UVOD U GRA ĐANSKO I STVARNO PRAVO

Pojam građanskog prava

Naziv „građansko pravo“ je nastao prevodom latinskih reči ius civile, koje je važilo samo za rimske građane – cives, a ne za strance – peregrine.

Danas građansko pravo predstavlja porodicu ili familiju više grana prava u koju spadaju: opšti deo građanskog prava, stvarno pravo, nasledno pravo, porodično pravo i obligaciono pravo, koje su zasnovane na sličnim načelima.

U širem smislu, građansko pravo obuhvata i novorazvijena prava, kao što su trgovinsko, intelektualno, radno pravo i dr.

Sinonimi za građansko pravo su: civilno pravo (ius civile), imovinsko pravo (pretežno reguliše imovinske odnose), privatno pravo (spada u oblast privatnog prava).

Izrazi privatno, građansko, imovinsko i civilno pravo upotrebljavaju se u evropskom kontinentalnom pravu. Oni su nepoznati u jednom broju afričkih prava, hindu pravu i šerijatskom pravu. U anglosaksonskom pravu ovi izrazi imaju drugačije značenje. Na engleskom jeziku civilno pravo (civil law) prvenstveno znači „moderno rimsko pravo“ za razliku od opšteg prava (common law), koje postoji u engleskom govornom području u svetu.

Francuzi i Nemci o modernom rimskom pravu govore kao o „opštem pravu“.

Sistematika građanskog prava

U pravnoj književnosti i zakonodavstvu zemalja koje su prihvatile rimsku pravnu tradiciju ističu se tri glavne sistematike građanskog prava:

1. Instituciona2. Jusnaturalistička3. Pandektistička

1

1. Instituciona sistematika građanskog prava – građansko pravo je prema ovoj sistematici razvrstano na: LICA, STVARI i TUŽBE. Ova sistematika je nastala još u rimskom pravu, a naziv je dobila po Gajevom udžbeniku „Institucije“, napisanom u 2. veku n.e. Iz Gajevih „Institucija“ ova sistematika je preuzeta u Justinijanove „Institucije“ , a vladala je od 2. do 19. veka. Pod uticajem ove sistematike napisani su Francuski, Austrijski, Srpski građanski zakonik (1844. god.) i niz drugih zakonika.

2. Jusnaturalistička sistematika građanskog prava – po ovoj sistematici sve pravne norme i instituti se razvrstavaju od užih ka širim celinama, tj. od prava koje se odnosi na pojedinca (tu spadaju statusno, stvarno i obligaciono pravo), pa do prava koje se odnosi na društvo (tu spadaju bračno i porodično pravo). Ova sistematika nije imala veliki praktični značaj, a po njoj je napisan Pruski zakonik iz 1794. godine.

3. Pandektistička sistematika građanskog prava – ova sistematika deli građansko pravo na: opšti deo, stvarno pravo, obligaciono pravo, porodično i nasledno pravo.

Opšti deo – obuhvata građanskopravne norme, kojima su regulisana pitanja od značaja za više grana građanskog prava.

Stvarno pravo – reguliše odnose koji nastaju u vezi sa zasnivanjem i vršenjem vlasti na stvari.

Obligaciono pravo – reguliše dužničko – poverilačke odnose, koji nastaju na osnovu: ugovora, prouzrokovanja štete drugom, sticanja bez osnova, poslodavstva bez naloga i jednostrane izjave volje.

Porodično pravo – reguliše porodične i srodničke odnose: bračno pravo, roditeljsko pravo i starateljstvo.

Nasledno pravo – reguliše nasleđivanje, odnosno prelaz imovine umrlog lica na naslednike.

Pandektističku sistematiku je konačno uobličio Savinji u 19. veku, a ona je prihvaćena i u našem pravnom sistemu. Po ovoj sistematici napisan je Nemački i Švajcarski građanski zakonik, kao i niz drugih zakonika, koji su nastali pod njihovim uticajem.

2

Načela regulisanja građanskog prava

Pod načelima se podrazumevaju osnovni, zajednički pravni principi, na kojima se zasniva neka grana prava. Svaka grana pravnog sistema ima svoja načela, tako da pravne norme, tj. pravila koja se donesu u određenoj grani pravnog sistema imaju svoj osnov u tim načelima.

1. Načelo Autonomije volje

Ovo načelo označava mogućnost subjekata prava da, po pravilu, po svojoj volji urede svoje odnose, te da slobodno odlučuju o vršenju prava koja im pripadaju.

Autonomija volje obuhvata: slobodu zasnivanja pravnih poslova i slobodu vršenja prava.

Sloboda zasnivanja pravnih poslova podrazumeva slobodu subjekta: da zasnuje ili ne zasnuje pravni posao; da bira stranu sa kojom će zasnovati taj posao i da, eventualno sa drugom stranom (ako se zaključuje ugovor ili drugi dvostrani pravni posao) odredi sadržinu pravnog posla.Sloboda vršenja prava predstavlja ovlašćenje subjekta da o vršenju ili nevršenju prava, načinu vršenja prava, raspolaganju pravima i njihovoj zaštiti odlučuje po svojoj volji.

Autonomija volje je došla do izražaja u evropskoj filozofiji prirodnog prava, krajem 18. veka, a njen istaknuti predstavnik je Žan Žak Ruso.

Ovo načelo proizilazi iz činjenice da je građansko pravo pretežno regulisano dispozitivnim normama (to su pravne norme koje stranke mogu svojom voljom menjati, za razliku od kogentnih pravnih normi, koje to ne dozvoljavaju).

Autonomija volje je ograničena prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima (čl. 49 Zakona o obligacionim odnosima).

2. Načelo Ravnopravnosti strana

Ovo načelo podrazumeva da se svi učesnici imovinskog odnosa stavljaju u jednak položaj, pri čemu volja jedne strane nije potčinjena volji druge strane. Fizička i pravna lica, kao učesnici imovinsko – pravnog odnosa, su jednaka u svim pravnim situacijama. Ekonomski slabiju stranu, bez obzira na to da li je to fizičko ili pravno lice, ZOO štiti svojim odredbama, koje onemogućavaju diktat jače strane (npr. zelenaški ugovori).

3

Većina prava koja su zajemčena za domaće državljane pripadaju i strancima, ali za ova lica postoje određena ograničenja, kao npr. :

- za strance u pogledu sticanja prava svojine na nepokretnostima (ako obavljaju delatnost u Srbiji, ako su im nepokretnosti potrebne za obavljanje te delatnosti i postoji uzajamnost, tj. reciprocitet);

- za strance u pogledu nasleđivanja (imaju isti nasledni položaj kao i domaći državljani, ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno).

3. Načelo prenosivosti imovinskih prava

Po pravilu, imovinska prava su prenosiva, s obzirom da nisu vezana za ličnost. Zato titular ili vlasnik nekog prava može to pravo svojom voljom preneti na drugo lice ili ga ustupiti.

Neka imovinska prava su neprenosiva. Tu spadaju:

- plodouživanje (ususfructus) – neprenosivo je jer je vezano za ličnost (traje do smrti plodouživaoca, ako pre toga nije prestalo na način određen ugovorom ili zakonom);

- zakonsko izdržavanje – neprenosivo je zato što je vezano za određeno lice (npr. između bračnih drugova, roditelja i dece i drugih srodnika);

- pravo na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica ili usled povrede tela ili oštećenja zdravlja (materijalna šteta) – samo dospeli iznosi ove naknade štete mogu se prenositi na drugo lice, ako je iznos određen pisanom sporazumom strana ili pravosnažnom sudskom odlukom. U razvijenim antičkim i srednjevekovnim državama imovina je čvrsto vezivana za fizičko lice, pa je dužnik odgovarao ne samo svojom imovinom, već ako nema imovine i svojom ličnošću (to je personalna egzekucija). Izvršenje na ličnosti dužnika je napušteno u 19. veku i zamenjeno izvršenjem na imovini dužnika (to je realna egzekucija).

4. Načelo imovinske sankcije (realna egzekucija)

Imovinska sankcija označava odgovornost subjekta za neispunjenje obaveze (ona pogađa imovinu odgovornog lica). Imovinska sankcija je nastala tek u savremenoj civilizaciji, tj. sve do 19. veka sankcija zbog neispunjenja obaveze dužnika sprovodila se na njegovoj ličnosti.

Zakonom su određeni delovi imovine dužnika, koji ne mogu biti predmet izvršenja, u cilju elementarne zaštite dužnika i njegove porodice.

4

5.Načelo zaštite na privatni zahtev

Iz načela autonomije volje prozilazi i načelo pružanja zaštite na privatni zahtev titulara tog prava. Zaštita imovinskog prava najčešće se ostvaruje u sudskom, parničnom i vanparničnom postupku.

Izuzetno, postupak zaštite pred sudom se pokreće i po službenoj dužnosti (npr. organ starateljstva za izdržavanje maloletnog deteta, postupak raspravljanja zaostavštine itd.).

6.Načelo o dispozitivnosti normi

Većina normi imovinskog prava su dispozitivnog karaktera, što znači da ih strane u konkretnom pravnom odnosu mogu menjati svojom voljom. Ovo načelo je najviše zastupljeno u obligacionom pravu.

Postoje odstupanja, tako da su neke norme imperativne prirode. Npr. član 364 ZOO propisuje da se pravnim poslom ne može odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti, od onog predviđenog zakonom. Takođe, za zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti, određena je posebna zakonska forma, kao bitan uslov za njegovu punovažnost.

Izvori građanskog prava

Izraz „izvor prava“ najčešće se upotrebljava u dva osnovna značenja:

- u materijalnom smislu (podrazumeva se uzrok, odnosi i događaji koji stvaraju pravo);

- u formalnom smislu (podrazumevaju se oblici, odnosno pravni akti u kojima se pravo ispoljava).

1. Ustav kao izvor građanskog prava

Ustav je najviši pravni akt svake zemlje. Ustavne norme daju opšti okvir za regulisanje građanskopravne materije. One garantuju pojedina

5

građanska prava, određuju uslove pod kojima se ta prava mogu ograničiti i jemče pravo na građanskopravnu zaštitu.

Na primer, za stvarno pravo su relevantne ustavne norme, kojima se garantuje pravo svojine, za nasledno pravo su značajne odredbe, kojima se jemči pravo nasleđivanja itd.

2. Zakon kao izvor građanskog prava

Zakon je osnovni izvor građanskog prava u zemljama evropskog kontinentalnog tipa.

Kodifikacija je zakonski akt, koji potpuno i sistematski reguliše sva važnija pitanja jedne oblasti, tj. kodifikacija građanskog prava znači da su sva pitanja iz oblasti građanskog prava uređena jednim zakonskim aktom.

Važnije kodifikacije su:

- Hamurabijev zakonik – je najvažniji pravni tekst starog istoka i najbolje očuvani pravni spomenik drevne Mesopotamije;

- Corpus Iuris Civilis –

- Pruski građanski zakonik iz 1794. – je sadržao preko 19.000 paragrafa, koji su regulisali privatno i javno pravo, a ostao je na snazi do 1900. godine odnosno do stupanja na snagu Nemačkog građanskog zakonika;

- Francuski građanski zakonik iz 1804. – veliku zaslugu za njegovo donošenje ima Napoleon, mada je njegov uticaj na sadržinu zakonika neznatan. Ovaj zakonik je, uprkos brojnim izmenama i dopunama još uvek na snazi u Francuskoj. Značajan je zbog toga što napušta kolektivnu svojinu i štiti individualnu svojinu, kao neprikosnoveno pravo;

- Austrijski građanski zakonik iz 1811. – ovaj zakonik je važio u svim zemljama Habzburške monarhije, kao i u nekim delovima Kraljevine Jugoslavije koji su prethodno bili u sastavu Austro – Ugarske;

- Švajcarski građanski zakonik iz 1912. – je delo Eugena Hubera, profesora švajcarskog privatnog prava, koje ima 970 članova, i u kome je usvojena pandektistička sistematika;

6

- Nemački građanski zakonik iz 1896. – počiva na načelima buržoaskog liberalnog društva u koje nisu prodrla načela socijalne države. Ovaj zakonik je bio inspiracija za Valtazara Bogišića prilikom stvaranja Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru;

- Srpski građanski zakonik iz 1844. – je u stvari skraćeni prevod Austrijskog građanskog zakonika. Austrijski građanski zakonik ima 1.500 paragrafa, a naš 950, koji su nastali skraćivanjem teksta AGZ. U SGZ je prihvaćena istitucionalna sistematika. Ovaj zakonik je u oblasti naslednog i porodičnog prava preuzeo srpska običajna prava – npr. u porodičnom pravu se priznaje samo crkveni brak, a udata žena je delimično poslovno sposobna i samo izuzetno je mogla da nasledi muža (ako iza njega nema naslednika ni iz 10. naslednog kolena);

- Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru iz 1888. – Valtazar Bogišić je posle proučavanja obimne prikupljene građe ocenio da nisu sazreli uslovi da se u Crnoj Gori kodifikuje celokupno građansko pravo, već samo imovinsko, koje bi obuhvatalo stvarno i obligaciono pravo. Ovaj zakonik je preveden na pet jezika, a u pravnoj nauci je ocenjen kao remek delo pravnog zakonodavstva.

U našem važećem pravu, građansko pravo nije kodifikovano, već je materija regulisana većim brojem propisa, tj. postoji tzv. parcijalna kodifikacija. Po pravilu, svaka grana građanskog prava je pokrivena jednim osnovnim tzv. sistemskim zakonom i većim brojem pratećih zakona:

- Oblast stvarnog prava – Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa iz 1980. godine (izmene i dopune 1990. i 1996. godine);

- Oblast obligacionog prava – Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine (izmene i dopune 1985, 1989 i 1993. godine);

- Oblast naslednog prava – Zakon o nasleđivanju iz 1995. godine;

- Oblast porodičnog prava – Porodični zakon iz 2005. godine.

Ratifikovani međunarodni ugovori kao izvor građanskog prava

To su sporazumi, koje u pisanom obliku zaključuje država sa jednom ili više zemalja, odnosno sa jednom ili više međunarodnih organizacija.

Međunarodne ugovore zaključuje Vlada, koja ih zatim podnosi Narodnoj skupštini na potvrđivanje (Zakon o ratifikaciji). Ovi ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom.

7

Podzakonski akti kao izvor građanskog prava

Podzakonski akti su opšti akti, niži od zakona, kao što su: uredbe, odluke, naredbe, uputstva itd. , pomoću kojih se razrađuju zakonske norme i stvaraju uslovi za potpuniju primenu zakona.

Ovi akti, po pravilu, imaju instrumentalnu funkciju, a izuzetak čine oni podzakonski akti, kojima se izvorno stiču određena građanska prava i obaveze – npr. Uputstvo Vlade FNRJ o postupku sa nađenim stvarima iz 1949. godine ili npr. kada se u slučaju ratnog stanja podzakonskim aktima mogu ograničiti pojedina građanska prava.

4. Pravna pravila iz ranije važećih zakona

Mogu se primeniti pravna pravila iz građanskih zakonika, koji su važili na području prve Jugoslavije (SGZ iz 1844. godine, AGZ iz 1811. godine i OIZCG iz 1888. godine), na osnovu ovlašćenja iz Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, pod sledećim uslovima:

- da određeni građanskopravni institut nije uređen pozitivnim pravom;

- da je taj institut sadržan u građanskom zakoniku, koji je izgubio pravnu snagu;

- da taj institut nije protivan Ustavu Republike Srbije, zakonima i ostalim vežećim propisima Srbije.

5. Običaj kao izvor građanskog prava

Običaj je opšte pravilo, koje je nastalo dugotrajnim ponavljanjem nekog ponašanja u istovrsnim situacijama, koje su pripadnici određene zajednice prihvatili kao merodavno za ubuduće.

Običaj stiče pravnu obaveznost na osnovu zakona tako što običajno pravilo može da bude ugrađeno u zakon ili da zakon upućuje na njega.

8

6. Uzanse

Uzanse se mogu definisati kao kodifikovani poslovni običaji, koji su sakupljeni, sistematizovani i objavljeni od strane tela, koje je ovlašćeno za te poslove. Dele se na opšte (koje važe za sve grane privrede) i posebne (koje važe za određenu privrednu granu). Kod nas postoje Opšte uzanse za promet robom, koje je 1954. godine donela tadašnja Glavna državna arbitraža i veći broj posebnih uzansi.

Opšte uzanse za promet robom su važile ne samo za kupovinu i prodaju robe, već i za ostale poslove prometa robom (kao npr. zamena robe, poslovi posredništva, zastupništva, prevoza, uskladištenja, osiguranja i dr.).

