3.1.Fiskalna politika-uvod 3.2.Funkcije fiskalne politike 3.3.Ciljevi i instrumenti fiskalne politike 3.4.Odnos fiskalne i monetarne politike 4.1.Fiskalna politika i njena podrucja 4.2. Komponente fiskalne politike 4.3. Vođenje fiskalne politike 4.4.Javni prihodi i rashodi 4.5. Fiskalna politika u Republici Srbiji 5.1. Fiskalna politika Srbije i komparacija sa zemljama centralne i istočne Evrope 5.2. Planovi Ministarstva finansija na polju fiskalne politike u Republici Srbiji 5.3. Instrumenti fiskalne politike i njihov značaj 5.4. Analiza fisklanih indikatora u Republici Srbiji 6.1.Fiskalni randman(rezultat) 6.2.Fisklani kapacitet 6.3.Fiskalno opterećenje 7.1.Zaključak 8.1..Literatura 9.1Rezime...

2

Fiskalna politika predstavlja oblikovanje poreza i javnih rashoda s ciljem da se ublaži jaz privrednih ciklusa, da se doprinese održavanju ekonomije pune zaposlenosti, oslobođene od infacije i deflacije. Upotreba fiskalnih prihoda (poreza, doprinosa, carina, taksa i sl.) i budžetskih rashoda mora se vršiti u pravcu i na način ostvarivanja ciljeva i zadataka makroenomske politike (ubrzani privredni razvoj, konkurentska sposobnost privrede, puna zaposlenost, porast životnog stadarda stanovništa).

Fiskalna politika se bavi načinima prikupljanja novca u državnu blagajnu i njegovog trošenja.

Sastoji se od porezne politike i politike javnih rashoda.Pojam politika potiče od grčke reči polis-država, tj. reči politikos - državni, javni, građanski.Politika je delatnost vezana za upravljanje odnosno rukovođenje državom.Pojam fiskalan potiče od latinske reči fiskus, koja označava državnu blagajnu i pravnu osobu koja je nosilac imovinskih prava i zastupa je u svim njenim imovinsko-pravnim odnosima.

3

Osnovne funkcije fiskalne politike mogu se formulisati na sledeči način: stabilizaciona funkcija - nosioci fiskalne politike nastoje da njenim

instrumentima obezbede privrednu stabilnost kao osnovu za neometano obavljanje ekonomskih aktivnosti;

alokativna funkcija - fiskalnom politikom i njenim instrumentima odnosno politikom javnih prihoda i javnih rashoda utiče se na odluke privrednih subjekata u vezi sa alokacijom oskudnih resursa na različite delatnosti;

redistributivna funkcija - fiskalna politika obezbeđuje neometano snabdevanje javnim dobrima, odvijanje javne potrošnje i transfer sredstava prema ugroženim delovima stanovništva.

4

Fiskalna politika je deo ekonomske politike i od ostalih oblasti se razlikuje po svojim instrumentima. Ona predstavlja politiku javnih prihoda i rashoda. Primarna funkcija fiskalnog sistema je da obezbedi  javne prihode za finansiranje javnih rashoda. Osim te ona ima i  druge funkcije u cilju postizanja određenih ekonomskih i drugih društvenih ciljeva.  

Masgrejev je nefiskalne funkcije poreza kojim se vrši intervencija države podelio na : 

Alokativnu funkciju: porezima se postižu efekti usmeravanja ili alokacije resursa odvraćanjem ili podsticanjem nekih aktivnosti.

Redistributivnu funkciju: primenom određenih metoda oporezivanja se ostvaruje preraspodela nacionalnog dohotka.

Stabilizacionu funkciju:  smanjenje ili povećanje poreza utiče na ponudu, tražnju, zaposlenost, cene...

5

Među najvažnije ciljeve fiskalne politike spadaju : 

– Uticaj na nivo realnog bruto domaćeg proizvoda i stimulisanje ekonomskog rasta;

– Uticaj na nivo zaposlenosti;

– Ostvarivanje društveno prihvatljive jednakosti u raspodeli dohotka i bogatstva date zajednice;

– Kontrola inflacije.

6

Fiskalna politika ima svoje globalne i specifične ciljeve.

Globalni ciljevi fiskalne politike su: privredni rast i razvoj kroz pospešivanje rasta društvenog proizvoda, ekonomska ravnoteža i stabilnost cena, pravednija raspodela dohotka.

 

Specifični ciljevi fiskalne politike su: finansiranje ponude javnih dobara i usluga, ravnomernija socijalna raspodela javne potrošnje, stabilizaciona funkcija (kroz rast bruto društvenog proizvoda, rast

zaposlenosti i stabilne cene), strukturno-razvojna funkcija.

7

Javne finansije su ekonomska disciplina koja izučava finansijsku delatnost države i drugih pravnih lica javnog prava – javnopravnih kolektiviteta kojima je zakonom povereno da vrše takvu delatnost.

