASA (Marija Vučković, Smiljana Djordjević, Marija Ilić, Biljana Sikimić). This selection of the fi eld data primarily stems from the need to form a homogene-


ous body: all the data come from the three day fi eld interviews which were conducted and recorded by linguists who were outsiders to the community in question and who speak standard Serbian language.

The common thread of the ethnodialectological texts is the fact that the entire corpus of selected interviews was recorded in rural Bunyevtsi com-munities: Bikovo Klisa, Đurđin, Mala Bosna, Stari Žednik and Tavankut. The city of Subotica is absent from this survey because the authors believe that urban Bunyevtsi and their speech could and should be the topic of a separate study. At least two important Bunyevtsi communities remained outside the scope of this monograph: the one in the city of Sombor and its surroundings, as well as Bunyevtsi living in Hungary.

The authors hope that the fi nal joint structural model of the monograph will also be suitable to other researchers who are faced with the problem of presenting the multiple results of qualitative fi eldwork research.

LITERATURA

Auer 1992 — Peter Auer: The neverending sentence: rightward expansion in spoken language, Studies in spoken languages: English, German, Finno-Ugric (M. Kontra, ed.), Budapest: Hungarian Academy of Sciences, 41–59.

Bačlija 2012 — E. Bačlija: Posmatram standardizaciju bunjevačkog jezika, Bunjevačke novine VIII/88, oktobar, Subotica, 7.

Beckett Weaver 2011 — Eric Beckett Weaver: Hungarian Views of the Bunjevci in Habsburg Times and the Inter-war Period, Balcanica XLII, Belgrade, 77–115.

Bojm 2005 — Svetlana Bojm: Budućnost nostalgije, Beograd: Geopoetika.

Bolden 2004 — Galina Bolden: The quote and beyond: defi ning boundaries of reported speech in conversational Russian, Journal of Pragmatics 36, 1071–1118.

Borovszky 1909 — Dr Borovszky Samu ur., Magyarorszag varmegyei es varosai. Magyarország monografi ája. Encziklopédiája. Bács–Bodrog vármegye I. Az országos monografi a szerkeszto–bizottságának felügyelete alatt és a Bács–Bodrog vármegyei helyi munkatársak közremuködésével, Budapest, 395–407.

Bošnjaković 2008 — @arko Bo{wakovi}: Fonetske osobine govora isto~ne [umadije, Srpski dijalektolo{ki zbornik LV, Beograd, 1–322.

Bošnjaković 2010 — @arko Bo{wakovi}: Zna~aj dijalekatskog teksta, Srpski jezik XV, Beograd, 357–390.

Bošnjaković/Varenika 2009 — @arko Bo{wakovi}, Svetlana Varenika: Dijalekatski tekstovi iz pomori{kog sela Saravole u Rumuniji, Prilozi prou~avawu jezika 40, Novi Sad, 143–159.

Bošnjaković/Radovanović 2009 — @arko Bo{wakovi}, Dragana Radovanovi}: Terenski zapisi iz Malog Gaja (Rumunija), Prilozi prou~avawu jezika 40, Novi Sad, 161–178.

Bošnjaković/Knjižar 2012 — @arko Bo{wakovi}, Ivan Kwi`ar: Sociolingvi-sti~ki pristup nekim morfofonolo{kim promenama u govoru Buwevaca Bajmoka i Tavankuta, Srpski jezik XVII, Beograd, 503–521.

Brozović/Ivić 1988: Dalibor Brozović, Pavle Ivić: Jezik, srpskohrvatski / hrvatsko-srpski, hrvatski ili srpski, Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod „Miroslav Krleža“.

Bucholtz 2000 — Mary Bucholtz: The politics of transcription, Journal of Pragmatics 32, 1439–1465.

Bucholtz 2007 — Mary Bucholtz: Variation in transcription, Discourse Studies 9/6, 784–808.

Buljovčić 1996: Josip Buljovčić: Filološki ogledi, Subotica: NIP „Subotičke novine“.


Bunjevački običaji 2005 — Bunjevački običaji kroz literaturu i narodna sićanja. Kraj 19. i 20 vik. Sever Bačke, Subotica: Bunjevački informativni centar.

Chui 2009 — Kawai Chui: Linguistic and imagistic representations of motion events, Journal of Pragmatics 41, 1767–1777.

Creswell 1994 — J. W. Creswell: Research design: Qualitative & quantitative approaches, Thousand Oaks, CA: Sage Publications.

Čapo Žmegač 2006 — Jasna Čapo Žmegač: Etnolog i njegove publike: O restituciji etnografskih istraživanja, Etnologija bliskoga: Poetika i politika suvremenih terenskih istraživanja (J. Čapo Žmegač, V. Gulin Zrnić, G. Pavel Šantek, ur.), Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku, 213–235.

Černelić 1994 — Milana Černelić: Nastojanja da se bačkim Bunjevcima ospori pripadnost hrvatskom narodu, Studia ethnologica croatica 6, Zagreb, 85–103.

