vladimirov milenijumski vijek, 2016, pjesme i eseji

8/16/2019 VLADIMIROV MILENIJUMSKI VIJEK, 2016, pjesme i eseji

1/64

1


2/64

2

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у Подгорици,гдје и сада живи.Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду.Објавио је сљедеће књиге:ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми;ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични коментари;ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема;ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема;ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996– поема;ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међунама/, 1997 – збирка пјесама;

МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 – хумористичко-сатирични коментари;

ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема;ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема;ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001 – есеји;АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми;ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема;КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури;АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008;

50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји;ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I,2010, у електронској формина сајту http://www.andrijamarkus.com/ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– збирка пјесама;ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАШАЕНГЛЕСКИЊА , 2013-14 – поема;СВЕТИЊЕ. Есеји, 2014;БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – збирка пјесама;ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема;

ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема;НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2014 – афоризми;О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2015;ГРАНИЦА ДОЗВОЉЕНЕ СЛИЧНОСТИ, 2016;Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ ЗНАТЕШТО ЧИНИТЕ, 2011. и РАДЕНКОВ ХАЈДУК МИЛУНКАСАВИЋ, 2013-14 и 16 – збирке пјесама


3/64

3

ВЛАДИМИРОВМИЛЕНИЈУМСКИ

ВИЈЕК


4/64

4

Библиотека ПОЕЗИЈА

ВЛАДИМИРОВМИЛЕНИЈУМСКИВИЈЕК

Андрија Маркуш

Издавач АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица

За издавача Андрија МАРКУШ, извршни директор

Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ

Штампа „АП ПРИНТ“, Подгорица

Тираж 200

ISBN 978-9940-695-01-9


5/64

5

Андрија Маркуш

ВЛАДИМИРОВМИЛЕНИЈУМСКИ

ВИЈЕК

2016.


6/64

6


7/64

7

ПРЕДГОВОР

Ни вријеме не би теклода му од Бога није суђено,

мјерено његовим, а не нашим,часовником.

Људима се различитовијек мјери.

Вијек Светог Јована Владимира измјерен је:само до данас – миленијум,испуњен не само годинама

које се мјерено и оним што се мјери отима.

Вјекови су иза,које вријеме није прегазило.

Божјим избором, а његовим дјелом,Владимир пред нама стоји

као потпора, опомена – надањеда се његовим примјером,

животом и страдањем поучимо.


8/64

8


9/64

9

КРШТЕНО КАМЕЊЕЈОВАНА ВЛАДИМИРА

Вјековима Црногорци суна плећима уз Румију до врхакамен по камен износили – мукотрпно, да им је лако,

још више милоза душу – за Светог Владимира,цркву горе да озида jу,дочекају да је видеиако још који вијек.Мислили на једно,а било је друго – суђено,

за које је само Бог знао:носили су да камење гореод потопа доље спасу,да камен крштен чојством преживи,слова да му се талогом при дну не обришу,


10/64

10

да нам је за мирис сачуванкад тамјан мањка,кад се улице искривеа погани усправе,да који камен од врха Румије доље вратимоза расадза коријенебез којих смо остали.


11/64

11

КОСАРА

Обилазила јесужње затвора

цара Самуила, оца свог,дајући им хљеб и наду,а кад је до Јована Владимира дошла,отворила му јеи ћелију и срце својеи Самуилову наклоност,и пут до нас,затварајући Јована у срцуи кад га је изгубила.

Једним очима су се гледали,а другим загледалида ни њих не виде

сем љубави,којој, кад се роди гдје се не тражи,дужа крила израстукао ватрашто кућу захвати


12/64


13/64

13

СВЈЕДОК

Јованов и Божји свједок – Крст,вјековима пење се уз РумијуКосарином рукомда се у облаке вине,да их повежеза једну кап,за сузуза Владимиром.

Златне нити крај

до Преспе да вратидо Самуиловог казаматаи Фениксазаспалогу пепелу.


14/64

14

КАСНИ ВАСКРСЕЊЕ

Сви крстови су Божји,од којих онајкоји износe на врх Румије – Јованов je,а онај што спушта jу са Ловћена – Његошев.У прололазу себез дотицања мимоилазише.

Ловћенски крст стрмоглавише

да брат брата – крст у сусрету не препознадеи охрабриваскрсењем које касни,

једно уз другодва ока да се нађу.


15/64

15

ЗИДАЊЕ РУМИЈЕ

Брдо од камена,а још камена тражи – свјежег,да се дозида,небо дотакне,сузним облацимадавне ранезалијекалајисаним каменом,с нама одоздо притиснуто.

