1. USLOVI ZA NASTANAK USMENE KULTURE

Postoji nekoliko razloga za razvoj usmene knj. Ali faktori koji pogoduju njenom razvoju su: nizak stupanj drustvenog i ekonomskog razvoja, agraficnost, prirodna podela rada. U istoriji Srba i Juznih Slovena dva preokreta uticu na usmenu knjizevnu tradiciju: 1. napustanje paganstva i primanje hriscanstva, 2. turska osvajanja srednjovekovnih drzava na Balkanu. Stoga se usmena tradicija deli u četiri perioda:1) PredfeudalniPismenosti nema do devetog veka. Proizvodnja je primitivna, tipicna je prirodna podela rada. Postojala je razvijena usmeno-knjizevna tradicija i u nekom obliku su postojale obredne, obicajne, ljubavne, junacke pesme, zagonetke, bajke, legende. Tada su neki starobalkanski motivi, kao i anticki, dospeli u pesme i price Slovena, u susretu sa Vizantijskim svetom i starosedeocima.2) Domaci feudalizamNekada svojina celog plemena, usmeno-knjizevna tradicija ostaje u nizim slojevima drustva, koji u dodir sa pisanom recju dolaze usmenim putem, najvise preko crkve, a zadrzavaju usmenu kulturu. Tada su zabranjivani paganski obicaji, te je deo postojecih oblika usmene knjizevnosti potisnut. U pesme ulaze zivotne situacije sa feudalcima, ratnicima, svetiteljima.3) Turski feudalizamU tom periodu kultura pisane reci biva potisnuta. Pad pod Turke je uzrokovao nastajanje i odrzanje usmeno pisane tradicije, iako se u Evropi sirila usmena i pisana rec. Usmena knjizevnost na Balkanu dozivljava procvat, zadrzava oblike prethotnih perioda i razvija pesme o novim temama. Dve kulturne zone: - centralna zona patrijarhalne kulture - stanovnistvo je pod direktnim udarom turske vlasti, stoga je usmena kultura i jedina. Cuvaju se arhaicni obredi, obicaji i usmena predanja.- patrijarhalna kulturna zona (Cg, Bosna, Hercegovina) - patrijarhalna kultura je na delu, javljaju se hajduci i uskoci, te su to dobri uslovi za postojanje usmeno-knj tradicije. Obredi, obicaji, folklor u tom periodu obelezeni su patrijarhalnim nacinom zivota4) Savremena drzavaOd sredine 19.veka kada se stvara samostalna savremena srpska drzava menjaju se uslovi za razvoj usmene tradicije, siri se pismenost, obredi i obicaji nestaju ili se menjaju. Usmena tradicija ne nestaje odjednom, u nekim oblicima traje i do danas. Tvorevine narodne knjizevnosti delom se i dalje sire usmeno, ali se i stampaju u razlicitim knjigama, zbirkama, jer dolazi do Gutenbergove galaksije.

2. OBELEZJA USMENOG I KARAKTERISTIKE PISANOG PRENOSENJA KULTURE

Prilikom usmenog prenosenja, cin ponovnog stvaranja i cin primanja nekog dela istovremeni su. Kreirajuci neku pesmu ili pricu, izvodjac mora tecno da govori, bez prekida i nema mogucnost da popravlja ono sto je rekao. Usmeni pevac mora da ima sposobnost pamcenja i sposobnost improvizacije. Usmene tvorevine nemaju isti oblik, te se vremenom delovi zaboravljaju ili menjaju. To je razlika u poredjenju sa pisanom

knjizevnoscu, jer jednom napusten oblik u usmenoj, nikad se ne moze vratiti. Uvek postoje granicni slucajevi izmedju usmene i pisane knjizevnosti. Primeri su zapisivanje pesama Filipa Visnjica, jer je on bio usmeni pevac, a njegova dela su ostala u pisanoj formi. Postoje i knjizevne tvorevine koje pripadaju pisanoj knjizevnosti, a koje se prenose usmenim putem i podlezu promenama. Primeri su pesme Radicevica i Zmaja. To su tvorevine koje su podlegnute procesu folklorizacije. Treba spomenuti i „povratni knjiski uticaj“- kada su tvorevine usmene knjizevnosti postale deo kulturna bastine, pevaci su ih napamet ucili i prenosili ih usmeno. Daroviti govornici tada su stvarali nove varijante. FARMAKON - bog Teut (primer)

3. SINKRETIZAM U USMENOJ I PISANOJ KULTURI

Bezmalo se sve vrste lirike i epike pevaju, pojedine uz pratnju nekih od narodnih instrumenta (gusle, gajde), karakteristicno je i kolo koje prati pesma, cak i kada se cini da je neki usmeno-knjizevni oblik samo umetnost reci, to nije tacno. Pricanje bajki je svojevrsno predstavljanje, izvodjenje, sa elementime glume. Umetnosti su nastale u prvobitnom sinkretizmu i koren im je u mitu. U takvim spojevima zivele su vekovima. Izdvojeno proucavanje svake umetnosti proizvod je vidjenja pisane kulture i posledica utapanja usmene knjizevnosti u pisanu. Proucavanje usmeno-knjizevnih dela kao teksta je zapravo nasilje, ali je ipak neminovno iz nekoliko razloga. Jedan od njih je taj sto kod pisane reci ne postoji nacin da se sacuva folklorna predstava, samo je zapis moze spasiti od zaborava i samo se tako moze proucavati. U proslosti nije postojala svest o tome da je tekstove narodnih pesama potrebno zapisivati sa melodijom. Nije bilo ni tehnicke mogucnosti da se zapisivanjem zvuka fiksira barem muzicki i verbalni deo folklornog izvodjenja. Usmena kultura je znacajni deo drustvene bastine te se stoga u njenom razumevanju pomazemo opisima obicaja i eventualnim ranijim zapisima. Treba spomenuti i to da je postojalo verovanje da se pravilnim izvodjenjem obreda obezbedjuje plodnost i blagostanje zajednice. Primer: Narodne pesme su pevale devojke u vidu folklornog izvodjenja, te se u obicaju u skladnoj vezi javljaju elementi razlicitih umetnosti: muzike, plesa i drame.