Černelić 1997 — Milana Černelić: Attempts to Deny the Bunjevci of Bačka (Vojvodina) the Right to Belong to the Croat Nation, Acta Ethnographica Hungarica 41/1–2, 233–259.

Černelić 2002 — Milana Černelić: Povezanost života na salašu i u gradu u bačkih Bunjevaca, Etnološka tribina 25/32, Zagreb, 99–103.

Černelić 2006 — Milana Černelić: Bunjevačke studije, Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, Filozofski fakultet, Odsjek za etnologiju i kulturnu antropologiju, FF-press.

Černelić 2006a — Milana Černelić: Specifi čan način darivanja nevjeste u bunjevačkim svadbenim običajima, Etnološka tribina 29, 113–131.

Černelić 2007 — Milana Černelić: Bunjevački elementi u svadbenim običajima, Dalmatinska zagora — nepoznata zemlja, Zagreb: Galerija Klovićevi dvori, 583–588.

Černelić 2009 — Milana Černelić: Slijedom bunjevačkih elemenata u svadbenim običajima Like, Identitet Like: Korijeni i razvitak II (Ž. Holjevac, ur.), Zagreb — Gospić: Institut društvenih znanosti Ivo Pilar — Područni centar Gospić, 213–228.

Černelić 2011 — Milana Černelić: Velika familija Dulić na Đurđinu, Godišnjak za znanstvena istraživanja ZKVH 2, Subotica, 107–139.

Černelić 2013 — Milana Černelić: Dužijanca — proslava završetka žetve kao kulturna praksa i iskazivanje identiteta, Izlaganje na XXVI znanstvenom kolokvijumu ZKVH na temu „Dužijanca očima etnologa“, Subotica, http://www.ykvh.org.rs

Ćirković 2007 — Svetlana Ćirković: Bože me oprosti šta ću pričam pred tebom, Petničke sveske 62. Zbornik radova odeljenja društvenih nauka Istraživačke stanice Petnica, Valjevo, 159–168.

Ćirković 2008 — Svetlana ]irkovi}: Iz narodne medicine Ibarskog Kola{ina, Ibarski Kola{in. Priroda i tradicijska kultura (M. Stojanovi}, ur.), Kragujevac: Centar za nau~na istraìvawa SANU, 151–160.

Ćirković 2009 — Svetlana ]irkovi}: Strategije u strukturisawu usmenog narativa: zagrobni ìvot u religijskom kontekstu, Mo} kwièvnosti. In memoriam Ana Radin (Mirjana Deteli} ur.), Beograd: Balkanolo{ki institut SANU, 201–226.

VIII. Literatura 295

Ćirković 2012 — Svetlana ]irkovi}: Stereotip vremena u diskursu raseqenih lica sa Kosova i Metohije, Beograd: Balkanolo{ki institut SANU.

Ćupurdija 1981 — Branko ]upurdija: Folklor i folklorizam duìjance, Zbornik Matice srpske za dru{tvene nauke 70, Novi Sad, 27–40.

Ćupurdija 1987 — Branko ]upurdija: Komentar i bibliografija izvora o suboti~kim ètvenim sve~anostima 1968–1985, Sveske Matice srpske. Serija dru{tvenih nauka: gra|a i prilozi za kulturnu i dru{tvenu istoriju 6, Novi Sad: Matica srpska.

Ćupurdija 1987a — Branko ]upurdija: Subotica i okolina. Etnolo{ka istraìvawa, Novi Sad: Matica srpska.

Ćuprudija 2010 — Branko ]upurdija: Put ka celovitosti duìjance, Glasnik Etnografskog instituta SANU LVIII/2, Beograd, 163–172.

Ćupurdija 2011 — Branko ]upurdija: Stanovni{tvo Subotice prema veroispovesti i materwem jeziku 1869–1910, Demografija VIII, Beograd, 63–99.

Dragičević 2007 — Milan Dragi~evi}: O govoru Srba Bawe Vru}ice kraj どñï¿и゜í (fonetske i morfolo{ke osobine), Srpski dijalektolo{ki zbornik LIV, Beograd, 323–401.

Dragičević 2009 — Milan Dragi~evi}: Akcenti rije~i u govoru Srba Lapa~kog poqa, Srpski dijalektolo{ki zbornik LVI, Beograd, 277–371.

Đorđević 2011 — Ksenija Đorđević: Bunjevci : une identite collaterale discutee dans le triangle de Baja, Carnets d’Ateliers de sociolinguistique, Universite de Picardie, Amiens (u štampi).

Đorđević 2012 — Smiqana \or|evi} Beli}: Metodologija terenskog istraìvawa folklora: tekstualizacija Üsmene epike, Srpsko usmeno stvarala{tvo u interkulturnom kodu (B. Suvajxi}, ur.), Beograd: Institut za kwièvnost i umetnost, 277–309.

