uvod u snimanje zvuka podsetnik za muz

AKADEMIJA UMETNOSTI U NOVOM SADU > DRAMSKI ODSEK > GRUPA ZA AV MEDIJE

1

PROFESIJA ‘SNIMATELJ I DIZAJNER ZVUKA’

Zanimanje ‘Snimatelj i dizajner zvuka’ predstavlja prevashodno kreativnu, umetničku delatnost, mada pri tome ne treba zanemariti ni izvestan tehnički aspekt ove delatnosti. Pojavom novih tehnologija u audio-sistemima i usložnjavanjem studijske tehnike, uporedo sa osnovnim poznavanjem zakonitosti prostorne akustike i "slabe struje", od budućih snimatelja i dizajnera zvuka očekuje se i dobro poznavanje računara i računarskih programa.

Ipak, za posao snimatelja i dizajnera zvuka, kreativna komponenta tj. poznavanje dramaturgije zvuka, osećaj za boju zvuka, posedovanje dobrog sluha, muzičke memorije i osećaj za ritam su od prevashodnog značaja.

Nagli i ubrzani razvoj novih tehnologija u oblasti audio-sistema i studijske tehnike, a posebno računara i računarskih programa, snimateljima i dizajnerima zvuka pruža brojne nove mogućnosti za individualni, kreativno-umetnički izraz. Istovremeno, pojava novih tehnologija uslovljava snimatelje i dizajnere zvuka da svojim ostvarenjima reflektuju izražajne mogućnosti koje im ta nova tehnologija pruža. Zvučna slika u filmskim, TV, pozorišnim i radiofonskim delima postaje sve složenija.

U novije vreme, negde od sedamdesetih godina XX veka, zvuk kao jedno od izražajnih sredstava audio-vizuelnih dela postaje sve važniji. Za poznatog američkog režisera i producenta Frensis Ford Kopolu (F. F. Copola) zvuk je drugo važno izražajno sredstvo i čini bar pedeset odsto svakog filma.1

1 Hans-Erik Filip, Razgovori o zvuku. Naziv orginala: The Film Sound as Means of Expression (The National Filmschool of Denmark, 1980).


2

LJUDI U PROCESU SNIMANJA

FILM Članovi sektora zvuka na filmu su: - na terenu: snimatelj zvuka mikroman Ako je zadatak na terenu jednostavan, dovoljne su samo te dve osobe, ali ako je zadatak komplikovaniji, potrebno je da snimatelj ima bar jednog asistenta, a često se upošljavaju i nekoliko mikromana. - u postprodukciji: montažu zvuka (u zavisnosti od kompleksnosti projekta) može da radi jedan čovek koji je istovremeno i dizajner zvuka, ali kod kompleksnijih projekata u ekipu će ući: montažer dijaloga dizajner zvuka foli majstor (sa asistentom eventualno) supervizor zvuka TELEVIZIJA Za dramske forme, ekipa je slična kao za jednostavnije filmske zadatke. Za ostale televizijske emisije, najčešće će jedan čovek biti i snimatelj i mikroman, i dizajner zvuka. Bitno je napomenuti da montažer slike na televiziji često radi i montažu, pa i dizajn zvuka. RADIO U radio stanici jedna osoba može da bude i realizator zvuka i muzički urednik i novinar i spiker i producent. Međutim, postoje radio stanice u kojima svaki od tih poslova radi posebna osoba. Što se zvuka tiče, često se odvajaju oni koji rade na realizaciji programa (oni istovremeno mogu biti i muzički urednici ili saradnici) i oni koji rade na produkciji reklama, dramskih i muzičkih sadržaja. Sama realizacija programa nije previše komplikovana i ne zahteva mnogo znanja o dizajnu zvuka, ali taj posao zahteva određenu veštinu, brzinu i koncentraciju, ako je u pitanju moderan radio program. POZORIŠTE U domaćim pozorištima najčešće su zaposleni jedan majstor zvuka i nekoliko tehničara. Dizajner zvuka je neko ko učestvuje u pripremi dizajna zvuka za predstavu i ta osoba može biti ili majstor zvuka iz pozorišta, ili neko ko je najmljen sa strane. Ukoliko je pozorišna predstava komplikovana sa stanovišta zvuka (mjuzikl, na primer), onda ekipa koja je zadužena za zvuk počinje da liči na ekipu koja radi zvuk za koncerte. Na velikom koncertu, članovi ekipe koja je zadužena za dizajn zvuka su:


3

- glavni dizajner (ili mikser) zvuka koji može, ali ne mora da bude dizajner sistema za ozvučavanje (sistem može da definiše druga osoba) - njegov asistent - mikser zvuka za monitoring izvođača - veliki broj tehničara koji se brinu o mikrofonima i vezama - veliki broj tehničara koji se brinu o instrumentima (roudi) MUZIČKA PRODUKCIJA U muzičkom studiju, na snimanju albuma ćete zateći: - muzičkog producenta, koji je rukovodilac projekta (najsličnije poslu reditelja na filmu) - snimatelja zvuka - asistenta snimatelja, kojih može da bude više, sa sve nižim stepenom tehničke odgovornosti i zaduženja


4

ZVUK - OSNOVNI POJMOVI Ako krenemo od koncepta da je reč zvuk samo naziv za interpretaciju koju mozak daje određenoj vrsti fizičkih stimulusa koji dolaze do uva, proučavanje zvuka može da se podeli na tri oblasti: priroda stimulusa, karakteristike uva kao prenosnika, i psihoakustika slušanja. Ova poslednja oblast, psihoakustika, se bavi načinima i razlozima zbog kojih mozak određene stimuluse koji dolaze iz uva interpretira na određeni način. Shvatanje fizičke prirode zvuka i načina na koji uši menjaju zvuk iz fizičkog u senzorni fenomen su veoma važni u radu snimatelja i dizajnera zvuka. TALASI ZVUČNOG PRITISKA Zvuk dolazi do uva u obliku periodičnih promena atmosferskog pritiska - istog onog vazdušnog pritiska koji meteorolozi mere barometrom. Promene pritiska koje se doživljavaju kao zvuk su premale i prebrze da bi ih barometar registrovao. Ove promene pritiska se nazivaju talasi zvučnog pritiska i vi možete sebi vizuelno da ih predstavite tako što ćete zamisliti talase koji se šire u vodi kada ubacite kamen. Pokreti talasa na površini vode dok se udaljavaju od mesta na koje je kamen bačen mogu da se upotrebe da predstave kretanje talasa zvučnog pritiska u vazduhu dok se udaljavaju od izvora zvuka. Treba svakako imati na umu da se talasi zvučnog pritiska šire trodimenzionalno, sferično. Zvuk je ljudska percepcija promena nastalih kao posledica promene pritiska koje se šire kroz elastični medij. Na brzinu zvuka utiču gustina i elastičnost medija. Talase zvučnog pritiska generiše vibrirajuće telo koje je u kontaktu sa vazduhom. To može da bude zvučnik, glasne žice čoveka, ili žice na gitari koje vibriraju na telu instrumenta koje onda vibrira u ambijentu itd. Vibracije tela dovode do dodatnog stišnjavanja i razređivanja vazduha u prostoru. Interesantno je zapaziti da se sami molekuli ne putuju kroz prostor, ono što putuje su sukcesivna zgušnjavaja i razređenja molekula, odnosno zvučni talasi. Ovaj proces je poznat kao prostiranje talasa. KARAKTERISTIKE TALASA Zvučni talas ima sledeće osnovne karakteristike:

