53

Vasa Pavković

VIDEO SAM ENDIJAVoji Despotovu

1.

Već dve nedelje sam boravio u Njujorku a nisam video ništa. Sem celodnevnog pro-grama Ej Bi Si-ja, En Bi Si-ja i Bi Bi Si-ja, koje sam filovao Em Ti Vi-jem i Enimal Planetom i Vh Kecom.

Dakle, u Njujorku sam gledao isto što i u Beogradu. Ujak kod koga sam došao u posetu, sa ekscentričnim nadimkom Mobutu, odlazio je

na posao ujutro u pola 8, a vraćao se s posla oko pola 8 uveče. Mrtvosan...Pošto sam prvi put boravio u Njujorku, plašio sam se, iskreno rečeno, da sam često

izlazim na hladne njujorške ulice, te se moja poseta pretvorila u reprizu mog života u Beogradu. Da bih uopšte poverovao da sam u Njujorku, a ne u Beogradu, povremeno sam kroz široki i prljavi prozor ujakovog stana, na šestom spratu, u 146. ulici piljio u gole, zimske krošnje čuvenog Central parka. Ni to nije pomagalo, jer sam i taj park poznavao s televizije, iz američkih filmova i serija, a okvir prozora je usmeravao moju imaginaciju u ćorsokak već na ekranu viđenog i virtuelnog.

Počeo sam, koristeći ujakov kompjuter, da pišem esej o tome kako je svaka tačka na zemaljskoj kugli identična nekoj drugoj tački i kako je recentni svet definitivno iscrpljen totalizirajućom brzinom prenosa informacija. Visoka brzina u potpunosti je uništila potre-bu promene mesta. Zapažate, eto i to, da sam i u Njujorku sedeo za kompjuterom i pisao...

Kada bi se ujak vratio s posla, oko pola 8 uveče, bio je gladan kao vuk, zajedno bismo večerali i onda sedeli pred gigantskim TV ekranom gledajući one iste programe koje sam, istina sam, bez ujakovog društva, gledao na Vračaru, u Beogradu, u ulici Inter. brigada. Gledali smo Džorža Buša i njegovu besprekornu frizuru, eksplozije auto-bombi u Bagda-du, proteste militantnih muslimana u Indoneziji zbog karikature Muhameda, modnu reviju Sofije Stelini na fešn viku u Madridu, neverovatan gol junaka Stivena (Džerara)... Posle pola sata ujka Mobutu bi se komirao, doslovce glavačke pao u san, i odspavao bi u fotelji, sve do ponoći, dok ga ja ne bih rasanio, na jedvite jade, i otpratio do njegove momačke sobice, pa se vratio da posmatram Opru Vinfri ili Larija Kinga...

Odlazio sam u postelju oko tri ili četiri sata, uspavljivan zavijajućim zvucima policij-skih ili ambulantnih alarma, dole s ulica Njujorka, univerzalnog moloha koji me je, mimo svakog pa i najgoreg očekivanja, ispunio smrtonosnom dosadom.

VORHOL

– Ma dozvoli meni! – prosto ga odgurah od kompjutera, te ukucah sajtovsku adresu Enciklopedije Britanike. Zatim na njenom sajtu ukucah ime Endi Vorhol i za tilih tri se-kunde, pojavi se Endijeva fotografija, iz zrelih dana i kratka biografska beleška. Ali u vrhu odrednice nije bilo godine Endijeve smrti.

Ujak se spusti u svoju fotelju i reče: – Pobrkao si nešto, sinko, sutra ćeš Endija videti glavom i bradom! I kupiću ti neku sjuper grafiku, jer je izložba, hvala bogu, prodajna.

Preleteo sam još deset, petnaest sajtova i onda je, konačno, na jednom češkom sajtu, uz Endijevu sliku, u zagradama, stojao datum njegove smrti. Datuma rođenja nije bilo, jer se po češkom autoru sajta pravi datum Endijevog rođenja kao ni mesto ni ne zna.

– Ma šta vi Evropljani znate! Kakva smrt, kakvi bakrači. Ti si došao u Ameriku, u Njujork, da mene učiš ko je u Americi umro...! Ne lupaj i ne seri! Ti tvoji Česi pojma nemaju, pojma s pojmom! Oni će Ameriku da uče! Oni samo mogu da gutaju parek i da piju pivo, gore od Bada!

Video sam da prepirka s pripitim ujakom Mobutuom nema smisla. Okej, pomislih, sutra ćemo u Galeriju Trešiz, na otvaranje izložbe, pa će ujka videti pravo stanje stvari.

