zaljubljena venera 56

Venera

Romantična ljubavna ispovest

VeneraVeneraV zaljubljenaČitajte svakog mesecaenera

ljubavni roman

u prodaji od5. 9. 2011.35 dinara 1,00 KM

CG 0,50 €CHF 2,50EU 1,50 €

Broj 56

Čudo u MILANU

nova cena

35din

SVAKOG MESECA MOJU SUDBINU POTRAŽITE

KOD SVOG PRODAVCA NOVINA!

3............................................................................... ................................................................................Venerazaljubljena9/11

R ubina je zna-la kako se u Milanu do-lazi do novca ili bar onoga što može da

se unovči... I zato je Barboniju rekla gle-dajući ga u oči koje su plovile kao na ulju:

– Samo mrtva mogu ispod kamiondži-ja i sličnih... Neću da džeparim. Neko će me prijaviti karabinjerima... To neću... Da gatam, naučila me je Mari i to mogu... Eto... A ti vidi šta ćeš...

Barboni je bio glavni. Na njemu zla-ta koliko se ne može prikupiti na svim ostalim stanovnicima tog naselja ispod nadvožnjaka. A bio je surov i sirov. Čovek koji je umeo više nego samo da udari. Međutim, kada se Rubina pojavila, on je ćutao jer takvu dotad nije video... Ona je bila nešto drugo. Ne samo Romkinja iz Temišvara, ne samo devojka od seda-mnaest ili osamnaest godina. Visoka, sa šumom guste i kovrdžave kose i dugim, čistim licem, ravnog nosa i punih usa-na i s tim tamnim, vatrenim očima koje nisu ni streljale niti se pokoravale, s tim

mirnim očima kao da je sigurna u sebe do kraja. Barboni je odmah znao da je ta devojka neobična, da s njom nema mno-go ubeđivanja ni pretnji pa je na njene reči klimnuo glavom. I gotovo se obra-dovao kada je Miška, Rus samo njemu odan, rekao:

– "Šana"...I tako je Rubina počela. Miška je nare-

dio da se za nju odvoje najbolji komadi odeće i cipele s visokim potpeticama, da se okupa, a dao joj je i novac za manikir. Onda je počela da upoznaje grad – pro-davnice skupe i manje skupe robe, skladi-šta i butike. Dario i Ekrem učili su je šta i kako treba da radi... Rubina je ulazila u prodavnicu i za pet ili šest minuta uradila ono što su je učili – probala je najbolje komade, odbacivala ih na pod i uzimala druge... Prodavačice su bile zbunjene... Devojka, koja očigledno nema mnogo novca, proba haljine, blejzere i jakne od preko hiljadu evra, a onda ih baca... Neke su ćutale i čekale da sve prođe, neke su pretile policijom (na šta se Rubina nije osvrtala), ali uvek su s njom bili Dario i Ekrem koji su, gotovo neopaženo, kupili

ČUDO U MILANU

1. poglavlje

4 ............................................................................... ................................................................................Venerazaljubljena9/11

sve ono što bi im se učinilo vrednim da odnesu Barboniju... Onda bi ona, goto-vo pobedosnosno, izlazila iz prodavnice ostavljajući osoblje u čudu. I sve bi bilo gotovo...

Rubini je od svega pripadalo ponekad dvadeset, ponekad trideset evra koje je držala u nekoj metalnoj kutiji skrivenoj iza točka Salvinine prikolice u kojoj je spavala. Krevet je bio uzak i neudoban. Posteljina uglavnom čista, ali stara i po-cepana i bilo je čudno kada je izlazila iz Salvinine prikolice obučena "kao dama"...

– Čuvaj se tog Barbonija – govorila joj je ponekad, kad malo popije, stara Sal-vina. – Otkad je došao... Prvo, posao je krenuo... Drugo, došli neki novi ljudi od svakud... Treće... Pazi se... Voli on žen-sko... A izgleda da ne ume da zatraži...

Doduše, Rubina Barbonija nije često viđala ali je uvek na sebi osećala vrelinu njegovog pogleda i odlučila je da posluša Salvinu – držala se podalje... U svakom slučaju, nije osećala na sebi samo Barbo-nijeve poglede već i ostalih muškaraca i pitala se: čemu to, zašto? Za oca i majku nije znala – odgajila ju je baba... Nekako u vreme kada je babi pozlilo i kada je umrla na putu do Doma zdravlja, Rubina je odlučila: otići će u Italiju. Uostalom, to je bilo jedino što je mogla. Bilo je grupa Roma koji su kretali na sever, u Austriju, Nemačku, Dansku, Švedsku, ali su ih, pre ili kasnije, vraćali... Naučila je i tu reč – deportovani...

Izvesno vreme sve je nekako išlo. Ona, Dario i Ekrem vozili su se starim ”fija-tom” po Milanu a taj automobil uvek je bio prepun robe koju su... ukrali... Uz Rubininu pomoć...

A, onda... Čini se da je bio utorak, upravo su "obradili" jedno skladište na Via Anđelino i vozili su se prema naselju kada su iz sporednih ulica nagrnuli poli-

cijski automobili – njih šest preprečilo im je put. Rubina se u tom trenutku smejala pokazujući krupne, pravilne zube svojim saradnicima koji prebledeše, zaustaviše automobil i izjuriše napolje. Rubina se smejala i kada su joj prišli policajci s upe-renim pištoljima... Smejala se i kada su je, s lisicama na rukama, uvodili u nekakvu prostoriju u kojoj su na klupama sedele neke žene i devojke... Rubina se smejala iako to nije bilo smešno, a ona je to znala. Bilo je to sasvim, sasvim ozbiljno...

***– Dobro... Kako ti je ime? – upitao je

policajac. Pored njega, u prostoriji za is-pitivanje bile su još tri žene u uniformi. Rubina se više nije smejala...

– Rubina – odgovorila je tiho.– I... Šta možeš da mi kažeš o svemu

ovome?– O čemu? – upitala je.– Devojko... Ovo je sedmi put. Toliko

ste puta dosad snimljeni... – pokaza na isključeni kompjuter na stolu. – Hoćeš li da vidiš?

Nije odgovorila. Uniformisana žena priđe kompjuteru i uključi ga... Posle izvesnog vremena na velikom displeju ukazaše se filmovi... Kratki... Ali na sva-kom od njih Rubina je ulazila u lokale i pretvarala se da proba skupu odeću, a Dario i Ekrem grabili su sve što im je padalo pod ruke... Rubina je bila zapa-njena, ne snimcima, već svojim likom na njima – nikada nije videla sebe (osim u ogledalu) a sada je gledala visoku, po-malo čupavu devojku širokog osmeha, koja prolazi, uspravna i vitka, a okružuju je neki ljudi i govore joj nešto što ne ra-zume i... Gospode! Izgleda kao neko ko nije Romkinja iz Temišvara... Ni licem,


ni telom, ni pokretima, ni osmehom ni-je ličila na onu Rubinu kakvom je sebe smatrala...

– I... Sad mi reci da nemaš pojma o ovome? – iscerio se policajac. – Kao, ti nisi pomagala ovoj dvojici da "pokupe" robu. "Šana"...

– Rubina Dolćeanu, rođena 18. maja... – službenica je počela da čita iz Rubini-nog pasoša.

– To... Ne znam... – reče Rubina.– Šta ne znaš? – upita policajac. Uzne-

miravao ga je pogled na Rubinu.– To... Datum... Ne znam... Izmislili su

ga... – reče devojka.– Roditelji... Nepoznati... – izgovori

službenica.Nekoliko minuta ućutaše. Samo su je

gledali... Rubina je očima šarala po tim licima i na svima je videla neku vrstu simpatije, nijedno nije bilo neprijatelj-sko i ona se iskreno upitala: "Da li je to ta užasna italijanska policija koje se svi plaše?".

– Dolćeanu... – ponovi policajac. – Pa, gospođice Dolćeanu, recimo da vas po-znajemo dovoljno... Mada mi se to ne čini baš tako... Ali ko su vaši... Hm... Ko su vaši pomoćnici? Hoću samo imena... A s vama... Ne znam da li da vas prepo-ručim... Ili, možda, zatvorim na mesec dana pa ako sudija odluči, da vas vratimo u Temišvar...

– Ne znam, bogami... – osmehnu se jedna službenica u uniformi i to je bio prvi policijski osmeh koji je Rubina vide-la. – S ovakvim licem... S ovom kosom... S ovakvim telom... Isuse! Gde se ovo krilo dosad... Da ja ovako izgledam, eh...

Rubina nije imala pojma o čemu oni govore. Začudio ju je i taj osmeh i te reči i ponude tog policajca da "ocinkari" Da-rija i Ekrema i da se izloži opasnosti da joj Barboni... Nije znala šta bi moglo da

se dogodi u tom slučaju... Zapravo, poj-ma nije imala o životu sa svojih šesnaest godina i tri meseca... Njoj je bilo samo do smeha, putovanja, druženja i opet do smeha... Šta je mogla da sazna o životu? Tamo gde je odrasla bilo je uglavnom ili prašnjavo ili kaljavo i svako se snalazio kako je znao i umeo. Ovde, u Italiji, svi ti vreli muški pogledi, ta "šana" i, konačno, policija... Neizbežno...

– Sačekaj tu – reče policajac i rukom pozva koleginice da ga slede, pa izađoše iz sobe. Rubina nije morala da proveri da li je soba zaključana. Uostalom, s tog mesta se ne beži – tako su joj rekli kad su je podučavali...

Jedan zid te prostorije bio je u ogledalu (iza koga su, u tom trenutku, stajali poli-cajac i one uniformisane žene gledajući Rubinu) i ona je mogla da vidi sebe... Do-bro, oči su joj romske, krupne i tamne, s dugim trepavicama, i usne su joj romske, pune i čulne, ali oblik lica i nos kao da su bili s druge planete (bilo je nečeg skan-dinavskog u njima). Na dugom vratu ta glava joj se nije činila posebnom, osim kose... Onda pogleda ruke približavajući se ogledalu – malo se osmehnula kada je primetila da su joj nokti još uvek uredni i čisti (to je učinila kada je stigla u Mi-lano, u Temišvaru se to nije ni moglo ni da hoćeš)... Potom ramena i grudi, male, prkosne, nedirnute. Pa struk... I ponovo se upitala, kao i mnogo puta pre, ko su joj bili roditelji... Jesu li bili lepi? Jesu li, uopšte, bili Romi? Znala je da na njoj ima nešto posebno, drugačije, ali na to nije obraćala pažnju... Pa i tog trenutka dok se posmatrala u ogledalu, mogla je da zaključi samo da je "idealna za šanu", za krađu, kao mamac kome je malo ko mogao odoleti... I ništa drugo.

Vrata se otvoriše i pojavi se stariji muš-karac u civilu. Rubina nije znala da je on


komesar, kao što nije znala mnogo toga... Bio je namrgođen i odmeravao ju je pro-dornim očima. Onda reče:

– Možeš li da nam kažeš ko je to krao, tamo, s tobom ili bez tebe... Meni je sve-jedno... Ako nam kažeš, možda će to biti iznenađenje za tebe...

– Dario i Ekrem su "radili"... – izgovo-ri brže nego što je nameravala. – Ja sam samo...

– Barbonijevi ljudi – reče komesar s izvesnim olakšanjem. Potom: – Kada si stigla iz Temišvara?

– Pre tri meseca – odgovori Rubina, kao da nije mogla da se odupre njegovom pogledu ili stavu. A ponašao se kao da je znao da će dobiti ono što traži.

– U redu... – reče on. – Slobodna si, koliko to možeš da budeš ovde... Hajde, Aldo će te odvesti...

– Kuda? – upita Rubina, najednom prestravljena. Bojala se da će je odvesti nazad u naselje... Pred Barbonija...

– Još je radno vreme... – reče čovek. – Odvešće te u agenciju. Više pripadaš tamo nego Barbonijevom klanu...

Rubina nije znala šta je to "agencija", ali joj se odnekuda učinilo da je to ipak bolje rešenje od naselja i Barbonija pa je klimnula glavom. Najednom joj se uči-nilo da će morati da se pokori, da pokle-kne, da će morati da napusti svoju ideju o slobodi u Italiji... I samo se nadala da ta "agencija" nije nikakav zatvor...

***"Agencija" nije bila ništa slično za-

tvoru. Ogromna kuća staklene fasade na Via Oportunito, ispred koje je Aldo zaustavio vozilo ne izgovorivši ni reč, malo je opustila Rubinu. Kada su ušli unutra, suočila se s lavirintom hodnika,

belih kao bolnički, i dugih kao onaj put kojim je, kada je bila mala, išla ponekad u školu iz temišvarskog naselja do ruba grada... Samo je gledala, u čudu... Niti je znala gde je, niti šta je to "agencija", ali je išla iza Alda, onako visoka i uočljiva... Iz svakog međuprostora (valjda pretvore-nog privremeno u kancelarije) izvirivalo je poneko lice da je pogledom otprati niz te duge hodnike. I njoj to uopšte nije bilo čudno niti se osećala neprijatno... Kao da je shvatila da, eto, ipak nije "dopala robi-je", kako se to nekad govorilo u njenom rodnom kraju.

Kada su konačno ušli u jednu kance-lariju, suočila se sa osam pari očiju koje su se raširile gledajući tu neverovatno le-pu devojku ili devojčicu... Bila je pomalo neuredna i čudno obučena, ali nesumnji-vo vrlo, vrlo lepa. Obrela se u predvorju agencije za modele i manekene, ali Rubi-na to još uvek nije znala... Aldo joj dade znak rukom da stane i sačeka, a sam se pozdravi s nekima od prisutnih i uđe na neugledna vrata u dnu prostorije. Ostali su se lagano približavali da bi Rubinu izbliza pogledali...

– Gde su tebe krili dosad, sestro? – upita mlad čovek, izrazito ružan i s velikim nosom ispod kojeg su štrčali raščupani brkovi. O ramenu mu je visio foto-aparat.

– Pusti njega... – reče visoka devojka koščatog lica, s nekakvim fasciklama u rukama. – Ja sam Dona, a ti...

– Rubina – izgovori ona neobično ti-him glasom koji je odavao nesigurnost.

– Možda nema smisla, ali... Dobro doš-la... ma koliko se ovde zadržala... – rekla je Dona koja priđe Rubini i, držeći je za ruku, dovede je do malog stola u uglu na kojem je bilo plastičnih čaša, aparat za kafu i dve boce sokova. – Osveži se malo dok ovaj tvoj ne završi...


"Onaj njen", policajac Aldo, inače sve-prisutan u modnim krugovima Milana (žena mu je bila bivša manekenka), izađe iz onih malih vrata s nekakvim papirom u rukama i priđe Rubini...

– Umeš li da pišeš? – upitao je gledaju-ći je hladnim, policijskim očima.

– Umem – reče Rubina iako je umela samo da se potpiše.

– Onda potpiši ovde i neka ti je sa sre-ćom... – prstom pokaza mesto za potpis. – Ova agencija je, od trenutka kada pot-pišeš ugovor, tvoj staratelj. Oni će voditi računa o tebi. Savetujem ti da izbegavaš staro društvo... Inače...

Shvatila je. Nije baš dobro razumela italijanski jezik, ali je shvatila o čemu se radi – agencija je, prema ugovoru koji joj je Dona rastumačila u nekoliko reči, bila dužna da joj obezbedi i stan, i hra-nu, i džeparac, ali i nekakvu obuku mada Rubina nije imala pojma šta to treba da znači...

Aldo se nakloni i mahnu rukom u znak pozdrava svima, a onda nestade iz Rubininog života. Ona pomisli: "Ljuba-zan čovek..." I to je trebalo da bude sve. Međutim, priđe joj Dona, još uvek ne is-puštajući fascikle iz ruku i preko ramena, brzo kao da je vežbala brzo čitanje, pro-čita najvažnije delove ugovora...

– Čestitam, štićenice... Ovome se nisi nadala... – reče Dona.

– Čemu to? – upita Rubina.Dona joj ugura u ruku plastičnu čašu

punu kafe i povuče je u ugao gde su sele na stolice i tu joj je Dona objasnila šta sve to treba da znači...

2. poglavljeI tako je Rubina postala učenica u

školi za manekene iako joj tako nešto

nikada u životu nije palo na pamet. Osim toga, agencija je bila dužna da joj obezbedi smeštaj – Rubina je zinula ka-da ju je Dona, nešto kasnije, odvezla u hotel... Hej! Smestili su je u hotel, i to ne nekakav stanični, prolazni... Rubina se uplašila kada je ušla u sobu hotela sa pet zvezdica...

– Ovo će, privremeno, biti tvoj dom – objasnila joj je Dona. – Doručak je... čekaj da pogledam... Doručak je između sedam i devet. Ručak između jedan i tri i večera posle sedam... Znaš, s ovim hote-lom tek smo nedavno potpisali ugovor. Na ovom spratu su, ili će biti, smeštene sve devojke iz tvoje škole...

Na odlasku Dona ostavi na stolu ko-verat. Kada je konačno ostala sama u toj predivnoj sobi, Rubina sumnjičavo po-gleda koverat, a onda ga zgrabi, otvori i preblede... U njemu je bilo tačno hiljadu evra i pisamce sa zaglavljem agencije... Jedino što je razumela iz tog pisamceta bilo je da je to njen džeparac. A Rubina toliki novac nikada u životu nije videla... Sedela je, bleda, stežući u rukama taj ko-verat i taj novac. Osećala se izgubljenom u tom novom, nepoznatom i bogatom svetu...

Znala je da je agencija odgovorna za nju i pred policijom – dakle, nije bilo više "šane", ni Barbonija, ni bilo koga iz naselja... Ni pomena! Sada je najednom počela da misli o tome da je odgovorna prema sebi, jedino joj nikako nije bilo jasno šta ONI (agencija) očekuju od nje... I šta će ona to učiti u toj školi koja se pominje, i kako to da su je smestili u hotel sa pet zvezdica, i kako to da može, u sedam, kada je vreme večeri, da siđe i sedne za sto i da večera a da ne pla-ti ništa... I te, prve večeri u hotelu nije se ni usudila da ode na večeru – jela je grickalice iz frižidera jedva čekajući da


svane novi dan. Budućnost joj je u tim trenucima izgledala kao ogroman, crni, neprovidni oblak magle...

***Barboni ni obrvom nije mrdnuo da za-

štiti svoje ljude po koje je došla policija. Čak je počastio glavnog inspektora (tra-dicionalnim) čajem i smejao se policajče-vim šalama... Uostalom, poznavali su se iz vremena kada je Barboni dobio dozvo-lu stalnog boravka, što su svi znali, i od vremena kada je postao doušnik lokalne policije, što niko van njihovog kruga nije znao. Kada su mu rekli da imaju dokaze o "šani", na Barbonijevo lice navukao se mrzovoljan izgled...

– Mali nesrećnici... Pa zar oni nisu znali da sam zabranio bilo kakvu krađu u Milanu? – rekao je, a inspektor se pre-tvarao da veruje njegovim rečima mada je odlično znao da sve romske aktivnosti u tom delu Milana koordiniše Barboni... Naređuje i zabranjuje.

Kada su policajci posle dvočasovnog pretresa romskih udžerica otišli, Barbo-ni se naoko smeškao, a onda je pozvao jednu od svoje tri žene – Daliju, prevrtlji-vicu, sposobnu da se domogne bilo koje informacije na ulicama Milana...

– Saznaj šta je bilo s onom malom, slatkom... onom... Rubinom... Gde je i šta radi? I s kim to radi? Hoću adresu... Hoću da popričam s njom. Ovi danas nisu dolazili tek tako... Bez nje... – rekao je Barboni a žena se osmehnula i kazala:

– Daj mi dva-tri dana... Veliki je Mi-lano.

Dalija je tražila bilo kakvu informaciju u vezi sa bar naznakom adrese na kojoj je Rubina, ali joj nije palo na pamet da zaviri u policijsku stanicu. Osim toga, od

policajca nije mogla očekivati da joj kažu šta se dogodilo Rubini. Preko svojih taj-nih veza Dalija se raspitala po zatvorima, ali tamo niko nije čuo za Rubinu... Potom je zalazila u sumnjive kuće i još sumnji-vije hotele oko železničke i autobuske stanice, ali ni tamo ništa nije pronašla. Četvrtog dana uzaludne potrage Dalija se vratila u naselje...

– Nigde je nema – rekla je, razočarana i u sebe i u Rubinu, i pomalo uplašena pogledom kojim ju je Barboni odmerio.

– Da je nisu vratili u Temišvar? – upita veliki vođa romskog klana.

– Moguće... avionom. A ti znaš da me na aerodromu gledaju nekako...

– Gubi se! – bezvoljno reče Barboni. – Saznaću ja...

***Škola uopšte nije ličila na školu i Rubi-

ni je to bilo vrlo čudno. Kada je upoznala ostale devojke s hotelskog sprata, nije joj bilo jasno zašto moraju da idu u bilo ka-kvu školu. Onda je došao autobus i njih dvadeset osam odvezao u nekakvu kuću, u bogatom delu grada, a kada su ugledale "učitelja", nastala je zbrka, i to ne samo u Rubininoj glavi...

Čovek im se nije obratio već je njegova pomoćnica, starija žena (za koju su ka-snije saznali da je "učiteljeva” supruga) svakoj devojci dala vizitkartu na kojoj je pisalo: "Andre de Pako Arančez Ve-laskez, instruktor..." Bilo joj je jasno da je taj učitelj Španac, ali nije znala kakav je instruktor. Osim toga, Andre je ličio na sopstvenu karikaturu – s preko šez-deset godina i licem na kojem se isticao veliki nos, Rubini je bio smešan, sve dok nije progovorio posle nekoliko napetih minuta:


– Devojke... Ovde ste ne samo zbog svog izgleda, već i zbog pameti. Molio bih vas da otvorite dobro i oči i uši, a i usta ako treba... Sve što ću vam pokazati i sve što ćete vi ponoviti, važno je... Za vas... Meni to ne treba... I, zato molim svaku od vas da odustane ako ne želi da se ponaša onako kako ja zahtevam...

