ФАКУЛТЕТ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ДИПЛОМИРАНИХ ЕКОНОМИСТА И ДИПЛОМИРАНИХ ПРАВНИКА ЗА РУКОВОДЕЋЕ КАДРОВЕ У НОВОМ САДУ

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: УВОД У ПРАВО

ТЕМА: ПАРЛАМЕНТАРНИ СИСТЕМ У ЕНГЛЕСКОЈ

МЕНТОР: СТУДЕНТ:

1

ПРОФ.ДР. ЗОРАН ЈЕРОТИЈЕВИЋ АЛЕКСАНДРА ЂОРЂЕВИЋ

Нови Сад децембар 2010.год Број индекса: 493

Садржај:

Увод.....................................................................................................................3-4

Шеф државе.........................................................................................................4-5

Монарх................................................................................................................5-6

Парламент...........................................................................................................7

Дом лордова........................................................................................................8

Општепредставнички дом.................................................................................9-10

2

Влада (Кабинет)...............................................................................................10-11

Групе чланова владе........................................................................................12-13

Закључак..........................................................................................................14-15

Литература.........................................................................................................16

1.УВОД

Класична уставноправна наука познаје три облика државне власти:председнички, парламентарни и скупштински (конвентски) систем 1. Ова поделаначињена је зависно од тога да ли је до примене дошло начело поделе власти,начело сарадње власти (равнотеже) власти или начело јединства власти. ''Обликвласти је начин на који је организовано вршење легислативе, егзекутиве и судстваи установљен однос међу њима'' 2. Односи међу њима могу бити различити. Још сеМонтескје залагао да сваку од те три власти врши посебан државни орган, јер акоби законодавну и извршну власт вршило исто управно тело, тада не би постојаласлобода већ бојазан од тиранске власти. Он је у свом делу '' О духу закона'' изнео

3

најпознатију теорију о подели власти: ''Све би било изгубљено кад би исти човекили исто тело владаоца, племића или народа вршило све три власти: властдоношења закона, власт извршења државних аката и власт суђења злочина илиспорова међу појединцима''. Наводећи пример енглеског уређења, указао је нанеопходност ограничења власти сваког органа како ниједан орган не би вршиопуну државну власт. Када се власт дели између законодавства, егзекутиве исудства, говоримо о подељеној власти, коју данас убрајамо међу најдемократскијеоблике. У том погледу, временом су се у демократским земљама, односно уземљама које су се као такве постепепо изграђивале, искристалисала два, усуштини, опречна решења која су, иако једно другом супротна, стремила истомциљу - влади народа. Тако, једно решење се огледало у успостављању подељеневласти и тиме водило ограничењу власти, чиме се стварао основ за владу народа.То начело поделе власти се остваривало у виду парламентарног или председничкогсистема.Друго решење се испољавало у механизму у коме се власт концентрисалау демократском представничком телу који је тиме директније обезбеђивао утицајнарода на вршење власти. То је било начело демократског јединства властиспроведено у виду скупштинског система. То начело називамо начело јединственевласти које потиче из убеђења да је извршна власт могућа само као јединствена, јерје израз суверености становништва.Свако од ових начела на одговарајући начин и у конкретним околностимаодговарао захтевима демократије и доприносио њеном остварењу.Начело подељене власти је данас преовлађујуће начело организациједржавне власти.Почетак његовог развоја је био у XVII и XVIII веку у Енглеској. УФранцуској најстраственији заговорник подељене власти био је Монтескје.

4

Основно начело поделе власти је раздвојеност појединих функција власти. Оне сунезависне једна од друге и бар прибижно уравнотежене и морају међусобносарађивати и надгледати једна другу (начело кочница и равнитеже, checks andbalances). На темељу начина поделе власти су се обликовали различити системиорганизације државне власти. Данас су најчешћи председнички и парламентарнисистем. Председнички систем је настао у САД, уставом из 1787. год., док сепарламентарни систем развио у Енглеској и може се окарактерисати као облик равнотеже власти. Уопштена карактеристика тог облика је однос међу владом ипарламентом, одн. међу извршном и законодавном влашћу. Њиховаједнакоправност се види у средствима које имају на располагању једна противдруге и у њиховој међусобној равнотежи. Парламент може остваривати политичкуодговорност тако да влади изгласа неповерење због чега мора влада одступити. Надругој страни влада којој је изгласано неповерење, захтева од шефа државе дараспусти парламент и распише нове изборе.

