Петнаеста Београдска гимназија

Матурски рад

Устанак српског народа у Лици, Кордуну

и Банији 1941-1945.

Професор: Ученик:

Марко Косијер Данило Косановић

Београд, 2004.

Увод

Други светски рат је Србе у Хрватској затекао у оквирима

Краљевине Југославије. Након што је пропало потписивање тројног

пакта од стране валде Цветковић-Мачек, рат се званично проширио на

ове просторе бомбардовањем Београда и веома брзо су немачке снаге

продрле у унутрашњост Краљевине Југославије. Независна држава

Хрватска која се отворено ставила на страну Немачке, званично је

проглашена 10. априла 1941. а у њеном саставу су остале и све

територије западно од Дрине, у којима су већински народ били Срби.

Нова војска ове новоформиране државе, усташе и домобрани,

отпочињу стравичан терор над Србима.

У историји након Другог светског рата, комунисти су, као

победници, често писали само о својим успесима и читав устанак

против окупатора: Немаца и Италијана али и усташа и домобрана,

приписивали себи. Истина је да су они изнели велики део борби на

својим плећима, но како ће показати овај рад, за сам почетак борби је

заслужан народ који се спонтано, борећи се за опстанак, груписао и то

углавном око четничких вођа. То и није неко чудо, зато што су те вође

заправо били краљеви официри који су се у претходном рату успешно

и херојски борили „за краља и отаџбину”.

2

Политичке прилике у Хрватској 1941.

Оружани отпор Срба у крајевима западно од Дрине кренуо је из

истих оних моралних извора из којих је он потекао у Србији и Црној

Гори. Узевши оружје, људи су само оживели традицију њихових

предака који су се неколико векова уназад дизали на устанак у готово

непрекидном низу буна.

Али, овај пут Српском народу је било много теже, иако су и

раније прилике биле врло трагичне. Непријатељ је још пре почетка

устанка у српским крајевима спровео покољ уклонивши најбоље Србе

који су народ предводили у миру. Није се имало времена ни за

најосновнији договор. Пре свега зато што је Југославија, а нарочито

њено српско подручје била разбијена многобројним окупацијама у

парампарчад. Везе између делова земље, па чак и између суседних

срезова биле су скоро немогуће, тако да устаници Лике нису знали шта

се дешава у Босни, а камоли у Србији. У тим условима није било

могуће остварити било какву заједничку организацију која би

обухватала цео српски народ у првим месецима ропства. С тога се

тежило да се оствари морално јединство кроз једну личност која је

представљала вођу устанка у свим српским крајевима. Тако је на

почетку буне Дража Михајловић постао симбол српског јединства и

општег народног оружаног отпора. Кад се после неколико месеци у

нашим западним крајевима чуло за име Драже Михајловића, могли су

се на прсте набројати људи који су икад били чули за њега, а још мање,

3

они који су га лично познавали. Такође, за Јосипа Броза, вођу

комунистичке фракције устанка у овим крајевима је ретко ко чуо.

О самој изолованости ових крајева говори Дражина команда

територијом западно од Дрине која је била потпуно различита од

његове команде Србијом.

Као датум почетка немира у српским деловима Хрватске узима се

10. април 1941.године. Тог дана су немачке трупе умарширале у Загреб

и истог тог дана је проглашена Независна држава Хрватска. Даљи

развој догађаја је довео до коначног разлаза између Срба и Хрвата.

Најпре су почела груписања. Срби су се почели повлачити у своја

насеља у крајњој неизвесности, окренути ишчекивању, док су Хрвати

почињали са претњама према својим сународницима. Прогласом

државе Хрватске почело је потпуно разоружавање Срба и одузимање

радио-апарата како би Срби били натерани да живе у што већој „тами”.

До Срба тих дана нису стизале никакве информације, осим порука да

не смеју напуштати своје насеља, тиме је српски простор у Хрватској

био претворен у логор робова. Подела између Срба и Хрвата никада

раније није била овако оштра, као до сада.

4

Усташки терор над Србима

Организација српских породица на простору Хрватске била је

слична организацији задруге. На челу породице је обично био

најстарији мушки члан, отац или деда који је водио рачуна о текућим

пословима, члановима породице и бринуо о свакодневним потребама

задруге. У овим критичним ситуацијама, напетим међунационалним

односима старешине породица су ношени поруком из прошлости,

имали на уму шта је пред њима.