Erdei 1993 — Ildiko Erdei: Ruralno urbani kontinuum u dijahronijskoj per-spektivi, Glasnik Etnografskog instituta SANU 42, БñоÇëíÑ, 115–128.

Eriksson 2009 — Mats Eriksson: Referring as interaction: On the interplay between linguistic and bodily practices, Journal of Pragmatics 41/2, 240–262.Erdeqanovi} 1930 — Jovan Erdeqanovi}: O poreklu Buwevaca, Posebna izdawa SKA LXXIX, Beograd: X+308, O buweva~kom govoru 19–39.

Erdeljanović 1930 — Jovan Erdeljanović: O poreklu Bunjevaca, Književni sever. Časopis za književnost, nauku i kulturu VI/7–10, Subotica, juli–oktobar 1930, 185–203.

Georgijević 1939 — Svetozar Georgijevi}: Ba~ki buweva~ki govor, Godi{wak Zadu`bine Sare i Vase Stojanovi}a VI, Beograd, 23–32.

Georgijević 1978 — Svetozar Georgijević: O imenu Bunjevci, Onomastica Jugoslavica, Zagreb, 177–187.

Gmitrović 2008 — Jasmina Gmitrovi}: Govor sela Milu{inca (u Sokobawskoj kotlini), Srpski dijalektolo{ki zbornik LV, Beograd, 323–428.


Halilovich 2008 — Haruz Halilovich: Etika, ljudska prava i istraživanje: etnografi ja u posljeratnoj Bosni i Hercegovini, Narodna umjetnost 45/2, Zagreb, 165–190.

Hofman 2004 — Ana Hofman: Problemi muzi~kog identiteta buweva~ke nacionalne zajednice u zapadnoj Ba~koj, Skrivene mawine na Balkanu (B. Sikimi}, ur.), Beograd: Balkanolo{ki institut SANU, 191–198.

Ilić et al. 2003 — M. Ili}, V. Jovanovi}, B. Milosavqevi}, D. Ratkovi}, B. Sikimi}, S. ]irkovi}: Kultna mesta Kosova i Metohije, Ba{tina 15, Leposavi}, 153–174.

Ilić 2005 — Marija Ili}: Ka etnolingvisti~kom re~niku ~ipskih Srba — modeli etnolingvisti~kog diskursa u etnodijalekatskom tekstu, Poloàj i identitet srpske mawine u jugoisto~noj i centralnoj Evropi (V. Stanov~i}, ur.), Beograd: SANU, 315– 339.

Ilić 2005a — Marija Ili}: Tajno znawe: Bog mi to darovaja, @ivot u enklavi. Liceum 9 (B. Sikimi}, ur.), Kragujevac, 221–242.

Ilić 2006 — Marija Ili}: Socijalni prostor u folklornim anegdotama — narativi Save Soki}a iz Medine, Etnografija Srba u Ma|arskoj 5, Budimpe{ta, 77–100.

Ilić 2007 — Marija Ili}: Folklorna anegdota: izme|u memorata i fabulata — terenska istraìvawa Srba u Medini (Ma|arska), Glasnik Etnografskog instituta SANU 55/1, Beograd, 217–232.

Ilić 2010 — Marija Ili}: Narativi li~nog iskustva i me|uetni~ki brakovi me|u Srbima u Ma|arskoj, Antropologija 10/3, Beograd, 99–120.

Ilić 2010a — Marija Ilić: Ideologija nostalgije u etnolingvističkom intervjuu, Etnolo{ko–antropolo{ke sveske 15/4, Beograd, 65–75.

Ilić 2010b — Marija Ili}: Usmeni diskurs Srba iz îpa u Ma|arskoj: izme|u kolektivnog i individualnog, Beograd: Filolo{ki fakultet (odbrawena doktorska disertacija).

Ilić 2012 — Marija Ili}: Vremenska orijentacija i ideologija: primer narativnog identiteta Srba iz Ma|arske, Aspekti vremena u kwièvnosti (L. Deli}, ur.), Beograd: Institut za kwièvnost i umetnost, 117–134.

Ilić 2012a — Marija Ilić: Eine neue Sprache entsteht: der Fall der Bunjewakischen Sprache, 51. Internationale Hochshulwoche „Babel Balkan?“ Politische und soziokulturelle Kontexte von Sprache in Sudosteuropa, Akademie fur Politische Bildung in Tutzing, 1–5. X 2012.

Ilić/Belić 2012 — Marija Ilić, Bojan Belić: Language in the Making: the Case of Bunjevački, The 18th Biennial Conference on Balkan and South Slavic Linguistics, Literature, and Folklore, University of Washington Seattle, WA, USA, 29–31. III 2012.

Ilić/Đurić Milovanović 2012 — Marija Ilić, Aleksandra Đurić Milovanović: Digital Archive of the Banat vernaculars and culture: fi eldwork and perspectives, Proceedings of the regional conference „Research, preservation and presentation of Banat heritage: current state and long term strategy“, Vršac: City Museum, 151–155.


