FRIDRIH NIČE

VESELA NAUKA

Preveo s nemačkog MILAN TABAKOVIĆ

VESELA NAUKA

»LA GAYA SCIENZA«

Ja stanujem u svojoj kući, Podražavati ja nikad nikom nisam znao I svakog majstora još ismevajući Ko nije sebe samog ismejao.

Nad svojim kućnim vratima

»Pesniku i mudracu su sve stvari prijateljske i posvećene, svi doživljaji korisni, svi dani svetli, svi ljudi božanski.«

Emerson

PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU

1.

Ovoj knjizi možda nije potreban samo pred­govor; i, konačno ostala bi još sumnja da li neko, a da nije doživeo nešto slično, može da se pred­govorima približi doživljaju ove knjige. Čini se da je napisana jezikom jugovine: u njoj su nadme-nost, nemir, protivrečnost, aprilsko vreme, pa se isto tako podsećamo na zimu, koja dolazi, koja mora doći, a možda je već došla, kao na pobedu ... Stalno struji zahvalnost, kao da se upravo zbilo ono najneočekivanije, zahvalnost jednog ozdravlje-nika — jer ozdravljenje beše to najneočekivanije. »Vesela nauka«, to znači saturnalije* jednog duha, koji se strpljivo odupro jednom, užasnom dugom pritisku — strpljivo, strogo, hladno, pokazujući se ali bez nade — i koga je sada odjednom spopala nada, nada u zdravlje, od opijenosti ozdravljenja. Kakvo je čudo što pri tom izlazi na svetlost dana mnogo čega nerazumnog i budalastog, mnogo obe-.sne nežnosti, čak proćerdano na probleme, što imaju bodljikasto krzno, i koji stoga nisu dodiri­vani, milovani i mamljeni. Čitava ova knjiga jeste upravo ništa drugo do uživanje posle dugog od­ricanja i nemoći, klicanje od radosti vraćene snage, ponovo probuđene vere u sutra i prekosutra, izne-

* Svečanosti rimskog boga Saturna, koje se održa­vaju 17. 12., docnije 17. — 23. 12. kao neka vrsta karneva­la. Gospoda i robovi menjaju ulogu. Prim prev.

7

nadnog osećanja i predosećanja budućnosti, bliskih pustolovina pred opet otvorenim morem, od opet dozvoljenih ciljeva u koje se veruje. I šta je sve sada ležalo za mnom! Ovaj deo pustinje, iscrplje­nosti, neverovanja, zaleđenosti usred mladosti, ove umetnute ostarelosti na pogrešnom mestu, ova ti­ranija bola nadmašena još tiranijom ponosa, koji je odbacivao posledice bola — a posledice su teše-nja — ovo radikalno usamljivanje kao nužna od­brana protiv bolesno vidovitim postalog preziranja ljudi, ovo načelno ograničavanje na ono gorko, oporo, bolno saznanje, kao što je to gađenje pro­pisalo, koje je postepeno nicalo iz neke neoprezne duhovne dijete i razmaženost — ona se naziva ro­mantika — postepeno je rasla — ah, kada bi neko sve to mogao saosećati! Ali ko bi to mogao! Ali ko bi to, međutim, .mogao još bi mu se manje zamerio nego recimo ludost, razuzdanost, vesela nauka — na primer pregršt pesama, pridodanim ovog puta toj knjizi — pesama u kojima se pesnik na teško oprostiv način ruga svojim pesnicima. — Ah, to nisu samo pesnici i njihova lepa »lirska osećanja«, na koje mora da izliva svoj bes ovaj ponovo-vas-krsli: ko zna, kakvu žrtvu traži, koja će ga neman parbdijske materije ukratko nadražiti? »incipit t r a g e d i a * — stoji na kraju ove sumnjive-ne-sumnjive knjige: čuvajmo se! Nagoveštava se nešto neobično loše i zlobno: incipit p a r o d i a**, nema sumnje . . .

2.

— Ali ostavimo gospodina Ničea, šta nas se tiče što je gospodin Niče ponovo ozdravio? . . . Psi­holog zna za malo tako privlačnih pitanja kao o

* Lat. počinje tragedija. Prim. prev. ** Lat. počinje parodija. Prim. prev.

8

odnosu zdravlja i filosofije, i u slučaju da se on sam razboli, sa svojom bolešću donosi svoju čitavu naučnu radoznalost. Naime, pod pretpostavkom da je neko ličnost, nužno i filozofija svoje osobe: ali tu postoji znatna razlika. Kod jednog to su nje­gove mane, koji filosofiraju, kod drugoga njegova bogatstva i snage. Prvome je njegova filosofija n u ž n a , bilo kao uporište, umirenje, lek, spasenje, uzdizanje, samootuđenje, kod poslednjeg je samo lepi luksuz, u najboljem slučaju slast trijumfiraju-će zahvalnosti, što se na kraju još mora upisati u kosmička velika slova pojmova na nebu. Ali u dru­gom, običnijem slučaju, kada nevolje pokreću filo-sofiju, kao kod svih bolesnih mislilaca — i možda pretežu bolesni mislioci u istoriji filosofije: šta biva iz same misli, što nastaje pod p r i t i s k o m bolesti. To je pitanje, što se tiče psihologa: i tu je eksperiment mogućan. Ne drugačije nego kada se putnik, koji namerava da se u određen čas pro­budi, i tada se mirno prepušta snu: tako se pre­puštamo mi filosofi, recimo da bivamo bolesni, neko vreme dušom i telom bolesti — mi tako reći pred sobom zatvaramo oči. I kao što onaj zna da nešto n e spava, često broji časove i probudiće ga, tako takođe mi znamo da će nas presudni tre­nutak zateći budne — da tada nešto iskače i hvata duh na d e 1 u, mislim na slabost ili povratak ili prepuštanje ili otvrdnuće ili pomračenje, i kako se sve nazivaju sva bolesna duhovna stanja, koja u zdravim danima protiv sebe imaju p o n o s duha (jer se ostaje kod stare rime »ponosni duh, paun i konj su tri najponosnije životinje na zemlji«—). Učimo se posle takvog samoispitivanja, samoisku-šavanja da finijim očima gledamo na sve što se do sada filosofiralo, pogađamo bolje nego ranije nehotične stramputice, sporedne ulice, odmarališta, o s u n č a n a mesta misli, na koje su paćenički mi­slioci baš kao paćenici bili vođeni i zavođeni. Od

9

sacla znamo kuda nesvesno bolesno t e 1 o i njegova potreba vuče duh, udara, mami — na sunce, tišinu, blagost, strpljenje, lek, melem u nekom smislu. Svaka filosofija koja stavlja mir više od rata, sva­ka etika sa negativnim shvaćanjem pojma sreće, svaka metafizika i fizika, što zna za finale, konačno stanje neke vrste, svaka pretežno estetska ili reli­giozna potreba da se sa strane, sa one strane, iz­nad srne pitati da li to nije bila bolest što je na­dahnuto filosofe. Nesvesno prerušavanje fizioloških potreba pod ogrtačem objektivnog, idealnog, čisto--duhovnog ide daleko do užasavanja — i dosta često sam se pitao nije li filosofija, u velikom, uopšte bila samo neko izlaganje tela_i n e s p o r a z u m t e l a . Iza najviših vrednosti sudova, što su do sada vodili istoriju misli, nalaze se skriveni nespo­razumi telesne prirode, bilo pojedinaca, bilo sta­leža ili čitavih rasa. Možemo sve one smele ludosti metafizike posebno, njene odgovore na pitanje o v r e d n o s t i bića, smatrati najpre uvek kao sim­ptome određenih tela; i ako se u takvim afirmaci­jama ili negacijama sveta, đuture, naučno odme-reno, ne nalazi ni zrno smisla, onda ipak istoričaru i psihologu daju utoliko dragocenije migove, kao simptome, kao što smo rekli, tela njegovog uspeha i neuspeha, njegove punoće, moći, njegovog apso­lutizma (Selbstherrlichkeit) u istoriji, ili pak nje­govih kočenja, umora, osiromašenja njegovog pre-dosećanja kraja, njegove volje za krajem. Ja još uvek očekujem da će neki filosofski 1 e k a r u izu­zetnom smislu reči, takav za kojim treba da ide problem opšteg zdravlja naroda, vremena, rase i čovečanstva — jednom imati hrabrosti da moju sumnju dovede do kraja i da se usudi na rečenicu: da kod čitavog filosofiranja do sada uopšte nije bilo reči o »istini«, nego o nečem drugom, recimo o zdravlju, budućnosti, rastu, moći, života . . .

10

3.

— Pogađate da ne želim sa nezahvalnošću da se oprostimo od onog vremena neizlečive teške bo­lesti, čiji dobitak ni danas nije za mene iscrpljen: kao što sam sasvim svestan u čemu uopšte imam prednost u svom promenljivom zdravlju pred svim širokoplećatim i grubim duha. Filosof koji je pro­šao kroz mnoga zdravlja i još uvek prolazi, takođe je prošao kroz isto tako mnoge filosofije: on upra­vo ne m o ž e drugačije nego da svoje stanje svakog puta pretvara u najduhovnijoj formi i daljini — ta veština transfiguracije j e s t e baš filosofija. Mi fi-losofi nemamo slobodu da odvajamo dušu od tela, kao što narod odvaja, još manje imamo slobodu da odvajamo dušu od duha. Mi nismo žabe sa hladnom utrobom koje misle, nismo aparati za objektivira­nje i registrovanje — mi moramo stalno rađati naše misli iz naše boli i kao majka im davati sve što ima­mo u nama od krvi, srca, vatre, zadovoljstva, strasti, muke, savesti, sudbine i zle kobi. Živeti — to za sve nas znači; ono što jesmo, stalno pretvarati u sve-tlost i plamen, takođe sve što nas pogađa, mi uop­šte ne m o ž e m o drugačije. A što se tiče bolesti zar nećemo skoro biti u iskušenju da pitamo da li uopšte možemo biti bez nje? Tek velika bol je po-slednji oslobodilac duha, kao majstor v e l i k e s u m n j e , koja od svakog U čini jedno X, pravo X, to jest pretposlednje slovo pred poslednjim . .. Tek velika bol, ona_druga spora bol, koja ima vre­mena, u kojoj smo tako reći spaljeni kao_sa zele_-nim_drvetom, goni nas filozofe da se spustimo u našu posljednju dubinu i da sa sebe stresemo svo povjernje, sve dobroćudno, zavijeno, blago, os­rednje, kuda smo možda pre toga postavili našu čovečnost. Sumnjam da takova bol »poboljšava« — ali znam da nas p r o d u b l j u j e . Ako se sada naučimo da joj suprotstavljamo naš ponos, naš, prezir, našu jačinu volje i da se ponašamo kao In­dijanac, koji se, makoliko da je gadno mučen, re-

11

vanšira zlobom svog jezika; bilo da se pred bolom povlačimo u ono orijentalno ništa — to se naziva nirvana — u nemo, ukočeno, gluvo samo-predava-nje, samo-zaboravljanje, samo-gašenje; iz takvih du­gih opasnih vežbi vlasti nad sobom izlazimo kao drugi čovek, sa nekoliko znakova pitanja, više, pre svega sa v o l j o m , da ubuduće više, dublje, stroži-je, tvrđe, gore, tiše pitamo nego što smo dosada pitali. Poverenju u žuvot došao je kraj: sam život je postao p r o b l e m . — Ne pomišljajmo da je time neko nužno postao setnikom! Čak ljubav pre­ma životu je još moguća — samo se drugačije voli. Ljubav prema nekoj ženi izaziva kod nas sumnju . . . Draž svega problematičnog, ali radovanja X kod takvih duhovnijih, oduhovljenijih ljudi je prevelika da se ta radost ne zbija stalno kao neka svetla žar nad svom nevoljom problematičnog, nad svom opa­snošću nesigurnosti čak nad ljubomorom onoga koji voli. Mi poznajemo novu sreću . . .

4.

Na kraju, da ono najhitnije ne ostane nerečeno, vraćamo se iz takvih ponora, takođe iz takve neiz-lečive bolesti teške sumnje, n o v o r o đ e n i , ski­nutog svlaka, škakljiviji, zlobniji, sa finijim uku­som za radost, sa nežnijim jezikom za sve dobre stvari, sa veselijim čulima, sa drugom opasnijom nevinošću u radosti, ujedno detinjastiji i sto puta rafiniraniji nego što smo ikad bili ranije. Ah, kako je nekom uživanje od sada odvratno, grubo tupo mrko uživanje, kako ga inače razumeju oni koji uživaju, naši »obrazovani«, naši bogati i vlastodrš­ci! Kako zlobno odsada slušamo veliki vašarski bumbum, čime »obrazovani čovek« i velegrađanin danas kroz umetnost, knjigu i muziku, uz pomoć duhovnih napitaka pušta da ga siluju na 'duhovna uživanja'! Kako nas sada uši bole od pozorišne dreke strasti, kako je našem ukusu postala strana

12

čitava romantičarska pobuda i zbrka čula, koju voli obrazovana svetina, zajedno sa njenim aspira­cijama za uzvišenim, visokim, nastranim! Ne, ako je nama ozdravljenicima uopšte potrebna još neka druga umetnost, onda je to d r u g a umetnost — rugajuća, laka, prolazna, boemski nesmetana, bo­žanski veštačka umetnost, što kao svetli plamen liže bezoblačno nebo! Pre svega: umetnost za umet-nike, samo za umetnike! Iza toga bolje razumemo ono što je za to prvo potrebno, vedrina, s v a k a v e d r i n a , moji prijatelji, čak kao umetnik — ja bih to dokazao. Mi sad nešto predobro znamo, mi poznavaoci: ah, kako od sada učimo da dobro za­boravljamo, dobro da ne-znamo, kao umetnici! A što se tiče naše budućnosti: teško da će nas ponovo naći na stazi onih egipatskih mladića, koji noću čine hram nesigurnim, grle kipove i skidaju veo, otkrivaju, žele da obelodane uopšte sve što se iz dob­rih razloga drži skriveno. Ne, taj loš ukus, ta volja za istinom, »istinom po svaku cenu«, to mlada-lačko ludilo u ljubavi prema istini — nama je mrs­ko; za to smo suviše iskusni, preozbiljni, preveseli, suviše izgoreli, suviše d u b o k i . . . Ne verujemo više u to da istina još ostaje istinom kada joj se skine veo; mi smo dovoljno živeli da u to verujemo. Danas za nas važi kao stvar pristojnosti da se ne vidi sve nago, da se ne prisustvuje svemu, da se ne želi sve razumeti i »znati«. »Da li je istina da je dragi bog svuda prisutan? » — upitala je jedna de-vojčica svoju majku: ,a to smatram nepristojnim' — mig za filosofe! Trebalo bi se više poštovati s t i d , iza koga se priroda skrila, iza zagonetki i šarolikih neizvesnosti. Možda je istina neka žena, koja ima razloge, svoje razloge da ne dopusti da bude vi­đena? Možda je njeno ime, da kažemo grčki, Ba-u b o ? . . . Ah, ti Grci! oni su znali da žive: za to je potrebno ostati hrabro kod površine, kod nabora, kod kože, obožavati privid, verovati u oblike, i zna­ke u reči, u čitav Olimp privida! Ti Grci behu po­vršni — iz d u b i n e ! I zar se mi upravo na to ne

13

vraćamo, mi smeli ljudi duha, koji smo se uspeli na najviši i najopasniji vrh sadašnje misli i zagle­dali smo odatle, koji smo odatle g l e d a l i d o l e ? Zar nismo upravo u tome Grci? Obožavaoci oblika, zvukova, reči? Baš zato — umetnici?

Ruta kod Đenove ujesen 1886.

»ŠALA, LUKAVSTVO I OSVETA« PREDIGRA U NEMAČKIM RIMAMA*

* Prepev Vito Marković.

1.

P o z i v

Uzmite moju hranu, jedači, Sutra će vam prijat bolje, A već prekosutra dobro! Hoćete li tad još više Mojih sedam starih stvari Usedmostručiće mi novu hrabrost.

2.

M o j a s r e ć a

Kada sam traženja trudan postajao. Naučih se nalaženju. Otkad me je vetar pobijao, Na sve vetrove jedra mi se penju.

3.

O d v a ž a n

Kopaj duboko tamo gde stojiš! Dole je izvora rad! Neka se mračnjaka povik ori: »Tamo je stalno — ad!«

4.

D i j a l o g

A. Bejah li bolan? Da li sam zdrav? I ko moj lekar bese pravi? Kako sve to zaboravih:

B. Tek sada mislim da si zdrav, Jer zdrav je ko zaboravi.

5.

P u n i m a v r l i n e

I našim vrlinama treba noge lako da se dižu, Kao Homerovi stihovi moraju da dođu i dalje

da idu!

6.

S v e t s k a m u d r o s t

Ne zadržavaj kret! Ne kroči previsoko! Sa poluvisine svet Najlepše gleda ti oko.

t •.

7.

V a d e m e c u m — v a d e t e c u m *

Moj jezik i govor te tak'o, Slediš me, pratiš me tako? Ti verno pratiš sebe samo: Tako me slediš — L a g a n o ! Lagano!

* Lat. —pođi sa mnom —pođi sa sobom! prim.prev.'.

18

8.

K o d t r e ć e g s k i d a n j a s v l a k a

Već mi se krivi i prska koža, Već novom težnjom vrije, Koliko zemlja variti može Za zemlju u meni zmije. Već puzim između trave i stene, Gladan na krivom putu smeten, Da jedem ono što stalno jedem, Tu zmijsku hranu, zemljo tebe!

9.

M o j e r u ž e

Da! Moja sreća teži da usreći, Ta svaka sreća želi da usreći! Da li ćete se mojih ruža odreći?

Morate se sviti i skriti lica Između stene i trnovih živica, Često lizati svoje prstiće!

Jer peckanje prija baš mojoj sreći, Jer zlobe gode baš mojoj sreći! Da li ćete se mojih ruža odreći?

10.

P r e z i r a č

Mnogo šta puštam da se valja, pada, I preziračem nazivate me stoga. Iz prepunih kupa ko tu pije sada? Pustite mnogo šta da se valja, pada, Gore na vina ne mislite, mnoga.

11 P o s l o v i c a k a ž e

Oštro i blago, grubo i što sija, Prisno i retko, prljavo i čisto. Luda i mudraca sastanak taj: Sve sam to i hoću da budem, znaj, Ujedno golub, svinja i zmija!

12.

J e d n o m p r i j a t e l j u s v e t l o s t i

Ne želiš li da zamoriš čula i oči, I za suncem u senci brzo kroči.

13.

Z a p l e s a č e

Gladak led Je raja svet Onom ko dobro plesati sme.

14

V a l j a n i

Bolje iz čitave šume neprijateljstvo, Nego presovano prijateljstvo.

15.

R đ a

I rđa je potrebna: oštrina nije dosta! Inače stalno kažu za te: »On premlad osta!«

16.

N a v i š e

»Na breg da se popnem, ti mi reci kako?« »Kroči samo gore, ne misleći na to!«

17.

I z r e k a s i l n i k a

Tog stalnog kukanja okani se žalnog! Uzimaj, molim te, uzimaj stalno!

18.

U s k e d u š e

Uske duše mrske su mi to: Tu nema ničeg dobrog, skoro ničeg zlog.

19.

N e v o l j n i z a v o d n i k

Izbaci za zabavu reč praznu k'o pena Nasumce —a ipak zbog toga pade žena.

.20.

Z a r a z m a t r a n j e

Dvostruku bol lakše je podnositi, Nego jednu bol: hoćeš li je nositi?

21.

P r o t i v o h o l o s t i

Ne pravi se važan, jer ubod samo mali Učinit će da prsneš i da se svališ.

22.

M u š k a r a c i ž e n a

»Ugrabi sebi ženu koja ti srcem vlada!« Tako misli muškarac, žena ne grabi već

potkrada.

23.

T u m a č e n j e

Ako sebe tumačim, ulazim u to: A ipak ne mogu biti tumač svoj. Ali ko se penje samo putem svojim, Na svetlije svetio sliku moju nosi.

24.

L e k z a p e s i m i s t e

Zašto se tužiš da ti ništa ukusno nije? Zar još uvek, druže stare bube snuješ? Čujem te kako huliš, bučiš i pljuješ — Pri tome gubim strpljenje i srce mi bije. Sledi me prijatelju! Nemoj da se kriješ! Progutaj debelu krastavu žabu. Tu je. Brzo i ne gledajuć', da druge misli kuješ! To će ti biti pomoć od loše probave da bljuješ!

22

25.

M o l b a

Poznajem svest ljudi mnogo I ne znam ko bi sam biti mog'o! Oko je moje suviše blizu meni — Ja nisam to što videh, videti želim. Htedoh već bolje da koristim sebi, Kada bih mogao dalje da sedim. Ne tako daleko k'o dušman moj tu! Daleko već sedi najbliži mi drug — No izmeđ' tog i mene baš sredina stoji! Da li pogađate zašto vas ja molim?

26.

M o j a č v r s t i n a

Ja moram preko stepenika sto, Naviše" moram, čujem krik vaš: »Hoj, Ti si baš čvrst! Od kamena da li smo?« Ja moram preko stepenika sto, A niko živ neće da bude to.

27. '

P u t n i k

Nigde staze više, Bezdan uokolo, vlada tiš! Tako si hteo! Od staze tvoja se volja udalji! Pa, putniče, u redu! Samo gledaj hladno i

jasno! Izgubljen si, veruješ li da je opasno?

23

28.

U t e h a z a p o č e t n i k e

Gledajte dete, svinje oko njega, Nemoćno, nožnih prstiju svijenih! Može da plače, samo da rida — Da li će naučiti da stoji i ide? Odvažno! Skoro, ja se ne bojim, Moći ćete dete videt' kako igra! Kad stajalo bude na nogama svojim, Stajaće na glavi isto kao čigra.

29.

Z v e z d a n i e g o i z a m

Kad bih kotrlj'o okruglo bure za se. Ne sebe radi samog neprekidno, činim, zna se; Kako bih drž'o da se ne spalim, Za suncem jureći jarkim?

Bližnjega svoga blizu ne želim, Neka se daleko, u visinu seli! Kako bi inače posto zvezda meni?

24

31.

P r i k r i v e n s v e t a c

Da nas ne tlači tvoja sreća, Oko se vraške stvari mećeš, Đavolje ruho, đavolju šalu. Ali zalud! Pogledom nećeš Prikrit svetost svoju (ne) malu.

32.

N e s l o b o d n i

A. On stoji, sluša: ko može da ga zbuni? Šta čuje pred ušima da mu zuji? Šta beše što ga zbaci tad?

B. Ko svako što nosaše lance nekad, On svuda čuje lanaca zveket.

33.

U s a m l j e n i k

Mrsko mi je da sledim, neko da me vodi. Da slušam! Ne! Al' ne da rukovodi! Ko sebi nije strašan nikog ne plaši: I samo onaj koji plaši može druge da predvodi. Mrsko mi je već samog sebe da vodim! Volim k'o životinje u šumi i vodi, Za izvesno vreme nekud da hodim, U lutanju milom mozgajuć' da čučim, Izdaleka najzad da me vuče kući Samog sebe sebi da zavedem volim.

34.

S e n e c a e t h o c g e n u s o m n e *

To piše li i piše svoje nesnosno Mudro larifari,** Kao da važi primum scribere, Deinde philosophari.***

* Seneka (Lucije Anej Seneka (4—65) — rimski filosof i književnik) i čitav ovaj rod. Prim. prev.

** Larifari — budalaštine. Prim. prev. *** Lat. — prvo pisati a zatim filosofirati. Prim. prev.

25

35.

L e d

Da! Ja katkad pravim led: Led koristi da se vari! Ako mnogo imaš da variš, Kako bi voleo moj led!

36.

M l a d a l a č k i s p i s i

Moje mudrosti A i O Zvučaše tu mi; šta ipak čuh! Samo ono večno ah i oh! Mladosti moje slušam još.

U onaj kraj loši putevi su sad; I ako imaš duha dvostruko oprezan budi tad! Dok te ne rastrgnu da te mame i vole imaju

njuh: Sektaši to su — t u stalno nedostaje duh!

38."

P o b o ž n i g o v o r i

Bog nas voli, j e r nas stvori! — »Covek stvori boga!«— kažete na tu pncu. I zar ne treba da voli ono što stvori? Zar treba čak, pošto to stvori da poriče? To hramlje, to vraško kopito nosi.

26

39.

U l e t o

U znoju lica svoga Da 1' treba da jedemo hleb nas, trudni, U znoju rađe ne jedemo to Po oceni lekara mudrih. Sirijus miga: šta manjka stoga? Šta njegov vatren mig nam maše? U znoju lica svoga Treba da pijemo vino naše!

Da on bez zavisti gleda: i da li ga poštujete zato?

Al' on se ne osvrće na to; On ima oči orla za daljinu, Ne vidi v a s ! — o n vidi samo zvezde i visinu!

41.

H e r a k l i t i z a m

Svu sreću na zemlji, Drugovi, daje rat! Ako drug biti hoću, Potreban je mač! Sa dvojicom jedan je drug: Svi pred nevoljom braća, Isti pred nedrugom, Slobodni od smrti mača!

27

42.

N a č e l o p r e v i š e f i n i h

Bolje još na nožnim palcima u hodu, Nego k'o pas na svaku nogu! Bolje kroz ključaonicu, Nego kroz otvorena vrata mogu!

Da li za slavom svesno težiš? Onda na pouku pazi: Na vreme se slobodno odreci Časti.

44.

T e m e l j n i

Da li sam istraživač? Prištedite tu reč! Nekoliko funti t e ž a k sam samo! Ja padam, padam stalno već I konočno na dno!

45.

28

Z a u v e k

»Dolazim danas, jer mi to danas godi!« Pomišlja svako ko dolazi uvek. Šta ga u brbljanju sveta to bode: »Dolaziš prerano! Prekasno dolaziš tek!«

46.

S u d o v i u m o r n i h

Od sunca beže svi slabi oduveka; Vrednost drveća njima je senka!

»On tone, pada sad« — rugate se tu i tamo; Istina je: on se spušta vama; Njegova najveća sreća nedaća mu posta, Njegova prejaka svetlost za tamom vašom

osta.

48.

P r o t i v z a k o n a

Od danas na mojoj tankoj uzici Oko mog vrata časovnik visi: Od danas prestaje zvezda kret, Sunce, kukurekanje petlova i sen, I što ikad mi vreme objavi lepo Sada je nemo, gluvo i slepo: Ćuti mi priroda svaka Od zakona i sata tika-taka.

49.

M u d r a c g o v o r i

Narodu stran, a narodu koristan ipak, Idem putem, čas sunce, čas oblak — I uvek preko naroda tog!

29

50.

Sad ima duha — kako dođe do toga da ga nađe tu?

Jedan čovek izgubi zbog nje razum, Glava mu beše puna zabave te: Ženi ode mu glava — a vragu ne!

51.

S m e r n e ž e l j e

»Neka se ključevi svi Smesta izgube krti, I u svakoj, ključaonici Nek se kalauz vrti!« U svako vreme misli svako Ko je kalauz baš tako, tako.

52.

P i s a t i n o g o m

Ne samo rukom hartiju mrčim: I noga želi da bude pisar. . Čvrsto, slobodno i hrabro mi trči Začas kroz polje, začas kroz papir.

Melanholično plah dok gledaš unazad, Verujuć' budućnosti, i kada se usuđuješ sam:

30

Ah, ptico, da li da te smatram za orla? Da li si možda Minervina ljubimica, sova?

54.

M o m č i t a o c u

Vilice dobre i dobar stomak — To želim tebi stalno! I ako si prevario moju knjigu, Prevarićeš svakako i sebe sa mnom!

55.

R e a l i s t i č k i s l i k a r

»Potpuno verno prirodi!« — Kako će on početi: Kad bi se priroda u slici morala svaki put

odagnati? Beskrajan je taj najmanji deo sveta! — N a kraju slika t o š t o m u n a j m a n j e

s m e t a . A šta se njemu dopada? To što će slikati

z n a t i !

56.

P e s n i č k a s u j e t a

Dajte mi lepak samo: ja ću time Samome sebi drvo već pronaći! Ako mislim to u četiri bezumne rime Da stavim — nije baš ponos mali!

57.

I z b i r l j i v u k u s

Da slobodno biram, kad bi mi se desilo,

31

Izabr'o bih rado neko mesto sebi Usred samog raja neko mesto malo: A radije još ispred rajskih dveri!

Taj nos uporno gleda U zemlju, nozdrve se nadimaju — Zato padaš, nosorože, bez roga, Moj ponosni patuljče, stalno spreda stoga! I stalno skupa nalazimo to: Čestiti ponos i krivi nos.

59.

P e r o p i s k a r a

Pero piskara: rekao je to! Da li sam proklet da piskarat' moram? I tako smelo grabim mastilo I pišem crtama mastila k'o bore. Kako se to zbiva, puno i široko! Kako mi sve uspeva čime sada dišem! Rukopis doduše ne prati baš oko — Ali šta to smeta? Ko čita što pišem?

60.

V i š i l j u d i

Ovaj se penje— : treba hvaliti njega! Ali onaj dolazi i to baš sa brega! Taj živi bez hvale i lišen svega, On je od gore, kraj večitog snega!

32

61.

S k e p t i č a r g o v o r i

Prođe života pola puta, Kazaljka ide, seta ti dušu obuze svu! Ona već dugo naokolo luta, Traži i ne nalazi — da li okleva tu? Prođe života pola puta: Beše to bol i bludnja, čas za časom ode! Šta tražiš još? Z a š t o , zašto lutaš? Ja upravo tražim razlog i razlog tome!

62.

E c c e h o m o *

Da! Ja znam odakle ničem! Kao plamen nezasićen Žarim se i žderem žurno. Svetlost biva sve što taknem, A ugljevlje što ostane: Ja sam plamen zasigurno.

63.

Z v e z d a n i m o r a l

Unapred određen za zvezdani put, Šta te se zvezdo tiče tama tu?

Kotrljaj se blaženo kroz ovo vreme! Neka ti njegova beda ne bude breme!

Najudaljenijem svetu sjaj tvoj blista: Sažaljenje za te treba da bude greh!

Samo jedna zapovest važi za te: budi čista!

* Lat. — evo čoveka. Prim. prev.

3 Vesela nauka 33

PRVA KNJIGA

1.

U č i t e l j o s v r s i p o s t o j a n j a . — Mo­gu da na ljude gledam dobrim ili zlim pogledom, uvek ih nalazim kod jedngg zadatka, sve i sva­kog pojedinca posebno: da čine to što koristi odr­žanju ljudskog roda. I to doista ne iz nekog oseća-nja ljubavi za taj rod, nego, jednostavno, zato što ništa kod njih nije starije, jače, nepomirljivije, nesavladljivije od tog instinkta — jer je taj instinkt upravo s u š t i n a naše vrste i našeg stada. Mi već brzo možemo sa uobičajenom kratkovidnošću na pet koraka razdaljine da svoje bližnje čisto de-limo u korisne i štetne, dobre i loše ljude, prili­kom preračunavanja u velikom, prilikom dužeg razmišljanja o celini postaćemo sumnjičavi prema tom čišćenju i razdvajanju i konačno ćemo to ostaviti. Čak i najštetniji čovek možda je još uvek najkorisniji s obzirom na održanje vrste; jer on je održava kod sebe ili svojim delovanjem, i kod drugih nagona, bez kojih bi čovečanstvo odavno omlitavelo ili istrulilo. Mržnja, zluradost, grabež-ljivost i vlastoljublje i sve što se inače naziva zlim spada u zapanjujuću ekonomiju održanja vrste, naravno u skupu, rasipničku i u celini krajnje ludu ekonomiju — ali koja je u d o k a z a n i m m e t a m a do sada održala naš rod. Ja više ne znam da li ti, moj dragi bližnji, m o ž e š uopšte živeti na štetu roda, dakle »nerazumno« i »loše«;

37 t

ono što je rodu moglo škoditi je možda već pre nekoliko milenijuma odumrlo i sada spada u stva­ri, koje čak ni bogu nisu više mogućne. Drži se svojih najboljih ili svojih najgorih požuda i pre svega: propadni! - U oba slučaja si verovatno uvek još nekako unapređivač i dobročinitelj čovečan-stva i smeš sebi zatim držati svoje hvalioce — a isto tako svoje rugaoce! Ali nikad nećeš naći nikoga, koji bi tebe, pojedinca, i kada si najbolji znao da ti se podruguje, jer tvoje beskrajno muvlje i žab­lje siromaštvo tebi je toliko dovoljno, kao što to se slaže sa istinom, mogao voditi duši. Smejati se samom sebi, kao što bismo se morali smejati da iz č i t a v e i s t i n e iz — smejemo — za to najbolji do sada nisu imali smisla za istinu, a naj­darovitiji premalo genija! Možda i za smejanje postoji još budućnost. Onda, ako se rečenica »vrsta je sve, jedan je uvek nijedan« — asimilovala čove-čanstvu i svakome u svako vreme stoji slobodan pristup ovom poslednjem oslobođenju i neodgovor­nosti. Možda će se tada smejanje udružiti sa mud­rošću, možda će tada još biti »vesele nauke«. Priv­remeno je još sasvim drugačije, privremeno kome­dija postojanja još nije »postala svesna« sebe, privremeno je još vreme tragedije, vreme mora­la i religija. Šta znači uvek nova pojava onih os­nivača morala i religija, onih vinovnika borbe za moralna ocenjivanja, onih učitelja grize savesti i religioznih ratova? Šta znače ovi junaci na ovoj pozornici? Jer do sada behu junaci iste, i sve os­talo, povremeno samo vidljivi i suviše blizu, slu­žilo je samo za pripremu tih junaka, bilo kao mašinerija i kulisa ili u ulozi poverenika i sobara. (Pesnici na primer behu uvek sobari nekog mora­la.) — Samo se po sebi razume da su i te trage­dije radile u interesu v r s t e , i ako su možda mislile da rade u interesu boga ili kao božii iza­slanici. I oni unapređuju život roda, t i m e š t o z a h t e v a j u v e r u u ž i v o t . »Vredi živeti —

3&

tako uzvikuje svako od njih — postoji nešto sa tim životom, život ima nešto iza sebe, pod sobom, čuvajte se!« Onaj nagon što podjednako vlada u najvišim i najprostijim ljudima, nagon održanja vrste, izbija s vremena na vreme kao razum i strast duha; onda ima blistavu pratnju razloga oko sebe i hoće svom silom da se zaboravi da je on u osnovi nagon, instinkt, ludost, neosnovanost. Život t r e b a voleti, j e r! Čovek t r e b a sebe i svog bližnjeg da unapređuje, j e r ! I ma kako se zovu ovi Treba i Jer i u budućnosti mogu nazivati. Da bi se što je nužno i vazda se zbiva samo od sebe i bez svake svrhe, od sada izgledalo da se zbiva obzirom na neku svrhu i da čoveku bude očevidno kao razum i poslednja zapovest — za to se pojavljuje etički učitelj, kao učitelj svrhe postojanja; pored toga on izmišlja drugo i treće postojanje i pomoću nove mehanike vadi ovo staro i prosto postojanje iz svojih starih prostih šarki. Da! On uopšte neće da se s m e j e m o postojanju, niti nama, — niti nje­mu; za njega ne postoje vrste, sume, nule. Ma ko­liko mogle' biti lude i sanjalačke njegove izmiš­ljotine i procene, ma koliko da pogrešno shvata tok prirode i njene uslove — a sve etike behu do sada u izvesnom stepenu lude i protivprirodne, da bi od svake od njih čovečanstvo propalo da se do­kopala čovečanstva — ipak! svaki put kada je »ju­nak« stupio na pozornicu postiglo se nešto novo, užasan pandan smejanju, ona duboka potresenost mnogih pojedinaca kod pomisli: »Da, vredi žive­ti! Da, ja vredim da živim!«—život i ja i ti i svi mi zajedno postali smo sebi jednom za neko vre­me z a n i m l j i v i . — Ne može se poricati da su t r a j n o svakim ovim pojedincem tih velikih uče­nja o svrhi do sada zagospodarili smejanje, razum i priroda: kratka tragedija konačno je uvek prela­zila u večnu komediju postojanja i obratno, i »ta-lasi beskrajnih smejanja« — da kažemo sa Eshilom — moraju se prevaliti i preko ovih najvećih trage­dija. Ali kod svog ovog korigirajućeg smejanja u

39

celini ipak kroz sve nove pojave tih učitelja o svr­bi postojanja ljudska priroda se promenila — ona sada ima potrebu više za uvek novim pojavljiva­njem takvih učitelja i učenjima o »svrhi«. Čovek je postepeno postao fantastična životinja, koja treba da ispuni uslov egzistencije više od svake druge životinje: čovek m o r a s vremena na vreme da veruje, da zna zašto postoji, njegov rod ne može uspevati bez periodičnog poverenja u život! Bez verovanja u r a z u m u ž i v o t u ! I vazda će s vremena na vreme ljudski rod dekretirati: »Postoji nešto čemu se apsolutno više ne smemo smejati!« A najoprezniji prijatelj ljudi dodaće: »Ne samo smejanje i vesela mudrost, nego i tragično sa svom svojom uzvišenom nerazumnošću spada u sredstva i nužnosti održanja vrste!« — I prema tome! Pre­ma tome! Prema tome! Ah, da li me razumete mo­ja braćo? Razumete li ovaj novi zakon oseke i pli­me. I mi imamo naše vreme!

2.

I n t e l e k t u a l n a s v e s t . —Dolazim stal­no do istog iskustva i isto tako se uvek bunim iz­nova protiv njega, neću u to da verujem, ma od­mah opipao rukama: v e ć i n i n e d o s t a j e in­t e l e k t u a l n a s a v e s t ; čak mi se često činilo kao da je sa zahtevanjem takve u najnaseljenijim gradovima čovek sam kao u pustinji. Svakako te viđa stranim očima d dalje koristi svoje terazije, nazivajući ovo dobrim a ono zlim; nikp da pocrve­ni od stida ako primeti da ti tegovi nisu impozan­t n i — niko se i ne buni protiv tebe; možda se smeju tvojoj sumnji. Hoću da kažem: v e ć i n a ne smat­ra ničim prezrivim da veruje u ovo ili ono i da prema tome živi, a da pre toga nije svesna pos-lednjih i najsigurnijih razloga za i protiv i ne tru­deći se čak da zatim takve razloge daju — najda­rovitiji ljudi i najplemenitije žene još spadaju u ovu »većinu«. Ali šta mi je dobroćudnost finoća

40

i genije ako čovek tih vrlina kod sebe trpi mlita­va osećanja u verovanju i sudovima, ako to t r a ­ž e n j e s i g u r n o s t i ne smatra svojom naj­dubljom težnjom i najvećom nužnošću — sve to što više ljude odvaja od nižih. Ja sam kod izvesnih pobožnih ljudi našao mržnju protiv razuma i za to sam im bio sklon: tako se barem ipak još otkri­va loša intelektualna savest! Ali usled ove rerum concordia discors* i čitave čudesne neizvesnosti i mnogoznačnosti postojanja stoje i ne p i t a j u , ne drhte od žudnje i želje da pitaju, čak ne mrze ni onog koji pita, možda se čak još njime slabo oduševljavaju — to je što osećam kao sramno, i to osećanje je koje najpre kod svakog tražim: ne­ka budalaština uvek me ubeđuje da svaki čovek ima to osećanje kao čovek. To je moj način ne­pravičnosti.

P l e m e n i t i p r o s t . — Prostim prirodama izgledaju sva plemenita, velikodušna osećanja kao nesvrsishodna i zato pre svega kao neverovatna; oni trepću očima kada tako nešto čuju, izgleda da žele kazati: »Pri tom će se svakako naći neka lepa pred­nost, čovek ne može da vidi kroz sve zidove«; oni su sumnjičavi na plemenitog kao da prednost traži kriomice. Ako suviše jasno bivaju ubeđeni u od­sustvo samoživih namera i dobiti, za njih je ple-plemeniti neka vrsta budale: oni ga preziru u njego-voj radosti i smeju se sjaju njegovih očiju. »Kako se čovek može radovati tome da bude na šteti, kako čovek otvorenih očiju može želeti da bude oštećen! To mora biti neka bolest razuma poveza­na sa plemenitom afekcijom« — tako oni misle i pri tom gledaju nipodaštavajuće: kako omalovaža­vaju radost koju ludak oseća od svoje fiksne ideje.

* Lat. — slaganje protivrečnih stvari — Prim. prev.

41

Prosta priroda odlikuje se time što stalno uočava svoju prednost i to mišljenje na svrhu i prednost je čak jače od najjačih nagona u njoj. Njena mu-drost i ponos jeste da se tim nagonima ne daje navesti na nesvrsishodne radnje. U poređenju sa njom viša priroda je n e r a z u m n i j a: jer ple­meniti, velikodušni, požrtvovani u stvari podleže svojim nagonima, i u svojim najboljim trenucima daje svome razumu pauzu. Životinja koja uz ži­votnu opasnost štiti svoju mladunčad ili u vreme parenja za ženskom polazi i u smrt, ne misli na opasnost i smrt, njen razum isto tako pauzira, jer njom potpuno vlada uživanje u svom potomstvu ili u ženski i strah da će biti lišena tog zadovolj­stva; biva gluplja nego što je inače, slično pleme­nitom i velikodušnom. Ovaj ima neka osećanja za­dovoljstva i nezadovoljstva tako jaka da intelekt tome nasuprot mora da ćuti ili da se potpuno pre­da svoioj službi; tada kod njih srce ulazi u glavu i odsada govorimo o »strasti«. (Tu i tamo dolazi i do suprotnosti i takoreći do »obrta strasti«, na primer kod Fontenela*, kome je neko jednom sta­vio Vuku na srce, rekavši: »Šta imate tu, moj naj­draži, takođe je mozak«.) Nerazumnost ili kriv ra­zum strasti jeste ono što prost čovek prezire kod plemenitog, pogotovo kada se on orijentiše na ob­jekte, čija mu vrednost izgleda sasvim fantastična i proizvoljna. On se ljuti na onoga koji, podleže, strasti stomaka, ali shvata ipak draž koji ovde čini tirana; ali on ne shvata kako se na primer za ljubav neke strasti saznanja može staviti na kocku svoje zdravlje i čast. Ukus viših priroda upravlja se na izuzetke, na stvari, koje čoveka obično ostav-1jaju hladnim i izgleda da nemaju nikakvu slast;

viša priroda ima posebno merilo vrednosti. Uz to najčešće veruje da nema neko posebno merilo vrednosti u svojoj idiosinkraziji ukusa, ona napro-

* Fontenel (Fontenelle, 1657^- 1757)~—francuski knjizevnik racionalista i prosvetitelj. Prim. prev.

42

tiv stavlja svoje vrednosti kao uopšte važeće vred-nosti i bezvrednosti, i tim postaje nerazumljiva i nepraktična. Veoma je retko da višoj prirodi pre-ostaje toliko razuma da bi svakidašnje ljude kao takve razumeo i prema njima tako postupao: naj­češće veruje u njihovu strast, kao u skrivenu strast sviju, i baš u toj veri pun je žara i rečitosti. Kada se takvi izuzetni ljudi ne bi osećali kao izuzeci kako bi ikada razumeli proste prirode i mogli pra­vično da ocene pravilo! — i tako oni govore i o ludosti, o nesvrsishodnosti i fantaziranju ljudi, ve­oma se čudeći kako se ludo razvija svet i zašto ne želi da se izjasni za ono što »mu je potrebno«,. — To je večna nepravičnost plemenitih.

4.

O n o š t o o d r ž a v a v r s t u . — Najsnažniji i najopakiji duhovi do sada su čovečanstvo najviše unapređivali: oni su uvek raspaljivali zaspale stra­sti — čitavo sređeno društvo uspavljuje strasti — oni su uvek budili smisao za poređenje, za protiv-rečnost, za uživanje u novom, smelom, neokuša-nom, oni su prinuđavali ljude da suprotstavljaju mišljenja mišljenjima, uzore uzorima. Oružjem, ru­šenjem međaša, narušavanjem pijeteta najčešće: ali i novim religijama i moralima! Ista »zloba« je u svakom učitelju i propovedniku n o v o g — koje osvajača čini ozloglašenim, mada se finije ispolja-va, ne pokreće odmah mišiće i baš zato i ne čini tako ozloglašenim! Ali novo je pod svim okolnosti­ma z 1 o kao i to što želi da osvaja i obara sve me­đaše i stare pijetete; i samo staro je dobro! Dobri ljudi svih vremena su_oni koji stare misli ukop|a.-v a j u u dubinu i sa njima donose plod, zemljoradni-ci duha. Ali svaka zemlja na kraju biva iskorišćena, i stalno mora da dolazi gomila plugova novog. — Postoji sada jedno temeljno pogrešno učenje mo­rala, koje se osobito veoma poštuje u Engleskoj:

43

prema njemu su sudovi »dobro« i »zlo« skup isku­stava o »svrsishodnom« i »nesvrsishodnom«; pre­ma njemu je ono nazvano dobrim ono što održava vrstu, a zlim ono nazvano što šteti vrsti. Ali u stva­ri su zli nagoni u isto tako visokom stepenu svr­sishodni, održavajući vrstu i neophodni kao i do­b r i — samo je funkcija drugačija.

5.

B e z u s l o v n e d u ž n o s t i . — Svi ljudi koji osećaju da su im potrebne najjače reci i zvuči, naj-rečitiji gestovi i položaji da bi u o p š t e delovali, revolucionarni političari, socijalisti, propovednici ka­janja sa ili bez hrišćanstva, kod kojih ne može biti poluuspeha; svi oni govore o »dužnostima«, i to uvek o dužnostima sa karakterom bezuslovnog — bez takvih ne bi imali prava na svoj veliki patos: oni to vrlo dobro znaju! Tako oni uzimaju filoso-fije morala, koje propovedaju bilo kakav kategori­čki imperativ, ili upijaju dobar deo religije, kao što je to na primer učinio Madzini.* Jer žele da im se bezuslovno veruje — prvo im je potrebno da samima sebi bezuslovno veruju, na osnovu bilo koje poslednje nediskutabilne i uzvišene zapovesti, čijim se slugom i oruđem osećaju i žele da se pri­kažu. Ovde imamo najprirodnije i najčešće veoma uticajne protivnike moralne prosvećenosti i spek-se; ali oni su retki. Naprotiv postoji veoma raširena klasa tih protivnika svuda tamo gde nas interes podređivanja uči, dok izgleda da glas i čast zabra­njuju podređivanje. Ko se oseća ponižen pri pomi­sli da je o r u đ e nekog kneza ili neke partije i sek­te ili čak neke novčane sile, na primer kao poto­mak neke stare, ponosne porodice, ali baš želi ili mora da bude to oruđe, pred sobom i pred javno-

* Đuzepe Madzini (Mazzini, 1805—1872) — italijanski političar, borac za nacionalno jedinstvo Italije. Pritn. prev.

44

šću, njemu su potrebni patetični principi, što se uvek mogu pominjati — principi nekog bezuslovnog trebanja, kojima se bez stida može podrediti i po­kazati podređenim. Sva finija servilnost čvrsto se pridržava kategoričkog imperativa i smrtni je ne­prijatelj onih koji hoće da prihvate dužnost bezu­slovnog karaktera: tako od njih zahteva pristojnost i ne samo pristojnost.

• 6.

G u b i t a k d o s t o j a n s t v a . Razmišljanje o čitavom svom dostojanstvu izgubilo je formu, ce­remonijal i svečani gest razmišljanja učinjeni su ruglom i ne bi više mogli izdržati nekog mudrog čoveka starog stila. Mi mislimo prebrzo i usput, i u hodu, u svakovrsnim poslovima, čak kada mis­limo na najozbiljnije: nama je potrebno malo pri­preme, čak malo tišine — tako je kao da u glavi svuda nosimo neku mašinu što se nezadrživo ko­trlja, što čak pod nepovoljnim okolnostima još radi. Nekada se primećivalo kod svakoga da je jednom hteo da misli — to je svakako bio izuzetak! — da je sada hteo da postane mudriji i da se usredsrecli na neku misao: na to bismo razvukli lice, kao na neku molitvu i zaustavili korak; čak smo satima stajali tiho na ulici kada bi se »pojavila« misao — na jednoj ili na dvema nogama. Beše to »dostojno stvari«!

7.

N e š t o za v r e d n e . — Onome koji sada od moralnih stvari hoće da napravi neku studiju, ot­vara se ogromno polje rada. Sve vrste strasti mo­raju pojedinačno biti promišljene, pojedinačno kroz vremena, narode, praćene kroz velike i male poje­dince; čitav njegov razum i sva njegova vrednova­nja treba da izađu na svetlost! Do sada sve ono što je postojanju davalo neku boju nije još imalo

45

istoriju: ili gde bi bilo istorije ljubavi, gramzivo­sti, zavisti, savesti, pijeteta, okrutnosti? Cak upo-redna istorija prava ili takođe samo kazna do sada potpuno nedostaju. Da li su se već učinili pred­metom istraživanja različita podela dana, redovno utvrđivanje rada, svečanosti i mirovanja? Da li znamo za moralna delovanja namirnica? Da li po­stoji neka filosofija prehrane? (Buka što se stalno diže za i protiv vegetarijanstva već dokazuje da takva filosofija još ne postoji!) Da li su iskustva o zajedničkom životu, na primer iskustva manastira, već prikupljena? Da li je dijalektika braka i prija­teljstva već prikazana? Da li su već našli svoje mi­slioce moral naučnika, trgovaca, umetnika i zanat­lija? O tome ima toliko mnogo da se misli! Sve ono što su ljudi do sada posmatrali kao svoje us-, love egzistencije i sav razum, strast i praznoverje u tom posmatranju — da li je to već do kraja is­pitano? Samo posmatranje različitog rasta, što su ljudski nagoni imali već prema različitim moralnim klimama i još bi mogli imati da je već suviše mnogo posla za najuverljivije: potrebne su čitave genera­cije i generacije naučnika, koje planski zajednički rade da bi se ovde iscrpla stanovišta i materijal. Isto važi za dokazivanje razloga za različitost mo­ralne klime (»z a š t o ovde svetli ovo sunce nekog osnovnog suda i merila najvećih vrednosti — a tamo ono?«). I opet novi rad je koji konstatuje zabludu svih tih razloga i čitavu suštinu dosadašnjeg mo­ralnog suda. Pod pretpostavkom da su svi poslovi obavljeni, najškakljivije od svih pitanja stupilo bi u prednji plan, da li je nauka u stanju da po­s t a v l j a ciljeve delovanju, pošto je dokazala da takve može uzeti i uništiti — a onda bi jedan eks­periment bio na mestu, kojim bi se svaka vrsta heroizma mogla zadovoljiti, vekovno dugo eksperi-

mentisanje, koje bi moglo staviti u senku sve veli­ke radnje i požrtvovanosti dosadašnje istorije. Na­uka do sada još nije podigla svoje kiklopske gra­đevine; i za to će doći vreme.

46

8.

N e s v e s n e v r l i n e . — Sve osobine nekog čoveka, kojih je svestan — i osobito kada pretpo­stavlja njihovu vidljivost i evidentnost i za svoju okolinu — nalaze se pod sasvim drugačijim zakoni­ma razvitka za razliku od onih osobina koje su mu nepoznate ili slabo poznate i koje se svojom finoćom kriju i pred očima finijeg posmatrača i koje znaju da se skriju kao iza ničeg. Tako stoji sa finim skulptura­ma na krljuštima reptila; bila bi zabluda pretposta­vljati u njima neki nakit ili neko oružje — jer se prvo vidi tek mikroskopom, dakle tako veštački pojačanim okom, kao što to nemaju slične životinje, kod kojih bi to recimo moglo da predstavlja nakit ili oružje! Naši vidljivi moralni kvaliteti, i osobito u koje se očito v e r u j e idu svojim tokom — a ne­vidljivi potpuno istoimeni, koji nam s obzirom na drugo nisu ni nakit n i oružje, i d u t a k o đ e s v o ­j i m t o k o m : verovatno potpuno različitim, i sa linijama, finoćama i skulpturama, koje bi m o ž d a božanskim mikroskopom mogle učiniti zadovolj­stvo nekom bogu. Mi imamo na primer svoju mar­ljivost, svoje častoljublje, svoju oštroumnost— ceo svet zna za to — a pored toga imamo vero­vatno još jednu našu marljivost, n a š e častoljub­lje, našu oštroumnost, ali za ove naše krljušti rep­tila još nije pronađen mikroskop! — I ovde će pri­jatelji instinktivnog moraliteta reći: »Bravo! On bar smatra mogućnim nesvesne vrline — to nam je dovoljno!«—Ah, vi zadovoljni!

9.

N a š e e r u p c i j e . — Ono bezbrojno što je čovečanstvo usvojilo na ranijim stupnjevima, ali tako slabo i embrionski, da to niko nije znao da opazi kao usvojeno, iznenada, dugo posle toga, mo­žda posle vekova, izlazi na svetlost dana: u među-

47

vremenu je postalo jako i zrelo. Izgleda da pojedi­nim vekovima potpuno nedostaje ovaj ili onaj dar, ova ili ona vrlina, kao pojedinim ljudima: ali pri­čekajmo samo do unuka i praunuka, ako imamo vremena da čekamo — oni će izneti na videlo ono unutrašnje svojih dedova, ono unutrašnje o kome sami dedovi još ništa nisu znali. Često je već sin izdajnik svog oca: ovaj samog sebe bolje razume otkada ima sina. Mi imamo sve skrivene vrtove i nasade u nama; i, sa jednim drugim poređenjem, mi smo svi neugašeni vulkani, što će imati svoj čas erupcije:—Ali koliko je ona bliska ili daleka, to naravno ne zna niko, čak ni dragi bog.

10.

N e k a v r s t a a t a v i z m a . — Retke ljude ne­kog vremena najradije shvatamo kao izdanke pro­šlih kultura i njihovih snaga, što se iznenada po­javljuju: takoreći kao atavizam nekog naroda i nje­gove uljuđenosti: — tako doista nešto u njima treba još r a z u m e t i ! Sada se pojavljuju strano, retko, izvanredno: i ko oseća u sebi snage treba da ih neguje, brani, poštuje i odgaja protiv nekog dru­gog sveta što se opire: i tako će time postati ili neki veliki čovek ili neki lud čudan čovek, ako uopšte blagovremeno ne propadne. Pre toga behu ove iste osobine obične i tome smatrane prema prostim: one nisu nekog isticale. Možda su ih zahtevali, pod pretpostavkom; b e š e nemogućno sa njima odrasti, i već zato što je nedostajala opasnost, da se sa njima postane takođe lud i sam. — Č u v a j u ć e generacije i kaste nekog naroda pretežno su one kod kojih se pojavljuju takvi prizvuci starih nago­na, dok za takav atavizam ne postoji verovatnost tamo gde se suviše brzo menjaju rase, običaji i vrednovanja. Tempo znači naime među snagama razvitka kod naroda isto toliko koliko u muzici:

48 t

za naš slučaj savršeno je nužan andante* razvoja kao tempo strasnog i polaganog duha: — i prema vrsti je duh konzervativnih generacija.

11.

S v e s t . — Svest je poslednji i najdocniji raz­vitak onog organskog i prema tome i najnedovrše-niji i najslabiji. Iz svesnosti potiču bezbrojne oma­ške, što čine da pre nego što je to potrebno pro­padaju neka životinja, neki čovek, »zbog sudbine«, kako kaže Homer. Da nije održavajuća povezanost instinkta nadasve mnogo snažnija, da ne služi u celini kao regulator; čovečanstvo bi moralo pro­pasti zbog svojih pogrešnih sudova, zbog svog fan-taziranja otvorenih očiju, zbog svoje neosnovamo-sti i lakovernosti, ukratko baš zbog svoje svesnosti: ili, naprotiv, ove davno više ne bi bilo! Pre nego što se razvije i sazre neka funkcija ona je opas­nost po ogranizam: dobro ako toliko dugo valjano biva terorisana. Tako svest biva valjano terorisana ne najmanje ponosom na to! Mislimo, ovde je j e z g o čoveka; njegova trajnost, večnost, njegovo poslednje i ono najizvornije! Svesnost smatramo

' čvrsto datom veličinom! Poričite njen rast, njene prekide. Uzmite je kao »jedinstvo organizma«! — Ovo smešno procenjivanje i nepoznavanje svesti ima za posledicu veliku korist da je ti­me s p r e č e n o suviše brzo oblikovanje iste. Pošto su ljudi već verovali da imaju svest, malo su se potrudili da je steknu, a ni sada još ne stoji drukčije! Još je uvek jedan potpuno nov zadatak što upravo tek sviće ljudskim očima, jedva još ja­sno shvatljiv z a d a t a k , z n a n j e d a s e p r i m i u s e b e i učini instinktivnim — zadatak što vide samo oni koji su shvatili da smo do sada sebi

* Ital. muzički termin. Označava mirno ali u kreta­nju. Prim. prev.

4 Vesela nauka 49

uključivali samo svoje z a b l u d e i da se sva naša svesnost odnosi na zablude!

12.

C i l j e v i n a u k e . — Kako? Zar je poslednji cilj nauke da stvori što više ugode i što manje ne­ugode? Kako, kada bi ugoda i neugoda bile vezane jednim uzetom da onaj koji po mogućstvu mnogo želi da ima od jednog, takođe m o r a imati mnogo od drugog — da onaj ko želi da se nauči da »bude presrećan«, mora biti spreman i da bude »smrtno nesrećan«? Stoičari su bar mislili da je to tako, i behu dosledni kada su želeli po mogućstvu što više ugode, da bi po mogućstvu imali što manje nela­gode od života (ako bi se rekla poslovica »vrli čo-vek je najsrećniji«, tako bismo odmah kod njega imali cimer (firmu) škole za veliku masu, kao i za kazuističku* finoću, za fine). I danas imate izbor: ili p o mogućnosti m a l o n e u g o d e , ukratko bezbolnost — i u osnovi socijalisti i političari svih partija ne bi smeli više svojim ljudima pošteno obe­ćavati — ili p o m o g u ć s t v u š t o v i š e n e l a ­g o d e kao cenu za rast jednog bogatstva finih i do sada neokušanih užitaka i radosti! Odlučite se za prvo, ako hoćete dakle da potisnete ili smanjite nanošenje boli ljudima, pa, onda morate postupiti i smanjiti i njihovu s p o s o b n o s t za r a d o s t . U stvari nauku možemo podupirati kao jedan i drugi cilj! Možda je sada ona još poznatija, zbog svoje snage, da čoveka može da liši njegove radosti i da ga učini hladnijim, poput statue, više stoikom. Ali ona bi se mogla takođe otkriti kao velika uz-r o č n i c a b o l i ! — I onda bi se ujedno otkrila njena suprotna snaga, njena ogromna moć da osve-tli nove zvezdane svetove radosti.

* Odgovarajuće ponašanje kod posebnih slučajeva u okviru etike. Prim. prev.

50 ' .

13.

U č e n j e o o s e ć a n j u m o ć i . — Dobročin­stvom i nanošenjem boli vladamo drugima — pri to­me ne želimo više! N a n o š e n j e m b o l i takvima, kojima našu moć treba tek da pokažemo; jer bol je daleko osetljivije sredstvo od zadovoljstva: — bol uvek pita za uzrok, dok je zadovoljstvo sklono da ostane kod sebe same i da ne gleda unazad. Sa d o b r o č i n s t v o m i dobronamernošću kod tak­vih, koji nekako već zavise od nas (to znači navi­knuti su da na nas misle kao na uzroke): želimo da povećamo njihovu moć, jer tako povećavamo svoju moć, ili želimo da im pokažemo postojeću prednost, koje ono ima da se nalazi u našoj moći -— tako oni postaju zadovoljniji svojim položajem i prema neprijateljima n a š e moći neprijateljskiji i ratoborniji. Da li prilikom dobročinstva ili nano­šenja boli prinosimo žrtve, ne menja poslednju vrednost naših postupaka; čak ako svoj život za to damo, kao mučenici, u korist svoje crkve, to je žrtva prinesena n a š e m traženju moći ili u svrhu održanja našeg osećanja moći. Ko tu oseća »ja po-sedujem istinu«, kolike posede on ne napušta da bi spasao to osećanje! Šta sve ne odbacuje da se zadrži »gore« — to znači n a d drugima, kojima ne­dostaje »istina«! Svakako je stanje u kom činimo nažao retko tako prijatno, tako nepomućeno-pri-jatno, kao ono u kom činimo dobro — to je znak da nam još nedostaje moć, ili otkriva zlovolju zbog tog siromaštva, donosi nove opasnosti sa sobom i nesigurnosti za naše još prisutno posedovanje moći i zamračuje naš horizont izgledom na osvetu, ru­ganje, kaznu, neuspeh. Samo najrazdražljivijim i najpožudnijim ljudima osećanje moći može biti pri­jatnije da se onome koji se protivi potvrdi njihova moć; za takve, kojima prizor već podvrgnutih (ka­kav je predmet sklonosti) predstavlja teret i do­sadu. Reč je o tome, kako smo naviknuti, da z a-č i n j a v a m o svoj život; stvar je ukusa da li želi-

51

mo radije imati polagan ili iznenadan dan, siguran ili opasan i odvažan porast moći — tražimo ovaj ili onaj način vazda prema svom temperamentu. Lak plen je ponosnim prirodama uvek nešto pre­zrivo, oni se dobro osećaju tek kod prizora nesa­lomljivih ljudi, koji bi im mogli biti neprijatelji, i isto tako kod prizora svih teško pristupačnih po-seda; prema patnicima su često surovi, jer oni nisu vredni njihove težnje ni njihovog ponosa — ali u toliko se pokazuju obaveznijim prema i s t i n a m a , sa kojima bi borba i rvanje uvek bili časni, a k o bi se jednom za to pružila prilika. Pod prijatnim osećanjem o v e perspektive ljudi viteške kaste navikli su se međusobno na naročitu učtivost. — Sažaljenje je najprijatnije osećanje kod takvih koji su malo ponosni i koji nemaju izgleda na velika osvajanja: za njih je laki plen — a to je svaki pat­n i k — nešto očaravajuće. Sažaljenje se slavi kao vrlina prostitutki.

14.

Š t a s e s v e n a z i v a l j u b a v l j u . — Gram­zivost i ljubav: kako se različito osećamo kod svake te reči! — a ipak bi mogao biti isti nagon, dvaput nazvan, jednom ružen sa stanovišta koji već imaju, kod kojih se nagon donekle smirio i koji se sada plaše za svoj »imetak«; drugi put sa stanovišta nezadovoljenih, žednih, i stoga slavljen kao »dobar«. Naša ljubav prema bližnjima — zar ona nije neki nagon za novim p o s e d o m ? A isto tako naša ljubav prema znanju, prema istini i uop-šte svaki onaj nagon za novostima? Nama poste­peno postaje mrsko ono staro, sa sigurnim pose-dovanjem, i opet pružamo ruke; čak najlepši pej-saž u kome živimo tri meseca nije više siguran u našu ljubav, i neka dalja obala draži našu gramzi­vost: posed posedovanjem biva najčešće manjim. Naše uživanje u nama samima želi da se tako odr-

52

ži, da vazda nešto novo preobražava u n a m a sa­m i m a — to upravo znači posedovanje. Postati sit nekog poseda, to je: postati sit samog sebe. (Može se patiti i od suviška — odbaciti i žudnju, podeliti, može se sebi dodati počasno ime »ljubav«.) Ako vidimo da neko pati, rado koristimo sada pruženu okolnost da ga posednemo; to na primer čine do­bročinitelji i onaj ko sažaljeva, i On žudnju za no­vim posedom probuđenu u sebi naziva »ljubav­lju« i uživa pri tome kao prilikom nekog novog osvajanja što mu je u izgledu. Ali najjasnije ot­kriva se ljubav polova kao težnja za posedom: onaj kovoli želi buzuslovno da sam poseduje željenu oso­bu, on želi isto tako bezuslovnu moć nad njenom dušom kao i nad njenim telom, samo on želi da bude voljen i da kao ono najviše i najpoželjnije bude i vla­da drugim dušama. Ako razmotrimo da to ništa dru­go ne znači do i s k l j u č i t i čitav svet iz jednog dragocenog dobra, sreće i zadovoljstva; ako razmo­trimo to, da se onaj koji voli svodi na osiromašenje i oskudevanje svih drugih natecatelja i hteo bi da bude zmaj svog zlatnog blaga, kao najbezobzirniji i najsamoživiji od svih »osvajača« i izrabljivača: ako konačno pomislimo na to da onome ko voli čitav drugi svet izgleda ravnodušnim, bledim i bezvred-nim i da je spreman da prinese svaku žrtvu, re­meti svaki red, da tome podredi svaki interes; onda se u stvari čudimo što je ta vidljiva lakomost i nepravičnost polne ljubavi u toj meri bila slavlje­na i obožavana, kao što se to zbivalo u svim vre­menima, čak da se iz te ljubavi uzeo pojam lju­bavi kao suprotnosti egoizma, dok je ona možda baš najprostodušniji izraz egoizma. Ovde su se oči­gledno oni koji ne poseduju i žude koristili jezi­k o m — beše ih svakako vazda veoma mnogo. Oni kojima je na tom području bilo priušteno mnogo poseda i zasićivanja tu i tamo su progovorili neku reč o »besnom demonu«, kao onaj ljubazan i naj :

voljeniji od svih Atinjana, Sofokle: ali Eros (Erot) se uvek smejao takvim huliteljima — oni su uvek

53

bili baš njegovi najveći ljubimci. — Postoji tu i ta­mo na zemlji neki nastavak ljubavi, kod kojeg se povukla ona samoživa želja dve osobe jednog za drugim pred jednom novom žudnjom i samoživo-šću, nekom z a j e d n i č k o m višom žeđi za ide­alom što stoji nad njima: ali ko poznaje tu ljubav? Ko ju je doživeo? Njeno pravo ime je p r i j a ­t e l j s t v o . — . . _ _

15.

Iz d a l j i n e . — Ovo brdo čitavu okolinu ko­jom dominira čini u svakom slučaju dražesnom i značajnom: pošto smo to sebi rekli po stoti put, koliko smo nerazumni i toliko njemu zahvalni da verujemo da je ono, davatelj te draži, moralo samo biti najdražesnije u toj okolini — i tako se penje­mo na njega i bivamo razočarani. Iznenada je o n o ' samo, i čitav pejsaž oko nas, među nama kao li­šen čari; zaboravili smo da poneku veličinu kao i poneku dobrotu, treba da gledamo samo sa izves-ne razdaljine, uopšte odozdo a ne odozgo — tako jedino d e 1 u j e. Možda znaš za ljude u svojoj oko­lini koji same sebe mogu posmatrati samo iz odre­đene razdaljine, da bi sebe same .smatrali podno­šljivim, privlačnim ili onima koji daju snagu; tre­ba ih odvraćati od samosaznanja.