Ili ću, odjednom posumnjah, pravo stanje stvari videti ja.

3.

Zimski dan u Njujorku. Sneg je padao gusto, katkad slabeći, povremeno se pretvara-jući u vejavicu. Kroz visoki prozor Mobutuovog stana gledao sam zavejavani Central park. Gasno grejanje u stanu je bilo slabo, ujak je sedeo u svojoj fotelji pijući, ako raču-nam samo od podneva, četvrti čaj s rumom. Slabo smo razgovarali. Posle jučerašnje ras-prave naš odnos se sasvim iracionalno pogoršao a ja sam osećao da je vreme da se pakujem za Srbiju i da ne dangubim u ”Velikoj jabuci”. Vreme je odmicalo, usporavano mojim nedoumicama o smrti Endija Vorhola. Dok smo pili četvrti čaj s rumom, rekao sam ujaku da na Endijevoj nadgrobnoj ploči, stoji jedino reč ”Thing”, Stvar, a Mobutu je odmahnuo rukom: – Dobar ti je fazon, ali nemoj više da me smaraš!

Brzo se smrkavalo, a sneg nije prestajao, pa smo u sumrak izašli na ulice Njujorka, pod plaštevima snega. Napadali sneg je i gigantskom gradu, kao i malenom Beogradu što bi, davao romantičan, bajkoviti pečat. Ujka Mobutu reče da je Galerija Trešiz blizu, šest ćoškova od njegovog kvarta u 146. ulici, pa da ćemo do tamo pešaka. Koračao sam kraj ujaka, kroz snežni grad, dok su oko nas promicali zakapućeni prolaznici svih mogućih rasa i nacija, u atmosferi koja je po prvi put otkada sam boravio u Njujorku na specifičan način bila različita od atmosfere zimskog Beograda. Orila se buka ogromnih crvenih čistača snega, buldožera koji su raščišćavali ulice, postrance potiskivali sneg, grmeli hitro odlazeći i vraćajući se... Posmatrao sam ujakovo zacrvenelo lice, njegove sjajne staračke oči. Bilo je u tom staračkom telu još snage koju je urbani moloh Amerike mogao da iscrpljuje, natenane, u dnevnim zalogajima. Bilo je u mom ostarelom ujaku neženji još puno stvarnog života, nepomirenosti sa nečim, ne znam čim, verovatno sa bilo čim...

54

2.

U petak uveče, cvrcnuto raspoloženi ujak Mobutu iznenada, preko krigle piva, kolu-tajući očima od zadovoljstva, reče: – Da l’ te zanima Endi Vorhol?

Mobutuovo pitanje me je iznenadilo, jer pojma nisam imao da ga interesuje bilo šta sem mobilne telefonije. Bio je jedna od radilica iz gustog roja srednjeteških menadžera Vodafona.

– Što pitaš?– Da li te zanima ili ne?– Zanima me, naravno...– Sjuper, – reče ujak Mobutu, – sutra otvara novu izložbu u Galeriji Trešis. Idemo na

otvaranje.– Ko otvara izložbu? – upitao sam ujaka, misleći da je u svom poslovičnom neznanju

bubnuo prošlu repliku.– Kako ko? Endi, otvara novu izložbu grafika. Prodajnu, hvala bogu... Možeš nešto i

da izabereš, ako ti se dopadne. Za uspomenu, sjuper.– Za uspomenu na dugo sećanje – rekoh, pomislivši na svog umrlog prijatelja Voju

Despotova.– Za uspomenu na mene i tvoju prvu posetu Njujorku! – reče Mobutu, s čujnim

tonom prebacivanja u glasu.– Hvala ujače, – rekoh – jedino kad bi mi Endi još potpisao grafiku...Ujak me je gledao sve zbunjenije: – A što ne bi? Pitao sam se da li ujka Mobutu glumi ili odista nema pojma o bilo čemu. Da se situa-

cija nadalje ne bi komplikovala, rekoh: – Zato što je, dragi ujko, umro pre skoro dvade-set godina.

– Ko to kaže?! – insistirao je Mobutu razrogačeno.– Ja tebi, ujko, a ti kome god hoćeš! Ustao sam, otišao do frižidera i iz njegove sjajne torbe izvadio još dve flaše Badvajzera.

Dok sam to činio, ujak je kao da ga je opruga izbacila, odskočio do svog radnog stola s kompjuterom, konektovao se jednim potezom miša i preko Gugla zatražio podatke o Vorholu.

