ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА

ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА НОВИ САД

ПРЕДМЕТ: Организација и структура васпитно образованог

процеса

Семинарски рад

Тема:

ВЕРБАЛНА И НЕВЕРБАЛНА

КОМУНИКАЦИЈЕ

Професор: Студент:

Нови Сад, 2015.

Садржај:

1. УВОД.................................................................................................................................................1

2. ПОЈАМ ВЕРБАЛНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ.....................................................................3

2.1. Вербална комуникација................................................................................................................4

2.2. Невербална комуникација наставника и ученика...................................................................4

3. ПОЈАМ НЕВЕРБАЛНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ................................................................5

4. ТУМАЧЕЊЕ НЕВЕРБАЛНИХ ЗНАКОВА...................................................................6

5. НЕВЕРБАЛНИ КОМУНИКАЦИОНИ ЗНАЦИ..........................................................7

5.1. Физичка појава........................................................................................................................9

5.2. Израз лица (Фацијална експресија)...............................................................................10

5.3. Држање тела и покрети тела.............................................................................................11

5.4. Простор и седење...................................................................................................................14

5.5. Говорно понашање-глас.....................................................................................................14

5.6. Временски знаци...................................................................................................................15

6. ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................16

Литература............................................................................................................................... 18

1. УВОД

Комуникација представља размену порука између два или више ентитета, тј.

комуникатора, уз помоћ знакова. Две главне врсте знакова су симболи и сигнали. Симболи

су знакови које користимо за означавање ствари, односа, идеја, доживљаја и уопште

различитих садржаја којих смо свесни и желимо их фиксирати. Сигнали су спонтатни

израз неког унутрашњег стања или релативно трајне одлике особе (Миловановић, 2010).

Комуникација је саставни део, основ сваког контакта и односа међу људима. Она је

услов било које заједничке активности. Интеракција у групи би била немогућа без

комуникације пошто интеракција подразумева реаговање једног учесника на понашање

другог. Комуникација се формирала и кроз заједнички живот људи. Најразвијенији облик

комуникације, комуникација путем говора, односно вербална комуникација, настала је у

условима заједничког рада. Током друштвеног живота она се све више развијала, али је и

сама била услов друштвеног развитка. Комуникација није само саставни део заједничких

послова, она је сама по себи специфична акција која се остварује између најмање две

особе-својеврстан облик интеракције.

Људи који су у интеракцији углавном вербално комуницирају, тј. разговарају.

Многи сматрају социјалну интеракцију без речи узнемиравајућом и непријатном до те

мере да се људи, када се нађу просторно близу, осећају обавезним да непрестано причају.

Комуникација која се одвија без употребе речи, путем знакова, назива се невербална

комуникација.

Колико је комуникација у уској вези са интеракцијом говори чињеница да је неки

изједначавају са социјалном интеракцијом. Мада, постоје разлози да се комуникација

посматра одвојено. Један од разлога је усмеравање пажње на сам процес преношења

порука између учесника у интеракцији, а други је што се комуникација користи и изван

области социјалне интеракције.

Под невербалном комуникацијом се подразумевају сва намерна или ненамерна

значења која немају облик вербалног комуницирања, а ту су најчешће поглед, израз лица,

говор тела, гестови, паралингвистика...Као што вербална комуникација поседује сопствене

граматичке структуре, тако и невербална комуникација има свој облик, функцију и

значење са различитим варијацијама које су културно детерминисане. Невербална

комуникација је највећим делом несвесна. Људи њоме изражавају своје емоције. Око 93%

утисака се формира на бази невербалног а само 7 % на бази вербалног комуницирања.

Невербални знакови имају много функција у комуникацији. У овом раду говорићемо о

облицима и функцијама невербалне комуникације (Игњатовић-Савић и сар., 1990).

Све што радимо са ученицима има форму комуникације. Правилна и слободна

комуникација је гарант квалитетне интеракције, а то је пола пута успешног наставног

процеса. Путем ЈА порука лако ћемо открити, али и сами изразити, своја осећања.

Комуникација је успешна уколико и ученик и наставник једнако схвате поруку.

Модеран и успешан предавач је онај који оствари квалитетну и слободну коминикацију са

ученицима. Начин на који ми комуницирамо са ученицима је модел по којем они

комуницирају (међусобно) са другима. Да би наставник имао успешну комуникацију са

учеником он мора емпатијски деловати. Тек тада се може надати позитивној вршњачкој

интеракцији и интеракцији и између наставника и ученика. А да би то успео наставник

треба бити свестан себе и својих особина, па ће тек тада моћи да прихвати ученика

онаквог какав јесте, са свим његовим манама и врлинама.