O p o b e d i— U saobraćaju sa osobama koje se stide svojih osećanj a moramo znati da se pre­tvaramo; oni osete iznenadnu mržnju protiv onog koji ih uhvati kod nekog nežnog ili sanjalačkog i uzvišenog osećanja, kao da je video njihove tajne. Ako želimo da im u takvim trenucima učinimo do­bro, nasmejemo ih ili im kažemo nešto hladno, ša­li ivo, zbolno: osećanje će im se pri tome zalediti i

54 '

oni će opet vladati sobom. Postoji međutim mpral pre istorije.— Mi smo nekad u životu bili sebi tako bliski da je izgledalo da ništa više ne može zaustaviti naše prijateljstvo i bratstvo i da je među nama postojao samo još mali most. Kada si upra­vo hteo da stupiš na njega, upitao sam se: »Hoće li meni preko mostića?«—Ali tada više riisi hteo: i kada sam ponovo molio, oćutao si. U međuvre­menu su među nama ubačeni brda i reke što deru, i što, nas samo razdvaja i otuđuje, i ako želimo da dođemo jedan drugome, mi to više ne bismo mo­gli! Ali ako se sećaš sada onog malog mosta, nećeš imati više reći — samo jecanje i začuđenost.

17.

M o t i v i s a t i s v o j e s i r o m a š t v o . — M i naravno ne možemo nikakvom majstorijom da od neke siromašne vrline učinimo neku bogatu, bo­gato tekuću, ali svakako možemo njeno siromaštvo lepo da protumačimo u nužnost, tako da nas više ne boli njen prizor, i mi zbog nje ne prebacujemo fatumu (sudbini). Tako se ponaša mudri gradinar, koji oskudnu vodu svog vrta stavlja u ruke nekoj nimfi izvora i tako motiviše siromaštvo: i kome kao njemu ne bi nimfe odmah bile potrebne!

18.

[ A n t i č k i p o n o s — N a m a nedostaje antička obojenost otmenosti, jer našem osećanju nedostaje antički rob. Grk plemenitog porekla nalazio je iz­među svoje visosti i one poslednje niskosti takve ogromne međustupnjeve i takvu daljinu da je roba jedva mogao još jasno videti: čak Platon nije ga. više potpuno video. Drugačije mi, koji smo navik­nuti na u č e n j e o jednakosti ljudi, ako ne i na samu jednakost. Biće koje ne može raspolagati so-

55

bom i kome nedostaje dokolica — to našim očima još nikako ne izgleda kao nešto prezrivo, takvog ropskog elementa možda ima suviše svako od nas, prema uslovima našeg društvenog poretka i dekt-nosti, što se iz osnova razlikuju od onih s tar ih .— Grčki filosof išao je kroz život sa tajnim oseća-njem da robova ima mnogo više nego što se mi­s l i— naime da je svako rob ko nije filosof; rastao mu je ponos kada bi pomišljao na to da se i naj­veći moćnici na zemlji ubrajaju među te njegove robove. I taj ponos nam je stran i nemoguć; čak ni kao metafora reč »rob« nema za nas svoju punu snagu.

19.

Z l o . — Ispitajte život najboljih i najplodnijih1

ljudi i naroda i pitajte se da li neko drvo, što po­nosno treba da raste u visinu, može da se odrekne lošeg vremena i oluja, da li spoljašnja nenaklonost i otpori, da li neke vrste mržnje, ljubomore, svo-jeglavosti, sumnjičavosti, okrutnosti, lakomosti i nasilnost ne spadaju među p o n o v l j e n e okol­nosti, bez 'kojih teško da je moguć neki veliki rast čak u vrlini? Otrov od kojeg slabija priroda pro­pada, za jakog je jačanje — o n ga i ne naziva ot­rovom.

20.

D o s t o j a n s t v o l u d o s t i . — Nekoliko mi-lenijuma dalje na putu poslednjeg veka! —i u sve­mu što čovek čini videćemo najveću mudrost: ali baš time će mudrost izgubiti svako svoje dosto­janstvo. Onda je doduše nužno biti mudar, ali isto tako obično i prosto da neki gadljiviji ukus oseti

tu nužnost kao neku p o d l o s t . Isto tako kao što bi tiranija istine i nauke bila u stanju da postigne

visoku cenu laži, tako bi neka tiranija mudrosti mogla unapređivati novi rod plemenitosti. Biti ple­menit — to bi onda možda značilo — imati ludosti u glavi.

21.

U č i t e l j i m a n e s e b i č n o s t i . — Vrline ne­kog čoveka nazivamo d o b r i m ne s ozbirom na dejstva što imaju po njega samog, nego s obzirom na dejstva koja od njih pretpostavljamo za nas i za društvo — čovek je odvajkada u hvali vrlina veoma malo bio »nesebičan«, veoma malo »neego-ističan«! Inače bismo naime morali videti da vrline /kao marljivost, poslušnost, čednost, pijetet, pra­vičnost/ svojim vlasnicima najčešće š t e t e , kao nagoni, što suviše žestoko i požudno u njima vla­daju i pred razumom uopšte ne žele da se nalaze u ravnoteži sa drugim nagonima. Ako imaš neku vr­linu, stvarnu, potpunu vrlinu (a ne samo mali na­gon prema nekoj vrlini!) — onda si ž r t v a ! Ali su-sed upravo zato hvali tvoju vrlinu! Hvale marlji­vog mada tom marljivošću šteti moći vida svojih očiju ili prvobitnosti i svežini svog- duha; poštu­jemo i žalimo mladića koji se »upropastio radeći«, jer sudimo: »Za čitavu veličinu društva je i gubi­tak najboljih pojedinaca samo mala žrtva! Loše je što je potrebna žrtva! Mnogo gore je naravno ako bi pojedinac trebalo drugačije da misli i da svoje održavanje i svoj razvoj uzme kao važniji, nego svoj rad u službi društva!« I tako žalimo tog mla­dića ne zbog njega samog, nego jer je neko pre­dano i prema sebi samom bezobzirno o r u đ e — takozvani »valjan čovek« — kroz tu smrt društva propalo. Možda još razmišljamo da li bi u interesu društva bilo korisnije ako bi manje bezobzirno radio protiv samog sebe i duže se održao — čak od toga priznajemo sebi neku prednost, ali nam više prija druga prednost da se prinese neka ž r t v a i

da se opet jednom o č i t o potvrdi mišljenje žrt­vene životinje za više i trajnije. Prvo je dakle u vrlinama oruđe-priroda, što se u stvari hvali, kada se vrline hvale, a zatim slep nagon što vlada u sva­koj vrlini, što se opštom prednošću individue ne može držati u granicama, ukratko: bezumlje u vr­lini, zahvaljujući čemu se pojedinačno biće može izmeniti u funkciju celine. Hvaljenje vrlina je hva­ljenje našeg privatno štetnog — hvaljenje nagona što čoveku oduzimaju njegovu najplemenitiju sa­moživost i snagu za najvišu zaštitu sebe samog. — Naravno: za odgoj i za usvajanje navika vrline ističu niz delovanja vrline, što čini da se vrlina i privatna korist pojavljuju kao zbratimljene — i u stvari postoji takvo bratstvo! Pomamna marljivost na primer, ova tipična vrlina jednog oruđa, prika­zuje se kao put ka bogatstvu i časti i kao najleko-vitiji otrov protiv dosade i strasti: ali prećutkuje-mo njegovu opasnost, njegovu najveću opasnost. Vaspitanje potpuno isto tako postupa: ono traži da pojedinca nizom draži i prednosti odredi za neki način mišljenja i postupanja, koji, kada posta­ne navika, nagon i strast, vlada p r o t i v n j e g o ­ve k r a j n j e k o r i s t i , ali »za opšte dobro« u njemu i nad njim. Koliko često viđam da pomam­na marljivost doduše stvara bogatstva i čast, ali ujedno oduzima finoću organima, zahvaljujući ko­jima bi moglo biti uživanja u bogatstvu i časti, isto tako, da ono glavno sredstvo protiv dosade i strasti ujedno otupljuje čula i da se duh opire novim dražima. (Najvrednije od svih doba — naše doba — ne zna od svoje velike vrednoće i novca ništa da uradi, nego stalno samo gomila novac i stalno je sve marljivije: upravo je potrebno više genija za to da se daje, nego da stiče! — Pa, mi ćemo imati naše »unuke«!) Ako vaspitanje uspe, onda je vrlina pojedinca javna korist i privatni nedostatak u smislu najvišeg privatnog cilja — ve-rovatno neko duhovno-čulno zakržljavanje ili čak rana propast: razmislimo redom sa tog stanovišta

58

o vrlini poslušnosti, čednosti, pijateta i pravičnosti. Hvaljenje nesebičnog, požrtvovanog, vrlog — dakle onog koji čitavu svoju snagu i um ne troši- na s v o j e održanje, razvoj, podizanje, unapređi­vanje i proširenje moći, već s obzirom na sebe živi skromno i opušteno, možda čak ravnodušno ili ironično — ta pohvala svakako nije potekla iz duha nesebičnosti! »Bližnji« hvali nesebičnost, jer z a h v a l j u j u ć i n j o j i m a k o r i s t i ! Ako bi sam bližnji mislio »nesebično«, on bi u s v o j u korist odbacio ono krnjenje snage, ono oštećenje, radio nasuprot nastajanju takvih sklonosti i pre svega svoju nesebičnost obelodanio baš u tome što istu ne bi nazvao d o b r o m ! — Ovde je nagoveštena osnovna suprotnost onog morala što se upravo sada veoma poštuje: m o t i v i za taj moral nalaze se u suprotnosti prema svom p r i n ­c i p u ! Ono čime taj moral želi da se dokaže, po­bija ga iz svog kriterijuma moralnog! Stav »ti tre­ba da se odrekneš samog sebe i da se žrtvuješ«, mogao bi da ne protivreči svom vlastitom moralu, biti dekretiran samo od jednog bića, koje bi se samim tim odreklo svoje koristi i možda kroz zahtevano žrtvovanje pojedinca prouzrokovalo svo­ju vlastitu propast. Ali čim bližnji (ili društvo) preporuči altruizam k o r i s t i ra d i , primenju-je se suprotan stav »ti treba korist da tražiš i po cenu troškova svega drugog«, dakle u jednom dahu propoveda se »ti treba« i »ti ne treba«!

22.

L' o r d r e d e j o u r p o u r 1 e r o i.* — Dan počinje: počinjemo za ovaj dan da sređujemo poslove i svečanosti našeg premilostivog gospoda­ra, koji još spava. Njegovo veličanstvo ima danas

* Franc. — dnevni red za kralja. Prim. prev.

59

loš dan: čuvaćemo se da ga nazovemo lošim, neće­mo govoriti o vremenu — ali ćemo se danas poslo­va nešto svečanije i svečanosti nešto svečanije prih­vatiti, nego što bi inače bilo potrebno. Njegovo veličanstvo možda će čak biti bolesno: mi ćemo za doručak preneti poslednju dobru sinoćnu vest, dolazak gospodina de Montenja, koji tako prijat­no zna da se šali sa svojom bolešću — on pati od kamena (u žuči). Primičemo neke ličnosti (lično­s t i ! — šta bi rekao onaj stari naduveni žabac, koji će biti među njima, kada čuje tu reč!« »Ja nisam ličnost, rekao bi, nego uvek sama stvar«.) — a pri­jem će duže potrajati, nego što nekom bude pri­jatno: dovoljno razloga da se priča o onom pes-niku koji je napisao na svoja vrata: »Onaj ko ovde ulazi učinit će mi čast; a k o to ne čini — zadovoljstvo.« — To zaista znači reći neku neuč-tivost na učtiv način! A možda je taj pesnik za sebe u pravu da bude neučtiv: kažu da su mu pesme bolje od stihotvorca. Pa, tako može još mnoge da pravi i da se sam po mogućstvu povuče iz sve­ta: a i to je smisao njegove uljudne nepristojnosti. Obrnuto neki knez uvek više vredi od njegovog »stiha«, čak kada — ali šta mi radimo? Mi ćas­kamo, a čitav dvor misli da smo već radili i da razbijamo sebi glave: svetlost se ne vidi ranije, nego što gori u našem prozoru. — Oslušni! Zar to nije bilo zvono? Do đavola! Počinju dan i ples, a mi ne znamo kako će se odvijati! Tako moramo improvizovati — ceo svet improvizuje svoj dan. Uradimo danas jednom kao ceo svet! — I time je nestao moj čudesni jutarnji san, verovatno od snažnih udara sata na kuli, koji je upravo sebi svojstvenom važnošću objavio da je pet časova. Čini mi se da se ovog puta bog snova hteo naša­liti sa mojim navikama — moja je navika da dan počinjem tako da ga z a s e b e sređujem i činim podnošljivim, i može biti da sam to češće činio suviše formalno i suviše prinčevski.

60

23.

Z n a c i k o r u p c i j e . — Obratimo pažnju na ona s vremena na vreme nužna društvena stanja koja obeležava reč »korupcija«, sledeća obeležja. Gde god se pojavi korupcija, stiče nadmoć neko šaroliko p r a z n o v e r j e i dotadašnja opšta ve-ra nekog naroda postaje bleda i bespomoćna pro­tiv toga. Praznoverje je naime slobodoumlje dru­gog reda — onaj ko mu se predaje bira određene, njemu odgovarajuće oblike i formule, daje sebi za pravo da bira. Praznoverni čovek je u poređe-nju vernih uvek mnogo više »ličnost« od njega, i praznoverno društo biće takvo u kojem već postoje mnoge individue i zadovoljstvo u indivi­dualnom. Posmatrano sa tog stanovišta praznover­je izgleda uvek kao neki napredak u odnosu na veru i znak za to da intelekt postaje nezavis­niji i da želi biti u pravu. Na korupciju se tada žale poštovaoci stare religije i religioznosti—oni su do sada određivali i jezičku upotrebu i prazno­verje odgovarali čak kod najslobodnijih duhova. Naučimo se da je to simptom p r o s v e t i t e l j -s t v a. — Drugo, optužuje se neko društvo u ko­jem korupcija hvata maha za o m l i t a v e l o s t : i upadljivo u njemu ocenjivanje rata i želja za ratom jenjava, i za komotnim životom upravo sada toliko se žarko teži kao nekada za ratničkim i gim­nastičkim počastima. Ali obično previđamo da ona stara narodna energija i narodna strast, što su (ratom i ratničkim igrama postale tako blistavo vidljivim, sada pretvorile u bezbrojne privatne strasti i da su samo postala manje vidljive, čak je verovatno da su u stanjima »korupcije« moć i sila sada iskorišćene energije jednog naroda pos­tale veće nego ikada, i individua daje od toga tako rasipnički, kao što to ranije nije mogla. — Tada još nije bila za to dovoljno bogata! I tako to upravo vremena »omlitavelosti« u kojima tragedija prolazi kroz kuće i ulice, gde se rađaju velika ljubav i ve-

61

lika mržnja, a plamen saznanja liže do neba. — Treće običavamo, takoreći kao obeštećenje za ku­đenje praznoverja i omlitavelosti da se o takvim vremenima korupcije govori da su blaži da sada veoma slabi okrutnost, s obzirom na starija vernija i snažnija vremena. Ali ne mogu da se složim sa pohvalom isto tako kao ni sa onim kuđenjem: samo toliko priznajem da je sada okrutnost postala fi­nija i da njene starije forme sada idu protiv uku­sa, ali ranjavanje i mučenje kroz reč i pogled po­stiže u vremenima korupcije svoju najvišu obliko-vanost — tek se sada stvara z l o b a i uživanje u zlobi. Ljudi korupcije su duhoviti i ogovaraju; oni znaju da ima još i, drugih vrsta ubistava sem bo­deža i prepada — oni takođe znaju da se u sve d o b r o r e č e n o veruje. — Četvrto: ako »opada moral« onda se najpre pojavljuju ona bića koja na­zivamo tiranima: to su prethodnici i istovremeno rano sazreli p r v e n c i i n d i v i d u a . Još samo kratak trenutak: i taj plod plodova visi zreo i žut na drvetu jednog naroda — i samo radi- tih plodova bilo je tog drveta! Ako je propadanje došlo do svog vrhunca a isto tako borba svih vrsta tirana, tada se uvek pojavljuje Cezar (Kajsar), konačni ti­ranin, koji završava zamornu borbu za samodržav-lje, čineći da zamorenost radi za njega. U njegovo vreme je individua obično najzrelija i shodno tome »kultura« najviša i najplodnija, ali ne zbog njega i preko njega: mada najviši ljudi kulture žele da se time ulaguju svom cezaru, prikazujući se kao nje-g o v o delo. Ali istina je da im je nužan spoljašnji mir i unutrašnji rad. U tim vremenima su pod­mitljivost i izdaja najveći: jer je ljubav prema tek otkrivenom egu sada mnogo snažnija od ljubavi prema staroj, istočnoj, mrtvoj proglašenoj »otadž­bini«: a potreba da se nekako osiguramo od užas­nih kolebanja sreće otvara i plemenitije ruke, čim se neki bogataš i moćnik pokažu spremnim da u njih istresu zlato. Danas postoji toliko malo sigurne budućnosti: tu živome za danas: duševno stanje

62

kod koga svi zavodnici igraju laku igru — puštamo da nas samo »za danas« zavedu i podmite i zadr­žavamo sebi budućnost i vrlinu! Individue, one is­tinske sa-me-i-po-za-sebe, brinu se, kao što je poz­nato više za trenutak nego za svoje suprotnosti, stadni ljudi, jer se sami isto tako smatraju nepro-računljivim kao i budućnost, isto tako se rado ve­zuju za moćnike, jer se pouzdaju u radnje i oba-, veštenja, što kod gomile ne mogu da računaju ni na razumevanje ni na milost. — Ali tiranin ili cezar razume pravo individue i u njenom izgredu i zain-teresovan je za to da zagovara smeliji privatni mo­ral i da sam pruži ruku. Jer on misli o sebi i želi da se misli o njemu ono što je jednom Napoleon na svoj klasičan način izrekao: »Imam pravo na sve zbog čega me optužuju da odgovorim večnim ,to-sam-ja'. Ja sam po strani od celog sveta, ja ni od koga ne primam uslove. Ja želim da se podvrg­nu mojim fantazijama i smatram potpuno običnim ako se predajem ovoj ili onoj zabavi.« Tako je jed­nom Napoleon govorio svojoj ženi kada je ona imala razloga da pita za bračnu vernost svoga su­pruga.— Vremena korupcije su ona u kojima ja­buke padaju sa drveća, mislim na pojedince, koje nose seme budućnosti, začetnike duhovne koloni­zacije i nove tvorevine državnih i društvenih save-

' za. Korupcija je samo pogrdna reč j e s e n j a v r e ­m e n a jednog naroda.

24.

R a z l i č i t o n e z a d o v o l j s t v o . — Slabi i takoreći ženstveni nezadovoljnici pronalazači su ulepšavanja i produbljivanja života; jači nezadovolj­n i c i — muževne osobe među njima, da ostanu u toj slici — poboljšavanja i osiguranja života. Prvi poka­zuju svoju slabost i ženstvenost u tome što se rado katkad varaju i svakako se zodovoljavaju, već sa malo opijenosti i sanjarenja, ali u celini nikada se

63

ne mogu zadovoljiti i pate od neizlečivosti svog ne­zadovoljstva; pored toga unapređivači su svih onih koji znaju da stvaraju opijatske i narkotične utehe, i baš zato su kivni na one koji. lekara cene više od sveštenika — time podržavaju d a l j e t r a j a ­n j e stvarnih nevolja. Da od srednjevekovndh vreme­na u Evropi nije postojala većina nezadovoljnika ove vrste, možda uopšte ne bi nastala čuvena evropska sposobnost za stalnim p r e o b r a ž a v a n j e m : jer pretenzije velikih nezadovoljenika pregrube su i bez pretenzija da se konačno čak ne mogu smiriti. Kina je primer zemlje, gde je uopšte nezadovolj­stvo u velikom i sposobnost za preobražavanjem odumrli pre mnogo vekova; i evropski socijalisti i državni idolopoklonici mogli bi sa svojim pravilima za poboljšanje i osiguranje života i u Evropi lako dovesti do kineskih prilika i kineske »sreće«, pod pretpostavkom ako bi ovde najpre mogli iskoreniti ono bolešljivije, nežnije, katkad još prebogato po­stojeće nezadovoljstvo i romantiku. Evropa je bo­lesnik, koji svojoj neizlečivosti i večnom menjanju svoje patnje duguje najvišu zahvalnost; ti stalno novi položaji, te isto tako stalne nove opasnosti, bolovi i sredstva obaveštenja konačno su proizvela intelektualnu razdražljivost, koja je skoro isto to­liko kao genije, i u svakom slučaju majka svih genija.

25.

N e u n a p r e d o d r e đ e n z a s a z n a n j e . — Postoji uopšte ne retka glupa poniznost, podvrg­nut kojoj jednom zauvek ne možeš biti učenikom saznanja. Naime: u trenutku kada čovek te vrste opaža nešto upadljivo, on se tako reći okreće na nozi i sebi kaže: »Ti si se prevario! Gde su ti bile oči! To ne može biti istina!« — i sada, umesto da se još jednom oštrije pogleda i oslušne, sklanja se kao preplašen upadljivoj stvari sa puta i poku-

64

šava što je moguće pre da si to izbije iz glave. Nje­gov unutrašnji kanon naime glasi: »Ništa neću da vidim što protivreči opštem mišljenju o stvarima! Da li sam j a stvoren za to da otkrijem nove stva­ri? Ima već starih previše.«

Š t a z n a č i ž i v e t i ? — Ziveti— t o znači: stalno nešto od sebe odbijati što hoće da umre; živeti — to znači: biti okrutan i neumoljiv prema svemu što biva slabo i staro kod nas, i ne samo kod nas. Ziveti — Ziveti — da li to dakle znači: biti bez pijeteta prema umirućima, jadnima i starima? Da li uvek biti ubica? A ipak stari Mojsije je re­kao: »Ne ubi!«

27.

O n a j k o j i se o d r i č e . — Šta čini onaj koji se odriče? On teži višem svetu, on želi da dalje i više leti od svih ljudi koji potvrđuju (aminaša) — o n m n o g o š t a o d b a c u j e što b i m u otežalo let, i u tome ponešto što mu nije bezvredno i mr­sko: on to žrtvuje svojoj žudnji za visinom. To žrtvovanje, to odbacivanje je baš ono što jedino vidimo kod njega: prema tome mu dajemo ime onaj koji ise odriče, i kao taj on stoji pred nama, uvijen u svoju kapuljaču i kao duša neke košulje od kostreti. Ali on je veoma zadovoljan tim efek­tom koji vrši ma nas: on želi da pred nama prikri­va svoju žudnju, svoj ponos, svoju nameru da p r e k o nas preleti. — Da! On je mudriji nego što smo mislili i tako učtiv prema n a m a — t a j koji po­tvrđuje! Jer u tom je kao i mi, i u tome što se odriče.

5 Vesela nauka 65

28.

S v o j i m n a j b o l j i m š t e t i t i . — Naši jaki katkad nas toliko daleko gone napred da više ne možemo da izdržavamo svoje slabosti i zbog njih propadamo: mi takođe dobro vidimo taj ishod, a uprkos tome ne želimo drugačije. Tada postajemo tvrdi prema onome kod nas što treba poštedeti i naša veličina je i naša nemilosrdnost. — Takav do­življaj što konačno moramo da platimo životom, metafora je za čitavo delovanje velikih ljudi na druge i na njihovo vreme — baš sa svojim Naj­boljim, s onim što samo oni mogu, upropašćuju mnoge Slabe, Nesigurne, Postajuće i one koji žele, i po tome su štetni. Može se dogoditi da oni, uzeti u celini, samo štete, jer njihovo najbolje jedino prihvataju i takoreći ispijaju takvi, koji kod njega, kao kod suviše jakog napitka, gube svoj razum i svoju samoživost: oni bivaju tako opijeni da svoje udove moraju slomiti na svim stramputicama, kuda ih goni opijenost.

29.

Uz to — l a ž o v . — K a d a su u Francuskoj po­čeli da se bore protiv Aristotelovih celina i shodno tome i da ih brane, opet se jednom moglo videti što tako često možemo videti, ali toliko nerado viđamo — l a g a l i s m o s e b e r a z l o z i m a d a b i zbog njih postojali oni zakoni, samo da ne bismo sebi priznali da smo se n a v i k l i na vladavinu tih za­kona i da ništa više drugo ne želimo da imamo. I tako se čini u okviru svakog vladajućeg morala i religije i odvajkada se to činilo. Razlozi i namere iza običaja uvek se dolaguju (hinzugelogen) kada pojedinci počinju osporavati običaj i p i t a t i za razloge i namere. Ovde se nalazi veliko nepoštenje konzervativaca svih vremena — oni su uz to-lažovi.

66

30

K o m e d i j a č u v e n i h . — Čuveni ljudi koji­ma je p o t r e b n a njihova slava, kao na primer svi političari, ne biraju više svoje saveznike i pri­jatelje bez zadnjih misli: od jednog žele deo sjaja i odsjaja njegove vrline, od drugog — ono što uliva strah kod izvesnih sumnjivih osobina, koje svako kod njega poznaje, nekom trećem kradu glas nje­gove dokolice, njegovog ležanja-na-suncu, zato što odgovara njihovim vlastitim ciljevima da ih pone­kad smatraju nepažljivim i lenjim — to krije da su do sada bili u zasedi; čas im je potreban u blizini fantasta, čas poznavalac, čas mozgalo, čas pedant, i takoreći kao njihovo prisutno Ja, ali isto tako us­koro isti im više nisu potrebni! I tako stalno umi­ru njihove sredine i spoljašnje strane, dok izgleda da se u toj sredini sve tiska i izgleda da želi po­stati njihov »karakter«: u tome su nalik na velike gradove. Njihov dobar glas se stalno menja kao i njihov karakter, jer njihova promenljiva sredstva zahtevaju tu promenu, i isturaju čas ovu čas onu stvarnu ili izmišljenu osobinu n a p o l j e na po­zornicu: njihovi prijatelji i saveznici, kao što smo rekli, spadaju u te osobine pozornice. Naprotiv mo­ra to što oni žele da ostane utoliko više čvrsto i postojano i da nadaleko blista — a i tome je kat­kad potrebna njegova komedija i njegova pozori-šna igra.

31.

T r g o v i n a i p l e m s t v o . —Kupovati i pro­davati smatra se sada prostim, kao veština čitanja i pisanja; svako je sada uvežban u tome, čak nije trgovac, i još se svakog dana vežba u toj tehnici: sasvim kao što je nekada, u vremenu divljaštva, svako bio lovac i iz dana u dan se uvežbavao u te­hnici lova. Tada je lov bio prost: ali pošto je ko­načno postao privilegija moćnih i otmenih i time

5* 67

izgubio karakter svakodnevnosti i prostote — pre-stavši da bude nužan i postavši stvar ćudi i luksuza — tako bi jednom moglo biti i sa kupovanjem i prodavanjem. Možemo zamisliti društvena stanja u kojima se ne prodaje i ne kupuje i u kojem se nu­žnost ove tehnike postepeno sasvim gubi: možda će tada pojedinci, koji su manje podređeni zakonu opšteg stanja, dopustiti sebi kupovanje i proda­vanje kao neki l u k s u z o s e ć a j a . Tek tada bi trgovina stekla otmenost, i plemići bi se tada mo­žda isto tako rado bavili trgovinom kao do sada ratom i politikom: dok bi se obrnuto cenjene politike tada potpuno moglo izmeniti. Već sada prestaje da bude zanatom plemića: i bilo bi mo­guće da se jednog dana smatra toliko prostim da se kao sva partijska i dnevna literatura svrsta u rubriku »prostitucija duha«.

32.

N e p o ž e l j n i u č e n i c i . — Šta da radim sa ova dva učenika! povikao je neraspoloženo jedan filosof, koji je »kvario« omladinu, kao što ju je nekada kvario Sokrat — o n i mi nisu dobrodošli učenici. Jer tu jedan ine može reći ne, a onaj drugi kaže o svemu: »Ovako i onako«. Pod pretpostav­kom da uzmu moje učenje, prvi bi previše p a t i o , jer moj način mišljenja zahteva ratničku dušu, neko hteti-činiti na žao, neko zadovoljstvo u negi­ranju, neku debelu kožu — on bi lagano umirao od otvorenih i unutrašnjih rana. A drugi bi iz svake stvari koju zastupa spremio neku osrednjost i tako je učinio osrednjošću — takvog učenika želim svom neprijatelju.

33.

V a n s l u š a o n i c e . — »Da bi vam dakazao da čovek u osnovi spada među dobroćudne živo-

68

tinje, podsetio bih vas na to koliko je dugo bio lakoveran. Tek sada je, sasvim kasno i posle og­romnog samoprevladavanja, postao n e p o v e r -l j i v a životinja—da! čovek je sada gori nego ika­da.« — Ne razumem to: zašto bi čovek sada trebalo da bude nepoverljiviji i gor i?— »Zato što sada ima nauku, potrebnu nauku!« —

34.

H i s t o r i a a b s c o n d i t a . * — Svaki veliki čovek povratno deluje: čitava istorija se zbog nje same stavlja na terazije, i hiljade tajne prošlosti puze iz svojih skrovišta — unutar u n j e g o v o sunce. Ne možemo sagledati šta sve jednom još neće biti istorija. Prošlost je možda još uvek su­štinski neotkrivena! Potrebno je još toliko mnogo povratnih delujućih sila!

35.

J e r e s i v r a d ž b i n a . — Drugačije misliti ne­go što pr i l ič i—to već dugo nije toliko dejstvo ne­kog boljeg intelekta, nego delovanje jačih, zlih na­gona, oslobađajućih, izolujućih, prkosnih, zluradih, pakosnih nagona. Jeres je dopuna vradžbini, i si­gurno isto tako kao i ona nešto bezazleno ili čak po samoj sebi nešto dostojno poštovanja. Jeretici i veštice su dva roda zlih ljudi: zajedničko im je da se i osećaju kao zli, ali da je njihovo nesavladljivo zadovoljstvo da se štetno izjašnjavaju o onome što vlada (ljudima ili mišljenjima). Reformacija, neka vrsta udvajanja srednjovekovnog duha, u vreme kada više nije posedovala dobru svest, proizvela je to u najvećoj meri.

* Lat. — skrivena istorija. Pritn. prev.

69

P o s l e d n j e r e č i . — Setićemo se da je car August, onaj užasan čovek, koji je isto tako vladao sobom i koji je isto tako znao da ćuti kao neki mudar Sokrat, svojim poslednjim recima postao indiskretan prema samom sebi: prvi put je pustio da mu padne maska kada je stavio do znanja da je nosio masku i da je igrao komediju — on je igrao oca otadžbine i mudrosti na prestolu, do­bro do iluzije! Plaudite amici comoedia finite est!* — Misao umirućeg Nerona: qualis artifex pereo!** beše i misao umirućeg Augusta: sujeta histriona (glumaca)! Brbljivost histriona! I upravo pandan umirućem Sokratu! — Ali Tibarije umro je ćutke, ovaj naj mučeniji od svih samomučitelja — on je bio pravi, a ne glumac! Šta mu se moglo na kraju motati po glavi! Možda to: »Život — to je duga smrt, Ja budala koji sam tolikim mnogima skratio život! Da li sam j a bio stvoren za to da budem do­bročinitelj? Trebalo je da im dam večni 'život: tako bih mogao v i d e t i kako večno u m i r u . Ta za to sam imao tako dobre oči: quelis spectator pereo!*** Kada je posle duge smrtne borbe ipak izgledalo da mu se opet vraća snaga, smatralo se uputnim da se uguši jastucima — on je umro dvostrukom smrću.

37.

Iz t r i z a b l u d e . — U poslednja tri veka su unapređivali nauku, delimično zato što su vero-vali da će sa njom i kroz nju najbolje razumeti božansku dobrotu i mudrost — glavni motiv u duši velikih Engleza (kao Njuton) — delimično što se

* Lat. — Tapšite prijatelji meni, komedija je zavr­šena. Prim. prev.

** Lat. — Kakav umetnik u meni gine. prim. prev. *** Lat. — Kakav gledalac u meni gine. — Prim. prev.

70

verovalo u apsolutnu korisnost saznanja, naime u najprisniju povezanost morala, znanja i sreće — glavni motiv u duši velikih Francuza (kao Volter) — delimično što su mislili da u nauci imaju i vole nešto nesebično, bezazleno, samo-sebe-dovoljno, do­ista nevino, u čemu uopšte ne učestvuju zli nagoni — glavni motiv u Spinozinoj duši, koji se kao sa-znavalac osećao božanski — dakle iz tri zablude.

38.

E k s p l o z i v n i . — Ako razmislimo kako sna­ga mladih ljudi oseća potrebu da eksplodira, ne treba da se čudimo kada vidimo kako se grubo i neizbirljivo odlučuju za ovu ili onu stvar: ono što ih draži je prizor revnosti, što postoji oko neke stvari, i takoreći prizor gorućeg fitilja — a ne sa­ma stvar. Finiji zavodnici zato se razumevaju u to da im eksploziju stave u izgled i da apstrahuju od zasnivanja svoje stvari: sa razlozima se ne stiču ova burad baruta!

39.

I z m e n j e n i u k u s . — Promena opšteg uku­sa je važnija od svih mišljenja; mišljenja sa svim dokazima, opovrgavanjima i čitavom intelektual­nom maskaradom samo su simptomi izmenjenog ukusa i sasvim sigurno ne to čime ih još toliko često smatramo, njegovim uzrocima. Kako se me-nja opšti ukus? Time što pojedinci, moćni, uticajni bez stida i srama iskazuju i tiranski sprovode s v o j e hoc est ridiculum, hoc est absurdum,* dakle sud svog ukusa i gađenja — oni time vrše prinudu nad mnogima, iz čega postepeno biva neka navika

* Lat. — Ovo je smešno, ovo je apsurdno. — Prim. prev.

71

još više njih i na kraju neka p o t r e b a s v i j u . Ali to što ovi pojedinci drugačije osećaju i »imaju ukus«, ima naravno svoj razlog u nekoj neobično­sti njihovog života, njihove ishrane, njihovog va­renja, možda u nekom višku ili manjku anorgan­skih soli u svojoj krvi, ukratko i fizisu:* ali oni imaju hrabrost da se izjašnjavaju za fizis i da ga saslušaju još u njegovim najfinijim tonovima: nji­hovi estetski i moralni sudovi su takvi »najfiniji tonovi« fizisa.

O n e d o s t a t k u o t m e n e f o r m e . — Voj­nici i vođe imaju među sobom mnogo viši odnos od radnika i poslodavaca. Za neko vreme barem stoji svaka vojno zasnovana kultura još visoko iz­nad svake takozvane industrijske kulture: posled-nja u svom sadašnjem obliku uopšte je najprostija forma postojanja koje je do sada bilo. Ovde jed­nostavno deluje zakon nužde: želimo da živimo i moramo se prodavati, ali preziremo onoga koji tu nevolju iskorišćava i k u p u j e sebi radnika. Čudno je da se podvrgavanje moćnim, strašnim, čak užas­nim ličnostima, tiranima i vojskovođama, ni iz­daleka ne oseća tako mučno kao to podvrgavanje nepoznatim i nezanimljivim ličnostima, kao što su sve industrijske veličine: u poslodavcu radnik vidi obično samo lukavog, isisavajućeg psa od ljudi, koji špekuliše svakom nevoljom, a čiji su mu ime, lik, moral i glas potpuno irelevantni. Fabrikantima i velikim preduzimačima trgovine su verovatno do sada u suviše velikoj meri nedostajali svi oni oblici i obeležja v i š e r a s e , koji tek l i č n o s t i čini zanimljivim, da su imali otmenost naslednog plem­stva u pogledu i u gestu, ne bi možda bilo nika­kvog socijalizma masa. Jer ovi su u osnovi sprem-

* Starogrčki fizis (fisis) označava prirodu. Prim. prev.

72

ni za svakovrsno r o p s t v o pod pretpostavkom da se viši nad njima stalno legitimiše kao viši, da­kle r o đ e n za zapovedanje — kroz otmenu formu! Najprostiji čovek oseti da se otmenost ne može improvizovati i da u njoj treba da poštuje plod drugih vremena — ali odsustvo više forme i ozlo­glašena fabrikantska vulgarnost sa crvenim, tustim rukama, dovode ga na pomisao da su ovde samo slučaj i sreća izdignuli jednog nad drugim: pa do­bro, tako on u sebi zaključuje, okušajmo mi jed­nom slučaj i sreću! Bacimo jednom kocke — i so­cijalizam počinje.

41.

P r o t i v k a j a n j a . — Mislilac vidi u svojim vlastitim postupcima pokušaje i pitanja da dobije bilo kakvo obaveštenje: uspeh i neuspeh su mu pre svega o d g o v o r i . Ali da se za to što nešto ne us-peva ljuti ili kaje — to prepušta onima koji po­sluju, jar im je to naređeno, i koji mogu da oče­kuju batine kada milostivi gospodin ne bude za­dovoljan uspehom.

R a d i d o s a d a . — Tražiti rad radi nadnice, u tome su sada u svim civilizovanim zemljada sko­ro svi ljudi jednaki; u svima njima je rad sred­stvo, a ne cilj; zašto su u biranju rada- manje fini, pod pretpostavkom da daju bogatu dobit. Sada po­stoje ređi ljudi koji pre žele da propadnu nego da rade bez z a d o v o l j s t v a ; oni izbirljivi, koji se teško mogu zadovoljiti, kojima se ne koristi bogatom dobiti, ako sam rad nije dobitak svih do­bitaka. U tu retku vrstu ljudi spadaju umetnici i kontemplativci svih vrsta, ali takođe već oni do-količari koji svoj život provode u lovu, putovanji­ma ili ljubakanjima i pustolovinama. Svi oni žele

73

rad i nuždu, ukoliko je to povezano sa zadovolj­stvom, i najteži, najgrublji rad, ako tako mora biti. Ali inače su oni odlučno lenji, bilo da je to osiromašenje, nečasnost, opasnost po zdravlje i po život imalo da bude vezano za tu lenjost. Oni se ne plaše toliko dosade koliko rada bez zadovolj-

• stva; njima je potrebno mnogo dosade ako nj i h o v rad treba da uspe. Za mislioce i za sve pronalaž-ljive duhove dosada je ona neprijatna »bezvetrica« duše, ikoja prethodi srećnom putovanju; on je mora podneti, mora njeno delovanje kod sebe d o č e k a ­t i — to je upravo ono što manje prirode uopšte ne mogu postići od sebe! Dosadu na svaki način terati od sebe je prosto: kao što je prosto raditi bez zadovoljstva. Možda se Azijati pred Evroplja-' nima ističu time što su za razliku od njih sposobni za duži, dublji mir; čak njihovi narkotici deluju polako i zahtevaju strpljenje, u suprotnosti prema odvratnoj nenadanosti evropskog otrova — alko­hola.

43.

Š t a z a k o n i o d a j u . — Ljudi veoma greše kada studiraju krivične zakone nekog naroda, kao da su oni izraz njegovog karaktera, i zakoni ne odaju to što je neki narod, nego ono što mu iz­gleda strano, čudno, čudovišno, inostrano. Zakoni se odnose na izuzetke moralnosti morala i najstro­žije kazne pogađaju ono što je shodno moralu su-sednog naroda. Tako kod Vahabita* postoje samo dva smrtna greha: imati nekog drugog boga sem vahabitskog boga i — pušiti (kod njih se to obe-ležava kao »sramotan način pijenja«). »A kako stoji sa ubistvom i brakolomstvom?« — upitao je začuđen jedan Englez koji je čuo za te stvari. »Pa Bog je milostiv i milosrdan!« — rekao je stari po-

* Islamska sunitska sekta, koja je osnovala Saudi--Arabiju. Prim. prev.

74

glavica. — Tako je kod starih Rimljana postojala predstava da žena samo na dva načina može da smrtno zgreši: jednom brakolomstvom, potom — pijenjem vina. Stari Katon je mislio da je ljub­ljenje među rođacima samo zato stvoreno običa­jem da bi se po toj tački žene držale pod kontro­lom; poljubac znači: da li ona miriše na vino? 2ene koje behu uhvaćene kod pijenja vina su doista kaž­njavali smrću, a svakako ne samo što su žene katkad pod uticajem vina zaboravljale svako poricanje; Rimljani su se pre svega plašili orgijastičkog i di-onizijevskog bića, od kojeg su tada žene evropskog juga, kada je vino bilo još novo u Evropi, bile is­kušavane kao nekom ogromnom tuđinštinom, što je rušilo temelj rimskog osećaja; to im je bilo kao neka izdaja Rima, kao pripajanje inostranstva.

44.

M o t i v i u k o j e se ve r o v a l o . — Ma ko­liko može biti važno da se veruje u motive prema kojima je čovečanstvo do sada postupalo; možda je v e r a u ove ili u one motive, dakle ono što je čo­večanstvo samom sebi do sada podmetalo i uobra-žavalo kao stvarnu polugu svog delanja, nešto još bitnije za onog koji saznaje. Intimna sreća i beda čoveka njima je već prema njihovom verovanju u ove illi one motive pripala — ali ne kroz ono što je stvarno bio motiv! Sve to poslednje ima interes drugog reda.

45.

E p i k u r. — Da, ja sam ponosan da Epikurov karakter osećam drugačije nego možda iko, i pri svemu što o njemu čujem i čitam da uživam sreću popodneva starog veka — vidim kako njegove oči posmatraju široko beličasto more, preko priobal-

75

nih stena na kojima leži sunce, dok velike i male životinje igraju u njegovoj svetlosti, sigurno i mir­no kao ta svetlost i same te oči. Takvu sreću je mogao otkriti samo jedan stalni patnik, sreću svo­jih očiju, pred kojima je more postojanja postalo mirno i koje se na njegovoj površini više ne može nagledati te šarene, nežne, jezive morske kože: ni­kada ranije nije postojala takva skromnost slasti.

46.

N a š e č u đ e nj e. — Nalazi se duboka i teme­ljna sreća u tome da nauka pronalazi stvari što č v r s t o s t o j e i stalno daju temelj za nova pro­nalaženja— ta moglo bi drugačije biti! Da, mi smo toliko ubeđeni u svu nesigurnost i fantastičnost naših sudova o večnoj promeni svih ljudskih za­kona i pojmova da nas u stvari čudi k o l i k o m n o g o čvrsto stoje rezultati nauke! Ranije ni­šta nismo znali o promenljivosti svega ljudskog, moralni običaj održavao je veru da je čitav unu­trašnji čovekov život večnim zagradama vezan za neumitnu nužnost: možda su ljudi osećali tada ne­ku sličnu slast čuđenja kada su se pričale bajke i istorije o vilama. Ta čudesnost je tako dobro činila tim ljudima, koji su svakako katkad mogli da se zamore od pravila i večnosti. Jednom izgubiti tlo! Lebdeti! Lutati! Biti lud! — to je spadalo u raj i u uživanje ranijih vremena, dok naše blaženstvo liči na blaženstvo brodolomnika koji je stupio na kop­no i obema nogama staje na staro čvrsto tlo — za­čuđen što se ono ne koleba.

47.

O s u z b i j a n j u s t r a s t i . — Ako sebi stalno zabranjujemo izražavanje strasti, kao nešto što treba ostaviti »prostim«, grubljim, građanskim, se-

76

ljačkim prirodama — dakle ne želimo da suzbija­mo same strasti, nego samo njihov jezik i gest: tako s a tim ništa manje postižemo ono što ne že­limo: suzbijanje samih strasti, barem njihovo sla­bljenje i promenu — kao što su to na najpoučniji način doživeli dvor Luja XIV i sve što je od njega zavisilo. P o t o n j e doba, odgojeno u suzbijanju izražavanje, samo više nije imalo strasti i neko ljup­ko, ravno, zaigrano biće na njegovom mestu — doba što beše nesposobno da bude neuljudno: tako da je čak neka uvreda učtivim rečima primana i vra­ćana. Možda će naša sadašnjica za to dati najčud­niji pandan: svuda vidim, u životu i u požarištu, a ne najmanje u svemu što se piše, zadovoljstvo u svim g r u b l j i m provalama i gestovima strasti: sada se zahteva određena konvencija strasnosti — jedino ne sama strast! Uprkos tome na kraju ćemo je postići time, i naši potomci imaće p r a v u div-lj i n u a ne samo divljinu i upornost formi.

48.

P o z n a v a n j e n e v o l j e . — Možda se ljudi i vremena ničim toliko jedno od drugog ne razli­kuju koliko različitim stupnjem poznavanja nevolje koju imaju: duševne kao i telesne nevolje. U od­nosu na poslednje možda smo svi sadašnji zajed­no, uprkos našim nedostacima i slabostima, od po­manjkanja bogatog samoiskustva, šeprtlje i fanta­sti ujedno: u poređenju sa jednim vremenom stra­h a — najdužim od svih vremena — u kome je poje­dinac samog sebe znao da štiti od nasilja i radi tog cilja sam morao biti silnik. Tada je čovek pro­lazio kroz svoju bogatu školu telesnih muka i od­ricanja i shvatao je čak u izvesnoj okrutnosti pre­ma sebi, u dobrovoljnom uvežbavanju bola, nužno sredstvo njegovog održanja; tada je čovek od­gajao svoju okolinu da podnosi bol, tada se rado bol dodavala i gledalo kako se najužasnije stvari

77

te vrste dešavaju drugom, sem nekog drugog ose-ćanja osim osećanja vlastite sigurnosti. Ali što se tiče duševne nevolje, sada kod svakog čoveka gle­dam da li je poznaje iz iskustva ili. iz opisa, da li još ipak smatra nužnim da se pretvara da to zna, recimo kao obeležje finijeg obrazovanja ili da li uopšte ne veruje u velike duševne bolove u dnu svoje duše i da prilikom imenovanja iste slično prolazi kao pri imenovanju velikih telesnih patnji: pri čemu pomišlja na svoju zubobolju i stomačne bolove. Ali čini mi se da je to slučaj sa većinom. Iz opšte neuvežbanosti u boli oba oblika i izvesne retkosti pogleda nekog patnika proizlazi sada važ­na posledica: sada se bol mrzi mnogo više nego kod ranijih ljudi, i ogovara se mnogo gore nego ikada, pa se čak prisustvo boli k a o n e k e m i s l i sma­tra jedva podnošljivim i iz toga se za čitavo postoja­nje čini neka stvar savesti i neko prebacivanje. Pojavljivanje pesimističkih filosofija uopšte nije obeležje velikih, plodnih nevolja, nego se ovi znaci pitanja kod vrednosti čitavog života postavljaju u vremenima u kojima prefinjenost i olakšanje po­stojanja već veoma krvavo i zloćudno oseća neiz-bežne ubode mušica duše i tela i u siromaštvu stvarnih iskustava boli najradije želi već da do­pusti m u č n e o p š t e p r e d s t a v e kao patnju najviše vrste. — Postojao bi već neki recept protiv pesimističkih filosofija i protiv prevelike osetlji-vosti, ikoji mi se čini pravom »nuždom sadašnjice« — ali možda taj recept zvuči već previše okrutno, i sam bi se ubrajao pod znake na osnovu kojih sada sudimo: »Postojanje je nešto zlo«. Pa! Recept protiv »nevolja« glasi: n e v o l j a .

49.

V e l i k o d u š n o s t i s r o d n o . — One pa-; radoksalne pojave kao iznenadna hladnoća u po­našanju duševnog čoveka, kao humor melanholi-

78

čara, kao pre svega v e l i k o d u š n o s t , kao neko iznenadno odricanje od osvete ili zadovoljenja, za­visti — pojavljuju se kod ljudi, u kojima je neka moćna unutrašnja snaga bacanja, kod ljudi izne­nadnog zasićenja i iznenadnog gađenja. Njihova . zadovoljenja su tako brza i tako jaka da ih odmah slede u stopu dosada i zlovolja i nekom bekstvu suprotan ukus: u toj suprotnosti razvija se grč osećaja, kod ovog kroz iznenadnu hladnoću, kod onog kroz smeh, kod trećeg kroz suze i samopo-žrtvovanje. Meni velikodušni izgleda — bar ona vr­sta velikodušnog koja je uvek najviše ostavljala utisak — kao krajnje osvetoljubivi čovek, kome se neko zadovoljenje pokazuje u blizini i koji ga tako bogato, temeljno i do kraja se zadovoljava v e ć u p r e d s t a v i ispija da za ovom brzom razuzda-nošću sledi ogromno brzo gađenje — on se sada izdiže »iznad sebe« i oprašta svom neprijatelju, on ga čak blagosilja i poštuje. Sa ovim silovanjem samog sebe, ovim izrugivanjem svom upravo još tako moćnom nagonu za osvetom, samo popušta novom nagonu, što je upravo sada u njemu postao moćan (gađenju) i čini to isto tako nestrpljivo i razuzdano kao što je ranije maštao a n t i c i p i r a o radost u osveti i tako reći je iscrpeo. U velikoduš­nosti postoji isti stupanj egoizma kao i u osveti, ali drugi kvalitet egoizma.

50.

A r g u m e n t u s a m l j e n o s t i . — Prebaciva­nje savesti je i kod najsavesnijeg osećanje: »Ovo i ono je protiv dobrog običaja t v o g društva.« Hla­dnog pogleda, razvučenih ustiju od strane onih pod kojima si i za koje si odgojen još se p l a š e i najjači. Čega se tu u stvari plaše? Usamljenosti! kao argumenta koji obara i najbolje argumente za neku ličnost ili stvar! — Tako govori stadni na­gon iz nas.

79

51.

O s e ć a n j e za i s t i n u . — Ja hvalim svaku skepsu na koju mi je dozvoljeno da odgovorim: »Pokušajmo to!« Ali od svih stvari i svih pitanja ne mogu dopustiti eksperiment da ništa više ne čujem. To je granica moga »osećanja za istinu«: jer tamo je hrabrost izgubila svoje pravo.

52.

Š t a d r u g i z n a j u o n a m a . — To što mi o sebi samima znamo i čega se sećamo nije toliko presudno za sreću našeg života, koliko se to ve-ruje. Jednog dana će se srušiti ono šta d r u g i znaju o nama (ili šta misle da znaju) o nama — i sada saznajemo da je to moćnije. Lakše izlazimo na kraj sa lošom savešću nego sa lošim glasom.

53.

D o b r o p o č i n j e . — Gde slaba vidljivost oči­ju ne može više da vidi zao nagon kao takav zbog njegove profinjenosti, tu počinje čovek sa carstvom dobrog, i osećaj da si sada prešao u carstvo do­brog dovodi sve nagone do uzbuđenja, koji zlim nagonima behu ugroženi i ograničeni, kao osećanje sigurnosti, lagodnosti, sklonosti. Dakle: što je bez-izražnije oči, utoliko dalje dopire dobro! Stoga več-nu vedrinu naroda i dece! Stoga sumornost i lošoj savesti srodnu tugu velikih mislilaca!

54.

S v e s t o p r i v i d u . — Kako čudesno i novo i ujedno strašno i ironično osećam sebe sa čitavim mojim saznanjem postavljenim u celokupno posto-

80

janje! O t k r i o sam za sebe da u meni dalje peva, dalje voli, dalje mrzi, dalje zaključuje staro čove-čanstvo i životinjski svet, pa čak celo pradoba i prošlost sveosećajućeg postojanja — iznenada sam se probudio iz tog sna, ali samo za svest da upravo sanjam i da dalje m o r a m sanjati da ne bih pro­pao: kao što mesečar mora dalje da sanja da ne bi pao. Šta mi je sada »privid«! Doista ne suprot­nost bilo kog bića — šta znam o bilo kom biću da kažem nego samo predikate njegovog privida! Do­ista ne mrtva maska, koju bi se moglo staviti, a isto tako skinuti nekom nepoznatom X! Privid je za mene sam ono što deluje i živi, što toliko ide u samopodrugivanju da me oseća, da su ovde samo privid, varljiva svetlost i ples duhova — da među svim tim sanjačima i ja, »saznajući« igram svoj ples, da je onaj koji saznaje sredstvo da se zemalj­ski ples razvuče u dužinu i utoliko spada među re-ditelje svečanosti postojanja, i da je i da će uzvi­šena posledica i povezanost svih saznanja možda biti najviše sredstvo da se opštost sanjarenja i sverazumljivost svih tih sanjalica među sobom i baš time p o d r ž i t r a j n o s t s n a .

55.

P o s l e d n j a p l e m e n i t o s t . — Šta čini ple­menitim? Svakako ne što se prinose žrtve: čak i besno razbludni prinosi žrtve. Svakako ne što se ide za nekom strašću; postoje strasti za preziranje. Svakako ne što se nešto za druge čini i bez samo­živosti: možda je posledica samoživosti baš kod najplemenijeg najveća. — Nego da je strast što obuzima najplemenitijeg retkost, a da on ne zna za tu retkost: upotreba jednog retkog i posebnog merila i takoreći neka ludost: osećanje vrućine u stvarima što su svim drugim hladne: pogađanje vrednosti za koje još nisu pronađene terazije: žr­tvovanje na oltarima posvećenim nekom nepozna-

6 Vesela nauka 81

tom bogu: hrabrost bez volje za častoljubivošću: neka samozadovoljnost što je preobilna i prenosi na ljude i stvari. Do sada je to dakle bila retkost i neznanje o toj retkosti što je čoveka činilo pleme­nitim. Ali pri tom presudimo da je ovim pravilom sve na što smo se navikli, najbliže i neophodno, ukratko, sve što održava vrstu i uopšte p r a v i l o u današnjem čovečanstvu nepravično bilo prosu­đivano i u celini klevetano, u korist izuzetaka. Biti advokat pravila — to bi možda mogla biti poslednja forma i finoća u kojoj se plemenitost otkriva na zemlji.

56.

Ž u d n j a za p a t n j o m . — Kada pomislim na žudnju da nešto radim što stalno golica i podbada milione mladih Evropljana koji ne mogu da pod­nesu dosadu i same sebe — onda shvatam da u njima mora biti neka žudnja da od nečeg pate kako,bi iz svoje patnje uzeli neki verodostojan raz­log za delanje. Nevolja je nužna. Otuda dreka političara, otuda mnoge lažne, izmišljene, prete-rane »nevolje« svih mogućih klasa i šlepa sprem­nost da se u njih veruje. Ovaj mladi svet zahteva da od s p o l j a — n e recimo sreća — već nesreća treba da dođe ili postane vidljiva; i njihova mašta je već unapred zaposlena da iz toga oblikuje neko čudovište da bi se posle toga mogao boriti sa ču­dovištem. Kada bi tražioci nevolja osećali u sebi snagu da polazeći iz unutrašnjosti sebi dobro čine, da sebi nešto učine, isto tako bi razumeli i da po­lazeći od unutrašnjosti stvore vlastitu, njima svoj­stvenu nevolju. Njihovi pronalasci mogli bi onda biti finiji i njihova zadovoljenja mogla bi zvučati kao dobra muzika: dok oni sada svet ispunjavaju svojom drekom o nevolji i shodno tome prečesto pogotovo o s e ć a n j e m n e v o l j e ! Oni ne znaju

82

ni za sebe sa čim da započnu — i tako prizivati nesreću drugih: njima su uvek potrebni drugi! I stalno drugi oni drugi! — Oprostite, moji prijatelji, ja sam se usudio da prizivam svoju s r e ć u .

DRUGA KNJIGA

M M A

57.

R e a l i s t i m a . — Vama trezvenim ljudima koji se osećate naoružanim protiv strasti i fanta­zije i rado želite da iz svoje praznine činite ponos i ukras, vi sebe nazivate realistima i nagoveštavate da sa svetom stvarno stoji tako kako vam se čini: da samo pred vama stoji stvarnost lišena vela, i da biste sami bili možda njen najbolji deo — o vi voljene slike /kipovi/! Ali niste li i vi najviše lišeni vela još krajnje strasna i tamna bića u poređenju sa ribama i još uvek suviše slični nekom zaljublje­nom umetniku?— i šta je za zaljubljenog umetni-, ka »stvarnost«! Još uvek nosite svuda sa sobom ocene stvari što imaju uzrok u strastima i zaljub­ljenostima ranijih vekova! Još uvek je vaša trez­venost utelovljena potajna i neiskorenjiva opijenost! Vaša ljubav prema »stvarnosti« na primer — ah, to je stara, prastara »ljubav«! U svakom osećaju, u svakom čulnom utisku nalazi se deo te stare lju­bavi: i isto tako na tome je radila i to tkala neka fantazija, neka predrasuda, neka nerazumnost (be­zumlje), neko neznanje, neki strah i šta sve još! Ovde ono brdo! Onde onaj oblak! Ta šta je u tome »stvarno«? Oduzmite od toga fantazmu i čitav ljud­ski d o d a t a k , vi trezveni! Da kada biste to mo­gli! Kada biste mogli zaboraviti vaše poreklo, pro­šlost, propedeutiku — vaše celokupno čovečanstvo i životinjsko biće! Za nas ne postoji »stvarnost« — a mi za vas, vi trezveni — mi odavno nismo među

87

sobom toliko strani kao što vi mislite, i možda naša dobra volja da se izvučemo iz opijenosti isto tako zaslužuje pažnju kao vaše verovanje da ste uopšte n e s p o s o b n i za opijenost.

58.

S a m o k a o s t v a r a o c i ! — To mi je pred­stavljalo najveći napor i još mi uvek predstavlja najveći napor da uvidimo da neizrecivo više stoji d o toga k a k o s e s t v a r i n a z i v a j u nego što jesu. Glas, ime i privid, važenje, uobičajena mera i težina neke stvari —u početku najčešće neka za­bluda i proizvoljnost prebačena preko stvari kao ruho i potpuno tuđa njegovom biću pa čak i nje­govoj koži — verom u to i u njegov dalji rast iz pokolenja je u pokolenje postepeno takoreći pri-rastalo i rastalo u stvar i postalo samo njegovo telo: privid od početka postaje na kraju skoro uvek biće i d e l u j e kao biće! Kakva bi to bila budala koja bi tu mislila da je dovoljno ukazati na to po­reklo i na taj magleni omotač ludila da bi se u n i ­š t i o kao suštinski važeći svet, takozvana »stvar­nost«! Samo kao stvaralac možemo uništavati.— Ali ne zaboravimo ni to: dovoljno je stvoriti nova imena i ocene i verovatnoće da bismo na daljinu stvarali nove »stvari«.

59.

Mi u m e t n i c i ! — Ako volimo neku ženu, la­ko imamo neku mržnju na prirodu, pomišljajući na sve odvratne prirodnosti, Čemu je izložena sva­ka žena; uopšte ne zadržavamo se rado kod toga, ali ako jednom naša duša izbriše te stvari, ona se nestrpljivo trza i gleda, kao što smo rekli, pre­zrivo na prirodu: mi smo uvređeni, čini nam se da priroda zadire u naš posed i najneposvećenijim

88

rukama. Tada naćulimo uši protiv svake fiziolo­gije i za sebe potajno dekretiramo: »Ja neću ništa da čujem o tome da je čovek još nešto drugo sem d u š e i f o r m e ! « »Čovek pod kožom« je svim oni­ma koji vole užas i besmisao, miljenje na boga i ljubav. — Pa, kako još sada onaj ko voli oseća, s obzirom na prirodu i prirodnost, tako je odvajka­da osećao svaki poštovalac boga i njegove »svete svemoći«: kod svega što su o prirodi rekli astro­nomi, geolozi, fiziolozi, lekari, video je uplitanje u svoj najdragoceniji posed i shodno tome napad — i još uz to besmrtnost napadača! »Prirodni zakon« zvučao mu je već kao neko klevetanje boga; u os­novi želeo je da veoma rado vidi čitavu mehaniku svedenu na moralne i proizvoljne akte: ali kako mu niko nije mogao učiniti tu uslugu, tako je t a-j i o sebi prirodu i mehaniku koliko je dobro mo­gao i živeo u snu. Ah, ovi ljudi su od vajkada na­učili da s a n j a j u i nije im bilo potrebno prvo da zaspu! — a i mi današnji ljudi još suviše dobro to znamo sa svom našom dobrom voljom za budnost i za dan! Dovoljno je voleti. mrziti, žudeti, uopšte osećati — o d m a h nas obuzima duh i snaga sna i mi otvorenih očiju i hladno protiv svih opasnosti penjemo se najopasnijim putevima gore po krovo­vima i tornjevima fantazije, i bez svake vrtoglavice, kao da smo rođeni da pužemo — mi mesečari dana! mi umetnici! Mi skrivači prirodnosti! Mi žudni me-seca i boga! Mi kao sasvim tihi neumoljivi putnici na visinama, koje ne viđamo kao visine, nego kao naše ravnice, kao naše sigurnosti!

60.

Ž e n e i n j i h o v o d e l o v a n j e n a d a l j i -n u. — Da li još imamo uši? Da li sam još samo uvo i ništa više? Ovde stojim usred požara udaranja mora u bregove, čiji beli plamenovi ližu do mojih nogu: sa svih strana zavija, preti, viče, piska na

89

mene, dok u najdubljoj dubini stari zemljotresac peva svoju ariju, potmulu kao što riče bik, on uda­ra uz to takav takt zemljotresca da čak ovim od kiše ispranim čudovištima od stena ovde drhti srce. Tada se iznenada, kao rođena iz ništavila, pojav­ljuje pred kapijom ovog đavolskog lavirinta, na udaljenosti samo od nekoliko hvati — velika jedri­lica, klizeći ćutljivo kao duh. Ah, ta avetinjska le-pota! Kakvom me čari obuzima! Kako? Da li su se ovde ukrcali sav mir i ćudljivost sveta. Da li sama moja sreća sedi na tom tihom mestu, moje sreć-nije Ja, moje drugo ovekovečeno sopstvo? Ne biti mrtav, a ipak više ni ne živeti? Kao neko sablasno, tiho, posmatrajuće, klizeće, lebdeće neodređeno biće? Kao lađa što sa svojim balim jedrima kao neki ogroman leptir leti preko tamnog mora! Da! Leteti p r e k o postojanja! To je ono! To bi bilo ono! — čini se da je ovde buka mene učinila fan­tastom? Svaka velika buka čini da sreću stavljamo u tišinu i daljinu. Kada se neki čovek nalazi usred s v o j e buke, usred svog udaranja mora u bregove hitaca i nacrta: tada svakako vidi i tiho čarobno biće kako prolazi pored njega, za čijom srećom i povučenošću čezne — to su ž e n e . On skoro misli da tamo kod žena obitava njegovo bolje sopstvo: na tim tihim mestima i najbučnije udaranje mora u bregove postaje grobna tišina i sam život snom o životu. Ipak! Ipak! Moj plemeniti sanjaru, i na najlepšoj jedrilici ima toliko mnogo šuma i buke i nažalost toliko mnogo slabe jadne buke! Čar i naj­moćnije delovanje žena jeste, da govorimo jezikom filosofa, delovanje na daljinu, actio in distans: ali uz to spada najpre i pre svega — d i s t a n c a !

61.

U č a s t p r i j a t e l j s t v a . — Da je osećanje prijateljstva u starom veku smatrano najvišim ose-ćanjem, višim čak od najhvaljenijeg ponosa samo-

90

zadovoljnog i mudraca; pa takoreći kao njegovo jedino i još svetije bratstvo: to veoma dobro iz­ražava priča o onom makedonskom kralju; koji je jednom atinskom filosofu, preziraču sveta poklo­nio talant* i od njega ga dobio nazad. »Kako? upi­tao je kralj, zar on nema prijatelja?« Time je hteo reći: »Ja poštujem ponos ovog mudraca i nezavis­nog čoveka, ali ja bih još više poštovao njegovu čovečnost ako bi prijatelj u njemu odneo pobedu nad njegovim ponosom. Preda mnom se filosof uči­nio manjim? pokazavši da ne poznaje jedno od dva najviša osećanja — i to ne ono više!«

L j u b a v . — Ljubav prašta voljenom čak i po­žudu.

63 Ž e n a u m u z i c i . — Kako dolazi do toga da

topli i kišoviti vetrovi donose i muzičko raspolo­ženje i pronalazačko uživanje melodije? Nisu li to isti vetrovi što ispunjavaju crkve i ženama daju da misle na zaljubljene?

64.

S k e p t i č a r . — Bojim se da su ostarele žene u najtajnijem kutku svog srca skeptičnije od svih muškaraca: one veruju u površnost postojanja kao u njegovu suštinu, i sva vrlina i dubina njima je samo zavijanje te »istine«, veoma poželjno zavija­nje nečeg pudendum** — dakle neka stvar pristoj­nosti i stida, i ne više!

* U staroj Grčkoj novac u vrednosti od 6000 drahrai. Prim. prev.

** Lat. — sramnog. Prim. prev.

91

65.

P r e d a n o s t . — Postoje plemenite žene sa izvesnim siromaštvom duha, koje, da bi i z r a z i l e svoju najdublju predanost, ne znaju sebi druga­čije da pomognu nego tako što nude svoju vrlina i stid: to je njima njihovo najviše. I često se taj po­klon prima, a da toliko duboko ne obavezuje kao što to one koje daju pretpostavljaju — jedna veo­ma setna priča!

66. S n a g a s l a b i h . — Sve žene su fine ,u tome

da preteruju sa svojom slabošću, one su čak in­ventivne u slabostima da bi se u potpunosti poja­vile kao krhki ukrasi, koje čak boli zrno prašine: njihovo postojanje treba da učini da muškarac primi k srcu svoju nezgrapnost i da deluje na sa-vest. Tako se brane od jakih i od svakog »prava jačeg«.

67.

P r e t v a r a t i s e p r e d s a m i m s o b o m . — • Ona ga sada voli i gleda otada sa tako mirnim po-verenjem preda se kao neka krava: ali avaj! Baš to beše njegova opčinjenost što je ona izgledala potpuno promenljiva i neuhvatljiva! On je upravo imao već suviše postojanog vremena kod sebe sa­mog! Da li nije trebalo da bude dobro da se pret­vara u svom starom karakteru? Da se pretvara glumeći nemilosrdnost? Zar joj dakle ne savetu-jete — ljubav? Vivat comoedia!*

68.

V o l j a i p r i p r a v n o s t . — Doveli su nekog mladića jednom mudrom čoveku i rekli: »Pogledaj,

* Lat. — živela Komedija. — Prim. prev.