Pokreti su mu bili neurotično oštri, sve je radio kao sajberska furija.Otvorio je prvi sajt s Vorholovim podacima i ja sam na svoje čuđenje primetio da

pokraj Vorholovog imena, u otvorenim zagradama, odista ne stoji godine smrti. – A? – reče ujak ironično.– Idi na drugi sajt!Moj ujka Mobutu me posluša i kliknu na sledeći sajt, što se završilo ponovnim odsus-

tvom godine smrti Endija Vorhola.– Hajde još jedan! – rekoh s nevericom. Ujak me posluša i desi se isto.Tako smo prevezli 18 sajt adresa, od kojih su četiri bili

oficijalni sajtovi Endi Vorhola, ali nijedan nije sadržao godinu umetnikove smrti!– Pričaš mi tu gluposti! – komentarisao je polupijanim glasom ujka. – Vi u Evropi

pojma nemate! Poj-ma-s-poj-mom! – karikirao je nacrvrcano.

55

– Ma dozvoli meni! – prosto ga odgurah od kompjutera, te ukucah sajtovsku adresu Enciklopedije Britanike. Zatim na njenom sajtu ukucah ime Endi Vorhol i za tilih tri se-kunde, pojavi se Endijeva fotografija, iz zrelih dana i kratka biografska beleška. Ali u vrhu odrednice nije bilo godine Endijeve smrti.

Ujak se spusti u svoju fotelju i reče: – Pobrkao si nešto, sinko, sutra ćeš Endija videti glavom i bradom! I kupiću ti neku sjuper grafiku, jer je izložba, hvala bogu, prodajna.

Preleteo sam još deset, petnaest sajtova i onda je, konačno, na jednom češkom sajtu, uz Endijevu sliku, u zagradama, stojao datum njegove smrti. Datuma rođenja nije bilo, jer se po češkom autoru sajta pravi datum Endijevog rođenja kao ni mesto ni ne zna.

– Ma šta vi Evropljani znate! Kakva smrt, kakvi bakrači. Ti si došao u Ameriku, u Njujork, da mene učiš ko je u Americi umro...! Ne lupaj i ne seri! Ti tvoji Česi pojma nemaju, pojma s pojmom! Oni će Ameriku da uče! Oni samo mogu da gutaju parek i da piju pivo, gore od Bada!

Video sam da prepirka s pripitim ujakom Mobutuom nema smisla. Okej, pomislih, sutra ćemo u Galeriju Trešiz, na otvaranje izložbe, pa će ujka videti pravo stanje stvari.

Ili ću, odjednom posumnjah, pravo stanje stvari videti ja.

3.

Zimski dan u Njujorku. Sneg je padao gusto, katkad slabeći, povremeno se pretvara-jući u vejavicu. Kroz visoki prozor Mobutuovog stana gledao sam zavejavani Central park. Gasno grejanje u stanu je bilo slabo, ujak je sedeo u svojoj fotelji pijući, ako raču-nam samo od podneva, četvrti čaj s rumom. Slabo smo razgovarali. Posle jučerašnje ras-prave naš odnos se sasvim iracionalno pogoršao a ja sam osećao da je vreme da se pakujem za Srbiju i da ne dangubim u ”Velikoj jabuci”. Vreme je odmicalo, usporavano mojim nedoumicama o smrti Endija Vorhola. Dok smo pili četvrti čaj s rumom, rekao sam ujaku da na Endijevoj nadgrobnoj ploči, stoji jedino reč ”Thing”, Stvar, a Mobutu je odmahnuo rukom: – Dobar ti je fazon, ali nemoj više da me smaraš!

Brzo se smrkavalo, a sneg nije prestajao, pa smo u sumrak izašli na ulice Njujorka, pod plaštevima snega. Napadali sneg je i gigantskom gradu, kao i malenom Beogradu što bi, davao romantičan, bajkoviti pečat. Ujka Mobutu reče da je Galerija Trešiz blizu, šest ćoškova od njegovog kvarta u 146. ulici, pa da ćemo do tamo pešaka. Koračao sam kraj ujaka, kroz snežni grad, dok su oko nas promicali zakapućeni prolaznici svih mogućih rasa i nacija, u atmosferi koja je po prvi put otkada sam boravio u Njujorku na specifičan način bila različita od atmosfere zimskog Beograda. Orila se buka ogromnih crvenih čistača snega, buldožera koji su raščišćavali ulice, postrance potiskivali sneg, grmeli hitro odlazeći i vraćajući se... Posmatrao sam ujakovo zacrvenelo lice, njegove sjajne staračke oči. Bilo je u tom staračkom telu još snage koju je urbani moloh Amerike mogao da iscrpljuje, natenane, u dnevnim zalogajima. Bilo je u mom ostarelom ujaku neženji još puno stvarnog života, nepomirenosti sa nečim, ne znam čim, verovatno sa bilo čim...