Ослањајући се на искуства са Аустроугарском влашћу,

упозоравали су млађе шта све може да се очекује: изазивања, прогони,

нетрпељивост и хапшења. Али ако се не буде одговарало на изазове и

ако се остане по страни, све ће углавном бити подношљиво. Наравно,

заборављало се на то да је Аустроугарска, иако непријатељски

настројена према српском живљу била земља закона, реда и моралних

обавеза, и да су и најнапетије ситуације, ипак биле подношљиве.

Међутим, околности су у овом рату биле другачије. Пртед очима

народа је настајала нова држава Хрватска која је први пут стицала

независност после 839 година.

Чак и оног тренутка када су Срби сазнали шта се припрема, нису

могли да поверују да је истина оно о чему се говорило. Нису били

свесни да предстоји једна од најкрвавијих борби за територију у

историји тог поднебља.

Развој ситуације је текао убрзано, али постепено, исто тако је

расла напетост међу Србима, а ствари су постајале све очигледније.

Почела је масовна антисрпска пропаганда путем штампе, радија па чак

5

и изјавама челника хрватске власти. Пуноправни чланови Хрватске би

постајали они који би се покатоличили или пре свега назвали

Хрватима. Ко на то не пристане може ићи у Србију, а ко не пристане ни

на једно ни на друго биће ликвидиран.

Иако Срби нису имали приступ медијима, одлука хрватске власти

се муњевито пронела српским крајевима. Тада је дошло до првих

договора о организацији отпора међу Србима. Али, зло се у тим првим

тренуцима није могло избећи. Сама одлука хрватске владе је давала

теоретску могућност преживљавања, али то је снажно демантовано

расположењем народних хрватских маса. Главна парола тога времена

међу Хрватима је гласила: „Влаха ће нестати”. Хрватска је по општем

мишљењу требало да буде: етничики чиста, правоверна држава и

хрватска земља.

Убрзо је почела конфискација српских имања која су обећавана

хрватским сељацима. Српске радње су затваране, а друга добра и новац

отимани у корист државе. Почела су притварања угледнијих Срба,

посебно интелигенције. Сви су одвођени под изговором да иду на

принудни рад у Немачку. Известан број Срба био је пуштан након

информативних разговора и притвора, али то се углавном догађало да

би се умирио народ и како би се људи уверили да се ономе ко буде

слушао власт неће ништа догодити.

Крајем априла и почетком маја 1941. почели су први масовни

злочини. У селу Гудовцу је убијено 300 душа а у Вељуну 525. У та два

места су по налогу хрватских власти упали хрватски сељаци из

суседства, похапсили одрасле грађане које су потом побили на

најсвирепији начин, углавном без испаљеног метка. Кад се родбина

распитивала за наводно притворене чланове породица, говорено је да

6

су одведени на привремени рад у Немачку и да се осећају добро.

Гудовац и Вељун били су сигнал за наставак даљих злочина. Ускоро

потом је на Мехином стању побијено 4000 душа, а у малом

кордунашком селу Збјегу 250 људи. покољ се ширио муњевито у свим

крајевима где су живели Срби. Пустошењем су били обухваћени

једнако срезови: Госпић, Грачац, Доњи Лапац, Кореница, Удбина,

Перушић, Оточац и Бриње у Лици као и: Слуњ, Огулин, Војнић, Вргин

Мост, Глина и други срезови у Кордуну и Банији – укупно 20 срезова.

Све српско је тих дана горело у пламену. Срби су били гоњени зато

што нису Хрвати, што су православни а не католици. Богомоље су биле

претваране у кланице. Изгореле су српске цркве у Госпићу и Клини,

пуне народа. Уништене су укупно 172 православне богомоље на

територији горњокарловачке епископије која обухвата све ове пределе.

Слике силовања, клања, одсецања глава, понижавања, крајње свирепог

убијања биле су све чешће. Народ је убијан цинично, хладно и са

уживањем.

У биолошкој борби за опстанак сваки човек пружа сву своју

снагу. Тај закон природе није изостао ни код Срба у Хрватској, у

оваквим околностима које су владале у земљи убица. Срби нису хтели

ову борбу. Знало се да је то највеће зло и за Србе и за Хрвате. Али су

били приморани да се организују за отпор.

