Uvod u personalističku antropologiju

• Personalizam je pokret nastao u XX veku u epohi najdramatičnijih kriza i sukoba koje je čovek ikad proživljavao.

• Osnivač francuski filozof Emanuel Munije (1905-1950) – “Manifest u službi personalizma”, časopis Esprit

• Reakcija na ekspanziju totalitarizama, ali i na nedostatke liberalnih dmokratija (koje su i omogućile uspon nacizma)

• Uviđanje teškog stanja, krize savremenog sveta• Ujedno i poverenje u ljudsku snagu, snagu razuma,

slobode i ljubavi.

• Personalisti su dijagnostifikovali osnovne probleme savremenog čoveka

• Istovremeno au zahtevali da se ti problemi rešavaju i nudili su skice i smerove rešenja.

• Ne radi se o pesimističkoj i nihilističkoj reakciji.• Iako je prvobitni personalizam inspirisan

hrišćanskom antropologijom, vrlo je lucidan i realističan u promišljanju istorijskih, ekonomskih i društvenih uslova, ograničenja i pravaca rešenja.

• Ne postoji jedan personalizam već više personalizama: religiozni (jevejski, hrišćanski, islamski), agnostički, levičarski i td.

• U skladu sa središnjom afirmacijom čoveka kao samosvesnog, slobodnog i stvaralačkog bića, samim tim bića koje svojom jedinstvenošću, kreativnošću i slobodom unosi novo, nepredviđeno u svet personalisti su odbijali da izgrade celovitu sistematsku teoriju (“izam”) u kojoj bi se ličnost pretvorila u apstraktan pojam čoveka.

• Zato je personalizam difuzan i eklektičan pokret: više odnos, kritički stav svesti prema svim “izmima” koji postvaruju i otuđuju čoveka.

• Tehnika govora ne sme nas zavesti da zaboravimo da trčanje ne postoji, da postoji samo trkač“(filozof Žarko Vidović).

• Jedini subjekat radnji i ljudskih fenomena je čovek, i to ne apstraktni pojam “čoveka” već svaki pojedinačni čovek ponaosob, u svojoj jedinstvenosti i neponovljivosti

• Ontološki postoji samo jedinka, a ne nikakva opštost, vrsta, rod, kolektiv, tržište, društvo, nacija, um, materija itd.

• Ni materija, ni um, ni društvo, ni ekonomija ne osećaju, ne misle, ne vrednuju, ne streme, ne rade: to rade ljudi i to svaki konkretni, pojedinačni čovek.

• Jezik nas navodi da pridajemo karakteristike samosvesnog subjekta apstraktnim pojmovima.

• Ali nijedna apstrakcija ne postoji sama za sebe, izvan ljudskih umova, i to svakog čoveka pojedinačno.

• Zato nijedna apstrakcija ne može da bude iznad čoveka, da “guta” pojedinca i da ga lišava njegove slobode samoodređenja.

• Osnovna karakteristika personalističke filozofije: postavlja čoveka u centar razmatranja.

• Čovek je apsolutna, samobitna vrednost ili vrednost po sebi.

• Jedino biće koje postavlja pitanja vrednosti i smisla; jedino biće koje saznaje i postavlja vrednosti

• Sva pitanja ekonomske, političke i društvene organizacije treba da se usmeravaju ka čoveku kao subjektu svih vrednosti .

• Nijedna apstrakcija ne može pojedinca da oslobodi lične odgovornosti, koju ima kao jedinstveno, slobodno i autonomno biće.

• Čovek i to u svaki u svojoj pojedinačnosti postavlja pitanje vrednosti i smisla.

• Ne možemo reći ni da je čovek vrhovna vrednost, cilj po sebi, jer ga to svrstava u vrednosi i ciljeve.

• On ontološki prethodi vrednostima i ciljevima. • On je ono što tvori samu mogućnost vrednovanja.

• Drugim rečima, ekonomija, politika, organizacija treba da budu u službi čoveka i ljudskih ciljeva, a ne obrnuto.

• Čovek ne može da bude samo instrument za postizanje drugih vrednosti u skladu sa Kantovom formulacijom: Postupaj uvek prema ljudskosti u sebi i u drugim bićima uvek kao prema cilju, a nikad samo kao prema sredstvu.

• Bunt protiv ideologija, u ime humanisičke etike.

• U ime ličnosti čoveka, Munije je kritikovao i liberalizam (individualizam, materijalizam) i svaki oblik kolektivizma (fašizam, nacizam, komunizam).

• Emanuel Munije, kao i drugi personalistički autori, zagovarao je, protiv liberalnog individualizma i totalitarnih kolektivizama, slobodu i autonomiju ljudske ličnosti nerazdvojnu od dimenzije solidarnosti i društvene odgovornosti.

• Definisao je personalizam kao “svaku doktrinu, svaku civilizaciju koja potvrđuje primat ličnosti u odnosu na materijalne nužnosti i kolektivne mehanizme koji treba da podržavaju njen razvoj”

• Ličnost po definiciji nije stvar, nije instrument, sredstvo, alatka i ništa u njoj se ne sme tretirati kao stvar.