Наставник који се труди да све види, чује, препозна, примети, разговара, саветује,

охрабри и емпатише ученике може се сматратити модерним и успешним. Тада је и његов

рад успешан, комуникација са ученицима је на високом нивоу, а све то ствара квалитетну

интеракцију између наставника и ученика и доприноси квалитетном наставном процесу.

Кључне речи: вербална и невербална комуникација, емпатија, квалитетна

интеракција

2. ПОЈАМ ВЕРБАЛНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

Интерперсонална комуникација укључује вербално и невербално понашање, јер

људска комуникација не укључује само функцију речи.

Интраперсонална комуникација је означена изговором ја-ја. Ту спада разговор са

самим собом, када нешто размишљамо, решавамо сами са собом.

Вербална комуникација је говорна комуникација и њен основни облик је разговор.

Невербална комуникација је начин на који људи комуницирају без речи, било

намерно било ненамерно. Тако се највише изражавају емоције.

Активно слушање је умеће слушања. Многи сматрају да се слушање само по себи

подразумева. Често слушамо, а заправо не чујемо.

Телекомуникације су савремени облик комуникације. Интернет је један од облика

телекомуникација. Путем њега можемо доћи до информација у било које време и на било

којем месту.

Данашњи циљ квалитетног образовања даје велики задатак наставнику, да ученика

развије у демократску, креативну и стваралачки усмерену младу личност с властитим

ставовима и перцепцијама, а све то преко задовољења основних интеракцијских и

комуникацијских веза. Комуникација у настави је размена порука између наставника и

ученика. Успешна је само у случају ако су оба дела једнако схватила поруку, то је заправо

процес размене симбола чија су значења сви једнако разумели.

И васпитање је комуникацијски процес у којем наставник и ученик међусобно

делују, а основна сврха је да се позитивно делује на развој ученика. Васпитање је таква

комуникација у којој се остварује уска интеракција, то је облик међуљудске комуникације.

Под појмом интеракција ученик-наставник се подразумева њихово међусобно

деловање где једни према другоме заузимају ставове и који себи обострано одређују

понашање. Она почиње у најранијем добу сваког појединца, најпре у породици, а

наставља се у школи, у пријатељским групама, у друштвеним организацијама. Брајша је

увек истицао да човека чини човеком оно његово ЈА које настаје унутар

интерперсоналних односа међу људима од најранијег детињстава.

2.1. Вербална комуникација

Основни облик вербалне комуникације је разговор, а односи се на две

комуникацијске вештине: слушање и говорење. Најделотворније је такозвано активно

слушање. Активно слушање је ваљано слушање, настојање наставника да себи и ученику

помогне у разрешавању примљених порука. Да би помогли ученику да се носе са својим

емоцијама, наставници треба да прихвате и поштују ученикова осећања. То су одлике

емпатичног наставника. Емпатичан наставник ће прихватити ученике, комплетну њихову

личност и таквог какав он заправо јесте, те адекватним васпитним методама и поступцима

помоћи да се тај ученик развије у жељеном правцу. Развијена емпатијска способност

наставника посебно се истиче у интеракцији наставник-ученик.

Најјачи ефекат у настави што се тиче говорења имају ЈА и ТИ поруке. Помоћу Ја

порука изазивамо ученика да и он говори о својим осећањима, о својим проблемима и

потреба. Ученик ће и даље задржати позитивно осећање о себи и појачаће се његово

самопуздање. Изјаве које се базирају на ЈА порукама су ефикасне, из разлога јер не суде и

не поправљају, не пребацују одговорност на неког другог, већ једноставно сам ученик

преузима одговорност на себе због оног што осећа. Да би наставник прилагодио

комуникацију својим ученицима он са њима мора емпатијски комуницирати са њима.Тако

се отвара пут успешној и слободној комуникацији, што наставни процес чини

квалитетнијим, а то је крајни циљ сваком наставнику.

2.2. Невербална комуникација наставника и ученика

Невербално понашање у току разговора са ученицима често оставља трајнији печат

него речи. Ученици су веома осетљиви и прилично добро схватају невербалне поруке.

Прате наставника док излаже, његов говор тела, промене у гласу, рад руку, гестикулације,

па чак и начин одевања наставника оставља на њих велик утицај.

Невербални разговор у разреду или групи је веома важан, јер ученици имају више

поверења у невербалну него у вербалну поруку. Савремена учионица се разликује од

класичне учионице у којој је однос ученик-наставник био строго вербалан. Када наставник

улази у разред он успоставља интеракцију са ученицима прво невербалним знаковима

(поглед, осмех, кретање, став тела, покрети руку итд.), па тек онда вербално (поздрав...).

Ученици ове знакове одмах дешифрују, јер им није свеједно како је наставник расположен

и да ли шаље позитивне или негативне вибрације. Израз лица, поглед наставника, положај

тела и кретање по учионици, покрети руку, просторна блискост, додир (по глави или

рамену, као знак охрабривања), стил одевања и фризура су први утисак који ученици

формирају о наставнику, али понекад и трајан утисак. 