Оружани устанак није потекао истог дана и часа у свим

крајевима Хрватске, али просторно гледано борбе су почеле спонтано,

а самим тим и устанак. У првим тренуцима оружја је било премало па

је већина борби вођена „прса у прса”.

7

Почетак устанка

У погледу одређивања тачног датума избијања оружаног устанка

у Хрватској постоји извесна забуна. Послератни историчари узимају да

је устанак избио 27. јуна 1941. Истина, у срезовима Доњи Лапац и

Грачац устанак и јесте избио тог датума. То је био најорганизованији

покрет и најбоље наоружан у том простору. Прве борбе извесних

четничких одреда са хрватском војском (усташама) се спомињу већ

почетком маја 1941. Још тада је дошло до сукоба четника Дане

Станисављевића Цицваре и хрватске војске на Велебиту. Крајем јуна

одред Саве Божића из Тоболића сукобио се са усташама из Пришимља

под командом Хоџомана. Четници су тада минирали Чичин мост на

Мрежници како би спречили Хоџомана да прелази у реон четника.

Дабарски одред под командом Милета Бобића жандармеријског

наредника је 10. јула 1941. одбило напад на село Бобиће. 16. јула

четници су на путу Плашки – Раковица напали италијанску

транспортну колону, притом уништили два камиона, ликвидирано је

више Италијана, а део њих је заробљен. Још пре поменутих акција у

многим селима су постојале организоване групе наоружаних Срба које

су одбијале усташе. У Плашком је у мају 1941. на великом народном

скупу организована чета под командом Пере Пешута. На тим

просторима је постојао и такозвани Пиштенички четнички одред под

командом попоручника Ђуре Ралића. Такође у том периоду постојало

је доста оваквих одреда по Банији, Грабовцу, Горском Котару и Брињу.

8

четнички борци у Лици са почетка устанка

Немачки, италијански, па чак и усташки извори потврђују акције

од стране четника против њих још у мају 1941. Комуниста Кардељ

потврђује устанак наоружаних Срба у том периоду.

Ипак, као датум почетка устанка у хрватској, узима се 27. јули

1941. те устаничке, герилске, покрете народ, а и непријатељи углавном

су називани четницима.

Преглед борби од јула 1941.

27. 7. 1941. ослобођен је Срб. Железничка пруга Книн – Дрвар је

прекинута на више места и уништен је камион са усташама код Кланца.

Следећих дана: 28, 29. и 30. јула устанак се брзо шири и захвата јужни

9

део Лике; ослобођена су села Отрић, Зрмања, Брвно, Маловал и

Дољане. Железничка пруга Грачац – Книн је прекинута.

Другог августа ослобођен је Доњи Лапац у коме је заплењено

доста оружја и муниције. На подручју Госпића ослобођени су: Вребац,

Цивосело, Медак, Плоча. Устанак је захватио коренички и удбински

срез, а нешто касније и остале пределе Лике, тако да су средња и јужна

Лика биле готово очишћене од непријатеља.

У овом периоду устаничке снаге су биле јединствене без оштрих

подела на оне наклоњене краљу и на оне верне комунистичкој партији.

До разилажења између ове две фракције долази тек после

септембарског и октобарског затишја 1941.

Догађаји на Кордуну и Банији су тих дана били исто толико

интензивни као у Лици. Устанак је избио у селима: Перна, Пецка и

Блатуша, одакле се пропширио на подручје Топуског, Војнића, Слуња

и Тушиловића. На Банији је формирана сободна територија. Разлика у

устанку Кордуна и Баније и Лике је у томе што је на самом почетку

устанака народ Кордуна и Баније више него у Лици прихватио линију

Комунистичке партије Југославије.

10

Први сукоби партизана и четника

Ноћу осамнаестог на деветнаести новембар Срби Почитеља и

Медака разоружали су један партизанско – комунистички одред под

командом Вуксана Пекише и политичког комесара комунистичке

партије Владе Церине, који су обојица били шпански борци. У

Почитељу је разоружани Владо Церина исте ноћи ликвидиран, а потом

је иста група четника пошла за Медак да помогне одреду Гавре

Станојевића у разоружању остатка партизанског батаљона под

командом Вуксана Пекише. Ту је очекиван и повратак комунисте

адвоката Јакова Блажевића са његовим људима који је такође требало

да буду разоружани, касније је стрељан командант Вуксан.