92

to je jedan koga su iskvarile žene!« Mudar čovek je zavrteo glavom i nasmejao se. »Muškarci su ti, kazao je, koji kvare žene: i sve što ženama zgreše muškarci treba da okaju i poprave, jer čovek čini sliku žene i žena se oblikuje prema toj slici.« — »Ti si suviše milosrdan prema ženama, reče jedan od onih koji je pored njega stajao, ti ih ne poz­naješ!« Mudri čovek odgovori: »Muški način je volja, ženski način je pripravnost — takav je za­kon polova, doista! surov zakon za ženu! Svi ljudi su nedužni za svoje postojanje, ali žene su nedužne u drugom stepenu: ko bi za njih mogao imati do­voljno blagosti.« — Kakva blagost! povika jedan drugi iz gomile; žene bismo morali bolje vaspitati! — »Morali bismo muškarce bolje vaspitati«, odgo­vori mudri čovek i klimnu mladiću da ga sledi. — Ali mladić ne pođe za njim.

69.

S p o s o b n o s t z a o s v e t u . — Sto neko n e može da se brani i shodno tome to i ne želi u našim očima još mu ne služi na sramotu: ali mi slabo ceni-mo onog ko nije sposoban na osvetu niti ima za to dobru volju — svejedno da li je to muškarac ili žena. Ako li bi nas neka žena mogla zadržati (ili kako se kaže »čvrsto držati«), u koju nemamo poverenja da bi pod određenim okolnostima znala dobro da se koristi bodežom (nekom vrstom bo­deža) p r o t i v nas? Ili protiv sebe: što bi u odre­đenom slučaju bila osvetljivija osveta (kineska osveta).

70.

G o s p o d a r i c e g o s p o d a r a . — Duboki moćni alt kakav se katkad čuje u pozorištu skida nam iznenada zavesu pred mogućnostima u koje mi obično ne verujemo: mi odjednom mislimo na

93

to da negde u svetu mogu biti žene sa visokim, junačkim, kraljevskim dušama, sposobne i sprem­ne za grandiozne odgovore, odluke i žrtvovanja i spremne za vladavinu nad ljudima, jer im je ono najbolje od čoveka, ono što prevazilazi pol, postalo telesni ideal. Doduše takvi glasovi prema intenciji pozorišta ne bi baš trebalo da daju taj pojam o ženi: obično one bi trebalo da prikazuju idealnog muškog ljubavnika, na primer Romea; ali da su­dim po mom iskustvu, varaju pri tom se sasvim redovno varaju u računu i pozorište i muzičar, koji od takvog glasa očekuje takva dejstva. Ne ve-rujemo u o v e ljubavnike: ovi glasovi sadržavaju još uvek boju nečeg majčinskog i od domaćice, i baš tada najviše kada najviše zvuči ljubav.

71.

O ž e n s k o j č e d n o s t i . —Postoji nešto sasvim zapanjujuće i ogromno u vaspitanju otme-nih žena, čak možda nema ničeg paradoksalnijeg. Sav svet se slaže u tome da se one u eroticis* to­liko neznalački koliko je samo moguće mogu vas-pitati i da im uliju u dušu neki duboki stid pred njom i krajnje nestrpljenje i bekstvo prilikom na-goveštavanja tih stvari. Sva ženska »čast« nalazi se u osnovi samo ovde u opasnosti: šta im inače ne bismo oprostili! Ali ovde treba da ostanu nez­nalice do srži: one ne treba da imaju ni oči, ni uši, ni reči, ni misli za to njihovo »zlo«: čak zna­nje ovde je već zlo. I sada! Kako se jednom groz­nom munjom bacaju u stvarnost i znanje, brakom — i to preko onog koga one najviše vole i cene: hvataju ljubav i stid u protivrečnosti, čak odu­ševljenje, žrtvovanje, dužnost, sažaljenje i užas zbog neočekivanog susedstva boga i životinje i

* Lat. — ljubavi. Prim. prev.

94

šta još sve ne moraju da osećaju u j ednom!—Tu se u stvari zavezao neki duševni čvor što traži sebi sličnog! Čak sažaljiva radoznalost najmudrijih po­znavalaca ljudi nije dovoljna da otkrije kako ova i ona žena zna da se snađe u tom rešenju zagonetke i u toj zagoneoi rešenja i kakve se užasne, daleko­sežne sumnje pri tom moraju pokretati kod jed­ne poremećene duše, čak kako poslednja filoso-fija i skepsa žene po toj tački baca svoje sidro! — Iza toga isto duboko ćutanje kao ranije i če­sto neko ćutanje pred samom sobom, neko za­tvaranje očiju pred samim sobom. — Mlade že­ne veoma se trude oko toga da izgledaju po­vršne i bez misli; najfinije među njima pretvaraju se u nekoj drskosti. — 2ene lako osećaju svoje muževe kao neke znakove pitanja svoje časti i svo­je dece, kao neku apologiju ili kajanje — njima su potrebna deca i one ih žele u sasvim drugom smislu nego što muškarac želi decu. — Ukratko, ne možemo biti dovoljno blagi prema ženama!

72.

M a j k e . — Životinje drugačije misle o žena­ma nego ljudi; one ženku smatraju produktivnim bićem. Kod njih nema očinske ljubavi, ali postoji nešto tako kao ljubav prema deci dragane i navika na njih. Ženke na deci zadovoljavaju svoje vlasto­ljublje, imaju svojinu, neku zabavu, nešto njima potpuno razumljivo, sa čim se može brbljati: sve to zajedno je majčinska ljubav — nju možemo upo-rediti sa ljubavlju umetnika prema svom delu. Trudnoća je žene učinila blažim, sposobnim da čekaju, plašljivijim, podvrgljivijim; a isto tako duhovna bremenitost proizvodi karakter kontem-plativaca, srodan ženskom karakteru: to su muš­ke majke. — Kod životinja muški rod važi kao lep.

95

73.

S v e t a o k r u t n o s t . — Jednom svecu pri­stupio je neki čovek, koji je u rukama držao tek rođeno dete. »Šta da radim sa detetom? upitao je, ono je jadno, nakazno i nema dovoljno života da umre.« »Ubi ga, povikao je svetac groznim gla­som, ubi ga i drži ga zatim tri dana i tri noći u svojim rukama da ga se sećaš: tako više nikad ne­ćeš začeti dete dok ti ne dođe vreme da ga začneš.« Kad čovek to beše čuo otide razočaran; i mnogi kuđahu sveca pošto je savetovao okrutnost, jer je savetovao da se dete ubije. »Ali nije li okrutnije ostaviti ga da živi?« reče svetac.

74.

N e u s p e š n e . —Uvek ne uspevaju one jadne žene koje u prisustvu onog koga vole bivaju ne­mirne i nesigurne i previše govore: jer muškarce najsigurnije zavodi izvesna potajna i flegmatična nežnost.

75.

T i r e ć i p o l . — »Mali čovek je paradoks, ali ipak čovek — ali male žene, u poređenju sa viso­kim ženama, izgledaju mi da su nekog drugog ro­da« — rekao je jedan stari učitelj plesa. Mala že­na nikad nije lepa — rekao je stari Aristotel.

76.

N a j v e ć a o p a s n o s t . — Nije li u svim vremenima postojala većina ljudi koji su odgoj svoje glave —svoju »umnost« — smatrali svojim po-

,nosom, svojom obavezom i vrlinom, koje je vre-

dalo i posramljivalo svako fantaziranje i svaka razuzdanost, kao neprijatelje »zdravog ljudskog ja-zuma«: tako bi oovečanstvo već odavno propalo! Njemu je pretilo i stalno pTeti kao njegova najveća opasnost izbijanje l u d i l a — to jest baš izbi­janje volje u osećaju, viđenju i slušanju, uživanje i nedisciplinovanost glave, radovanje ljudskoj ne-razumnosti. Nisu istina i izvesnost suprotnost lu-dakovog sveta, nego opštost i sveobaveznost ne­kog verovanja, ukratko ne-proizvoljnost u sudo­vima. I najveći rad čoveka do sada je bio taj da nad veoma mnogim stvarima, koje će se slagati među sobom i sa njim, postavi neki z a k o n s l a ­g a n j a — bez obzira da li su te stvari istinite ili lažne. To je odgoj glave koji je održao čovečanstvo; ali suprotni nagoni još uvek su toliko moćni da u osnovi o budućnosti čovečanstva smemo govoriti sa malo poverenja. Stalno se još pomera i pomiče slika stvari, i možda od sada i više i brže nego ikada; stalno se baš najodabraniji duhovi bune protiv te sveobaveznosti — pre svih istraživači i s-t i n e ! Stalno ta vera kao neka opšta svetska vera izaziva gađenje i neku novu pohotljivost kod fini­jih glava: i već polagan tempo, koji ona zahteva za sve duhovne procese, ono podražavanje kornja­če, što se ovde priznaje kao norma, čini umetnike i pesnike prebeglicama: to su ti nestrpljivi duho­vi u kojima izbija neko formalno uživanje u ludi­lu, zato što ludilo ima tako veseo tempo! Potrebni su dakle duhovni intelekti — ah! koristiću najne-dvosmisleniju reč — potrebna je v r l a g l u p o s t , potreban je nepokolebljiv udarac takta s p o r o g duha da bi vernici velike opšte vere ostali među sobom zajedno i dalje plesali: to je prirodna pot­reba prvoga reda koja ovde zapoveda i zahteva. M i d r u g i s m o i z u z e t a k i o p a s n o s t — nama je stalno potrebna odbrana! — Pa, može se stvarno nešto reći u korist izuzetka, p o d p r e t ­p o s t a v k o m d a n i k a d n e p o s t a n e p r a ­v i l o .

7 Vesela nauka 97

77.

Ž i v o t i n j a s a č i s t o m s a v e š ć u . — Ono prosto u svemu što se dopada na jugu Evro­p e — bila to sada italijanska opera (na primer Rosinija i Belinija) ili španski pustolovni roman (nama najpristupačniji u francuskom ruhu Žila, Blasa)—ne ostaje mi skriveno, ali me ne vređa, isto tako kao ni prostota na koju nailazimo prili-, kom šetnje kroz Pompeje i u osnovi čak kod či­tanja svake antičke knjige: odakle to dolazi? Da li je to što ovde nedostaje stid i sve prosto tako se sigurno i sigurno u sebe pojavljuje, kao bilo šta plemenito, ljupko i strasno u istoj vrsti muzike ili romana? »Životinja ima pravo kao i čovek: ta­ko može slobodno svuda trčati, a ti, moj dragi bližnji, takođe si još životinja, uprkos svemu!« — čini mi se da je to moral te stvari i svojstve-nost južnjačke humanosti. Loš ukus ima svoje pravo kao dobar, i čak povlasticu pred njim, ako je velika potreba, sigurno zadovoljenje i tako re­ći opšti jezik, neka bezuslovno razumljiva larva i bezuslovno razumljiv gest: dobar, odabran ukus naprotiv uvek ima nečeg tražilačkog, okušavaj ućeg, ne potpuno sigurnog u svoje razumevanje — on ni­je narodski i nikad nije bio narodski! Narodska jeste i ostaje m a s k a ! I tako se sve to poput maske može odvojiti u melodijama i kadencama, u skokovima i veseljima ritma tih opera! Čak an­tički život! Šta razumevamo od toga ako ne razu-memo uživanje u maski, čistu svest svega poput maske! Ovde je kupatilo i odmor antičkog duha: i možda to kupatilo beše retkim i uzvišenim pri­rodama starog sveta još nužnije nego prostim. — Tome nasuprot neizrecivo me vređa jedan prost obrt u nordijskim delima, na primer u nemačkoj muzici. Ovde je prisutan s t i d, umetnik se pred samim sobom spustio i ne bi mogao čak ni da spre-či da pri tom ne pocrveni: mi se sa njim stidimo

98

i tako smo uvređeni, jer slutimo da je verovao da se zbog nas morao spustiti.

78.

Z a š t a t r e b a d a b u d e m o z a h v a l ­n i . — Tek umetnici, i to pozorišni umetnici, lju­dima su stavili oči i uši da bi sa nekim zadovolj­stvom slušali i gledali to što je svako sam, svako sam doživljava, svako sam želi; tek su nas oni naučili da cenimo junaka koji se krije u svakom od tih svakodnevnih ljudi, kako bi sam sebi čo­vek mogao izgledati kao junak, iz daljine i tako reći pojednostavljen i preobražen — umetnost da se pred sobom samim »postaviš u scenu«. Samo tako zoboravljamo kod nas neke niže detalje! Bez te umetnosti ne bismo bili ništa sem prednjeg pla­na i ne bismo uopšte živeli u vlasti one optike što po sebi izgleda najbliža i najprostija kao ogromno velika i kao stvarnost. — Možda postoji slična za­sluga one religije što je zahtevala da se grešnost svakog pojedinca posmatra kroz uveličavajuće stak­lo i od grešnika činila velikog, besmrtnog zločin­ca: stvarajući oko njega večne perspektive, učila je čoveka da na sebe gleda iz daljine i kao na nešto prošlo, celovito.

79.

D r a ž n e s a v r š e n s t v a . — Ovde vidim jednog pesnika, koji, kao mnogi ljudi, svojim ne-savršenstvima izaziva višu draž, nego svim onim što se pod njegovom rukom zaokrugljuje i savr­šeno oblikuje — da on uživa prednost i slavu mno­go više od svoje poslednje nesposobnosti nego od svoje bogate snage. Njegovo delo nikada potpuno ne iskazuje što bi u stvari mogao izreći, šta je m o-g a o v i d e t i : izgleda da je imao slutnju neke

7* 99

vizije, i nikada nju samu: ali neka ogromna požu­da za tom vizijom ostala je u njegovoj duši, i iz nje on uzima isto tako ogromnu rečitost zahte-vanja i pohlepnosti. Njom podiže onog koji ga sluša, preko svog dela i svih »dela« i daje mu kri­la da se toliko visoko podigne kako se inače ni­kad ne podižu slušaoci: i tako postavši sami pes­nici i vidoviti ljudi, oni se dive uzročniku svoje sreće, kao da ih je neposredno doveo do gleda­nja onog njegovog najsvetijeg i poslednjeg, kao da je stigao na svoj cilj i svoju viziju doista vi­d e o i saopštio. Njegovoj slavi ide u prilog što nije u stvari stigao na cilj.

80.

U m e t n o s t i p r i r o d a . — Grci (ili barem Atinjani) rado su slušali dobro govorenje: oni su čak imali za to neku žudnju što ih je više nego sve drugo razlikovala od onih koji nisu bili' Grci. I ta­ko su sami od strasti na pozornici zahtevali da ona dobro govori i sa uživanjem su trpeli neprirodnost dramskog stiha: ta u prirodi je strast toliko škrta na rečima! tako nema i zbunjena! Ili ako nađe reči, toliko zbunjeno i nerazumno i sebi samoj na sramotu! Sada smo se svi mi, zahvaljujući Gr­cima, navikli na tu neprirodnost na pozornici kao što zahvaljujući Italijanima i rado podnosimo dru­gu neprirodnost, r a s p e v a n u strast. — Nama je to postala potreba, koju iz stvarnosti ne možemo zadovoljiti: da čujemo ljude kako u najtežim situ­acijama dobro i opširno govore: nas sada odušev­ljava kada tragičan junak tu još nalazi reči, raz­loge, reči i te gestove i u celini neku svetlu du­hovnost, gde se život približava ponorima, i gde čovek najčešće gubi glavu a sigurno i lep jezik. T a vrsta o d s t u p a n j a o d p r i r o d e zbog to­ga je možda najprijatniji obrok za ponos čoveka; zbog njega uopšte on voli umetnost kao izraz jedne

100

visoke, junačke neprirodnosti i konvencije. Sa pra­vom se zbog toga prebacuje dramskom pesniku ako on sve ne pretvara u um i reč, već uvek u ruci zadržava neki ostatak ć u t a n j a : kao što smo nezadovoljni operskim kompozitorom koji za naj­viši afekt ne zna da pronađe neku melodiju, nego samo neko afektivno »prirodno« mucanje i dera­nje. Upravo ovde t r e b a protivrečiti prirodi! Up­ravo ovde t r e b a da se prosta draž iluzije povu­če pred nekom višom draži! Grci idu tim putem daleko, daleko — do zastrašivanja daleko! Kako oblikuju pozornicu koliko je moguće usku i zabra­njuju sebi sve efekte kroz duboke pozadine, kako glumcu onemogućuju mimiku i lak pokret i pret­varaju ga u neko svečano, kruto strašilo sa mas­kom, tako su i strasti oduzeli duboku pozadinu i diktirali joj zakon lepog govorenja, oni su čak uopšte sve učinili da deluju nasuprot elementar­nom delovanju slika što izazivaju strah i saža­ljenje: o n i u p r a v o n i s u h t e l i s t r a h i sa­ž a l j e n j e — svaka čast i najviša čast Aristotelu! ali on sigurno nije dobro pogodio, a da ne govo­rimo o pravom rešenju, kada je govorio o kraj­njem cilju grčke tragedije!* Pogledajmo ipak gr­čke tragičare po tome šta je najviše pobudilo njihovu vrednoću, njihovo pronalazaštvo, njihovo takmičenje — svakako ne nameru savladavanja gle­dalaca kroz efekte! Atinjanin je odlazio u poža­rište d a s l u š a l e p e g o V o r e ! I d o lepih govora beše stalo Sofoklu! — oprostite mi ovu je-res! — Veoma različito stoji sa o z b i l j n o m o p e -r o m: svi njeni majstori staraju se da spreče da razumemo njihove ličnosti. Neka usput uhvaćena reč mogla bi nepažljivom slušaocu pomoći: u ce­lini situacija mora samu sebe da objasni — ništa ne stoji do govorenja! — tako misle svi oni i tako

* To jest o Katarzi (duševnom čišćenju), što se kod gledalaca postiže izazivanjem straha i sažaljenja. Prim. prev.

101

su svi rečima izvodili svoje lakrdije. Možda im je samo nedostajala hrabrost da potpuno izraze svoje poslednje omalovažavanje reči: malo više drskosti kod Rosinija i on bi pustio da se skroz-naskroz peva la-la-la-la — i pri tom bi bilo razuma! Oper-skim ličnostima upravo ne treba verovati »na reč«, nego na ton! To je razlika, to je lepa n e p r i r o d ­n o s t radi koje se ide u operu! Čak recitativo secco* ne želi u stvari da se sluša kao reč i tekst: ova vrsta polumuzike treba naprotiv muzičkom uvu najpre da pruži mali mir (mir m e l o d i j e kao najsublimnijeg i stoga i najnapregnutijeg uži­vanja te umetnosti) — ali veoma skoro nešto dru­go; naime sve veće nestrpljenje, sve veće protiv­ljenje, neku novu žudnju za p o t p u n o m muzi­kom, za melodijom. — Kako stoji, posmatrano sa tog stanovišta, sa umetnošću Riharda Vagnera? Možda drugačije? Cesto mi se činilo kao da se reč i muzika njegovih tvorevina pre izvođenja mora­ju naučiti napamet: jer bez toga mi je izgledalo — ne č u j e m ni reči ni samu muziku.

81.

G r č k i u k u s . — »Šta je lepo u tome? — upi­tao je onaj geometar posle izvođanja Ifigenije — ništa se u tome ne dokazuje!« Da li bi i Grci bili toliko daleko od tog ukusa? Bar kod Sofokla se »sve dokazuje«. ,

82.

E s p r i t** ne na g r č k i n a č i n . — Grci su u čitavom svom mišljenju neopisivo logični i

* Ital. — recitativ uz pratnju klavira ili čembala. Prim. prev.

** Franc. — duh. — Prim. prev.

102

jednostavni; njima to, barem za njihovo dugo dobro vreme, nije dosadilo, kao što je to slučaj kod Francuza: koji čak rado čine mali skok u su­protnost i duh logike u stvari podnose samo kad mnoštvom takvih malih skokova u suprotnost oda­je svoju d r u ž e v n u pristojnost, .svoje družev-no samoporicanje. Logika mi izgleda nužna kao hleb i voda, ali i kao ove neka vrsta zatvorske hra­ne, čim je trebao čisto i jedino nju uzimati. U dobrom društvu ne moramo nikad hteti potpuno i jedino da 'budemo u pravu, kao što to želi svaka čista logika: stoga mala doza nerazumnosti u či­tavom francuskom esprit-u.— Smisao za družev-nost kod Grka bio je daleko manje razvijen, nego što jeste i što je bio kod Francuza: stoga toliko malo esprit-a kod njihovih najduhovitijih ljudi, stoga toliko malo dosetke čak kod njihovih ša-ljivdžija, stoga — ah! Neće mi više verovati u ove moje rečenice, a koliko te vrste imam još na duši! — Est res magna tacer* — kaže Marcijal (Martijal) o svim brbljivima.

83.

P r e v o d i . — Stepen istorijskog smisla što poseduje neko vreme možemo prosuditi po tome kako to p r e v o d i i prošla vremena i knjige po­kušava da asimiluje. Francuzi Korneja, a takođe i revolucije dočepali su se rimske starine na način za koji više ne bismo imali hrabrosti — zahvalju­jući našem smislu za istoriju. A i sama rimska sta­rina: kako je nasilno i ujedno naivno stavila svo­ju ruku na sve dobro i visoko grčke drevnije sta­rine! Kako su oni prevodili u rimsku tadašnjost!. Kako su namerno i bezobzirno činili nejasnim trenutak na prahu leptirovog krila! Tako je Hora-

* Lat. — velika je stvar ćutati. — Prim. prev.

103

cije (Horatije) tu i tamo prevodio Alkeja ili Arhi-loha, tako je Propercije prevodio Kalimaha i Fi­leta (pesnike istog ranga sa Teokritom, ako s m e-m o suditi): šta im je bilo stalo do toga da je stvarni tvorac ovo i ono doživeo i znake toga upi­sao u svoju pesmu! — Kao pesnici ne behu nesklo­ni antikvarskom duhu traganja koji prethodi isto-rijskom smislu, kao pesnici nisu uzeli u obzir te sasvim lične stvari i imena i sve što je bilo svoj­stveno jednom gradu, jednoj obali, jednom veku, kao njegova nošnja i maska, nego su smesta sta­vili ono sadašnje i rimsko na njegovo mesto. Izgle­dalo je kao da nas pitaju: »Zar ne treba ono staro da sebi učinimo novim i da s e b e u njemu smes-timo? Zar ne bismo smeli našu dušu da udahnemo tom smrtnom telu? Jer ono je mrtvo samo jed­nom: kako je ružno sve mrtvo!« — Oni nisu znali za uživanje u smislu za istoriju; ono prošlo i tuđe beše im mučno, i kao Rimljanima podsticaj za rimsko osvajanje. U stvari tada se osvajalo, ako bi se prevelo — ne samo tako što se ispuštalo ono istorijsko: ne, dodavala se aluzija na sadašnjost, pre svega brisalo se pesnikovo ime i na njegovo mesto stavljalo svoje — ne u osećanju krađe, nego sa najčišćom savešću imperium Romanum-a*.

84.

O p o r e k l u p o e z i j e . — Ljubitelji fantas­tičnog kod čoveka, koji ujedno zastupaju učenje o instiktivnom moralitetu, zaključuju ovako: »Pod pretpostavkom da se u svim vremenima cenila ko­rist kao vrhovno božanstvo, odakle je onda u či­tav svet došla poezija? — to ritmizovanje govora, što pre deluje nasuprot jasnoći saopštavanja, ne­go što unapređuje, i što je nasuprot tome u čita-

* Lat. — rimskog carstva. — Prim. prev.

104

vom svetu poniklo svuda na zemlji kao ruganje čitavoj korisnoj svrsishodnosti i još uvek niče! Divlje lepa nerazumnost poezije pobija vas, vi utilitarci! Baš hteti se o s l o b o d i t i korisnosti — to je uzdiglo čoveka, to ga je inspirisalo za umetnost i moralitet!« Ali ja sada moram laskati utilitarcima — ta oni su retko u pravu da je to za žaljenje! U onim starim vremenima, što su poezi­ju pozivale u život, imali smo ipak pri tom korist u vidu i jednu veliku korist — tada kada smo uči­nili da ritam prodre u govor, onu silu što iznova sređuje sve rečenične atome, zahteva da se bi­raju reči i misao boji iznova čini tamnijim, više stranim, daljim: naravno neka p r a z n o v e r n a k o r i s t ! Zahvaljujući ritmu bogova trebalo bi da se neka ljudska želja dublje utisne pošto smo primetili da se čovek bolje seća nekog stiha nego nevezanog govora; isto tako su ljudi mislili da će ih zahvaljujući ritmičkom tik-taku čuti preko ve­likih daljina; činilo se da ritmizovana molitva pre dopire do sluha bogova. Ali pre svega su hteli da imaju korist od onog elementarnog savlađivanja, što doživljuje čovek po sebi slušajući muziku; ri­tam je neka prinuda; on proizvodi neku nesavlad-Ijivu želju da se popusti, da se složi;-ne samo ko­rak nogu, takođe i duša ide za tim taktom — ve-rovatno, tako se zaključivalo, takođe i duša bogo­va! Ljudi su dakle pokušali preko ritma da p r i ­s i l e i da vrše neku silu nad njima: preko njih se prebacila poezija kao neka magična zamka. Bese još čudesnija predstava: i ta je baš možda najviše delovala kod nastanka poezije. Kod pita-gorejaca ona se pojavljuje kao filosofsko učenje i kao trik vaspitanja: ali odavno pre toga beše filosofa, muzici se priznavala snaga da se čovek rastereti afekata, da se očisti duša, da se ublaži ferocia animi* — i to baš kroz ono ritmičko u mu-

* Lat. — neobuzdanost duše, — Prim. prev.

105

zici. Kada su prava napetost i harmonije duše bili izgubljeni, moralo se p l e s a t i , u taktu pevača — to beše recept ove lekarske veštine. Njome je Terpander smirio jednu pobunu, Empedoklo je smirio jednog besomučnika, Damon je očistio jed­nog od ljubavi bolesnog mladića; time su se lečili i podivljali osvetoljubivi bogovi. Najpre time što bi se omama i razuzdanost njihovih afekata dovo­dili do vrhunca, dakle tim što bi se besomučnika učinilo ludim, a osvetoljubivog pijanim od osvete —svi orgijastički kultovi žele ferocia-u nekog bo­žanstva da odjednom rasterete i da učine orgi­jom da se posle toga osećaju slobodnijim i mir­nijim i da ljude ostavi na miru. Melos prema svom korenu znači sredstvo za umirivanje, ne zato što je sam blag, nego što njegovo dejstvo čini čoveka blagim. — I ne samo u kultskoj pesmi, već i kod svetske pesme najstarijih vremena postoji pret­postavka da ono ritmičko ima magičnu moć, na primer prilikom vađenja vode ili veslanja. Pesma je neko očaravanje demona, koje pri tom zamiš­ljamo kao delatne, ona ih čini voljnim (uslužnim), neslobodnim i oruđem čoveka. I kad god delamo, postoji pobuda za pevanjem s v a k a radnja je vezana za pomoć duhova: bajalica i bajanje iz­gleda da su praoblik poezije. Ako je stih korišćen i prilikom proročanstva — Grci su govorili da je heksametar pronađen u Delfima— tako bi i ovde ritam trebalo da vrši prisilu. Tražiti neko proro­čanstvo za sebe — to je prvobitno značilo (prema verovatnom izvođenju grčke reči): nešto sebi odre­diti; ljudi su mislili da mogu budućnost iznuditi time što bi se za sebe zadobio Apolon: on koji je prema najstarijoj predstavi daleko više nego pro­ročanski bog. Tako kao što se formula izgovori, bukvalno i tačno ritmički, tako vezuje budućnost, ali formula je pronalazak Apolona, koji kao bog ritmova može da veže i boginje sudbine. — Ako u celini pogledamo, upitajmo: aa li je za prazno-vernu vrstu ljudi uopšte bilo nešto k o r i s n i j e

106

od iritma? Sa njim se moglo sve: magično unapre­đivati neki rad; prinuđivati nekog boga da se po­javi,' da bude blizu, da sluša; pripremati buduć­nost shodno svojoj volji; rasteretiti vlastitu dušu od neke prekomernosti (straha, manije, sažaljenja, osvetoljubivosti), i ne samo vlastitu dušu nego i dušu najgoreg demona — bez stiha čovek beše ništa, kroz stih bio bi takoreći bog. Takvo osnov­no osećanje ne može se više potpuno iskoreniti — i još sada, posle milenijuma duge borbe protiv takvog praznoverja, povremeno i najmudriji od nas postaje budalom ritma, čak samo u tome što neku misao o s e ć a kao i s t i n i t i ] u, kada ima neku metričku formu i dolazi sa nekim božanskim hopsasa što odatle dolaze. Zar nije veoma vesela stvar da još uvek najozbiljniji filosofi, ma koliko inače ozbiljno uzimali za sigurno, da se pozivaju na p e s n i č k e i z r e k e, da bi svojim mislima da­le snagu i verodostojnost? — pa ipak je za istinu opasnija, kada se sa njom pesnik slaže, nego kada joj protivreči! Jer kao što kaže Homer: »Mnogo lažu ti pesnici!« —

85.

D o b r o i l e p o . — Umetnici stalno v e l i ­č a j u — oni ništa drugo ne čine — i to sva ona sta­nja i one stvari što stoje na glasu da se kod njih i u njima čovek može osećati dobar ili velik, ili pijan, ili veseo, ili dobro i mudro. Te i z a b r a ­ne stvari i ta izabrana stanja, čija se vrednost za ljudsku sreću smatra sigurnom i ocenjenom, ob­jekti su umetnika; oni se uvek nalaze u zasedi da iste otkriju i da pređu u područje umetnosti. Hoću da kažem: oni sami nisu ocenjivači sreće i onog srećnog, ali oni se uvek guraju u blizinu tih oce-njivača sa najvećim ljubopitstvom i zadovoljstvom da odmah iskoriste svoje procene. Tako će oni, jer pored svog nestrpljenja imaju i najveća plu-

107

ća glasnika i noge trkača, uvek takođe biti među prvima koji među prvima slave ono n o v o dobro i često se p o j a v l j i v a t i kao oni koji pre sve­ga nazivaju nešto dobrim i kao dobro ocenjuju. Ali to je, kao što je rečeno, zabluda: oni su samo brži i glasniji od stvarnih ocenjivača.— A ko su pak ti? — To su bogataši i dokoličari.

86.

O p o z o r i š t u . — Ovaj dan me je opet is­punio snažnim i uzvišenim osećanjima, i ako bih u njegovo veče mogao imati muziku i umetnost, dobro znam kakvu muziku i kakvu umetnost n e bih hteo, naime ne bih hteo sve one koje omam­ljuju svoje slušaoce i što bi htele da u z d i g n u za trenutak snažnog i uzvišenog osećanja — one ljude svakodnevice duše, koji uveče ne liče na pobednike na trijumfalnim kolima, nego liče na umorne mazge u čijem je životu nešto prečesto primenjivan bič. Šta bi oni ljudi uopšte znali o »uzvišenijim raspoloženjima« da nema sredstava što proizvode opijenost i idealnih udaraca bičem! — I tako imaju one koje ih oduševljavaju, kao što imaju svoja vina. Ali šta su m e n i njihova pića i njihova opijenost! Što je oduševljenom potrebno vino! Naprotiv, on sa nekim gađenjem gleda na ta sredstva i posrednike, koji tu hoće da proizve-du dejstvo bez dovoljnog razloga — oponašanje vi­soke duševne plime! — Kako? Zar se krtici pok­lanjaju krila i ponosna uobraženja — pred odlas­kom na spavanje, pre nego što se uvuče u svoju špilju? Zar je šalju u pozorište i stavljaju velike čaše pred njene slepe i umorne oči? Zar ljudi kojima život nije »radnja« nego posao ne sede pred pozornicom i posmatraju čudna bića koji­ma je život više nego posao? »Tako je pristojno«, kažete, »tako je zabavno, tako hoće vaspitanje!« — Pa dobro! Tako mi suviše često nedostaje obra-

108

zovanje, jer taj prizor mi je prečesto odvratan. Onaj ko po sebi ima dovoljno tragedije i komedije, ostaje svakako, najdraže daleko od pozorišta ili, kao izuzetak, čitavo zbivanje — uračunavajući po­zorište, publiku i pesnika — postaje mu stvarno tragični i komični pozorišni komad, tako da mi izvedeni pozorišni komad, naprotiv samo malo zna­či. Ko je nešto kao Faust i Manfred, šta mu je sta­lo do Faustova i Manfreda pozorišta — dok sigur­no ima još da misli na to da se uopšte takve figu­re izvode na pozornicu. Najjače misli i strasti pred onima koji nisu sposobni za mišljenje i strast — ali za o p i j e n o s t i ! i o n i kao sredstva za ovo! I pozorište i muzika, pušenja hašiša i žvaka­nja betela* kod Evropljana! Ah, ko će nam ispri­čati čitavu priču o narkoticima! — To je takoreći istorija »obrazovanja« takozvanog višeg obrazo­vanja!

87.

O s u j e t i u m e t n i k a . — Verujem da umet-nici često ne znaju šta najbolje mogu, jer su su­više sujetni i što su svoja čula orijentisali na nešto ponosnije, nego što izgledaju da su ove male bilj­ke, koje ponovo, čudno i lepo, u stvarnom savr­šenstvu mogu da rastu na njihovom tlu. Oni površ­no ocenjuju ono najzad dobro njihovog vrta i vi­nograda, i njihova ljubav i njihovo uviđanje nisu istog ranga. Tu je neki muzičar koji je više nego bilo koji muzičar majstor u tome da pronalazi to­nove iz carstva paćeničkih, potištenih, namučenih duša i da i nemim životinjama daje govor. Niko na njega ne liči po bojama pozne jeseni, neopisivo dirljive sreće poslednjeg, poslednjeg, najkraćeg uživanja, on zna neki zvuk za one tajno-neprijat-

* Južnoazijsko sredstvo za uživanje, plod areka palme što se žvaće sa drugim dodacima. — Prim. prev.

109

ne ponoći duše, gde izgleda da su uzrok i dejstvo izašle iz uobičajenog toka svakog trenutka može da nastane nešto »iz ništa«; on najsrećnije crpe iz svega iz donjeg temelja ljudske sreće i takoreći iz tog ispijenog pehara, gde su se stekle najopo-rnije i najodvratnije kapi sa najslađima za (krajnje dobro i krajnje zlo); on poznaje ono umorno sa­mo pomeranje duše koja više ne može da skače i leti; čak ni da hoda; on ima uplašeni pogled pri­tajene boli, bezutešnog razumevanja, rastanka bez priznanja; čak kao Orfej čitavog skrivenog jada je veći od bilo koga, preko njega je uopšte prido­dano umetnosti mnogo toga što je dosad bilo neiz-razivo i čak izgledalo nedostojno umetnosti, i što se recima moglo samo rasterati, a ne uhvatiti — ponešto sasvim malo i mikroskopsko duše: da, on je majstor u sasvim malom. Ali on ne ž e l i to da bude! Promiče mu da njegov d u h ima dru­gi ukus i sklonost i da najradije sedi po budžaci-ma propalih kuća: tamo skriven, skriven od sa­mog sebe slika on svoja prava majstorska dela, što su sva vrlo kratka i često duga samo takt — tek samo postaje sasvim dobar, velik i savršen, možda jedino tamo. — Ali on to ne zna! On je suviše sujetan da bi to znao.

88.

O z b i l j n o s t o i s t i n i . — Ozbiljnost o is­tini! Kakve različite stvari ljudi podrazumevaju pod tim rečima! Upravo isti pogledi i načini doka­za i ispitivanja, što mislilac po sebi oseća kao neku lakomislenost, kojoj je na svoju sramotu podle­gao ovog ili onog časa — upravo isti pogledi — up­ravo isti pogledi mogu umetniku koji na njih na-leće i sa njima povremeno živi dati svest da ga je sada obuzela najdublja ozbiljnost za istinu, i dostojno je divljenja što on, premda umetnik, ipak ujedno pokazuje najozbiljniju žudnju za suprot-

nošću onoga što izgleda. Tako je moguće da neko baš svojim patosom ozbiljnosti odaje kako se do sada površno i zadovoljno njegov duh igrao u car­stvu saznanja. — I nije li to sve što mi uzimamo kao v a ž n o , naš izdajnik? To pokazuje gde se nalazi naš značaj i šta nismo od značaja.

89.

S a d i n e k a d . — Šta se nalazi u čitavoj na­šoj umetnosti i umetničkim delima kada se lišimo one više umetnosti, umetnosti svečanosti! Nekada su sva umetnička dela bila izložena na velikom putu svečanosti čovečanstva, kao znakovi sećanja i spo­menici visokih i blaženih momenata. Sada ljudi žele da umetničkim delima jadne iscrpljene ljude i bolesnike primame na stranu od velikog puta patnje čovečanstva, za najkraći trenutak pohote; nude im se mala opijenost i ludilo.

90.

S v e t1 o s t i i s e n k e. — Knjige i zapisi su kod različitih mislilaca različite stvari: neko je u knjizi skupio plamenove, koje je znao da brzo krade i odnese kući iz zraka saznanja što mu je sinulo; neko drugi reprodukuje samo senke, snim­ke u sivom i crnom, što se dan ranije izradilo u njegovoj duši.

91.

O p r e z n o s t . — Alfijeri* je, kao što je poz­nato, veoma mnogo lagao kada je zapanjenim

* Vitorio Alfijeri (Alfieri, 1749—1803) — italijanski književnik. — Prim. prev.

111

savremenicima pričao svoju biografiju. On je lagao iz onog despotizma prema samom sebi, što je na primer dokazivao na taj način kako je stvarao vlastiti jezik i sebe tiranisao da postane pesnik: — o n je na kraju našao strogu formu uzvišenosti u koju je u t i s n u o svoj život i svoje sećanje: sigurno je pri tom bilo puno muke. — Ja ne bih poverovao ni u Platonov životopis koji je on sam napisao: isto toliko malo kao Rusoovom ili Dante­ovom vita nuova.*

92.

P r o z a i p o e z i j a . — Obratimo samo paž­nju na to da su veliki majstori proze skoro uvek bili i pesnici, bilo javno ili takođe samo potajno i za »fijoku«. I doista samo sa o b z i r o m na p o e z i j u piše se dobra proza! Jer ona je nepre­kidan pristojan rat sa poezijom: sve njene draži sastoje se u tome da se poezija stalno izbegava i da joj se protivreči; svaki abstractum** želi da se iznese kao nestašnost protiv ove i kao rugaju-ćim glasom; svaka suvoća i hladnoća treba ljup­ku boginju da dovede u neko ljupko očajanje; često ima približavanja, pomirenja trenutaka a za­tim iznenadnog odskakanja natrag i ismejavanja; često se povlači zavesa i pušta unutra prejaka svet-lost, dok upravo boginja uživa u svojim sumracima i prigušenim bojama; često joj se uzima reč sa usti-ju i pevuši prema nekoj melodiji, pri čemu ona fine ruke drži pred finim malim ušima,— i tako postoji hiljadu zabava rata, uračunavajući poraze, o čemu baš ništa ne znaju nepoetski, takozvani prozni ljudi: Oni pišu i govore takođe samo lošu prozu! R a t j e o t a c s v i h d o b r i h s t v a -

* Ital. — novom životu. Prim. prev. ** Lat. — apstraktan ili opšti pojam, apstraktna pred­

stava. Prim. prev.

112

r i ,* rat je otac i dobre proze! — Behu četvorica veoma čudnih i doista pesničkih ljudi u ovom veku koji su došli do majstorstva proze, za koje ovaj vek inače nije bio stvoren — iz nedostatka u poeziji, kao što je nagovešteno. Ne uzimajući u obzir Getea, koga vek sa pravom uzima u obzir, koji ga je izneo: tako smatram dostojnim da se nazivaju majstorima proze samo Đakomo Leopardi, Pros-pera Merime, Ralfa Valdo Emerson i Valter Se-vedž Lindera, autor Imaginary Converzations.**

93.

A l i z a š t o p i š e š ? — A: ja ne spadam me­đu one koji m i s l e sa mokrim perom u ruci; a još manje među one ikoji se uopšte pred otvorenom mastionicom prepuštaju svojim strastima, sedeći na svojoj stolici i ukočeno posmatrajući hartiju. Ja se ljutim ili se stidim čitavog pisanja; pisanje je za mene nužda — čak mi je odvratno da u pore-đenju s tim govorim. B: ali zašto pišeš? A: da, moj dragi, rečeno u poverenju: još nisam pronašao ne­ko drugo sredstvo da se o s l o b o d i m svojih misli. B: a zašto želiš da ih se oslobodiš? A: zašto želim? Želim li? Ja moram. — B: dosta! dosta!

94.

R a s t p o s l e s m r t i . — One male smele re­­i o moralnim stvarima što je Fontenel izbacio u svojim Posmrtnim razgovorima behu u njegovo vreme smatrane paradoksima i igrama jedne sum-

* Rat je otac svih stvari — izreka je velikog grčkog filosofa Heraklita (544 — 480). ili 483. god. pre naše ere). — Prim. prev.

** Valter Sevedž Lender (1775—1864), autor Imaginar­nih razgovora, bio je engleski epski pesnik. — Prim. prev.

8 Vesela nauka 113

njive dosetke; čak najviše sudije ukusa i duha nisu ništa više videle u tome — možda ni sam Fontenel. A sada se dešava nešto neverovatno: ove misli postaju istine! Nauka ih dokazuje! Igra pos­taje ozbiljnost! I mi čitamo te dijaloge sa sasvim drugim osećanjem nego što su ih čitali Volter i Helvecijus i nevoljno podižemo njihovog tvorca u drugu i m n o g o v i š u klasu rangiranja du­hova nego što su oni činili — da li sa pravom? Da li bez prava?

95.

Š a m f o r . — To što je takav poznavalac ljudi i gomile kao Šamfor upravo priskočio u pomoć gomili i nije ostao da stoji po strani u filosofskom odricanju i odbrani, ne mogu sebi drugačije da objasnim nego ovako: jedan instinkt beše u njemu jači od njegove mudrosti i nikad nije bio zadovo­ljen, mržnja prema čitavom plemstvu krvi: možda stara samo objašnjiva, mržnja njegove majke, što je ljubavlju prema majci u njemu bila proglašena svetom — instinkt osvete od njegovih dečačkih go­dina što je čekao čas da osveti majku. I sada su ga njegov život i njegov genije, i ah! svakako naj­više roditeljska krv u njegovim žilama zaveli na to da se upravo uključi i izjednači sa tim plemstvom — kroz mnoge i mnoge godine! Ali konačno nije više podnosio vlastiti pogled (prozor) »starog čo-veka« pod starim režimom, on se počeo žestoko i strasno kajati i u t o j strasti obukao je ruho svetine kao s v o j način mantije od kostreti! Njegova loša savest beše propuštanje osvete. — Pod pretpostavkom da je Šamfor tada za stupanj ostao više filosof, revolucija ne bi došla do svoje tra­gične dosetke i do svoje najoštrije bodlje: ona bi se smatrala daleko glupljim događajem i ne bi bila takvo zavođenje duhova. Ali Šamforova mrž­nja i osveta vaspitale su celo pokolenje: i naj-

114

svetliji ljudi prošli su kroz tu školu. Ta pomisli­mo na to da je Mirabo na Šamfora gledao kao na svoje više i starije Ja od koga je očekivao i pod­nosio podsticaje, upozorenja i presude — Mirabo koji je kao čovek pripadao sasvim drugom rangu veličine za razliku čak od prvih državničkih veli­čina prošlosti i sadašnjice. — Čudno je da je upr-kos takvom prijatelju i zagovorniku — ta imamo Miraboova pisma Šamforu—ovaj najduhovitiji od svih moralista ostao stran Francuzima, nimalo drugačije nego Stendal, koji je možda od svih Francuza o v o g veka imao najmisaonije oči i uši. Da li stvari tako stoje da je poslednji u osno­vi imao suviše od jednog Nemca i Engleza da bi Parižanima mogao biti još podnošljiv? — dok je Šamfor, čovek bogat dubinama i pozadinama duše mračan, paćenički, vatren — bio mislilac koji je smeh smatrao nužnim lekom protiv života i koji se skoro smatrao izgubljenim svakog dana kada se nije smejao — izgleda naprotiv više kao Italijan i bliski rođak Dantea i Leopardija, nego Francuz! Poznajemo poslednje Šamforove reči: »Ah! mon ami, rekao je Sijesu*, je m'en vais enfin de mon de, ou il faut que le coeur se brise ou se bronze**.« — To sigurno nisu reči umirućeg Francuza.

96.

D v a g o v o r n i k a . — Od ova oba govornika jedan postiže čitavu moć rasuđivanja svoje stvari samo tada kada se prepusti strasti: tek ova mu crpe dovoljno krvi i žara u mozak da prinudi da se otkrije njegova visoka duhovnost. Drugi svakako

* Emanuel žozef grof Sijes (1748 —1836) — francuski publicista i političtar. — Prim. prev.

** Franc. Ah! moj prijatelju, konačno odlazim sa ovog sv^ta, gde srce treba ili da se razbije ili pretvori u bron-zu. — Prim. prev.

8* 115

tu i tamo pokušava isto: da pomoću strasti puno-zvučno, snažno i uzbudljivo iznese svoju stvar, ali obično sa slabim uspehom. On zatim veoma brzo govori nejasno i zbunjeno, preteruje, ispušta i iza­ziva nepoverenje prema moći rasuđivanja svoje stvari: on čak pri tem oseća to nepoverenje, i iz toga se objašnjavaju iznenadni skokovi u naj­hladnije i najodbojnije tonove, što kod slušaoca izazivaju sumnju da li je čitava njegova strasnost bila prava. Kod njega svaki put strast preplavljuje duh; možda zato što je snažniji u odnosu na prvu. Ali on je na vrhu svoje snage kada se suprotstav­lja nastupajućoj buri svoga osećaja i takoreći joj se ruga: tek tu njegov duh potpuno izlazi iz svog skrovišta, logičan, podrugljiv, zaigran a ipak uža­san duh.

97.

O b r b l j i v o s t i p i s a c a . — Postoji brblji­vost gneva — često kod Lutera, takođe kod Šopen-hauera. Brbljavost iz suviše velike zalihe pojmova formula kao kod Kanta. Brbljivost iz uživanja u stalno novim obrtima iste stvari: nalazimo je kod Montenja. Brbljivost pakosnih priroda: ko čita spi­se toga vremena setiće se pri tom dva pisca. Brb­ljivost je uživanje u lepim recima i jezičkim obli­cima: ne retko u Geteovoj prozi. Brbljivost iz unu­trašnjeg zadovoljstva u buci i pometnji osećaja: na primer kod Karlajla.

98.

U s l a v u Š e k s p i r a . — Najlepše što bih u slavu Šekspira, č o v e k a, znao da kažem jeste ovo: on je verovao u Bruta i nije bacio ni zrnce prašine nepoverenja na tu vrstu vrline! Njemu je posvetio svoju najbolju tragediju — ona još uvek

116

nosi lažno ime* — njemu i najstrahovitijem pojmu visokog morala. Nezavisnost duše! — to je ovde važno! Ni jedna žrtva ne može biti suviše velika: njoj se mora žrtvovati čak i najdraži prijatelj, ma koliko uz to bio najdivniji čovek, ukras sveta, ge­nije bez premca — ako naime volimo slobodu kao slobodu velikih duša, i kroz njega t o j slobodi preti opasnost: tako je Šekspir morao osećati! Visina na koju postavlja Cezara jeste najfinije poštovanje koje je mogao iskazati Brutu: tek ta­ko podiže njegov unutrašnji problem do ogromno-sti i isto tako duhovnu snagu što je mogla raseći taj č v o r ! — I da li je to stvarno bila politička sloboda što je ovog pesnika nagonila da saoseća sa Brutom — koja ga je učinila sukrivcem Bruta? Ili je politička sloboda bila samo neka simbolika za nešto neizrecivo? Da li možda stojim pred nekim nepoznatim tamnim događajem i pustolovinom iz pesnikove vlastite duše, o čemu je mogao da govori samo kroz znake? Šta je sva Hamletova me-lanholija prema melanholiji Bruta? I možda Šek­spir zna i za ovu kao što je i onu poznavao, iz iskustva! Možda je i on imao svoj mračni čas i svog zlog anđela kao Brut! — Ali ma šta je i moglo postojati od takvih sličnosti i tajnih veza: pred čitavim likom i vrlinom Bruta Šekspir se bacio na zemlju i osećao se nedostojan i dalek: svedočanstvo o tome upisao je u svoju tragediju. U 'njoj je on dva puta prikazao jednog pesnika i dva puta nad njim izlio takvo nestrpljivo i pos-lednje osećanje prezira da to zvuči kao neki krik — kao krik samoprezira. Brut, sam Brut gubi strp­ljenje kada se pesnik pojavljuje, uobraženo, pa­tetično, nametljivo, tkao što su to obično pesnici, kao neko biće, koje izgleda da prkosi od moguć­nosti veličine, takođe moralne veličine, pa ipak u filosofiji čina i života samo retko postiže prostu

* Niče misli na Šekspirovu tragediju »Julije Cezar«. Prim. prev.

117

čestitost. »Ako on poznaje vreme, ja p o z n a j e m n j e g o v e ć u d i — dalje sa zveckanjem lakrdi-jaša!« —uzvikuje Brut. Neka se to prevede natrag u dušu pesnika koji je to napisao.

99.

Š o p e n h a u e r o v e p r i s t a l i c e . — Šta vidimo kod dodira kulturnih naroda sa varvarima: da niža kultura od više redovno prima prvo njene po­roke, slabosti i razuzdanost, oseća da to vrši na nju neki podražaj i konačno posredstvom usvojenog poroka i slabosti pušta da na nju struji i nešto od vrednosne snage više kulture: to možemo posmat-rati i iz blizine i ne putujući varvarskim narodima, naravno nešto profinjeno i produhovljeno što se tako lako ne može lako uočiti. Ali šta običavaju Š o p e n h a u e r o v e pristalice u Nemačkoj da najpre prihvate od svog majstora? — kao koji, u poređenju sa njegovom nadmoćnom kulturom, moraju sebi izgledati dovoljno varvarski da bi ta-kođe preko njega bili varvarski fascinirani i za­vedeni. Da li je to njegov jak smisao za činjenice, njegova dobra volja za jasnoću i um, što je toliko često činila da izgleda engleski i tako malo nemač-ki? Ili snaga njegove intelektualne savesti što je i z d r ž a v a l a doživotnu protivrečnost između bi­ća i htenja i prinuđavala ga na to da i sebi u svo­jim spisima stalno i skoro u svakoj tački protivre-či? Ili njegovo čistunstvo u stvarima crkve i hriš-ćanskog boga? — jer tu je bio čist kao nijedan ne-mački filosof do tada tako da je živeo i umro »kao volterijanac«. Ili njegova besmrtna učenja o inte-lektualnosti intuiciie (zora), o apriornosti kauzal­nog zakona, o oruđu — prirodi intelekta i o neslo­bodi volje? Ne sve to ne očarava i ne oseća se kao očaravajuće: ali Šopenhauerove mističke zbunje­nosti i isprike na onim mestima gde je mislilac činjenica dopustio da ga zavede i upropasti sujet-

118

ni nagon da bude odgonetač sveta, nedokazivo učenje o j e d n o j v o l j i (»svi uzroci su samo prigodni uzroci pojave volje za to vreme, na tom mestu«, »volja za život je u svakom biću, čak i naj­manjem, potpuno i nepodeljeno prisutna, tako potpuno kao i u svemu što behu, jesu i biće ujed­no«), p o r i c a n j e i n d i v i d u e (»svi lavovi su u osnovi samo jedan lav«, »mnoštvo individua je privid«, kao što je r a z v i t a k samo privid: on Lamarkovu misao naziva »genijalnom, apsurdnom zabludom«)/ zanesenost g e n i j e m (»u estetskoj intuiciji individua nije više individua, nego čist bezvoljni, bezbolan , bezvremenski subjekt sazna­nja«; subjekt time što se potpuno rastvara u opa­žanom predmetu postaje sam taj predmet«), bes­mislenost o s a ž a l j e n j u i u njemu omogućenom probijanju principii individuations (princip indi-viduacije) kao izvora čitavog moraliteta, uračuna­vajući i takve tvrdnje kao »Umiranje je u stvari svrha postojanja«, »a priori se ne može bez okoli-šenja poreći da neko magično dejstvo ne bi takođe trebalo da potekne od nekog već upokojenog«; takve r a z u z d a n o s t i i poroci filosofa uvek se prvo pri­maju i postaju stvar vere: poroke i _razuzdanosti uvek je naime najlakše oponašati i ne treba im nikakvo dugo uvežbavanje. Ali govorimo o najve­ćem od živih šopenhauerovaca, o Rihardu Vagneru. — O n je prošao kao što su prošli već mnogi umetni-ci; on je promašio u tumačenju likova koje je stvo­rio i pogrešno je prosudio neizrečenu filosofiju vlastite umetnosti. Rihard Vagner je dopustio da ga usred života dovede u zabludu Hegel; on je isto učinio još jednom kada je docnije iz svojih li­kova pročitao Šopenhauerovo učenje i »voljom«, »genijem« i sažaljenjem počeo samog sebe da for-muliše. Uprkos tome bilo je i biće istina: ništa ne ide upravo toliko protiv Šopenhauerovog duha kao u stvari ono vagnerovsko kod Vagnerovih junaka: mislim na nevinost najveće sebičnosti, verovanje u veliku strast kao u dobro po sebi, jednom rečju

119

na ono Zigfridovsko na licu njegovih junaka. »Sve to miriše pre na Spinozu nego na mene« — možda bi Šopenhauer rekao. Ma koliko da je Vagner imao dobre razloge da se upravo posle drugih filo-sofa osvrne na Šopenhauera: očaranost kojoj je s ozbirom na tog mislioca podlegao učinila ga je sle-pim ne samo prema drugim filosofima nego čak i prema nauci; on sve više želi da čitavu svoju umet-nost da kao pandan i kao dopunu Šopenhauerove filosofije i sve izričitije se odriče više častoljubi-vosti da bude pandan i dopuna ljudskog saznanja i nauke. I na to ga ne izaziva čitav tajanstveni sjaj te filosofije, koja bi izazvala i jednog Kaljiostra*: čak i pojedini gestovi i afekti filosofa behu vazda zavodnici! Šopenhauerovsko je na primer Vagnerova ljutnja zbog kvarenja nemačkog jezika; i ako bi ovde trebalo da odobravamo podražavanje, ne bi ipak smelo ni da se prećuti da sam Vagnerov stil podosta pati od svih tih čireva i oteklina, čiji je prizor Šopen­hauera činio toliko besnim, i što s obzirom na vagne-rijance koji nemački pišu, vagnerovština počinje da se pokazuje toliko opasnom kao što se pokazala sa­mo neka hegelovština. Šopenhauerovska je Vagnero­va mržnja na Jevreje, prema kojima čak u svom naj­većem činu ne može da bude pravedan: ta Jevreji su pronalazači hrišćanstva. Šopenhauerovski je Vagne­rov pokušaj da hrišćanstvo shvati kao zameteno zrno budizma i za Evropu, uz povremeno približavanje katoličko-hrišćanskim formulama i osećajima, da se pripremi neki budistički vek. Šopenhauerovska je Vagnerova propoved u korist milosrđa u postu­panju sa životinjama? Šopenhauerov prethodnik ovde beše kao što je poznato Volter, koji ie mo­žda takođe već znao da kao njegovi naslednici, svoju mržnju prema određenim stvarima i ljudima prikriva milosrđem prema životinjama. Barem Vag-

* Grof Alesandro Kaljiostro (Cagliostro, 1743—1795) — italijanski pustolov, poznat po istoimenom romanu Aleksandra Dime-oca. Prim. prev.

120 .M'

nerova mržnja prema nauci, što govori iz njegove propovedi, svakako nije podstaknuta duhom milo­srđa i dobrote — a takođe ne, kao što se to samo po sebi razume, d u h o m uopšte. — Na kraju 'se malo nalazi od filosofije nekog umetnika, ukoliko je ona samo dodatna filosofija i sama ne šteti nje­govoj umetnosti. Ne možemo se dovoljno čuvati od toga da se ljutimo na nekog umetnika zbog nje­gove povremene, možda veoma nesrećne i drske maskarade; ne zaboravimo ipak da su dragi umet-nici svi zajedno pomalo glumci i moraju to biti i da bi bez glume teško duže izdržali. Ostanimo odani Vagneru u tome što je u njemu i s t i n i t o i izvorno — i osobito kroz to da mi njegovi učenici, ostanemo verni sebi samim u tome što je u nama istinito i izvorno. Ostavimo mu njegove intelektu­alne hirove i grčeve, ocenimo naprotiv pravično kakve čudne hrane i nužde s m e da ima umetnost kao što je njegova da bi mogla živeti i rasti! Ništa ne stoji do toga što kao mislilac tako često nije u pravu. Pravičnost i strpljenje nisu nj e g o v a stvar. Dosta je što njegov život sam pred samim sobom ima prava i zadržava pravo: ovaj život koji sva­kom od nas dovikuje: »Budi čovek i nemoj sle-deti mene, nego sebe! Nego sebe!« I n a š život treba pred nama samima da zadrži pravo! I mi treba slobodno i neustrašivo, u nevinoj somoživo-sti da rastemo i cvetamo iz samih sebe! I tako mi zvuče, posmatrajući takvog čoveka, i danas još kao i nekad u ušima ove rečenice: »da je strast bolja od stoicizma i pretvaranja, da je čestitost čak u zlu bolja nego gubljenje samog sebe u tradicio­nalnom moralitetu, da slobodan čovek može isto tako biti dobar kao i zao, ali da je neslobodan čo­vek sramota prirode i da ne učestvuje ni u kakvoj nebeskoj ili zemaljskoj utehi; konačno da s v a k o k o ž e l i d a b u d e s l o b o d a n m o r a t o po­s t a t i k r o z s a m o g s e b e , i d a nikom sloboda ne pada u krilo kao neki čudesni poklon.« (Richard Wagner in Bayreuth, str. 94.)

121

100.

N a u č i t i d a i s k a z u j e š p o š t o v a n j e . — Ljudi se moraju naučiti da iskazuju poštovanje kao i da preziru. Svako ko ide novim putevima i mnoge je vodio novim putevima, začuđen otkriva kako su ti mnogi nespretni i jadni u ispoljavanju svoje zahvalnosti, čak kako se retko uopšte takođe samo m o ž e ispoljavati zahvalnost. To je kao da joj uvek, kada samo želi da progovori, nešto za­staje u grlu tako da samo hrače i u hrakanju opet zanemi. Način na koji mislilac oseća dejstvo svo­jih misli i preoblikujući i potresajući skoro je ko­medija; kadkad izgleda kao da su se oni na koje se delovalo u osnovi time osetili uvređeni i, kao što se plaše, svoju ugroženu samostalnost znali da ispoljavaju samu u svakojakim nepristojnostima. Potrebna su čitava pokolenja da bi se pronašla takođe samo jedna učtiva konvencija zahvalnosti: i tek veoma kasno dolazi onaj čas u kojem je čak u zahvalnost ušla neka vrsta duha i genijalnosti: jer je obično tu i neko koji je primalac velike za­hvalnosti, ne samo za ono što je sam učinio do­bro, nego najčešće za ono što su postepeno nago­milali njegovi prethodnici kao neko blago onog najvišeg i najboljeg.

101.

V o l t e r . — Svuda gde je postojao neki dvor davao je zakon dobrog govora, a time i zakon stila za sve pisce. Ali dvorski jezik je jezik dvo-ranina k o j i n e m a s t r u k u i koji sebi čak u razgovorima o naučnim stvarima zabranjuje sve komotne tehničke izraze, jer mirišu na struku, i zato je tehnički izraz i sve što odaje specijalistu u zemljama dvorske kulture m r l j a s t i l a . Sada kada su svi dvorovi postali karikature, inače i u ovom trenutku, mi smo iznenađeni što nalazimo da

122

je čak Volter po toj tački neizrecivo krhak i mučan (na primer u svom sudu o takvim stilistima kao što su Fontenel i Monteskije) — mi smo upravo svi emancipovani od dvorskog ukusa dok je Volter bio njegov d o v r š i t e l j !

102.

R e č za f i l o l o g e . — Da ima knjiga, tako vrednih i kraljevskih, da se dobro koriste čitava pokolenja naučnika, ako se zahvaljujući njihovom trudu te knjige postaju čiste i razumljive da se stalno učvršćuje to verovanje tu je filologija. Ona pretpostavlja da ima onih retkih ljudi (ako se od­mah ne vide) koji vredne knjige doista znaju da koriste — oni će svakako biti ti koji sami prave ili bi mogli praviti takve knjige. Htedoh reći da filologija pretpostavlja neko otmeno verovanje da se u korist nekoliko pojedinaca, koji će uvek »do­laziti« i nisu tu, treba unapred obaviti veoma mno­go mučnog, čak nečistog rada: sve je to rad in usum delphinorum.*

103.

O n e m a č k o j m u z i c i . — Nemačka muzi-'ka je sada već zato, više nego svaka druga, evrop­ska muzika, jer je samo u njoj došla do izraza promena koju je Evropa doživela revolucijom: samo nemački muzičari razumeju se u izraz po­krenutih narodnih masa, u onu ogromnu veštačku buku što čak ne treba da bude veoma glasna, dok na primer italijanska opera poznaje samo horove posluge ili vojnika, ali ne »narod«. Uz to dolazi da iz čitave nemačke muzike treba slušati duboku građansku ljubomoru na noblesse, naime na esprit

* Lat. na prestolonaslednikov način, tj. obrađeno za mlađi uzrast. Prim. prev.

123

i elegance,* kao izraz dvorskog, viteškog, starog, u sebe sigurnog društva. To nije muzika kao muzika Geteovog pevača pred kapijom, koja nailazi na do-padanje i »u dvorani« i to kod kralja; tu ne stoji: »Vitezi su hrabro gledali unutra i u krilo lepotice«. Više se ni gracija ne pojavljuje u nemačkoj mu­zici bez nastupa griže savesti; tek kod ljupkosti, zemaljske sestre Gracije,** Nemac počinje da se oseća potpuno moralnim — i odatle sve više gore do svoje zanesene, učene, često zajedljive »uzviše-nosti«, betovenske uzvišenosti. Ako želimo da mi­slimo o čoveku za o v u muziku, pomislimo baš na Betovena, kako se pojavljuje pored Getea, recimo kod onog susreta u Teplicu: kao poluvarvarstvo pored kulture, kao narod pored plemstva, kao do­broćudan čovek pored dobrog i još više nego »do­brog« čoveka, kao fantasta pored umetnika, kao onaj koji oseća potrebu da bude tešen pored teše-nog, kao onaj koji preteruje i u koga se sumnja da je pored pravičnog, hirovit čovek i samomučitelj, luđački — oduševljeni, duševni nesrećnik, verno — neizmerni, drznik i nespretni čovek — i sve u sve­mu da je »neukroćen čovek«: tako ga je osećao i označio sam Gete, izuzetan Nemac Gete, za koga još nije nađena njemu dorasla muzika! —Na kraja prosudimo još da li ono preziranje melodije i za-kržljavanje smisla za melodiju kod Nemaca što se sve više širi ne treba shvatiti kao demokratsku ne­pristojnost i posledicu revolucije. Melodija naime toliko otvoreno uživa u zakonitosti i oseća takvu odvratnost prema svemu postajućem, neoblikova-nom, proizvoljnom tako da za ovu zvuči kao neki zvuk iz s t a r o g poretka evropskih stvari i kao neko zavođenje i vraćanje na isti.

* Franc. plemstvo, duh, elegancija. Prim. prev. ** Gracije su latinske boginje ljupkosti. Na nemačkom

se kaže Anmut ili Grazie. Prim. prev.

124

104.

O z v u k u n e m a č k o g j e z i k a . — Znamo odakle potiče nemački, koji je već nekoliko vekova opšti književni nemački. Nemci sa svojim straho­poštovanjem pred svim što je došlo sa d v o r a , savesno su uzeli uzorak kancelarije u svemu što je trebalo da n a p i š u , dakle osobito u svojim pi­smima, poveljama, testamentima i tako dalje. Pi­sati kancelarijski to je bilo pisati shodno dvoru i vladi — to je bilo nešto otmeno, što se suprotstav­ljalo nemačkom iz grada u kome su upravo živeli. Postepeno se izvlačio zaključak i govorilo se isto tako kao što se pisalo — tako su ljudi postajali još otmeniji u oblicima reči, u izboru reč i obrti­ma i na kraju i u zvuku: kada su govorili afektirali su neki dvorski zvuk i afektacija je konačno po­stala priroda. Možda se nešto sasvim slično nije nigde dogodilo: nadmoć pisanog stila nad govorom i citiranje i šepurenje čitavog naroda kao temelj zajedničkog ne više dijalekatskog jezika. Ja veru-jem da je bio veoma seljački i prost: on se u.po-slednjim vekovima nešto oplemenio uglavnom time što su ljudi bili prinuđeni da oponašaju toliko mnogo francuskih, italijanskih i španskih zvukova i to baš od strane nemačkog (i austrijskog) plem­stva, koje se uopšte nije moglo zadovoljiti mater-njim jezikom. Ali Montenju ili čak Rasinu morao je zvučati uprkos tom uvežbavanju nemački ne­podnošljivo prosto: i čak sada zvuči, u ustima put­nika, usred italijanskog puka, još uvek veoma si­rovo, šumski, promuklo, kao da potiče iz zadim­ljenih soba i negostoljubivih predela. — Dakle ja primećujem da se sada opet među nekadašnjim obožavaocima kancelarija širi slična težnja za ot-menošću zvuka, i da Nemci počinju da se povode za nekom sasvim čudnom »čarolijom zvuka«, što bi trajno moglo da postane stvarna opasnost po nemački jezik — odvratniji zvuci se uzalud traže u Evropi. Nešto podrugljivo, hladno, ravnodušno, ne-

125

marno u glasu: to sada Nemcima zvuči »otmeno« i čujem dobru volju za tu otmenost u glasovima mladih činovnika, nastavnika, žena trgovaca; čak mlade devojke već oponašaju taj oficirski nemački. Jer oficir, i to pruski, pronalazač je takvih zvu­kova: taj isti oficir, koji kao vojnik i stručnjak poseduje onaj zadivljujući takt skromnosti, po ko­me bi svi Nemci zajedno trebalo da se uče (ura­čunavajući nemačke profesore i muzičare)! Ali čim on govori i kreće se, on je najneskromnija i naj-neukusnija ličnost u staroj Evropi — nesvestan samog sebe, bez ikakve sumnje! I nesumnjivo ne­svestan dobrim Nemcima, koji se u njemu dive kao čoveku prvog i najotmenijeg društva i rado dopuštaju da »im on daje ton.« A on to i čini! — I najpre njegov ton podražavaju i ogrubljuju na­rednici i podoficiri. Obratimo pažnju na komandova-nje, kojima se riče oko nemačkih gradova, sada kada se pred svim kapijama izvodi egzercir: kakva drskost, kakvo besno osećanje autoriteta, kakva podrugljiva hladnoća zvuči iz te rike! Da li bi Nem­ci stvarno trebalo da budu muzički narod? — Si­gurno je da se Nemci sada u zvuku svog jezika militarizuju: verovatno je da će oni, uvežbani voj­nički da govore, konačno vojnički i pisati. Jer na­vika na određene zvuke ulazi duboko u karakter: uskoro imamo reci i obrte, a konačno i misli, što upravo odgovaraju tom zvuku! Možda se već sada piše oficirski; možda suviše malo čitam od onog što se sada piše u Nemačkoj. Ali jednu stvar znam utoliko sigurnije: javne nemačke izjave, što pro­diru i u inostranstvo, nisu inspirisane nemačkom muzikom, nego upravo onim novim zvukom neu­kusne drskosti. Skoro u svakom govoru prvog ne-mačkog državnika, i čak tada kada se čuje kroz njegov carski megafon, akcent je koji uši nekog stranca sa odvratnošću odbacuju: ali ga Nemci podnose — oni podnose sami sebe.