3. ПОЈАМ НЕВЕРБАЛНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

Невербална комуникација је комуникација која се одвија путем невербалних

знакова, дакле без употребе речи. У неким случајевима она може бити једини облик

комуникације, као када , на пример, некоме махнемо из даљине и он нам одмахне, у

спорту, плесу. Много је чешће, ипак, да невербална комуникација допуњава, наглашава,

регулише и прати вербалну комуникацију. У неким случајевима може се видети како се

истовремено одвијају две паралелне комуникације.

У школском одељењу или предшколској групи могуће је ћутати , не комуницирати

вербално. А да ли је могуће не комуницирати невербалним знацима? То никако није

могуће јер сама физичка појава, положај тела, покрети, седење, израз лица итд.

Представљају знакове који други чланови групе опажају, дешифрују на свој начин и

реагују на њих. Ако се још узме у обзир и да око две трећине људске комуникације

припада невербалној комуникацији онда постаје јасно да невербални знаци представљају

веома значајан фактор у интеракцији и комуникацији између предагошког радника и

детета или детета и друге деце (Миловановић, 2010).

Они су с једне стране веома важан извор информација о самом детету и његовом

психофизичком стању „овде и сада“ невербалним знацима дете изражава своја осећања и

манифестује стање у коме се налази. С друге стране, невербални знаци које емитује

педагошки радник у великој мери одређују начин на који ће дете доживети и њега и његов

однос према себи. У педагошкој пракси, дете посматрајући и уочавајући невербалне знаке

које емитује педагошки радник (његов изглед, држање, гестови, поступци, тон гласа,

израз лица итд.) формира свој утисак о њему и одлучује да ли му може поклонити

поверење. Познавање, посматрање и правилно дешифровање невербалних знакова у

педагошком раду важно је и због тога што су невербани знаци често изван свесне

контроле, па се њима испољавају аспекти личности које се скоро никако не могу

испољити говором.

Осим тога што немају сасвим развијен говор, деца немају ни способност

самопосматрања тако да на питање „Шта ти је, зашто се врпољиш?“или „Како се осећаш у

својој групи?“ неће знати да дају одговор, али ће зато положај њиховог тела, израз лица,

позиција коју заузимају у групи много више рећи о њима (Миловановић, 2010). Да би ово

било јасније, узећу пример бебе или сасвим малу децу. У комуникацији са њима

неопходно је скоро потпуно ослањање на невербалне поруке да би се схватило дете и

задовољиле његове потребе. Мала деца и бебе, на пример, када су гладна, жедна или када

им је хладно то изражавају невербално, шаљу поруку покретима, гестовима, изразом лица,

најразличитијим врстама плача.

4. ТУМАЧЕЊЕ НЕВЕРБАЛНИХ ЗНАКОВА

У невербалној комуникацији било да се она одвија као једини облик комуникације,

било да прати вербалну, веома је важно дешифровање порука које су упућене

невербалним знацима. Педагошки радници морају да науче цда тачно дешифрују тј.

Тумаче невербалне поруке. То је прилично тешко и зато је потребно непрестано праћење

детета и проверавање исправности закључака. Невербални знаци често могу да збуне

примаоца поруке. Како на пример протумачити нечије ћутање?

Ћутање може бити знак одобравања али може бити и знак неслагања особе која не

жели отворено да противуречи нити да се упушта у расправу. Невербални знаци могу бити

конгруентни с вербалним. То значи да су у сагласности са оним што особа говори (као

када на пример особа и изгледа опуштено и говори да се добро осећа. Међутим,

невербални знаци могу бити и неконгуентни у несагласности с вербалним (кад педагошки

радник пита дете како је а потом настави да разговара с колегом или преврће по

папирима). Они могу да осећају бес, а да се смеше и говоре љубазно. Деца су онда

збуњена јер се овде ради о двоструким порукама с којима дете тешко излази на крај. Када

су сигнали у комуникацији конгтруентни, таква се особа доживљава као искрена.

Неконгруентни знаци остављају утисак неискрености и изграђију однос

неповерења. Неки невербални знаци су прилично јасни док су други веома тешки за

тумачење и зато их је скоро немогуће правилно дешифровати изван контекста,

изван ,ситуације у којој се догађају (Мандић, 2003). Деца, нарочито у прешколском и

раном школском узрасту, због недостатка искуства огу погрешно протумачити одређене

невербалне поруке педагошког радника или друге деце. Неопходно је децу учити да

правилно дешифрују невербалне знаке, али и да питају и проверавају своје закључке.