4. TRADICIONALIZAM U USMENOJ I PISANOJ KULTURI

U srpskim narodnim pesmama postoji ideal devojacke lepote. Biljni i zivotinjski svet imaju realna i simbolicka znacenja. Postoje pozitivni i negativni junaci. Stoga se narodna knjizevnost moze posmatrati kao kodeks ponasanja, vrlina i mana. U procesu usmenog prenosenja neprestano se vrsi ujednacavanje nazora da bi usmena tvorevina bila izraz kolektiva, a ne pojedinca. Tradicionalizam shvatanja pokazuje se mnogo koherentnijim kada se usmena knjizevnost raspodeli u vremenu i prostoru, tj, po socijalnom i statusnom nosiocu usmene tradicije (pevaci slepci, hajduci, selo-grad, nosioci su zene, muskarci). Narodni pevaci i pripovedaci znali su sta se od njih ocekuje i bili su spremni da pevaju ili pricaju u skladu sa tim ocekivanjem. Oni su ipak imali mogucnosti da ostave sopstveni pecat u pesmu ili pricu, tako da se usmeno delo moze posmatrati i kao individualna interpretacija prihvacene tradicije. Kada se usmeni tekst promeni, ne postoji mogucnost da se vratimo njegovoj izvornoj verziji. U pisanoj knjizevnosti svaka greska ili izmena, tj,

izostavljanje ili skracivanje nije legitimno. U usmenoj knjizevnosti svaka promena je vazeca.

5. FOLKLORNA FRAZEOLOGIJA

Kada je rec o narodnoj knjizevnosti neminovan je termin folklor. Iako se termin folkorna knjizevnost kod nas ne pojavljuje kao sinonim za narodnu knjizevnost ipak tom terminu treba posvetiti paznje. Termin je prvi put upotrebljen 1847. Upotrebio ga je englez Vilijam Toms, tvrdeci da se tom kovanicom (folk-narod, lore-znanje) najprikladnije moze izraziti interesovanje za obicaje, obrede, verovanja. Izraz je prihvacen u vecini jezika, ali se delimicno menja njegovo znacenje. Promena znacenja odvijala se u dva pravca:1) Prosirivanje znacenja, tako da se obuhvataju i proizvodi duhovne i predmeti materijalne tradicijske kulture2) Folklor podrazumeva samo duhovnu kulturu ili samo umetnostU svakom slucaju folklor je sveobuhvatniji od termina narodna knjizevnost, jer su usmeno knjizevni oblici samo deo folklora. Mnogi oblici usmenog iskaza nisu predvidjeni za umetnicki dozivljaj ali mogu imati kvalitete i biti prihvaceni kao pesnistvo. Zakljucujemo da nisu svi oblici verbalnog folklora umetnost. Kletve, bajanje, gatanje se izvode sa uverenjem da se nesto moze promeniti. Imaju pragmaticnu funkciju, ali im se ne moze osporiti umetnicki i estetski efekat. Treba izbegavati termin usmena narodna knjizevnost, iako su termini narodna i usmena knjizevnost neminovni za upotrebu.

6. MIT, OSNOVNE KARAKTERISTIKE

Mit potice od grcke reci mitos sto znaci rec, prica, kazivanje ili predanje, a takodje oznacava shvatanje sveta i zivota koje se razlikuje od naseg danasnjeg, naucno zasnovanog, razumevanja i tumacenja coveka i njegovog polozaja. Iako je njihova istina upitna mitovi oblikuju ljudska verovanja ponasanja, obicaje i vrednosti. Mit je prica koja na svojstven nacin govori o nadljudskim bicima (pretezno bogovima), natprirodnim silama, postojanju sveta, i mnogim drugim fascinantnim temama, koje imaju za cilj da pouce i daju primer. Mitovi su prenoseni usmenom recju, a kasnije su i zapisivani. Cesto su povezani sa obicajima, ali to ne znaci da svi mitovi poticu iz obicaja. Pruzaju podatke od neprocenjive vrednosti o drustvima koja su ih stvorila. Najpoznatija je Grcka i Rimska mitologija. Mitovi se ne mogu vezati samo za drustvo daleke proslosti, cinjenica je da i savremena drustva imaju mitove. Odnose se uvek na stvaranje, tj, mit saopstava kako je nesto nastalo. Mi danas vise nismo u stanju ni da zamislimo da bi mogao postojati neki drugi oblik saznanja i istrazivanja pored naucnog. Nauci pripada primarno mesto, ali to ne znaci da mit treba zanemariti. Funkcija mita nije toliko u zadovoljavanju znatizelje, koliko u ublazavanju nesrece, boli i patnje, slikovitim i zadovoljavajucim objasnjenjem sveta i covekovog polozaja. Mitovi su oblikovali veru, kulturu, moral, obicaje i ponasanje. Osnovna podela mitova je na prirodne (objasnjavaju prirodne pojave) i drustvene (objasnjavaju drustvene pojave). Prirodni mitovi nisu tako nametljivi kao drustveni, koji nastoje da sto vise podrede ljude drustvenom sistemu.

7. OSNOVNO ZNACENJE TERMINA OBRED I OBICAJ

Obicaji – utvrdjena pravila ponasanja ljudi nastala dugim izgradjivanjem od strane pojedinca i grupa. Nemaju sankciju drzave, izuzev moralne osude od sredine u kojoj je pravilo potvrdjeno. Obred – 1) obavljanje svecanih radnji prema tacno utvrdjenim pravilima;

2) skup crkvenih obrednih radnji

8. OBREDNE PESME, PODELA, IZVODJACI

To su najstarije usmene tvorevine. Ne shvatajuci prirodne sile, primitivni covek je nastojao da ih umilostivi i da mu budu naklonjene, omoguce bogat lov, dobru zetvu… svi obredi su se uklapali u stare religije, obozavanja sunca, zemlje, totemizma, kulta predaka. Obred je uvek pracen pesmom, a cesto i igrom. Izvodjene su kolektivno, pred kolektivom. Zapisivaci pesama: Prodanovic, Zganec, Karadzic. Vezuju se za stare svetkovine i pojedina godisnja doba. Od raznovrsne i bogate poezije, najduze su se sacuvale:1) Dodolske – pripadaju kultu bozanstva plodnosti koji postoji kod svih primitivnih naroda ciji su glavni izvori materijalnih dobara stocarstvo i zemljoradnja. Shvativsi koliko je zavistan od atmosferskih prilika, kakvo zlo donosi susa ili poplava, covek je zeleo i verovao da obrednom pesmom moze da utice na bozanstvo plodnosti, da da kisu ili da je zaustavi.2) Djurdjevske – covek je pojavu toplih dana i zelenila dozivljavao kao iskrenu radost i obelezavao ih radosnim obredima, vezujuci je za crkvene praznike. Tako je u Hrvatskom zagorju pocetak proleca vezivan za Djurdjevdan. Svi detalji djurdjevdanskih obreda bili su u obelezjima proleca, pletenju venca i kicenju zelenila i pevale su se narocite obredne pesme. U djurdjevskim pesmama se biranim recima najcesce sa salom i dosetkom mole domacini i domacice za poklon u siru i jajima, a ta pesma je rezultat obicaja Djurdjevski uranak. 3) Koledarske – vezane su se za obrede svrsetka stare godine i pocetka nove.4) Ivanjske – sastaju se mladici i devojke, pali se vatra koju oni preskacu i igraju oko nje i kupaju se u reci.Tu su jos i spasovske, kraljicke, uskrsnje, tragicke.