Glas mu je bio dubok, a očima je pre-šao preko svakog lica zaustavivši se malo poduže na Rubininom. Potom je mahnuo rukama pokazvši im red sedišta u uglu... Devojke se uputiše tamo, a Andre ih je vrlo pažljivo posmatrao. Kad su sele i okrenule se prema njemu očekujući po-četak predavanja, on je rekao:

– Neke od vas očigledno već imaju iskustva... Šetale su nekakvim pistama... Druge koračaju kao da na nogama imaju čizme američkih marinaca, a neke šire noge i gegaju se kao guske... I na tome ćemo, između ostalog, poraditi.

Neke devojke, a među njima i Rubina, bile su kao opčinjene "učiteljevim" gla-som mada sve to skupa, u suštini, nije bila škola već nešto nalik obuci iz lepog ponašanja... Rubina je tako prvog dana naučila da treba da korača uspravno, da se osmehuje, ali da to ne bude cerekanje već više blagi, dobronamerni podsmeh svima i svemu oko nje... U pauzi joj je Andre prišao upitavši je:

– Ti, curo, odakle si stigla?– Mene pitate? – zapanji se Rubina ko-

ja je do prethodnog trenutka bila sigurna da se njoj "učitelj" nikada neće obratiti.

– Kako ti je ime?Odgovorila je a neke devojke joj se

nasmejaše, na šta se Andre namrštio. Najednom je bila svesna činjenice da je uplašena...

– Vidi, curo... – reče joj "učitelj" ne me-njajući intonaciju. – Ja samo podsećam na esesovca. U suštini sam dobar čovek i

nikada mi nije palo na pamet da bilo ko-ga druge vere ili nacije maltretiram zbog toga. Maltretiraću te zbog drugih stvari.

– Mene... Maltretirati... – ponovi Ru-bina kao začarana.

– Da vidim stopala! – naredi "učitelj" glasom kojem se ni jači muškarac ne bi mogao odupreti.

Rubina brzo svuče sandale i ukazaše se njena stopala. Pogleda u Andrea...

– Hm – promumla "učitelj". – Pedikir, koliko sutra... Želim da tvoja stopala bu-du savršena... I, tako ćeš reći pedikirki... Andre želi da stopala budu savršena! Jasno?

– Jasno... – prošaputala je Rubina. Nije videla da neke devojke u pozadini, dale-ko od "učiteljevih" očiju, takođe izuvaju obuću i proveravaju svoja stopala.

Nije imala pojma šta je to pedikir niti kakve veze ta osoba ima s njenim stopa-lima, ali je rekla "jasno" da bi potvrdila Andreu da ga sluša i da će ga slušati sve dok je u toj školi.

***Rubina je bila iznenađena kada je

shvatila da je hotelski sprat iznad nje-nog prepun mladića, takođe polaznika te čudne škole. Sretali su se o obrocima i ona je bila zapanjena njihovom razno-likošću. Razume se da među njima nije bilo Roma, pogotovo ne iz Rumunije, a Rubinin italijanski nije bio nimalo bolji pa se nije usudila da zapodene razgo-vor ni sa devojkama, a kamoli s mom-cima. Devojke su, takođe, bile odasvud: sa Malte ili iz Maroka, iz Skandinavije i Amerike. Rubini se posebno svidela brineta lepih očiju i tanke kože, koja je bila vesela i stalno se šalila s drugim devojkama. Ali, jezik kao da se isprečio


između njih dve pa kad je Andre na času naredio da devojke međusobno vežba-ju predstavljanje i kada je Rubini zapala upravo ta brineta, našla se u nebranom grožđu...

– Ja sam Rubina – rekla je osećajući da joj glas podrhtava, na šta se "učitelj" umešao:

– Hajde, malo slobodnije, ne kaže se: "Ja sam Rubina"... Zar nisi slušala ka-da sam objašnjavao? Imaš divne usne. Opusti se malo... Prvo ruke, onda celo telo, pa reci...

Poput robota Rubina otrese rukama, obori ramena, a onda se uspravi i, po-gledavši toj devojci u lice, izgovori čisto i jasno:

– Drago mi je što smo se upoznale. Ime mi je Rubina.

– A ja sam Silvija – uzvrati devojka slobodno i opušteno. – I meni je drago...

Činilo se da je Andre zadovoljan. I po-sle nekoliko minuta njih dve su čavrljale a Silvija joj je otkrila da je iz Španije i da ima šesnaest godina i četvoricu starije braće od kojih jedan radi ovde, u Mila-nu, i povremeno je nadzire...

– Znaš, moja porodica je staromod-na. Kada su me pozvali ovamo, bilo je svašta. Zato je i moj brat došao. Šta ćeš, tradicija...

– Blago tebi. Ja nemam ni braće ni sestara... – odgovorila je Rubina. – U stvari, nemam čak ni roditelje...

– Blago tebi! – uzvratila je veselo Silvija koja je objasnila da je svi koji je poznaju zovu Silva. – Da vidiš kako moj otac ume da bude strog, a majka ga podržava...

Od tog dana Silva i Rubina bile su ne-razdvojne drugarice. Silva je činila sve što je mogla da poboljša Rubinin itali-janski mada ni njoj nije bio maternji (ali ga je učila još u osnovnoj školi), a Rubi-

na je Silvu beskrajno zabavljala pričama o Temišvaru i o tom naselju kojim vlada nekakav Barboni...

– Ali, da znaš... Njega treba da se klo-niš... Ima zle oči... – govorila je ozbiljno Rubina, na šta je Silva odgovarala:

– Nikakve, pa ni najpokvarenije oči na svetu ne mogu da pobede tvoje... ili moje... – i smejala se.

Nije morala. Nije smela... Tako je mi-slila Rubina...

***Aldo, policajac koji je Rubinu predao

na brigu agenciji za modele, sada je bio prezaposlen jer je upravo njemu kome-sar naložio da smiri romsko naselje – da deportuje sve Rome koji imaju "putera na glavi", da uhapsi sve koji su se ogre-šili o zakon, da ispita sve i svakoga iz Barbonijevog naselja. Okupio je dvade-setak poverljivih i nepotkupljivih ljudi i svako jutro odlazio je u naselje, ponekad pronalazeći čak i skriveno oružje, a po-nekad uspevajući nekoga i da privede. Barboni je smatrao da se sve to njega ne tiče i pozdravljao ga je svakog jutra s pretvornim poštovanjem nudeći usluge koje nije nameravao da ispuni...

– Policajče... – započe jednog jutra slatkim glasom. – Ovde nam neko ne-dostaje pa se pitam... možda bi ti nešto znao...

– O čemu se radi? – upitao je Aldo službeno.

– S nama je živela devojka, koju je meni poverila njena porodica... Zove se Rubina i jedva da liči na nas Cigane ali je, opet, naša... Znaš li nešto o njoj?

– Rubina? – Aldo se naoko zamisli. – Ne znam ništa o njoj. Ona nije u našoj kartoteci... ni u kompjuterima...


Aldo je odlično znao da Barboni laže jer je proverio s rumunskim vlastima – Rubina nije imala porodicu i to mu je već bilo sumnjivo. Ipak, nije mu pa-lo na pamet da utrči u zamku koju mu je, po svoj prilici, pripremao Barboni... Konačno, Aldo je znao da je Rubina u sigurnim učiteljevim rukama, u agenciji koja ga nikada nije izneverila... Okrenuo se Barboniju u rekao:

– A kako si rekao da se zove ta devoj-ka? I ništa ne znaš o skrivenom oružju, "šani", prostituciji i sličnim stvarima...

– Nažalost, nisam svemoćan... Već sam u godinama, policajče... Ni noge me ne drže... – uzvrati Barboni pljesnuvši se lagano po butinama.

– Da, da... To slušam, čini mi se, deset godina... Od mojih prvih dana u policiji – nasmejao se Aldo.

Zatim je otišao ostavljajući Barbonija u neznanju. Aldo je, ipak, morao da bu-de oprezan... Ako se Barboni raspituje o Rubini kod njega, policajca, onda mu je ta osoba važna, a Barboni je uvek znao kako da pronađe onoga ko mu je, bar naizgled, važan... "Moram pripaziti da se nikada ne primakne agenciji," zaključio je Aldo.

***– To golica... – podvriskivala je Rubi-

na u pedikirskom salonu, na šta je Silva odgovarala smireno:

– Navići ćeš se, ludo. Sad trpi ako mo-žeš.

– Ali to zaista golica – smejala se i dalje Rubina.

Poseta pedikiru nije bila jedino iznenađenje koje joj je pripredio An-dre. Golicalo je i kod manikira, samo drugačije... A najlepše se provodila u

šminkernici dopuštajući dvema starijim ženama da od njenog lica prave, kako se Rubini činilo, klovnovsko lice s pri-mesama nekakvog "glamura" (kako su šminkerke govorile mada Rubina nije imala pojma šta je to). Tek kada bi se, posle tretmana u šminkeraju, pogledala u ogledalu – bila je to ona, ali ne više Rubina kakvu je u ogledalu viđala od rođenja.

Kao da se pretvorila u labuda.Odavno više nije mislila ni na Te-

mišvar, ni na romsko naselje u Milanu, ni na Barbonija i njegove pomoćnike ni na sve one žene iz naselja... Nije više pomišljala čak ni na sopstveno poreklo. Ona više nije bila Romkinja već (pre-ma učiteljevim rečima) profesionalac u svom poslu, a njen posao bio je – da bu-de lepa, da lepo korača, da se lepo op-hodi prema ljudima, da se lepo osme-huje ili da lepo bude ozbiljna, da lepo zamahuje glavom i tamnom, gustom kosom... Sad se kupala svakodnevno, ponekad i dvaput dnevno i čudila se što joj koža nije izbledela... I, spavala je mnogo duže i smirenije nego ikada ranije. Hranila se uglavnom onim što joj je savetovala Silva koja se, izgleda, razumela u hranu (kako i ne bi kad su joj dvojica starije braće bili kuvari u nekom skupom restoranu u Španiji), i to joj se dopadalo. U stvari – sve joj se dopadalo i sve je želela da otkrije i sazna... Prepoznala je, kao sve devojčice na ovom svetu, sopstvenu radoznalost i počela je njome da se koristi, otvore-no i iskreno, čemu se Andre svesrdno smejao...

– Ona je jedinstvena. I, da vidiš, po-staće NEKO u ovom lažnom svetu mo-dela i manekena. Stići će na naslovne strane pre nego što se obuka završi... – govorio je svojoj supruzi koja je i sa-


ma bila oduševljena Rubinom i njenom naivnom mladošću.

***– A, šta su to paparaci? – upita Rubina

Silvu dok su se presvlačile posle masaže. Očekivala je snažnog i mišićavog muš-karca ili krupnu ženu, a masirala ju je sitna Kineskinja koja perfektno govori italijanski. Ta Kineskinja je, ma koliko sitna, bila snažna i znala je tačno kako treba da masira i isteže. U početku je Ru-bini trebalo dobra dva sata da skupi hra-brost da se svuče gola i legne na taj sto, ali se posle tri ili četiri masaže navikla.

– Paparaci su fotografi, ludice – nasme-jala se Silva. – Samo što ne rade u studiju, kao oni s kojima ćemo, čini mi se, mi sarađivati. Paparaci snimaju iz zasede i posle to bude objavljeno u novinama... A izgleda da ih je posvuda, pa i u Italiji, mnogo... Ukoliko nas snime, Andre se naljuti pa telefonira redakcijama tih no-vina, svađa se i psuje kao kočijaš... On ne voli paparace.

– Pa... Kako izgledaju? – upita Rubina.– Ko? – iznenadi se Silva.– Pa... Ti... Paparaci...Silva se opet nasmejala, od srca.– To su obični momci koji pokušava-

ju nešto da zarade... Ima ih i bradatih i kosatih... Takve svakodnevno srećeš po ulicama...

Budući da se dnevna rutina svodila na dešavanja u hotelu i u prostorijama u kojima ih je Andre obučavao, a iz dana u dan bivalo je sve teže i zahtevnije (bar za Rubinu koja, na primer, nikako nije mogla da drži viljušku onako kako joj je pokazao učitelj), nisu se mnogo šetale po gradu, ali je Rubina svaki slobodan tre-nutak posvećivala posmatranju momaka.

Naročito je pazila na one koji nešto no-se – da li fotoaparat ili nekakvu torbu u kojoj se taj aparat krio... Međutim, ništa. Nikoga sličnog nije videla... A onda joj je Silva rekla:

– Nećeš ih videti. Umeju oni da se po-pnu na drvo ili da snimaju sa susedne zgrade dovoljno udaljene da ih uopšte ne primetiš... Najbezopasniji su oni koji ti priđu blizu.

Blizu, međutim, niko nije prilazio. Ru-bina nije znala da je agencija angažovala obezbeđenje (i ono joj je bilo nevidlji-vo)... Ponekad se pitala: "Gde sam ja to? Šta radim? Hoće li sve ovo biti dobro?"

3. poglavljeBila je nedelja, dan bez obaveza, pra-

znik čak i za devojke (od kojih su mnoge bile tek devojčice) sa sprata tog hotela sa pet zvezdica. I, po uputstvima koje im je dao Andre, mogle su da odu u šetnju, da ručaju na drugom mestu, da iskoriste to slobodno vreme. Silva je pozvala Rubinu u mali restoran, daleko i od hotela i od Andrea, na nekakve školjke...

– Vreme je da i to probaš – rekla je Silva mada je Rubina bila sumnjičava prema takvoj vrsti hrane i uvek je do-bro pazila da za vreme obroka ne naruči nešto čudno ili neobično. Ipak, na Sil-vino insistiranje, pristala je da okusi te školjke...

Odvezle su se taksijem jer su imale dovoljno novca. Restoran je bio zaista mali – svega četiri, i to zauzeta, stola. Ali Rubini se učinilo da su, na putu do tog restorana, prošle blizu Barbonijevog naselja. I nije joj bilo drago zbog toga, ali je prećutala svoju bojazan. Onda su morale da sačekaju da se bar jedan sto oslobodi... Rubina se osvrtala oko sebe,


ne zbog paparaca, već da ne bi slučajno naišao neko iz naselja... I ne zato što bi taj neko mogao da je osramoti prepo-znajući je...

– O čemu se radi? – upitala je tiho Silva naginjući se prema unezverenoj Rubini.

– Barboni je tu negde, čini mi se... Ili neko od njegovih... – odgovorila je Ru-bina, takođe vrlo tiho. Silva je znala po-nešto o Rubininom prethodnom životu i slutila je da je taj Barboni verovatno opasan...

– Opusti se – rekla je Silva.Rubina je, prirodno, pokušavala da

se opusti i da normalno razgovara sa Silvom, ali joj nešto iznutra, nešto u že-lucu, nije dopuštalo da prestane da bri-ne. I, onda... Kao iz vedra neba... Dok su stajale ispred restorana čekajući slobo-dan sto, iz sporedne ulice pojavila su se prvo kolica koja su gurala romska deca, a iza njih je, nehajno pušeći, išao Miška Rus, Barbonijeva desna ruka... I uputili su se pravo prema restoranu... Rubini-na prva pomisao bila je da potrči, da beži, da nestane... I samo ju je Silvino prisustvo sprečilo u tome. Primakla se prijateljici i prošaputala:

– Ovo je jedan od njih... Barbonijev doglavnik... Miška Rus... Iza ovih kolica...

Kolica su bila na tri metra od njih i Silva, što je smirenije mogla, pogleda i kolica i Rusa koji je buljio nekud na drugu stranu ulice. Ali kad je skrenuo pogled na njih dve, Silva kao da ustuknu. Lice tog čoveka bilo je surovo, naročito njegove oči uvek gladne novca... Silva uhvati Rubinu za ruku i povede je u restoran, a Rubina je išla za njom kao oduzeta... Nije smela da pogleda Mišku...

Ali Miška prođe govoreći na romskom nešto toj deci koja su gurala kolica i ne dogodi se baš ništa...

Miška nije prepoznao Rubinu, ni pret-postavio nije da takva lepotica može da bude Romkinja (Rubina je bila našmin-kana i obučena kao sve italijanske lepoti-ce za koje je Miška dobro znao da im ne treba prilaziti jer – policija...). Prošao je i iza njega je ostala tupa tišina, više nalik na strašno zujanje u Rubinim ušima...

Kada su ušle u restoran, primetile su da od stola ustaje neka porodica. Silva i Rubina sedoše, a Rubinino lice bilo je sasvim bledo... Silva je neko vreme ćutala.

– Ne boj se... Sa mnom si... – konačno je progovorila.

– S tobom?! – Rubina se slatko nasme-jala. – Pa, imaš jedva pedeset kilograma, Silva, i nožice koje bi taj Miška jednom rukom polomio...

I Silva se nasmejala, ali nije rekla Ru-bini da u torbici ima sprej (po učiteljevoj preporuci) za efikasnu samoodbranu. Po-sle toga se i Rubina opustila i bila je sve manje nervozna kako je vreme odmicalo, a kada su se vratile u hotel, sve je bilo u redu. Rubina se, ipak, osećala sigurnijom pored Silve iako je ova bila sitnija od nje i, naoko, nemoćna pred Barbonijem i si-lom njegovih ljudi.

Inače, te školjke nisu bile ništa naro-čito...

***Stigao je decembar, odmah je zahlad-

nelo i ponekad je duvao neprijatan vetar, a sve devojke obukle su bundice i jakni-ce, čizme i rukavice... Rubinu je, naravno, savetovala Silva koja joj je pomagala da odabere iz plakara sve ono što bi se ukla-palo u novi Rubinin izgled (ili "stajling", kako su govorile devojke)... Uspela je u toj gomili da pronađe i visoke (gotovo do kukova) čizme na vrtoglavim potpe-


ticama, koje je Rubina dobila od Andrea kao rođendanski poklon (mada joj toga dana nije bio rođendan – u stvari, ona nije imala pojma koji je datum njenog rođenja)... Tako obučena, Rubina se po-gledala u ogledalo i najednom je počela da prepoznaje novu sebe, spremnu za na-slovnu stranu... Ta punđa koju su "maj-storice" kreirale početkom oktobra, veo-ma joj se dopadala, kao i šminka (krajnje nenametljiva i gotovo neprimetna), i sva ta odeća... Rubina je odjednom počela da razumeva čemu ta škola služi...

Znači, trebalo je da postane mane-kenka, model, neko za naslovne strane modnih magazina. Neko za reklame na televiziji. Neko za pistu i šetanje izme-đu redova stolica u kojima sede bogati, oni koji rukovode modnom industrijom ovog sveta... Mada, čak je i neobrazovana Rubina koja je još uvek pomalo muči-la muku s italijanskim jezikom, Rubina iz dalekog pregrađa Temišvara, Rubina Romkinja, nekada niko i ništa – znala da, ipak, učestvuje u nečemu veoma važnom, ne samo za modu, ne samo za distributere i kreatore (one koji zamisle neku haljinu pa posle daju ženama da to sašiju), ne samo za posmatrače modnih revija, ne samo za kupce modnih časo-pisa, ne samo za foto-reportere (makar bili i paparaci), već i za jedan deo sveta u kojem se obrće veliki novac (i ona je već dobila nešto), i da se taj deo sveta obla-či i izlazi na ulicu ili ide na premijeru u pozorište upravo u tim modelima koje će ona, Rubina, jedne večeri prikazati pred njihovim očima... To je industrija, a sada i ona postaje deo svega toga... I bila je ponosna na sebe zbog toga.

– Ostalo nam je, dakle, još dve nedelje obuke... – pomalo odustno reče Andre jednog jutra. – Premalo je vremena da od vas načinim prave zvezde, ali dovoljno da

vas naučim kako da pozirate kada vas fo-tografišu. Zato ćemo danas imati gosta...

Devojke su uzbuđeno zažagorile. Eto, uz tog starog i ružnog učitelja doći će još neko muško... Međutim... Oko pola jeda-naesta pojavila se devojka – nalik na sve njih, samo nešto starija, i s ogromnom torbom, prepunom aparata, objektiva, nekakvih lampi i kišobrana, i bez ijed-ne izgovorene reči počela je sve to da razmešta u jednom uglu sale, pored ve-likog ogledala. Pomagala joj je učiteljeva supruga, takođe bez reči, kao da su se dugo poznavale i kao da su znale šta i kako treba da rade. U stvari, one se jesu odavno poznavale i odavno su navikle na te foto-seanse. Rubina, Silva i ostale devojke sve su to gledale pomalo se ču-deći, pomalo strahujući, a pomalo im je sve to bilo smešno...

– Samo se vi smejte... Od ovih foto-grafija zavisiće vaša budućnost, devojke moje – reče Andre.

To je neke zabrinulo. Rubinu nije. Njoj je bilo svejedno. Međutim, Silva se uspla-hirila i, nagnuvši se, rekla:

– Bože, hoće li me kamera zavoleti?– Kakve to veze ima? – uzvrati Rubina.– Ako fotografije ne budu onakve ka-

kve Andre očekuje, zahvaliće mi se na pokušaju, a onda... Ko zna?! – reče Silva uzdahnuvši.

