»Ženska mudrost je inteligencija u srcu stvaranja. Ona je sveobuhvatna, intuitivna, logična i deluje kao polje beskonačnih odnosa. Ova knjiga je izraz upravo takve mudrosti.« Dr Dipak čopra, autor knjige Telo i duh, reka večnosti. »Žensko telo, ženska mudrost ukazuje na dublje razumevanje zdravlja. Žene imaju urođen osećaj za duhovnost i sposobne su da osete unutrašnju mudrost i celinu koju medicina sistematski zanemaruje. Dr Nortrup ponovno oživljava duhovnost u lečenju, omogućujući razumevanje i poverenje koji su potrebni svakoj ženi kako bi održala telesno zdravlje i imala ispunjavajući život.« Dr Džoan Borisenko, autorka knjige Minding the Body, Mending the Mind. »Dok se većina muških lekara ustručava da izgovori i samu reč isceljenje, mnoge lekarke, s dr Nortrup na čelu, pokazuju šta je istinsko isceljenje: povezivanje telesnog i duhovnog, psihe i some, u skladnu celinu. Ova knjiga ukazuje na ponovnu pojavu ženske snage u lečenju, a to je sila koja čini samo srce procesa isceljenja već vekovima. Ako ne možete imati dr Nortrup kao svoju lekarku, pročitajte njenu knjigu.« Dr Leri Dosi, autor knjige Healing Words, Meaning and Medicine. »Ova knjiga je neverovatan zbir podataka i istorije bolesti, i pomoći će svakome ko je pročita. Svakako ću je pročitati, zajedno sa suprugom i kćerkom. Mogao bih da iskažem bezbroj komplimenata i u nedogled da hvalim, no više će koristiti ako poslušate moj savet i pročitate je.« Dr Berni Sigel autor knjige Love, Medicine and Miracles. Dr Kristin Nortrup

žensko telo, ženska mudrost Stvaranje telesnog i emocionalnog zdravlja Ovo je knjiga za sve one koji veruju da je moguće živeti život u potpunosti bez obzira na sadašnje ili prošle okolnosti. Ona je za sve one koji priznaju postojanje tajanstvenog, neizvesnog nadanja u našem svakodnevnom življenju. Ona je za one koji žele da budu zdravi i znaju da je isceljenje nešto više od pukih spoljnih supstanci ili tehnika. Ovo je knjiga za svakog lekara, medicinsku sestru, zdravstvenog radnika, iscelitelja ili pacijenta koji je ikada iskreno priznao koliko toga ne znamo. Ovo je knjiga za one koji znaju da naše isceljenje neće biti dovršeno sve dok ponovo ne uvedemo svetost u naše svakodnevno življenje. Ovu knjigu sa zahvalnošću posvećujem naučnicima i isceliteljima iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti koji su se usudili i hrabro nastavljaju da idu dalje u veri,

nadi i radosti uprkos pogubnim učincima konvencionalnog načina razmišljanja.

Zahvalnica Rad na drugom izdanju ove knjige bio je kreativan i uzbudljiv projekat –potpuno različito iskustvo u odnosu na njeno prvobitno pisanje. Nakon što je prvo izdanje objavljeno, osećala sam se zahvalnom i blagoslovenom što sam imala prilike da se upoznam s pozitivnim učincima koje su ove informacije imale na tako mnogo života. Ovaj projekat ne bih mogla da dovršim bez podrške, vođstva i uticaja mnogih ljudi. Najpre još jednom želim da se zahvalim svima onima koje sam spomenula u prvom izdanju. Svi ste vi pomogli u stvaranju prve čakre ove knjige i uvek ću vam biti zahvalna. Želela bih da navedem imena onih koji su pomogli u radu na drugom izdanju. Toni Burbank, moj sadašnji urednik u izdavačkoj kući Bantam, bio je poput dobre vile ovoj knjizi, podržavajući je nakon što je njena prva babica Lesli Meredit otišla na drugo mesto prativši svoje srce. Toni mi je davao podršku tokom revidiranja i neprestane evolucije mog pisanja. Takođe zahvaljujem Helen Ris čija je prvobitna pronicnjivost pomogla u rađanju ove knjge.

Džudi Barington, izvanredna medicinska ilustratorka izradila je crteže u oba izdanja i još uvek mi pruža podršku pretvarajući moje zamisli u crteže. Osoblje u klinici Žene ženama – u prošlosti kao i sada – pomagalo mi je u zajedničkom stvaranju iskrenog i ispunjujućeg načina sprovođenja zdravstvene nege i isto tako iskustva zajedničkog rada. Iskreno sam im zahvalna na modelu lečenja koji smo zajedno stvorili. Veliko hvala upućujem sledećim kolegama koji su pioniri u održavanju zdravlja celog ženskog bića. Vaše prisustvo i mudrost i dalje me vode i podržavaju: dr Džoel T. Hargrov, medicinska sestra Marcel Pik, dr Betani Hejs, dr Diksi Mils, dr Kejt Hejvens, dr Mod Guerin, medicinska sestra Suzan Dauti i dr Hektor Taraza. Takođe se zahvaljujem svojim kolegama širom sveta koji su prihvatili žensku mudrost kao vrstu zdravstvene nege. Vaše postojanje i podrška mi pomažu više nego što možete zamisliti. Više od pet godina Gina Barone mi pomaže da u mom domu porodična vatra i dalje gori tako što se brine o hrani, prevozu i deci. Osim toga, prava je prijateljica. Bez nje ne bih uspela da ostvarim ni prvo pisanje knjige, a ni dopune. Dajen Grover, moja medicinska sestra i lična saradnica već duže od petnaest godina pomaže mi da svoje zamisli pretočim u fizičku stvarnost. Njena neprestana podrška i genijalne organizacione sposobnosti prirasle

su mi srcu i s radošću očekujem nastavak rasta, radosti i zabave tokom godina koje su pred nama. Moj život je blagosloven sjajem i prijateljstvom doktorke nauka Karolin Mis. Njeni uvidi i zamisli napajali su me i duboko nadahnjivali i u velikoj meri produbili i proširili moje shvatanje zdravlja i bolesti. Takođe joj se zahvaljujem za njen smisao za humor, nepoštednost i uvid u kreativni proces. Lekarka i doktorka nauka, Mona Lisa šulc, pojavila se u mom životu neočekivano, poput anđela, i ubrzo zauzela mesto od neprocenjive važnosti kao savetnik, istražitelj, grafički dizajner, nadahnuće i prijateljica. Bez njenog posebnog načina sagledavanja stvari, veštine istraživanja, lične prisutnosti, medicinske intuicije i neopisivog smisla za humor, proces nastajanja ove knjige bio bi jednoličan. Prvobitni tekst kao i njegovo uređivanje dalo nam je priliku da zajedno stvaramo i smejemo se tokom proteklih pet godina. U poslednje tri godine, bilo mi je zadovoljstvo da radim s izvanrednim timom sjajnih osoba na mom biltenu, Mudrost ženskog zdravlja (Health Wisdom for Women). To iskustvo mi je bilo od ogromne pomoći u radu na drugom izdanju ove knjige. Posebno se zahvaljujem Suzi Belteri i Lorni Njuman. Veliko hvala Nedu Levitu za podršku, mudre savete i viteške veštine upotpunjene oklopom i mačem kad je trebalo. Otac mi je jednom rekao da će pacijenti birati mene, a ne ja njih. Bio je u pravu. Zahvalna sam svim odvažnim

ženama koje su me odabrale za svoju lekarku tokom svih ovih godina i pomogle mi da naučim ono što sam napisala u ovoj knjizi. Takođe sam zahvalna proširenom krugu mojih "pacijenata" – svim ženama (i muškarcima) koji su pročitali prvo izdanje ove knjige, pretplatili se na moj bilten, slušali moje audio trake ili došli na moje predavanje. Svi ste vi obogatili moj život više nego što sam i mogla da sanjam. I dalje otkrivam koliko je taj proces čudesan. Na kraju, želim da se zahvalim mojim prvim korenima: mojoj majci, ocu, braći i sestrama s porodicama, te mom suprugu i kćerima. Hvala vam što mi pomažete da ostanem iskrena i skromna. UVOD U DRUGO DOPUNJENO IzDANJE

Izgovorimo našu istinu Tokom mesec dana nakon što je izašla ova knjiga, imala sam niz noćnih mora u kojima sam sanjala da je neko ušao u moju sobu i želeo da me ubije. Tokom pet uzastopnih noći budila sam se i vrištala od straha i užasa te bih tako uplašila i decu i samu sebe. Moji snovi su bili ne baš suptilan izraz mog unutrašnjeg vođstva koje me upozoravalo koliko je zapravo jedan deo mene bio uplašen da izgovori ono što sam znala. Potresla me je snaga tog straha. Iako sam znala koliko je mnogo žena u sebi sagradilo zid straha koji se podiže svaki put kad se ne usude da progovore svoju

istinu, nisam bila svesna koliko sam se i ja toga bojala. Bojala sam se da odem na redovan sastanak ginekologa i akušera u junu 1994, nakon što je knjiga izašla po prvi put, jer sam bila sigurna da kolege ginekolozi neće prihvatiti mene i moj rad. Dotada sam živela dvostruki profesionalni život: jedan deo mene govorio je pacijentkinjama ono u šta sam verovala, u privatnosti moje ordinacije, a drugi deo je, »službena« ja, zadržavao za sebe ponešto (ili veoma mnogo) od toga u bolnici ili u društvu mojih kolega. Kao lekarka dobro sam znala šta je prihvatljivo za moje kolege i bolničko osoblje. Godinama sam hodala tankim ledom. Zapravo 1980, nakon što se rodila moja prva kći i pre nego što sam otišla na stručni usmeni ispit za sticanje diplome ginekologa akušera, o meni je izašao članak na temu holističkog lečenja žena u časopisu East West Journal (u međuvremenu je naziv časopisa promenjen u Natural Health). Kako bih sprečila da niko u bolnici gde sam radila ne vidi taj članak, otišla sam do lokalnog distributera časopisa i lično kupila sve primerke koji su bili kod njega. Niko u bolnici nije nikada video taj članak, a ako neko i jeste, nikada to nije spomenuo. Međutim 1994. nije bilo moguće otkupiti sve primerke knjige koja se distribuirala na širokom svetskom tržištu! Došlo je vreme da i u javnosti, kao i pred službenim medicinskim establišmentom, povežem ta dva dela mene po prvi put.