• Za razliku od stvari, ona ima unutrašnji, subjektivni svet.

• Svaka osoba je cilj po sebi, i ima prioritet u odnosu na svaki drugi mogući interes (ekonomski, politički, itd.)

• Personalistička civilizacija je civilizacija čije strukture su usmerene na ostvarenje ličnosti svakog pojedinca.

• Realnost organizacija, kolektiva, društva je priznata i uvažena kao neophodna, ali njihova krajnja svrha je da omoguće svakom pojedincu da se ostvari i da živi kao ličnost, što znači da može da izrazi maksimum svojih potencijala, inicijative, kreativnosti i odgovornosti.

• Munije je bio svestan da to zahteva istorijski proces.

• Personalistička „etika se zasniva na principu da nijedna institucija i nijedna stvar nije iznad ljudske individue, bilo da je to etika monoteističke religije ili svetovnog humanizma, da je cilj života da razvije čovekovu ljubav i razum i da sve druge aktivnosti moraju biti potčinjene tom cilju (Erih From, “Zdravo društvo”, str. 132)

• Ali apsolutna vrednost individue ne ostvaruje se nauštrb drugih niti se može ostvariti bez drugih.

• Dijalektika pojedinca i društva.

• Osoba je apsolut u odnosu na bilo koju materijalnu ili društvenu realnost i za svaku drugu osobu.

• Ljudsko biće nije stvar koju treba uklopiti u organizaciju. On je subjekat, tj osoba koja ima svest i koja je ukorenjena u ljudskoj zajednici.

• Nikad se ne može smatrati samo delom neke celine: porodice, klase, države, čovečanstva.

• Nijedan drugi čovek, a još manje kolektivitet, organizacija, ne može legitimno da je koristi kao sredstvo za svoje (“više”) ciljeve.

• Prema hrišćanskoj doktrini, čak i Bog poštuje njenu slobodu.

• Personalizam odbacuje svaku ideologiju u prilog etike.

• Etičke vrednosti su najviše na hijerarhiji svih ljudskih vrednosti , jer se bez etike ostale vrednosti (ekonomske, političke, estetske, religiozne i dr.) izopačuju i okreću protiv čoveka i njegovog dostojanstva.

• Pošto je jedini moralni subjekat čovek i to svaki pojedinačni čovek, stoga je on (njegov život, njegova dobrobit, razvoj, stvaralaštvo, sloboda, sreća) krajnja svrha društvenih projekata i razvoja civilizacije.

• Najbolja organizacija društvenog života je ona koja podrazumeva ostvarenje individualnih ljudskih prava i društvene dimenzije imanentne svakom pojedincu.

• Prava definiše kao skup stavova koji favorizuju lični razvoj kroz susrete i saradnju (kroz pravo na rad, na informacije, na obrazovanje, na boravište, stanovanje, humano okruženje, na mir i sl.)

•

• Tradicionalna etika je stavljala naglasak na individualnu odgovornost (naročito u protestantizmu).

• Več od 17. veka, tome se dodao pojam društvene etike koja se bavi stvaranjem institucija koje će unaprediti ekonomske, političke, kulturne, obrazovne i naučne strukture koje često sadrže nepravdu i neravnopravnost.

• Personalizam je anti-ideologija jer ideologije preziru ličnost.

• “Personalistička civilizacija” afirmiše, na ekonomskom planu primat rada nad kapitalom, odgovornosti nad anonimnim, bezličnim mehanizmima vlasti, društvenu dimenziju postojanja nad profitom.

• Po tom pitanju su zajedničku borbu vodili hrišćanski personalisti i marksistički humanisti, ali su se razilazili u drugim stvarima, kao npr. u shvatanju ličnosti, i rešenjima za njeno oslobođenje od ekonomskih i društvenih sila koje je postvaruju i unižavaju i onemogućavaju joj izražavanje njenih moći i slobode.

• Personalizam je stvaralački, aktivistički stav: za razliku od prirodne evolucije, čovek je svestan da može da istražuje i bira smer u kojem će se kretati, ciljeve, ideale koje želi da ostvari.

• Jednom rečju, čovečanstvo je svesno da upravlja tokom i smerom sopstvenog razvoja (kao razvoja individue i razvoja društva, civilizacije).

• To znači da može da napušta stare, krute šeme i strukture koje su ga porobljavale i otuđivale od sebe samog i od drugih, a koje su uvek izražavale volju jedne manjine, iskrivljenu svest i inerciju.

• Nekoliko personalističkih predloga:• Inovirati smisao ljudskog rada: osloboditi rad od

tegobe, od robovanja produktivizmu i rehabilitovati kreativnu delatnost kao izvor vrednosti i ispunjenja..

• Inovirati smisao ekonomije: zasnivajući ekonomiju na mnogo bogatijoj i raznovrsnijoj ideji vrednosti od ideje profita (i njegove maksimalizacije) koja preovladava u ekonomskom fundamentalizmu.