Potom su se fotografisale, jedna po jedna, i na svaku je ta devojka-fotograf potrošila po ceo film ne izgovorivši ni jednu jedinu reč. Stajale su, čučale, se-dele na podu i krivile se onako kako je Andre, koji je sve vreme stajao po strani, zahtevao... Pućile su usne, bile ozbiljne, osmehivale su se pokazujući pravilne, lepe zube, buljile su u te objektive koje je ta devojka-fotograf menjala brzinom munje i Rubini je sve to izgledalo i čud-no i zabavno... Kada je na nju došao red,


Andre se približi gošći i šapnu joj nešto, a onda naredi Rubini:

– Budi divlja, za početak. To ti neće biti teško...

Rubina nije znala kako to treba da bu-de divlja, ali je dala sve od sebe – kezila se, pućila usne i podizala obrve sve dok joj oči ne dobiše onaj pravi, iskonski sjaj roda iz kojeg je potekla, i više nije morala da se trudi... Govorila je očima, a mislila na Barbonija i Mišku, na straćare iz nase-lja, na Temišvar i svoje detinjstvo, na svu onu golu i bosu decu, na sneg i vejavicu, na letnje vrućine i smrad koji je osećala dok je bila sasvim mala, i na onu nadu, verovanje u sudbinu koja će jednom mo-rati da joj donese to što joj je sada bilo pred tim vatrenim, romskim očima ko-jima je streljala objektiv kamere...

– Odlično! – progovorila je čak i ta de-vojka-fotograf i onda je sve to bilo go-tovo, samo što Rubina nije mogla da se smiri jer je mrzela svoju prošlost i svoje poreklo, i naprosto nije mogla da presta-ne da razmišlja o tome...

Dva dana kasnije devojka koja ih je fotografisala pojavila se ponovo, s ogro-mnom fasciklom prepunom fotografija i onda su se Andre, njegova supruga i ta devojka povukli u prostoriju koju je učitelj nazivao kancelarijom i zadržali su se tamo puna tri sata. Devojke su čekale kao da sede na iglama, kao da stoje na krhotinama oštrog stakla – sve su bile užasno nervozne... Osim Rubine i Silve koja je, uz Rubinu, postala smirena ili se bar pretvarala da joj je svejedno. Uosta-lom, od uspeha tih fotografija zavisila je i njena budućnost, kao i budućnost bi-lo koje druge devojke... Ipak, Rubina je otvoreno rekla:

– Pa šta?I upravo je tako mislila. A onda su se

Andre i njegova supruga pojavili iz kan-

celarije isprativši gošću koja se, izgleda, odlikovala ćutljivošću bar u društvu de-vojaka... Onda ih je Andre sve pozvao da se okupe oko njega. U ruci je držao nekakav papir – Rubina je primetila da je to nekakav spisak...

Kada je počeo da čita, neke devojke su se sašaptavale pa je Andre ućutao gle-dajući ta lepa lica oko sebe sve dok nisu sasvim utihnule. Onda je nastavio... Silva je prošla, kao i Rubina... U stvari, samo dve devojke ispale su iz konkurencije, ali je njima Andre očinskim glasom rekao:

– Pokušajte u drugoj agenciji... Ali ne-mojte da budete "pratilje" ili nešto još gore. Zaslužujete mnogo više...

***Momci su sačekali da ona devojka-

fotograf izađe iz agencije a onda su, u zadnjem delu kombija koji je bio par-kiran gotovo sto pedeset metara daleko od ulaza u zgradu, počeli da pripremaju aparate. Bili su to paparaci, i to najus-pešnijih u tom poslu. Većina tabloida otkupljivala je njihove fotografije. Đu-lio i Marko dobro su znali svoj posao i, mada su se pomalo stideli što moraju da snimaju skriveni, što nisu pravi studijski fotografi, s potpisanim ugovorom sa ne-kom agencijom, radili su najbolje što su mogli... Na njihovim fotografijama bilo je svega – i kako dete jedne poznate glumi-ce piški u parku, i kako stari, penzionisa-ni i senilni glumac skuplja sa asfalta sve ono što mu je ispalo iz torbe, i mnogo, mnogo golih grudi kojekakvih pevačica, glumica i starleta... I mnogo manekeneki koje su, redovno, hvatali ili u nezgodnim pozama (bez donjeg rublja, recimo) ili u časovima oduševljenja – a to su upravo sada čekali brinući jedino o tome da li će


prostor između njih i ulaza u Andreovu zgradu biti "čist", da li će im neki slučajni prolaznik preprečiti vidik...

Devojke su, konačno, izašle iz zgrade okupljajući se po grupicama i glasno, uz smeh i podvriskivanje, proslavljale su svoj uspeh u toj školi... Marko i Đulio su se gledali, a onda su počeli da "nišane"...

– Gledaj da uhvatiš onu tamnoputu... Onu s punđom... I ja ću... Čini mi se da je ona najzanimljivija od svih... – rekao je Marko.

Nijedna od devojaka nije primetila ni kombi, ni zatamnjena stakla, ni Marka ni Đulija, ni njihove aparate, i nijedna nije imala pojma da su ih paparaci ne samo pronašli, već da ih snimaju menjajući i objektive i aparate brzinom munje... I Đulio i Marko uspeli su da načine ne-koliko "čistih" fotografija na kojima se Rubina smejala, potom pažljivo slušala šta joj neka plavušica govori, pa se opet smejala i širila ruke... Paparaci nisu imali pojma da se Rubina izvukla ne samo iz sirotinje, već i iz neprijatnih i nezakoni-tih poslova u romskom naselju – sada je bila "školovana" manekenka i sada će moći, to joj je Silva objasnila, da potpiše ugovor s agencijom, kao i da naplati svoje fotografije za časopise, moći će da šeta na modnim revijama, moći će sve ono što nije sanjala da može i da sme... Rubina je stekla utisak da je upravo zakoračila u lepšu i ležerniju budućnost.

Paparaci su sačekali da se devojke raziđu, da krenu svaka svojim putem, uglavnom prema hotelu, i tek onda su seli, startovali motor kombija i, osmeh-nuti i zadovoljni obavljenim poslom, kre-nuli da prodaju fotografije... Očekivali su visoke honorare jer to što su snimili bile su buduće manekenke i njih dvojica su znala da su honorari za ovo viši nego kada snimaju gologrude kupačice...

I dobili su poprilično visoke honorare. U prvoj redakciji u koju su ušli okupili su se svi zaposleni oko fotografija "one tamnopute s punđom" i svi su bili za-divljeni...

– Mora da je neka severnoafrička bi-znis-princeza...

– Ja mislim da je, ipak, Ruskinja. Ima njih i tamnoputih...

– U svakom slučaju, zvezda je ro-đena... Naravno, ne znamo kako joj je ime, ali ćemo doznati... – rekao je jedan urednik i odmah odredio dve mlade novinarke da se raspitaju o toj mladoj lepotici.

Rubinina fotografija objavljena je na naslovnoj strani nekoliko dana kasnije. Nevelika, tek na dva stupca, ali ipak na naslovnoj strani i s pitnanjem u naslovu: "Ko je princeza?” Te novine nisu bile po-pularne u modnim krugovima ali su bile popularne među običnim svetom i tako ni Andre, ni devojka-fotograf, niti bilo ko iz agencije nije uspeo da je vidi, ali...

Jedna od Barbonijevih žena, ona koja je bila bolesna i neupotrebljiva, pojavila se jednoga dana vukući za sobom mu-savu devojčicu koja je stezala izgužvane novine...

– Pokaži mu! – naredila je žena i de-vojčica je bezbovljno pružila novine Barboniju. On ih je otvorio ne gleda-jući naslovnu stranu, i prelistao a onda gurnuo nazad devojčici...

– Šta s ovim? Kog đavola treba da tražim u ovim novinama? – Barboni se prilično dobro služio italijanskim, ali nikada nije naučio da čita.

– Pogledaj naslovnu stranu – reče že-na. U njenom glasu bilo je i zadovoljstva i nezadovoljstva, i to je Barboni prepo-znao. Ponovo je okrenuo novine...

– Pa... Šta s naslovnom stranom? – upita ne prepoznajući Rubinu.


– Znaš li ko je to? – upita žena dotičući prstom fotografiju.

– Zašto bi me to zanimalo? – uzvrati nervozno Barboni.

– Zanima te, zanima... – bila je uporna žena. – Eto ti je... Rubina...

Barboni ponovo pogleda fotografiju – lice je bilo slično, ali ne i kosa, ne odeća, ne raširene ruke, čak ne i osmeh (koji on nikada nije video na Rubininom licu)... Ipak... Posle nekoliko dugih minuta mo-gao je da poveruje da je to Rubina koja je nestala i nigde nisu mogli da je pronađu iako su je još uvek tražili... Samo, sada je zaista izgledala kao princeza...

– Jeste! – uzviknu Barboni. – To je ona!Odmah je pozvao Mišku za koga je

smatrao da najbolje poznaje Milano i naredio mu je da pronađe zgradu ispred koje su paparaci snimili Rubinu. I da se raspita... Miška je dugo gledao fotogra-fiju, a onda zaključio:

– Otići će u pakao, samo da je se do-čepam!

– Ne! – odsečno reče Barboni. – Do-vedi je ovamo. Ovde pripada. Znaš li šta znači kada se nečija slika nađe na naslov-noj strani? To znači novac...

***– Novac?! Kakav novac? – zapanjila se

Rubina stojeći ispred direktorke modne agencije.

– Za početak, deset hiljada za šest me-seci probnog rada – odgovorila je žena krajnje ozbiljno, gledajući preko naočara. – Posle, ako bude interesovanja za tebe, potpisaćemo novi ugovor. Na koliko, to zavisi...

– Deset hiljada! Deset hiljada čega? Za šest meseci probnog rada... – Rubina nije imala pojma šta taj "probni rad"

znači, ali pomisao na deset hiljada bilo čega bila joj je neverovatna.

– Koliko znam, u stanju si da potpišeš ugovor – rekla je direktorka pokazavši ugovor koji je Rubina već potpisala. To, da se potpiše, naučila je još u Temišva-ru, ali ništa više od toga. I, sada njoj, nepismenoj Romkinji nude da poptiše ugovor koji će joj za šest meseci garan-tovati deset hiljada.

– U evrima? – upitala je, tek da ne stoji tako zapanjena u kancelariji žene koja je upravljala agencijom.

– Naravno – glasio je odgovor. – Uz to... Možeš da ostaneš u hotelu u kojem već stanuješ, a možeš i da nađeš novi stan... O svom trošku. I da se hraniš u hotelu... Ili bilo gde drugo. O svom trošku. Mi pružamo svojim štićenicama popriličnu slobodu...

Rubina je tačno znala o čemu ta žena priča. Znala je da je pod određenom prismotrom i, izgleda, svi ljudi iz agen-cije obasipaju je pažnjom. Rubina je znala da je posao u agenciji, bez obzira na novac, u suštini zamena za zatvor ili internaciju. I klimnula je glavom, ćutke...

– Potpiši i idi na blagajnu. Tamo će ti uručiti bankovne kartice...

Rubina nikada u ruci nije držala ban-kovnu karticu i nije imala pojma kako se to koristi. U svakom slučaju, odlučila je – mora da štedi, da sačuva većinu tog novca... Silva je morala da je obuči kako se rukuje karticama i, već na prvom po-trošačkom koraku prekršila je sebi da-to obećanje u vezi sa štednjom kupivši drugarici najskuplji mobilni telefon koji je pronašla u Milanu. U suštini, nije se radilo o hiljadama evra i Rubina je bila vrlo zadovoljna Silvinom reakcijom... Usledilo je još jedno iznenađenje... Ru-bina je čula sebe kako izgovara:


– Mogle bismo da iznajmimo stan i da neko vreme živimo zajedno...

– Odlična ideja – složila se Silva.Ostatak te sedmice preturale su po no-

vinama i oglasima tražeći stan, a kada se ispostavilo da je slobodna mansarda u zgradi preko puta agencije, oduševljeno su vrisnule... Zapravo, ta mansarda, ma koliko mala (svega tri prostorije s ku-patilom), bila je luksuzno opremljena i vrlo, vrlo skupa... Zato su Silva i Rubina morale da sednu na krevet u hotelskoj sobi i izračunaju koliko bi se to isplatilo...

Bilo je jutro, ponedeljak... Oko devet... Njih dve su se gledale bacajući povre-meno pogled na cifru od koje bi se i ne-kome bogatijem od njih zavrtelo u glavi – ta mansarda (preimenovana u studio), morala je mesečno da se plaća, sa svim ostalim troškovima, gotovo sedam hilja-da evra... Obe su se pitale: "Hoćemo li ikada moći da zaradimo toliko?"

Onda je zazvonio telefon. Javila se se-kretarica iz agencije i pozvala Rubinu da odmah dođe kod direktorke... Izgovarala je svaku reč toliko službenim tonom da se Rubina iskreno uplašila... I, uskočila je u prve farmerke koje je dohvatila, navu-kla je tuniku i odmah sela u taksi... Bila je u agenciji za manje od deset minuta.

– Jesi li videla ovo? – upitala je direk-torka crvena u licu. Bilo je očigledno da je besna. Bacila je novine na sto i Rubina je ugledala svoju fotografiju.

– Nisam – odgovorila je bezazleno. – A otkud to vama?

– Da li ti je Andre skrenuo pažnju na paparace? Da li ti je rekao da se osvrneš poneki put i proveriš ima li ih u blizi-ni? Da li ti je rekao da će, sada, agencija morati da tuži ove novine... A to košta...

– Koliko? – upitala je Rubina kao da je predosećala da će njoj uzeti od onih deset hiljada za honorar advokatu.

Međutim, Rubina nije znala da agen-cija ima svog advokata i niko nije name-ravao da joj umanji svotu koju je dobi-la. I sve je to direktorka morala da joj objasni...

– Radi se o tome da nisi smela da do-pustiš da te bilo ko snimi, a da za to ne plati. Ovde je reč o tvojoj koži... I mi smo spremni da je odbranimo pred sudom... Osim ako ti paparaci, odnosno ove no-vine, nemaju veštijeg advokata... Tek da znaš: prvo potpis na ugovor, pa tek onda snimanje ili bilo šta drugo... Revije, ve-čere s devojkama u dobrotvorne svrhe i slično... Prvo ugovor, onda novac... U međuvremenu... Idi i nerviraj se sama...

Rubina je zapamtila naziv tih novina i na putu do hotela kupila je desetak pri-meraka, tek da pokaže devojkama... Neke su bile oduševljene, iskreno i bez primi-sli, druge su pokazale određenu radost i osmeh, ali je to značilo da su, u stvari, bile ljubomorne – kako to baš Rubina, i to na naslovnoj strani... Treće su znale da takve stvari, u koje advokati umešaju prste, nikada ne završe dobro i žalile su direktorku i agenciju... Osim Silve, niko drugi nije znao da je Rubina, u suštini, bila na kriminalističkoj proveri u agen-ciji. Kada su ostale same, Silva je rekla:

– E, sada treba da počneš da se plašiš...– Čega? – naivno upita Rubina.– Onog tvog Barbonija... Kada obja-

ve tvoju fotografiju na naslovnoj strani ovakvih novina, to svako može da vidi... Razumeš?!

4. poglavljeAndre je ostao savršeno miran iako mu

je taj čovek s ruskim naglaskom i obučen kao kakav jeftini, najjeftiniji makro na svetu, ne samo preprečio put do zgrade,


već ga je uhvatio prljavim ručerdama za revere i pritisnuo uza zid. Andre ga je gledao ne shavatajući šta se od njega očekuje... Osim, naravno, ako nije bila u pitanju pljačka, što je za svog života već nekoliko puta doživeo. Zato reče:

– Mladi gospodine... Nasilje je sasvim bespotrebno. Daću vam sav novac koji imam u džepovima, a ako su vam po-trebne kreditne kartice, daću vam i njih...

– Zaveži, matori! Ne treba mi tvoj sit-niš! – zarežao je Miška. Jednom rukom mašio se za svoj džep odakle je izvukao izgužvani list novina, onih na čijoj je na-slovnoj strani bila Rubinina fotografija. – Gde je ova?

Andre je bio inteligentan čovek i od-mah je shvatio čak i to ko je taj grmalj romskog lica i ruskog naglaska (Aldo iz policije bio je veoma precizan dok je objašnjavao), a podrazumeva se i kakvu ulogu u svemu tome ima Rubina. U trenu je odlučio da ne laže...

– Ona više ne dolazi na obuku. Uspeš-no ju je završila i pojma nemam gde je sada. Zašto se ne raspitate u policiji? Oni znaju.

– Slušaj, matori... – zarežao je opet Miška. – Policija s ovim nema veze i ne treba da ima. Uostalom, mrzim policiju. A tebi ću izmeniti lični opis ako mi ne kažeš kako da nađem malu...

– Nažalost, ne znam gde stanuje – re-kao je Andre savršeno mirno, gledajući Mišku u oči. Ovoga puta je lagao.

Jer, video je kako pristiže kombi s no-vom grupom devojaka i pomislio je da taj nasilnik neće sebi dozvoliti da pred svedocima učini to što je zvučalo kao zlo obećanje. Devojke su počele da izla-ze i kada su prepoznale učitelja i videle kako ga uza zid drži nekakav vrlo ružno obučen i vrlo krupan muškarac, shva-tile su da je u nevolji. I pre nego što je

Miška mogao bilo šta da učini, pa čak i da izgovori, jedna devojka je mobilnim telefonom pozvala policiju... Zatim su čekali – devojke ne odmičući se od kom-bija, a Andre, stisnut uza zid i Miška pred njim. Miška nije znao šta da uradi. Bio je dovoljno glup...

Okružili su ih policijski automobili. U prvi mah Miška ih nije primetio, ali kada se jedan od njih zaustavio tik iza njego-vih leđa, u njemu je proradio nagon da pobegne – pustio je Andrea i potrčao... pravo u naručje dežurnom policajcu koji je uspeo da ga uhvati za ruku, okrene oko sebe, a onda naglo povuče na dru-gu stranu i – Miška se našao na zemlji, raširenih ruku, iznenađeno buljeći u policajca...

– Pokušaj bekstva s mesta događaja – reče policajac kao da raportira starešini. – Sumnjiv, dakako...

– Šta sam uradio? – pokušao je da se brani Miška.

– Ustanovićemo... – mirno reče poli-cajac povukavši Miškine ruke na leđa, a potom škljocnuše lisice na zglobovima. Miška je znao šta to znači i smračio se kao nebo pred oluju.

Andre je popravio kragnu i drugom policajcu dao svoja dokumenta. Devoj-ke su, u pratnji druge patrole, prilazile žagoreći u pokušaju da objasne šta su videle. Policajci nisu reagovali...

Učitelj je u tri rečenice objasnio šta se dogodilo i pokazao im onaj izgužvani list novina s Rubininom fotografijom nagla-sivši da je devojka proverena u policiji i poverena agenciji...

– Dobro... Hvala, gospodine! I zahva-lite ovim prelepim damama što su nas pozvale – policajac je čak salutirao dok je to izgovarao. Andre mu nije bio po-znat, ali u društvu petnaestak tako lepih i mladih devojaka...


Druga patrola pretresla je Mišku dok je ležao licem prema asfaltu, i lako je pro-našla ”beretu”, mali ali efikasan pištolj, i veliki ruski lovački nož...

– Naoružan, a... Pa, jesi li ti to pošao u lov? – komentarisao je jedan polica-jac. – Kladim se da za ovaj pištolj nemaš dozvolu!

I nije je imao... Što je značilo da je od-mah uhapšen... Kasnije će ili biti osuđen i zatvoren ili će ga (kada mu pronađu lažna dokumenta u naselju) internirati u Rusiju, odakle je pre tri godine pobegao. Miška je smrknuto ćutao...

***Silva i Rubina ipak nisu iznajmile man-

sardu preko puta agencije. Bila im je pre-skupa. Konačno, desetak dana po zavr-šetku obuke, agencija im je dala adresu i ime i mogle su da se pripremaju za svoju prvu modnu reviju. U Rimu... I, dok su bile u stanju euforije, u hotel je došao Al-do, policajac koji je Rubinu svojevreme-no dopratio u agenciju. Rubina nije bila iznenađena koliko Silva koja je ostala u sobi, pa je sišla i Aldo je velikodušno na-ručio dva kapućina pre nego što je rekao:

– Izgleda da se stvari odvijaju nešto drugačije nego što smo mi mislili...

– Ko to "mi"? – uzvratila je naivno Rubina.

– Mi... U policiji... Jedna tvoja fotogra-fija... Mislim da ti je poznata. Paparaci su je snimili i objavljena je na naslovnoj strani...

– Znam – reče gotovo veselo Rubina. – Fotografija je bila dobra.

– Ali neke stvari nisu...– Koje? – zainteresovala se Rubina.– Agencija je tužila redakciju tih

novina, a izgleda da oni imaju dobre

advokate. Bojim se da će, na kraju, biti nerešeno... Agenciji su urednici tih no-vina ponudili da te fotografišu... Profe-sionalno, u studiju... I da ti plate... kao naknadu za paparaco-snimke... Traže i neku vrstu ekskluzive, ali se agencija opire... U agenciji misle da više vrediš. I ja tako mislim, kao i Andre... Molim te da ne potpisuješ ništa s tim novinama. Nisu na dobrom glasu.

– Dobro. Neću – rekla je Rubina po-slušno, kao što bi svaka devojčica iz Temišvara kojoj je Bog podario sreću da postane manekenka.

– Osim toga... – Aldo je značajno pogleda. – Mišku, tog blesavog Rusa, uhapsili su dok je maltretirao Andrea. Pokušavao je da te pronađe. Onda su se stvari odmotale kao klupko... Otkrili su neprijavljeno oružje u naselju... Barbo-ni je bukvalno sedeo na nekakvom san-duku punom automata... Lukavi starac. Doduše, nisam bio prisutan, ali poznat mi je rezultat svega toga... U stvari, to sam došao da ti kažem.