Пут води право,

али накривоми смо насађенида се Румија нагневише према овимано према онима.


16/64

16

УЗБРДО

Ово камењеимало је ноге своје,а не наше,на којима је на врх Румије дошло

да се не лијени као ми,који бисмо, као и зној свој, и ногештедјелида је ко пристао да нас носи,а потом на туђим раменима,умјесто да сједимо,тражили да легнемо.

Нијесмо могли,као досад све велико,брда под ноге на узду ставити,да их као стада овацапред собом на врх Румије тјерамо,

да нам леђа са ничим на њима,омекшају,а ум се изоштризаобилазећибрда.


17/64

17

Румију да смо поткопали,одузимајући јој одоздо камење,спустили бисмо јој врхна најнижу степеницугдје га чекамо.


18/64

18

ВРХ РУМИЈЕ

Светом врхусвете планине,од памтивијекаплећашили смокамењек срцук цркви,к мајсторукоји ће тек да се родида саставидавно зачеће

и наслућено рађањеотисцима вјекова,препознатим надама...длановима предака.


19/64

19

РИЈЕЧ НА КРСТУ РАЗАПЕТА

Незаситац братске крви цар Владиславспремао је на двору у Преспида на крсту разапне ријеч,за који је малода му је од злата ков,те кнез Владимир затраживреднији –

да је од дрветакао Христов.

Кнез Владимир,вјеровао је у себи свемукрстословном,а не златуВладислава убибрата,убикрста,не слутећи, сем Косаре,крст разапетих ријечина њему.


20/64

20

Владиславу мало је билокрви сина цара Самуила,

свог брата од стрица – Радомира Гаврила,не љубећи ближњег свог,а ни Бога,те брзо стиже до крајасвога.

Владислав се Владимирулажно закле на крступослатомда му врати у руци,те му Владимирпред црквом у Преспипође на смакнуће –

светитељскина муци.

Бог спријечи Владиславада чинисотонино још дјело које,дајући мудвије годинеда дође и до главе своје.


21/64

21

СВЕТИТЕЉ

На икони, Свети Јован Владимир једну своју главу држи на раменима,

а другу у рукама,светачког живота пут голи.Глава у рукамане да јој се грешни Владислав,при земљи прилегао, обескичмену кајањумоли...Светитељи сукако себи, тако и другима – близанци,моћи глава двије,Богу знанци.


22/64

22

Удвојено глава насликаних,ни небом ни земљом

растављених – светитељу мучеништву свет,а послије

још којика Богу лет.

Владимир је желио да вјерујевјероломном Владиславу – да видипут са повратком,што обећа пред Богом,главом у руции до Преспеи од Преспе,заклетвом.

Носио јекрст у једној

а главу у другој руци – два светачка крила,знајући какву је судбинуКосара у снуснила.


23/64

23

Владимир јевидиопредсказања слијед:уз Румију стазукрстом напријед.

Каткад јави сесмањујући нам муке,

било на Румији,било у Крајинис руке.


24/64


25/64

25

Тако без њих на почетку и крају,недоречен си(!),да је њихова ријеч посљедња у злу уру,за коју си од њих за осуду.

Чувај се, Његоше, уходе текад говорекоја ти је у посљедњој ури посљедња ријеч била,

као да су они бесмртни, а ти са уром посљедњом,коју су они надживјели,напречац – одједном.

Спремају ти смрт у наставцима,са неколико посљедњих ура

– како више мреш да те више имада се стално доказујуу изучавању Петровића,кад им наум у блато догура.

Чувај се, Његоше,од оног што нијеси казао:

да су ти окупатори од свега милији;некад такви,а данас напредних насљедника,с намау Европској унији.


26/64

26

Чувај се, Његоше, јер само они могусобом да замијене вријемекао „мајсторско решето“,да те провуку кроз прсте, а не између прсти,оптужујући за говор мржње,час овако, час онако

– с ноге на ногу.

Никад на овом каменуније расло такво горко воће,за које си рекао:„Ми смо Срби народ најнесрећни“залуд си вјерски толерантан,да је свако што хоћеуз образ чист,да је што јесте и што није

– код тебе записано ћирилицом,а код њих латиницом на превијени лист.

*Тебе ће да оптуже

за у њих упрти прстда у дослуху с Богом бацаш анатему,да не руше Божје храмове на Ловћену и Румији

– да атеисти не уклањају крст.