Proces finansiranja zadovoljavanja javnih potreba, kao i svaki drugi proces finansiranja, obuhvata obezbeđivanje sredstava i njihovo korišćenje za određene namene. Prihodi i rashodi čine suštinske komponente finansijske delatnosti i predstavljaju osnovne instrumente fiskalne politike.

Prihodi u rashodima nalaze svrhu svog postojanja, a sami rashodi su uslovljeni prihodima.  Da se javne potrebe mogu zadovoljiti bez utrošaka finansijskih sredstava, ne bi bilo

potrebno obezbeđivati sredstva i ostvarivati prihode. Sa druge strane, nije moguće vršiti rashode bez prethodnog obezbeđivanja i ostvarivanja

adekvatnih sredstava od strane nosilaca finansiranja. Veći prihodi omogućavaju porast rashoda, a nužnost održavanja rashoda na određenom nivou ili njihovog povećanja iziskuje adekvatne prihode. Takođe, važi i obrnuto da su rashodi determinisani uslovima i mogućnostima ostvarivanja prihoda. U zemljama gde su te mogućnosti veće, objektivno je moguće obezbeđivati veća sredstva i time više trošiti za javne potrebe.

8

Prema većini ekonomskih stručnjaka prvo treba razmotriti javne rashode, a tek  potom javne prihode. Tri osnovna razloga za ovo shvatanje su:

1.Za demokratsko odlučivanje o porezima i drugim javnim prihodima predstavlja bitnu pretpostavku što egzaktnije saznanje o obimu i strukturi javnih potreba i troškovima njihovog zadovoljavanja, tj. o obimu i strukturi javnih rashoda.

2.Javni rashodi imaju neproizvodan karakter, sem određenih slučajeva, mada ne i društveno nekoristan, pa se preko njihovog angažovanja ne obezbeđuje reprodukcija prihoda, njima se, kao takvim, mora obraćati izuzetna pažnja.

3.Bez prethodnog utvrđivanja karaktera potreba i rashoda, ne bi bilo moguće sasvim uspešno objasniti karakter i specifične oblike prihoda.

9

Fiskalna politika podrazumeva način kako vlada bira trošenje svog budžeta u cilju pružanja javnih usluga i roba gradjanima, često ih nazivajući “troškovima”. Ove robe i usluge obuhvataju javnu infrastrukturu, edukaciju, zdravstvo, javnu sigurnost, pravosuđe, itd. Vlada se zalaže da pronadje najbolje metode za finansiranje ovih troškova preko raznih vrsta poreza kao što su: PDV, carinske takse, porez na lična primanja, porez na prihode korporacija, doprinos za socijalnu sigurnost, itd.. U toku implementacije poreskih politika, vlada se trudi da osigura nizak nivo poreskih opterećenja i jednako tretiranje kako za biznise tako i za građane.

  Fiskalna politika je usmerena na korišćenje instrumenata javnih prihoda i

rashoda, kao i instrumente finansiranja javne potrošnje, bilo da je u pitanju opšta ili zajednička javna potrošnja, kojima se ostvaruju određeni ciljevi Ekonomske politike. Mere Fiskalne poliltike, se ustvari svode na promenu postojećih i uvođenje novih instrumenata, a ti instrumenti mogu biti važni stabilizatori odnosno automatski stabilizatori u privrednom sistemu.  

 10

Fiskalna politika utiče i na ostvarivanje drugih važnih ciljeva: politika obrazovanja, naučna politika, kulturna, stambena... Činjenica je da se svi ciljevi Ekonomske politike ustvari ostvaruju korišćenjem Fiskalne Politike, te je stoga Fiskalna politika izuzetno važna. 

Međutim, činjenica je da je za uspešnu Monetarnu Politiku i održavanje makroekonomske ravnoteže od izuzetnog značaja je odnos između fiskalne i monetarne politike. Naime, ukoliko fiskalna politika predviđa veću potrošnju od tekućih redovnih budžetskih prihoda, stvaraju se inflatorni pritisci, naročito ukoliko je ta fiskalna eskpanzija usmerena u potrošnju, a ne u investicije. Da bi obuzdala inflatorne pritiske, monetarna politika svojom restriktivnošću može da zakoči rast privatnog dela privrede. 

Zato bi javnost morala da bude svesna mogućih posledica prekomerne državne potrošnje.  

 

11

Fiskalna politika ima tri velika područja: alokaciju, distribuciju i stabilizaciju.  Merama alokacije fiskalna politika utiče na usmeravanje i korišćenje privrednih resursa. Preraspodela nacionalnog dohotka se sastoji od promene rezultata koji proizilaze iz tržišne raspodele, pre svega raspodele dohotka i imovine i obezbeđenja jednakog pristupa i korisnosti javnih dobara za sve građane. Što se stabilizacione politike tiče njen zadatak je da koriguje odstupanja i oscilacije na privrednom tržištu što znači kretanje i stabilnost cena.