– Šta? – upita Rubina.– Skinuta si sa spiska potencijalnih

svedoka. Ukinut je bilo kakav postupak protiv tebe. Policija više s tobom nema ništa. Dalje se snalaziš sama...

– Kako to? – iznenadila se Rubina raširivši oči u neverici.

– Barboni je imao osam lažnih pa-soša, kao i Miška, a bogami i tvoji drugari sa "šane"... Svi će biti procesu-irani i najverovatnije proterani što je pre moguće... Trenutno su u zatvoru. Bezbedna si.

Rubina se odjednom unervozila. Po-kušavala je da umiri misli koje su joj se vrzmale po glavi. Prebledela je kao da je sav onaj strah, koji je morala da oseća sve vreme a nije ga osećala, sada izbio i svu je preplavio.


– Šta to znači? – upita gledajući pre-strašeno Alda.

– To znači da si sasvim, ali sasvim slo-bodna. Tvoj pasoš je u redu, proverili smo u Temišvaru... Sada si samo mane-kenka s budućnošću... Pobrinuću se da dobiješ radnu dozvolu i to tokom ove nedelje... Agencija više nije tvoj tutor. Policija je tu samo da te zaštiti ako tre-ba... Pa... Srećno!

Srećno?! Rubina je bila zadovoljna... Da li je bila i srećna? Kada je Silvi pre-pričala razgovor s Aldom, devojka je vrisnula od zadovoljstva – sada će njih dve... Šta? Sve!

Činilo im se da je čitav Milano njihov. I Rim, i Italija, i ceo šareni i bogati svet sada je pod njihovim lepim nogama. U njihovim lepim očima. Bile su slobodne. Mogle su da rade šta im padne na pa-met. Mogle su da zamišljaju budućnost u najlepšim bojama...

***Nijedna od šest devojaka koje su

potpisale ugovor s nekom rimskom firmom nije uspela da vidi Rim, osim Koloseuma, i to u prolazu, iz luksu-znog autobusa iznajmljenog samo za njih. Ostatak vremena šminkali su ih, frizirali, masirali, i to po pedeset puta (Rubini se to činilo bezrazložnim ali je istrpela), zatim – čekali su, satima... Fo-tografisanje je bilo beskrajno dosadno: "Stani ovako, sedi onako, lezi potrbuške, sad se pretvaraj kao da trčiš, skači...", i tako po desetak časova dnevno. Kada bi konačno stigle u hotel, jedva bi skinule šminku, odbacile odeću i – nije im se činilo da spavaju, već da su u nesvesti... Pred povratak u Milano Silva uzdahnu od olakšanja:

– Ovo je bilo... hmmm... Tek da se uveriš da biti lep može da bude fizički naporno. Ali navići ćemo se...

– Ovo je bio najteži posao koji sam u životu radila – priznala je Rubina.

Ipak, taj posao joj se svideo. Uostalom, bio je, što je Rubini veoma važno, zako-nit... I kada je nešto kasnije videla račun s isplaćenom svotom za to snimanje, bila je presrećna...

Bližio se Božić i agencija je stalno po-zivala devojke da prikažu modele, da se fotografišu, da dođu na predstave za de-cu i za odrasle... Na jednoj dobrotvornoj priredbi koju su organizovali studenti, pojavio se Silvin brat, temeljit, oniži, sav četvrtast i nekako mrk... U suštini, bio je duša od čoveka. S njim u društvu bio je ćutljiv mladić (Rubina je uzalud po-kušavala da presretne njegov pogled), obučen u preveliki zeleni džemper i vrlo uske farmerke.

– Dozvolite da vam predstavim svog druga... – rekao je Silvin brat. – Ovo je Stenli Hjuz Mekenzi Treći, naslednik... svega...

– Ne preteruj... Ja sam samo Sten – na-smejao se mladić pogledavši prijatelja.

Tako je Rubina videla njegove oči: pla-ve kao različak, duboke i tužne. Rubina ustuknu. Otkud tom mladiću tako ne-srećan pogled kad je naslednik... svega... Čula je svoj glas iako nije nameravala da progovori:

– Čime se baviš, Stene?– Studiram – odgovori mladić.Trebalo im je gotovo pola časa druže-

nja, pri čemu je Silvin brat vodio glavnu reč, da Rubina napabirči neke informa-cije o mladiću s tužnim plavim očima... Saznala je da živi u iznajmljenom stanu, u bogatom predgrađu Milana i da mu treba gotovo čitav sat vožnje motociklom do centra. On i Silvin brat sreli su se na


odbojkaškoj utakmici i tako je počelo njihovo prijateljstvo.

Saznala je da nije navikao mnogo da troši, da je Englez i da je u Italiju došao da studira, a voli da putuje motociklom i vrlo često odlazi na izlete po Italiji. Svra-ti ponekad i u Francusku i Švajcarsku, a svuda ima ponekog poznatog (što je Rubinu čudilo jer je Sten i dalje bio ćut-ljiv i zatvoren). Dve stvari nije uspela da dozna – šta studira i šta to treba da na-sledi. Znala je da potiče iz poznate i sta-re porodice, učinilo joj se da je čula ime grada – Birmingem, i da je ime dobio po ocu koji je, opet, dobio ime po svom ocu, i da je tako nasledio i plemićku titulu.

Rubina je primetila još nešto: da se Sten dopada njenoj drugarici i zbog toga je obuzdavala svoju urođenu radoznalost. U stvari, kao da se neprimetno povlačila gurajući Silvu u prvi plan, ali mladi En-glez ostao je hladan, baš kao da svakod-nevno susreće mnoštvo lepih devojaka sličnih Silvi... Ili Rubini... Ipak, te noći dok je gledala svoje lice u ogledalu u ku-patilu, Rubini na pamet padoše Stenove tužne oči i uhvati sebe da se pita: "Šta ga muči? Zašto je nesrećan?"

***Sledećeg jutra Silva nije zatvarala usta

analizirajući Stena...– Glava mu je uska kao da su ga dok

je bio beba stavljali da spava potrbuške. Čudi me samo što ima tako dobru kosu, gustu i nemirnu. Nepodnošljivo nemir-nu...

– Da se ti nisi zaljubila? – pecnula ju je Rubina.

– Ma kakvi, ali momak je zaista privla-čan. Uz to je naslednik... "svega"... Vredi li da ga pojurim dok je još u Milanu? Za-

misli, posle desetak godina... ja, supruga Engleza... – zastala je i zamislila se. – A, ne! To je nemoguće. Nikada nisam volela englesku kulturu ni običaje... Čaj u pet... Nedeljom kriket, a subotom golf... I oni njihovi pudinzi od svega i svačega...

– Nikada nisam probala puding – rekla je Rubina.

– Možda će ti se ukazati prilika – na-smejala se Silva.

Po povratku iz agencije gde su im uručili vaučere za hotel u Bernu, novac za put i putne troškove i nalog da tamo budu u roku od dvadeset četiri časa, Silva je nastavila da analizira Stena...

– Čini mi se da je on pripadnik njiho-ve više srednje klase... Verovatno osiro-mašene, jer šta bi on inače radio toliko vremena u Italiji?

– Trebalo bi njega da pitaš. Biće lako... Pitaš brata gde Sten živi, pa mu pođi u posetu... Ili uzmi broj Stenovog telefona i... – počela je Rubina.

– A, ne... Ako želi sa mnom da se dru-ži, neka dođe ovamo, u hotel... Od mog brata može da dobije moj broj telefona i sve ostalo...

– Ako je zainteresovan – ubaci se Ru-bina.

– A, možda je... Možda je... Homo-seksualac?! Ali, koliko znam, moj brat nikada ne bi izabrao za prijatelja nekog takvog... – reče Silva. – Ima tu mnogo tajni.

– Sitnih i nevažnih – namignu Rubina.U postelji, pre nego što je zaspala,

uhvatila je sebe da razmišlja o Stenu. Bio je zaista privlačan mladić. Doduše, ode-vao se čudno, kao većina mladih Engle-za... Ali njegove duboke, plave, tužne oči... Njegove usne, mirne i gotovo nepokretne jer je govorio samo ako je imao šta da kaže (nije bio brbljivac, što je Rubini bilo posebno drago)... Njegova brada, koja se


savršeno uklapala u (da li je smela sebi to da prizna?) lepotu njegovog muškog lica... Nije mogla da zamisli da on ne voli žene... Da li je mogla da zamisli sebe u njegovom zagrljaju? Zamislila je njegovu kožu na svom licu dok se ljube... Zaspala je osmehnuta.

***U Bernu je bilo naporno. Posle prve

večeri Rubini su natekle noge pa je u pauzama ležala s podignutim nogama. Kreator je (uvek su bili kreatori, vrlo retko kreatorke, baš kao da se isključivo muškarci razumeju u to šta žene treba da nose na sebi) naredio da pri poslednjem izlasku Rubina obuje visoke krznene čiz-me da se ne bi primetio otok oko zglava-ka obe njene noge. Jedva je dočekala da se to završi usput dobivši maserkin savet:

– Devojko... Uoči revije ozbegavaj da piješ bilo šta, naročito vodu... Možda gut-ljaj, tek da ne padneš u nesvest... I noge uvek drži visoko...

Nasmejale su se i Silva i druge devojke jer su bile pomalo bezobrazne zamišljaju-ći Rubinu kako hoda na rukama.

Rubina je, u stvari, bila još bezobrazni-ja (po sopstvenom mišljenju) i zamislila je sebe u nekakvoj seksualnoj pozi (na-gledala se ona toga dok je još bila mala, u Temišvaru), ali se nije smejala...

Ostatak tog dana, čak i nekoliko dana kasnije, Rubina se osećala loše, bezvolj-no, čak ju je mučila nekakva neobjašnjiva mučnina iako je redovno jela (prema uči-teljevoj preporuci) i pila vodu baš onako kako su joj rekli. Živela je "zdravim ži-votom". Ali misli su joj pokvarile raspo-loženje. Misli i sećanja na Temišvar, na onu sirotinjsku, romsku uličicu u kojoj je odrasla i iz koje je, napokon, kada joj

se učinilo da je pravo vreme, pobegla u Italiju, a sačekao ju je odvratni Barboni i njegov Miška pa je bilo – biraj: hoćeš li da prodaješ telo, ili da džepariš po stanicama i u gradskom prevozu, ili da budeš mamac za "šanu", odnosno krađu po boljim prodavnicama... Iz tih sećanja teško joj je bilo da se vrati u bolju, lepšu, bogatiju, mirniju sadašnjost – jer sada je bila manekenka, vrlo dobro plaćena za (doduše) težak posao.

Morala je da prizna sebi da je mane-kenski život lagodan. Razmišljala je o to-me da nikome neće pasti na pamet da je istera iz hotela, da se dobro hrani, da ima divnu drugaricu i da su je ostale devojke prihvatile kao sebi ravne (iako još uvek nije umela da piše niti da govori italijan-ski kao one). Razmišljala je i o Barboniju, još uvek nemoćna da se otme strašnom utisku da nije sasvim bezbedna i da se on može, svakoga dana (ili noći) pojaviti i zagorčati joj sve što joj je trenutno bilo lepo...

Da je naučila da piše, sigurno bi napi-sala pismo Mari, ženi koja ju je odgajala u Temišvaru i koja ju je učila svemu što je smatrala da će joj biti potrebno za ži-vot. U redu, Mari ju je naučila da gata (u pasulj, u šolju, u karte...), ali joj je stalno govorila:

– Budi uspravna i ispravna, Rubina! Ne dozvoli nikome da ti zaviruje pod suknju i ne daj na sebe dok ne budeš sigurna da je on pravi! A prepoznaćeš ga...

Sada joj se učinilo da ima izbor. Uo-stalom, kretala se u društvu u kojem je bilo muškaraca – fotografi i njihovi asi-stenti, producenti (mada Rubina nije bila sigurna šta ta reč znači), a i na svim tim prijemima na koje je odlazila (sa Silvom i devojkama) uvek je bilo muškaraca... Međutim, ili su bili ružni (i Rubina je shvatala da su oni svesni svoje ružnoće),


ili stari, ili debeli – nijedan joj se nije dopao na onaj način o kojem je govori-la Mari. Da li je mogla da smatra Mari svojom majkom? Na neki način jeste... Ali potajno, Rubina je bolno želela da upozna svoju biološku majku, onu koja ju je rodila, i da upozna pravog oca...

Za jednom večerom u hotelu, sedeći preko puta Silve, Rubina neshvatljivo otvoreno i iznenađujuće iskreno upita:

– Kako to izgleda?– Šta "kako izgleda"? – uzvrati Silva.– Pa... To... Imati oca i majku... Poro-

dicu... Kako to izgleda?Silvi zastade zalogaj u grlu. Ona je za-

boravila činjenicu da je Rubina odrasla bez roditelja, u nesrećnom romskom okruženju. Nije znala kako da odgovori, kako da opiše porodično okruženje i sva ta divna osećanja u njemu. Progovorila je posle nekoliko napetih minuta:

– Oprosti, molim te. Zaboravila sam da nikada nisi imala...

– Znaš... Oduvek me je interesovalo...– Ne znam kako da ti odgovorim –

uzrujala se Silva. – Da li da ti pričam o sopstvenom detinjstvu i igračkama koje sam povremeno dobijala, ili o braći koja nisu prema meni uvek bila fina i uljudna, ili o ocu i majci, koji su uvek očekivali da budem posebna... Po njihovom mi-šljenju, ovo što sada radim prolazna je faza, nešto nepostojano, trenutno, nešto što će brzo prestati da me zanima... Eto, sada sam ti otkrila i to da u porodicama postoje pritisci.

– Čekaj! – Rubina podiže ruku. – Reci mi... Voliš li ih i vole li oni tebe?

– Pa... – Silva se široko osmehnu. – Svi ti pritisci, sve je to posledica ljubavi...

Silvin brat bio je veoma šarmantan, to je Rubina morala da prizna, ali se prisetila da je u jednom trenutku prišao Silvi, uzeo je za ruku i dugo joj nešto

šaputao, od čega je Silva pobledela (i neko vreme ćutala).

– Blago tebi... – konačno reče Ru-bina. – I ja bih volela da osetim takav pritisak.

– I hoćeš, veruj mi – razveseli se Silva. – Kad budeš osnovala svoju porodicu. Kada ti budeš mama, a neki divni, sta-siti i pametni čovek tata, i kada budeš imala svoju decu...

Rubina odmahnu glavom. Nešto joj nije dozvoljavalo da zamisli sve to o čemu je Silva pričala...

5. poglavljeBio je utorak, ni kišan ni oblačan,

sunce je promaljalo svoju čupavu, toplu glavu... Utorkom obično nisu imale obaveza, osim ako nisu bile na putu. Silva je svratila u Rubininu sobu u nečemu što se nekada davno u Te-mišvaru nazivalo "šlafrokom", noseći špagete prelivene sosom od mesa (ki-neska kuhinja). I, njih dve su slatko jele (usput brojeći kalorije prema učitelje-vom savetu) slušajući muziku – rom-sku. Silva je te diskove pronašla u Rimu, na nekakvoj nazovipijaci i poklonila ih je Rubini. Smejale su se i toj kineskoj hrani, i "šlafroku", i jutru, i utorku...

Pojačavao se zvuk motora i Silva je prišla prozoru da pogleda parkiralište ispred hotela.

– Čekaš nekoga? – upita Rubina.– Princa na belom konju – uzvratila

je Silva. I opet su se smejale."Princ", međutim, nije bio na belom

konju, već na ”kavasakiju” obojenom u sve moguće boje, s kacigom na glavi i u kožnom, motociklističkom odelu.

– Šta sam ti rekla? – nasmeja se Silva. – Doduše, konj nije beo, ali...


Rubina priđe prozoru. Prirodno, nisu mogle da ga prepoznaju jer mu je lice skrivala kaciga. Ipak, negde duboko u Rubininoj utrobi nešto zaigra...

– Ti se stalno šališ – reče i pljesnu Silvu po ramenu. – Pitam se kada ćemo se nas dve uozbiljiti?

– Ne treba biti ozbiljan, to stvara bore i zahteva mnogo šminke – odgovori uz smeh Silva.

Smeh ih, međutim, nije sprečio da obe gledaju kako čovek u motociklistič-koj odori ulazi u hotel. Vratiše se svom kineskom doručku... Dva ili tri minuta kasnije zazvoni hotelski telefon. Obe sko-čiše, ali ga se prva dočepala Silva.

– Molim? – ozbiljno reče u slušalicu, na šta se Rubina jače nasmeja.

I više ništa nije rekla. Spustila je sluša-licu i pogledala u Rubinu široko i istinski zaprepašćeno...

– Došao je... Kod tebe... – rekla je Silva. – Tako su mi rekli... Traži Rubinu... Biće da ćeš uvek imati više sreće od mene...

– Ko je došao? – upita Rubina s dečjom radoznalošću u glasu.

– Sten... Naslednik "svega"... Onaj treći ili četvrti... – odgovori Silva i nasmeja se sebi. Dobro, mladić joj se zaista dopao, ali sada se tek setila da se upita: "Da li sam se ja dopala njemu?" Bilo je sasvim jasno... I Silva se nije snuždila, nije se naljutila na drugaricu, nije reagovala... Raširila je ruke i rekla:

– Izgleda da te Englez čeka u lobiju hotela... Kao i svi Englezi, zna za red...

Rubina je kao robot pošla iz sobe niz hodnik i tek kada je ušla u lift prepun omladine sa istoka Evrope, osetivši na sebi zadivljene poglede tih devojaka i mladića (neki su se sašaptavali), kao da se probudila... Pa to Sten dolazi da vidi nju! Eto, baš kao što joj je Mari govorila – "naći će se muškarac..."

Kada je izašla iz lifta nije se više kre-tala kao robot već je koračala dugim manekenskim koracima niz taj prolaz... Odmah ga je ugledala. Čim je primetio Rubinu, Sten pođe prema njoj.

– Izvini što sam ovako nenadano i ne-najavljeno...

– Dobro došao! – rekla je Rubina jedi-no što joj je palo na pamet.

Bila je pomalo iznenađena jer se on osmehivao i pružio je ruku kao da joj pruža sebe. Kada su se njihovi dlanovi spojili, ona je osetila nešto slično munji na svojoj koži.

– Znao sam da si danas ovde. Telefo-nirao sam u agenciju pa su mi to rekli... – objasnio je pre nego što je pustio njene ruke.

Rubina je još uvek stajala, začuđena i omamljena tom munjom koju je osetila.

– Znaš... Nameravao sam da za vikend posetim San Marino... Ali mi je izgleda-lo glupo da tamo idem sam... Sada kad smo se upoznali... ponadao sam se da ćeš poći sa mnom... – Rubini se učinilo da u njegovom glasu čuje nekakav ostatak dečačke stidljivosti. – Bar da se bolje upoznamo... One večeri...

Nije završio rečenicu jer je Rubina od-govorila brže nego što se nadao:

– San Marino... Gde je to? Pošla bih s tobom... Ako budem mogla... Još uvek ne znam hoće li biti posla za vikend...

– I to sam proverio – osmehnuo se Sten kao da se izvinjava. – Bićeš slobod-na. U agenciji su mi rekli da tek u sledeći utorak...

– Dobro, onda... San Marino – reče Rubina. – A Silva?

– Tvoja drugarica... Pa, bojim se da na mom motociklu ima mesta samo za dvoje.

– Motociklom... U San Marino... U stvari, gde je to? U Španiji?


On se nasmejao.– San Marino je država usred Ita-

lije. Nešto južnije od Milana, za sat i po smo tamo... U stvari, San Marino je nešto kao Vatikan, samo bez pape... Koliko znam, poznati su po poštan-skim markama i vinu... Interesuje me Stari grad... Možda će ti se svideti?

– Možda? – izgovori Rubina.- Sigur-no će mi se svideti.

Nije izgovorila ostatak svojih misli: "Svideće mi se dok sam s tobom..." Tada je razumela i ono podrhtavanje utrobe i munju u dodiru s njegovim rukama, i shvatila je da joj se Sten svi-đa... Mnogo više od bilo kog muškar-ca...

***Iz San Marina je Rubina zapamtila

samo ono o čemu su Sten i ona razgo-varali. Ručali su u malom restoranu na vrhu brda odakle je pogled pucao na grad. Kupili su poštanske marke, pre-lepe doduše, ali to Rubina kao da nije primetila... Ni vinograde na prilazima gradu nije primetila... Pod utiskom sreće što joj se činilo da će zauvek biti tako – romantično, sporo, opušteno i lepo – nije mogla da se seti ničega drugog...

Pre nego što je, u petak posle pod-ne, čula brujanje motora (Sten je došao tačno u tri, kao što su se dogovorili), Silva je napravila komično-tužnu gri-masu i rekla:

– Volela bih da sam na tvom mestu. A, opet... Želim ti mnogo sreće. Lepo se provedi.

Ipak, Rubina je na putu do San Mari-na zaboravila i Silvu, i devojke iz grupe, i agenciju, i Temišvar, i Barbonija, Alda

i policiju i sada je samo mislila o tome da se zaista može smatrati zadovolj-nom devojkom.

Usput su zastali na benzinskoj stani-ci da kupe sokove i Rubina je gledala Stena kako prilazi pultu s motocikli-stičkom kacigom u ruci i upitala se: "Da li je ovo moguće?" Kasnije, na uli-cama San Marina, Sten izgovori posle duge (i Rubini mučne) tišine:

– Možda je ovo prilika da mi kažeš sve o sebi...

– A... možda je ovo prilika da i ti meni kažeš sve o sebi... – uzvratila je hrabro Rubina.