5. НЕВЕРБАЛНИ КОМУНИКАЦИОНИ ЗНАЦИ

Док говоре, људи имају одређен израз лица који се непрестано мења, одређен

положај тела, гестикулацију, приближавају се или удаљавају од саговорника, гледају у

одређеном правцу итд. Кад човек говори, он то чини одређеним тоном, застаје, замуцкује,

уздише, смеје се, гунђа, понавља речи, мења интонацију и брзину говора итд. Све су то

невербални комуникациони знаци који врше одређени утицај на учеснике.- регулишу и

усмеравају њихову интеракцију.

Један део нашег невербалног понашања усмерен је ка регулисању самог механизма

социјалне интеракције(одвраћањем погледа од некога,строгим изразом лица и окретањем

од те особе, ми регулишемо интеракцију с њом стављајући јој тим невербални знацима до

знања да не желимо контакт).Други део се односи на изражавање емоција и ставова

(Миловановић, 2010).

Испољавање емоција. Педагошки радници су често у прилици да виде невербалне

знаке емоционалних реакција деце: погнуто тело, придржавање главе, лежање на клупи,

различити изрази лица, положаје и покрете руку, кревељење, плажење, плакање, смех,

црвењење, жмиркање итд. Важно је знати да свако испољавање емоција пред другима

поприма значење поруке и има комуникационо дејство (Миловановић, 2010).

Емоционални израз је комуникациони знак који присутни тумаче у складу са

својим идивидуалним или културним кодовима. Свако изражавање емоција пред другим

човеком може се схватити као порука да се човеку догађа нешто за њега значајно, да он

жели да то покаже другом човеку и да од њега очекује неку реакцију. Дете може, на

пример, испољити свој бес према педагошком раднику или симпатију према њему, или

што је чешће испољавати своју бригу, страх, тугу, очајање. Било коју емоцију да испољава

пред педагошким радником, дете му тиме упућује поруку да жели његову реакцију на

своеј стање, да најчешће жели помоћ.

Испољавање ставова о другима и себи. Ставови према другим људима (ставови

уважавања, дивљења, поштовања, покоравања итд.) такође се испољавају невербалним

знацима. Познате изреке „Подвио реп“, Подигао нос“ указују на значај невербалних

знакова у саопштавању ставова који људи имају о себи или другима. На основу праћења

невербалних сигнала, педагошки радник ће проценити шта дете осећа, да ли га разуме, да

ли је дете мисаоно активно или му је досадно.

Невербалну комуникацију често називају и говор тела. Постоје две врсте говора

тела или невербалних знакова.

1. Кинезички знаци су покрети које људи чине. Покрети руку, гестикулација, покрети

ногу, мимика, додиривање.

2. Проксемички знаци се односе на начин на који људи користе простор око себе.

Удаљеност у односу на друге људе представља проксемички комуникациони знак.

Та удаљеност може бити мала, што говори о блискости и велика кад се говори с

непознатим људима (Брајша, 1994).

Невербалне знаке који су за друге људе извор информација представљају начин на

који неко нешто ради, начин поздрављања и слушања саговорника, начин одевања,

украшавања, ход.

На основу свих ових знакова ствара се код посматрача одређен утисак о особи

(детету, родитељу или колеги). Израз екпресија поред тога што означава испољавање,

значи стил понашања.

У класификација невербалних знакова спадају:

Физичка појава

Фацијална експресија

Држање и покрети тела

Простор и седење

Говорно понашање-глас

Временски знаци

5.1. Физичка појава

Иако наслеђе игра пресудну улогу у формирању фзичке спољашњности, онога што

подразумевамо под физичким изгледом психолози су одавно приметили везу између

личности, нашег модела света и наших физичких карактеристика. Пошто су наше

физичке( телесне)крактеристике крајње уочљиве,и оне представљају комуникационе

сигнале. Физичка појава зависи од телесне конституције (висине, тежине, облика и

држања тела, облика главе, лица, облика и величине носа...).

Положај тела, оно што се назива „став“, важан је комуникациони сигнал. Особа

која је мршава, стоји усправно са раменима подигнутим уназад, врат је прав и уздигнут у

односу на тело, хода истурене браде, покрети су укочени и нагли. Овакви људи често и

говоре на брз, јасан, разговетан, али и наредбован начин, гласније него људи осталих

категорија (Морис,1988).

Постоје људи који изгледају као Деда Мраз. Особе оваквог изгледа имају погнута

рамена и кад разговарају са другим људима често се нагињу напред ка њима. Њихови

покрети су гипки и опуштени. Говоре тихо и споро, гласим је обићно дубљи и пунији.

Физичка појава је фактор на основи којег формирамо утисак о некој особи на први поглед

(прву импресију) и она у већини случајева одређује однос привлачности или одбојности.

Нека деца су физички лепа (критеријуми лепоте су сублективни, али културом одређени)

друга су физички неугледна (неки их опажају као ружне) док нека деца могу бити физички

инвалидна.