je postajao vejavica. Ujka Mobutu i vlasnica galerije su se utišali, tamo iza bočnog zida, u službenim prostorijama, i ja pomislih kako nikada nisam bio u apsurdnijoj situaciji. Stojao sam u jednoj maloj njujorškoj kultnoj galeriji, kraj grafika Endija Vorhola i čekao da on vaskrsne i dođe na otvaranje svoje izložbe. Jer šta sam drugo čekao, nego njega – apsolut-no sam, sa najapsolutnije mogućim ciljem u celom gigantskom gradu...

Trajalo je to čekanje petnaestak minuta. Kroz izlog sam video kako pored Galerije Trešiz prolaze, ma ni ne osvrnuvši se, užurbani prolaznici, nadodoljeni kaputima i bundama, sa šubarama, vunenim kapama i šeširima. Neki su nosili crne, neki crvene i plave kišobra-ne, koje bi jedan junak Voje Despotova prekrstio u snegobrane...

Mogao bi da ga ovako čekaš do svoje smrti, mislio sam, sve dok i sam ne postaneš stvar, to jest: To... On, to jeste svi mi, prah... tako sam mislio...

Tišina se izoštrila, mirovao sam, jedva da sam disao. Povremeno bih se osvrnuo – da dopunim zalihu neverice – po belim zidovima Galerije Trešiz stojali su okačeni grafički listovi Endija Vorhola. Mogao bih da te čekam celog preostalog života, pomislio sam...

5.

Ne znam šta sam još mislio, bio sam sasvim odsutan, kad su se vrata Galerije Trešiz otvorila i u njen topli, svetli prostor stupio čovek moje visine, u sivom kaputu, sa preveli-kim crvenim kišobranom, otresajući peševe kaputa od snega, sklapajući kišobran...

Umalo nisam doživeo moždani udar. Jer bio je to čovek kojeg sam s nevericom čekao – Endi Vorhol. Promucao je pozdrav i raskopčavajući se u hodu, prošao kraj mene i za-makao za onaj isti ugao Galerije Trešiz, odlazeći u službene prostorije.

Gledao sam za njim, uštinuvši se za levi, pa za desni obraz. Bol je potvrdio da je Endi Vorhol, u realnom vremenu, maločas ušao u galeriju, prošao kraj mene i izgubio se.

To je moglo trajati ne manje od dva minuta, kada sam začuo blagu škripu vrata, pa zatim bat jedan-dva koraka, očekujući da će se preda mnom pojaviti ujka Mobutu sa ko zna kakvom grandomanskom ili glamuroznom lažljivom pričom – ali ne. Endi Vorhol, lično, vratio se u galeriju u sivoj vunenoj rolki, razbarušene sede kose, sa pantalonama od sivog sitnorebrastog somota i naočarima sa širokim staklima... Na nogama su mu bile crne mar-tinke, pažljivo ušnirane... Nekako se stidljivo osmehnuo, kao stoga što demantuje moja realna očekivanja i spustio na plavu plastičnu stolicu.

Kada u mislima rekonstruišem naš susret, tu situaciju svoje potpune pometenosti, očajne zabune, stanem pred ogledalo i prizivajući onaj neverovatni osećaj, kolačim oči, tražeći svoj lik u obliku kakav je Endi Vorhol imao priliku da vidi i zaboravi istog časa.

6.

Sedeo je u stolici, držeći katalog male izložbe u rukama i posmatrao izlog iza mojih leđa, sneg koji je gusto vejao iza stakla i, retke, užurbane prolaznike.

Čitav taj prizor, sa snažnim likovnim potencijalom: figure dva nepomična čoveka, od kojih je jedan slavni i odavno umrli umetnik Endi Vorhol, na stolici u uglu kultne njujor-ške galerije, a drugi, ja, nećak čoveka zvanog Mobutu, iz daleke, nepoznate zemlje, što

56

4.

