us ekonomija

UNIVERZITET SINGIDUNUM

FAKULTET ZA TURISTIČKI I HOTELIJERSKI MENADŽMENT

Prof. dr Petar Veselinović

EKONOMIJA

Drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje

Beograd, 2010.

EKONOMIJA

Autor:Prof. dr Petar Veselinović

Recenzent:Prof. dr Milorad Unković

Izdavač:UNIVERZITET SINGIDUNUMFakultet za turistički i hotelijerski menadžmentBeograd, Danijelova 32

Za izdavača:Prof. dr Milovan Stanišić

Tehnička obrada: Novak Njeguš

Dizajn korica:Milan Nikolić

Godina izdanja:2010.

Tiraž:900 primeraka

Štampa:Mladost GrupLoznica

ISBN: 978-86-7912-277-3

Copyright:© 2010 Univerzitet SingidunumIzdavač zadržava sva prava. Reprodukcija pojedinih delova ili celine ove publikacije nije dozvoljena.

IIIPREDGOVOR

Ekonomija kao nauka nema dugu tradiciju. Razvija se i postoji tek nešto više od dva veka. Za to vreme ekonomska teorija kontinuirano se bavila istraživanjem razvojnih proce-sa, ali ipak, možemo konstatovati, da još ima veliki broj nedovoljno istraženih ekonomskih pojava.

Mnogo bi prostora bilo poptrebno da se napravi makar izvorište ekonomske misli za sve probleme i pojave koji su kroz istoriju bili prisutnui u izučavanju ekonomista. U ovoj knjizi učinjen je napor da se ukaže samo na neke najznačajnije pojave i kategorije, kao i na najznačajnija pitanja iz oblasti ekonomije.

Knjiga ima namenu da služi kao udžbenik za studente Fakulteta za turistički i hotelijer-ski menadžment, Univerziteta Singidunum u Beogradu. Pisana je prema nastavnom planu i programu za nastavni predmet Ekonomija koji se predaje na prvoj godini studija.

Pišući udžbenik autor je imao u vidu da on treba da služi kao osnovna literatura početnicima u savladavanju osnovnih pojmova iz ekonomije. Osim toga, autor je imao u vidu i činjenicu da se, u daljem toku studija, studentima prezentira još niz disciplina iz oblasti ekonomije i stoga je nastajao da im ova knjiga bude osnov za lakše učenje svih ostalih ekonomskih disciplina na višim godinama studija.

U izlaganju materije, gde god je to bilo potrebno, autor se služio komparativnom metodom, objašnjavajući ekonomske pojmove poređenjem sa stavovima vodećih naučnika u svetu.

Pri obradi celokupne materije u ovom udžbeniku, težnja je bila da maksimalno bude zastupljen aspekt aktuelnosti, odnosno način na koji se ova materija izlaže na prestižnim univerzitetima u svetu.

PREDGOVOR

IV EKONOMIJA

Udžbenik se sastoji iz tri dela. U prvom delu su obrađeni osnovni pojmovi u ekonomiji, u drugom delu osnovni elementi mikroekonomije a, u trećem delu, osnovni elementi mak-roekonomije. Upravo polazeći od činjenice da je prilično širok obuhvat tema, autor je nastajao da svaki od navedenih delova prikaže u glavnim odrednicama uz navođenje odgovarajućih prigodnih aplikacija.

Mnogi su zaslužni za nastanak ovog udžbenika, ali posebnu zahvalnost dugujem pokojnom prof. dr. Iliju Rosiću, vrsnom naučniku i čoveku, od koga sam naučio osnovna znanja iz oblasti ekonomije i koji je imao najveći doprinos u mom profilisanju kao naučnika. Jedan deo ovog udžbenika predstavlja modifikovanu verziju udžbenika Osnovi ekonomije koji je koautorsko delo pokojnog prof. dr. Ilije Rosića i doc. dr. Petra Veselinovića.

Takođe, veliku zahvalnost dugujem i prof. dr. Slobodanu Baraću na predlozima, sug-estijama i materijalu koji je inkorporiran u ovom udžbeniku.

Koristim priliku da se na ovaj način iskreno zahvalim i prof. dr Milovanu Stanišiću, rek-toru Unuverziteta Singidunum i prof. dr Krunoslavu Čačiću, dekanu Fakulteta za turistički i hotelijerski menadžment, na podršci i podsticajima za nastanak ovog udžbenika i uopšte mogućnosti rada na Univerzitetu Singidunum.

U Beogradu,septembra 2009. god. AUTOR

VPREDGOVOR

PREDGOVOR DRUGOM IZMENJENOM I DOPUNJENOM IZDANJU

Drugo izdanje udžbenika Ekonomija izmenjeno je i dopunjeno u odnosu na prvo. Imajući u vidu aktuelnost i značaj ključnih segmenata tržišne ekonomije, izmene su išle u pravcu inkorporiranja, u drugom delu udžbenika, dve nove glave koje sadrže osnovne pojmove i objašnjenja tržišta kapitala i tržišta radne snage. To su Glava V koja nosi naziv “Tržište kapitala” i Glava VI koja nosi naziv “Tržište radne snage”.

Koristim priliku da zamolim čitalački auditorijum, a posebno studentsku populaciju, da iznesu svoje predloge i sugestije kojima bi naredna izdanja bila još kvalitetnija.

U Beogradu,juna 2010. god. AUTOR

VIISADRŽAJ

DEO - I OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI

GLAVA I EKONOMIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA 31. NASTANAK I RAZVOJ EKONOMIJE KAO NAUKE 32. EKONOMIJA – NAUKA O RACIONALNOM EKONOMSKOM IZBORU 63. PREDMET IZUČAVANJA EKONOMIJE (POZITIVNA I NORMATIVNA EKONOMIJA ) 84. POJAM MAKROEKONOMIJE I MIKROEKONOMIJE 95. METODE I NAUČNI PRISTUP IZUČAVANJA EKONOMIJE 116. OSNOVNE EKONOMSKE ZAKONITOSTI 15

GLAVA II OSNOVNI PRAVCI I ŠKOLE U RAZVOJU EKONOMIJE 171. KLASIČNA EKONOMSKA MISAO 172. KEJNSIJANSKA EKONOMSKA TEORIJA 183. OSNOVE MONETARISTIČKOG EKONOMSKOG PRAVCA 194. TEORIJA RACVIONALNIH OČEKIVANJA (NOVA KLASIČNA EKONOMIJA) 205. TEORIJA EKONOMIJE PONUDE 236. NOVI PRAVCI KEJNSIJANIZMA 26

