ANĐEO MIRA

Noć duboka vlada, i sve živo spava;

Na starome tornju ponoć otkucava.

I u tom lasu sa grančicom krina,

Anđeo se spusti sa rajskih visina.

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;

Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

Al' oseća granje - pa se tiho svija;

Oseća ga lahor - pa tiho ćarlija.

I Anđeo Mira, kroz duboku tamu,

Spusti se pred oltar u pustome hramu.

Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,

Rujnu zoru čeka da nebom zarudi…

BOSANSKI BEGUNCI

(uza sliku Predićevu)

Tužno šumi hladna Drina

I Miljacka bistra voda,

Jer Bosna je potlačena,

Njena slava i sloboda.

Opustele cvetne ravni,

Pod zgarištem sela leže,

A potomci Ninoslava

U gudure mračne beže.

Eno, čedo majka vodi,

Od užasa da ga skrije,;

Umoran je deda pao,

A unuka suze lije.

A kad hladni vetar dune,

I žarko nam leto ode,

I oni će tražit krova

Gde ih suzne oči vode.

Zato tužno šumi Drina,

Zato tuži Bosna cela,

I Bosanac suze lije

Na zgarištu svojih sela.

DOMOVINA

Neka druga zemlja u sreći sija,

meni si ti uvek najmilija.

Nek drugu zemlju bogatstvo kiti,

u tebi volim siromah biti.

Sem tebe nikud ne tražim blaga

Srbijo draga

I ako kadgod na stranu pođem,

opet ću tebi natrag da dođem

ko mile laste, što nekud lete,

al' posle opet natrag dolete.

Van tebe neđu da znam za blaga,

Srbijo draga

Nek tuđe nebo radost prolama,

nek tuđe gore ječe s pesmama,

ja volim, majko, u tebi biti,

pa makar mor'o i suze liti.

Van tebe neću sreće ni blaga,

Srbijo draga

Tek kada gusle preda mnom gude,

pa mi se želje sinovlje bude;

kad čujem tvoju negdašnju slavu,

ja onda ves'o podižem glavu,

ko da sam steko silnoga blaga,

Srbijo draga

Kada o Vuku slušati stanem,

ja onda gnevom sinovljim planem.

Al' kad se Miloš u pesmi peva,

e, onda milje dušu razgreva,

a srci nova pridođe snaga,

Srbijo draga

Kada se o turskom zulumu zbori,

krv mi uzavri, kipi i gori.

A kad se peva o Veljku slavnom,

il' bojnom polju, Mišaru ravnom,

to mi je draže od svetskog blaga,

Srbijo draga

Neka te moje uzdanje prati,

nek ti se negdašnja slava vrati

Neka te tuga zanavek mine,

neka ti sunce zanavek sine

Od toga većeg ne tražim blaga,

Srbijo draga!

NA DRINI

Kroz tučna polja i pitome ravni,

Srditim tokom, u nedogled tavni,

Ti širiš tvoja šuštajuća krila,

O, Drino, vodo mila!

Obale tvoje šarenilo krasi,

Ko ljupki venac nevestinske vlasi,

Al' tvoj se talas ravnodušno kreće,

Ostavlja rosno cveće.

Talasi mili Ravnodušno tako

Ostavljah i ja što sve ljubljah jako,

I gonim - jurim - a gde li ću stati,

- Sudba će, možda, znati.

NA GROBU VOJVODE DOJČINA U SOLUNU

1.

Po svetim poljima otadžbine moje

Mnoge svete humke rasturene stoje,

Gde vitezi vrli u danima slave

Položiše glave.

2.

Od kapija tvrdih Vindobone grada,

Do obala cvetnih gde proleće vlada,

Grob do groba leži i svedoci javno,

Da ginusmo slavno.

3.

Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim,

Jeste nemi svedok o viteškoj sili…

Međe carstva svoga grobnicama svojim

Mi smo beležili.

4.

Ni crni kiparis, ni zelena trava

Tvoju svetu humku ne pokriva sobom,

Dojčine-viteže! Al' je nikla slava

Nad sravnjenim grobom.

5.

Sin majke Agare i prezreni Juda,

Sa poboznim strahom obilaze tuda:

Smrt slaveći tvoju, na koju se seća

Toliko stoleća!

6.

A i na sto crnog kiparisa grana?

Dan pomena stiže. Toga slavnog dana

Odslužena biće, sto okove kida,

Strašna panihida.

7.

O vitezi srpski, pepelišta tavna

Pohodiće tada nasi milijuni,

Mesto tužnih zvona horiće se trube

I naši plotuni.

ZIMSKA IDILA

Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,

I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha

Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,

I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.

Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj,

I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede

Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju,

A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.

Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije,

Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,

I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,

I mirno pseći sluša vetrinu što poljem duva.

Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola,

I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor čuje.

To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća,

Pa žurno ispređe stoku i čeljad po kući psuje.

ISPOVEST

Na trošnom čunu, bez krme i nade,

U meni vera gubi se i mre;

Ja više ništa ne verujem, ništa

Il' bolje reći: ja verujem sve.