Fiskalna politika se od ostalih područja ekonomske politike razlikuje samo po svojim instrumentima , a ti instrumenti su različiti oblici javnih prihoda i rashoda.

 

12

Osnovne komponente fiskalne politike su: politika javne potrošnje odnosno budžetska politika - budžet predstavlja

novčani predračun države kojim se određuju prihodi i rashodi državnih organa prema unapred određenim namenama;

politika javne potrošnje definiše načine potrošnje odnosno namenu svih sredstava koja postoje u budžetu; budžet u našoj zemlji predlaže ministarstvo finansija, a usvaja ga Narodna skupština i on ima snagu zakona;

poreska politika odnosno politika budžetskih prihoda - da bi budžet mogao da se troši za različite namene potrebno je da se odrede načini punjenja budžeta; budžet države se puni iz njenih javnih prihoda odnosno iz različitih vrsta poreza i drugih izvora koje država odnosno fiskalna vlast prikuplja.

13

Definisanjem osnovnih komponenti fiskalne politike u velikoj meri su definisani i instrumenti fiskalne politike - nivo budžetske potrošnje, nivoi transfera, autonomni porezi i nivoi poreskih stopa. Fiskalna vlast može na privredne subjekte da utiče i preko budžetske politike i preko politike budžetskih prihoda odnosno i preko javne potrošnje i preko poreske politike. Na primer, ako je cilj nosilaca ekonomske politike u određenom periodu da povećaju ulaganja privrednih subjekata u određenu delatnost onda će vrlo verovatno svim preduzećima koja se odluče na obavljanje te delatnosti smanjiti poreze kako bi ih stimulisala. Na taj način bi fiskalna vlast uticala na privredne tokove svojom poreskom politikom. Ako bi preduzeća koja se odluče da uđu u navedenu granu dobijala i druge vrste pomoći (na primer subvencije), onda bi fiskalna vlast i kroz javne rashode uticala na privredni život.

14

Iako je polje delovanja fiskalne politike mnogo šire, moglo bi se reći da postoje dva osnovna načina za vođenje fiskalne politike:

vođenje ekspanzivne fiskalne politike - podrazumeva niže poreske stope i veću potrošnju države;

vođenje restriktivne fiskalne politike - fiskalna politika sa višim poreskim stopama i ograničavanjem državne potrošnje.

  Vođenje fiskalne politike ne može biti nezavisno od vođenja monetarne

politike, kao što se ni monetarna politika ne može formulisati i sprovoditi bez obzira na način na koji se sprovodi fiskalna politika. One su međusobno povezane ne samo kao delovi ekonomske politike države već i zbog toga što se i jednom i drugom može delovati na iste ekonomske kategorije zbog čega moraju da budu usklađene.

15

Na polju fiskalne politike, za srpsku privredu, je najvažnije povećanje budžetskih prihoda. Već su preduzete mere povećanja akciza na gorivo, poreza na impulse mobilne telefonije i poreza na luksuzna dobra, ali problem je što oni imaju malo učešće u strukturi budžetskih prihoda. Iz razloga što najvažniju stavku u strukturi prihoda državnog budžeta ima porez na dodatu vrednost, potrebno je težiti njegovom povećanju.

Postojao je predlog za povećanje stope PDV-a sa 18% na19%, ali kreatori srpske

ekonomske politike najavili su povećanje za 4%. Da bi došlo do poboljšanja naplate poreskih prihoda, neophodno je povećati efikasnost poreske administracije u smislu ažurnosti i kontrole naplate.

16

Međutim,kontrola naplate poreskih prihoda uglavnom zahteva povećanje broja zaposlenih u tom segmentu, kao i određeno vreme potrebano za nadgledanje, što dovodi do rasta rashoda države.

Krajnji finansijski efekti ovog poduhvata su u velikoj meri neizvesni, ali ih je ipak potrebno razmotriti. Povećano zaduživanje države kod međunarodnih finansijskih institucija otvara mnogobrojna pitanja vezana za javni ukupni spoljni dug Srbije, što izlazi iz okvira mera za povećanje budžetskih prihoda i zalazi u resor ekonomskih mera u domenu finansijskog sektora, za jačanje finansijske discipline i uspešno vođenje ekonomske politike.

17

Slika1.1.

18

Javni rashodi su svi izdaci države u najširem smislu radi obavljanja njenim ustavom i zakonom određenih funkcija. Dinamika javnih rashoda obično se meri njihovim udelom u bruto domaćem proizvodu, a elastičnost postupkom prirasta javnih rashoda u odnosu na postupak prirasta BDP-a.Tokom godina javni rashodi su se ubrzano povećavali. Prvi koji je upozorio na ubrzani rast javnih rashoda bio je nemački teoretičar  Adolf Wagner u 19. veku. Uzroci ubrzanog rasta javnih rashoda su bili;

širenje funkcija države; povećanje broja stanovnika; veća podela rada; proces urbanizacije; veća gustina naseljenosti; demokratizacija društva; Globalizacija.

