Варошке куће у Србији

Основна подела на поједине облике произлази из различитог историјског развоја, за разлику од развоја сеоских кућа који је зависио од поднебља. Три су типа: Оријентални тип; настаје у средњем веку; Посебан облик добија у време турске власти, међутим, то није Турска кућа. Настала је на традицији Византијске куће коју су Турци прихватили. По основном конструктивном склопу, то је кућа од бондрука. Овај тип је у средњем веку био развијен и на западу, с том разликом да је гредни роштиљ био видљив. Приморски тип се може пратити са становишта типологије становништва, будући да постоје очувани објекти. Кућа западњачког типа – средњеевропског; у Хрватској, Бојбодини, Словенији. Има најмање елемената у односу на друге типове, обзиром да су везане за одређене стилске групе Разлике су настајале и у вези са различитим потребама у градској средини везаним за занимање власника (трговина, занатство,...). С обзиром да се велики проценат становништва бавио пољопривредом, имамо и сеоских кућа, као и прелазних варијанти. Парцеле су мање у односу на сеоску, осим кућа оријенталног типа, обзиром да су оне настале у другачијем урбанистичком контексту. Оријенталне куће имају своје посебности зависно од становништва које их је градило. Материјали нису пресудни и стриктни изузев приморских кућа. Такође су се јављале и куће рађене под утицајима других крајева, условљено изражајнијим кретањем људи и мајстора. Различитост произлази и из различитих жеља и потреба власника. С обзиром на задатак, бавићу се кућом оријенталног типа која се најдуже задржала у пределу Јужне Србије и Космета. Градови оријенталног типа су најчешће развијани у равницама али има и градова на стрмим теренима. Стамбени делови су били махале, а хришћанско становништво је било у посебним махалама, тзв. варош махалама. Термин варош се први пут помиње средином 15. века и користио се за предграђе (Босна). Обично су стамбене четврти биле одвојене од занатских, али занатлије су врло често живеле у објекту у ком су и радили, наиме у приземном делу би била радионица и продавница, а на спрату стамбени део. И то најчешће тако да су мајстори, калфе, продавци и сл. живели у том делу за становање изнад саме радње, док су газде углавном градиле себи куће на другом месту.

Улице су калдрмисане, без тротоара. Канделабри раширени на две па чак и четири стране су коришћени као улично осветљење, постављени средином улице; висине око 1, 80 м. Век трајања ових објеката није велики тако да најстарији објекти потичу из 18. века, а углавном из 19. века. Основна карактеристика ове куће је да је грађена за једну породицу и имала је спрат. Приземље је од камена, а спрат бондрук. Оријентисана је према башти – унутрашњости и опасана је високом оградом, нарочито код муслиманског становништва. Имамо различите диспозиције објеката на парцели:

код најбогатијих кућа

Типолошка разноврсност основе је изражена. Неки од типова су: КУЋА ЦЕНТРАЛНОГ ПЛАНА - Има оријентално порекло, али није атријумског типа - Просторије су распоређене око централног хола у приземљу и на спрату, али са различитом наменом.

- специфичност ових кућа је у коришћењу куће у зимском периоду када се становало у приземљу с обзиром на боља термоизолациона својства доњег дела куће који је грађен од камена.

диванхан – простор за седење и разговор чији је спољни зид

цео у прозорима и ријентисан ка башти.

оџаклија – оргев се не уноси у сваку собу, већ у ову собу одакле се ложи

хол – назива се и крстасти хол

Конак Књегиње Љубице је рађен по овом типу. Постоје могућности да овај тип граде и сиромашнији власници и то једноставним свођењем на половину или четвртину, па можемо рећи да су то варијантна решења овог типа куће. У кућама у градској средини јавља се доксат, истурени елемент попут затворене терасе, служио је као просторија за пријем гостију, обично се налази наспрам централног улаза; са мањим или већим прозорима, а могао је бити и без прозора, само са парапетом и дрвеним стубовима (Кућа Шоп-Ђокића у Лесковцу)

КУЋА СА ТРЕМОМ Овај тип је настао вероватно на традицији сеоске архитектуре. Представља аутохтону архитектуру прилагођену градској архитектури. ----> кућа на глагол, будући да се појављује у основи у облику слова Г.

Спратна висина обично није прелазила 2,5 метара, а степеништа су увек била дрвена. СТИЛСКИ ЕЛЕМЕНТИ Еркер – испуст на спрату који је омогућила бондручна конструкција.

собе препуштене диванхана; понекад је као посебан

на углу елемент избачен на стубовима.