SADRŽAJ

VIII EKONOMIJA

GLAVA III OSNOVNE AGREGATNE EKONOMSKE VELIČINE 291. OPŠTE KARAKTERISTIKE SISTEMA NACIONALNIH RAČUNA 292. MERENJE BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA 333. BRUTO NACIONALNI DOHATAK, NETO NACIONALNI DOHODA I RASPOLOŽIVI DOHODAK 354. KVARTALNO ISKAZIVANJE REZULTATA EKONOMSKE AKTIVNOSTI 365. NOMINALNE I REALNE EKONOMSKE VELIČINE 41

GLAVA IV POJAM I OSNOVNI ELEMENTI PRIVREDNOG (EKONOMSKOG) SISTEMA 431. DEFINISANJE PRIVREDNOG SISTEMA 432. OSNOVE PRIVREDNOG SISTEMA 463. KLJUČNI ELEMENTI PRIVREDNOG SISTEMA 49 3.1. Resursi 49 3.2. Privredni subjekti 50 3.3. Privredne aktivnosti 524. TIPOLOGIJA PRIVREDNIH SISTEMA 535. PRIVREDNI SISTEM I TRANZICIJA 55

KONTROLNA PITANJA 59

DEO - II OSNOVNI ELEMENTI MIKROEKONOMIJE

GLAVA I PROIZVODNJA KAO OSNOVNA POLUGA EKONOMIJE 631. OSNOVNA OBELEŽJA PROIZVODNJE: PROIZVODNJA, RASPODELA, RAZMENA I POTROŠNJA 632. UKUPNA MARGINALNA I PROSEČNA PROIZVODNJA 653. ALTERNATIVNE PROIZVODNE MOGUĆNOSTI 704. PROIZVODNA FUNKCIJA 755. EKONOMSKI KRITERIJUMI USPEŠNOSTI PROIZVODNJE 78 5.1. Produktivnost 78 5.2. Ekonomičnost 79 5.3. Rentabilnost 80

GLAVA II TROŠKOVI PROIZVODNJE 811. EKSPLICITNI I IMPLICITNI TROŠKOVI 812. UKUPNI TROŠKOVI - FIKSNI I VARIJABILNI 823. PROSEČNI I MARGINALNI TROŠKOVI 874. ODNOSI IZMEĐU UKUPNIH, PROSEČNIH I MARGINALNIH TROŠKOVA 89

IXSADRŽAJ

GLAVA III TRŽIŠTE I KONKURENCIJA 931. TRŽIŠTE, VRSTE I FUNKCIJE TRŽIŠTA 942. KLASIFIKACIJA I MORFOLOGIJA TRŽIŠTA 963. OSNOVNA OBELEŽJA SAVRŠENE TRŽIŠNE KONKURENCIJE 974. NEPOTPUNA TRŽIŠNA KONKURENCIJA 99 4.1. Monopol 99 4.2. Oligopol 102

GLAVA IV OSNOVNI ELEMENTI TRŽIŠNE PONUDE I TRAŽNJE 1041. OSNOVNA OBELEŽJA TRŽIŠNE PONUDE 1042. ELASTIČNOST PONUDE 1083. OSNOVNA OBELEŽJA TRAŽNJA NA TRŽIŠTU 1104. ELASTIČNOST TRAŽNJE 1165. URAVNOTEŽENOST PONUDE I TRAŽNJE(TRŽIŠNA RAVNOTEŽA) 119

GLAVA V TRŽIŠTE KAPITALA 1231. POJAM KAPITALA I TRŽIŠTA KAPITALA 1232. SPECIFIČNOSTI FORMIRANJA PONUDE I TRAŽNJE KAPITALA 1253. OSNOVNI FINANSIJSKI INSTRUMENTI TRŽIŠTA KAPITALA 127 3.1. Osnovne karakteristike akcija 128 3.2. Osnovne karakteristike obveznica 1314. IZVEDENI FINANSIJSKI INSTRUMENTI TRŽIŠTA KAPITALA 133 4.1. Performanse forvard i fjučers ugovora 133 4.2. Performanse opcionih ugovora 136 4.3. Performanse svop ugovora 1375. FINANSIJSKE INSTITUCIJE TRŽIŠTA KAPITALA 139 5.1. Diferenciranje i obeležja depozitnih finansijskih institucija 139 5.2. Diferenciranje i obeležja nedepozitnih finansijskih institucija 142 5.3. Diferenciranje i obeležja specijalizovanih finansijskih posrednika 1456. FINANSIJSKI TOKOVI TRŽIŠTA KAPITALA 1477. POJAM, RAZVOJ I ZNAČAJ INVESTICIONIH FONDOVA 149 7.1. Pojam i razvoj investicionih fondova 149 7.2. Značaj investicionih fondova 1518. VRSTE I KARAKTERISTIKE INVESTICIONIH FONDOVA 154 8.1. Otvoreni investicioni fondovi 155 8.2. Zatvoreni investicioni fondovi 156 8.3. Privatni investicioni fondovi 158

GLAVA VI TRŽIŠTE RADNE SNAGE 1591. POJMOVNO ODREĐENJE TRŽIŠTA RADNE SNAGE 1592. SAVREMENI KONCEPTI EKONOMIJE RADA I TRŽIŠTA RADA 160

X EKONOMIJA

3. TEORIJA POJEDINAČNE PONUDE RADA 163 3.1. Kriva ponude rada sa dohodnim i supstitucionim efektom 168 3.2. Tržišna ponuda rada 1704. TRAŽNJA ZA RADOM 171 4.1. Kratkoročna tražnja za radom 171 4.2. Dugoročna tražnja za radom 173 4.3. Tržišna tražnja za radom 1755. ODREĐIVANJE NADNICA I ALOKACIJA RADA 176 5.1. Ravnoteža i uticaj promena determinanti ponude i tražnje na ravnotežu na

konkurentnom tržištu rada 176 5.2. Uticaj tržišnih struktura na nadnice i alokaciju rada 179 5.2.1. Kolektivno pregovaranje-sindikat kao monopol na tržištu rada 179 5.2.2. Monopson na tržištu rada 1816. UTICAJ PRODUKTIVNOSTI I TEHNIČKO-TEHNOLOŠKOG PROGRESA NA NADNICE I ZAPOSLENOST 183 6.1. Kratkoročni i dugoročni trend produktivnosti rada 183 6.2. Tehnološke promene i efekti distribucije 1857. ULAGANJA U LJUDSKI KAPITAL: OBRAZOVANJE I OBUČAVANJE 187