• Amplituda - veličina promene u sistemu koji osciluje. Zvučni talasi predstavljaju promene pritiska a njihove amplitude su proporcionalne sa veličinom promene u jednoj oscilaciji. Amplitude talasa mogu da se mere korišćenjem raznih standarda. Merenje razlike između maksimalnog pozitivnog i negativnog signalnog nivoa zove se pik-vrednost. Vrednost rms je razvijena da bi se došlo do značajnog proseka ovih vrednosti i da bi se bliže odredio nivo signala koji primaju uši.

• Frekvencija - učestanost, broj promena (oscilacija) u jedinici vremena. Zdrav, mlad čovek je sposoban da čuje frekvencije od 20Hz do 20.000Hz, ali osetljivost opada sa godinama, posebno za visoke frekvencije.

• Brzina - Brzina zvuka zavisi od medija kroz koji talasi prolaze. Uopšteno, brzina zvuka je proporcionalna kvadratnom korenu količnika elasticiteta i gustine. Te fizičke


5

karakteristike se menjaju sa promenama ambijentnih uslova (temperatura. vlažnost itd.). Pošto nam u svkodnevnom radu nije neophodna potpuno tačna vrednost o brzini kretanja zvuka kroz vazduh, uzimamo kao srednju vrednost za brzinu kretanja zvuka kroz vazduh 340m/s.

• Talasna dužina - rastojanje između dve jednake tačke prostirućeg talasa na određenoj frekvenciji (oznaka lambda (λ). Što je veća frekvencija, to je ton viši, ali je talasna dužina manja.

• Faza - odnosi se na vremenski odnos između dva ili više zvučnih talasa u datim tačkama njihovih ciklusa. Zvučni talasi su repetativni i mogu da se podele u pravilne intervale. Ti intervali se mere us tepenima. Ako dva identična zvučna talasa počnu prostiranje u istom trenutku, oni će biti u fazi, a ako počnu u različito vreme, neće biti u fazi.. Talasi koji su u fazi će se sabirati, a oni koji imaju suprotne fazne stavove će se poništavati. U studijskoj situaciji, potpuno poklapanje ili potpuno razilaženje faznog stava će biti retkost. Uglavnom imamo situaciju koja je „negde između“, sa određenim odstupanjem faznog stava.

• Sastav harmonika – odnosi se na frekvencijski sadržaj kompleksnog zvuka, pored osnovnog tona. Ukoliko je frekvencijcki sadržaj nepravilan, ukoliko frekvencije koje postoje pored osnovne frekvencije ne stoje u određenom matematičkom redu (umnošci osnovne frekvencije), zvuk koji dobijamo doživljavamo kao šum. Međutim, ukoliko je frekvencijski raspored pravilan na taj način da se frekvencije nižu kao umnošci celih brojeva u odnosu na osnovnu frekvenciju, onda se čuje zvuk koji mi prepoznajemo kao muzički ton: na primer, za osnovni ton ili prvi harmonik 440Hz, dalji niz harmonika će biti: 880Hz (2x440Hz), 1320Hz (3x440Hz), 1760Hz (4x440Hz) itd. Primer harmoničkog niza, za osnovni ton C2, koji ima frekvenciju od 65.4Hz:

• Envelopa – je skup karakteristika zvuka, koje zajedno za harmoničkim sadržajem, definišu boju zvuka. Envelopa ima 4 faze: attac, decay, sustain, release (ADSR).

Ove karakteristike omogućavaju da se jedan oblik talasa razlikuje od drugog.


6

NIVOI: dB

Uvo prima zvučne signale u energetskom rasponu od oko 1013:1 (10.000.000.000.000:1) - izuzetno širok raspon. Pošto je ljudima teško da barataju sa tako širokim rasponima, usvojena je logaritamska skala da bi se mere svele na upotrebljivije cifre. Oznaka koja se koristi za pokazivanje nivoa zvučnog pritiska, nivoa signala, i promena u nivou signala je decibel (dB). Logaritam (log) je matematička funkcija koja velike brojevne vrednosti svodi na manje, upotrebljivije brojeve. Pošto rastu eksponencijalno, oni često bolje i preciznije opisuju rad naših čula nego linearna kriva. NIVO ZVUČNOG PRITISKA Nivo zvučnog pritiska je pritisak zvučnih vibracija meren u jednoj tački. On se uglavnom meri uz pomoć merača nivoa zvuka u dB(A) ili dB (SPL) - u pitanju su potpuno iste jedinice, sa istom referentnom vrednošću. Što je nivo zvučnog pritiska viši, to je zvuk glasniji. dB(A) ili dB(SPL) koristimo kada hoćemo da izrazimo nivo glasnosti. On označava intenzitet zvučnog pritiska (SPL = Sound Pressure Level) Najtiši zvuk koji mi možemo da čujemo, donji prag čujnosti je 0dB SPL. Prosečan razgovor na razdaljini od 30cm je 70dB SPL. Prosečno kućno stereo slušanje je oko 85dB SPL. Prag bola (tako glasno da uši doslovno bole) je 120 do 130dB SPL. Najčešće korišćeni dB termini jesu dBSPL, dBm, dBu, dBV i dBFS, mada ih ima mnogo više. NIVO SIGNALA Nivo signala se takođe meri u dB. Nivo u decibelima je 10 puta logaritam količnika dva nivoa: dB = 10 log P/Pref gde je: P - merena snaga u vatima, Pref - referentna snaga u vatima. U poslednje vreme postalo je uobičajeno da se koriste decibeli da pokažu i odnose voltaže: dB = 20 log V/Vref gde je: V - izmerena voltaža, Vref - referentna voltaža. Ovaj izraz je matematički ekvivalent prethodnog jer je snaga jednaka kvadratu voltaže podeljeno sa otporom kola: dB = 10 log P1/P2 = 10 log (V1²/R)/ (V2²/R) = 10 log V1²/V2² = 20 log V1/V2 Nivo signala u decibelima može da se izrazi na više načina - dBm, dBu, dBv, dBV. dBm: decibeli sa referencom na 1 milivat; dBu ili dBv: decibeli sa referencom na 0,775 volti. (dBu su češći); dBV: decibeli na 1 volt. Ako merite snagu signala, decibel jedinica koju treba da koristite je dBm.