• Inovirati smisao obrazovanja: • Idealna država bi bila ona u kojoj je sve obrazovanje.• Izaći iz obrasca i vizije u kojoj u školu treba ići “jer je

obavezno” ili zato što “priprema za aktivan život, za tržište rada”.

• Funkcije obrazovnog sistema nije da ljude prerađuje kao hranu za Moloha ekonomskog sistema

• Treba da pomogne svakome da postane on sam u susretu sa drugima.

• Učitelj, nastavnik profesor koji ima zadatak da prenese i objasni, je, prema Sokratovoj formuli “babica”

• On pomaže inteligenciji učenika da se ispolji, njegovom humanitetu da se izgradi.

• Uvođenje u obrazovanje ideje potčinjavanja društvu je inače laž, jer društvo nije statična kategorija, nezavisna od ljudskih težnji i odluka – društvo se izgrađuje, poboljšava, unapređuje

• Kritike upućene personalizmu: “utopizam”, “idealizam”

• Munije je bio protivnik naivnih, moralističkih utopija koje nisu svesne istorijskog procesa i ograničenja stvarnosti.

• S druge strane, utopija nije sistem iluzija ni bekstvo od stvarnosti. Ona u sebi sadrži stvaralački princip i princip nade.

• Ideal, oličen u utopiji, je kvasac promena i preobražaja stvarnosti ili nekih njenih segmenata

• Pravo pitanje je odakle dolazi tendencija, koja je toliko rasprostranjena u mnenju, da se utopija po definiciji smatra naivnom projekcijom želja ili iluzijom.

• Kome pogoduje takav stav?• Cinizam ili ravnodušnost i rezignacija koji nalaze

razne oblike opravdanja. • Na svaku novu ideju, svako smelo,

nekonformističko, vedro pitanje “a zašto da ne?” kontrira se rezigniranim ili ciničnim protivpitanjem “a čemu?”

• Formula « čemu ? » je lajtmotiv nihilizma. • Ako se naša implicitna, nesvesna filozofija

života, svodi na to da nema drugih vrednosti osim pojedinačnog interesa, onda je svaka nada, svaka šira društvena projekcija, devitalizovana, a svaka akcija usmerena na promenu status kvoa inhibirana.

• Današnje vreme se naziva epohom postideologija• Ideologije se odnose na koherentne, zaokružene,

jasno opredeljene, totalizujuće teorijske sisteme koji se vezuju za osnivače, “učitelje” (marksizam-lenjinizam, pozitivizam, modernizam, strukturalizam, egzistencijalizam, feminizam i dr.)

• Neke od tih ideologija, koje su se realizovale kao društveni projekti, su se dramatično okončale ili urušile. Druge, kao teorijski sistemi ili intelektualni pravci, su jedne za drugim prošli kroz proces dekonstrukcije i sada postoje samo neki rezidualni elementi.

• Eksplicitne filozofsko-društveno-političke ideologije su nestale (bar privremeno) sa istorijske scene, ali to ne znači da su naše vreme i savremena društva neideologizovana.

• Skrivene, implicitne ideologije koje, kao sistemi vrednosti i uverenja, oblikuju našu svest i naša ponašanja

• Pojam ideologija (fr. idéologie , od dva pojma poreklom iz grč. ideja i logos: bukvalno, nauka o idejama ) skovali su francuski prosvetitelji u XVIII veku. Dobija različita značenja kod raznih mislilaca u XIX i XX veku.

• Termin ideologija ima šire i uže značenje– U širem značenju, koje se koristi u svakodnevnom

jeziku, ideologija je ukupnost društvene svesti (religija, nauka, moral, nacionalna svest...) određenih društvenih grupa i društvenih zajednica; sistem ideja, verovanja i normi

• U užem značenju, ideologija je specifična pojava u društvenoj svesti - manje ili više netačna, ograničena ili nepotpuna svest o aktuelnoj društvenoj stvarnosti

• Oblik „iskrivljene" svesti; specifična pojava u društvenoj svesti i kao tema mnogo više je rasprostranjena u sociološkim razmatranjima.

• Svaka ideološka svest ima istu strukturu: klasa, interes, racionalizacija interesa, nametanje te racionalizacije kao jedine istine, istina koja se slaže sa interesima nosioca moći u datom društvu.

• Ideologije nastaju u klasnom društvu. Ideologija se razvija kroz klasnu svest o svom interesu koji je uslovljen položajem u društvu.

• Klase mogu menjati ili zadržavati svoj položaj i to je interes klasne svesti.

• Klasna svest postaje ideologija kada klasa počne da izjednačava svoj interes sa interesom društva. Tada njen interes postaje društvena istina.

• Vladajuća klasa vrši simboličko nasilje nad potčinjenim klasama.– Pjer Burdje (1930-2002) francuski sociolog je uveo termin

simboličko nasilje da bi opisao moć dominantnih slojeva da nametnu svoje kulturne i simboličke produkcije kao legitimne potčinjenim slojevima i celokupnom društvu.