GLAVA VII SISTEM I POLITIKA CENA 1901. POJAM, ZNAČAJ I FUNKCIJE CENA 1902. VRSTE CENA 1923. UTVRĐIVANJE CENE KOŠTANJA 1944. KONTROLA CENA 195


DEO - III OSNOVNI ELEMENTI MAKROEKONOMIJE

GLAVA I PRIVREDNI RAST,PRIVREDNI RAZVOJ I CIKLIČNA KRETANJA EKONOMIJE 2011. POJAM PRIVREDNOG RASTA I RAZVOJA 2012. FAKTORI PRIVREDNOG RASTA I RAZVOJA 205 2.1. Stanovništvo kao faktor privrednog razvoja 208 2.2. Prirodni resursi 209 2.3. Proizvodna sredstva i infrastruktura 210 2.4. Tehnološke promene 211 2.5. Organizacija i preduzetništvo 2133. OSNOVNE TEORIJE PRIVREDNOG RASTA I RAZVOJA 214

XISADRŽAJ

4. STRATEGIJE PRVREDNOG RAZVOJA 216 4.1. Čiste strategije privrednog razvoja 217 4.2. Strategija održivog razvoja 2195. CIKLIČNI KARAKTER PRIVREDNOG RAZVOJA 220

GLAVA II NEZAPOSLENOST I INFLACIJA KAO MAKROEKONOMSKI POJMOVI 2241. NEZAPOSLENOST I STOPA NEZAPOSLENOSTI 2242. VRSTE NEZAPOSLENOSTI 228 2.1. Frikciona nezaposlenost 228 2.2. Sezonska nezaposlenost 229 2.3. Strukturna nezaposlenost 229 2.4. Ciklična nezaposlenost 2313. MAKROEKONOMSKO ODREĐIVANJE PRIRODNE STOPE NEZAPOSLENOSTI 2334. POJAM INFLACIJE 2365. VRSTE INFLACIJE: UMERENA, GALOPIRAJUĆA I HIPERINFLACIJA 2386. INFLACIJA TRAŽNJE I INFLACIJA TROŠKOVA 2427. MODEL MEĐUZAVISNOSTI INFLACIJE, NEZAPOSLENOSTI I PRIVREDNOG RASTA 244

GLAVA III NOVAC I KRDITNO MONETARNI SISTEM 2491. TEORIJSKA SHVATANJA O NASTANKU NOVCA 2492. NOVČANI AGREGATI 2513. PONUDA I TRAŽNJA ZA NOVCEM 252 3.1. Ponuda novca 252 3.2. Tražnja za novcem 2554. FUNKCIJE NOVCA 257 4.1. Novac kao mera vrednosti 257 4.2. Novac kao platežno sredstvo 258 4.3. Novac kao prometno sredstvo 259 4.4. Novac kao sredstvo čuvanja vrednosti 2595. MONETARNO-KREDITNI SISTEM 260

GLAVA IV ŠTEDNJA I INVESTICIJE 2641. FORMIRANJE ˝DOMAĆE˝ ŠTEDNJE 2642. ŠTEDNJA DOMAĆINSTVA, KORPORACIJA I DRŽAVE 2683. OSNOVNE KARAKTERISTIKE INVESTICIJA 2714. VRSTE I STRUKTURA INVEST1CIJA 2745. METODE ZA OCENU EFIKASNOSTI INVESTICIJA 2796. EKONOMSKA EFEKTIVNOST INVESTICIJA KAO FAKTOR DUGOROČNOG EKONOMSKOG RAZVOJA 283

XII EKONOMIJA

GLAVA V ULOGA EKONOMSKE POLITIKE U FUNKCIONISANJU EKONOMIJE 2871. OSNOVNI KONCEPT EKONOMSKE POLITIKE 2872. NOSIOCI, CILJEVI I INSTRUMENTI EKONOMSKE POLITIKE 2893. NAJZNAČAJNIJI SEGMENTI EKONOMSKE POLITIKE 291 3.1. Monetarna politika 291 3.2. Fiskalna politika 293 3.3. Ostali segmenti ekonomske politike 2944. EFIKASNOST EKONOMSKE POLITIKE 2965. EKONOMSKE FUNKCIJE SAVREMENE DRŽAVE 298 5.1. Alokativna funkcija države 302 5.2. Distributivna funkcija države 303 5.3. Stabilizaciona funkcija države 304

GLAVA VI OSNOVE MEĐUNARODNE EKONOMIJE 3071. GLOBALIZACIJA SVETSKE EKONOMIJE 3072. SUBJEKTI U SVETSKOJ PRIVREDI 310 3. MEĐUNARODNE EKONOMSKE TRANSAKCIJE 3154. SISTEM EKONOMSKIH ODNOSA SA INOSTRANSTVOM 3175. DEVIZNO TRŽIŠTE I DEVIZNI KURS 3206. TRGOVINSKA POLITIKA U MEĐUNARODNOJ EKONOMIJI 323 6.1. Oblici zaštite domaćeg tržišta 323 6.2. Vancarinska zaštita domaćeg tržišta 3257. TEORIJA KOMPARATIVNE PREDNOSTI U MEĐUNARODNOJ TRGOVINI 329 7.1. Teorija apsolutnih i relativnih uporednih prednosti 329 7.2. Teorija konparativne prednosti Majkla Portera 334


LITERATURA 341

1OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI

EKOMIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA

OSNOVNI PRAVCI I ŠKOLE U RAZVOJU EKONOMIJE

OSNOVNE AGREGATNE EKONOMSKE VELIČINE

POJAM I OSNOVNI ELEMENTI PRIVREDNOG (EKONOMSKOG) SISTEMA

2 EKONOMIJA


1. NASTANAK I RAZVOJ EKONOMIJE KAO NAUKE

Reč “ekonomija” grčkog je porekla. Nastala je kombinacijom reči oikos, što znači kuća, odnosno imanje i nemo što znači upravljati. Pod ekonomijom Ksenofon je podrazumevao pravila upravljanja gazdinstvom. Aristotel je ekonomiju identifikovao sa veštinom pribav-ljanja dobara potrebnih za život i korisnih za kuću i državu. Proizilazi da reč ekonomija doslovno prevedena na srpski jezik znači upravljati imanjem, gazdinstvom.