– O meni nema mnogo šta da se ka-že... – reče Sten i Rubina je uzalud u njegovom glasu tražila bilo kakav trag prikrivanja.

– Ipak, volela bih da o tebi saznam sve... Baš sve! Kao...

Nije nastavila: "... kao da ćeš mi biti i prvi i poslednji!"

– Potičem iz porodice koja ima nekakvu vajnu tradiciju – reče Sten. – Kažem "vajnu" jer je moj otac na-stavnik muzike... Doduše, kako mi u Britaniji volimo da kažemo, "pri-vatni". Moja majka je domaćica... Nikada nije radila jer je oko nje uvek bilo mnogo dece, što njene, što usvojene... Njih dvoje mnogo vo-le decu pa je naša porodica brojna, verovatno najbrojnija u Britaniji, možda i u Evropi... Žive u kući koju je neki moj daleki predak dobio od kraljice... Nemoj me pitati koje jer sam se uvek ježio te titule koju nam je podarila i nikada se nisam iskre-no zainteresovao za to... Dakle, u toj našoj kući, trenutno žive, osim majke i oca, jedna negovateljica i dvadeset osmoro dece. Moglo bi se reći da tre-nutno imam dvadeset osmoro braće


i sestara starih od devet do petnaest godina...

– Inače... Imaš li rođenu braću i se-stre? – upita Rubina jedva shvativši o čemu to Sten priča.

– Ja sam, u stvari, najmlađi od onih koje je majka rodila... Imam dve sestre i dvojicu braće. Jedan je na Novom Ze-landu, drugi u Švedskoj... Jedna sestra udala se i živi u Južnoj Africi, a druga je još slobodna. Ona se bavi arheologijom, putuje po svetu i, koliko znam, uglav-nom živi pod šatorom. Ne viđamo se često, ali se čujemo telefonom, kao i s roditeljima... Mislim, ne organizujemo okupljanja... Računam da je to zbog novca. Nema se, ne može se...

Rubina je bila zadivljena. Pored nje je čovek koji ima toliku porodicu, s tako malo novca... Koliko je "malo" to moglo da bude, nije znala. Uostalom, to joj je bila najmanja briga...

– Ja ovde studiram istoriju umetnosti i upravo spremam diplomski na temu ”Umetnost u srednjovekovnim grado-vima Italije”. Možda zato polovinu svega što zaradim dajem na benzin.

– Zaradiš? Kako? – upita Rubina. Nije mogla da zamisli engleskog plemića koji mora da zarađuje.

– To je neprijatno... – Sten iskrivi li-ce. – Radim u gradskoj mrtvačnici u Milanu. Leševi, crteži... Pomalo je de-gutantno...

Rubina nije znala šta znači reč "degu-tantno" ali je mogla da zamisli koliko je neprijatno raditi u mrtvačnici.

– Posle svega ostane mi nekakav grč na licu... Veoma neprijatno. Ali moram da platim školarinu, stan, hranu, da na-pojim ovaj motocikl i da podmirim sve ostalo – nastavio je Sten brzo, kao da želi što pre da otkrije sve ono što je sma-trao da Rubina treba da zna o njemu.

– Da... I naš ručak, takođe... – poku-šala je da se našali Rubina.

– Bojim se da nije smešno – reče Sten. – Da se razumemo: plata u mr-tvačnici je dobra, ali je posao odvratan!

Onda su ćutali neko vreme prolazeći ulicama San Marina i Rubina je počela da shvata da je i taj izlet organizovao za potrebe diplomskog rada. On je svaki čas vadio mali foto-aparat i snimao sve osim Rubine koja je bila, u stvari, izne-nađena jer je navikla da pozira.

– A, sada, da čujem nešto o tebi – reče Sten kada su seli da popiju kafu posle naporne šetnje, jer su mnoge ulice bile strme i uske, baš kao u sred-njem veku.

– O meni... – zamišljeno reče Rubina – nema šta da se priča... Nemam braće, nemam sestara. Ne znam ni kada sam ni gde sam rođena... Odgojila me je Mari, žena iz Temišvara. Naučila me je svemu što znam. Tako bih joj rado pisala da mogu...

– Hoćeš reći da ne umeš da pišeš? – upita iznenađeno Sten.

– Umem da se potpišem, to je sve... Zaboga, ja sam Romkinja...

– Znam – reče Sten mirno. – To ništa ne menja. Jesi li se pogledala u ogledalu?

– Znam, znam... Ogledalo – tužno se osmehnu Rubina. – Ono mi ništa nije značilo dok me nisu primili u agenciju. A tamo me je odvela policija. Bila sam pomoćnik "šanera" iz romskog nase-lja... Bila sam niko i ništa...

Preplavila ju je tuga i u njenim div-nim, krupnim očima zasijaše suze.

– Sad si manekenka, neko i nešto. Nisi više to što si bila – požurio je da izgovori Sten. Užasno se plašio da će se ona rasplakati. Nije hteo da dozvoli da im to pokvari izlet.


– Sada sam... – Rubina ga je pogle-dala, videla je strah u njegovim očima i prepoznala ono čega se on uplašio. Zato je tiho dodala: – Srećna!

***Sten je morao da čeka nedelju dana

pre nego što je u mrtvačnicu stigao šef forenzičarske ekipe, doktor Ema-nuelson, naturalizovani Italijan, inače Holanđanin burne prošlosti, ispunje-ne putovanjima po Evropi i Indiji. Sa-da mu je bilo četrdeset osam godina i izgledao je baš kao što treba da izgleda šef forenzičarske ekipe – visok, svetle kose i očiju, lepog lica na kojem ni burna prošlost ni godine nisu ostavile trag, ali uvek ozbiljan i veoma prilježan na poslu. Sten je morao da sačeka da doktor Emanuelson obavi posao na lešu koji su đubretari pronašli na deponiji, da ustanovi da je smrt bila prirodna i da je najverovatnije reč o beskućniku kojih je Milano pun, i tek onda je prišao doktoru koji je prao ruke.

– Hej! Kako si Sten? – pozdravio ga je doktor.

– Kao i obično. Pomalo mi je muka od mrtvačnice, ali za Engleza je i to dobro – našalio se. – Imate li vremena da popije-mo kafu? Tu, preko puta, u kafiću. Bilo bi grozno piti kafu u društvu s četrdesetak leševa...

– U redu... Toliko vremena imam... Naročito kada me ti pozoveš.

Odavno su se poznavali i za sve to vre-me Sten je želeo da ga pita o prošlosti i tim glasinama, o putovanjima po Evropi i Indiji, o druženjima... Sada je imao još jedan, veoma važan razlog.

– Dakle, tvoj diplomski... Kako napre-duje? – upita doktor Emanuelson.

– Dovršiću ga do Nove godine – reče Sten. – Ali hteo sam nešto da vas pitam, nešto što nije u vezi ni sa mojim diplom-skim ni sa vašim poslom. Ako dopustite...

– Naravno, nemam šta da krijem čak ni pred jednim Englezom... – našalio se doktor.

Sten se osmehnu, a zatim se uozbilji.– Da li ste ikada u mladosti na svojim

putovanjima... – poče Sten.– Aaa... I to znaš – reče doktor.– To zna cela Italija, a verovatno i osta-

tak Evrope i Indije...– Tebi se nekud putuje posle diplom-

skog i hteo si da me pitaš... – nije uspeo da dovrši rečenicu jer ga je Sten preki-nuo:

– Jeste li ikada bili u Rumuniji?Doktora iznenadi pitanje koje mu je

Sten postavio jer ga je vezivalo za neke uspomene koje čak ni Sten nije mogao da nasluti.

– Jesam – reče jednostavno. – Kao što sam i rođen u Holandiji, kao što sam bio u Turskoj, Bugarskoj, Mađarskoj, tadašnjoj Čehoslovačkoj... U Beču sam se malčice smirio i završio medicinski fakultet, posle sam došao ovamo i ovde mi se, ko zna zašto, svidelo... Pre toga sam tri godine lutao Indijom.

– Da li vam je poznat grad Temišvar u Rumuniji? – upitao je Sten.

Na pomen Temišvara, lice doktora Emanuelsona se promeni. Izgledao je začuđen, ali je Sten svojim slikarskim okom prepoznao da u tom čuđenju ima još nečega. Požurio je da objasni:

– Sreo sam ovih dana jednu osobu iz Temišvara, koja me je podsetila na vas. Likom... Hoću reći, ona liči na vas...

– Ona? – upita doktor.– Ona – potvrdi Sten. – Zove se Ru-

bina. Model je i maneken u agenciji... I liči na vas.


– Ti to ispituješ moju emotivnu, da ne kažem seksualnu, prošlost, a? – osmeh-nuo se doktor. – Hoćeš da me pitaš imam li dece koja bi ličila na mene i jesam li ikada bio oženjen?

– Ne znam... Samo znam da Rubina ima vaše crte lica... A Romkinja je. To teško mogu da povežem ali ipak liči...

– Romkinja? – upita doktor opreznije nego što je hteo i pogleda Stena pravo u oči.

– Da... – Sten je hteo da objasni još ponešto, ali ga je doktor prekinuo po-kretom ruke.

– Da kojim slučajem nismo prijatelji... Ne znam... Ovo me je iznenadilo... Rubi-na, kažeš... Lepo ime.

I zaćuta. Sten je pokušavao da mu obja-sni sopstveno čuđenje i sopstvene nedo-umice, ali nije dobio nikakav odgovor. Dovršili su kafu i onda doktor reče:

– Čudan razgovor. Čudna pitanja od engleskog diplomca istorije umetnosti. Ipak, čini se da je moje vreme za razgo-vor isteklo... Oprosti, imam neke obave-ze... Videćemo se drugi put...

Ustade i pruži ruku a Stenu se učini da je to rukovanje možda poslednji pozdrav prijatelju ili bivšem prijatelju. U svakom slučaju, doktor je pre nego što je krenuo prema vratima kafića zastao, okrenuo se i upitao:

– Jesi li i nju pitao isto?– Nisam... – prostodušno odgovori

Sten. – Ne znam ni sam zašto, ali nisam... Uostalom, mislim da ona ne bi shvatila...

– Dobro... Videćemo se, nadam se... – reče doktor i napusti kafić.

Sten je sedeo još neko vreme prevrćući po glavi svaku izgovorenu reč iako nije uspeo da sazna ništa (uglavnom ništa od onoga što je slutio da može da sazna), ali taj razgovor ga je uznemirio možda više nego doktora koji je promenio izraz lica

kad mu je spomenuo Temišvar... Konač-no, Sten nemoćno uzdahnu, ostavi novac za kafu i pođe u mrtvačnicu da nastavi svoj radni dan.

***Tačno šest nedelja trajalo je Barboni-

jevo odsustvo iz Italije. U početku su ga dvojica policajaca dopratila do granice između Austrije i Mađarske jer se vero-valo da je njegov mađarski pasoš jedini važeći. Tu su ga ostavili na brigu mađar-skoj policiji. Ali Barboni ne bi bio Bar-boni ako bi se tek tako predao – priznao je neke greške iz prošlosti uključujući i ono što je pisalo u italijanskim papirima, a onda su ga odveli istražnom sudiji koji mu je odredio mesec dana pritvora. Posle toga pušten je na slobodu (u nedostatku dokaza). Odatle je, uz pomoć prijatelja koje je imao širom srednje i južne Evro-pe, Barboni lako i brzo stigao u Temišvar ne zaboravljajući Rubinu koju je krivio za svoje nevoljno putovanje...

Lako je pronašao Mari koja sada beše stara... Bilo joj je blizu osamdeset i više nije dobro videla, čak ni s naočarima, a pošto je bila senilna, Barboni ju je lakše nego što se nadao uverio u to da mora da krene s njim u Italiju jer je "Rubina u nevolji"... Svašta je nalagao o Rubini re-kavši na kraju da joj je pred italijanskim sudom potreban dobar svedok, a ko bi bolje svedočio o devojci od nje – Mari (pa, ona ju je odgajala)...

I, tako, šest nedelja kasnije Mari i Barboni iskrcaše se u Trstu, s polute-retnog broda i on ponovo stupi na tle zemlje u koju mu je ulazak zabranjen na deset godina (što njemu apsolutno ništa nije značilo). Mari je mahala lepe-zom, koju joj je baš Barboni poklonio,


jer je vladala velika avgustovska vru-ćina, a Barboni se domogao mobilnog telefona pa je telefonirao, što se Mari činilo čudnim... Ona nikada nije na-puštala Temišvar, a samo je jednom telefonirala, pa i tada tek da javi (nije se više sećala kome) za smrt (nije se više sećala čiju).

– Dobro... Gde je Rubina? – upitala je po stoti put.

– U pritvoru, u Milanu... – strpljivo je lagao Barboni. – To je grad do kojeg ćemo morati ili vozom ili autobusom jer se, izgleda, mojim ljudima ovde po-kvario mini-bus...

Stigli su u Milano u naherenom i smrdljivom "opelu" koji su, samo za Barbonija, dovezla u tršćansku luku dvojica bradatih Roma poreklom iz Češke. Usput je Mari opet pitala za Rubinu, ali Barboni je bio strpljiv jer je znao da je ona sjajan mamac za Rubinu koja mu je stalno bila na pameti jer je želeo da je ima, da je nauči pameti, da je pokori, da je pretvori u robinju kao što je to učinio mnogim mladim de-vojkama u Mađarskoj, u Rumuniji, u Hrvatskoj, Austriji, Češkoj i u Italiji... Svuda gde je boravio Barboni je ostavio trag, ma kakav bio i ma na šta mirisao ili smrdeo...

U Milano su stigli usred noći i Bar-bonija su dočekale sve njegove žene, a Mari je odavno spavala zavaljena u sedište ”opela", omamljena i izmorena predugim putem...

– Koja ti je ova?– Ne tiče te se! Smesti je negde gde

će biti na sigurnom i zaduži nekoga od poverenja da pazi na nju da ne odluta.

Iste noći su za Barbonija pronašli stan u blizini naselja, tek da ne bude na oku policiji i karabinjerima koji su, od poslednje afere, obilazili naselje kao

da će u njemu pronaći još bar pedeset Barbonija.

***Za tih šest nedelja Rubini se dogodi-

lo mnogo toga. Između ostalog, goto-vo svakodnevno je viđala Stena i to je nešto značilo... Rubina je posle svakog susreta osećala da rukama može da do-hvati vrhove najviših zgrada u Milanu, da se nebo širi i vazduh postaje čistiji i mekši... Osim toga, završila je foto-se-ansu za nekakav kalendar, putovala je u Salcburg i Minhen, i opet se vratila u svoju hotelsku sobu, ovoga puta boga-tija za nekoliko desetina hiljada evra... Opet su ona i Silva počele da pričaju o preseljenju u privatni stan i opet su pokušavale da ga pronađu... Sve dok ni-je došao Silvin brat sa adresom u ruci.

Bila je to nameštena kuća. Silvin brat se kleo da je sve legalno, da je upoznao vlasnika.

– Uostalom, ako hoćete, možemo otići do njegovog advokata i potpisati ugovor. Loko... – tako je bilo ime vla-snika kuće – neće biti tu dve godine, odlazi u Maroko. Predložio mi je da pronađem nekoga ko će mu čuvati kuću.

Kuća je, doduše, bila daleko od agen-cije, u najjužnijem predgrađu gde se mešaju divne vile i sirotinjske kućice, ali je (to su obe morale priznati) odu-darala od okoline skladom i predivnim vrtom... U kući je uistinu bilo mnogo vrednih predmeta, a vlasnik, inače Meksikanac oženjen Italijankom, nudio je za iznajmljivanje nekoliko prostorija u pročelju kuće: dnevni boravak, dve male spavaće sobe, kupatilo i kuhinju. Sve drugo, na spratu, u potkrovlju, čak


i u garaži trebalo je da ostane pod klju-čem.

– Sviđa mi se – priznala je Silva. – Ali je malo daleko od grada. Potrošićemo bogatstvo na taksi.

– Ne! – prasnula je Rubina oduševlje-no. – Imaš vozačku dozvolu, kupićemo auto!

– I da svu ušteđevinu dam za polovni automobil?! A, ne... – rekla je Silva.

Rubina je oćutala, ali je već sutradan svratila u poznati auto-salon i, ne kon-sultujući se sa Silvom, kupila ”fiat doblo" na svoje ime. Taj trošak nije bio preteran i Rubina se osećala veoma dobro.

Mnogo teži deo posla bio je odvući Silvu u taj salon.

– Zašto idemo tamo? – bunila se Silva jer joj Rubina nije saopštila nijedan detalj o kupovini automobila. – Da gledamo kako bogatiji od nas...

– Ama, hajde... Možda možemo da pronađemo nešto za nas sada kada smo odlučile da se preselimo...

Ipak je Silva još uvek pružala otpor, ali je na kraju morala da popusti. Kada su ušle u salon automobila, osvrtala se ne primećujući da je Rubina gura prema tom ”doblu”.

– Bože, moj otac bi rekao: "Kakva ruž-na kola" – reče Silva.

– E, ružna ili lepa, nova su i... naša! – prasnu Rubina u smeh. – Sedi, pa da još jednom odemo do te kuće. Naravno, ti voziš.

***Sten je telefonom obavešten o Rubi-

ninom i Silvinom preseljenju. Tog dana kada je trebalo da prebace stvari u kuću u predgrađu, Sten se pojavio s još peto-ricom momaka na motociklima (društvo

iz njegovog kluba) da pomognu mada ni Silva ni Rubina nisu imale mnogo stvari. A kada je ispred hotela ugledao ”doblo" i pored vozila blistavu Rubinu, Sten se iznenadio.

– Šta je to? – upitao je pokazujući au-tomobil.

– To je Silvin i moj bicikl – našalila se Rubina. – U stvari, na moje je ime, ali ja nemam vozačku dozvolu pa...

– Osim svog motocikla, samo bih taj automobil vozio – reče Sten.

– Šta ćeš tek reći za kuću? – Rubina zamaha glavom.

– Šta ćeš tek ti reći za ručak? Znaš, i ja imam vozačku dozvolu a na sedamnaest ili osamnaest kilometara od Milana je... Uostalom, videćeš – reče Sten.

– Ručak?! Da, ali tek kada prebacimo sve stvari u novu kuću... Važi?

– Važi – nasmeja se Sten.Preseljenje je veselo i brzo obavljeno,

mnogo brže nego što su se nove stanarke nadale. Tek kada su se našli u kući, počeli su da komentarišu.

– Ovo mora da je kuća nekog novo-bogataša.

– Ako nije i diler ili trgovac nečim ne-zakonitim...

– Advokat nam je sve objasnio i potvr-dio papirima – branila je vlasnika Silva.

– Izgleda da nećemo dugo ostati ovde – rekla je zamišljeno Rubina stojeći po-red Stena, a kad je ovaj pogledao u nju, dodala je: – Mislim da ćemo već sledeće godine zaraditi dovoljno novca da kupi-mo nekakav stan, možda bliže agenciji.

– Vas dve? – uputa Sten pokazujući rukom Rubinu i Silvu koja se upravo pojavila noseći pivo.

– Pa da. Nas dve... – potvrdila je Ru-bina i najednom je u Stenovim očima videla razočarenje, kao da je on imao drugačije planove za budućnost.


Predveče, kada su Rubina i Silva ostale sa Silvinim bratom i Stenom (ostali su se razišli), i kada su sve stvari bile razmešte-ne onako kako su želele, opustili su se uz bocu portoa i indijsku hranu.

– Ovo mi je drugo preseljenje u Milanu – izjavila je Rubina veselo. – Nadam se da će treće biti isto ovakvo.

– Ja sam dosad promenila četiri prebi-vališta – dodala je Silva.- Ali ni u jednom nisam stanovala s veselijom osobom – osmehnula se.

– Mi smo uvek tu da pomognemo kad zatreba – rekao je Silvin brat.

– I ja sam tu. Prema tome, za radnu snagu ne treba da brinete – rekao je Sten gledajući Rubinu.

– Računam... Ako nastavim ovako da punim svoj bankovni račun, mada se u to ne razumem previše, moći ću da ku-pim stan za godinu ili dve... – zaključila je Rubina.

– Ako budeš u Milanu... – nadovezala se Silva. – Prema onome što mi je Dona poverila, bojim se da ćeš se uskoro pre-seliti u Pariz ili London.

– Šta ti je rekla Dona? – upita Rubina.– Agencija pregovara o preprodaji tvog

ugovora za mnogo više novca jednoj agenciji u Parizu, a u sve se to upetljala i veoma ugledna agencija iz Londona... Doduše, u toj londonskoj agenciji i ru-kovodstvo i svi zaposleni modeli tamne su boje kože.

– Crnci?! – podiže obrve Silvin brat.– Tako nešto... Kada su videli Rubinine

fotografije, zaključili su da im ona od-govara – reče Silva, a zatim, zamišljeno dodade: – Možda bi trebalo da batalim šetnju po pistama i fotografisanje pa da me Rubina unajmi kao svog agenta?

– Kako ja o tome ništa ne znam? – na-mrštila se Rubina. – S Donom sam dobra, ali ništa mi nije rekla.

– Čućeš kada agencija odluči da li će ustupiti tvoj ugovor – nasmeši se Silva.

Sten je uglavnom ćutao ali duboko u njemu javila se nada – London...

***– Dakle, čeka se samo tvoja odluka –

rekla je Dona pred kojom je stajala zabe-zeknuta Rubina. – Ili Pariz i osamdeset hiljada evra za početak, ili London i sto hiljada godišnje, na četiri godine... Naša agencija, normalno, uzima procenat od tog iznosa. Uostalom, od toga živimo.

– Aha... – klimnula je glavom Rubina. Počela je da shvata tu "zapadnu demo-kratiju" o kojoj je slušala u Temišvaru kao devojčica.