• Prema marksisitičkim misliocima, ideologija je sistem ideja, verovanja i vrednosti kojima se izražavaju osnovni interesi jedne klase, ali ne neposredno, tj. ti interesi se prikazuju kao interesi većine u društvu, da bi tako racionalizovani bili lakše nametnuti drugim klasama kao njihovi sopstveni interesi i usmerenja.

• Ideologija prema tome može biti ideologija vladajuće klase (konzervativna), i ideologija klase koja teži vlasti (revolucionarna) koja težeći besklasnom (racionalnom) društvu teži i ukidanju potrebe za ideologijom.

• Prema tome, poznavanje društvenog položaja pojedinca ili grupa može nam pomoći u određivanju njihovih interesa.

• Problem koji se ovde javlja jeste kada pojedinac ima više društvenih uloga, pa se njegovi postupci zbog pritiska sa različitih strana ne mogu tačno predvideti.

• Ideologija, prema odnosu istine i zablude u sebi, može da bude manje-više progresivna (objektivna, naučno utemeljena); da teži konzerviranju postojećeg stanja; ili da bude prevashodno retrogradnog karaktera. – Upravo po tome što ideologija nije naučna, istinita

svest, što ima mobilizatorsku usmeravajuću i integrativnu funkciju, što u nastojanju da privuče i indoktrinira što veći broj ljudi ne koristi argumente već simbole, kultove i rituale, što teži da nametne svoju istinu i svoje razlikovanje dobra i zla, ona kod svojih sledbenika poprima često oblik verskog zanosa.

• Ovo doduše više važi za totalitarne ideologije nego za ideološke sisteme u pluralističkom društvu, mada i u takvom društvu, pojedini pripadnici ili simpatizeri nekih partija, odnosno njihovih vođa, ispoljavaju svoju privrženost na način koji je karakterističan za religioznu svest.

• Potrošačko društvo takođe ima svoje kultne građevine, zajedničke obrede i svečanosti: šoping-molovi, masovna kupovina, rasprodaje.

• Današnje implicitne ideologije ipak ne izazivaju religiozne i emocionalne reakcije, ali to ne znači da manje utiču na čoveka.

• To su “soft” ideologije koje, poput vode, prodiru u sve pore pojedinačnog i kolektivnog bića.

• Savremeni kolektivni pogled na svet i čoveka:• Scijentizam• Racionalizam• Materijalizam• Individualizam• Hedonizam• Ekonomizam (i konzumerizam)• Determinizam• Relativizam

• Scijentizam• Stanovište po kojem i društvene, poput prirodnih

nauka, treba da izostave iz svog fonda saznanja sve vrednosne sudove, odnosno sve ono što ne može neposredno da se proveri.

• Slepa vera da prirodne nauke mogu da odgovore na sva pitanja ljudske egzistencije

• Vera u linearni, beskonačni razvoj nauke i svođenje celokupnog razvoja čovečanstva na naučno-tehnološki progres

• Personalizam nije protiv nauke i tehnologije, ne zagovara nekakav povratak idealizovanoj i mitologizovanoj prirodi.

• Naprotiv, naučna otkrića su ukinula ili ublažila mnoge elementarne patnje, oslobodila čoveka potčinjenosti ćudima prirode, rešila mnoge ljudske probleme.

• Optuživati naučni i društveni napredak pod izgovorm da ne može da reši sve čovekove probleme je retrogradno mišljenje.

• Naučni, industrijski i tehnološki progres je, oslobodivši čoveka tegobne borbe za opstanak, stvorio prostor za razvoj njegovih intelektualnih, duhovnih i kreativnih moći.

• Nauka i tehnologija nisu ukaljane nekakvim imanentnim grehom, defektom.

• Problem je kad se apsolutizuje eksperimentalna nauka smatrajući da je sposobna da osigura čoveku jedino istinito i potpuno znanje, da reši sve probleme, zadovoljavajući sve njegove potrebe.

• Racionalizam : • Učenje, koje smatra da se stvarnost može

spoznati samo mišljenjem, intelektom. • Ne priznaje da naša osećanja, intuicija,

iskustvo mogu biti izvori dragocenih saznanja o nama samima, o drugima i o svetu.

• Samim tim ne priznaje moralno “čulo”

• Materijalizam:• pogled na svet koji materiju (tvar) smatra

osnovom svega, odnosno jedino postojećom stvarnošću

• Popularna upotreba pojma tumači maerijalizam kao pohlepu za materijalnim stvarima te se obično koristi kao suprotnost razumevanju da postoje i duhovna i nematerijalna stvarnost i vrednosti koje mogu biti značajnije od materijalnih.

• Kao i u slučaju nauke, personalizam ne umanjuje značaj materijalnih dobara i blagodeti.

• Naprotiv, tek oslobađanje od siromaštva i svakodnevne borbe za preživljavanje, od ekonomskog ropstva, materijalna nezavisnot omogućavaju realnu i mentalnu slobodu, razvoj i primenu autentične ljudske – političke, duhovne i moralne slobode.