2. ШЕФ ДРЖАВЕ

Шеф државе је у парламентарномсистему самостална институција, али са ограниченим овлашћењима.Уравнотеженост законодавне и извршне власти се види поготово у бицефалности(дуализму) извршне гране, која је раздељена на два носиоца, владу и шефа државе.При том је влада политички одговорна и зависна од парламента а шеф државеполитички није одговоран никоме, и зато представља стабилан елемент егзекутиве.Поред тога што је Енглеска колевка парламентаризма, у Енглеској је насталаи дводомност парламента, која би требала обезбедити учествовање различитихинтереса при прихватању законодавства.Енглески правни и уставни систем је особит, јер се развијао независно од

5

европско-континенталног права, одн. од римске правне традиције, тако да је данасангло-саксонски систем предмет посебних изучавања.Историјски гледано, парламентаризам је настао у окриљу монархије, да би сезнатно касније појавио и као облик система власти у републици. То је последицасуштинске улоге парламентарног система као механизма који, кроз успостављањеравнотеже између законодавне и извршне власти, ограничава власт и спречавањену монополизацију у рукама једног органа. Тиме парламентарни систем управои остварује своју демократску функцију.Историјски корени парламентаризма сежу у рани средњи век и они јасно указују на зачетак његове функције која ће временом постати срж парламентарног система -ограничење свемоћне власти, као што је већ напоменуто, најпре монарха, а многокасније, у републикама, и других носилаца извршне власти. У Енглеској, колевципарламентаризма, из феудалне скупштине барона и прелата (Magnum Concilium)развио се тзв. The Great and Model Parliament (у Вестминстеру) године 1265., каоинституција која је била инструмепт ограничавања краљеве моћи. То још нијезначило рађање правог парламентарног система, али је несумњиво водилопретварању феудалне монархије у ограничену монархију, која се касније развила упарламентарну. Јачање финансијске моћи парламента а затим и стицање другихправа (законодавних) и ширење његове представничке основе, уз појаву политичкеодговорности министара који престају да буду под монарховим утицајем,представљало је, истовремено, слабљење његове моћи и ограничавање његовевласти. Тако се и отворио пут успостављању равнотеже између парламента и краљакоји је био на челу извршне власти. Процес настајања и уобличавањапарламентарног система је представљао истовремено и процес преображавања самемонархије: од феудалне и апсолутистичке дошло се временом до уставне монархије. Енглески парламентаризам има „три главна зупчаника, три главне полуге: круна,

6

кабинет и парламент“

1 У уставној теорији и пракси познат је и дуалистички систем, када је државна власт подељена нафункцију одлучивања и функцију извршавања, као и квадријалистички систем, који раздвајазаконодавну, извршну, управну и судску функцију државне власти.2 Кошутић, Будимир: Увод у право, Београд 2008, стр.107.3 Најдан Пашић, Упоредни политички системи, Београд, 1981, стр.128.

3.МОНАРХ

Оно што је најкарактеристичније за Енглеску је то што је она увек биламонархија, осим у једном кратком периоду своје историје (од 1649. до 1660. год.).Установа монарха је најстарија и најтрајнија од свих државних установа уЕнглеској. Енглеска је и дан данас монархија, али током бурне енглеске историје,улога и положај њеног монарха су се доста мењали. Још је Magna Charta Libertatumпотиснула важност монарха. Парламент се постепено осамостаљује, као и кабинетминистара од Круне. Али начелно, монарх је ипак остао недодирљив инеодговоран. Али је он, у исто време, ограничен у толикој мери да ниједан његовакт не може бити важећи без сагласности надлежног министра. Иако је некада краљбио централна фигура у механизму власти, сада има само симболични значај. Затосе не може рећи да је краљ самосталан орган, његова улога је вишерепрезентативна, он додељује титуле, формално је шеф државе и тако се у његовоиме закључују међународни уговори, он је врховни командант војске, прима странедржавнике. Све у свему монарх, је угледна и престижна политичка личност, али јеостао без фактичког утицаја.Беџхот је рекао да краљ у Енглеској, у својим односима, има три права, да будеконсултован, да подстиче и да опомиње (to be consulted, to encourage and to warn).Скуп монархових овлашћења којима располаже су „прерогативе Круне“. Оне суостатак из апсолутне монархије и некадашње суверености монарха. Али као