Dona joj je upravo saopštila da treba da odluči između dve ponude – iz Pariza i iz Londona – a u pitanju su bile vrlo ugledne modne kuće... Rubina je tim ugovorima koji su stajali na stolu, pozi-vana da im se priključi kao "ekskluzivni model" (iako njoj nije bilo najjasnije šta znači to "ekskluzivan"). U Parizu na za-sad neodređeno vreme, a prve godine bi-la bi plaćena osamdeset hiljada... London joj je nudio čvršći ugovor – četiri godine (doduše, s mogućnošću produženja, ako njena lepota potraje). Prirodno, u oba ugovora spomenuti su "obezbeđeni sta-novi, hrana, novac za prevoz, ishrana na snimanju", na šta je već bila navikla. Pariz je nudio i otkup odeće koja bi se svidela Rubini, s popustom od 60%. London je nudio dvadeset komada odeće – besplat-no. Pariz je nudio iznajmljeni automobil, ako treba i s vozačem, a London pristoj-nu sumu za kupovinu automobila, pa čak i mogućnost da agencija plati auto-školu ("u slučaju da nosilac ugovora nema vo-začku dozvolu"). Uopšte, bila su to dva


ugovora o kojima ni Rubina ni hiljade devojaka iz tog posla ni sanjale nisu. A eto, Dona je upitno gledala Rubinu koja je počela da se znoji od razmišljanja...

– Pa, šta da radim? – upitala je nesi-gurno Rubina.

– Ne znam... – uzvratila je Dona pri-jateljski. – Ipak je to tvoja odluka. Sada određuješ svoju budućnost.

Nekoliko predugih trenutaka, koji se pretvoriše u dvadesetak minuta, Rubina je nepomično stajala a zatim je došla do prozora zagledavši se u prazno, kao da u toj praznini želi da pronađe odgovor, a onda se okrenula prema Doni i, glasom koji je ličio na pucanj iz pištolja, izgo-vorila:

– Sten je Englez... Neka bude London...– Ko je Sten? – upita posle dužeg raz-

mišljanja Dona.Rubina je iznenađeno pogleda. Od-

nekud je umislila da svi na svetu znaju Stena, da znaju šta on radi i odakle je...

***– Dakle... – reče Rubina Stenu – pot-

pisala sam ugovor s londonskom agen-cijom. Valjda ćeš biti u blizini... Mislim, kada diplomiraš.

– Kada bi to trebalo da se dogodi? – upitao je Sten spuštajući kacigu u krilo.

– Imam rok od mesec dana da se spre-mim. Zamisli, ja u Londonu! Agencija će se pobrinuti za radnu vizu, avionske karte i sve ostalo... Ja samo treba da osta-nem ovakva kakva sam, kao da sam nešto posebno.

Sten se zamislio. Njegov diplomski odmicao je sporo i prilično mučno, s obzirom na to da je morao da radi, ali za mesec dana nije mogao da ga dovrši. Za dva-tri meseca, možda... I, iskreno se

pobojao za Rubinu upravo zbog njene bajkovite naivnosti... Kako će se snaći u Londonu? Hoće li tamo upoznati neko-ga ko je bolji, bogatiji, lepši, pametniji i veštiji od njega? Sten je od izleta u San Marino smatrao Rubinu svojom ili bar sebe njenim zaštitnikom. Imao je on svo-je argumente: taj doktor Emanuelson... Ali još nije bilo vreme da ga spomene...

– Poznajem ljude kojima si nešto po-sebno – rekao je Sten.

– Ama, hajde, ne šali se... Ovo sam ja, Rubina.

– Rubina čijih fotografija ima u svim modnim časopisima, pa čak i na poste-rima... Jesi li primetila na početku auto-puta? Deset sa dvanaest metara! – rekao je Sten ozbiljno. – Sreća je da je tvoj Bar-boni daleko.

– Kada budem u Londonu, očekujem da neko drugi bude blizu – Rubina je pogledala Stena kroz trepavice.

Takav pogled Sten još nije video i sada je bio iznenađen.

– A šta ako ja ne budem u Londonu? Engleska je velika...

– Veća od Italije? Veća od Rumunije?– Pa, ne znam... Ali dovoljno je velika...– Pronaću ću te, pa da si na kraju sve-

ta...Nije se promenila. Ništa nju nije moglo

promeniti. Ostala je ona ista Rubina iz Temišvara, neškolovana i neznalica, ali radoznala, ljupka i lepa. Za Stena – naj-lepša devojka na svetu.

6. poglavljeMari je u Barbonijevom naselju sme-

štena u veliki autobus pretvoren u stan. Imala je tekuću vodu, čak i bojler, klima-uređaj, televizor, radio. Donosili su joj hranu, a jedna mala Romkinja iz Bosne


dolazila je svake večeri da je češlja. Bio je to drugačiji svet od onoga u Temišvaru i Mari je već pomalo patila za starim krajem i htela je da se vrati ali...

– Vratićeš se kada pronađemo Rubinu – rekao je mračnim glasom Barboni na njen tužno izgovoreni zahtev.

Barboni je naredio svim stanovnici-ma romskog naselja da traže Rubinu i očekivao je da će je lako i brzo pronaći, ali ispostavilo se da nije tako uprkos ne-brojenim fotografijama po novinama. Znali su da je bila u hotelu i znali su da više nije tamo, a gde je – to nikako nisu mogli da doznaju. Bivalo je dana kada bi neko došao s nekakavom ne-proverenom informacijom, a kada bi se Barboni odvezao tamo, suočio bi se s kordonom policajaca ili karabinjera i odmah bi pobegao.

Jednog ponedeljka vozio se automo-bilom pored železničke stanice i, kada je stao na semaforu, setio se Ekrema i Durana, koji su tu, u okolini stanice, na-ivnim turistima prodavali lažne ”seiko” i ”roleks” časovnike. Odranije je znao da njih dvojica raspolažu svim informaci-jama o svemu što se događa u Milanu i opsovao je sebe što ih se ranije nije setio. Međutim, i njih je trebalo pronaći... Za-malo je uleteo u policijsku zamku ispred jednog staničnog hotela ali ih je nekako zaobišao i na jednom uglu ugledao je dve poznate figure. I Ekrem i Duran bili su sa Balkana, ali su obojica živela pre-dugo u Milanu da ne bi poznavali četiri ili pet jezika i bar tri narečja romskog... Zaustavio je automobil tik uz njih...

– Gde ste, braćo? – otvorio je Barboni prozor i obojica su ga prepoznala.

– Zar nisi u Mađarskoj? Čuli smo da su te vratili tamo... – rekao je Duran.

– I jesam. Ovo ovde je moj duh koji traži nekoga. Posle ću ponovo otići u

Mađarsku ako bude neophodno – re-kao je Barboni.

– Ko ti treba? – iskrivio je lice Ekrem. – Mi sigurno znamo gde je i kako ćeš ga naći. A to, naravno, košta... recimo... Imam ”seiko” i obično turistima uzimam stotinak evra, a tebe će koštati pedeset, uz informaciju koju tražiš.

Ponuda je bila uobičajena, ni Ekrem ni Duran nisu hteli, a bogami ni smeli, da nose pune džepove lažnih kineskih časovnika za slučaj da ih policija pretrese. Zato je informacija uključivala prodaju tog časovnika.

– Čuli ste za Rubinu... – započe Barbo-ni ne izbegavajući dašak mraka u svom glasu. – Od mene je pobegla. Otkucala nas je i završila...

– Čekaj! – uzviknuo je Duran vadeći iz nedara časopis po kojem je nešto tražio, a onda okrenuo Barboniju fotografiju na kojoj je Rubina ispijala piće na nekom prijemu, ko zna gde i ko zna s kim... – Je l' ova?

– Upravo ta – potvrdio je Barboni. – Dajem sto evra za informaciju. Taj ”seiko” preprodajte nekome drugom, meni ne treba.

Duran i Ekrem se pogledaše, a onda Duran ubaci kroz otvoreni prozor auto-mobila časovnik i reče:

– Prodaj ga posle nekome za dvesta... A Rubina će danas posle podne biti u knjižari ”Libreto”, na Via Poloneze. Tamo ona i njene drugarice potpisuju nekakvu monografiju.

– A osiguranje? Hoće li biti policije? Karabinjera? Prerušenih inspektora? – upita Barboni mada u njegovom glasu nije bilo preterane zabrinutosti.

– Knjižara ima svoje, privatno obez-beđenje. Koliko znam, oni nikada nisu zvali ni policiju ni karabinjere – objasni Ekrem. – Za inspektore u civilu ne znam,


ali bih ti preporučio da se bolje obučeš, to je otmeno mesto.

Pogledavši u tu dvojicu "sveznalica", Barboni prezrivo frknu i kroz prozor im pruži novu stotku i to proprati rečima:

– Ako ne bude tamo gde ste rekli da će biti, vratiću se po dve ovakve! – zatim odjuri niz ulicu bez pozdrava.

Ekrem i Duran se pogledaše. Zaradili su sto evra, a ni prstom nisu mrdnuli. Šta će biti s lažnim ”seikom”, to ih nije bilo briga... A dobro su znali da će ta Barbo-nijeva cura biti tamo gde su rekli.

***Knjižara ”Libreto” bila je sve drugo

osim knjižara – i galerija slika i kafić, mesto okupljanja umetnika i studenata – a u njoj su često organizovane različite manifestacije. U ovom slučaju pozvane su manekenke da potpisuju monografiju punu njihovih fotografija.

Rubina je bila iznenađena time što nema gužve. I Silvin brat je bio tu, Sten takođe, ali je stajao po strani, gotovo ne-vidiljiv, držeći u ruci bočicu koka-kole. Bilo je tu i važnih ljudi iz sveta mode, pa čak i sa televizije. Čuvari reda, svi odreda krupni, stajali su po obodu ruku prekr-štenih preko grudi i s tamnim naočarima na očima.

Rubinu su odveli do stola za kojim je sedela koleginica, plavuša iz Švedske, pred njima su naređali gomilu monogra-fija, a pored stola stajao je ružan mladić, kao ispomoć.

– Dokle će ovo trajati? – upitala je Ru-bina tiho.

– Dokle god traje. Ćuti, potpisuj, osme-huj se i trpi... – reče Šveđanka.

Rubina potraži pogledom Stena i mah-nu mu, a onda se osmehnu ženi koja je

prišla stolu... Nije primetila da se ispred nje red odužio, a ispred njene koleginice stajala je grupa bubuljčavih, mladih mo-maka... Nije primetila ni da u tom dugom redu stoji Mari, za tu priliku obučena kao vidovnjakinja, a iza nje, izbrijan i u skupom odelu, bio je Barboni... sasvim ozbiljan. Kada je ušao u knjižaru, prvo se osvrnuo da proveri ima li policije, a onda je odahnuo...

– Kako vam je ime? – upita Rubinina drugarica i potpisa jedan primerak pa ga, uz osmeh, pruži bubuljičavom momku.

– Hvala – govorila je Rubina potpisu-jući neveštim rukopisom te monogra-fije u kojima je bilo mnogo baš njenih fotografija.

Dvadeset minuta kasnije podigla je pogled suočivši se sa suzama koje su lile niz Marino lice. A starica je plakala od sreće što je njena Rubina tako lepa, dote-rana, tako neponovljivo obučena... Mari je znala da je Rubina zvezda.

Rubina se na tren ukočila ugledavši poznato i voljeno lice. Nije primetila Barbonija koji je mirno stajao iza Mari. Onda je poskočila i zagrlila svoju po-majku. Pogled joj pade na cipele čoveka koji je stajao iza Mari, onda očima krenu naviše i kada je prepoznala Barbonijevo lice, potpuno se ukočila. Rubina je uža-snuto gledala u smireno lice svog velikog neprijatelja...

– Mila moja... Rubinice moja... – tepala je Mari primećujući taj, njoj besmislen, strah na Rubininom licu. – Tu sam... Bo-jala sam se da ću umreti pre nego što te bar još jednom vidim... A ti...

– Zar nisi zadovoljna? – upitao je mir-no Barboni. – Doveo sam ti Mari.

Rubinine oči bile su raširene i nisu se pomerale s Barbonijevog lica. Zar on nije u Mađarskoj? Zar ga nisu deporto-vali? Zar italijanska policija dozvoljava...


Ostala je bez glasa i pokreta... Mari ju je milovala, a devojke i Silvin brat zainte-resovano su ih gledali ne shvatajući šta se događa. Sten je bio zaklonjen pa nije video ni Rubinu, ni Mari, ni Barbonija... Momci iz obezbeđenja nisu obraćali pa-žnju, njima je sve to bilo normalno...

– Zar ne osećaš zahvalnost, curo? – iz-govorio je na romskom, sa sasvim uočlji-vom pretnjom u glasu.

– Mila moja... – ponavljala je Mari. – Vidi kakva si... Kao s televizije... Kako to? Kad si otišla, toliko sam plakala...

Rubina se naglo okrenu i pogledom pokuša da pronađe nekog momka iz obezbeđenja.

– Znaš i sama da se od mene ne možeš sakriti – reče Barboni.

Rubina zakorači unazad, zatim još jednom. Barboni se nije pomerio a Mari je išla za njom, sa suzama u očima, ne primećujući koliko je Rubina uplašena.

Silva je prva primetila da nešto nije u redu. Ustala je od stola i krenula prema Rubini. I Sten se pokrenuo, u njemu je proradila potreba da zaštiti Rubinu.

– Vidiš kako sve dođe na svoje mesto – tiho je rekao Barboni.

Rubini se zaglavio vrisak u grlu. Više nije znala šta da uradi, pa je potrčala pre-ma vratima... To je momcima iz obezbe-đenja bilo neuobičajeno i oni se, mnogo brže od Rubine, nađoše pored vrata kroz koja su upravo ulazili gosti.

– Gospođice – čvrstim glasom obrati joj se najkrupniji.

U tom času do vrata je došao i Sten. Rubina ugleda njegovo lice i u trenutku joj bi lakše, pa se okrete da vidi gde je Barboni koji je sporo išao prema vratima ne gledajući u Rubinu, a za njim une-zverena Mari kojoj ništa nije bilo jasno. Rubina se baci Stenu oko vrata i zagnjuri lice u njegovo rame.

– Šta se događa? – upitao je.– Gospođice... – opet se oglasio mo-

mak iz obezbeđenja. – Šta nije u redu?Sten spusti dlan na njenu kosu i to je

donekle umiri, ali još uvek je bila prepla-šena. U tom času Barboni stiže do njih, osmehnu se momku iz obezbeđenja i objasni:

– Devojci nije dobro. Možda joj treba čistog vazduha. Srela je staru prijateljicu iz mladosti... – pokaza na Mari.

Obezbeđenje spremno otvori vrata i Sten i Rubina prođoše, a za njima, na sve-ga tri koraka udaljenosti, Barboni i Mari. Sten uzalud pokuša da podigne Rubininu glavu, sada je plakala – osetio je da mu je rame mokro. I učinilo mu se da nešto pokušava da mu kaže.

– Bar... Bar... – mucala je Rubina.Sten pogleda oko sebe. Hteo je da shva-

ti šta se događa. Pogled mu zastade na Barbonijevom licu i Sten oseti u čove-kovom pogledu nešto mračno i opasno. Tog trenutka sve je shvatio.

– Da pođemo do sporedne ulice – predložio je Barboni gledajući Stena u kom nije video suparnika, već protivnika za koga je smatrao da će ga lako savlada-ti. – Tamo je kafić...

– Rubinice moja... Šta ti je? – vajkala se Mari.

Sten je osetio da bi mu ta stara žena mogla zasmetati, pa je oprezno razdvo-jio Rubinine ruke spustivši ih na Mari. Pogleda u Barbonija i reče:

– Vi i ja ćemo doneti vode Rubini.Pre nego što je Barboni mogao da smi-

sli bilo šta, Sten ga je uhvatio za levu ru-ku i poveo prema sporednoj ulici. Stisak mladićeve ruke bio je čvrst i odlučan... Barboni je u jednom trenutku pokušao da se oslobodi tog stiska, ali Sten se nije dao. Shvatio je da taj čovek zaista pred-stavlja opasnost po Rubinu jer u spored-


noj ulici nije bilo kafića. U dnu te ulice upravo u tom času bezbrižno je ćaskao policajac s nekom ženom. Ali policajac je bio daleko...

– Pusti me! – zareža Barboni.Sten zastade za tren i pogleda u Bar-

bonijevo lice koje više nije krilo ružne namere.

– Ko si ti? – upita Sten. – Zašto ti treba Rubina?

– Doveo sam joj staru prijateljicu – pokušao je Barboni lažima, ali stisak Stenove ruke nije popuštao.

– Ne verujem – rekao je Sten i, pre ne-go što je Barboni potegao nož iz rukava, zgrabio ga je vešto i za desnu ruku pa, podmetnuvši mu nogu, Barboni je pao na kolena, s rukama na leđima.

Nož na preklapanje ispade iz rukava, a Sten je podigao glavu i prolazniku, oz-biljnom, starijem čoveku rekao odlučno i brzo:

– Molim vas, pozovite policajca. Eno ga na kraju ulice...

Čovek potrča, mašući policajcu kome je trebalo dobra dva minuta da shvati da se dešava nešto u čemu on može pomoći.

Kada je Barboni čuo reč "policija", pokušao je da se otme. Međutim, po-znavanje grčko-rimskog stila u rvanju, koje je Sten pokupio u srednjoj školi i osećanje da pomaže osobi koju voli, dali su mu snagu pa Barboni nije mogao da mrdne jer mu se Sten čitavom težinom navalio na ramena držeći mu obe ruke kao u mengelama. Nož, koji je Barboni uvek nosio sa sobom, ležao je na asfal-tu sasvim beskoristan, s Barbonijevim otiscima...

Policajac je dotrčao brže nego što je bilo ko mogao to da očekuje.

– Šta se događa?! Zašto... – zaustio je s jednom rukom na futroli pištolja koji, doduše, nije izvukao.

– Ovog čoveka treba da privedete – odgovorio je mirno Sten. – A ovaj nož je njegov.

– Zašto? – upitao je policajac.– Zato što je pokušao da kidnapuje

jednu učesnicu skupa u knjižari. Naža-lost, obezbeđenje nije razumelo o čemu se radi. Ali siguran sam da ovaj čovek koga držim sve razume i verujem da će policija znati šta se, u stvari, dešava.

Policajac više nije postavljao pitanja. Sagnuo se i profesionalno vešto stavio lisice na Barbonijeve ruke, s leđa. A onda je iz male, kožne futrole izvukao još jed-ne lisice. U trenutku kada je Sten pustio Barbonija, policajac je tim drugim lisica-ma zakačio one prve, kojima je Barboni vezan. Sten odahnu. Barboni nije mogao da pobegne jer je drugi kraj lisica polica-jac zakačio za svoju ruku.

– Moraćete da pođete sa mnom da date izjavu – okrenuo se Stenu čovek u uniformi.

– Da, naravno. Ali u ovoj priči ima još likova. Kako bi bilo da povedemo i njih? Bojim se da ćemo svi morati da damo izjave.

U tom času je, više osetio nego video, Rubinu i Mari iza sebe. Mari je, i dalje plačući, tepala svojoj devojčici još uvek ne razumevajući šta se događa, zašto se Rubina toliko boji, zašto taj policajac dr-ži vezanog Barbonija i zašto taj mladić stoji tu dišući duboko, kao posle teškog fizičkog rada.

7. poglavljeAldo je stigao u policijsku stanicu ka-

da su sva saslušavanja završena a izjave potpisane. Nije se iznenadio videvši po-red Rubine, u hodniku ispred kancela-rije, mladića koji je, čak i po njegovom


mišljenju, odgovarao Rubininoj lepoti. Ali ta stara žena, koja je sedela na klupi pored njih... Pozdravio ih je kratko i ušao u kancelariju odakle se pojavio petnae-stak minuta kasnije. Prišao je Rubini i mladiću.

– Izgleda da ga ovoga puta neće vra-titi u Mađarsku. Osudiće ga, nadam se na dugu kaznu. Posle toga će, čini mi se, dobiti trajnu zabranu ulaska u Italiju... Kako si? – upitao je Rubinu.

– Kako sam? Posle svega... – gotovo je zajecala Rubina. – Kada sam ga ugledala u knjižari, pored Mari...

– Mari je, pretpostavljam, ova gospođa – rekao je Aldo.

– Moja pomajka – objasni Rubina. – Ovo je Sten.

– Pretpostavljam da niste Italijan – re-če Aldo rukujući se sa Stenom.

– Imam britansko državljanstvo. Ovde studiram... Uskoro ću diplomirati.

– Kako su mi objasnili – Aldo pokaza rukom vrata kancelarije – vi ste skleptali Barbonija... Šta studirate?

– Istoriju umetnosti – uzvrati Sten.– Za istoričara umetnosti vrlo ste vešti,

naročito kada štitite nju – Aldo spusti ru-ku na Rubinio rame.- Čuvaj se, devojko. Barboni ima mnogo prijatelja po Milanu.

– Potpisala sam ugovor o prelasku u London i trebalo bi da otputujem za tri nedelje – reče Rubina. – Da li je to do-voljno daleko od Barbonija?

– Jasni su mi njegovi motivi. Ali mo-ra se priznati da se veoma potrudio da se brzo vrati u Milano samo da bi tebe pronašao...

Aldo podiže ruku u znak pozdrava a onda zastade.

– Gospođe što se tiče, ona je dobila mesec dana boravka u Italiji i može, re-cimo, da bude tvoj gost, Rubina... Posle toga, po zakonu, mora da se vrati kući u...