9. OSNOVNE ODLIKE OBREDNIH PESAMA

To su najstarije usmene tvorevine. Ne shvatajuci prirodne sile, primitivni covek je nastojao da ih umilostivi i da mu budu naklonjene, omoguce bogat lov, dobru zetvu… svi obredi su se uklapali u stare religije, obozavanja sunca, zemlje, totemizma, kulta predaka. Obred je uvek pracen pesmom, a cesto i igrom. Izvodjene su kolektivno, pred kolektivom. Zapisivaci pesama: Prodanovic, Zganec, Karadzic. Vezuju se za stare svetkovine i pojedina godisnja doba.

10. ANALIZA OBREDNE PESME PO IZBORU

„Danak svanu koledo,Sunce svanu koledo,I obasja koledoNase gore koledo,Plodne njive koledoI obasja nase dvoreNase dvore i timoreI obajsa koledare“

Koledarski obicaj obavljao se poslednjih dana decembra i prvih dana januara svake godine. To je proslavljanje vracanja sunca sa juznog povratnika. Ta pojava zamisljenja je kao vracanje mladog sunca koje budi prirodu iz zimskog mrtvila i oplodjuje je, te kod coveka izaziva snazne emocije. Covek se raduje ali i umiljava suncu, jer ono kao simbol blagostanja treba da donese plodnost i bericet. Ova pesma karakteristicna je za zemljoradnicki kraj, a postoje i pesme za stocarske i vinogradarske krajeve. Izrazena je jasna ritmicnost, karakteristicno je veselo raspolozenje, vera u prosperitet… Ponavljanjem reci „koledo“ uspostavlja se jaci utisak same poruke pesme, tacnije, apostrofira se onaj kome je ona namenjena. Imamo simbole sunca (plodnosti), danka (nov pocetak), plodnih njiva, dvora (dobrobit svih ukucana) i timora. Pesma se sastoji od deset stihova koji su ispevani u sedmercu (ritmicnost).

11. OBICAJNE PESME, PODELA

Bitno se razlikuju od obrednih, dok su obredne vrlo cesto prozete cistim i sujevernim sadrzajima, motivi obicajnih pesama su one zivotne manifestacije koje u stvari cine pojavu svakodnevnog zivota. Po nagonu prirodne potrebe da svoje misli i osecanja u znacajnim zivotnim trenucima i posebnim emotivnim raspolozenjem iskaze u umetnickom obliku, covek je stvorio citav niz pesama koje izrazavaju raspolozenje ljudi. I upravo zato sto ove zivotne pojave nisu nikakvi verski obicaji, nego smisao i sadrzaj zivota i pesme vezane motivima za ove obicaje cine posebnu grupu. Obicajne pesme delimo na:1) Svatovske 2) Pocasnice – zdravice; mogu se i pevati, ali cesto se i kazuju i to na slavskim ili svadbenim veseljima, a redje u drugim prilikama.3) Uspavanke – odlikuju se neznoscu osecanja kojima se izrazava ljubav majke prema detetu, a cesto i njena misao o njegovoj buducnosti, kao i zelja za punom ljudskom srecom4) Tuzbalice – imaju za motiv osecanje tuge i bola za umrlim.

12. OSNOVNE ODLIKE OBICAJNIH PESAMA

Bitno se razlikuju od obrednih, dok su obredne vrlo cesto prozete cistim i sujevernim sadrzajima, motivi obicajnih pesama su one zivotne manifestacije koje u stvari cine pojavu svakodnevnog zivota. Po nagonu prirodne potrebe da svoje misli i osecanja u

znacajnim zivotnim trenucima i posebnim emotivnim raspolozenjem iskaze u umetnickom obliku, covek je stvorio citav niz pesama koje izrazavaju raspolozenje ljudi. I upravo zato sto ove zivotne pojave nisu nikakvi verski obicaji, nego smisao i sadrzaj zivota i pesme vezane motivima za ove obicaje cine posebnu grupu.

13. ANALIZA OBICAJNE PESME PO IZBORU

„Molila se mlada Petra majkaStarom svatu i vjencanom kumuZaran nama snahu dovediteU kosan joj sunce donesiteU njedrima jasnoga mjesecaDa ogrije bjele dvore nase“

U ovoj svadbenoj pesmi peva se o lepoti devojke, zeli se da nevesta donese srecu domu u koji dolazi. Majka mladozenje obraca se svatu i kumu sa zeljom da izaberu pravu devojku, kako za njenog sina, tako i za celu porodicu. Istice se zelja da devojka pored srece donese i mir u kucu, da bude vredna i prema starijima poslusna. Sunce i mesec oslikavaju ideal zenske cednosti, lepote, dobrote i oni kroz pesmu odgovaraju belim dvorima porodice u koju devojka dolazi, kroz koje je olicen sklad zivljenja. Pesma je ispevana u sedmercu, poseduje ritmicnost. Ova pesma spada u grupu u kojoj opisuje situacija odlaska svatova po devojku. Ova pesma je prigodna, odgovara situaciji u kojoj se peva. Pored fizicke lepote koja nije primarna, aludira se na karakterne osobine. Nema klasicne rime. Postoje simboli sunca, meseca, belih dvora, snahe.

