USPAVANKA NA DOMAKU SVITANJA(KONCERT ZA 1001 BUBAN)

Miroslav Antić

 

 

1.

Sve nas je,evomanjebez povratnih karata i prtljagau ovom životu gde grlo rđa od alkoholai nežnosti,a žene namerno nose tugu sa one stranedo koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke.Riču mi prazne boce ispod čela.Riču kao preklana bela telad.Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju.Na slavoluke i luke.Na lutke i belutke.Riču mi prazne boce u glavi.Molim da neko razume ove dobre trenutkekad ležim na mokroj travisa suzama suvim i plavim.Molim da neko razume što imam u mesu šumei neba rumen grumen,dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke.

 

 

2.

Šefe,ako boga znate, šefe,kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice?Ako ima vremena,pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom.Otvorite širom sve skretnice.I blombirajte kočnice.Ima nekadm

pa nam je neko veče životinjski drago,a ni sami ne znamo zašto je drago.Ima nekad,pa se po neka stara noć dugo sećanaših prstiju isprljanih od krvii poljubaca koje smo u pola cene prodavali.Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove:sreća.Pa šta ako i nije: sreća?Možda se mi i nikad nismo poznavalia sve vreme se misliloda smo se divno poznavali.Šefe,ako boga znate, šefe,kad ide poslednji oz u naše izgužvaneprastare kože?Da li primate možda umesto novca cveće?U redu:napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,a neće,a nikako se neće,a užasno se neće.

 

 

3.

Kad ti voz ode,sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.Biće mi lakše da sve zaboravimako znam da me se neko seća.Biće mi lakše ako znamda smo skuplje plaćeni tamogde smo se besplatno delili,nego gde smo se pogađali i prodavali.Inače,ako misliš da se ova stanica zove: sreća,izvini,uopšte se ne zove: sreća.Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,izvini,mi smo se divno poznavali.Hoću da podelimo noćasovu poslednju krišku sna i ćutanja

i sažvaćemo jesvako nad svojim krilom alapljivo i gladno.Zar ne nalaziš da je dirljivo smešnaova mala čekaonica između lutanja i lutanja?U redu:presedećemo još koji nestrpljiv sat,a onda jutarnjim vozovima otputovati,otputovati,otputovati,bajagi – iznenadno.

 

 

4.

Ostani tako i ćuti.Pogledaj: pod oknom trg.Mala drolja – subota u krznu od inja.Sasvim mala,mala zabludela subotasa podsuknjom od taftanog praskozorjai brošem uličnog fenjera od prekoputa.Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreokao jug.Pa ja sam,rođeno moje,u krvi stvarno jug.Jug moraš da razumeš zašto je i plug u drug.Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišćekovita,kovitla u krugi vetar kroz naše glaverominja,plačei luta.Jug moraš da razumeš zašto ore,ore,ore …Jug moraš da razumeš ove zore.I kroz sve zore.I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažemsad kad se poslednji put voli.I da oprostiš što te ranjavim poljupcimabudim iz sna.

Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubaviposkidali goli,od strašnog umora,od strašne sramote goli,- onda bar budimo kako treba goliod zvezdanih visina do dna.

 

 

5.

Sedi malo i ćuti.Pogledaj za oknom: lađe. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.Odlaze u svoje meblirane zaliveda sruše jarbole butina i skinu jedra veša,da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima.Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenilasa poderanim čarapama i prstenjem od lima.Vuku se ulicom našminkane fabrike mlekakoje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima.Pogledaj:za oknom nebo izvrnulo dlan.Lete trotoarom papirići neba i jesenikao pregršt uvelih makova.Tako bih želeo da svi usnejedan veliki i topli san.I ovi železničari,što se odvlače posle noćne smeneu trećerazredne hotelske sobe svojih brakova,i ovi sa šeširima,i sa kapama,svi što su pretplaćeni na sigurnost,na isti ukus nežnosti i topline,tamo gde se iz dana u dan istim lažimaispisuje ta isto bespomoćna hronika,tamo, gde kad se probudeostavljaju samo oblike svoga telau vrelom zadahu posteljinei pljuju na pod,i kašlju u ogledalo dok se umivaju,i mokre u vedro ispod umivaonika.

 

 

6.

Ja znam sva svratišta i zavetrine.I garsonjere – šiparicečiji poljupci imaju ukus maminih savetai ostavljaju po koži stidljive tragove.I budoare – udovicegde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika,pred ogledalimai psima.I ćumeze – matore frajlegde ti pred noge skrušeno prostiru pragovei čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima.Moja ljubav je stanica.Bunovna čekaonicau kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli.Jedva ću stići pre odlaskada se umijem u tvojoj žutoj kosi loman.Hreo bih toliko toga da ti kažem.a ne umem,ne umem ništa bolje sad,kad se voli,poslednji put uoči brodoloma.