126

105.

N e m c i k a o u m e t n i c i . — Kada Nemca stvarno spopadne strast (i ne samo, kao obično, dobra volja za strast), onda se ponaša u istoj kako upravo mora i ne misli više na svoje ponašanje. Ali istina je da se onda ponaša veoma nespretno i ružno i kao bez takta i melodije, tako da pri tom gledaoci osećaju muku ili su dirnuti i ne više: s e m da se uzdigne u uzvišeno i ushićeno, za čije mnoge pasije su sposobni. Tada čak i Nemac po­staje 1 e p ! Naslućivanje o tome na k o j o j v i s i-n i lepota izliva svoju čar čak na Nemce, tera ne­mačke urnetnike u visinu i u preteranu visinu i u raspusnost strasti: dakle stvarno duboka želja da se izađe iz ružnoće i nespretnosti, barem da se po­gleda napolje — ka jednom boljem, lakšem, južni­jem, sunčanijem svetu. I tako su njeni grčevi često samo znaci za to da bi želeli da i g r a j u : ovi jad­ni medvedi u kojima nimfe i šumski bogovi teraju svoje — i katkad još viša božanstva!

106.

M u z i k a k a o z a g o v o r n i c a . — Žudim z a majstorom muzike, reče jedan novotar svom uče­niku, da nauči moje misli i da ih ubuduće govori na svom jeziku: tako ću bolje prodreti do ušiju i srca ljudi. Tonovima se ljudi mogu zavesti na sva­ku zabludu i na svaku istinu: ko može o p o v r g ­n u t i neki ton?« — »Da li bi dakle hteo da te smatraju neopovrgljivim?« upita njegov učenik. Novotar odgovori: »Hteo bih da klica postane drvo. Da bi neko učenje postalo drvo mora se u njega dosta vremena verovati: da bi se u njega verovalo mora se smatrati neopovrgljivim. Drvetu su pot­rebne bure, sumnja, crvi i zlo da otkrije prirodu i snagu svoje klice; neka se slomije ako nije dovo­ljno snažno! Ali klica se uvek samo uništava, a ne

127

opovrgava!« Kada je to rekao, njegov učenik po­vika silovito: »Ali ja verujem u tvoju stvar i sma­tram je tako jakom da ću sve reći sve što mi još protiv nje leži na srcu«. — Novotar se nasmeja u sebi i pripreti mu prstom. »Ta vrsta učeništva, reče tada, najbolja je, ali je opasna i ne podnosi je svaka vrsta učenja«.

107.

N a š a p o s l e d n j a z a h v a l n o s t u m e t -n o s t i. — Da nismo odobravali umetnosti i izmislili tu vrstu kulta neistinitog: ne bismo uopšte mogli izdržati uvid u opštu neistinu i lažljivost, što nam sada daje nauka — uvid u ludilo i zabludu kao us-lov saznajućeg i osećajućeg postojanja. V a l j a ­n o s t bi imala kao posledicu gađenje i samoubi-stvo. Ali sada naša valjanost ima suprotnu moć, što nam pomaže da izbegnemo takve posledice: umetnost kao d o b r u volju za privid. Mi ne bra­nimo uvek našim očima da zaokrugle, da do kraja ispevaju: i tada nije više večno nesavršenstvo, što nosimo preko reke bivanja. Tada mislimo da nosi­mo neku b o g i nj u i ponosni smo i detinjasti u toj uslužnosti. Kao estetski fenomen naše posto­janje je još uvek p o d n o š l j i v o , i kroz umetnost su nam oči i ruke i, pre svega, čista savest dati za to da m o ž e m o iz nas samih stvoriti takav fenomen. Moramo se privremeno od nas odmarati time što ćemo na nas i dole gledamo i, iz neke umetničke udaljenosti, smejemo se sebi samima ili plačemo nad n a m a ; mi moramo isto tako ot­kriti j u n a k a k a o i b u d a 1 u, koji se nalazi u na­šoj strasti saznanja, mi se moram osloboditi naše budalaštine i postati suviše veseli da bismo se mo­gli dalje radovati našoj mudrosti! I baš zato što smo u krajnjoj liniji teški i ozbiljni ljudi i više tegovi nego ljudi, ništa nam ne čini tako dobro kao k a p a d v o r s k e b u d a l e : potrebna nam j e

128

pred nama samima — potrebna nam je svaka obesna, lebdeća, plešuća, detinjasta i blažena umetnost da n e izgubimo onu s l o b o d u n a d s t v a r i m a koju od nas zahteva naš ideal. Bilo bi n a z a d o ­v a n j e za nas da upravo sa našom razdražljivom valjanošću dospemo potpuno u moral i da radi prestrogih zahteva, koje mi u tome sebi postavlja­mo, čak i sami postanemo vrlim čudovištima i stra­šilima. Mi treba da s m o u s t a n j u da stojimo i n a d moralom: i ne samo da stojimo sa plašlji­vom ukočenošću takvog koji se svakog trenutka plaši da će iskliznuti i pasti, nego i da nad njim lebdimo i igramo! Kako bismo se za to mogli li­šiti umetnosti, kao budale? — I sve dok se još ne­kako pred samim sobom s t i d i t e , ne pripadate još nama!

9 Vesela nauka

TREĆA KNJIGA

108.

N o v e b o r b e . — Pošto je Buda umro još vekovima su pokazivali njegovu senku u jednoj pećini — ogromnu jezivu senku. Bog je mrtav: ali tako kakva je priroda ljudi, možda će još mileniju-mima postojati pećine u kojima će se pokazivati njegova senka.— A mi — mi moramo pobediti još i njegovu senku!

109.

Č u v a j m o se ! Čuvajmo se da mislimo da je svet živo biće. Kuda bi trebalo da se širi? Čime bi.trebalo da se hrani? Kako bi moglo da raste i da se razmnožava? Mi otprilike znamo šta je ono organsko: i da li bi mi. trebalo da ono ne­izrecivo izvedeno, pozno, retkoj slučajno, što opa­žamo samo na zemaljskoj kori da pretumačimo u-suštinsko, opšte i večno kao što čine oni koji uni­verzum nazivaju organizmom? To mi se gadi. Ču­vajmo se već od toga da verujemo da je taj uni­verzum neka mašina; on sigurno nije konstruisan za neki cilj, mi mu rečju »mašina« ukazujemo su­više visoku čast. Čuvajmo se da nešto tako bezob­lično kao ciklična kretanja naših susednih zvezda pretpostavljamo uopšte i svuda; već pogled na Mle-čni put čini da se javljaju sumnje da li tamo nema mnogo sirovijih i protivrečnijih kretanja, isto tako

133

zvezda sa večnim pravolinijskim padajućim puta­njama (Falbahnen) tome slično. Astralni poredak, u kome živimo, jeste izuzetak; taj poredak i prili­čna trajnost, što je on uslovio, omogućio je opet izuzetak izuzetka: obrazovanje onog organskog. Ukupni karakter sveta naprotiv i večno jeste haos, ne u smislu nedostajuće nužnosti, nego nedostaju­ćeg poretka, raščlanjenosti, forme, lepote i mudro- .' , sti, i kako se nazivaju sve naše estetske čovečnosti. Sudeći sa stanovišta našeg razuma, nesrećni potezi su daleko više pravilo, izuzeci nisu tajni cilj i čitav mehanizam što svira ponavlja večno njegov napev što se nikada ne srne nazvati melodijom — i na kraju je reč »nesrećni potez« već neko očovečenje, što u sebi uključuje prekor. Ali kako bismo smeli da kudimo ili hvalimo univerzum? Čuvajmo se da ga ogovaramo zbog bezdušnosti i nerazumnosti ili njihovih suprotnosti: on nije niti savršen, niti je lep, niti je plemenit i ne želi od svega toga ništa da bude, on uopšte ne teži da oponaša čoveka! Nje­ga uopšte ne pogađa nijedan od naših estetskih i moralnih sudova! On takođe nema nagon za samo­održanjem i uopšte nikakve nagone; on takođe ne zna ni za kakve zakone. Čuvajmo se da kažemo da u prirodi ima zakona. Postoje samo nužnosti: tu nema nikog ko zapoveda, nikog ko sluša, nikog ko prelazi iz jednog u drugo. Ako znate da nema nikakvih svrha, onda i znate da nema ni nikakvog slučaja, jer samo pored nekog sveta svrha reč »slu­čaj« ima neki smisao. Čuvajmo se da kažemo da je smrt suprotstavljena životu. Ono što živi samo je neka vrsta mrtvog, i veoma retka vrsta. — Ču­vajmo se da mislimo da svet stvara uvek nešto novo. Ne postoje nikakve večno trajne supstancije; materija je upravo isto takva zabluda kao i bog Eleaćana.* Ali kada ćemo biti na kraju sa našom opreznošću i zaštitom? Kada nas sve te božje sen-

* Eleati — grčka filosof. škola koja je učila nepo-kretnost bića. — Prim. prev.

134

ke neće više zamračivati? Kada ćemo imati' pri­rodu potpuno lišenu boga? Kada ćemo smeti za­početi da nas ljude n a t u r a l i z u j e m o čistom novo pronađenom izbavljenom prirodom?

110.

P o r e kl o s a z n a n j a . — Intelekt je kroz og­romna vremenska razdoblja proizvodio samo za­blude; neke od njih pokazale su se kao korisne i kao one što održavaju vrstu: onaj ko bi na njih naleteo ili ih nasled'io borio se za sebe i svoje po­tomstvo sa većom srećom. Takvi pogrešni principi vere, što su se stalno nasleđivali i konačno skoro postali sastojina vrste i jezgra, na primer su ovi: da postoje trajne stvari, da postoje jednake stvari, da postoje materije, tela, da je neka stvar ono kao kakva se pojavljuje, da je naša volja slobodna, da je ono što je za mene do­bro dobro i samo po sebi. Tek veoma kasno po­javili su se negatori i sumnjala što se tiče takvih principa — tek veoma kasno pojavila_se istina kao najslabija forma saznanja. Činilo se da se sa njom ne može živeti, naš organizam bio je orijentisan na njenu suprotnost; sve njegove više funkcije, čul­ni opažaj i i svaka vrsta osećanja uopšte radili su sa onim iz davnina asimilovanim osnovnim zablu­dama. Još više: oni stavovi postali su u okviru sa­znanja norme prema kojima se merilo »istinito« i »neistinito« — sve do najudaljenijih područja čiste logike. Dakle: s n a g a saznanja ne nalazi se u ste-penu istine, nego u njenoj starosti, njenoj asimi-lovanosti, njenom karakteru kao životnog uslova. Tamo gde život i saznanje dolaze u protivrečnost nikada se ozbiljno nije vodila borba; tamo su po­ricanje i sumnju smatrali ludošću. Oni izuzetni mislioci, kao Eleaćani, kojli su uprkos tome posta­vili i održavali suprotnosti prirodnih zabluda, ve-rovali su u to da je moguće i da se ž i v i tom su-

135

protnošću: oni su pronašli mudraca kao čoveka nepromenljivosti, bezličnosti, univerzalnosti intui­cije, kao jedno i sve u jednom, sa jednom vlasti-tom moći za ono obrnuto saznanje. Oni su verovali da je njihovo saznanje ujedno princip ž i v o t a . Ali da bi sve to mogli tvrditi morali su se v a r a t i u vlastito stanje, morali su izmisliti bezličnost i trajanje bez promene, ne shvatiti suštinu onog koji saznaje, poricali silu nagona u saznanju ruop-šte shvatiti um kao potpuno slobodnu aktivnost što proističe iz same sebe. Oni su zatvarali oči na to da su i u važećem protivrečenju ili u želji za mirom ili jedinom posedu ili vladanju došli do svojih stavova. Finije razvijanje čestitosti i skepse učinilo je konačno i te ljude nemogućim, takođe njihovo življenje i prosuđivanje pokazalo se ovis­nim od prastarih nagona i glavnih zabluda bića što sve oseća. Ona finija čestitost i skepsa nicale su svuda tamo gde je izgledalo da se dva suprotstav­ljena stava m o g u p r i m e n i t i na život; jer su se oba slagala sa osnovnim zabludama, gde se da­kle može sporiti o višem ili nižem stupnju k o r i ­s t i za život, ali barem ne i štetnim, kao ispolja-vanja intelektualnog nagona za igrom, i nevini i srećni kao svaka igra. Postepeno se ljudski mozak punio takvim sudovima i ubeđenjima, tako je u tom klupku došlo do vrenja, borbe i želje za bor­bom. Ne samo korisnost i uživanje, nego i svaka vrsta nagona učestvovala je u borbi za te »istine«; intelektualna borba postala je zanimanje, draž, po­ziv, dužnost i dostojanstvo: saznanje i težnja za is­tinitim uklopili su se konačno kao potreba u dru­ge potrebe. Od tada m o ć nije bilo samo verovanje i ubeđenje, nego i ispitivanje, poricanje, nepove-renja i protivrečnost, svi »loši« instinkti behu pod­ređeni saznanju i stavljeni u njegovu službu i do­bili su sjaj dozvoljenog, poštovanog, korisnog i na kraju oči i nevinost d o b r o g . Saznanje je dakle postalo delom samog života i kao život moć što

136

stalno sve više raste: dok se na kraju nisu suda­rila saznanja i one prestare osnovne zablude,,i je­dno i drugo kao život, i jedno i drugo kao moć, i jedno i drugo u istom čoveku. Mislilac: to je sada biće u nagonu za istinom i one zablude što održa­vaju život vode svoju prvu borbu, pošto se i nagon za istinom d o k a z a o kao moć što održava život. U odnosu na važnost te borbe sve je drugo sveje­dno: tu je postavljeno poslednje pitanje o uslovu života, i ovde se čini prvi pokušaj da se eksperi­mentom odgovori na to pitanje. U kojoj rneri isti­na podnosi asimilaciju? — to je pitanje, to je eks­periment.

111.

P o r e k l o l o g i č n o g . — Odakle je logika nastala u ljudskoj glavi? Svakako iz nelogike, či­je je područje prvobitno moralo biti ogromnim. Ali propao je bezbroj mnogih bića koja su zaključi­vala drukčije nego što mi danas zaključujemo: mog­lo bi još uvek biti istinitije! Onaj ko ne bi na pri-mer znao dosta često da pronađe isto u odnosu na hranu ili u odnosu na njemu—neprijateljske zveri, onaj dakle koji je suviše polako supsimi-<rao, bio preoprezan u supsumciji, imao je samo manju verovatnost daljeg života od onoga koji je kod svega sličnog odmah savetovao jednakost. Ali pretežna težnja da se slično obrađuje kao jednako, nelogična težnja — jer nema ničeg jednakog po sebi — prva je stvorila čitav temelj logike. Isto tako da bi nastao pojam supstancije, moralo je za logiku biti neophodno da li mu odmah u naj­strožem smislu reči ne odgovara ništa stvarno — da se dugo ne vidi ono promenljivo kod stvari, da se ne oseća; bića koja nisu videla tačno imala su. prednost pred onima koja su videla sve "u toku". Po sebi i za sebe je već svaki visoki stupanj oprez­nosti u zaključivanju, svaka skeptična težnja ve-

137

lika opasnost po život. Ne bi se održala nikakva živa bića da izuzetno snažno nije bila odnegovana suprotna težnja da se radije potvrđuje, nego da se iznosi sud, radije da se luta i peva, radije da se slaže nego da se negira, radije da se sudi nego da se bude pravedan. — Tok logičkih misli i zaklju­čaka u našem sadašnjem mozgu odgovara procesu i borbi nagona što su pojedinačno po sebi svi veo­ma nelogični i nepravedni; mi obično saznajemo samo za rezultat borbe: tako brzo i skriveno odig­rava se sada u nama taj prastari mehanizam.

112.

U z r o k i p o s 1 e d i c a. Mi to nazivamo' »objašnjenjem« ali ono što nas odlikuje od sta­rijih stupnjeva saznanja i nauke jeste »opis«. Mi opisujemo bolje — mi objašnjavamo isto tako ma­lo kao i svi raniji. Mi smo otkrili mnogostruki sled tamo gde su naivni čovek i ispitivač starijih kultura videli samo dve stvari, »uzrok« i »posle-dicu«, kako se govorilo; mi smo usavršili sliku bivanja, ali se nismo izdigli iznad slike ni izašli iza slike. Niz »uzroka« stoji mnogo potpunije u svakom slučaju pred nama, mi zaključujemo: to i to je moralo prvo prethoditi da bi ono sledilo — ali time nismo ništa s h v a t i l i . Kvalitet, na pri-mer kod svakog hemijskog bivanja pojavljuje se docnije i ranije poput nekog »čuda«, isto tako svako dalje kretanje. Niko nije »objasnio« udar (zamah). A kako bismo i mogli objasniti. Mi ope-rišemo silesijom stvari što ne postoje, linijama, površinama, telima, atomima, deljivim vremenima, deljivim prostorima — kako bi moglo i da postoji objašnjenje kada prvo sve činimo s l i k o m , na­šom slikom! Dovoljno je da nauku posmatramo kao po mogućstvu što vernije asimilovanje čoveka (Anmenschlichung) stvari! Mi se učimo da stalno

138

tačnije opisujemo sebe same, opisujući stvari i njihov sled. Uzrok i posledica: takva dvostrukost verovatno nikada nije postojala — pred nama se u stvari nalazi continuum od koga izolujemo neko­liko delova; isto tako kao što i kretanje opažamo uvek samo kao izolovane tačke, dakle u stvari ne vidimo, nego zaključujemo. Iznenadnost kojom se ističu mnoge posledice dovodi nas u zabludu; ali to je samo iznenadnost za nas. Postoji beskrajno mnoštvo zbivanja u toj sekundi iznenadnosti, koje nam izmiče. Intelekt koji vidi uzrok i posledicu kao continuum, ne na naš način kao proizvoljnu podeljenost i raskomadanost, koji bi video tok zbivanja — odbacio bi pojam uzroka i posledice i negirao svaku uslovljenost.

113.

O u č e n j u o o t r o v i m a . — Potrebno je suviše mnogo stvari da bi se došlo do naučnog mišljenja: i sve te nužne sile morale su se poje­dinačno pronalaziti, uvežbavati i negovati! Ali u njihovoj upojedinjenosti veoma često su imali sa­svim drugo dejstvo nego sada kada se unutar nauč­nog mišljenja međusobno ograničavaju i drže u disciplini: one su delovale kao otrovi, na primer nagon u koga se posumljalo, nagon koji je negirao, nagon koji je očekivao, nagon koji je prikupljao, nagon koji je rastvarao, Mnoge hekatombe ljudi prinošene su na žrtvu pre nego što su ovi nagoni naučili da poimaju svoju uporednost i da se među sobom osećaju kao funkcije neke organizujuće sile u jednom čoveku! I kako smo još daleko od toga da za naučno mišljenje nađemo takođe umet-ničke snage i praktičnu životnu mudrost, da se ob­razuje neki viši organski sistem u odnosu na koji naučnik, lekar, umetnik i zakonodavac, kao što ih danas poznajemo, moraju izgledati kao oskudne starine!

139

114

O b i m mo r a 1 n o g. — Mi konstruišemo novu sliku koju vidimo pomoću svih starih iskustava koja smo imali, v e ć p r e m a s t e p e n u naše valjanosti i pravičnosti. Postoje samo moralni do­življaji čak i u području čulnog opažanja.

115.

Č e t i r i z a b l u d e . — Čovek se obrazovao kroz svoje zablude: on je samom sebi izgledao uvek samo nesavršen, drugo on je sebi pripisao izmiš­ljene osobine, treće osećao se da je pogrešno ran­giran u odnosu na životinju i prirodu, četvrto pro­nalazio je uvek nove tablice dobara i smatrao ih kroz izvesno vreme večnim i bezuslovnim, tako da su se čas ovaj, čas onaj ljudski nagon i ljudsko stanje nalazili na prvom mestu i kao posledica tog vrednovanja bivali oplemenjeni. Ako apstrahuje-mo delovanje ovih četiri zabluda, onda smo apstra-hovali u humanost, čovečnost i »ljudsko dosto­janstvo«.

116.

Č o p o r s k i n a g o n . — Tamo gde nalazimo moral, tamo nalazimo i ocenjivanje i rangiranje ljudskih nagona i postupaka. Ova ocenjivanja i rangiranja vazda su izraz potrebe neke zajednice i čopora. Ono što mu prvo koristi — i drugo i tre­će — to je takođe vrhovno merilo za vrednost svih pojedinaca. Moralom se pojedinac upućuje da bu­de funkcija čopora i da samo kao funkcija pripi-še sebi vrednost. Pošto su se uslovi održavanja za-jednice veoma razlikovale jedna od druge, tako

140

postoje i različiti morali; i s obzirom na predsto­jeća suštinska prestrukturiranja čopora i zajedni­ca, država i društava možemo poreći da će biti još veoma mnogo devijantnih morala. Moralitet je čoporski nagon u pojedinačnom.

117.

C o p o r s k a g r i ž a s a v e s t i . — U naj­dužim i najudaljenijim vremenima čovečanstva po­stojala je sasvim druga griža savesti nego danas. Danas se osećamo odgovornim za ono što hoćemo i činimo i što ima u samome sebi svoj ponos: svi naši pravni učitelji polaze od tog samoosećanja i osećanja zadovoljstva pojedinca, kao da je ovde od vajkada nastao izvor prava. Ali kroz najduže vreme čovečanstva nije bilo ničeg užasnijeg nego se osećati usamljenim. Biti sam, pojedinačno obe­ćati, niti slušati niti vladati, predstavljati neku individuu — to tada nije bilo nikakvo zadovolj­stvo, nego kazna; čovek je bio osuđen »da bude individua«. Sloboda misli smatrala se samom ne-lagodnošću. Dok mi zakon i uklapanje osećamo kao prisilu i gubitak, egoizam se odvajkada osećao kao neka mučna stvar, kao neka stvarna nevolja. Biti samim sobom, ceniti sebe prema vlastitom merilu i važnosti — to se tada protivilo ukusu. Sklonost za to ljudi su osećali kao ludilo, jer sa usamljenošću bili su povezani svaka beda i svaki strah. Tada je »slobodna volja« imala zlu savest u svom najbližem susedstvu: i što se neslobodnije postupalo, što je više iz postupka govorio ćopor­ski nagon, a ne lična svest, utoliko je čovek samoga sebe smatrao moralnijim. Sva šteta koju je priči-njavao čopor, bilo da je pojedinac to hteo ili nije hteo, izazivala je kod pojedinca grižu savesti — a uz to njegovom susedu, pa čak i čitavom čoporu! — U tome smo svi većinom drugačije naučili.

141

118.

S k l o n o s t . — Da li je vrlina kada se neka ćelija preobražava u funkciju neke snažnije ćelije? Ona to mora. Ili je zlo ako se ona jača drugu asi-miluje. Ona to isto tako mora, tako je za nju nuž­no, jer ona teži prebogatoj naknadi i želi da se regeneriše. Prema tome u sklonosti treba razliko­vati: nagon za prisvajanjem i podređivanjem, već prema tome da li jači ili slabiji oseća sklonost. Sreća i žudnja se nalaze zajedno kod jačega koji hoće nešto da preoblikuje u svoju funkciju: sreća i hteti biti željan kod slabijeg, koji bi hteo da bu­de funkcija. — Sažaljenje je suštinski ono prvo, pri­jatan osećaj nagona za prisvajanjem, prilikom pri­zora slabijeg: pri čemu još treba sumnjati da su »jak« i »slab« relativni pojmovi.

, 119.

N i k a k a v a l t r u i z a m ! — Vidim kod mno­gih ljudi kako suvišna snaga i zadovoljstvo hoće da postanu funkcija; oni se guraju tamo i imaju najfiniji njuh za sva ona mesta gde o n i upravo mogu biti funkcija. Tamo spadaju one žene koje se preobražavaju u funkciju muškarca, koje su pored njega upravo slabo razvijene i tako postaju njegov buđelar ili njegova politika ili njegova dru-ževnost. Takva bića najbolje održavaju sama sebe kada se uklope u neki strani organizam; ako im to ne polazi za rukom, ona postaju Ijutita, razdražena i žderu same sebe.

120.

D u š e v n o z d r a v l j e . — Omiljena medi­cinska moralna formula (čiji je autor Ardston sa

142

Hija): »Vrlina je duševno zdravlje«—morala bi se barem, da bi bila upotrebljiva, izmeniti u slede-će: »Tvoja vrlina je tvoje duševno zdravlje«. Jer zdravlje po sebi ne postoji i bedno su propali svi pokušaji da se neka stvar tako definiše. Stoji do tvog cilja tvog horizonta, tvojih snaga, tvojih na­gona, tvojih zabluda i osobito do tvojih ideala i fantazma tvoje duše da se odredi š t a za samo tvoje t e l o treba da znači zdravlje. Tako postoji bezbroj telesnih zdravlja; i što više pojedincu i neuporedivom ponovo dozvoljavamo da podigne svo­ju glavu, što se više odučavamo od dogme o »jed­nakosti ljudi«, utoliko više mora nestajati i pojam nekog normalnog zdravlja, pored normalne dijete normalnog toka bolesti naših medicinara. I tek tada bi bilo vreme u kome će se smeti razmišljati o zdravlju i bolesti d u š e i da se specifična vr­lina svakog smesti u njegovo zdravlje: koje bi naravno kod jednog izgledalo tako kao suprotnost zdravlja kod drugog. Konačno ostalo bi otvorenim još veliko pitanje da li bismo se mogli l i š i t i obolenja, čak za razvijanje naše vrline, i da li na­šoj žeđi za saznanjem i samosaznanjem nije isto tako potrebna bolesna kao i zdrava duša: ukratko, da li jedina volja za zdravljem nije neka predra­suda, neki kukavičluk i možda deo najfinijeg var-varstva i zaostalosti.

121.

Ž i v o t n i j e a r g u m e n t . — Mi smo sebi udesili neki svet u kome možemo živeti — pretpos­tavljanjem tela, linija, površina i posledica, kreta­nja i mirovanja, oblika sadržaja: bez tih princi­pa vere niko ne bi izdržao da živi! Ali time nismo još ništa dokazali. Život nije argument; pod uslo-vima života mogla bi se nalaziti zabluda.

143

122.

M o r a l n a s k e p s a u h r i š ć a n s t v u . — I hrišćanstvo je dalo veliki doprinos prosvećenosti: učilo je moralnoj skepsi na veoma nametljiv i efikasan način: optužujući, zagorčavajući, ali neu­mornim »Krpljenjem i finoćom: ono je kod svakog pojedinca uništilo verovanje u njegove »vrline«: ono je učinilo da zauvek nestanu sa zemlje oni veliki vrli ljudi, kojima nije oskudevao stari vek, oni popularni ljudi, koji su tumarali, verujući u svoje savršenstvo, sa dostojanstvom nekog toreadora. Ako sada, odgojeni u toj .hrišćanskoj školi skepse čita­mo moralne knjige starih, na primer Seneke i Epikteta, osećamo zabavnu nadmoć i puni smo tajnih uvida i pregleda, pri tom se osećamo dobro, kao da neko dete govori pred starim čovekom ili kao kada bi neka lepa oduševljena žena govorila pred La Rošfukoom. Mi bolje znamo šta je vrlina! Ali konačno smo ovu istu skepsu primenili i na sva r e l i g i o z n a stanja i zbivanja, kao što su greh, kajanje, milost i posvećenje i tako pustili da nas tako dobro nagriza crv da sada i kod čitanja svih hrišćanskih knjiga imamo isto osećanje fine nadmoćnosti i uvida: mi bolje poznajemo i reli­giozna osećanja! I vreme je da se dobro poznaju i da se dobro opisuju, jer odumiru i pobožni ljudi stare vere — spasimo njihovu kopiju i njihov tip barem za saznanje!

123.

S a z n a n j e v i š e n e g o s r e d s t v o . — Nauka bi se unapređivala i b e z ove nove strasti — mislim na strast saznanja: nauka je bez nje do sada rasla i postala velikom. Dobra vera u nauku, njoj povoljna predrasuda što sada vlada našim državama (nekada je to bila čak crkva) počiva u osnovi na tome da se ona bezuslovna težnja i onaj

144

bezuslovni nagon u njoj (nauci) tako retko otkri­va i da se nauka upravo n e smatra strašću nego stanjem i »etosom«. Štaviše, često je već dovoljna amour-plaisir* saznanja (radoznalost), dovoljna je amour-vanite,** navika na nju, sa zadnjom name-rom na čast i hleb, dovoljno je čak za mnoge da sa suviškom dokolice ne znaju ništa da započnu sem da čitaju, sakupljaju, sređuju, posmatraju, dalje pričaju: njihov »nagon za naukom« njihova je dosada. Papa Lav Deseti ispevao je jednom (u breveu*** Beroaldu) pohvalu nauci: on je obele-žava kao najlepši nakit i najveći ponos našeg ži­vota, kao plemenito zanimanje u sreći i nesreći; »Bez nje«, konačno kaže, »svi ljudski poduhvati bili bi bez čvrstog oslonca — a i sa njom je još dovoljno promenljivo i nesigurno!« Ali taj prilič­no skeptični papa prećutkuje, kao svi drugi hriš-ćanski hvalioci nauke svoj poslednji sud o njoj. Čak ako iz njegovih reči možemo čuti, što je za takvog prijatelja umetnosti čudno, da nauku po­stavlja iznad umetnosti; na kraju je ipak samo ne­ka uljudnost kada ovde ne govori o tome što i on stavlja visoko iznad svake nauke: o »otkrivenoj istini« i »večnom spasu duše« — šta su mu tome nasuprot ukras, ponos, zabava i osiguranje života! »Nauka je nešto drugog ranga, ništa poslednje, bezuslovno, nikakav predmet strasti — taj sud os­tao je u Lavovoj duši: u stvari hrišćanski sud o nauci! U starom veku bilo je njeno dostojanstvo i priznanje umanjeno time što je čak među njenim najrevnosnijim učenicima imala prednost težnja za v r l i n o m , i što se verovalo da se saznanju već odala najveća pohvala kada se ono slavilo kao najbolje sredstvo vrline. Postoji nešto novo u is-

* Franc. ljubav — zadovoljstvo. — Prim. prev. ** Franc. ljubav — sujeta. — Prim. prev.

*** Breve — papska povelja sa kratkim tekstom. — Prim. prev.

10 Vesela nauka 145

toriji što saznanje hoće da bude nešto više od sredstva.

124.

U h o r i z o n t u b e s k r a j n o g . — Napusti­li smo zemlju i ukrcali se u lađu! Mi imamo most za nama — štaviše mi smo se otkinuli od zemlje! Pa, lađice, čuvaj se! Pored tebe se nalazi okean, to je istina, on ne urla uvek, i katkada je tu kao svila i zlato i sanjarenje dobrote. Ali dolaze časo­vi kada ćeš spoznati da je on beskrajan i da nema ničeg strašnijeg od beskrajnosti. Ah, jadne li pti-e koja se osećala slobodnom i koja sada udara

o zidove toga kaveza! Avaj, kada te spopadne no­stalgija za kopnom, kao da bi tamo bilo više s l o ­b o d e -- i više nema »kopna«!

125.

L u d i č o v e k , — Zar niste čuli o onom lu­dom čoveku koji je u vedro prepodne upalio fe­njer, pojurio na pijacu i neprekidno vikao: »Tra­žim boga! Tražim boga!« — Pošto su baš tamo sta­jali mnogi od onih koji nisu verovali u boga, izaz­vao je veliki smeh. Da li je izgubljen? pitao je je­dan. Da li je zalutao kao dete? pitao je drugi. Ili da li se krije? Da li se nas plaši? Da li se ukrcao na lađu? iselio se? — tako su svi vikali i smejali se. Ludi čovek skoči među njih i prostreli ih pog­ledom. »Gde je bog? poviče, ja ću vam to reći! Mi s m o ga u b i l i , vi i ja! Svi smo njegove ubice! Ali kako smo mi to učinili? Kako smo mogli da ispijemo more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo čitav horizont? Šta smo učinili kada smo ovu zemlju otkovali od njegovog sunca? Kuda se ona sada kreće? Kuda se mi krećemo? Da li dalje od svih sunca? Da li se stalno ne rušimo?

146

I nazad, postrance, napred, na sve strane? Da li postoji još neko gore i neko dole? Da li ne luta­mo kroz neko beskrajno ništa? Da li ne osećamo dah praznog prostora? Da li nije postalo hladnije? Da li ne dolazi stalno noć i sve više noć? Da li fenjeri ne moraju da se pale prepodne? Da li još ništa ne čujemo od buke grobara, koji sahranju­ju boga? Da li ne mirišemo još ništa od božan­skog raspadanja? — i bogovi trule! Bog je mrtav! Bog ostaje mrtav! i mi smo ga ubili! Kako da se tešimo mi, ubice svih ubica? Ono najsvetije i naj­moćnije što je svet do sada imao iskrvarilo je pod našim noževima — ko će ubrisati tu krv sa nas? Kakvom vodom bismo mogli da se očistimo? Kakve ćemo svečanosti okajanja, kakve ćemo svete igre morati da izmislimo? Zar nije viličina toga dela prevelika za nas? Zar mi sami ne moramo postati bogovi da bismo samo izgledali njih dostojni? Ni­kada nije bilo većeg dela — i ma ko da se posle nas rodi, zbog toga dela spada u neku višu isto-riju nego što je cela istorija do sada bi la !«—Tu zaćuta ludi čovek i pogleda ponovo svoje slušaoce: i oni ćutahu i gledahu začuđeno na njega. Konač­no on baci svoj fenjer na zemlju tako da se razbi u paramparčad i ugasi se. »Dolazim prerano reče on tada, meni još nije vreme. Ovaj ogromni doga­đaj je još na putu i putuje — još nije dopro do ljudskih ušiju. Munji i gromu je potrebno vreme, svetlosti i zvezdama je potrebno vreme, delima je potrebno vreme, čak i pošto su učinjena, da bi bila viđena i saslušana. Ovo delo je njima uvek još dalje od najudaljenijih zvezda — a i p a k su i s t u s t v a r u č i ni 1 i!« — Priča se još da je ludi čovek istog dana prodro u različite crkve i tamo zapevao svoj requiem aeternam deo.* Izveden i po­zvan na odgovornost, on je stalno odgovarao sa­mo ovo: »Ta šta su još ove crkve ako nisu grob­nice i nadgrobni spomenici boga?« —

* Lat. — rekvijem večnom bogu. — Prim. prev.

10* 147

126.

M i s t i č k a o b j a š n j e n j a . Mistička ob­jašnjenja smatraju se dubokim; istina je da ona nisu čak još ni površna.

127.

P o s l e d i c a n a j s t a r i j e r e l i g i o z n o ­s t i . — Svaki tup (glup) čovek misli da je volja jedini agens; da je hteti nešto jednostavno, apso­lutno dato, neizvodljivo, samo po sebi razumljivo, Ubeđen je da ako nešto čini, na primer izvodi neki udarac, da je o n taj koji tu udara i da je uda­rio jer je h t e o da udari. On uopšte ništa ne pri-mećuje od nekog problema u tome, već mu je ose-ćanje v o l j e dovoljno ne samo za pretpostavljanje uzroka i posledice, nego i za verovanje, da r a z u ­me njihov odnos. On ništa ne zna o mehanizmu zbivanja i stostruko finom radu što se mora oba­viti da bi došlo do udara, isto tako i nesposobnosti volje po sebi da obavi čak i najmanji deo toga rada. Volja mu je sila što magično deluje: vera u vo­lju kao uzrok posledica jeste vera u snage što ma­gično deluju. No čovek je prvobitno svuda gde je video neko zbivanje verovao da u pozadini delu­je neka volja kao uzrok i biće koje lično hoće — po­jam mehanike bio mu je potpuno stran. Ali kako je čovek beskrajno dugo verovao samo u ličnosti (a ne u materije, sile, stvari i tako dalje), njemu je verovanje u uzrok i posledicu postalo osnovno verovanje, koje primenjuje svuda gde se nešto zbi­v a — čak još i sada instinktivno i kao neki deo atavižma najstarijeg porekla. Stavovi: »nema pos­ledice bez uzroka«, »svaka posledica je ponovo uzrok« pojavljuju se kao uopštavanja mnogo užih stavova: »tamo gde se deluje, tamo gde se htelo«, »delovati možemo samo na biće koje hoće«, »nika-

148

da nema čistog besposledičnog trpljenja neke pos­ledice, nego je svo trpljenje uzbuđenje volje (za delo, odbranu, osvetu, odmazdu) — ali u prasta­rim vremenima čovečanstva ovi i oni stavovi behu identični, prvi ne uopštavanja drugih nego drugi objašnjenja prvih. — Šopenhauer je svojom pret­postavkom da je sve što je tu samo nešto voljno (što hoće) postavio na presto jednu prastaru mito­logiju; izgleda da on nikad nije pokušao da da neku analizu volje, jer je kao svako v e r o v a o u jednostavnost i neposrednost čitavog htenja (vo­lje) — dok je htenje (volja) samo dobro uhodani mehanizam, što skoro izmiče posmatračkim očima. Njemu nasuprot ja postavljam ove stavove: prvo, da bi nastala volja potrebna je neka predstava o ugodi i neugodi. Drugo: da se neki snažan nadra-žaj oseća kao ugoda i neugoda, stvar je . i n t e r-p r e t a t i v n o g intelekta, koji pri tom naravno u nama najčešće nesvesno radi; i jednu istu draž m o ž e m o interpretirati kao ugodu ili neugodu. Treće: samo kod intelektualnih bića ima ugode, neugode i volje; ogromna većina organizama nema ničeg od toga.

128.

' V r e d n o s t m o l i t v e . — Molitva je izmiš­ljena za takve ljude koji u stvari nikada polazeći od sebe nemaju misli i kojima se nepoznato i ne-primetno odvija neko uzdizanje duše: šta treba ovi da iziskuju na svetim mestima i u svim važnim životnim položajima, kakav mir i neki način dosto­janstva? Da barem ne s m e t a j u mudrost svih osnivača religija, malih kao i velikih, preporučila im je formulu molitve, kao dug mehanički rad usana, povezan sa naprezanjem sećanja i sa istim učvršćenim držanjem ruku, nogu i očiju. Tu oni mogu kao Tibetanci bezbroj puta prežvakavati svo-

149

je »om mane padme hum«,* ili, kao Benaresu, na prstima brojati ime boga Ram-Ram-Ram (i tako dalje sa ili bez ljupkosti) ili počastvovati Višnua** sa njegovim hiljadu i Alaha sa njegovih devedeset j. devet imena za prizivanje: ili mogu se služiti molitvenim mlinovima i brojanicama — glavna stvar je da su oni tim radom izvesno vreme vezani i pružaju podnošljiv prizor: njihov način molitve, izmišljen je u korist pobožnih, ma kakve misli i ushićenja oni poznavali. I čak ovi imaju svoje časove zamora kada im godi niz dostojnih reči i zvukova i neka pobožna mehanika. Ali pod pret­postavkom da ti retki ljudi — u svakoj religiji re­ligiozni čovek je izuzetak — znaju sebi da pomog­nu, oni nišči duhom ne znaju sebi da pomognu, i zabraniti im molitveno kloparanje znači oduzeti im religiju: kao što to sve više iznosi protestanti­zam na videlo. Religija upravo od takvih ne želi više sam da b u d u m i r n i , sa očima, rukama, nogama i organima svake vrste: time povremeno , postaju ulepšani— i sličniji ljudima!

129.

B o ž j i u s l o v i. — »Sam bog ne može po­stojati bez mudrih ljudi« — rekao je Luter i sa pu­nim pravom; ali da »bog još manje ne može po­stojati bez nemudrih ljudi« — to dobri Luter nije rekao!

130.

O p a s n a o d l u k a . Hrišćanska odluka d a svet smatraju ružnim i lošim učinila je svet ruž­nim i lošim.

* Jedna od formula manfri. On je Sveti glas kod sta­rih Tn<iusa i označava nebeski ili ceo svet, sunce, bnhma-na. Prim. vrev.

** Indijsko božanstvo. Prim. prev.

150

131.

H r i š ć a n s t v o i s a m o u b i s t v o . — Hri-šćanstvo je u vreme svog nastanka ogromnu želju za samoubistvom učinilo polugom svoje moći: os­tavilo je samo dva oblika samoubistva, zaodenulo ih je najvišim dostojanstvom i najvišim nadama i zabranilo sve druge na užasni način. Ali mučeni-štvo i polagano lišavanje sopstvenog tela asketa behu dopušteni.

132.

P r o t i v h r i š ć a n s t v a. — Sada naš ukus odlučuje protiv hrišćanstva, ne više naši razlozi.

133.

N a č e l o . — Neizbežna hipoteza na koju se čovečanstvo mora nameriti, što se tiče trajnosti, ipak je m o ć n i j a od najbolje vere u nešto neis­tinito (kao hrišćanska vera). Trajno: to ovde zna­či na sto hiljada godina.

134.

P e s i m i s t i k a o ž r t v e . — Tamo gde du­boko nezadovoljstvo životom postaje nadmoćno, obelodanjuju se posledice velike greške u dijeti, u čemu je neki narod dugo vremena bio kriv. Tako je širenje budizma ( n e njegov nastanak) dobrim delom postalo zavisno od preterane i skoro isklju­čive ishrane pirinčem Indusa i time uslovljenim opštim omlitavljenjem. Možda se evropsko neza­dovoljstvo novog vremena može protumačiti time (darauhfin anzusehen) što je naš prasvet, čitav srednji vek, zahvaljujući uticajima germanskih

151

sklonosti na Evropu, bio odan pijanstvu: srednji vek to znači alkoholno trovanje Evrope. — Nema-čko nezadovoljstvo životom je suštinski zimska neizlečiva bolest, uračunavajući uticaje podrumskog vazduha i otrova iz peći u nemačkim stambenim prostorijama.

135.

P o r e k l o g r e h a . — Greh kao što se sada svuda oseća gde hrišćanstvo vlada ili gde je nekad vladalo: greh je jevrejsko osećanje i jevrejski pro­nalazak, i s obzirom na tu pozadinu svakog hrišćan-skog moraliteta hrišćanštvo je u stvari išlo za tim da »pojevrejči« ceo svet. Do kog mu je stepena to pošlo za rukom u Evropi osećamo najfinije po stepenu tuđosti, koji grčki stari vek — svet bez osećanja greha — još uvek ima za naše osećanje, uprkos svake dobre volje za približavanjem i asi­milacijom, u čemu čitava pokolenja i mnogi od­lični pojedinci nisu nedostajali. »Samo ako se k a j e š, bog je prema tebi milostan« — to je za Grka ruglo i sablazan: on bi rekao »tako mogu ose-ćati robovi«. Ovde se pretpostavlja neko moćniji, nadmoćniji, a ipak osvetoljubivi: njegova moć je toliko velika da mu se uopšte ne može pričiniti šteta, osim što se tiče časti. Svaki greh je neka povreda respekta, crimen laesae majestatis divi-nae* — i ništa više! Skrušenost, poniženje, va­ljanje po prašini — to je prvi i poslednji uslov za koji se vezuje njegova milost: dakle uspostavljanje njegove božanske časti. Da li se grehom inače pri-činjava šteta,, da li se njim usađuje neka duboko rastuća nesreća kao bolest, što jednog čoveka za drugim hvata i davi — to ne brine ovog častolju-bivog orijentalca na nebu: greh je prestup protiv ,. njega, ne protiv čovečanstva! — kome je poklonio

* Lat. greh veleizdaje božanstva. — Prim. prev.

152

svoju milost, tome poklanja i ovu bezbrižnost za prirodne posledice greha. Bog i čovečanstvo ovde su odvojeni, zamišljeni tako suprotstavljeno, da se u osnovi uopšte ne može grešiti protiv posled-njeg — svako delo treba da se posmatra s a m o s o b z i r o m n a s v o j e n a t p r i r o d n e p o ­s l e d i c e : ne na svoje prirodne: tako hoće jev­rejsko osećanje kome je sve ono prirodno nedostoj­no po sebi. G r c i m a je naprotiv bila bliža mi­sao da i zločin može biti dostojanstven — čak kra­đa, kao kod Prometeja, čak klanje stoke kao is-poljavanje lude zavisti, kao kod Ajaksa (Ajanta): oni su u svojoj potrebi da za zločin izmisle i asi-miluju dostojanstvo pronašli t r a g e d i j u — umetnost i zadovoljstvo što je Jevrejinu uprkos čitavoj njegovoj pesničkoj obdarenosti i sklonosti ka uzvišenom u najdubljoj suštini ostalo strano.

136.

I z a b r a n i n a r o d . — Jevreji, koji se ose-ćaju kao izabrani narod među narodima, i to jer su moralni genije među narodima (zahvaljujući sposobnosti da su čoveka u sebi d u b l j e p r e ­z i r a l i nego bilo koji drugi narod) — Jevreji u svom božanskom monarhu i svecu slično uživaju kao što je francusko plemstvo uživalo u Luju Šes­naestom. To plemstvo dopustilo je da mu se oduz­me sva njegova moć i nezavisnost i postalo je dos­tojno prezira: da to ne bi osećalo, da bi to mog­lo zaboraviti, potreban mu je bio kraljevski sjaj, kraljevski autoritet i bogatstvo moći b e z p r em-c a, čemu je samo plemstvu prilaz bio otvoren. Time što se shodno toj povlastici uzdiglo do visine dvora i što se gledajući odatle sve ispod sebe, sve videlo kao prezrivo, prevazišla se svaka razdražlji-vost savesti. Tako se namerno kula kraljevske mo­ći sve više dizala u oblake i postavila poslednje ka­menje za gradnju vlastite moći.

153

137.

G o v o r e ć i u p a r a b o l i . — Isus Hristos bio je moguć samo u jevrejskoj prirodi — mislim u takvoj u kojoj je stalno visio taman olujni oblak gnevnoga Jehove. Samo tamo se retko iznenadno probijanje pojedinačnog sunčanog zraka kroz sivu opštu i trajnu dan-noć osećalo kao neko čudo »lju­bavi«, kao zrak najnezasluženije »milosti«. Samo ta­mo Hristos je mogao sanjati svoju dugu i svoje nebeske lestvice, po kojima se bog spustio do lju­di; inače svuda vladalo je vedro vreme i sunce suviše kao pravilo i svakodnevica.

138.

H r i s t o v a z a b l u d a . — Osnivač hrišćan-stva je mislio da ljudi ni od čega ne pate toliko koliko od svojih grehova: to b e š njegova zabluda, zabluda onoga koji se osećao lišenim grehova, ko­me je ovde nedostajalo iskustvo! Tako se osećala njegova duša sa onim čudesnim, fantastičnim sa­žaljenjem, što se odnosilo na jednu nevolju, što je čak kod njegovog naroda, pronalazača greha, retko bila n e k velika nevolja! Ali hrišćani su shva­tili da svome majstoru naknadno daju za pravo i da njegovu zabludu posvete kao »istinu«.

139.

B o j a s t r a s t i . — Takve prirode kao apo­stol Pavle gadno su gledali na strasti; one su od njih upoznale samo ono prljavo, izvitopereno i što kida srce — njihova idealna težnja išla je stoga na uništenje strasti: u božanskom oni su videli pot­punu čistoću od toga. Sasvim drugačije nego Pav­le i Jevreji, Grci su svom idealnu težnju upravili baš na strasti i njih voleli, uzdizali, pozlaćivali i

154

obožavali; očigledno su se u strasti osećali ne sa­mo srećnijim, već i čistijim i božanskijim nego ina­če. A sada Hrišćani? Da li su u tome hteli da pos­tanu Jevreji? Da li su to možda postali?

140.

S u v i š e j e v r e j s k i . — Ako bi bog hteo da postane predmet ljubavi morao bi se prvo od­reći suđenja i pravičnosti: sudija, i čak milostiv sudija, nije predmet ljubavi. Osnivač hrišćanstva ovde nije dovoljno fino osećao — kao Jevrejin.

141.

S u v i š e o r i j e n t a l n o . — Kako? Bog ko­ji voli ljude, pod pretpostavkom da oni u njega veruju, i koji baca užasne poglede i pretnje na onog koji ne veruje u tu ljubav? Kako? Neka kla­uzulama ograničena ljubav kao osećanje nekog svemogućeg boga! Ljubav koja nije čak zagospoda­rila osećanjem časti i podražene osvetoljubivosti! Kako je sve to orijentalno! »Ako te volim, šta te se to tiče?« već je dovoljna kritika celog hrišćan-siva.

142.

K a đ e n j e . — Buda veli: »Ne ulaguj se tvo-me dobročinitelju!« Neka se ta izreka ponovi u nekoj hrišćanskoj crkvi: ona će odmah očistiti vazduh od svega hišćanskog.

143.

N a j v e ć a k o r i s t p o l i t e i z m a . — D a po­jedinac postavlja v l a s t i t i ideal i da iz njega iz-

155

vodi svoj zakon, svoje radosti i svoja prava — to svakako do sada važi kao najveća od svih ljudskih zabluda i kao idiolatrija po sebi; u stvari malo­brojnim ikoji su se na to usudili uvek je pred nji­ma samima bila potrebna neka apologija, i ona je obično glasila: »Ne ja! Ne ja! Nego n e k i b o g kroz mene!« Čudesna umetnost i snaga da se stva­raju bogovi — politeizam — bila je ono u čemu se taj nagon mogao rasteretiti u kome se on često, usavršavao, oplemenjivao: jer prvobitno beše to prost i neugledan nagon, srodan svojeglavosti, ne­poslušnosti i zavisnosti. Tom nagonu: vlastitom idealu biti n e p r i j a t e l j s k i : to beše nekada za­kon svakog moraliteta. Tada je postojala samo je­dna norma: »čovek« — i svaki narod je verovao da i m a tu jednu i poslednju normu. Ali preko sebe i van sebe, u nekom dalekom svetu iznad moguć­nosti ljudskog iskustva, smele bi se videti v e ć i n a n o r m i : jedan bog ne beše samo poricanje ili bu­ljenje drugog boga! Tek su ovde dopuštene indivi­due, tek se ovde prvi put poštovalo pravo indivi­dua. Pronalazak bogova, heroja i nadljudi svake vrste, kao i pored ljudi i podljudi, od patuljaka, vila, kentaura, satira, demona i đavola, beše neoce-njivo uvežbavanje za opravdanje samoživosti i sa­mostalnosti (nezavisnosti) pojedinca: slobodu dosu­đenu tom bogu nasuprot drugim bogovima dali su na kraju samima sebi protiv zakona i običaja i su-seda. Monoteizam naprotiv, ta kruta posledica uče­nja o jednom normalnom čoveku—dakle verova-nje u nekog normalnog boga — pored koga postoje još samo krivi lažljivi bogovi — beše možda najve­ća opasnost dosadašnjeg čovečanstva: tu mu je pretio prevremeni zastoj, koji je, kolikd možemo da vidimo, većina drugih životinjskih vrsta već odavno dostigla; kao kakve sve veruju u neku normalnu životinju i ideal u svojoj vrsti i mora­litet običaja su • konačno preveli u krv i meso. U politeizmu se nalažaše prethodno obrazovano slo­bodoumlje i različito mišljenje (Vielgeisterei) čo-

156

veka: moć da se stvore nove i vlastite oči i stalno nove i još vlastitije: tako da za samog čoveka među svim životinjama nema večnih horizonata i perspe­ktiva.

144.

R e l i g i o z n i r a t o v i . — Veliki napredak masa beše do sada religiozni rat: jer on dokazuje da je masa počela sa strahopoštovanjem da obra­đuje pojmove. Religiozni ratovi nastaju tek onda kada se kroz finije sukobe sekta profinjuje opšti um: tako da čak svetima postaje lukava i sitnice uzima kao ozbiljne, čak da smatra mogućim da »večni spas duše« zavisi od malih razlika pojmova.

145.

O p a s n o s t v e g e t e r i j a n a c a . — Pretežno uživanje u pirinču nagoni na upotrebu opijuma i narkotičkih sredstava, na isti način kao i ogromno uživanje u krompiru na rakiju: ali nagoni, u fini­joj posledici, takođe na načine mišljenja i osećanja koji deluju narkotično. Sa tim se slaže da unapre-đivači narkotičnih načina mišljenja i osećanja, kao oni induski učitelji upravo cene dijetu i hteli bi je učiniti zakonom mase, koja je čisto vegitabilna: oni tako hoće da izazovu potrebu i da je poveća­vaju, koju su o n i u stanju da zadovolje.

146.

N e m a č k e n a d e . — Ne zaboravimo ipak da su imena naroda obično pogrdna imena. Tatari su na primer po svom imenu »psi«: tako su ih krstili Kinezi. Deutschen (Nemci) znači prvobitno »paga-ni«: tako se Goti posle svog obraćanja u hrišćan-

157

stvo nazivali veliku masu svojih nekrštenih suna-rodnika, prema uputstvu svog prevoda, Septagvin-te,* u kojem su se pagani obeležavali rečju, koja u grčkom znači »narodi«: vidi Vulfilu.** Beše još uvek mogućno da Nemci iz svog starog pogrdnog imena naknadno sebi stvore neko časno ime time što bi postali prvi n e h r i š ć a n s k i narod Evrope, što im je kao njihovu u velikoj meri prisutnu predispo­ziciju Šopenhauer smatrao časnom. Tako bi kao završetak došlo L u t e r o v o delo, koji ih je učio da budu nerimski i da govore: »Ovde ja stojim! Ja ne mogu drugačije!«

147.

P i t a n j e i o d g o v o r . — Šta će sada divlji narodi prvo prihvatiti od Evropljana? Rakiju i hriš-ćanstvo, evropske narkotike. — I od čega će naj-pre propasti? Od evropskih narkotika.

148.

G d e n a s t a j u r e f o r m a c i j e . — U vreme velikog kvarenja crkava u Nemačkoj crkva bese najmanje pokvarena: zato je t a m o nastala refor-macija kao znak da su se počeci kvarenja već ose-ćali kao nepodnošljivi. Naime relativno nijedan narod nikada nije bio hrišćanskiji od Nemaca u Luterovo doba: njihova hrišćanska kultura bese upravo spremna da procveta u stostrukom sjaju — nedostajala je samo još jedina noć; ali ona je donela oluju, što je svemu učinila kraj.

* Sedmoknjižje, Sedam Mojsijevih knjiga. — Prim. prev.

** Vulfila (oko 311 — 383?) arijanski istočnogotski bis­kup. Prevodilac Biblije na Gotski jezik. — Prim. prev.

158

149.

Ne u s p e h r e f o r m a c i j e . — Za višu kul­turu Grka čak u prilično ranim vremenima govori to što su više puta propali pokušaji da se osnuju nove grčke religije; dalje govori to da je već rano u Grčkoj moralo postojati mnoštvo različitih indi­vidua, čije se različite nužde nisu mogle ukloniti samo jednim receptom verovanja i nadanja. Pita-gora i Platon, možda i Empedoklo, a već mnogo ra­nije orfički sektaši išli su za tim da osnuju nove religija da se ne možemo načuditi njihovom neus-imali su tako istinske duše i talente za osnivače religije da se ne možemo načuditi njihovom neus-pehu: ali oni su dogurali samo do sekta. Svaki put kada reformacija čitavog naroda trpi neuspeh i samo sekte podižu svoje glave, možemo zaključi­vati da se narod već veoma raznoliko počinje oslo­bađati grubog čoporskog nagona i moraliteta obi­čaja: značajno lebdeće stanje koje smo navikli da ru­žimo kao moralno opadanje i korupciju: dok ono nagoveštava sazrevanje jajeta i skoro razbijanje ljuske. Što je Luterova reformacija uspela na severu znak je toga da je sever prema jugu Evrope bio zaostao i da je još znao za prilično jednovrsne i jednobojne potrebe; i uopšte ne bi bilo nikakve hristijanizacije Evrope da se kultura starog sveta juga nije postepeno, preteramim dodavanjem ger­manske varvarske krvi, varvarizovala i izgubila svoju kulturnu nadmoć. Što opštije i neposrednije pojedinac ili neka misao pojedinca može da de-luje, utoliko istovrsnija i niža mora da bude masa na koju se tu deluje; dok suprotne težnje otkrivaju unutrašnje suprotne potrebe, koje takođe žele da se zadovolje i probiju. Obrnuto, možemo uvek za­ključivati na neku stvarnu visinu kulture kada moćne i vlastoljubive prirode izazivaju samo slabe i sektaške posledice: to takođe važi za pojedinačne umetnosti i područja saznanja. Tamo gde se vlada, postoje mase: tamo gde su mase postoji potreba

159

za ropstvom. Tamo gde postoji ropstvo, individue su samo malobrojne i one protiv sebe imaju čo-porske nagone i savest.

150.

O k r i t i c i s v e t a c a . — Zar da bismo imali neku vrlinu moramo želeti da je imamo baš u nje­nom najbrutalnijem vidu — kao što su to hteli hri-šćanski sveci i kao što im je to bilo nužno? kao ka­kvi su život podnosili samo sa mišlju da je na pri­zor njihove vrline svakog pojedinca spopadalo preziranje samog sebe. Ali vrlinu sa takvim delo-vanjem nazivamo brutalnom.

151.

0 p o r e k l u r e l i g i j e . — Metafizička potre­ba nije izvor religija kao što to želi Šopenhauer, nego i z d a n a k iste. Pod vlašću religioznih misli ljudi su se naučili na predstavu o nekom »drugom (pozadinskom, donjem, gornjem) svetu« i osećaju prilikom uništavanje religioznog ludila neprijatnu pustoš i lišavanje. I tada iz tog osećanja ponovo izrasta neki »drugi svet«, ali sada samo metafizi­čki a ne religiozan. Ali ono što je u pradobima uopšte vodilo pretpostavci o nekom »drugom sve­tu«, ne beše neki nagon i potreba, već zabluda u izlaganju određenih prirodnih zbivanja, zabuna in­telekta.

152.

N a j v e ć a p r o m e n a , — Osvetljivanje i boje svih stvari su se promenili! Mi više ne razumevamo kako su stari ljudi osećali ono najbliže i najčešće — na primer dan i bdenje: time što su stari ve­rovali u snove, budan život imao je druge svetlosti.

160

A isto tako čitav život sa odrazom smrti i njego­vog značenja: naša »smrt« je sasvim drugačija smrt. Svi doživljaji svetleli su drugačije, jer je neki bog blistao iz njih; isto tako sve odluke i izgledi na neku daleku budućnost: jer ljudi su imali proro­čanstva i tajne migove i verovali u proricanje. »Istinu« su drugačije osećali, jer se luđak nekad mogao smatrati njihovim piskom — što n a s na­goni na jezu ili na smeh. Svaka nepravda delovala je drugačije na osećanje: jer ljudi su se plašili neke božanske odmazde, a ne samo neke građan­ske kazne i obeščašćivanja. Kakva je radost bila u vreme kada su ljudi verovali u đavole i iskušivače! Kakva je to bila strast kada su videli demone kako vrebaju u blizini! Kakva je to bila filosofija kada se sumnja osećala kao ogrešenje najopasnije vrste, i to kao zločin prema večnoj ljubavi, kao nepo-verenje prema svemu što je dobro, uzvišeno, čisto i milosrdno! — Mi smo stvari ponovo obojili, mi ih stalno bojimo — ali šta možemo privremeno protiv s j a j a b o j a onog starog majstora! — mi­slim starog čovečanstva.

153,

H o m o p o e t a . * »Ja sam koji sam krajnje svojeručno napisao ovu tragediju tragedija, ukoli­ko je ona gotova; ja koji sam čvor morala tek uvezao u postojanje i tako čvrsto zauzlao da ga samo neki bog može odrešiti — ta tako zahteva Horacije! (Horatije) — ja sam sada u četvrtom činu smakao sve bogove — iz moraliteta! Šta li će biti iz petog? Odakle da se još uzme tragično rešenje? — Da li moram započeti da razmišljam o nekom komičnom rešenju?«

* Lat.: čovek pesnik. — Pritn. prev.

11 Vesela nauka 161

154.

R a z l i č i t e ž i v o t n e o p a s n o s t i . — V i uopšte ne znate šta doživljavate, vi jurite kao pi­jani kroz život i padate jednu stepenicu niže. Ali, zahvaljujući vašem pijanstvu, ipak pri tom ne lo­mite udove; vaši mišići su preslabi, a vaša glava suviše pomućena, da biste, kao i mi drugi mogli osetiti tako tvrdo kamenje tog stepenika. Za nas je život veća opasnost: mi smo od stakla — avaj kada se s u d a r i m o ! I sve je izgubljeno kada p a d a m o !

155.

Š t a n a m n e d o s t a j e . — Mi smo otkrili i volimo veliku prirodu: to dolazi otuda što u na­šoj glavi nedostaju veliki ljudi. Obrnuto je sa Gr­cima: njihovo osećanje za prirodu je drugačije od našeg.

156.

N a j u t i c a j n i j i . — Što se čovek suprotsta­vlja čitavom svom vremenu, da ga zadržava na ka­piji i poziva na odgovornost, to m o r a imati uti-caja! Svejedno je da li to on želi; stvar je u tome da to može.

157.

M e n t i r i . * — Pazi! — on razmišlja (mozga): odmah će imati spremnu neku laž. To je stupanj kulture na kome su stajali čitavi narodi. Promisli­mo šta su Rimljani izražavali sa mentiri!

*. Lat. — lagati. — Prim. prev.

162

158.

N e u g o d n a o s o b i n a . — Smatrati sve stva­ri dubokim — nezgodna je osobina: ona čini da stalno naprežemo naše oči i da na kraju uvek više nalazimo nego što smo želeli.

159.

S v a k a v r l i n a u s v o j e v r e m e . — Onaj ko je sada nesavitljiv, kod njega njegova čestitost često izaziva grižu savesti: jer nesavitljivost je vr­lina jednog drugog razdoblja za razliku od česti­tosti.

160.

U o p h o đ e n j u sa v r l i n a m a . — I u odno­su na vrline možemo biti nedostojni i ulagivački.

161.

' L j u b i t e l j i m a v r e m e n a . — Odbegli sve-štenici i otpušteni kažnjenici stalno mrzovoljno gledaju: ono što žele je lice bez prošlosti. — Da li ste već videli ljude koji znaju da se budućnost ogleda na njihovom licu, a koji su tako učtivi pre­ma vama, ljubiteljima vremena, da na licu ne po­kazuju budućnost.

162.

E g o i z a m . — Egoizam je perspektivni zakon osećaja prema kome se ono najbliže pojavljuje kao veliko i teško: dok prema udaljenosti, prema svemu stvari gube u veličini i težini.

n* 163

163.

P o s l e v e l i k e p o b e d e . — Najbolje u ne­koj velikoj pobedi jeste da ona pobedniku oduzi­ma strah od poreza. »A zašto jednom i ne podleći? — kaže on sebi: ja sam sada za to dovoljno bogat.«

164.

O n i k o j i t r a ž e m i r . — J a shvatam duho­ve koji traže mir po mnogim m r a č n i m pred­metima što postavljaju oni oko sebe onaj ko želi da spava zamračuje svoju sobu ili puže u neku špilju. — Mig za one koji ne znaju šta u stvari najviše traže i šta bi hteli da znaju!

165.

O s r e ć i o n i h k o j i s e o d r i č u . — Onaj koji sebi temeljno i na dugo vreme nešto uskraćuje, on će prilikom slučajnog ponovnog nalaženja is­tog gotovo misliti da je to otkrio — i kakvu sreću ima svaki pronalazač! Budimo mudriji od zmija, koje dugo leže na istom suncu.

166.

U v e k u n a š e m d r u š t v u . — Sve što spa­da u moju vrstu, u prirodi i istanji, govori meni, hvali me, tera me napred, teši me: ostalo ne čujem ili odmah zaboravljam. Mi smo stalnp u našem društvu.

167.

M i z a n t r o p i j a i l j u b a v . — Samo tada se govori o tome da je neko sit ljudi kada ih se više

164

ne može variti, a ipak nam je stomak još pun toga. Mizantropija je posledica suviše žudne lju­bavi prema čoveku i »ljudožderstva«— ali ko te je pozvao da gutaš i ljude kao ostrige, moj prinče Hamlete?

168.

O j e d n o m b o l e s n i k u . — »Sa njim loše stoji!« — Šta mu nedostaje?—»On pati od žudnje da bude hvaljen i ne nailazi za nju nikakvu hranu.« — Neshvatljivo! Ceo svet ga slavi, i ne samo što ga nose na rukama, već i na usnama! — »Da, ali on ima slab sluh za pohvalu. Ako ga hvali neki prijatelj, njemu to zvuči kao da se taj sam hvali; ako ga hvali neprijatelj, njemu to zvuči kao da taj za to želi da bude hvaljen; ako ga konačno hvali neko od ostalih — uopšte ih toliko mnogo ne pre-ostaje, toliko je on čuven! — tako ga to vređa što neće da ga žele da im bude prijatelj ili neprijatelj i obično govori. Šta mi je stalo do nekog koji čak prema meni još može da igra pravednika!«

169.

O t v o r e n i n e p r i j a t e l j i . — Hrabrost pred neprijateljem je stvar za sebe: sa tim se još uvek može biti kukavica i neodlučni smetenjak. Tako je sudio Napoleon s obzirom na »najhrabrijeg čo-veka«, kojeg je poznavao, Mira-u*, iz čega proiz­lazi da su otvoreni neprijatelji za mnoge ljude neophodni, ako treba da se uzdignu do s v o j e vrline, svoje muževnosti i vedrine.

* Žoakim Mira (Murat 1767—1815) — Napoleonov ge­neral i kralj Napulja. — Prim. prev.

165

170.

Sa g o m i l o m . — On juri do sada sa gomi­lom i njen je hvalospevac: ali jednog dana biće njen protivnik! Jer on je sledi u verovanju da nje­gova lenjost pri tom može imati koristi od nje: on još nije iskusio da gomila nije dovoljno lenja za njega! da se uvek gura napred! da nikome ne do­zvoljava da stoji! — A on tako rado ostaje da stoji!