Овај догађај је у сваком случају био први овакве природе на

српском простору у Хрватској, а засигурно један од првих на

југословенском простору уопште. Комунистичко-партизанске

формације су наравно, врло оштро одреаговале на ову акцију. Дошло је

до веома оштре диференцијације између четника и партизана. Свега

две недеље пре догађаја у Почитељу и Медаку, у селу Очијеву на

граници Лике и Босне одред Срђена Родића је ухапсио и по Родићевој

заповести стрељао истакнутог комунисту Марка Орешковића.

Орешковић је у тај крај стигао да договори да се четници тог краја

ставе под команду партизанског батаљона, команданту Морачину, као

четврта чета.

После ових догађаја долази до гомилања партизанских трупа на

прилазима територији под контролом четника и до мноштва ситних

сукоба и пушкарања између ове две формације. Велики недостатак

11

четника био је у томе што нису били довољно повезани иако су имали

заједничку команду.

Партизани су одржали велика Саветовања у Столицама и

Крбавици, срез Кореница. У том раздобљу долази до првог заседања

главног комунистичко – партизанског штаба у Хрватској - у селу

Збијег, срез Слуњ. На овом заседању окупили су се сви лидери

псртизанства. Лику заступа: Влада Ћетковић, Кордун: Станко Ћаница

Опачић, а Банију Васиљ Гаћеша. На овом саветовању су договорене

прве античетничке акције.

Убрзо након заседања у Плашком је разоружан четнички одред

Ђуре Ралића при чему су Ралић и његов саветник Ђуро Милошевић

убијени. У Мочилима и Гацкој долини су разоружане веће четничке

формације. У источној Лици комунисти су уништили четничке одреде

Пајице Омчикуса и Мајора Бошка Рашете, али ови команданти нису

ухваћени. Најјачи четнички батаљон у источној Лици под Командом

Стојана Матића се у Доњем Лапцу ставио под Титову команду.

Занимљиво је то да је Матић фебруара 1942 погинуо под

неразјашњеним околностима. Партизани су на подручју Госпића

формирали НОП одред „Велебит” и батаљон „Марко Орешковић”. У

Кореничком срезу формиран је батаљон „Огњен Прица” а на подручју

Удбине и Грачца батаљон „Крбава” и батаљон „Гаврило Принцип”.

12

Илегалне четничке организације

У време ових превирања, наглог пораста партизанства и знатних

победа комуниста у српском делу Хрватске, четници су, иако

разбијени, развијали три илегалне организације. Без обзира на то што

су настале у исто време, ни једна од ове три организације није знала за

постојање друге две. Чак се ни водећи људи међусобно нису познавали.

У северном Кордуну и Банији илегалну четничку акцију организовао је

поручник Милић Ракинић. У јужној и источној Лици четничку

организацију су основали: поручник Јовица Љубојевић чији су

сарадници били Брацо и Вељко Чорак затим: наредник Никица Кораћ и

поручник Станко Тане Шакић. У јужном Кордуну и горњој Лици

четничку организацију је организовао Мане Пешут. Крајем фебруара

1942. комунисти откривају Ракинићеву организацију. Осетивши то,

четници под вођством Ракинића крећу у акцију на подручју села

Перјаснице и Горњег Скрада. Реално доста надмоћнији партизани,

руше овај устанак. У исто време у јужној Лици долази до покушаја

учврђшћивања веза између Јовице Љубојевића, мајора Рашете, Пајице

Омчникуса и Дрче. Међутим, комунисти осујећују ове намере тако што

у Доњем Лапцу ликвидирају тројицу веома утицајних четника:

поручника Станка Шакића Танета, наредника Никицу Кораћа и четника

Милеуснића.

У овим тренуцима долази до измена првобитног четничког плана,

дизања масовне побуне и почињу систематске борбе мањег обима. На

планини Пиштеник изнад Личке Јасенице четнички борци

разоружавају партизанске снаге где су ликвидиране комунистичке вође

13

јужног Кордуна и дела северне Лике. Ово се назива Пиштенички пуч.

Сада следе масовни четнички устанци и побуне широм северне Лике

све до Коренице и Крбаве на југу. У пролеће 1942. почиње тешка и

крвава борба између комуниста и четника. Четнички покрет је поново

основао јаке батањљоне на подручју Лике и Баније, једино Кордун који

је са пропашћу Ракинићевог устанка био доста ослабљен, скоро да и

није имао бораца оданих краљу. На другој страни долази до гомилања

великих партизанских јединица у Босанској крајини где се налазио

врховни командант Јосип Броз Тито са својим штабом. У овим

тренуцима ситуација постаје врло напета.