Proračun je glavni instrument finansiranja javnih rashoda. On je plan prihoda i rashoda države za iduće godišnje razdoblje.Velika ekspanzija javnih rashoda dovela je u pitanje temelje mešovitog gospodarstva i zbog toga se javlja pitanje ograničavanja daljeg rasta javne potrošnje. Stoga se s razlogom postavlja nekoliko ključnih pitanja koja se tiču racionalizacije javnih rashoda.

19

Država stiče svoje prihode u obliku poreza, doprinosa, carina, taksa, naknada i javnog duga. Sve su to tekući prihodi države osim javnog duga, koji je tekući ali i izvanredni prihod. Država može sticati svoje prihode još i na temelju vlasništva nad kapitalom, prodajom imovine, emisijske dobiti i slicno. Treba uzeti u obzir da svaka zemlja ima različiti sastav javnih prihoda, pa stoga i klasifikacije neće uvek biti iste.

 

20

5.1. Fiskalna politika Srbije i komparacija sa zemljama centralne i istočne Evrope

Da bi se donele ispravne odluke na polju fiskalne politike, potrebno je sagledati i razmotriti iskustva drugih zemalja sa sličnim ekonomskim, socijalnim i političkim nasleđem. U zemljama bivšeg socijalističkog bloka Centralne i istočne Evrope(CEI) kao i u Srbiji, dominantnu ulogu ima državni sektor. Državni sektor je deo javnog sektora, a obuhvata sve državne jedinice čija je primarna uloga izvršavanje državnih funkcija. Međutim, morala je da se izvrši redefinicija njegove uloge nakon započinjanja reformi u pogledu uvođenja tržišne ekonomije i demokratije. Pre svega, morao je biti smanjen dominantan uticaj države u oblasti privrede, ali je javni sektor morao nastaviti da obezbeđuje određene javne usluge i dobra.

21

Javne usluge su izraz koji se najčešće koristi da bi označile usluge koje obezbeđuje vlada svojim građanima bilo direktno kroz javni sektor , bilo kroz finansiranje privatnog pružanja usluga. 

Kod zemalja u tranziciji proces redefinisanja uloge države otežan je značajnim  padom životnog standarda, realnog domaćeg proizvoda i zaposlenosti. Sve navedeno je dovelo do smanjenja prihoda u državnom budžetu, a sa druge strane rashodi nisu opadali istom brzinom kao prihodi, što je dovelo do značajnog deficita, (ekonomski analitičar Vladimir Vučković uveren je da je pad životnog standarda znatno veći od objektivnih pokazatelja o inflaciji).

22

Javni prihodi i javni rashodi u Srbiji su iznad proseka za zemlje CEI grupacije. Stanje u javnom sektoru u Srbiji bi verovatno bilo još nepovoljnije, ako bi se u analizu uvrstili i vanbudžetski fondovi, koji u različitim oblicima postoje na svim nivoima vlasti. Sledeći problem koji je već naglašen, odnosi se na veličinu javnog sektora i na praksu izbegavanja poreske obaveze.

Poreska evazija dovodi do toga da samo deo privrede snosi ogorman teret, ali se preduzimanjem određenih mera nastoji iskoreniti ovaj problem. Cela navedena situacija je u velikoj meri uticala na sporiji rast privatnog sektora u odnosu na zemlje u regionu.

23

Promene koje je u fiskalnoj politici sprovodilo Ministarstvo finansija imale su za cilj smanjenje javne potrošnje i smanjenje deficita.U 2004. godini u Srbiji dolazi do smanjenja deficita i postepenog prelaska u suficit u narednoj godini.U odnosu na prosek zemalja CEI grupacije, Srbija je većom brzinom ostvarila budžetski suficit.

Prihode koje ostvaruju organizacije obaveznog socijalnog osiguranja nisu dovoljni za pokriće njihovih rashoda, tako da ove organizacije imaju visoke deficite koji se uglavnom finansiraju transferima iz republičkog budžeta. Međutim, to je samo kratkoročno rešenje. Dugoročno rešenje problema funkcionisanja ovih fondova ogleda se u sprovođenju reformi u penzionom i zdravstvenom osiguranju.Ove reforme su već sprovedene skoro u svim zemljama u regionu.

24

U Republici Srbiji, u periodu od 2001. do 2006. godine, izvršena je sveobuhvatna reforma javnih finansija, donošenjem novog zakonodavnog okvira i izgradnjom novih i modernizacijom postojećih institucija. Sprovedene fiskalne reforme ključno su doprinele uspostavljanju makroekonomske stabilnosti i stvaranju  pogodnih uslova za investiranje i rast privrede Srbije.

Fiskalna pozicija Republike značajno je pogoršana krajem 2008. i tokom 2009.godine. Pad u prihodima države i pored značajnih ušteda na rashodnoj strani nije u punoj meri mogao biti kompenzovan, što je uslovilo povećanje fiskalnog deficita sa 2,5% BDP u 2008. na 4,5% BDP u 2009. godini. 