Prvi korak bio je odlazak na nedeljni sastanak bolničkog kolegijuma. Kad sam ušla u prostoriju, odahnula sam kad sam shvatila da niko ne spominje knjigu i da se prema meni kolege ne ponašaju drukčije. Izgledalo je kao da se ništa nije dogodilo. Morala sam da se nasmejem, jer mi je to bila lekcija o opsednutosti samom sobom – o uverenju da se svi oko mene zanimaju za ono što radim ili govorim, dok oni zapravo žive svoj život. Najveća lekcija bila mi je spoznaja da je moj strah zapravo samo moj i da je došlo vreme da ga otpustim. Sve je to bilo postupni proces: na prvoj godišnjici knjige sanjala sam nekoliko snova u kojima me je neko snimao golu videokamerom. Još uvek sam bila ranjiva, ali barem niko nije hteo da me ubije! Takvi snovi su posle polako iščezavali. Od 1994. zaređali su se pozivi da predajem bolničkom osoblju i lekarima širom SAD­a te u ostalim zemljama, a od žena i muškaraca širom sveta pristizale su neverovatno pozitivne i tople reakcije. Jasno je da je svet spreman za žensku mudrost. Komentar koji najčešće dobijem je otprilike sledeći: »Negde duboko u sebi, oduvek sam bio/la svestan/na istine o kojoj govorite... ali nisam znao/la to da pretočim u reči. I zasigurno nisam čuo/la nijednog lekara da govori o tome.« Uverila sam se da je medicinska nauka zaista snažna kad se udruži s mudrošću našeg srca i uma. I iz tog razloga sam, gotovo odmah nakon što je knjiga objavljena, dobila želju da je što pre revidiram. Iako ne

postoji zamena za razvijanje i poštovanje naše intuitivne ženske mudrosti – tog unutrašnjeg vodiča koji nam pomaže da odaberemo put kojim bi trebalo poći ili ukazati na put koji bi trebalo da izbegnemo – otkrila sam da je to unutrašnje vođstvo najdelotvornije kad je uravnoteženo s najnovijim i dobro utemeljenim naučnim podacima. Iako načela istinske mudrosti ne podležu značajnijim promenama, korisne i praktične informacije se menjaju. Nama trebaju oboje – jednako kao što su nam potrebne i leva i desna strana mozga. Zajedno sa sve većim prihvatanjem alternativne medicine od strane naučnog establišmenta (pojava koja me zaista iznenađuje i raduje), sve više i više prirodnih rešenja za ženske tegobe, koja su i naučno utemeljena, postaju dostupna ženama svaki dan. Istovremeno, nova i pozitivna tehnološka rešenja, kao što su nova pomagala za ublažavanje inkontinencije, te sve bolje hirurške tehnike za uklanjanje mioma, takođe pomažu brojnim ženama. I svaki put kad bih još više unapredila i osavremenila svoje razmišljenje i preporuke, poželela bih te nove informacije da učinim dostupnim svojim čitateljima kako bi i oni njima mogli poboljšati svoj život i zdravlje. Osim dodavanja boljih i savremenijih rešenja svakom poglavlju ove knjige, takođe sam shvatila da je bilo potrebno ponovo napisati poglavlja o ishrani i menopauzi jer ima toliko novih i korisnih podataka o tim temama, od toga kako prilagoditi hormonsku

terapiju svakoj ženi koristeći prirodne ženske hormone do toga za koju se ishranu odlučiti kako biste uravnotežili i um i telesnu biohemiju. Žensko zdravlje napokon dobija pažnju koju zaslužuje, a kao dugogodišnji stručnjak na ovom području, lično imam mnogo toga da kažem i podelim s drugima. Igrom slučajnosti, moj časopis Mudrost ženskog zdravlja, objavljen je u saradnji s kućom Phillips Publishing International nekoliko meseci po objavljivanju prvog izdanja ove knjige. Na taj način, ne bavim se samo problemima dvadeset žena koje dođu u moju ordinaciju svaki dan, već svojim savetima mogu da pomognem hiljadama žena svakog meseca. Zapravo, saveti koji se nude u časopisu i moji odgovori na pitanja čitateljki zajedno čine virtuelnu ordinaciju. To mi je omogućilo da ženama pružim zdravstvenu negu na mnogo širi i raznolikiji način nego ikad dosad. Takođe sam čula nebrojeno mnogo puta od kolega lekara da im pacijentkinje ulaze u ordinaciju s mojom knjigom ili časopisom u ruci tražeći neki od oblika nege koje preporučujem. Većina tih lekara je zahvalna na informacijama koje iznosim. Ta dostupnost skoro svim slojevima širom sveta zaista mi se sviđa jer potičem iz malog mesta. Pisanje prvog izdanja ove knjige osvestilo je u meni spoznaju o mnogo širem svetu ženske mudrosti koja se budi duž planete. Iz tog razloga dobijam podršku od više ljudi i s više mesta nego što sam pre mogla i da sanjam. A to mi je posledično pomoglo da postanem

ono što zaista jesam. Na osnovu pisama koja mi stižu, znam da se isto događa i drugima širom planete. Moja knjiga se koristi kao udžbenik u osnovnim školama i bolnicama u mnogim zemljama SAD­a – i to pomaže ženskoj mudrosti da postigne svoj puni zamah i snagu. Osvestila sam moć govorenja sopstvene istine. To je izuzetno značajan deo mog ličnog procesa isceljenja. I sada je osećam snažnijom i slobodnijom nego ikada pre. Nadam se da će ova knjiga podstaknuti i druge žene da kažu svoju istinu. I znam da kako će svaka od nas to činiti, svet će se – pa tako i naše zdravlje – menjati nabolje. UVOD U PRVO IzDANJE

Lekaru, isceli se Godine 1981. pokušavala sam da dojim svoje prvo dete i brinem se za njega ceo dan, a istovremeno sam radila šezdeset i više sati nedeljno. Tako sam dobila težak oblik mastitisa koji je na kraju prouzrokovao gubitak funkcije u desnoj dojci. Umesto da sam dan­dva izostala s posla čim sam primetila prve znakove upale, što bih savetovala svakoj svojoj pacijentkinji, zanemarivala sam ih i nastavila da radim i sve više se razboljevala. Tako sam se ponašala jer sam bila rastrgnuta na dve strane. U to vreme sam verovala, a verujem to i danas, da je majčino mleko najbolja hrana za dojenče i čvrsto sam odlučila da svoju decu hranim optimalno. Uzimala sam antibiotike jer sam bila sigurna da će mi lekar, ako odem njemu, zabraniti

dojenje. Istovremeno sam znala da lekari svoje koleginice lekarke smatraju slabijima i nesposobnima da podnesu velik pritisak na poslu, a nisam želela takvu etiketu. Tada sam radila u vrlo cenjenoj poliklinici za ginekologiju i akušerstvo. Imala sam samo trideset jednu godinu, a već sam se dokazala na području medicine kojim vladaju muškarci. Radila sam s kolegama koje sam cenila. Nisam želela da ugrozim karijeru. zato sam zanemarila soptveno zdravlje i nastavila da radim – i bila sam sve bolesnija. Premda sam uzimala lekove, upala je bila dovoljno snažna da se odupre običnim antibioticima. Moje stanje se pogoršavalo tokom nekoliko dana dok jedne noći nisam dobila visoku temperaturu, tresla me je groznica i bila sam u delirijumu. Posle sam saznala da se u to vreme upala duboko ukorenila u mom telu, kao i apsces u dojci. Čak i tada sam odlazila na posao i nastavila da izvršavam svoje obaveze. Budući da sam bila istovremeno i majka i lekarka, mislila sam da nemam drugog izbora. Duge godine studiranja naučile su me da sopstvene potrebe stavim na poslednje mesto. Nekoliko nedelja sam nastojala da se izlečim, no konačno sam nazvala hirurga koji je pristao da me pregleda u svojoj ordinaciji nakon što završim rad s pacijentima (dok sam gutala Andole s Kafetinima kako bih ublažila bolove). Iste večeri sam završila na operaciji – a to je bilo upravo ono što sam očajnički želela da izbegnem.

Hirurg je rekao mom suprugu, koji je takođe lekar, da se apsces ispod moje dojke toliko povećao da prodire u grudni koš – nešto najgore što je video u trideset godina lekarske prakse. Nije mu bilo jasno kako sam uspela nastaviti da radim uprkos upali. Potpuno sam zanemarila staru izreku »Lekaru, isceli se«. Bilo me je sramota što nisam uspela da se izlečim, a kao lekarka sam sebi dopustila da postanem bolesnica, pacijentkinja. Osećala sam da je ugroženo moje samopouzdanje kao majke ako više ne budem mogla da dojim. (Do tada se dotok mleka ionako znatno smanjio zbog stresa.) Pa ipak, sećam se da sam te noći u bolnici mislila kako moram da se vratim na posao što je pre moguće. Kad sam nakon dve godine rodila drugo dete, pretpostavljala sam da je stara rana zacelila. Prvo dete sam morala da hranim veštačkom hranom i mislila sam da to više neću morati da radim. No, u mojoj desnoj dojci nije bilo mleka iako je ono počelo da teče na vreme. Prethodna upala razorila je strukturu mlečnih kanala u toj dojci. Ponovno sam se uplašila da neću moći da dojim svoju bebu. Platila sam cenu sopstvenim telom kad sam pre dve godine pokušavala da se dokažem. Iako sam potpuno preuzela odgovornost za situaciju, shvatila sam kako sam zanemarivala samu sebe. Negiranje sopstvenih fizičkih potreba i sopstvenog tela ugrađeno je u nit od koje je satkan moj život.

Trećeg dana nakon porođaja duboko očajna zbog situacije, nazvala sam Međunarodnu ligu La Leč u čikagu i zamolila za savet. Žena koja se javila na telefon imala je isto iskustvo s dojenjem i rekla je da mogu dojiti na jednu stranu ako mi ne smeta što moram da dojim češće i što su mi dojke neujednačene. Poslušavši njen savet, uspela sam da dojim onoliko koliko je bilo dovoljno da se održi dotok i stvaranje mleka. Premda je moje dete dobijalo fabrički proizvedenu hranu dok sam bila na poslu, moje mleko je bilo prikladno kad bih provodila s njim više vremena. Zauvek ću biti zahvalna toj masovnoj organizaciji žena koju su u čikagu osnovale domaćice koje su želele da doje svoju decu u vreme kad nisu imale podršku medicinske profesije. (I danas većina specijalista ginekologije i akušerstva ne pohađa seminar o dojenju i zato ovu bitnu funkciju ne poznaju onako kako bi mogli.) Iako sam znala da su dojke metafora za davanje, primanje i negovanje, žureći da negujem sve druge, izostavila sam upravo sebe. Međutim, moje telo nije dopustilo da se izvučem nakon što sam ga zanemarivala i podučilo me je važnoj lekciji: telesni simptomi imaju dublje značenje od konkretnog zdravstvenog problema na koji nas upozoravaju. Karl Jung je rekao da nas bogovi posećuju putem bolesti i uverila sam se da možemo imati velike koristi emotivno, fizički i duhovno samo ako obratimo pažnju na poruke tela.