7

конкурент монарху у располагању прерогативама јесте влада, то јест кабинетминистара. То тело је одговорно Доњем дому, и тако посредно, и бирачком телу, ина тај начин је вршење прерогативама у данашњој Енглеској у великој меридемократизовано.Монарх има формално право да именује првог министра, али не може да одредикоме ће та функција припасти, јер је неприкосновено правило да је краљ дужан дамандат повери лидеру партије која је после избора освојила већину у Доњем дому.Постоје само два изузетка: ако на изборима ниједна партија није добила апсолутнувећину, па је неопходно формирање мањинске коалиционе владе4. Други изузетакје ако партија која је тренутно на власти, из неког разлога, остане без лидера. У томслучају монарх врши избор између више страначких личности, које имају подршкувећине.Монарх формално наступа као носилац владиног програма, али нема овлашћење дасе меша у рад владе. Он још од почетка XVIII века не присуствује седницамакабинета. Не присуствује расправама и на тај начин не одлучује о важнимпитањима5. Он бива о владиним одлукама обавештен преко првог министра. Свизакони, постављења, међународни акти, и додељивања племићких титула спадају унадлежност краља, али у суштини су то владине одлуке, на које је краљ дужанставити потпис.У односу на Парламент, монарх располаже правом сазивања и распуштањаПарламента. Правило је да се Парламент мора састати једанпут годишње, и тадамонарх формално издаје прокламацију о сазивању парламента. Монарх може ираспустити парламент: по истеку петогодишњег мандата Доњег дома, монархконстатује да је Парламенту еx lege истекао мандат. Али најчешће, он по саветупрвог министра распушта Парламент и пре истека његовог мандата.

8

На почетку сваког заседања Парламента, монарх се обраћа парламенту својом„престоном беседом“ (Speech from the Throne), којом се формално отвара заседање.Међутим, ту беседу саставља влада, док је монарх само чита, што такође указује намонархову зависност од владе. Беседа садржи програм владе и програмзаконодавних мера које влада намерава да предложи Парламенту на усвајање.Доњи дом на том одговара „адресом“ (аddress), где износи став о владиномпрограму. Будући да је аутор оба текста први министар, адресом се прихватајупредлози владе дати у беседи.Монарх има и право законодавне санкције. У Енглеској, за доношење закона неопходна је сагласност три фактора: монарха, Доњег дома и Дома лордова6.

4 Овај случај се ретко дешава мада се десио двадесетих година прошлог века. Тај период је биокарактеристичан по борби за власт између конзервативаца, либерала, и лабуриста.5 То се десило игром случаја, али је постало преседан. Тадашњи енглески монарх, Џорџ I, био је изнемачке Хановерске династије, и није знао енглески, па из практичних разлога није присуствоваоседницама.6 У одређеним ситуацијама, закон се може донети и без његове сагласности.Ниједан закон Парламент не може донети ако нема сагласност монарха, али својпотпис монарх не може ни ускратити. Све до XVII века краљ у појединимситуацијама није давао своју сагласност за ступање неког закона на снагу, али сазавршетком борбе краља и Парламента, после победе Парламента монарх бивапринуђен да се одрекне овог средства.Монарха карактерише и неповредивост и неодговорност, која вуче своје корене јошиз апсолутне монархије, у којој је монарх био суверен и извор целокупне власти.Тада се сматрало да „краљ не може да погреши“ (The King can do no wrong), а каозаостатак из прошлих времена, краљ је и данас неодговоран и кривично иполитички.Монарху је за сваки акт власти потребна сагласност министара, одн. владе уцелини. Сагласност се доказује премапотписом надлежног министра.