Ilovac 1927 — Milivoj Ilovac: O pravopisu i jeziku Bunjevaca, Kwièvni sever. âsopis za kwièvnost, nauku i kulturu III/3–4, Subotica, 108–113.

A. Ivić 1927 — Aleksa Ivić: Kako su govorili i pisali Bunjevci u XVIII veku? Kwièvni sever. âsopis za kwièvnost, nauku i kulturu III/3–4, Subotica, 165–167.

A. Ivić 1927a — Aleksa Ivi}: Iz pro{losti Buwevaca, ̂ asopis za kwièvnost, nauku i kulturu III/3–4, 102–107.

Ivić 1985 — Pavle Ivi}: Dijalektologija srpskohrvatskog jezika. Uvod i {tokavsko nare~je, Novi Sad: Matica srpska.

Ivić 1989: Pavle Ivić: Trag promene l na kraju sloga u a u govoru bačkih Bunjevaca, Zbornik razprav iz slovenskega jezikoslovja. Tinetu Logarju ob sedamdesetletnici, Ljubljana, 117–121.

Ivić 1994 — Ivi} Pavle: Srpskohrvatski dijalekti: wihova struktura i razvoj. Prva kwiga: Op{ta razmatrawa i {tokavsko nare~je, Celokupna dela III. Sremski Karlovci — Novi Sad: Izdava~ka kwiàrnica Zorana Stojanovi}a.

Ivić 2009 — Pavle Ivi}: Srpski dijalekti i wihova klasifikacija, Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdava~ka kwiàrnica Zorana Stojanovi}a.

Ivić/Mladenović 1960 — Pavle Ivi}, Aleksandar Mladenovi}: Buweva~ki govor u Subotici, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku III, Novi Sad, 190.

Ilkić 1927 — iguman Stefan Ilki}: Buwevci i ma|arizacija, O Buwevcima. Kwièvni sever. âsopis za kwièvnost, nauku i kulturu III/3–4, Subotica, 135–141.

Jašović 2010 — Golub Ja{ovi}: Neke osobine govora Ugqara kod Kosova Poqa, Istraìvawa srpskog jezika na Kosovu i Metohiji 1, Kosovska Mitrovica: Univerzitet u Pri{tini, Filozofski fakultet, 93–138.

Jeremić 1927 — Risto Jeremić: Beleške o Bunjevcima. I. O bunjevačkim prezimenima, Kwièvni sever III/3–4, でÜßоöицí, 8.

Ji 2008 — Shaojun Ji: What do paragraph divisions indicate in narrative texts?, Journal of Pragmatics 40/10, 1719–1730.

Jurišić 2009 — Marina Juri{i}: Govor Gorwe P~iwe. Glasovi i oblici, Beograd: Institut za srpski jezik SANU.

Kordić 2002 — Snježana Kordić: Riječi na granici punoznačnosti, Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada.

Kuljić 2006 — Todor Kuljić: Kultura sećanja. Teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti, Beograd: Čigoja štampa.

Labov 2001 — William Labov: Uncovering the event structure of narrative, Georgtown University Round Table on Languagaes and Linguistics. Linguistics, language and the real world: Discourse and beyond (D. Tannen, J. Alatis, eds.), Washington DC: Georgtown University Press, 63–83.


Lisac 2003 — Josip Lisac: Hrvatska dijalektologija 1. Hrvatski dijalekti i govori štokavskog narječja i hrvatski govori torlačkog narječja, Zagreb: Golden marketing — Tehnička knjiga.

Marković 2011 — Slavoqub Z. Markovi}: Govor Uì~ke Crne gore, Srpski dijalektolo{ki zbornik LVIII, Beograd, 337–672.

Marković 2012 — Slavoqub Z. Markovi}: Granice ijekavskih govora u zapadnoj Srbiji, Srpski dijalektolo{ki zbornik LIX, Beograd, 383–484.

Miller/Weinert 1998 — Jim Miller, Regina Weinert: Spontaneous spoken language. Syntax and discourse, Oxford: Clarendon Press.

Milić 1927 — Ivo Milić: O bačkim Bunjevcima, Књижевни ïевеë, âsopis za kwiжevnost, nauku i kulturu III/3–4, Subotica, 158–165.

Miloradović 2008 — Sofija Miloradovi}: Jedno mogu}e ~itawe Petrijinog venca ili kwièvno delo kao etnodijalekatski tekst, Slike kulture nekad i sad (Z. Divac, ur.), Beograd: Etnografski institut SANU, 223–236.

Miloradović 2010 — Sofija Miloradovi}: Krste nosim, Boga molim (Etnolingvisti~ki transkripti iz Metohije sa uvodnim napomenama), Zbornik radova sa projekta Istraìvawa srpskog jezika na Kosovu i Metohiji 1, Kosovska Mitrovica: Univerzitet u Pri{tini, Filozofski fakultet, 43–67.