Povećanje fiskalnog deficita,u kratkom roku, je opravdana mera s obzirom na značajnu ekonomsku kontrakciju i eksterno prilagođavanje koje je brže od projektovanog. Istovremeno fiskalna održivost će morati da se povrati kroz sveobuhvatnu reformu javne potrošnje koja će se realizovati posebno kroz reformu državne administracije, reforme u javnim službama, zdravstvu i obrazovanju kao i reformu penzionog sistema.

25

Prema izjavi, bivšeg guvernera Narodne banke Srbije, Radovana Jelašića, za ublažavanje posledica ekonomske krize neophodno je drastično smanjenje javne potrošnje i izdataka iz državnog budžeta.

Imajući u vidu pogoršanje fiskalne pozicije Srbije zbog cikličnog i strukturnog

pada javnih prihoda za naredni srednjoročni period, neophodan je kredibilan program fiskalnog prilagođavanja baziran na smanjenju javne potrošnje.

U tom pogledu fiskalna politika unarednom srednjoročnom periodu imaće ključnu ulogu u ostvarivanju makroekonomskih ciljeva.

Prema Ministarstvu finansija Republike Srbije prioriteti fiskalne politike biće fiskalno prilagođavanje, završetak reforme poreskog sistema i unapređenje upravljanja javnim rashodima i javnim dugom. U tom pogledu poseban značaj će imati izmene Zakona o budžetskom sistemu koje predviđaju uvođenje fiskalne odgovornosti.

26

Poreske reforme uz efikasniju naplatu, kao i jačanje upravljanja javnom  potrošnjom uz bolju koordinaciju na svim nivoima vlasti, osiguraće fiskalnu održivost. Posebna pažnja posvetiće se reformama obrazovanja, zdravstva i penzionog sistema.

Smanjenje javne potrošnje i fiskalnog deficita na održiv nivo, naročito deficita republičkog budžeta, predstavlja ključnu polugu za smanjenje domaće tražnje i posledično smanjenje inflacije, uvoza i spoljnotrgovinskog deficita u narednim godinama.

U planu je i nastavak reforme poreskog sistema koji je već u odnosu na regionalno okruženje vrlo konkurentan. Reforma poreskog sistema će imati veliki značaj u stvaranju povoljnijih uslova za rast investicija i zaposlenosti.

27

Reforma javnih rashoda sprovodiće se u pravcu smanjivanja tekućih rashoda i povećanja investicija u ljudski kapital (obrazovanje, nauka) i fizički kapital (infrastruktura, životna sredina). Posebna pažnja posvetiće se unapređenju selekcije javnih investicija, u skladu sa strateškim prioritetima, kao i povećanju efikasnosti u njihovoj realizaciji (minimalne cene i rokovi, dobar kvalitet proizvod)Rast ulaganja države u infrastrukturu predstavlja neophodan uslov za privlačenje privatnih investicija koje su primarni faktor dugoročno održivog privrednog rasta. Takođe, neophodno je u okviru fiskalne decentralizacije sprovesti ustavna načela o podeli imovine između različitih nivoa vlasti.

28

Fiskalni randman odnosno rezultat predstavlja ukupan iznos naplaćenih fiskalnih prihoda na određenom području i u određenom vremenskom intervalu.

On je deo fiskalnog kapaciteta, odnosno drštvenog proizvoda, odnosno nacionalnog dohotka koji je javno - pravno telo legalizovanim fiskalnim instrumentima prikupilo od fizičkih i pravnih lica nad kojima ima fiskalni suverenitet  u  određenom vremenskom okviru.

Fiskalni randman je proizvod poslovnog rezultata države, grane preduzeća, pojedinca sa jedne strane i odgovarajuće fiskalne politike sa druge strane. Randman možemo iskazati u nominalnom i realnom izrazu u zavisnosti od toga da li se podaci iskazuju u tekućim ili stalnim cenama.

29

Razlikujemo dve vrste fiskalnog randmana (rezultata) 1.Globalni fiskalni randman; 2.Strukturni fiskalni randman

1.Globalni fiskalni randman predstavlja ukupan iznos naplaćenih dažbinskih  prihoda na prostoru jedne države u određenom vremenskom periodu koji je uglavnom jedna kalendarska godina.

Strukturni fiskalni randman može biti:1. po fiskalnim objektima: dohodak, profit, promet, potrošnja i imovina;2. po subjektima: nacionalna privreda, grana, region, preduzeće, fizičko lice;3. Po pojedinim finansijskim institucijama:

federalni budžet, republički i pokrajinski budžet, budžet lokalne samouprave finansijski planovi,fondovi itd.... po pojedinim fiskalnim oblicima: porez na dohodak, porez na dobit, porez na dodatu vrednost, carine,akcize, takse i doprinosi za socijalno osiguranje.

30

Fiskalni kapacitet podrazumeva ukupnu ekonomsku i finansijsku snagu nacionalne privrede koja služi kao osnov za prikupljanje prihoda i finansiranja javnih potreba.