9

Монарх има и низ репрезентативних и церемонијалних функција. Он је шефдржаве, врховни командант војске, руководилац спољне политике, располажеправом помиловања. Носилац је и многих звања и титула. Низ установа носи називЊеговог одн. Њеног величанства (Royal Navy, Royal Air Forces, Her Majesty’sPostoffice...) Именује и највише црквене функционере и војне старешине. Носилацје многих титула, почасти, одликовања и симбол је Комонвелта (Британскезаједнице народа)7.7 У земљама које су задржале монархијски облик владавине, нпр. Канада, монарх формалнопоставља генералног гувернера који располаже истим овлашћењима као монарх

4.ПАРЛАМЕНТ

Још у XII веку, краљ је у одређеним ситуацијама сазивао један скупсветовне и духовне властеле, Велики савет (Magnum Concilium)8 који биосаветодавно тело монарха, али имало је и извесне судске функције. У XII веку овајсавет се постепено претвара у Парламент. Тај први парламент, сазван 1295. често сеназива Парламент-узор (Model Parliament) али није био дводоман. Међутим, у XVIвеку, долази до поделе Парламента на два дома. Црквени великодостојници сунаставили да заседају у Magnum Concilium-у, који се претворио у горњи домПарламента, Дом лордова (House of Lords). У доњем дому, Дому комуна (House ofCommons), били су представници грофовија и градова (commons), као ипредставници ситног племства. Оваква дводомна подела енглеског парламента је иза друге буржоаске земље постала узор парламентарног уређења.

Временом улогаДоњег дома све више добија на значају у односу на Дом лордова, који остаје архаична, аристократска институција, без већих права, осим да успори или

10

привремено одложи неке одлуке Доњег дома. Доњи дом је добио право да одобравапорез и доноси петиције, а ускоро је почео и да саставља и предлоге закона (bills).Уколико се краљ сагласио са тим предлозима, претварао их је у законе (statutes).Већ у XV веку Парламент постаје главно законодавно тело. Краљ је изгубио правода самостално доноси законе, али располаже овлашћењем да доноси уредбе ипрокламације.Парламент јесте суверен орган, и понекад се говори и о супрематији и надмоћностиПарламента, али то се односи само на правни аспекат, а не на политички. Он никадне може донети самовољно закон, „већ мора водити рачуна о ставу највећедруштвене снаге у Енглеској – јавног мњења“9. То бирачко тело је носилацполитичке суверености, и зато правна сувереност Парламента мора да се креће утим оквирима.8 Велики савет или Општи савет краљевине – Commune concilium9 М.Јовичић, Велики уставни системи, Београд, 1982.

5.ДОМ ЛОРДОВА

Дом лордова, као горњи дом Парламента, је дуго представљао упориште

11

краља јер га сачињавају наследни лордови који су одабрани од стране краља. Данасих има преко 800. Поред ових световних лордова ( Temporal Lords), у састав овогдома улазе и духовни лордови (Spiritual Lords), као и неке најистакнутије личностииз правосуђа (Law Lords). У овом дому заседају и доживотни перови (peers), којеименује монарх. Дом лордова укупно броји преко 1100 чланова, који по правилузаступају конзервативне ставове. У почетку је Дом лордова имао превагу надДоњим домом, али постепено је овај постао значајнији, па је Влада искључивоодговорна Доњем дому. Да би законски предлог био прихваћен, неопходна јесагласност оба дома.

Током историје, долази до слабљења утицаја Дома лордова у односу на Доњи дом,који је добијао све већи утицај у сфери односа с извршном влашћу-кабинетом, којиужива поверење Доњег дома, као представничког тела. Влада није одговорна Домулордова, и сами тим, Дом лордова не може да изгласа неповерење влади.Дом лордова је и највиши апелациони суд за грађанске ствари у целом Уједињеномкраљевству, као и кривични суд надлежан за Велику Британију. Судску функцијуобављају правни лордови, чланови Дома лордова.

У данашње време, може се довести у питање опстанак Дома лордова, али такође,постоје и разлози зашто Дом лордова треба да постоји, а то је традиционални иисторијски значај овог дома. Такође има и корисну улогу у дводомном парламенту,јер расправља о питањима о којима је најпре расправљао представнички дом, алипосматра та питања из друге перспективе. Такође, чланови су лица са великимобразовањем, и са практичним знањима везаним за законодавну праксу. С другестране, неки поништавају значај овог дома, јер „не представља никога осим себе

12

самог, и ужива пуно поверење – својих чланова“. Позната је и мисао опата Сјејеса(Sieyes) да је Горњи дом ако се не слаже са Доњим штетан, а ако се са њим слаже,сувишан.