Posle 45 minuta šipčenja kroz vejavicu, ispod neonskih reklama Koka Kole i Mek Do-naldsa, Teksaka i Vodafona, Pica Hata i Blumbsberija, ujak je naglo skrenuo u usku bočnu ulicu i ja sam ni desetak koraka od zavoja, ugledao bleštavi izlog sa plavim neonskim natpisom Galery Trashis. A kroz izlog opazio poznate Vorholove grafike: Kembelovu supu, nasmejanu Rosanu Skijafino, ošeširenu glavu Ala Kaponea u žutoj i ljubičastoj varijanti. Ušli smo u praznu Galeriju Trešiz, ne veću i ne bitno drugačiju od beogradske galerije Haos, i u susret nam je došla sredovečna, elegantna žena čija su suknja i džemper i čarape, pa čak i marama oko dugog vrata bile u različitim nijansama plave boje.

Iznenadilo me je što ona poznaje ujku Mobutua. Ovlaš su se zagrlili i poljubili, što je bilo praćeno glasnim, skoro nametljivim smejanjem, a on je izmakavši se u stranu pom-peznim pokretom uperio ispruženu ruku ka meni i predstavio me. Uz moje ime i našu rođačku vezu, dodao je da sam slavni likovni kritičar iz srednje Evrope, iz Beograda, iz Serbije! – izviknuo je poput konferansijea, naglašeno patetično preterujući. Naklonio sam se vlasnici Galerije Trešiz čiji mi je osmeh bio sasvim nesimpatičan, iznad krupnih belih zuba, crvenele su se široke purpurne desni. – Moj nećak je poznavalac i ljubitelj Endije-vog dela, – ujak je na isti način široko razmahnuo rukama i tim pokretom ”pokrio” dobar deo skučenog galerijskog prostora. Nastavili su konverzaciju, ujak Mobutu je vlasnicu galerije, držao pod ruku i kao da me je zaboravio, krenuo s njom pokraj eksponata, gra-fičkih otisaka Endija Vorhola. Na brzinu sam prebrojao grafike, bilo ih je dvanaest, razli-čitih, srednjih veličina. S leve strane od ulaza na svetlom zidu su visili Kembelova tomato supa, crna kaubojska figura Džonija Keša s klasičnom gitarom u rukama i do nje ponovo Kembelova supa od crnog pasulja. Na centralnom i dominantnom zidu Galerije Trešiz bili su okačeni jedan Mik Džegerov portret iz 1975, sa zlatnom pločicom aplikovanom pre-ko profilnog dela Džegerovog lica, triptih s ucveljenom Džeki O, pri čemu su dva bočna otiska bila marinsko plava, a centralni skoro nevidljivo prevučen nekakvom providnom sedefastom bojom. Do Džeki O. triptiha, nalazio se meni nepoznat portret kriket igrača Lebrona Banvila, simpatično namršteno crno lice, s gadljivim grčem u uglu usana. A do Banvila, stojao je zlatasti otisak Mao Cedungovog nasmejanog lika. U uglu, faktički ispod Maovog portreta stojala je plava plastična stolica. Na desnom zidu, do kojeg su u svom ležernom razgovoru upravo stigli ujka Mobutu i vlasnica Galerije Trešiz, stojala su još tri grafička otiska, koji su se očito namerno gledali s onima sa suprotne strane prostorije. Ne gledajući u njih, ujak i zubata vlasnica su, ni ne osvrnuvši se ka meni, kao da se skrivaju, zamakli za otvor galerije, koji je vodio ka službenim prostorijama, te sam u ovom uskom ali pustom prostoru mogao da se dobro zagledam u portret Marlona Branda, iz čuvenog filma Betonska džungla, na grafiku koja je jarkim bojama reprodukovala zapušač Pepsi Kole i konačno, na portret Elizabete Tejlor iz vremena njenog prvog braka sa Ričom Bartonom...

Prošao sam tri puta laganim korakom kroz galeriju, kraj uglavnom slavnih grafičkih otisaka Endija Vorhola, misleći kako su se snovi i maštarije, ovde u Njujorku, smešali sa realnošću i kako bi bilo, u ovom gradu jedino moguće, da se Endi Vorhol i pojavi, u ne-kakvoj sajberskoj, recimo, poluprozirnoj inkarnaciji. Zatim sam stajao pred izlogom Ga-lerije Trešiz i iz njene unutrašnjosti gledao na stamnjenu uličicu. Sneg se pojačao, ponovo

57

je postajao vejavica. Ujka Mobutu i vlasnica galerije su se utišali, tamo iza bočnog zida, u službenim prostorijama, i ja pomislih kako nikada nisam bio u apsurdnijoj situaciji. Stojao sam u jednoj maloj njujorškoj kultnoj galeriji, kraj grafika Endija Vorhola i čekao da on vaskrsne i dođe na otvaranje svoje izložbe. Jer šta sam drugo čekao, nego njega – apsolut-no sam, sa najapsolutnije mogućim ciljem u celom gigantskom gradu...