14. OBLICI URBANOG FOLKLORA – PREDANJE

Obuhvata kategorije narodne usmene proze (uobicajni termini za vrstu, u njenom okvirusu legende o mestima i licnostima, skaske i kaže)

- braca Grim-element verodostojnosti u njihovom kazivanju- Vuk Karadzic u svoju zbirku pripovedaka unosi samo predanje sa razvijenom

fabulom (o mudrom Solomonu), a ostala predanja ostavlja u rukopisu knjige „Zivot i obicaji naroda srpskog“ i to po poglavljima: 1) verovanja u stvari kojieh nema; 2) postanje gdjekojih stvari; 3) junaci i konji njihovi

Sve vrste predanja imaju tendenciju razjasnjavanja i to putem utvrdjenih, tradicionalnih motivskih shema. I slusaoci i pripovedaci treba da veruju u istinitost kazivanja i zato se predanja zavrsavaju materijalnim „dokazima“ za ispricani dogadjaj sagledan kao objektivno desavanje. Ili dozivljaj isprican kao licno uzbudljivo iskustvo (npr. „Kako se cobanin ozenio vilom“). Podele predanja:

- Kulturno-istorijska- pomeni i zapisi- demonolosko, etiolosko, eshatolosko- legenda

15. OBLICI URBANOG FOLKLORA – VIC

Kratka, najcesce troclana, neophodno aktuelna razresavajuca usmena forma koja rasplice cvorove. Nosi posebne odlike nacija, rasa, epoha, drustvenih i politickih okolnosti. Pocevsi od prve reci otkrivanja njihovog dvostrukog ili mnogostrukog znacenja, s mogucnoscu izbegavanja onog znacenja koje prihvata slusalac, do oblikovanja satire i ironije – vic uvek tezi razgradjivanju jedne uocene celine u bilo kom podrucju zivota. Mora se pricati povodom necega. Moze se deliti na niz podvrsta za koje kod nas postoji mnostvo termina. Predrasude i stereotipi nisu samo element sadrzine vec i nuzan elemen forme. Zahvaljujuci tome, ne moramo razmisljatio o konkretnim ljudima, vec je dovoljno da znamo kojoj etnickoj, polnoj, ili socijalnoj grupi pripadaju. Zahvaljujuci smehu, vic moze posluziti kao posrednik u prihvatanju nekih neobicnih oblika ponasanja koja su tesko prihvatljiva. Otkriva se specifican tip opstenja, ali se ublazava i tenzija. Time se potencijalni sukob ublazava. Vic cuva i prenosi predrasude i to je njegova negativna funkcija, ali njegova komicna strana ih ironizuje i smanjuje.

16. OBLICI URBANOG FOLKLORA – BECARAC

Dikica, preklapusha, gonetalica. Nasa najkraca narodna pesma, nastala u seoskoj sredini Srema, Banata, Backe, Slavonije, Korduna, Like (18. vek). Cine je samo dva deseterca sa po pet trohejskih stopa. Redje se pevaju u skupu, po dva ili vise distiha. Peva se pojedinacno, u duetu ili u grupi, obicno ustaljenom melodijom, uz instrumentalnu pratnju (frula, gajde, tamburice). U njemu preovladava veseo, najcesce podsmesljiv i obesan ton. Tema je uglavnom ljubavna. U novije vreme popularna je i na dinarskom terenu.

17. i 18. USMENA KNJIZEVNOST I TRADICIONALNA KULTURA U ROMANU POP CIRA I POP SPIRA STEVANA SREMCA – ZASTUPLJENOST I FUNKCIJA I FUNKCIJA USMENE KNJIZEVNOSTI I TRADICIONALNE KULTURE U KARAKTERIZACIJI LIKOVA U ROMANU POP CIRA I POP SPIRA STEVANA SREMCA

U prikazivanju srbijanske stvarnosti, Stevan Sremac je pokazao vecu sirinu od pripovedaca koji su u njoj rodjeni. U svom stvaralastvu prikazao je sve tri sredine u kojima je ziveo: vojvodjansku, nisku i beogradsko-srbijansku. Bio je izraziti tradicionalista, konzervativac i antidemokrata u politici, protivnik Svetozara Markovica i radikala, vatreni pristalica monarhije i rezima kralja Milana, pa je time odudarao od vecine realista. Vise je voleo staro nego novo, blizi mu je bio starovremenski, patrijarhalni nego moderni gradjanski svet. Tradicionalista i antidemokrata u politici, Sremac je po svojim sklonostima i nacinu zivota bio narodski covek. Najvise ga je privlacio prosti svet ali ne seljaci nego palancani, svet sitnih trgovaca i zanatlija iz kojeg je i sam ponikao. U svom knjizevnom radu naslanja se na raniju tradiciju srpske proze. Karakteristike njegovog stvaralastva: konzervativnost, tradicionalizam, idealizacija proslosti, ljubav prema obicnom coveku i proslom svetu, humor. U knjizevnom opusu izvajaju se dva ostro odvojena podrucja: 1. poetsko-istorijska2. realisticko-humoristicka proza

U humoristickom zanru polarizacija izmedju istorije i savremensoti, karakteristicna za njegov rad u celini prenosi se na unutrasnju ravan dela, gde se ispoljava kao suprotnost izmedju proslosti i sadasnjosti, starog i novog sveta, istoka i zapada, a ta suprotnost ce uticati, ne samo na idejnu opredeljenost pisca, na izbor njegovih tema, njegov odnos prema likovima i socijalnim sredianama, nego i na njegov knjizevni postupak i stil. Sremac sa simpatijom slika sve one pojave, ljude i obicaje koji nose obelezja starinsko, patrijarhalnog. Takav zivot nasao je u malom svetu vojvodjanskog sela koji je sa mnogo toplog humora i lirizma opisao u svom glavnom delu, romanu Pop Cira i pop Spira. On je u pisanju obicno polazio od pozajmljenih sizea, anegdota koje je posle prosirivao unoseci u njih najraznovrsniju gradju koju je stalno skupljao. Otuda u njegovom delu takvo obilje zivota i sarenilo pojava, ali istovremeno tako malo unutar jedinstva, povezanosti medju ljudima. Pop Cira i pop Spira – osnova dela je saljiva anegdota stopljena sa ljubavnom fabulom, a svoj obim duguje najvise raznim sporednostima i digresijama, koje su cesto bez cvrsce povezanosti sa glavnom radnjom. Roman je humoristicki, pun saljivih zgoda i smesnih likova. Oko price o svadji popadija i tuci popova zbog zeta, kao okosnice, data je siroka realisticka panorama vojvodjanskog sela. Roman je prepun digresija raznih vrsta. Nezavisne epizode sa sporednim likovima od kojih su neki i izrazitiji od glavnih, slike seoskih ambijenata i atmosfere, poetski opisi u kojima mrtve stvari ozivljavaju (stari cudljivi sat), a zivotinje dobijaju individualnu boju (lopov macak), a takvih opisa ima u izobilju. Zbog tih opisa likovi glavnih junaka ostaju bez jace individualne obojenosti. Ovo delo ne samo da je nas najbolji humoristicki roman, vec i svojevrsna poema o jednom malom, zaboravljenom svetu, poema puna lirskih raspolozenja, ambijentalnih slika i poetskih opisa.