Нека деца су савршено педантна и обучена у фирмурану одећу, друга су педантна

али скромно обучена, нека деца су запуштена (неумивена, неокупана, неочешљана). Бити

сувише дебео или сувише мршав, сувише висок или низак, криве и црне зубе, буљаве очи

или велику главу, бити прљав и запуштен- то заиста може у групи деце која не умеју да

контролишу своје реакције изазвати подсмех, поругу, одбацивање чак и агрсију. С друге

стране пропорционална грађа, правилне црте лица, блистави правилни зуби могу утицати

тако да дете које има ове физичке квалитете постане одељенска звезда.

Неки људи изгледају као да су прогутали колац, ходају укочени и уздигнуте главе,

док су се други скупили ко две паре у кеси, ходају погрбљено и погнуте главе. То све

оставља одређен утисак на посматрача. Млада и физички атрактивна наставница, обучена

по последњој моди може постати омиљен лик тинејџера. Сувише дебео педагошки радник

који се споро креће може постати предмет поруге и подсмеха а не педагошки ауторитет.

Можемо закључити да је физичка појава комуникациони знак који може бити протумачен

на различите начине,а педагошки радник је дужан да развија свесност о томе како деца

могу доживети његову физичку појаву и како она својом физичком појавом утичу на њега.

5.2. Израз лица (Фацијална експресија)

Веома важан део физичке појаве јесте лице. Фацијална експресија или израз лица

зависи од конституције, грађе лица (облик лица, облик браде и обрва, али и од покрета

мишића око уста и очију, покретање капака, обрва, ширења зеница) (Адјуковић, Худина,

1996).

Важан фацијални знак је и усмеравање и обраћање погледа на саговорника

(гледање) и задржавање погледа на њему. У израз лица су укључена три независно

покретна дела лица:чело и обрве; очи;очни капци и горњи део носа; доњи део лица,

укључујући и доњи део носа, образе, уста и браду. Многи аутори се слажу да постоји

најмање шест емоционалних израза лица који се срећу свуда у свету, што би могло да

значи да су урођени а не стечени и научени. То су изрази лица којима се изражавају

емоције: туга, изненађење, страх, љутња и гађење.

Посматрање израза лица детета јесте незаменљив начин да се добију информације

о осећањима о којима дете можда не жели да говори. Неразумевање, забринутост,

збуњеност, страх, стрес, радост, пријатност итд. најбоље се могу уочити посматрањем

израза лица детета.

Израз лица педагошког радника с друге стране веома је важан извор информације

за дете. Када, примера ради, васпитачица прегледа задатке, дете ће помно пратити њен

израз лица. Ако она не успе да задржи миран, радом окупиран и опуштен израз лица, ако

јој измакне контроли и најмањи миг, то ће забринути дете и навести га да помисли да је и

његов рад лош и да је оно неуспешно. Педагошки радници морају бити свесни да њихов

израз лица утиче на осећања, мисли и понашања деце.

Ако учитељица има благ израз лица, ако се осмехује детету, то ће код њега

изазвати одређена осећања, као што сасвим одређена осећања изазива и њен намрштен,

озбиљан или љутит израз лица. То међутим не значи да педагошки радник треба да навуче

лажну и вештаку маску која би сакрила његово људско лице, већ да мора научити да прати

и контролише своје изражавање да и у ситуацијама у којима осећа бригу и непријатност

задржи миран и пријатан израз лица не губећи контролу над изражавањем својих емоција.

Осмех, као посебан израз лица има и посебно место у комуникацији. Осмех је увек

израз добре боље, симпатије, пријатељства и заинтересованости. Ако би педагошки

радник увек имао осмех на лицу, то би било крајње неприродно и непријатно. Од

педагошког радника се , дакле, не очекује да се непрестано осмехује, већ да својим

осмехом покаже љубазност и прихватање онда када то ситуација захтева (Миловановић,

2010).

Контакт очима, поглед и други покрети веома су важни комуникациони знаци „ не

могу да га гледам“ кажемо када хоћемо да изразимо своје осећање нетрпељивости према

некоме. Не гледањем и одвраћањем погледа ми можемо и свесно да упутима и поруку о

својим негативним емоцијама. Ако педагошки радник не гледа у дете док му се обраћа оно

ће то најчешће протумачити као незаинтересованост , неприхватање, одбацивање.

С друге стране, ако би педагошки радник фиксирао погледом дете, то би такође

могло бити доживљено као непријатност или претња. Широм отворене или затворене очи,

колутање говоре о чуђењу, страху, подсмеху. Сигнали очима су важни у педагошкој

комуникацији, а њихово пажљиво праћење и тумачење су веома важна дужност и

вештина педагошког радника.