 Neadekvatnost veličine i strukture javne potrošnje u Srbiji naročito je došla do izražaja u kriznom periodu. 

U godinama visokog privrednog rasta fiskalna politika delovala je prociklično, povećanjem javne potrošnje s jedne strane, i smanjenjem fiskalnog kapaciteta kroz smanjenje određenih poreskih stopa,ukidanje pojedinih poreza, te uvođenje brojnih olakšica, sa druge strane. To je onemogućilo fiskalnu politiku da u recesiji deluje kontraciklično u značajnijoj meri, jer je prostor za fiskalne stimulanse u privredi ograničen.

31

Razlikujemo dve vrste fiskalnog kapaciteta, a to su:› 1.Opšti ili globalni fiskalni kapacitet;› 2.Pojedinačni ili parcijalni fiskalni kapacitet

Prvo će biti razmotren opšti fiskalni kapacitet pod kojim se podrazumeva ukupan društveni proizvod ili nacionalni dohodak nacionalne privrede posmatran u određenom vremenskom okviru od jedne godine.

 Nakon opšteg fiskalnog kapaciteta usmerićemo pažnju na pojedinačni odnosno parcijalni fiskalni kapacitet koji pokazuje ekonomsku i finansijsku snagu jedne privredne grane, političko teritorijalne jedinice, jednog preduzeća ili pojedinca.

 

32

Fiskalni kapacitet lokalnih zajednica može se aproksimirati ili nivoom dohotka(nacionalnog dohotka, društvenog proizvoda, sa ili bez dodatnih usklađivanja) po stanovniku, kao merom celokupne poreske baze, ili nekim metodološki složenijim postupkom.

Jedan od njih je tzv. reprezentativni poreski sistem (RPS), gde se računa obim mogućih prihoda po pojedinim dažbinama pod kontrolom lokalnih vlasti i ukupno za sve njih, a uz pretpostavljeni prosečan poreski napor, definisan kroz kombinaciju poreskih stopa, oslobođenja od plaćanja i kvaliteta rada lokalnog poreskog organa. 

Da bi se izračunao fiskalni kapacitet lokalnih zajednica, potrebno je da je poznat: 1.iznos stvarno naplaćenih prihoda lokalne zajednice; 2.uložen poreski napor.

33

Potencijalni fiskalni kapacitet je određen njihovim odnosom. Tačnije, predstavlja količnik iznosa stvarno naplaćenih prihoda lokalne zajednice i uloženog poreskog napora.Iz razloga što postoje brojni činioci koji utiču na nivo potreba i fiskalne mogućnosti lokalnih zajednica, formula kojom se on izračunava može biti veoma složena i čak imati, bar jednim delom, nelinearan oblik. Sa druge strane, postoji potreba da se, radi transparentnosti, posebno u političkom procesu, koristi jednostavna formula, što dovodi do konfliktnosti ciljeva i nužnosti nalaženja srednjeg rešenja.

34

Iako je koncepcijski najbolje rešenje, primena formule se u praksi suočava sa nekoliko problema. Prvi je politički, kako se pokazalo u više zemalja (na primer, u Italiji), pošto se koristi ad hoc metoda.

Drugi problem može biti raspoloživost podataka, ali ipak statistika u Srbiji je dovoljno razvijena i može obezbediti pouzdane podatke iz oblasti demografije i geografije, kao i relativno pouzdane podatke o dohocima stanovništva.

Treći problem je prelazak sa zatečenog na novostanje, tj. sa postojećeg nivoa transfera na neki drugi, gde se neminovno međulokalnim zajednicama javljaju i dobitnici i gubitnici. Kako bi se potencijalni šok  po budžetiranje umanjio, moguće je novi sistem postepeno, u roku od nekoliko godina, uvoditi u život. 

35

Pod fiskalnim opterećenjem podrazumevamo stepen opterećenja nacionalnog dohotka (ili društvenog proizvoda) globalnim izdacima za zadovoljavanje javnih potreba koje se pokrivaju fiskalnim i parafiskalnim prihodima.

Fiskalno opterećenje uključuje fiskalne prihode u koje spadaju porezi, takse,doprinosi, naknade i naplaćene novčane kazne.

Formula za izračunavanje fiskalnog opterećenja glasi:Fo = Sd/Dp x 100Fo – fiskalno opterećenje izraženo u procentima

Sd – zbir svih javnih prihoda dažbinskog tipa Dp – godišnji bruto društveni proizvod po tržišnim cenama konkretne godine odnosno GDP (Gross domestic product)Kada je u pitanju delilac u gore navedenoj formuli, otvaraju se mnoge dileme i pitanja oko statističke kategorije kojom se želi izraziti rezultat rada privrede i stanovništva jedne zemlje u toku jedne godine. Bitno je naglasiti da je opšte prihvaćeno da se u deliocu iskazuje godišnji bruto proizvod po tržišnim cenama.