6.ОПШТЕПРЕДСТАВНИЧКИ ДОМ

Од својег настанка, па све до тридесетих година деветнаестог века, Доњидом је био подређен Дому лордова, све до усвајања закона о представништвународа, 1832. године (Representation of the People Act), који је смањио имовинскицензус, па је тако проширено бирачко право. Такође је овај акт укинуо тзв.“трулегрофовије“. Цензус је још више смањен борбама чартиста и либерала10.Доњи дом је састављен од 651 члана, па је и на толики број изборних јединицаземља подељена11. На изборима за Доњи дом се примењује већински систем12, иакоје доста критикован као неправичан, али је и ефикасан јер обезбеђује већину местау Доњем дому једној партији, што самим тим утиче и на формирање хомогених,стабилних влада. Мандат посланика је слободан, па не постоји могућност опозива,али у Енглеској постоји институција „бичева“, који контролишу понашањепосланика и њихово држање за време гласања. Изборни период траје пет година,

13

али је реткост да Доњи дом остане нераспуштен пре истека тог рока.

Право да распусти распусти Парламент има кабинет, или прецизније речено, првиминистар. Формално, одлуку о распуштању доноси монарх, али никад без предлогапрвог министра. Ако ипак Доњи дом влади изгласа неповерење, влада подносиоставку, или може распустити Доњи дом и расписати нове изборе. У случајудубоког неслагања између владе и опозиције, у вези неког важнијег питања, онатакође може расписати нове изборе. Влада нема права да захтева од Доњег домагласање о неком питању, одн. усвајање неког закона, ако он није у сагласности саизборним програмом партије. У том случају влада приступа распуштању Доњегдома. Међутим, најчешћи разлог због којег се приступа распуштању Доњег домајесте самоиницијативна одлука владе, наравно, ако јој одговара политичкаситуација.

Заседања Доњег дома почињу крајем октобра и трају до краја јула13. Кворумза рад је свега 40 чланова. Седницама председава спикер (speaker), који руководирасправама, али нема право да у њима и учествује и гласа.Средство путем кога Доњи дом врши контролу над владом јесте постављањепосланичких питања: сви посланици у Доњем дому имају могућност постављањаписмених или усмених питања првом министру или другим члановима владе, којасу везана за њен рад или рад појединих ресора. Министри су обавезни да одговорена та питања, али се поводом тих питања не води никаква расправа. Непосредногутицаја тих питања на рад владе нема, али омогућавају већу транспарентност радавладе.

Парламент доноси две групе закона:

14

-јавни закони (Public Acts)-приватни закони (Private Acts), који се доносе у корист физичких или правнихлица14.Чланови Доњег дома и владе имају право законодавне иницијативе, али узаконодавном раду, улога владе је најдоминантнија, и највећи део законскихпредлога потиче од ње.

У Доњем дому постоји и читав систем помоћних тела-одбора (commitees).Најважнију улогу има Одбор целог дома (Commitee of the Whole), који је у стварицео Дом у посебном заседању, који одлучује о финансијским питањима, али идоноси законе по хитном поступку. Такође, постоје и стални одбори (StandingCommitees), чији је задатак расправљање о владиним предлозима, али такви одборинемају право иницијативе, па расправљају само о законима које им упути Дом.Разлог постојања ових одбора јесте настојање да Доњи дом задржи најзначајнијефункције Парламента. Постоје још и одабрани одбори (Select Commitees), чијичланови су одабрани од стране самог Дома

10 Жене су добиле бирачко право тек 1918., уколико су старије од 30 година, а тек 1928. су потпуноизједначене са мушкарцима.11 Шкотска даје 71 члана, Велс 35, а Северна Iрска 12 чланова, што значи да остатак од 533 члана упарламенту припада Енглеској.12 У већинском систему, побеђује кандидат који добије релативну већину гласова у изборнојјединици13 Заседања се одржавају у Вестминстерској палати.14 У континентално-европском праву називају се индивидуалним законима

7.КАБИНЕТ (ВЛАДА)