– U Temišvar – dopuni ga Rubina.Naravno da još uvek nisu mogli da

prihvate činjenicu da je opasnost prošla. Rubina pogleda u Stenove tužne i zabri-nute oči sa zahvalnošću, a onda priđe i sede pored Mari...

– Mila moja... – progovori Rubina na romskom. – Kako te je Barboni preva-rio?!

– Dobro je što sam te videla pre nego što odem – prošaputala je brižno Mari.

– I meni je drago što sam te opet videla – reče Rubina, a oči joj se zažariše. Jedva je zadržala suze.

– Znaš, preturila sam osamdesetu i još... ne znam koliko...

– Neka si samo zdrava – reče Rubina.– Vreme mi je za susret s onim svetom

– nastavila je Mari, kao da ne čuje svoju poćerku. – I sve ove godine... Znaš koli-ko te volim... Ali ima nešto što ti nikada nisam rekla. Mislim da je sad...

Rubina se ponovo ukoči. U očima te starice koja joj je bila pomajka videla je nešto što nije umela da protumači... Mari se naže prema Rubini i obgrli njena ra-mena pa izgovori sasvim tiho, kao da se plaši da će je i drugi čuti iako su i Sten i ostali bili na drugom kraju hodnika.

– Rodila te je Adela Simuranu, a otac ti je... Ne znam mu ime... Ali je odnekud sa severa Evrope. Adela je, sirotica, umrla kada ti je bilo svega deset dana i poverila te je meni... Nisam sigurna, ali mislim da taj... tvoj otac... On ne zna da si se rodi-la jer je otišao iz Temišvara mnogo pre nego što je sirota Adela primetila da je trudna... Ja sam je nagovorila da te zadrži.

Neko sivilo obli Rubinu, sivilo u kojem nije bilo ni straha ni radosti. Marin lik se udaljavao od nje veoma polako, kao u snu... Rubina izgubi svest pre nego što je Sten pritrčao, a Mari pokri lice rukama i zaplaka.


***Doktor Albert Emanuelson danima je

razmišljao o Temišvaru, o Stenu i nje-govim pitanjima, o devojci čiju je foto-grafiju video ne samo u časopisima, već i na ogromnim posterima u gradu, na autobusima, po izlozima... I nije samo razmišljao. Uhvatio je sebe, u ordinaciji posle poslednjeg pacijenta, da otvara in-ternet i traži njene fotografije.

Zadržao se na jednoj koja je prikazi-vala njeno lepo, čudno i pomalo divlje lice. Tražio je na tom licu crte svog i pobojao se da ih je pronašao mada je, u dubini srca, odbijao da poveruje u to. Temišvar... Adela, sedamnaestogodišnja lepotica koju nije bilo lako privući... Bi-lo je vreme šumskih jagoda, a šuma u blizini romskog naselja gde je navraćao tražeći uzbuđenja...

Bio je mlad i bezbrižan. I dovoljno neodgovoran da pokuša. Adela, sitna i isuviše mlada, a radoznala, odgovorila je na njegov pokušaj.

Prvo dodirom ruke, kasnije usana, a onda i celog tela... Tri dana kasnije put ga je odveo dalje, a Rumuniju je napustio osam ili devet dana posle tog događaja u šumi, usred crvenih šumskih jagoda... Odbijao je pomisao na to da je ta devojka s fotografije...

Sten ga je sačekao ispred ordinacije i doktor Emanuelson je znao da neće moći da ga izbegne.

– Mene čekaš? – upitao je doktor pri-lazeći Stenu.

– Nikoga drugog ne poznajem u ovoj zgradi – osmehnuo se mladić. – Red je da opet popijemo kafu...

– Upravo sam završio smenu i do sutra posle podne nemam nikakvih obaveza... Dovoljno vremena da se čovek otrezni

od sopstvene prošlosti – reče doktor uz osmeh u kojem je Sten prepoznao i izvi-njenje, i optužbu, i stid, i likovanje.

Sten je znao da je doktor prepoznao sve što je morao da prepozna na Rubini-nom licu. Znao je da trenutno ima i dru-gog svedoka: Mari koju su Silva i Rubina gostile kao caricu u svojoj iznajmljenoj kući. Sten je znao da je pronašao odgovor koji je tek slutio da će naći... Trebalo je još reći doktoru.

Nisu otišli predaleko. Stenu nije bi-lo neobično doktorovo pomalo čudno ponašanje: ćutao je mršteći se na neke kafiće i klimnuvši glavom kada su stigli do najudaljenijeg od bolnice (verovatno se nadao da unutra neće biti njegovih kolega).

– Mladiću, ako smem da te nazovem prijateljem... Mislim da sam prošlog pu-ta zaboravio da platim naše piće. Ovoga puta... – rekao je kada su seli.

– Ne dolazite prečesto u mrtvačnicu, a bojim se da imamo o čemu da razgova-ramo – nasmešio se Sten.

– Pre svega, zaista bih voleo da mi ka-žeš u kakvim si ti odnosima s tom de-vojkom – upitao je doktor Emanuelson nesigurno.

– Nadam se u boljim nego što ona to smatra – odgovorio je Sten uz osmeh iz kojeg je doktor pročitao zaljubljenost.

– Nadam se da i ona tako misli – reče doktor. – Međutim...

Lice doktora Emanuelsona prekri ne-kakva nostalgija izmešana s osećanjem krivice. On podiže ruku da spreči Stena da bilo šta kaže.

– Izgleda, mladi moj prijatelju, da po-stoji nešto što nisam znao. Ali ti mi mo-žeš pomoći da saznam...

– Radi se o Rubini, pretpostavljam – rekao je mirno Sten. – Čini mi se da sada mogu da vam pomognem ako želite...


– Ne znam da li želim, ali čini mi se da moram – setno je kazao doktor. – Vidiš, ostario sam i za sve to vreme niti sam se ženio niti sam imao pojma da negde u svetu možda imam dete. Moja mladost je bila ispunjena avanturama, putovanjima, upoznavanjem svakakvog sveta i običa-ja... I žena, naročito žena.

Potom ućuta, pa onda izgovori življe nego što se nadao:

– Temišvar! Zadržao sam se u Rumu-niji tek toliko da posetim tri takozvana "crna" dvorca. Mesta na kojima je, na-vodno, živeo grof Vlad Drakul koga je, mnogo kasnije, neki Irac pretvorio u ži-vog mrtvaca, krvopiju... Ali, to ti je po-znato... Osim toga, posetio sam Temišvar i romsko naselje... Tamo sam upoznao devojku koju sam brzo zaboravio sećaju-ći se samo šumskih jagoda... A, onda se, posle sedamnaest ili osamnaest godina, pojavljuješ ti s nemogućim pitanjima na koja nemam odgovor.

– Ta devojka... Da li se zvala Adela? – upita Sten jer je osetio da je doktor Ema-nuelson spreman na poduži monolog.

Doktor podiže pogled i blago se osmehnu.

– Znaš više nego što sam se nadao da će bilo ko znati o mom životu u mladosti. Adela... Jeste. Tako se zvala. Bila je sitna i... Prelepa.

– Verujem da nemate pojma o tome da je ta Adela, u stvari, Rubinina majka. Kasnije su je dali drugoj ženi Mari da brine o njoj... Mari je odgojila Rubinu ne govoreći joj ništa o pravoj majci, osim da je umrla kada je Rubini bilo desetak dana – objasni Sten. – Sve dosad... Sve do pre neki dan kada je Rubina saznala ime svoje prave majke. Možda bi veći šok bio da sazna ime svog oca na koga liči?!

Utonuše u tišinu. Konačno je doktor Emanuelson progovorio:

– Internet je svetsko čudo, na njemu se svašta može naći. Između ostalog, neke fotografije. Našao sam Rubininu fotografiju i na njenom licu pronašao sam... delove svog lica... I... Pretpostav-ljaš, poverovao sam da je moguće da sam njen otac. Ne bih da se pravdam i ne želim da me pogrešno shvatiš. Ubrzo sam posle te afere otišao iz Temišvara i nikada se nisam vratio da ponovo vi-dim Adelu... A, ti si mi, eto, ukazao na tu devojku. Lepša je od majke i svakako lepša od oca.

– Vi, dakle, verujete da je moguće... – započe Sten, ali ga doktor prekide pogle-dom u kojem je bilo malo očaja i mnogo osećanja krivice.

– Kada mogu da je vidim? – upitao je odlučno.

– Ne znam... Ne znam kako da joj sa-opštim – reče Sten.

Doktor Emanuelson naglo ispi konjak a onda pogleda u Stena pa dohvati i nje-govu čašu.

***Poslednjih desetak dana pre poletanja

za London Sten je sve češće navraćao u iznajmljenu kuću, u kojoj su Rubina i Silva gostile Mari. Mari je bila odu-ševljena i stalno je ponavljala da je bila sigurna u to da će Rubina, zahvaljujući lepoti koju je nasledila od majke i tog nepoznatog oca, uspeti u životu.

– Kada ćeš imati vremena za mene? – upita jednoga dana Sten Rubinu koja je pomno proučavala mapu Londona. – Jesi li se spremila za put? Jesi! Jesi li upo-znala London makar pomoću te mape? Jesi! Posveti se malo i nečemu drugom...

– Kako? – upita Rubina. – Nervozna sam, ne mogu da se smirim... Uostalom,


imam još tako malo vremena za Mari a ti znaš koliko sam želela...

– Znam – rekao je Sten. A želeo je da kaže da bi vrlo rado poveo i Rubinu i Mari da upoznaju doktora Emanuelsona.

Trenutak upoznavanja došao je nena-dano. Tri dana pre poletanja Rubininog aviona za London Sten je dobio hitnu poruku na svoj mobilni: "Dođi brzo, Ma-ri nije dobro". Brzo je stigao i još brže zaključio da se sirota Mari prejela. Oko nje su cupkale Silva i Rubina, osećajući se krivima, a Mari je ležala i ječala... I njoj se približavao put za Temišvar (iako je odlučno odbila Rubininu ponudu da leti avionom, znala je da se mora vratiti kući).

– Ne brinite – rekao je Sten što je mir-nije mogao jer je postao svestan činje-nice da je ovo prilika da suoči Mari s doktorom Emanuelsonom. – Poznajem jednog doktora i on će doći kada ga po-zovem.

Rubina se znojila od muke, a Silva je čak malo plakala. Nisu primetile da je Sten izašao iz sobe na balkon. Izvukao je mobilni iz džepa i rekao:

– Doktore, ovde vaša noćna mora. Za ovo što sledi naprosto morate da prona-đete pola časa vremena. Jednoj ženi nije dobro. Ona je strankinja i nema smisla zvati Hitnu pomoć... Osim toga, možda je ovo prilika da upoznate drugu, mnogo mlađu osobu do koje vam je stalo, čini mi se.

Pomenuo je adresu objasnivši dokto-ru gde je kuća, a onda se naslonio na ogradu i duboko udahnuo pitajući se: "Mešam li se ja to u tuđe živote ili u svoj sopstveni? Imam li pravo da se na ova-kav način igram? Zašto sve ovo činim? A znam da moram... Možda je to način da olakšam ne samo svoju i ne samo Ru-bininu dušu..."

Vrativši se u sobu, Sten je čuo kako Mari ječi, glave zarivene u jastuk, i vi-deo je Rubinu kako stoji iznad nje, sva uznemirena, sa strahom u očima. Silva je bila otišla da kupi mineralnu vodu.

– Doktor će doći za pola sata – rekao je Sten.

– Koji doktor? – upita Rubina.– Moj poznanik – odgovori kratko

Sten. Nije hteo da se upušta u objaš-njenja. Još uvek se nadao da će to biti iznenađenje, i to prijatno.

Rubina kleknu pored Mari i nešto joj je govorila na rumunskom jeziku koji Sten nije razumeo. Mari se okrenu po-lako, pogleda Rubinu, pa Stena i reče nešto što Rubina prevede.

– Ona kaže da doktor može da dođe, ali da je svejedno, jer... – i zaplaka.

– Čemu suze? – upita Sten položivši dlan na Rubinino rame.

– Ona misli da će umreti – objasni Rubina. – Kaže da su njeni dani prošli... Ali, ja ne želim da ona umre ovako... Ne želim uopšte da umre...

Silva se vratila noseći bocu mine-ralne vode i njih dve nateraše Mari da popije pola čaše. Ali od toga joj nije bilo bolje.

– Trebalo je da vodimo računa – vaj-kala se Silva. – Toliko lazanja za ručak... Pa pice i špageti... Ona, sirotica, nije na-vikla na takvu hranu.

– Nije samo to – reče Rubina.– Doktor će doći i on će znati kako da

joj pomogne – reče Sten, i sam zabrinut.Zvono na vratima prenulo ih je sve.

Mari poskoči u postelji, a Silva potrča prema vratima. Doktor Albert Emanu-elson uđe noseći lekarsku torbu. Pruži ruku Stenu, nakloni se Rubini i Silvi, a onda upita:

– U čemu je problem sa starom gos-pođom?


– Bojim se da je previše jela – odgo-vori Sten. – Ne znam šta da radim. Njih dve takođe...

Doktor priđe postelji a Marino lice izmeni se u treptaju. Ona raširi oči, pridiže se na laktove i zamaha glavom izgovarajući nekoliko puta zaredom nekakvu reč na rumunskom. Sten se okrenu Rubini.

– Ona ponavlja: "severnjak", "sever-njak"... – prevede Rubina.

– Dozvolite... – doktor Emanuelson lagano skide prekrivač s Mari koja nije mogla da odvoji oči od njegovog lica. U svakom slučaju, Stenu se učinilo da je upravo ugledala duha.

Potom Mari ućuta, ali nije prestala da pilji u lice doktora Emanuelsona dok je ovaj pipkao njen stomak znalački, pro-fesionalno. U jednom trenutku osvrnuo se prema Stenu i rekao:

– Ništa opasno. Gospođa se prejela i to joj nije prijalo.

– Mi smo krive – reče Silva pokušava-jući da nastavi rečenicu, ali se zaustavi zbog iznenadnog pokreta rukom, koji je Mari uputila Rubini. Kao da je osetila nešto sudbonosno u tom pokretu.

Rubina priđe Mari. Doktor se odma-knuo dva koraka i preturao po svojoj torbi. Sten pomisli da traži lek ili nešto slično. Mari je šaputala Rubini uz uho nešto što niko u prostoriji nije čuo. Za-tim se prekrsti i ponovo leže navlačeći preko sebe prekrivač. Rubina ustade i okrenu se na nesigurnim nogama. Nje-no lice kao da je govorilo Stenu sve ono o čemu je maštao, ili šta je, bar, slutio. Priđe joj jer se najednom uplašio da će ponovo pasti u nesvest.

Rubina, međutim, kao da nije obraća-la pažnju na Stena. Gledala je u doktora Alberta Emanuelsona koji je još uvek preturao po svojoj torbi.

– Doktore... – progovori Rubina iz-menjenim glasom. Zatim utonu u tiši-nu jer joj je zujalo u ušima i osećala je vrtoglavicu iz koje je izvuče Marin glas:

– Jeste. On je...Doktor Emanuelson naglo podiže po-

gled držeći u rukama foliju s tabletama za Mari. Učinilo mu se da je prepoznao reči izgovorene na rumunskom jeziku. Okrenuo se i pogledao je Rubinu. Taj pogled bio je i tužan, i veseo, i setan i, naprosto, razdragan. Eto, stajao je pred devojkom koju je toliko dugo studirao na internetu i sada mu se činilo da će je prepoznati... A prepoznao je i Adelu, i šumarak pun divljih jagoda, i sve ono što se tamo dogodilo... I prepoznao je Adeline i svoje crte lica na Rubininom. Sada je znao da mu je to kćerka za koju nije znao. Setio se Temišvara i – setio se Mari koja je, u vreme kada je on tamo boravio, pominjana kao "vračara" i "ve-štica"... Stajao je držeći lekove u ruci, i zurio je u Rubinu koja je, razrogačenim očima gledala pravo u njegovo lice na kojem je morala da prepozna svoje crte.

– Doktore... – ponovi Rubina. – Ne znam vaše ime. Ali, da li ste pre se-damnaest godina bili u Temišvaru, u romskom naselju? Da li ste poznavali Adelu... Moju... Majku...

– On je tvoj otac – izgovori Mari na rumunskom.

Doktor Emanuelson je ćutao, a ruke su mu podrhtavale. Kao i srce, u ko-jem je prepoznao svoju veliku grešku iz mladosti. Konačno je progovorio, kao da jedva cedi reči kroz grlo:

– Nisam znao. Nisam znao da po-stojiš.

– Kako vam je ime? – upita tiho Ru-bina.

Sten je stajao po strani, a telom su mu prolazili žmarci. Ćutao je. Bio je dubo-


ko svestan činjenice da su se konačno pronašli otac i kćerka.

– Albert Emanuelson... I... Tako mi je žao... – šaputao je doktor. – Jednostavno nisam znao da postojiš.

– Dobro... Dobro je... Sada imam oca... – izgovori Rubina i njene noge ne izdr-žaše. Spustila se na postelju na kojoj je ležala Mari i zaplakala je kao dvogodišnja devojčica.

8. poglavljeU naredna dva dana sve se promenilo.

Iako je Sten uspevao da bude u Rubini-noj blizini, ona se posvetila ocu. Doktor Emanuelson je uzeo trodnevno bolova-nje znajući za Rubinin raspored, i njih dvoje provodili su mnogo vremena za-jedno. Ispričane su sve priče i otkrivene su sve tajne...

– Devojčice – reče doktor jednom dok su čekali ručak u restoranu u centru gra-da. – Znaš li koliko mi znači to što sam te pronašao? Vidiš, nikada se nisam ženio i bio sam uveren da nemam decu sve dok me ovaj tvoj Sten...

– Sten je divan. On će mi se pridružiti u Londonu čim diplomira – presekla ga je Rubina. Ona je pomalo maštala o za-jedinčkoj budućnosti sa Stenom.

– On je vrlo pametan mladić... I vrlo je posvećen onome što želi da radi u životu a čini mi se i tebi – rekao je doktor.

– Meni... Znaš, nikada nisam sanjala o princu na belom konju, a čini se da sam ga dobila – iskreno se nasmejala Rubina. – Mislim da bi to moglo da potraje...

Doktor skrenu pogled na izlog i pogle-da strpljivog Rubininog branioca i spasi-oca koji ih je čekao na parkingu.

– Želim vam mnogo sreće i da imate mnogo dece. Mislim da ćete obezbediti

novac da odgojite bar desetoro – nasme-jao se doktor Emanuelson.

– E, kad bi to bilo tako jednostavno – reče Rubina. – On još ćuti a ja ne smem da ga pitam.

– Ako želiš, pitaću ga ja – predloži dok-tor. – Mislim da smo nas dvojica posle svega dovoljno bliski. Uostalom, ja sam ti... Otac... I, računam, imam neka prava...

– Imaš sva prava – odlučno reče Ru-bina. – Sada kada sam te pronašla... Ali bojim se da imaš i obaveze.

– Kakve? – upita doktor.– Da dođeš na moje venčanje. U Lon-

don ili bilo gde... I da se pobrineš za to da Mari otputuje u Temišvar. Ipak je ona krhkog zdravlja.

– Venčanje?! Kada god i gde god da bu-de... Na Antarktiku ili na Sejšelima, sve-jedno. Naravno, doći ću, uostalom, moje je pravo da te, kao otac, predam mlado-ženji... Što se tiče Mari, ne brini, putovaće kao grofica. Šta će dalje biti, to ne znam...

– Ni ja – Rubina je zvučala zabrinuto. – Ona kaže da je njeno vreme prošlo, kao da se sprema da umre.

– Još je mnogo meseci i godina pred njom... Razmišljao sam o tome da posle venčanja svi zajedno odemo u Temišvar, da ponovo vidim onaj šumarak i grob pokojne Adele.

Zvučao je tako iskreno žalosno da mu Rubina pruži ruke koje on prihvati sa zahvalnošću.

***Dan uoči Rubininog polaska u London

u kući je vladao haos. Sten joj je rekao da je tamo mnogo hladnije i da često pada kiša, pa je Rubina odlučila da ponese topliju garderobu. Sten nije bio u kući. Mari je sedela u fotelji i nešto mrmljala


(ni Silva ni Rubina nisu znale da su to stare bajalice za srećan put).

Doktor Emanuelson je za to vreme po Milanu tražio sveže šumske jagode, spre-man da ih basnoslovno plati. Želeo je da tim jagodama isprati kćerku u London.

Sten se tog dana mučio tražeći vere-nički prsten za Rubinu. Nameravao je da joj ga stavi na ruku na aerodromu kada je bude odvezao. Njegov diplom-ski rad bio je skoro gotov i nadao se da će ga uskoro odbraniti da bi se što pre pridružio Rubini u Londonu.

Međutim, prstenje koje je izloženo u najbogatijim prodavnicama bilo je pre-skupo pa je Sten i dalje uporno obilazio Milano.

– Pobogu! – uzviknula je Mari koja je uspela dogega do Rubine. – Pa, ja sam potpuno zaboravila...

– Šta, Mari? – upita Rubina koja je bila na ivici živaca jer je osećala da će već su-tradan biti na "drugoj planeti".

– Ovo – reče Mari i poče da petlja oko svog vrata i mnoštva ogrlica, običnih, ka-kve nose Romkinje po Temišvaru. Neke su bile zlatne, neke srebrne, a neke pla-stične... Konačno je pronašla ono što je tražila.

Bio je to vrlo tanak zlatni lančić s prive-skom u obliku deteline sa četiri lista, tako-đe od zlata. Bio je star... Mari ga otkopča.

– Ovo si nosila dok si bila sasvim mala, a posle si mi dala da ti ga čuvam... Sećaš li se? – upitala je Mari.