Odredbe opštih uzansi su uglavnom dispozitivnog karaktera, što znači da se primenjuju kad su strane pristale na njihovu primenu, a neke su imperativne i one regulišu obligacione odnose u odsustvu normi pozitivnog prava. Tako npr. imperativna je uzansa 187, koja određuje da se plaćanje vrši u domaćoj valuti.

Do donošenja ZOO važila je pretpostavka da su privredni subjekti prećutno prihvatili uzansna pravila ukoliko nisu ugovorom isključili njihovu primenu.

Nakon donošenja ZOO uzanse se primenjuju:

- ako su strane u obligacionim odnosima ugovorile njihovu primenu, u pogledu situacija koje su uređene dispozitivnim normama ZOO;

- ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu htele, ali samo u pogledu onih situacija koje uopšte nisu regulisane ZOO;

- ne mogu se primeniti uzanse koje su suprotne imperativnim normama i aktuelnim dobrim poslovnim običajima.

6. Opšti uslovi poslovanja kao izvor građanskog prava

Opšti uslovi poslovanja predstavljaju skup pravila, sadržanih u ugovoru ili aktu izvan njega, koja su prethodno pripremljena u pismenom obliku od jedne strane, a koja su izvor ovlašćenja i obaveza za obe strane.

Opšti uslovi poslovanja se mogu unapred pripremiti od jedne strane na formularu ili obrascu, pa se takvi ugovori nazivaju formularni.

9

Opšti uslovi ubrzavaju zaključenje ugovora, jer ih priprema samo jedna strana, dok ih druga strana u celosti može prihvatiti ili predložiti njihove izmene i dopune.

Opšti uslovi poslovanja obavezuju ugovornu stranu ako su joj oni bili poznati ili su joj morali biti poznati u trenutku zaključenja ugovora.

Sudska praksa i pravna nauka kao izvor građanskog prava

Sudsku praksu predstavljaju odluke sudova (presude, rešenja), koje su se, u istovrsnim slučajevima ustalile tako da ih jedinstveno primenjuju svi nadležni sudovi. U našem pravu sudska praksa nije formalni izvor prava, jer sudovi sude na osnovu ustava, zakona, međunarodnih ugovora i propisa donetih na osnovu zakona.

Pravna nauka predstavlja pisana saznanja do kojih su došli pravni pisci primenom naučne metodologije u monografijama, udžbenicima, člancima i drugim radovima. Tako se npr. u radovima pravnih pisaca, kombinacijom više naučnih metoda tumače nejasne zakonske odredbe, kritički ispituju važeća zakonska rešenja i predlaže njihova izmena i dopuna.

Savremeni pravni sistemi, uključujući i naše pravo, pravnu nauku, uglavnom, ne ubrajaju u izvore prava.

Ni sudska praksa, ni pravna nauka nisu formalan izvor građanskog prava, mada imaju veliki značaj u praksi.

7. Tendencije u pogledu izvora građanskog prava

- pripreme za donošenje Građanskog zakonika (kodifikacija građanskog prava u našem sistemu);

- radna verzija Nacrta Zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima Republike Srbije;

- preispitivanje tradicionalnog stava u zemljama evropsko – kontinentalnog tipa u kojima sudska praksa nije formalan izvor građanskog prava kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i Suda pravde Evropskih zajednica u Liksemburgu.

10

Subjekti imovinskopravnog odnosa

Pojam subjekta

Subjekti (personae) imovinskog odnosa su imaoci pravne sposobnosti. Tu spadaju fizička i pravna lica.

Fizička lica

Fizičko lice je svaki živ čovek, tj. ljudsko biće, bez obzira na zdravstveno stanje, pol i starost.

Pravna sposobnost je mogućnost subjekta da ima prava i obaveze (npr. da ima neko apsolutno pravo, kao što je pravo svojine, pravo zaloge, patentno pravo itd.).

Sticanje pravne sposobnosti fizičkih lica

Fizičko lice stiče pravnu sposobnost rođenjem, a gubi je smrću. Izuzetno, polazi se od fikcije da se začeto dete smatra rođenim ako je to u njegovom interesu.

Trenutkom rođenja se smatra trenutak odvajanja od majčinog tela, pod uslovom da dete daje znake života.

Prestanak pravne sposobnosti fizičkog lica

Pravna sposobnost fizičkih lica najčešće prestaje njihovom faktičkom (telesnom) smrću. Pravna sposobnost može prestati i proglašenjem nestalog lica za umrlo u odgovarajućem sudskom postupku. Za umrlo se može oglasiti nestalo lice u sledećim slučajevima:

- lice o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za poslednjih pet godina, a koje je navršilo 70 godina;

11

- o čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti a okolnosti pod kojima je nestalo čine verovatnim da više nije u životu;

- ako je nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu i sl. a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za šest meseci od dana prestanka opasnosti;

- ako je nestalo u toku rata, a o njegovom životu nije bilo nikakvih vesti za godinu dana od dana prestanka neprijateljstava.

Predlog za proglašenje nestalog lica za umrlo podnosi zainteresovano lice ili tužilac mesno nadležan osnovnom sudu.

Poslovna sposobnost fizičkih lica

Poslovna sposobnost je mogućnost fizičkog lica da samo svojom voljom zasniva, menja i gasi prava i obaveze. Pretpostavka za nastanak poslovne sposobnosti je postojanje pravne sposobnosti. Dok pravnu sposobnost fizičko lice stiče rođenjem, poslovnu sposobnost stiče znatno kasnije.

Sticanje poslovne sposobnosti fizičkih lica

Potpunu poslovnu sposobnost fizička lica stiču kada postanu punoletna, tj. sa navršenih 18 godina i zaključenjem braka, po dozvoli suda, sa navršenih 16 godina života (sticanje poslovne sposobnosti emancipacijom), pod uslovom da su i duševno i telesno zdrava.Stepenovanje poslovne sposobnosti fizičkih lica

1. Potpuno poslovno sposobna fizička lica – to su ona lica, koja su napunila 18 godina, pod uslovom da su sposobna za rasuđivanje. Poslovnu sposobnost fizičko lice može steći i pre punoletstva u slučaju emancipacije, kada sud u vanparničnom postupku, maloletnom licu koje je navršilo 16 godina života dozvoli zaključenje braka. Ovo je moguće, ako su ispunjeni sledeći uslovi: da je maloletno lice navršilo 16 godina, da je postalo roditelj i da je dostiglo telesnu i duševnu zrelost. Potpuna poslovna sposobnost traje do smrti fizičkog lica;

2. Potpuno poslovno nesposobna fizička lica – to su ona lica, koja nisu navršila 14 godina (mlađi maloletnik), kao i lica koja su navršila 18 godina, ali su potpuno lišena poslovne sposobnosti zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju. Pravni poslovi potpuno poslovno nesposobnog lica, osim onih poslova koje ono može preduzimati (a to su poslovi kojima pribavlja isključivo prava – npr. primilo je poklon, poslovi kojima ne stiče ni prava ni obaveze i poslovi malog značaja, kao npr. kupovina stvari manje vrednosti na pijacama, u prodavnicama, kupovina karata za bioskop, autobus i sl.) su ništavi;

3. Ograničeno poslovno sposobna fizička lica – to su ona lica, koja su navršila 14, a nisu 18 godina života. Ova lica mogu preduzimati poslove uz prethodnu ili

12

naknadnu saglasnost roditelja, odnosno zakonskog zastupnika. Ograničeno poslovno sposobna su i ona lica koja su punoletna, ali su delimično lišena poslovne sposobnosti u sudskom postupku (zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju, kao i drugih razloga zbog kojih ugrožavaju svoja prava i interese, kao i drugih lica), tako da sud rešenjem u vanparničnom postupku određuje i krug poslova, koje ova lica mogu samostalno, odnosno nesamostalno obavljati.

Deliktna sposobnost fizičkih lica

Deliktna sposobnost fizičkog lica je mogućnost fizičkog lica da odgovara za prouzrokovanu štetu. Stiče se sa navršenih 14 godina života, pod uslovom da je lice sposobno za rasuđivanje.

Do 7. godine života dete je potpuno deliktno nesposobno. Lice od 7. do 14. godine života je delimično deliktno sposobno (odgovara ako se dokaže da je pri prouzrokovanju štete bilo sposobno za rasuđivanje).

Atributi fizičkih lica

Najvažniji atributi fizičkog lica su ime, prebivalište i boravište i državljanstvo. Njima se vrši individualizacija fizičkih lica.

1. Lično ime – je naziv fizičkog lica, na osnovu koga se ono bliže konkretizuje. Stiče se upisom u matične knjige rođenih, a sastoji se od imena i prezimena. Lično ime deteta određuju roditelji, koji imaju pravo da ime upišu i na maternjem jeziku i pismu jednog ili oba roditelja. Roditelji ne mogu dati pogrdno ime detetu, kojim bi se vređao moral ili običaj sredine.

Prezime deteta se određuje prema prezimenu jednog ili oba roditelja, a supružnici prilikom zaključenja braka se mogu sporazumeti da svako od njih zadrži svoje prezime, da uzme prezime drugog supružnika ili da svom prezimenu doda prezime drugog supružnika. Fizičko lice koje je navršilo 15 godina i sposobno je za rasuđivanje, ima pravo da promeni lično ime.

2. Državljanstvo – je javnopravni odnos između suverene države i pojedinca, na osnovu koga on ima prema državi određene obaveze, ali i određena prava. Fizička lica koja nisu domaći državljani su stranci (imaju državljanstvo druge države) ili apatridi (oni nemaju državljanstvo nijedne postojeće države). U našem pravu je sticanje i prestanak državljanstva regulisano Zakonom o državljanstvu republike Srbije. Ono se stiče poreklom, rođenjem na teritoriji republike Srbije, prijemom ili po međunarodnim ugovorima.

13

3. prebivalište i boravište – je mesto u koje se određeno lice nastani da u njemu stalno živi, a boravište je mesto u kome se jedno lice privremeno zadržava bez namere da tu trajno ostane. Prijavljivanje i odjavljivanje prebivališta i boravišta regulisano je Zakonom o prebivalištu i boravištu građana. Fizičko lice može imati jedno prebivalište.

Pravno lice

Pojam pravnog lica

Pravno lice je organizovani skup ljudi, koji poseduje svoju posebnu imovinu radi ostvarenja nekog društveno dopuštenog cilja i kojem pravni poredak priznaje svojstvo subjekta prava, tj. sposobnost da bude nosilac prava, obaveza i odgovornosti.

Iako je rimsko pravo znalo za pojam pravnog lica (municipijumi, tj. gradovi i naselja u rimskom carstvu su imali obeležja pravnog lica, kao i udruženja zanatlija ili pogrebna društva), o njima ipak nije stvorilo pravnu teoriju. Pravna teorija o pravnim licima je delo srednjeg veka i modernog doba.

Teoriju o pravnim licima su uobličili glosatori u srednjem veku, koji su polazili prvenstveno od shvatanja katoličke crkve. Po tom shvatanju, Bog i sveci su priznavani za pravne subjekte, koji su se razlikovali od svojih vernika, sveštenstva, pa čak i Isusa Hrista.

Osnovna obeležja pravnog lica

Organizacija ima svojstvo pravnog lica, samo ako ima sledeća osnovna obeležja:

- da je uređena pravilima – pravno lice može nastati samo na osnovu prethodno usvojenog osnivačkog akta, koji određuje naziv, sedište i organe pravnog lica, njegovu delatnost, prestanak itd;

- da ima organe – organi pravnog lica su fizička lica, čije izjave volje direktno proizvode dejstvo za pravno lice. Nekada je samo jedno fizičko lice organ pravnog lica, ali se češće pojavljuje veći broj fizičkih lica;

- da teži ostvarenju dozvoljenog cilja – pravno lice se može osnovati samo radi postizanja dozvoljenog cilja, koji mora biti naveden u osnivačkom aktu;

- da ima imovinu – pravno lice može nastati samo ako ima određenu imovinu, koja je namenjena ostvarivanju postavljenih ciljeva. To može biti imovina koja se sastoji od stvarnih prava (pravo svojine na zgradama, zemljištu itd.), obligacionih prava

14

(potraživanje iz hartija od vrednosti), intelektualne svojine (npr. pravo na patent) i autorskog prava;

- da se može identifikovati u pravnom prometu – identitet pravnog lica određuje ime, državljanstvo i njegovo sedište. Ime pravnog lica je utvrđeno osnivačkim aktom i upisuje se u Registru pravnih lica, sedište je mesto za koje se pretpostavlja da se u njemu pravno lice nalazi ili se iz njega upravlja poslovanjem, a državljanstvo pravnog lica je njegova veza sa državom;da je postalo subjekt prava i steklo pravnu, poslovnu i deliktnu sposobnost.

Postanak pravnog lica kao subjekta prava

Jedna organizacija može postati pravno lice ako to predviđaju propisi, tj. osnivači ne mogu svojom slobodnom voljom nekoj organizaciji odrediti svojstvo pravnog lica. Pravno lice nastaje momentom prijave nadležnom državnom organu, a način na koji ono može nastati nije jednoobrazan.

Pravna lica mogu postati subjekti prava na sledeće načine:

- na osnovu sistema koncesije – odobrenja – ovde je posebno naglašena uloga državnog organa, koji ceni celishodnost osnivanja pravnog lica, pre nego što odobri njegov nastanak (primenjuje se naročito kod osnivanja zadužbina i fondacija);

- po normativnom sistemu – propisima se utvrđuju pretpostavke, koje se moraju ostvariti da bi određena organizacija postala pravno lice. Nakon ispunjenja tih pretpostavki, državni organ je u obavezi da donese akt, na osnovu koga jedna organizacija postaje pravno lice (npr. ovaj sistem važi za većinu privrednih društava i zadruge);

- prema sisitemu osnivačkog akta – propisom se određuje da pojedinačno navedena organizacija ima svojstvo pravnog lica ili da sve organizacije, koje ispune određene pretpostavke imaju svojstvo pravnog lica (npr. opštine ili stambena zgrada u poslovima koji se odnose na njeno održavanje i korišćenje).

Postanak pravnog lica u našem pravnom sistemu

U našem pravnom sistemu prihvaćen je normativni sistem, s tim da je nastanak pravnog lica vezan za njegov upis u posebne registre.

Pravna sposobnost pravnog lica – Pojam i sticanje

Pod pravnom sposobnošću pravnog lica se podrazumeva njegova mogućnost da ima prava i obaveze.

15

Pravno lice može steći samo ona prava i obaveze koja su zakonom, aktom o osnivanju, odnosno statutom određeni kao delatnost, radi ostvarenja određenog dozvoljenog cilja.

Poslovna sposobnost pravnog lica

Poslovna sposobnost pravnog lica je sposobnost da izjavama volje svojih organa (fizičkih lica), koji dejstvuju prema tom licu zasniva, menja i gasi prava i obaveze, tj. pravne poslove.

Deliktna sposobnost pravnog lica

Deliktna sposobnost je mogućnost pravnog lica da odgovara za prouzrokovanu štetu. Pravno lice može da odgovara za štetu po principu subjektivne odgovornosti (na osnovu krivice) i po principu objektivne odgovornosti (za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti).

Podela pravnih lica

Pravna lica se mogu podeliti na različite načine:

1. S obzirom na pravnu prirodu:

- udruženja (korporacije);- ustanove;

2. S obzirom na cilj koji žele postići:

- profitna;- neprofitna;

3. S obzirom na oblik svojine:

- jednosvojinska;- mešovita.

Udruženja

Udruženje je organizacija određenog broja fizičkih lica, tj. članova koji ga čine, koje je osnovano radi ostvarenja nekog zajedničkog cilja. Članovi udruženja određuju način njegovog rada, oni mogu promeniti cilj udruženja ili doneti odluku o prestanku postojanja udruženja.