19. USMENA KNJIZEVNOST I TRADICIONALNA KULTURA U DRAMAMA ALEKSANDRA POPOVICA

Popovicev odnos prema usmenom stvaralastvu najuocljiviji je u domenu jezika – poslovice, izreke, poredjenje. Rec je o nerazlucivoj mesavini tradicionalnih usmenih formi sa svojvrsnim urbanim folklorom srpske palanke i velegradske periferije, sa segmentima masovne kulture, posredovanim preko pozorishta, filma, radija, stampe, ali i usmenim putem. Neposredni uticaj usmene knjizevnosti najuocljiviji je u preuzimanju kratkih govornih formi – poslovica, izreka, izraza, poredjenja – ili u oblikovanju novih formi po uzoru na tradicionalnu. Popoviceve farse pune su srodnicke terminologije. Srodstvo, krvno ili socijalno, inace jedan od osnovnih neverbalnih modela na kojima se oblikuje svet usmene knjizevnosti, Popovic uvazava samo u onom domenu koji pomaze njegovim junacima da ostvare vlastite interese. Nagomilavanjem srodnickih termina ostvaruje se komicni efekat. Na prvi pogled, reklo bi se da ovde autor, sa stanovista urbanog nacina zivota, ismeva detaljnost s kojom tradicionalna kultura utvrdjuje i razmatra srodnicke odnose. U ovim srodnickim vezama naglasava se i seksualna promiskuitetnost i napustanje moralnih normi koje, u krajnjoj konsekvenci, dovodi do toga da se ne zna ko je kome rod. Popoviceve najpoznatije drame su: Krmeci kas, Ljubinko i Desanka, Carapa od sto petlji, Sablja dimiskija i Mrescenje sarana. Mrescenje sarana je najbolja drama iz kasnijeg stvaranja Popovica. Najizrazitije poricanje smisla i funkcije srodstva javlja se u Krmecem kasu. „Dva brata, takoreci Srbina!... i oba Todora“

sukobljavaju se bez prestanka oko jedne zene, jedne ptice i jednog konja. Ovakva fabula nedvosmisleno asocira na pesmu Dioba Jaksica. Konj je ocevina i simbol staresinstva.

20. USMENA KNJIZEVNOST I TRADICIONALNA KULTURA U DRAMAMA LJUBOMIRA SIMOVICA

Najpoznatije drame Simovica su Boj na Kosovu, Hasanaginica i Cudo u Sarganu. Ljubomir Simovic svoju dramu Hasanaginica pise na osnovu istoimene narodne balade dodajuci joj i internacionalni baladicni motiv mrtvog zarucnika. Simoviceva Hasanaginica je moderna poetska drama u kojoj je prelaz od forme klasicne narodne pesme u dramski zanr postignut osavremenjivanjem jezika, prostora, likova, njihovih teznji i motiva, iako je napisana u stihu, karakterise je brz i elastican jezicki izraz, zapravo, jezik ove drame je mesavina savremene leksike i jezika narodne pesme. Stavljajuci u usta svojih junaka isprazne fraze, koriscenjem banalnog politickog govora i iskvarenog birokratskog jezika u njihovim replikama, Simovic postize poseban humoristicni efekat. Kolokvijalne fraze i neka forma zakletve kao deo usmene kulture prisutne su pogotovo u govoru Bega Petrovica, Hasanagicinog brata. Dostojanstvenu stilizovanost, probranost, poetsku preciscenost govora zadrzala je u Simovicevoj drami samo Hasanaginica. Njen jezik je bitno drugaciji od jezika ostalih junaka drame. Naglasena liricnost njenog govora, iako razvijena i priblizena savremenom nacinu govora, ostaje bliska jeziku junakinje balade. Njena majcinska neznost i zenska delikatnost rezultiraju lirskim iskazima. Cesta su preplitanja prostora realnog sveta sa prostorima iz predanja i bajki. Jedan od cetvorice Hasanagicinih askera koristirugalice, poskocice, a karakterise ga i lirski naboj koji dostize govoreci o izmastanom, cudesnom gradu i narocito karakterizacijom Hasanaginice. Pominje se i tradicionalan odnos izmedju svekrve i snahe koji Simovic ne koristi za gradnju porodicnog sukoba, ali ipak, shodno tradiciji, svekrvi je snahina nesreca manje vazna od njenog sina koga stiti i opravdava u svakoj situaciji. Prisutan je i tradicionalan strah od muza koji je toliko ljubomoran da cak ne dopusta ni da je vide drugi muskarci. Ovakav supruznicki odnos gradjen je po uzoru na tradicionalnu zavisnost zene od muskarca, na njen podredjeni polozaj i na to da muskarac uvek za nju donosi odluke. Ova podredjenost zene ogleda se i u Hasanagicinom odnosu sa svojim bratom. Vidljiv je i tradicionalni rivalitet dva muskarca, u ovom slucaju brata i muza. Motiv mrtvog zarucnika (imotski Kadija) je jedna od osnovnih odlika koja upucuje na siroku upotrebu motiva usmene kulture u Simovicevim delima. Ovaj motiv je siroko rasprostranjen u usmenom pesnistvu i prozi gotovo svih slovenskih naroda. Javlja se u dve verzije – po jednoj iz groba ustaje zarucnik i u smrt odvodi voljenu devojku, a po drugoj brat sestru. Simoviceva Hasanaginica udata je tek sedam godina i ima samo jedne dete, odojce, za razliku od Hasanaginice iz balade koja ima petoro dece.