Od samog nastanka ljudskog društva čovek je nastojao da limitirane resurse što je moguće racionalnije pretvori u dobra koja će zadovoljavati određene potrebe, potrošne ili proizvodne. Ukratko, u najopštijem smislu reči ekonomija se definiše kao ljudska akti-vnost kojom se želi ostvarenje odabranih ciljeva upotrebom ograničenih resursa.

Prvi celoviti sistem ekonomskog razmišljanja nalazimo u delu britanskog klasičnog ekonomiste Adama Smita (1723-1790) pod nazivom ”Istraživanje prirode i uzroka bogat-stva naroda”, objavljenom 1776. godine. Premda po mnogim analitičarima Smitovo delo nije predstavljalo otkriće bilo čega što se nije znalo u samoj zbilji ekonomskog života ili što već kao zapažanje ili ekonomsko promišljanje činjenica iz ekonomske stvamosti nije bilo zabeleženo u pojednačnim radovima njegovih prethodnika, ono kao sveobuhvatno i takoreći enciklopedijsko sistematizovanje dotadašnjih ekonomskih saznanja, sa jasno opredeljenim uverenjima o prirodi i karakteru ekonomskih zbivanja i sa jasnim preporu-kama šta treba činiti da bi se ekonomska aktivnost dalje unapređivala, predstavlja prvu veliku inauguraciju ekonomske nauke i njeno svrstavanje u red do tada već afirmisanih i razvijenih nauka iz različitih domena prirode i društva.1 Adam Smit, u pomenutom delu je pokazao da sve što se dešava u ekonomskom životu ljudi predstavlja istovremeno i su-prostavljanje njihovih interesa. Kategorije poput, kapitala, rada, zemlje, zarada, profita, i td. predstavljaju ili osnov za prisvajanje ili samo prisvajanje izvedenih dobara, logično, izraženih u odgovarajućem cenovnom izrazu. 1 Ekonomska i poslovna enciklopedija, I tom, Savremena administracija, Beograd, 1994. str.312.

Glava I

EKONOMIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA

4 EKONOMIJA

Karl Marks (1818-1883) daje ekonomskoj nauci izrazitu ideološku dimenziju. On političku borbu suprostavljenih klasa tretira osnovnim generatorom privrednog i društvenog razvoja. Međutim, veliki ekonomisti već tokom druge polovine devetnaestog i čitavog dvadesetog veka su nastojali da ekonomiju oslobode ideoloških opterećenja, tako da se u vodećim tržišnim zemljama ustalio naziv ekonomija. U ovom kontekstu nezaobilazno je ime britanskog ekonomiste Alfreda Maršala (1842-1924) i njegovog dela ”Principi ekonomije”, izdatog 1890. godine. Iako istraživanja temelji na pretpostavkama slobodne konkuren-cije, maršalijanska ekonomija se ne zalaže za nekritičko vrednovanje tržišnih zakonitosti i apsolutno nemešanje države u privredni život.

Nesumnjivo, centralno mesto u afirmaciji ekonomske nauke pripada Džonu Majnardu Kejnsu (1883 -1946) i njegovom delu ”Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca” iz 1936. godine. Od Kejnsa pa sve do današnjih dana ekonomija se grana u dve velike celine: mikroekonomiju i makroekonomiju.2 Mikroekonomija proučava ekonomske aktivnosti poje-dinaca, domaćinstava i preduzeća u korišćenju resursa i upotrebi dohodaka. Njen pred-met izučavanja je raspodela faktora proizvodnje i proces stvaranja i korišćenja profita individualnih privrednih subjekata u sistemu tržišne ekonomije.

Makroekonomija je jedan od dva osnovna dela ekonomije, koji se bavi izučavanjem ponašanja privrede kao celine. Njena preokupacija je istraživanje načina na koji deluje ljudsko ponašanje na ishode funkcionisanja visoko agregiranih tržišta kao što su tržište rada, tržište kapitala ili tržište potrošnih dobara. Ukratko, makroekonomija proučava funkcionisanje i razvoj privrede kao celine.

U procesu izučavanja savremene ekonomije neophodno je utvrditi opšte ekonomske zavisnosti, svojstva, načine i činioce društvene proizvodnje. ”Svaka ekonomija je struktui-sana i dinamička razvojna kategorija, proces i sistem, sa određenim konstantama kao prirodnim zakonima: ekonomija rada, proizvodnja nove vrednosti, podela rada, itd., ali i promenljivim veličinama: u raznovrsnosti proizvodnje, subjektima prisvajanja, akumulaciji, nameni društvenog proizvoda itd. Naučno-tehničke inovacije neprekidno, neposredno i sveobuhvatno presecaju i prožimaju savremenu ekonomiju, koja sve više postaje ekonomi-ja tehnoloških promena.”3

Jedan broj ekonomskih teoretičara pravi razliku između ekonomske teorije i ekonomske analize. Svaka pojedinačna ekonomska pojava ili ekonomski proces ima svoje specifičnosti. Te specifičnosti uočavamo čim ekonomske pojave nastanu. Po njima se ekonomske po-jave i razlikuju. Međutim, određene ekonomske pojave imaju i neke zajedničke osobine. Uočavanje tih zajedničkih karakteristika svih ekonomskih pojava određene vrste i njihovo proučavanje omogućuje da se utvrde ekonomske zakonitosti u kretanju ekonomskih pojava i procesa. To je zadatak ekonomske teorije. Prema tome, ekonomska teorija uopštavanjem zajedničkih karakteristika određenih ekonomskih pojava i procesa utvrđuje zakonitosti u njihovom kretanju.

2 MiIenović, B. Mikroekonomija, Europrojekt, Niš, 1998. str. 19 .3 Tomić, R., Cvetanović,S., Đorđević,M. Osnovi ekonomije, Alfa-graf, Novi sad, 2008.str. 7.