Premda sam oduvek u to verovala na intelektualnom nivou, da bih postala efikasna isceliteljka morala sam to da osetim na sopstvenoj koži. Samo sam proživljavajući ozbiljan zdravstveni problem mogla da shvatim kroz šta sve prolaze žene sa zdravstvenim i životnim teškoćama. Sve dok sam bila preambiciozna, nikad bolesna belkinja u svetu u kojem prevladavaju muška stajališta, nisam mogla da shvatim uzorke koji se obično povezuju s bolestima žena. Dok god sam doživljavala sebe odvojenom od drugih žena, nisam mogla da shvatim da su ti uzorci deo težnji i nastojanja mnogih žena da ostanu potpune. Privatno je stvar politike Rađanje dece i grčevito nastojanje da uskladim posao i brigu za porodicu izmenilo me je na način na koji ništa drugo ne bi moglo. Umesto da učim iz knjiga i od profesora, sada sam na sopstvenoj koži osetila šta feministkinje misle kad kažu: »Privatno je stvar politike«. Naučila sam da ne postoji majka na određeno vreme. Jednom kad žena rodi, dete je deo nje dvadeset četiri sata na dan na način koji niko ne može da objasni, nego ga je potrebno lično iskusiti. Niko me nije pripremio na bol u srcu koja se javljala kad bih morala da ostavim dete kod kuće i krenem na posao. Isto sam tako počela da sumnjam u pretpostavku u koju sam dugo verovala – da briga za dete i majčinstvo nisu pravi posao. Odmah sam uvidela da je mnogo lakše biti na poslu nego kod kuće s dvoje male dece. Uspevala sam toliko

toga da uradim! Kao dobra kći patrijarhata duboko sam poštovala efikasnost i produktivnost. Počela sam da se preispitujem zašto je dobro brinuti se za tela drugih ljudi, ali ne za svoje sopstveno ili svoje dece. Zašto sam osećala toliku krivicu kad god bih se odmarala? Premda sam imala mnogo posla, zašto je bilo teško sesti na pod i igrati se sa svojom decom pola sata? Zašto sam mislila da je to gubljenje vremena? Takođe sam se pitala zašto se sva ta briga za decu smatra problemom žene – zašto su moja deca prvenstveno moja briga? Suprug i ja imamo jednako obrazovanje i jednake prihode. Zašto se njegov život nije mnogo promenio otkad smo dobili decu? Kako sam sve više primećivala na koji način porodični život utiče na moju dobrobit i dobrobit drugih žena, morala sam da se vratim unatrag i preispitam sve u šta sam ikad verovala o uspehu, medicini i samoj sebi. Sve do rođenja drugog deteta nisam se smatrala feministkinjom. Oduvek sam bila u stanju da ostvarim sve što sam htela. Nisam znala o čemu to »one« govore kad pričaju o društvenoj nepravdi prema ženama. Nisam videla da je odnos žene prema muškarcima imalo različit zato što to nisam doživela (ili tačnije, nisam primetila) na sopstvenoj koži. No, mozaik mog života počeo je da se raspada kad sam postala lekarka i žena u društvu koje smatra da žena mora da se odluči između te dve uloge ako želi ijednu od njih da odigra kako treba. Ništa me na to nije pripremilo. Superžena je umirala.

Uvidi koje sam stekla zahvaljujući apscesu na dojci nisu uticali samo na moja uverenja o sopstvenom zdravlju nego i na moj lekarski rad. Počela sam da preispitujem svoja uverenja i shvatanja o bolesti. Počela sam da shvatam da su PMS, bol u krstima, hronični vaginitis i drugi problemi na koje su se žalile moje pacijentkinje često povezani s njihovom životnom situacijom. Učeći o njihovoj ishrani, prilikama na poslu i odnosima, mogla sam da sagledam izvore njihovih telesnih tegoba. Počela sam da cenim oblike životnih situacija u kojima su određene bolesti nastale na načine koji mi nikad pre nisu padali na pamet. S godinama sam sve bolje prepoznavala uzorke zdravlja i bolesti i kod sebe i kod svojih pacijentkinja. Shvatila sam da bez ozbiljne odluke da se sagledaju svi nivoi nečijeg života, promeniti samo navike i način ishrane nije dovoljno za izlečenje odavno prisutnih simptoma. U poslednjih deset godina radila sam s mnogim ženama čije se bolesti nisu mogle pripisati samo načinu ishrane niti su se mogle izlečiti isključivo lekovima ili operacijom. Makrobiotički način ishrane ili trčanje pet kilometara svaki dan neće poboljšati zdravlje žene koja još uvek živi s alkoholičarom ili radoholičarom, ili je bila žrtva incesta i nije dopustila samoj sebi da oseti emocije koje su logična posledica takvih dogadaja. Međutim, promena ishrane te pronalaženje alternative za lekove i operaciju ipak može biti početak novog gledišta o zdravlju. S novim

uvidima o svom telu i sebi samima, žene često počinju mentalno, emotivno i duhovno pa čak i fizički da zaceljuju. Priče o takvim isceljenjima i duhovnim buđenjima možete naći u svim delovima ove knjige. Bolesti o kojima pričaju te žene, poput mog apscesa na dojci, možemo videti kao poziv na buđenje. Premda su ta iskustva bila vrlo bolna za žene koje su ih proživele, ona su nas vratila našem telu i ponovo nam dala uporište u svesti o tome šta je važno u životu. Bolest mi je pokazala da je zdravlje proces uspostavljanja ravnoteže i da zato što sam zanemarivala sopstveno telo i dušu tolike godine, sada moram da se zagledam u sebe i pronađem odgovore na pitanja koja sam sebi počela da postavljam podstaknuta svojim i tuđim zdravstvenim tegobama i izazovima. Budući da su problemi svih žena uzrokovani jednim delom i kulturom u kojoj žive, a koja nas programira da stavljamo potrebe drugih ispred sopstvenih, moramo iz korena da promenimo način razmišljanja i življenja da bismo postale i ostale zdrave. Žene ženama (Women to Women) Podstaknuta novim spoznajama, napustila sam praksu u poliklinici 1985. godine i odlučila da stvorim praksu u kojoj ću moći da u tretman pacijentkinja uključim ne samo medicinsku negu nego i sve ono što znam o ishrani, načinu življenja i iskustvu žene u zapadnjačkoj kulturi. Zajedno s tri koleginice odlučila sam da otvorim centar za zdravstvenu negu za žene u kojem će se znati i ceniti šta to znači biti žena. Bila sam uverena

da moraju postojati alternative konvencionalnom načinu postizanja zdravlja i lečenja ženskih zdravstvenih tegoba. Želele smo da učinimo više od jednostavnog lečenja simptoma – želele smo da pomognemo ženama da promene temeljno stanje u svojim životima koje je prouzrokovalo zdravstvene tegobe. Nije bilo dovoljno samo »privatizovati« i izolirati stanje svake od tih žena. Želele smo da naše pacijentkinje podučimo da su njihove boli – fizičke, fiziološke i duhovne – deo veće kulturne boli koja se tiče svih žena. Tako smo nas četiri, dve medicinske sestre i dva ginekologa, utemeljile kliniku Žene ženama u decembru 1985. u jednom gradiću u državi Mejn. Nismo imale primer za ono čemu smo odlučile da se posvetimo. Želele smo da unutar svoje prakse sprovodimo konvencionalnu medicinsku negu koja zaista može mnogo da ponudi. Videla sam i previše žena koje su izgradile celu karijeru pokušavajući isceliti bolest, a po svaku cenu izbegavajući konvencionalnu operaciju koja je mogla biti izvrsno rešenje i pomoći telu da lakše vrati i održi zdravlje. (Kad se žena previše usredsredi na isceljivanje bolesti, ona to često čini da bi izbegla suočavanje s problemima koji su zapravo doveli do bolesti. zato i sam proces isceljenja postaje zavisnost.) Isto tako, želele smo ponovno da podučimo pacijentkinje o načinu življenja koji poboljšava zdravlje. Svi smo se iz prve ruke uverili kako se mislima može uticati na

telesne simptome i postići isceljenje i dublje razumevanje našeg tela i nas samih. Želele smo da u tome uspeju i naše pacijentkinje. To je upravo ono što pokušavam da učinim i ovom knjigom. Klinika Žene ženama od samog je početka bila čin poverenja. Tokom osam godina prakse naučile smo kako nije nimalo lako usredsrediti se na »ono što može uspeti« umesto na »ono što može poći po zlu«, i podstaknuti žene da destruktivne načine ponašanja zamene ponašanjem koje se uopšte povezuje sa zdravljem. Tokom godina morale smo da priznamo sebi koliko smo duboko zabrazdile u strahove na koje smo navikle i oblike ponašanja koji uništavaju zdravlje. Naše nezadovoljstvo pacijentovim destruktivnim navikama smanjivalo se kako smo shvatale da patimo od istih problema. Nas četiri smo otkrile da moramo raditi na sebi, na sopstvenom ponašanju i načinu komuniciranja želimo li biti bolje lekarke i medicinske sestre i želimo li ostati otvorene u shvatanju da je pružanje medicinske pomoći neprestan proces učenja. Potrudile smo se da prevladamo hijerarhijski zid između nas i pacijenatkinja tako što smo ih svesno uključile u sopstveno isceljenje, npr. pronalaženje najboljeg načina ishrane ili kombiniranje različitih holističkih tretmana. Nismo želele da izigravamo Boga­lekara niti Boga­medicinsku sestru pred pacijentima. Početkom 1986. god. angažovale smo veštog psihoterapeuta koji nam je pomogao da budemo otvorene jedne s drugima umesto da – kako su

većinu nas naučili – skrivamo osećaje ispod vela »pristojnosti«, posebno kad treba da raspravljamo i odlučujemo o poslovnim obavezama, smenama, dežurstvima, odmorima, slobodnim danima i drugim pitanjima koja se nužno nameću u praksi i komunikaciji. Stvaranje zdravlja Tokom prvih pet godina od osnivanja klinike žene ženama pokazalo se da su naši prvi instinkti bili ispravni. Ženino zdravlje je zaista do korena isprepleteno s kulturom iz koje potiče, njenim položajem u društvu i načinom življenja. Formalno medicinsko obrazovanje nije priznavalo ono što je danas toliko očigledno. No, priznati da kulturni kontekst u kojem žena živi utiče na njeno zdravlje samo je prvi korak u izgrađivanju novog modela zdravlja žene. Sledeći korak koji smo preduzele bio je posvećenost unapređivanju zdravlja žena aktivnim menjanjem okolnosti u našem životu. Godine 1991. nastao je kredo naše klinike: »Predane smo življenju, stvaranju i uživanju u zdravlju, ravnoteži i slobodi na svim nivoima, lično i profesionalno, te pružanju obrazovnih i medicinskih usluga koje će pomoći klijentima i pacijentima da sopstvenim sposobnostima te kvalitete stvore u svom životu«. Kad god pročitam ovaj kredo, osetim da mi se duh obnavlja. Ta vizija ne zahteva savršenstvo. Ona zahteva da učinimo najbolje što možemo, imajući na

umu da niko neće dovesti u red naše živote umesto nas. Mi sami smo jedini koji to možemo da učinimo i treba svesno da odlučimo da to ostvarimo. Ne kažem da je to lako. Svakome od nas je potrebna i podrška i vođstvo. Naša klinika je bila izvor podrške i vođstvo hiljadama žena – mesto na kojem su mogle ispričati svoje priče, zaceliti rane i dobiti podsticaj da stvore zdravlje u svom životu. Moja namera i želja je da i ova knjiga bude izvor podrške i vođstva jer donosi priče o isceljenju žena koje su mi bile pacijentkinje, koleginice, rođake i prijateljice. Te žene su pronašle svoj unutrašnji glas i počele da zaceljuju i svakog dana da unose zdravlje u svoje živote. One su zajedno deo velike ženske svesti – iznose na videlo naš istinski identitet i potrebe te ponovo otkrivaju svoju ženstvenost i uživaju u tome što su žene, na svoj način. Ove priče su ispričale sopstvenim rečima i metaforama, a opisuju ženske obrede do kojih su, kao što to često biva, došle same, a ti obredi imaju kolektivnu vrednost za sve nas. Većinom, žene su likovi složeni od više osoba. Premda su to priče stvarnih osoba, njihova imena i druge pojedinosti su promenjeni. Nadam se da ćete čitajući ove priče biti nadahnuti i podsetiti se sopstvene životne istorije – ne samo zdravstvene – i da ćete je sagledati iz novog ugla gledanja. Nadam se da će vas to takođe podstaknuti da zabeležite priču o sopstevom životu i svojim zdravstvenim tegobama – da biste videli koji se uzorci

ponavljaju i kakve veze nastaju među njima. Istraživanjem, definisanjem i ponovnim otkrivanjem svog življenja i vi možete da se iscelite. Iz ovih priča takođe ćete naučiti da osluškujete sopstveno telo i da se pouzdate u njegovu mudrost, što će vam omogućiti da razvijete telesno i duhovno zdravlje. Medicinskim rečnikom rečeno ova knjiga govori o zdravstvenim problemima žena, o nezi ženskih sistema i organa. U njoj istražujem bolesti, tegobe i disfunkciju svih ženskih organskih sistema i dajem predloge za njihovo isceljenje. Međutim, osim medicinskog pristupa i saveta, najvažnije što se nadam da ću moći da vam približim – pomoću svojih mentora, kolega i ponajviše primera iz života pacijentkinja – jesu informacije o ženinom unutrašnjem glasu. Želela bih da probudim taj tihi, sićušni, mudri glas intuicije u svima nama, glas našeg tela koji smo bile prisiljene da zanemarujemo usled bolesti kulture u kojoj živimo, pogrešnog informisanja i disfunkcije. Shvatila sam da na tome radimo svi zajedno i da se širom sveta stvara nova vizija zdravlja i blagostanja žene i njenog identiteta. Za tu viziju bitno je da verujemo u ono što znamo duboko u sebi: naša tela su naši saveznici i uvek nam pokazuju u kojem smeru treba da idemo. Neka vam ova knjiga bude izvor nadahnuća, znanja i podrške na putu isceljenja.