21. i 22. USMENA KNJIZEVNOST I TRADICIONALNA KULTURA U BASTI SLJEZOVE BOJE BRANKA COPICA I FUNKCIJA USMENE KNJIZEVNOSTI I TRADICIONALNE KULTURE U KARAKTERIZACIJI LIKOVA U BASTI SLJEZOVE BOJE BRANKA COPICA

Osnovno obelezje Copicevog proznog stvaralastva – jezik je razgovorni, zanesenjacki, lokalno obojen, socan, pun energije i humora, uvek u funkciji svakodnevnice, istinskog zivota i ljudskih karaktera, lise ucenosti i svega sto je knjisko. Basta sljezove boje je zbirka kratkih prica. Knjiga je podeljena u tri celine: jutra plavog sljeza, nemirni ratnik i dani crvenog sljeza, sa ukupno 54 price, posvecujuci tako svakoj izivljenoj godini po jednu pricu. Sva tri ciklusa i sve price u njima povezane su istim likovima, istim ambijentom i osnovnim motivom detinjstva, istim naratorom. Zbirka Basta sljezove boje posvecena je drugu iz detinjstva i prijatelju iz rata, piscu Ziji Dizdarevicu. Posveta ima formu pisma i zapocinje sa „Dragi Zijo“. Zija je stradao u Drugom svetskom ratu u logoru. Posveta je vrlo vazna za razumevanje dela, jer su u njoj dati povodi sa kojima je knjiga napisana, dat je kljuc i poruka samog dela. Branko copic dolazi do pesimisticke konstatacije da u ovom svetu jos vladaju mracne i razorne sile i da se iz dana u dan umnozavaju crni konji i crni konjanici. Javlja se potreba da se toj opakosti i zloj slici sveta suprotstavi onim cime moze: pisanom recju i pricama o ljudskoj dobroti, pricom „o jednoj basti sljezove boje“, pricama „o dobrim starcima i zanesenim decacima“ iz doba svoga detinjstva. Prema tome, Copic ovom knjigom zeli da zlu suprotstavi ljudsku dobrotu, a radost „mesecine, nasmejane zore i tuzne sutone“ uzasima proslog, sadasnjeg i buduceg rata. Glavni lik Baste sljezove boje je decak Baja koga treba posmatrati kao drugo ja naseg pisca. Jedini koji shvata Bajin nemir i potrebu za nocnim idenjem u nepoznato i daleko jeste dobri i neumorni Petrak, cije je iskustvo slicno Bajinom, jer i njemu – kada je bilo najpotrebnije – prekidali su snove, rusili mastarije, stezali i ubijali dusu svojom strogoscu i racionalnoscu. U citavoj knjizi, omiljeni lik je deda Rade. On je jedan od onih dobrih staraca, koji je uvek isao za nekom svojom slikom i vizijom sveta. Racionalan je, nikad ne ide izvan granica vidljivog i moguceg, sve sto je izvan tih granica za njega su fantazije i on im se podsmeva kao najvecim besmislicama. Najcesci predmet rasprave u knjizi su bile boje, one u prirodi, sve same boje koje odredjuju izgled njegovog zavicaja.

23. USMENA KNJIZEVNOST I TRADICIONALNA KULTURA U DELU SAVREMENE KNJIZEVNOSTI PO IZBORU

Necista krv je roman licnosti, ali ima i bitna obelezja drustvenog romana. Postize se sklad izmedju socioloskog i psiholoskog momenta. Likovi su prikazani iznutra, ali sve sto se sa njima dogadja, motivisano je cinjenicama. Sukob izmedju starog i novog, izmedju starih bogatasa corbadzija koji borbu za odrzanjem prikrivaju gospodskim ponasanjem iako propadaju, i novih bogatasa, do jucerasnjih seljaka, koji dolaze u grad noseci u sebi jaku energiju. Po mnogima glavni dogadjaj u romanu jeste kada gazda Mita prodaje Sofku gazda Marku, koji ne zali novac kako bi dobio za svog sina, koji je maloletan, prelepu zenu (kupovina mlade, roditelji biraju za koga ce se deca udati/ozeniti, nije bitna ljubav, vec novac, cesto je to vid dogovora kako bi porodica zadrzala svoje materijalno stanje, mladi, buduci supruznici cesto se nisu nikad videli pre samog cina braka). Gazda Marko

uzima Sofku za svog sina, ali postoji i namera da sam zivi sa njom, po obicajima koji vladaju medju seljacima (tradicionalni obicaj da svekar spava prve bracne noci sa mladom). Ipak, on pokusava da se odupre toj zelji i zaslepljen i izbezumljen jase konja i juri u smrt. On zeli Sofku, ali se ipak odupire svojim nagonima. U Markovom postupku vidi se mucenicko posrtanje izmedju suprotnih sila – strasti prema Sofki, koju svatovi masnim zdravicama i erotskim aluzijama jos vise raspaljuju i moralne zabrane koju olicavaju njegova zena i snaha. Sve sto se zbilo medju svatovima kao da vuce na neki praiskonski odnos medju polovima, odnos u kome je dozvoljen seksualni promiskuitet. U opstoj razuzdanosti, padaju jedna za drugom sve seksualne zabrane, pa i zabrana krvnog srodstva. Gube se granice u porodicnim i rodbinskim vezama i bitan postaje samo pol, da li je neko musko ili zensko. Stankovic u ovom romanu prikazuje razne vidove seksualne devijacije koje su posledice nezadovoljenje strasti: narcisoidna seksualnost kod Sofke, destruktivnost i autodestruktivnost kod gazda Marka, sadizam u odnosu izmedju Tonce i Sofke. Bitna je scena iz Hamama. Slika puna zivota, raspevanosti, rapojasanosti, culnosti, uzajamnih zadirkivanja. Sofka grca od bola u sebi, tu se vidi momenat i nesebicnosti i samomucenja i samoodricanja. Ona slusa pomalo zalosne pesme o udaji, o oprostaju od mladosti, sto je tera na plac. Udaja za nje predstavlja sramotu. Kada se vraca kuci, cela kuca joj mirise na nesto mrtvacko, sto predstavlja simboliku umiranja jedne lepote. Na dan svadbe u Efendi Mitinoj kuci, sve je otmeno u izgledu i drzanju ljudi. Sve je suzdrzano u govoru i ispoljavanju osecanja, oseca se duh gospodstva. Nasuprot tome, u kuci gazda Marka, sve je grubo, sirovo i bucno. Vidi se erupcija seljacke energije, muskarci su neukrotivi i podivljali, kidisu na zene.Sofka je zbog svoje lepote gledala sve devojke sa visine, mislila je da njenoj lepoti niko nije dorastao, a muskarce je gledala u oci dok ne bi oborili pogled. Na kraju knjige Sofka postaje nezainteresovana i ravnodusna. Sedi pored ognjista prigusene vatre i prutom sara po pepelu kao da ispisuje svoj zivot, izgubljenu snagu i sudbinu nalik na taj pepeo.Roman je psiholosko-socioloska drama medju licnostima i u samim licnostima. To je i drama drustvene sredina Vranja krajem 19. i pocetkom 20. veka i roman licnih strasti koje haraju i polove licnosti. Treba spomenuti i Hadzi Trifuna koji je sticao svoje bogatstvo, a nakon njegove smrti sve ide nizbrdo – muski svet se okrece svojim nagonima, a zene doterivanju.