15

Упоредно са настанком Magnum Conciliuma-а, настаје и једно уже тело којесе зове Curia Regis (Краљев суд) а касније Privy Council (Тајни савет). У Тајни саветулазе личности са највишим функцијама на двору, по краљевом избору. То тело јеимало саветодавну функцију. Временом се састав овог тела проширио, тако да се изњега издвојило једно уже тело, које почетком XVII века добија назив кабинета.Овај кабинет представља заметак данашњег кабинета, али је по својем карактерубио супротност данашњем кабинету, јер је био орган под влашћу краља.После револуције из 1688. утврђује се правило да Енглеском влада „Краљ уПарламенту“. То је значило да краљ без Парламента не може доносити значајнијеодлуке. Да би вршио своје прерогативе, била је неопходна сагласност Доњег дома,а да би стекао благонаклоност Парламента, он је у свој кабинет уводио људе којиуживају поверење у Парламенту. На тај начин је и настала пракса да се формирајухомогене, једнопартијске владе. Владом је првобитно руководио сам краљ, алипосле 1714., доласком Хановерске династије на власт, краљ Џорџ I je члановимакабинета препустио да расправљају и одлучују у његовом одсуству.Положај Кабинета је веома занимљив, јер он спаја Парламент и монарха.Краљу је потребан кабинет који ужива поверење Парламента како би вршио својепрерогативе, док Парламент преко кабинета врши утицај на вршење краљевскихпрерогатива.У XVI веку се формирала установа импичмента (impeachment), којапредставља посебан поступак оптуживања министара због кривичног дела које супочинили. Оптужбу подноси Доњи дом, а суди Дом лордова. На тај начин јеПарламент, ако је био незадовољан радом неког министра, могао да га удаљи изкабинета. Током XVIII века, уколико је Доњи дом показао неповерење према њима,министри су и сами почели да се повлаче. Како је кабинет једно хомогено тело,

16

неповерење изражено једном министру се схвата као неповерење израженочитавом кабинету, и на тај начин је кривична одговорност постепено претворена уполитичку, па је Доњи дом у потпуности престао са позивањем министара наодговорност.

Крајем XVIII века, уобличило се једно од основних карактеристикапарламентарног система, које води равнотежи две власти: право Кабинета дауместо подношења оставке распусти Доњи дом. Без овог права, Кабинет би био подвлашћу Доњег дома. 1832. донета је и уставна конвенција да влада којој је Доњидом изгласао неповерење обавезна да поднесе оставку, а ако то не учини, приступасе распуштању Парламента. Међутим, у Енглеској су владе хомогене, с обзиром напостојање двопартијског система, па је редак случај изгласавање неповерења влади.С обзиром на постојање дисциплиноване већине у парламенту, као и разгранатедржавне машинерије, по др Најдану Пашићу, егзекутива је de iure у надмоћнијемположају у односу на парламент.Владу саставља вођа најјаче странке у парламенту. Сва именовања у оквирувладе су у његовој надлежности. Монарх је обавезан да мандат за састав владеповери лидеру те партије. Тако се на изборима, посредно, одлучује ко ће битипредседник владе одн. први министар (prime minister). Он од монарха добијамандат за састављање владе, с тим да министри морају припадати једном од домоваПарламента. Ово је у складу за суштином параламентарног система, јер сеполитичка одговорност владе пред Парламентом остварује најбоље и најефикаснијеако чланови присуствују расправама у Парламенту. У састављање владе не мешајусе ни монарх ни Парламент. Први министар не мора тражити сагласностПарламента за избор својих сарадника.

17

8.ГРУПЕ ЧЛАНОВА ВЛАДЕ

Чланови владе се могу поделити у три групе:- Прву групу представљају чланови Кабинета, који нема стално утврђенсастав. У његов састав улазе шефови најважнијег ресора и носиоципојединих највиших титула и знања.- Други, ширу групу, сачињавају они министри, шефови ресора, који нисучланови Кабинета, као и носиоци највиших правних функција (државнитужилац и државни правобранилац)- Трећи круг чине тзв. млађи министри (државни подсекретарипарламентарни подсекретари) који помажу министру у вођењу послова уресору, или заступају свој ресор у парламенту.