Партизанска организација отпора

Почетком 1942. главни комунистички штаб одлучује да се

отпочне формирање ударних партизанских бригада. До пролећа се

формира група од 300 бораца који улазе у састав тек основане Прве

пролетерске бригаде. Партизани воде велике борбе против италијанске

дивизије Ре. Италијани су и поред већих губитака успели да одбију

комунистичке налете. До лета 1942. су вођене велике борбе између

партизанских јединица и Италијана око Доњег Лапца, Коренице,

Удбине, Срба, Личког Петровог Села. Партизани врше непрекидне

диверзије на пругама, путевима и осталим непријатељским

комуникационим системима. Слободна партизанска територија

Кордуна и Баније, која се тада оформила једно време је била повезана.

Ни у овом периоду лета – јесени 1942. поред борбе са окупатором,

14

нису јењавали ни четничко – партизански сукоби. Једна од тих крвавих

драма заслужује посебну пажњу.

Комунисти под командом Милана Купрешанина (III партизанска

бригада) су напали четничко село Радуч у околини Госпића. Борбе за

Радуч су трајале непрекидно три дана и по сведочењу многих

очевидаца и учесника, то је била једна од најкрвавијих борби, углавном

прса у прса. Иако малобројнији, четници су одбијали нападе и доста се

добро држали, међутим вештим заробљавањем већег броја четника и

њиховихчланова породице од стране партизана, краљеви борци су се

убрзо предали. Сведоци ових догађаја говоре да је обрачун партизана

са остатком четника након победе био суров, можда крвавији и од саме

битке. Стрељано је пар стотина заробљеника.

Ближила се зима 1942-43. партизанско - комунистичке снаге су

нагло бујале. Вршена је свеопшта мобилизација српског и хрватског

живља на овим просторима. Све што је било способно да носи пушку,

било је сврставано у новоформиране бригаде. Ово је био видљив знак

да се у комунистичким редовима нешто велико планирано.

15

Немачка офанзива „Вајс” 1943.

Почетком 1943. године отпочела је окупаторска офанзива „Вајс”

за чишћење терена и уништење партизанских и четничких снага

упоредо. Великим сукобима са италијанско – усташким снагама

претходили су сукоби између партизана и четника. Да би ослабили

четнике у Лици 7. 3. 1943. Први партизански хрватски корпус, по

наређењу главног штаба Хрватске је кренуо у офанзиву на четнике у

Црној Власти и Бабином Потоку. Априла 1943. у јужној Лици долази

до великих сукоба Динарске четничке дивизије под командом војводе

Момчила Ђујића са партизанима. То преношење борби на просторе

Лике користе Италијани и Домобрани Кордуна и Баније. Удруженим

акцијама они освајају део суседне Цазинске крајине тако да

комунистичка слободна територија постаје расцепкана и неповезана. У

западној Лици Италијани утврђују положаје око Госпића и дуж пута за

Карлобаг, тако да долази до повлачења VI, VIII и XIII партизанске

дивизије на планину Пљешевицу. Почетком маја 1943. главни

партизански штаб за Хрватску формира Унску оперативну групу која

покушава на све начине да поново повеже слободну територију Баније

и Кордуна. У мају је заузето Старо Село, Мала Кладуша, Пећинград и

Трново а закратко је ослобођен и Слуњ. Али већ после пет дана

усташке контраофанзиве, непријатељ се враћа на положаје дуж

комуникације Топуско – Велика Кладуша – Цетинград – Слуњ.

Да би се обезбедила жетва и повезала слободна територија Лике

Баније и Кордуна, главни партизански штаб аз Хрватску наређује

Унској оперативној групи да поново нападне Слуњ, Цетинград и

16

Велику Кладушу. Током ноћи између 16. и 17. јуна заузет је

Цетинград. Двадесетог јуна воде се велике градске борбе у Великој

Кладуши, већи део насеља су заузели партизани, изузев критичне тачке

хотела „Босна” где су биле добро утврђене усташке снаге. Међутим

Великој Кладуши су пришли делови 721. и 741. италијанског пука, 114.