Miloradović 2010a — Sofija Miloradovi}: Etnolingvisti~ka istraìvawa Metohije: teme i pravci, Zbornik radova sa projekta Istraìvawa srpskog jezika na Kosovu i Metohiji 2, Kosovska Mitrovica: Univerzitet u Pri{tini, Filozofski fakultet, 89–120.

Milosavljević 2009 — Tawa Milosavqevi}: Govor sela Prisjana (Gorweg i Doweg), Srpski dijalektolo{ki zbornik LVI, Beograd, 373–558.

Mladenović 2010 — Radivoje Mladenovi}: Zamenice u govorima jugozapadnog dela Kosova i Metohije, Beograd: Institut za srpski jezik SANU.

Monzoni/Drew 2009 — Chiara M. Monzoni, Paul Drew: Inter-interactional contexts of story-interactions by non-knowledgeable story recipients in (Italian) multi-person interactions, Journal of Pragmatics 41/2, 197–218.

Moskovljević 1938 — Milo{ Moskovqevi}: Dijalektolo{ka karta Vojvodine, Glasnik Jugoslovenskog profesorskog dru{tva XVIII/11–12, БñоÇëíÑ, 1044–1074.

Norrick 2011 — Neal Norrick: Conversational recipe telling, Journal of Pragmatics 43, 2740–2761.

Ochs/Capps 1996 — Elinor Ochs, Lisa Capps: Narrating the self, Annual Review of Anthropology 25, 19–43.

Okuka 2008 — Miloš Okuka: Srpski dijalekti, Zagreb: SKD Prosvjeta.

Pavlović 1953 — Milivoj Pavlovi}: Ispitivawa ikavskih govora, Glasnik SAN V Beograd, 324–325.

Peco 1980 — Asim Peco: Pregled srpskohrvatskih dijalekata, Beograd: Naučna knjiga.


Peić/Bačlija 1990 — Marko Peić, Grgo Bačlija: Rečnik bačkih Bunjevaca, Novi Sad — Subotica: Matica srpska.

Petrović 2007 — Dragoljub Petrović: Dijalekatski rečnik sa „hrvatskim zvonom“, Bunjevačke novine, februara 2007, br. 20, 25–26.

Petrović 2010 — Veselin Petrovi}: Iz govora sela Divci u prijepoqskom kraju (lingvogeografska skica, fonetske osobine i dijalekatska gra|a), Zbornik radova Filozofskog fakulteta. Posebno izdawe posve}eno prof. dr Milosavu Vuki}evi}u, Kosovska Mitrovica, 387–395.

Petrović 2011 — Dragoqub Petrovi}: Buwevci. Govor, Srpska enciklopedija. Tom I, kwiga 2, Novi Sad — Beograd: Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti, 675.

Petrović S. 2010 — Sowa Petrovi}: Terensko istra`ivawe folklora — perpetuiraju}i proces, Glasnik Etnografskog instituta SANU LVIII/2, Beograd, 43–58.

Petrović S. 2012 — Sowa Petrovi}: Digitalizacija i za{tita folklorne gra|e: aktuelna pitawa, Digitalizacija kulturne i nau~ne ba{tine. Univerzi-tetski repozitorijumi i u~ewe na daqinu 1 (A. Vrane{, Q. Markovi}, G. Aleksander, ur.) Beograd: Filolo{ki fakultet — Narodna biblioteka Srbije, 147–159.

Petrović/Kujundžić-Ostojić 2008 — Dragoljub Petrović i Suzana Kujundžić-Ostojić: Funkcija, značenje i lingvistika groktalica kod bačkih Bunjevaca, Etnolingvistička i istorijska istraživanja o Bunjevcima. Zbornik radova sa naučnog skupa održanog 25. oktobra 2008. godine u Subotici, Novi Sad, 37–48.

Petrović-Savić 2009 — Mirjana Petrovi}-Savi}: Leksika svadbenih obi~aja u Ra|evini, Beograd: Institut za srpski jezik SANU.

Plotnikova 1996 — A. A. Plotnikova: Materialá dlà åtnolingvisti~eskogo izu~enià balkanoslavànskogo areala, Moskva: Institut slavànovedenià RAN.

Plotnikova 2000 — A. A. Plotnikova: Slovari i narodnaà kulâtura. O~erki slavànskoè leksikografii, Moskva: Institut slavànovedenià RAN.

Plotnikova 2004 — A. A. Plotnikova: Åtnolingvisti~eskaà geografià Ä`noè Slavii, Moskva: Indrik.

Pokornić 2011– Branko Pokornić: Bunjevački narodni kuvar, Bajmok: Bunjevački kulturni centar.

Polovina 1987 — Vesna Polovina: Leksičko-semantička kohezija u razgovornom jeziku, Beograd: Filološki fakultet.

Polovina 1999 — Vesna Polovina: Semantika i tekstlingvistika, Beograd: Čigoja štampa.