5.3. Држање тела и покрети тела

Поред положаја тела у простору и држања тела (постурални став: исправан, погнут)

и разни покрети делова тела (рамена ногу, трупа) као и промене у држању тела у целини и

општи стил понашања- представљају комуникациони знак. Тачна процена туђих емоција

само на основу фацијалне експресије веома је тежак задактак. Много тачније процене су

могуће ако посматрач има прилику да види и целину ситуације у којој се особа налази. На

пример, ако педагошки радник види само одређен израз лица, он може закључити да дете

има болове али ако је видео да је дете претходно имало кнфликт с другим дететом и да је с

њим водило ширу расправу, он може закључити нешто сасвим друго о природи његових

осећања (Морис, 1988).

Фацијална експресија је под већом свесном контролом него телесни покрети, тако

да се „ и лажне емоције, чешће приказују намештеним изразом лица( човек се смеје и када

осећа радост или има израз жалости и кад не осећа жалост.) Говор тела је, дакле важан

невербални знак и треба га схватити као понашање телом.

Ту конкретно спада држање тела при стајању и ходу, усмереност и покрети тела

при стајању, ходу, седењу или лежању.

Самоуверено стајање и ходање подразумева право држање тела. Људи који стоје

право, усправно, сматрају се људима који су успешти и оријентисани ка циљу. Људи који

стоје усправних леђа и избачених рамена остављају утисак особе која зна шта ради или

која жели да буде успешна. Када разговарају с другима, самоуверени људи (у западној

култури) гледају саговорника у очи, не покривајући уста или нос, не чешајући се по

глави).

Ако особе желе да прикрију своју самоувереност оне држе руке под столом. Још је

Чарлс Дарвин нагласио да и животиње покушавају да се смање у ситуацијама када желе

да избегну опасност. Човек који жели да избегне конфликт, да смекша саговорника,

спречи непријатност испољава знаке подчињености као што су сагињање тела, гестови

молбе итд.

Ако особа комуницира с неким кога доживљава као инфериорног, она то изражава

многим невербалним знацима. Један од њих је забацивање главе. Осећање сигурности и

супериорности манифестује се карактеристичним погледом у току разговора: Супериорни

саговорник гледа у даљину, изнад главе саговорника, кроз прозор или надмено зури у

особу са којом разговара. Држање са истуреним палчевима демонстрира самоувереност и

моћ. Доминирање над другим се показује још многим невербалним знацима. Неки од њих

су карактеристично руковање са дланом на доле које приморава саговорника да окрене

длан на горе у положају подчињености и молбе (Морис, 1988).

На западу се чврст стисак тумачи као знак искрености и срдачности. Употреба и

леве руке при руковању служи да би се појачао утисак- левом руком се саговорник хвата

за раме или надлактицу. Таква покрет као и свако улажење у лични простор саговорника,

а нарочито додиривање представљају гестове доминације (Морис, 1988). Типична слика

је дете које повијене главе стоји испред педагошко0г радника док он стоји изнад њега

подигнуте главе. Многим људима није лако да противрече доминантним особама чак ни

да разговарају са њима. У тим случајевима људи несвесно подижу заштитне баријере

користећи притом своје руке. Када су под стресом, покушавају да се заштите потпуним

затварањем у чауру. Поред тога што својим невербалним знацима регулишемо

интеракцију, испољавамо ставове према другим људима и своје емоције, ми емитујемо и

знаке о томе какви смо само, шта мислимо о себи, којој врсти људи припадамо. На пример

, ако се нека жена одева на упадљив начин, (њен изглед говори:видите како сам

привлачна).

Различите своје особине, људи изражавају различитим знацима, намерно или

ненамерно. Опште особине као што су отвореност, агресивност могу се манифестовати

невербалним знацима и мимо воље особе. Понекад дете може својим скрушеним држањем

показати своје подчињавање и понизност пред педагошким радником за кога мисли да му

се то допада иако према њему не осећа поштовање.

Скрштене руке на грудима док разговарамо са неком особом говоре: Ја се пред

тобом затварам и штитим. Људи који прикривају истину понекад се одају својим

покретима. Док говоре, њихове руке несвесно одражавају оно што осећају. Из тог разлога,

они који лажу покушавају да прикрију неконтролисане и издајничке покрете стискањем

руку или њиховим гурањем у џепове. Особа која лаже и гестикулира мање него обично,

ипак прави мале, откривајуће покрете: већина ставља руке на уста, деца коју ухвате у

лажи обема рукама покривају уста. Трљање уха је покрет који изводе и одрасле особе када

су збуњене због лажи или прикривања истине. Додир представља веома јак невербални

знак. За новорођенче, додиривање је услов његовог психичког развоја.

Током читавог живота, додир другог људског бића представља извор задовољства,

сигурнсти, блискости и љубави. Додиривање детета може имати више функција: 1. да

помогне успостављању контакта, 2. да олакша започињање разговора 3.да одржи пажњу у

току разговора.