немачке дивизије као и делови Друге брдске и 11. бригаде усташког

домобранског пука. Партизани одступају северно и западно од Велике

Кладуше. Следи велики контранапад окупатора и поново је освојен

Цетинград. Једино се одржавају партизани на положајима око Слуња.

Почетком јула долази до великих партизанских прегруписавања

и формирана је 2. бригада унске оперативне групе која је скоро цео јул

безуспешно нападала Блински кут и Прокопу а вршене су и диверзије

на прузи Сисак – Суња – Костајница. Током јула две партизанске

бригаде се пребацују у долину Купе где су такође безуспешно

нападани Ласина и Скакавац. Покушај партизана да поруше

Глоборнички мост на путу Карловац – Огулин, није успео.

Током тих дешавања јаче снаге 114. немачке ловачке дивизије

надиру из Бихаћа и 30. 7. заузимају Слуњ. Усташе су извршиле испад

из Госпића дубље у Лику и после дводенвних борби у реону Личког

Осика партизани, потпуно разбијени, крећу у повлачење, тако да је пут

у слободну партизанску територију отворен.

17

Сукоби у лето - јесен 1943.

Главни партизански штаб Хрватске је почетком августа издао

наређење да се мора прећи у офанзиву против четника утврђених у

Лици. Пребачена је VIII дивизија из Кордуна ка Плашком, ради

уништења четника. Многи историчари, па и комунисти тог доба овај

потез виде као велики промашај јер је покретањем партизана према

Лици, на Петровој гори је остало на милост и немилост усташама и

домобранима 15000 људи и то углавном цивила - Срба, махом жена и

деце. Партизански команданти VIII дивизије су тражили да се ова

јединица уместо у Плашко пошаље на Петрову гору која је од њихових

положаја била удаљена свега неколико километара. Међутим, главни

штаб Хрватске одбија овај предлог и шаље VIII дивизију у 50.

километара удаљено Плашко. Усташе су прокрстариле несметано

Петровом гором и убиле велики део недужних цивила. Ова одлука је

једна од најнејаснијих партизанских одлука током целог II светског

рата.

На Банији су вођене жестоке борбе са Немцима који су вршили

испаде из правца Костајнице. Кордун је до краја августа скоро цео био

очишћен од Немаца и домобрана. Повлачењем великог броја усташа и

домобрана из Слуња и Цетинграда, партизани заузимају положаје на

линији Велика Кладуша – Цазин и 13. августа разбијају велике усташке

снаге које су се повлачиле из ових крајева. Ноћу 15 - 16. августа,

особођено је Топуско, тако да на Кордуну није више било јачих

непријатељских упоришта.

18

У околини Госпића вођене су жестоке борбе са усташама и

Немцима, али оне нису донеле очекиване резултате, тако да главни

штаб Хрватске 30. августа обуставља све даље нападе.

Током септембра, после капитулације Италије, отпочела су

одвојена партизанска и четничка дејства на разоружању Италијана.

Непријатељска офанзива „Пантер”

Новембра 1943. немачко – усташке снаге припремају велику

офанзиву из правца Карловца и Огулина ка Петровој гори. Јаке

непријатељске снаге 6. 12. 1943. продиру у Војнић одакле до 10.12.

скоро несметано преко Вргинмоста освајају Топуско и Кладушу.

Партизани се повлаче ка Лици, међутим после успешне битке код

Пришимља главни комунистички штаб Хрватске обуставља повлачење.

Непријатељ убрзано, крећући се углавном дуж комуникација,

надире у Кордун и напада партизане на Петровој гори. Средином

децембра Немци са истока, севера и југа стежу обруч око планине

Шамарице на Банији. Готово пред само опкољавање, партизани се

извлаче са Шамарице ка Жировици, тако да су борбе избегнуте, али

Немци крстарећи планином врше велики терор над становништвом. Од

20. 12. немачке јединице крећу у постепено повлачење али на

територији Кордуна и Баније остају јака усташка упоришта, тако да је

партизанска територија остала и даље расцепкана.

У другој половини јануара 1944. Немци врше велики продор у

Лику. Главне ударе извршава 392. немачка дивизија распоређена у

Карловцу. 16. 1. 1944. ова дивизија осваја Огулин, а до фебруара је

19

успостављена потпуна окупаторска контрола комуникације Огулин –

Бриње – Сењ. Партизани врше контранападе који су углавном

одбијани, тако да се немачке јединице пробијају у северну Далмацију и

јужну Лику.