Popović 1950 — Ivan Popovi}: Izve{taj sa terena (Bikovo), Glasnik SAN II, Beograd, 315.

Popović 1953 [1954] — Ivan Popovi}: O ba~kim buweva~kim govorima, Zbornik Matice srpske za kwi`evnost i jezik I, Novi Sad, 123–146.


Popović 1968 — Ivan Popovi}: Govor Gospo|inaca u svetlosti ba~kih govora kao celine, Beograd: SANU.

Popović/Petrović 2009 — Mom~ilo Popovi}, Dragoqub Petrovi}: O govoru Spi~a: gra|a, Srpski dijalektolo{ki zbornik LVI, Beograd, 1–275.

Prćić 1975 — Ljubica Rrćić: Specifi čni lingvistički problemi na terenu severne Bačke i savremeni književni jezik, Kwièvnost i jezik XXII/2, Beograd, 281–291.

Prćić 1989 — Ljubica Prćić: Fonetske promene u govoru Bunjevaca Subotice i okoline, Fonološki i fonetski aspekti govorenog jezika (D. Horga, ur.), Zagreb: Društvo za primenjenu lingvistiku SRH, 233–239.

Prelić 2007 — Mladena Preli}: Ba~ki Buwevci: problem identiteta u istorijskoj i savremenoj perspektivi, Poloàj nacionalnih mawina u Srbiji (V. Stanov~i}, ur.), Beograd: SANU, 597–605.

Prelić 2007a — Mladena Preli}: Pitawe posebnog buweva~kog identiteta u svetlu savremenih teorija o etncitetu, Zbornik radova sa simpozijuma „O Bunjevcima“ u Subotici 7–9. decembra 2006. godine, Novi Sad: Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine i SANU — Ogranak u Novom Sadu (D. Čamprag, S. Kujundžić Ostojić, ur.), 187–202.

Prelić 2007b — Mladena Prelić: Identitatea bunevaţilor din Bacika: anumite aspecte şi direcţi posibile de cercetare (Identitet Bunjevaca u Bačkoj: neki problemi i mogućnosti istraživanja), Regiuni, etnii şi identităţi regionale, Arad: Complexul Museal Arad, Colecţia Minorităţi 8, 174–187.

Prelić 2008 — Mladena Preli}: Identitet i praznik: duìjanca Buwevaca u Ba~koj, Etnolingvistička i istorijska istraživanja o Bunjevcima, Zbornik radova sa naučnog skupa održanog 25. oktobra 2008. godine u Subotici (M. Pižurica, S. Kujundžić Ostojić, ur.), Novi Sad: Matica srpska i NIU „Bunjevački informativni centar“, 125–135.

Radić 2010 — Prvoslav Radi}: Kopaoni~ki govor. Etnogeografski i kulturolo{ki pristup, Beograd: Etnografski institut SANU.

Radovanović 2006 — Dragana Radovanovi}: Morfolo{ke osobenosti govora sredwe Kolubare, Srpski dijalektolo{ki zbornik LIII, Beograd, 189–374.

Radovanović 2010 — Dragana Radovanovi}: Dijalekatski tekstovi iz Vaqevske Kolubare, Zbornik radova Filozofskog fakulteta. Posebno izdawe пだсвећеぞだ prof. dr Milosavu Vuki}evi}u, Kosovska Mitrovica, 423–450.

Ratković 2004 — Dragana Ratkovi}: Car Uro{ i kraq Vuka{in, Izbegli~ko Kosovo, Liceum 8 (Б. でи¡и½и゜, Üë.), Kragujevac, 77–83.

Remetić 2012 — Slobodan Remeti}: Tekstovi iz govora isto~nobosanskih Era, Srpski dijalektolo{ki zbornik LIX, Beograd, 485–637.

Sacks 1995 — Harvey Sacks: Lectures on conversation. Volumes I & II (G. Jefferson, ed.), Blackwell Publishing.

Savanov/Bašić Palković 2012 — Mirjana Savanov, Nevenka Bašić Palković: Oslovljavanje i pozdravljanje kod Bunjevaca, Iz riznice multijezičke Vojvodine. Oslovljavanje i pozdravljanje u savremenim jezicima nacionalnih zajednica u Vojvodini (D. Stanojević, S. Savić, ur.), Novi Sad: Pedagoški zavod Vojvodine, 84–98.


Sekulić 1947 — Ante Sekulić: Govor bačkih Bunjevaca. Glasovi, Sombor: Prosveta, 1–18.

Sekulić 1980–1981 — Ante Sekulić: Ambrozije Šarčević i njegovi rječnici, Filologija 10, Zagreb, 173–197.

Sekulić 1981 — Nevenka Sekuli}: Zbirka dijalekatskih tekstova iz Vojvodine, Srpski dijalektolo{ki zbornik XXVII, Beograd, 107–305

Sekulić 1986 — Ante Sekulić: Bački Bunjevci. VI. Govor bačkih Bunjevaca, Zbornik za narodni život i običaje 50, Zagreb, 164–197.