Када треба користити додир?

Додиривање детета може бити знак подршке, саосећања и разумевања, знак

пружања ослонца и блискости. Додиривање може значити и кршење нечије приватности,

знак непоштовања и доминације, покровитељство. Дете се може додирнути, на различите

начине: стисак руке, држање за руку, миловање по коси, благ додир по глави, притисак

образа уз образ, љубљење (Брајша, 1994).

5.4. Простор и седење

Начин на који људи користе простор, територију у коју улазе или у којој се налазе

представља важан комуникациони знак. Неки људи улазе у просторију (позориште, музеј.)

као у своју кућу. Кречу се спонтано и заузимају централно или неко друго истакнуто

место. Други, пак, избегавају улазак у туђ простор, а ако су на то принуђени , они полако

отварају вратаи најпре само провире. Тај положај говори да се они плаше, да су

несигурни. Такви људи заузимају најудаљеникја места, седају у последње редове.

Посматрањем начина понашања детета у простору педагошки радници могу добити

много значајних информација о детету. Деца која седају у прве клупе, близу центра

збивања, сигнализирају тиме и своју потребу да буду укључени у рад, али и сигурност у

себе. Заузимање удаљеног места може значити незаинтересованост, али и несигурсност.

Педагошки радник мора помоћи деци која су склона дистанцирању својим позивом

да се сви приближе како би нешто видели или урадили. Педагошки радник организовањем

седења на различите начине може да покрене интеракцију и комуникацију међу децом и

значајно доприносе квалитету педагошког процеса.

5.5. Говорно понашање-глас

Гласовне карактеристике су исто тако значајан комуникациони знак. Боја гласа,

висина, брзина говора, ритам, јачина говора, мелодија, јасноћа, артикулација, застој итд.,

значајни су сигнали који говоре о стању саговорника. Познато је да је замуцкивање увек

одраз анксиозности говорника а „кидање“гласа знак туге и узбуђења.

Педагошки радник мора водити рачуна о свом гласу-да пронађе мирну и опуштену

форму обраћања детету када жели да са њим успостави контакт или драмскуформу када

прича причу. Такође, треба да слуша како дете говори јер ће из његовог гласа и начина

говора сазнати много о детету и његовом тренутном стању. Тишина је велики изазов у

комуникацији. Она обично ствара и очекивања, осим кад се ради о изузетно блиским

људима. Тишина, удружена са невербалним знацима заинтересованости, ставља дете у

фокус пажње и омогућава и деци која нису комуникативна да дођу до изражаја.

5.6. Временски знаци

Начин на који људи користе време представља важан комуникациони знак. Неки

људи увек журе и убрзани су, док су други успорени и никад не журе. Неки увек касне,

док су други увек тачни. У педагошком раду је неопходно водити рачуна о времену и

направити неку врсту тајминга у коме би свако дете имало оптимално време да изрази

себе (Брајша, 1994).

Дакле, групној интеракцији важно је временски ограничити учешће чланова групе

у дискусији. Неки педагошки радници говоре скоро све време, држе предавања,

објашњавају, придикују, дају упуства итд. У њиховом раду васпитаницима припада

минимум времена, само онолико колико је неопходно да их оцене. Отуда је неопходно да

педагошки радници развијају свест о сопственом коришћењу времена радећи уједно и на

томе да деца своје и туђе време користе на адекватан начин.

6. ЗАКЉУЧАК

На основу свега изнетог можемо да закључимо да је неопходно добро познавање

вербалне и невербалне комуникације, највише познавање невербалних комуникационих

знакова како бисмо разумели реакције и емоционална стања других људи.

Функције невербалне комуникације се састоје у регулисању интеракције,

комуникацији интерперсоналних ставова, емоција и илустрацији садржине говора.

Понекад су ти знаци комуникативни, понекад само информативни.

Човекова способност опажања невербалних знакова зависи од његове пажње и

будности, спремности и оријентације да их опажа. Степен контроле сопствених

невербалних знакова зависи од социјалних способности и вештина. И способност њихове

перцепције и вештина њихове контроле могу да се постигну и усаврше вежбањем.

Педагошки радник је дужан да вежба опажање сопствених и дечјих невербалних

испољавања као и да контролише соптвене невербалне знаке и усклађује их са

оптималним понашањем према детету и педагошким циљевима.

Однос између наставника и ученика темељ је целокупног васпитног збивања. Тај

однос је добар ако постоји отвореност, брижност, међузависност, самосталност, узајамно

задовљење потреба, а све путем успешне комуникације. Лоша комуникација се јавља

искључиво у случају када наставник командује, прети, критикује, етикетира, условљава.