27/64

27

Чувај се од њих, Његоше,којим се не зна претпосљедња посљедња ура,да се за коначну спремиш,за таму подземнуда се и од њих бесмртан одмориш, рукама њиховим претурених кости на Ловћену.

* Поводом поступка Државног тужиоца против Митрополита Амфилохија због његове клетве према онима који би се усудили да ( већ најављени) руше Храм на Румији.


28/64

28

*Више волимо да смо бољи од горегно гори од бољег.

А ријетко смо што смо;бољи смо.

Кад смо оно што смо,онда смо као нико.Ми као нико,нико као ми,

ми па ми – МИ.

*Из књиге – поеме „Чојак, колико је то“, 1998.истог аутора


29/64

29

ХРАМ ДОШАО С НЕБАПУТЕМ СВЕТОГ ВЛАДИМИРА

Храмови се с неба спуштају на врхове брда,иако их одоздо носимо, знајући само за Божју по-моћ и плећа тврда. Привид је да само помогнута

жељом настаје оваква слика рађања храма. Она јеу случају Румије давно започета. Једино, и кад јенепозвана, судбина долази сама... Судбина Косареи Владимира.

Дан уочи Тројичиндана 2005, као сјенка лака,

Храм се спустио у друштву хеликоптера, да се није

знало ко кога носи између облака... Спустио се као

лептир на врх Румије од 1.595. метара.По очекивању, Храм није показао сем она у

нама крила, на којима већ 1000 година живи успо-

мена на кнеза, а послије свеца – Јована Владимира,

у чије се име Божјом кућом од челичног лима у врх

планине дира.

Наша историја није као за Египат добро заби-

љежена – пирамидама и хијероглифима. Али, неканам је на част (слава заборављеним) што овдје пра-

во словенско сјећање на дане старе почиње од љу-

бави Владимира и Косаре.

То бијаше 998, кад Дукља и Далмација до За-

дра остадоше без мира, заузети од цара Самуила,


30/64


31/64

31

ма, који су о њему савјесно бринули слогом коју и

даље међу њима Владимир сије, поштујући исте

обичаје, без обзира на накнадну подјелу у три кон-фесије.

Породица Андровића сада га једном годи-

шње, на Тројичиндан, из скровитог мјеста износи

до врха Румије, гдје га на радост свих поставља, да

се као отјеловљени Владимир и Косара, с њим дав-

но вријеме јавља. Јавља се на мјесту Цркве Свете

Тројице, коју је Владимир изградио биљежећи к не-бу корак свој, Цркве која је без трага нестала због

гријеха чобана и чобанице учињеног у њој. Вјеко-

вима, ко год је на врх Румије ишао, носио је по ка -

мен, вјерујући да ће се, кад га довољно буде, сама

црква изградити као нестали знамен.Гледајући попут малог Сизифа у врх планине,

као да је око њега срушене цркве рам, упрћени ка-меном и оним што вјековима гурају, на Тројичин-дан видјеше како им с неба долети од челика да ихчеличи Храм.

„А4А INFO“, 23. јун 2005. Сарајево „Архитектура“ бр. 93, септембар 2005. Београд


32/64

32


33/64

33

Фото Љ. Божановић

Црква пред одношење хеликоптером, Бар

Фото С. Бољевић

Поглед из хеликоптера који је преносио Цркву


34/64

34



35/64

35



36/64

36


У хеликоптеру са иконом Светог Владимира

.

Свети Владимир


37/64

37


Поглед из хеликоптера на мјесто пристајања.

Људи чекају. Около камење вјековима доношено.


38/64

38



39/64

39



40/64

40



41/64

41


Митрополит Амфилохије излази из хеликоптера


42/64

42


43/64

43



44/64

44

Фото Љ. Божановић

Владимиров крст


45/64

45

ЧУДНО НА НЕБУ И ЗЕМЉИ

Којим случајем да је арх. Предраг Ристић,док је пројектовао Храм Христовог Васкрсења уПодгорици, знао да ће дуга на тако лијеп начин по-

везати пиргове, можда се не би толико трудио да тосам уради. Али, изгледа да је требало да се све двапута потврди, јер Храм, који је био у изградњи нијесамо Христовог имена, него замишљен да има и 33звона, према Христовим годинама. Посебно јепитање што новца немамо, те толико звона нијемогло бити, што не спречава да дијелом на Храму, aдијелом у нама – сва остану.