Postoje dve podele udruženja:

16

- s obzirom na povezanost između članova udruženja međusobno i članova i udruženja – po ovom kriterijumu udruženja se dele na korporacije i lična udruženja. Korporacije su organizacije dva ili više fizičkih lica, koja nisu međusobno, a ni sa udruženjem čvrsto lično vezani, što se određuje ugovorom ili statutom. Zato smrt fizičkog lica ili njegovo istupanje iz udruženja nema za posledicu prestanak udruženja. Svojstvo korporacije imaju: akcionarsko društvo i društvo sa ograničenom odgovornošću, kao i političke stranke, udruženja građana, opštine, sindikati, zadruge, ali i verske zajednice. Lična udruženja se odlikuju čvrstom ličnom vezom između članova međusobno i udruženja i njegovih članova. Ono nastaje na osnovu ugovora svih lica koja ga osnivaju, a pravo na upravljanje imaju svi članovi udruženja. Odluke se donose jednoglasno, a svaki član solidarno odgovara i svojom imovinom za obaveze ličnog udruženja. Karakter ličnog udruženja imaju ortačko društvo i komanditno društvo;

- s obzirom na broj članova – postoje višečlana i jednočlana udruženja. Višečlano udruženje mogu osnovati najmanje dva osnivača, osim kada je zakonom određeno da udruženje može osnovati veći broj članova Tako npr. omladinsku zadrugu može osnovati najmanje 100 omladinaca, a društvo sa ograničenom odgovornošću može imati najviše 50 članova Jednočlano udruženje se sastoji od jednog člana, koji je jedini imalac prava i obaveza društva. To može biti akcionarsko društvo, koje se osniva bez javnog upisa akcija, kao i društvo sa ograničenom odgovornošću;

Ustanove

Ustanova je za razliku od udruženja, manje vezana za fizička lica i postoji nezavisno od njih. Ona deluje u interesu korisnika. Ustanova nema članove u svom sastavu, već zaposlene (učesnike), koji ostvaruju cilj, koji je postavio osnivač. Postavljene ciljeve učesnici ustanove ostvaruju iz imovine koja je za to nepovratno namenjena, za razliku od učesnika udruženja, koji postižu individualne ciljeve koristeći se imovinom udruženja.

Ustanove se mogu podeliti na zadužbine i druge ustanove.

Zadužbina je pravno lice, koje se zasniva na imovini koju je osnivač odredio da služi postizanju unapred određenih opšte korisnih ciljeva (npr. pomaganju stvaralaštva i ostvarivanju humanitarnih ciljeva). U našem pravnom životu veći značaj imaju druge ustanove, kao npr. državne radio televizijske ustanove, državne biblioteke, bolnice, državni instituti, muzeji, fakulteti, od kojih većina stiče prihode naplatom pretplate, ulaznica, participacija i sl. Nasuprot tome, zadužbine po pravilu ne naplaćuju svoje usluge, jer se osnivaju radi pomaganja stvaralaštva i ostvarivanja humanitarnih ciljeva, a iako ih naplaćuju, njihova cena je mnogo manja od tržišne.

Profitna pravna lica

Profitno pravno lice obavlja delatnost radi sticanja dobiti, tj. profita. Ovakva delatnost pravnog lica se ispoljava u proizvodnji i prometu robe, vršenju usluga na tržištu, u

17

osiguranju, bankarskim poslovima, kao i u neprivrednim delatnostima, kao što su kultura, obrazovanje, zdravstvena zaštita, a koje se obavljaju u privatnim muzejima, privatnim školama i fakultetima, privatnim bolnicama itd.

Neprofitna pravna lica

Neprofitno pravno lice prvenstveno obavlja delatnost radi postizanja nekih drugih ciljeva, a ne dobiti. Tu spadaju državne zdravstvene ustanove (domovi zdravlja, bolnice, klinički centri), državna radio televizija, državni muzeji, fakulteti, kao i zadruge, koje nemaju za cilj ostvarivanje dobiti za svoje članove, kao što su stambene, štedno – kreditne i potrošačke zadruge.Jednosvojinska pravna lica

Jednosvojinska pravna lica su ona čija se sredstva nalaze u jednom svojinskom režimu. To znači da kada su sve stvari pravnog lica (zgrade, zemljište, mašine i alati, sirovine, proizvodi itd.) u privatnoj, zadružnoj, društvenoj ili državnoj svojini onda pravno lice ima jedan oblik svojine.

Mešovita pravna lica

Mešovito pravno lice je ono za koje važe dva ili više svojinsko pravna režima. To znači da ukoliko na stvarima pravnog lica postoje najmanje dva različita titulara (npr. privatno i državno pravno lice) onda pravno lice ima više oblika svojine, zbog čega se naziva mešovito ili višesvojinsko.

Pravne činjenice

Pravne činjenice su one koje proizvode određena pravna dejstva, kao što su nastanak, prenos, promena ili prestanak nekog subjektivnog prava.

Činjenica od koje zavisi nastanak, promena ili prestanak subjektivnog imovinskog prava označava se kao imovinsko – pravna činjenica. Kad pravni poredak za izvesne činjenice vezuje određene posledice, on predviđa i organ koji će utvrditi te činjenice (npr. činjenicu smrti, rođenja itd.).

Vrste pravnih činjenice – događaji i radnje

Činjenice se mogu podeliti po raznim merilima. Jedna od podela je na unutrašnje i spoljašnje. Unutrašnje činjenice nastaju u čovekovom umu (tj. u njegovom unutrašnjem životu), dok se spoljne činjenice uočavaju u spoljašnjem svetu.

18

Najznačajnija podela činjenica je na prirodne događaje i radnje.

Prirodni događaji su one pravne činjenice koje nastaju delovanjem prirodnih zakona, nezavisno od ljudske volje i svesti, a čije nastupanje proizvodi određeno pravno dejstvo (npr. rođenje – stiče se pravna sposobnost, uzrast – stiče se poslovna, deliktna sposobnost, smrt – gubi se pravna, poslovna sposobnost itd.).

Radnje su voljne pravne činjenice, koje proizvode određeno dejstvo. To je ostvarivanje volje čoveka u pravnom svetu. Mogu biti dozvoljene i nedozvoljene. Na osnovu dozvoljenih radnji nastaje pravni posao ili se vrši pravo (ovlašćenje). Nedozvoljene radnje (delikti) stvaraju obavezu naknade štete oštećenom.

Za pravne činjenice od značaja su:

1. Pravne pretpostavke – to su one pravne činjenice za koje pravna norma u određenim situacijama uzima da postoje, odnosno ne postoje, bez dokazivanja. One se dele na oborive (može se suprotno dokazivati od onog što se normom pretpostavlja – npr. ocem deteta rođenog u braku smatra se muž majke deteta, ali on ovu pretpostavku može obarati podnošenjem tužbe radi osporavanja očinstva) i neoborive (ne može se suprotno dokazivati od onoga što pravna norma pretpostavlja – npr. nije dozvoljeno dokazivati da je punovažan neki pravni posao koji je preduzelo lice lišeno poslovne sposobnosti ili nije dopušteno dokazivati da je dete mlađe od 7 godina deliktno sposobno);

2. Pravne fikcije – to su takve pravne činjenice kod kojih se uzima da nešto postoji, odnosno ne postoji, iako je očigledno suprotno. Tako se smatra da je začeto dete rođeno, ako je to u njegovom interesu. Pravne fikcije se ne mogu obarati (po tome se razlikuju od pravnih pretpostavki, koje mogu biti oborive);

3. Viša sila (vis maior) – to je neizvesna okolnost koja se nije mogla predvideti, a i da se mogla predvideti, nije se mogla sprečiti. Tu spadaju potres, poplava, oluja, požar, grom, upad neprijatelja, brodolom i druge prirodne katastrofe. Bitno obeležje više sile je nesavladivost (čak i kad se događaj mogao predvideti);

4. Slučaj (casus) – je nepredvidiv događaj koji bi se, da se mogao predvideti, mogao sprečiti. Bitno obeležje slučaja je nepredvidivost.

ZOO izričito pominje i razlikuje višu silu i slučaj. U građanskom pravu viša sila i slučaj deluju na građanskopravnu odgovornost (ugovornu i deliktnu).

19

Subjektivna imovinska prava

Subjektivno građansko pravo je ovlašćenje titulara građanskog prava na određeno ponašanje, koje mu pravni poredak priznaje i obezbeđuje pravnu zaštitu.

Subjektivno pravo jednog pravnog subjekta i obaveza drugog ili neodređenog broja lica čine pravni odnos. Pravni odnos nastaje povodom objekata građanskog prava, a to su stvari, ljudske radnje, lična dobra i intelektualna dobra.

Subjektivno pravo i srodni pojmovi

Pravna moć, pravno stanje i pravni status su instituti, koji su srodni sa subjektivnim pravom.

Pravna moć je mogućnost subjekta prava, predviđena zakonom ili pravnim poslom, da svojim ponašanjem (najčešće izjavom volje) utiče na nastanak, promenu ili prestanak subjektivnog prava.

Pravno stanje je pravno relevantna činjenica ili skup činjenica, kojima nedostaje jedna ili više činjenica da bi nastalo subjektivno pravo. Činjenica koja nedostaje naziva se dopunska činjenica. Tako npr. , savestan i zakoniti držalac neke pokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, može steći pravo svojine (subjektivno pravo), ako se stekne i dopunska činjenica – državina te stvari koja je trajala 3 godine.

Pravni status – je sposobnost ili nesposobnost lica da ima određena prava i obaveze, da ih izjavom svoje volje štiti, stiče, menja i gasi. U pravni status se ubrajaju: pravna sposobnost, poslovna sposobnost, deliktna sposobnost, procesna sposobnost, državljanstvo itd.

Vrste subjektivnih građanskih prava

Postoji više podela subjektivnih građanskih prava:

1. prema sadržini pravnih ovlašćenja, koja ima titular prava sa jedne strane i prema krugu obaveznih lica koja stoje nasuprot tim ovlašćenjima, sa druge strane dele se na:

- apsolutna;- relativna;

2. prema mogućnosti prenošenja sa jednog titulara prava na drugog dele se na:

20

- prenosiva;- neprenosiva;

3. prema vrsti objekta dele se na:

- imovinska;- neimovinska;

Apsolutna prava

Apsolutna prava su ona prava čiji imalac (titular) ima neposrednu pravnu vlast nad dobrima, koja su predmet tog prava. Bitna obeležja apsolutnih prava su:

- apsolutna prava deluju prema svim trećim licima (erga omnes) i mogu se suprotstaviti prema svim trećim licima (contra omnes);

- broj obaveznih lica nije unapred određen, niti je odnos između titulara apsolutnog prava i trećih lica konkretizovan;

- obaveza svih trećih lica je da se uzdržavaju od radnji kojima bi se titular ometao u vršenju svoga prava ili uživanju pravnog dobra;

- isključiva su;

- pravo na zahtev (tužbu) nastaje od trenutka povrede apsolutnog prava;

- apsolutna prava ne zastarevaju.

Vrste apsolutnih prava

1. Stvarna prava – za svoj objekat imaju stvari, a imalac stvarnog prava ima pravnu vlast na stvari. Najznačajnije stvarno pravo je pravo svojine, koje sadrži najviši stepen držanja, korišćenja i raspolaganja stvari, u granicama zakona.

2. Intelektualna prava – su ona prava, čiji je predmet tvorevina ljudskog uma. Ona obuhvataju: autorsko pravo i pravo industrijske svojine (pronalazačko pravo, patent, tehničko unapređenje itd.). Bitno obeležje intelektualnih prava, kao i ostalih apsolutnih prava jeste da deluju prema svima (erga omnes).

21

3. Lična prava – su subjektivna prava, neodvojiva od ličnosti njegovog imaoca (pravo na život, fizički i psihički integritet, slobodu, čast, ugled, ime, lik, glas, privatnost, dostojanstvo). Ova prava za objekat imaju lična dobra, a njihovi titulari su uglavnom fizička lica, ali i pravna lica (npr. poslovni ugled, poslovno ime privrednog društva itd.).

Relativna (obligaciona) prava

Relativna prava nastaju i deluju između tačno određenih lica. Njihova obeležja su:

- deluju inter partes, između poverioca i dužnika;

- ovlašćenja i obaveze poverioca i dužnika su unapred određene, a ako nisu određene pravni posao je ništav;

- između prava i obaveza postoji odnos korelacije (ono što je pravo za jednu stranu, to je obaveza za drugu i obrnuto);

- relativna prava zastarevaju;

- imaju specifičan objekat u odnosu na apsolutna prava (to je određeno davanje, činjenje ili uzdržavanje od činjenja).

Imovinska i neimovinska građanska prava

Imovinska prava su ona čiji su predmeti iskazani u novčanom iznosu ili se mogu izraziti u novčanoj protivvrednosti.

U imovinsko pravo spada pravo zajmodavca da zahteva od zajmoprimca vraćanje određenog iznosa novca ili pravo prodavca da od kupca zahteva isplatu prodajne cene. U novčanoj protivvrednosti se mogu izraziti pronalazačka prava, prava koja nastaju iz ugovora o delu (npr. izvođač radova se obavezuje da obavi određeni posao za određenu novčanu protivvrednost) itd.

Neimovinska prava su ona koja nisu iskazana u novčanom iznosu i ne mogu se izraziti u novčanoj protivvrednosti. Tu spadaju lična prava, koja za predmet imaju lična dobra, kao što je pravo na život, čast, ugled itd. , a ona se ne mogu na odgovarajući način izraziti u novčanoj protivvrednosti.

22

Prenosiva i neprenosiva prava

Većina građanskih subjektivnih prava su prenosiva sa jednog titulara prava na drugog, ali od ovog pravila postoje izuzeci – npr. lične službenosti i pravo na zakonsko izdržavanje su vezane za ličnost njegovog imaoca i ne mogu se pravnim poslom prenositi na druga lica.

Neprenosiva su neimovinska prava, jer se ne mogu precizno svesti na novac.

Imovina

Imovina je celokupnost prava i obaveza, koja pripadaju pravnom subjektu. Predmet imovine su: stvarna prava, intelektualna imovinska prava (autorska prava i prava industrijske svojine), prava ličnosti (ako su izražena u imovinskom vidu) i obligaciona prava (izuzev onih koja se ne mogu uopšte novčano izraziti).

Bitna obeležja imovine su:

- jedinstvena pravna celina – svaki pravni subjekat ima jednu imovinu, koja je nerazdvojna od njega. Imovina je nedeljiva i predstavlja jedinstvenu celinu;

- promenljivost – prenosiva prava mogu ulaziti u imovinu ili iz nje izlaziti i tako je uvećavati ili smanjivati.

Objekti imovinskog prava

Objekti imovinskog prava mogu biti: stvari, radnje, lična dobra i intelektualna dobra.

1. Stvari – su materijalni deo prirode u ljudskoj vlasti, na kome postoji subjektivno imovinsko pravo.

Materijalni deo prirode mora ispunjavati fizičke i pravne pretpostavke. Fizička pretpostavka znači da deo prirode može biti u vlasti, tj. kontroli čoveka (zato Sunce, zvezde, Mesec i druga nebeska tela pošto nisu u vlasti čoveka ne predstavljaju stvar u imovinskopravnom smislu). Pravna pretpostavka zahteva da se na tom delu materijalne prirode, pod vlašću čoveka, može steći stvarno pravo ili neko drugo subjektivno imovinsko pravo. Najčešće je stvar istovremeno i roba, ali to ne mora uvek biti slučaj (tako se kao objekat pravnog posla može pojaviti dijamant nađen u zemlji, zemljišna parcela u koju nije uložen nikakav rad).

23

2. Radnje – su aktivna ili neaktivna ljudska ponašanja, na koja je dužnik obavezan poveriocu na osnovu nekog obligacionog odnosa. Mogu se sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju.

a.) Radnja davanja (dare) ispoljava se u obavezi dužnika da poveriocu pribavi

pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo.

b.) Činjenje (facere) je radnja u kojoj se angažuje radna snaga jedne strane (npr. po ugovoru o delu).

c.) Nečinjenje (non facere) je nevršenje sopstvene radnje, koju bi dužnik, da se nije na to obavezao, mogao vršiti (npr. dužnik se obaveže da na određenom delu svog zemljišta neće saditi visoka stabla, kako poveriocu ne bi zaklonio vidik).

d.) Trpljenje (pati) je obaveza dužnika iz obligacionog odnosa da podnosi radnju poverioca, tj. da ga ne onemogućava u vršenju (npr. dužnik se obavezao poveriocu da će mu dozvoliti prolazak motornim vozilom preko svog zemljišta).

3. Lična prava ili prava ličnosti – su prava imaoca na ličnim dobrima, kao što su: pravo na život, zdravlje, slobodu, čast, ugled, identitet, duhovni, telesni i moralni integritet i sl. Lična dobra su nerazdvojno povezana sa fizičkim licem, tj. čovekom ili pravnim licem.

4. Intelektualna prava – su tvorevine ljudskog uma, koje za svoj predmet imaju autorska prava i pravo industrijske svojine (patent, uzorak, model, žig, geografsko poreklo i sl.).

Pravni poslovi

Pravni posao je izjava volje, koja sama ili u vezi sa drugim činjenicama proizvodi određeno građanskopravno dejstvo, kao što su nastanak, promena ili prestanak nekog subjektivnog prava.

Imovinskopravno dejstvo proizvodi volja, koja ima sledeća obeležja:

- da je izjavljena;

- da je slobodna, ozbiljna i stvarna;

- da ima odgovarajući osnov (kauzu) i predmet.