”Utvrđivanje zakonitosti u nekom užem skupu ekonomskih pojava i/ili procesa radi rešavanja nekog ekonomskog problema predmet je ekonomske analize. Ekonomska anal-iza je, dakle, primena ekonomske teorije u rešavanju određenih ekonomskih problema u određenoj situaciji. To znači da ekonomska analiza nastoji objasniti određeni ekonomski problem kao posebni slučaj ekonomske teorije.”4

Pažnju zavređuje mišljenje R. Lipsija da savremena ekonomija proučava: a) alokaciju druš-tvenih resursa na altemativne upotrebe i raspodelu društvenog proizvoda na grupe i poje-dince; b) promene proizvodnje i raspodele u vremenu; c) efikasnost, odnosno neefikasnost privrednih sistema.

Osnovna odlika ekonomskih resursa je ograničenost. Resursima nazivamo sve raspo-ložive, kako materijalne tako i nematerijalne izvore stvaranja materijalnog bogatstva i ekonomskog blagostanja. S druge strane, potrebe ljudi su praktično neograničene, što znači da je nemoguće u potpunosti ih zadovoljiti. Potrebe se vremenom menjaju, po pravilu uvećavaju kao posledica intenzivnih tehnoloških usavršavanja i novih zahteva potrošača. Okolnost da su ekonomski resursi limitirani, a da su potrebe praktično neograničene im-plicira neophodnost njihove maksimalno racionalne upotrebe u cilju dobijanja optimalne količine robe i usluga, odnosno dobijanja optimalne količine dobara. U tom smislu može se zaključiti da su ljudi primorani da tokom celog svog života donose najrazličitije odluke bilo kao pojedinci, ili kao članovi pojedinih grupa, od domaćinstva do nivoa cele privrede. Nezavisno od toga da li to oni čine kao pojedinci odlučujući, na primer, koje će proizvode kupovati, članovi domaćinstva kada je u pitanju raspodela i trošenje kućnog budžeta ili to oni rade na nivou privrede, bitno je zapaziti da rešavanje najrazličitijih ekonomskih problema može biti efikasnije ukoliko se savladaju elementarna ekonomska znanja.

Slika br. 1. Usklađivanje ograničenih resursa sa neograničenim potrebama

4 Babić, M., Makroekonomski modeli, Narodne novine, Zagreb,1991, str.3.

6 EKONOMIJA

Ako zaključimo da ekonomija proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava koja imaju altemativnu upotrebu, onda je ona pre svega nauka o racionalnom ekonomskom izboru. Drugim rečima, ekonomija kao naučna disciplina ima za cilj otkrivanje pravila kojima ljudi treba da se rukovode u vlastitom ekonomskom ponašanju, a koja zavise od stvamog istorijskog i društvenog okruženja u kome se ljudi kreću i donose svoje odluke. Ako je ekonomija nauka koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava koja imaju altemativnu upotrebu, onda je ona pre svega nauka o racionalnom ekonomskom izboru. Ona nastoji da otkrije pravila kojima ljudi treba da se rukovode u svom racionalnom ekonomskom ponašanju, a koja zavise od stvamog istorijskog i društvenog okruženja u kome se ljudi kreću i donose svoje odluke. Ekonomija je pozitivna nauka koja iz svojih teorija i zakona isključuje svaki ideološki ili vrednosni sud. Istovremeno ona nastoji da odredi kriterijume na osnovu kojih je moguće zaključiti da li je jedan ekonomski sistem superiomiji od drugog.

2. EKONOMIJA – NAUKA O RACIONALNOM EKONOMSKOM IZBORU

Ekonomija spada u grupu dinamičnih naučnih disciplina koja, s jedne strane, pruža naučna objašnjenja mehanizma funkcionisanja privrede, a s druge strane, pruža preporuke kreatorima ekonomske politike o načinu upravljanja privredom. Ekonomija kao nauka bavi se razot-krivanjem, analizom i produbljivanjem saznanja o ekonomskim zakonitostima i pojavama u proizvodnji, sa stanovišta analize odnosa proizvodnje, odnosno racionalnosti upotrebe ograničenih resursa i neograničenih ljudskih potreba.

Ekonomija kao nauka pokriva veliki broj tema, ali u osnovi posvećena je razumevanju kako društvo locira svoje resurse uz proučavanje implikacija oskudnosti tih resursa.

Prva učenja o ekonomiji tumače suštinu ekonomskih aktivnosti ljudi kao društveni pro-ces proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje materijalnih dobara radi zadovoljenja ljudskih potreba. Ekonomija istražuje ekonomske zakonitosti između ljudi koji nastaju u okviru ekonomskih aktivnosti, uvažavajući tržišni mehanizam na principima efikasne al-temativne upotrebe ograničenih resursa i neograničenih potreba za materijalnim dobrima i uslugama.

Prema tome, zadatak ekonomije kao nauke jeste da otkrije objektivne ekonomske zakoni-tosti koje vladaju društvenom proizvodnjom, raspodelom, razmenom i potrošnjom, što znači da je ekonomija društvena nauka.

Ljudske potrebe ne zadovoljavaju se prisvajanjem slobodnih materijalnih dobara iz prirode, sem izuzetnih slučajeva već prevashodno stvaranjem, proizvodnjom i raspodelom materijalnih dobara. To podrazumeva troškove rada, odnosno ekonomske aktivnosti.


S obzirom da svaki čovek ispoljava potrebe za materijalnim dobrima to se potrebe tretiraju po hitnosti i važnosti. Svakako da su najvažnije osnovne, biološke potrebe koje obezbeđuju biološki opstanak ljudi (hrana, odeća, stanovanje, ogrev, higijena itd.). S promenom životnog standarda, kulture, navike i sl., nivo osnovnih potreba prerasta u tzv. luksuzne potrebe koje nisu adekvatno raspoređene među ljudima. Takva materijalna sredstva se posebno oporezuju i opterećuju dodatnim izdacima zbog čega njihovo za-dovoljavanje obezbeđuje samo visoki standard života. Potrebe se stalno obnavljaju (ne mogu se zadovoljiti zauvek) zbog čega se neprekidno i obavljaju ekonomske aktivnosti.