Sekulić 1991 — Ante Sekulić: Bački Hrvati. Narodni život i običaji, Zagreb: JAZU.

Sekulić 1997 — Ante Sekulić: Rasprave o jeziku bačkih Hrvata, Zagreb: Matica hrvatska.

Sekulić 2005 — Ante Sekulić: Rječnik govora bačkih Hrvata. Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje, Zagreb: Katolički institut za kulturu, povijest i duhovnost „Ivan Antunović“.

Sikimić 2001 — Biljana Sikimić: Projekat etnolingvističkog rečnika Rumuna u jugoslovenskom Banatu, Radovi simpozijuma: jugoslovenski Banat, kulturna i istorijska prošlost 5, Novi Sad, 154–158.

Sikimić 2002 — Biqana Sikimi~: Ot dialektnogo k åtnodialektnomu tekstu, Vonrosá regionalânoè lingvismiki, Volgograd, 30–40.

Sikimić 2003 — Biqana Sikimi}: Zapisi o vu~arima na Kosovu, Bratstvo VII, Beograd, 97–100.

Sikimić 2004 — Biqana Sikimi}: Taj te{ko da gu ima u kwige, Liceum 8, Izbegli~ko Kosovo (B. Sikimi}, ur.), Kragujevac, 31–69.

Sikimić 2004a — Biqana Sikimi}: Aktuelna terenska istraìvawa dijaspore: Srbi u Ma|arskoj, Teme 2, Ni{, 847–858.

Sikimić 2004b — Biqana Sikimi}: Dodoste (obred izazivawa ki{e), Issledovanià no slavànskoè dialekmologii 10, Terminologi~eskaà leksika mamerialânoè i duhovnoè kulâmurá, Moskva, 143–167.

Sikimić 2005 — Biqana Sikimi}: Latinsko Kosovo, V noiskah „zanadnogo“ na Balkanah, Predvaritelânáe materialá, Moskva, 157–162.

Sikimić 2008 — Biljana Sikimić: Crkvine severnog Kosova 2001: u traganju za istra-živačkom metodom, Savremena kultura Srba na Kosovu i Metohiji (S. Nedeljko-vić, ur.), Kruševac: Baštinik, 131–146.

Sikimić 2008a — Biqana Sikimi}: Etnolingvisti~ki terenski rad: konceptu-alizacija rizika, Slike kulture nekad i sad, Zbornik radova Etnografskog instituta SANU, Beograd, 81–93.

Sikimić 2009 — Biqana Sikimi}: Svakodnevni ìvot u Ibarskom Kola{inu, Ibarski Kola{in. Priroda i tradicijska kultura (M. Stojanovi}, ur.), Kragujevac: Centar za nau~na istraìvawa SANU, 117–149.

Sikimić 2009a — Biqana Sikimi}: Vampirovi} u Novom Brdu: politika transkripcije i interperformativnost, Mo} kwièvnosti, in memoriam Ana Radin (M. Deteli}, ur.), Beograd: Balkanolo{ki institut SANU, 171–200.


Sikimić 2010 — Biqana Sikimi}: Ibarski Kola{in izme|u tradicije i svakodnevice, Kosovo i Metohija u civilizacijskim tokovima, me|unarodni tematski zbornik, kwiga 1, Jezik i narodna tradicija (S. Miloradovi}, ur.), Kosovska Mitrovica: Univerzitet u Pri{tini, Filozofski fakultet, 275–289.

Sikimić 2012 — Biqana Sikimi}: Timski terenski rad Balkanolo{kog instituta SANU. Razvoj istraìva~kih ciqeva i metoda, Terenska istraìvawa — poetika susreta (Milina Ivanovi}-Bari{i}, ur.), Beograd: Etnografski institut SANU, 167–198.

Sikimić 2012a — Biljana Sikimić: Zwischen Heim und Baustelle: individuelle Mobilitat eines Baumeisters, Labour Migrations in the Balkans (B. Sikimić, P. Hristov, B. Golubović, eds), Studies on Language and Culture in Central and Eastern Europe, Munchen — Berlin: Verlag Otto Sagner, 79–106.

Sikimić 2012b — Biqana Sikimi}: Beograd kao drugost, Sveske 105, Pan~evo, 55–69.

Sikimić/Sorescu Marinković 2008 — Biqana Sikimi}, Anamarija Soresku Marinkovi}: Novi terenski zapisi motiva o progowenoj devojci: vla{ke varijante, Srpsko usmeno stvarala{tvo (N. Qubinkovi}, S. Samarxija, ur.), Beograd: Institut za kwièvnost i umetnost, 431–467.

Silverstein 1998 — Michael Silverstein: Contemporary transformations of local lin-guistic communities, Annual Review of Anthropology 27, 401–426.

Skenderović 2012 — Robert Skenderović: Oblikovanje bunjevačkog političkog identiteta u Bačkoj tijekom druge polovine XIX. stoljeća, Časopis za suvremenu povijest 1, Zagreb, 137–160.