7

dBm = 10 log P/Pref gde je: P - izmerena snaga, Pref - referentna snaga, 1 milivat. Na primer konvertujte 0,01 vat u dBm: dBm = 10 log P/Pref = 10 log 0,01/0,001 = 10 tako da 0,01 vat odgovara vrednosti od 10 dBm (10 decibela iznad 1 milivata). Sada konvertujte 0,001 vat u dBm: dBm = 10 log P/Pref = 10 log 0,001/0,001 = 0 tako da je 0 dBm = 1 milivat. Bilo koja voltaža preko bilo kog otpora koja daje 1 milivat je 0 dBm. 0 dBm = V²/R = 1 milivat, gde je: V - voltaža u voltima, R - otpor kola u omima. Na primer, 0,775 volti preko 600 oma je 0 dBm. Jedan volt preko 1000 oma je 0dBm. Neki voltmetri su kalibrisani u dBm. Očitavanje na voltmetru u dBm je tačno samo ako merite preko 600Ω . Za tačno merenje u dBm, izmerite voltažu i otpor kola i onda izračunajte: dBm = 10 log (V²/R)/0,001 Druga jedinica za merenje se zove dBu ili dBv. To označava decibele sa referencom na 0,775 volti. Cifra od 0,775 volti dolazi od 0 dBm. 0 dBm = 0,775 volti preko 600 oma, gde se 600Ω koriste kao standardna impedanca za audio veze. Tako da je dBu = 20 log V/Vref gde je Vref = 0,775 volti. Nivo signala se takođe meri u dBV, ili u decibelima sa referencom na 1 volt. Jednačina za ovo je: dBV = 20 log V/Vref gde je Vref = 1 volt. Na primer, konvertujmo 1 milivolt u dBV: dBV = 20 log V/Vref = 20 log 0,001/1 = -60, tako da je 1 milivolt = −60dBV (60 decibela ispod 1 volta). Sada konvertujte 1 volt u dBV, na ovaj način: dBV = 20 log 1/1 = 0, tako da je 1 volt = 0 dBV. Da biste konvertovali dBV u voltažu, koristite formulu: Volti = 10 (dBV/20)


8

UVO Izvor zvuka proizvodi zvučne talase naizmenično zgušnjavajući i razređujući vazduh između izvora i slušaoca. Ove promene prouzrokuju promene pritiska iznad i ispod normalnog atmosferskog pritiska. Uvo je osetljivi prenosnik koji odgovara na ove promene pritiska serijom povezanih procesa koji se događaju unutar slušnih organa koji čine uvo. Kada stignu do slušaoca, talasi zvučnog pritiska se skupljaju u slušnom kanalu preko spoljnjeg uva i upućuju se na bubnu opnu. Zvučni talasi se onda menjaju u mehaničke vibracije i prenose se u unutrašnje uvo preko tri kosti koje se zovu čekić, nakovanj i uzengija. Ove kosti deluju i kao pojačivači (tako što značajno pojačavaju vibracije koje dobijaju sa bubne opne), i kao uređaj za zaštitu (smanjivanjem nivoa glasnih zvukova). Vibracije se onda prenose na unutrašnje uvo (kohlea) - cevast, zmijoliki organ koji sadrži dve komore ispunjene tečnošću. Unutar tih komora nalaze se mali trepljasti receptori poređani redom duž kohlee. Vibracije se prenose do treplji, koje reaguju na određene frekvencije u zavisnisti od mesta na kom se nalaze duž organa, i izazivaju nervnu stimulaciju što nam daje osećaj čujnosti. Sluh se uglavnom gubi kada se ovi receptori oštete ili kad propadaju sa godinama. PRAG ČUJNOSTI Kad je SPL u pitanju, uobičajena referenca za nivo pritiska je donji prag čujnosti, koji je minimalni zvučni pritisak koji može da izazove fenomen čujnosti kod većine ljudi, i iznosi 0,0002 mikrobara. Jedan mikrobar je jednak milionitom delu normalnog atmosferskog pritiska, tako da je jasno da je uvo izuzetno osetljivo. U stvari, da je uvo samo malo osetljivije, mogli bismo da čujemo i temperaturne promene molekula. Kada se kao referenca za nivo zvučnog pritiska uzima 0,0002 mikrobara, donji prag se uglavnom označava kao 0dB SPL. Donji prag čujnosti se definiše kao SPL za određenu frekvenciju koji prosečna osoba može da čuje u 50% slučajeva. PRAG BOLA SPL koji izaziva bol kod slušaoca u 50% slučajeva zove se prag bola i odgovara SPL nivou od 140dB u frekvencijskom rasponu od 200Hz do 10kHz (na frekvencije ispod 200Hz i iznad 10kHz smo manje osetljivi).