Izjava volje

24

Da bi volja proizvela pravno dejstvo potrebno je da se na neki način izrazi. Pravno relevantna je ona volja, koja sadrži svest o pravnim posledicama preduzete pravne radnje i nameru subjekta da zaključeni pravni posao proizvede pravna dejstva.

Volju je moguće izraziti na 2 načina:

- aktivnim ponašanjem – izričito (direktno, usmeno izgovorenim rečima, napisanim rečima ili uobičajenim znacima) ili indirektno konkludentne radnje (subjekt preduzima radnju, na osnovu koje se može zaključiti kakvu volju izražava, npr. ulaskom u taksi vozilo putnik indirektno izražava volju da prihvati cenu vožnje);

- pasivnim ponašanjem – ćutanjem (po članu 42 ZOO ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude, ali i od ovog pravila postoje izuzeci – npr. kad je ponuđeni u dugoj poslovnoj vezi sa ponudiocem u pogledu neke robe, smatra se da je prihvatio ponudu, ako je nije odmah ili u ostavljenom roku odbio).

Obeležja volje

Slobodno izjavljena volja je ona, koja nije posledica zablude, prevare, prinude i pretnje.

Volja je ozbiljna ukoliko izražava nameru izjavioca da se pravno obaveže.

Stvarna je ona volja, koja nije prividna (simulovana), tj. koja nije data u šali ili nije počinjena greška u prenošenju i tumačenju volje.

Predmet i kauza

Predmet pravnog posla može se sastojati u davanju (dare), činjenju (facere), nečinjenju (non facere) ili trpljenju (pati). On mora biti moguć, dopušten i određen, odnosno odrediv.

Pravni posao mora imati dopušten osnov, tj. kauzu. Kauza je pravni cilj, zbog koga je pravni posao nastao.

Elementi pravnog posla

1. Bitni elementi – to su oni elementi bez kojih pravni posao ne može nastati;

25

2. Prirodni elementi – to su oni elementi koji su predviđeni zakonom za slučaj da ih strane u ugovoru nisu odredile;

3. Slučajni elementi – to su oni elementi koji ne moraju da postoje, niti su prirodni elementi, ali ih strane izričito ugovaraju da bi pravni posao prilagodili svojim potrebama.

Vrste pravnih poslova

Prema tome koliko je izjava volje potrebno za nastanak pravnog posla, oni se dele na:

1. jednostrane – nastaju izjavom volje jednog lica, tj. jedne strane u pravnom poslu (npr. ponuda za zaključenje ugovora, izjava poverioca da raskida ugovor, okupacija – uzimanje u državinu pokretne stvari, koju je njen vlasnik napustio, sa namerom da je prisvoji, sačinjavaje testamenta itd.). Jednostranim pravnim poslom se ne mogu nametnuti obaveze drugom licu;

2. Dvostrane – nastaju saglasnošću volja dveju strana, koje imaju za cilj da proizvedu određeno pravno dejstvo (npr. prodaja, razmena, ugovor o zakupu, ugovor o poklonu itd.). Dvostrani pravni poslovi mogu biti dvostrano obavezni (npr. obe strane imaju uzajamna prava i obaveze, tako da je svaka strana i poverilac i dužnik – slučaj kupoprodajnog ugovora) i jednostrano obavezni (samo jedna strana je poverilac, a druga strana je dužnik – slučaj ugovora o poklonu, kada je poklonoprimac poverilac, a poklonodavac dužnik).

3. Višestrani – nastaju izjavom volje više lica (npr. ugovor o ortakluku koji sačinjavaju više od dvojice ortaka).

Prema tome kada proizvode pravno dejstvo, pravni poslovi se dele na:

1. Pravne poslove među živima (intervivos) – pravno dejstvo posla nastupa za vreme života strana (to su najrasprostranjeniji pravni poslovi, kao što su prodaja, razmena, zakup, zajam, posredovanje, punomoćstvo);

2. Pravne poslove za slučaj smrti (mortis causa) – pravno dejstvo nastupa tek smrću strane koja je preduzela pravni posao (npr. testament, poklon za slučaj smrti).

26

Prema činjenici da li se za činidbu jedne strane u pravnom poslu dobija protivčinidba od druge strane, dele se na:

1. Teretne (onerozne) – to su oni pravni poslovi, kod kojih se daje nadoknada za ono što se od druge strane dobija (npr. prodaja, razmena, zakup i sl.);

2. Dobročine (lukrativne) – to su oni pravni poslovi, kod kojih jedna strana ne daje nikakvu nadoknadu za ono što od druge dobija (npr. posluga, poklon, zajam bez kamate).

Prema tome da li se za zaključenje pravnog posla zahteva određena forma, dele se na:

1. Formalne – ako se pravni posao zasniva u formi predviđenoj zakonom ili voljom stranaka. Vrste formi su:

- bitna forma – ona koja ima konstitutivno dejstvo za nastanak pravnog posla;

- dokazna forma – koja služi kao dokaz o postojanju pravnog posla, ali čiji nedostatak ne povlači ništavost pravnog posla;

- zakonska forma – ona koja ej utvrđena zakonom;

- ugovorena forma – nastaje voljom stranaka;

- pismena forma – predstavlja pismenu potvrdu pravnog posla na određenoj ispravi sa svojeručnim potpisima stranaka;

- forma javne isprave – kada se pored pismene forme zahteva i saglasnost određenog državnog organa;

2. Neformalne – nastaju prostom saglasnošću volja (koja se može izraziti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti da je pravni posao nastao).

Prema istaknutosti kauze pravni poslovi se dele na:

1. Kauzalne – to su oni poslovi kod kojih je izražen osnov i sadržina obaveze jedne ili obe strane (npr. u ugovoru o poklonu je izraženo da se jedna strana obavezuje da na drugu stranu prenese pravo svojine pokretne stvari sa namerom darovanja, bez protivčinidbe poklonoprimca, a u ugovoru o prodaji se obavezuju obe strane – prodavac da kupcu prenese pravo svojine ili neko drugo pravo, a kupac prodavcu da mu zato isplati novčanu protivvrednost);

27

2. Apstraktne – kod kojih osnov obavezivanja ugovorne strane nije izražen, iako postoji (npr. iz menice proizilazi da menični dužnik duguje meničnom poveriocu određeni novčani iznos, ali nije izražen osnov te obaveze).

Modifikacija pravnih poslova

Pravni posao može biti modifikovan, tj. izmenjen ugovaranjem uslova, roka i naloga.

Uslov je buduća neizvesna činjenica ili okolnost od čijeg nastupanja ili nenastupanja zavisi nastanak ili prestanak redovnih pravnih dejstava pravnog posla.

Vrste uslova

Uslovi se mogu podeliti na više načina:

1. Prema dejstvu se dele na :

a.) Suspenzivne ili odložne – odlažu dejstvo pravnog posla sve dok se uslov u određenom roku ne ispuni;

b.) Rezolutivni ili raskidni – deluje na punovažno zaključeni pravni posao tako da nastupanjem (ispunjenjem) uslova pravni posao prestaje, a ako ne nastupi, on će i dalje delovati;

2. Prema načinu na koji nastaju dele se na :

a.) Kauzalne ili slučajne – to su oni uslovi čiji nastanak zavisi od nekog slučajnog događaja ili više sile;

b.) Potestativne – postoje u slučaju kada nastupanje buduće neizvesne okolnosti zavisi od volje strana u pravnom poslu;

c.) Mešovite – zavise jednovremeno od volje ugovorne strane i radnje trećeg lica, odnosno od objektivnih okolnosti;

3. Prema načinu na koji se ostvaruju dele se na :

a.) Pozitivne – to su oni čijim nastupanjem nastaje ili prestaje pravno dejstvo pravnog posla (npr. prodiranje vode u stan, diplomiranje na fakultetu, saobraćajna nezgoda);

28

b.) Negativne – to su oni čijim nenastupanjem nastaje ili prestaje pravno dejstvo pravnog posla (ako ne nastupi šteta na vozilu, ako fizičko lice u određenom roku ne diplomira na pravnom fakultetu itd.)

c.) Dejstvo suspenzivnog uslova

Ako je pravni posao zasnovan pod suspenzivnim ili odložnim uslovom:

- dok uslov ne nastupi – pravno dejstvo pravnog posla uopšte ne nastaje;

- kada nastupi uslov – pravni posao počinje da proizvodi pravno dejstvo;

- ako uslov ne nastupi – smatra se da pravni posao nije ni nastao.

Dejstvo raskidnog(rezolutivnog) uslova

Ako je pravni posao zasnovan pod raskidnim uslovom:

- dok uslov ne nastupi – pravni posao proizvodi pravna dejstva kao da uslov nije ugovoren;

- kada nastupi uslov – pravni posao prestaje samim nastupanjem;

- ako uslov ne nastupi – pravni posao proizvodi dejstvo kao da uslov nije ugovoren.

Fikcija o ispunjenju (neispunjenju) uslova

Kada ispunjenje uslova, protivno načelu savesnosti i poštenja spreči strana na čiji je teret on određen, smatra se (fingira) da uslov nije ispunjen (pozitivni uslov).

Smatra se da uslov nije ispunjen (negativni uslov) ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja uzrokuje strana u čiju je korist određen.

Rok (pojam)

Rok je trenutak u vremenu ili određeni protek vremena čijim nastupanjem pravni posao nastaje (suspenzivni, odložni, početni rok) ili prestaje (rezolutivni, raskidni, završni rok).

29

Za razliku od uslova, koji predstavlja budući neizvestan događaj, rok je buduća i izvesna činjenica, koja uvek nastupa.

Vrste rokova

1. Prema dejstvu:

- suspenzivni – to je onaj, čijim protekom pravni posao počinje da proizvodi pravna dejstva;

- raskidni – nastupanjem ovog roka, pravno dejstvo pravnog posla prestaje.

2. Prema trenutku početka roka:

- subjektivni – teče od dana saznanja subjekta prava za neku činjenicu ili okolnost;

- objektivni – teče od nastanka neke pravno relevantne činjenice ili okolnosti.

3. Prema načinu na koji su predviđeni:

- strogi rokovi – predviđeni su imperativnim zakonskim odredbama (ne mogu se menjati voljom ugovornih strana);

- prekluzivni rokovi – njihovim protekom se gubi subjektivno pravo u potpunosti;

- rokovi zastarelosti – njihovim protekom se gubi pravo na tužbu u materijalnom smislu;

- dispozitivni rokovi – predviđeni su dispozitivnim normama i mogu se otkloniti voljom ugovornih strana.

4. Prema tome da li su određeni zakonom ili ih određuje sud:

- zakonski – ovi rokovi se ne mogu skraćivati, produžavati ili otklanjati;

- sudski – ovi rokovi se mogu produžiti novom sudskom odlukom.

Računanje rokova (komputacija) – computatio civilis

Postoji civilno i astronomsko računanje vremena:

1. Civilno računanje vremena – rokovi se po pravilu određuju u danima, nedeljama, mesecima ili godinama, na osnovu kalendara. U ovom slučaju dan se

30

uzima kao celina – od 00.00 do 24.00 časa, a ZOO je kao pravilo odredio civilno računanje vremena.

ZOO utvrđuje pravila za računanje rokova:

- rok određen u danima – ovaj rok počinje da teče prvog dana posle događaja od koga se rok računa, a završava se istekom poslednjeg dana roka;

- rok određen u nedeljama, mesecima ili godinama – ovaj rok se završava onog dana, koji se po imenu i broju poklapa sa danom nastanka događaja od koga rok počinje da teče, a ako takvog dana nema u poslednjem mesecu, kraj roka pada na poslednji dan tog meseca (npr. ako je ugovor o prodaji zaključen 30. juna, a kupac se obaveže da plati cenu u roku od mesec dana od zaključenja ugovora, rok za plaćanje cene je 31. jul. Ukoliko je ugovor zaključen 31. januara, a rok za njegovo izvršenje je jedan mesec, rok ističe 28. februara ili 29. februara, ako je godina prestupna).

2. Astronomsko računanje vremena – ovo računanje vremena se vrši u vremenskim razmacima kraćim od jednog dana tj. u satima i minutima. Ovaj način računanja se primenjuje ako je to izričito propisano ili ugovoreno ili proizilazi iz prirode nekog odnosa (u suprotnom važi civilno računanje vremena) – prilikom upisa u zemljišni registar, registar patenata, žigova, ostalih oblika industrijske svojine itd. Prvenstvo u vremenu, u toku jednog dana označava i prednost prilikom sticanja nekog prava (prior tempore, potior iure – raniji u vremenu, jači u pravu).

Nalog (modus)

Nalog je obaveza ili teret, koji ima sticalac kod dobročinih pravnih poslova (naslednik, legatar, poklonoprimac), koji se sastoji u nekoj činidbi (davanje, činjenje ili nečinjenje).

Nalog se najčešće, kao modifikacija pravnog posla, javlja kod ugovora o poklonu i testamenta.

Zastupanje

Zastupanje je preduzimanje pravnih poslova u ime i za račun zastupanog fizičkog ili pravnog lica, na osnovu ovlašćenja za zastupanje , tako da sva pravna dejstva iz takvog pravnog posla prelaze na zastupano lice kao da ga je ono lično zaključilo.

31

Lice koje preduzima pravne poslove je zastupnik, a lice u čije ime i za čiji račun se posao preduzima je zastupani ili vlastodavac.

Razgraničenje

Zastupništvo se razlikuje od srodnih instituta, kao što su komision, posredovanje i nezvano vršenje tuđih poslova.

1. Zastupništvo – zastupnik zaključuje pravne poslove u ime i za račun zastupanog.

2. Komision – ugovorom o komisionu, komisionar zaključuje pravne poslove u svoje ime, ali za tuđi račun.

3. Posredovanje – ugovorom o posredovanju, posrednik se obavezuje na preduzimanje faktičkih radnji, dok zastupnik preduzima pravne radnje.

4. Nezvano vršenje tuđih poslova – u ovom slučaju lice preduzima pravne poslove, bez ovlašćenja u interesu drugog lica (preduzima i pravne i faktičke radnje).

Vrste zastupništva

1. Zakonsko zastupanje – zakonski zastupnik je fizičko lice, koje je zakonom ovlašćeno da preduzima pravne radnje, u ime i za račun zastupanog (roditelji, direktor koji zastupa školu, privredno društvo ili državno preduzeće, rektor univerziteta itd.).

2. Zastupanje na osnovu odluke državnog organa – zastupanje ne nastaje direktno na osnovu zakona, nego na osnovu odluke državnog organa, u skladu sa zakonom. Npr. , porodični zakon predviđa kad će se nekom fizičkom licu postaviti staratelj. Organ starateljstva donosi rešenje o stavljanju pod starateljstvo, ako utvrdi da za to postoje zakonski uslovi.

3. Zastupanje na osnovu IZJAVE VOLJE zastupanog – ovlašćenje za zastupanje zasniva se i na izjavi volje ugovornih strana . Osnovni oblik voljnog zastupanja nastaje zaključenjem ugovora o punomoćstvu.

Punomoćstvo je ugovor između vlastodavca i punomoćnika , kojim se punomoćnik obavezuje da uz naknadu ili besplatno , u ime i za račun vlastodavca, preduzima određene pravne poslove , tako da oni neposredno obavezuju vlastodavca i drugu ugovornu stranu.

Prema obimu ovlašćenja punomoćstvo se deli na: opšte (generalno) i posebno (specijalno).

32

Opšte punomoćstvo podrazumeva da je punomoćnik ovlašćen da preduzima širi obim poslova, u ime i za račun vlastodavca (npr. održavanje porodične stambene zgrade vlastodavca ili njegovog imanja, ali bez mogućnosti da ih proda, optereti hipotekom i sl.).

Posebno punomoćje obuhvata samo tačno određeni pravni posao, koji može preduzimati punomoćnik, u ime i za račun vlastodavca, a odnosi se na raspolaganje njegovom imovinom (npr. prodaja kuće ili stana, zaključenje ugovora o poravnanju i sl.).

Statutarno zastupništvo – statutarni zastupnici su organi pravnog lica, određeni statutom ili drugim aktom pravnog lica, koji su ovlašćeni da zastupaju pravno lice (pored zakonskog zastupnika pravnog lica). Tako npr., statutom akcionarskog društva može biti određeno da, pored generalnog direktora AD, akcionarsko društvo zastupaju i tehnički direktor, direktor pravne službe i dr. Statutarni zastupnici mogu biti samo lica, koja su zaposlena u privrednom društvu.

Prokura – to je punomoćje, kojim privredno društvo ovlašćuje jedno ili više fizičkih lica za preduzimanje pravnih poslova, u vezi sa delatnošću društva.