Златом опточени крстови нашли су се на ли-нији топлих дугиних боја.Дуга се рађа у посебним околностима, као и вјера,пратећи нас, док нестане, не да је више не би било,казујући што је имала. Да није на небу, као његовдар, не би је било у нама, чаробно се играјући свје-тлошћу у лабораторији ока.

Небо с дугом, као кистом, креира опажањи-ма, неопипљиво као опипљиво.Тога дана дуга је, на свој начин, једва пре-

скачући највећи храм у Црној Гори, пронашласпремно око иза камере, око фотографа листа „Дан“С. Савељића.


46/64

46

Она је даровала ореол Храму, који се с њомупустио у трку освајањa висина. А можда је она

бљесак многих светаца ореола са фрески назидовима овог Храма.

Саборни Храм Христовог Васкрсења


47/64

47

Храм Христовог Васкрсења иХрам Св. Вазнесења Христовог


48/64

48

Дуга се простирала према мору, као Теслинелектрични лук, захватајући новопостављени мали

Храм на врху Румије.Колико је Храм на Румији мален, а Храм у

Подгорици велик, види се упоређујући 560 сантиме-тара висину Храма на Румији са 400 сантиметарацентралним крстом на Храму Христовог Васкрсења.

Ова разлика – која јесте и није – надима гру-ди, стављена у немјерљиве, за метар, величине. Јер је на Румији, са Владимиром и Косаром, све нара-

сло у нама да ништа на врху Румије не може да будемало. Ни на Румији ни изнад Румије...

Раме уз раме није само: мало као велико и ве-лико као велико, да завриједе ослонац дуге.


Долијетање Храма на врх Румије


49/64


50/64

50

Неидентификовани репати објекатизнад градитеља Храма на Румији


51/64

51

На фотографији репатог објекта не види се дали има барску регистрацију и да ли је у лету испу -

штао какве репове, који би (покушава се) на врхуРумије пустили коријене. Нема МУП-ову регистра-цију као ону што је дата новоформираном неканон-ском „вјерском“ удружењу. Али, зна се да су тадапротивници миленијумске Светосавске Црногорско-приморске митрополије зло сјеме по Румији посули,како би „снагу“ добили за сепаратну државу.

Они неће да на врх Румије понесу, како је ви-

шевјековни обичај, по један камен, но сипају камењеи дрвље на то мјесто.

Прије појављивања овог неидентификованог репатог објекта – „летећег тањира“ – камера је заби-љежила сцену како нека птица чудно прати хеликоп-тер, који је носио постоље Храма.

Није утврђено кад је потом нестала птица, апојавио се репати објекат, из чега поједини закључу-

ју да је то нека човјеку непозната трансформацијаистог пратиоца, пратиоца свих ту забиљежених до-гађања.

Поред тога: нико, чак ни фотограф С. Боље-вић, који је направио снимак чудне летјелице, нијепримијетио шта се дешава на том дијелу неба, које

је, да не зна, камером забиљежио. Пажња је билаусмјерена у другом правцу.

Тек касније, разгледањем снимака уочене суове необичности.

Грађани су (видимо то на фотографији), мир-но радили на постављању Храма спуштеног хели-коптером, а да нико није погледао горе, без слутњеда се нешто изнад одвија.


52/64

52


Птица пратила хеликоптер са окаченим постољем Храма

Иако је човјек природом својом окренут жи-воту на земљи, он је као вјерујући издигнут изнадње с њом. Очи су му усмјерене доље, а мисли горе,кад у њиховом мимоилажењу нешто и промакне. Утаквим додирима, као овдје код слијетања Храма наврх Румије на 1595 метара висине, понекад се ство- ри много тога што из ова два правца није донесено.

Одмах до мјеста на које је постављен Храм,за добродошлицу цвијеће је стигло раније, за којећемо да вјерујемо да су га ту давно засадили Влади-мир и Косара, заувијек нама окренути. А како бицвијеће, тако дуго и добро, опстало на тој висини,како без помоћи Светог Владимира?


53/64


54/64

54


Паучинасто биље „ковиље“

Истим путем, који је трасиран дугом,времепловски вратићемо се до Храма Христовог

Васкрсења у Подгорици – до његових темеља, кад јебулдожер – 4.8.1993. године у послијеподневнимчасовима, први пут на том простору згребао земљу, равнајући терен за њега.

Са дугиних висина спустили смо се у нискоизраслу траву, у малени живи свијет и његово небо,преко којег је тада прешла крупна грађевинска ма-шина, остављајући, мимо прозирног спектра дуги-них боја, снажан траг челичних гусјеница, које супратила Божјом руком вођена чуда, како и мора кадпочиње градња храма Христовог имена, који је узто поред другог храма, исто Христовог имена, алималог – Храма Светог Вазнесења Христовог.