9

MIKROFONI Mikrofon je obično prva karika u lancu snimanja. Mikrofon je pretvarač koji menja jedan oblik energije (zvučne talase) u mehaničku energiju, pa zatim u električne signale. Kvalitet prijema mikrofona zavisi od mnogih spoljnih okolnosti, kao što su postavka mikrofona, akustičko okruženje i dizajn mikrofona. Ovi, međusobno povezani elementi, zajedno utiču na kvalitet zvuka koji daje mikrofon. Da bi se zadovoljili zahtevi široke primene i ličnih ukusa, profesionalnim korisnicima je na raspolaganju dovoljno širok izbor mikrofona. Pošto određene zvučne karakteristike svakog mikrofona često najbolje odgovaraju specifičnim primenama, korisnik može da dobije najbolji mogući zvuk pažljivim izborom mikrofona za određenu primenu. Pri izboru najbolje postavke mikrofona, treba da razmišljate o sledeća dva pravila: Pravilo 1. Ne postoje pravila, samo smernice. Iako vam smernice mogu pomoći da postignete dobar prijem, ne oklevajte da eksperimentišete da biste dobili zvuk koji najbolje odgovara vašem ličnom ukusu. Pravilo 2. Kompletan zvuk audio signala ne može da bude bolji od najslabije veze u signalnom putu. PODELA MIKROFONA Podele mikrofona su moguće po više kriterijuma, ali za nas su najvažnije električna podela i akustička podela mikrofona. Električna podela (prema načinu pretvaranja akustičkih promena u električne impulse:

• kondenzatorski (rad se bazira na principu prolaza struje kroz kondenzator, odnosno na principu punjenja i pražnjenja kondenzatora)

• elektrodinamički (koristi elektromagnetne indukcije da bi proizveo izlazni signal) -sa pokretnim kalemom -sa trakom

• kristalni • ugljeni • magnetni

Poslednje tri vrste mikrofona (kristalni, ugljeni i magnetni) se sada praktično više ne koriste, pa ćemo se pozabaviti konstrukcijom kondenzatorskih i elektrodinamičkih mikrofona. Kondenzatorski mikrofoni Kondenzatorski mikrofoni funkcionišu po elektrostatičkom principu. Prijemni deo mikrofona, koji čestonazivamo kapsulom, se sastoji od dve veoma tanke pločice od kojih je jedna pokretna (membrana), a jedna je fiksirana. Ove dve pločice obrazuju kapacitator (kondenzator) koji može da zadrži električno punjenje. Kapacitativnost kapsule je određena sastavom pločica (što je fiksna vrednost) i provodnom materijom između pločica (što je vazduh, dakle opet fiksna vrednost) i razmakom između pločica što je vrednost koja se menja pomeranjem membrane pod delovanjem zvučnog pritiska. Na taj način, pločice kapacitatora čine kapacitator osetljiv na promene zvučnog pritiska.


10

Zvučni talas pomera membranu i tako smanjuje razmak između dve pločice za, donoseći promenu voltaže koju onda beležimo kao audio signal. Da bi čitav sistem funkcionisao, mikrofon mora da dobije napajanje unapred da bi napunio kapacitator. To napajanje nazivamo fantom napajanje, a internacionalni standardi određuju njegovu vrednost na 48V, mada se još ponegde mogu naći mikrofoni čije fantomsko napajanje treba da bude 24V ili 12V. Na većini uređaja koji se koriste za snimanje zvuka (snimači, miksete, pa čak i kamere), postoji opcija uključivanja fantomskog napajanja koja je označena oznakom „+48V“ Dinamički mikrofoni Dinamički mikforon generiše signal na osnovu elektromagnetne indukcije. Kada metal koji je strujni provodnik preseca linije magnetnog fluksa u magnetnom polju, u metalu se generišu električni impulsi. Dinamički mikrofon sa pokretnim kalemom (kakvi su najčešće u upotrebi), se sastoji od tanke membrane koja je povezana sa tankom provodničkom žicom namotanom na kalem koji je sistemom finog vešanja pričvršćen u magnetnom polju stalnih magneta.


11

Kada zvučni pritisak pokrene membranu, kalem se pokreće proporcionalno amplitudi i frekvenciji zvučnog talasa, što prouzrokuje da kalem prekida linije magnetnog fluksa, čime se generiše analogni električni signal. AKUSTIČKA PODELA Akustička podela mikrofona se prvenstveno tiče usmerenosti mikrofona, pa tako imamo: kružnu karakteristiku usmerenosti - mikrofon radi na pritisak, odnosno sav zvučni pritisak deluje a membranu samo sa jedne strane, pa je mikrofon neusmeren osmičastu karakteristiku usmerenosti - mikrofon radi na gradijent pritiska, odnosno zvučni pritisak deluje i sa prednje i sa zadnje strane, pa postoje određene razlike u zvučnom pritisku (u jačini i fazi) na dve strane i mikrofon nazivamo dvosmernim kardioidnu karakteristiku usmerenosti - kombinovanjem karakteristika mikrofona koji rade na pritisak i na gradijent pritiska, dobijamo različite karakteristike usmerenosti, najčeše kardioidu (usmereni), superkardioidu (vrlo usmereni) http://youtu.be/fl3GeiXxJ7Q omnidirektivni (neusmereni)

kardioidni (usmereni)

Superkardioidni (vise usmeren)

http://youtu.be/fl3GeiXxJ7Q

http://en.wikipedia.org/wiki/File:Polar_pattern_omnidirectional.png

http://en.wikipedia.org/wiki/File:Polar_pattern_cardioid.png


12

bi-direktivni (dvosmerni)

izuzetno usmeren, kao kod velikog topa

Usperenost mikrofona treba iskoristiti tako da se dobije za datu situaciju najbolje odnos između direktnog zvuka koji želimo da snimimo i ostalog zvuka koji može biti spoljna buka, dijalog drugog glumca, reverberacija prostorije i slično. Postavka mikrofona zajedno sa izborom mikrofona predstavlja deo pripreme od velike važnosti, zato što svaki izvor zvuka ima drugačije paterne zračenja frekvencija, pa se samim tim i boja zvuka menja u zavisnosti od postavke mikrofona. Na slici se mogu videti paterni zračenj violončela za različite opsege frekvencija.