• Ali materijalno je samo neophodni preduslov ili sredstvo u službi punog razvoja suštine ljudskog bića a ne alfa i omega ličnosti i društva.

• Ekonomizam:• Shvatanje da ekonomija (i, naravno, putevi

novca, kao njen sastavni deo), predstavlja suspstancu, biće, vrhovni regulatorni mehanizam, kojim se nastoji objasniti sve drugo u ljudskom društvu, umesto da ona sama bude objašnjena složenim društvenim pojavama.

• S ekonomizmom kao vrhunskim načelom ide i konzumerizam

• 1.U ekonomskoj nauci konzumerizam predstavlja ekonomske politike kojima je cilj podsticanje potrošnje, odnosno stav prema kome slobodan izbor potrošača treba da diktira ekonomsku strukturu društva

• 2. organizovani pokret građana i valdinih agencija s ciljem unapređenja prava i snage potrošača u odnosu prema prodavcima.

• 3. izraz kojim se opisuje stav prema kojem sreća nekog pojedinca zavisi od konzumacije (potrošnje) dobara i usluga, odnosno posedovanja materijalnih dobara.

• Potrošačko drustvo je produkt, ali i neophodnost globalne ekonomije.

• Potrošnja podstiče proizvodnju (začarani krug)• http://blog.b92.net/text/15091/Konzumerizam/• “...nametnuta relacija između sreće i vlasništva nad

materijalnim dobrima. Ta relacija, danas izražena u frazi ‘Money can buy happiness’ će osloboditi ideju koja će definisati svet u kome danas živimo, svet zasnovanom na potrošnji kao ‘jedinom mogućem i ispravnom’ putu ka sreći →

• Ta čarobna veza između sreće i posedovanja materijalnih dobara je driving force sveta u kome živimo i neoliberalne ekonomije čijeg kraha smo svedoci.

• Više od 70% učešća u zapadnim razvijenim ekonomijama je bazirano na potrošnji koja je postala najveći i skoro jedini pokretač ekonomije.

• Pošto stvarne ljudske potrebe ni u kojoj meri na zahtevaju toliku potrošnju roba i usluga stvorena je ogromna psihološko-propagandna mašinerija sa jednim ciljem da omogući dalju prodaju i u nedostatku bilo kakvog realnog argumenta potrošnja se nameće idejom da ljude čini srećnijim →

• Nezajažljiva potrošnja (konzumerizam) je postala način života, ritual u kojem ljudi pokušavaju da nađu duhovnu satisfakciju i satisfakciju sopstvenog ega.

• Potrošnja je u sebe uključila način i smisao života, merila vrednosti drugih ljudi i samih sebe.

• Kao što je Nistrom (Paul Nystrom) dobro primetio jos pocetkom prošlog veka jedan od najboljih primera besmisla konzumerizma je moda, gde ljudi okruženi svojom okolinom bivaju prisiljeni na kupovinu i potrošnju na nove modne proizvode koji veoma brzo postaju demode i tako potrošači ulaze u začarani krug u kome stalno kupuju a nikada ne postižu cilj zbog koga su ušli u taj krug →

• Savremena analogija su gadgets koji još brže bivaju zamenjeni bržim, boljim, modernijim ...

• Ovakav potrošački pogled na svet dovode u pitanje motiv i smisao sopstvenog delovanja i sopstveni smisao života.

• Nedostatak ovog smisla okupira svu ljudsku pažnju na površne stvari poput mode i tako ograničava druge ljudske, pre svega, međuljudske aktivnosti koje doprinose stvarnoj sreći. →

• Luksuzni i nepotrebni proizvodi predstavljaju statusne simbole na osnovu kojih se određuju statusi unutar društva i unutar samih ljudi - sposobnost, veština i znanje su zamenjeni potrošnjom i tako postali osnova samopouzdanja i samopoštovanja. →

• Potrošnja i asocijacija sa brendovima kao zamene za zdrave međuljudske odnose su bitan ako ne i presudan element kulturne hegemonije koju vladajuće klase nameću ostatku društva kako bi bile u stanju da ga kontrolišu.

• Konzumerizam je razlog zašto sve potčinjene klase vladajuću klasu danas doživljavaju kao uzor, sopstvenu težnju a ne kao protivnika u večnoj klasnoj borbi za sopstveni boljitak. →

• Hegemonija konzumerizmom se proširila na sve sfere društva, umetnost se naveliko meri "tržišnim" vrednostima dela, znanje je postalo isključivo tržišna kategorija, porodični odnosi su postali deo kulture konzumerizma (potrošački praznici su danas jedini preživeli običaji), kultura je gotovo isključivo postala potrosnja kulturnih "dobara".

• Koliko je ta hegemonija moćna primetio je još Norman Daglas u svojoj izjavi da ideale nekog društva najbolje možete prosuditi po reklamama.