Наставник, пре свега, треба да прихвати себе онакав какав јесте, са свим својим

манама и нврлинама. Тек тада је спреман да прихвати и ученика такав какав је. Да би

наставник био успешан, поред објективне слике о себи и слике о ученицима, важно је да

зна како сваки ученик перципира себе и наставника. Усклађеност тих слика уз квалитетну

комуникацију услов је и сигуран успех квалитетној едукацији.

Успешан начин комуницирања подразумева да наставник укључи и део својих

емоција ако жели постићи бољу повезаност са ученицима, јер сасвим мало емпатичног

разумевања може много помоћи. Богаћење комуникацијских ситуација мора бити

приоритет сваком наставнику. Квалитетна комуникација са ученицима је сигнал да је

наставнику стало до њиховог напретка, те се тиме јача њихово сампоуздање, а крајњи

исход је повећање ефикасности и квалитета у едукацији. Интеракције између наставника и

ученика утичу на живот ученика и више него што су наставници свесни. То је најважнији

18

део наставниковог занимања, али и улога за коју је наставник најмање спреман. Такве

ствари наставник мора изучавати цели свој живот, јер не постоје правила нити дефиниције

о сваком детету, а свако је индивидуа за себе.

Наставник увек мора социјално преципирати и емпатисати своје ученике.

Интеракција се догађа и пре и после наставе кад ученик пита, када наставник предаје, на

ванннаставним активностима, увек. Многи ученици су своје занимање и важне животне

одлуке донели баш на основу неких давних интеракција. Не памте ученици предавања,

наставне јединице, већ оно нешто што је утицало на њихове емоције. Наставников утицај

је велики.

Не постоји средња интеракција ученик-наставник, јер нема ни средњих емоција.

Инетакција је или успешна или неуспешна. Наставник се мора потрудити да се ученик

осећа лепо на предавањима, да га прихвати, да успешно комуницира

са њим, да му помаже, да га храбри, да ствара осећај поверења у учионици и да ту ученик

осећа крајње сигурно, без икаквих стега и страхова. Он мора непрастано гледати, слушати,

осећати, видети, приметити, мислити, закључивати и тражити знакове да ли ученик жели

и да ли може комуницирати.

Ученици спремније дају невербалне знакове него вербалне, а наставник то мора

приметити. Интеракција између наставника и ученика је најтеже, најодговорније,

најсложеније и најзахтијевније искуство. Када наставник успе да оствари успешну

интеракцију између ученика и између себе и ученика, то је његова највећа награда и

највеће задовољство. Најважније ствари у животу деце, ученика су сигурност, љубав,

прихватање и охрабривање.

Ученици уче путем наставникове комуникације са њима, како их слуша, како

решава проблеме, како хода док предаје, као држи тело, прате све детаље. Понекад се

ученик не сети шта је наставник предавао, али се јасно сећа његове фризуре или шта је

носио тај дан.

Начин на који наставник комуницира са децом постаје модел на којем деца уче да

комуницирају са другима. Дакле, успешно остварена вербална и невербална комуникација

уз емпатијски став наставника осигурава квалитетну интеракцију између наставника и

ученика. Модеран наставник због тога добија све већи значај у сфери иновација у

наставном процесу, а све у циљу повећања ефикасности и квалитета у едукацији. 

19

Литература

1. Братанић, М. (1990): Микропедагогија. Загреб: Школска књига.

2. Брајша, П. (1994): Педагошка комуникологија. Загреб: Школске новине.

3. Игњатовић-Савић и сар. (1990): Социјална интеракција у раном детињству и њени

развојни учинци. Психолошка истраживања 4. Београд: Иститут за психологију.

4. Лионел, Б. (1992): Умеће комуницирања. Београд: Завод за уџбенике и наставна

средства. ИП Светлост.

5. Мандић, Т. (2003): Комуникологија. Београд: Клио.

6. Миловановић, Р. (2010): Интеракција и комуникација у васпитном раду. Јагодина:

Педагошки факултет.

7. Морис, Д.(1998): Говор тела. Београд: Народна књига.

хттп://www.wикипедиа

8. Марсхалл Б. Росенберг (2006): Ненасилна комуникација. Осијек: Центар за мир,

ненасиље и људска права.

9. Миллер, Б. (2000): Комуникација са децом. Сарајево: Малнагић д.о.о.

10. Миллер, Б. (2001): Како остварити успешан контакт са ученицима. Сарајево:

Сарајевска трибина.

11. Неилл, С. (1994): Невербална комуникација у разреду. Загреб: Едука.

12. Фриедеман Схулз вон Тхун (2001): “Како међусобно разговарамо, сметње и

разјашњења”, Општа психологија комуникације. Загреб : Ерудита.

13. Шестановић, Н. (2003): Психологија васпитања и образовања. Сарајево:Сарајевска

трибина.

20