Зимске операције с почетка 1944. су биле напорне за обе стране

јер су извођене на претежно планинском земљишту, на терену који је у

то време прекривен дубоким снегом. И поред излагања великом

страдању, поново је приказана велика упорност и издржљивост Срба у

борби за ослобођење.

Ипак немачка команда је углавном била задовољна резултатима

ових операција, њене јединице су чвршће држале обалски појас и то за

дуже време, а касније су приступиле и утврђивању ових територија.

Све до маја на Банији, немачко – усташке снаге су вршиле ситне

али интензивне испаде а на Кордуну су партизани дејствовали рушећи

саобраћајнице.

Тито за време дрварске операције

20

Утицај дрварске операције на борбе у овим

крајевима

У вези са планом Дрварске операције, Немци су, да би

обезбедили позадину својих снага које ће наступати ка Дрвару,

припремали општи напад на партизанске јединице.

Офанзива на партизанске одреде у Банији и Кордуну је почела

22. маја (три дана пре почетка немачког десанта на Дрвар) и то

немачким надирањем из: Бихаћа, Цазина, Отока, Двора на Уни,

Костајнице, Суња, Петриње и Карловца ка средишту слободне

територије у троуглу Топуско – Војнић – Слуњ.

У Лици је припрема десанта на Дрвар почела много раније, још у

априлу. Непријатељ је запосео већину места у Лици: Врховине, Црну

власт, Турјански, Перушић и овладао је Гацком долином.

Немачка операција „Моргенштерн”

Изненада је 7. маја немачки штаб отпочео још раније планирану

операцију „Моргенштерн”, ради уништења партизанских дивизија и

запоседања слободне партизанске територије Лике. Напад је извршен

из Госпића, Перушића, Лешћа, Врховина и Личких Јасеница ка линији

Удбина – Кореница. До 16. маја заузета су сва већа места и овладано је

комуникацијама у захвату праваца: 1) Бихаћ – Врховине – Оточац –

Личке Јасенице - Кореница – Удбина, 2) Удбина – доњи Лапац 3)

Госпић – Кореница 4) Кореница – Бабин Поток.

21

Након 25. маја, када је извршен десант на Дрвар, дејства су

минула све до почетка јула, када партизани предузимају опсежне

акције на територији Баније, Кордуна и Лике. Већим делом партизани

успевају да поврате изгубљене територије у овим крајевима. У току

јуна, јула и августа извршена је велика мобилизација српског живља у

партизанске редове. На Кордуну и Банији партизани се усмеравају на

рушење саобраћајних објеката. Четврти партизански корпус, који је био

активан у тим крајевима је порушио 27 мостова, 30 пропуста и 10

бункера, а путеви су били оштећени на чак 1800 места.

Тито-Кардељ планирање дрварске операције

22

Почетак борби за ослобођење

13. септембра 1944. Унска оперативна грпа заузима Цазин, веома

битно немачко упориште. Да би обезбедили операције у околини Бања

Луке 26. 9. је извршен неуспели напад на Суњу.

Крајем септембра и почетком октобра непријатељ из Карловца,

Дуге Ресе и Туња врши врло честе упаде на ослобођену територију,

пљачка народ и пали села.

У октобру је у источној Југославији ослобођен велики део Србије

и непријатељ је формирао фронт на просторима између реке Драве и

Саве, тако да се кроз Лику Кордун и Банију очекивао велики пролазак

немачких јединица из приморја ка северу. С тога се наставило са

уништавањем важних саобраћајница.

Цазин, који су Немци успели да поврате, 8. новембра, партизани

коначно ослобађају. Крајем новембра вођене су жестоке борбе усташа

и партизана у околини Слуња, а децембар је обележен углавном

масовним рушењем важних саобраћајних објеката.

У Лици до краја 1944. године трајале су борбе између XI

партизанског корпуса са једне стране и 392. немачке легионарске

дивизије ојачане 16. усташким припремним батаљоном са друге стране.

У децембру се воде озбиљније борбе у Лапачком пољу, околини Срба и

Грачца. Тих дана, већи део Лике је био коначно ослобођен.

Јануара и фебруара 1945. године, због оштре и јаке зиме, владало

је затишје.