• U konzumerizmu reklame prestaju da budu odraz ideala društva jer su ideali postali odraz reklama. →

• Kritika ovakve potrošnje (konzumerizma) počela je u 19. veku kada su Marks i Veblen ukazali na to da će takva nezajažljiva potrošnja dovesti do promena u kolektivnom shvatanju života koje će ugroziti sam opstanak društva.

• Marks ukazuje na to da će prekomerna potrošnja umanjiti "stvarnu" upotrebnu vrednost dobara i zameniti je fiktivnim tržišnim vrednostima. →

• Nezajažljiva potrošnja ugrožava osnove našeg postojanja, uništavajući životnu sredinu, uništava i unazađuje već postignuti nivo demokratije, iscrpljujući prirodne resurse i menjajući ljudsku svest slabi mogućnost oporavka društva.

• Konzumerizam je došao do tačke u kojoj se pretvara u svoju suprotnost "enoughism" ("dostaizam" ) u kome sve većom i većom kupovinom ljudi u stvari postaju sve manje i manje srećni. →

• Ljudi danas rade satima i danima kako bi sebi priuštili sat ili dva konzumerizma - "shopping-a" u kome sve manje i manje uživaju uz zanemarivanje sopstvene porodice, emotivne, prijateljske i društvene odnose iz kojih dolazi najveći deo ljudske sreće.

• Hamilton u knjizi "Fetiš rasta" (Growth Fetish) primećuje da je rast baziran na konzumerizmu postao fetiš koji najbolje opisuje rečenicom: "Ljudi kupuju stvari koje im ne trebaju, parama koje nemaju a sve da bi impresionirali ljude koje ne vole". →

• Stvari koje im ne trebaju bacaju da bi kupili nove, novac koji nemaju uz veliku kamatu otplaćuju svojim radom koji postaje sve duži, a broj ljudi koje ne vole a žele da impresioniraju je sve veći i veći.

• Konzumerizam polako porobljava svet na način na koji verovatno ni sami tvorci te ideje nisu mogli da pretpostave.

• Vreme radi u njihovu korist jer sve više i više ljudi širom sveta pada pod uticaj potrošačke ideologije. →

• Još je pre više od 30 godina Martin Luter King rekao da je krajnje vreme da se naglo okrenemo od društva baziranog na stvarima ka društvu baziranom na ljudima ukoliko želimo da izbegnemo tri užasa:rasizam, militarizam i ekonomsko izrabljivanje.

• U međuvremenu konzumerizam je ojačao a ova tri užasa su postala sve izraženija.”

• Ne odbacuje se potrošnja niti proizvodnja sve raznovrsnije, funkcionalnije i kvalitetnije robe jer čovek ima složenije i više potrebe i želje od bioloških.

• Čovek je biće kulture. Oduvek je pravio i voleo lepe predmete, ukrašavao oruđe, kuće, hramove, svoje telo.

• Kao što ne treba odbaciti nauku i tehnologiju ili materijalna dobra, tako ne treba odbaciti ni slobodu potrošnje.

• Ono što je opasno, to su ideologije koje raznovrsnost ljudskih dimenzija i vrednosti svode na jednu od njih, kojoj daju preuveličani značaj po cenu sakaćenja čovekove suštine.

• Konzumeristička ideologija niveliše razlike između ličnosti i kultura, uniformiše svest i ponašanja, obezličuje čoveka, atomizuje društvo: umesto odnosa i veza, solidarnosti, atomizovane individue - jer potrošnja nije odnos.

• Modus “imati” umesto modusa “biti”.• Konformizam, mimikrija: potrošač je čovek mase, gomile.• Stanje svesti: čak i kada siromaštvo sprečava potrošnju, ona

je pokretački poriv i ideal. • Paradoks: proces siromašenja širokog i dubokog zahvata ide

ruku pod ruku sa jednako intenzivnim i sve jačim konzumerizmom

• U tesnoj vezi sa konzumerizmom su individualizam i hedonizam.

• Individualizam u pozitivnom smislu:• U osnovi demokratije: isticanje ličnih vrednosti,

autonomije, inicijative, slobode, razvoja.• Individualizam ne znači rat pojedinca protiv drugih i

nastojanje da se oni ugroze, već pretpostavlja poštovanje drugih i uvažavanje njihovih potreba.

• U protivnom, sistem koji počiva na individualizmu doživeo bi krah.

• Individualisti ne nailaze na dobar prijem kod osoba sa “grupnim mišljenjem”.

• Kritika individualizma može biti ilustracija konformističkog stava.

• Individualizam u pežorativnom smislu. Pojedinac kao društveni atom; egocentrizam: obuzetost svojim željama, htenjima i uskim interesima nauštrb drugih i zajednice.

• Individualista smatra sebe centrom sveta, ali drugima to ne priznaje.

• Individualizam teži da ignoriše kolektivne i društvene probleme i da ih rastvara u probleme individualne sudbine.

• Odatle sledi dezangažovanje iz polisa.