Punomoćnik po zaposlenju – to je lice, koje se smatra ovlašćenim na preduzimanje pravnih radnji, u ime i za račun vlastodavca, samom činjenicom što za njega faktički vrši određene radne dužnosti (npr. prodavci u prodavnicama, šalterski službenici u pošti, banci itd.).

Punomoćje trgovinskog putnika – trgovinski putnik najčešće preduzima pravne poslove u ime i za račun vlastodavca van njegovog sedišta.

Poslovno punomoćje – to je oblik voljnog zastupanja, kojim privredno društvo ili drugo pravno lice ovlašćuju punomoćnika da preduzima pravne poslove, koji su uobičajeni u vršenju njihove poslovne delatnosti.

Punomoćje za zastupanje u parnici – u parničnom postupku punomoćnik može biti fizičko lice, koje je potpuno poslovno sposobno, osim lica koje se bavi nadripisarstvom.

Opoziv i prestanak punomoćja

Vlastodavac može jednostranom izjavom volje suziti ili opozvati punomoćje, čak i ako se ugovorom o punomoćju odrekao tog prava.

Ugovor o punomoćstvu prestaje i:

- prestankom pravnog lica, kao punomoćnika ;

33

- smrću punomoćnika ;- smrću fizičkog lica, kao vlastodavca .

NEVAŽEĆI PRAVNI POSLOVI

Nevažeći su oni pravni poslovi, koji ne proizvode punovažnost, zbog toga što im nedostaje neka od pretpostavki određenih zakonom (misli se na sledeće pretpostavke: 1. poslovna sposobnost subjekta; 2. slobodna, ozbiljna i saglasna izjava volje; 3. moguć i dopušten predmet obaveze; 4. zakonom ili voljom strana predviđena forma pravnog posla).

Vrste nevažećih pravnih poslova:

- Ništavi pravni poslovi;- Rušljivi pravni poslovi.

1. Ništavi pravni poslovi

To su oni poslovi, koji su protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.

Oni ne proizvode nikakvo pravno dejstvo i smatra se da nisu ni zaključeni.

Mogu ih poništiti strane u pravnom poslu, druga zainteresovana lica i državni organ po službenoj dužnosti.

Zahtev za poništenje ništavog pravnog posla ne zastareva.

Vrste ništavih pravnih poslova:

a.) Protivzakoniti pravni poslovi – to su oni poslovi koji su zabranjeni na osnovu zakona ili drugim normama objektivnog prava;

b.) Fiktivni pravni posao – to je onaj posao koji se predstavlja trećima, a u stvarnosti nije zasnovan, jer ga strane ne žele;

c.) Simulovani pravni posao – to je onaj posao koji strane zaključuju, iako njegovo pravno dejstvo ne žele, da bi njime prikrili drugi pravni posao, čije dejstvo žele da se ostvari;

34

d.) Zelenaški pravni posao – to je onaj posao u kome jedna strana, koristeći se stanjem nužde ili teškimmaterijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugoj strani dao ili učinio;

e.) Pravni poslovi potpuno poslovno nesposobnih lica – lica koja su potpuno poslovno nesposobna ne mogu zaključivati pravne poslove, u suprotnom oni su ništavi;

f.) Pravni poslovi neprofitnog pravnog lica – pravilo je da pravno lice može preduzimati pravne poslove u okviru svoje pravne sposobnosti. Pravni posao neprofitnog pravnog lica , preduzet izvan tog okvira, ništav je.

Nasuprot tome, pravni poslovi profitnog pravnog lica izvan delatnosti društva (misli se na delatnosti, koje su navedene u osnivačkom aktu), punovažni su, izuzev ako se dokaže da je treće lice znalo ili je moglo znati da su ti poslovi izvan te delatnosti.

Pravne posledice ništavih pravnih poslova

Pravilo je da ništav pravni posao ne proizvodi nikakve pravne posledice (Quod nullum est, nullum producit efectum).

Delimična ništavost

Delimična ništavost je ništavost sporednih ili nebitnih odredaba ugovora, koja ne povlači ništavost i samog ugovora, u skladu sa pravilom „Korisno se štetnim ne kvari“ (Utile per inutile non vitiatur).

Konverzija

To je preobražaj jednog apsolutno ništavog pravnog posla u drugi pravni posao, koji bi bio punovažan i koji bi strane inače zaključile da su znale za razlog ništavosti.

Povraćaj u pređašnje stanje ???

2. Rušljivi pravni poslovi

To su oni pravni poslovi, čijim su zaključenjem povređeni pojedinačni interesi, te proizvode određeno dejstvo, ali mogu biti poništeni na zahtev određenog lica.

Na rušljivost se mogu pozvati samo ona lica čiji je interes povređen, u određenom roku.

35

Razlozi rušljivosti

Pravni posao je rušljiv (relativno ništav) u sledećim slučajevima:

- ako ga je zasnovalo ograničeno poslovno sposobno lice bez odobrenja zastupnika;

- kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana (bitna zabluda, prevara i prinuda);

- zbog prekomernog oštećenja (očigledne nesrazmere uzajamnih davanja);

- kada je to zakonom ili drugim propisom određeno.

Pojedini razlozi rušljivosti pravnih poslova

I Pravni poslovi ograničeno poslovno sposobnih lica

Ograničeno poslovno sposobna lica su ona koja su navršila 14, a nisu 18 godina života, odnosno lica koja su navršila 18. godina, ali su odlukom suda delimično lišena poslovne sposobnosti.

Ova lica mogu zaključivati pravne poslove manjeg značaja, kao i dobročine pravne poslove. Za ostale pravne poslove, potrebna im je saglasnost roditelja, odnosno zakonskog zastupnika. U suprotnom, ti pravni poslovi su rušljivi.

Pravo da traži poništenje pravnog posla, koji je zaključilo lice sa ograničenom poslovnom sposobnošću ima:

- saugovarač pod uslovom da nije znao za ograničenu poslovnu sposobnost svog saugovarača i da za pravni posao nije data saglasnost njegovog zakonskog zastupnika (rok je 30 dana od dana saznanja za ove činjenice);

- ograničeno poslovno sposobno lice u roku od 3 meseca, po sticanju poslovne sposobnosti;

- zakonski zastupnik ograničeno poslovno sposobnog lica.

U slučaju poništenja ovakvog pravnog posla, pravne posledice su različite:

- ako pravni posao nije izvršen – strane se oslobađaju obaveze izvršenja;

- ako je nešto bilo ispunjeno – treba da se izvrši vraćanje, ukoliko je moguće u naturi, a u suprotnom u novcu. Ograničeno poslovno sposobno lice ima pravo da zahteva vraćanje svega što je dalo na ime ispunjenja, a druga ugovorna strana ima pravo da

36

zahteva vraćanje samo onog dela, koji se nalazi u imovini ograničenog poslovno sposobnog lica, naknadu onoga što je upotrebljeno u njegovu korist i onog što je namerno uništeno ili otuđeno;

- saugovarač ograničeno poslovno sposobnog lica ima pravo da traži naknadu štete , koju je pretrpelo poništenjem pravnog posla, ako se og. pos. spo. lice poslužilo lukavstvom, da bi drugu stranu uverilo da je poslovno sposobno.

II MANE VOLJE kao razlog rušljivosti pravnog posla

1. Zabluda

Zabluda je netačno saznanje i predstava o nekoj činjenici, relevantnoj za punovažnost imovinsko pravnog odnosa. U našem pravu relevantna je samo bitna zabluda. Bitna zabluda je:

- ako se odnosi na bitna svojstva predmeta;- ako se odnosi na lice, sa kojim se zasniva pravni posao;- ako se odnosi na okolnosti, koje se smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi

inače zasnovala pravni posao da je znala pravo stanje stvari.

Poništenje pravnog posla zaključenog pod zabludom ima pravo da traži strana, koja se nalazi u zabludi i to u roku od jedne godine od saznanja za zabludu (subjektivni rok), a najkasnije tri godine od zaključenja pravnog posla (objektivni rok).

Pravne posledice poništenja pravnog posla zaključenog u zabludi

Ovaj pravni posao je rušljiv.

On se poništava na zahtev strane, koja je bila u zabludi.

Pravna posledica poništenja takvog pravnog posla je naknada štete. Sud će prilikom utvrđivanja ko je dužan da nadoknadi štetu voditi računa o savesnosti strana.

Ukoliko se u zakonom određenom roku ovaj pravni posao ne poništi, konvalidira se (naknadno osnažuje) po sili zakona i važi od zaključenja, kao da mane volje nije ni bilo.

2. Prevara

37

Prevara je namerno izazvana ili održavana zabluda kod jedne strane da bi izjavila određenu volju. Prevara je uvek razlog rušljivosti pravnog posla. Prema ZOO, prevara postoji: ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora.

Uslovi za poništenje

Prevara je razlog rušljivosti pravnog posla pod uslovom:

- da postoji namera jedne strane da drugu dovede ili održava u zabludi;

- da postoji uzročna veza između prevarene radnje i zaključenja pravnog posla;

- prevaru treba da izvrši saugovarač .

Prevaru može da izvrši i treće lice.

Poništenje ovog pravnog posla može tražiti ugovorna strana, koja je prevarena i to u roku od godinu dana od saznanja za prevaru, odnosno u roku od 3 godine od zaključenja pravnog posla.

Pravne posledice poništenja

Prevara je mana volje, koja ima za posledicu rušljivost pravnog posla.

Ako je prevaru izvršila druga ugovorna strana, prevarena strana ima pravo da traži poništenje pravnog posla i pravo na naknadu štete, koju je pretrpela poništenjem pravnog posla.

Ako je prevaru izazvalo treće lice, a druga ugovorna strana je znala za prevaru, prevareni ima pravo da traži poništenje pravnog posla i naknadu štete ili od druge ugovorne strane ili od trećeg lica.

Ako se pravni posao ne poništi u zakonom određenom roku (jedna i tri godine) konvalidira se po sili zakona. 3. Prinuda

Prinuda je zabranjena protivpravna sila koja se jednoj strani stavlja u izgled ili se na njoj neposredno primenjuje, da bi izjavila određenu volju. Može imati dva oblika: psihička prinuda – pretnja i fizička prinuda.

Prema ZOO pretnja postoji, ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane, tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi.

38

ZOO ne reguliše fizičku prinudu. Stav pravne teorije: da u ovom slučaju pravni posao i ne nastaje, ne radi se o mani volje, već o potpunom odsustvu volje.

Uslovi za poništenje

Lice kome se preti ima uvek pravo da traži poništenje pravnog posla.

Ukoliko pretnja potiče od trećeg lica, pravni posao se može poništiti bez obzira na savesnost druge ugovorne strane.

Rok za poništenje: jedna godina od saznanja za pretnju, odnosno od prestanka prinude i tri godine od dana zaključenja pravnog posla.

Pravne posledice poništenja

Ovakav pravni posao je rušljiv.

Strana kojoj je prećeno, pored prava da traži poništenje pravnog posla, ima pravo na naknadu štete koju je pretrpela. Saugovarač strane kojoj je prećeno ima pravo da traži naknadu štete, pod uslovom da je bio savestan.

Ako se pravni posao, zaključen pod pretnjom ne poništi u zakonom određenom roku, konvalidira se po sili zakona.

4. Prekomerno oštećenje

Prekomerno oštećenje postoji:

- ako su ugovorne strane zaključile dvostrano obavezni ugovor;

- kad u vreme zaključenja ugovora postoji očigledna nesrazmera uzajamnih davanja;

- ukoliko oštećena strana, u vreme zaključenja ugovora, za pravu vrednost svoje obaveze nije znala, niti je morala znati.

Uslovi za poništenje

Oštećena strana može zahtevati poništenje pravnog posla zbog očigledne nesrazmere, ako u vreme zaključenja, nije znala, niti je mogla znati za pravu vrednost prestacije, koja je predmet obaveze. Ovaj ugovor može ostati na snazi ako druga ugovorna strana ponudi dopunu do prave vrednosti. Rok je jedna godina od dana zaključenja.Dejstvo proteka vremena na imovinska prava

39

Protek vremena, iako prirodni događaj, deluje na imovinska prava tako da ona mogu zbog toga nastati ili prestati. Veliki broj obligacionih prava poverilac ne može ostvariti prinudnim putem ako dužnik istakne činjenicu proteka određenog vremena u kome je poverilac bio pasivan.

1. Zastarelost

Zastarelost potraživanja (praescripta extinctiva) je prestanak zahteva poverioca, nakon proteka zakonom određenog vremena (u kome on nije tražio ispunjenje obaveze, iako je to mogao učiniti) da državnom prinudom ostvari ispunjenje obaveze, ako se dužnik na tu činjenicu pozove.

Opšti rok u kom zastarevaju potraživanja iznosi deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

ZOO predviđa tri posebna roka zastarelosti u trajanju od pet, tri i jedne godine.

Za tri godine zastarevaju:

- potraživanja povremenih davanja, koja dospevaju godišnje ili u kraćim razmacima, kao i potraživanje anuiteta, kojima se u jednakim, unapred određenim povremenim iznosima, otplaćuje glavnica i kamata;

- međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke, učinjene, u vezi sa tim ugovorom;

- potraživanje zakupnine;

- potraživanje naknade van ugovorne štete.

Za jednu godinu zastarevaju: potraživanje naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, RTV pretplatu, potraživanje pošte, telegrafa i telefona, potraživanje pretplate na povremene publikacije i sl.

Zastoj zastarevanja

Zastoj zastarevanja sprečava početak toka zastarevanja, ako postoje uzroci zbog kojih po zakonu zastarevanje nije moglo početi. Kada je zastarevanje počelo pre nego što je nastao uzrok, koji je zaustavio njegov dalji tok, zastarelost nastavlja da teče kad prestane taj

40

uzrok, a vreme koje je isteklo pre zastoja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost.

Zastoj nastaje:

1. između bračnih drugova od zaključenja do prestanka braka;2. roditelja i dece, dok traje roditeljsko pravo;3. štićenika i staraoca i organa starateljstva, dok ne budu položeni računi o radu

staraoca;4. lica u vanbračnoj zajednici, dok ta zajednica postoji;5. lica zaposlenih u tuđem domaćinstvu, prema poslodavcu i članovima njegove

porodice, koji zajedno sa njim žive, sve dok taj odnos traje;6. protiv lica koje ne može sudskim putem zahtevati ispunjenje obaveze zbog

nesavladivih prepreka (npr. usled poplave, zemljotresa, požara sud je prestao sa radom), za vreme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata i u pogledu potraživanja lica na vojne dužnosti.

Prekid zastarevanja

Prekid zastarevanja je pravna situacija, koja nastaje radnjama poverioca ili dužnika, a ima za posledicu da zastarevanje, koje je počelo teći, ne proizvodi nikakvo dejstvo, te se i ne računa u zakonom određeni rok zastarelosti. Zato posle prekida zastarevanja počinje iznova teći. Pojedina prava ne zastarevaju, iako ih poverilac nije vršio u određenom periodu, npr. pravo na izdržavanje.

Zastarevanje se prekida:

- radnjama dužnika - kada prizna dug izjavom poveriocu ili na posredan način: davanjem otplate, plaćanjem kamate, davanjem obezbeđenja itd;

- radnjama poverioca – podizanjem tužbe, protivtužbe, isticanjem prigovora, prebijanja potraživanja itd.

Prekid nije nastupio ako je tužilac povukao tužbu ili se odrekao zahteva ili je njegov zahtev odbijen ili odbačen itd.

Ako je tužba odbačena zbog nenadležnosti – rok za novu tužbu je tri meseca. Smatra se da je zastarelost prekinuta prvom tužbom.

41

2. Prekluzija

Prekluzija je protek vremena predviđen zakonom, u kome se može steći neko pravo, preduzeti određena radnja ili štititi pravo. Protekom vremena, tj. prekluzivnog roka, u kome pravo nije stečeno, ono se definitivno gubi ili po sili zakona prestaje mogućnost zaštite prava.

Prekluzija se razlikuje od zastarelosti po tome što se zastarelošću ne gubi samo pravo, nego zahtev za prinudno ispunjenje obaveze.

3. Održaj

Održaj je državina stvari ili stvarnih prava, koja traje određeno vreme i na osnovu koga jedno lice stiče pravo svojine ili drugo stvarno pravo, što istovremeno ima za posledicu i prestanak stvarnog prava njenog ranijeg imaoca.

Institut održaja primenjuje se samo na stvarna prava, za razliku od zastarelosti, koja je karakteristična za obligaciona prava. Održajem se mogu steći samo stvarna, a ne obligaciona i intelektualna prava i prava ličnosti.