Конструкција еркера је различита; код најједноставнијих постижу се препуштањем греда тавањача за 30-50 цм. Косници могу бити рабицирани и профилирани под утицајем стилске архитектуре. Ови профили могу бити провучени целом дужином еркера тако да се греде не виде. Стреха – представља карактеристичан елемент; олука нема, па је функција стрехе да заштити зидове. Обзиром на висину објекта, стреха је изражена. Величина се креће од 1-2 метра. Мање стрехе добијају се једноставним продуживањем рогова (покривање-ћерамида; четвороводни и сложени кровови) и то иде до 1 метар највише. Уколико се жели већа стреха, и конструкција је другачија; рог је подухваћен на одређеним местима, конзолама, што је давало одређену архитектуру. Постоје и декоративније стрехе, обложене са доње стране профилисаним летвама. Прозори – најчешће су правоугаони, по висини. Рађенис у као једноструки са спољним крилима. Унутрашњих крила нема, да би се цела површина собе користила. Однос ширине према висини се креће од 1 : 1,5 - 2. Постојали су и прозори на смицање по вертикали (на сурму). Парапет је врло низак и креће се од 50 до 60 цм. Изнад прозора се јављају украсни елементи; најчешће је то

троугаона даска која може бити профилисана и на други начин

фиксни део

покретни део растојање је ширине дрвеног стубца који може бити малтерисан или покривен даском

Топлије – вертикалне и хоризонталне летвице за обезбеђење прозора. Конструктивни додатак им је тај што се уграђују у дрвени рам и не могу се заменити уколико дође до неког оштећења.

декоративно обрађен елемент ковани елемент који

захтева доброг мајстора

Код муслиманских породица, на прозорима кућа постоји заштита од погледа са улице која се изводи од густо унакрсно постављених летвица. На прозорима су се углавном налазили памучни пешкири; густо ткана бела платна са ресама закачена на дрвену гарнишну. Таваница – све просторије у градској кући имају таваницу, па чак и кухиња. Јављају се и код сеоске куће. Има их више типова: I тип попречни пресек подужни пресек Из овог пресека се види са се дашчице из стабла ваде радијално тавањача

II тип Дрвена таваница се прекрива дрвеним лајснама било једноставног профила било декоративније

обраде. III тип У појединим крајевим честа је обрада таванице у дуборезу Најједноставнији пример:

Врата – представљају посебан елемент унутрашње обраде. Можемо их поделити у више типова. I тип Врата са подлогом и накованим елементима и то ка холу – централном (главном) простору. Елементи су различитог облика. Могу бити троугаони, квадратни или полигонални. У извесним случајевима могу бити комбиновани са декоративном пластиком у дрвету.

1 1 – ради се о релативно малим елементима тако декоративни ексери да врата делују веома декоративно. Врата су са широком главом нешто нижа од 2 метра. Једнокрилна су. на спојевима Двокрилна се јављају обично на улазу, али

нису декорисана. II тип Овај тип се јавља у комбинацији са орнаментима

елементи спојева орнамент се јавља у средини споја

III тип Веома чест облик јесу столарска врата са испуном без дубореза. Јављају се и код црквених објеката. Испуна је од од тањег дрвета. Веома стари тип врата; јавља се још у средњем веку. Постоје различите могућности комбиновања испуне и рама. На конаку Књегиње Љубице:

Чеона декоративна даска је окренута према холу. Сви уграђени елементи нису бојени, већ је задржана природна боја дрвета. Почетком 20. века, власници су почели бојити ове елементе.

Ентеријер собе има свој карактеристичан распоред и намештај одакле и произлази отварање прозора споља. Код најрепрезентативнијих објеката, собе су скоро идентичног облика. Клупа за седење – сећија

Плафон

Елемент намештаја обрађен у виду уграђених плакара – долапи или мусандре. амамџик душеклук – за смештање постељине пећ

У углу собе код муслиманских породица, налази се амамџик са отвором који води воду директно напоље. Подови су били дашчани (данашњи бродски под), најчешће од боровине, природне боје или сусе мазали посебним премазима од истрошеног уља. А једном или два пута годишње се утрљавао пчелињи восак. На подус у могли да буду ћилими и преко ћилима крпаре. Димњаци – јављају се тек од нивоа спрата и избачени су из равни основе, а на препустима основе, у виду еркера, у унутрашњости обрађено као полуотворено ложиште. Ово је код просторија за дневни боравал; а у спаваћим собама то су пећи од керамичких елемената који зраче топлоту.