http://en.wikipedia.org/wiki/File:Polar_pattern_supercardioid.png

http://en.wikipedia.org/wiki/File:Polar_pattern_figure_eight.png

http://en.wikipedia.org/wiki/File:Polar_pattern_directional.png


13

KONTROLA SIGNALA: ZVUČNICI, SLUŠALICE, MERNI INSTRUMENTI U procesu snimanja, procena i podešavanje zvuka se uglavnom zasniva na onome što čujemo preko monitorskog sistema i na onome što pokazuju merni uređaji, odnosno imamo mogućnost objektivne i subjektivne kontrole audio signala. Subjektivna kontrola audio signala se vrši preko sistema monitorskih zvučnika koji može da bude projektivan na više načina, zavisno od namene. Na primer, monitorski sistem u sali za miks filma će biti surround sistem zvučnika (5.1, 6.1 ili 7.1, zavisno od sistema kodovanja), u studiju za snimanje muzike ćemo imati far field (dalje postavljene velike zvučnike) i near field (bliže postavljene manje zvučnike) monitoring, a na terenu ćemo najčešće koristiti slušalice; Objektivna kontrola audio signala se vrši preko sistema mernih uređaja, najčešće vu-metara i pik-metara koji pokazuju nivo signala u raznim fazama toka signala. Merni instrumenti nam pokazuju da li je signal podmodulisan (preslab) ili premodulisan (prejak) u odnosu na standarde u skladu sa kojima je konkretan uređaj napravljen. ZVUČNICI I SLUŠALICE Zvučnik i slušalice funkcionišu zapravo kao obrnuti mikrofon, pretvarajući električne signale u mehaničku energiju, čime se pobuđuje akustička energija. Naravno, mehanička energija koju proizvode slušalice je mnogo manja od one koju proizvode zvučnici, pa slušalicama pojačivač nije potreban, dok je za rad zvučnika pojačivač neophodan. Uprkos napretku u dizajnu, zvučnici su i dalje najslabija karika u audio lancu. Ova slabost je posledica potencijalnih nelinearnosti u frekvencijskom odzivu zvučnika, odnosno zvučnik često ne može da prenese verno frekvencije koje su poslate u njega. Grubo rečeno, što skuplji zvučnik, to vernija reprodukcija.

Problem se dodatno usložnjava kada na rad zvučnika počne da reaguje i prostor u koji su zvučnici stavljeni. Naime, ukoliko zvučnik preterano ističe neke frekvencije, moguće je da su karakteristike prostora takve da ističu iste te frekvencije i da performanse pomenutog zvučnika budu još gore u datom prostoru. Zbog toga je veoma važno izabrati adekvatne zvučnike i postaviti ih dobro u odnosu na prostor.


14

DIZAJN ZVUČNIKA Kao što jedan zvučnik zvuči različito od drugog u različitim akustičkim sredinama, zvučnici različitog dizajna se mnogo razlikuju po karakteru zvuka. Zapremina kutije, broj komponenti i njihova veličina u svakoj kutiji, frekvencije skretnica, i filozofija dizajna daju razlike u kvalitetu zvuka. Profesionalni zvučnici se uglavnom prave na dva načina: supresija vazduha (kompresioni) i bas refleks. Kutija zvučnika sa supresijom vazduha je za vazduh nepropustljiv zapečaćen sistem koji odvaja vazduh u kutiji od vazduha van kutije. Ovaj sistem nudi dobar i precizan prenos bas frekvencija. Kod bas-refleks ili otvorenih kutija, određena bas rupa se nalazi na kutiji, što omogućava vazdušnoj masi iz kutije da se slobodno meša sa vazduhom van kutije tako da deluje kao Helmholcov rezonator, što akustički pojačava izlazne vrednosti na dubljim oktavama. Zbog toga ovi zvučnici daju dublji, ali razliveniji bas. Sa tolikim varijablama koje treba uzeti u obzir kad su u pitanju soba i zvučnici, nešto što bismo nazvali idealnim monitorskim sistemom ne postoji. Izbor sistema je više pitanje subjektivnog ukusa. Oni monitori koji se široko primenjuju u dužem periodu vremena počinju da se smatraju industrijskim standardom; ali ovo može lako da se promeni jer se ukusi menjaju. SKRETNICE Jedna zvučnička kutija u sebi može da ima više zvučnika (drajvera) koji su „zaduženi“ za različite opsege frekvencija, pa prema tome koliko tih opsega ima (u koliko je delova čitav spektar podeljen), zvučničke kutije zovemo jednosistemskim, dvosistemskim, trosistemskim ili četvor sistemskim. Retko će se u zvučničkoj kutiji naći više od 4 vrste zvučnika odnosno, spektar frekvencija koje treba reprodukovati se retko deli na više od 4 dela. Pošto su individualni elementi zvučnika (drajveri) efikasniji u nekim frekvencijskim rasponima nego u drugim (tj. oni proizvode više neizobličenog izlaznog signala za isti nivo ulaznog signala), često se koristi više drajvera kombinovano da bi se dobio željeni odgovor. Drajveri velikog dijametra, kao što su jedinice od 15”, proizvode niske frekvencije efikasnije nego visoke frekvencije; zvučnici srednje veličine, kao što su oni od 4 do 5”, proizvode frekvencije srednjeg spektra bolje nego visoke ili duboke; i mali zvučnici, sa dijafragmom od 1/2” do 1 1/2”, proizvode visoke frekvencije bolje nego bilo koje druge. Ovi zvučnici su povezani skretnicama, koje sprečavaju da bilo koji signal van određenog frekvencijskog raspona dođe do zvučnika. Skretnice uglavnom imaju jedan ulaz i dva ili tri izlaza. Ulazni signali iznad skretničke frekvencije se šalju u drajver za više frekvencije, dok se signali ispod skretničke frekvencije šalju u drajver za niže frekvencije. Pasivne skretnice koriste induktore i kapacitatore i dizajnirane su tako da se signal na skretničkoj frekvenciji šalje jednako u izlaze (ili u skladu sa proporcionalnim potrebama sistema). Ovakav dizajn obezbeđuje mek prelaz sa zvučnika na zvučnik. Ako sistem zvučnika ima samo jednu skretničku frekvenciju, nazivamo ga dvosistemskim jer deli signal u dva okvira. Ako signal ima dve skretničke frekvencije, to nazivamo trosistemskim zvučnikom. Elektronske skretnice nazivamo aktivnim skretnicama, one se razlikuju od konvencionalnih, psivnih skretničkih sistema po tome što se izlazni signal sa konzole deli u različite frekvencijske opsege (u zavisnosti od toga da li je zvučnik dvosistemski ili trosistemski), ali se svaki filtrirani signal šalje u svoje pojačalo čije izlazne vrednosti mogu da se kontrolišu. Ovaj pristup ima sledeće prednosti: Signali u aktivnoj skretnici imaju nizak nivo tako da mogu da se koriste aktivni filteri bez induktora. Ovim se otklanja izvor izobličenja. Gubici snage koji se javljaju zbog otpora induktora u pasivnoj skretnici su eliminisani.