– Bojim se da se ne sećam – odgovori iskreno Rubina.

– Ovo mi je tvoja majka – započe Mari i suze joj se skotrljaše niz izborano lice – ostavila i zaklela me je da ti dam da no-siš... Čuvala sam...

Rubina je morala da se nagne da bi joj Mari okačila oko vrata taj lančić govo-reći:

– Ovo je sve što je ostalo od tvoje maj-ke. I pripada tebi, zlato moje. Ponosno nosi taj lančić i taj medaljon. Tvoja maj-ka je bila divna devojka... A ja... Već sam skoro bila zaboravila... Dobro je da sam se setila pre nego što otputuješ. Znaš, sanjala sam budna i videla sam ti divnu buduć-nost. I Stena sam videla u toj budućnosti. Budi dobra prema njemu kao što si bila dobra prema meni...

– Hoću – šapnu Rubina i njih dve se čvrsto zagrliše.

Mari je plakala pa ni Rubina nije iz-držala. Bile su to suze sreće. Silva ih je tako zatekla. U rukama je nosila kupaće kostime i nije shvatala šta se dogodilo, ali je po izrazima njihovih lica razumela da plaču od sreće.

– Hajde, hajde... Dosta cmizdrenja – re-če Silva. – Hoćeš li da te u Londonu vide natečenu? Treba da sa spakuješ, devojko.

Mari pusti poćerku iz zagrljaja i ne-spretnim pokretima obrisa vlažne oči. Rubina se nasmeja.

– Eh... – reče. – London...

***Doktor Emanuelson celog dana nije

imao sreće. U marketima nije pronašao šumske jagode jer im nije bilo vreme, a u malim prodavnicama voća i povrća gle-dali su ga čudno. Tek predveče setio se da ode na Jevrejsku pijacu.

Seo je u taksi i odvezao se. U piljarnici starog Moše Haduja pronašao je ono što je tražio.

– Imam šumske jagode – reče starac krećući se artritično prema dnu prosto-rije. – Nisu smrznute. Pre tri dana dobio sam ih s Novog Zelanda.

Doktor živnu. Zar je moguće da će ispratiti Rubinu onako kako je zamišljao?


Dao je basnoslovnu svotu za tih tri stotine grama šumskih jagoda i bio je veoma srećan.

***Atmosfera na aerodromu Rubini je

bila sasvim nova i gotovo zastrašujuća. Toliko ljudi na jednom mestu nikada ni-je videla. Inače, blistala je. "Kao vila!", re-kla je Mari koja nije otišla na aerodrom s njima. Sten je vozio, ćutljiv, ali vedar, pored njega je sedeo dokor Emanuelson koga je paketić šumskih jagoda žuljao u džepu, Silva nije zatvarala usta a Rubina je bila isprepadana mada joj je Sten pred polazak u hodniku rekao:

– Opusti se. Pred tobom je lepa buduć-nost, treba da se raduješ!

– Ooo... Teško je radovati se... – odgo-vorila je pomalo zbunjeno Rubina.

Ipak, kada su stigli u aerodromsku zgradu, osetila je radost. Do poletanja je preostalo pola časa i seli su da popiju kafu. Doktor Emanuelson je pio konjak smišljajući kako da uruči Rubini šumske jagode. Međutim, Sten ga je preduhitrio:

– Ovde smo gotovo svi. Nedostaju Sil-vin brat i Mari, ali... Rubina, molim te...

Ona se okrenu i nešto toplo i sjajno zaiskri joj u pogledu. Sten ustade, stade pred Rubinu, a onda se spusti na jedno koleno i pogleda je s ljubavlju.

– Imam nešto za tebe... ne za srećan put... već za celi život – reče Sten i pruži joj malu crvenu kutiju.

Prsten je pronašao u maloj zlatari u predgrađu – uski, zlatni obruč s neve-likim rubinom u obliku ruže. Bilo je to pravo malo remek-delo.

– Priznajem da se ne poznajemo du-go – počeo je i Rubina je naslutila. – Ali onog trenutka kada sam te ugledao, ni

sam ne znam šta me je snašlo... Hoćeš li se udati za mene? U Londonu ili bilo gde da izabereš... A ovo je verenički... Za tebe!

Otvorio je kutiju i Silva i Rubina su se nagnule da vide šta je unutra.

– Diplomiraću za nekoliko dana a on-da ću ti se pridružiti u Londonu... Nosi ovaj prsten, molim te, i misli bar malo na mene.

– Malo?! Dragi, stalno mislim na tebe. Ti si mi... – zaglaviše se reči u Rubininom grlu kada je Sten navukao prsten na njen prstenjak.

Nakratko zavlada tišina. Prsten je bio na Rubinoj ruci, ali ona je gledala u Ste-nove oči iz kojih je iskrila radost, možda i sreća, možda vera u budućnost.

A onda se oglasiše zvučnici na aero-dromu pozivajući putnike za London. Rubina naglo ustade, a za njom i Sten. Pola sekunde stajali su gledajući se za-ljubljeno, a zatim se grčevito zagrliše. Usne im se spojiše kao da ne razmišljaju o vremenu koje prolazi i kao da se nikada više neće razdvojiti. Rubina podiže ruku i obrati se Silvi:

– Vidi... Ja sam verena...Tada joj priđe doktor Emanuelson

pomalo se snebivajući. Na tren je sebi izgledao kao onaj dvadesetogodišnjak iz šumarka punog divljih jagoda pored Temišvara... Izvuče paketić iz džepa i pruži ga Rubini...

– Mislim da ti neće dozvoliti da ovo uneseš u Britaniju, mila moja... Zato... Let avionom traje pa ih u međuvremenu pojedi... Doći ću i ja u London. Obećao sam i izgleda da ću morati da održim obećanje...

– Šta je to? – Rubinu savlada radozna-lost.

– To je uspomena na tvoju majku i na naš susret... Razumećeš kada budeš otvo-rila ovaj paketić u avionu...


Silva je dozvolila suzama da poteku. Bilo joj je žao što se rastaje od divne pri-jateljice (a pomalo joj je i zavidela jer je izabrana da otputuje u London, ali je to krila i od sebe). Doktor Emanuelson na lice navuče masku zabrinutosti, baš kao pravi otac koji kćerku ispraća u neizve-snost. Stenu su, dok je držao Rubininu ruku, neznano kako nestale one tužne senke iz očiju... Stjuardesa prođe pored njih i upita:

– Letite u London, zar ne?Rubina klimnu glavom i pogleda ogro-

mni časovnik na visokom aerodrom-skom stubu. Nije znala šta da kaže. Brzo je poljubila Silvu i obrisala prijateljici suze s lica...

– Ne brini... Javiću se čim se smestim...Pritisnuta sopstvenim osećanjima,

Silva je uzvraćajući poljubac ćutala, a da toga nije bila svesna. Rubina zagrli oca i prošaputa:

– Nemaš pojma koliko mi je drago što sam te pronašla... Ili što si ti pronašao mene...

– Putuj sa srećom – reče doktor Ema-nuelson tiho. Kroz njegovu glavu prola-zile su scene iz mladosti.

Sten nije ispuštao Rubininu ruku sve dok nisu stigli do terminala, a onda joj reče:

– Znaj da te volim! Srešćemo se uskoro u Londonu.

– Da, da... I ja tebe volim! – gotovo uzviknu Rubina jer njena ruka više nije bila u toploj, nežnoj i sigurnoj, Stenovoj. Morala je da korača, sa ostalim putnici-ma, do ulaza u avion.

Uskoro je nisu videli ali su stajali pored velikog prozora prateći pogle-dom Rubinin avion. Silva je nastavila da plače, doktor je još uvek bio zabri-nut, a Sten razdragan svim onim što se dogodilo i o čemu je nedeljama sanja-

rio. Bio je veoma zadovoljan i sobom, i doktorom Emanuelsonom, i time što se dogodilo da je Mari bila u Milanu da posvedoči o tome da je doktor Rubinin otac... I bio je veoma srećan što je pro-našao ljubav svog života.

Neki avioni uzleteše krećući se po pi-sti najpre lagano, a onda, ubrzavajući, vinuše se u vazduh i tek kada i četvrti avion uzlete, njih troje krenuše kućama.

Avion je napravio krug iznad aero-droma, a onda se uputio na zapad i oni su potom videli malu tačku na nebu, koja je nestajala...

***Silva i Sten smestili su Mari u spavaća

kola voza koji je te večeri polazio prema Bukureštu, preko Ljubljane, Budimpe-šte i Temišvara. Dali su vrlo precizna uputstva pratiocu vagona da Mari ne bi promašila Temišvar i otišla na neko nepoznato mesto. U kupeu je bila s lepo našminkanom ženom koja je verovatno bila iz dobrostojeće porodice i ćutala je u početku putovanja. O spavanju nije bilo govora uz toliku tutnjavu voza...

U jednom trenutku Marina saputnica u svilenoj pidžami siđe s gornje postelje i upita je nešto, na jeziku koji je Mari ”prepoznala” kao nemački, a bio je, u stvari, francuski, na šta sirota starice sleže ramenima... Bilo je očigledno da ni saputnica ne može da spava i da bi rado razgovarala, ali taj "nemački" (odnosno francuski) bio je, izgleda, prepreka...

– Temišvar... – izgovori tiho Mari na-dajući se da će je saputnica razumeti.

– Ti si Rumunka? – uzvrati saputnica na rumunskom. – Izgleda da smo iste gore list.


– Ja sam Romkinja iz Temišvara... – objasni zapanjena Mari.

– Onda možemo da razgovaramo – zaključi saputnica ne otkrivajući svoje ime. – Ja putujem do Bukurešta.

– Moji su objasnili pratiocu voza gde treba da siđem...

– A, šta si ti radila u Milanu, sestro?– Bila sam u poseti poćerki. Ona je

sada manekenka a prekjuče je otputo-vala u London. Potpisala je nekakav ugovor, šta li... Ali pre toga dogodilo se čudo...

– Kakvo čudo? – upita saputnica oče-kujući maštovitu priču rumunske Rom-kinje, prepunu izmišljotina, zmajeva i krila slepih miševa...

– Pre osamnaest ili sedamnaest go-dina, u našem naselju u Temišvaru pojavio se nekakav zapadnjak... Divan mladić... Darežljiv i dobroćudan, a vrlo se lepo ponašao prema svima... Onda je

upoznao Adelu... Išli su u duge šetnje... On je otišao i u međuvremenu je po-stao doktor, radi u Milanu... Tamo gde je bila moja Rubina... I onda je Rubinin dečko, sada verenik izveo pravo čudo. Sten... Tako mu je ime... Diplomirao je na nekoj umetničkoj školi i verovatno ima oči da vidi ono što drugi ili ne vide ili samo slute... On je prepoznao na Ru-bininom licu crte tog doktora... I onda su se sreli... Tu sam bila i ja i prepoznala sam istog onog mladića koji je išao u duge šetnje s Adelom, koja je, jadnica, u međuvremenu, ispustila dušu... I tako se dogodilo čudo... Rubina je pronašla oca... Rubina se verila... Rubina je...

Tek tada Mari pogleda svoju saput-nicu koja je sedela na njenoj postelji, glave nagnute u stranu i... spavala...

– Spavaj ti, lepo, do Bukurešta, ma ko da si... Ja sam rekla šta sam imala. Bilo je to čudo...

KRAJ


OSNIVAČ I IZDAVAČNID ”Color Media Enigmatika” d.o.o.

Adresa redakcije: Temerinska 102, 21000 Novi Sad, Poštanski fah 269

Telefon: 021/489–71–00Fax: 021/489–71–26

e–mail: [email protected]:

Nemanja Vujović ([email protected])

REDAKCIJAGlavni i odgovorni urednik:

Daniela Stamenković([email protected])

GRAFIČKA PRIPREMAArt direktor/Grafički urednik:

Slobodan Mračina([email protected])

LEKTURA I KOREKTURARedaktor: Mirjana Pantoš ([email protected])

Lektor i korektor: Mirjana Pantoš ([email protected])

PRETPLATApolugodišnja 210 din, godišnja 420 din.

Telefon: 021/489–71-00e–mail: [email protected]

"Color Media Enigmatika"je članica:

ADVERTAJZINGAdvertajzing direktor grupe:

Goran Radulović ([email protected])

Advertajzing direktor izdanja: Nenad Meseldžija

([email protected])Tehnički direktor:

Srđan Plavšić ([email protected])Direktor korporativnih

komunikacija: Milica Milić

([email protected])

BeogradAdresa advertajzinga: Dalmatinska 17

Tel: 011/381–08–10Fax: 011/381–08–88

Novi SadAdresa advertajzinga: Temerinska 102

Tel: 021/633–8–456, 633–8–677Fax: 021/633–8–222

Štampa: "Color Print" d.o.o.Adresa: Mileve Simić 27,

21000 Novi SadTel/fax: 021/641–73–33, 641–73–35

e–mail: [email protected]

DISTRIBUCIJA”Color Media International” d.o.o.

Adresa: Mileve Simić 27, 21000 Novi Sad

Tel/fax: 021/6-338-456, 6-338-222

DISTRIBUCIJA u EUSR Nemačka:

”Axel Springer Vertriebsservice” GmbHSuderstrasse 77, D –20097

HAMBURG

Austrija:”MORAWA PRESSEVERTRIEB”

GmbH & Co KG.Hackingerstrasse 52, A –1140 WIEN

Švajcarska:”VALORA” AG

Hofackerstrasse 40, Ch – 4132 MÜTTENZ

CRNA GORAUvoznik i distributer:

"Monte Color" d.o.o.Adresa: Đoka Miraševića 15,

PodgoricaDirektor: Milivoje Ćalić

Tel/fax: +38220/26–90–29, 20–61–55, 20–61–56

e–mail: montecolor@t–com.me

BOSNA I HERCEGOVINAUvoznik i distributer:

"Svet Print" d.o.o.Adresa:

Slobodana Jovanovića 28, Banjaluka

Direktor: Ibojka MiloševićTel/fax: +38751/30–83–49

Distributer u FBiH: "Svijet Print "d.o.o.

Adresa: Senada Poturka Senčija 120, Sarajevo

Direktor: Džafer OlevićTel/fax: +38733/76–89–86

e–mail: [email protected]

MAKEDONIJAUvoznik i distributer:

”Svet Press” dooel, Debarca 3, SkopljeDirektor: Kolja Miladinov

Tel/fax: +3892/322–30–64 e–mail: [email protected]

Redakcija ljubavnih romana nije obavezna da vraća i odgovara na primljene rukopise, fotografi je i internet poštu.

Kompanija COLOR PRESS GRUPA i redakcija LJUBAVNIH IZDANJA ne odgovaraju za sadržaj i istini-tost objavljenih reklamnih poru-ka i preuzetih sadržaja sa pome-nutih ili oglašavanih elektronskih

lokacija.

Uredništvo ne snosi odgovor-nost za nenamerne i štamparske

greške.

Zabranjeno je reprodukovati i koristiti u komercijalne svrhe štampane sadržaje izdanja ljubavnih romana bez pismenog odobrenja izdavača.

COLOR PRESS GRUPA je član International Federation of the Periodical Press

CIP – Katalogizacija u publikacijiBiblioteka Matice srpske, Novi Sad 82–31(05) Venera: najlepši ljubavni roman / glavni i odgovorni urednik

Daniela Stamenković. –2004, br. 1– . – Novi Sad. Color

Media Enigmatika,2001 –. – ilustr. ; 22 cm

Mesečno.ISSN 1451–4133

COBISS.SR–ID 200361735

Nacionalna biblioteka BiH dodelila je ISSN broj 1840 –1872List je registrovan u Ministarstvu

prosvete i kulture Republike Srpske pod brojem:

419 i upisan u Registar javnih glasila pod brojem: 6–01–1943/03 od

29. 05. 2003.


Ljubav: Ukoliko ste u braku, u vašem životu vladaće poprilična zbrka jer nećete moći da odvažete svoja podeljena osećanja. Ako ste još sami, sigurno će se pojaviti neko ko će imati sve poželjne osobine.Zdravlje: Pojačana nervoza i osetljivost mogli bi da izazovu prolazne zdravstvene probleme. Čuvajte se prehlade i gripa, nije isključena mogućnost lake infekcije.

Ljubav: Bavićete se potragom za idealnim rešenjem u vezi sa idejom o promenama koje biste po svaku cenu želeli da uvedete u svoj život. Malo više slobode i kreativnosti doneće vam potrebno osveženje. Zdravlje: Zamor koji osećate posledica je žestokog tempa koji vam je nametnut poslednjih meseci. Uzimajte više vitamina, pomoći će vam da ojačate imunološki sistem.

Ljubav: Potreba da sebi date malo više slo-bode mogla bi da izazove konfl ikt u vama jer ćete se sukobiti sa svojim životnim na-čelima. Verovatno ćete uleteti u avanturu ne razmišljajući o posledicama. Zdravlje: Očekuju vas česte promene rasploženja, stoga je važno da se odmarate. Pokušajte dobro da razmislite pre nego što se nađete u situacijama koje će vas deprimirati.

Ljubav: Niste u prilici da određujete pravila igre jer ste preterali u svojim vragolijama. Dogovor s partnerom možete da postignete samo ako i vi malo popustite.Zdravlje: Bavljenje sportom i rekreacijom može vam mnogo značiti u ovom periodu jer ćete tako obnoviti energiju i ostati u do-broj kondiciji koja će vam i te kako trebati u narednim mesecima.

Ljubav: Ostavićete dobar utisak na partnera svojim spremnošću da u vaše odnose uve-dete malo slobodnija pravila, bez krupnih načela koja su dosad bila prioritetna u va-šem sistemu vrednosti. Zdravlje: Nećete biti u formi! Imaćete manjih problema sa zglobovima, posebno će vam biti osetljiva kolena, a mogući su simptomi neke alergije koja će biti prolaznog karaktera.

Ljubav: Posle dobre i stabilne faze nailazi zatišje kao stvoreno za to da još jednom preispitate sopstvena osećanja. Ne brinite, trenutno ste pod lošim uticajem zvezda, inače je sve ostalo u redu.Zdravlje: Bićete u vrlo nestabilnoj fazi pa bi bilo dobro da se pričuvate, mogući su problemi s varenjem, na nervnoj bazi, što bi moglo da vam stvori dodatne poteškoće.

Ljubav: Bićete romantično raspoloženi i šar-mantni, što će svakako doneti poboljšanje klime na sentimentalnom planu. Bračna kri-za počeće da se rešava, a samci će upoznati zanimljivu osobu. Zdravlje: Osećaćete se sa-svim dobro, bićete puni elana i spremi da na život gledate s mnogo više vedrine. Ukoliko imate neki zdravstveni problem, sada će biti pod kontrolom.

Ljubav: Sanjarićete kujući planove i čeka-ćete da viša sila izazove promene koje su vam toliko potrebne. Poenta je u tome da još neko vreme treba da izdržite tešku fazu u kojoj ste trenutno. Zdravlje: Osećaćete se iscrpljeno, pomalo bezvoljno, bez entu-zijazma. Aktivniji društveni život mogao bi da bude najbolji lek protiv melanholije. Potražite prijatelje, nisu vas zaboravili!

Ljubav: Bićete delimično gospodar situaci-je, ali uverićete partnera u valjanost svojih predloga. Ako želite da sačuvate dobre odnose, moraćete da učinite ustupak. Potrudite se, vredeće.Zdravlje: Osećaćete zadovoljstvo jer ćete ostvariti neke značajne ciljeve. Bićete u od-ličnoj formi, mnogo strpljiviji i spremniji da drugima dopustite da su u pravu.

Ljubav: Neće vam se dopadati partnerovo ponašenje jer će on dirnuti u vašu sujetu ne obraćajući pažnju na vašu naglašenu potrebu za izdvajanjem iz društva. Moguć je ozbiljan sukob. Zdravlje: Osećaćete se do-bro, ali pošto ćete stalno biti u akciji, povre-meno ćete osećati umor pa bi bilo poželjno da pokušate bolje da se organizujete, kao i da nađete vremena za sebe.

Ljubav: Svu inicijativu prepustićete partne-ru. Ponašaćete se ravnodušno i čekaćete njegove poteze. Iznenadićete ga ovom pro-menom, ali za kratko jer ćete ubrzo ponovo preuzeti sve u svoje ruke.Zdravlje: Bićete napeti i uznemireni, što može da izazove pad imuniteta. Odmarajte se, pokušajte da se bolje organizujete i da ne radite sve u poslednjem trenutku.

Ljubav: Najradije biste izabrali varijantu u kojoj biste se pozabavili intimnim pita-njima koje vas muče, ali pošto će partner imati drugačije ideje, moguće je da će na-stati problem u vezi sa sukobom interesa.Zdravlje: Bićete umorni, svaka sitnica može biti uzrok sukoba, stoga izbegavajte situaci-je u kojima biste mogli da budete izolovani. Odmarajte se, san će vam dobro doći.

OVAN21. 3 – 20. 4.

BIK21. 4 – 21. 5.

BLIZANCI22. 5 – 21. 6.

RAK22. 6 – 22. 7.

DEVICA23. 8 – 22. 9.

VAGA23. 9 – 22. 10.

ŠKORPIJA23. 10 – 21. 11.

JARAC22. 12 – 20. 1.

VODOLIJA21. 1 – 18. 2.

RIBE19. 2 – 20. 3.

LAV23. 7 – 22. 8.

STRELAC22. 11 – 21. 12.


Ukrštenica

SVAKOG MESECA MOJU TAJNU POTRAŽITE KOD

SVOG PRODAVCA NOVINA!

SVAKOG MESECA LJUBAVNE ROMANE

POTRAŽITE KOD SVOGPRODAVCA NOVINA!

zaljubljena venera 56

Documents