U našoj daljoj analizi pokušavamo odgovoriti na pitanje šta je predmet izučavanja ekonomije, definišući oblasti koje proučava ekonomija, a to su, pre svega:

ekonomija pita šta (koja dobra i usluge) treba proizvoditi, kako se trebaju ta dobra �i usluge proizvoditi i za koga treba proizvoditi;

ekonomija proučava kretanja u celoj privredi, trendove kretanja cena, proizvodnje, �nezaposlenosti i spoljne trgovine;

ekonomija je znanje izbora. � Ona proučava kako ljudi odabiraju oskudne ili ograničene proizvodne resurse (rad, oprema, tehničko znanje i sl.) da bi proiz-veli različite robe (kao što su pšenica, pirinač, odeća, obuća, kompjuteri, projek-tili ili borbeni avioni) i izvršili raspodelu na potrošnju, razne potrebe ili izvoz;ekonomija je nauka o novcu, bankarstvu, tržištu, kapitalu, finansiranju privrednog �razvoja itd.;

ekonomija je proučavanje trgovine između država � . Ona pomaže da se objasni zašto države izvoze neka dobra i uvoze druga. Uz to proučava uticaje raznih ekonomskih i neekonomskih prepreka na državnim granicama;ekonomija je veština privređivanja, odnosno sposobnost pribavljanja neophodnih �dobara za život;

ekonomija omogućava sagledavanje uslova kako ostvariti „maksimalne rezultate �uz minimalna ulaganja” materijalnih, kapitalnih i kadrovskih potencijala, odnosno kako da se raspoloživom količinom resursa ostvari što veći pozitivni ekonomski rezultat.

Lista je dugačka, a mogli bi smo je još mnogostruko produžiti. No, ukoliko sažmemo sve prethodne definicije pronalazimo zajedničku misao:

Ekonomija je naučna disciplina koja proučava osnovna pravila ponašanja i ekonomske za-konitosti u ekonomskim aktivnostima. U svakoj epohi razvoja, ekonomija proučava ekonom-ske aktivnosti, kako društvo koristi oskudne resurse radi proizvodnje dobara i usluga i vrši njihovu raspodelu među članovima društva.

Dakle, ključni ekonomski problem društva je, kako izmiriti nesklad između stvamih, neograničenih potreba ljudi za robama i uslugama i ograničenih izvora, resursa (rad, mašine i sirovine).

8 EKONOMIJA

Budući da su želje neograničene, važno je da ekonomija na najbolji način upotrebljava ograničena sredstva. To nas dovodi do presudnog pojma efikasnosti. Efikasnost znači upo-trebu ekonomskih sredstava što je moguće efikasnije da bi se zadovoljile potrebe i želje ljudi. Konkretnije, ekonomija proizvodi efikasno kad ne može proizvesti više jednog dobra bez da proizvede manje nečeg drugog. 5

Dakle, suština ekonomije je da prizna stvamost oskudnosti i potom pronađe kako ure-diti društvo na način koji dovodi do najefikasnije upotrebe sredstava. To je ono gde ekonomija daje svoj jedinstveni doprinos.

3. PREDMET IZUČAVANJA EKONOMIJE (POZITIVNA I NORMATIVNA EKONOMIJA)

Ekonomija kao društvena nauka proučava brojne oblasti i probleme razvijajući teori-

je ljudskog ponašanja u donošenju ključnih odluka u korišćenju ograničenih resursa radi proizvodnje i raspodele vrednih materijalnih dobara i usluga među ljudima. U okviru istraživanja osnovnih ekonomskih zakonitosti i pojava ukupnu ekonomsku nauku možemo klasifikovati kao pozitivnu i normativnu ekonomiju.

Pozitivna ekonomija proučava ciljeve i naučno objašnjenje kako privreda funkcioniše. Cilj pozitivne ekonomije je da prouči kako društvo donosi odluke o potrošnji, proizvodnji, raspodeli i razmeni dobara i usluga. Istovremeno pozitivna ekonomija objašnjava i zašto privreda radi tako kako radi, a dopušta i predviđanje o tome kako će privreda reagovati na promene.

Pozitivna ekonomija proučava kako privreda radi bez obzira na naše političke nak-lonosti ili naše moralne kodekse, dakle nema mogućnosti za ličnu promociju rasuđivanja i donošenja odluka. U ovom osvrtu pozitivna ekonomija je slična prirodnim naukama kao što je fizika, geologija ili astronomija.

Normativna ekonomija nudi preporuke u funkcionisanju privrede, zasnovane na ličnom proračunu mišljenja. Na primer, kada vlada nameće porez na vredna materijalna dobra, cena tih dobara se povećava. Tada se postavlja pitanje normativa, da li je povećanje cena poželjno sa ekonomske tačke gledišta. Prema tome, normativna ekonomija je zasno-vana na ličnoj proceni, a ne na bazi istraživanja za svaku objektivnu istinu.

Odnos pozitivne i normativne ekonomije ilustrovaćemo sledećim primerom: Starije osobe imaju visoke troškove za lekove i lečenje i vlada bi trebala da dotira njihove troškove. Prvi deo je „tvrdnja” u pozitivnoj ekonomiji, tj. kako svet stvamo funkcioniše, i to je uopšteno govoreći tačno. Drugi deo tvrdnje, tj. saveti, šta vlada treba da radi, pred-stavlja ličnu procenu mišljenja, zasnovanu na ličnim znanjima i osećanjima.6

5 Samuelson, P., Nordhaus W., Ekonomija, XV izdanje, MATE, Zagreb, 2000, str. 5.6 Jednak J., Rosić I., Ekonomija, Čigoja štampa, Beograd, 2003., str. 8


Međutim, ekonomija ne može biti iskorišćena da prikaže da je jedna od ovih konstata-cija tačna, a da su ostale pogrešne. Sve zavisi od sklonosti društva da napravi pravi izbor. Zato pozitivnu ekonomiju koristimo da objasnimo opcije iz kojih društvo pravi normativni izbor.

4. POJAM MAKROEKONOMIJE I MIKROEKONOMIJE

Do velike ekonomske krize kojom su 30-ih godina dvadesetog veka bile zahvaćene privrede najrazvijenijih kapitalističkih zemalja i uopšte zemalja sa tržišnim načinom privređivanja, ekonomska nauka se nije delila na mikroekonomiju i makroekonomiju, odnosno ti nazivi za sadržaje koji se njima pokrivaju nisu bili u upotrebi. Veliki norveški ekonomista Kangar Frisch prvi dobitnik Nobelove nagrade (1969) za svoje rezultate u oblasti ekonomskih nauka (koju je inače delio sa holandskim ekonomistom Jan Timbergenom), u svojim radovima prvi upotrebljava termine „micro-dinamics” i „macro-dinamics” i njima obeležava sadržaje za koje se kasnije uglavnom koriste nazivi mikroekonomija i makroekonomija.