171.

S l a v a . — Kada zahvalnost mnogih jednom odbacuje svaki stid nastaje slava.

172.

K v a r i l a c u k u s a . — A.: »Ti si kvarilac uku­s a — tako svuda kažu!«

B: »Sigurno! ja kvarim svakom ukus za nje­govu partiju: to mi nijedna partija neće oprostiti.«

173.

B i t i d u b o k i i z g l e d a t i d u b o k . — Onaj ko zna da je dubok trudi se oko jasnoće; onaj ko bi gomili hteo da izgleda dubok, trudi se da bude mutan. Jer gomila smatra dubokim sve čiji temelj ne može da vidi: ona je toliko plašljiva i toliko nerado ulazi u vodu.

174.

Po s t r a n i . — Parlamentarizam, što znači jav­na dozvola da se srce birati između pet političkih osnovnih mišljenja, ulaguje se mnogima koji bi

166

rado hteli da i z g l e d a j u samostalni i individu­alni i da se bore za svoja mišljenja. Ali na kraju je svejedno da li je čoporu zapoveđeno jedno mi­šljenje ili dozvoljeno pet mišljenja.—Onaj ko od­stupa od pet javnih mišljenja i stupa na stranu uvek ima čitav čopor protiv sebe.

175.

O r e č i t o s t i . — Šta je do sada imala naj-ubedljivija rečitost? Bubnjanje: i dok ga kraljevi imaju u vlasti uvek su još najbolji govornici i hu-škači naroda.

176.

S a ž a l j e n j e . — Jadni kneževi na vlasti! Sva njihova prava sada se neočekivano pretvaraju u pretenzije i sve te pretenzije zvuče ubrzo kao drs­kosti! A kada kažu samo »mi« ili »moj narod«, već se smeje zloba Evropa. Doista, vrhovni cere­monijal modernog sveta, slabo bi sa njima izvodio ceremonije; možda bi dekretirao: »Les souverains rangent aux pervenus«.*

177.

O o b r a z o v a n j u . — U Nemačkoj višem čove-ku nedostaje veliko sredstvo obrazovanja: smeh viših ljudi; ovi se ne smeju u Nemačkoj.

178.

O m o r a l n o m p r o s v e ć i v a n j u . — Nem-cima se moraju izbiti iz glave njihov Mefistofel: a

* Franc. — suvereni (vladari) se postavljaju uz par-venije.

167

uz to njihov Faust. To su dve moralne predrasude protiv vrednosti saznanja.

M i s l i . — Misli su senke naših osećaja — uvek tamnije, praznije i jednostavnije od ovih.

180.

D o b r o v r e m e z a s l o b o d n e d u h o v e . — Slobodni duhovi i p,red naukom uzimaju sebi još svoje slobode — i privremeno one im se i daju — toliko dugo dok još stoji crkva! — Utoliko ima­ju sada svoje, dobro vreme.

181.

P o s l e d i c e i p r e d n j a č e n j e . — A.: »Od obojice jedan će uvek slediti, drugi uvek prednja­čiti, ima kuda ih vodila sudbina. Pa i p a k prvi se nalazi nad drugim, prema svojoj vrlini i svom du­hu!« B.: »A ipak? A ipak? To je rečeno za druge; ne za mene, ne za nas! — Fit secundum regulam.«*

U u s a m l j e n o s t i . — Ako se živi sam, ne govori se suviše glasno, takođe se suviše glasno ne piše: jer čovek se plaši šuplje jeke — kritike nimfe Eho. — I svi glasovi zvuče drugačije u usa­mljenosti!

* Lat. — neka bude prema pravilu. Prim. prev.

168

183.

M u z i k a n a j b o l j e b u d u ć n o s t i . — Prvi će mi muzičar biti taj koji bi znao samo za tugu najdublje sreće, a inače nikakvu tugu: takvog do sada još nije bilo.

184.

P r a v o . — Bolje je dati se pokrasti nego imati strašila oko sebe — to je moj ukus. I to je pod svim okolnostima stvar u k u s a — i ništa više.

185.

S i r o m a š a n . — On je danas siromašan: ali ne zato što mu se sve oduzelo, već što je sve od­bacio — šta ga se to tiče. On je navikao na to da nalazi. — Siromasi su oni koji ne razumevaju svo­je dobrovoljno siromaštvo.

186.

N e č i s t a s a v e s t . — Sve što sada čini je va­ljano i u redu — ali ipak ima pri tom nečistu sa­vest. Jer ono izvanredno je njegov zadatak.

187.

U v r d d j i v o u p r e d a v a n j u . — Ovaj ume-tnik me vređa na taj način na koji iznosi svoje pomisli (ideje), svoje veoma dobre ideje: tako ši­roko i naglašeno i sa tako grubim trikovima ube-đivanja kao da govori svetini. Posle izvesnog vre­mena uvek smo mi koji smo poklonili pažnju nje­govoj veštini kao »u lošem društvu«.

169

188.

R a d . — Koliko blizu stoji sada i najdokonijim od nas rad i radnik! Kraljevska učtivost u recima »svi smo mi radnici!« bila je još pod Lujom Četr­naestim i nepristojnost.

189.

M i s l i l a c . — On je mislilac: to znači on se razume u to da stvari uzima jednostavnije nego što jesu.

190.

P r o t i v h v a l i š a. — A.: »Hvali te samo onaj ko je tebi ravan!« B.: »Da! I ko te hvali kaže ti: ti si meni ravan!«

191.

P r o t i v p o n e k i h o d b r a n a . — Najperfid-niji način da se šteti nekoj stvari jeste namerno braniti netačnim razlozima.

192.

D o b r o ć u d n i . — Šta razlikuje od drugih ljude one dobroćudne ljude kojima sklonost zra­či iz lica? Oni se osećaju dobro u prisustvu neke nove ličnosti i brzo se u nju zaljubljuju; oni joj za to žele dobro, njihov prvi sud jeste »ona mi se dopada«. Kod njih sledi jedno na drugo: želja pri­svajanja (oni slabo imaju skrupula što se tiče vrednosti drugog), brzo prisvajanje, radost u po-sedovanju i delanje u korist opsednutog.

170

193.

K a n t o v a d o s e t k a . — Kant j e hteo do­kazati »ceo svet« na jedan uvredljiv način, da je »ceo svet« u pravu: to beše potajna dosetka ove duše. On je pisao protiv naučnika u korist narodne predrasude, ali za naučnike a ne za narod.

194.

»P r o s t o d u š n i« č o v e k . — Onaj čovek ve-rovatno uvek postupa iz pritajenih razloga: jer on uvek ima na jeziku i takoreći pri ruci saopštive razloge.

195.

Za s m e j a n j e. — Pogledajte tamo! Pogledaj­te tamo! On beži o d ljudi: ali ovi ga prate, jer on p r e d njima trči — toliko su oni čopor.

196.

G r a n i c a n a š e g s l u h a . — Čujemo samo pitanja na koja smo u stanju da nađemo odgovor.

197.

Z a t o o p r e z ! — Ništa toliko rado ne delimo drugima koliko pečat pritajenosti — zajedno sa onim što se pod tim nalazi.

198.

Z l o v o l j a p o n o s n o g . Ponosan čovek j e zlovoljan čak na one koji ga unapređuju: on mrko gleda na konje svojih kola.

171

199.

D a r e ž l j i v o s t . — Darežljivost je kod boga­tih često samo neka vrsta bojažljivosti.

200.

S m e j a n j e. — Smejanje znači biti zlurad, ali sa čistom savešću.

201.

U o d o b r a v a n j u . — U odobravanju je uvek neka vrsta buke: čak kada sebi samima odobra­vamo.

202.

R a s p i k u ć a . — O n još nije siromašan kao bogataš koji je svoje čitavo blago već jednom pre­brajao — o n rasipa svoj duh nerazumnošću ras­pikuće prirode.

203.

H i c n i g e r e s t . * — On obično ne misli, ali izuzetno dolaze mu loše misli.

204.

P r o s j a k i u č t i v o s t . —- Čovek nije ne-učtiv kada kamenom lupa na vrata kojima nedo­staje zvono — tako misle prosjaci i svakovrsni ljudi koji trpe nevolju; ali niko im ne daje za pravo.

Lat. — taj je mračan. — Prim. prev.

172

205.

P o t r e b a . — Potreba se smatra uzrokom ras­tanka: u stvari često je samo posledica nastalog.

206.

K o d k i š e . — Pada kiša i ja mislim na si-: rote ljude koji se sada zbijaju sa njihovim mno­gim brigama i bez uvežbanosti da ih sakriju, dak­le svako je spreman i dobre volje da drugom učini nažao i da i kod lošeg vremena stvori neko jadno osećanje ugode. — To, samo to je siromaštvo si­romašnih!

207.

Z a v i d 1 j i v k o. — To je zavidljivko — nje­mu ne moramo želeti nikakvu decu; on bi na nji­ma zavidio, jer ne može više da bude dete.

208.

V e l i k i č o v e k . — Od toga što je »neko veliki čovek« ne možemo još zaključiti da je čovek; možda je samo dečak, ili kameleon svih uzrasta, ili neka omađijana ženkica.

209.

J e d a n n a č i n d a s e p i t a z a r a z l o ­ge. — Postoji način da se pita za naše razloge, pri čemu ne zaboravljamo samo naše najbolje razloge, nego i neki prkos i odvratnost prema razlozima uopšte osećamo kako se bude u našoj duši: veoma zaglupljujući način pitanja i pogoto­vo trik tirana!

173

210.

M e r i l o u m a r l j i v o s t i . — Ne treba hte-ti. da se prevaziđe vrednoća svoga oca — to čove-ka čini bolesnim.

211.

P o t a j n i n e p r i j a t e l j i . — Držati nekog potajnog neprijatelja jeste luksuz za koji moralitet čak plemenitih duhova obično nije dovoljno bo­gat.

212.

Ne d a t i se v a r a t i . — Njegov duh ima loše manire, on je nagao i uvek zapinje u govoru od nestrpljenja: tako jedva naslućujemo u kakvoj je širokogrudoj duši duga daha u svome elementu.

213. P u t ka s r e ć i . — Jedan mudrac pitao je bu­

dalu koji put vodi ka sreći. Ovaj je bez oklevanja, kao neko ikoga pitaju za put do obližnjeg grada, odgovorio: »Divi se samome sebi i živi na ulici!« »Stoj, povikao je mudrac, ti tražiš previše, do­voljno je već da se samom sebi diviš!« Budala odvrati: »Alli kako se možemo stalno diviti a da stalno ne preziremo?«

214.

V e r a č i n i b l a ž e n i m . — Vrlina daje sa­mo onima sreću i neku vrstu blaženstva koji čista srca veruju u svoju vrlinu: ali ne onim finijim dušama čija se vrlina sastoji u najdubljem nepove-

174

renju prema sebi i prema svim vrlinama. Na kra­ju i ovde »vera čini blaženim!«—i upamtite, ne vrlina!

215.

I d e a l i m a t e r i j a . — Ti ovde imaš ot-men ideal pred očima: ali da li si t i tako otmen kamen, da bi od tebe smeo oblikovati takav bo­žanski lik? A bez toga nije li čitav tvoj rad neko varvarsko kiparstvo? Neka pogrda tvog ideala?

216.

O p a s n o s t u g l a s u . — Suviše jakim gla­som čovek skoro nije u stanju da misli na fine stvari.

217.

U z r o k i p o s l e d i c a . — Pre posledice ve-rujemo u druge uzroke nego posle posledice.

218.

M o j a a n t i p a t i j a . — Ja ne volim ljude ko­ji uopšte da bi delovali moraju da se rasprsnu, kao bombe, i u čijoj je blizini čovek u opasnosti da iznenada izgubi sluh ili još više.

219.

S v r h a k a z n e . — Kazna ima svrhu da pop­ravi onog k o g a k a ž n j a v a — to je poslednje pribežište branilaca kazne.

175

220.

Ž r t v a . — O žrtvi i požrtvovanju žrtvene ži­votinje misle drugačije od gledalaca: ali im ni­kada nisu dozvolili da govore.

221.

O b z i r n o s t . — Očevi i sinovi ima među so­bom više obzira nego majke i kćeri.

222.

P e s n ik i l a ž o v . — Pesnik u lažovu vidi svog brata po mleku kome je ispio mleko; tako je onaj ostao jadan i nije dogurao čak ni do čis­te savesti.

223.

V i k a r i j a t č u l a . — »Oči imamo i da slu­š a m o — reče jedan stari ispovednik, koji je oglu-veo; a među slepcima je kralj onaj koji ima naj­duže uši.

K r i t i k a ž i v o t i n j a . — Bojim se da ži­votinje posmatraju čoveka kao biće ravno sebi, koje je na najopasniji način izgubilo zdrav životinj­ski razum — kao bezumnu životinju, kao životinju koja se smeje, kao životinju koja plače, kao nes-rećnu životinju.

225.

P r i r o d n i . — »Zlo je uvek imalo veliki efekt za sebe! A priroda je zla! Budimo dakle prirodni!«

176 »i/V

— tako potajno zaključuju oni veliki koji se trude u čovečanstvu, koje su čak suviše često ubrajali među velike ljude.

226.

N e p o v e r l j i v i i s t i l . — Mi kažemo da su najjače stvari jednostavne, pod pretpostavkom da oko nas postoje ljudi koji veruju u našu sna­gu: takva sredina nas vaspitava na »jednostavnost stila«. Nepoverljivi govore emfatično; nepoverljivi čine emfatičnim.

227.

P o g r e š a n z a k l j u č a k , p o g r e š a n po­g o d a k . — On ne može da vlada sobom: i polazeći od toga ona žena zaključuje da će biti lako da se njim ovlada i baca na njega svoje laso — jad­nica koja će uskoro postati njegova robinja.

228.

P r o t i v p o s r e d n i k a . — Ko hoće da pos­reduje između dva odlučna mislioca obeležen je kao prosečan: on nema oči za to da vidi šta je. izvan­redno; viđenje sličnost i izjednačavanje osobina je slabih očiju.

229.

P r k o s i v e r n o s t . — On se iz prkosa čvr­sto drži jedne stvari koja mu je postala providna — ali on to naziva »vernost«.

12 Vesela nauka 177

230.

N e d o s t a t a k ć u d l j i v o s t i . — Čitavo nje­govo biće ne u b e đ u j e — to dolazi otuda što je prećutao učinjen dobar postupak.

231.

» T e m e l j n i « . — Polagani u saznanju misle da polaganost spada u saznanje.

232.

S n e v a n j e . — Ili se uopšte ne sneva ili zanimljivo. — Moramo se naučiti isto tako da bdi-mo: ili uopšte ne ili zanimljivo.

233.

N a j o p a s n i j e s t a n o v i š t e . — Ono što sada činim ili propuštam za s v e b u d u ć e je toliko važno kao najveći događaj prošlosti: u ovoj ogromnoj perspektivi delovanja sve radnje podjed­nako su velike i male.

234.

U t e š n e r e č i j e d n o g m u z i č a r a . — »Tvoj život ljudima ne zvuči u ušima: za njih ži­viš nemim životom, i sva finoća melodije, svo než-no odlučivanje u sleđenju ili prethođenju, ostaje im skriveno. Istina je: ti ne dolaziš širokom ulicom sa vojnom muzikom — ali stoga ovi dobri ipak još nemaju prava da kažu da tvom ponašanju nedos-staje muzika. Ko ima uši neka sluša.«

178

235.

D u h i k a r a k t e r . — Poneko dostiže svoj vrhunac kao karakter, ali njegov duh nije baš primeren toj visini — a poneko obrnuto.

236.

D a b i s e p o k r e n u l a g o m i l a . — Zar ne mora onaj ko hoće da pokrene gomilu da bude glumac samoga sebe? Zar ne mora prvo da se sam prevede u ono groteskno-jasno i da čitavu svoju ličnost i stvar i z n o s i u toj ogrubelosti i pojed­nostavljenju?

237.

U č t i v i . — »On je učtiv!« — Da, on uvek ima kod sebe neki kolač za Kerbera i tako je plašljiv da svakoga smatra Kerberom, i tebe i mene — to je njegova »učtivost«.

238.

B e z z a v i s t i . — On ne oseća nikakvu za­vist, ali u tome nema nikakve zasluge: jer on želi tla osvoji zemlju koju još niko nije imao i jedva tia ju je iko samo i video.

239.

N e v e s e l i . — Jedan jedini neveseo čovek već je dovoljan da čitavo domaćinstvo baci u traj­nu zlovolju i oblačno nebo; i samo čudom se de­šava da taj jedini nedostaje! — Sreća nikako nije lako zarazna bolest — odakle to dolazi?

u« 179

240.

Na m o r u . — Ja ne bih sebi sagradio kuću (i u moju sreću spada čak i to što nisam kućevlas-nik!). Ali ako bih morao, ja bih je kao mnogi Rim­ljani sagradio sve do mora — hteo bih već da sa tim lepim čudovištem imam zajedničke neke tajne.

241.

D e l o i u m e t n i k . — Ovaj umetnik je čas-toljubiv i ništa više: na kraju njegovo delo je samo uveličavajuće staklo, koje pruža svakom ko na njega gleda.

242.

S u u m c u i q u e . * — Ma koliko da je i veli­ka lakomost moga saznanja: ja iz stvari ne mogu izvući ništa drugo osim onog što mi već pripada. Posed drugih ostaje u stvarima. Kako je moguće da je neki čovek lopov ili razbojnik!

243.

P o r e k l o » d o b r o g « i »zlog«. — Pobolj­šanje pronalazi samo onaj ko' zna da oseti: »Ovo nije dobro«.

244.

M i s l i i r e č i . — Ni svoje misli ne možemo potpuno reprodukovati rečima.

* Lat. — Svakome svoje. — Prim. prev.

18b

245.

P o h v a l a u i z b o r u . — Umetnik bira svo­ju materiju: to je njegov način hvaljenja.

246.

M a t e m a t i k a . — Mi želimo da finoću i stro­gost metematike uteramo u sve stvari, koliko je to samo moguće, ne u verovanju da ćemo tim pu­tem spoznati stvari, nego da bi time k o n s t a t o -v a 1 i naš ljudski odnos prema stvarima. Matema­tika je samo sredstvo opšteg i poslednjeg poznava­nja ljudi.

247.

N a v i k a . — Svaka navika čini našu ruku dosetljivijom i našu dosetku nespretnij om.

248.

K n j i g e . — Šta nam je stalo do neke knjige koja nas čak ne prenosi preko svih knjiga?

249.

U z d a h o n o g a k o j i s a z n a j e . — »Ah, o mojoj lakomosti! U ovoj duši ne prebiva nikak­va nesebičnost — možda neko za svim žudeće sop-stvo, koje bi kroz mnoge individue kao s v o j i m očima htelo da vidi i kao s v o j i m rukama da ščepa — neko sopstvo što još hoće da vrati i čita­vu prošlost, što ništa ne želi da izgubi, što bi mu uopšte moglo pripadati! Ah, o tom plamenu moje lakomosti! Ah, kada bih se ponovo rodio u sto-

181

tinama bića — ako za taj uzdah ne znate iz iskus­tva, ne znate ni za strast onoga koji saznaje.

250.

K r i v i c a . — Mada su najoštroumniji sudije veštica i čak same veštice bili ubeđeni u krivicu čarobnjaštva (veštica), krivica uprkos tome nije postojala. Tako stoji sa svom krivicom.

251.

N e s h v a ć e n i p a t n i c i . — Veličanstvene prirode pate drugačije nego što to uobražavaju njihovi poštovaoci: one pate najteže zbog nepleme­nitih, sitničavih previranja mnogih gadnih trenu­taka, ukratko zbog njihove sumnje u svoju veli-čajnost — ali ne zbog žrtava i mučeništva, što nji­hov zadatak od njih zahteva. Sve dok Prometej saoseća sa ljudima i njima se žrtvuje, srećan je i velik u sebi; ali kada zavidi Zevsu i iskazivanju počasti, što mu smrtnici odaju — on pati!

252.

B o l j e k r i v . — »Bolje ostati kriv nego pla­ćati monetom što ne nosi naš lik!« — tako želi na­ša suverenost.

U v e k k o d k u ć e . Jednog dana postići će­mo naš cilj i ukazivaćemo tada sa ponosom na to kakva smo duga putovanja za to prevalili. U stva­ri mi nismo primetili da smo putovali. Ali time smo otišli toliko daleko što smo uobražavali (misli­li) da smo k o d k u ć e.

182

254.

P r o t i v n e s i g u r n o s t i i z b u n j e n o ­s t i . — Onaj ko je uvek veoma zaposlen, prevazi-lazi svaku nesigurnost.

255.

P o d r a ž a v a o c i . — A.: »Kako? Ti ne že­liš nikakve podražavaoce?« B.: »Ja ne želim da me se u nečemu podražava, ja želim da svako sebi po­kazuje kako nešto treba da se čini, isto što ja či­nim.« A: »Dakle—?«

256.

S v o j s t v o k o ž e . — Svi ljudi dubokog du­ha nalaze svoje blaženstvo u tome da jednom li­če na leteće ribe i da igraju na krajnjim vrhovima talasa. Oni smatraju: za najbolje u stvarima — da imaju neku površinu: Svoje svojstvo kaže — sit venia verba.*

257.

Iz i s k u s t v a . Poneko ne zna koliko je bo-gat dok ne iskusi kakvi bogati ljudi postaju još njegovi lopovi.

258.

N e g a t o r i s l u č a j a . Nijedan pobednik n e veruje u slučaj.

* Lat. — neka mi bude dozvoljeno da kažem. — Prim. prev.

183

259.

Iz r a j a . — »Dobro i zlo su božje predrasu­de« — reče zmija.

260.

J e d a n p u t j e d a n . — Jedan nikada nije u pravu: ali sa dvoje počinje istina. — Jedan ne mo­že sebe dokazati: ali dvoje ne možemo već poreći.

261.

O r i g i n a l n o s t . — Šta je originalnost? Vi-deti nešto Sto je još bezimeno, što još nije nazva­no, mada se već nalazi pred očima svojim. Ljudi­ma kakvi su obično tek neko ime čini neku stvar uopšte vidljivom. —: Originali su najčešće bili i da­vaoci imena.

262.

S u b s p e c i e a c t e r n i . * — A.: »Ti se stal­no sve brže udaljavaš od živih: uskoro će te izbrisa­ti iz svojih lista!«. — B.: »To je jedino sredstvo da se ima prednost pred mrtvima.« — A.: »Kakva pred­nost?« — B.: »Da se više ne umire.«

B e z s u j e t e . — Kada volimo, želimo, da naši nedostaci ostanu skriveni — ne iz sujete, nego što voljeno biće ne treba da pati. Čak onaj koji voli hteo bi da izgleda kao bog — i to takođe ne iz sujete.

* Lat.: — pod stubom večnosti. Prim. prev.

184

264.

Š t a mi č i n i m o . — To što mi činimo nika­da se neće shvatiti, nego će se uvek samo hvaliti ili kuditi.

265.

P o s 1 e d n j a s k e p s a . — Ta šta su na kraju istine čoveka? — To su n e p o r e c i v e zablude čo-veka.

266.

G d e j e p o t r e b n a o k r u t n o s t . — Onaj ko ima veličinu okrutan je prema svojim vrlinama i rasuđivanjima drugog reda.

267.

Sa v i s o k i m c i l j e m . — Sa visokim ciljem čovek je čak nadmoćan nad pravičnošću, ne samo nad svojim delima već i nad svojim sudijama.

268.

Š t a č i n i h e r o j s k i m ? — Suočiti se sa svojom najvećom patnjom i svojom najvećom na­dom ujedno.

269.

U š t a v e r u j e š ? U to da će se važnosti svih stvari ponovo morati biti određene.

270.

Š t a k a ž e t v o j a s a v e s t ? — »Ti treba d a budeš onaj ko si.«

185

271.

G d e s e n a l a z e n a j v e ć e o p a s n o s t i ? U sažaljenju.

272.

Š t a v o l i š k o d d r u g i h ? — Moje nade.

273.

K o g a n a z i v a š l o š i m . — Onoga koji uvek želi da nekog osramoti.

274.

Š t a j e n a j l j u d s k i j e ? Nekome prištedeti stid.

275.

š t a j e p e č a t p o s t i g n u t e s l o b o d e ? — Ne stidi se više pred samim sobom.

ČETVRTA KNJIGA

SANCTUS JANUARIUS*

Ti koji platnenim kopljem Sečeš led moje duše, Da šumeći sada k moru Hita u susret svojoj najvećoj nadi: Stalno svetlija i stalno zdravija Slobodna u najprijaznijem moranju: Dakle slavi tvoje čudo Najlepši Januari ju!

Đenova, januar 1882.

Sveti Januarije — svetac—zaštitnik Đenove,

276.

Za n o v u g o d i n u . — Još živim, još mislim, moram još živeti, jer još moram misliti. Sum ergo cogito: cogito ergo sum.* Danas svako sebi dozvo­ljava da iskaže svoju želju i svoju najdražu misao: pa, tako bih i ja hteo reći šta bih danas sam sebi poželeo, i mene je misao ove godine najpre obu­zela, kakva misao treba da mi bude osnova, jam­stvo i slast čitavog daljeg života! Ja želim sve više da učim, da ono što je nužno u stvarima viđam kao lepo: tako ću biti jedan od onih koji stvari čine lepim. Amor fati**: neka to dalje bude moja ljubav. Neću voditi nikakav rat sa ružnim. Neću optuživati, neću čak tužiti ni tužioce. Neka apstra-hovanje bude moja jedina negacija: sve u svemu i velikom. Sve u svemu i velikom: ja ću bilo kad biti koji još kaže samo veliko Da (potvrđuje).

277.

L i č n o . — Postoji izvesna visoka tačka života i ako smo je dostigli, onda smo sa svom našom

* Lat.: — jesam, dakle mislim, mislim dakle jesam. — Prim. prev.

** Lat. — Ljubav prema sudbini. — Prim. prev.

189

slobodom i ma koliko da smo lep haos postojanja porekli svaki brižni razum i dobrotu, još jednom smo u najvećoj opasnosti duhovne neslobode i tre­ba da se izložimo našoj najtežoj probi. Tek se sada naime sa najprodornijom snagom pred nama javlja pomisao na neko lično predviđanje, i ima za sebe najboljeg zagovornika, očevid, sada kada se hvatamo rukama da nam sve, sve stvari što nas pogađaju, stalno služe na n a j v e ć e d o b r o . Život svakog dana i svakog časa izgleda da ne želi Ništa više, nego da samo iznova dokazuje taj stav: bilo šta bilo, loše ili lepo vreme, gubitak prijatelja, neku bolest, neko ogovaranje, izostajanje nekog pi­sma, uganuće neke noge, neki pogled na prodav-nicu, neki protivargument, otvaranje neke knjige, neki san, neka prevara: ispoljava se brzo ili veoma skoro posle toga kao neka stvar što »nije smela nedostajati« — to ima dubokog smisila i koristi baš za n a s ! Da li postoji opasnije zavođenje od toga da se Epikurovim bogovima, onim bezbrižnim nepoznatim odrekne verovanje, i da se veruje u neko brižno i sitno božanstvo, koje čak lično po­znaje svaku dlaku na našoj glavi i ne oseća nika­kvo gađenje u najsažaljivijoj uslužnosti? Pa — ja mislim uprkos svemu da ostavimo bogove na mi­ru a isto tako uslužne duhove i da se zadovolji­mo pretpostavkom da je naša praktična i teorij­ska spretnost sada došla do svog vrhunca u izla­ganju i sređivanju događaja. Mi takođe nećemo previsoko da mislimo o toj spretnosti naše mudro­sti, ako nas katkad previše iznenadi čudesna har­monija, što nastaje od svirke na našem instrumen­tu: harmonija što zvuči suviše dobro da bismo se usudili da je samima sebi pripišemo. U stvari tu i tamo igra neko sa nama — dragi slučaj: on nam povremeno vodi ruku, i najmudrije predviđanje ne bi moglo smisliti lepšu muziku, nego tada kad ovaj uspeva našim ludim rukama.

190

278.

P o m i s a o na s m r t . — Čini me melanholič-no srećnim da živim u ovom metežu uličica, po­treba i glasova. Koliko se tu svakog trenutka jav­lja uživanja, nestrpljenja, žudnje, koliko žuđenog života i opijenosti! A uskoro će ipak za sve te bu­čne, žive, željne života zavladati tišina! Koliko iza svakoga stoji njegova senka, njegov saputnik! To je kao uvek kao u poslednjem trenutku odlaska ne­kog broda sa iseljenicima: ljudi jedan drugom ima­ju više da kažu nego ikada, čas je neodgodiv, okean i njegovo pusto ćutanje nestrpljivo čeka iza sve te buke — tako žudan, tako siguran u svoj plen. I svi, svi moji, bilo to ništa ili malo, bliska budućnost je sve: i stoga ta žurba, ta povika, to sebe-nadvikivanje i zavaravanje! Svako hoće da bude prvi i u toj budućnosti a ipak je smrt i smrt­na tišina jedina sigurna stvar i svima zajednička u ovoj budućnosti! Kako je čudno što ova jedina sigurnost i zajedništvo ljudima skoro uopšte ništa ne pomaže i da su n a j v i š e udaljeni od toga da se osećaju kao bratstvo u smrti! Čini me srećnim da vidim da ljudi uopšte ne žele da misle na smrt! Ja bih rado doprineo tome da im pomisao na ži­vot učinim još sto puta v r e d n i j i m r a z m i ­š l j a n j a .

279.

Z v e z d a n o p r i j a t e l j s t v o . — Besmo prijatelji, a postadosmo jedno drugom strani. Ali to je tako i mi ne želimo da zatajimo i prikrijemo kao da bismo se od toga morali stideti. Mi smo dva broda od kojeg svaki ima svoj cilj i svoju pu­tanju; mi se svakako možemo ukrštavati i zajedno svetkovati, kao što smo to činili i tada bi se va­ljane lađe tako mirno nalazile u jednoj luci i pod jednim suncem da bi moglo izgledati da su već na cilju i da su imale jedan cilj. Ali zatim nas je

191

svemoćna sila našeg zadatka ponovo razdvojila, na različita mora i različite sunčanice i možda se više nikad nećemo videti — a možda ćemo se čak i videti, ali se nećemo prepoznati: različita mora i sunca su nas promenila! Da moramo jedan dru­gom biti strani, to je zakon koji vlada n a d na­ma: upravo time treba da budemo i dostojniji je­dan drugog! Upravo time treba pomisao na naše nekadašnje prijateljstvo da bude svetije! Postoji verovatno ogromna nevidljiva krivulja i zvezdana putanja u koje mogu biti u r a č u n a t e naše tako različite staze i ciljevi kao mali delovi puta — uz-dignimo se od te misli! Ali naš život je prekratak i naša moć vida preslaba da bismo mogli biti više od prijatelja u smislu one uzvišene mogućnosti.— I tako v e r u j m o u naše zvezdano prijateljstvo, čak ako bismo jedan drugom morali postati nepri­jatelji na zemlji.

280.

A r h i t e k t u r a o n i h k o j i s a z n a j u . — Potreban je jednom i verovatno uskoro uvid šta pre svega nedostaje našim velikim gradovima: tiha i široka nadaleko rasprostrta mesta za razmišlja­nje, mesta sa visokim prostranim pasažima za loše ili previše sunčano vreme, kuda ne prodire nika­kav šum kola ili izvikivača i gde bi čak finije po­našanje zabranilo svešteniku glasnu molitvu: gra­đevine i nasadi što bi kao celina izražavali uzvi-šenost sećanja i izdvajanja. Prošlo je vreme otkako je crkva imala monopol na razmišljanje, gde je vita contemplativa* uvek najpre morala da bude vita religiosa**: i sve što je crkva izgradila izra­žava tu misao. Ja ne bi znao kako bismo se mogli zadovoljiti tim građevinama, čak ako bi bile liše-

* Lat. ** Lat.

život razmišljanja. — Prim. prev. religiozni život. — Prim. prev.

192

ne svoje crkvene upotrebe; te građevine govore suviše patetičnim i obuzetim jezikom, kao božje kuće i raskošna mesta nekog nadsvetskog saobra­ćaja da bi mi bezbožnici mogli da se tu bavimo s v o j i m m i s l i m a . Mi želimo da se prenesemo u kamen i biljku, rni hoćemo da u s e b i šetamo kada prolazimo kroz te hale i vrtove.

281.

Z n a t i n a ć i k r a j . — Majstori prvog reda prepoznaju se po tome što u velikom i malom znaju na savršen način da nađu kraj, bio to kraj neke melodije ili misli, bio to peti čin neke trage­dije ili državne akcije. Prvi drugog reda postaju uvek pred kraj nemirni i ne ruše se u tako ponos­noj mirnoj ravnomernosti u more kao na primer stene kod Portofina* — tamo gde đenovski zaliv završava svoju pesmu.

282.

H o d . — Postoje maniri i gestovi po kojima čak i veliki dzovi odaju da potiču od puka ili polu--puka: hod i korak, njihove misli, osobito ih odaju; oni ne mogu da h o d a j u . Tako ni Napoleon na svoje veliko ogorčenje nije mogao da hoda shodno vladaru i »legitimno«, u prilikama kako se to u stvari mora razumeti, kao kod veli­kih povorki prilikom krunisan ja i sličnog: i tu je bio samo predvodnik neke kolone ponosan i užur­ban ujedno i veoma svestan toga. Čovek ima prili­čno da se smeje kada vidi te pisce koji oko sebe šušte naboranim iruhom tog perioda: oni žele tako da skriju svoje n o g e .

* Italijansko letovalište u Liguriji. — Prim. prev.

13 Vesela nauka

283.

L j u d i k o j i s e p r i p r e m a j u . — J a poz­dravljam sve znakove za to da počinje neki mu­ževniji, ratoborniji vek, što će pre svega hrabrosti opet odavati počast! Jer on treba da prokrči put jednom još višem veku i da prikupi snagu, koja će onom jednom us trebati — onaj vek koji hezo-izam unosi u saznanje i v o d i ratove radi misli i njenih posledica. Za to je potrebno sada mnogo hrabrih ljudi koji se pripremaju, koji ipak ne mo­gu da poteknu iz ničeg — a isto tako ni iz peska i sluzi sadašnje civilizacije i obrazovanja velegrado­va: ljudi koji znaju da ćuteći, usamljeni i rešeni da budu istrajni u svojoj nevidljivoj delatnosti: ljudi koji intimnom sklonošću traže to što kod njih t r e b a p r e v l a d a t i : ljudi kojima je ved­rima, strpljenje, jednostavnost i preziranje velikih sujeta isto toliko svojstveno kao velikodušnost u pobedi i obzir prema malim sujetama svih pobe-đenih: ljudi sa oštrim i slobodnim sudom o svim pobednicima i učešću slučaja u svakoj pobedi i slavi: ljudi sa svojim tvrđavama, svojim radnim danima, svojim vremenima tugovanja, naučeni i sigurni u zapovedanju i ujedno spremni, tamo gde treba, da slušaju, u jednom kao i drugom podjed­nako ponosni, podjednako služeći svojoj vlastitoj stvari: ugroženi ljudi, plodniji ljudi, srećniji ljudi! Jer verujte mi! — požnjeti tajnu najveće plodnosti i najvećeg uživanja glasi: ž i v e t i o p a s n o . Gra­dite svoje gradove na Vezuvu! Pošaljite vaše bro­dove u neispitana mora! Živite u ratu sa sebi rav­nima i sa vama samim! Budite razbojnici i osva­jači dok ne možete biti vladari i posednici, vi koji saznajete! i skoro će proći vreme kada će i vama moći biti dozvoljeno da živite skriveni u šumama kao plašljivi jeleni! Konačno će saznanje pružiti ruku onome, što mu (saznanju) pripada: ono će hteti da v l a d a i da po s e du je, i vi sa njim!

194

284.

V e r o v a n j e u s e b e . — Malo ljudi uopšte veruje u sebe: i od tih malobrojnih dobijaju to verovanje jedni kao korisnu slepoću ili delimično pomračenje svog duha (šta bi oni ugledali ako bi se samo mogli videti do temelja!), drugi ga moraju u sebi tek steći: sve što oni čine dobro, valjano i veliko pre svega je argument protiv skeptičara koji u njima boravi: treba ovog uveriti ili nagovo­riti, a za to je potreban skoro genije. To su veliki sebi-nedovoljni.

285.

E x c e 1 s i o r! — »Ti nećeš nikada više moliti, nikad više obožavati, nikad se više odmarati u bes­krajnom poverenju — ti to sebi zabranjuješ pre nekom poslednjom mudrošću, poslednjom dobro­tom, poslednjom moći da staneš i da ispregneš svoje misli — ti nemaš stalnog stražara i prijatelja za svojih sedam usamljenosti — ti živiš bez pogle­da na neku planinu, što nosi sneg na svom vrhu i žar u svom srcu za tebe ne postoji niko ko će od-mazditi, niko kao poboljšivač pri završetku — ne postoji više nikakav um u onome šta se dešava i nikakve ljubavi u tome što će ti se dogoditi — tvom srcu nije pristupačno nikakvo počivalište, gde se još samo može nalaziti a ništa više tražiti, ti se braniš od nekog poslednjeg mira, ti želiš večno vraćanje rata i mira: čoveče odricanja, zar želiš da se svega odrekneš? Ko će ti dati snage za to? Još niko nije imao tu snagu!« — Postoji jedno je­zero što se jednog dana odreklo da oteče i koje je postavilo branu tamo gde je do tada oticalo: od tada to jezero sve više raste. Možda će nam to odricanje podariti i snagu kojom će se samom moći podneti odricanje možda će se čovek od tada sve više uspinjali gde više ne i s t i č e u nekog boga.

195

286.

U p a d a n j e u n e č i j i g o v o r . — Ovde su nade; ali šta ćete od njih videti i čuti ako u vašim rođenim dušama niste doživeli sjaj i žar i prasko­zorje? Ja mogu samo da podsećam— više ne mo­gu! Da li želite od mene da pokrećem kamenje, da od životinja činim ljude. Ali ako ste još ka­menje i životinje, potražite prvo svog Orfeja!

287.

Z a d o v o l j s t v o u s l e p o ć i . — »Moje mi­sli, reče putnik svojoj senci, treba da mi pokažu gde stojim, ali one ne treba da mi otkriju k u d a i d e m . Ja volim neznanje o budućnosti i ne želim da propadnem od nestrpljenja i što ću unapred okušati obećane stvari.

288.

U z v i š e n a r a s p o l o ž e n j a . — Čini mi se da većina ljudi uopšte ne veruje u uzvišena raspo­loženja, sem za trenutke, najviše četvrt časa — izu­zev one malobrojne koju iz iskustva znaju za neko duže trajanje uzvišenog osećanja. Ali biti čak čo-vek dubokog osećanja, ovaploćenje jednog jedinog uzvišenog raspoloženja — to je do sada bio samo san i očaravajuća mogućnost: istorija nam za sada ne daje u tome još nikakav siguran primer. Upr-kos tome mogla bi jednom roditi i takve ljude — tada kada se stvori i učvrsti mnoštvo povoljnih preduslova, što sada ne može da nasumce skupi ni najsrećniji slučaj. Možda bi to budućim dušama bilo to upravo obično stanje, što se do sada tu i tamo u našim dušama iznimno javljalo uz obuzi­manje jezom: stalno kretanje između visokog i ni­skog osećanje visokog i niskog, stalno kao neko

uspinjanje stepenicama i jedno počivanje kao na oblacima.

289.

Na b r o d o v e ! — Ako razmotrimo kako na svakog pojedinca deluje neko svojevrsno uopšte opravdavanje da se živi i misli — naime kao neko sunce koje greje, blagosilja, oplođava i jedino nje­mu sija, kako nezavisno od pohvale i pokude, da­režljivim u sreći i njega čini i u dobrohotnosti, kako neprestani čini zlo dobrim, donosi svako cve-tanje i sazrevanje i uopšte ne dopušta da se po­javi nagli veliki korov tuge i neraspoloženja — onda zahtevajući uzvikujemo: ah kada bi se još stvorila mnogo takva nova sunca! I zao i nesrećan, i izuzetan čovek treba da imaju svoju filosofiju, svoje puno pravo, svoj sunčev sjaj! Nije ih pot­rebno sažaljevati! — moramo se odučiti te oholo­sti, mada je čovečanstvo do sada od nje učilo i primenjivalo je. Za njih ne možemo da postavimo nikakve ispovednike, prizivače duša i praštala gre-hova. Nego nam je potrebna nova p r a v i č n o s t ! I neko novo ždrebanje! I nova filosofija! I mo­ralna zemlja je okrugla. I moralna zemlja ima svoje antipode! I antipodi imaju svoje pravo na život! Treba otkriti još drugi svet — i više nego, jedan! Na brodove, vi filosofi!

290

J e d n o je p o t r e b n o . — »Dati stil« svom životu velika je i retka veština. Nju primenjuje onaj ikoji sve sagledava, što njegova priroda pruža u snagama i slabostima, a zatim uklapa u neki umetnički plan sve dok se jedno svako javlja kao veština i um pa čak i slabost još oduševljava po-

197

gled. Ovamo treba dodati veliku masu druge pri­rode, tamo odneti deo neke prve prirode — oba puta sa dugim uvežbavanjem i svakodnevnim ra­dom u tome. Ovde je skriveno ono ružno što se ne može odneti, tamo je pretumačeno u ono uzvi­šeno. Mnogo čega nestalnog, onoga što se protivi oblikovanju prišteđeno je pogledima u daljinu i iškorišćeno je — to treba da daje mig u širinu i bezmernost. Na kraju, kada je delo dovršeno, ot­kriva se kakva je prinuda bila u pritisku istog ukusa što je vladao i oblikovao u velikom i ma­lom: da li je ukus bio bolji ili gori manje znači nego što se na to pomišlja—dovoljno je što to beše ukus! To će biti snažne, vlastoljubive prirode što će u takvoj prinudi i u takvoj povezanosti i takvom savršenstvu pod vlastitim zakonom uživati svoju najfiniju radost: strast njihovog moćnog htenja olakšava se pred prizorom svake stilizovane prirode, svake pobeđene i služeće prirode, čak kada grade dvorove i podižu nasade, protivi im se da oslobode prirodu. Obrnuto, slabi su oni karakteri, koji ne vladaju sobom, koji m r z e povezanost sti­la: oni osećaju da kada bi im se nametnula ta gorko-zla prinuda, da bi pod njom morali da budu prosti: oni će postati robovi čim služe, oni mrze služenje. Takvi duhovi — oni mogu biti prvoraz­redni duhovi — uvek su spremni da divlje, samo­voljno, fantastično, neuredno, iznenađujuće tumače ili oblikuju svoju okolinu kao s l o b o d n u pri­rodu: i oni svakako to čine, jer samo tako sebi čine dobro! Jer jedna je nužda: da čovek sobom p o s t i g n e svoje zadovoljstvo — bilo samo ovim ili onim načinom književnosti i umetnosti: samo tek tada čovek može izgledati uopšte podnošljiv! Onaj ko je sa sobom nezadovoljan, stalno je spre­man da se za to sveti: mi drugi ćemo biti njegove žrtve, pa bilo samo u tome što ćemo uvek imati da podnosimo njegov ružan pogled. Jer prizor ruž­nog čini lošim i mračnim.

198

D e n o v a. — Dosta dugo sam posmatrao ovaj grad, njegove perivoje i široki opseg njegovih na­stanjenih brda i obronaka; konačno moram reći: vidim d u h o v e iz proteklih pokolenja — ovaj pre-deo mi je previše zasejan kopijama smelijih i sa-mopouzdanijih ljudi. Oni su ž i v e l i i hteli dalje da žive — to mi govore svojim kućama, izgrađenim i ukrašenim za stoleća, a ne za prolazan čas: oni su prema životu bili dobri, ma koliko da su mo­gli biti zli prema sebi. Uvek vidim onog (koji radi, kako mu miruje pogled na svemu što je bliže oko njega izgrađeno, a isto tako na grad, more i pla­ninske lance, kako je tim pogledom moćan i os­vaja: on želi sve da u k l o p i u svoj plan i na kraju da učini svojim v 1 a s n i š t v o m, postajući delom istog. Čitav ovaj predeo je zarastao ovim prekrasnim uživanjem u posedovanju i plenu; i kao što ovi ljudi u daljini nisu priznavali nikakvu granicu i, u svojoj žudnji za novim, postavili novi svet pored starog, tako bi se i u domovini još uvek pobunio protiv svakog i našao svoj način da izrazi svoju nadmoć i da između sebe i svog suseda po­stavi svoju ličnu beskrajnost. Svako bi još jednom osvojio svoju domovinu za sebe, savladavši je svo­jim arhitektonskim mislima i pretvorivši se tako­reći u radostan prizor svoje kuće. Na severu impo-nuju zakon i opšte zadovoljstvo u zakonitosti i poslušnosti, ako gledamo na način gradnje grado­va: pri tom pogađamo ono unutrašnje sebe-izjed-načavarije, sebe-uklapanje, što je moralo vladati dušom svih graditelja. Ali tu ćeš naći, zavijajući za svakim uglom, nekog čoveka za sebe, koji po­znaje more, pustolovinu Istoka, čoveka koji je nesklon zokonu i susedu kao nekoj vrsti dosade, i koji već sve zasnovano, staro odmerava svojim za­vidnim pogledima. On bi hteo nekom čudesnom prepredenošću mašte da sve to bar u mislima još jednom iznova utemelji, da na to stavi svoje

199

ruke, da u to unese svoj smisao — bilo to samo .za trenutak nekog sunčanog popodneva, gde će se njegova melanholična i nezasitna duša jednom za­sititi i njegovim očima će smeti da pruži samo ono vlastito i ništa više strano.

292.

P r o p o v e d n i c i m a m o r a l a . — Neću d a propovedam nikakav moral, ali onima koji to čine savetujem ovo: ako želite da najbolja stanja i stvari lišite svakog ugleda i vrednosti, tako i na­stavite da kao do sada da i dalje pričate o tome! Postavite ih na vrh vašeg morala i govorite od ju­tra do večeri o sreći vrline, o duševnom miru, o pravičnosti imanentne odmazde: tako kao što to vi činite, sve te dobre stvari konačno će steći popu­larnost i počeće o njima da se viče na ulicama: ali tada će i svo zlato ka tome biti istrošeno, a po­red toga će se i svo zlato u t o m e pretvoriti u olovo. Doista, vi se razumete u obrnutu veštinu alhemije, u obezvređivanje najvrednijeg! Isprobaj­te jednom neki drugi recept da ne kao do sada postignete suprotnost onoga što tražite: p o r i č i-t e te dobre stvari, uklonite ih od dopadanja sve-tine i lakog kruženja, učinite ih ponovo stidljivo-šću usamljenih duša, recite: m o r a l j e n e š t o z a b r a nj en o! Možda ćete na takav način od ljudi za te stvari dobiti ono do čega nam je jedino sta­lo, mislim h e r o j s k e . Ali tada mora biti nečega za pribojavanje a ne, kao do sada, za gađenje! Zar ne bismo danas s obzirom na moral kao majstor Ekhart rekli: »Molim Boga da me ostavi Bog!«

293.

N'aš v a z d u h . — Dobro znamo: onaj ko sa­mo kao u šetnji jednom baci pogled na nauku, na

200

rod žena a, nažalost, i mnogih umetnika, za njega strogost njihovog služena, ta neumoljivost kako u velikom tako i u malom, te brzina u odmeravanju, suđenju i presuđivanju ima nečeg što nas baca u ne-svest i što nam uliva strah. Posebno ga zapanjuje kako se ovde zahteva ono najteže, čini ono najbolje, a da za to nema pohvala ni odlikovanja. Naprotiv, kao među vojnicima, čuju se samo pokuda i oštri u k o r i — jer ispravljanje smatra se pravilom, a pro­mašaj izuzetkom; ali pravilo ovde kao i svuda je ćutljivo. Tako sa »strogošću nauke« stoji sada kao i sa formom i učtivošću najboljeg društva: ona preplaši neposvećenog.— Ali ko je na nju na­vikao ne bi ni mogao nigde drugde da živi sem u . ovom jasnom, providnom, snažnom, jako naelek-trisanom vazduhu, u ovom m u ž e v n o m vazdu-hu. Inače njemu svuda nije dovoljno čisto i zračno. On sumnja da t a m o nikome ne može mnogo ko­ristiti njegova najbolja veština i da ga ne može samog radovati, što mu zbog nerazumevanja iz­miče polovina njegovog života, za što je stalno pot­rebno mnogo opreza, mnogo prikrivanja i da se pridržava svoga — sami veliki i nekorisni gubici u snazi! Ali u t o m jasnom i strogom elementu je potpuno snažan: ovde on može da leti! Zašto bi opet morao da se spušta u one mutne vode, gde se mora plivati i gacati, gde čoveku krila postaju neprijatne boje! — Ne! Tu nam je preteško da ži­vimo: šta možemo za to što smo rođeni za vazduh, za čisti vazduh, mi suparnici svetlosnog zraka, i što bismo najradije hteli jahati na eterskom pra­hu, kao i on, i ne dalje od sunca, već p r e m a s u n c u! Ali to ne možemo, pa ćemo uraditi ono slo jedino možemo: doneti svetlost zemlji, postati »svetlost zemlje«! A z a t o imamo svoja krila, svo­ju brzinu i strogost, i radi toga smo muževni i sa­mo strašni kao vatra. Neka se nas plaše oni koji ne znaju da se greju i osvetle pored nas.

201

P r o t i v k l e v e t n i k a p r i r o d e . — Nepri­jatni su mi oni ljudi kod kojih svaka prirodna težnja odmah postaje bolest, nešto što izopačuje ili čak nešto sramno — o n i su nas zaveli da mis­limo da su ljudske sklonosti i nagoni zli; oni su uzrok naše najveće nepravednosti prema našoj pri­rodi, prema svakoj prirodi! Ima dovoljno ljudi koji se s m e j u ljupko i bezbrižno prepustiti svo­jim nagonima: ali oni to ne čine iz bojazni od one umišljene »zle suštine« prirode! S t o g a je došlo do toga da nalazimo toliko malo otmenosti među ljudima: njihovo obeležje će vazda biti da se ni­malo ne plašimo sebe, da od sebe ne očekujemo ništa sramno, da bez sumnji letimo kuda nas vuče — nas slobodno rođene ptice! Ma kuda stigli uvek će oko nas biti slobodno i osunčano.

K r a t k e n a v i k e . — Ja volim kratke navike i smatram ih neocenjivim sredstvima da upoznam m n o g e stvari i m n o g a stanja i sve do teme­lja njihovih slatkih i gorkih osobina; moja pri­roda je podešena na kratke navike, čak u potre­bama svog telesnog zdravlja i uopšte ukoliko samo mogu da vidim: od najnižeg do najvišeg. Uvek ve-rujem da će me to sada trajno zadovoljiti — i kratka navika ima onu veru strasti, veru u večnost — i treba mi zavideti što sam to našao i spoznao: i sada me to hrani u podne i uveče i širi neko duboko zadovoljstvo oko sebe i u mene, tako da mi nije potrebno ono drugo, a da nemam razloga da upoređujem, prezirem ili mrzim. I jednog dana došlo je to vreme: dobra stvar me napušta, ne kao nešto što mi sada uliva odvratnost — nego miro­ljubivo i zasićeno mnome, kao što bih joj ili kao što

202

hi jedno drugom morali biti zahvalni i jedno dra­gom t a k o pružiti ruke na rastanku. I već je no­vina na pragu a i isto tako moja vera — neuništi­va luda i neuništiv mudrac! To novo biće ono pra­vo, poslednje pravo. Tako prolazim sa hranom, mislima, ljudima, gradovima, pesmama, muzikama, učenjima, dnevnim redom, načinima života. — Na­protiv mrzim t r a j n e navike i smatram da mi se približuje neki tiranin i da se z g u š n j a v a vazduh oko mene, tamo gde se zbivanja oblikuju tako da iz toga izgleda da nužno izrastaju trajne navike; na primer kroz neku službu, kroz stalno bivanje zajedno sa istim ljudima, kroz stalno prebivalište, kroz izuzetno zdravlje. Čak sam pri čitavoj svojoj bedi i bolesti, i ma šta bilo nesavrše­no u meni — u najvećoj dubini svoje duše zahva­lan, jer mi takve stvari ostavljaju hiljadu izlaznih vrata, kroz koja mogu da se izvučem od trajnih navika. — Naravno ono najnepodnošljivije, ono u stvari užasno, bio bi mi neki život bez ikakvih na­vika, život što stalno zahteva neku improvizaciju — to bi bilo moje progonstvo i moj Sibir.

S t a l a n p o z i v . — Stalan poziv beše odvaj­kada krajnje korisna stvar; i tamo gde još uvek društvom Vlada samo čoporski nagon, još uvek je za svakog pojedinca najsvrsishodni]e p r i k a z i ­v a t i svoj karakter i svoje zaposlenje kao nešto nepromenljivo—čak ako u osnovi to nije tako. »Možemo se na njega osloniti, on se ne menja« — tg je u svim opasnim društvenim situacijama poh­vala što najviše ima da znači. Društvo sa zado­voljstvom oseća da ima pouzdano, u svako vreme spremno o r u đ e u vrlini ovog, u častoljubivosti onog i u razmišljanju i strasti trećeg čoveka ono odaje svoje najviše počasti ovom o r u đ u-prirodi,

203

tom ostajanju vernim sebi, toj nepromenljivosti u pogledima, težnjama, i čak manama. Takvo oce-njivanje što cveta i što je cvetalo svuda zajedno sa moralitetom morala, odgaja »karaktere« i čini o z l o g l a š e n i m svako menjanje, drugačije uče­nje i preobražavanje sebe. Ali to je u svakom slu­čaju, ma koliko inače mogla biti prednost takvog načina mišljenja, za s a z n a n j e najštetniji na­čin opšteg suđenja, jer baš dobra volja onoga koji saznaje ne okleva da u svako vreme o p o r e k n e svoje dotadašnje mišljenje, đ da bude nepoverljivo uopšte u odnosu na sve što u nama hoće da se u č-v r s t i — ovde je osuđeno i ozloglašeno. Mišljenje onoga ko saznaje da se nalazi u protivrečnosti sa »stalnim pozivom« smatra se n e č a s n i m , dok okamenjivanje mišljenja uživa svaku čast: pod pro­kletstvom takvog vrednovanja moramo danas još da živimo! Kako se teško živi kada se protiv i oko sebe oseća sud mnogih milenijuma! Verovatno je da je mnogo milenijuma saznanje bilo opterećeno lošom savešću, i da je moralo biti mnogo samo-prezira i skrivene bede, i da je mnogo samoprezi-ra 'moralo biti u istoriji najvećih duhova.

297

M o ć i p r'o t i v r e č i t i. — Sada svako zna da je moći podnositi suprotstavljanje visoki znak kulture. Neki čak znaju da uzvišeniji čovek želi da mu se protivreči i to izaziva da bi dobio neki mig za njegovu njemu do tada nepoznatu neisprav­nost. Ali moć-protivrečit i , stečena č i s t a sa-vest uz neprijateljstvo prema onome na što se na­viklo, tradiciju, posvećeno — to je više nego ono jedno i drugo i u stvari veliko, novo, zapanjivo u našoj kulturi, najveći korak oslobođenog duha: ko to zna?

204

298.

U z d a h . — Ja sam se usput dokopao tog uvi­da i brzo sam upotrebio prve loše reci, da ga učvr­stim, da mi opet ne odleti. A sada mi je umro u ovim suvim rečima i visi i mlohav je u njima — i jedva da više znam, kada ih ugledam, kako sam mogao biti tako srećan kada sam uhvatio tu pticu.

299. v

Š t o m o r a m o n a u č i t i o d u m e t n i k a . — Kakva imamo sredstva da nam stvari učinimo lepim, privlačnim, poželjnim, ako one to nisu? — i smatramo one to po sebi nikad nisu! Ovde imamo nešto da naučimo od lekara, kada recimo razbla-žuju ono gorko ili vino i šećer stavljaju u (Misch-krug), ali još više od umetnika koji su u stvari uvek spremni da dolaze do takvih otkrića i da izvode takve majstorije. Udaljiti se od stvari, dok se mno­go od njih ne vidi i mnogo još mora pogledati da b i se j o š m o g l e v i d e t i — ili stvari vi­đati kao iza ugla i kao u nekom isečku — ili ih tako postaviti da se delimično pretvaraju i dopuštaju samo da ih u perspektivi proziremo — ili ih pos-matrati kroz obojeno staklo ili u svetlosti večer­njeg rumenila — ili im dati neku površinu i kožu sto nema punu. providnost: sve to treba da nau­čimo od umetnika i u ostalom da budemo mud­riji od njih. Jer kod njih obično prestaje ta nji­hova fina snaga, tamo gde prestaje umetnost, a započinje život; ali mi želimo da budemo pesnici svog života, i najpre u najmanjem i najsvakidaš-njem.

300.

P r e d i g r e n a u k e . — Zar vi verujete da bi nauke nastale i postale velike da im nisu pretho-

205

dili čarobnjaci, alkemičari, astrolozi i veštice kao oni koji su svojim obećanjima i opsenama prvi imali da stvore žeđ, glad i ukus za s k r i v e n e i z a b r a n j e n e sile? Da li se čak beskrajno više moralo o b e ć a v a t i nego što se moglo ispuniti da bi se uopšte nešto ispunilo u carstvu saznanja? — Možda na isti način kako nam se ovde predstav­ljaju predigre i uvežbavanja, što se kao takva uopšte n i s u uvežbava'la i osećala: i nekom dale­kom dobu i čitava r e l i g i j a izgledala kao vežba i predigra: možda je mogla biti čuveno sredstvo za to da bi jednom pojedinci mogli uživati čita­vu samodovoljnost nekog boga i čitavu svoju snagu samospasenja: štaviše — smemo pitati da li bi čovek bez one religiozne škole i predistorije uopšte mogao naučiti da oseća glad i žeđ za s o b o m i da iz s e b e uzima zasićenost i punoću? Da' li je Prometej prvo morao s m a t r a t i da je uk­r a o svetlost i to okajavati da bi konačno otkrio da je on stvorio svetlost, ž u d e ć i za s v e t ­­o š ć u, i da nije samo čovek bio delo s v o j i h ruku i glina u svojim rukama? Da li su sve to sa­mo kipovi kipara? — isto tako kao iludilo, kao kra­đa, Kavkaz, jastreb i čitava tragična prometeida svih koji saznaju?

^301

L u d i l o k o n t e m p l a t i v a c a . — Uzvišeni ljudi razlikuju se od niskih po tome što neizrecivo više vide i čuju i misleći vide i čuju — i upravo to razlikuje čoveka od životinje i više životinje od nižih. Svet postaje sve puniji za onoga ikoji izrasta u visinu čovečanstva; za njim se baca sve više udica interesovanja; mnoštvo njegovih nadražaja stalno raste, a isto tako mnoštvo vrsta njegovih ugoda i neugoda — uzvišeniji čovek postaje uvek ujedno srećniji i nesrećniji. Ali pri tom l u d i l o ostaje njegov stalni pratilac: on smatra da kao

206

g l e d a l a c i s l u š a l a c gleda neku veliku pred-stavu i neku veliku operu, što je život: on svoju prirodu naziva k o n t e m p l a t i v n o m * i pri tom previđa da je i on sam stvaran pesnik da i nastavlja da peva o životu — da se naravno veoma razlikuje od g l u m c a te drame, takozvanog de-latnog čoveka, ali još više od nekog pukog posmat-rača i pozvanog gosta p r e d pozornicom. Njemu je kao pesniku svakako svojstvena vis contemla-tiva i osvrt na svoje delo, a pre svega vis creativa**, što n e d o s t a j e delatnom čoveku, ma šta mogli reći izgled i opšte verovanje. Mi koji mislimo i osećamo uvek stvarno i stalno č i n i m o nešto Sto još ne postoji: čitav večno rastući svet pro-cena, boja, težina, perspektiva, postepenosti, pot­vrđivanja i poricanja. Ovo pesništvo koje smo pronašli stalno uče i uvežbavaju takozvani praktič­ni ljudi (kao što se kaže naši glumci) i to im posta­je navika i stvarnost, pa čak svakodnevica. Sve što je od vrednosti u sadašnjem svetu, nema ništa od tog po sebi po svojoj prirodi — priroda je uvek bezvredna — nego se njemu jednom dala, pokloni­la neka vrednost, a mi besmo ti koji smo davali i poklanjali! Mi smo prvi stvorili svet k o j i se l j u d e n e š t o t i č e ! — Ali nam baš nedostaje to znanje, i kada ga u jednom trenutku ščepamo, u sledećem smo već zaboravili na njega: mi pog­rešno sudimo o našim najboljim snagama i za stupanj slabije cenimo sebe, kontemplativce — m i nismo n i t i t o l i k o p o n o s n i , n i t i to­l i k o s r e ć n i koliko bismo mogli biti.

302

O p a s n o s t s r e ć n o g . — Imati fina čula i fin ukus; biti naviknut na ono odabrano i naj-

* Lat. — Kontemplativna moć. — Prim. prev. ** Lat. — stvaralačka moć. prim. prev.

207

bolje duha kao na pravu i najvažniju hranu; uži­vati u svojoj snažnoj, smeloj i odvažnoj duši; mir­nog pogleda i čvrstog koraka ići kroz život, uvek spreman za ono krajnje, kao za neku svetkovinu i biti pun želja za neotkrivenim svetovima i mori­ma, ljudima i bogovima; slušati svaku vedru muzi­ku, kao da se tamo kratko vreme odmaraju i ve­sele hrabri ljudi, vojnici, pomorci, i u najdubljem uživanju trenutka biti savladan suzama čitave purpurne sete srećnika: ko sve ne bi želeo da baš sve to bude n j e g o v posed, njegovo stanje! To beše H o m e r o v a sreća! Stanje onoga koji je Grcima otkrio njihove bogove — ne, sebi samom otkrio s v o j e bogove! Ali ne krijmo to: sa tom Homerovom srećom u duši čovek je takođe stvo­renje koje je pod suncem i najosetljivije na patnju! I samo po tu cenu kupujemo najskuplju školjku koju su talasi postojanja do sada izbacili na obalu! Kao njihovi posednici postajemo sve prefinjeniji u bolu i na kraju suviše prefinjani: neko malo neraspoloženje i gađenje bilo bi na kraju dovoljno da se i Homeru ogadi život. On neku malo glupu zagonetku, što su mu postavili mladi ribari, nije morao da reši! Da, male zagonetke opasnosti su najsrećnijih!

3 0 3 .

D v a s r e ć n i k a. — Doista, ovaj čovek, upr-kos svojoj mladosti, razume se u i m p r o v i z a ­c i j u ž i v o t a i čak najfinijeg posmatrača dovo­di do zapanjenosti: izgleda, naime, da ne čini ni­kakav pogrešan korak, mada već stalno igra naj-smeliju igru. Čovek se podseća na one majstore improvizacije muzike, kome bi čak i slušalac pri­pisao neku božansku n e p o g r e š i v o s t ruke, uprkos tome što oni tu i tamo pogreše kao što i svaki smrtnik greši. Ali oni su uvežbani i stva­ralački, i uvek spremni da najslušaniji ton na ko-

208

ji ih vuče neki udarac prstom, neka ćud, odmah uklope u tematski sklop i da slučaju udahnu lepi smisao i neku dušu: ovde je sasvim drugi čovek: njemu ne polazi za rukom u osnovi sve što želi i planira. To kada ga je povremeno vuklo njegovo srce, dovodilo ga je već nekoliko puta do ponora i u -najveću blizinu propasti; i ako bi je još izbe-gao, svakako ne samo sa neznatnim posledicama. Da li verujete da je zbog toga nesrećan? On je odavno u sebi samom resio da svoje želje i pla­nove ne uzima toliko ozbiljno. »Ako mi to ne pođe za rukom«, tako sebi govori, možda će mi ono dru­go poći za rukom; i u celini ne znam da li više du­gujem zahvalnost svom neuspehu, nego bilo kom uspehu. Da li sam stvoren za to da budem tvrdog­lav i da nosim rogove bika? Ono što mi čini vred-nost i rezultat života nalazi se negde drugde; moj ponos a isto tako moj jad nalaze se negde drugde. Ja znam više o životu, jer sam toliko često bio blizu toga da ga izgubim: i baš zato i m a m više od života nego vi svi zajedno!«

D e l a j u ć i , p r o p u š t a m o . — U osnovi su mi mrski svi morali koji govore: »Nemoj to činiti! Odreci se! Savladaj se !«—ja sam naprotiv zahva­lan onim moralima koji me ne gone da nešto či­nim i opet da činim i od jutra do večeri, i da noću o tome sanjam, i da na ništa drugo ne mislim: da to d o b r o činim, tako dobro kao što ja upravo mogu! Od onog koji tako živi stalno otpada jedno za drugim nešto od onog što ne spada u takav život: bez mržnje i odvratnosti vidi kako se danas ovo, a sutra ono rastaje od njega, nalik na požutelo lišće, koje svaki pokretljiviji zračak odnosi sa drveta: ili on uopšte ne vidi da se oprašta, njegov pogled

.tako strogo stremi svom cilju, i uopšte napred, ne na stranu, unazad, naniže. »Naše delanje treba

14 Vesela nauka 209

da odredi šta ćemo propustiti: delajući, propušta­mo — tako mi se to dopada, tako glasi m o j pla-citum*. Ali ne želim otvorenih očiju da težim za svojim osiromašenjem, ne želim nikakve negativne vrline, vrline čija je bit samo poricanje i samo-uskraćivanje.

305.

Sa m o s a v l a d a v a n j e . — Oni učitelji mo­rala koji najpre i pre sveta izričito savetuje čoveku da ovladaju sobom, prenose na njega neku poseb­nu bolest: naime stalnu razdražljivost kod svih pri­rodnih osećanja i sklonosti i takoreći neku vrstu svraba. Ma šta ga ubuduće moglo gurnuti, privući, primamiti, podstaći, spolja ili iznutra — uvek se tom razdražljivom čoveku čini kao da sada nje­govo samosavladavanje dolazi u opasnost; on se više ne može poveriti nikakvom instinktu, nika­kvom slobodnom lepršanju, nego stalno tu stoji sa odbrambenim gestom, naoružao protiv samoga sebe, oštrog i nepoverljivog pogleda, večni čuvar svoje tvrđave, kojom se je on učinio. On čak time može biti v e l i k ! Ali kako je sada postao nesnosan za druge, kako je težak postao za samog sebe, kako je postao siromašan i odsečen od najlepših slu­čajnosti duše! Čak i od svake dalje p o u k e! Jer čovek mora i da se povremeno gubi ako nešto želi da nauči od stvari što nisu mi sami.