Министри су двоструко одговорни пред парламентом: као члановиколективног тела-владе, и као шефови појединих ресора, и дужни су да упарламенту бране и образлажу владину политику, као и да одговарају напосланичка питања.Енглеска спечифичност јесте разликовање кабинета и владе, једног ширегтела (влада) и другог ужег (кабинета). Влада се, као тело, не састаје никада и самимтим не постоје никакве одлуке владе. Своје седнице једино одржава кабинет.Одлуке кабинета обавезујуће се за све чланове владе. На челу владе и кабинетаналази се први министар15 који сам одређује састав Кабинета. У његовим рукама јеи одлука о распуштању Парламента. Међутим, енглески уставни механизмиобезбеђују да ова велика власт Кабинета не може да буде злоупотребљена, јерКабинет располаже овим овлашћењима под условом да има подршку већине уДоњем дому, а то значи и подршку већине бирачког тела.

18

Сходно начелу поделе власти, Парламент доноси законе а влада је извршнавласт, која се стара и о извршавању и спровођењу закона. Орган који формалнодоноси законе је Парламент, али је влада предлагач великог броја закона, и собзиром на већину којом располаже у Доњем дому, она са сигурношћу можерачунати да ће њени законски предлози бити усвојени, „отуда оправданост тврдњеда је прави законодавац у Енглеској влада“16. У Енглеској постоји и пракса да владасвојим прописима допуњава законске акте (statutory instruments, rules, orders,regulations).Влада путем подзаконских прописа игра веома значајну улогу у регулисањудруштвених односа. У њеним рукама је практично монопол доношења прописа.Може се рећи да је Парламент у својој вишевековној борби за монопол у доношењузакона, ипак поражен. Али, суштински посматрано, постоји склад између Доњегдома и Кабинета, који обезбеђује да функција доношења прописа буде вршено усарадњи ова два органа, који су израз воље већине бирачког тела.15 У Енглеској никад није постојала институција председника владе.16 М. Јовичић, Велики уставни системи, Београд, 1982, стр. 50

Неопходан елемент енглеског уставног система јесте постојање опозиције,која је у Енглеској институционализована. Дужност опозиције јесте критиковањевладе али опозиција у Енглеској није усмерена на рушење поретка, она је и самадео тог поретка. Опозицију у Енглеској одликује и постојање тзв.кабинета у сенци(Shadow Cabinet). Чланови кабинета у сенци имају иста задужења као и члановикабинета на власти. На овај начин се у Енглеској зна ко ће бити чланови новевладе, уколико на изборима победи странка која је тренутно у опозицији, јер суобично чланови нове владе чланови дотадашњег кабинета у сенци. Због добро

19

организоване опозиције, Енглеској владе формирају релативно брзо (уколико дођедо смене странака на власти).До уобличавања парламентарног система у Енглеској дошло је постепено:најпре је утврђено да Парламент бира владу и ова му одговара за свој рад, а каснијеје она добила право да, у случају да јој Доњи дом изгласа неповерење, уместо да сеповуче, приступи распуштању Доњег дома.Парламентарни систем настао је из начела одговорности владе. Влада је носилацполитичке одговорности, којој је предходила кривична одговорнст појединихминистара. Политичка одговорност је састављена из 2 елемента: влада одговара засвој рад Доњем дому и мора уживати поверење чланова Дома. Уколико Доњи домизрази своје неповерење влади, она се мора повући. Међутим, још се не можеговорити о парламентарном систему као систему равнотеже између легислативе иегзекутиве. Неопходно је и противтежа: право владе, да у случају неповерењаДоњег дома, приступи његовом распуштању и расписивању општих избора. Својеповерење Дом исказује потврдним изјашњавањем о владиним предлозима и оњеном раду. Ретки су случајеви изгласавања неповерења влади од стране Доњегдома, с обзиром на постојање двопартијског система, па су владе релативнохомогене и имају обезбеђену већину у Доњем дому и зато су изузетно стабилне. Тојстабилности доприноси чврста партијска дисциплина која постоји међу члановимаДоњег дома.