• Dostigavši određeni stepen ostvarenja, individualizam je počeo da pokazuje svoje naličje: usamljenost, teskobu, nesigurnost, strah.

• Veliki gradovi, koji su nekada oslobađali od skučenosti malih sredina, gutaju čoveka u anonimnoj masi.

• Beži se iz njih vikendom (ko može)

• Hedonizam u negativnom smislu, je poistovećivanje svrhe života sa ličnim uživanjem i zadovoljstvima, sa maksimalnim ispunjavanjem individualnih, trenutnih afektivnih i čulnih poriva.

• Konstantno traganje za razonodom, zabavom, prijatnošću.

• Masovna potrošačka kultura neguje mit individualne sreće. Taj mit odbacuje svaku uznemirenost, teskobu, poraz, nesreću a njegovi psihički potrošački proizvodi imaju euforizujuće dejstvo.

• Standardizovana potrošačka “sreća” ukida individualnost.

• Egzistencija ličnosti je, prema personalistima, najviša forma egzistencije jer podrazumeva ne samo objektivnu stvarnost nego i subjektivnu.

• Ali to ne znači afirmisanje individualizma, kao izraza egocentrizma.

• Munije suprotstavlja individualizam personalizmu, jer je prvi stav zatvoren za druge, za zajednicu, a drugi je otvoren za svet i za druge.

• Ne radi se međutim o radikalnoj suprotnosti, već o dinamičkoj tenziji: prevazilaženje egocentrizma, neprekidna “personalizacija” kroz delatno otvaranje sebe svetu, vrednostima, drugim ljudima.

• Mi postajemo mi sami samo kroz druge (Lav Vigotski)• Potrebna su dva tela da bi se stvorila jedna duša. Jedna

duša se gradi zahvaljujući drugom telu i duši (Boris Sirilnik)

• Svaka subjektivnost je intersubjektivna (Gabriel Marsel)• Ja se ne može odvojiti od njegovih interpersonalnih

veza, ono što sam ja za sebe deo je onoga što sam za druge (Ronald Dejvid Leng)

• Životni problemi “pacijenata” moraju se se sagledati u etičkom i društvenom odnosu (Tomas Sas)

Jezekilj Adamovski (“Radikalna etika ravnopravnosti”): primer personalističke etike

• “Društvo nije sačinjeno od izolovanih, samodovoljnih pojedinaca, niti je kolektiv koji prevazilazi određene pojedince koji ga sačinjavaju (teza da je kolektiv iznad pojedinaca)

• Lično postojanje jedino je moguće u interakciji s drugima: pomoću slike, tela, pogleda i reči mojih prijatelja, ja postojim kao čitava osoba

• Socijalni život nije ništa više od ovog neprestanog dijaloga s našim prijateljima, onima koji su živi, onima koji su mrtvi, i onima koji tek treba da dođu na svet.

• Etičko postojanje je, stoga, ono kojim se rukovode ljudi koji znaju da su obavezni da budu u stanju da odgovore drugima šta su, šta rade, i šta nisu uspeli da urade.

• Etika dijaloga stoga zahteva posvećenost našim prijateljima, lično postojanje koje pretpostavlja svoju odgovornost za drugog, i koje ne traga za izgovorima ili alibijima, niti se povlači u monolog ili u posvećenost transcendentnom (bilo da se radi o Bogu, Nauci, Naciji, Čovečanstvu, Klasi, Partiji ili Pojedincu).

• Determinizam• Reč "determinizam" u filozofiji označava teoriju

po kojoj je svaki događaj ili stanje u svetu neizbežan ishod prethodnih uzroka. Ova teorija ima posledice po filozofiju morala, naučnu misao i psihologiju.

• Što se tiče morala, ako je ova teorija istinita, onda su izbor i slobodna volja iluzorni i ljudska bića se ne mogu smatrati uračunljivim i odgovornim za svoje radnje. U psihologiji, determinizam predstavlja ugaoni kamen i frojdove i bihejviorističke teorije i prakse.

• Glavne kritike upućene Frojdovoj teoriji ličnosti su, u prvom redu, da je po njoj čovek mehaničko, reaktivno biće, determinisano nagonskim silama, igračka svoje prirode što ne ostavlja dovoljno mesta za ličnu odgovornost i slobodnu volju.

• Libido: panseksualizam

• Biologističko shvatanje ljudske prirode po kojem je čovek energetski sistem, koji je podstaknut seksualnim i agresivnim nagonima, egoističan (princip zadovoljstva) determinisan (nesvesnim determinantama ponašanja), u večnom sukobu sa društvenim ograničenjima.

• Pored nagona, pojedinac je determinisan svojom prošlošću

• Određenost ličnosti ranim detinjstvom

• Danas takođe vlada biologizam, odnosno genetizam: teorija da je svo ljudsko ponašanje zapisano u genima, da je jedinka predodređena genetskim nasleđem

• Ekonomsko-društveni determinizam: teorija da egzistenciju čoveka ne određuje njegova svest već, obrnuto, da njegovu svest određuje njegova društvena egzistencija.