PRVI DEO

Od želje za spoljnom kontrolom do prepuštanja unutrašnjem vođstvu 1. Mit o patrijarhatu i zavisnički sistem Poput vulkana koji samo što ne eksplodira, tako i društvo koje gradi društveni red na institucionalizovanom negiranju duše uzrokuje nasilno urušavanje sve dok civilizacija ne počne da puca po šavovima. – Deniz Breton i Kristofer Largent, iz knjige Zaverenička paradigma Svest stvara telo. Naša tela čine dinamički energetski sistemi koji su pod uticajem načina ishrane, međuljudskih odnosa, naslednih osobina i kulture, te međusobnih odnosa tih činilaca i naših aktivnosti. Nismo ni blizu shvatanja kako naši telesni sistemi

međusobno deluju jedni na druge, a da i ne spominjemo kako se međusobno odnose spram sistema drugih ljudi. Ipak, u gotovo dve decenije medicinske prakse postalo mi je jasno da se žene ne mogu isceliti sve dok se kritički ne preispitaju i ne promene neka svoja uverenja i pretpostavke koje smo nesvesno nasledili i upili iz naše kulture. Ne možemo se nadati da ćemo ponovno probuditi svoju telesnu mudrost i unutrašnju sposobnost stvaranja zdravlja ako najpre ne razumemo uticaj društva na naš način razmišljanja i vođenja brige o sopstvenom telu. Kulturno nasleđe Zapadnjačka civilizacija već pet hiljada godina počiva na mitologiji patrijarhata, na autoritetu muškaraca i očeva. Ako je istina da »sva uverenja i aktivnosti potiču iz mitologije«, kako tvrdi Jamake Hajvoter, onda je lako zaključiti da našom kulturom potpuno »vladaju očevi«. Naše shvatanje ženskog tela i čak medicinski sistemi takođe slede ova muška pravila.1 No, patrijarhat je samo jedan od mnogih sistema društvenog uredenja. Bilo kako bilo, nećemo moći da stvorimo drukčije društveno uređenje sve dok se ne iscelimo u sopstvenoj kulturi. Bila sam u porođajnoj sali nebrojeno puta kad bi se rodila devojčica, a žena bi pogledala supruga i rekla: »Dušo, žao mi je.« Izvinjavajući se što nije rodila sina! Biti svedok tog odbijanja od same majke, izvinjavanja za devet meseci trudnoće, porođajne bolove i sam porođaj, šokantno je

iskustvo. Ipak, kad sam rodila drugu kćer, šokirala sam se jer su mi se te iste reči izvinjenja pojavile u mozgu, kao deo kolektivnog nesvesnog celog ljudskog roda. Nikad ih nisam izgovorila naglas, ali uprkos tome one su mi odzvanjale u mislima – potpuno nepozvane. Tada sam shvatila koliko je staro i duboko ukorienjeno to odbijanje svega što je žensko, i kod muškaraca i kod žena podjednako! Naša kultura devojčicama daje poruku da su njihova tela, njihov život i njihova ženstvenost nešto za što se moraju izvinjavati. Jeste li primetili koliko se često žene izvinjavaju? Nedavno sam šetala ulicom kad je jedan muškarac naleteo na ženu koja je prolazila pored njega i to tako jako da su joj ispale vrećice iz ruku. Ona se duboko izvinila. Negde u dubini mnogih od nas krije se izvinjenje za samo naše postojanje. Kao što piše En Vilson šif: »Iskonski greh jer smo se rodile kao žene ne može da se iskupi radom«.2 Koliko god fakultetskih diploma stekle ili nagrada dobile, na neki čudan način nikad ne možemo da se merimo s muškarcima. Ako se moramo izvinjavati za sopstveno postojanje od dana rođenja, možemo biti sigurne da će nas medicinski sistem našeg društva sprečiti u razumevanju mudrosti naših »drugorazrednih« tela. Zapravo, patrijarhat na sav glas izvikuje poruku da su ženska tela inferiorna i moraju da se kontrolišu. U našoj kulturi se namerno zatvaraju oči kad se pojave sve češća i sve teža pitanja o polovima. Tek sam u svojoj medicinskoj praksi shvatila da je nasilje nad

ženama zapravo epidemija, bilo da je ono tajno ili javno. I videla sam kako nasilje stvara podlogu za bolest u našim ženskim telima. Razmislite o ovome: istraživanje koje je provela dr Gloria Bakman ocenjuje da je do 38% odraslih žena u SAD­u bilo polno zlostavljano u detinjstvu. Budući da se najčešće o takvom nasilju ne izveštava, vlasti saznaju tek za 20­50% slučajeva, pa bi po svemu sudeći taj postotak mogao biti i veći. FBI procenjuje da je za ženu koja živi u SAD­u verovatnoća da bude silovana tokom života 1:3 te da će 50% udatih žena biti pretučene barem jedanput u braku. Istraživanje dr Lia Dikenstajna dalo je dokaze da je nasilje u braku povod za svaki drugi pokušaj samoubistva među crnim ženskim stanovništvom i svaki četvrti pokušaj samoubistva među belim. Istraživanje koje je provela Lori Hes pri Svetskom institutu za posmatranje pokazuje da širom sveta četiri puta više devojčica nego dečaka umire od nedostatka ishrane zato što se hrana najpre daje dečacima. Izveštaji iz Kine govore da je 140 000 devojčica svake godine napušteno ili dato na usvajanje. Prema izveštaju Uedinjenih nacija o položaju žena, žene obavljaju dve trećine rada u svetu za jednu desetinu prosečne svetske plate, a poseduju manje od jedne stotine svetske imovine. Istraživanje Američkog udruženja fakultetski obrazovanih žena o pristranosti u odnosu na pol u američkim školama potvrdilo je prethodni izveštaj da dečaci dobijaju pet

puta više pažnje od nastavnika, a osam puta češće viču na času od devojčica.3

Posledica patrijarhata je zavisnost Jevrejsko­hrišćanska kosmologija na kojoj se temelji civilizacija Zapada poistovećuje žensko telo i žensku seksualnost s Evom, koja je odgovorna za pad čovečanstva. Hiljadama godina žene su tučene, zlostavljane, spaljivane na lomači i okrivljavane za sve vrste zla samo zbog svog pola. Zaboravljamo u ovom dobu brzih promena da žene čak nisu imale pravo glasa sve do 1920. godine! Godine 1953. u knjizi Drugi pol, Simon de Buvoar je napisala: »Muškarac uživa u sjajnoj privilegiji da Bog odobrava zakone koje on postavlja. Budući da muškarac ima neograničenu vlast nad ženom, posebno je sretan što ga je na taj uzvišeni položaj postavilo Najviše Biće. Za Jevreje, muslimane, i između ostalih i hrišćane, muškarac je gospodar po svom bogomdanom pravu; strah od Boga će zato ugušiti svaki pokušaj pobune kod podčinjene žene«.4 Uverenje da su muškarci predodređeni da budu gospodari ženama duboko je ukorenjeno u mnogim zapadnjačkim tradicijama. Patrijarhalno uređenje našeg društva zahteva da žene, građani drugog reda, zaborave ili ostave svoje nade i snove da bi udovoljile muškarcima i zahtevima svojih porodica. Ovo sistemsko podčinjavanje ili negiranje naše potrebe za sopstvenim izrazom i ostvarenjem samih sebe uzrokuje golemu emotivnu bol. Da se ne bi

suočile s boli, žene su obično uzimale supstance koje izazivaju zavisnost i tako razvile zavisničke načine ponašanja, koji su rezultirali beskrajnim krugom zlostavljanja koji i same nesvesno podupiremo. Budući da smo zlostavljane ili zlostavljamo same sebe, razboljevamo se. Kad se razbolimo, leči nas patrijarhalni medicinski sistem koji prezire naša tela. Mnoge od nas ne dobijaju jednako kvalitetnu medicinsku negu ili čak istu medicinsku negu kakvu primaju muškarci za istu bolest. zato postajemo još bolesnije ili razvijamo hronične zdravstvene poremećaje za koje medicinska nauka nema odgovore ni lekove. To je začarani krug koji karakteriše savremenu medicinu. Osim toga, žene sve više primećuju da želja za uspehom na »muški način« takođe ugrožava naše zdravlje. En Vilson šif piše: »Sve se može iskoristiti za zavisnost, bila to supstanca (npr. alkohol) ili proces (npr. posao). To je zato što je svrha ili funkcija zavisnosti da stvori zid između nas i svesnosti naših osećaja. zavisnost služi da nas otupi tako da ostanemo izvan dodira s onim što znamo i osećamo.«5 Ipak, dobro je da kad priznamo i otpustimo emotivni bol, odmah postajemo svesni sopstvenih osećaja koji deluju kao unutrašnji sistemi navođenja. Jasno je da nam je potreban nov oblik medicinskog stajališta i mudrosti koja će nam pomoći da dođemo u dodir sa sopstvenom unutrašnjom boli jer je to prvi korak do isceljenja.

