vojislav ilic - pesme

Download Vojislav Ilic - Pesme

Post on 01-Dec-2015

181 views

Category:

Documents

18 download

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Pesme Vojislava Ilića

TRANSCRIPT

ANEO MIRA

No duboka vlada, i sve ivo spava;

Na starome tornju pono otkucava.

I u tom lasu sa granicom krina,

Aneo se spusti sa rajskih visina.

Sve pospalo uti, niko se ne budi;

Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

Al' osea granje - pa se tiho svija;

Osea ga lahor - pa tiho arlija.

I Aneo Mira, kroz duboku tamu,

Spusti se pred oltar u pustome hramu.

Pa prekrstiv ruke na blaene grudi,

Rujnu zoru eka da nebom zarudi

BOSANSKI BEGUNCI

(uza sliku Predievu)

Tuno umi hladna Drina

I Miljacka bistra voda,

Jer Bosna je potlaena,

Njena slava i sloboda.

Opustele cvetne ravni,

Pod zgaritem sela lee,

A potomci Ninoslava

U gudure mrane bee.

Eno, edo majka vodi,

Od uasa da ga skrije,;

Umoran je deda pao,

A unuka suze lije.

A kad hladni vetar dune,

I arko nam leto ode,

I oni e trait krova

Gde ih suzne oi vode.

Zato tuno umi Drina,

Zato tui Bosna cela,

I Bosanac suze lije

Na zgaritu svojih sela.

DOMOVINA

Neka druga zemlja u srei sija,

meni si ti uvek najmilija.

Nek drugu zemlju bogatstvo kiti,

u tebi volim siromah biti.

Sem tebe nikud ne traim blaga

Srbijo draga

I ako kadgod na stranu poem,

opet u tebi natrag da doem

ko mile laste, to nekud lete,

al' posle opet natrag dolete.

Van tebe neu da znam za blaga,

Srbijo draga

Nek tue nebo radost prolama,

nek tue gore jee s pesmama,

ja volim, majko, u tebi biti,

pa makar mor'o i suze liti.

Van tebe neu sree ni blaga,

Srbijo draga

Tek kada gusle preda mnom gude,

pa mi se elje sinovlje bude;

kad ujem tvoju negdanju slavu,

ja onda ves'o podiem glavu,

ko da sam steko silnoga blaga,

Srbijo draga

Kada o Vuku sluati stanem,

ja onda gnevom sinovljim planem.

Al' kad se Milo u pesmi peva,

e, onda milje duu razgreva,

a srci nova pridoe snaga,

Srbijo draga

Kada se o turskom zulumu zbori,

krv mi uzavri, kipi i gori.

A kad se peva o Veljku slavnom,

il' bojnom polju, Miaru ravnom,

to mi je drae od svetskog blaga,

Srbijo draga

Neka te moje uzdanje prati,

nek ti se negdanja slava vrati

Neka te tuga zanavek mine,

neka ti sunce zanavek sine

Od toga veeg ne traim blaga,

Srbijo draga!

NA DRINI

Kroz tuna polja i pitome ravni,

Srditim tokom, u nedogled tavni,

Ti iri tvoja utajua krila,

O, Drino, vodo mila!

Obale tvoje arenilo krasi,

Ko ljupki venac nevestinske vlasi,

Al' tvoj se talas ravnoduno kree,

Ostavlja rosno cvee.

Talasi mili Ravnoduno tako

Ostavljah i ja to sve ljubljah jako,

I gonim - jurim - a gde li u stati,

- Sudba e, moda, znati.

NA GROBU VOJVODE DOJINA U SOLUNU

1.

Po svetim poljima otadbine moje

Mnoge svete humke rasturene stoje,

Gde vitezi vrli u danima slave

Poloie glave.

2.

Od kapija tvrdih Vindobone grada,

Do obala cvetnih gde prolee vlada,

Grob do groba lei i svedoci javno,

Da ginusmo slavno.

3.

Pa i ovaj spomen, gde zamiljen stojim,

Jeste nemi svedok o vitekoj sili

Mee carstva svoga grobnicama svojim

Mi smo beleili.

4.

Ni crni kiparis, ni zelena trava

Tvoju svetu humku ne pokriva sobom,

Dojine-vitee! Al' je nikla slava

Nad sravnjenim grobom.

5.

Sin majke Agare i prezreni Juda,

Sa poboznim strahom obilaze tuda:

Smrt slavei tvoju, na koju se sea

Toliko stolea!

6.

A i na sto crnog kiparisa grana?

Dan pomena stie. Toga slavnog dana

Odsluena bie, sto okove kida,

Strana panihida.

7.

O vitezi srpski, pepelita tavna

Pohodie tada nasi milijuni,

Mesto tunih zvona horie se trube

I nai plotuni.

ZIMSKA IDILA

Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,

I tavne visoke gore. Vihori snenog praha

Po pustom viju se polju, i cela priroda uti,

I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.

Veselo puckara plamen u skromnoj izbici naoj,

I maak na banku drema. Kroz tamu veeri blede

Dugake i svetle senke po zidu udno se viju,

A oko ognjita sniskog ozebla deica sede.