Zaštita subjektivnih prava

Povreda prava nastaje, ako je radnjom ili događajem titular sprečen da vrši svoje pravo u potpunosti.

Zaštita prava može biti:

1. Vansudska (samozaštita) – pretpostavke za samozaštitu su:

- postojanje prava, koje se može ostvariti sudskim putem;- izostanak blagovremene i efikasne sudske zaštite;- da su radnje titulara prava nužne, odgovarajuće (srazmerne).

Posebni vidovi samozaštite su:

- samopomoć – nužno potrebna radnja titulara prava, kojom povređuje tuđe pravo, da bi zaštitio svoje ili tuđe imovinsko pravo;

- nužna odbrana – je ona odbrana, koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad;

42

- krajnja nužda – postoji kada je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost, koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.

2. Sudska zaštita – subjektivna prava se mogu zaštiti pred sudom u parničnom, vanparničnom i izvršnom postupku.

Sticanje i prestanak imovinskih prava

Prenošenje i sticanje imovinskih prava je prelazak subjektivnog imovinskog prava prethodnika u imovina sticaoca prava.

Osnovi sticanja imovinskih prava:

1. prema tome da li se izvodi ili ne izvodi iz prava prethodnika:

- derivativno (izvedeno) sticanje – ako sticalac subjektivno imovinsko pravo izvodi iz prava prenosioca;

- originarno sticanje – ako pravni sledbenik svoje pravo ne izvodi iz prava prethodnika, nego iz činjenica određenih zakonom.

2. prema obimu sticanja:

- translativni prenos – kada prethodnik prenosi na sticaoca u potpunosti pravo koje ima. Može biti: univerzalna sukcesija (predstavlja prelazak svih prava i obaveza sa prethodnika na sledbenika, na osnovu jednog akta) i singularna sukcesija (prethodnik na pravnog sledbenika prenosi jedno ili više tačno određenih prava);

- konstitutivni prenos – ako pravni prethodnik na pravnog sledbenika ne prenosi svoje pravo u celini, nego delimično, odnosno u užem obimu.

Subrogacija

Subrogacija je promena subjekta ili objekta u građanskopravnom odnosu, tako da njegove osnovne pravne osobine ostanu neizmenjene.

Subrogacija može biti:

43

1. Lična – promena subjekta u građanskopravnom odnosu. Najčešće nastaje zaključenjem ugovora o cesiji ili ugovora o preuzimanju duga. Cesija je ugovor ranijeg poverioca sa trećim licem, na osnovu koga se u obligaciji menja poverilac, tako da novi poverilac stiče prema dužniku pravo da zahteva ispunjenje obaveze sa istom sadržinom kao i raniji poverilac. Preuzimanje duga je ugovor između ranijeg dužnika i preuzimaoca, na osnovu koga se raniji dužnik oslobađa obaveze, a preuzimalac postaje novi dužnik;

2. Stvarna – nastaje kada prestaje jedan objekat pravnog posla, a umesto njega se pojavljuje drugi, koji zadržava iste bitne osobine.

STVARNO PRAVO

Objektivno stvarno pravo je skup pravnih normi građanskog prava (izraženih u zakonu ili drugom opštem aktu), koje regulišu odnose između ljudi, povodom stvari – subjektivna stvarna prava, sa ciljem da se odredi kome ta prava pripadaju.

Objektivno stvarno pravo je deo građanskog prava, na koje se primenjuju opšta načela ove porodice prava.

Subjektivno stvarno pravo je imovinsko (građansko) pravo, koje svog imaoca ovlašćuje na neposrednu pravnu vlast na određenim stvarima.

Predmet subjektivnog stvarnog prava je stvar neposredno

Načela regulisanja stvarnog prava

Stvarna prava karakterišu određena načela, koja ih izdvajaju od ostalih imovinskopravnih odnosa. To su: načelo privatnopravne vlasti nad stvari, načelo ograničenosti broja stvarnih prava, načelo određenosti (specijalnosti) stvarnih prava i načelo publiciteta.

1. Načelo privatnopravne vlasti na stvari – izražava se u trajnim i neposrednim ovlašćenjima titulara prava svojine na stvari.

Vlast na stvari je trajne prirode, ona je neposredna i apsolutna. Apsolutno dejstvo stvarnog prava izražava se u mogućnosti titulara da ističe pravo sledovanja i pravo prvenstva.

44

2. Načelo ograničenja stvarnih prava – broj i vrste stvarnih prava određuje zakonodavac (pravilo „numerus clausus“) imperativnim propisima.

3. Načelo određenosti stvarnih prava – stvarna prava se, po pravilu, konstituišu na individualno određenim stvarima, a izuzetno i na pravima. Shodno tome, stvarno pravo može postojati na jednoj, a ne na više stvari.4. Načelo publiciteta stvarnih prava – mora biti objavljeno da na određenoj stvari postoji stvarno pravo nekog subjekta, da treća lica to pravo ne bi vređala. Publicitet stvarnih prava na pokretnosti se izvodi iz državine, a na nepokretnosti preko javnih knjiga.

Podela stvarnih prava

Broj i vrste stvarnih prava određuje zakon.

Stvarna prava su:

- pravo svojine – predstavlja najvišu pravnu vlast na stvari (pravo držanja, korišćenja i raspolaganja);

- službenosti (lične i stvarne) – stvarno pravo na tuđoj stvari, koje ovlašćuje titulara da na određeni način koristi tuđu stvar ili ga ovlašćuje da od vlasnika zahteva da svoju stvar ne koristi onako kako bi mogao;

- založno pravo na pokretnim stvarima – koje ovlašćuje njenog imaoca da založenu stvar izloži prodaji, a zatim iz ostvarene vrednosti naplati svoj dug pre ostalih poverilaca. Zaloga je ujedno i realno sredstvo obezbeđenja ugovorne obaveze;

- pravo građenja na tuđem zemljištu – pravo nekog lica da na površini tuđeg zemljišta ili ispod njegove površine ima u svojini zgradu, što je svakodobni vlasnik zemljišta dužan da trpi;

- zakup - zakupac na osnovu ugovora stiče pravo da traži predaju zakupljene stvari, a zakupodavac pravo na zakupninu, za šta su merodavna pravila obligacionog prava. Nakon zakupčevog stupanja u posed, relevantna su pravila stvarnog prava.

Neprava stvarna prava

45

Hipoteka (založno pravo na nepokretnosti) i zakonsko pravo preče kupovine npr. deluju prema svima (erga omnes), ali ne ovlešćuju titulara da zasnuje faktičku vlast na stvari. Kod njih se pravna vlast sastoji u ovlašćenju raspolaganja – da se tuđa stvar kupi (to je pravo preče kupovine) ili da se proda (to je hipoteka).

Isti je slučaj sa stvarnim (realnim) teretima, koji obavezuju svakodobnog vlasnika jedne nepokretnosti, ali obavezuju na činjenje.

S T V A R

Pojam stvari: U građanskopravnom smislu, stvar je deo materijalne prirode, koji se nalazi u ljudskoj vlasti i na kojem postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo.

Podela stvari

Stvari se dele s obzirom na njihova relevantna pravna obeležja. Klasifikacija stvari je važna, jer se na svim stvarima ne mogu zasnovati identična prava.

1. Stvari u prometu (res in commercio) i van prometa (res extra commercium)

Stvari u prometu su one, koje mogu biti objekat imovinskopravnog odnosa ( Roba je stvar, koja je uvek u prometu).

Stvari van prometa ne mogu biti objekti imovinskopravnog odnosa (To su prvenstveno dobra u opštoj upotrebi - putevi, vode, luke, morske obala, trgovi ...).

Stvari mogu biti ograničene u prometu, npr. promet naoružanjem, lekovima i sl.

2. Pokretne (res mobiles) i nepokretne stvari (res immobiles)

Pokretne stvari su one, čiji se položaj u prostoru može promeniti, a da se time ne povredi njihova bitna osobina.

Nepokretne stvari su one, čiji se položaj u prostoru ne može promeniti, a da se na taj način ne povredi njihova bitna osobina.

Nepokretnostima se smatraju i pokretne stvari u funkciji neke druge nepokretnosti, tzv. nepokretnosti po nameni. Nepokretnost po nameni je ona pokretna stvar, koja ispunjava sledeće pretpostavke:

- da je u funkciji nepokretnosti;- da je tu funkciju odredio vlasnik nepokretnosti;- da je vlasnik nepokretnosti istovremeno vlasnik pokretne stvari, koji joj je odredio

takvu funkciju.

46

Pokretna stvar, koja se smatra nepokretnošću po nameni je, ustvari, pripadak nepokretnosti.

3. Individualno određene stvari i stvari određene po rodu

Individualno određena stvar je stvar, koja je određena pojedinačno – konkretno, bilo zato što je jedina takve vrste, tj. neponovljiva ili su joj takvo svojstvo dale strane u zaključenom pravnom poslu.

Po rodu su određene one pokretne stvari, koje se u pravnom prometu određuju po nekoj mernoj jedinici (kilogramu, litru, dužnom metru itd.). Stvari po rodu se određuju brojanjem, vaganjem ili merenjem.

4. Zamenjive i nezamenjive stvari

Zamenjive stvari su one umesto kojih se, prilikom ispunjenja obaveze, može predati druga stvar, istih karakteristika.

Nezamenjiva stvar ne može biti zamenjena drugom. 5. Potrošne i nepotrošne stvari

Potrošne stvari su one, koje se jednom upotrebom potroše ili se njihova supstanca bitno smanji ili su namenjene otuđenju.

Nepotrošne stvari se mogu upotrebljavati više puta ili neograničen broj puta, a da im se time bitno ne naruši supstanca.

6. Deljive i nedeljive stvari

Deljive stvari su one, koje se mogu deliti na više istovrsnih delova, pri čemu njihova supstanca ostaje ista, a manji delovi imaju srazmerno manju vrednost u odnosu na celinu.

Nedeljive stvari su one kod kojih bi se deobom uništila njihova supstanca ili bi se nesrazmerno umanjila vrednost delova, dobijenih deobom.

Vrste deoba:

- fizička deoba – to je mehanička podela stvari na sitnije delove;- geometrijska deoba – zemljište se deli linijama na više parcela;

47

- civilna deoba – deoba po vrednosti, ako fizička deoba nije moguća.

7. Proste (jednostavne) i složene (sastavljene) stvari

Prosta stvar je prirodna jedinstvena celina. Ona može biti rezultat ljudskog rada i sačinjena od različitih sirovina, koje su u procesu proizvodnje izgubile svoju individualnost.

Složena stvar je nastala spajanjem raznorodnih prostih stvari u jednu novu celinu, nezavisno od okolnosti da li svaka od njih može biti samostalna stvar ili ne.

8. Pripadak

Pripadak je sporedna, samostalna i pokretna stvar, koju je njen sopstvenik namenio da olakšava ili omogućava korišćenje glavne stvari (npr. rezervni točak i alat u automobilu su pripadak, dok su točkovi automobila i brisači njegovi sastavni delovi).

9. Plodovi (fructus)

Plodovi su prihodi, koji nastaju od neke stvari. Oni se najčešće javljaju periodično, namenjeni su za odvajanje i ne iscrpljuju supstancu stvari, koja ih daje.

Podela plodova:

- prirodni – organski proizilaze iz neke stvari (npr. samoniklo jestivo bilje, trava koja nije posejana, ugalj, nafta, pesak i sl.) ;

- industrijski – nastaju ulaganjem ljudskog rada i uz pomoć prirode (npr. razne kulture voća i povrća);

- civilni – proizilaze iz nekog pravnog odnosa (npr. zakupnina od izdavanja stana ili kamata na štednju novca u banci).

10. Zbirna stvar (universitas rerum)

Zbirna stvar je skup istovrsnih, fizički samostalnih stvari, koje imaju istu namenu i u pravnim odnosima se pojavljuju kao celina.

11. Novac i procena vrednosti stvari

Novac je telesna stvar, koja ima funkciju opšteg merila vrednosti robe i usluga na tržištu i sredstva plaćanja.

Cena procenjive stvari može biti: - redovna- normalna cena, koja važi na tržištu;- vanredna- cena pri čijem se utvrđivanju uzimaju u obzir posebne okolnosti;

48

- afekciona – vrednost određene stvari za vlasnika, zbog njegove naklonosti, koju ima prema toj stvari.

D R Ž A V I N A (possessio)

Državina je pravno zaštićena faktička vlast nekog lica na stvari.

Državina se razlikuje od sličnog odnosa – detencije. I u slučaju detencije postoji faktička vlast na stvari, ali se ona voljno drži za drugoga.

Subjektivno i objektivno shvatanje državine

Subjektivno shvatanje držvine – držalac stvari je lice, koje ima faktičku vlast na stvari i volju da stvar drži za sebe. Ovo shvatanje je izgradilo rimsko pravo.

Objektivno shvatanje državine – za sticanje državine dovoljna je samo faktička vlast na stvari. Ovo shvatanje je prihvaćeno u savremenom pravu.

Subjekti državine

Subjekti državine mogu biti fizička i pravna lica. Oni mogu biti subjekti državine na onoj stvari, na kojoj mogu imati pravo svojine ili neko drugo stvarno ili obligaciono pravo.

Državinu može steći i poslovno nesposobno fizičko lice, ako je u konkretnom slučaju, s obzirom na vrstu stvari, sposobno da na osnovu svoje odluke stekne faktičku vlast na stvari (dete ima npr. državinu igračaka).

Predmet državine – državina stvari i državina prava

49

Predmet državine mogu biti stvari na kojima se može steći pravo svojine (stvari u prometu) i druga stvarna prava.

Stvari van prometa (prvenstveno dobra od opšteg interesa) ne mogu biti predmet državine. Međutim, izuzetno, moguća je državina i na onim dobrima od opšteg interesa, koja se nalaze pod posebnim upravnim režimom, tako da mogu biti u građanskopravnom prometu, kao što su knjige u državnim bibliotekama, državnim muzejima.Predmet državine su individualno određene i sadašnje stvari. Pored stvari, predmet državine, načelno, mogu biti i imovinska prava (npr. pravo službenosti, pravo ručne zaloge i sl.).

Vrste državine

1.Državina stvari i državina prava

Državina stvari – po sadržini odgovara pravu svojine. Nezavisno od okolnosti da li je ili nije vlasnik stvari, njen držalac se ponaša kao vlasnik.

Od pravila da državinu stvari ima svako lice, koje na njoj vrši faktičku vlast, postoje dva izuzetka:

- nema državinu detentor , tj. lice, koje po osnovu radnog odnosa ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stvari za drugo lice;

- naslednik postaje držalac u trenutku otvaranja nasleđa, bez obzira kada je stekao faktičku vlast na stvari.

Državinu prava ima lice, koje ga faktički vrši i predstavlja jednu vrstu vlasti na stvari, koja je uža od državine stvari.

ZOSPO predviđa samo državinu prava stvarne službenosti (ovu državinu ima lice, koje faktički koristi nepokretnu imovinu drugog lica, u obimu, koji odgovara sadržini te službenosti).2. Isključiva (individualna) državina i sudržavina

Isključiva državina je ona, koju vrši jedno (fizičko ili pravno) lice, tako da iz državine stvari ili prava isključuje sva druga lica.

Sudržavina postoji kada više lica vrši faktičku vlast na istoj stvari ili pravu. Svaki od sudržalaca, u tom slučaju, vrši samostalnu faktičku vlast na celoj stvari, ali je ograničen vršenjem faktičke vlasti od drugih sudržalaca.

3.Zakonita i nezakonita državina

50

Zakonita državina se zasniva na punovažnom pravnom osnovu za sticanje stvarnog prava.

Nezakonita državina nije zasnovana na punovažnom pravnom osnovu za sticanje stvarnog prava.

4. Savesna i nesavesna državina

Savesni držalac je onaj, koji osnovano smatra da ima punovažan pravni osnov za državinu stvari. On je u dobroj veri, ali u zabludi.

Nesavesni držalac je onaj, koji zna ili bi morao znati da nema punovažan pravni osnov za državinu stvari ili prava, koju vrši.

5.Prava (istinita) i manljiva (neistinita) državina

Pravna državina je stečena na pravno dopušten način.

Manljiva državina je stečena na nedopušten način: silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja.

6. Neposredna i posredna državina

Neposrednu državinu na stvari ima lice, koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari.

Posrednu državinu ima lice, koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kome je po osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla, dalo stvar u neposrednu državinu.

7. Tabularna državina

Tabularna državina je državina lica, koje je u zemljišnom registru upisano kao imalac prava svojine ili nekog drugog stvarnog prava, koje se upisuje u zemljišne registre.