15

Svaki frekvencijski raspon ima svoje sopstveno pojačalo, tako da može da se postigne puna snaga pojačala i puna efikasnost zvučnika, bez obzira na zahteve pojedinačnih komponenti zvučnika u svakom trenutku. U zavisnosti od dizajna zvučnika skoro svaka frekvencija može da se izabere da bude skretnična tačka; međutim nekoliko najčešće biranih frekvencija su 500Hz, 800Hz, 1200Hz, 5000Hz, i 7000Hz. MERNI INSTRUMENTI Da bismo mogli objektivno da kontrolišemo signal u elektronskim uređajima, koristimo merne instrumente kao indikatore vrednosti signala. To je posebno važno zato što intenzitet zvuka u obradi dosta varira, te je važno da sminatelj vidi da li se vrednost signala bliži donjoj ili gornjoj granici prihvatljivosti. Ukoliko je signal preslab, rizikujemo da dobijemo previše šuma u sistemu (čak i kada je digitalna tehnologija u pitanju), a ako je signal prejak, rizikujemo da zvuk bude premodulisan i izobličen. Najopštija podela mernih instrumenata audio signala bi bila na - vu-metre koji prikazuju vrednosti koje su bliske srednjoj vrednosti signala. Oni su spori otprilike kao i naše čulo sluha, pa će jednako sporo registrovati i promene. Vu-metar je pogodniji za analognu tehnologiju. - pik-metre koji prikazuju vršne vrednosti signala. Pik-metri su brzi i pogodniji su za upotrebu sa digitalnom tehnologijom. Treba napomenuti da i neki analogni uređaji imaju pik-metre, dok je upotreba vu-metara kod digitalnih uređaja izuzetno retka. Takođe, neki pik-metri imaju više funkcija pa prikazuju, osim vršnih vrednosti i srednje vrednosti istovremeno, ali u drugoj nijansi.


16

FORMATI ANALOGNOG I DIGITALNOG ZAPISA ZVUKA

Osnovni razlog zašto se počelo prelaziti sa analognog na digitalno zapisivanje zvuka je bila potreba da se smanji šum, koji neminovno postoji i multiplicira se kada se upotrebljavaju analogni uređaji i kada se prave generacije audio snimaka. Naravno da su, i pre uvođenja digitalne tehnologije, postojali reduktori šuma, ali oni svakako nisu mogli dovoljno efikasno da regulišu problem šuma, a da pri tom ne oštete signal.

Digitalno snimanje, a posebno pravljenje generacija snimaka ima nekoliko prednosti nad analognim - smanjenje nivoa šuma, manje izobličenje signala i mogućnost pravljenja bezbroj generacija bez gubitka kvaliteta. Ukoliko se akustička pojava (zvuk) prevede u električne impulse pri čemu povećanje i opadanje talasa biva direktno ispraćeno povećanjem i opadanjem voltaže - onda je električni signal analogan akustičkom zvuku. Analogni signal je kontinualan, i prati promene bez ikakvog daljeg deljenja. Dinamički raspon koji može da se postigne pri snimanju u analognom domenu jer definisan sa gornje strane tačkom preko koje će signal biti premodulisan i izbličen, a sa donje strane tačkom na kojoj postoji šum trake i uređaja. Kod digitalnog snimanja, sistem donosi odluke o signalu i zapisuje ga diskretno, a ne kontinulano, dakle u određenim vremenskim razmacima. Digitalni sistemi analiziraju zvučni signal na dva načina: - prvo semlovanjem (uzorkovanjem) odnosno uzimanjem uzoraka zvuka određeni broj puta u sekundi, zanemarujući potpuno zvučne promene koje se dese izmeđ dve tačke uzorkovanja. - drugo kvantizacijom uzorka, odnosno definisanjem određenog broja nivoa. I tako se kontinualni audio pretvara u seriju pojedinačnih, odvojenih odmeraka. Svakako, što se uzme veći broj uzoraka u sekundi, i što se više informacija potroši na definisanje toga jednog uzorka - to je rezolucija veća i samim tim kvalitet signala raste.

Frekvencija semplovanja (učestanost uzorkovanja) mora biti barem dvostruko veća od najviše frekvencije koju želimo da zabelezimo. i tako dolazimo do podatka da, ako bismo želeli da prenesemo kompletan čujni spektar (20kHz), moramo da uzimamo uzorke signala minimum 40.000 puta u sekundi, odnosno frekvencija semlovanja ne sme preći ispod 40KHz. U praksi se dodaje i „sigurnosna margina“, pa je standardna frekvencija semplovanja za kompat disk 44,1kHz, a u upotrebi se pojavila i frekvencija semplovanja od 48kHz, koje se upotrebljavala u brodkastingu, najviše zato što je bilo lakše i bolje konvertovati standardni satelitski signal od 32kHz


17

Da bi se smanjila greška kvantizacije, potrebno je da broj nivoa odnosno broj bita bude veći, pa je tako standard za kompakt disk 16 bita. Bez zalaženja u binarnu aritmetiku, napomenućemo da teorijski svaki bit donosi 6dB dinamičkog raspona, čime dobijamo, za 16-bitni signal, da odnos između šuma i najviše moguće vrednosti signala iznosi 96dB. Impulsna kodna modulacija Impulsna kodna modulacija (Pulse-code modulation) ili skraćeno PCM, je postupak pretvaranja kontinualnog oblika signala u digitalni oblik signal radi dalje obrade, prenosa ili čuvanja. Postupkom odmeravanja i kvantifikovanja kontinualnog oblika signala, dobija se konačan niz odmerenih i zaokruženih vrednosti. Odmeravanje i kvantifikovanje sinusnog oblika signala Da bi se kontinualni signal mogao izraziti nizom brojeva (digita), odnosno pretvorio u niz impulsa koji predstavljaju jedinice i nule, potrebno je izvršiti tri osnovne operacije. - Odmeravanje sampling - Kvantovanje (zaokruživanje) quanting - Kodiranje (prevođenje) coding Istorijat Patentiranjem postupka impulsne kodne modulacije 3. oktobra 1938. godine, Alek Rivs nije bio svestan veličine svog otkrića da je postavio temelj savremenim telefonskim komunikacijama. Radovi na istom polju telekomunikacija sežu još u 1853. godinu kada je Američki pronalazač M. B. Farmer vršio eksperimente sa žičanim telegrafom, i prenosom više njih istovremeno kroz jedan telegrafski vod. Tokom Drugog svetskog rata izvođeni su eksperimenti u Belovim laboratorijama, gde je PCM našao prvu praktičnu primenu. Sistem za kriptovani prenos govora SIGSALI je nastao kao derivat tog istraživanja. Konverzija signala A/D Konvertor je elektronsko kolo koje konvertuje kontinualne signale u diskretne digitalne brojeve. U D/A konvertoru dolazi do obrnute operacije Postupak A/D konverzije Analogni signal - Anti-aliasiranje (low-pass filter) - Uzorkovanje (semplovanje) i zadržavanje - Konverzija iz analognog u digitalni domen - Kodiranje podataka - Korekcija greške - Modulacija - Beleženje podataka (traka disk) Postupak D/A konverzije Demodulacija - Korekcija greške- D/A konverzija - semplovanje i zadržavanje - low-pass filter Kvantizacija Nakon uzimanja uzoraka analognog signala, voltaže tih signala se prevode i diskretne vrednosti koje su predstavljene binarnim kodom. Kada se određeni kvantitet predstavi binarnim kodom dobijamo digitalnu reč sa određenim brojem bita (koliko cifara, toliko bita). Što je duža digitalna reč, što više bita ima, to je bolja rezolucija, odnosno veći je broj kvantizacionih nivoa, a i poboljšava se odnos signal/šum. Standard kod audio uređaja je da minimalna rezolucija bude 16 bita, što je zapravo standard za CD audio zapis. Treba napomenuti da profesionalni konvertori rade najčešće sa rezolucijom od 24 bita.