Deda uzeo lulu i s panjom o dlan je bije,

Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,

I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,

I mirno psei slua vetrinu to poljem duva.

Po kato zakripe selom volujska drvena kola,

I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor uje.

To se komija Panta, sigurno iz gore vraa,

Pa urno ispree stoku i eljad po kui psuje.

ISPOVEST

Na tronom unu, bez krme i nade,

U meni vera gubi se i mre;

Ja vie nita ne verujem, nita

Il' bolje rei: ja verujem sve.

Na moru burnom ljudskoga ivota

Prerano sam upoznao svet:

Za mene ivot nistavna je senka,

Za mene ivot otrovan je cvet.

Trpi i ivi Prijatelju dragi,

O mnogo emu mislio sam ja -

O blago onom, ko ne misli nita,

Taj manje tui, manje jada zna

. . . . . . . . . . . . . . .

Burne su strasti izvor mnogih zala,

Nesrei ljudskoj poetak je strast;

More ivota one strano mute,

Nad ljudskom duom njihova je vlast.

. . . . . . . . . . . . . .

Sve, to god ivi-svom se padu kloni

Promenom vreme oznaava hod;

Ono nam daje veru i obara,

Slabi i snai ceo ljudski rod.

. . . . . . . . . . . . . .

IZ BELENIKA

1.

Slobodna zemljo, po kojoj se kreem,

Slaviu tebe uvek, ko i sada,

I tvoja polja, okiena cveem,

Gde pasu tvoja sviloruna stada.

U tebi vlada red i blagostanje,

Pa i tvoj narod naravi je retke:

Zabava mu je - kolo i pevanje,

A zanimanje - stoarstvo i spletke.

On se u tome izvebo toliko,

Da ga pod suncem ne nadmaa niko.

2.

Po tebi reke beleskaju hladne,

(Jedna se od njih emernica zove)

Po njima leti, kada sumrak padne,

Brani dou i pastrmke love

Po svu no dragu Srebrni talasi

Sumorno biju o obale mirne,

I trska umi i trepere glasi,

Pononi lahor kad je krilom dirne;

A amac leti i talase ree,

I jednolika pesma se razlee.

3.

Ah, ta sam puta u julijske noi

Bludio amac kraj pustih obala,

I sluo pesme po tavnoj samoi,

I um i ubor razigranih vala

Plavo Dunavo, sea li se mene,

I da li ujes poznanika stara,

I vi, obale, cveem pokrivene,

I vi, kolibe ubogih ribara?

Davno sam vae napustio vale

Za drugo cvee i druge obale.

4.

Sudba je htela da se strasno ali,

I oborila je gromove na mene;

I moji dani, kao burni vali,

Razbijahu se o granitne stene.

Nesrena ljubav bee svemu vesnik!

Istina, od tad dade mi se zgoda,

Te politiar postadoh i pesnik,

Veliki pesnik svoga molog roda;

Sad blagostanju ne nadam se viem,

S uspehom veksle i stihove piem.

5.

Tamo gde Drina kroz pitome strane

Sa burnim tokom orosava cvee,

alosna vrba gde savija grane,

I beo lelek na sprudove slee -

Potraih mira. Sluajui vale

Ja sam, sumoran, zabavljao se s time;

I vikom tero preplaene drale,

I njeno slatko spominjao ime,

I dan za danom terao u lovu,

I pevao pesmu od prilike ovu:

6.

"O kriva Drino! Ti si krasna reka

(Nisi ni burna ni luda da ree).

Al' kakav bol te goni iz daleka,

Te tako krivo sa tutnjavom tee?

Te plavi polja i obale rosne?

Tvoj burni talas tvoje mee roni

Izme Srbije i junake Bosne.

umi, ah umi, s blagoslovom Boga,

Neka nam ui oglunu od toga".

7.

Obuci, muzo, sveano odelo,

Sveana j' pesma, koju u poeti;

Sumoran glas e biti ko opelo,

Il' ko uzdah, to iz grudi leti.

Suton je pao Dan i sunce ode,

Al'dua s tugom svetlosti se sea.

Upaliemo buktinju slobode

Mesto lojanih novinarskih svea -

A njezin plamen nije tako mali,

On moe, muzo, nebo da zapali!

8.

Tugu u svoju pokloniti rodu

I grobovima otadbine svoje,

Da silno jekne usklik za slobodu

S usana tvojih i sa lire tvoje.

Bezumno, strano, sa smehom i plaem,

A oruani mrnjom za tirane,

S buktinjom, lirom i britskim maem,

Proslavljaemo osvetnike dane -

I kao zvona grmiemo tada

Sa ravnih polja i sa barikada.

ZIMSKO JUTRO

Jutro je. Otar mraz spalio zeleno lisje,

A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,

I sniski, trsani krov, U daljini gube se brezi

I krue vidokrug tavni.

U selu vlada mir. Jo niko ustao nije,

A budan petao ve, ivosno lupnuvi krilom,

Pozdravlja zimski dan i zvunim remeti glasom

Taj mir u asu milom.

Il' kadkad samo tek zvidanje jasno se uje

I teak, promuko glas. To lovac prolazi selom,

I brze mamei pse, poguren u polje uri,

Pokriven koprenom be