20

9.ЗАКЉУЧАК

Трагање за најбољим начином вршења власти у друштву је несумњивовечни задатак који пред себе постављају мислиоци, научници и државници, почевод мислилаца из античке Грчке, преко великана из „века светлости“, до данашњихнаучника и мислилаца. Свако доба је налазило своја решења овог проблема и ималоје заступнике одређених система и принципа вршења власти. То трагање занајбољим моделом никада није било завршено, а није ни данас. Тако се и дошло досазнања и познате истине да нема најбољег и најсавршенијег модела, бар не оногкоји би одговарао свим временима, свим друштвима и свим приликама. Међутим,исто тако се дошло до истине да су неки облици вршења власти бољи,демократскији, а неки лошији, мање демократски, или сасвим недемократски, као ида неки одговарају више једним, а неким другим околностима.

21

У пракси се показало да је непосредна демократија као целовит системпеспроводива, па је решење нађено у комбиновању непосредне и представничкедемократије, која омогућава народу да један део своје суверености остварујенепосредно, а други део посредством својих изабраних представника. Међутим,само по себи, то није значило нити је могло да значи уобличавање једногкомплетног система власти. Остао је проблем који је, више него други, изазиваосталне политичке сукобе, али и жучне теоријске расправе. То је проблемконституисања одређеног механизма односа законодавне, извршне и судске власти.Решавање тог проблема је, међутим, зависило превасходно од политичких интересаи циљева, али су на конституисање једног или другог механизма утицали и другичиниоци - теоријска опредељења, инострани извори, традиција...Теоријски говорећи, чини се да није спорно да је скупштински систем, у поређењуса другим демократским системима власти ближи битним захтевима демократије.Међутим, скупштински систем је у пракси доживео вишеструки неуспех, па се доданас, упркос својој демократској природи и прикладности за демократију, нијемогао афирмисати као употребљиво решење проблема односа законодавне,извршне и судске власти нити као механизам власти који доприноси учвршћењу и

развоју демократије. Неуспех скупштинског система огледа се, пре свега, уизузетно малом броју земаља у којима се скупштински систем остварио.Далеко већи број земаља определио се за друкчији начин функционисања иобезбеђења демократије а који се огледа успостављању равнотеже власти, па тимеи ограничења власти. У томе и јесте, као што је познато, суштина начела поделевласти које парламентарни систем спроводи на начин који је, уз мања одступања иразлике, прихватио највећи број демократских држава у свету.

22

Велика идеја Монтескјеа „да власт не би могла да се злоупотреби, треба да сествари тако уреде да једна власт кочи другу власт“17, у савременој правној теоријиније изгубила у својој актуелности. Инспирисана тежњом разбијања ионемогућавања монопола власти у рукама ранијих апсолутистичких монарха, акасније разноразних диктатора у републикама, ова идеја налази свој израз уравнотежи власти. Ова равнотежа власти је своју најраспрострањенију применудоживела у парламентарном систему.Механизам парламентарног система обезбеђује равнотежу власти путемсарадње и узајамне зависности једне власти од друге. Тако се постижеограничавање власти, те нико и не поседује монопол власти. Тиме је створен основза један демократски процес вршења власти и политичког одлучивања. Некиполитичари и политички писци су чак апологетски величали енглескипарламентаризам, као најбоље и најтрајније решење примењиво у свим типовимадруштва. Међутим, у новије време, доводе се у питање основни принципипарламентарне владавине, јер поједине институције и процедуре, нарочито уЕнглеској, имају само „улогу обичних декорација“18, који су само заостаци изпрошлости. Насупрот томе, енглеске политичке институције су извршиле великиутицај на многе земље, па је још Монтескје истакао енглески политички систем каопример који треба тежити, јер у њој једна власт ограничава другу, а без тога немапотпуне слободе.17 М.Јовичић, Велики уставни системи, Београд, 1982.18 Најдан Пашић, Упоредни политички системи, Београд, 1981, стр.135.

23

Литература:

1. Аврамовић, Сима; Станимировић, Војислав: Упоредна правна традиција,Београд, 2008.2. Јовичић, Миодраг: Велики уставни системи, Београд, 1982.3. Кошутић, Будимир: Увод у велике правне системе данашњице, Београд, 2008.4. Лукић, Радомир; Кошутић, Будимир: Увод у право, Београд, 2008.5. Пашић, Најдан: Упоредни политички системи, Београд, 1981.6. Чавошки, Коста; Васић, Радмила: Увод у право, Београд, 2007.7. Parliamentary system, http://en.wikipedia.org/wiki/Parliamentary_system, децембар2008.__

24