18

Frekvencija semplovanja Analogni signal je kontinualan u vremenu. Da bi se pretvorio u niz digitalnih vrednosti neophodno je odrediti učestanost pri kojoj će se uzimati uzorci analognog signala. Ta učestanost se naziva frekvencija semplovanja i predstavlja jedan od pokazatelja kvaliteta konvertera. Potrebno je da frekvencija semplovanja bude najmanje dvostruko veća od najviše frekvencije audio signala. To je jedan od razloga što je standard za CD audio zapis frekvencija semplovanja od 44.1 kHz. Antialiasiranje Pri semplovanju se uzimaju diskretne vrednosti signala u određenim vremenskim intervalima i ne postoji apsolutno tačan način da se predvidi šta se dešava sa analognim signalom između tih vremenskih intervala. Ako je brzina promena signala mala u odnosu na učestanost uzimanja uzoraka, može se pretpostaviti da će vrednosti signala između dva momenta uzorkovanja biti negde između vrednosti koje smo već dobili u ta dva uzorka. Ako su te promene brže od učestanosti uzorkovanja, onda ta pretpostavka više ne važi. Antialijasiranje je proces u kome se zapravo radi frekvencijska filtracija signala. Low-pass filter se postavlja na frekvenciji koja je jednaka polovini frekvencije semplovanja, da bi se sprečilo da neželjene frekvencije prođu u čujni opseg signala. Bira se upravo polovina frekvencije semplovanja jer se neželjeni signali aliasiraju (preslikavaju) u čujni opseg na taj način što njihova frekvencija nakon aliasiranja ima vrednost koja je razlika između frekvencije signala i frekvencije semplovanja..

Analogni formati u komercijalnoj upotrebi: - gramofonska ploča (mehanički zapis) - magnetna traka (magnetni zapis) Digitalni formati u komercijalnoj upotrebi: - CD (optički zapis) - DVDAudio (optički zapis) - DAT (digitalna audio traka - magnetni zapis) - Mini disk (optički zapis) - Hard disk - .... Zapis na gramofonskoj ploči može da bude predviđen za više brzina reprodukcije, konkretno danas figuriraju brzine od 45 i od 33,3 obrtaja u minuti, a u počecima razvoja takvog zapisa potrebno je blo da se ploča okreće brzinom od 78 obrtaja u minuti, da bi zvuk bio adekvatan. Usporavanje u odnosu na brzinu obrtanja pri usnimavanju donosi spuštanje frekvencija, a ubrzavanje donosi podizanje frekvencija. Zapis zvuka na magnetnoj traci postoji u mnogim oblicima : - magnetofonska traka širine 2“, 1“, 1/2“, 1/4“ i 1/8“ (“ = inč) - perfo traka (35mm ili 17,5mm) - magnetni zapis zvuka na filmskoj traci Postoje tri grupe formata digitalnih audio fajlova: - Nekomprimovani (PCM) audio formati mogu biti zapisani kao: WAV, AIFF i AU


19

- Formati sa kompresijom bez gubitaka: FLAC, Monkey’s Audio (APE), WavPack (WV), jedna varijanta Windows Media Audio (WMA) - Formati koji koriste kompresiju sa gubitkom podataka: MP3, Vorbis, Musepack, AAC itd. Godina Format medija Vrsta zapisa 1877 Fonograf Mehanički analogni zapis; 1895 Gramofonska ploča Mehanički analogni zapis; 1898 Magnetni zapis na žici Magnetni analogni zapis nekad u toku 1930-tih

Magnetna traka Analogni magnetni zapis

1948 Gramofonska ploča od vinila

Analog, with preemphasis and other equalization techniques (LP, RIAA); lateral grooves, horizontal stylus motion; discs at 7" (most 45 rpm), 10" and 12" (most 33 1/3 rpm)

1957 Gramofonska ploča od vinila sa stereo zapisom

Analog, with preemphasis and other equalization techniques. Combination lateral/vertical stylus motion with each channel encoded 45 degrees to the vertical.

1975 Betamax Digital Audio 'Dolby Stereo' surround zvuk za bioskop

1982 Compact Disc (CD-DA) PCM, digitalni optički zapis

1987 Digital Audio Tape (DAT) digitalni magnetni zapis na traci

1991 MiniDisc (MD) ATRAC

1992 WAVEform (WAV)

1993 Digital Theatre System (DTS) Sony Dynamic Digital Sound (SDDS)

1995 MP3 1997 DVD Dolby Digital 1997 DTS-CD DTS Audio 1999 DVD-Audio

1999 Super Audio CD (SACD)

1999 Windows Media Audio (WMA) 2000 Free Lossless Audio Codec (FLAC) 2005 HD DVD 2006 Blu-Ray 2008 slotMusic 320kb/s MP3 on microSD or microSDHC


20

OSNOVNE KATEGORIJE ZVUKA TJ. ZVUČNE SLIKE AV DELA

Zvuk odnosno zvučna slika AV dela obuhvata tri osnovne kategorije zvuka tj. tri osnovne vrste izražajnih sredstava: govor, muzika, i zvučni efekti. Govor i muzika su tvorevine ljudskoga uma, koje su se vremenom razvile u samostalne, organizovane zvučne sisteme, a u cilju komunikacije. Nasuprot govoru i muzici, ostale zvuke u prirodi, zvučne efekte, možemo shvatiti samo kao karakteristično ispoljavnje kretanja materije. Međutim, u umetničkom oblikovanju AV dela i primenjeni zvučni efekti kada se svrstaju u određeni poredak, mogu da budu organizovani, upravo onako kao što govor i muzika čine sastavni deo znakova filmskog jezika. Važno je napomenuti da se vrste zvuka međusobno razlikuju ne samo po karakteru zvučnog materijala nego i po stepenu njegove organizovanosti i pripadnosti određenom znakovnom sistemu. To implicira postojanje kombinovanih i prelaznih tipova kategorija zvuka a ne samo ‘čistih’ tipova obuhvaćenih podelom zvuka na tri osnovne vrste izražajnih sredstava.