55/64

55

Храм Светог Вазнесења Христовог

Био је августовски дан, и то како само он мо -

же – са високом температуром. Булдожер Предузе-ћа „Арсо Милић“, ангажован бесплатно, кренуо једа рашчисти простор гдје ће се градити Храм. Од-мах, са његовим првим задирањем у земљу, проми- јенило се вријеме. Настао је снажан и чудан, за такомиран дан, вјетар са вртлогом, формирајући карак-теристичну пијавицу, која је високо дизала сасуше-ну траву и прашину, што нас је неизбјежно повеза-

ло са више него значајним Храмом Христовог име-на, чија је изградња почињала. Челична гусјеница булдожера прешла је, што

смо видјели послије, преко корњаче, која је, зачудо,остала неповријеђена у простору који је својимоклопом, или под притиском гусјенице направила у


56/64

56

земљи или се, више вјероватно, тај просторслучајно ту нашао. Судбина и земља томе се нијесу

опирале, иако је земља била максимално очврсла нависокој температури!! Одмах потом корњача се, по-дигнуте главе, без тренутка застоја и страха, пона-шала као да је то између ње и пријатеља јој булдо-жера уобичајено јављање. Тако, поред оног да по-стоји човјек који мрава није згазио, имамо, у сра-змјери величина, и булдожер који корњачу није зга-зио, који је, у вријеме кад то на Балкану нијесу чи-

нили људи, показао хуманост.Догађај је тумачен да је све било у рукамаВише силе.

Људи су затечени у оваквим случајевима, кадсе много шта одвија мимо њихове моћи, из којих разлога понекад предузимају да нешто и самиураде. Иако не знају шта, они се, за сваки случај,одлучују да чине, не знајући „ни што“, „ни зашто“

– да какво зло спријече, рекли би – да себи не замје- ре што су само чекали.Не знају шта би за све то требало у глави да

имају. Али „знају“ да умрли у глави нешто скрива- ју, што користе, тако мисле, само за какво зло.

На старом Момишићком гробљу, одмах ту,које је и археолошки локалитет, уназад 60 годинапронађено је седам чудних лобања, за које се није

знало којем времену припадају. У сваку од њих би-ли су укуцани дуги челични ексери, што је тумаче-но: да покојницима глава не би за какве прљаве ра-боте користила... Јер, за живота човјек пуни главу(!)да би је послије користио.

„Архитектура“ бр. 99, март 2006. Београд


57/64

57

ВРХРУМИЈСКА ЦРКВАНА ТЕМЕЉИМА, КРИЛИМА, НОГАМА И

ТОЧКОВИМА

Људи се челиче у цркви, а некад је црква на-прављена од челика, као она на врху Румије, да себрани од неких које би требалo да челичи. Издигну-та је на врх са жељама да поред ње оживи стару цр-кву коју су Османлије порушиле, која носи успоме-ну на Владимира и Косару, љубављу и трагикомовјенчане на почетку другог миленијума.

Нестварна, нестварно је и издигнута на елисихеликоптера, прелетјевши оне што ће је походити.

Крстом у рукама, вјековима смо камен покамен горе износили да је поново изградимо, а нај-

више да са тим каменом миленијум њеног трајањаповежемо... За Сизифа смо прије свих знали.Смјењивали су се владари, освајачи, а једино

се нијесу прекидале колоне које су износиле каменна врх Румије, са истом породицом која је испредњих носила крст. Само понеко замјењиван је кад


58/64

58

посустане на крају животног пута, или из којег дру-гог разлога, да би уз брдо настављали ход и успут

обнављали исте приче о Румији, Владимиру, Косарии Цркви, преносећи их „с кољена на кољено“. Боље рећи преносили су приче „од подножја до врха и одврха до подножја планине“ – непрекидно, гдје и насчекају кад кога у колони замијенимо... Може се ре-ћи да је тај дјелић црногорске историје са највећими најдосљеднијим континуитетом, са беспрекорносачуваним трагом иза себе – јасном причом која

траје са надом да ће се црква изградити.Лијепо би било да све то – донијето и сачу-

вано – остане као „резервна нада“, кад других надане будемо имали, али пошто је њих већ премногонагомиланих – да су гдјегод кренемо ћорци, ова на-да је сада реализована у вјери, долијетањем црквескромних димензија, али великих домета.