23

Личка операција и коначно ослобођење

Првог марта 1945. године партизани врше велика

прегруписавања. Формирана је Четврта армија која се припремала за

ослобођење Лике, Кордуна и Баније. Немачка војска је тих дана била у

општем повлачењу, али и даље су њене утврђене јединице биле

изузетно јаке, иако се главница војске повлачила. Последњи немачки

напади вршени су са циљем да се осујети планирана партизанска

офанзива на Лику. За кратко непријатељ је овладао комуникацијом

Лапац – Удбина – Подлапача – Госпић. Народ се по ко зна који пут, али

сада и последњи пут у овом рату, повлачио у снегом покривене врлети

планине Пљешевице, Личког горја и Капеле. Партизанима стиже

појачање из Далмације и велика подршка Унске оперативне групе из

правца Кордуна и Баније.

Општи напад отпочео је 20. марта. Партизани се убрзано

пробијају правцем Удбина – Кореница, Пољанак – Плитвичка језера –

Трновац – Крбавица. Иако је био у расулу, непријатељ је покушао да

својим јединицама пошаље појачање, овај покушај је, ипак, био

осујећен. Партизани врше даљи напад према Бабином Потоку –

Врховинама и Рамљанима. Коначно су ослобођени Личко средње горје

и Љубово. Четвртог априла ослобођен је и Госпић, тако да је

непријатељ, потпуно разбијен, кренуо у повлачење кроз Кордун и

Банију ка Славонији и даље на север. Седмог априла партизанске снаге

24

се пробијају до Кордуна и Баније и тамо заузимају веома битне

положаје.

Сва већа места на Кордуну, Лици и Банији након ових акција су

била под контролом партизана, но планински кршевити делови остају

још дуго место у коме су се крили остаци разбијених усташких

јединица. Нова комунистичка власт формира Прву личку посадну

бригаду која се герилски бори против ових група. За читаво време

комунистичке власти, наредних педесетак година остаци усташких

фракција били су активни на овим просторима. Они су често палили

шуме, рушили саобраћајнице и слично.

25

Закључак

У годинама након Другог светског рата међу историчарима је

владало једноумље. Они као да су се трудили да све осим својих

личних заслуга и заслуга партизана у Другом светском рату избришу и

забораве. Сада, на почетку трећег миленијума сусрећемо се са другом

врстом заборава. Садашњи историчари се ретко или никако баве

Другим светским ратом, иако је то по мом мишљењу једнако погрешно,

као и дугогодишње величање истог.

Циљ овог рада није био да исправи старе заблуде, нити да

расправи ко је био бољи – четници или партизани. Напротив, овде су

углавном хронолошки побројани значајни догађаји који су се на

просторима Лике, Кордуна и Баније одигравали у време Другог

светског рата.

Очито је да народ на самом почетку рата није ни био упознат са

тим ко су заправо комунисти, па стога није ни могао да следи њихове

идеје. Први борци, устаници су носили краљеве ознаке, а сам отпор је

отпочео спонтано као реакција на терор, без икаквих идеолошких

обележја.

Током рата, велики део борби водили су партизани и четници

између себе. Велика је срамота за Српски народ што поред свих

страхота Другог светског рата није смогао снаге да се уједини против

непријатеља, већ је огромну снагу и људство трошио на међусобне

борбе партизана и четника. Нажалост, у тим борбама неретко су

26

страдали и недужни цивили, а сви они скупа, припадали су једном

народу – Србима.

Данас, Срба у овим крајевима готово да нема, моја генерација

била је сведок још једног крвавог рата у коме је нејединство Срба

омогућило да Хрвати заврше оно што су започели 1941.

27

Л и т е р а т у р а

1. мр. Радован Калабић, приређивач, Равногорска историја Евро, Београд, 1992.

2. Војноисторијски институт, Ослободилачки рат народа Југославије 1941-1945. књига I и II, Београд 1963.

3. Војноисторијски институт, Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941-1945.

4. Јовица Љубојевић, Ратни дневник за Лику 1941-1945. Глобус, Загреб;

5. Јован Марјановић, Дража Михајловић између Британаца и Немаца Народна књига Београд; Просвета, Београд, 1979.

6. Ристо Кубура, Вражји прст и часни крст (интервју са Момчилом Ђујићем 1996), Београд, 2000.

7. Хисторијски архив у Карловцу, Лика у прошлости и садашњости, Карловац 1973.

28