24. DIVLJA KNJIZEVNOST – EPITAFI

Colovic u divlju knjizevnost svrstava dela u kojima se susrecu ista sredstva, postupci i oblici kao u knjizevnim delima, ali koji ne pripadaju knjizevnosti. Epitafi su prosireni nadgrobni natpisi koji pored osnovnih podataka o pokojniku i imena ozaloscenih, sadrze i neku vrstu komentara o pokojnikovom zivotu i smrti, a i o odnosu ozaloscenih prema njemu. Rec je o obicaju koji se jos uvek siri. Epitafi su fakultativni, za razliku od dizanja spomenika, sto predstavlja neki vid moralne obaveze. Na nasem podrucju se preporucuje javno verbalno ispoljavanje emocija i to predstavlja pogodno tlo za epitafe. Epitaf se moze naći na prednjoj strani spomenika ili na poledjini, na nadgrobnoj ploci ili na stranicama u tu svrhu napravljene knjige. Epitaf potpisuju ozalosceni, ponekad se iz samog teksta epitafa vidi od koga je. Kada je rec o nesrecnim slucajevima, uglavnom se u epitafu spominje i krivac. Moze biti kratak, a moze cak imati i preko 40 stihova, kada je

sacinjen od nekoliko nezavisnih delova. Nalaze se u vidu proze, poezije ili njihove kombinacije. Epitafi uopsteno govore o zalosti za mrtvima, evociraju se uspomene i insistira se na tezini pretrpljenog gubitka, prekorava se pokojnik sto je ostavio svoje drage da za njim vecno pate. U novim epitafima se preplicu tradicija i savremenost. Sastavljaci se oslanjaju na stare natpise i tuzbalice. Epitafi pretvaraju groblja u neku vrstu „seoskih letopisa“. Oni su bili i ostali sredstvo komuniciranja, cija je neka sredstva preuzela stampa. Na kraju, mozemo zakljuciti da su epitafi sacuvali svoju religijsku funkciju – podsecanje zivih na neumitnost smrti i vezanost za verovanje u nadgrobni zivot.

25. DIVLJA KNJIZEVNOST – CITULJE

Citulje su oglasi u vezi sa smrti. Sadrze razlicite poruke i mogu se podeliti u 6 vrsta:1. Posmrtnice – obavestenja o smrti i vremenu i mestu sahrane2. Poslednji pozdravi – i ostale poruke koje upucuju ozalosceni i komsije, prijatelji,

kolege3. Izjave saucesca4. Izjave zahvalnosti5. Komemorativni oglasi – obicno imaju zaglavlje „In memoriam“ – secanje, u

spomen – a objavljuju se najmanje sedam dana nakon smrti6. Obavestenja – o polaganju urne, otkrivanju nadgrobnih spomenika

Najvise ima komemorativnih oglasa. Susrecu se i zbirni, tj, vezani komemorativni oglasi, posveceni secanju na dva ili vise pokojnika. Izjave zahvalnosti su redje. Citulje su brojnije sto je pokojnik mladji. Sve poruke koje sadrze novinske citulje mogu se prema sadrzaju i funkciji podeliti u dve grupe:

1. Obavestenja i izjave – vreme i mesto smrti, sahrane, polaganja urne; sadrze motive drugih grupa citulja; retka su obavestenja bez izrazenog emotivnog naboja.

2. Izrazi zalosti za pokojnikom i ljubavi prema njemu, ukljucujuci opise njegovih vrlina i okolnosti smrti – nalaze se kao izdvojeni delovi teksta u posmrtnicama i komemorativnim oglasima; to su tzv. novinske tuzbalice jer se podudaraju sa motivima usmenog oplakivanja;

Novinske tuzbalice – oni koji ih sastavljaju, po pravilu se drze odgovarajucih obrazaca i primera iz novina. Zahvaljujuci tome, uglavnom su to tekstovi u skladu sa normama. Sastavljaci novinarskih formi su pronasli pravu formu za tuzbalice – proznu epistolu. Ona obuhvata obracanje ozaloscenih pokojniku, kao da je on ziv. Time zele da poruce da on nije zaboravljen, ali ipak cesto stavljaju do znanja da je to pismo u stvari upuceno drugima, iako je naslovljeno na pokojnika. Dirkem smatra da su jadikovke i oplakivanje mrtvih ne izraz licne povredjenosti, vec duznost koju namece grupa. Naricanje je neka vrsta obaveze koja se duguje mrtvima. Nijedna novinska tuzbalica nije bez kicenja pokojnikovih vrlina, jer se on na taj nacin oslobadja ovostranog sveta i priprema se za vecnost. Analiza glavnih mitova i toposa u tuzbalicama pokazuje da se takvi iskazi temelje na jedinstvenom odnosu prema smrti i mrtvima, koji se ovde javlja kao nasledje nase kulture.

26. DIVLJA KNJIZEVNOST – NOVE NARODNE PESME

Zovu se jos i novokomponovane narodne pesme i predstavljaju savremeni izdanak knjizevnog folklora. Danas se pevanje „na narodnu“ u sirim razmerama javlja izvan umetnicke poezije, kao divlja knjizevnost, u novinskim cituljama, epitafima i najupadljivije u tekstovima novokomponovanih pesama. Ove pesme proizilaze iz duge tradicije, ali su u danasnjem obliku skorasnja pojava. Omogucili su ih i rasprostranili radio, gramofon i kasetofon. Njihovi zaceci se mogu naci u repertoaru predratnih i posleratnih „radio-pevaca“. Stvaranje pesama u narodnom ruhu preovladjuje do 60. godina. Posle toga, autori se, ne napustajuci tradiciju, prem njoj odnose slobodnije i javlja se pojam nove, novokomponovane pesme. Razvoj diskografije cini da se radjaju novi hitovi i zvezde nove narodne muzike. U radio programima one zauzimaju znacajno mesto. Tesko je utvrditi tacno vreme nastanka ovih pesama, ali muzicari isticu 3 generacije:

1. prvi talas izmedju ’62. i ’69. tu spadaju Lepa Lukic i pesma „Od izvora dva putica“