S t o i c i i e p i k u r e j c i . — Epikurejac traži sebi situaciju, ličnosti i čak događaje što odgova­raju njegovoj krajnje nadražljivoj intelektualnoj prirodi, on se odriče drugog to jest onog čega je

Lat. — ono što mi se dopada. — Prim. prev.

210

najviše, jer bi to za njega bila suviše jaka i teška hrana. Stoičar se, naprotiv, uvežbava da se ne gadi i guta kamenje i c r v e , srču i skorpione i da bude bez gađenja; njegov stomak treba konačno da bude ravnodušan prema svemu što u njega sipa slučaj postojanja: on podseća na onu arapsku sektu Asa-ua, koju upoznajemo u Alžiru, i kao ti neosetljivi ljudi on rado ima pozvanu publiku prilikom poka­zivanja svoje neosetljivosti u čemu Epikurejac baš rado želi da oskudeva — ta on ima svoj »vrt«. Za ljude kojima improvizuje sudbina, za takve koji žive u nasilničkim vremenima i nezavisno od izne­nadnih i prolaznih ljudi, stoicizam može biti veo­ma preporučljiv. Ali ko u izvesnoj meri s a g l e d a -v a da mu sudbina dozvoljava da isplete n e k u d r u g u n i t , dobro postupa kada se postavlja epi-kurejski; to su do sada činili svi duhovni radnici! Za njih bi naime bio najveći gubitak da se liše fine nadražljivosti i da za to dobiju na poklon stoičku tvrdu kožu sa bodljama ježa.

307.

U k o r i s t k r i t i k e . — Sada ti nešto izgleda kao zabluda što si pre toga voleo kao istinu ili verovatnost: ti to sada odbacuješ od sebe i sma­traš da je tvoj razum pobedio u tome. Ali možda beše ona zabluda tada, kada si bio još neko drugi — ti si uvek neko drugi — tebi isto toliko nužna kao tvoje sadašnje »istine«, takoreći kao neka koža što ti je mnogo šta prikrivala i zastirala što još nisi smeo videti. Tvoj novi život ubio ti je to miš­ljenje, n e tvoj razum: t e b i o n v i š e n i j e p o t r e b a n , i sada se krši u samom sebi, a ne-razumnost se iz njega puzeći kao crv izvlači na svetlost. Kada kritikujemo, onda to nije ništa sa­movoljno i bezlično — to je, bar veoma često, do-kaz da imamo žive pokretne snage u nama, što odbija neku koru. Mi poričemo i moramo poricati

14* 211

zato što u nama ž e l i nešto da živi i da se potvr­đuje, nešto što mi možda još ne poznajemo, još nismo videli! — To u korist kritike.

308.

S v a k o d n e v n a p r i č a . — Šta kod tebe čini svakodnevnu priču? Pogledaj svoje navike iz kojih se sastojiš: da li su one proizvod bezbrojnih malih kukavičluka i lenjosti ili tvoje hrabrosti i otkrivačkog razuma? Ma koliko da su različita oba slučaja, bilo bi moguće da ti ljudi iskažu istu po­hvalu i da bi njima i stvarno bilo kako mogao do-neti istu korist. Ali pohvala i korist i ugled mogli bi biti dovoljni za onog ikoji hoće samo da ima* čistu savest — ali ne za tebe koji ispituješ bubre­ge (Nierenprufer), jer imaš neko z n a n j e o sa­v e s t i !

309.

Iz s e d m e u s a m l j e n o s t i . — Jednog da­na je putnik naglo zatvorio za sobom vrata, stao je i zaplakao. Zatim je rekao: »Ta sklonost i taj poriv za istinom, stvarnim, neprividnim, sigurnim! Kako se na njih ljutim! Zašto m e prati baš taj mračni i strašni gonič! Hteo bih se odmoriti, ali on to ne dopušta. Koliko me toga samo zavodi da zastanem! Za mene svuda postoje Artemidini vrtovi: i stoga uvek nova nasilna i naporna oslobađanja ogorče­nja u srcu! Moram dalje da podižem nogu, ovu umornu ranjenu nogu: i stoga što moram na ono najlepše što me ne može zadržati Ijutito da se os­vrćem— j e r me nije moglo zadržati!«

310.

V o l j a i t a l a s . — Kako se žudno približuje taj talas, kao da nešto treba da postigne! Kako

212

se zastrašujućom brzinom uvlači u najskrivenije kutke razrovanih stena! Izgleda da hoće svakog da preduhitri; izgleda da je tamo nešto skriveno, što je od vrednosti, velike vrednosti. — A sada se vra­ća nešto polaganije, uvek još beo od uzbuđenja — da li je razočaran? Da li je našao što je tražio? Da li se pokazuje razočaranim? Ali već se približava drugi talas, još lakomiji i divljiji od prvog, a i nje­gova duša izgleda puna tajni i pohote za iskopa­vanjem blaga. Tako žive talasi — tako živimo mi koji hoćemo!—ne kažem više. — Da li je to tako? Da li mi ne verujete? Vi se ljutite na mene, vi lepe nemani? Da li se bojite da ću potpuno odati vašu tajnu? Pa! Ljutite se samo na mene, podižite svoja zelena opasna tela koliko samo možete, stvorite neki zid između mene i sunca — tako kao sada! Doista više ništa nije preostalo od sveta osim ze­lenog sutona i zelenih munja. Činite kako želite, vi obesni, urlajte od zadovoljtsva i zlobe — ili po­novo ponirite, sipajte svoje smaragde u najveću dubinu, preko toga razbacujte se u svojem bes­krajno belom tumaranju od pene i prskanju vode — meni je sve pravo, jer vam sve tako dobro pri­staje, i ja sam za sve tako zahvalan: kako bih v a s izdao! J e r — d o b r o to čujete! — ja znam vas i vašu tajnu, ja poznajem vaš rod! — ta vi i ja istog smo roda! Vi i ja imamo neku tajnu.

311.

P r e l o m l j e n a s v e t l o s t . — Čovek uvek nije hrabar, a kada je umoran, tada neko od nas svakako takođe jadikuje na taj način. »Tako je teško ljudimo učiniti nažao — ah, da li je to pot­rebno! Šta nam pomaže da živimo skriveno, ako za nas ne želimo da zadržimo to što nas ljuti? Da li ne bi bilo uputnije živeti u gužvi i zadovoljavati pojedince, u onom u čemu svima treba i mora da se zgreši? Biti budalast sa budalom, sujetan sa su-

213

jetnim, sanjalica sa sanjalicom? Da li to ne bi bilo pravično kod takvog obesnog stepena odstupanja u celini? Kada slušam o zluradostima drugih protiv mene — nije li moje prvo osećanje osećanje neke zadovoljštine? Tako je u redu! — Čini mi se da im govorim — ja se toliko malo slažem sa vama i imam toliko istine na svojoj strani: priuštite sebi malo radosti na moj račun, kolikogod često mo­žete! Tu su moji nedostaci i moje pogreške, tu je moje ludilo, moj neukus, moja zbunjenost, moje suze, moja sujeta, moja sovinska-skrivenost, tu su moje protivrečnosti! Tu se možete smejati! Pa i smejte se i radujte se! Ja se ne ljutim na zakon i prirodu stvari, što žele da nedostaci i pogreške pričinjavaju radost! — Naravno, nekad behu »lep-ša« vremena, kada je čovek još mogao da oseća da mu je svaka donekle nova misao toliko n e o p h o ­d n a da sa njom može da izađe na ulicu i da sva­kom dovikne: »Gledaj Carstvo Nebesko sasvim se približilo!«—Ja se ne bih drznuo, ako bih nedo­stajao. Može se biti bez svih nas!« Ali, kako se kaže, mi ne mislimo tako kada smo hrabri; rni ne mislimo na to.

312.

M o j p a s . — Ja sam svojoj boli nadenuo ime i nazivam je »pas«—ona je isto toliko verna, na­metljiva i besramna, isto tako zabavna, isto tako pametna kao svaki drugi pas i ja mogu da se na nju izderem i na njemu iskalim svoju lošu ćud: kao što to čine drugi sa svojim psima, slugama i ženama.

313.

N i k a k v a s l i k a m u č e n i š t v a . — J a ho­ću da činim kao Rafael i da ne slikam više nikakvu

214

sliku mučeništva. Ima dovoljno uzvišenih stvari, nego što bi se moglo potraživati uzvišenosti, gde ona živi u sestrinskom odnosu sa okrutnošću; moje častolj ubije pored toga neće naći nikakvo zadovoljstvo u tome ako bih od sebe hteo da stvo­rim mučitelja po pozivu.

314.

M o j e d o m a ć e ž i v o t i n j e . — Hteo bih pored sebe da imam svog lava i svog orla da u sva­ko vreme imam migove i predznake da znam ko­liko je velika ili mala moja jačina. Da li danas moram da na njih odozgo gledam i da se od njih plašim? I da li će kucnuti čas kada će oni odozdo pogledati na mene i u strahu? —

315.

0 p o s l e d n j e m t r e n u t k u . — Bure s u moje opasnosti: da li ću imati svoju buru od koje ću nastradati, kao što je u buri nastradao Oliver Kromvel? Ili ću se ugasiti kao neka svetlost, što ne oduvava prvo vetar, nego postaje umorna i sita same sebe—izgorelo svetio? Ili konačno da li ću se ugasiti da ne bih izgoreo? —

316.

P r o r o c i . — Vi ne osećate nimalo da proroci veoma pate; vi samo mislite da im je dat neki lep »dar«, i hteli biste ga svakako i sami imati — ali ja ću se izraziti kroz jedno upoređenje. Koliko bi mnogo mogle životinje da pate od elektriciteta vazduha i oblaka! Vidim da neke njihove vrste, s obzirom na vreme, imaju neku proročansku moć, na primer majmuni (što čak možemo još u Evropi

215

lepo da posmatramo, i ne samo u menažeriji, na­ime u Gibcrailtaru). Ali mi ne mislimo na to da su njihovi b o l o v i — za njih proroci. Kada se neki snažan pozitivan elektricitet pod uticajem nekog približavajućeg još dugo nevidljivog oblaka pre­tvara u negativan elektricitet i sprema se promena vremena, tada se te životinje ponašaju tako kao da se približuje neprijatelj i spremaju se na od-branu ili bekstvo; one se najčešće skrivaju — one loše vreme ne shvataju kao vreme, nego kao nepri­jatelja, čiju ruku već o s e ć a j u!

,317.

O s v r t a n j e . — Mi retko postajemo svesni pravog patosa svakog životnog perioda kao takvog dok se u njemu nalazimo, već uvek smatramo da je to nama jedino sada moguće i razumno stanje, i uopšte e t o s , a ne patos — da govorimo i da to odvajamo sa Grcima. Nekoliko muzičkih tonova podsećaju me danas na neku zimu i neku kuću i krajnje pustinjačkli život i izazivaju ujedno osećanje u kojem sam tada živeo: smatrao sam da ću večno moći tako živeti. Ali sada poimam da su to u potpu-nosti bili patos i strast, neka stvar uporedljiva sa ovom bolno-smelom i sigurno utešnom muzikom — tako čovek ne sme godinama ili večno imati: time bi čovek za ovu planetu bio »nadzemaljski«.

318.

M u d r o s t u b o l u . — U bolu ima toliko mudrosti kao u zadovoljstvu: ona spada kao i ono u prvorazredne snage što održavaju vrstu. Da to nije tako, ona bi odavno propala, što boli nije ni­kakav argument protiv nje, to je njena bit. Ja u boli čujem komandu »kapetana broda: »Uvucite je­dra!« Smeli moreplovac »čovek« morao se uvež-

216

bati da na hiljade načine postavlja jedra, jer inače bi on veoma brzo skončao i okean bi ga brzo pro­gutao. Mi moramo znati da živimo i sa umanje­nom energijom: čim bol da svoj sigurnosni signal, vreme je da je smanjimo — približava se neka ve­lika opasnost, neka bura i mi dobro činimo da što je moguće manje preterujemo. Istina je da po­stoje ljudi, koji prilikom približavanja velike boli čuju upravo suprotnu komandu, i koji nikada po­nosnije, borbenije i srećnije ne bi gledali na od­ređeni način nego kada se približava bura; čak im sama bol daje njihove najveće trenutke! To su heroji, veliki d o n o s i o c i b o l a čovečanstva: oni malobrojni ili retki, kojima je potrebna upravo is­ta apologija, kao i bol uopšte — i doista! ne treba da im se one uskrate! To su prvorazredne snage koje održavaju i unapređuju vrstu: pa bilo čak time što bi se protivili ugodnosti i ne krili svoje gađenje pred takvom vrstom sreće.

319.

T u m a č i m a n a š i h d o ž i v l j a j a . — Svim osnivačima religije i njima sličnim bila je strana neka vrsta čestitosti — oni iz svojih doživljaja ni­kada nisu učinili neku stvar savesti saznanja. »Šta sam u stvari doživeo? Šta se tada odvijalo u meni i oko mene? Da li sam imao dovoljno bistar ra­zum? Da li se moja volja okrenula protiv svih čul­nih varki i hrabro u svojoj odbrani onog fan­tastičnog?« — Tako niko od njih nije pitao, tako dragi religiozni ljudi ni danas ne pitaju: oni na­protiv osećaju neku žeđ za stvarima koje su p r o ­t i v r a z u m a , i žele da je lako zadovolje — tako oni doživljavaju »čudo« i »ponovna rođenja« i čuju glasove anđelčića! Ali mi, mi drugi, koji osećamo žeđ za vas umom, želimo da svojim doživljajima tako strogo gledamo u oči, kao nekom naučnom opitu, svakog časa i svakog dana u dan! Mi sami

217

želimo da budemo naši eiksperimenti i naši za-morčići.

320.

P r i l i k o m p o n o v n o g v i đ e n j a . — A.: Da li te još potpuno razumem? Da li tražiš? Gde je usred sada stvarnog sveta t v o j kutak i t v o j a zve-zda? Gde t i možeš da legneš na sunce tako da iz tebe dolazi neki pretek dobrog i opravdava se tvoje postojanje? Neka to čini svako za sebe — čini mi se da mi kažeš — da se izbije iz glave to govorenje u ono opšte, briga za druge i d r u š t v o ! — B : Ja želim više, ja nisam onaj koji traži. Ja hoću sebi da stvorim vlastito sunce.

321.

N o v o p r e z . — Ne mislimo više toliko na kazne, kuđenja i poboljšavanja! Nekog pojedinca retko ćemo promeniti: i ako bi nam to uspelo, onda bi nam neprimetno možda i ono nešto ujedno s tim pošlo za rukom, mi smo se kroz njega pro-menili! Gledajmo naprotiv da naš uticaj na s v e š t o d o l a z i zavredi više i pretegne nad njim! Ne borimo se u otvorenoj borbi! — a to je sve kuđenje, kažnjavanje i želja za poboljšavanjem. Nego se utoliko više sami podignimo! Davajmo na­šem uzoru uvek svetlije boje! Pomračimo drugog našom svetlošću! Ne, mi ne želimo da zbog njega samo postajemo m r a č n i j i , kao svi oni koji kažnjavaju i nezadovoljnici! Idimo radije po stra­ni! Odvratimo pogled!

322.

P o r e đ e n j e . — Oni mislioci kod kojih se sve zvezde kreću u cikličnim putanjama nisu najdub-

218

lji: onaj ko u sebe gleda kao u neki ogroman sve­mir i u sebi nosi mlečne puteve, takođe zna koliko su neredovni mlečni putevi; oni dovode do haosa i lavirinta postojanja.

323.

S r e ć a u s u d b i n i . — Najvišu odliku daje nam sudbina 'kada nam je za neko vreme dopustila da se borimo na strani naših protivnika. Time smo p r e d o d r e đ e n i za veliku pobedu.

324.

I n m e d i a v i t a * . — Ne! Život me nije ra-. zočarao! Iz godine u godinu osećam ga naprotiv is-tinitijim, poželjnijim i tajanstvenijim — od onog dana kada se nada minom nadvio veliki spasilac, koji saznaje — a ne neka dužnost, ne neka sudbina, ne neko varanje! A samo saznanje: neka bude za dru­ge nešto drugo, na primer neka počivaljka ili put ka počivaljci, ili neki razgovor (neka razonoda), ili neka dokolica — za mene je on uvek svet opasnosti i pobeda u kojem i herojska osećanja imaju svoja igrališta i poprišta. » Ž i v o t j e s r e d s t v o s a ­z n a n j a « — s a tim načelom u srcu možemo ne samo hrabrije, nego čak r a d o s n o ž i v e t i i r a d o s n o s e s m e j a t i! A ko bi upoznao da se lepo smeje i da živi, ko se pre toga ne bi razu-mevao u rat i u pobedu?

325.

Š t a p r i p a d a v e l i č i n i . Ko će postići ne­što veliko ako u sebi ne oseća snagu i volju da

* Lat. — u sred života. — Prim. prev.

219

p r o u z r o k u j e velike bali? Moći patiti je ono najmanje: slabe žene i čak robovi često postižu majstorstvo! Ali ne propasti od unutrašnje nevolje i nesigurnosti, kada se prouzrokuje velika patnja i čuje se krik te patnje — to je veliko, to spada u veličinu.

326.

D u š e v n i 1 e k a r i i b o l . — Svi propovedni-ci morala kao i svi teolozi, u nečem su zajedno ne-nepristojni: svi pokušavaju da uvere čoveka da se vrlo loše oseća i da mu je potrebno strogo posle-dnje radikalno lečenje. A pošto su ljudi u celini revnosno i vekovima pažljivo slušali ta učenja, tako je stvarno prešlo na njih nešto od tog praz-noverja da se vrlo loše osećaju: tako da su sada čak veoma spremni da uzdišu i da u životu ne na­laze ništa više i među sobom izgledaju ojađeni, kao da je ipak čak veoma teško to i z d r ž a t i . U stvari oni su veoma sigurni u svoj život i zalju­bljeni u isti, i puni neiskazivih lukavstava i prefi-njenosti, da se ono neprijatno skrši i da se iz boli i nesreće izvuče njihova bodlja. Čini mi se da se-o boli i nesreći uvek p r e t e r a n o govori, kao da je to stvar dobrog življenja da se ovde prete-ruje: naprotiv, namerno se prećutkuje to da protiv boli ima bezbroj sredstava za ublaživanje, kao ošamuoivanja ili grozničave žurbe misli, ili nekog mirnog položaja, ili dobrih i loših uspomena, na-mera, nada, i mnogo načina ponosa i saosećanja, koji skoro deluju kao anestici: dok kod najvećih stupnjeva bola već po sebi dolazi do nesvestica. Mi se vrlo dobro razumemo u to da na naše gor­čine bez slatke stvari, posebito na gorčine duše; mi imamo pomoćna sredstva u našoj hrabrosti i uzvišenosti kao i u plemenitijim delirijumima pod­ređivanja i rezignacije. Gubitak jedva da je za čas gubitak: na neki način nam je time pao i neki

220

poklon sa neba — neka nova snaga na primen pa bila to samo meka nova prilika za snagu! Šta su

', propovednici morali fantazirati o intimnom »jadu« loših ljudi! Šta su nam čak l a g a l i o nesreći, strasnih l judi !—pa, lagati ovde je prava reč: oni su veoma dobro znali i za prebogatu sreću te vrste ljudi, ali su to prećutali, jer to beše pobijanje njihove teorije, prema kojoj svaka sreća nastaje tek uništenjem strasti i ćutanjem volje! A što se konačno tiče recepta svih tih duševnih lekara i nji­hovog hvaljenja strogog radikalnog lečenja: sme-mo da se upitamo — da li je taj naš život doista bolan i težak da ga naprotiv sa prednošću zame-nimo nekim stoičkim životom i okamenjivanjem? Mi se n e osećamo d o v o l j n o l o š e da bismo se loše morali osećati na stoički način!

327.

U z e t i o z b i l j n o . — Intelekt je kod većine teška, mračna i Skripava mašina, što se loše (te­ško) pokreće: oni govore » u z e t i stvar o z b i l j -n o« kada rade tom mašinom i žele dobro da mi­sle — ah, koliko im mora teško padati dobro-mi-šljenje! Ljupka beštija čoveka kako izgleda, svaki put gubi dobro raspoloženje kada dobro misli; ona postaje »ozbiljna«! A tamo »gde ima smeha i ra­dosti tamo mišljenje ništa ne vredi« — tako glasi predrasuda ove ozbiljne beštije protiv svake »ve­sele nauke«. — Pa napred, pokažimo da je to pred­rasuda!

328.

Š t e t i t i g l u p o s t i . — Svakako da je tako uporno i ubeđeno propovedano verovanje o rđa-vosti egoizma u celini egoizmu nanelo štetu (i ko­r i s t , što po stoti put moram da ponavljam, č o-p o r s k o m n a g o n u ) , posebno time što mu je

221

oduzeo čistu savest i uputio ga da u njemu traži stvaran izvor svake nesreće. »Tvoja samoživost je nesreća tvog života« — tako je milenijumima glasila propoved: to je, kao što smo rekli, samoži­vosti nanelo štetu i oduzelo joj mnogo duha, mno­go vedrine, mnogo pronalazaštva, mnogo lepote; to je oglupelo, poružnjelo i zatrovalo samoživost! — Filosofi starog veka učili su druge naprotiv drugom glavnom izvoru nesreće: od Sokrata misliocima nije dosadilo da propovedaju: »Vaša nepromišljenost i glupost, vaš dalji život prema pravilu, vaše podređi­vanje mnjenju suseda, razlog je zašto toliko posta­jete srećni — mi mislioci smo kao mislioci naj-srećniji.« Da li ovde ne odlučujemo da li je ta propoved protiv gluposti imala za sebe bolje raz­loge, od one propovedi protiv samoživosti; ali »si­gurno je da je gluposti oduzela čistu savest: ti fi­losofi n a n e l i s u š t e t u gluposti.

329.

D o k o l i c a i n e r a d . — Postoji neka indi­janska, indijanskoj krvi svojstvena divljina u na­činu kako Amerikanci teže za zlatom i njihova zaslepljena žurba u radu — stvarni porok novog sveta — počinje već da staru Evropu zaražuje div­ljinom i da preko toga širi čudesnu bezduhovnost. Već se sada stidimo mirovanja; dugo razmišljanje skoro da izaziva grižu savesti. Sa časovnikom u ru­ci mislimo na to kako ćemo ručati, čitajući ber-zanske novine — živimo kao neko ko bi stalno nešto »mogao propustiti«. Bolje raditi bilo šta nego ni­š t a ? — i to načelo je omča da se ubije svaki viši ukus. I tako kao što vidimo da propadaju svi ob­lici u toj žurbi trudbenika, tako propada i ose-ćanje za samu formu i vid i sluh za melodije pok­reta. Dokaz za to nalazimo u g r u b o j j a s n o ć i što se sada svuda zahteva, u svim situacijama u kojima čovek jednom hoće da bude čestit sa lju­

dima u saobraćaju sa prijateljima, ženama, rođa­cima, decom, učiteljima, učenicima, vođama i (vla­darima) — nema se više vremena i snage za cere­monije, za zaobilazne obaveze za sav esprit zabave i uopšte za svaki otium*. Jer život u poteri za dobitkom stalno nas prinuđuje na to da svoj duh trošimo do iscrpljenosti, u stalnom pretvaranju ili nadmudrivanju ili preduhitrivanju. Jedina pra­va vrlina sada jeste da nešto uradiš za kraće vreme od drugog. A ako ima samo retkih časova d o p u ­š t e n e čestitosti: u njima smo međutim umorni i ne bismo hteli samo »da se opustimo«, no da se natenane i nezgrapno o p r u ž i m o. Shodno toj sklonosti pišemo sada svoja p i s m a , čiji će stil i duh vazda postati stvarno »znamenje vremena«. Ako još ima zadovoljstava u društvu i u umetnosti-ma, onda je to zadovoljstvo kakvo sebi spremaju radom izmoreni robovi. Ah, o tom zadovoljstvu radosti kod naših obrazovanih i neobrazovanih lju­di! Ah, o tom povećanom sumnjičenju svih prija­telja! Rad sve više stiče kao pristalice čistu savest; sklonost za radošću naziva se već »potrebom za odmorom«, i počinje sama sebe da se stidi. »Čo­vek to duguje svom zdravlju« — kaže čovek kada je zatečen na nekom izletu. Čak moglo bi uskoro doći do toga da se samo sa samoprezirom i lošom savešću popusti nekoj sklonosti za vita contempla-tiva (to jest šetnji sa mislima i prijateljima).— Pa! Ranije beše to obrnuto: rad je imao lošu sa­vest. Čovek iz bolje kuće k r i o je svoj rad, kada ga je nužda prisiljavala da radi. Rob je radio pod pritiskom osećanja da čini nešto što je za prezira­nje: samo »delanje« beše nešto prezrivo. Otmenost i čast su samo na strani otimu-a i bellum-a**; tako je glasila stara predrasuda!

* Lat. — dokolica. — Prim. prev. ** Lat. — rata. — Prim. prev.

223

330.

O d o b r a v a n j e . — Misliocu nisu potrebni odobravanje i pljeskanje, pod pretpostavkom da je siguran u svoje lično pljeskanje: ali njega se ne može lišiti. Da li ima ljudi koji bi se mogli li­šiti toga i uopšte svake vrste odobravanja? Sum­njam: i čak s obzirom na najmudrije Tacit, koji nije bio nikakav klevetnik mudrih, veli: »Quando etiam sapie entibus gloriae cupido novissimo exi-tur« — to kod njega znači: nikad.

331.

B o l j e g 1 u v n e g o o m a m l j e n . — Ne­kada se htelo doći do g l a s a : sada to nije dovolj­no, jer je pijaca postala prevelika — sada to mora biti d r e k a . Posledica toga je da se i dobra grla nadvikuju i da najbolju robu nude promukli gla­sovi; bez pijačne dreke i promuklosti nema sada više genija. — To je naravno loše doba za misli­oca: on mora naučiti da između dve buke nađe još svoju tišinu, i da se pretvara toliko dugo gluv dok je to. Sve dok to još nije naučeno, on je naravno u opasnosti da propadne od nestrpljenja i glavo­bolje.

332.

L o š č a s . — Svakako je za svakog filosofa postojao neki loš čas kada je mislio: šta to stoji do mene ako mi ne veruju ni u moje slabe argu­m e n t e ! — A zatim proletela bi pored njega neka zlurada ptičica i zacvrkutala: »Što to stoji do te­be? Što to stoji do tebe?

224

333.

Š t a z n a č i s a z n a v a t i . — Non iridere, non lugere, neque detestari, sed intelligere!* ka­že Spinoza tako jednostavno i uzvišeno, kao što je to njegov način. Međutim: šta je to intelligere u krajnjoj liniji drugo nego oblik u kome se upra­vo ona tri odjednom osećaju? Rezultat različitih i protivstavljenih nagona želje za ismevanjem, ža­ljenjem i proklinjanjem? Pre nego što je neko sa­znanje moguće, mora svako za ovaj nagon prvo na­vesti svoj jednostrani pogled na stvar ili događaj: zatim bi došlo do borbe ovih jednostranosti i iz nje katkada neka sredina, neko umirenje, neko davanje za pravo svim trim stranama, neka vrsta pravičnosti i dogovora: jer zahvaljujući pravično­sti i sporazumu svi ovi nagoni u životu mogu se potvrditi i međusobno zadržati pravo. Nama ko­jima do svesti dolaze samo poslednje scena pomi­renja i konačnog obračuna ovog drugog procesa, smatramo prema tome da je intelligere nešto po­mirljivo, pravično, dobro, nešto suštinski suprot-stavljeno nagonima; dok postoji samo i z v e s n o p o n a š a n j e m e đ u s o b o m . Kroz najduža vremena po smatrali srno svesno mišljenje kao mišljenje uopšte; sada nam tek sviće istina da naj­veći deo našeg duhovnog delanja nama nesvesno i neosetljivo prolazi; ali ja smatram da će ti na­goni, koji se ovde među sobom bore, veoma dobro shvatiti da se među sobom daju i osetiti i nanosi­li bol; ona moćna iznenadna iscrpljenost, što sna­lazi sve mislioce, mogla bi odavde voditi svoje po­reklo (to je iscrpljenost na bojnom polju). Možda čak u našoj borbenoj duši postoji neko skriveno h e r o j s t v o , ali sigurno ne božansko, ne večno--u-sebi-počivajuće, kao što je to mislio Spinoza. Sve­sno mišljenje a posebno mišljenje filosofa, najsla-

* l.nt. Ne smejati se, ne tugovati, niti prezirati, već razmišljati. — Prim. prev.

15 VeieU unuka 225

biji je i stoga i relativno najblaži i najmirniji na­čin mišljenja; i tako baš filosof može najlakše preko prirode saznanja biti doveden u zabludu.

334.

M o r a m o n a u č i t i d a v o l i m o . — Tako prolazimo u muzici: prvo moramo u č i t i da s l u š a m o neku figuru i način, da slušamo iz toga, da rizikujemo, da izolujemo i ograničimo kao neki život; zatim su potrebni trud i dobra volja da se ona p o d n o s i , uprkos njenoj tu-đosti, da na njoj uvežbamo svoje trpljenje, pa pre­ma njenom pogledu i izrazu nežnost prema onom čudesnom, konačno dolazi trenutak kada smo na nju n a v i k n u t i , kada je očekujemo, kada slu­timo da bi nam nedostajala ako bi nam nedosta­jala; i sada stalno vrši na nas prinudu i očarava nas, i ne završava se pre nego što smo postali nje­ni ponizni i oduševljeni ljubitelji, koji ništa bolje osim nje i samo nje ne tražimo od sveta. Ali tako ne prolazimo samo sa muzikom: baš tako smo n a u č i l i da v o l i m o sve stvari koje sada vo­limo. Mi konačno uvek bivamo nagrađeni za na­šu dobru volju, za naše strpljenje, pravičnost i blagost prema onom stranom, time što ono stra­no odbacuje svoj veo i prikazuje se kao neizreci­va lepota: to je njegova z a h v a l n o s t za naše gostoprimstvo. Takođe onaj ko voli sebe samog naučiće na tom putu da nema drugog puta. Mo­ramo se učiti i ljubavi.

335.

Ž i v e l a f i z i k a ! — Ta koliko ljudi znaju da posmatraju! A među malobrojnim, koji se u to razumeju — koliko mnogo njih posmatraju same sebe! »Svako je samom sebi najdalji« to znaju svi

226

»Nierenprufer«, na svoje nezadovoljstvo; a izreka »upoznaj sebe sama« jeste, govorena iz ustiju ne­kog boga i ljudima, skoro neka zluradost. Ili d a tako očajno stoji sa samoposmatranjem, za to ni­šta više ne svedoči od načina na koji s k o r o s v a -k o govori o suštini neke moralne radnje, taj brz, sklon, ubeđen i blagoglagoljiv način, sa svojim po­gledom; svojim smeškanjem, svojom ljubeznom revnošću! Čini se da žele da ti kažu: »Ali, dragi moj, to je upravo m o j a stvar! Ti se svojim pita­njem obraćaš onome ko s r n e da odgovori: ja slu­čajno ni u čemu nisam toliko mudar kao u tome. Dakle: kada čovek sudi »tako je u redu«, kada iz loga zaključuje »zbog toga se mora to dogoditi!« i sada je p o t r e b n o ono što je tako spoznao kao prava i označio kao nužno — onda je suština njego­vog postupka m o r a l n a ! « Ali, moj prijatelju, ti mi tu govoriš o trima radnjama umesto o jednoj: i tvoj sud, na primer, »tako je u redu« jeste neka rad­nja — da li se već ne hi moglo suditi na neki mora­lan i na neki amoralan način? Zašto to to i baš to smatraš pravim? — »Jer mi to govori moja savest, savest nikada ne govori amoralno, tek ona određuje šta treba da bude normalno!« Ali zašto p o k l a ­n j a š p a ž n j u jeziku svoje savesti? I ukoliko imaš prava da takav sud smatraš istinitim i nevar-1jivim? Da li takvo v e r o v a n j e — nema li tu vi­de nikakve savesti? Da li ništa ne znaš o nekoj inte­lektualnoj savesti? Nekoj savesti iza tvoje savesti«? Tvoj sud »tako je pravo« ima neku predistoriju u tvojim nagonima, sklonostima, odvratnostima, isku­stvima i ne-iskustvima; moraš pitati »kako je tu nastao?«, a zatim još: » š t a me u stvari nagoni da mu još poklanjam pažnju?« Ti možeš slušati njego­vu zapovest, kao valjani vojnik, koji sluša zapovest ovog oficira, ili kao neka žena, koja voli onoga ko joj naređuje. Ili kao neka ulizica i kukavica, koji se plaši od onog ko naređuje. Ili kao neka budala, koja sluša zato što ništa protiv toga nema da kaže. Ukratko: na sto načina možeš poklanjati pažnju

* 227

i '

svojoj savesti. Ali d a ovom ili onom sudu pokla­njaš pažnju kao jeziku savesti, dakle d a ti nešto osećaš kao pravo, može svoj uzrok imati u tom što nikad nisi mislio o samom sebi i slepo si pret­postavio što ti je kao p r a v o označeno od detinj-stva: ili u tome što ti je hleb i čast do sada bio deo onoga što nazivaš svojom savešću — to se smatra »pravim«, jer ti se čini »uslovom t v o j e .egzistencije'« (ali da imaš p r a v a na egzistenciju, čini ti se nepobitnim!) Č v r s t i n a tvog moralnog suda mogla bi još uvek biti dokaz baš o ličnoj ku-kavštini, o bezličnosti, tvoja »moralna snaga« mo­gla bi imati izvor u tvojoj svojeglavosti — ili u tvojoj nesposobnosti da gledaš nove ideale! I, ukra­tko rečeno: da si finije mislio, bolje posmatrao i više naučio, ni pod kakvim okolnostima ne bi tu svoju »dužnost« i tu svoju »savest«, nazivali više dužnošću i savešću: uvid u to k a k o su u o p š t e i k a d a n a s t a l i m o r a l n i s u d o v i , ogadio bi ti te patetične reci, kao što su ti se već ogadile druge patetične reči, kao na primer »greh«, »spas duše« i »spasenje«. — I ne govori mi sada o kate­goričnom imperativu, prijatelju! Ta mi reč golica uši, i moram se smejati uprkos tvom tako ozbilj­nom prisustvu: pri tom pomišljam na starog Kan­ta, koji je za kaznu za to što se domogao »stvari po sebi«, takođe veoma smešne stvari, bio iznena-, đen »kategoričkim imperativom«, i u srcu je opet zalutao natrag ka »Logu«, »duši«, »slobodi« i »be­smrtnosti« —sličan lisici smućenoj u svoj kavez — a njegova snaga i mudrost behu takve da su mogle razvaliti taj kavez! — Kako! Da li se ti diviš kate­goričkom imperativu u sebi? Toj »čvrstini« tvog takozvanog moralnog suda? Da li o toj »bezuslov-nosti« osećanja »kao ja, moraju ovde svi suditi«? Divi se naprotiv svojoj s a m o ž i v o s t i u tome! I slepoći, sitničavosti i skromnosti svoje samoživosti! Samoživost je naime to da se s v o j sud oseća kao opšti sud; i opet neka slepa, sitničava i skromna samoživost, jer odaje da samog sebe još nisi ot-

228

krio, da sebi još nisi stvorio vlastit, najvlastitiji ideal: to naime nikada ne bi moglo pripadati ne­kom drugom, a da ne govorimo svima, svima! — Onaj ko još sudi »U ovom slučaju morao bi tako svako postupiti«, još nije ni za korak odmakao u samosaznanju: inače bi znao da istih postupaka nema niti ih može b i t i — d a je svaki postupak koji se učini, učinjen na sasvim jedinstven i nepo­novljiv način, i da će isto tako biti sa svakim bu­dućim p o s t u p k o m — d a se svi propisi postupanja odnose samo na grubu spoljašnju stranu (i čak najduševniji i najfiniji propisi svih dosadašnjih morala)—da se njima može postići svakako neki privid jednakosti, a l i u p r a v o s a m o p r i v i d , da s v a k i postupak, s obzirom na njega ili osvr­ćući se na njega, jeste i ostaje neka veoma zatvo­rena stvar, da naša mišljenja o »dobrom«, »ple­menitom«, »velikom« nikada ne možemo d o k a ­z a t i svojim postupcima, jer je svaki postupak nespoznatljiv—da svakako naša mišljenja, vred­novanja i tablice vrednosti spadaju u najmoćnije poluge u međusobno zupčanicima povezanom si-stemu naših postupaka, ali da je u svakom poje­dinačnom slučaju nedokažljiv zakon njihove me­hanike. O g r a n i č i m o se dakle na čišćenje na­­­­ mišljenja i vrednovanja i na s t v a r a n j e no­v i h v l a s t i t i h t a b l i c a v r e d n o s t i — ali n e mozgajmo više o »moralnoj vrednosti naših postu­paka«! Da, moji prijatelji! s obzirom na čitavo moralno brbljanje jednih o drugima vreme je da nas obuzme gađenje! Treba da nam se protivi ukusu da donosimo moralne presude! To brbljanje i taj loš ukus prepustimo onima koji više nemaju šta da rade osim da prošlost malo dalje vuku kroz vreme i koji sami nikada nisu sadašnjost — mno­gima dakle, većini! Ali mi h o ć e m o da p o s t a ­n e m o o n i k o j i j e s m o — novi izvanredni, ne-uporedivi, samima sebi zakonodavci, stvaraoci sa­mih sebe! I za to moramo postati najbolji učenici i otkrivači svih zakonitosti i nužnosti u svetu: mi

229

moramo biti f i z i č a r i da u tom smislu možemo biti t v o r c i — dok su do sada sva vrednovanja i ideali bili izgrađeni na n e p o z n a v a n j u fizike ili u p r o t i v r e č n o s t i sa njom. I stoga: živela fizika! I još više ono što nas na nju nagoni — na­ša čestitost.

336.

Š k r t i č 1 u k p r i r o d e . — Zašto je priroda bila škrta prema čoveku, da mu nije dopuštala da svetli, ovima više onima manje, već prema svom unutrašnjem svetlosnom bogatstvu? Zašto veliki ljudi nisu tako lepo vidljivi u svom izlasku i za­lasku, kao sunce? Kako bi nam daleko nedvosmis-leniji bio čitav život među ljudima!

337.

B u d u ć e »č o v e č a n s t v o«. — Ako očima nekog dalekog doba pogledam na ovo, onda kod sadašnjih ljudi ne znam ništa značajnije da nađem osim njemu svojstvene vrline i bolesti, što se na­ziva »smisao za istoriju«. To je sklonost za nešto sasvim novo i strano u istoriji: ako bi se toj klici dalo nekoliko vekova i više, iz toga bi na kralju moglo postati neko divno rastinje sa isto tako divnim mirisom, da bi zbog toga naša stara zem­lja za obitovanje mogla postati prijatnija nego do sada. Mi savremenici upravo započinjemo da sastavljamo lanac jednog budućeg veoma mogućeg osećanja, kariku na kariku — teško da znamo šta činimo. Skoro nam se čini da je reč ne o nekom novom osećanju, već o gubljenju svih starih ose­ćanja: osećanje za istoriju je još nešto tako jad­no i hladno, i na mnoge ono deluje kao mraz i čini ih još hladnijim i hladnijim. Drugima se čini kao znamenje starosti što se prikrada, i za njih je naša planeta neki setan bolesnik, koji, da bi za-

230

boravio svoju sadašnjost, piše istoriju svoje mla­dosti. U stvari: to je jedna boja ovog novog ose-ćanja: onaj ko istoriju ljudi u celini zna da ose­ća kao v l a s t i t u i s t o r i j u , on u nekom og­romnom uopštavanju oseća svaki onaj jad boles­nika koji misli na zdravlje, starca koji misli na mladalački san mladosti, onog koji voli, a lišen je ljubavi, mučenika kome propada njegov ideal, junaka u predvečerje bitke, koja ništa nije rešila, a ipak mu je donela rane i gubitak jednog prija­telja; ali nositi tu ogromnu sumu svakovrsnog ja­da, moći nositi a ipak još biti junak, koji na po­četku drugog dana bitke pozdravlja zoru i svoju sreću, kao čovek nekog horizonta milenijumima pred sobom i iza sebe, kao naslednik sve otmenosti svog proteklog duha i obavezani naslednik, kao naj­plemenitiji među starim plemenitim i ujedno prve-nac jednog novog plemstva, nalik na koje još nikak­vo vreme nije videlo ni sanjalo: doživeti u svojoj duši, najstarije, najnovije, gubitke, nade, osvajanja, pobede čovečanstva: imati konačno sve to u Jed­noj duši i stisnuti u Jedno osećanje — to bi ipak moralo rezultirati nekom srećom, za koju čovek do sada još nije poznavao — božanskom srećom, punom moći i ljubavi, punom suza i punom sme-ha, srećom koja kao sunce uveče stalno poklanja od svog neiscrpnog bogatstva i sipa u more, i koja se tek tada oseća najbogatijom kad i najsiromaš­niji ribar vesla zlatnim veslom! To božansko ose-ćanje nazivalo bi se tada — čovečnost!

338.

V o l j a z a p a t n j o m i s a m i l o s t i . — Da li je vama samima korisno da budete pre sve­ga sažaljivi ljudi? I da li patnici podnose kada ste takvi? Ali prvo pitanje ostavimo na trenutak bez odgovora. — To od čega najdublje i najličnije pa­­­­o, skoro svim drugima je nerazumljivo i ne-

231

pristupačno: u tome smo skriveni od bližnjeg, i ako on sa nama jede iz istog lonca. Ali svuda gde nas p r i m e ć u j u kao patnike, naša patnja se plitko izlaže; u suštinu samilosne afekcije spada to da tuđu patnju l i š a v a onog stvarno sličnog: naši »dobročinitelji« su više nego naši neprijate­lji umanjivaoci naše vrednosti i volje. K o d najve­ćeg broja dobročinstava ukazanih nesrećnicima, nalazi se nešto gnusno u intelektualnoj lakomisle-nosti sa kojom tu sažaljivi igra ulogu: on ništa ne zna o čitavoj unutrašnjoj posledici i spletu, što za m e n e ili za t e b e znači nesreća! Čitava ekonomija moje duše i njeno izravnanje kroz »ne­sreću«, izbijanje novih izvora i potreba, porast sta­rih rana, odbacivanje čitavih prošlosti — sve to što može biti povezano sa nesrećom, ne br ine mo­je drage samilosnike; on hoće da p o m o g n e , a ne misli na to da postoji neka lična nužnost nes­reće, da su meni i tebi toliko potrebni užasi, li-šavanja, osiromašenja, ponori, pustolovine, odvaž­nosti, promašaji, kao i tome suprotno, pa čak, da se mistički izrazimo da put ka vlastitom paklu uvek vodi kroz slast vlastitog pakla. Ne, o tome on ništa ne zna »religija sažaljenja« (ili »srce«) naređuje da se pomaže, i mi verujemo da smo najbolje pomogli ako smo najbrže pomogli! Ako vi pristalice ove religije imate isto takvo moralno obuhvatanje kakvo imate prema bližnjima, takođe stvarno imate i prema samima sebi, a k o vašu vlastitu patnju ne želite za čas da ostavite da vas pritiska, i stalno svaku moguću nesreću uvek već izdaleka izbegavate, i svoju pažnju i nezadovolj­stvo uopšte osećanje kao zlo, mrsko, dostojno uni­štenja, kao manu postojanja: pa, onda pored va­še religije sažaljenja, imate još i drugu religiju u srcu, i ona je možda majka one — r e l i g i j u p r i j a t n o s t i . Ah, koliko malo znate o s r e ć i čoveka, vi prijatni i dobroćudni! Jer sreća i ne- 1 sreća su dva brata i blizanci, koji zajedno odras­taju, ili, kao kod vas zajedno, o s t a j u m a l i ! I

232

Ali da se vratimo na prvo pitanje. Kako je samo moguće ostati na s v o m putu! Stalno nas neka vika poziva ustranu; naše oči tu retko vide nešto pri čemu nije nužno da trenutno ostavimo vlas­titu stvar i da priskočimo. Ja znam: ima stotinu pristojnih i hvale dostojnih načina da skrenem sa s v o g p u t a , i doista krajnje »moralnih« na­čina. Štaviše mišljenje sadašnjih propovednika mo­rala ide čak dotle da je upravo samo to moralno: da tako skreneš sa s v o g puta i da priskočiš bližnjem. Ja isto tako sigurno znam: treba samo da se izložim prizoru neke stvarne nevolje, pa s a m takođe izgubljen! I kada bi mi neki paćenič­ki prijatelj rekao: »Pogledaj, uskoro ću umreti, obećaj mi ipak da ćeš sa mnom umreti« — ja bih mu to obećao, isto kao što bi me prizor onog malog planinskog naroda koji se bori za svoju slobodu doveo do toga da mu pružim svoju ruku i ponu­dim svoj život: da bismo jednom iz dobrih razlo­ga izabrali loše primere. Štaviše, postoji neko po­tajno zadovoljenje čak u svemu tom što izaziva sažaljenje i poziva u pomoć: upravo naš »vlastiti put« je neka suviše teška i pretenciozna stvar i da­leko od ljubavi i zahvalnosti drugih — mi je čak ne izbegavamo nerado, nju i našu najvlastitiju sa-vest, i bežimo pod okrilje savesti drugih i unutra u ljupki hram »religije sažaljenja«. Ćim sada iz­bije bilo kakav rat, izbija uvek takođe kod naj­plemenitijih nekog naroda neko naravno prikri­veno zadovoljstvo: oni se sa oduševljenjem bacaju ususret opasnosti s m r t i , jer veruju da u žrtvo­vanju za otadžbinu konačno imaju dugo traženu dozvolu — dozvolu d a i z b e g n u s v o j c i l j : rat je za njih zaobilazni put ka samoubistvu, ali zaobilazni put sa čistom savešću. I, da ovde nešto prećutimo: ipak neću prećutati svoj moral, koji mi veli — živi skriveno da bi m o g a o živeti svoj život! Živi ne z n a j u ć i o tome šta se tvom vre­menu čini najvažnijim! Između sebe i današnjice stavi kožu bar od tri veka! A današnja dreka, bu-

233

ka ratova i revolucija, treba da ti budu neko mrm­ljanje! Ti ćeš hteti i da pomogneš: ali samo onima čiju nevolju ipotpuno s h v a t a š , jer sa tobom imaju jednu patnju i jednu nadu —svojim p r i ­j a t e l j i m a : i samo na taj način na koji samom sebi' pomažeš — hoću da učinim hrabrijim, izdrž-ljivijim, jednostavnijim i radosnijim! Hoću da ih učim tome u što se danas toliko malo njih razume-ju, a one propovednike sažaljenja najmanje — ra­dovanju z a j e d n o s a d r u g i m a !

339.

V i t a f e m i n a* — Da se vide poslednje le-pote nekog dela — za to nije dovoljno svo znanje i sva dobra volja; potrebni su najređi srećni slu­čajevi da bi se jednom za nas skinuo oblačni veo sa tih vrhunaca i da se na njima zažari sunce. Da bismo to videli ne moramo samo baš mi stajati na pravom mestu, sama naša duša mora skinuti taj veo sa najboljih vrhova, i biti joj potrebni neki spoljašnji izraz i poređenje, kao da bi se došlo do nekog oslonca i njom samom ovladalo. Ali sve to tako retko, dolazi istovremeno zajedno, da bih pomislio da su najviši vrhovi svega dobrog, bilo to delo, čin, čovek, priroda, bili do sada za većinu i čak za najbolje nešto skriveno i zastrto — ali to što s e nama otkriva, t o n a m s e o t k r i v a J e d a n p u t ! — Grci su se dobro molili: »Dva i tri puta sve lepo!« Ah, oni su imali dobrog razlo­ga da prizivaju bogove, jer nebožanska stvarnost ono lepo čak nam uopšte ne daje ili samo Jedan put! Hoću da kažem da je svet prepun lepih stva­ri, ali uprkos tome veoma siromašan, veoma siro­mašan u lepim trenucima i otkrivanjima tih stva­ri. Ali možda je to najveća čar života: na njoj leži zlatom protkani veo lepih mogućnosti, obećavajući,

* Lat. — Ženski život. — Prim. prev.

234

protiveći se, stideći se, podrugujući se, sažaljeva-jući, zavodnički. Da, život je žena.

340.

U m i r u ć i S o k r a t . — Divim se hrabro­sti i mudrosti Sokrata u svemu što je učinio i re­kao — i nije rekao. To podrugljivo omiljeno čudo­vište Atine i njen pacolovac, koji je činio da naj-obesniji mladići drhte i jecaju, ne beše samo naj­mudriji brbljivac, koji je postojao: on je isto ta­ko bio velik u ćutanju. Bilo bi mi drago da je i u poslednjim trenucima svog života ostao ćutljiv — možda bi tada spadao u još viši red duhova. Pa bilo to smrt, ili otrov, ili pobožnost ili zloba — nešto mu je u tom trenutku odrešilo jezik i on je prozborio: »Ah, Kritone, ja Asklepiju dugujem jed­nog petla«. Ta smešna i užasna »poslednja reč«, za onog koji zna da čuje znači: »Ah Kritone, ži­v o t je b o l e s t ! « To je moguće! Čovek, kao on. koji je vedro i pred očima sviju živeo kao voj­n i k — beše pesimista! On se upravo samo pravio vedar u životu, a čitavog svog života krio svoj pos-lednji sud, svoje najintimnije osećanje! Sokrat, Sokrat je p a t i o od ž i v o t a . I za to mu se još osvetio — onim zastrtim, skromnim i blasfemič-nim rečima! Da li se jedan Sokrat morao i svetiti? Da li je zrno velikodušnosti bilo premalo u njego­voj prebogatoj vrlini? — Ah, prijatelji, mi moramo prevazići Grke!

341.

N a j v e ć e t e ž i š t e . — Kako ti je kada se jednog dana ili noći demon došunja u tvoju naj­usamljeniju usamljenost i kaže ti: »Ovakav život kakvim sada živiš i kakvim si živeo, moraćeš da živiš još jednom i još bezbroj puta; i u tome ne-

235

će biti ničeg novog, nego će ti se morati vratiti svaka bol i svako uživanje i svaka misao i uzdah i sve neizrecivo malo I veliko u tvom životu, i sve istim redom i posledicom — a isto tako ovaj pauk i ova mesečina među drvećem, a isto tako ovaj trenutak i ja sam. Večni pešćani sat postojanja ponovo će se okretati — a i ti sa njim, zrnce pra­šine od prašine!« Da li se nećeš baciti na noge i škrgutati zubima i proklinjati demona, koji je ta­ko govorio? Ili da li si jednom doživeo silan tre­nutak, kada bi mu mogao odgovoriti: »Ti si bog i nikad nisam čuo nešto božanskije?« Kada te obuz­me ta misao, ona će te, kakav si, preobraziti i mo­žda smrviti; pitanje kod svega i svakog: »Hoćeš li to jednom ili bezbroj puta?« kao najveća težina ležaće na tvom delanju! Ili kako bi mogao sebi i svom životu postati dobar, da ništa v i š e ne t r a ž i š , nego posle tog večnog potvrđivanja i za-pečaćivanja?

342. f

I n c i p i t t r a g o e d i a . — Kada je Zara-tustra napunio trideset godina, napustio je svo­ju domovinu i jezero Urmi i pošao u planinu. Tu je uživao u svom duhu i u svojoj usamljenosti i deset godina nije ga to umorilo. Ali konačno se izmenilo njegovo srce — i jednog jutra on ustade u zoru, stupi pred sunce i reče mu: »Ti velika zvezdo! Kakva bi bila tvoja sreća kada ne bi imala one ko­jima svetliš! Deset godina dolaziš ovamo gore u moju pećinu; ti bi se zasitila svoje svetlosti i svog puta bez mene, moga orla i moje zmije; ali mi smo te čekali svakog jutra, oduzimali smo tvoj pretek i blagosiljali te za to. Pogledaj! Meni je do­sadila moja mudrost, kao pčela koja je prikupila previše meda, meni su potrebne ruke što se šire, ja bih hteo da poklanjam i delim sve dok se mud­raci među ljudima opet jednom ne obraduju svo-

236

joj ludosti, 'a siromasi opet jednom svom bogat­stvu. Za to se moram spustiti u dubinu: kao sto ti činiš uveče kada zalaziš u more i još donjem sve-tu donosiš svetlost, ti prebogata zvezdo! — j a mo­ram kao ti da z a đ e m , kako ljudi to nazivaju, kojima želim da se spustim. Tako me blagoslovi, ti mirno oko, koje ipak i bez zavisti možeš biti prevelika sreća! Blagoslovi pehar, što hoće da se prelije, da iz njega teče zlatna voda i da svuda raznosi odsjaj tvoje slasti. Taj pehar će se ponovo isprazniti, i Zaratustra će opet postati covek.« — Dakle započe Zaratustrin kraj.

PETA KNJIGA

MI NEUSTRAŠIVI

Carcasse, tu tremles? Tu tremblerais bien davantage, si tu savais, ou je te mene.

Turenne*

fr._ Karkase, ti drhtiš? Ti bi još više drhtao.ako bi znao kuda te vodim. Vilomt Anri de la Tur dOvenj 16l1-1675) - francuski maršal. - Pnm. prev.

343.

K a k o s t o j i s a n a š o m v e d r i n o m . — Najveći novi događaj da »je bog rnrtav« da je vera u hrišćanskog boga postala nemoguća — počinje već da baca svoje prve senke na Evropu. Bar za malobrojne, čije su oči, čija je s u m n j a u oči­ma dovoljno jaka i fina za tu pozorišnu igru, iz­gleda da je upravo negde neko sunce zašlo, da se neko staro duboko poverenje preobrnulo u sum­nju; njima mora naš stari svet svakodnevno da se čini večernjijim, nepoverljivijim, stranijim i »sta­rijim«. Ali što se tiče glavne stvari, smemo reći: sam događaj je prevelik, predalek, suviše po stra­ni od moći shvatanja mnogih, da bi se takođe sa­mo smelo reći da je glas o njemu več d o š a o ; a da i ne govorimo da bi mnogi već znali, š t a se u stvari sa time zbilo — i šta sve, pošto je ta vera sahranjena, odsada ljudima mora pasti na pamet, jer su na njoj gradili, o nju se oslanjali, u nju bi­li urasli: na primer čitav naš evropski moral. To dugo Obilje i posledica rušenja, razaranja, pro­pasti, prevrata, što nam sada predstoji: ko bi već danas dovoljno odgonetnuo od toga da bi morao hiti učitelj i prorok ove ogromne logike užasa, prorok nekog potamnjenja i pomračenja sunca, kome slične verovatno još nije videla zemlja?. . . Cak mi rođeni rešavaoci zagonetki, koji takoreći čekamo na brdima, postavljeni između današnjice i sutrašnjice i upregnuti u protivrečnost između

241

današnjice i sutrašnjice mi prvenci i nedonoščad dolazećeg veka, čije bi senke, Evropu ubrzo mora­le zaviti, zapravo već sada t r e b a l o da primeti-rno: do čega ipak stoji da čak bez pravog učestvo­vanja u tom pomračenju pre svega bezbrižno i bez straha za s e b e gledamo ususret njegovoj po­javi? Nalazimo li se možda još suviše pod n a j ­b l i ž i m p o s l e d i c a m a tog zbivanja i te naj­bliže posledice, njegove posledice za nas, obrnuto nego što bi se možda moglo očekivati, uopšte ni­su tužne i pomračujuće, naprotiv one su kao neka teško opisiva vrsta svetlosti, sreće, olakšanja, raz-vedravanja, ohrabrenja, osvi ta. . . U stvari, mi filosofi i »slobodni duhovi« na tu vest da je »stari bog mrtav«, osećamo kao da nas obasjava neki no­vi osvit; naše srce pri tom postaje prepuno zah­valnosti, začuđenosti, slutnje i očekivanja — konač­no liam horizont izgleda opet otvoren, čak pod pretpostavkom da nije svetao, konačno možemo opet pustiti naše lađe da isplove, da isplove na svaki rizik, ponovo je dozvoljena svaka smelost onoga koji saznaje, n a š e more ponovo tu leži otvoreno, možda još nikad nije bilo .takvog »otvo­renog mora«.

344.

U k o l i k o s m o i m i j o š p o b o ž n i . — U nauci ubeđenja nemaju nikakvo pravo građanstva, tako se kaže sa razlogom: tek kada se odluči da se spuste na skromnost neke hipoteze, nekog privre­menog stanovišta, neke regulativne fikcije, sme im se priznati pristup i čak izvesna vrednost u ok­viru carstva saznanja, da ipak bude ograničena i da ostane pod nadzorom policije, policije nepove-renja. — Ali .da li to ne znači, ako tačnije pogleda­mo: prvo, kada ubeđenje p r e s t a n e da bude ubeđenje, sme li ući u nauku? Zar disciplina na­učnog duha ne počinje time što se više ne dopuš-

242

taju ubeđenja? . . . Tako je verovatno: samo pre-ostaje da upitamo da l i t i m e ne bi ta d i s c i ­p l i n a m o g l a z a p o č e t i, da li bi već moralo postojati neko ubeđenje, i to neko tako zapoved-ničko i bezuslovno, da sebi žrtvuje sva druga ube­đenja. Vidimo: i nauka počiva na nekoj veri, nema uopšte nauke »bez pretpostavke«. Pitanje: da li potrebna i s t i n a , ne mora već unapred biti pot­vrđena, već u tom stepenu biti potvrđena, da u lome dolazi do izraza, stav, verovanje da je » s a m o « potrebna istina, i da u odnosu na nju sve ostalo ima vrednost samo drugog reda. — Ta bezuslovna volja za istinom, šta je ona? Da li je to volja da n e d o p u s t i m o d a s e v a r a m o ? D a l i j e to volja da ne v a r a m o ? Naime, na taj pos-lcdnji način mogli bismo interpretirati volju za is­tinom: pod pretpostavkom da se u uopštavanje »ja neću da varam« ubroji i pojedinačan slučaj »ja neću s e b e da varam«. Ali zašto ne varati? Ali zašto se ne dati varati? — Obratimo pažnju da se razlozi za prvo nalaze na sasvim drugom pod­ručju od drugog; čovek ne želi da bude prevaren, pod pretpostavkom da je štetno, opasno i sudbo­nosno biti varan — u tom smislu nauka bi bila duga mudrost, neka opreznost, neka korist, ali če­mu bi se opravdano moglo primetiti: kako? Da li je doista ne hteti dozvoliti da budeš prevaren ma­nje štetno, manje opasno, manje sudbonosno? Šta znate otprve o karakteru života (postojanja da bi­ste mogli odlučiti da li veća prednost na strani bezuslovno-nepoverljivog ili bezuslovno-poverljivog? Ali ako bi i jedno i drugo trebalo da bude pot­rebno, mnogo poverenja i mnogo nepoverenja: odakle bi onda nauka smela crpsti svoje bezus­lovno verovanje, svoje ubeđenje, na čemu se zas­niva, da je istina važnija od bilo koje druge stva­ri, takođe kao svako drugo ubeđenje? Upravo do ovog ubeđenja ne bi moglo doći da se istina i ne­istina nisu stalno obe posvedočavale kao korisne: kao što je to slučaj. Dakle — da li verovanje u na-

16* 243

uku, što neosporno tu postoji, nije moglo potica­ti iz nekog takvog računa korisnosti, već naprotiv u p r k o s t o m e , da se stalno dokazivala njegova nekorisnost i opasnost »volje za istinom«. »Istinom po svaku cenu«; ah, mi to predobro znamo kada smo prvo jedno verovanje za drugim prinosili i za­klali na tom ol taru!—Shodno tome »volja za isti­nom« ne znači »ja ne želim da budem varan«—ne­go ne ostaje nikakvog izbora— »ja neću da varam, takođe ni samog sebe«: i t i m e se n a l a z i m o na t l u m o r a l a . Jer upitajmo se samo temelj­no: »Zašto ne želiš da varaš?« — osobito kada bi to moglo da ima privid — a i ima privid!—kao ka­da bi život bio oslonjen na privid, ja mislim na zabludu, prevaru, pretvaranje, zaslepljenost, samo-zaslepljenost, a kada bi se sa druge strane stvar­no uvek pokazivala velika forma života na strani najnesumnjivijih polytropoi.* Takav naum mogao bi možda, blago izložen biti neka donkihoterija, neka mala sanjalačka bezumnost; ali takođe mo­gao bi biti još nešto gore, naime životu neprijatelj­ski i razorni princip . . . »Volja za istinom« —mog­la bi biti prikrivena volja za smrću. Tako se pita­nje: čemu nauka? svodi se na moralni problem: č e m u u o p š t e m o r a l , kada s u život, priro­da i istorija »amoralni«? Nema sumnje da onaj istinski, u onom odvažnom i poslednjem smislu, kako ga vera u nauku pretpostavlja, p o t v r đ u ­je t i m e d r u g i s v e t za razliku od sveta ži­vota, prirode i istorije; i ukoliko on potvrđuje taj »drugi svet«, kako? zar on ne mora baš time da negira njegov pandan, ovaj svet, n a š svet? . . . Ali će se shvatiti na šta ciljam, naime da je to još uvek neka m e t a f i z i č k a - v e r a , na kojoj po­čiva naše verovanje u nauku — da i mi koji saznaje­mo danas, mi bezbožnici i antimetafizičari, takođe n a š u vatru još uzimamo od vatre koju je zapa­lila hiljadugodišnje stara vera, ona hrišćanska ve-

* Grč. — (duhovno) spretnih. — Prim. prev.

244

ra, koja je bila i Platonova vera, da je bog istina, tla je istina božanska. . . Ali kako kada upravo to postaje sve više neverovatno, kada se ništavilo vi­še ispoljava kao božansko, bilo to zabluda, sle-pilo, laž — kada se sam bog ispoljava kao naša najduža laž?

345.

M o r a l k a o p r o b l e m . — Nedostatak lično­sti svuda se sveti; oslabljena, tanka, ugašena lič­nost koja samu sebe poriče i zatajuje ne vredi više ni za kakvu dobru stvar — ona najmanje vredi za filosofiju. »Nesebičnost« nema vrednosti ni na nebu ni na zemlji; svi veliki problemi traže v e l i ­ku l j u b a v , a za nju su sposobni samo snažni, oformljeni, sigurni duhovi, koji čvrsto stoje na svojim nogama. Najveća je razlika da li se neki mislilac lično odnosi prema svojim problemima, tako da u njima ima svoju sudbinu, svoju nevolju u i svoju najveću sreću, ili pak »bezlično«: naime da ume da ih dodiruje i hvata samo pipcima hla­dne radoznale misli. U poslednjem slučaju iz toga proizlazi ništavilo, toliko možemo obećavati: jer velike probleme; čak pod pretpostavkom da se mogu uhvatiti, ne mogu d r ž a t i žabe i slabići, to je njihov ukus odvajkada — uostalom ukus koji dele sa svim valjanim ženicima. — Kako dolazi to sada da još nisam sreo nikog, čak ni u knjiga-ma, koji bi kako ličnost prema moralu zauzimao taj stav, ko bi poznavao moral kao problem i taj problem kao s v o j u ličnu nevolju, muku, slast i strast? Očito moral do sada ne beše uopšte prob­lem; naprotiv, upravo To, u čemu smo se posle svih nepoverenja, razdora i protivrečnosti složili, posvećeno mesto mira, gde su se mislioci odma-rali i od samih sebe, mogli da odahnu, da živnu. Ja ne vidim nikoga ko se odvažio na k r i t i k u moralnih vrednosnih sudova; ne nalazim za to

245

čak ni pokušaje naučne radoznalosti, razmažene iskušivalačke mašte (imaginativne sposobnosti) psi­hologa i istoričara, koja lako anticipira i u letu hvata neki problem, čak pravo ne znajući šta je tu uhvatila. Jedva da sam pronašao neke oskudne polazne tačke da ih dam za neku i s t o r i j u na­s t a n k a tih osećanja i vrednovanja (što se razli­kuje od kritike iste, a takođe i od istorije etičkih sistema): u jednom jedinom slučaju učinio sam sve da ohrabrim sklonost i dar za tu vrstu isto­r i je— uzalud, kako mi se to danas čini. Slabo vrede ti moralni istoričari (naime Englezi): oni se obično još bezazleno nalaze pod komandom nekog određenog morala i daju mu, ne znajući za to, njegove štitonoše i pratnju; recimo onim još uvek tako iskreno ogovaranim narodnim praz-noverjem hrišćanske Evrope, što je utvrđeno kao karakteristika moralnog ponašanja u nesebičnosti, požrtvovanosti, samopožrtvovanosti ili u saoseća-nju. Njihova uobičajena greška u pretpostavci je­ste u tome da afirmišu bilo koji consensus* na­roda, barem pitomih naroda, o izvesnim moralnim stavovima i što odatle izvode zaključak o njiho­voj bezuslovnoj obaveznosti, takođe za tebe i za mene; ili što su, obrnuto, shvativši istinu da su kod različitih naroda moralna vrednovanja n už n o različita, izvode zaključak o neobaveznosti sva­k o g morala: što su jedno i drugo podjednako velike detinjarije. Greška finijih među njima jeste što otkrivaju i kritikuju možda budalasta mnjenja nekog naroda o svom moralu ili ljudi o svakom ljudskom moralu, dakle njihovo poreklo, »religio­znu sankciju, praznoverje slobodne volje i tome slično, a baš time pogrešno misle da su kritiko-vali sam taj moral. Ali vrednost propisa »ti treba« još se temeljno razlikuje i nezavisna je od takvih mnjenja o istom i od korova zablude, kojim je možda obrasla: tako je sigurno vrednost nekog

* Lat. — Slaganje. — Prim. prev.

246

leka za bolesnika još potpuno nezavisna od toga da li bolesnik misli o leku naučno ili kao neka stara žena. Neki moral mogao bi čak izrasti i iz neke zablude: ni tim uvidom problem njegove vred-nosti ne bi bio čak ni dotaknut. Niko dakle do sada nije ispitao v r e d n o s t one najčuvenije od svih medicina, što se naziva moral: u šta pre svega spada da se prvo — d o v e d e u p i t a nj e ( o s p o -r i). Napred! To je upravo naše delo.

346.