Сјећање на претходну давно порушену цр-кву, каменом смо забиљежили, а не оловком. Ишлисмо к њој на врху, теретом без терета. А Црква каода нас је (већ изграђена) однекуд гледала шта чини-мо, па је долетјела. Дошла је да се на једном мјестунађе црква из снова и црква из стварности која је унеповезаном камењу.

Нико није слутио да ће се данас појавити ве-

ома моћни људи (о чему се пуне новински ступци),који се спремају да је поруше, да бисмо опет на врхРумије износили материјал, сада парчад лима, да унеко срећније вријеме изградимо цркву од метала,која нам је отета... Можда би требало да парчад ли-ма одмах почнемо да износимо, прије почетка ру-


59/64

59

шења, да би се што прије вратила, и то директно изсрца, а не из хеликоптера, како бисмо ђаволу (који

овдје игра главну улогу) коначно сломили руке. Та-ко, врх Румије постаће складиште грађевинског ма-теријала, што пет вјекова чека грађевинску дозволу(сада од Министарства) да се изгради Црква, сапроблемом што сматрају да је њено рушење билолегалније но њена обнова.

Док се буде више износило но спуштало ма-теријала, црква (у било којем виду да је) има шанси

да опстане – да се у будућности по трећи пут изгра-ди. Имамо наду да ће рђа спорије „појести“ изнијетелимене елементе но што ће појести „рђу-људе.“

Без дилеме „по којем јутру дан да препозна-мо“, ми ћемо, да бисмо схватили степен озбиљностиситуације, истаћи само њихов покренут поступак закривичну одговорност Митрополита Амфилохија,што је, позивом на Бога, који је увијек пријетњазлочињењу, бранио од рушења ову Цркву.

Постоји крајње непријатна могућност: да уактуелним политичким надгорњавањима ова цркваплати неки споредан рачун као поравнање, па да се,како су почели, чудо огласи друштвеним интере-сом, на примјер налогом: да се смањи количина ка-мења које се износи на врх за колико други, са њи-

ховом подршком, буду спуштали материјала са вр-ха, правдајући то – да је резултат исти, али са мањеумарања, уз добијање чистије природе. Очишћене иод вјере у људима.

Може ли Црква, која је величине паркинга запутничко возило, да буде толико тешка да њу не


60/64

60

може да издржи врх Румије?Ако прву цркву на Румији и ову другу

глeдамо као једну, можемо да кажемо да је она првобила на темељима, потом на крилима (са којима једолетјела из Бара), и сада, нажалост, како замишља- ју, она ће да добије ноге – да се спусти с Румије.


61/64

61

Колико је буду спуштали, толико ће се поди-зати изнад врха, са које висине никад неће моћи да

је спусте. Одмах ће добити име Врхрумијска црквада се никада не одвоји од врха, којег је спустила – повукла са собом, да с њим прича народу како јегоре. Као проповједник љубави, она ће да путује насвојим точковима, својим мотором покретана одмјеста до мјеста, из литије у литију, као света, једи-на таква покретна црква у свијету, пред којом ће сеосвештавати темељи нових цркава. Од њеног лима,

као од звона, одбијаће се милозвучне ријечи отацанаших који дају благослове. Растјериваће тако ђа-воле из људи, као микроталаси комарце.

Ако уклоне ову Цркву с Румије, они, и јошнам њу не дају, они немају гдје с њом, но да је од-несу на Ловћен, јер се масиви Румије и Ловћена до-дирују све до обале, покривајући комплетну СтаруЦрну Гору, без икаквих „паркиралишта“ између. А

на доњем дијелу Ловћена, на Ивановим Коритимавећ је друга црква да ту тугује – Црква Светог Пе-тра Цетињског, спуштена са врха Ловћена, оставља- јући на њему биљег, као ознаку гдје је била, који неможе имати статус вриједног Мештровићевог дјела,поготову достојног Његошу.

Врхрумијска црква била је горе док је од ње,тако мале, постала велика црква, па је оснажена си-

шла да нам ускрати напор у пењању до ње, попут„Бријег је пришао Пророку“, које се одвија у сјенципретећег Прста Божјег.

15.2.2011. „Дан“, 14. децембар 2012, Подгорица, „Архитектура“ бр. 174, новембар – децембар 2012. Београд


62/64

62


63/64


64/64

Kaталогизација у публикацији

Национална библиотека Црне Горе,Цетиње

ISBN978-9940-695-01-9

COBISS.CG-ID30451984

vladimirov milenijumski vijek, 2016, pjesme i eseji

Documents