“Govor i muzika mogu se spojiti i uzajamno pojačati u obliku pevanja. Glas kukavice podseća na muzički organizovan melodijski elemenat, a lupanje srca na ritmički. Slični zvučni efekti mogu se primeniti i kao organski kompozicioni materijal u muzici, gde pre svega ukazuju i na svoje prvobitno značenje.”2 Govor: Govor ima dva osnovna oblika: dijalog i naraciju3.

2 Ivo Blaha, Osnove dramaturgije zvuka u filmskom i televizijskom delu, urednik: Rihard Merc, RTS, Sektor za izdavačku delatnost, Beograd, 1993, 3 Naracija se može stilizovati i u dijalog (jedan glas govori drugome).

Slika br.1


21

Ostali oblici govora u AV delu: izjava (ispovest, izjašnjavanje) – autentičan, po pravilu, neglumački iskaz – koriste je dokumentaristi (često se koristi i bez slike iz off-a); komentarisanje (kazivanje) može biti sasvim ili samo delimično pripremljeno ili improvizovano (karakteristično za reportaže, ankete, izveštaje dopisnika, i sl.); imaginaran glas (glas nevidljivog nadprirodnog bića); personifikovani govor (npr. životinja koja govori kao čovek); implicitan govor – maksimalno se potiskuje leksička strana govora, a naglašava značenje; govor u funkciji atmosfere (npr. žamor); fiktivan govor (npr. govor izmišljene civilizacije). Muzika: Sa stanovišta autorstva razlikujemo muziku koja je neposredno komponovana (eventualno improvizovana) za dato AV delo, tj. orginalna, i muziku preuzetu od drugih autora.

Preuzet snimak muzike drugog (ili drugih) autora, prvobitno komponovane za drugo AV delo ili snimak autonomne muzike, nazivamo arhivskom4 muzikom. Takođe, kompozitor može da namerno iskoristi muziku drugog (ili drugih) autora ili narodno stvaralaštvo neke sredine, da je prilagodi zahtevima datog AV dela i na kraju da je snimi kao i orginalnu muziku.5 Sledeća vrsta preuzete muzike jeste autentična muzika sredine. Autentična muzika sredine može da se snima direktno, na licu mesta, ili da se koristi arhivski snimak.

Slika br.2 Što se tiče pozicije muzike prema slici razlikujemo: imanentnu muziku (koja čini deo prikazivane sredine) i transcedentnu (paralelno dodatu slici). Izvor realne muzike može biti obuhvaćen slikom ili ostavljen van vidnog ugla kamere. Što se tiče prateće muzike, njen karakter se spaja sa rafiniranim izvođenjem i zvučnom čistoćom studijskog snimka, slično kao kod objektivne naracije. Prema odnosu karaktera muzike i dramske radnje, muzika može da bude u paralelnom odnosu sa dramskom radnjom, ili da bude u odnosu kontrapunkta. Zvučni efekti: Prema izvoru zvuka zvučni efekti se dele na prirodne, tj. realne, i veštački stvarane (bilo mehanički ili pomoću elektroakustičkih uređaja).

4 Kod arhivske muzike, dakle, otpada snimanje. 5 Menjanjem aranžmana preuzete muzike i prilagođavanjem zahtevima datog AV dela ne poništavaju se orginalna autorska prava.


22

Prirodni zvučni efekti upućuju na realan izvor. Realni zvučni efekti mogu biti jednoznačni (prepoznatljivi bez pomoći vida) ili višeznačni (prepoznatljivi samo pomoću vizuelne informacije). Veštački zvučni efekti, tj. efekti u različitoj meri stilizovani u neobičnu formu ili formu nerealnih zvučnih efekata koji se ne oslanjaju na zvukovnu realnost (fantastični zvuci).

Slika br.3 Sa stanovišta autorstva razlikujemo orginalne zvučne efekte – stvarane za dato AV delo – i arhivske zvučne efekte. Prema tehnološkom postupku stvaranja zvuka za AV delo zvučni efekti se mogu podeliti na: sinhrone, snimane istovremeno sa snimanjem slike, postsinhrone6, snimane naknadno uz projektovanu sliku, snimljene bez slike neposredno za film i arhivske, dobijene presnimavanjem sa arhivskog materijala.

Zvučni efekti snimljeni nezavisno od slike, i arhivski materijal, montiraju se naknadno prema slici. Od zvučnog efekta treba razlikovati ambijentni zvuk, opštu zvučnu atmosferu. Nasuprot samostalnom zvučnom efektu, tj. zvučnom detalju, zvučna atmosfera predstavlja opšti plan, celinu zvučne sredine. Zvučnu atmosferu ne mora, međutim, činiti samo ‘čisti’ zvučni efekat već, recimo, i govor (npr. žamor u pozadini scene), realna muzika (npr. u hodniku muzičke škole) ili kombinacija raznih vrsta zvukova (npr. restoran sa muzikom). Pojam ‘zvučna atmosfera’ označava, dakle, određenu formu zvuka, pogodnu za primenu u funkciji akustičke pozadine.

Zvučna atmosfera karakteristična za određenu sredinu je prirodna. Međutim, zvučna atmosfera scene može se napraviti i veštački. 6 Postsinhroni zvučni efekti se snimaju u posebnom tonskom studiju, gde grupa izvođača zvučnih efekata - foli izvođači (eng. Foley), prema projektovanoj slici, imitira zvučne efekte (radnju) potrebne u nekoj sceni.

uvod u snimanje zvuka podsetnik za muz

Documents