Pribavljanje državine

Državina se može pribaviti:

51

- neposredno – ako se zauzmu stvari i prava, koja nikome ne pripadaju i nisu ni u čijoj državini;

- posredno – sticanjem faktičke vlasti na stvarima, koje imaju vlasnika, odnosno držaoca;

- na pokretnim stvarima – prostom predajom (predajom stvari iz ruke u ruku);- na nepokretnim stvarima – zavisno od vrste nepokretnosti, npr. na stanovima,

zgradama – predajom ključeva; na zemljištu – tako da se sticalac dovede u priliku da počne vršiti radnje, koje se smatraju kao faktička vlast;

- na pravima – stiče se vršenjem sadržine određenog prava.Gubitak državine

Državina se gubi kada držalac prestane da vrši faktičku vlast na stvari . Gubitak državine može biti:

- apsolutan – prestanak mogućnosti da se na toj stvari ubuduće uspostavi državina (npr. zbog toga što je uništena);

- relativan – u slučaju kada je prestala faktička vlast dosadašnjeg držaoca, a državinu je steklo drugo lice.

Državina prestaje odricanjem držaoca ili zbog nemogućnosti vršenja prava.

Zaštita državine

Smetanje državine može biti učinjeno:

- uznemiravanjem i - oduzimanjem državine .

Državina se može štititi:

- vansudski (samopomoć); - sudskim putem .

1.Samopomoć

Samopomoć je vid dozvoljene samoodbrane, koju preduzima držalac da odbije smetanje državine.

Samopomoć je dozvoljena:

- kad neposredno preti opasnost povrede prava;- ako je takva zaštita nužna;- ukoliko način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u kojima nastaje

opasnost.

52

Onaj ko je upotrebio dozvoljenu samopomoć i time prouzrokovao štetu licu, koje je izazvalo upotrebu samopomoći, nije dužan nadoknaditi tu štetu.2. Sudska zaštita državine

Sudska zaštita se u našem pravu ostvaruje podnošenjem tužbe zbog smetanja (uznemiravanja, odnosno zbog oduzimanja) državine.

Rok za podnošenje tužbe – 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca (subjektivni rok), a najkasnije u roku od godinu dana od dana nastalog smetanja (objektivni rok).

Tužilac – svojstvo tužioca ima poslednji mirni držalac.

Tuženi – to je onaj, ko je izvršio smetanje (uznemiravanje ili oduzimanje) državine.

U državinskom sporu se ne raspravljaju pravna , već faktička pitanja (rasprava se vodi samo radi dokazivanja činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, a isključeno je raspravljanje o pravu na državinu, savesnosti ili nesavesnosti državine, zahtevima na naknadu štete i sl.).

PRAVO SVOJINE (dominum, proprietas)

Pravo svojine je najviša pravna i faktička vlast na stvari ( subjektivno stvarno pravo).

Subjekti prava svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima su fizička i pravna lica.

Sadržina prava svojine

Vlasnik stvari je ovlašćen da stvar:

- drži (ius possidendi) – to je faktička vlast na stvari;- koristi – upotrebljava stvar u skladu sa potrebama (ius utendi), odnosno radi ubiranja

plodova, koje stvar daje (ius fruendi);- raspolaže (ius disponendi) – koje obuhvata dve mogućnosti – faktičko i pravno

raspolaganje.

Obeležja prava svojine

Pravo svojine je:

- apsolutno pravo – deluje prema svima (erga omnes);- jedinstveno – vezano je za jednog subjekta;

53

- jednovrsno – ne može se, po ovlašćenjima, deliti između različitih subjekata;- rekadentno (ili elastično) – pravo svojine dobija ponovo puni obim, kad prestnu

njegova ograničenja;- nezavisno – vlasnik samostalno ostvaruje svoja ovlašćenja;- nezastarivo – ne može zastariti, bez obzira na to što vlasnik ne vrši svoja ovlašćenja.

Ograničanja prava svojine

Pravo svojine, kao najviša pravna i faktička vlast na stvari, nije neograničeno.

Ograničenja prava svojine mogu biti:

- opšta – ograničavaju vršenje svakog prava svojine;- posebna – predviđena za određene stvari ili pojedine pravne situacije;- negativna – sastoje se u dužnosti vlasnika da nešto trpi ili propušta;- pozitivna – sastoje se u dužnosti vlasnika da nešto daje ili čini.

Ograničenja prava svojine mogu nastati na osnovu:

- zakona; - odluke državnog organa ;- pravnog posla.

Zabrana zloupotrebe prava svojine – podrazumeva da se pravo svojine ne može vršiti sa namerom da se drugome prouzrokuje šteta.

Susedsko pravo

To je skup normi, kojima je uređen odnos između vlasnika susednih nepokretnosti. U ovom odnosu su značajne sledeće situacije:

- imisije – vlasnik nepokretnosti je odgovoran za imisije, koje sa nje potiču (imisije predstavljaju prenošenje dime, neprijatnih mirisa, toplote, čađi, buke, oticanje otpadnih voda i sl.);

- prodiranje na susedno zemljište – nije dozvoljeno da se sa svoje nepokretnosti prodire na susedno zemljište, gradeći građevine ili sadeći stabla;

- pravo upotrebe susedne nepokretnosti – vlasnik nepokretnosti ovlašćen je da pređe na susedno zemljište sa ciljem vraćanja roja pčela, odbegle ili zalutale životinje, branja plodova, koji su pali sa njegove voćke ili vraćanja stvari, koje su se tu našle usled više sile.

Ograničenje prava svojine u društvenom interesu (pravo preče kupovine)

54

Zakonsko pravo preče kupovine ovlašćuje jedno lice da zahteva od vlasnika stvari, koji namerava da je proda, da prvo njemu ponudi stvar na prodaju.

U slučaju povrede prava preče kupovine, imalac tog prava može tužbom pred sudom zahtevati poništenje ugovora o prodaji nepokretnosti i da se nepokretnost njemu proda pod istim uslovima. Tužba se može podneti u roku od 30 dana, računajući od dana kada je imalac prava preče kupovine saznao za prodaju te nepokretnosti, a najkasnije u roku od dve godine od dana zaključenja ugovora o prodaji.

Pravo preče kupovine se ustanovljava zakonom. U našem pravu, pravo preče kupovine je ustanovljeno:

1. Zakonom o prometu nepokretnosti;

- u korist suvlasnika nepokretnosti;- u korist vlasnika susednog poljoprivrednog zemljišta;

2. Zakonom o kulturnim dobrima:

- u korist ustanova zaštite kulturnih dobara, kao što su zavod za zaštitu spomenika, kulture, muzej, arhiv, konoteka i sl.

Ograničenje prava svojine – posebni slučajevi

Propisani su za određene stvari, koje imaju poseban značaj za društvo:

- Zakonom o šumama – vlasnik šume je dužan da šumu održava, obnavlja i koristi, da bi očuvao i povećao njenu vrednost;

- Zakonom o eksproprijaciji – nepokretnosti se ne mogu ekspropristi i svojina na njima se može ograničiti, ako to zahteva opšti interes;

- Zakonom o poljoprivrednom zemljištu – zabranjuje se korišćenje obradivog poljoprivrednog zemljišta I, II, III, IV i V klase u nepoljoprivredne svrhe.

Sticanje prava svojine

Svi načini sticanja prava svojine se mogu podeliti na:

- derivativne i- originarne .

55

DERIVATIVNO STICANJE PRAVA SVOJINE

Derivativno sticanje prava svojine postoji, ako sticalac pravo svojine izvodi iz prava prethodnika.

Pravo svojine na ovaj način može se steći, ako su ostvarene sledeće pretpostavke:

- da je prethodnik vlasnik stvari – niko ne može na drugoga preneti više prava, nego što ga on sam ima;

- da postoji punovažan pravni osnov (iustus titulus ) – podrazumeva se da prenosilac svojom voljom na sticaoca prenosi pravo svojine na nekoj stvari;

- da je izvršen odgovarajući način sticanja (modus acquirendi) – razlikuje se način sticanja pokretnih i nepokretnih stvari.

Način sticanja nepokretnih stvari

Za sticanje prava svojine na nepokretnim stvarima, pored postojanja punovažnog ugovora (koji mora biti zaključen u pismenoj formi i overen u sudu), potreban je i odgovarajući način sticanja.

Pravo svojine na nepokretnosti stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način, određen zakonom.

Za upis u javnu knjigu neophodna je clausula intabulandi – to je izričita izjava prethodnika u toj knjizi da pristaje, da se na osnovu određenog pravnog posla, kao imalac prava svojine upiše sticalac.

Način sticanja pokretnih stvari

Na osnovu punovažnog pravnog posla, pravo svojine na pokretnim stvarima se stiče predajom stvari u državinu sticaoca.

Predaja stvari može biti:

- fizička predaja – iz ruke u ruku;- simbolična predaja ;- fiktivna predaja – u određenim slučajevima, pravo svojine se ne stiče u momentu

predaje stvari, nego u trenutku zaključenja pravnog posla. Zato je fizička predaja tada suvišna i ona se fingira;

- predaja kratkom rukom – u slučaju kada se stvar nalazi u državini sticaoca, po nekom pravnom osnovu;

- prenos prava svojine na sticaoca , dok stvar ostaje u državini prenosioca;- prenos prava svojine na stvari , koja se ne nalazi u rukama vlasnika, nego u

rukama trećeg lica;

56

- predaja stvari bez prenosa prava svojine – u ugovoru o prodaji, prodavac pokretne stvari može se obavezati da preda stvar kupcu, odmah nakon zaključenja ugovora, uz zadržavanje prava svojine, sve dok kupac na isplati cenu u potpunosti.

ORIGINARNO STICANJE PRAVA SVOJINE

Originarno sticanje postoji, ako pravni sledbenik svoje pravo ne izvodi iz prava prethodnika, nego iz činjenica, određenih zakonom.

Po ZOSPO, pravo svojine, originarnim načinom se stiče:

- stvaranjem nove stvari; - spajanjem i mešanjem; - građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova; - održajem; - sticanjem svojine od nevlasnika; - okupacijom; - drugim slučajevima, određenim zakonom.

1. Stvaranje nove stvari – predstavlja izradu nove stvari od određenog materijala. ZOSPO reguliše tri situacije:

- lice, koje od svog materijala, svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar;

- ako stvar izradi drugo lice, od tuđeg materijala, ta stvar pripada vlasniku materijala;

- ako je neko od tuđeg materijala, svojim radom izradio novu stvar, ona pripada njemu, ako je savestan i ako je vrednost rada veća od vrednosti materijala, a ako je nasavestan ili je vrednost rada manja od vrednosti materijala, onda vlasnik materijala postaje vlasnik stvari.. Ako su vrednosti rada i materijala jednake – nastaje susvojina.

2. Spajanje i mešanje – u pravnoj teoriji, spajanje i mešanje se nazivaju jednim imenom – sjedinjenje.

Na novoj stvari, nastaloj spajanjem i mešanjem nastaje pravo susvojine, u korist dotadašnjih vlasnika i to srazmerno vrednosti, koju su pojedine stvari imale u trenutku spajanja.

Ako jedna stvar ima neznatnu vrednost u odnosu na drugu stvar, vlasnik druge stvari postaje vlasnik novonastale stvari, uz obavezu da vlasniku stvari, koja ima neznatnu vrednost naknadi njenu vrednost.

57

3. Građenje na tuđem zemljištu

Naše pravo je uglavnom napustilo princip „superficies solo cedit“ (da vlasniku zemljišta pripada sve što je spojeno sa zemljištem- bilo da iz njega raste ili je na njemu sagrađeno).

Ako neko lice, svojim radom i svojim materijalom sagradi zgradu na zemljištu, na kome drugo lice ima pravo svojine, a između njih nije zaključen nikakav ugovor, moguće su sledeće situacije:

- ako je graditelj savestan, a vlasnik zemljišta nesavestan , onda graditelj stiče pravo svojine na ozidanoj zgradi i zemljištu, na kome je zgrada ozidana;

- ako je graditelj nesavestan ili savestan , a vlasnik savestan, vlasnik zemljišta može tražiti da graditelj poruši objekat ili da njemu pripadne izgrađeni objekat, uz obavezu da graditelju nadoknadi vrednost objekta;

- ako su i graditelj i vlasnik zemljišta savesni , moguće je sledeće:1. ako objekat vredi znatno više od zemljišta – tada on, zajedno sa

zemljištem pripada graditelju, koji je dužan da vlasniku zemljišta da pravičnu naknadu;

2. ako zemljište vredi znatno više – imamo suprotnu situaciju;3. ako su vrednost približno jednake – sud donosi odluku, ceneći

njihove potrebe i stambene prilike.

4. Sejanje na tuđem zemljištu

Sejanje na tuđem zemljištu je priraštaj, koji nastaje radnjom jednog lica sejača), koje seje na tuđem zemljištu.

Ako je:

- sejač nesavestan – rod pripada vlasniku, bez obaveze da mu naknadi troškove sejanja i roda;

- sejač savestan, a vlasnik nesavestan – rod se deli, kao da je između njih zaključen ugovor o zakupu;

- i sejač i vlasnik nesavesni – rod pripada vlasniku uz obavezu da naknadi sejaču troškove sejanja i roda.

58

5. Sađenje na tuđem zemljištu

Sađenje na tuđem zemljištu je veštački priraštaj, koji nastaje sađenjem sadnice u tuđem zemljištu.

Važe ista pravila kao za sejanje na tuđem zemljištu.

6. Odron zemlje i nanos

Pravila sadrži SGZ:

- ODRON – ako voda otkine deo zemlje sa jedne obale i prenese ga na drugu obalu, taj deo i dalje ostaje u vlasništvu prvog vlasnika, osim u slučaju ako on tu zemlju u roku od godinu dana ne bude koristio i obrađivao;

- NANOS – to je zemlja, koju voda malo pomalo nanese na nečiju obalu i ta zemlja pripada vlasniku te obale.

7. Novo rečno ostrvo – Napušteno rečno korito

U slučaju da se u reci pojavi novo ostrvo, ono će postati objekat državne svojine.

Napušteno rečno korito (korito sa koga se voda povukla ili je presušilo) ostaje i dalje objekat državne svojine.

8. Odvajanje plodova

Pravo svojine na plodove, koje stvar daje pripada vlasniku stvari.

Izuzetak od ovog pravila postoji, kada stvar, koja daje plodove, drži savestan držalac, plodouživalac ili zakupac. Ova lica stiču pravo svojine na plodove u trenutku njihovog odvajanja.

9. Održaj

Održaj je državina stvari, koja traje određeno vreme i na osnovu koje se stiče pravo svojine.

Održaj može biti:

- redovan – kada je državina savesna i zakonita, a traje zakonom određeno vreme, na osnovu čega držalac stiče pravo svojine: na pokretnoj stvari – protekom 3 godine, a na nepokretnoj stvari – protekom 10 godina;

59

- vanredni – ovaj održaj je manje kvalifikovan od redovnog, jer ne zahteva da državina bude i zakonita, kao kod redovnog, već samo da bude savesna i da traje, zakonom određeno vreme. Pravo svojine se stiče na pokretnoj stvari – protekom 10 godine, a na nepokretnoj stvari – protekom 20 godina.

Vreme potrebno za održaj počinje onog dana, kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. Na prekid i zastoj održaja primenjuju se pravila o prekidu, odnosno zastoju zastarelosti.

10. Sticanje svojine od nevlasnika

Predstavlja odstupanje od pravila da prenosilac drugome ne može ustupiti više prava nego što sam ima.

Moraju biti ostvarene:

a) opšte pretpostavke

- da je sticalac savestan; - da je stvar pokretna; - da je stvar predata sticaocu;

b) jedna od posebnih pretpostavki:

- da je stvar pribavljena od nevlasnika, koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari;

- da je stvar pribavljena od nevlasnika, kome je vlasnik predao stvar u državinu;- da je stvar kupljena na javnoj prodaji.

11. Okupacija

Okupacija je uzimanje u državinu ničijih stvari (res nullius), sa namerom da se na njima zasnuje pravo svojine.

Da bi se na taj način steklo pravo svojina, neophodno je ostvarenje sledećih pretpostavki:

- da je stvar pokretna ;- da je tu stvar napustio njen vlasnik;- da okupant ima državinu stvari u nameri da na njoj stekne pravo svojine;- da zakon nije isključio pravo svojine.

Na nepokretnim stvarima nije moguće steći pravo svojine okupacijom, jer ukoliko je neka nepokretnost napuštena, ona, po sili zakona, prelazi u državnu svojinu.