2. drugi talas ili nova generacija obuhvataju Sabana Saulica, Boru Drljacu…3. treci talas obuhvata Miroslava Ilica, Mitra Mirica i Nadu Topcagic

U prvo vreme, do pred kraj 60, preovladjuju pesme tematski i jezicki vezane za selo i zivot u njemu. Zadrzava se idilicna slika sela, ali se predstavlja selo u savremenom zivotu. Uporedo je prisutna i zelja za napustanjem sela, pracena naglasavanjem motiva vezanih za moderno shvatanje ljubavi i novih porodicnih odnosa. U njima se javlja ekspozicija, zaplet i rasplet. One su celovite, zaokruzene, imaju poentu. Prica tece u osnovnom tekstu, a poenta je u refrenu. Spominju se obicaji i obredi, muzicki instrumenti i narodna pica. Razvoj narodne muzike i sirenje njene popularnosti od samog pocetka su praceni manje-vise upozorenjima ljudi da je rec o sundu, u kome mogu da uzivaju samo neobrazovani. Kao osnova za ove optuzbe su uglavnom besmisleni stihovi. Kriticari ih predstavljaju kao bezvredne surogate izvornog folklora. Autori, izvodjaci i urednici razlikuju vise podela novih narodnih pesama. Rec je o dve podele:1. pesme se razvrstavaju na osnovu nacionalnih i regionalnih karakteristika melodije i jezika u nekoliko melosa – bosanski, crnogorski…2. S druge strane imamo pesme koje se i stvaraju da odgovaraju narocitim potrebama, te se javljaju – svadbarske, rodjendanske, vojnicke ili gastarbajterske. Potom se javljaju pesme ispevane u cast nekog dogadjaja , pa dalje imamo:- rustikalne – pesme sa seoskim motivima- idilicne – selo se opeva sa porodicnim odnosima, obicajima- nostalgicne – selo se promatra sa vremenskog i prostornog odstupanja, kao nesto daleko, ali vrednije od ovdasnjeg- satiricne – zauzima se kriticki stav prema promenama u seoskom zivotu- saljive

27. DIVLJA KNJIZEVNOST – FOLKLOR NAVIJACA

Sportska knjizevnost ucvrstila se kao podrucje istinitog kazivanja o istovremeno elementarnim i mutnim aspektima ljudskog zivota, o podvizima i stradanjima, o radosti i razocaranju, o sudbini i sreci. Jezik tog kazivanja, mada je podlozan raznolikim uticajima i ima svoju sportsko-tehnicku stvarnost, tezi nekoj vrsti mitske prvobitnosti i kreativnosti, kao da ne interpretira jedan, i to periferan, segment stvarnosti, nego zasniva svet univerzalnih ljudskih vrednosti, uspostavlja problem vecne drame koju cini borba za te vrednosti. U sportskoj knjizevnosti najvise se pise o fudbalu i tu dolazi do izraza folklorne i mitske dimenzije sportske knjizevnosti. Prica o sukobu izmedju mastovitih, talentovanih, srcanih i inspirisanih, sa jedne strane, i grubih, provokativnih, uvezbanih i bogatih, sa druge, najpre je fudbalska prica. Suprotnost izmedju domacih ekipa i izmedju njihovih navijaca ipak je mitski i knjizevno produktivan, ali samo u obliku usmenog kazivanja. Nesto od toga dolazi do izraza u navijackim sloganima i bojnim poklicima koji se mogu cuti na utakmicama izmedju domacih klubova, pre svega kad su to tzv, „veciti rivali“. U skladu sa opstim karakteristikama nase igre i igre nasih suparnika prikazuju se i pojedini potezi igraca. Protivnicki fudbaleri se sluze trikovima, pri cemu se ne misli na trikove s loptom, nego na razne provokacije; oni igraju bezobzirno, grubo, vole da udare. Suprotstavljeni njima, nasi igraci se oslanjaju na mastu, talenat, junacko srce. Oni svoje protivnike nadmudruju, ne nasedaju na provokacije, poigravaju se njima, dribluju ih, ponekad se „goloruko“ nose sa njima. Autori novinskih clanaka zaista su skloni tome da nacin na koji se u pojedinim zemljama igra fudbal tumace kao izraz nacionalnog mentaliteta. Tada se oni oslanjaju na popularnu karakterologiju naroda. Glavna crta jugoslovenskog karaktera je inat, nemackog – predanost i upornost, svajcarskog – samouverenost i nadmenost, italijanskog i spanskog – lukavstvo. Sukobi izmedju nas i njih nije samo sportsko takmicenje vec njegovo znacenje prevazilazi taj najuzi okvir ali ga ne iscrpljuju tumacenja koja ga svode na uzvisavanje domacih nacionalnih vrednosti kroz simbolicno fudbalsko ratovanje protiv stranaca. Fudbalska bitka ne simbolizuje ideoloski, nacionalni ili politicki sudar. U osnovi fudbalske kjizevnosti se ozivljava covekova mitska borba za opstanak, pri cemu nasi fudbaleri imaju ulogu prometejskih junaka, a njihovi protivnici ulogu sila koje ljude ugrozavaju. Iza sportskog prestiza, iza patriotskih osecanja, ovde se krije mitoloski humanizam. Nemogucni podvizi, cudesne pobede nad demonski jakim i opasnim protivnicima cine jednu od osnovnih tema mitologije, pa i fudbalske mitske price. Uspesi nasih fudbalera u odsudnim nadmetanjima sa strancima cudesni su kao i sva druga junacka dela.

28. MITSKI ELEMENTI U REKLAMAMA

Mitovi:– neizvesnost sta posle smrti – osiguravajuce drustvo nudi resenje te situacije i

mesto u raju– voda kao simbol zivota – jasno ili eksplicitno je izrazen, kako u reklamama za

samu vodu, tako i u reklamama za proizvode za negu tela…

– u mitovima imamo junake nadcovecanske snage – taj ideal prodaje se u reklamama za proizvode kao sto su energetska pica

– zito kao simbol plodnosti – u pojedinim reklamama devojka stoji u polju zita iako takav ambijent nije neophodan za sam proizvod

– simbol belog kao simbol cistote – protagonisti u reklamama neretko su obuceni u belu boju i na taj nacin se pridaje znacaj odredjenom proizvodu (obelezje tradicije – belo)

– borba izmedju dobra i zla – pojedine se reklame svode do banalnosti; sredstva za ciscenje gde se klice predstavljaju kao lose, a junak koji se protiv njih bori obicno je personifikovani prozvod, Domestos i Mr Proper