Upravo je spoznaja da postoji veza između zavisnosti i patrijahata bila od presudnog značenja za moje razumevanje uzoraka koji se kriju ispod najčešćih ženskih zdravstvenih problema. Reč patrijarhat nažalost najčešće prati okrivljavanje muškaraca, no okrivljavanje je samo jedan od bitnih načina ponašanja zbog kojeg ljudi ne mogu da se oslobode onoga što im šteti. Ni žene ni muškarci ni društvo u celini ne mogu da napreduju i iscele se sve dok jedan pol okrivljava drugi. Moramo odlučiti da krenemo napred i ostavimo okrivljavanje iza sebe. I muškarci i žene samo produžuju takvo stanje jer i dalje svakog dana svojim ponašanjem ili razmišljanjem žive zavisnički život. Promenivši naziv patrijarhat u naziv zavisnički sistem, En Vilson šif u velikoj meri je proširila naše shvatanje društvenih problema.6 Ona objektivno prikazuje da je način na koji društvo funkcioniše štetan podjednako i za muškarce i za žene, i da oba pola potpuno sudeluju u tom sistemu. Zahvalna sam joj na uvidima kojima se nadahnjujem od početka do kraja ove knjige. Nazivanje patrijarhata zavisničkim sistemom te spoznaja koliko je taj sistem štetan i za muškarce i za žene, ni u kojem slučaju ne umanjuje važnost feminizma i njegovih stajališta. Shvatila sam koliko su ta stajališta pridonela medicinskom razmišljanju kada sam, nakon specijalističkog staža, kod kuće pronašla sledeći pojam u indeksu uvaženog udžbenika iz 1980. god. Williams Obstetrics (Vilijamsov priručnik za ginekologiju): »Šovinizam, muški, različiti načini

ispoljavanja, str. 1 ­ 1102 – od prve do poslednje stranice.7 Koji urednik ili sastavljač indeksa je umetnuo ovaj pojam u svom anonimnom protestu? Verovatno nećemo nikada saznati. Slažem se s definicijom feminizma Sonje Džonson jer je u njoj sadržana mudrost koja vodi do isceljenja: »Feminizam je oblik izražavanja drevne avangardne kulture i filozofije koja se temelji na vrednostima koje patrijarhat naziva 'ženskima', a koje su nužne da bi čovečanstvo bilo potpuno. Među načelima i vrednostima feminizma po kojima se on najviše razlikuje od patrijarhata jesu sveopšta jednakost, nenasilno rešavanje problema i saradnja s prirodom, bližnjima i drugim vrstama«.8

Temeljna uverenja zavisničkog sistema Volela bih da pokušate da prepoznate na koje načine učestvujete u zavisničkom društvu. Što budete svesniji svoje uloge u toj petlji povratnih informacija, to će se više poboljšavati i vaše zdravlje i zdravlje društva. Razmislite prepoznajete li sebe u opisima načina na koje se u ovoj kulturi odnosi spram žena i zdravlja. To će vam pomoći da postanete svesniji sopstvenog tela i zdravstvenih tegoba. Prvo uverenje: Bolest je neprijatelj zavisnićki sistemi ispravno se opisuju kao društva koja se ili pripremaju za rat ili se oporavljaju od rata. U takvim društvima se više ceni razaranje i nasilje od razvoja i mira. Dovoljno je pogledati koliko naše društvo troši na odbranu i videćemo kakve vrednosti

zagovara, budući da se količina novca koje društvo troši na nešto, može uzeti kao merilo njegove vrednosti. Novcem koji se potroši na oružje svake minute moglo bi se godinu dana hraniti dve hiljade pothranjene dece, dok bi se za cenu jednog vojnog tenka mogle opremiti učionice za trideset hiljada učenika.9 Kao rezultat, medicinski establišment ne opisuje naše telo samo kao skup sistema prirodne homeostaze koji je namenjen postizanju zdravlja, nego pre kao ratna područja. Vojničke metafore vrlo su raširene u jeziku zapadnjačke medicine. Tumor je »neprijatelj« koji se mora ukloniti po svaku cenu. Retko se vidi kao poruka koja želi da nam privuče pažnju. Čak se i imunološki sistem, čija je svrha da nas održi u ravnoteži, opisuje vojničkim jezikom, on ima »ubojite« T­stanice. Nedavno je na konferenciji o tumoru u našem medicinskom centru jedan od radiologa izjavio: »Meci koje smo već ispalili na to područje (u ovom slučaju na karlicu) nisu uspeli da ga sterilišu od bolesti.« Verujem da je preterana sklonost savremene medicine da za sve prepisuje lekove i operacije, deo patrijarhalnog ili zavisničkog pristupa bolesti. Ono što je prirodno i netoksično doživljava se manje vrednim od »velikih topova« kao što su lekovi, hemoterapija i zračenje. Prirodne metode isceljenja bez lekova, premda su dobro proučene i njihovi blagotvorni učinci dokazani, npr. terapeutski dodir, potpuno se zanemaruju.10 Na načine lečenja kojima se bave

holistički lekari gleda se s prezirom. Čak se zapostavljaju i istraživanja koja dokazuju njihovu vrednost. Klasični primer zanemarenog istraživanja – a postoje mnogi – je istraživanje uticaja molitve, koje je bilo potpuno anonimno: ni lekari, ni medicinske sestre, ni pacijenti nisu znali za koga se moli. Ali, za pacijenate na Odeljenju intenzivne nege za srčane bolesti molila se grupa vernika koja nije znala za koga se moli. Na tom odeljenju je bilo manje srčanih napada, manje je pacijenata trebalo oživljavati ili im davati veštačko disanje (intubacija), bilo je manje razvoja upala ili upale pluća, kao i potrebe za diureticima u odnosu na pacijente na odeljenju za koje se niko nije molio.11 Da je neki lek pokazao takav iznenađujući učinak, smatrali bismo da nije etično ne upotrebiti ga. Kad bi uzeo u obzir ove povoljne učinke i potpun izostanak negativnih propratnih pojava, svaki pravi naučnik bi bio oduševljen podacima i želeo bi dalje da proučava učinke. Ipak, kad je dr Berni Sigel stavio to istraživanje na oglasnu tablu u sobi za lekare u svojoj bolnici, samo nekoliko sati kasnije jedan njegov kolega je na prvoj stranici ispisao »SRANJE«! zavisnički sistem smatra da je telo podređeno mozgu i njegovom racionaliziranju. Često nas uči da zanemarimo umor, glad, nelagodu ili potrebu za negom i podrškom. Uslovljava nas da telo shvatimo kao neprijatelja, posebno ako nam šalje poruke koje ne želimo da čujemo. Kultura najčešće pokušava da ubije

telo kao sredstvo prenosa poruke zajedno s tom porukom. No ipak, naše telo je najbolji zdravstveni sistem koji imamo – samo treba da znamo da ga slušamo. Drugo uverenje: Medicinska nauka je svemoguća Naučili su nas da je naš sistem lečenja bolesti sposoban da nas održi zdravima. Društvo nas je naučilo da potražimo lekara čim nas zabrine bilo šta u vezi s našim telom i zdravljem. Naučili smo mit o medicinskim bogovima – da lekari znaju više o našim telima od nas, da stručnjaci uvek imaju lek. Nije čudo da žene na moje pitanje o tome šta se događa u njihovim telima, ponekad odgovaraju: »Recite to vi meni, vi ste lekarka!« Lekari su autoriteti za neke žene, odmah iza njihovih supružnika i sveštenika. Ipak, svaka žena zna više o sebi nego iko drugi. Ženini podeljeni osećaji prema sopstvenom telu i njena procena uzimaju danak na psihološkom nivou. Kao što mi je jedna žena nedavno rekla: »Ne verujem lekarima. Ne volim medicinu. Pa ipak sam opsednuta njima i sklona sam da čeprkam po tome šta nije u redu s mojim zdravljem. Odlazila sam mnogim lekarima u potrazi za odgovorima, a onda sam se naljutila jer mi uvek nude samo lekove ili operaciju.« Kad im se ponude alternative, neke žene ih u potpunosti odbijaju jer čvrsto veruju da će im lekovi i operacija pomoći. Bilo kako bilo, većina žena je naučila da odgovore traži izvan sebe jer živimo u društvu u kojem takozvani stručnjaci pobijaju i podčinjavaju našu sopstvenu

procenu i u kojem se naša sposobnost isceljenja ili održavanja zdravlja bez neprekidne pomoći spolja ne ceni, ne podstiče, pa čak i ne prepoznaje. Kao lekarka naučila sam da se odnosim prema ljudima očinski, kao sveznajući stručnjak. S druge strane, javnost je uverena da su lekari uzori zdravog ponašanja. Moje pacijentkinje po pravilu očekuju da se, na primer, na njih izderem ako su propustile godišnji Papa test – to je nešto što sam svojevremeno i sama očekivala od lekara! Prema izveštaju Kalifornijskog univerziteta 50% lekara nema svog lekara – što oni zahtevaju od svojih pacijenata; 20% ne vežba, samo 7% veruje da piju »previše« alkohola, a 50% lekarki čak ne napravi mesečni samopregled grudi!12 Uprkos tome, ljudi prepuštaju da njihovo zdravlje kontrolišu ti uzori nezdravog življenja. I sama medicina ima isključivo patološki centar pažnje. Naučnici retko proučavaju zdrave ljude, a kad ljudi s hroničnim ili smrtonosnim bolestima uspeju potpuno da se izleče prkoseći medicinskoj prognozi, zdravstveni stručnjaci prečesto misle da je njihova prvobitna dijagnoza bila pogrešna, umesto da proučavaju zašto su se ti ljudi tako dobro oporavili.13 Na medicinskom fakultetu vežbali smo na bolesnim ljudima i na mrtvacima. Dobila sam znanje iz onoga što bi moglo da razvije bolest. Naučili su me da predvidim sve što bi eventualno moglo poći loše i da se pripremim na to. Kao ginekologa/akušera naučili su me da je normalni proces porođaja »retrospektivna

dijagnoza«, što znači da bi se u bilo kom trenutku iz čista mira porođaj mogao pretvotiti u katastrofu bez ikakvog upozorenja. Kad takvo učenje prođe bez dodatnih pitanja koja postavlja lekar, ono neizbežno stvara predviđanja koja vode do visokog postotka upotrebe forcepsa i porođaja carskim rezom. Naša kultura i njen zavisnički medicinski sistem veruju da će nas tehnologija i ispitivanja spasiti, da je moguće kontrolisati i odrediti svaku varijabilu i da bismo, u slučaju da imamo više podataka iz istraživanja, bili u stanju da poboljšamo zdravlje, izlečimo bolesti i živimo zauvek sretno i zadovoljno. Amerikanci i njihovi lekari poistovećuju veće zalaganje s unapređivanjem nege. Takođe verujemo da možemo »kupiti« odgovore zasipajući novcem medicinski establišment. Ponovo zanemarujemo ili ne verujemo sopstvenom unutrašnjem sistemu i moći isceljenja. Lekari naručuju brojne analize zato što se osećaju neugodno kad su nesigurni. Uče ih da se ponašaju kao da je biti nesiguran nešto neoprostivo. Što više podataka lekar dobije, to više veruje u valjanost svoje dijagnoze čak i kad je verovanje u informacije neopravdano. S druge strane, korisnici zdravstvenih usluga osećaju se jednako neugodno kad su nesigurni kao i njihovi lekari. Žele da saznaju stvari na isključiv način. Kad me pitaju o genitalnom herpesu, na primer, ono što ih zanima je: »Kako sam ga dobila?«, »Kako znam da ga neću preneti nekom drugom?«. Na ta

pitanja zapravo nije moguće dati apsolutno siguran odgovor. Treće uverenje: Žensko telo je nenormalno Budući da je biti muškarac merilo u zavisničkom sistemu, većina žena nesvesno prihvati ideju da nešto u osnovi »nije u redu« s njihovim telom. Pod uticajem okoline misle da moraju kontrolisati mnoge nivoe svog tela i da su prirodni telesni mirisi i oblici jednostavno neprihvatljivi. Žene su društveno uslovljene da misle kako su njihova tela u osnovi prljava – i zahtevaju neprekidnu kontrolu da bi bila »sveža« i ne bi nikog »uvredila«. Žene po prirodi imaju više masnog tkiva od muškaraca i zato jer se bolje hrane nego prethodnih decenija, one su danas krupnije nego njihove majke i bake. Pa ipak prosečna manekenka, ideal u našoj kulturi ima 17% manje kilograma od prosečne Amerikanke. Nije čudo da su anoreksija i bulimija deset puta češće kod žena nego kod muškaraca i da su u porastu.14 Zbog takvog ocrnjavanja ženskog tela, mnoge žene se boje sopstvenog tela i njegovih prirodnih procesa ili im se oni gade. Na primer, mnoge žene nikad ne dotaknu svoje grudi i ne saznaju kakav je to osećaj jer se boje onog što bi mogle da otkriju. Možda im dodirivanje grudi daje osećaj krivice jer ga poistovećuju s masturbacijom budući da muškarci doživljavaju grudi erotičnim, što je samo još jedan pokazatelj koliko smo duboko predale svoja tela muškarcima.