• Primarna odrednica društvene egzistencije je “način proizvodnje u materijalnom životu”

• Kulturni determinizam: stanovište da su za mentalitet i ponašanje pojedinca odgovorni kulturni faktori.

• “Mi smo automati kojima potpuno upravljaju sile sredine i koji su okolo razbacani kao čepovi od plute po površini vode i koji pogrešno prihvataju rezultantu spoljnog sveta kao slobodnu volju” (Nikola Tesla, Moji pronalasci, Školska knjiga, Zagreb 1977, str.81)

• Zajedničko svim navedenim “izmima” je zaboravljanje da su to sve apstrakcije.

• Ni materija, ni um, ni društvo, ni ekonomija ne osećaju, ne misle, ne vrednuju, ne streme, ne rade: to rade ljudi i to svaki konkretni, pojedinačni čovek.

• Pridavanje karakteristika samosvesnog subjekta apstraktnim pojmovima.

• Redukcionizam• Svi prethodni “izmi” izraz su osiromašenog

tumačenja.• Svođenje svega na samo jedan uzrok,

(monokauzalnost) na samo jedan razlog, na samo jedno objašnjenje

• Jednostrano tumačenje pojava

Redukcionistička greška:• Izjednačavanje proizvoda s njegovim izvorom,

kasnije faze sa ranijom, svođenje složenijeg oblika na jednostavnije

• Npr: « cveće je samo organizovano đubre » ili “ljubav je samo biohemijska reakcija” ili “čovek je određen svojim genetskim nasleđem ili ranim detinjstvom” ili “čovek je samo viša životinja” itd

• Kada objašnjavamo čoveka kao biće mi se ne možemo lišiti ni jednog od posebnih nivoa njegove prirode (biohemijskog, fizičkog, biološkog, sociološkog, psihološkog, filozofskog, religioznog)

• Svi ovi nivoi savršeno objašnjavaju po neki aspekt čovekove višedimenzionalne prirode

• Greška nastaje onoga trenutka, kada kroz jedan od tih pogleda pokušamo da objasnimo sve drugo, odnosno kada sve poželimo da svedemo na objašnjenje samo u jednoj ravni.

• U tom slučaju činimo i logičku i empirijsku grešku

• Danas preovladava ekonomski redukcionizam: čovek kao prevashodno homo economikus

• Beskrajna vera u «spontani rad tržišta» (koja je dovela do današnje globalne krize kojoj se ne nazire kraj)

• Previđa se da su uslovi rada tržišta, finansijski zakoni, kao i poreski fiskalni zakoni, pre svega, rezultati političkih i vrednosnih procena i odluka.

• Naivno verovanje da potpuno slobodno, tržište može samo sebe da reguliše.

• Mitologija nužnog i dovoljnog rasta proizvodnje za razvoj jednog društva pri čemu se tema tipa i načina raspodele postojećeg ili stečenog bogatstva u društvu, potpuno zanemaruje.

• Rešavanje ekonomskih problema u nekom društvu (a posebno u siromašnom društvu kakvo je , recimo, srpsko) itekako je važno.

• Dopustimo čak i to da ono u jednom trenutku istorije nekoga društva može čak biti smatrano i najvažnijim.

• Greška nije u tome. • Greška se krije u tvrdnji da se kroz

aksiologiju ekonomskih vrednosti (uvećanje bogatstva, materijalizam i hedonizam) procenjuje i normira sve drugo u jednom društvu.

• Aksiologija: teorija vrednosti, učenje o vrednostima

• Upravo da bi se razvijala ekonomija po meri i potrebi čoveka (a ne životinje ili automata), nužno je da visoko moralne , etičke vrednosti stupe na snagu i da odluče koji tip društva želimo i koji tip društva kao najrazvijenija živa vrsta na zemlji treba da želimo (poželjan).

• Koji tip društva najviše pogoduje zdravlju, razvoju i sreći čoveka.

• Greška nije u želji da se ekonomija razvije.

• Greška je u neshvatanju činjenice da ekonomija nema «svoje » univerzalne i večne zakone nezavisne od ljudskih etičkih, političkih i psiholoških odluka.

.

• Ne shvata se (ustvari ne želi se shvatiti) da čovek nije samo društveno biće ili samo ekonomsko biće, već da je, iznad svega, stvaralačko i moralno biće (tj. da je čovek u meri u kojoj je to) i da su stoga njegove potrebe multidimenzionalne.

• To ne znači da ne postoje vrednosti i svrhe za koje se pojedinac vezuje, angažuje pa čak i žrtvuje, ali slobodnom odlukom, jer ih je usvojio kao svoje unutrašnje odrednice, kao konstitutivne delove svoje ličnosti.

• U tome je i razlika, prema personalistima, između individue (zatvorene u svoj skučeni ego, okrenute sebi i ograničenom ovde i sada) i ličnosti kao bića koje je u neprekidnom međuodnosu sa prirodom, drugima, postojanjem i sobom samim.