60

12. Nalaz izgubljene tuđe stvari i Nalaz skrivenog blaga

Pokretna stvar je izgubljena kad, bez volje vlasnika, odnosno držaoca, ona više nije u njegovoj faktičkoj vlasti, jer njemu nije poznato gde se nalazi.

Nalaz izgubljene stvari je regulisan Uputstvom Vlade FNRJ o postupanju sa nađenim stvarima, iz 1949. godine. Ako u određenom roku, po nalaženju stvari nije moguće pronaći vlasnika, stvar prelazi u društvenu (sada državnu) svojinu, a savesni nalazač stiče pravo na nagradu od 15% od njene vrednosti.

Skriveno blago su pokretne stvari – dragocenosti (zlato, srebro, nakit, drago kamenje i sl.), koje su bile sakrivene u nekoj nepokretnosti (zakopane u zemlji, uzidane u zgradu, odložene u pećinu itd.), tako dugo da je njihov vlasnik zaboravio na njih i ne može ih pronaći. Naša sudska praksa ne primenjuje pravila SGZ, kao ni Uputstva Vlade iz 1949. godine, a pozitivnih propisa nema.

13. Ostali slučajevi sticanja prava svojine

Nacionalizacija – Posle završetka II svetskog rata, raznim prinudnim propisima je izvršeno podržavljenje imovine fizičkih i pravnih lica (ovo je originarni način sticanja prava svojine države). Za prinudno oduzete stvari, država, uglavnom, nije ranijim vlasnicima isplatila nikakvu naknadu ili ta naknada nije bila tržišna , odnosno pravična .

Eksproprijacija – predstavlja prinudno prenošenje nepokretnosti iz privatne svojine u državnu svojinu , u opštem interesu, i uz pravičnu naknadu ranijem vlasniku.

Komasacija – oduzimanje vlasnicima zemljišta, koje je usitnjeno ili ima nepravilni oblik, kako bi na istom komasacionom području, dobili pravilnije parcele. Komasacija je vršena na osnovu akta državnog organa, a u opštem interesu. Usitnjene i nepravilne zemljišne parcele, koje se oduzimaju vlasnicima se uključuju u komasacionu masu, a iz nje se zemljište preraspodeljuje, tako da se ranijin vlasnicima daje odgovarajuće zemljište, koje je pravilnijeg oblika i pogodnije za poljoprivrednu obradu.

Prestanak prava svojine

Pravo svojine prestaje:

- kad drugo lice stekne pravo svojine na istoj stvari ;- napuštanjem stvari (derelikcija ) – stvar se smatra napuštanom ako njen vlasnik, na

nesumnjiv način, izrazi volju da se odriče prava svojine na njoj;

61

- propašću stvari ;- Zaštita prava svojine

Pravo svojine može biti povređeno oduzimanjem stvari vlasniku ili smetanjem tog prava.

Zaštita prava u ovim slučajevima se ostvaruje podnošenjem:

- reivindikacione tužbe (actio rei vindicatio);- negatorne tužbe (actio negatoria);- publicijanske tužbe (actio Publiciana).

1. Reivindikaciona tužba

To je tužba za povraćaj stvari.

KO MOŽE PODNETI TUŽBU: lice koje tvrdi da je vlasnik stvariPROTIV KOGA SE TUŽBA PODNOSI: protiv lica kod koga se stvar nalaziŠTA SE TUŽBOM TRAŽI: povraćaj stvariŠTA TUŽILAC TREBA DA DOKAŽE: vlasništvo

Ako je tužbeni zahtev usvojen, tuženi se obavezuje da stvar vrati tužiocu, s tim:

- ako je savestan – predaje stvar vlasniku sa neubranim plodovima i ne plaća naknadu za korišćenje stvari;

- ako je nesavestan – predaje stvar vlasniku, ali mora nadoknaditi vrednost ubranih plodova.

2. Negatorna tužba

To je svojinska tužba vlasnika protiv svakoga, ko ga uznemirava u vršenju prava.

KO MOŽE PODNETI TUŽBU: vlasnik (držalac), koji je ometan u vršenju ovlašćenjaPROTIV KOGA SE TUŽBA PODNOSI: protiv lica, koje neosnovano vrši uznemiravanjeŠTA SE TUŽBOM TRAŽI: prestanak uznemiravanjaŠTA TUŽILAC TREBA DA DOKAŽE: činjenicu neosnovanog uznemiravanja

Ako je tužbeni zahtev usvojen, tuženi se obavezuje da prestane sa protivpravnim uznemiravanjem i u slučaju nastanka štete, da je nadoknadi vlasniku (držaocu) stvari.

62

3. Publicijanska tužba

Publicijanskom tužbom kvalifikovani držalac stvari zahteva vraćanje stvari od držaoca, kod koga se nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu.

KO MOŽE PODNETI TUŽBU: kvalifikovani držalac, koji je pribavio individualno određenu stvar, po pravnom osnovu i na zakonit načinPROTIV KOGA SE TUŽBA PODNOSI: protiv lica u čijoj se državini ta stvar nalaziŠTA SE TUŽBOM TRAŽI: povraćaj stvariŠTA TUŽILAC TREBA DA DOKAŽE: jači pravni osnov za državinu stvari

S U S V O J I N A (Condominium)

Susvojina je pravo svojine dva ili više lica na istoj, fizički nepodeljenoj stvari, čiji su delovi određeni idealno (alikvotno).

Prava suvlasnika mogu se odnositi na:

- celu stvar – u ovom slučaju suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno svom udelu;

- alikvotni deo stvari – suvlasnik može raspolagati svojim alikvotnim delom, bez saglasnosti ostalih suvlasnika. U slučaju prodaje jednog od suvlasničkih delova, ostali suvlasnici imaju pravo preče kupovine.

Trajanje suvlasničke zajednice zavisi od volje suvlasnika.

Suvlasnik, bez obzira na veličinu svoga dela, ima pravo da u svako vreme zahteva deobu stvari, osim u vreme u koje bi ta deoba bila na štetu drugih suvlasnika. Pravo na deobu ne zastareva.

Suvlasnici mogu stvar podeliti fizičkom deobom, tj. fizičkom podelom i civilnom deobom, tako što će stvar prodati, a iznos cene podeliti.

U slučaju sa suvlasnici ne mogu postići sporazum, o načinu deobe odlučuje sud, koji će uvek, kad je to moguće, odrediti fizičku deobu.

ZAJEDNIČKA SVOJINA

Zajednička svojina je pravo svojine dva ili više lica na nepodeljenoj stvari, kada su njihovi udeli odredivi, ali nisu unapred određeni.

Oblici zajedničke svojine:

63

- naslednička svojina – naslednici stiču zajedničku svojinu na stvarima od trenutka smrti ostavioca, do deobe, odnosno do donošenja rešenja o nasleđivanju;

- zajednička svojina supružnika – stvari koje su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života su njihova zajednička svojina. Bračnim ugovorom se drugačije mogu urediti imovinski odnosi;

- imovina, koju su vanbračni supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života;

- stvari, koje su članovi porodične zajednice radom stekli u toku trajanja porodične zajednice.

ETAŽNA SVOJINA

Etažna svojina je pravo svojine na stanu, poslovnoj prostoriji ili garaži, kao posebnom delu zgrade. Etažni vlasnik ima i stvarno pravo na zajedničkim delovima zgrade, kao i na građevinskoj parceli, na kojoj je zgrada podignuta.

DRŽAVNA I DRUŠTVENA SVOJINA

Državna svojina je najviša pravna i faktička vlast države na stvarima.

Predmet državne svojine su: dobra od opšteg interesa (to su prirodna bogatstva – šume, vode, rudna bogatstva, ali i javni putevi, luke i pristaništa, mostovi, trgovi, parkovi i sl.) i stvari koje koriste državni organi, kao npr. Narodna skupština, Vlada, Ustavni sud, ministarstva i dr.(službene zgrade, nameštaj u njima, vozila, naoružanje, vojna oprema i dr.).

Država, takođe, ima svojinu i na onim stvarima, koje joj omogućavaju sticanje prihoda preko preduzeća, koja ona osniva (npr. javno preduzeće „Srbijašume“, koje je u državnoj svojini, stiče finansijska sredstva na osnovu prodaje šumskih proizvoda). Društvena svojina ja najviša pravna vlast na stvarima, koju imaju društvena pravna lica.

STVARNA PRAVA NA TUĐOJ STVARI

Titulari stvarnih prava na tuđoj stvari imaju uža ovlašćenja na toj stvari od njenog vlasnika, zbog čega se ova prava nazivaju i sektorska prava .

U stvarna prava na tuđoj stvari spadaju: pravo službenosti, založno pravo, pravo građenja, realni tereti i susedska prava.

Pravo službenosti

64

Pravo službenosti je stvarno pravo na tuđoj stvari, koje ovlašćuje njenog titulara da tu stvar koristi na određeni način .

Za pravo službenosti su karakteristična sledeća načela:

- službenosti su stvarna prava na tuđoj stvari;- službenost se može ustanoviti samo ako je korisna za njenog titulara;- pravo službenosti ne može obavezati vlasnika stvari na činjenje, već samo na

nečinjenje ili trpljenje;- na pravu službenosti se ne može više ustanovljavati službenost;- službenost se mora vršiti tako da što manje opterećuje poslužno dobro.

Službenosti se dele na stvarne i lične.

1. Stvarna službenost je pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za njene potrebe preduzima određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro) ili da od njega zahteva da ne preduzima radnje na svojoj nepokretnosti, na koje bi inače imao pravo.

Predmet stvarne službenosti su prvenstveno zemljište i zgrade, a ne pokretne stvari.

Vlasnici povlasnog i poslužnog dobra moraju biti različita lica, tj. ne može postojati službenost na svojoj stvari.

Sticanje stvarne službenosti:

- na osnovu pravnog posla – upisom u javnu knjigu ili na drugi, zakonom utvrđen način;

- odlukom državnog organa;- održajem – ako je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme

od 20 godina, a vlasnik poslužnog dobra se tome nije protivio.

Prestanak stvarne službenosti:

- na osnovu pravnog posla;- usled nevršenja (liberatorna uzukapija);- na osnovu odluke državnog organa;- propašću stvari;- istekom vremena, ako je bila ustanovljena na određeno vreme. Zaštita stvarne službenosti (actio confesoria)

Za zaštitu prava stvarne službenosti podnosi se konfesorna tužba.

KO MOŽE PODNETI TUŽBU: vlasnik, suvlasnik ili držalac povlasnog dobra

65

PROTIV KOGA SE TUŽBA PODNOSI: protiv vlasnika poslužnog dobra ili trećeg lica, koje ometa tužioca u vršenju stvarne službenostiŠTA SE TUŽBOM TRAŽI: prestanak ometanjaŠTA TUŽILAC TREBA DA DOKAŽE: da je titular prava stvarne službenosti i da ga tuženi ometa u njenom vršanju.

2. Lične službenosti su stvarna prava na tuđoj stvari, koja su ustanovljena u korist određenog titulara, a ovlašćuju ga da na određeni način upotrebljava poslužno dobro.

U lične službenosti spadaju: pravo plodouživanja (ususfructus), pravo upotrebe (usus) i pravo stanovanja (habitatio).

Pravo plodouživanja ovlašćuje titulara da upotrebljava tuđu stvar i ubira njene plodove, pri čemu ne sme da povredi suštinu stvari i promeni njenu namenu (plodouživalac tako nema pravo da sruši štalu, voćnjak pretvori u vinograd, a stan u poslovni prostor) .

Ovo pravo je lične prirode, a njegov predmet mogu biti samo nepotrošne stvari.

Plodouživanje nastaje na osnovu: odluke suda, ugovora, testamenta i održaja.

Prestaje: istekom vremena, ako je ustanovleno na određeno vreme, odricanjem, po odluci suda, smrću titulara, propašću poslužnog dobra.

ZALOŽNO PRAVO

Založno pravo je stvarno pravo na tuđoj stvari, na osnovu koga poverilac može naplatiti svoje potraživanje iz vrednosti založene stvari, ako dužnik ne ispuni obavezu, pre ostalih poverilaca.

Pravo zaloge može nastati samo ako je prethodno nastao obligacioni odnos, koji je u ovom slučaju glavno pravo, a založno pravo je sporedno ili akcesorno.

Titular založnog prava je založni poverilac, dužnik iz osnovnog obligacionog odnosa je zalogodavac ili založni dužnik, a stvar, koja je založena naziva se zalog.

Načela založnog prava

- načelo akcesornosti – označava sporednu ulogu založnog prava;- načelo oficijelnosti – označava pravo založnog poverioca, kome založni dužnik nije

u roku platio dug, da se može naplatiti iz vrednosti založene stvari u sudskom postupku;

66

- načelo specijalnosti – označava potraživanje jednog poverioca na nekoj, tačno određenoj stvari;

- načelo nedeljivosti – odnosi se na to da založena stvar, kao celina daje pravo da se i potražuje kao celina, a ne samo neki njen deo.

Založno pravo može nastati:

- na osnovu ugovora – najčešće nastaje na ovaj način;- na osnovu sudske odluke – razlikujemo prinudno sudsko založno pravo (na

pokretnim stvarima), sporazumno sudsko založno pravo (na nepokretnim i pokretnim stvarima) i zakonsko založno pravo (ako su ispunjeni uslovi, određeni zakonom).

Vrste založnog prava

Prema vrsti objekta, na kojem se ustanovljava, zaloga može biti:

- zaloga na pokretnim stvarima (ručna zaloga i registrovana zaloga);- zaloga na nepokretnim stvarima (hipoteka)

Hipoteka je založno pravo na pokretnim stvarima, koje ostaju u državini založnog dužnika. Ako dužnik ne ispuni svoju obavezu, hipotekarni poverilac se može namiriti iz vrednosti založene nepokretnosti, pre poverilaca, koji na njoj nemaju hipoteku, kao i pre poverilaca, koji su hipoteku stekli posle njega.

Prenos založnog prava

S obzirom na akcesorni karakter, založno pravo se može preneti na dva načina:

- ustupanjem potraživanja (cesija);- zalaganjem potraživanja (podzaloga, nathipoteka).

Prestanak založnog prava

- Ručna zaloga prestaje - kada prestane potraživanje, čijem obezbeđenju zaloga služi;- Registrovana zaloga prestaje – brisanjem založnog prava iz registra zaloge;- Hipoteka prestaje – brisanjem iz zemljišnog registra.

ZEMLJIŠNI REGISTRI

Zemljišni registri su verodostojni registri nepokretnosti i prava na tim nepokretnostima.

U našem pravu trenutno postoje 3 različita sistema:

67

- sistem zemljišnih knjiga; - katastar nepokretnosti; - tapijski sistem.

Tendencije: uvođenje jedinstvene evidencije nepokretnosti – katastra nepokretnosti u sve opštine.

1. Zemljišne knjige

Zemljišne knjige se u našem pravu vode po sistemu realnih folija – prema samoj nepokretnosti, a ne prema titularu stvarnog prava na nepokretnosti.

Zemljišna knjiga ima za osnovu katastar zemljišta.

Zemljišna knjiga se sastoji od:

- glavne knjige (deo u koji se upisuju nepokretnosti i prava na njima) – sačinjavaju je zemljišnoknjižni ulošci, koji se sastoje iz popisnog lista ili posedovnice (list A), vlasničkog lista ili vlastovnice (list B) i teretnog lista ili teretovnice (list C):

- zbirke isprava – koju čine izvornici ili prepisi isprava, na osnovu kojih se vrši zemljišnoknjižni upis.

2. Katastar nepokretnosti

Katastar nepokretnosti se sastoji od:

- elaborata premera (to je skup dokumenata, neophodnih za katastarski premer zemljišta),

- zbirke isprava (čine je originali ili prepisi isprava, koje su neophodne za upis prava na nepokretnosti);

- baze podataka (sadrži podatke o parcelama, objektima, imaocioma stvarnih prava na nepokretnostima).

Evidenciju nepokretnosti i prava na njima vrši organ uprave – Republički geodetski zavod.

3. Tapijski sistem

Tapija je javna isprava, koja sadrži podatke da je lice, koje je u njoj označeno, vlasnik nepokretnosti za koju je izdata.

Izdavanje tapije obuhvata sastavljanje i overu tapije.

68

Upis u zemljišne knjige i katastar nepokretnosti

Predviđeni su sledeći upisi u zemljišne registre:

- uknjižba – to je upis, kojim se konačno stiču, prenose ili prestaju prava na nepokretnostima;

- predbeležba - to je upis, kojim se uslovno stiču, prenose ili prestaju prava na nepokretnostima;

- zabeležba – to je upis pravnih činjenica, koje se odnose na vlasnika nepokretnosti ili na samu nepokretnost.

69