N a š z n a k p i t a nj a. — Ali zar vi to ne ra-zumete? U stvari, biće teško da nas shvate. Mi tražimo reči, mi tražimo možda i uši. Ta ko smo mi? Da li možda ne želite jednostavno da nas na­zovete jednim starijim izrazom, bezbožnicima ili nevernicima ili čak imoralistima, još dugo nećemo verovati da smo time označeni: mi smo sve to troje u jednom poznom stadijumu, nego da bi­ste vi to mogli shvatiti moja gospodo radoznal­ci, kako se neko pri tom oseća. Ne! Ne više ogor-čenošću i strašću otrgnutog, 'koji iz svog neve-rovanja mora da pripremi još neku veru, neku svrhu, čak neko mučeništvo! Mi smo se skuva-li u uvidu i u njemu postali hladni i tvrdi, da se u svetu stvari uopšte ne odvijaju božanski,

.pa čak ni prema ljudskom merilu razumno, milo­srdno ili pravično. Mi znamo da je svet u kome divimo bezbožan, amoralan, »neljudski« — mi smo suviše dugo izlagali pogrešno i lažljivo, ali prema želji i volji našeg poštovanja, to jest prema nekoj p o t r e b i. Jer čovek je životinja koja poštuje! Ali on je i nepoverljiv: i da taj svet n i j e vredan toga u šta smo verovali, to je otprilike ono naj­sigurnije do čega je konačno došlo naše nepove-renje. Toliko nepoverenja, toliko filosofije. Mi se

svakako čuvamo da kažemo da ona m a n j e vredi: danas nam se čini čak da se treba smejati kada

247

bi neki čovek hteo pretendovati da pronalazi vred-nosti koje bi imale da n a d v i s u j u vrednost stvar­nog sveta — baš od toga smo se vratili kao od nekog razuzdanog lutanja ljudske sujete i nerazu-mnosti, koja kao takva dugo nije shvaćena. Ona je imala svoj poslednji izraz u modernom pesimi­zmu, a stariji, snažniji u Budinom učenju; ali i hrišćanstvo je sadrži, naravno sumnjivije i dvo-smislenije, ali zato ne manje zavodnički. Čitava atituda (stav) »čovek protiv sveta«, čovek kao prin­cip koji »negira svet«, koji je merilo vrednosti svih stvari, kao sudija svetova, koji konačno samo postojanje stavlja na svoje tasove i suviše lako nalazi da nam je ogromna glupost te atitude kao takva dospela u svest i da vređa — mi se već sme-jemo kada »čoveka i svet« nalazimo postavljene jed­no uz drugo, odvojene sublimnom drskošću rečce »i«! Ali kako? Zar nismo baš time, kao smejači, napravil samo korak dalje u preziranju čoveka? I dakle i u pesimizmu, u preziranju n a m a shvatlji­vog postojanja (života)? Zar nismo baš time počeli da sumnjamo u suprotnost, u suprotnost sveta, u kojem smo do sada sa svojim poštovanjima bili u svom elementu—da bi možda zbog njih možda i z d r ž a l i da živimo — i nekog drugog sveta, k o j i s m o m i s a m i : podlegli neumoljivoj, te­meljnoj, najnižoj sumnji o nama samima, koja nama Evropljanima sve više, sve gore ovladava i koja bi buduća pokolenja lako mogla postaviti pred užasno ili-ili: »Ili ukinite vaša poštovanja ili — s a m e s e b e ! « Poslednje bilo bi nihilizam; ali zar i prvo ne bi bilo — nihilizam? — to je n a š znak pitanja?

347.

V e r n i c i i n j i h o v a p o t r e b a z a v e r o -v a nj e m. — Onaj kome je mnogo potrebna neka v e r a da bi uspevao, kao mnogo šta »čvrsto«, što

248

ne želi da uzdrmava, jer se toga p r i d r ž a v a — merilo je njegove snage (ili, jasnije rečeno, nje­gove slabosti). Imati hrišćanstvo, kako mi se čini, u staroj Evropi i danas je još većini nužno; zato se takođe još uvek nalazi vera. Jer čovek je takav: neki član vere mogao bi mu se hiljadustruko opo­vrgnuti— pod pretpostavkom da bi mu bio pot­reban, on bi ga takođe uvek ponovo smatrao »isti­nitim«— shodno onom čuvenom »zakonu sile«, o kojem govori Biblija. Nekima je još potrebna me-laiizika; ali i to neobuzdano z a h t e v a n j e i z v e -s n o s t i , što danas naučno-pozitivistički izbija u širokim masama, težnja da se nešto ž e l i imati potpuno čvrsto (dok se to zbog žestine tog zahte-vanja sa obrazloženjem izvesnosti prima lakše i nebitnije): i to je još zahtev za uporištem, oslon­cem, ukratko, onaj i n s t i n k t s l a b o s t i , koji doduše ne stvara svakovrsne 'religije, metafizike i ubeđenja, ali ih — konzerviše. U stvari oko svih tih pozitivističkih sistema puši se zagušljiv dim izvesnog pesimističkog pomračenja, nešto od umo­ra, fatalizma, razočarenja, straha pred novim ra­zočarenjem— ili pak neskrivena ljutnja, loše ras­položenje, anarhizam gnevi ili šta sve postoji kao simptomi ili maskarade osećanja slabosti. Cak že­stina, kojom se naši najpametniji savremenici gube po jadnim ćoškovima i bezizlaznostima, na pri-mer u nacionalizmu (Vaterlanderei) (tako ja na­zivam ono što se u Francuskoj naziva šovinizam, a u Nemačkoj »nemačko«) ili u estetskim prizem­nim izjašnjavanjima na način pariškog naturali-zma (koji od prirode izvlači i razgolićuje samo je­dan deo, što ujedno izaziva gađenje i zapanjenost

danas taj deo rado nazivaju la verite*) ili u nihi­lizmu prema petrogradskom uzoru (to jest u ve­ro v a n j u u n e v e r o v a n j e , do mučeništva za to) pokazuje pre svega potrebu za verom, upo­rištem, kičmom, osloncem (zaštitom) . . . Vera je

* Fr. — prava (gola) istina. — Prim. prev.

249

uvek najpoželjnija, najprešnije nužna, tamo gde nedostaje volja: jer volja je, kao afekt zapoveda? nja, presudno obeležje nezavisnosti i snage. To znači: što neko manje zna da zapoveda, utoliko pre-šnije priželjkuje nekog ko zapoveda, strogo zapo­veda, nekog boga, vladara, neki stalež, nekog le-

•kara, ispovednika, dogmu, partijsku svest. Iz čega bi se možda moglo pretpostaviti da bi obe svetske religije, budizam i hrišćanstvo, mogli imati svoj uzrok nastajanja, svoje iznenadno širenje osobito u nekom ogromnom o b o l j e n j u v o l j e . Tako je stvarno i bilo: obe religije su zatekle kroz obolje­nje volje do besmisla uzdignutu, što je išla do očajanja, čežnju za nekim »ti treba«, obe religije behu učiteljice fanatizma u vremenima mlitavlje-nja volje i pružahu time bezbojnim neko uporište, neku novu mogućnost za htenjem, neko uživanje u volji. Fanatizam je naime jedina »snaga volje« do koga mogu biti dovedeni i slabi i nesigurni, kao neka vrsta hipnotisanja čitavog čulno-intelektu-alnog sitema u korist prebogate ishrane (hipertro­fije) jednog jedinog stanovišta i jednog jedinog osećanja, što od sada dominira — hrišćanin to na­ziva svojom v e r o m . Tamo gde čovek dođe d o . osnovnog ubeđenja da mu se m o r a z a p o v e ­d a t i , postaje »vernik«; obratno ako bismo mogli zamisliti neku želju i snagu za samoodlukom, neku s l o b o d u volje, uz koiu bi se neki duh opraštao od svake vere, svake želje za izvesnošću, uvežban, kakav je, da se može držati na lakim konopcima i mogućnostima i da čak još pleše nad ponorima, takav duh bio bi slobodan duh par exellence.*

348.

O p o r e k l u n a u č n i k a . — Naučnik u Ev­ropi izrasta iz svakog staleža i društvenih uslova,

* Fr. — po prevashodnosti. — Prim. prev.

250

kao neka biljka, kojoj nije potrebno nikakvo spe­cifično zemaljsko carstvo: zato on suštinski i ne­voljno, spada među nosioce demokratske misli. Ali to poreklo se odaje. Ako smo za to nešto ško­lovali naš pogled, na nekoj učenoj knjizi, nekoj naučnoj raspravi, da iz toga spozna­mo intelektualnu i d i o s i n k r a z i j u naučnika — svaki naučnik ima takvu — i da je uhvati­mo na delu, onda ćemo uskora uvek iza nje ugle­dati »predistoriju« naučnika, njegovu porodicu, u specifičnosti njihovih poziva i zanata. Gde to ose-ćanje dolazi do izraza »to je sada dokazano, sa time sam završio«, tu je obično predak u krvi i u instinktu naučnika, koji iz svoga vidnog kuta odo­brava »obavljeni posao«—verovanje u dokaz sa­mo je simptom za to što se u nekom vrednom ro­du odvajkada smatralo »dobrim poslom«. Na pri-mer: sinovi svakovrsnih registratora i pisara, čiji je glavni zadatak uvek bio da sređuju raznovr-sian materijal, da ga dele po fijokama, uopšte da shematizuju, ukoliko postanu naučnici, pokazuju sklonost za to da smatraju da su neki prpblem skoro resili time što su ga shematizovali. Postoje lilosofi koji su u osnovi samo shematske glave

njima je formalnost očinskog zanata postala .sadržajem. Talent za klasifikacije, za tablice katego-rije odaje nešto; čovek nije bez kazne dete svojih roditelja. Sin nekog advokata moraće i kao istraži­vač da bude advokat: on želi sa svojom stvari u pr­vom redu da zadrži pravo, u drugom, možda, da bu-de u pravu. Sinove protestantskih sveštenika ili na­stavnika prepoznajemo po naivnoj sigurnosti, ko­jom kao naučnici svoju stvar uzimaju već kao do­kaznu, ako su je upravo tek samo hrabro i sa to­plinom iskazali: oni su upravo temeljno naučeni na to da im se v e r u j e — to je kod njihovih oče­va spadalo u »zanat«! Jevrejin, obratno, shodno poslovnom krugu i prošlosti svoga naroda, upravo je najmanje navikao na to da mu veruju: pogle-dajmo potom jevrejske naučnike — svi oni imaju

251

visoko mišljenje o logici, to jest drže do i z n u ­đ i v a n j a odobravanja razlozima, oni znaju da njom moraju pobediti, čak tamo gde prema njima postoji rasna ili klasna mržnja, gde im se nerado veruje. Ništa naime nije demokratskije od logike: ona ne poznaje nikakav lični ugled i čak krive no-seve uzima za prave. (Da usput primetimo: Evro­pa s obzirom na logiziranje podosta duguje č i s t i -j i m navikama jevrejskih glava; pre Nemaca, kao dostojnu žaljenja nerazumnu rasu, 'kojoj i danas još uvek prvo treba »natrljati nos«. Svuda gde su Jevreji došli do uticaja, naučili su dalje da raz­likuju, oštrije da zaključuju, jasnije i čistije da pišu: njihov zadatak bese uvek da neki narod do­vedu »pameti«.)

349.

J o š j e d n o m o p o r e k l a n a u č n i k a . — Hteti se sam održati izraz je nevolje, nekog ogra­ničenja stvarnog osnovnog životnog nagona, koji ide sa p r o š i r e n j e m m o ć i i u toj volji često stavlja u pitanje i žrtvuje samoodržanje. Uzmimo kao simptomatično, kada su pojedini filosofi, kao na primer tuberkulozni Spinoza, baš u tom na­gonu za samoodržanjem videli ono presudno, morali videti: to su baš bili ljudi u nevolji. Što su se naše moderne prirodne nauke toliko zamr­sile sa spinocističkom dogmom (konačno još i naj­grublje u darvinizmu sa svojim neshvatljivo jed­nostranim učenjem o »borbi na život« — ) , to ve-rovatno zavisi od porekla većine istraživača pri­rode; oni u tom pogledu pripadaju »narodu«, nji­hovi preci behu siromašni i sitni ljudi, koji su pre­više dobro iz blizine poznavali teškoću probijanja kroz život. Oko čitavog engleskog darvinizma odiše nešto kao engleski zagušljiv vazduh prenaseljeno­sti, kao miris malih ljudi u nevolji i skučenosti. AK kao istraživač prirode moralo bi se izaći iz

252

svog ljudskog ugla: i u prirodi ne v l a d a nevo-lja, nego pretek, rasipanje, čak do besmislenosti. Borba za život je samo i z u z e t a k , privremena restrikcija volje za životom; velika i mala borba okreću se svuda oko premoći, oko rasta i širenja, oko moći, shodno volji za moći, koja je upravo volja života.

U č a s t h o m i n e s r e l i g i o s i * . — Borba protiv crkve je sasvim izvesno između ostalog — jer ona mnogo štošta znači — i borba prostijih, zadovoljnijih, poverljivijih, površnijih priroda pro­tiv vladavine težih dubljih kontemplativnijih, to jest više zlih i sumnjičavijih ljudi, koji su sa du-gom sumnjom razmišljali o vrednosti postojanja (života), takođe i o vlastitoj vrednosti: protiv njih se pobunio prostački instinkt naroda, njegovo čul­no uživanje, njegovo »dobro srce«. Čitava rimska tikva počiva na nekoj južnjačkoj sumnji u pri­rodu čoveka, koja se na severu uvek pogrešno ra­zume: u kojoj je sumnji evropski jug nasledio du­boki Istok, prastaru veoma zagonetnu Aziju i nje­nu kontemplaciju. Već protestantizam je narodni ustanak u korist prostodušnih, iskrenih, površnih (Sever uvek bese dobroćudniji i plići od Juga); ali tek francuska revolucija potpuno i svečano dala je u ruke žezlo »dobrom čoveku« (ovci, magarcu, guski i pre svega onom što je neizlečivo plitko i drekavcu i zrelom za ludnicu »modernih ideja«).

351.

U č a s t . s v e š t e n i č k i h p r i r o d a . — J a razmišljam o onome što narod podrazumeva pod mudrošću (a ko danas nije »narod«?—), o onoj

* I,at. — religioznih ljudi. — Pritn. prev.

253

\

mudroj kravama shodnoj mirnoj ćudi, pobožnosti i blagosti seoskih popova, koja sada leži na livadi i ozbiljno i preživajući p o s m a t r a život — od to­ga su se upravo filosofi uvek osećali najudaljeniji, verovatno što za to nisu bili dovoljno »narod« ni seoski popovi. Takođe će baš najkasnije naučiti da veruju u to da bi narod s m e o nešto razumeti od toga što mu je najudaljenije, o velikoj s t r a-s t i onoga koji saznaje, koji stalno živi u olujnom oblaku najviših problema i najtežih odgovornosti, mora da živi (dakle uopšte ne posmatrajući, van toga, ravnodušan, siguran, objektivan . . . ) . Narod ceni potpuno drugu vrstu ljudi, kada sa svoje stra­ne stvara ideal »mudraca«, i hiljadustruko ima prava na to da se najlepšim rečima i počastima kune baš u tu vrstu ljudi; to su blage, ozbiljno--jednostavne i čedne svešteničke prirode i onome što je njima srodno — pripada pohvala u tom stra­hopoštovanju naroda pred mudrošću. I kome bi narod imao i razloga da više ispolji zahvalnost nego tim ljudima koji mu pripadaju i koji dolaze iz njega, ali kao posvećeni, odabrani, ž r t v o v a n i njegovom dobru — oni sami veruju da su se žrt­vovali bogu — pred kojima se nekažnjeno ispove-daju, pred kojima se mogu ra s k r s t i ti sa svo­jim tajnama, svojim brigama i gorim (jer čovek koji »se saopštava«, raskrštava sa samim sobom, ,i onaj ko se »ispovedio«, zaboravlja). Ovde zapo-veda jedna velika nužda: i za duševnu nečistoću potrebni su naime odvodni kanali i čistije preči-šćavajuće vode u njemu, potrebno je brzih reka ljubavi i jakih poniznijih čistih srdaca, koji se već spremaju i žrtvuju za takvu službu ne-javne higi­jene — jer to je žrtvovanje, sveštenik jeste i os­taje ljudska žrtva . . . Narod oseća takve žrtvovane, utišane ozbiljne ljude »vere« kao m u d r e , to jest kao one koji su postali oni što znaju, kao »sigur­ne« u odnosu na vlastitu nesigurnost: ko bi mu mogao oduzeti te reči i to strahopoštovanje? Ali, kao što je obratno pošteno, i među filosofima sve-

254

štenik se još uvek smatra »narodom«, a ne onim koji zna, pre svega što sami ne veruju u »one koji znaju« i baš u toj veri i praznoverju već nanju-šuju »narod«. Beše to s k r o m n o s t što se u Gr­čkoj pronašla reč »filosof« i blistava obest da se nazivaju mudrima prepustila se glumcima duha — skromnost takvih čuda ponosa i nezavisnosti, kao Pitagora, kao Platon.

352.

U k o l i k o s e j e d v a m o ž e m o r e š i t i m o r a l a . — Naš čovek je uopšte sraman prozor

govorim o nama Evropljanima (a ne čak o Ev-ropljankama!). Pod pretpostavkom da se najvese­lije društvo za stolom zbog podmuklosti nekog čarobnjaka nađe razgolićeno i skinute odeće, ve-rujem da u tom ne bi samo dobro raspoloženje i najveći apetit bili obeshrabreni — izgleda da se mi Evropejci uopšte ne možemo lišiti te maskarade što se naziva odeća. Ali zar presvlačenjem »moral­nog čoveka«, njegovo zavijanje u moralne formule i pojmove pristojnosti, čitavo dobrohotno skriva-nje pod pojmove dužnosti, vrlina, smisao za za-jednicu, časnost i požrtvovanost ne bi moglo isto tako imati razloge? Ne što bih pogrešno mislio da bi ovde recimo trebalo maskirati ljudsku zlobu i niskost, ukratko zlu zver u nama; ja mislim obr-nuto, da smo baš kao p i t o m e ž i v o t i n j e sra­man prizor i da nam je potrebno moralno pre­svlačenje— da »unutrašnji čovek« u Evropi baš nije dugo dovoljno zao da bi se time mogao vi­deti« (da bi time bio l e p — ) . Evropljanin se pre­svlači u m o r a l , jer je postao bolesna, bolešljiva i bogaljasta životinja, koja ima razloga da bude »pitoma«, jer je takoreći nakaza, nešto polovično, slabo, nespretno . . . Užasnosti zveri nije potrebno moralno presvlačenje, nego čoporskoj životinji sa svojom dubokom prosečnošću, strepnjom i dosa-

255

dom p o sebi. M o r a l k i t i E v r o p l j a n i n a — priznajmo to!—u ono otmenije, značajnije, ugled­nije, u ono »božansko«.—

353.

O p o r e k 1 u r e l i g i j a . — Stvarni pronala­zak osnivača religija jeste prvo: postaviti određeni način života i svakodnevice morala, što deluje kao disciplina voluntatis* i ujedno odstranjuje do-sadu; zatim baš ovom životu dati neku i n t e r-p r e t a c i j u, zahvaljujući kojoj izgleda obasjan najvišom vrednošću, tako da odsada postaje ne što dobro, za što se borimo i, pod datim okolno­stima, žrtvujemo svoj život. U stvari od ova dva pronalaska drugi je hitniji: prvi način života, obi­čno je već bio prisutan, ali pored drugih načina života i bez svesti o tome kakva se vrednost u nje­mu nalazi. Značenje i originalnost osnivača religije obično se ispoljava u tome da je on vidi, da on prvi put p o g a đ a za što se može upotrebiti, kako se može interpretirati. Isus (ili Pavle) na primer, zatekli su život prostih ljudi u rimskoj provinciji skroman, vrli i potišten život; on ga je izložio, on je u njega uneo najviši smisao i vrednost — a time i hrabrost da se svaka druga vrsta života prezire, tihi fanatizam hernhutera**, potajno podzemno sa­mopouzdanje, što raste i raste i konačno se spre­ma da »prevlada svet« (to jest Rim i najviše sta­leže u čitavom carstvu). Buda je slično zatekao neku vrstu ljudi, doduše raspršenu u svim .staležima i društvenoj hijerarhiji svoga naroda, koji su iz le-njosti dobri i dobroćudni (pre svega neofanzivni), koji, isto tako iz lenjosti žive u odricanju i skoro bez ikakvih potreba: shvatio je da takva vrsta

* Lat. — disciplina volje. — Prim. prev. ** Nemački luteranski pijetisti iz XVII veka, koji su

težili vraćanju izvornom hrišćanstvu. — Prim. prev.

256

ljudi neizbežno, sa čitavim vis intertiae*, mora da se »uvalja« u neku veru koja obećava da će s p r e č i t i povratak zemaljske muke (to jest rada, delanja uopšte) — to »razumevanje« bese njegov genije. Osnivaču religije pripada psihološka nepo­grešivost u poznavanju određene prosečne vrste duša koje se još nisu p r e p o z n a l e kao jedno-rodne. On je taj koji ih okuplja; osnivanje neke religije utoliko postaje .neka duga svečanost pre­poznavanja.

354.

0 » g e n i j u v r s t e « . — Problem svesti (tač-nije: sebe osvešćivanja) javlja se pred nama tek tada kada počinjemo da shvatamo koliko možemo da budemo bez njega: i pred taj početak poimanja postavljaju nas sada fiziologija i istorija životinja (kojima je bilo potrebno dva veka da stignu ani-eipirajuću L a j b n i c o v u sumnju). Mi bismo na­ime mogli misliti, osećati, želeti, sećati se, mi bi­smo isto tako mogli »delati« u svakom smislu re-či: a uprkos tome sve to ne bi trebalo da nam do-spe u »svest« (kao što se slikovito kaže). Sav ži­vot bio bi moguć, a da se takoreći ne vidimo u ogledalu: kao što se stvarno i sada još kod nas uveliko pretežni deo ovog života odvija bez tog odražavanja — i to i našeg misaonog, osećajnog, volitivnog života, ma koliko to uvredljivo moglo zvučati nekom starijem filosofu. Z a š t o uopšte svest kada je u glavnoj stvari s u v i š n a . Pa čini mi se, ako želite da saslušate moj odgovor na to pi-tanje i na njenu možda razuzdanu pretpostavku: fi­noća i snaga svesti uvek se odnose na s p o s o b ­n o s t s a o p š t a v a n j a nekog čoveka (ili životi-nje), a sposobnost saopštavanja opet odnosi se na p o t r e b u z a s a o p š t a v a n j e r n ; poslednjene

* Lat. — zakon inercije (ili lenjivosti).

17 Vtiul« nauka 257

tako shvaćeno kao da bi baš sam pojedinac, koji je upravo majstor u saopštavanju i objašnjavanju svo­jih potreba, ujedno i sa svojim potrebama najviše morao biti upućen na druge. Ali svakako mi se čini da to stoji s obzirom na lance čitavih rasa i pokole-nja: tamo gde su potreba i nevolja ljude dugo pri­siljavali da se saopštavaju, da se međusobno brzo i fino razumevaju, tamo konačno postoji neki pre­tek te snage i veštine saopštavanja, takoreći neka moć što se postepeno nagomilavala i sada čeka nekog naslednika, koji to rasipnički razdaje (— ta­kozvani umetnici su ti naslednici, slično govornici, propovednici, književnici, sve ljudi, koji uvek do­laze na kraju nekog dugog lanca, uvek »pozno-rođeni«, u najboljem smislu te reči i, kao što je rečeno, po svojoj biti r a s i p n i c i ) . Pod pretpo­stavkom da je ovo zapažanje tačno, mogu ići dalje pretpostavijanja d a s e s v e s t u o p š t e r a z v i l a s a m o p o d p o t r e b o m t e p o t r e b e z a sa-o p š t a v a n j e m , da je otprve samo između čo-veka i čoveka (između onoga koji naređuje i koji sluša posebno) bila nužna, korisna, i da se takođe razvila samo prema stepenu te korisnosti. Svest je u stvari samo mreža vez između čoveka i čove­k a — samo kao takva morala se razviti: usamlje­niku i čoveku kao grabežljivoj zveri ona ne bi bila potrebna. Da sami postajemo svesni naših radnji, misli, osećanja, pokreta — bar jednog njiho­vog dela — posledica je jednog »mora«, što je užas­no dugo vladalo čovekom: njemu su kao najugro­ženijoj životinji bili p o t r e b n i pomoć i zaštita, njemu su bili potrebni njemu jednaki, on je mo­rao dati izraza svojoj nevolji, sebe učiniti razu­mljivim — a za sve to bila mu je pre svega po­trebna »svest«, dokle čak da »zna« šta mu nedo­staje, kako se oseća, šta misli. Jer ponovimo još jednom: čovek kao svako živo stvorenje stalno mi­sli, ali on to ne zna; mišljenje što postaje s v e s-n i m samo je najmanji deo toga, recimo: najpovrš-niji, najgori deo — jer samo to svesno mišljenje

258

z b i v a s e u r e č i m a , t o j e s t u z n a c i m a sa­o p š t a v a n j a , čime se otkriva poreklo same sve­sti. Ukratko rečeno: razvitak jezika i razvitak sve­sti (ne uma, nego samo sebe-osvešćivanja uma) idu ruku pod ruku. Pretpostavimo uz to da kao most između čoveka i čoveka ne služi samo jezik, nego i pogled, pritisak, gest; osvešćivanje naših čulnih utisaka kod nas samih, snaga da ih može­mo fiksirati i takoreći postavljati izvan nas, po­rasla je u toj meri, rasla je kao prinuda da ih drugima predajemo znacima. Čovek koji pronalazi znakove ujedno je čovek koji je uvek oštrije sve-stan samog sebe; čovek je naučio da postaje sve-stan samoga sebe prvo kao društvena životinja — on to još čini, on to sve više čini. — Ja mislim, kao što se vidi, da svest u stvari ne spada u indi­vidualnu egzistenciju čoveka, već naprotiv u ono što je kod njega zajedničke i čoporske prirode; da se, što iz toga sledi, fino razvila samo u od­nosu na zajedničku i čoporsku korisnost, i da će shodno tome svako od nas, i pored najbolje volje, da samoga sebe s h v a t i što je moguće individual-nije, da »poznaje samog sebe«, postati svestan ipak uvek samo baš onog ne-individualnog po sebi, svo­je »prosečnosti«, da se naša misao čak stalno kroz karakter svesti — kroz »genije vrste«, koji joj zapoveda — takoreći m a j o r i z u j e i prevodi na­trag u perspektivu čopora. Nema sumnje: svi naši postupci su u osnovi na neuporediv način lični, Jedini, bezgranično individualni, ali čim ih preve­demo u svest, o n i t o v i š e n e i z g l e d a j u . . . To je stvaran fenomenalizam i perspektivizam, kako ga ja shvatam: priroda životinjske sve-

sti donosi sa sobom da je svet, koga možemo po­stati svesni, samo svet nekih površina i znakova; neki uopšten svet, neki svet koji je učinjen obič­nim, i sve to što postaje svesno, p o s t a j e baš ti-jilil'ko, tanko, relativno-glupo, opšte, znak, obe-ležje čopora, da sa svim osvešćivanjem povezano veliko temeljno kvarenje, krivotvorenje, činjenje

IP 259

površnim i generalizacija. Na kraju: svest u pora­stu predstavlja opasnost; i onaj ko živi među naj-svesnijim Evropljanima zna čak da je to neka bo­lest. To, kao što se može pogoditi, nije suprotnost subjekta i objekta, koja me se ovde tiče: to razli­kovanje prepuštam teoretičarima saznanja, koji su ostali da vise u zamkama gramatike (narodne me­tafizike). To pogotovo nije suprotnost »stvari po sebi« i pojave, jer mi ni iz daleka ne »saznajemo« dovoljno da bi takođe samo tako smeli r a z l i ­k o v a t i . Mi upravo nemamo organa za s a z n a ­nje, za »istinu«: mi »znamo« (ili verujemo ili uo-bražavamo) upravo toliko koliko može biti k o r i-s n o i u interesu ljudskog čopora, vrste; i čak što se ovde naziva »korisnošću«, konačno i možda ona sudbonosna glupost od koje ćemo na kraju pro­pasti.

355.

P o r e k l o n a š e g p o j m a » s a z n a n j e « . — Ovu izjavu uzimam sa ulice; čuo sam nekog iz naroda kako kaže: »On me je prepoznao«. Pri tom sam se upitao šta u stvari narod podrazumeva pod saznanjem? Šta on želi kada želi saznanje? Ništa drugo nego to: nešto strano treba svesti na nešto p o z n a t o . A mi filosofi — da li smo pod saznanjem nešto v i š e shvatili? Ono poznato zna­či: ono na šta smo naviknuti, tako da se više tome ne čudimo, naša svakodnevica, bilo koje pravilo u kome se nalazimo, sve i svašta u šta se razumemo (in dem wir uns zu Hause wissen). Kako? Da li naša potreba za saznanjem nije upravo ta potreba za poznatim, volja da se među svim stranim, ne­običnim, sumnjivim, otkrije nešto što nas više ne uznemirava? Ne bi li to trebalo da bude i n s t i n ­kt s t r a h a , koji nama znači saznati? Zar ne bi trebalo da likovanje onoga koji saznaje bude upra­vo likovanje ponovo stečenog osećanja sigurno-

260

sti? . . . Ovaj filosof smatrao je da je »spoznao« svet kada ga je sveo na »ideju«: ah, da li to nije bilo zato, jer mu je ideja bila tako poznata, jer je na nju tako navikao? Jer se toliko malo još bojao ide­je?— Eh, o toj skromnosti koja saznaje! Pogle­dajmo ipak samo njihove principe i rešavanja za­gonetki sveta! Kada neš-to ponovo pronalaze u stva­rima, pod stvarima i iza stvari, što nam je nažalost veoma poznato, na primer naše jednom jedan ili našu logiku ili našu volju i želju, kako su odmah srećni! »Jer oni se slažu u tome da »ono što je poznato jeste spoznato«. I oni oprezniji među nji­ma smatraju da se u najmanju ruku ono što je poznato l a k š e m o ž e s p o z n a t i o d onoga što je strano; na primer, metodski se predlaže da se polazi od »unutrašnjeg sveta«, od »činjenica sve-sti«, jer n a m j e t o p o z n a t i j i svet! Zabluda nad zabludama! Ono poznato je ono na šta smo navikli; a ono na šta smo navikli najteže je »spo­znati«, to jest videti kao problem, to jest videti kao strano, kao daleko, kao »izvan nas« . . . Velika sigurnost prirodnih nauka u odnosu na psihologiju i na kritiku elemenata saznanja — n e - p r i r o d -n i h nauka, kao što bismo skoro smeli reći — zas­niva se upravo na tome što one to s t r a n o uzi­maju kao objekt, dok je skoro nešto protivrečno i nerazumno h t e t i uzeti ono ne-strano uopšte kao objekt . . .

356.

K o l i k o ć e s e u E v r o p i s t v a r i »u m e t n i č k i j e« d o g a đ a t i . — Briga za život nameće i danas — u našem prelaznom perioda, kada toliko mnogo toga prestaje da se nameće — skoro svim muževnim Evropljanima određenu u l o -ti u, njihov takozvani poziv; nekima pri tom os­­­­e sloboda, prividna sloboda, da tu ulogu sami biraju, većini se ona bira. Rezultat je prilično ču-

261

dan: skoro svi Evropljani u godinama zamenjuju se sa svojom ulogom, oni su sami žrtve svoje »dob­re igre«, oni su sami zaboravili koliko su mnogo tada slučaj, ćud i samovolja raspolagali njima, kada se odlučivao njihov »poziv« — i koliko su mnogo drugih uloga možda m o g l i igrati: jer sada je prekasno! Ako dublje pogledamo, iz uloge je stvarno p o s t a o karakter, iz umetnosti pri­roda. Bilo je vremena u kojima se čvrstom samo-pouzdanošću, čak s pobožnošću verovalo u svoju predodređenost, za upravo taj posao, u upravo to zanimanje i u slučaj u tome, ulogu što uopšte ni­je htela priznati samovolju: staleži, cehovi, nas-ledne zanatske privilegije. Zahvaljujući toj veri postigli »u da se podignu ona čudovišta širokih društvenih kula, koja odlikuju srednji vek i u či­ju pohvalu u svakom slučaju ostaje jedno da se kaže: trajnost (— i trajanje na zemlji je prvoraz­redna vrednost!). Ali ima suprotnih vremena, u stvari demokratskih, u kojima sve više i više za­boravljamo tu veru i u prvi plan dolazi neka drs­ka vera u stanovište suprotnosti, ona vera Atinja-na, koju smo prvi put primetili u Periklovo vreme, ona današnja vera Amerikanaca, koja sve više hoće da postane vera i Evropljana: gde je pojedinac u'beđen da otprilike sve može, da je otprilike d o-r a s t a o s v a k o j u l o z i , gde svako sa sobom eksperimentiše, improvizuje, ponovo eksperimen-tiše, sa uživanjem eksperimentiše, gde čitava pri­roda prestaje i počinje umetnost . . . Grci, tek što behu ušli u to v e r o v a n j e o u l o g a m a — ako hoćemo, neko artističko verovanje — ostvarili su, kao što je poznato, korak po korak čudan preob­ražaj, koji ne zaslužuje da se u svakom pogledu podražava: o n i s u s t v a r n o p o s t a l i g l u m -c i; kao takvi očarali su, savladali su čitav svet i konačno čak »svladavateljku sveta«, jer je Rim pobedio graeculus historio*, a ne, kao što obično

Lat. — grčki glumac. — Prim. prev.. 262

bezazleni ljudi kažu, grčka kultura. Ali čega se pla­šim, šta već danas dotičemo rukama, ako bismo uživali u tome da to dotičemo, mi moderni ljudi već smo potpuno na istom putu; i svaki put kad čovek počinje da otkriva ukoliko on igra neku ulogu i ukoliko m o ž e biti glumac, on p o s t a j e glumac.. . Sa tim se onda javlja neka nova flora i fauna ljudi, koji u čvršćim, ograničenijim vekovi-ma ne mogu rasti — ili ostavljeni »dole«, pod ba-canjem u nemilost i sumnjom u nečasnost — time svaki put niču najzanimljiviji i najluđi vekovi isto­rije, u kojima su stvarni gospodari glumci, s v e vr­ste glumaca. Baš time se sve više zanemaruje druga vrsta ljudi i konačno se onemogućuju, pre svega se zanemaruju veliki »graditelji«; sada se parali-še snaga građenja, obeshrabruje se odvažnost da se prave dalekosežni planovi; organizatorski geni­ji počinju nedostajati — ko će se sada još usuditi da se poduhvati dela za čije dovršenje moramo r a č u n a t i na milenijume? Odumire upravo ona temeljna vera na osnovu koga Neko može tako računati, obećavati, u planu anticipirati budućnost, žrtvovati svom planu, da naime čovek samo toliko vredi i ima smisla koliko je j e d a n k a m e n u n e k o j v e l i k o j g r a đ e v i n i : za što pre sve­ga mora biti č v r s t , mora biti »kamen« . . . Pre svega ne glumac. Ukratko rečeno — ah, još će se dosta dugo prećutkivati šta se od sada više ne gradi, ne m o ž e više graditi, to je — društvo u Marom razumevanju te reci; da bi se podizala ta građevina, nedostaje sve, pre svega materijal. S v i m i v i š e n i s m o m a t e r i j a l z a n e k o d r u ­š t v o : to je istina, kojoj je došlo vreme! Smatram irelevantnim što privremeno još najkratkovidija, možda najčasnija, u svakom slučaju najbučnija vrsta ljudi koja danas postoji, naša gospoda soci­jalisti otprilike suprotno misli, veruje, sanja, pre svega viče i piše; čitamo samo njihovu reč buduć­nosti (Zakunftswort) »slobodno društvo« već na svim stolovima i zidovima. Slobodno društvo? Da!

263

Da! Ali da li znate, vi gospodo, iz čega se ono gra­di? Iz drvenog gvožđa! I čak ni iz drvenog.. .

357.

P r i l o g s t a r o m p r o b l e m u : » š t a j e n e m a č k o ? « — Preračunajmo u sebi stvarna dostignuća filosofske misli, što se duguju nemač-kim glavama: da li se ona u bilo kom dopuštenom smislu takođe mogu još ubrajati u dobro čitave ra­se? Da li smemo reći: ona su ujedno delo »nemačke duše«, bar čiji smo simptom navikli da uzimamo u tom smislu, u kojem smo recimo Platonovu ideo-maniju, njegovo skoro religiozno ludilo formi na­vikli da uzimamo ujedno kao događaj i svedočan-stvo »grčke duše«? Ili da li bi suprotno bila isti­na? Da li su oni bili baš toliko individualni, toliko mnogo i z u z e t a k od rase, kao što je na primer bilo Geteovo paganstvo sa čistom savešću? Ili kao što je to među Nemcima Bizmarkov makijaveli­zam sa čistom savešću, njegova takozvana »realna politika«? Možda bi naši filosofi čak protivrečili p o t r e b i »nemačke duše«? Ukratko: da li su nemački filosofi stvarno bili — filosofski N e m c i ? Podsećam na tri slučaja. Prvo na L a j b n i c o v neuporediv uvid kojim je bio u pravu ne samo pro­tiv Dekarta, nego i protiv svega o čemu se do njega filosofiralo — da je svesnost samo akcidens predstave, a ne njen nužan i bitni atribut, da dak­le ono što nazivamo svešću čini samo jedno stanje našeg duhovnog i društvenog sveta (možda neko bolešljivo stanje) i n i i z d a l e k a n j e g a sa­m o g : da li u toj misli, čija dubina još ni danas nije iscrpljena, ima nečeg nemačkog? Imamo li razloga da pretpostavljamo da se neki Latin ne bi lako namerio na ovo obrtanje privida? — jer to je obrtanje. Podsetimo se dugo na K a n t o v og­roman znak pitanja, koji je stavio uz pojam »kau-zalitet« — ne što bi kao Hjum uopšte sumnjao u

264

njegovo pravo; on je naprotiv oprezno počeo og­raničavati carstvo (područje) u kome taj pojam uopšte ima smisla (mi još sada nismo izašli na kraj sa tim postavljanjem granice). Uzmimo tre­će zapanjivi Hegelov potez, koji je njim prodro kroz sve logičke navike i razmaženosti, kada se usudio da uči da se svi pojmovi vrste razvijaju j e d a n iz d r u g o g : sa kojim su stavom duho­vi u Evropi bili preoblikovani za poslednji veliki naučni pokret, za darvinizam — jer bez Hegela ne bi bilo Darvina. Da li u toj Hegelovoj novini, koja je u nauku prva unela presudni pojam »razvitak«, ima nečeg nemačkog? — Da, bez svake sumnje: u sva tri slučaja osećamo da smo nešto od nas samih »otkrili« i pogodili i za to smo ujedno zah­valni i iznenađeni, svaki od ova tri stava je ref­leksivni komad nemačkog samosaznanja, samois-kustva, samoshvatanja. »Naš unutrašnji svet je mnogo bogatiji, opsežniji, skriveniji«, tako oseća­mo sa Lajbnicom; kao Nemci sumnjamo sa Kan­tom u krajnju valjanost prirodnonaučnih saznanja i uopšte u sve što se causaliter* da saznati: ono s a z n a t l j i v o čini nam se kao takvo već m a-n j e vrednim. Mi Nemci smo hegelijanci čak da nikad nije bilo nekog Hegela, utoliko što (u suprot­nosti svim latinskim narodima) bivanju i razvitku pridajemo dublji smisao i bogatiju vrednost nego onome što »jeste«—mi jedva da verujemo u op­ravdanost pojma »biće«; isto tako ukoliko našoj ljudskoj logici nismo skloni da priznamo da je ona logika po sebi, jedina vrsta logike (mi bismo se naprotiv mogli nagovoriti da je ona samo spe­cijalan slučaj, i možda jedan od najčudnijih i naj­glupljih—). Četvrto pitanje glasilo bi: da li bi i Š o p e n h a u e r sa svojim pesimizmom, to jest s a problemom v r e d n o s t i ž i v o t a , upravo morao biti neki Nemac. Ja ne verujem. Događaj p r e m a kome se taj problem sa sigurnošću mo-

* Lat. — uzročno. — Prim. prev.

265

gao očekivati, tako da je neki astronom duše mo­gao za to izračunati dan i čas, propast verovanja u hrišćanskog boga, pobedu naučnog ateizma, opšte-evropski je događaj u kojem udeo u zasluzi i časti treba da imaju sve rase. Obrnuto baš bi se Nem­cima moglo pripisati — onim Nemcima kojima je Šopenhauer bio savremenik — da su tu pobedu ateizma najduže i najopasnije o d g a đ a l i ; Hegel osobito beše odgađao par exellence, shodno grandi­oznom pokušaju, koji je učinio da nas ubedi u božanstvenost postojanja na samom kraju još po­moću našeg šestog čula, »istorijskog čula«. Šopen­hauer kao filosof beše p r v i priznati i nesavit-Ijivi ateista, koga smo mi Nemci imali: njegovo neprijateljstvo prema Hegelu imalo je ovde poza­dinu. Nebožanstvenost postojanja smatrao je ne­čim datim, opipljivim, nediskutabilnim; on je sva­ki put gubio svoju razboritu filosofiju i padao u gnev, kada je ovde video kako neko okleva i okoli­ši. Na tom mestu nalazi se čitava njegova isprav­nost: bezuslovno čestit ateizam je upravo p r e t ­p o s t a v k a njegovog postavljanja problema, kao konačno i teško izvojevana pobeda evropske sa-vesti, kao najbogatiji posledicama čin dvehiljadu-godišnje discipline za istinu, koja na kraju sebi zabranjuje l a ž verovanju u boga . . . Vidimo šta je u stvari pobedilo hrišćanskog boga: sam hriš-ćanski moral, sve strože uziman pojam istinitosti, finoća ispovednika hrišćanske savesti, prevedena i sublimirana u naučnu savest, u intelektualnu čis-totu po svaku cenu. Posmatrati prirodu, kao da je ona neki dokaz za dobrotu i pokroviteljstvo nekog boga; interpretirati istoriju u čast nekog božan­skog uma, kao stalno svedočanstvo nekog mo­ralnog svetskog poretka i moralnih krajnjih name-ra; izlagati vlastite doživljaje, kao što su ih po­božni ljudi dosta dugo izlagali, kao da je sve ukla­panje, sve mig, sve smišljeno i poslano za spas duše: sa tim je sada g o t o v o , to ima savest p r o t i v sebe, sve finije savesti to smatraju ne-

266

pristojnim, nečasnim, lažju, feminizmom, slabošću, Kukavičlukom — sa tom strogošću, ako bilo čime, mi smo upravo dobri Evropljani i naslednici ev­ropskog najdužeg i najhrabrijeg samoprevladava-nja. Pošto tako od nas odbacujemo hrišćansku in­terpretaciju i njen »smisao« osuđujemo kao kova­nje lažnog novca, nama se sad odmah na užasan način postavlja Š o p e n h a u e r o v o pitanje: da l i ž i v o t u o p š t e i m a s m i s l a ? — t o pita­nje za koje će biti potrebno nekoliko vekova da se takođe samo potpuno i u svim dubinama sasluša. To što je sam Šopenhauer na to pitanje odgovorio, beše — neka mi se oprosti — nešto preuranjeno, mladalačko, samo neko snalaženje, neko stajanje i zastajanje u upravo hrišćansko-asketskim moral­nim perspektivama, kojima je, sa verom u boga, v e r a d o b i l a o t k a z . . . Ali on je p o s t a v i o pitanje — kao što smo rekli, kao dobar Evroplja­nin, a ne kao Nemac. — Ili da li su možda Nem­ci, barem načinom, na koji su se dočepali Šopen-hauerovog pitanja, dokazali svoju unutrašnju pri­padnost i srodnost, svoje pripremanje, svoju p o t ­r e b u da dokažu njegov problem. Ono što je pos­le Šopenhauera i u Nemačkoj — uostalom dosta kasno!—mišljeno i štampano o problemu koji je on postavio, svakako nije dovoljno da odlučimo u korist ove uže pripadnosti; mogli bismo naprotiv čak istaći tu specifičnu n e s p r e t n o s t ovog post-šopenhauerovskog pesimizma — mi Nemci pri tom se očito nismo ponašali kao u svom elementu. Ovim uopšte ne aludiram na Eduarda fon Hartmana; naprotiv, moja stara sumnja još ni danas nije uk­lonjena, da je on za nas s u v i š e s p r e t a n , da se kao opaki vragolan možda od samog početka nije rugao samo nemačkom pesimizmu, da bi re­cimo na kraju čak Nemcima čak testamentom mo-gao »ostaviti zavet«, koliko se daleko čak u doba os­nivanja, njih same (Nemce) može praviti budalama. Ali ja se pitam: da li možda Nemci treba da se

267

osećaju počastvovanim starom čigrom Banzenom* koji se dugo sa uživanjem čitavog života vrteo oko svoje realnodijalektičke bede i »ličnog belaja« — da li bi to možda bilo baš nemačko? (pri tom pre­poručujem njegove spise, za što sam ih sam ko­ristio, kao antipesimističku hranu, osobito zbog njegove eleganitae psychologicae**, sa kojima se, kako mi se čini, može doskočiti i telu koje pati od najtvrđe stolice i najzlovoljnijem raspoloženju). Ili da li bismo smeli takve diletante i stare usedelice, kao sladunjavog apostola devičanstva Majlendera***' ubrojati među prave Nemce? Konačno izgleda da je bio Jevrejin (—svi Jevreji postaju sladunjavi kada morališu). Niti Banzen, niti Majnlender a pogotovo Eduard fon Hartman ne omogućuju da se sa sigurnošću odgovori na pitanje: da li je So-penhauerov pesimizam, njegov užasnuti pogled na svet, koji je postao lišen boga, glup, šlep, lud i sumnjiv, njegovo č e s t i t o užasavanje . . . nije bio samo izuzetni slučaj među Nemcima,- nego je bio n e m a č k i događaj? Dok, sve što se inače nalazi u prvom planu, naša hrabra politika, naš veseli nacionalizam (Vaterlanderei), koji dovoljno odlučno sve stvari posmatra prema slabo filosofskom prin­cipu (»Nemačka, Nemačka iznad svega****), dakle sub specie speciei*****, naime nemačke species, ve­oma jasno svedoči o suprotnom. Ne! Današnji Nemci nisu nikakvi pesimisti! A Sopenhauer beše pesimist, da još jednom kažemo, kao dobar Evrop­ljanin, a n e kao Nemac. —

* Julius Bahnsen — nemački filosof, osnivač karak­terologije. — Prim. prev.

***** «u-,--— , P s . i h ° l o š k e elegancije. — Prim prev. . .Pnihp Mamlander — Šopenzauerov pristalica —

Prim. prev. ******** P o č e t n i s t i h s t a r e nemačke himne. — Prim. prev

* Lat. — pod vrstom vrste. — Prim. prev.

268

358.

S e l j a č k i u s t a n a k d u h a . — M i Evrop­ljani nalazimo se pred prizorom ogromnog sveta u ruševinama, gde se ponešto još visoko ističe, gde mnogo šta stoji trulo i neugodno, ali većina već leži na zemlji, dovoljno slikovito — gde ikad bese lepih ruševina? — i obraslo velikim i malim koro­vom. Crkva je taj grad propasti; vidimo kako je religiozno društvo hrišćanstva uzdrmano, do naj­dubljih temelja srušena je vera u boga, verovanje u hrišćanski asketski ideal' vodi baš još svoju pos-lednju borbu. Tako dugo i temeljno građeno delo kao hrišćanstvo— to bese poslednja rimska gra­đevina— nije se naravno odjednom moglo razoriti; sve vrste zemljotresa morale su tu da potresaju, sve vrste duhova tu da buše, kopaju, nagrizaju, vlaže, morale su tu da pomažu. Ali šta je bilo naj-, čudesnije: oni koji su se najviše trudili oko toga da hrišćanstvo drže, da ga održe, upravo su bili njegovi najbolji razarači — Nemci. Izgleda da Nem­ci ne shvataju suštinu crkve. Da li za to nisu do­voljno duhovni? Nisu dovoljno nepoverljivi? Grad­nja crkve počiva u svakom slučaju na nekoj j u ž ­n j a č k o j slobodi i slobodoumnosti duha, a isto lako na nekoj južnjačkoj sumnji u prirodu, čove-ka i duh — počiva na sasvim drugom poznavanju čoveka, iskustvu o čoveku, nego što je imao Sever. Luteranska reformacija bese u svojoj čitavoj ši­rini gnev jednostranosti na neku »mnogostrukost«, da oprezno kažemo, grubo prostodušno nerazumeva-nje, kome se mnogo šta može oprostiti — ljudi ni­ču shvatili izraz p o b e d n i č k e crkve i videli su samo korupciju, nisu shvatili otmenu skepsu, onaj l u k s u z skepse i tolerancije, koji sebi doz­voljava svaka pobednička u sebe sigurna moć . . . Danas sasvim dovoljno previđamo kako je Luter po svim kardinalnim pitanjima moći sudbonosno bio kratko, površno, nepromišljeno predisponiran, pre svega kao čovek iz naroda, kome je nedostaja-

269

Io svako nasleđe neke vladajuće kaste, svaki in­stinkt za moć: tako da je njegovo delo, njegova vo­lja za uspostavljanjem onog rimskog dela, ne žele­ći i ne znajući to, postalo samo početak jednog razaračkog dela. On je razmrsivao, on je rušio sa časnom mržnjom tamo tako gde je stari pauk najbrižljivije i najduže pleo svoje konce. On je svete knjige isporučio svima — tako su one konač­no dospele u ruke filologa, to jest uništavača sva­kog verovanja koje se zasniva na knjigama. On je razorio pojam »crkve«, time što je odbacio vero-vanje u inspiraciju koncila. Jer samo pod pretpo­stavkom da inspirišući duh, koji je osnovao crkvu, u njoj još živi, još gradi, još nastavlja svoju kuću da gradi, pojam »crkva« zadržava još svoju moć. Ona je svešteniku vratila polno opštenje sa ženom: ali tri četvrtine strahopoštovanja, za koje je spo­soban narod, pre svega žena iz naroda, po toj tački počiva na verovanju u izuzetnog čoveka, a ostaće izuzetak i po drugim tačkama — baš ovde narodno verovanje u nešto nadljudsko u čoveku, u čudo, u oslobađajućem bogu u čoveku ima svog najfinijeg i najlukavijeg advokata. Davši mu ženu, Luter je svešteniku morao o d u z e t i tajnu (us­menu) ispovest, to je psihološki bilo ispravno, ali time je u osnovi sam hrišćanski sveštenik bio uki­nut, čija je najdublja korisnost uvek bila da bude neko sveto uvo, neki ćutljiv bunar, neki grob za tajne. »Svakako je sveštenik samom sebi« — iza tak­vih formula i njihove seljačke prepredenosti kri­la se kod Lutera bezdana mržnja protiv »višeg čo­veka« i na vlast »višeg čoveka«, koju je koncipi­rala crkva: on je razbio ideal do koga nije umeo da dođe, dok je izgledalo da se bori protiv izro-đavanja tog ideala i da ga se gnuša. Stvarno, taj nemogući kaluđer odgurnuo je od sebe v l a s t ho-mines religiosi; on je dakle -upravo sam to izazvao unutar crkvenog društvenog poretka, protiv čega se s obzirom na građanski poredak tako netrpe­ljivo borio »seljački ustanak«. — To što je sve po-

270

tom izraslo iz njegove reformacije, dobro i zlo, i što se danas otprilike može preračunati — ko bi BIO svakako toliko naivan da Lutera zbog tih po-sledica jednostavno hvali ili kudi? On je u sve­mu tome nedužan, on nije znao šta je učinio. Opli-ćavanje evropskog duha, posebno na Severu, nje-govo o d o b r o ć u đ i v a n j e (Vergutmtitigung), ako to radije čujemo obeleženo jednom moralnom rečju, sa Luterovom reformacijom učinilo je va­ljan korak napred, u to nema sumnje; a isto tako kroz pokretnost i nemir duha, izrasla je njegova vera u neko pravo na slobodu, njegovu »prirod­nost«. Ako želimo da joj još u većem pogledu priz­namo vrednost da je pripremila i pomogla Ono Sto mi danas cenimo kao »modernu nauku« onda moramo naravno dodati da je saučesnik i u izro­­­vanju modernog naučnika, u njegovom nedos-tatku strahopoštovanja, stida i dubine, u čitavoj prostosrdačnosti i prostodušnosti po stvarima sa­znanja, ukratko u onom p l e b e j s t v u d u h a , svojstvenom za oba poslednja veka i od čega nas ni dosadašnji pesimizam još nikako nije oslobo­d i o — čak i »moderne ideje« pripadaju još tom seljačkom ustanku Severa protiv hladnijeg, dvo-smislenijeg i neppverljivijeg duha Juga, koji je u hrišćanskoj crkvi izgradio svoj najveći spomenik. Na kraju ne zaboravimo šta je to crkva, -i to u suprotnosti prema svakoj »državi«: crkva je pre svega tvorevina vlasti, koja d u h o v n i j i m lju­dima osigurava najviši rang i utoliko v e r u j e u moć duhovnosti da zabranjuje sva grublja nasil­na sredstva — samo time crkva je pod svim okol­nostima o t m e n i j a institucija od države.

359.

O s v e t a d u h u i d r u g e p o z a d i n e mo-r a I a. — Moral — ta gde mislite da on ima svo­je najopasnije i najpodmuklije advokate? . . . To je

271

neki neuspeli čovek, koji nema dovoljno duha da se njemu može radovati, i upravo dovoljno obra­zovanja d a bi to znao; dosađujući se, sit svega, prezirući samog sebe; nešto nasleđenom imovinom nažalost još prevaren za poslednju utehu »blago­slov rada«, za udubljenost u »dnevni posao«; ta­kav koji se u osnovi stidi svoga života — možda uz to krije (ima u sebi) nekoliko malih poroka — a sa druge strane ne može da izbegne da se sve više razmazuje i postaje sujetno razdražljiv zah­valjujući knjigama, na koja nema nikakva prava, ili društvom koje je duhovnije nego koje on mo­že da stvori: takav skroz-naskroz zatrovani čo­vek— jer duh postaje otrov; obrazovanje postaje otrov, posedovanje postaje otrov, usamljenost pos­taje otrov kod tako neuspelog čoveka — konačno dospeva u često stanje osvete, želje za osvetom.. . Ta zar vi mislite, da mu je potrebno, da mu je be-zuslovno potrebno, da bi kod samog sebe stvo­rio privid nadmoćnosti nad duhovnijim ljudima, da oko sebe stvara uživanje u i z v r š e n o j os­v e t i , barem za (svoju maštu)? Uvek je to m o r a ­l i t e t , u to se možemo kladiti, uvek su te velike reci o moralu, to je uvek to dobošarenje o pravič­nosti, mudrosti, svetosti, vrlini, uvek taj stoicizam gesta (—kako dobro stoicizam prikriva ono što neko n e m a ! . . . ) , uvek ogrtač mudrog ćutanja, ljubaznosti, blagosti, i kako se nazivaju svi ogr­tači idealista, pod kojima se kreću ti neizlečivi prezirači samih sebe, a i oni neizlečivo sujetni. Ne­mojte me pogrešno shvatiti: iz takvih rođenih ne­p r i j a t e l j a d u h a rađa se katkad onaj redak deo čovečnosti, koju ljudi cene pod imenom sve­taca i mudraca; iz takvih ljudi dolaze one nemani morala, koje dižu buku, prave istoriju — među njih spada sveti Augustin. Strah od duha, osveći­vanje duhu — ah, koliko su već često ti paganski poroci postajali temeljima vrlina! Da ka vrlini! — I, da se upitamo među sobom, nije li čak ona pretenzija filosofa na m u d r o s t , što je tu i ta-

272

mo na zemlji dolazila do izražaja, bila najluđa i najneskromnija od svih pretenzija — nije li ona uvek do sada, u Indiji kao i u Grčkoj bila p r e s v e g a n e k o s k r o v i š t e ? Možda katkad u lački gledišta vaspitanja, koje posvećuje toliko mnogo laži, kao nežno obaziranje na nastajuće, rastuće, na učenike, koji se često verom u ličnost (kroz jednu zabludu) moraju braniti od samih se­be . . . Ali u češćim slučajevima skrovište filosofa, iza koga se on spašava od umiranja, starosti, preh­lade i okorelosti, kao osećanja o bliskom kraju, ,kao mudrosti onog instinkta, koji imaju životinje pred smrću — oni idu po strani, postaju tihi, bira­ju usamljenost, zavlače se u pećine, postaju m u d ­r i . . . Kako? Zar je mudrost skrovište filosofa od — duha? —

360.

D v e v r s t e u z r o k a k o j i s e b r k a j u . — To mi se čini kao jedan od mojih najhitnijih koraka i napredovanja: naučio sam da razlikujem uzrok delanja od tako i tako-delanja, delanja-u-tom-- pravcu, delanja upravljenog na-ovaj cilj. Prva vrsta uzroka je količina nagomilane snage, što čeka na to da se bilo kako, bilo za šta iskoristi. Druga vrsta je naprotiv odmerena sa tom snagom sasvim nešto beznačajno, najčešće neki sitan slučaj, shod­no kome se ona količina od sada na jedan i odre­đen način »oslobađa«: palidrvce u odnosu na tonu baruta. U te sitne slučajeve i šibice ubrajam sve takozvane »svrhe«, isto tako još više takozvanije »životne pozive«; oni su relativno shodno željama (izboru), proizvoljni, skoro irelevantni u odnosu na ogromnu količinu snage koja, kao što je rečeno leži tome da se iskoristi. Mi na to obično druga­čije gledamo: navikli smo da baš u cilju (svrbi, po­zivu itd.) vidimo p o k r e t n u snagu, shodno jed­noj prastaroj zabludi — ali ona je još u p r a v 1 j u-

18 Vesela nauka 273

j u ć a snaga, pri tom smo zamenili krmanoša i pa­ru. I čak ne samo uvek krmanoša, upravljajuću snagu. . . Nisu li »cilj«, »svrha« veoma često samo ulepšavajuća isprika, neka naknadna samozaslep-ljenost sujete, koja neće da čuje reč da brod s le­di struju, u koju je slučajno dospeo? Da li to ta­mo »hoće« j e r tamo »mora« ? Da svakako ima neki pravac ali nikako — krmanoša? — Potrebno je još kritike pojma »svrha«.

361.

G l u m č e v i p r o b l e m i . — Glumčev prob­lem me je najduže uznemiravao; nisam bio sigu­ran u to (katkad još sada nisam siguran) da li se neće prvo polazeći odavde od opasnog pojma »umet-nik«—pojma kome se do sada pristupalo neopro­stivom dobroćudnošću — postati ravan njemu. Da li neiskrenost sa čistom savešću; uživanje u pret­varanju izbijajući kao moć, pomerajući u stranu takozvani »karakter«, preplavljujući, katkad gase­ći; unutrašnja težnja za nekom ulogom i maskom, da se uđe u neki p r i v i d ; pretek svakovrsnih sposobnosti prilagođavanja, koje se više ne znaju zadovoljiti u službi najbliže koristi: da li sve to možda nije s a m o glumac po seb i? . . . Takav in­stinkt se verovatno najlakše oblikovao u porodi­cama prostog naroda, koje su se kroz život mora­le probijati pod promenljivim pritiscima i prinu­dama, što su trebalo da ih učine elastičnim da se pružaju prema svom guberu, da uvek budu sprem­ne na nove okolnosti, da uvek imaju drugačije da se prikazuju i postavljaju, postepeno ih osposob­ljava da se povijaju prema s v a k o m vetru, i time skoro postavši ogrtačem, kao majstori one pripojene i utelovljene veštine večnog igranja skri­valice, što kod životinja nazivamo mimikrija: dok na kraju ova čitava iz pokolenja u pokolenje nago­milana moć, ne postane gospodareća, nerazumna

274

i neukrotiva, kao instinkt uči da komanduje dru­gim instinktima i proizvodi glumca, »umetnika« (najpre lakrdijaša, pričalice laži, budalu, pelivana i klovna, takođe klasičnog slugu, Žila Blasa): jer u takvim tipovima imamo predistoriju umetnika i dosta često »genija«. I u boljim društvenim pri­likama pod istim pritiskom izrasta slična vrsta ljudi: samo tada se najčešće glumački instinkt dru­gim instinktom baš još zauzdava, na primer kod »diplomata« — j a uostalom verujem da je dobrom diplomati u svako vreme još dopušteno da da i jednog dobrog pozorišnog glumca, pod pretpostav­kom da mu je to upravo »dopušteno«. Ali što se tiče J e v r e j a, onog naroda veštine prilagođava­nja par exellence, mogli bismo u njima, prema-ovom toku misli, otprve takoreći videti neku svet-sko-istorijsku ustanovu za uzgajanje glumaca, ne­ko stvarno mesto za donošenje glumačkog ploda; i u stvari u mnogome je vreme da pitamo; koji dobar glumac danas n i j e — Jevrejin? Takođe Jcvrejin kao rođeni literata, kao stvarni vladar evropske štampe vrši tu svoju moć na osnovu svoje glumačke sposobnosti: jer literata je suštinski glu­m a c — on naime igra »stručnjaka«, »specijalistu«. — Konačno ž e n e ; pomislimo na ćelu istoriju že­n a — z a r one ne moraju prvo i najviše biti glumi­ce? Cujmo lekare, koji su hipnotisali ženske; na kraju ljudi ih vole — dopuštaju da ih one »hipno-tišu«! Šta uvek pri tom proizlazi? Da se one »pre­daju«, čak i kad — se daju . . . Žena je toliko artis­tička . . .

362.

N a š e v e r o v a n j e u p o m u ž i v a n j e E v r o p e . — Zahvaljujemo Napoleonu (a uopše ne francuskoj revoluciji, koja je smerala (augewesen ist) na »bratstvo« naroda prema narodu i uopšte (cvetnu) razmenu srdaca), što sada mogu nekoliko

18* 275

ratničkih vekova da slede jedan za drugim, koji nemaju premca u istoriji, ukratko što smo ušli u k l a s i č n u e p o h u r a t a , stručno i ujedno na­rodskog rata u najvećoj meri (sredstava, obdareno­sti, discipline), na koji će se budući milenijumi sa zavišću i strahopoštovanjem osvrtati kao na neku stvar savršenstva — jer nacionalni pokret, iz ko­ga izrasta ta slava rata, samo je anti-šok protiv Napoleona i ne bi bez Napoleona postojala. Njemu će dakle jednom smeti pripasti da je m u ž u Ev­ropi ponovo postao gospodar nad trgovcem i fili-strom; možda čak nad »ženom«, koja je kroz hriš-ćanstvo i sanjalački duh osamnaestog veka, bila još više razmažena »modernim idejama«. Napole-on, koji je u modernim idejama i upravo u civili­zaciji video nešto kao ličnu neprijateljicu; tim ne­prijateljstvom potvrdio se kao jedan od najvećih nastavljača renesanse: on je ponovo izneo čitav komad antičkog bića, možda presudni, komad gra­nita. I ko zna da li taj komad antičkog bića tako-đe konačno neće zagospodariti nad nacionalnim pokretom i da li mora u p o t v r d n o m smislu postati naslednik i nastavljač Napoleona: jer je to htela Jedna Evropa, kako znamo, i to kao gos­p o d a r i c a z e m l j e . —

363.

K a k o s v a k i p o l i m a s v o j u p r e d r a ­s u d u o l j u b a v i . — Pored svakog priznanja koje sam voljan da odam monogamnoj predrasudi, ipak nikad neću dopustiti da se kod muškarca i žene govori o i s t i m pravima u ljubavi: ta ne postoje. To čini iz razloga što muškarac i žena pod ljubavlju podrazumevaju svako nešto drugo — i među uslove ljubavi oba pola spada i to da jedan pol kod drugog pola ne pretpostavlja isto oseća-nje, isti pojam »ljubavi«. Ono što žena podrazu-meva pod ljubavlju dovoljno je jasno: potpuno

276

predavanje ne samo predanost dušom i telom, bez svakog obrta, svake rezerve, naprotiv sa stidom i užasavanjem pred pomišlju na neku zapetljanu (što se teško da formulisati) za uslove vezanu pred­nost. U tom odsustvovanju uslova je baš njegova lju­bav neko v e r o v a n j e : žena nema drugo. Muš­karac, ako voli neku ženu, želi od sebe upravo istu ljubav, shodno tome je za svoju ličnost najudalje­niji od pretpostavljanja ženske ljubavi; ali pod pretpostavkom da bi čak moglo biti ljudi, kojima sa svoje strane želja za potpunom predanošću nije strana, čežnja za potpunom predanošću (Hinge-bung), pa onda to upravo — nisu muškarci. Čovek koji voli kao žena, postaje time rob; ali žena koja voli kao žena postaje time s a v r š e n i j a žena . . . Strast žene u njenom bezuslovnom odricanju od vlastitih prava, ima upravo za pretpostavku da na drugoj strani n e postoji isti patos, ista želja za odricanjem. Jer ako se oboje iz međusobne ljuba­vi odriču sami sebe, onda bi iz toga ispalo — pa, ja ne znam šta, možda neki prazan prozor? — Žena hoće da bude uzeta, prihvaćena kao posed, želi da se izgubi u pojmu »poseda«, da bude »posedova-na«; shodno tome želi Jednoga koji u z i m a , ko­ji se sam ne daje i ne predaje koji obratno upravo baš bogatiji treba da postane po »sebi«, — kroz po­rast u snazi, sreći, verovanju, kao kakvome mu žena samu sebe daje. Žena se predaje, muškarac dobija — ja mislim da nikad nećemo prevladati ovu prirodnu suprotnost, kroz bilo kakve društve­ne ugovore, takođe ne kroz najbolju volju za pra­vičnošću: ma koliko da bi moglo biti poželjno da se stalno ne predočava to mučno, užasno, zagonet­no i amoralno u tom antagonizmu. Jer ljubav je, zamišljena kao čitava, velika i puna, priroda i kao priroda večno nešto »amoralno«. — V e r n o s t je prema tome uključena u tu ljubav žene, ona sle­di iz te definicije kod muškarca ona lako može nastati kao prateća pojava njegove ljubavi, recimo iz zahvalnosti ili kao indiosinkrazija ukusa ili ta-

277

kozvana srodnost po izboru, ali nikada ne spada u b i t njegove ljubavi — i to tako malo da bismo skoro sa izvesnim pravom smeli govoriti o nekoj prirodnoj suprotnosti između ljubavi i vernosti kod muškarca: koja je ljubav upravo neka želja za ima­njem a ne odricanje i predavanje; ali želja za imanjem ne završava se međutim svaki put sa i m a n j e m . . . 2eđ za posedovanjem muškarca je stvarno finija i sumnjičavija, jer to se »imanje« retko i kasno sebi priznaje, što čini da njegova lju­bav dalje traje; utoliko je čak moguće da još pos­le predavanja (Hingebung) raste — on lako ne priz­naje da žena za njega ništa više ne bi imala da »daje«.—

364.