36

Predstavljajući reformu poreskog sistema, za koji kaže da će predstavljati mirnu revoluciju, ministarka je rekla da bi građani mogli da očekuju povećanje PDV-a za čak četiri odsto, na 22 procenta. Ona tvrdi, međutim, da će celokupna reforma zapravo značiti manje opterećenja za građane i privredu.

Ekonomisti, pak, tvrde da će ova mera naterati građane da se suoče sa realnošću u kojoj će njihov standard biti manji nego što je sada. Shvatiće da država ništa ne proizvodi i da nema odakle da daje, već mora samo da uzima. Ipak, oni smatraju da je ova mera korektna, jer  ako već država ne može da smanji svoju potrošnju, građani će morati.

Ministarka finansija Diana Dragutinović smatra da bi bilo najbolje da se fiskalno opterećenje zarada, odnosno porezi i doprinosi na primanja, smanje za trećinu,zahvaljujući čemu bi se stimulisala privreda i povećala proizvodnja.

37

Razlikujemo dve vrste fiskalnog opterećenja, a to su:

1.globalno fiskalno opterećenje;

2. parcijalno fiskalno opterećenje.

Globalno fiskalno opterećenje obuhvata sve obavezne javne prihode na teritoriji jedne zemlje uglavnom u toku jedne godine.

Osim globalnog postoji i parcijalno fiskalno opterećenje u okviru kojeg razlikujemo tri vrste, a to su:

1.Opterećenje jednom vrstom JP (npr. PDV ili porez na dohodak građana) 2.Opterećenja na subnacionalnom nivou (opština, region, pokrajina) 3.Opterećenje jednog poreskog obveznika.

38

Za potpuniju ocenu fiskalnog opterećenja treba, osim razlika u stepenu privredne razvijenosti, imati u vidu i razlike u stepenu „socijalizacije“ zadovoljavanja mnogih opštih i posebno zajedničkih potreba.Od relevantnog značaja je i niz drugih momenata koji karakterišu određenu zemlju.Ti momenti se posebno tiču potreba za proširenom reprodukcijom, stepena stabilnosti privrednih kretanja i nužnosti raspolaganja dohotkom privrednih subjekata, kao realne baze za realizovanje sopstvenih odluka i postojanje određenih materijalnih stimulansa  privređivanja.

39

Na osnovu prikazanih podataka u radu vidimo da su javni rashodi veći od javnih prihoda, što dovodi do deficita u državnom budžetu..

Postojeći fiskalni sistem u Srbiji u skladu je sa do sada primenjivanim konceptom privrednog rasta.

Analizom poreza na potrošnju, pre svega poreza na dodatu vrednost i akcize, zaključujemo da su u Srbiji ovi porezi niži nego u zemljama Evropske unije, dok su porezi na faktore proizvodnje viši. Upravo na taj način,država kroz svoju poresku politiku angažovanje radne snage čini  relativno skupljim, a potrošnju relativno jeftinijom. Slabosti ovakvog pristupa su naročito izraženi u tome što veliki deo potrošnje potiče iz uvoza, što znači da povećanje potrošnje neimplicira i stvaranje znatnije dodate vrednosti u Srbiji.

40

Kada je u pitanju sistem poreza na dohodak, iskustva drugih evropskih zemalja ukazuju da Srbiji stoje na raspolaganju tri mogućnosti, a to su: 

uvođenje jednostavnije forme sintetičkog ; dualnog modela oporezivanja dohotka;  čistog proporcionalnog poreza na dohodak. 

Najznačajnijom komponentom poreza na dohodak građana smatra se oporezivanje zarada zaposlenih. Stopa poreza na zaradu u Srbiji od 12% je niža nego u većini drugih zemalja EU. Međutim, ono što ukupne fiskalne dažbine na zaradu čini relativno visokim u Srbiji su visoke stope doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

41

Iz navedenog proizilazi da bi se sniženjem fiskalnog opterećenja zarada u Srbiji, moglo uticati sniženjem stopa socijalnih doprinosa. Tako da bi došlo do sniženja troškova koji su potrebni za angažovanja radne snage u Srbiji,što bi donelo određene pozitivne efekate.

Kao prvo, došlo bi do unapređenja međunarodne konkurentnosti zemlje, usled sniženja jediničnih troškova rada, a što bi u budućnosti delovalo podsticajno na priliv stranih direktnih investicija i na rast zaposlenosti.

Takođe bi sniženje fiskalnog opterećenja zarada delovalo podsticajno na smanjenje sivog tržišta rada.Međutim, sniženje socijalnih doprinosa bi postojeći deficit u Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja učinilo još većim. Stoga bi sniženje fiskalnog opterećenja zarada moralo biti praćeno povećanjem poreza na potrošnju, pre svega PDV i akciza na cigarete. Povećanje PDV bi uvoz i potrošnju učinilo skupljim, dok negativnih efekata na izvoz ne bi bilo, jer je izvoz oslobođen plaćanja PDV, sa pravom na odbitak prethodnog poreza. Često se kao argument protiv povećanja poreza na potrošnju navodi njihovo regresivno dejstvo, tj. da relativno više pogađaju siromašnije slojeve stanovništva.