Trajalo je to čekanje petnaestak minuta. Kroz izlog sam video kako pored Galerije Trešiz prolaze, ma ni ne osvrnuvši se, užurbani prolaznici, nadodoljeni kaputima i bundama, sa šubarama, vunenim kapama i šeširima. Neki su nosili crne, neki crvene i plave kišobra-ne, koje bi jedan junak Voje Despotova prekrstio u snegobrane...

Mogao bi da ga ovako čekaš do svoje smrti, mislio sam, sve dok i sam ne postaneš stvar, to jest: To... On, to jeste svi mi, prah... tako sam mislio...

Tišina se izoštrila, mirovao sam, jedva da sam disao. Povremeno bih se osvrnuo – da dopunim zalihu neverice – po belim zidovima Galerije Trešiz stojali su okačeni grafički listovi Endija Vorhola. Mogao bih da te čekam celog preostalog života, pomislio sam...

5.

Ne znam šta sam još mislio, bio sam sasvim odsutan, kad su se vrata Galerije Trešiz otvorila i u njen topli, svetli prostor stupio čovek moje visine, u sivom kaputu, sa preveli-kim crvenim kišobranom, otresajući peševe kaputa od snega, sklapajući kišobran...

Umalo nisam doživeo moždani udar. Jer bio je to čovek kojeg sam s nevericom čekao – Endi Vorhol. Promucao je pozdrav i raskopčavajući se u hodu, prošao kraj mene i za-makao za onaj isti ugao Galerije Trešiz, odlazeći u službene prostorije.

Gledao sam za njim, uštinuvši se za levi, pa za desni obraz. Bol je potvrdio da je Endi Vorhol, u realnom vremenu, maločas ušao u galeriju, prošao kraj mene i izgubio se.

To je moglo trajati ne manje od dva minuta, kada sam začuo blagu škripu vrata, pa zatim bat jedan-dva koraka, očekujući da će se preda mnom pojaviti ujka Mobutu sa ko zna kakvom grandomanskom ili glamuroznom lažljivom pričom – ali ne. Endi Vorhol, lično, vratio se u galeriju u sivoj vunenoj rolki, razbarušene sede kose, sa pantalonama od sivog sitnorebrastog somota i naočarima sa širokim staklima... Na nogama su mu bile crne mar-tinke, pažljivo ušnirane... Nekako se stidljivo osmehnuo, kao stoga što demantuje moja realna očekivanja i spustio na plavu plastičnu stolicu.

Kada u mislima rekonstruišem naš susret, tu situaciju svoje potpune pometenosti, očajne zabune, stanem pred ogledalo i prizivajući onaj neverovatni osećaj, kolačim oči, tražeći svoj lik u obliku kakav je Endi Vorhol imao priliku da vidi i zaboravi istog časa.

6.

Sedeo je u stolici, držeći katalog male izložbe u rukama i posmatrao izlog iza mojih leđa, sneg koji je gusto vejao iza stakla i, retke, užurbane prolaznike.

Čitav taj prizor, sa snažnim likovnim potencijalom: figure dva nepomična čoveka, od kojih je jedan slavni i odavno umrli umetnik Endi Vorhol, na stolici u uglu kultne njujor-ške galerije, a drugi, ja, nećak čoveka zvanog Mobutu, iz daleke, nepoznate zemlje, što

U pet minuta do sedam Endi Vorhol se podigao sa stolice, pokazujući nameru da nas napusti...

8. Znam da mi nećete poverovati, ali daleke 1976. godine, kao maturant, bio sam jedne

subote u prilici da postavim pitanje Milošu Crnjanskom. Meni se tada činilo da sanjam i nisam bio u stanju da izgovorim nijednu smislenu rečenicu. Smušen i osećajući snažan stid, stojao sam na korak od besmrtnog Miloša i posmatrao njegovo svetlo, milo lice. Da se sada ne bi desilo isto i da se ne bih opet godinama kajao što ćutim, rešio sam da upitam Vorhola. Dok se ogrtao sivim kaputom, rekoh mu, otprilike: – Gospodine Vorhol, izvinite, samo jedno pitanje...! Endi podiže oči gledajući me prezrivo, kao da mi preba-cuje što ga uznemiravam.