Lekari, jednako kao i žene, posmatraju čak i normalne telesne funkcije, menstruaciju, menopauzu i porođaj, kao bolesti koje zahtevaju lečenje. Stvara se stajalište da su naša tela nesreće koje samo čekaju da se dogode, koje se usvaja već u vrlo mladoj dobi, i ono je temelj za budući odnos žene i njenog tela. Uzmemo li u obzir ono čemu nas uče, nije čudo da se većinom osećamo nespremnim za pouzdavanje i verovanje u same sebe. Pa naša tela su opterećivana lekovima od dana rođenja! U našoj kulturi postoji strah od sasvim prirodnih procesa: rađanja, umiranja, isceljenja, življenja. Svakodnevno nas uče da se bojimo. Kad je mojoj kćeri bilo sedam godina, otišla je s ocem da skuplja granje u dvorištu. Odjednom je zaplakala i utrčala u kuću s raskrvarenim prstom. Posekla se na vlat trave. Dok sam mirno držala njen prst pod mlazom hladne vode i videla da se radi o sitnoj posekotini, ona me je pogledala i izgovorila ono što smatram temeljnim načelom isceljenja: »Nije me bolelo dok se nisam prepala.« Budući da naša kultura obožava nauku i veruje da je ona »objektivna«, pod utiskom smo da sve što se naziva »naučnim« mora biti istinito. Uvereni smo da će nas nauka spasiti. No, današnja nauka je samo izvikani proizvod kulture sa svim njenim predrasudama i osobinama zavisničkog sistemaa. Zapravo ne postoje potpuno objektivni podaci. Kulturne predrasude određuju kojim istraživanjima treba verovati, a kojima

ne. Niko nije imun na to ponašanje. Svi mi imamo svoje svete krave. Jedan govornik je na konferenciji lekara jednom rekao: »Ljudski um je na jedinstven način ustrojen organ sa svrhom da stvara antitela protiv novih ideja.« Mnogi postupci koji se rutinski primenjuju na ženama uopšte se ne temelje na naučnim podacima nego su ukorenjeni u predrasudi protiv unutrašnje mudrosti i isceljujuće moći tela. Mnogi postupci potiču iz emotivnog shvatanja žena koje su nam ostavili prethodni naraštaji. Rutinske epiziotomije pri porođaju (urez tkiva međice između vagine i rektuma, koji navodno omogućuje više prostora za prolaz detetove glave) izvrstan su primer za to. Najnovija istraživanja su pokazala da epiziotomija povećava krvarenje, bol i rizik od dugotrajnog oštećenja dna karlice, nešto što babice govore već godinama. Epiziotomija se i pre i danas još uvek izvodi pri porođaju samo zato što su akušeri koji je preporučuju uvereni kako ona štiti dno karlice od povrede. Akušeri su tek nedavno počeli da preispituju koliko je dobro preporučiti taj rutinski postupak jer su istraživanja pokazala da on nije koristan, a može biti štetan.15

Ponovno sticanje sopstvenog autoriteta Dok se prava nauka temelji na posmatranju, eksperimentima i neprestanim prilagođavanjima misaonih procesa i verovanja zavisno od empiričkih otkrića, isto vredi i za poverenje u sopstveno unutrašnje vođstvo. Konačno, otkrila sam da sam

dobila ogromnu snagu shvativši kako ni jedna naučna studija ne može da objasni tačno kako i zašto se moje telo ponaša na određeni način. U tom smislu možemo se pouzdati samo u naše unutrašnje vođstvo i sopstvene emocije. Razlog tome je to što svako od nas sadrži mnoštvo procesa koji nisu postojali nikad pre niti će ikad više postojati. Nauka mora iskreno da prizna koliko toga ne zna i treba da ostavi prostora za misterije, čuda i mudrost prirode. Moj otac je imao običaj da kaže: »Osećaji su činjenice. Obrati pažnju na njih«. Uprkos tome, tokom naučnog obrazovanja brzo sam naučila da se osećaji, intuicija, duhovnost i sva životna iskustva koja se ne mogu izmeriti pomoću čula zanemaruju ili odbacuju. zavisnički sistem se boji emocionalnih reakcija i visoko ceni kontrolu emocija jer je toliko izvan dodira s njima. U njemu se ženska tela, koja se već dugo povezuju s ciklusima i podložna su plimi i oseki prirodnih ritmova, shvataju kao posebno emocionalna i zato im je preko potrebna kontrola. Celo društvo funkcioniše na načine koji nas održavaju izvan dodira s onim što znamo i osećamo. U zavisničkom sistemu ljudi uopšte, a naročito žene, reaguju negativno i odbrambeno. Kad trudnica dođe na pregled i analiza pokaže da je šećer u krvi povišen, ona će gotovo bez izuzetka početi da opravdava svoje prehrambene navike. Obično će poricati da je pojela nešto nehranjivo ili bilo kakav slatkiš jer je sramota da je neko »otkrio« kako kradom jede slatko: što je

prirodan nagon zajednički za sve trudnice. Ona zauzima odbrambeni stav i oseća se kao da ju je telo izdalo preko šećera u krvi. Da bih je uputila kako da sebi i svojoj bebi osigura zdravu ishranu i zameni lošu hranu prirodnom, prvo moram da se probijem kroz njenu odbranu, a to oduzima i vreme i energiju koji bi mogli bolje da se upotrebe za negu o njenom sveukupnom zdravstvenom stanju. Nesvesnost navika koje smo stekli u kulturi u kojoj živimo uzima golem emotivni i fizički danak od našeg tela i duha. Te navike nas sprečavaju da uspostavimo vezu sa sopstvenim unutrašnjim vođstvom i emocijama. Ta nepovezanost nas, zauzvrat, održava u stanju boli koja raste sve više što je duže poričemo. Potrebno je mnogo energije da bi se ostalo izvan dodira s tom boli, pri čemu se često vraćamo usvojenim navikama, kao što je uživanje supstanci koje izazivaju zavisnost, što nas sprečava da se suočimo s nezadovoljstvom i boli. Skoro svako od nas razume da su telesna oštećenja posledica prekomerne upotrebe alkohola i droga. To potvrđuje i 50% slučajeva koje moj suprug, hirurg ortoped, prima i koji su direktno povezani sa zloupotrebom alkohola. Jedan moj kolega hirurg kaže: »Da nema cigareta i alkohola, ne bih imao posla!« Međutim, ono što mnogi ljudi ne uviđaju jeste ogroman i jednako smrtonosan danak koji uzimaju oblici opsednutog ponašanja kao što su preterivanje u radu i

jelu, kojima se okreću kako bi izbegli ili poricali sopstvene osećaje. zavisnost o seksu i vezama ima ginekološke manifestacije i rezultira epidemijom veneričnih bolesti kao što su venerične bradavice, herpes i rak grlića materice. Jedna od mojih pacijentkinja bila je udanta za lečenog alkoholičara i patila je od hroničnog vaginitisa za koji nisam mogla da otkrijem nikakav uzrok. Na kraju je došla do sledećeg zaključka: »Moj suprug se već godinama 'leči' putem svakodnevnog seksa sa mnom. Shvatam da je moje telo njegova boca – on iskorištava moje telo i seks na jednak način na koji je pre koristio alkohol, a ja sam mislila da sam kao supruga dužna da mu udovoljim«. Iskustva iz lekarske prakse uverila su me da promovisanje zdravlja i zdravstveno prosvećivanje neće ni na koji način smanjiti troškove zdravstvene nege ako kao društvo ne priznamo mnogobrojne oblike sopstvenog zavisničkog ponašanja i intimne boli koja se iza toga krije. Tek ćemo tada moći da počnemo da učestvujemo u sopstvenom ozdravljenju i stvaranju zdravlja. Svaka gojazna žena dobro zna šta bi »trebalo« da jede. Ne treba joj još znanja o ishrani. Ona treba da oseti bol koju preterivanjem u jelu hronično potiskuje. A to se može dogoditi samo kad ona preuzme kontrolu nad sopstvenim zdravljem i dopusti svom unutrašnjem vođstvu da prevlada – što znači kad u potpunosti nauči da veruje mudrosti sopstvenog tela.

Snaga imenovanja Prvi korak prema uvođenju pozitivne promene u sopstveni život ili zdravlje jeste imenovati sopstveno trenutno iskustvo i dopustiti sebi da ga u potpunosti osetimo emotivno, duhovno i fizički. Tokom 1980­ih godina od presudnog značenja za mene bilo je imenovanje moje zavisnosti o vezama s drugim ljudima. Pre nego što sam to učinila i počela da uspostavljam vezu s sopstvenim unutrašnjim vođstvom, bilo mi je stalo do toga da me drugi prihvataju i kažu mi da je sa mnom sve u redu. Povodila sam se za njihovim reakcijama u svom radu, osećajima i izgledu te sam uvek ocenjivala sebe u odnosu na druge ljude. Bila sam uverena da ako kažem »ne« onome ko me treba, neću biti cenjena ni voljena. Shvatila sam da je moja sklonost pomaganju ljudima u nevolji, moje pokoravanje drugima i to što sam uvek svakome govorila »da«, bio izraz mog pokušaja da sprovedem oblik kontrole: bila sam uverena da ću, budem li uvek govorila »da«, zaslužiti njihovu ljubav. To nije bilo dobro ni za mene ni za njih, jer sam im stavljajući se u položaj nečijeg spasioca i zamene za njihovu sopstvenu višu svest ili unutrašnje vođstvo, dopuštala da ostanu izvan dodira sa sopstvenom snagom. Ponašajući se na taj način, zapravo sam pomogla da se stvore žrtve koje su me trebale. Sad vidim da to ponašanje mogu nazvati zavisnošću o vezama s drugima. Danas, kad mi neko kaže da me treba, ja pričekam, izvidim situaciju i poslušam šta mi

kaže unutrašnji glas pre nego što odlučim kako ću reagovati. Jedna od najčešćih zajedničkih odlika ljudi u našem zavisničkom društvu je oslanjati se na druge. »Oslanjanje na druge je stanje u kojem pretpostavljamo da će neko ili nešto izvan nas voditi brigu o nama jer to nismo u stanju da učinimo sami«, piše šif. »Takve osobe oslanjaju se na to da će drugi ispuniti njihove emotivne, psihološke, intelektualne i duhovne potrebe.«16 U ekonomskom smislu, žene su vekovima zavisile od muškarca (zapravo i nisu imale previše izbora jer su ih vekovima posedovali kao vlasništvo), dok su se, kad se radi o emotivnim potrebama, muškarci oslanjali na žene. Kao što mi je jedna pacijentkinja o svom bivšem braku rekla: »Naš dogovor je bio da će on zarađivati novac, a ja ću se baviti emocijama«. Klarisa Pinkola Estes ističe da jedan od razloga zašto žene nisu više u dodiru sa svojim kreativnim instinktima je taj što previše vremena provode pomažući onima koji su bili u ratu – bilo na bojnom polju ili u poslovnom svetu Amerike.17 Problem ovog načina odnosa s drugima je to što on sprečava istinsku intimnost. Intimnost se može razviti samo u partnerskoj vezi, a ne u onoj koja se temelji na mreži zavisnosti. Moji roditelji su me jednom upozorili: »Ako ti muškarac ikad kaže 'Trebam te', pobegni u suprotnom smeru«. Dobar savet. Imenovanje zavisničkih odlika u svakodnevnom životu nudi nam izlaz iz kulturom izazvanog transa koji