U s a m l j e n i k g o v o r i . — Veština opštenja sa ljudima zasniva se suštinski na spretnosti (koja pretpostavlja dugo uvežbavanje) da se primi neki obed, u čiju kuhinju se nema nikakvog poverenja. Pretpostavljajući da sa vučjom gladi seda za sto sve ide lako (»najgore društvo čini da sebe o s e -ć a š ...«, kako Mefistofel kaže); ali mi je nemamo, tu vučju glad, kada nam je ona potrebna! Ah, kako je teško varati bližnje! Prvi princip: kao kod neke nesreće, pokazati se hrabar (Mut einsetzen), jesti bez okolišenja, pri tom se čuditi samom sebi, ću-tati o svojoj odvratnosti (»zwischen die Zahne neh-men«), potisnuti (hinunter stossen) svoje gađenje. Drugi princip: svog bližnjeg »popravljati« na pri-mer pohvalom, tako da on počinje da se sam pre­znojava od svoje sreće; ili uhvatiti jedan kraj, nje­govih dobrih ili »zanimljivih« osobina i. vući ga dok se ne izvuče čitava vrlina i dok se bližnji ne može turiti u njene nabore. Treći princip: auto-hipnoza. Svoj objekt saobraćanja fiksirati kao ne­ko stakleno dugme dok se ne prestane da se pri tom oseća ugoda i neugoda, i neprimetno zaspati, postati ukočen, zauzeti stav mirno (Haltung bekom-

278

men): narodni lek iz braka i prijateljstva, obilno isproban u braku i prijateljstvu, cenjen kao neop­hodan, ali još ne formulisan. Njegov popularan na­ziv jeste — strpljenje. —

365.

U s a m l j e n i k j o š j e d n o m g o v o r i . — I mi se ophodimo sa »ljudima«, i mi skromno ob­lačimo odelo, u kojem nas ( k a o ono) poznaju, poštuju, traže i odlazimo sa njim u društvo, to jest među preobučene, koji ne žele da to znače; i mi to činimo kao sve mudre maske i svaku radozna­lost, koja se ne odnosi na naše »odelo«, na učtiv način, »izbacujemo na ulicu«. Ali postoje još dru­gi načini majstorije da se među ljudima »ophodi­mo« sa ljudima: na primer avet — što je veoma preporučljivo kada želiš da ih se brzo oslobodiš i da ih uplašiš. Proba: čovek nas se masa i ne može da nas uhvati. To užasava. Ili: dolazimo kroz zat­vorena vrata. Ili: kada su ugašene sve sveriljke. Ili: pošto smo već umrli. Poslednje je majstorija p o s t h u m n o g čoveka par exellence (»Ta šta vi mislite?« upitao je nestrpljivo jednom jedan ta­kav, »da li ćemo imati volje da izdržimo tu tuđi­­­, hladnoću i grobni mir oko nas, tu čitavu pod­zemnu skrivenu nemu usamljenost, koja se kod nas naziva životom a isto sa takvim pravom mogla bi da se naziva smrću, kad ne bismo znali šta iz nas li i v a — i da ćemo tek posle smrti doći do s v o g života i postati živi, ah! veoma živi! mi posthumni ljudi!« —)

366.

P o v o d o m j e d n e n a u č n e kn j ige . — Mi spadamo među one koji tek među knjigama, na podstrek knjiga dolazimo do misli — mi smo navikli da razmišljamo u otvorenom prostoru, ho-

279

dajući, skačući, penjući se, plešući, najradije na usamljena brda ili uz samo more, tamo gde čak putevi postaju skloni razmišljanju. Naša prva vred-nosna pitanja s obzirom na knjigu, čoveka i muzi­ku glase: »da li on može da hoda? Štaviše, da li može da pleše?« . . . Mi retko čitamo, ali zato ne čitamo gore — ah, kako mi brzo pogađamo kako je neko došao do svojih misli, da li sedeći, pred mastionicom, stisnutog stomaka, glave nagnute nad hartijom: ah, kako mi brzo i sa njegovom knjigom bivamo potpuno iscrpljeni! Odaje se stegnuta ut­roba, u to se možemo kladiti, isto tako kao što se odaje sobni vazduh, tavanica sobe, skučenost so­b e . — To sam osećao kada sam upravo zaklopio jednu čestitu naučnu knjigu, zahvalan, veoma zah-valan, ali i sa olakšanjem... U knjizi naučnika ima uvek nečeg što pritiska, pritisnutog: bilo gde se ispoljava »specijalista«, njegova revnost, njego­va ozbiljnost, njegova lutanja, njegovo precenji-vanje ugla, u kome sedi i prede, njegova grba — svaki specijalista ima svoju grbu. Knjiga naučnika odražava uvek neku izvitoperenu dušu: svaki za­nat izvitoperuje. Pogledajmo opet svoje prijatelje, sa kojima smo bili mladi, pošto su ovladali svojom naukom: ah, ikako se uvek zbivalo ono obrnuto! Ah, kako ih ona sama sada zauvek zaposeda i opseda! Urasli u svoj ugao, zgužvani do neprepoznavanja, ne­slobodni, izbačeni iz svoje ravnoteže, omršaveli i ćoš-kasti posvuda, samo na jednom mestu savršeno okrugli — čovek se uzbudi i ćuti kada ih tako po­novo nalazi. Svaki zanat, čak pod pretpostavkom da postoji neko mesto gde se može dobro i lako zaraditi ima nad sobom olovnu tavanicu, koja du­šu stalno i stalno pritiskuje, sve dok ona čudno i krivo ne postaje pritisnuta. U tome ništa ne mo­žemo promeniti. Ne verujemo takođe da je mogu­će bilo kakvim veštinama vaspitanja zaobići to izobličenje. Svaka vrsta m a j s t o r s t v a plaća se skupo na zemlji, gde se možda sve preskupo pla­ća; čovek je stručnjak po svaku cenu, čak da bu-

280

de žrtva svoje struke. Ali vi ste hteli da drugačije to imate—»jeftinije«, pre svega komotnije — zar ne, moja gospodo savremenici? Pa dobro! Ali tu ćete odmah dobiti i nešto drugo, naime umesto zanatlije i majstora literatu, spretnog, »svestra­nog« literatu, kome naravno nedostaje grba — odu­zevši one koje pred vama pravi, kao trgovački po­moćnik duha (Ladendiener) i »nosač« obrazovanja — literatu, koji je u stvari Ništa, ali skoro sve »reprezentuje«, izigrava i »zastupa« stručnjaka, koji i u svoj skromnosti uzima na dušu da b u d e na tom mestu plaćen, ocenjen i slavljen. — Ne, moji učeni prijatelji! Ja vas blagosiljam takođe i zbog vaše grbe! I zato što kao i ja prezirem te literate i muktaše obrazovanja! I što duhom ne znate da trgujete! I što imate puno mišljenja koja se ne mogu izraziti u novčanoj vrednosti! I što ne zastupate ono ništa, što vi n i s t e ! Što je vaša je­dina volja da budete majstori svoga zanata, u stra­hopoštovanju pred svakim majstorstvom i valja-nošću i sa najbezobzirnijim odbacivanjem svega pri­vidnog, polovičnog, nakićenog, virtuoznog, dema­goškog i glumačkog in litteris et artibus* — svega toga što se s obzirom na bezuslovnu c e s t i t o s t discipline i školovanosti ne može pred vama legi-timisati! (Čak ni genije ne pomaže prevladavanju od takvog nedostatka, ma koliko i znao da ga previdi; to shvatamo kada smo samo jednom iz blizine pogledali naše najobdarenije slikare i mu­zičare— kao koji svi, skoro bez izuzetka, kroz lu­kavu dovitljivost manira, pomoćima u nuždi, čak principima, veštački i naknadno znaju da usvoje p r i v i d one čestitosti, one solidnosti školovanosti i kulture, naravno da time sami sebe ne varaju, da time trajno ne ućutkuju vlastitu nečistu savest. Jer, zar vi to ne znate? Svi veliki moderni umetni-, ci pate on nečiste savesti...).

• Lat. — u književnosti i naukama (veštinama). — Prim. prev.

281

367.

K a k o n a j p r e t r e b a r a z l i k o v a t i u m e -t n i č k a d e l a . — Sve o čemu se misli, peva, sli­ka, komponuje, čak gradi i oblikuje spada ili u monološku umetnost ili u umetnost pred svedoci-ma. U poslednje treba ubrajati i onu prividnu ume­tnost monologa, koja u sebe uključuje veru u boga, čitavu liriku molitve; jer za pobožnog čoveka nema još usamljenosti — to smo tek mi, bezbožnici, izu-meli. Ja ne znam za dublju razliku čitave optike nekog umetnika od ove: bilo da od očiju svedoka gleda na svoje umetničko delo (prema »sebi«) u nastajanju ili je pak »zaboravila taj svet«: kao što je to suština svake monološke umetnost i— ona' se zasniva na z a b o r a v Ij a nj u, ona je muzika zaboravljanja.

368.

G o v o r i c i n i k . — Moje primedbe protiv Vagnerove muzike su fiziološke primedbe; zašto ih još prvo zastirati u estetske formule? »Činjeni­ca« je kod mene da više lako ne dišem, već tek kada ta muzika počinje da deluje na mene, da se uskoro moje n o g e na nju naljute i revoltiraju — imaju potrebu za taktom, plesom, maršom, one traže od muzike pre svega ushićenje, što se nalazi u d o b r o m hodu, koračanju, skakanju i plesa­nju.— Ali da li ne protestuju i moj stomak, moje srce, moj krvotok, moja utroba? Da li ne posta­jem pri tom neprimetno promukao? — I tako se pitam: šta u stvari h o ć e čitavo moje telo uopšte od muzike? Verujem: da o l a k š a n j e ; kao sve animalne funkcije treba da se ubrzaju kroz lake, smele, razuzdane, samouverene ritmove; kao da bi trebalo da se pozlati bronzani i olovni život kroz zlatne, dobre i nežne harmonije. Moja seta želi da se odmara u skrovištima i ponorima sa-v r š e n s t v a : za to mi je potrebna muzika. Šta

282

me se tiče drama? Šta me se tiču grčevi njenih moralnih ekstaza u kojima uživa narod! Šta me se tiče čitav hokus-pokus gestova glumca! . . . Po-godićete, ja sam u biti antiteatralno raspoložen — ali Vagner bese obrnuto u biti pozorišni čovek i glumac, najoduševljeniji mimoman koji je ikada postojao, takođe i kao muzičar! . . . I, usput da kažem: ako je Vagnerova teorija bila da »je dra­ma svrha, a muzika uvek samo njeno sredstvo« — njegova p r a k s a naprotiv bese, od početka do kraja, da je »atituda (stav) svrha, a da su drama i muzika uvek samo n j e n a sredstva«. Muzika kao sredstvo razjašnjavanja, pojačavanja, pounutraš-njivanja dramskog gesta i jaku čulnu osetljivost glumca; i Vagnerova drama samo je jedna prilika za mnoge dramske atitude! On je, pored drugih instinkata, imao komandujuće instinkte velikog glumca, u svemu i svačemu: i, kao što smo rekli, takođe kao muzičar. — To sam jednom, sa izves-nim naporom, objasnio jednom valjanom vagneri-jancu; i imao sam razloga da još dodam: »Budite ipak malo čestitiji prema samom sebi: ta mi ni­smo u pozorištu! U pozorištu je čovek samo kao masa čestit; kao pojedinac laže, obmanjuje samog sebe. Čovek kada ide u pozorište ostavlja samog sebe kod kuće, odriče se prava na vlastit jezik i izbor, svog ukusa; čak svoje hrabrosti, koju iz­među četiri vlastita zida imamo i ispoljavamo pre­ma bogu i čoveku. Niko u pozorište ne donosi naj­finija čula svoje umetnosti, čak ni umetnik koji radi za pozorište: tamo je čovek narod, publika, čopor, žena, farisej, stoka koja odobrava, demo­krata, bližnji, sačovek, tamo još najličnija savest podleže nivelirajućoj čari »najvećeg broja«,* tamo glupost deluje kao pohotljivost i zaraza; tamo vla­da »sused«, tamo čovek p o s t a j e sused ...« (Za­boravio sam da ispričam šta mi je moj prosvećeni

* Aluzija na utilitarističku teoriju engleskog filosofa Đeremi Bentema. — Prim. prev.

283

vagnerijanac na fiziološke primedbe odvratio: »Vi u stvari još niste dovoljno zdravi za našu mu­ziku?—)

369.

N a š e j e d n o p o r e d d r u g o g . — D a l i ne moramo sebi priznati, mi umetnici, da postoji neka neprijatna različitost u nama, da naš ukus sa jedne strane i naša stvaralačka snaga sa druge strane na čudan način stoje za sebe, ostaju da stoje za sebe i za sebe imaju neki porast — hoću da kažem potpuno različite stupnjeve i tempove starosti, mladosti, zrelosti, mekoće, truleži? Tako da bi na primer neki muzičar čitavog svog života mogao da stvara dela koja pr o t i v r e č e onome što njegovo razmaženo slušalačko uvo i slušalačko srce ceni, što mu prija i čemu daje prvenstvo: on čak ne bi trebalo ni da zna za tu protivrečnost! Čpvek može, kao što to pokazuje neko mučno-re-dovno iskustvo, svojim ukusom lako da preraste ukus svoje snage, čak da poslednji time ne bude paralisan i sprečavan u stvaranju; ali može se dogoditi i nešto obrnuto — i to je baš upravo ono na što bih umetnicima hteo skrenuti pažnju. Neko ko stalno stvara, neka »majka« od čoveka, u vi­sokom smislu, te reci, koji više ništa ne zna i ne čuje sem o trudnoćama i krevecima svoga duha, koji uopšte nema vremena da o sebi i o svom delu razmišlja, da upoređuje, koji takođe više nije voljan da još uvežbava svoj ukus i jednostavno ga zaboravlja, naime, pušta da stoji, leži ili pada — možda će takav konačno proizvesti dela, koji­m a s v o j i m s u d o m o d a v n o v i š e n i j e do­r a s t a o , tako da o njima i sebi govori gluposti — govori i misli. To mi kod plodnih umetnika iz­gleda skoro normalni odnos — niko ne poznaje dete gore od njegovih roditelja, i čak stoji, da uz­memo jedan ogroman primer, s obzirom na čitav

284

grčki književni umetnički svet: da on nikada nije »znao« šta je činio . . .

370.

Š t a je r a m a u t i k a ? — Da li se možda neko seća, barem neko od mojih prijatelja da sam upo-četku navalio na taj moderan svet sa po nekim teškim zabludama i precenjivanjima i u svakom slučaju kao o n a j ko se n a d a . Shvatio sam ko zna radi kakvih ličnih iskustava? — Filosofski pe­simizam devetnaestog Veka, kao da je on simptom više snage misli, drskije hrabrosti, pobedničkijeg o b i lj a života, nego što su ovi bili svojstveni osamnaestom veku, dobu Hjuma, Kanta, Kondi-jaka i senzualista: tako da mi se tragično saznanje činilo stvarnim l u k s u z o m naše kulture, kao njen najdragoceniji, najotmeniji i najopasniji na­čin rasipništva, ali ipak, ne na osnovu njenog pre-bogatstva, kao njen d o z v o l j e n i luksuz. Isto tako (insgleichen) sam sebi tumačio (deutete zu-recht) nemačku muziku kao izraz dionisijevske moći nemačke duše: verovao sam da u njoj čujem zemljotres, kojim se konačno neka od davnina nagomilana prasnaga probija — bez obzira napro­tiv, da li pri tom sve, što inače nazivamo kultu­rom, počinje da podrhtava. Vidi se, ja sam tada pogrešno mislio o onome što kako u filosofskom pesimizmu, tako i nemačkoj muzici, čini njihov stvarni karakter — o njihovoj r o m a n t i c i . Šta je romantika? Svaka umetnost i svaka filosofija smeju se smatrati lekovitim i pomoćnim sredstvi­ma u službi života što raste i što se bori: one uvek pretpostavljaju patnju i patnike. Ali ima dve vrste patnika: prvo one koji pate od p r e o b i lj a ž i v o t a , koji žele dionizijsku umetnost, a isto tako tragičan pogled na i uvid u život — a zatim onih koji pate od o s i r o m a š e nj a ž i v o t a , koji traže mir, tišinu, glatko more, traže oslobađanje

285

od sebe kroz umetnost i saznanje, ili pak opijenost, grč, omamljenost i ludilo. Dvostrukoj potrebi po-slednjeg odgovara čitava romantika u umetnosti i u saznanju, njoj su odgovarali (i odgovaraju) isto tako Šopenhauer kao i Rihard Vagner, da pome-nemo one najčuvenije i najizrazitije romantičare, koje sam ja tada p o g r e š n o s h v a t i o — uosta­lom ne na njihovu štetu, što mi se sa punim pra­vom mora priznati. Onaj najbogatiji obiljem ži­vota, dionisijski bog i čovek, može sebi dopustiti ne samo prizor onog užasnog i sumnjivog, nego čak i najužasniji čin i svaki luksuz razaranja, ras-tvaranja i poricanja; kod njega izgledaju ono zlo, besmisleno i ružno isto tako dozvoljeni, u pratnji nekog preteka začinjućih i oplođavajućih sila, koji je još u stanju da iz svake pustinje stvori bujnu plodnu zemlju. Obrnuto, onome koji najviše pati, ko je najsiromašniji u životu, bili bi najpotrebniji blagost, miroljubivost i dobrota, u mišljenju i u delanju, po mogućstvu neki bog, koji bi u stvari sasvim bio za bolesne, neki »spasitelj«; isto tako i logika, pojmovna razumljivost postojanja (života) — jer logika umiruje, uliva poverenje — ukratko neka topla skučenost što brani od straha i uklju­čivanje u optimističke horizonte. Tako sam poste­peno naučio da shvatam Epikura, suprotnost ne­kog dionizijskog pesimiste, isto tako »hrišćanina«, koji je u stvari samo neka vrsta Epikurejca i, ko onaj, u biti romantičar—i moj pogled se sve više oštrio za onaj najteži i najzamršeniji oblik za-k lj u č i v a nj a o d p o s 1 e d i c e n a u z r o k, u ko­me se najčešće prave greške — zaključivanja od dela na uzročnika, od čina na počinitelja, od ide­ala na Onog kome je on p o t r e b a n što iza nje komanduje. — S obzirom na estetske vrednosti slu­žim se sada ovim gnevnim razlikovanjem; u sva­kom pojedinačnom slučaju pitam: »Da li su ovde glad ili obilje postali stvaralački?« Otprve moglo bi se činiti da je preporučljivije jedno drugo raz­likovanje— ono je u mnogome očitije — naime da

286

li je obraćanje pažnje na to, da li je uzrok stva­ranja želja za okoštavanjem, (starrmachen) oveko-večenjem, za b i ć e m , ili je to pak želja za raza­ranjem, za promenom, za novim, za budućnost, za b i v a nj e m. Ali obe vrste želja, ako ih dublje pogledamo, ispoljavaju se još kao dvosmislene, i to protumačljive baš prema onoj shemi stavijenoj na čelo, i kako mi se čini, shemi kojoj se sa pra­vom daje prednost. Želja (čežnja) za r a z a r a -nj e m, promenom i bivanjem (postajanjem) može biti izraz prepune, budućnošću bremenite snage (moj terminus je za to, kao što znate, reč »dioni­sijski«), ali to može biti i mržnja neuspelog, osku-devajućeg i onoga ko je loše prošao, koji razara, koji m o r a razarati, jer ga postojeće, pa čak svako postojanje, svako samo biće buni i razdražuje — da bismo taj afekt razumeli, pogledajmo naše anar­histe iz blizine. Volji (čežnji) za o v e k o v e č e -nj e m potrebna je isto tako dvostruka interpreta­cija. Ona prvo može dolaziti iz zahvalnosti i lju­bavi: umetnost tog porekla biće uvek umetnost neke apoteoze, možda ditirambska sa Rubensom, blaženo-podrugljiva sa Hafisom, svetla i prijazna sa Geteom, i nad svim stvarima šireći neki home-rovski sjaj svetlosti i slave. Ali ona može biti i tiranska volja nekog koji teško pati, ko se bori, koga muče, koji bi ono najličnije, najpojedinač-nije, najuže, stvarnu idiosinkraziju svoje patnje hteo da žigoše još kao obavezan zakon i prinudu i koji se svim stvarima takoreći sveti, time što im natiskuje, utiskuje i udara kao plameni žig s v o-j u sliku, sliku s v o j e torture. Poslednje je r o-m a n t i č k i p e s i m i z a m u svom najizrazitijem obliku, bilo kao Šopenhauerova filosofija volje ili Vagnerova muzika: romantički pesimizam, posle­dnje v e l i k o zbivanje u sudbini naše kulture. (Da bi m o g l o b i t i još sasvim drugačijeg pesi­mizma, nekog klasičnog — to osećanje i vizija pri­padaju meni, kao neodvojivi od mene kao moj pro-

287

prium i ipsissimum:* samo što se moje uši opiru reci »klasičan«, ona je postala i previše otrcana, suviše okrugla i neprepoznatljiva. Ja taj pesimizam nazivam pesimizmom budućnosti — jer on dolazi! vidim ga kako dolazi! — d i o n i s i j s k i m pesi­mizmom.)

371.

Mi n e r a z u m l j i v i . — Da li smo se ikada žalili na to što smo bili neshvaćeni, omalovažava­ni, zamenjivani, klevetani, ispitivani i što nas nisu hteli da čuju? Upravo to je naša sudbina — ah, koliko još dugo! recimo, da budemo skromni, do 1901. — to je i naša odlika i mi ne bismo dovoljno poštovali sebe ako bismo drugačije želeli. Nas za-menjuju — to čini da mi sami rastemo, mi se stal­no menjamo, mi odbacujemo stare kore, mi još uvek u svako proleće svlačimo kožu, mi postaje­mo sve mlađi, više budući, viši, jači, mi spuštamo svoje korenje sve moćnije u dubinu — u ono zlo — d o k ujedno sa sve više ljubavi, sve šire grlimo nebo i sve žednije sa svim našim granama i lišćem u sebe upijamo njegovu svetlost. Mi rastemo kao drveće — to je teško shvatiti kao čitav ž ivot !—ne na jednom mestu nego svuda, ne u jednom prav­cu, nego isto tako gore, izvan kao i unutra i dole — naša snaga stvara ujedno stablo, granje i kore-nje, mi više uopšte nemamo slobode da učinimo nešto pojedinačno, da b u d e m o još nešto poje­dinačno . . . Kao što smo rekli, takva je naša sud­bina: mi rastemo u v i s i n u ; i pod pretpostavkom da bi to bio čak naš usud — jer mi stanujemo sve bliže munjama! — pa dobro, mi to zato ništa ma­nje ne cenimo, ono ostaje To što mi ne delimo, ne želimo da saopštavamo, usud visine, n a š u s u d . . .

* Lat. — Svojina i ono najličnije. — Prim. prev.

288

372.

Z a š t o n i s m o i d e a l i s t i . — Nekada s u s e filosofi plašili čula: da li smo mi možda suviše za­boravili taj strah? Mi smo danas svi senzualisti, mi sadašnji i budući u filosofiji, ne teorijski, već u praksi, u prakt ic i . . . Oni su naprotiv mislili da će kroz čula iz svog sveta, hladnog carstva »ideja«, biti odmamljeni na neko opasno južnije ostrvo: gde će se čak, kao što su se plašili, njihove filosof-ske vrline istopiti kao sneg pod suncem. »Vosak u uši« beše tada skoro uslov filosofiranja; pravi filo-sof više nije slušao život, ukoliko je život muzika, on je p o r i c a o muziku života — staro je filosof-sko praznoverje da je svaka muzika muzika sire­na. Ali mi bismo danas bili skloni da upravo obr­nuto sudimo (što bi po sebi upravo moglo biti toliko pogrešno): naime da su i d e j e gore zavod­nice, od čula, sa svim svojim hladnim anemičnim izgledom i čak ne prvo uprkos tome izgledu — one su uvek živele od »krvi« filosofa, one su uvek iscrpljivale njegova čula, čak, ako hoćete da nam verujete, i njegovo »srce«. Ti stari filosofi behu bez srca: filosofiranje bese uvek neka vrsta vam-pirizma. Zar ne osećate kod takvih likova, kao još Spinoze, nešto duboko enigmatsko i neprijatno? Zar ne vidite pozorišnu igru što se ovde odvija, stalno p o s t o j a n j e b l e đ i m — uvek idealnije izlagano lišavanje čula? Zar u pozadini ne nasluću­jete nekog dugo skrivenog krvopiju, koji započinje čulima i na kraju zadržava ili ostavlja kosti i klo-potanje? — ja mislim na kategorije, formule, r e č i (jer, oprostite mi, šta je p r e o s t a l o od Spinoze, amor intellectualis dei*, jeste neko klopotanje, ni­šta više! Šta je amor, šta je deus**, ako im nedo-

* Lat. — intelektualna ljubav prema bogu. — Prim. prev.

** Lat. — bog. — Prim. prev.

19 Vesela nauka 289

staje svaka kap krvi? . . . In summa*: sav filosof-ski idealizam beše do sada nešto kao bolest, gde on nije, kao u Platonovom slučaju, bio opreznost jednog prebogatog i opasnog zdravlja strah od n a d m o ć n i h čula, mudrost, mudrost sokratiča-ra. Da li možda mi moderni nismo dovoljno zdra­vi da o s e ć a m o p o t r e b u za Platonovim ideali­zmom? A mi se ne plašimo čula, j e r . . .

373.

N a u k a k a o p r e d r a s u d a . — I z zakona hijerarhije sledi da naučnici, ukoliko pripadaju duhovnom srednjem staležu, uopšte ne smeju da opažaju stvarne v e l i k e probleme i znake pita­nja: uz to njihova hrabrost, a isto tako njihov po­gled ne dopiru dotle — pre svega njihova potreba, koja ih čini istraživačima, njihovo unutrašnje izu-zimanje i želja da bi moglo biti t a k o i t a k o , njihovo strahovanje i nadanje već se suviše brzo umiruju, zadovoljavaju. Što na primer čini da pe­dantan Englez Herbert Spenser na svoj način sa­njari, i što se kaže povlačiti neku crtu nade, neku horizontalnu liniju poželjnosti, ono konačno izmi­renje »egoizma sa altruizmom«, o kome on nakla­pa, to nekom od nas izaziva skoro gađenje: čo-večanstvo sa takvim spenserovskim perspektivama kao poslednjim perspektivama, činilo bi nam se da zaslužuje prezir i uništenje! Ali d a već Nešto on mo­ra osećati kao najveću nadu, što drugi smatraju i smeju da smatraju samo odvratnom mogućnošću, jeste znak pitanja, koji Spenser nije mogao pret­postaviti . . . Isto tako stoji sa onim verovanjem, kojim se sada zadovoljavaju toliki mnogi materi­jalistički istraživači prirode, verovanjem u neki »svet istine«, koji navodno treba da ima svoj ekvi­valent i meru u ljudskom mišljenju i u ljudskim

* Lat. — u celini. — Prim. prev.

290

vrednosnim pojmovima, u »svet istine«, kome bi­smo sada konačno važeći mogli da priđemo po­moću našeg ćoškastog malog ljudskog uma — ka­ko? Da li želimo sebi doista tako dopustiti da se postojanje (život) degradira do vežbanja knjige sa gotovim računima i neizlaženju iz sobe mate­matičara? Ne treba pre svega da se želimo lišiti svog m n o g o z n a č n o g karaktera; to zahteva dobar ukus, moja gospodo, ukus strahopoštovanja pred svim što prevazilazi vaš horizont! Da li je u pravu samo jedna interpretacija sveta, u kojoj ste v i pravi ljudi, po kojoj se naučno u v a š e m smislu (mislite li u stvari m e h a n i č k i ? ) može istraživati i dalje raditi, takva koja dopušta samo brojanje, računanje, odmeravanje, gledanje i pipanje i ništa drugo; to je nezgrapnost i naivnost, pod pretpos­tavkom da to nije neka duševna bolest, neki idio­tizam. Zar ne bi obratno bilo baš verovatno da se upravo ono najpovršnije i najspoljašnije od posto­janja (života) — ono njegovo najočiglednije, njego­va koža i čulno predočivanje, — najpre može sh­vatiti? Možda čak jedino može shvatiti? Naučna interpretacija sveta, kako je vi shvatate, mogla bi shodno tome biti jedna od n a j g l u p l j i h , to jest smisaono najsiromašnijih od svih mogućih inter­pretacija; jer to kažemo ušima i savesti (ins Ohr und Gewissen gesagt) naše gospode mehanicista, koji se danas rado kreću među filosofima: oni potpuno pogrešno misle da je mehanika učenje o prvim i poslednjim zakonima, na kojima, kao na nekom temelju, mora biti izgrađeno čitavo postojanje. Ali esencijalno mehanički svet bio bi e s e n c i j a l ­no b e s m i s l e n svet! Pod pretpostavkom da pro-cenjujemo v r e d n o s t neke muzike po tome ko­liko se od nje može brojati, izračunavati, stavljati u formule — kako bi apsurdno bilo takvo »nauč­no« vrednovanje muzike! Šta bismo od nje poj­mili, razumeli, shvatili? Ništa, baš ništa od toga šta je suštinski u njoj »muzika«! . . .

19* 291

374.

N a š a n o v a b e s k o n a č n o s t . — Dokle do­pire perspektivni karakter postojanja, ili da li čak uopšte ima bilo koji drugi karakter, da li posto­janje bez tumačenja, bez »smisla« upravo postaje »besmislenost«, ili, sa druge strane, nije li svo po­stojanje esencijalno i neko tumačeće (interpreta-tivno, hermeneutičko) postojanje — to ne možemo, kako je pravo, dokazati ni najvrednijom i mučno--najsvesnijom analizom i samoispitivanjem intele­kta, jer ljudski intelekt kod ove analize ne može izreći da samog sebe vidi pod perspektivnim for­mama i samo u njima. Mi ne možemo da vidimo iza našeg ugla: beznadežna je radoznalost želeti znati ono što bi još u drugih vrsta intelekata i per­spektiva m o g l o biti; na primer da li bilo koja bića mogu vreme osećati unazad ili naizmenično unapred i unazad (čime bi bili dati nov pravac života i neki drugi pojam uzroka i posledice). Ali ja mislim da smo danas barem daleko od smešne neskrommosti da donosimo dekrete iz svog ugla, da se polazeći samo iz ovog ugla s m e j u imati perspektive. Svet nam je naprotiv još jednom pos­tao »beskrajan«, utoliko što ne možemo da odba­cimo mogućnost da on u k l j u č u j e u s e b e b e s k r a j n e i n t e r p r e t a c i j e . Još jednom nas obuzima veliko užasavanje — ali ko bi hteo uži­vati u tome da t u ogromnost od nepoznatog sveta odmah ponovo proglašava za božanstvo na stari način? I možda o n o nepoznato nadalje obožava kao » n e p o z n a t o g « ? Ah, mnogo je b e z b o ž-n i h mogućnosti interpretacija što se tiče tog ne­poznatog, premnogo đavolstva, gluposti i ludosti interpretacije — naša vlastita ljudska, čak suviše ljudska, koju poznajemo...

292

375.

Z a š t o i z g l e d a m o e p i k u r e j c i . — M i smo oprezni, mi moderni ljudi, prema poslednjim ubeđenjima; naše nepoverenje vreba baš očarava­nja i nadmudrivanja savesti, što se nalaze u sva­kom snažnom verovanju, svakom bezuslovnom Da i Ne. Kako se to objašnjava? Možda da u tome dobrim delom smemo videti opreznost »deteta koje se opeklo«, razočaranog idealiste, ali drugim i boljim delom i likujući radoznalost nekadašnjeg nosača koji stoji na uglu i čeka posao, koji je kroz svoj ugao doveden do očajanja, i od sada se u suprot­nosti prema uglu provodi i sanjari u onom besko­načnom, u »onom slobodnom pO sebi«. Time se izgrađuje skoro neka sklonost prema epikurejskom saznanju, koje želi da lako prođe preko upit­nog karaktera stvari; isto tako (insgleichen) neka odvratnost prema velikim recima i gestovima mo­rala, neki ukus što odbacuje sve nezgrapne, ne­spretne suprotnosti i sa ponosom je svestan svog uvežbavanja u ograničavanju. Jer T o čini naš po­nos; to vladanje sobom jahača u svojim najdiv-ljijim jahanjima, naime kao i uvek imamo lude vatrene životinje pod nama, i ako oklevamo, onda u najmanju ruku bar postoji opasnost koja čini da oklevamo . . .

376.

N a š a s p o r a v r e m e n a . — Tako osećaju svi umetnici i ljudi »dela« majčinsku vrstu čove-ka, kod svakog odseka svog života — j e r neko delo svaki put odseca — o n i uvek veruju da su već na samom cilju, uvek bi strpljivo prihvatili smrt, sa osećanjem: »za to smo zreli«. To nije izraz umora — možda naprotiv jedan izraz neke izvesne jesenje osunčanosti i blagosti, koja svaki put samo delo, sazrelost nekog dela, ostavlja kod njegovog auto-

293

ra. Tu se usporuje tempo života i postaje breme­nit i preliva medom — do drugih fermata*, do ve-rovanja u t e druge fermate . . .

377.

Mi b e z z a v d č a j n i . — Među današnjim Ev­ropljanima ima dosta takvih, koji imaju prava da se u jednom istaknutom i poštovanom smislu na­zivaju bezzavičajnima, njima baš izričito preporuču­jem svoju tajnu mudrost i gaya scienza-u!** Jer nji­hova sudbina je teška, njihova budućnost je ne-izvesna, i majstorstvo je pronaći za njih neku ute-hu ali šta to pomaže. Kako bismo se mi, deca bu-' dućnosti, m o g l i u ovoj današnjici osećati kao kod kuće! Mi smo neskloni svim idealima, u koji­ma bi se neko čak u ovom krhkom prelaznom vremenu još mogao osećati kao kod svoje kuće (zavičajno); ali što se tiče njihovih »realiteta«, ne verujemo u to da su oni t r a j n i . Led koji još danas drži, veoma se istanjio: duva južni vetar, mi sami, mi bezzavičajni smo Nešto što razbija led i pretanke »realitete« . . . Mi konzervišemo ono ništa, mi takođe ne želimo da se vratimo u pro­šlost, mi uopšte nismo »liberalni«, mi ne radimo za »napredak«, nama nije potrebno da svoje uši prvo začepljujemo protiv sirena-buduonosti tržišta — to što one pevaju, »ista prava«, »slobodno društvo«, »ni­kakvih više gospodara ni slugu«, to nas ne mami! Mi prosto-naprosto ne smatramo poželjnim da se na zemlji zasnuje takvo carstvo pravičnosti i slo­ge (jer bi to pod svim okolnostima bilo carstvo najveće prosečnosti i budalaštine), mi se radujemo svima, koji kao i mi vole opasnost, rat i pustolo-

* Muzički — znak za zadržavanje jednog tona, odnos­no akorda ili produžavanje neke pauze. — Prim. prev.

** Provansalski — veselu nauku.

294

vinu, koji se ne daju zadovoljiti, uhvatiti, pomiriti i kastrirati, mi. sami sebe ubrajamo među osvaja­če, mi razmišljamo o nužnosti novog poretka, tako­đe o nekom novom ropstvu, jer u svako jačanje i podizanje tipa »čovek« spada takođe neki novi način porobljavanja — zar ne? Sa svim tim mi se moramo loše osećati kod kuće u jednom veku koji voli da pretenduje na čast, da se naziva najčoveč-nijim, najblažim, najpravičnijim vekom, koje je sunce do sada ogrejalo. Dovoljno je loše što baš kod ovih tako lepih reči imamo utoliko ružnije zadnje misli! Što u njima vidimo samo izraz — takođe maskaradu — velikog slabljenja, umora, sta­rosti i opadajuće snage! Šta nam u tome može bi­li stalo, kakvim sjajem neki bolesnik kiti svoju slabost! Neka je kao svoju v r l i n u iznosi na pa­zar— ipak ne podleže nikakvoj sumnji da slabost čini tako blagim, pravičnim, tako neofanzivnim i lako »čovečnim« čoveka! — »Religije sažaljenja«, na koje žele da nas nagovore — ah, mi dovoljflo dobro poznajemo te histerične patuljke i ženice, kojima je baš danas ta religija potrebna kao veo i nakit! Mi nismo humanitarci; mi se nikad ne bis­mo usudili da sebi dozvolimo da govorimo o svo­joj »ljubavi prema čovečanstvu«—za to neko kao što smo mi nije dovoljno glumac! Ili nije dovoljno sen-simonista, nije dovoljno Francuz. Moramo već biti obuzeti nekom galskom prekomernošću ero-tičke nadražljivosti i zaljubljeničkog nestrpljenja da bismo se na pošten način sa svojom strašću približili čak čovečnosti. .. čovečnosti! Da li je ikada postojala neka ružnija starica među svim staricama? (— to bi recimo morala biti »istina«: jedno pitanje za filosofe). Ne mi ne volimo čoveč-nost; ali sa druge strane mi takođe nismo dovolj­no dugo »nemački«, kao što je reč »nemački« da-nas uobičajena, da bismo zastupali nacionalizam i rasnu mržnju, da bismo se mogli radovati nacio­nalnom svrabu srca i trovanju krvi, zbog čega se sada u Evropi narod protiv naroda, kao karantini-

295

ma razgraničava i odseca od sveta. Za to smo su­više iskreni, suviše zlobni, suviše razmaženi, tako-đe suviše dobro poučeni, »putovali«, mi kudika­mo smatramo boljim da živimo na brdima, po stra­ni, »nesavremeno«, u prošlim ili budućim vekovi-ma, samo da bismo time sebi prištedili tihi gnev, na koji bismo znali da smo osuđeni kao svedoci jedne politike koja nemački duh čini pustim, či­neći ga sujetnim i pored toga je s i t n a politika: zar joj nije potrebno da se njena tvorevina odmah opet raspadne da se usađuje između dve smrtne mržnje? Zar ne mora hteti ovekovečenjem malih država Evrope?. . . Mi bezavičajni smo po rasi i poreklu još suviše mnogostruki i izmešani, kao »moderni ljudi«, i shodno tome malo smo u isku­šenju da učestvujemo u onom lažnom rasnom div­ljenju samima sebi i u razvitku, koji se danas u Nemačkoj iznosi na pazar kao obeležje nemačkog raspoloženja (osećanja) i koji se kod naroda »smis­la za istoriju« čini dvostruko lažnim i nepristoj­nim. Mi smo, jednom rečju — i to treba da bude naša časna reč! — d o b r i E v r o p l j a n i , nas-lednici Evrope, bogati, pretrpani, ali i prebogato obavezni naslednici milenijuma evropskog duha; kao takvi takođe izrasli iz hrišćanstva i njemu nes­kloni i baš što smo iz njega potekli, jer naši preci be-hu hrišćani bezuslovne čestitosti hrišćanstva, koji su svojoj veri dobrovoljno prinosili na žrtvu imanje i krv, stalež i otadžbinu. Mi isto to činimo. Za što još? Da li za naše neverovanje? Za sva'ku vrstu ne-verovanja? Ne, to vi bolje znate, moji prijatelji! Skriveno Da je u vama jače od svih Ne i Možda, od kojih vi sa svojim vremenom bolujete; i ako morate na more, vi iseljenici, na to vas nagoni ta­k o đ e — neka v e r a ! . . .

378.

»I p o s t a j e m o o p e t s v e t1 i«. — Mi da­režljivi i bogati duhom, koji stojimo kao otvoreni

296

bunari na ulici i ne možemo Nikome braniti da iz nas crpi; mi se nažalost ne znamo braniti tamo gde bismo to hteli, mi kroz Ništa ne možemo spre­­iti da nas m u t e , čine mračnim — to je vreme, u kome mi živimo, njegovo najsavremenije (zeil-%&stes), da njegove prljave ptice svoju pogan, de­rači svoju ropotartiju i iscrpljeni putnici koji se pored nas odmaraju i bacaju u nas svoju malu i veliku bedu. Ali mi ćemo tako učiniti kao što smo uvek činili: primičemo ono što se u nas baca u našu dubinu — jer mi smo duboki, mi ne zabo-ravljamo — i p o s t a ć e m o p o n o v o s v e t l i . . .

U p a d a n j e u g o v o r l u d e . — Onaj ko je tu knjigu napisao nije mizantrop: mržnja na ljude danas se plaća preskupo. Da bismo mrzeli, kao što su nekad čoveka mrzeli, timonski*, u ce-lini bez odbitka, iz punog srca, iz čitave ljubavi prema mržnji — za to bismo se morali odreći pre­ziranja: i koliko fine radosti, koliko strpljenja, koliko same dobrote dugujemo baš našem prezi­ranju! Uz to time smo »božji izabranici«: najfini-je preziranje naš ukus i naša povlastica, možda naša veština i naša vrlina, mi najmoderniji među modernima! . . . Mržnja nasuprot tome izjednača­va, suprotstavlja, u mržnji ima časti, konačno: u mržnji je s t r a h , dobar deo straha. Ali mi neus­trašivi, mi duhovniji ljudi ovog veka, dovoljno dob­ro poznajemo našu prednost da bismo baš kao duhovniji s obzirom na ovo vreme živeli bez stra­ha. Nama će teško odrubiti glavu, nas će teško uhapsiti i prognati; naše knjige neće čak ni zabra­niti ni spaliti. Vek voli duh, on voli nas i mi smo mu potrebni, čak kada mu moramo staviti do zna-

* Aluzija na naslovnog junaka Šekspirovog pozorišnog komada »Timon Atinjanin«. — Prim. prev.

297

nja da smo umetnici u preziranju; da nam svako ophođenje sa ljudima izaziva laku grozu; da sa čitavom svojom blagošću, strpljenjem, čovekolju-bivošću i učtivošću, ne možemo nagovoriti svoj njuh da se udalji od svoje predrasude, koju imaju protiv blizine nekog čoveka; da volimo prirodu, što se manje ljudsko u njoj odigrava, i umetnost, k a d a je o n a bekstvo umetnika pred čovekom ili ruganje umetnika čoveku ili ruganje umetnika samom seb i . . .

380.

» P u t n i k « g o v o r i . — Da bismo naš evrop­ski moralitet jednom mogli videti iz daljine, da bismo ga merili sa drugim, ranijim ili budućim moralitetima, za to moramo tako činiti kao što to čini putnik koji želi da zna koliko su visoke kule nekog grada: za to on n a p u š t a grad, »mis­li o moralnim predrasudama«, ukoliko ne bi treba­lo da budu predrasude o predrasudama, pretpo­stavljaju neki stav i z v a n morala, neko s one strane dobra i zla, za koje se moramo penjati, verati i leteti — i, u datom slučaju, u svakom slu­čaju, neko s one strane n a š e g dobra i zla, neka sloboda od čitave »Evrope«, poslednje shvaćeno kao suma komandujućih vrednosnih sudova, koji su nam prešli u krv i meso. Da upravo ž e l i m o tamo van i tamo gore, možda je mala ludost, neko čudno nerazumno »ti moraš«—jer i mi koji saz­najemo imamo svoje idiosinkrazije »neslobodne volje«: pitanje je da li stvarno tamo gore m o ž e ­ni o. To može zavisiti od mnogostrukih uslova, to je u stvari pitanje o tome, koliko smo laki ili teški, problem naše »specifične težine«. Moramo biti v e o m a l a k i da bismo svoju volju za saz­nanjem isterali do takve daljine i takoreći preko njenog vremena, da bismo sebi mogli stvoriti tak­ve oči za pregled nad milenijumima i još uz to

298

čisto nebo' u tim očima! Moramo biti oslobođeni mnogog što upravo pritiskuje nas današnje Evrop-ljane, što nas koči, zadržava dole, čini teškim. Coveku takvog sa one strane, koji hoće da uoči čak najviša merila vrednosti svoga vremena pre svega je potrebno da to vreme u samom sebi »pre-vaziđe« — to je proba njegove snage — i shodno tome ne samo njegovo vreme, već i svoju dotadaš­nju odvratnost i protivrečnost p r o t i v tog vre­mena, svoju patnju od tog vremena, svoju vre­mensku neprimerenost, svoju r o m a n t i k u . . .

381.

P r i l o g p i t a n j u o r a z u m l j i v o s t i . •— Mi ne želimo da budemo samo shvaćeni kada pišemo, nego takođe isto tako sigurno i ne-shva-ćeni. To uopšte još nije primedba protiv neke knji­ge, ako bilo Ko nađe da je nerazumljiva: možda je upravo na to smerao i njen pisac — on nije h t e o da ga »bilo Ko« shvati. Svaki otmeniji duh i ukus bira sebi, kada hoće da se saopštava i svoje slu-šaoce; birajući ih ujedno prema »Drugima« povla­či svoje granice. Svi finiji zakoni nekog stila ima­ju tu svoje poreklo: oni ujedno drže na odstoja­nju, stvaraju distancu, zabranjuju »ulaz« i, kao što smo rekli, razumevanje — dok otvaraju uši Onima koji su nam tim ušima srodni. I da među nama kažem i u svom slučaju — neću se dati spre-čiti ni svojim neznanjem, ni živahnošću svog tem­peramenta, da vam budem razumljiv, moji prija­telji: ne kroz živahnost, ma koliko me ona i nago­ni da brzo priđem nekoj stvari, da joj uopšte priđem. Jer ja držim da su duboki problemi isto kao neka hladna kupka — brzo unutra, brzo napo­lje. Da se tome ne dolazi u dubinu, ne dolazi do­voljno duboko d o l e , praznoverje je onoga koji se plaši vode, neprijatelja hladne vode; oni govore nemajući iskustva. Ah! Ta velika hladnoća čini

299

brzim! — I uzgred da upitani: da li doista neka stvar samo time ostaje već neshvaćena i nepoz­nata, da se samo u letu dodiruje, pogleda, samo na nju sevne pogledom? Da li moramo uopšte prvo na njoj čvrsti sedefi na njoj sedeti kao na nekom jajetu? Diu noctuque inoubando*, kako je o sebi samom rekao Njutn? U najmanju ruku pos­toje stvari nekog posebnog zazora i golicljivosti, do kojih se samo iznenadno dolazi — koje moramo i z n e n a d i t i ili ostavit i . . . Konačno moja krat­koća ima još jednu vrednost: u okviru takvih pi­tanja, kakva me zaokupljaju, moram mnoge stva­ri reći ukratko, da se još kraće čuju. Kao imora-lista, čovek se naime mora čuvati da kvari nevi­nost, ja mislim na magarce i na stare usedelice oba pola, koji od života imaju samo svoju nevinost; štaviše, moji spisi treba da ih oduševe, podignu, ohrabre za vrlinu. Ja ne bih Ništa znao na zemlji što bi bilo veselije da se vidi od oduševljenih sta­rih magaraca i usedelica, koje uzbuđuju slatka ose-ćanja vrline: i »to sam video« — dakle reče Zara-tustra. Toliko s obzirom na kratkoću; gore stoji sa mojim neznanjem, koje čak ni pred samim so­bom ne tajim. Ima časova kada ga se stidim; na­ravno isto tako časova kada se stidim tog stida. Možda svi mi filosofi danas loše stojimo sa zna­njem: nauka raste, najučeniji od nas su blizu toga da otkriju da premalo znaju. Ali bi još uvek bilo gore kada bi drugačije stajalo — kada bismo p r e-m n o g o znali; naš zadatak jeste i ostaje da sebe sa­me ne zamenjujemo. Mi s m o nešto drugo od nauč­nika; mada se ne može zaobići da smo i mi, me­đu drugima, učeni. Mi imamo druge potrebe, drugi rast, drugo varenje: nama je potrebno više, nama je potrebno i manje. Nema formule za to koliko je nekom duhu potrebno za njegovu ishranu; ali ako je njegov ukus ka nezavisnosti, ka brzom do­laženju i odlaženju, ka putovanju, možda na pusto-

* Lat. — danju i noću sedeći na jajima. — Priiu. prev.

300

lovinu, čemu su dorasli samo najbrži, onda radije živi slobodan sa oskudnom hranom nego neslobo­dan i pojeden. Dobar plesač želi da uzima kao svoju hranu ne mast, nego najveću elastičnost i snagu — i ja ne bih znao šta bi duh nekog filoso-fa želeo više od dobrog plesača. Ples je naime nje­­ov ideal, takođe njegova (umetnost), konačno i njegova jedina pobožnost, njegovo« bogosluženje«...

382.

V e l i k o z d r a v l j e . — Mi Novi, Bezimeni, Teško razumljivi, mi Ranorođeni jedne još nedo­kazane budućnosti, nama je za novu svrhu pot-rebno i novo sredstvo, naime novo zdravlje, neko jače, obdarenije praktičnim razumom (spretnije i lukavije), žilavije, smelije i veselije od svih dosa­dašnjih zdravlja. Čija duša žudi za tim da oživi čitav obim dosadašnjih vrednosti i poželjnosti i da je oplovio sve obale tog idealnog »Srednjeg mora«, ko iz pustolovina vlastitog iskustva želi znati kako se oseća neki osvajač i otkrivač ideala, isto tako kako se oseća neki umetnik, neki svetac, neki za­konodavac, neki mudrac, neki naučnik, neki pobo­žan čovek, neki prorok, neko ko je po strani boga starog stila: tome je za to pre svega potrebno v e l i k o z d r a v l j e — takvo koje ne samo da imamo, nego ga još stalno s'tičemo i moramo sticati, zato što ga i stalno napuštamo, moramo napuštati! . . . A sada, pošto smo dugo tako bili na putu, mi argonauti ideala, možda hrabriji ne­go što je to mudro, i do sada često bivali ošte­ćeni i doživljavali brodolome, ali, kao što smo rek­li, zdraviji nego što bi nam se to htelo dozvoliti, opasno zdravi stalno zdravi — čini nam se, kao da mi, kao nagradu za to, imamo pred sobom još neotkrivenu zemlju, čije granice još niko nije sa­gledao, neko s one strane svih dosadašnjih zema­lja i uglova ideala, neki svet tako prebogat onim

301

lepim, stranim, sumnjivim, užasnim i božanskim, da su naša radoznalost i isto tako žeđ za posedo-vainjem došli izvan sebe — ah, da se otsada više Ničim ne možemo zasititi! Kako bismo mogli, pos­le takvih pogleda za daljinu i sa takvom pohlep-nošću u savesti i znanju, da se damo zadovoljavati još s a d a š n j i m čovekom? Dosta loše: ali je ne-izbežno da mi na svoje najdostojnije ciljeve i nade gledamo samo još nekom loše održanom oz­biljnošću i možda čak više ne gledamo. Neki dru­gi ideal trči ispred nas, neiki čudesan, zavodnički, ideal, pun opasnosti, za koji Nikoga ne bismo hte-li ubediti, jer nikome toliko lako to p r a v o na to ne priznajemo: ideal nekog duha, koji se nai­van, to jest nevoljno, i iz punoće i moći što se pre-liva, igra svačim što se do sada smatralo svetim, nedodirljivim i božanskim; što bi za toga ono naj­više, u čemu narod pravično ima svoje merilo vred-nosti, već toliko mnogo značilo kao opasnost, opa­danje, ponižavanje ili, bar, kao odmaranje, slepi-lo, privremeno samozaboravljanjer ideal nekog ljud-skpg-natčovečanskog zdravlja i sklonosti, što će dosta često izgledati neljudski, na primer kada se postavi pred čitave dosadašnje zemaljske ozbilj­nosti, pored svake svečanosti u gestu, reci, zvuku, moralu i zadatku kao njihova najtelesnija nedra-govoljna parodija — i tim, uprkos svemu tome možda tek počinje v e l i k a o z b i l j n o s t , tek se postavlja stvarni znak pitanja, sudbina duše se okreće, kazaljka se vraća, p o č i n j e tragedija . . .

383.

E p i l o g . — Ali time što na kraju polako, po­lako slikam ovaj mračan znak pitanja, i baš sam još voljan da svojim čitaocima dozovem u sećanje vrline pravog čitanja — a h , kakve zaboravljene i nepoznate vrline doživljavam da oko mene čujem najzlobnije, najživahnije i najđavolastije smejanje:

302

duhovi moje knjige napadaju me, vuku me za uši i pozivaju me na red. »Mi više ne možemo izdrža­l i — dovikuju mi — dalje, dalje sa tom kao gav­ran crnom muzikom! Zar nije oko nas svetio pre-podne? I zelena dolina i ledina, kraljevstvo plesa? Da li je bilo boljeg časa da se bude veseo? Ko nam ne peva neku pesmu, neku prepodnevnu pesmu, tako sunčano, tako lako, tako okrilaćeno da ne plaši cvrčke — da naprotiv poziva cvrčke da sa nama pevaju, da sa nama plešu? I radije još neke obične seljačke gajde od takve tajanstvene laute, takvih glasova vatrene žabe, glasova iz groba i zvižduka svizaca (alpskih puhova), kojima su nas oni u svojoj divljini do sada obdarivali, moj gos­podine usamljeniče i muzikantu budućnosti! Ne! Ne takvih tonova! Nego pustite nas da zapevamo prijatnije i radosnije! Da li vam se t a k o dopa­da, moji nestrpljivi prijatelji? Pa dobro! Ko od vas ne bi bio baš voljan? Moje gajde već čekaju a i moje grlo — ono može zvučati malo hrapavo, zadovoljite se time! Za to smo u planini. Ali to što vi slušate bar je novo; i ako vi to ne razumete, ako nerazumete p e v a č a, šta ima u tome. To ti je »pevačevo prokletstvo«. Utoliko jasnije mogli biste čuti njegovu muziku i melodiju, utoliko ćete bolje plesati i na zvuk njegove zviždaljke. Da li to h o ć e t e ? . . .

DODATAK

PESME PRINCA SLOBODNOG KO PTICA NA GRANI

20 Vesela nauka

Geteu

Neprolazno ono Poredba je samo! Sumnjivi bog Pesnikovo je stečeno lukavstvo . . .

Točak života što se vrti, Dotiče cilj za ciljem: Nuždom to naziva onaj ko' mrzi, Budala to naziva igrom . . .

Vladajuća igra sveta Meša privid i biće — Večno-budalasto u n a s to upl iće ! . . .

P e s n i k o v p o z i v

Nedavno da se osvežim, kada Seđah pod tamnim drvećem, Čuh kako tiho čini tik-tak. Ljupko, k'o po taktu i meri. Razvukoh lice, počeh da besnim, Ali konačno popustih, Dok čak, kao neki pesnik, Sam tik-tak ja izustih.

Kako mi tako u slaganju stihova Slog za slogom hopsa skoči, Moradoh se iznenada smejati, smejati Nekih četvrt časa dugo. Zar si pesnik? Zar si pesnik? Da li s tvojom glavom nešto nije u redu? »Da, moj gospodine, Vi ste pesnik« Sleže ramenima ptica detlić.

Kago čekam tu u žbunu? Kome vrebam razbojnike? Je li to izreka? Slika? Začas Sedi moja rima na njemu. Sta se samo provlači i skače, odmah Pesnik sebi podesi za stih. »Da, moj gospodine, Vi ste pesnik« Sleže ramenima ptica detlić.

Da 1' su_rime, mišljah, k'o strele? Kako se to koprca, drhti, skače, Kada strela prodre U meke delove guštera! Ah, od tog umirete, jadni dripci, Ili se klatite kao pijani! »Da, moj gospodine, Vi ste pesnik« Sleže ramenima ptica detlić.

Krive izreke, veoma brze Pijane reci, kako se guraju! Dok svi vi, red za redom,, Visite na lancu tik-tak. Da li ima grozne bagre, Koja te raduje? Zar su pesnici loši? »Da, moj gospodine, Vi ste pesnik« Sleže ramenima ptica detlić.

Rugaš li se ptico? Hoćeš da se šališ? Da li s mojom glavom već loše stoji? Zar bi mi gore stajalo sa srcem? Strahuj, strahuj od moga gneva! —

Ali pesnik — plete rime Čak u gnevu još jednostavno. »Da, moj gospodine, Vi ste pesnik« Sleže ramenima ptica detlić.

N a J u g u

Tako bih visio na krivoj grani I ljuljao svoj umor. Neka ptica pozva me tu u goste, I Odmaram se u ptičjem gnezdu, Ali gde sam? Ah, daleko, daleko!

Belo more leži uspavano, I na njemu purpurno jedro, Stena, smokve, kula i luka, Idila unaokolo, blejanje ovaca, Primi me nevinosti Juga!

Samo korak po korak — to nije život, Stalno noga pred nogu čini nemačkim i teškim. Naložih vetru da me digne, Naučih se da lebdim s pticama — Na Jug preleteh preko mora.

Ume! Naporni poslu! To će nas prebrzo dovesti cilju! U letu naučih da podražavam — Već osećam hrabrost, krv i sokove Za novi život, novu i g r u . . .

Usamljen misliti smatram mudrim, Ali sam pevati — bilo bi glupo! Tako čujte pesmu u vašu hvalu I mirno sedite u krugu Oko mene, vi loše ptičice!

309

Da li tako mlade, lažne, neumorne Da li sve činite da volim I svaku lepu dokolicu? Na Severu —priznajem s ustezanjem, Voljah jednu ženu, užasno staru: »Istina« zvala se ta starica.

I takve muke srca Samom sebi radi prašta. Dok mi je još zgodno telo Isplati se biti pobožan: Kao staru klimavu ženu Nek me oženi đavo!

T a j a n s t v e n a č u n

Sinoć, dok je sve spavalo, Tek što je vetar nesigurnim Uzdasima prohujao ulicama, Ne dade mi mira ni jastuk, Ni mak, ni ono što inače donosi Duboki san — čistu savest.

Konačno izbih sebi san Iz glave i krenuh k obali. Beše mesečina i blago vreme, zatekoh Čoveka i čun na toploj obali, Oboje umorne, pastira i ovcu: Sanjivo se udalji čun od kopna.

Jedan čas, možda i dva, Ili to beše godina? — tad Iznenada utonuše mi čula u misli U neko večno svejedno, I bezgranični ponor Otvori se — tada sve prođe!

— Svanu: na crnim dubinama Stoji čun i miruje, miruje . . . Šta se zbilo? Da li se vikalo, tako su vikali Uskoro stotina? Šta to beše? Krv? — Ništa se nije zbilo! Spavasmo, spavasmo S v i — ah, tako dobro! Tako dobro!

311

P o b o ž n a B e r a

Dok mi je još zgodno telo, Isplati se biti pobožan, Znamo, Bog voli ženice, Pre svega zgodne. On će jadnom mladom monahu Svakako rado oprostiti, Da on, k'o mnogi mladi monah, Rado bude sa mnom. Nikakvog sedog svetog oca! Ne, još mladog i često rumenog, Cesto uprkos groznom mačoru, Punom ljubomore i nužde. Ja ne volim starce, On ne voli stare: Kako je čudesno i mudro Udesio to Bog! Crkva zna da živi, Ona ispituje srce i lice. Stalno će mi praštati — Ta ko mi ne bi oprostio! Šapuće se ustašcima, Pravi se kniks i izlazi, I novim malim grehom Briše se stari.

Hvaljen budi Bože na zemlji, Koji voli zgodne devojke,

L j u b a v n a i z j a v a (ali pri kojoj je pesnik pao u jamu)

0 čudo! Da li još leti? Penje se, a da 1' mu krila miruju?

Šta ga ipak diže i nosi? Šta su mu sad cilj, hod i uzde?

Kao zvezde i večnost 2ivi sad u visinama što beže od života,

Sažaljiv čak prema zavisti: I visoko je leteo taj koji ga vide kako samo

lebdi!

O ptico albatrose! U vis me vuče večni nagon.

Mišljah na te; tad mi pbtekoše Suza za suzom — d a , ja te volim!

Pesma jednog teokritskog kozara

Tu ležah bolesnih creva, Žderu me stenice, A vani još svetlost i buka! Čujem ih kako plešu . . .

Ona tog časa htede Da mi se došunja. Čekam kao pas — Nema znaka.

Krst, kad je to obećala? Kako je mogla da laže? — Ili trči za svakim, Kao moje koze?

312

Otkud joj svilena suknja? Ah, da 1' si moja gorda? Da 1' prebiva još neki jarac Kraj ove šume?

— Kako bezobzirnim i otrovnim čini Zaljubljeničko čekanje! Tako u sparnoj noći raste Otrovna gljiva u vrtu.

Ljubav me razdire Kao sedam zala, Ništa ne mogu lako da jedem. Živeli, vi lukovi!

Mesec već zađe u more, Sve su zvezde umorne, Polako počinje da svanjuje Rado bih umro.

» O v i m n e s i g u r n i m d u š a m a «

Na te nesigurne duše Posebno sam ljut. Sve njihove časti su muke, Sva njihova pohvala lična je zlovolja i stid.

To što se na n j i h o v o m užetu Ne vučem kroz vreme, Za to me pozdravljaju njihovih Pogleda otrovno-slatka beznadežna zavist.

Neka me smelo proklinju I prave mi dugački nos! To bespomoćno traženje očiju Neka kod mene večno luta.

313

L u d a u o č a j a n j u

Ah! šta pisah po stolu i zidu Srcem i rukom lude. Da 1' je to trebalo da mi krasi sto i zid? . . .

Ali v i kažete: »Lude ruke mažu, — I sto i zid valja čistiti Dok nestane i poslednji trag!«

U redu! Počinjem raditi — Naučih se da upravljam spužvom i metlom, Kao kritičar, kao vodonoša.

Ali kad obavim posao, Voleo bih videti, vas premudre, Kako ste mudrošću us . . . . sto d zid.

R i m u s r e m e d i u m ili: kako se teše bolesni pesnici

Iz tvojih ustiju, Ti slinava veštico vreme, Kaplje polako, čas za časom. Uzalud što mi svo gađenje viče: Prokletstvo, prokletstvo ždrelu Večnosti!

Svet je bronzan: Vatreni bik — on ne čuje viku. Letećim bodežima urezuje mi se bol U kosti:

»Svet nema srca, I glupo bi bilo zato se na njega ljutiti!«

Sipaj sve makove, Sipaj, groznice! Otrov meni u mozak! Već dugo mi ispituješ ruke i čelo. Šta bi pitala? Šta? Za kakvu nagradu?« — Ha! Prokletstvo kurvi I njenom ruganju!

Ne! Vrati se! Vani je hladno, čujem kako daždi — Zar je trebalo da te nežnije sačekam? Uzmi! Tu je zlato: kako blista ta stvar!

Da li te nazivaju »srećom?« Tebe groznico, blagosiljaju? —

Vrata se naglo otvaraju! Kiša mi sipi na krevet! Vetar gasi svetlost — sama nesreća! Ko sad ne bi imao sto r i m a ,

Kladim se, kladim se, Propao bi!

»M o j a s r e ć a «

Opet videh golubove na Svetom Marku: Miran je trg, prepodne na njemu počiva. U blagoj svežini dokon šaljem pesme Kao golubija jata u plavetnilo —

I mamim ih nazad Da obese još jednu rimu o perje. — moja srećo! Moja srećo!

Tihi nebeski krove, plavo-svetli, od svile, Kako lebdiš štiteći nad šarenom zgradom, Koju — šta kažem — volim, plašim se je,

z a v i d i m j o j . . .

315

Doista rado bih ispio dušu iz nje! Da li bih je ikad vratio?

Ne, ni reči o tome, čudesna ispašo očiju! — moja srećo! Moja srećo!

Ponosna kulo, kakvim lavovskim porivom Uspinješ se ovamo, pobednički, bez muke! Nadzvučuješ trg dubokim zvukom — Da li bi francuski bio njegov akcent aigu?

Ako bih ti se odmah vratio, Znao bih iz kakve svileno meke p r i n u d e . . . — moja srećo! Moja srećo!

Dalje, dalje s muzikom! Nek s prvo spuštaju senke

I rastu do mrko mlake noći! Za ton je prerano danju, još se ne iskre Zlatni ukrasi u ružinom sjaju

Još dosta ima dana, Mnogo_ dana za pevanje, lak hod, usamljeno

nagađanje — moja srećo! Moja srećo!

K a n o v i m m o r i m a

Tamo ž e l i m : i uzdam se U sebe stalno i u svoj zahvat. Pučina se raširila, u plavetnilo Plovi moj đenovski brod.

Sve mi sija novo i novije, Podne spava na prostoru i u vremenu-Samo t v o j e oko — ogromno — Gleda me, beskonačnosti!

316

S i l s — M a r i a

Tu čekah, čekah — ništa se ne javi U svet s one strane dobra i sveg zla, Opijala me ovde svetlost onde sen: Sve beše samo igra, voda, podne, vreme

besciljno.

Najednom, drugo moja, jedan posta dva I Zaratustrin pored mene prođe lik.

M i s t r a l u Pesma za ples

Mistralu, ti lovce oblaka, Ubico sete, čistaču neba, Hujajući, kako te volim! Zar nismo nas dvojica istog okrilja, Prvi dar neke sudbine, Predodređeni zauvek?

Tu na glatkim stenovitim stazama Idem plešući ususret, tebi Plešući, kao što zviždiš i pevaš: Ti koji bez vesala i broda, K'o najslobodniji sin slobode, Skačeš preko divljih mora.

Tek probuđen, čuh tvoj zov, Jurnuh k stenovitim policama, Ka žutom zidu pokraj mora. Zdravo! Ti dođe već kao svetli Dijamantski rečni brzaci, Pobednički sa planina.

317

Na ravnim nebeskim gumnima Videh tvoje ate u trku, Videh kola što te nose, Videh ruku što ti se trza, Kad po konjskim leđima Kao munja udara bič —

Videh kako skačeš iz kola Da se brže poviješ dole, Videh te skraćenog kao strehi Kako se strmo rušiš u dubinu, Kao što zlatni zrak kroz ruže Pada u praskozorje.

Pleši sad ha hiljadu leđa, Leđima valova, podmuklostima valova! Živeo onaj ko n o v e igre stvara! Plešimo na hiljadu načina, Slobodnom — nek se naziva n a š a veština, Veselom — n a š a nauka!

Berimo od svakog cveta Jednu cvat za našu slavu I dva lista još za venac! Igrajmo k'o trubaduri Izmeđ' svetaca i kurvi, Izmeđ' boga i sveta ples!

Ko ne može plesati s vetrovima, Ko se mora staviti u zavoje, Privezani, bogalj-starac, Ko tu liči na licemerne Časne budale, vrle guske, Napolje iz našeg raja!

Kovitlajmo prašinu ulica Svim bolesnicima u noseve, Plašimo leglo bolesnika! Spašavajmo celu obalu

318

Od daha suvih grudiju, Od očiju bez hrabrosti!

Gonimo te koji nebo mute, Krijumčare svetova, prevarante neba, Rasvetlimo nebesko carstvo! Hujimo . . . ah, od svih slobodnih" Duhova najslobodniji dah sa tobom H u j i mi sreća kao bura.

I neka vazda sećanje Zavešta na takvu sreću, Podigni tu sa mnom venac! Baci ga više, dalje, dalje, Jurišaj gore po nebeskim lestvama, Okači ga o zvezde!