Makroekonomija potiče od grčkih reči: macros - veliki i oiekonomija - privreda, što znači da proučava ekonomske agregatne veličine. Drugim rečima, bavi se proučavanjem privrede, gde se varijable svode na mali broj globalnih veličina, tj. kompleksnih agregatnih veličina. U tom smislu makroekonomija se bavi izučavanjem pojava, procesa i problema kao što su: bruto domaći proizvod, potrošnja, štednja, investicije, ekonomski rast, spoljnotrgovinska razmena, društvena reprodukcija, platni bilans, ciklična kretanja privrede, budžet, fiska-lna i monetama politika, agregatna tražnja i ponuda, zaposlenost, inflacija itd. Prema tome, makroekonomija proučava funkcionisanje i upravljanje ekonomijom u celini.

Makroekonomija dobija na značaju posle velike ekonomske krize (1929-1933), kada su obelodanjeni ekonomski problemi sa nesagledivim posledicama koji se nisu mogli razrešiti putem mehanizma Smitove „nevidljive ruke”. Među ekonomistima to je najbolje uočio Džon Majnard Kijns, te se nastanak navedene makroekonomske teorije i politike vezuje za njegovo ime.

Drugim rečima, makroekonomija naglašava međusobni odnos u privredi kao celini. Tako, makroekonomisti retko brinu o podeli potrošnih dobara na automobile, televizore, bicikle i sl. Sva ta dobra tretiraju kao „potrošna dobra”. Oni proučavaju međusobni odnos između kupovine domaćinstava potrošnih dobara i preduzeća koja kupuju mašine, sirovine, zgrade i sl.

U davanju odgovora na ta i druga pitanja makroekonomija objašnjava ekonomsku stvamost procesom simplifikacije. To drugim rečima znači da se ignorišu detaljne razlike među milionima individualnih osoba, domaćinstava, firmi i proizvoda, odnosno da se uka-zuje na ono što je ključno i reprezentativno za celinu.

10 EKONOMIJA

Prema Saksu makroekonomska analiza se sastoji iz tri etape.7 U prvoj etapi makroekonom-ske analize se postavlja opšti teoretski okvir za najznačajnija makroekonomska pitanja kako bi se razumeo proces donošenja odluka pojedinačnih preduzeća ili domaćinstava, modelirajući ponašanje izabranog, tzv. reprezentativnog preduzeća ili domaćinstva na osnovu teo-retski definisanih ekonomskih instrumentarija.

U drugoj etapi, posredstvom agregiranja vrši se sagledavanje pojedinačnih odluka individ-ualnih domaćinstava i preduzeća i kroz tu prizmu se sagledavaju opšte ekonomske tendencije i ukupno ponašanje privrede.

Na osnovu dobijenih informacija u drugoj etapi, u trećoj etapi se objašnjavaju tekuća ili predviđaju buduća kretanja čime se dobija odgovor da li je postavljeni teorijski okvir realan i ima li smisla. Istovremeno se opštetorijski okvir obogaćuje nalazima empirijske analize.

„Najveći broj glavnih pitanja kojima se bavi makroekonomija uključuje ukupni nivo proizvodnje, nezaposlenost, cene, spoljnu trgovinu, šta utiče na njihov tekući nivo? Šta određuje promene ovih varijabli u kratkom, a šta u dugom roku? Zašto je dohodak danas veći nego pre 50 ili 100 godina? Šta uzrokuje recesiju a šta ekspanziju? Šta utiče na kratkoročne fluktuacije društvenog proizvoda što proučavaju teorije poslovnih ciklusa? Šta su uzroci inflacije? Šta određuje dugoročni prosečni nivo cena u privredi? Šta određuje kratkoročne fluktuacije rasta cena? Kako objasniti fenomen istovremenog rasta nezapos-lenosti i rasta cena? Kakav je značaj trgovačkog bilansa, deficita ili suficita na funkcion-isanje privrede i šta određuje njegovo kretanje u kratkom ili dugom roku? Šta određuje komponente agregatne tražnje (potrošnja, investicije, državna potrošnja, saldo trgovin-skog bilansa) čime je definisana agregatna ponuda i šta određuje agregatni proizvod? Ovo su samo neka od oblasti na koje makroekonomisti pokušavaju da pruže odgovor.”8

Jedno od važnih područja istraživanja u makroekonomiji jeste uticaj politike države, posebno fiskalne i monetame, na ukupna ketanja u privredi. Napor makroekonomije treba da ide u pravcu traženja optimalne uloge države kako se ne bi gušila inicijativa pojedinih firmi, odnosno kako bi se stvorile racionalne veze između privrede i ekonomske politike (jer su one nepredvidive i nestabilne) čime bi se stvorila zdrava osnova za upravljanje privredom. U odnosima privrede i ekonomske politike makroekonomija treba da pomogne kreatorima ekonomske politike da ocene potencijalne efekte altemativnih politika, čime se omogućava poboljšanje ekonomske politike odnosno i samo funkcionisanje privrede.

Mikroekonomija potiče od grčke reči mikros - mali i oiekonomija - privreda, što bi u pre-vodu značilo izučavanje pojedinačnih ekonomskih pojava, veličina i odnosa vezanih za poje-dince i preduzeća. Prema tome, mikroekonomija proučava privredne subjekte (domaćinstva i preduzeća) sa stanovišta troškova proizvodnje, formiranja i raspodele akumulacije i do-biti, formiranja cena, proizvodnje i distribucije roba i usluga, pojedinačna tržišta, individualnu štednju i akumulaciju, životni standard i ličnu potrošnju itd. Proističe, da su domaćinstva i preduzeća osnovni privredni subjekti u poslovanju i potrošnji u svim oblicima privređivanja.

7 Sachs J., Felipe B.: Macroeconomics in the Global Economy, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey (prevod na ruski jezik), Moskva, Delo, 1996. str. 21.

8 Čobeljić, N., Rosić, I., Rosić, Pitić, G., Makroekonomija i privredni razvoj, Komino trade, Kraljevo,1997. str.4.