pogađa sve žene – biti »dobra« žena u našoj kulturi znači ispunjavati potrebe svih drugih pre svojih sopstvenih. Kad u glavi imenujete određeno iskustvo, budite svesni kakav osećaj to iskustvo izaziva u vašem telu. Dopustite sebi da ga fizički osetite. U suprotnom, vaše ponašanje – i vaše zdravlje – neće se promeniti. Jednom kad iskustvo svesno imenujemo i fizički i emotivno osetimo, ono više ne može podsvesno uticati na nas. Tada počinjemo da uviđamo na koji način smo same stvarale i produbljivale sopstvene probleme. često, isceljenje ne može početi sve dok sebi ne dopustimo da osetimo koliko je stanje zapravo loše (ili je to bilo u prošlosti). Kad to učinimo, oslobađamo emotivnu i fizičku energiju koja je bila potisnuta, zaustavljena, poricana ili zanemarivana mnogo godina. Kad sebi možemo dopustiti da osetimo upravo ono što osećamo bez osuđivanja, počinjemo da oslobađamo sopstvenu energiju. Samo tada možemo da idemo prema onome što želimo. Tabela 1 pomaže u imenovanju zavisničkih sklonosti. Jedna moja pacijentkinja imala je hroničan i bolan vaginalni i vulvarni herpes koji nije reagovao na konvencionalne terapije lekovima pa čak ni na alternativne načine lečenja kao što su promene u ishrani. Nakon tri godine bezuspešnog traganja za načinom da se zaustavi stalno ponovno izbijanje herpesa, zaključila je sledeće: »Možda mi je jednostavno trebalo da neko vreme svima govorim da me vagina boli. To nikad nisam mogla da kažem majci

kad sam bila mala.« Od trena kad je glasno izgovorila tu istinu, počela je da ozdravlja. Ispričala mi je da ju je otac godinama seksualno zlostavljao, a majka joj to nije verovala. Sloj po sloj, počela je da otkriva svoje rane, imenuje ih i zaceljuje. S velikim saosećanjem prema samoj sebi priznala je bol iz svoje prošlosti i izdigla se iznad osuđivanja sebe i svojih roditelja. Kako je to činila, bol se postupno smanjila, a njen kreativni život spisateljke počeo je da cveta. Danas se herpes više ne pojavljuje. Nazivanje našeg društva zavisničkim sistemom i imenovanje našeg ponašanja unutar tog sistema zavisničkim bilo je glavna pokretačka sila za stvaranje zdravlja kako u mom životu tako i u životu mojih pacijentkinja.18 zavisnički sistem uopšte ne može i dalje da traje ako dovoljno ljudi shvati kako on deluje u njihovim životima, imenuje ga i u skladu s time promeni svoje ponašanje. zavisnički sistem kao celina deluje s istim odlikama kao i svaki pojedinac unutar sistema. zato je zavisnik slika sistema, a sistem slika zavisnika.19 Primećujem odlike zavisničkog sistema kod sebe, kod svojih pacijentkinja, na radnom mestu i u svojoj profesiji. No, stepen do kojeg možemo kod sebe da primetimo te odlike, imenujemo ih i zatim donesemo odluku da takvo ponašanje promenimo, jeste stupanj do kojeg je neko zdrav. Kako to pojedinci budu radili, celo društvo će postajati zdravije. Da nisam stvorila život u kojem moja porodica, kolege i voljene osobe dele ovo razmišljanje, redovno bih

zaboravljala lične potrebe i trpela zbog onoga što zovem svojom zavisnošću o vezama s drugima – tj. onome što društvo naziva dobrom osobom (ili lekarom, majkom, medicinskom sestrom, suprugom ili sestrom). Okružila sam se poslovnim saradnicima i prijateljima koji su se i sami posvetili življenju u ravnoteži. U ovoj klinici radimo s namerom da svako preuzme odgovornost za sopstvene osećaje TABela 1 Odlike zavisničkog sistema Odlika Definicija Primeri

KRIVicA Uverenje da je neko ili nešto izvan nas samih uzrok svemu što nam se događa.

»Ne mogu sebi da pomognem. Moja majka je bila alkoholičarka.« »Udala sam se za čoveka koji je potpuno nesposoban za intimnu vezu.«

poricanje Biti izvan dodira sa sopstvenim osećajima, potrebama ili drugim informacijama.

»Moji roditelji nisu bili alkoholičari, ali su mnogo pili u društvu.« »Postoji mala razlika između preterivanja u

piću i alkoholizma.« »Ne znam zašto sam se udebljala 10 kilograma. Nikada ne jedem ništa nezdravo.«

ZBUNJENOST Nedostatak jasnoće u vezi sa situacijama ili sopstvenim emocijama.

»Niko mi nikad ništa ne govori.« »Nikada ne znam šta se ovde događa.«

Zaboravnost Brisanje iz uma, prestanak primećivanja.

Zaboravljanje sastanaka, ključeva od auta, ličnih stvari, telesnih potreba.

MODEL NESTAŠICE (ničeg nema dovoljno za sve)

Uverenje da postoji ograničena količina svega što je poželjno: ljubavi, novca, muškaraca, sreće.

»Ako sam uspešna, neko drugi mora da pati.« »Nije u redu priznati da trošimo vreme ili novac na sebe.«

Perfekcionizam Preterana potreba za spoljnim redom kako bi se

Neumorna potraga za savršenim telom, domom,

zataškao unutrašnji haos.

partnerom, poslom.

Privid KONTROLE ILI OBJEKTIVNOSTI

Strah od sopstvenih potreba i osećaja i stvaranje privida da na neki način možemo kontrolisati sebe; odvajanje sebe od sopstvenih emocija i verovanje da je moguće biti potpuno objektivan i bez emocija.

»Kad bih mogla da pronađem pravi lek, rešila bih se napada panike.« »Pre mensturacije sam druga osoba. Ja sam poput dr Džekila i mister Hajda. Ne ličim na sebe.« »Nivo ozona je visok danas. Molim vas ostanite kod kuće.«

NEGATIVNOST Viđenje života sa stajališta gubitnika.

»Uvek se zarazim svakim virusom koji vlada u okolini.« »Sad kad mi je četrdeset, sve počinje da se raspada.« »Ne možeš to imati, previše košta.«

OSLANJANJE NA DRUGE

Uverenje da će neko ili nešto izvan nas voditi brigu o nama zato što to nismo u stanju sami da činimo.

»Ne mogu da ostavim supruga. Ko će me izdržavati?« »Ne mogu da živim bez njega.«

USMERENOST NA KRIZU

Upotreba i stvaranje spoljne krize kao društveno prihvatljivog načina da se skrene pažnja sa sopstvenih osećaja.

»Nema dileme da se zapravo radujemo sledećoj višestrukoj traumi. Od nje nam prolaze trnci.« (medicinska sestra iz hitne pomoći)

ODBRAMBENI STAV

Nemogućnost prihvatanja povratnih informacija i pozitivnog prilagođavanja.

»Otkud ti znaš da je moj PMS povezan s mojom porodicom? Imala sam savršeno detinjstvo.«

NEPOŠTENJE Negovorenje istine.

»Treba li mi odmor? Ne, dobro sam.«

»Nije bilo tako strašno. Mogu to da podnesem.«

DVOJNO RAZMIŠLJANJE

Uverenje da uvek postoje dva izbora: jedan je ispravan ili dobar, a drugi je pogrešan ili loš.

»Vitamini i lekovito bilje su dobri. Lekovi i hirurški zahvati su loši.«

i sopstveni život – dajući i primajući podršku kad je to potrebno. To znači da mi kolege skreću pažnju na razorne oblike ponašanja – na primer, da sam neiskrena kad kažem da želim da budem dežurna tokom praznika (samo da budem pristojna), a već imam privatne planove za putovanje. Stvarati zdravlje znači i dopustiti drugima da prođu kroz sopstveni proces učenja. Niko ne može da stvori zdravlje za drugoga. Shvatila sam da nemam odgovore za sve – niti ih ima iko drugi. Jedino mi sami možemo da otvorimo prolaz do unutrašnjeg vođstva onda kad smo za to spremni. Nakon što sam godinama osećala da sam odgovorna za sve odgovore koji se tiču drugih, a na sopstvenu štetu, više ne pokušavam nikoga da uverim ni u šta. Mnoge žene na poslu i u porodici ne dobijaju punu podršku za svoje zdravlje. No, ako dovoljno nas nauči duboko da ceni sebe, imenuje zavisničke oblike ponašanja i odluči da živi svoje živote u punoći i

radosti, naši poslovi i životne okolnosti počeće da se menjaju. Misli i svest duboko utiču na naš privatni život. Imenovanje i isceljivanje emocionalog bola i njegovih fizičkih posledica Naše emocije i misli duboko utiču na nas zato što su fizički povezane s našim telima putem imunološkog, endokrinog i centralnog nervnog sistema. Sve emocije, čak i one koje su potisnute i neizražene, imaju fizičke posledice. Neizražene emocije »ostaju« u telu poput sićušnih tempiranih bombi – one su bolesti u inkubaciji. Kultura koja ne podržava žene već u početku otvara put za zdravstvene probleme jer životni uslovi u velikoj meri izgrađuju zdravstveno stanje žene. Milioni žena pate od hroničnih bolova u karlici, vaginitisa, cisti na jajnicima, genitalnih bradavica, endometrioze i cervikalne displazije (promenjene ćelije na Papa razmazu) – sve te bolesti su jedinstvene ženama. Ta stanja su jezik kojim nam naša tela nešto govore. Preko njih tela govore da treba da iscelimo dublju ranu koje najčešće nismo ni svesni – da nikad nismo dovoljno dobre i da smo na neki način okaljane. Četrdesetjednogodišnja direktorka došla je kod mene jer je patila od neugodnih valunga. Već je imala četiri puta veću dozu estrogena od normalne, a nije joj bilo ništa lakše. Osim toga što su povezani s niskim nivoom estrogena, valunzi su živčanoendokrini problem koji se pogoršava stresom. Kad žena oseti da

je pod stresom, učestalost i jačina valunga povećava se i objektivno i subjektivno. Mojoj pacijentkinji su već bili izvađeni materica i jajnici zbog nekontrolisanih bolova u karlici koji su bili posledica teškog oblika endometrioze od pre dve godine. Sad se činilo da joj nema pomoći. Toj pacijentkinji je trebalo dve godine da mi ispriča kako ju je kao šestogodišnju devojčicu u podrumu prodavnice slatkišima, seksualno zlostavljao vlasnik prodavnice. Dok joj se to događalo, osećala se smrznuto i nije mogla da govori. Pričala mi je: »Jednostavno sam obamrla. Rekao mi je da ne smem nikome reći jer ako bih to učinila, oni me ne bi voleli. Osećala sam se potpuno osramoćenom.« Onoga dana kad mi je to ispričala još uvek se osećala kao da je nešto pogrešila i bila nevaljala. Posle mi je ispričala da se odvezla iz klinike sigurna da je sad, kad znam istinu o njoj, više neću voleti. Ova pacijentkinja pripisuje svoje zdravstvene probleme tom zlostavljanju u detinjstvu. No, bolovi su se pojačavali kako je odrastala sve dok joj nisu odstranili matericu. Zahvat je za nju zapravo bio blagoslov, kako mi je posle rekla, jer je to bio početak njenog unutrašnjeg puta prema dubljem isceljenju. Telo često pokušava da privuče pažnju na »mesto zločina« kako bi nam pomoglo da ga iscelimo. Pokušavajući da se iskupi za »prvobitni greh što je žena« i emotivnu bol koja je iz nje proizašla, ova pacijentkinja je od srednje škole neprestano radila dva posla, magistrirala je i bila vrlo uspešna u svom poslu.