42

Nova poreska politika Srbije trebalo bi da bude usmerena na podsticanje izvoza i zapošljavanja, kroz smanjenje fiskalnih dažbina koje se plaćaju na angažovanje radne snage, uz destimulisanje uvozne potrošnje, povećanjem poreza na potrošnju.MMF-a insistira i zahteva od Srbije da smanji javnu potrošnju, odnosno da se zamrznu plate i penzije i da se promeni strategija razvoja privrede.

43

Moderna država mora da kreira fiskalnu politiku koja će svojim merama podsticati privredni razvoj, razvoj preduzetničke inicijative, razvoj naučno-istraživačkog rada, širenje tehničko-tehnoloških inovacija i razvoj nedovoljno razvijenih područja. Neadekvatna fiskalna politika može da bude prepreka razvoju jedne zemlje za ulaganje kako domaćeg, tako i inostranog kapitala, posebno u privredama koje prelaze sa netržišnog na tržišni sistem privređivanja.

Mere fiskalne politike predstavljaju bitan instrument za realizaciju osnovnih makroekonomskih ciljeva. Na osnovu komparativne analize fiskalnog opterećenja i osnovnih poreskih oblika u Srbiji i odabranim evropskim državama, može se zaključiti da je fiskalno opterećenje u našoj zemlji, među najvećim u okruženju. Fiskalna politika može da stimuliše privredne aktivnosti, ali oporavak zahteva sveobuhvatan plan stabilizacije finansijskog sistema, odnosno obnavljanje tokova kredita i ulaganja koji direktno utiču na privredni razvoj. Svaka zemlja mora da kroz planove oporavka identifikuje segmente koje štiti.

44

Posmatrano na globalnom nivou, ekonomija je trenutno u svojoj najdubljoj krizi u poslednjih šest decenija. Nagli pad domaće i svetske tražnje, kao i usporavanje kreditne aktivnosti i stranih direktnih investicija uticali su na smanjenje industrijske proizvodnje, izvoza, uvoza, kao i zaposlenosti i prometa na malo. Najdublje posledice svetska ekonomska kriza ostaviće u zemljama koje imaju najveće učešće u međunarodnim tokovima kapitala i međunarodnoj trgovini, kao i na zemlje koje su u razvoju i koje prolaze kroz tranzicioni proces. Srbija spada u ovu grupu zemalja, jer je u podmakloj fazi tranzicionog procesa.Efekte krize će neminovno najviše osetiti građani Srbije.

Ipak, nezavisno od svetske ekonomske krize, Srbija odavno ima ozbiljne probleme koji se odnose na makroekonomsku neravnotežu, a oni se ogledaju pre svega u porastu budžetskog i spoljnotrgovinskog deficita.

45

Ekonomska kriza je samo doprinela razotkrivanju problema dugogodisnjeg prekomernog rasta potrosnje i ukazala na nužno rešavanje ovog problema sprovođenjem adekvatnih mera. Razlozi za porast budžetskog i spoljnotrgovinskog deficita ogledaju se u poskupljenju kredita, smanjenju priliva stranih investicija , kao i zbog smanjenja prihod od privatizacije. Neophodno je smanjenje javne potrošnje i uz pomoć međunarodnih finansijskih institucija moraju se obezbediti povoljni krediti za investiranje u infrastrukturu. Od velikog značaja za poboljšanje kreditnog rejtinga Srbije je svakako potpisivanje aranžmana sa MMF-om.

Mišljenja ekonomskih stručnjaka povodom sklapanja aranžmana sa MMF-om su podeljena. Dok neki smatraju da će Srbija ostvariti korist od sklapanja ovog aranžmana, drugi pak smatraju suprotno, iz razloga što zemlje koje u tranziciji nisu sarađivale sa MMF-om, poput Slovenije, mnogo bolje prošle. Poljska, koja je posle dve godine napustila taj koncept, postigla je vrlo solidne privredne performanse.

46

1. Cvetanović, S.(2004): „Ekonomija“ Ekonomski fakultet Niš. 2. Hanžeković, M. (1984):„Fiskalno opterećenje dohotka fizičkih osoba

u Jugoslaviji i nekim privredno razvijenim zemljama“ Financijska praksa. 3. Popovic, D. (2006):„Poresko pravo“ Beograd 4. Radičić, M. (2008):„Javne Finansije”Ekonomski fakultet Subotica 5. Trklja, M. (1998):„Finansijsko pravo“,Pravni fakultet Novi Sad. 6.Revidirani memorandum o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za

2010. godinu sa projekcijama za 2011. i 2012. godinu.

7.www.imf.org

8.www.b92.net

9.www.scindeks.nb.rs

10.www.ekonomija.org

11.www.skgo.org47