на конаку Књ. Љубице

Дворишта – са калдрмисаним стазама са пуно зеленила, са лејама цвећа, цвећем око дрвећа Око дворишта су биле углавном ниске ограде од плетеног прућа или дрвене тарабице, Капије су биле наглашене лучним елементом изнад саме капије, понегде са зиданим стубовима од цигле или камена који су повезани дрвеним гредама које формирају малу надстрешницу, или је тај лук био заравњен у свом горњем делу, па наткривен ћерамидом. Богатији су имали обично своје фијакере, па су имали дупле капије – велика двокрилна капија - колски улаз (до 5 метара ширине) и поред мала капија - пешачки улаз.

НАМЕШТАЈ И ОПРЕМА КУЋЕ Није га било у изобиљу чак ни у градским кућама Сећија – дрвена клупа за седење са наслоном за леђа која је обично била у облику ћириличног слова П, постављена уз зидове просторије; ако није било њих, могли су се наћи и велики јастуци са истом наменом.

Пешкуни – 6угаони или 8угаони елементи од ораховог дрвета тамно браон боје, пуних страница, украшени плитким рељефима. Ниже варијанте (до 50 цм) су могле да служе као столице, док су виши пешкуни служили као помоћни сточићи. Елементи и шаре су стилизовани углавном геометријски облици, преузети са пиротских ћилима. Могли су се наћи и уметнути детаљи од седефа или слоноваче. Преко пешкуна су се могли ставити јастуци од плиша, украшени златовезом, углавном бордо, тегет, тамно зелене боје,...

Метални кревети – попут болничких

Огледала са равним плочастим лајснама (држала се у улазном делу куће и у спаваћим собама)

Помоћни сточићи са лавором, ноћном посудом и бокалом – за умивање – у спаваћим собама; лавор је био метални или порцелански, а сточић је метални или дрвени са отвором на горњој плочи у који стаје лавор, а на доњој полици је стајала ноша или ноћна посуда и метални или порцелански бокал; углавном, од материјала од ког је био лавор, од тог материјала су били и ноћна посуда и бокал. У богатијим кућама, ту је било и мање конзолно огледало.

Сандуци и шкриње – било за спрему (у спаваћим собама), било као оставе (у кухињи)

Девојачка спрема - ручни радови – ћилими, везови, богато украшене ношње,...

Лустери – мајолика која виси металним ланцима и скрива стаклени резервоар са гасом. У горњем делу је био метални обруч са чуном и подешивачем за фитиљ.

Стоне лампе – гасне

Софре – мали ниски округли столови од тесаних дасака на три или четири ноге, са троношцима около, служили за обедовање. Углавном су стајали у самој кухињи у којој се припремала храна. У богатијим кућама се обедовало на доксату.

Креденци – дрвени, бојени, са полицама где су се држали тањири (од порцелана, чаше; у горњем делу есцајг, мање чаше,... Уз кујне су се обично налазиле мање просторије (попут данашњег шпајза) које су служиле да се нешто одложи што треба да буде на дохват руке. Док су се веће количине намирница држале ван куће у помоћним просторијама.

Шпорет на дрва се користио за припрему хране; са порстором за ложење и плотном изнад њега на којој су се држале разне шерпе и лонци са или без поклопаца, који су већ тада били од метала (у богатијим кућама) – тзв. тучано посуђе или бакарно посуђе које је било калајисано.

Ентеријер градске куће оријенталног типа

Веза унутрашњег простора куће и окружења - ДИВАНХАНА

Веза унутрашњег простора куће и окружења – ОТВОРЕНИ ДОКСАТ – Кућа у Јањеву

Унутрашњост собе

Помоћне просторије – КУХИЊА или мутвак

Улица у Пећи

Доксат на кући Шоп-Ђокића у Лесковцу

Улазна капија у двориште куће Шоп-Ђокића у Лесковцу

Христићев конак у Пироту

Кућа Хаџи – Тодоровића у Нишу

Литература: Предавања проф. Звонка Петковића,

Стилска унутрашња архитектура , ФПУ у Београду, новембар 2010.

Предавања проф. Мирјане Ротер, Историја архитектуре и насељавања у Србији, Архитектонски факултет у Београду, април 2008.

Стара градска и сеоска архитектура у Србији Бранислав Ђ. Којић, Београд, 1949. Народно неимарство Александар Дероко, Београд 1939. Фотографије преузете од колега са Архитектонског факултета – Александре Станчић и Милоша Николића