Na moru burnom ljudskoga života

Prerano sam upoznao svet:

Za mene život nistavna je senka,

Za mene život otrovan je cvet.

Trpi i živi… Prijatelju dragi,

O mnogo čemu mislio sam ja -

O blago onom, ko ne misli ništa,

Taj manje tuži, manje jada zna

. . . . . . . . . . . . . . .

Burne su strasti izvor mnogih zala,

Nesreći ljudskoj početak je strast;

More života one strašno mute,

Nad ljudskom dušom njihova je vlast.

. . . . . . . . . . . . . .

Sve, što god živi-svom se padu kloni

Promenom vreme označava hod;

Ono nam daje veru i obara,

Slabi i snaži ceo ljudski rod.

. . . . . . . . . . . . . .

IZ BELEŽNIKA

1.

Slobodna zemljo, po kojoj se krećem,

Slaviću tebe uvek, ko i sada,

I tvoja polja, okićena cvećem,

Gde pasu tvoja sviloruna stada.

U tebi vlada red i blagostanje,

Pa i tvoj narod naravi je retke:

Zabava mu je - kolo i pevanje,

A zanimanje - stočarstvo i spletke.

On se u tome izvežbo toliko,

Da ga pod suncem ne nadmaša niko.

2.

Po tebi reke beleskaju hladne,

(Jedna se od njih Čemernica zove)

Po njima leti, kada sumrak padne,

Brđani dođu i pastrmke love

Po svu noć dragu… Srebrni talasi

Sumorno biju o obale mirne,

I trska šumi i trepere glasi,

Ponoćni lahor kad je krilom dirne;

A čamac leti i talase reže,

I jednolika pesma se razleže.

3.

Ah, šta sam puta u julijske noći

Bludio šamac kraj pustih obala,

I slušo pesme po tavnoj samoći,

I šum i žubor razigranih vala…

Plavo Dunavo, sećaš li se mene,

I da li čujes poznanika stara,

I vi, obale, cvećem pokrivene,

I vi, kolibe ubogih ribara?

Davno sam vaše napustio vale

Za drugo cveće i druge obale.

4.

Sudba je htela da se strasno šali,

I oborila je gromove na mene;

I moji dani, kao burni vali,

Razbijahu se o granitne stene.

Nesrećna ljubav beše svemu vesnik!

Istina, od tad dade mi se zgoda,

Te političar postadoh i pesnik,

Veliki pesnik svoga molog roda;

Sad blagostanju ne nadam se višem,

S uspehom veksle i stihove pišem.

5.

Tamo gde Drina kroz pitome strane

Sa burnim tokom orosava cveće,

Žalosna vrba gde savija grane,

I beo lelek na sprudove sleće -

Potražih mira. Slušajući vale

Ja sam, sumoran, zabavljao se s time;

I vikom tero preplašene ždrale,

I njeno slatko spominjao ime,

I dan za danom terao u lovu,

I pevao pesmu od prilike ovu:

6.

"O kriva Drino! Ti si krasna reka

(Nisi ni burna ni luda da rečeš).

Al' kakav bol te goni iz daleka,

Te tako krivo sa tutnjavom tečeš?

Te plaviš polja i obale rosne?

Tvoj burni talas tvoje međe roni

Izmeđ Srbije i junačke Bosne.

Šumi, ah šumi, s blagoslovom Boga,

Neka nam uši oglunu od toga".

7.

Obuci, muzo, svečano odelo,

Svečana j' pesma, koju ću početi;

Sumoran glas će biti ko opelo,

Il' ko uzdah, što iz grudi leti.

Suton je pao… Dan i sunce ode,

Al'duša s tugom svetlosti se seća.

Upalićemo buktinju slobode

Mesto lojanih novinarskih sveća -

A njezin plamen nije tako mali,

On može, muzo, nebo da zapali!

8.

Tugu ću svoju pokloniti rodu

I grobovima otadžbine svoje,

Da silno jekne usklik za slobodu

S usana tvojih i sa lire tvoje.

Bezumno, strašno, sa smehom i plačem,

A oružani mržnjom za tirane,

S buktinjom, lirom i britskim mačem,

Proslavljaćemo osvetničke dane -

I kao zvona grmićemo tada

Sa ravnih polja i sa barikada.

ZIMSKO JUTRO

Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,

A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,

I sniski, trsčani krov, U daljini gube se brezi

I kruže vidokrug tavni.

U selu vlada mir. Još niko ustao nije,

A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,

Pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti glasom

Taj mir u času milom.

Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje

I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,

I brze mameći pse, poguren u polje žuri,

Pokriven koprenom belom.

Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase

A sveži, jutarnji dah, preleće doline mirne,

I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom

U gole grančice dirne…

JESEN

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,

Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave

Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,

Do same mirisne trave.

Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,

I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi,

Priprema ona das spokojne večeri i dane,

I žetvu bogatu nudi.

Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno

Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni

I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevni,

I gatke vremena davni'.

I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,

Dok dremež ne svlada sve. I strašno šaptanje tada

Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo,

I san lagano pada…

U POZNU JESEN

Čuj, kako jauće vetar kroz puste poljane naše,

I guste slojeve magle u vlažni valja do…

Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,

Mutno je nebo svo.

Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,

I već pred sobom vidim ubog i stari dom:

Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,

I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom.

A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,

I guste slojeve magle u vlažni valja do…

Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,

Mutno je nebo svo.

RAZGOVOR MALE SRBADIJE S OTADŽBINOM

Otadžbino, majko moja,

I dedova mojih slavni',

Dokle stižu krila tvoja

I pitome tvoje ravni?

Pokaži mi međe svoje,

Tvoje gore, reke tvoje.

"Od Budima, do Soluna,

I gde Timok zlatni stiže,

I gde sumi bistra Una,

I Lovcen se nebu dize -

To su moje kršne gore,

Kuda Srbi srpski zbore".

Otadžbino, majko moja,

Što je tužno lice tvoje?

Zasto hrabra deca tvoja

Suzom kvase lice svoje?

Kakav bol im muči grudi,

I duboki uzdah budi?

"Moja deca suze liju,

Jer ih dušmah muči stari,

Dušmanski im krvcu piju:

Turci, Nemci, i Madžari.

Što slobodan svuda nije,

Zato Srbin suze lije".

Otadžbino, majko tužna,

Ima l' koga u mom rodu,

Da raspali roba sužna

Na boj sveti za slobodu,

Ko u doba ona stara,

Protiv Huna i Avara?

"Prihvatite luč slobode

Usred ove ropske tame;

A stariji nek vas vode

Gde ginuti valja za me:

Knjiga, to je luča tvoja,

Srbadijo, nado moja!"

U SPOMENICU

(prijatelju Simi J. Avramoviću)

Kad poteće mladost, što nas služi sada

I pokida život sve žiće veselja,

Kad nas borba smori i nevolja svlada,

I nestane davno mnogih prijatelja -

Kad jesenji vetar s nepogodom dune,

I tajni se odjek zahori u miru,

Znaj: to ječe moje pokidane strune,

To udara prošlost u srebrnu liru.

Vaskrsne li tada naše mlado doba

I doleti spomen sa veselim zvukom,

Ti se blago nasmej nad dverima groba,

I svega se seti i odmahni rukom

U SPOMENICU

Život je ljudski što i dim,

Čarobne, tužne slike lete s njim;

Za jedan tren, za jedan čas,

Pa kao i njih nestaje nas -

I samo prazna uspomena

Ostaje dalje za vremena.

Moj dragi Čone! Dan će doći,

I zapitaćeš sebe sam:

Ah, gde su one bajne noći,

I gde se dede onaj plam?

I prijatelji gde su znani?

I gde su moji mladi dani?

Jer nas je žživot što i dim,

Čarobne, tužne slike lete s njim -

Zalud ih natrag zoveš sebi,

Vreme se smeje njima i tebi.

STARAC

Star sam, slab sam, iznemogo,

Prožima mi dušu stud;

Borbe beše vrlo mnogo,

Sad odmora hoće grud.

Zaman, što me razgovara

Prošlih dana spomen znan:

Mene muči i obara

Neodoljiv neki san -

Svršeno je… Pogled tužan

Ukočeno na svet sja:

Vidim da već nije nužan

Nit' ko meni, - ni kom ja.

Star sam, slab sam, iznemogo,

Prožima mi dušu stud;

Borbe beše vrlo mnogo,

Sad odmora hoće grud -

Al' me ipak radost neka

Utešiti lepo zna:

Mnogo milih mene čeka

U državi večnog sna…

SVETI SAVA

Ko udara tako pozno u dubinu nočnog mira

Na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?

"Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,

Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.

Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,

Klonulo je moje telo, umorne su moje noge -

Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,

Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.

Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,

I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.

Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,

I primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata…"

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu

I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.

A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,

Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.

On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,

I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.

Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,

Ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.

Za ruku ga starac uze, poljubi mu čedo bledo,

A kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo".

* * *

Vekovi su prohujali, od čudesne one noći -

Vekovi su prohujali i mnogi če jošte proći -

Al' to dete jošte đivi, jer njegova živi slava,

Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

TURSKA

Ko izumrli davno, prada mnom gradovi leže

I mirna uboga sela. Sa mracnih domova njini'

I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije

Il' šumi na visini.

I kao prastaro groblje lisnatom vrežom ih krije.

Eno na surom visu urvine vekovne stoje

Ko strašan, ogroman skelet… Kroz okna njihova pusta

Sanjivo sumori vetar i niče visoka trava

Sumornog zaborava.

Izgleda, kao da čovek ni rukom dotako nije,

Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu

Sa kula i platna gradskih. Tu gnezdo jejina vije,

I zmija odvratno mili i gušter po travnom podu.

NA VARDARU

Suro, večito stenje gordo se u nebo diže,

Nad urvinama tamnim orli se s oblakom bore;

A dole sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže,

I pada kroz uske klance, u sinje Jegejsko more.

O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube

I kao talasi tonu u more večnosti tavne…

Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube,

Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.

Ali će, ko rajski feniks, sinuti sloboda mila,

I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim,

I nas će oro beli široko razviti krila

Nad urvinama tvojim.