– Čuo sam – rekoh – da na vašem grobu stoji kamen na kojem piše samo jedna reč: Stvar... Da li je to tačno...?

Kako sam izgovorio to pitanje, pogledom preleteh preko ujakovog ozarenog lica, pre-ko lica galeristkinje koja se osmehivala široko, pokazujući krupne zube i isto toliko široke desni nad zubima. Njih dvoje se smejalo kao da nisu čuli moje pitanje. U Vorholovom odgovoru nije bilo ni trunke emocije, nikakvog ličnog odnosa. – Nije tačno... tamo stoji reč: To. Neko vas je, u Evropi, pogrešno obavestio...

Onda se zakopčao, uzeo crveni veliki kišobran i pozdravivši se sa Melani Blu i ujakom Mobutuom, izašao iz Galerije Trešiz.

Čim je izašao, ujak i galeristkinja otrčaše iza zida, u prostor svoje intimne priče, a ja sam kao slomljen kljoknuo u plavu plastičnu stolicu.

Sedeo sam tako u tišini. Bez ikakve otrežnjujuće ideje...

9.

Znam samo da je padao dubok sneg i da su komunalne službe Njujorka vodile ogor-čenu borbu protiv nanosa mećave. Ujak i ja smo se vratili u njegov mlaki stan, a tri dana docnije bili na aerodromu i ujak mi je mahao istovremeno obema rukama, dok sam od-lazio ispolinski dugim hodnikom ka evropskom departmentu. Potom sam po drugi put u životu preleteo Atlantik i preko Hitroua, promenivši letilicu, otputovao za Beograd.

Nekoliko dana docnije sve se pretvaralo u kolotečinu obične priče. Grafika sa likom Mika Džegera uveliko je visila na zidu iznad mog kreveta. Vorholov

potpis 96-og otiska nalazi se u donjem desnom uglu. Bled je, napisan grafitnom olovkom, ali ipak, i sada je vidljiv.

Kada mi ujka Mobutu telefonira, obavezno me pita da li je Endijev potpis izbledeo, i smeje se zagonetno, valjda me zadirkujući. Ili zadirkujući moju sve manje živu sumnju.

58

ukočeno gleda u njega, i dvanaest grafičkih otisaka po zidovima, sa uglavnom poznatim motivima i likovima – ostaće zauvek u meni, kao tajna ne manja od tajne mog postojanja. I svakog postojanja, uopšte.

Šta je sve to? Kakvo je verodostojno objašnjenje – fantastičnog susreta...? Nisam znao šta bih uopšte rekao, kako otpočeo razgovor... Piljio sam u Endija Vorhola, i video živog usamljenika, možda veoma sličnog meni, usamljenika koji je stigao na otvaranje svoje izložbe ko zna otkuda, iz nekog drugog, udaljenog sveta, i sad, očekujući – nešto – sedi u prostoru galerije i...

Moje misli je tada, a i sada se to dešava kad imaginiram neverovatni doživljaj, preki-nuo ujak Mobutu, koji je medvedasto utrčao u galeriju iz njenog donjeg, skrivenog dela, noseći u rukama porculanske šolje sa crnim čajem koji se pušio: – Da li ste se upoznali?! Nećače, ovo je naš veliki američki umetnik, veliki En-di Vor-hol! Izvikivao je te reči gromo-glasno, glamurozno a okrećući se ka meni, dodao tiše i na srpskom: – Koji, jel’te, odavno nije u životu! – namignuvši, zaklanjajući komični gest pokretom svog masivnog tela.

Endi Vorhol se podigao iz stolice, sada sam opet video koliko je to pritkasto telo, na neki način lomljivo. Jedva da sam osetio dodir Endijeve ruke, kao da sam se rukovao s bestelesnom devojčicom, ali bio je to ipak on, svakako bio je to Endi Vorhol. U tom času se pojavila i galeristkinja u plavom, nekoliko crnih pramenova joj je ispalo s potiljačne strane punđe, delovala je rasejano, u tri okretne rečenice ležerno je saopštila Vorholu ko sam i odakle dolazim, on je klimnuo glavom, gledajući kroz mene preko vrha, naočara sivim, oštrim očima.

– Loše je vreme, zato je poseta ovako mala! – dodala je njujorška galeristkinja, baš kao što bi to učinila i beogradska, recimo ona iz galerije Haos...