Iskoristila je svoj posao, neprestano nastojanje i sticanje sve više titula kao način da se »dokaže« i ostane izvan dodira s ranom emotivnom boli i osećajem da nije vredna i da je loša. Njena uverenja su poticala direktno iz zavisničkog sistema koji ih je pojačavao. Još uvek nije bila u stanju da pusti suzu zbog svog iskustva, a to je emotivno otpuštanje za koje znam da će joj pomoći kad za to bude spremna. Slažem se s pacijentkinjom da njeni zdravstveni problemi imaju poreklo u emotivnim traumama. Ne kažem da je seksualno zlostavljanje u detinjstvu »uzrokovalo« endometriozu ili hroničnu bol u karlici. Mislim da je rano zlostavljanje, zajedničko mnogim mojim pacijentkinjama, ostavilo nelagodu u njenom duhu i telu. Jedini način na koji isceljivanje može da započne jeste da se vrati tom svom životnom iskustvu kako bi ga ponovo iskusila i okajala, i potpuno ga izbrisala iz svog života. Samo ako se potpuno usredsredimo na to kako se osećamo u svom telu, možemo da cenimo svoje unutrašnje vođstvo. Pa ipak očekujemo da nam škole kažu šta treba da čitimo, da vlade vode brigu o zajednici, a lekari nas vakcinišu protiv svakog novootkrivenog bacila. Učimo da će s nama biti sve u redu ako se držimo pravila. Jedna od mojih pacijentkinja koja je nedavno dobila rak vulve je rekla: »Ne mogu da shvatim kako se to dogodilo. Svake godine sam išla na preglede, redovno radila Papa test,

a ipak sam dobila rak.« Kao i ona, mi često mislimo da će same analilze sprečiti da se razbolimo. Prvog dana nastave u prvom razredu mojoj kćerki su rekli kada učenici mogu da idu u toalet, a kada ne. Otišla sam učiteljici i rekla joj da u lekarskoj praksi redovno viđam žene s urinarnim problemima i zatvorom koje ne mogu da vrše nuždu u javnim toaletima zbog ranih »pravila« poput ovih koja su im usađena kod kuće i u školi. Zbog njih imaju oštećenu sposobnost da prepoznaju kad njihova tela treba da obave svoju normalnu funkciju. Nisam želela da se to dogodi mojoj kćerki. Bila sam sigurna da je čula moj razgovor s učiteljicom tako da je osećala kako ima podršku i može da ide u toalet kad god treba. Isceliti znači ostaviti bol iza sebe Ne možemo da stvorimo nov svet za sebe sve dok zavisnički sistem živi u nama. Ako ne primetimo načine na koje svakog dana sarađujemo sa sistemom koji nas uništava, dolazimo u opasnost da se neprestano ponašamo kao da smo večna žrtva, uvek kriveći nekog drugog za naše probleme. Slično pretučenoj ženi koja konačno napušta supruga jer shvati da će poginuti ako ostane, svako od nas mora da prepozna kad i gde učestvujemo u sopstvenom tlačenju. Jedna moja prijateljica, koja je odrastala u katoličkoj porodici tokom 1950­ih godina, opisuje učinak ispovedanja na svoje telo. »Sećam se da sam morala da idem na ispovedanje od sedme godine,

preispitivala sam svoju savest u potrazi za zločinima i prestupima, osećajući se uhvaćena u strašnom dvoumljenju jer nisam znala da ispričam ono što se ne može izreći – o seksualnim nepoznanicama, masturbaciji – ko zna da govori o tome? I jesu li devojčice uopšte sposobne za to? Je li samo mene mučila ta nedoumica? Na plastificiranoj kartici s uputstvima za ispovedanje pisalo je da ti gresi spadaju u kategoriju 'nečistih misli i dela'. Čak ni tim nepristrasnim rečima nisam mogla da priznam čoveku koji se slabo vidi kroz rešetke ispovedaonice, a zaudara na cigarete i alkohol, svoju senzualnost. Međutim, bez potpune ispovesti nije moguće pričestiti se, a ako bi se pričestila, završila bih u paklu sa smrtnim grehom na duši. (Uglavnom bismo samo ulazili i izlazili.) Bio je to moj prvi susret s moralnom dilemom.« Moja prijateljica nastavlja: »Tako sam nesvesno i briljantno izmislila izlaz. Kad sam bila na pragu puberteta, imala sam oko jedanaest godina, počela sam redovno da padam tokom mise, upravo pre pričesti. Morali su me iznositi iz crkve i sećam se da sam tek napolju na ulaznim stepenicama mogla da dišem, čujem ptice i osetim sunce. To je trajalo više od godinu dana. Nisam mogla da kontrolišem nesvestice. Stidela sam ih se i čudila šta to moje telo radi – hladan znoj, zvonjava u ušima i neizbežan mrak koji

se spušta na mene. (Od tad se osećam potišteno unutar zidova crkve.) Netolerantni i protivrečni zahtevi jednostavno su mi oduzimali tlo pod nogama.«20 Mnoge žene se isto tako osećaju zbog protivrečnih zahteva naše kulture. No mnoge od nas se bude i osvešćuju. Isceljenje bolesti kao što su bol u karlici, PMS i sindrom hroničnog umora od staranja za preveliki broj ljudi gotovo uvek se ubrza kad shvatimo da nismo same u svojoj patnji i da se naši problemi pojavljuju u kulturnom kontekstu koji nas najčešće ne podupire. Da bismo ponovo uspostavili zdravlje, a zatim naučili da ga stvaramo svakoga dana iznova, moramo najpre imenovati svoja iskustva onakvima kakva jesu – ma kako bolna bila – a zatim treba da naučimo da se pokretačka snaga našeg života nalazi u nama bez obzira na prošlost. Premda je od velike pomoći imati lekara ili zdravstvenog stručnjaka koji priznaje vezu između tela i uma, još je važnije da same cenimo naša tela i simpotome kao deo našeg unutrašnjeg vođstva. Možemo da se oslobodimo prevelike zavisnosti od medicinskog sistema ako otkrijemo načine na koje naša uverenja i ponašanje produbljuje taj sistem koji nam nimalo ne pomaže da stvaramo zdravlje. Ako i sami istrajemo u mišljenju da su bolesti i simptomi kao što su endometrioza, miomi i PMS »samo medicinski« i nisu povezani s drugim nivoima našeg življenja, onda podupiremo i produbljujemo zavisnički sistem u zdravstvenoj nezi.

S druge strane, kad naučimo kako da slušamo i razumemo jezik sopstvenog tela, biće nam lakše da donosimo dobro obaveštene odluke o medicinskom ispitivanju i tehnologiji što će rezultovati plodnijim odnosom između nas i svih onih koji nam pružaju zdravstvenu negu. Moramo početi da verujemo sebi samima i svom iskustvu isto onoliko koliko verujemo laboratorijskim nalazima. Jedna pacijentkinja koja je imala izrazito neredovne menstruacije došla je do zaključka da dobija menstruaciju kad god je »zaljubljena«. Shvatila je da joj nisu potrebne brojne hormonske analize svaki put kad ne dobije menstruaciju nekoliko meseci. Umesto toga počelo ju je zanimati kakvo značenje imaju neredovne menstruacije i koji su osećaji povezani s time. Raditi zajedno s takvim ženama zaista je velika sreća i za mene i za druge lekare. I lekar i pacijent priznaju za koja su područja stručni, a u koja nisu upućeni, i prihvataju ono nepoznato što leži u pozadini. Dok budete čitali ovu knjigu imajte na umu da svi mi imamo izbora – i da svi na dohvat ruke imamo unutrašnje vođstvo i duhovnu pomoć koji nam mogu pomoći da krenemo prema optimalnom zdravlju, radosti i ispunjenosti. Osloboditi se zavisničkog sistema znači naučiti živeti u potpunosti od unutra prema naoplju u kulturi koja često negira takav način postojanja u svetu. Naša tela i njihovi simptomi su naši najveći saveznici

TABELA 2 TELO KAO PROCES NASPRAM GLEDIŠTA SLUŽBENE MEDICINE Telo kao proces Gledište službene

medicine

♦ Žensko telo odražava prirodu i zemlju.

♦ Žensko telo i njegovi procesi su nekontrolisani i nepouzdani. Potrebna im je spoljni kontrola.

♦ Misli i emocije prenose se preko imunološkog, endokrinog i nervnog sistema. Oni su biohemijske pojave.

♦ Misli i emocije su potpuno odvojene od fizičkog tela.

♦ Fizički, emotivni, duhovni i psihološki činioci osobe čvrsto su isprepleteni i ne mogu se odvojiti.

♦ Moguće je razdvojiti osobu na potpuno odvojene nepovezane delove.

♦ Bolest je deo unutrašnjeg sistema vođstva.

♦ Bolest je slučajni događaj koji se jednostavno dogodi. Vrlo malo toga žena može učiniti da spreči bolest.

♦ Telo svakodnevno stvara zdravlje. Samoisceljenje mu je urođeno.

♦ Telo je uvek osetljivo na bacile, bolest i propadanje.

♦ Bolest se najbolje sprečava ako se živi potpuno u skladu s unutrašnjim vođstvom i svakodnevno stvara zdravlje.

♦ Nemoguće je sprečiti bolest u ovom sistemu. Takozvana prevencija zapravo je paravan pred bolesti.

♦ Bavi se punim življenjem. Usredsređuje se na ono što ide dobro, bez straha od smrti.

♦ Bavi se izbegavanjem smrti po svaku cenu. Usredsređuje se samo na ono što može da krene loše.

♦ Naše istinsko biće ne umire.

♦ Smrt se doživljava kao neuspeh i kraj.

u tom nastojanju, zato što nam ništa ne privlači pažnju tako brzo. Naše telo je savršen barometar koji pokazuje koliko dobro živimo u sadašnjosti i brinemo se za sebe. žermen Grir je nedavno u intervjuu o svojoj knjizi Promena rekla: »Niko ne zna kako izgleda zdrava žena. Kako možete lečiti žene ako ne znate šta znači biti žena?« Upoznala sam zdrave žene i sama postajem jedna od njih. Počinjem da uviđam kako izgleda zdravlje, a ono započinje prihvatanjem našeg tela. Zamislite se potpunom, ozdravljenom i duboko u dodiru s mudrošću svog ženskog tela. Kako se

osećate? Šta znate u svojim kostima? Ništa nije uzbudljivije nego znati da su naša tela jasan, otvoren put ispunjenja naše sudbine.