Stanković 2010 — Stanislav Stankovi}: Iz govora sela Bina~ u Gorwoj Moravi (Lingvogeografska skica i dijalekatska gra|a), Zbornik radova sa projekta Istraìvawa srpskog jezika na Kosovu i Metohiji 1, Kosovska Mitrovica: Univerzitet u Pri{tini, Filozofski fakultet, 139–156.

Stanković 2010a — Stanislav Stankovi}: Iz govora sela Klokot u Gorwoj Moravi (Lingvogeografska skica i dijalekatska gra|a), Zbornik radova sa projekta Istraìvawa srpskog jezika na Kosovu i Metohiji 2, Kosovska Mitrovica: Univerzitet u Pri{tini, Filozofski fakultet, 161–170.

Stanković 2010b — Stanislav Stankovi}: O dijalektolo{koj ekskurziji u vitinskome kraju u Gorwoj Moravi (izve{taj, napomene o govoru, dijalekatski tekstovi), Zbornik radova Filozofskog fakulteta. Posebno izdawe posve}eno prof. dr Milosavu Vuki}evi}u, Kosovska Mitrovica, 519–540.

Stantić 2012 — N. Stantić: Korak više u borbi za jezik, Bunjevačke novine VIII/88, oktobar, Subotica, 6.

Stijović 2007 — Rada Stijovi}: Govor Gorwih Vasojevi}a, Srpski dijalektolo{ki zbornik LIV, Beograd, 1–321.

Šarčević 1870a — Ambrozio–Boža Šarčević, ur., Tolmač izvornih, književnih i ze-mljopisnih jugoslavenskih riči na korist prijateljah bunjevačko–šokačke književ-


nosti, Uredio i o trošku „Bunjevačkih i šokačkih novinah“ na svit izdao Ambro-zio–Boza Šarčević, Subatica: Štamparija udovice Dragutina Bittermanna.

Šarčević 1870b — Ambrozije Šarčević: Magyar-Delszlav kozigazgatasi es torvenykezesi Muszotar (...) Magjarsko-Jugoslavenski politični i pravosudni riečnik. Magjarsko-Jugoslavenski dio, Uredio i na svit izdao Ambrozije Sarcse-vics (...). U Subotici (Szabadkan).

Šarčević 1894 — Ambrozije Šarčević: Magyar-Szerb-Horvat-Bunyevacz-Sokacz konyveszeti Szotar. A konyvolvasas megkonnyitese vegett Szerkesztette: Sarcsevics Ambrus, Megrendelheto Szabadkaan a szerkesztonel, Szabadka: Nyomatott Szekely Simon konyvnyomdajaban.

Šram 2007 — Zlatko Šram: Kulturni i politički konzervativizam bunjevačkih Hrvata u Vojvodini, Sociologija i prostor 45/1 (175), Zagreb, 61–84.

Šram 2009 — Zlatko Šram: Socijalna alijenacija bunjevačkih Hrvata u Vojvodini, Sociologija i prostor 47/1 (183), Zagreb, 3–25.

Štambuk 2002 — Maja Štambuk: Selo i modernizacija: kratka povijest nesporazuma, Prostor iza: kako modernizacija mijenja hrvatsko selo (Maja Štambuk, Ivan Rogić i Anka Mišetić, ur.), Zagreb: Institut društvenih znanosti Ivo Pilar, 9–28.

Todosijević 2002 — Bojan Todosijević: Why Bunjevci did not Become a Nation: A Case Study, East Central Europe 29/1–2, 59–72.

Vojnić Hajduk/Kopilović/Stantić 2006 — L. Vojnić Hajduk, A. Kopilović, A. Stantić: Subotička dužijanca: žetvena svečanost, Subotica: Hrvatska riječ.

Izdavači:Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine, Subotica

Matica srpska, Novi Sad

Za izdavače:

mr Suzana Kujund`i} Ostoji}predsednik Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine

doc. dr Đorđe Đurićgeneralni sekretar Matice srpske

Stručni saradnik Odeljenja za književnost i jezikJulkica Đukić

Tehnički urednikVukica Tucakov

PrelomDavor Palčić

ŠtampaKrimel, Budisava

Tira`300 primeraka

ISBN 978-86-917119-0-0

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

811.163.4’282

BOŠNJAKOVIĆ, Žarko Bunjevci : etnodijalektološka istraživanja 2009 / Žarko Bošnjaković, Bi-ljana Sikimić. – Subotica : Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine ; Novi Sad : Matica srpska, 2013 (Budisava : Krimel). – 303 str. ; 24 cm

Tiraž 300. – Bibliografi ja.

ISBN 978-86-917119-0-01. Sikimić, Biljana [autor]a) БÜ゛ñçци – ゎоçоë – がијí¿ñ¡öиCOBISS.SR-ID 280687623

Žarko bošnjaković • biljana sikimić bunjevci

Documents