– Nema veze! – citirao je Vorhol naslov najvažnijeg Nirvaninog albuma, a ujak Mo-butu je, obraćajući se meni rekao: – Gospodin Vorhol je bio tako ljubazan da ti potpiše jedan otisak sa Mikom Džegerom! – pa se naklonio, kao i obično simpatično i sasvim u neskladu sa situacijom. Promucao sam reč hvala.

7.

Ispijali smo čaj s rumom, verovatno ga je skuvao moj ujak Mobutu, u službenim pro-storijama Galerije Trešiz, u času dok sam doživljavao jedan od najtajanstvenijih doživljaja u životu – stojeći pored Endija Vorhola, – kraj čoveka koji je umro pre skoro dvadeset godina. Štaviše, učestvovao sam u konvencionalnom razgovoru u kojem se i on povreme-no oglašavao kratkim dvočlanim sintagmama, glasom koji mi je bio poznat iz dokumen-taraca davno viđenih u beogradskoj Kinoteci...

Trajala je ta iluminacija jedan čas, a petnaest poslednjih minuta, Vorhol je proveo odsutno sedeći u onoj plastičnoj stolici, gledajući u vejavicu, iza izloga Galerije Trešiz. Ja sam, ne slušajući trivijalne šale ujaka Mobutua i još trivijalnije odgovore galeristkinje koja se zvala Melani Blu, posmatrao tog uljeza u vremenu, tragajući za dokazom da sam u snu, da ću se smesta probuditi u Beogradu, u svom momačkom stanu, ili u Njujorku, u stanu ujaka Mobutua, sasvim svejedno, svejedno...

59

U pet minuta do sedam Endi Vorhol se podigao sa stolice, pokazujući nameru da nas napusti...

8. Znam da mi nećete poverovati, ali daleke 1976. godine, kao maturant, bio sam jedne

subote u prilici da postavim pitanje Milošu Crnjanskom. Meni se tada činilo da sanjam i nisam bio u stanju da izgovorim nijednu smislenu rečenicu. Smušen i osećajući snažan stid, stojao sam na korak od besmrtnog Miloša i posmatrao njegovo svetlo, milo lice. Da se sada ne bi desilo isto i da se ne bih opet godinama kajao što ćutim, rešio sam da upitam Vorhola. Dok se ogrtao sivim kaputom, rekoh mu, otprilike: – Gospodine Vorhol, izvinite, samo jedno pitanje...! Endi podiže oči gledajući me prezrivo, kao da mi preba-cuje što ga uznemiravam.

– Čuo sam – rekoh – da na vašem grobu stoji kamen na kojem piše samo jedna reč: Stvar... Da li je to tačno...?

Kako sam izgovorio to pitanje, pogledom preleteh preko ujakovog ozarenog lica, pre-ko lica galeristkinje koja se osmehivala široko, pokazujući krupne zube i isto toliko široke desni nad zubima. Njih dvoje se smejalo kao da nisu čuli moje pitanje. U Vorholovom odgovoru nije bilo ni trunke emocije, nikakvog ličnog odnosa. – Nije tačno... tamo stoji reč: To. Neko vas je, u Evropi, pogrešno obavestio...

Onda se zakopčao, uzeo crveni veliki kišobran i pozdravivši se sa Melani Blu i ujakom Mobutuom, izašao iz Galerije Trešiz.

Čim je izašao, ujak i galeristkinja otrčaše iza zida, u prostor svoje intimne priče, a ja sam kao slomljen kljoknuo u plavu plastičnu stolicu.

Sedeo sam tako u tišini. Bez ikakve otrežnjujuće ideje...

9.

Znam samo da je padao dubok sneg i da su komunalne službe Njujorka vodile ogor-čenu borbu protiv nanosa mećave. Ujak i ja smo se vratili u njegov mlaki stan, a tri dana docnije bili na aerodromu i ujak mi je mahao istovremeno obema rukama, dok sam od-lazio ispolinski dugim hodnikom ka evropskom departmentu. Potom sam po drugi put u životu preleteo Atlantik i preko Hitroua, promenivši letilicu, otputovao za Beograd.

Nekoliko dana docnije sve se pretvaralo u kolotečinu obične priče. Grafika sa likom Mika Džegera uveliko je visila na zidu iznad mog kreveta. Vorholov

potpis 96-og otiska nalazi se u donjem desnom uglu. Bled je, napisan grafitnom olovkom, ali ipak, i sada je vidljiv.

Kada mi ujka Mobutu telefonira, obavezno me pita da li je Endijev potpis izbledeo, i smeje se zagonetno, valjda me zadirkujući. Ili zadirkujući moju sve manje živu sumnju.