Pre nego što detaljnije objasnimo ulogu i značaj tržišta, dovoljno je reći da pod tržištem podrzumevamo oblik razmene u kome na osnovu cena domaćinstva donose odluku o potrošnji različitih vrsta roba, a preduzeća odlučuju šta, kako i koliko proizvesti, a radnici za koga i koliko da rade. Tako se i usaglašava odnos ponude i tražnje na pojedinačnim (segmentiranim) tržištima.

Mikroekonomija izučava donošenje odluka o upotrebi određenih sirovina. Na primer, zašto pojedinci više vole automobile od bicikla i kako proizvođači odlučuju da li da proiz-vode automobile ili bicikle. U ovom slučaju analizira se ponašanje svih domaćinstava i svih preduzeća u pogledu zbira kupovine automobila i zbira proizvodnje automobila. Tako se istražuje tržište automobila i upoređuje sa tržištem bicikla i dobija odgovor o relativnom odnosu cena automobila i bicikla u odnosu na utrošene resurse. Dakle, mikroekonomija proučava tržište za svaku robu i pruža šansu za razumevanje celokupnog ciklusa, proiz-vodnje, raspodele, razmene i potrošnje, u celoj privredi u datom trenutku vremena.

Ova vrsta analize je veoma komplikovana i veoma lako se može zagubiti trag feno-mena za koji smo bili zainteresovani. U ekonomskoj analizi to zahteva elemente umešnosti u razlučivanju teorijske analize i iskrivljene realnosti. Mikroekonomisti teže ponuditi de-taljan tretman jednog stanovišta ekonomskog ponašanja, ali ignorišu međusobni odnos sa ostatkom privrede. Ovde mikroekonomisti i makroekonomisti nastavljaju različite puteve ekonomske analize.

Pri svemu tome treba istaći da ne postoji nikakav konflikt niti protivurečnost između makro i mikroekonomije. Radi se o sagledavanju istih problema ali o različitom fokusiranju određenih problema. Mikroekonomija proučava ponašanje individualnih domaćinstava i formi praveći jednostavne pretpostavke da agregati (kao nacionalni dohodak i stopa nezaposlenosti, na primer) ostaju konstantni. Suprotno tome, makroekonomija proučava ponašanje navedenih agregata (nacionalni dohodak i stopa nezaposlenosti) ignorišući razlike među individualnim domaćinstvima.

5. METODE I NAUČNI PRISTUP IZUČAVANJA EKONOMIJE

Ekonomska nauka koristi širok spektar metoda naučnog saznanja. Pomoću metoda apstrakcije formulišu se naučne kategorije koje izražavaju bitne aspekte istraživanih objekata i konstruišu se ekonomski modeli. Ekonomski modeli ili ekonomska teorija može biti izražena verbalno, matematički i grafički. Nezavisno od oblika, ekonomski model mora sadržati sledeće komponente: a) defnicije; b) pretpostavke; c) jednu ili više hipoteza i d) jedno ili više predviđanja.

Peslednjih godina u ekonomskim istraživanjima svojim značajem sve više skreću pažnju ekonometrijski modeli. Ekonometrijski modeli u svojoj osnovi mogu biti: makromodeli i mik-romodeli. Svi ekonomski modeli mogu biti statičkog i dinamičkog karaktera.

12 EKONOMIJA

Ekonomija kao nauka nalazi se u stalnom razvoju primenjujući neprekidno nove postupke i metode istraživanja. U najelementarnijem smislu metode naučnog istraživanja u ekonom-skoj nauci možemo podeliti na opšte i posebne. Opšte se koriste u gotovo svim naučnim istraživanjima, a kao najvažnije možemo pomenuti: analizu i sintezu, dijalektičko-logički metod, apstrakciju, deskripciju, indukciju i dedukciju, empirijski metod itd. Od posebnih naučnih metoda možemo pomenuti: istorijski metod, opservaciju, empirijski metod, ekonom-sku analizu itd.

U istraživanju određenih ekonomskih fenomena u ovom udžbeniku veoma često ćemo koristiti klauzulu „pod ostalim nepromenjenim uslovima”. Najkraće, ova klauzula se koristi u ekonomskoj nauci kada usled velikog broja međuzavisnosti koje postoje među ključim ekonomskim veličinama u nacionalnoj ekonomiji nije moguće istovremeno ih obuhvatiti ekonomskom analizom. Pomoću ove klauzule moguće je skoncentrisati se na najvažnije, a sve ostale zanemariti. Zato i rezultati ekonomske analize koji se dobijaju korišćenjem ove klauzule vrede samo približno, odnosno samo u proseku.9

Ekonomisti nemaju nikakav monopol na istinu o važnim temama svakodnevnog života. Mnogi fenomeni u ekonomiji se slabo razumeju i mnogo su kontraverzni. Upravo zbog toga su ekonomisti razvili, naučno-tehničke pristupe koji im daju najbolju moguću startnu poziciju u razotkrivanju i razumevanju komplikovanih snaga koje utiču na ekonomski rast, cene i nadnice, plate, raspodelu dohotka i spoljnu i unutrašnju trgovinu. U tom smislu analiziramo: posmatranje, ekonomsku analizu, statističku analizu i eksperiment, odnos delova i celine, sub-jektivnost i zakon oskudnosti.

a) Posmatranje je veoma važno za analizu ekonomskih događaja posebno kada je reč o ekonomskim događajima iz prošlosti. Primer: uzmite inflaciju, izraz koji znači opšti rast cena. Bankari, građani, političke vođe, vlade često brinu o inflaciji i preduzimaju korake, smanjujući proizvodnju i povećavajući nezaposlenost da bi onemogućili, sprečili, usporili nadolazeću inflaciju. Kako ćemo razumeti štetu koju bi mogla prouz-rokovati inflacija? Jedan od načina je da proučimo inflaciju iz ranijeg perioda. Na primer, u Nemačkoj inflacija 1920-ih uslovila je rast cena od 1.000.000.000.000 % u dve godine. Inflacija najviše uništava srednju klasu i uslovljava socijalne nemire. Ispitujući uticaje inflacije u raznim zemljama i našoj zemlji može se steći uvid u puno umerenije inflacije 1970-ih, 1980-ih godina, ali i u onu iz 1993. godine koja je bila slična onoj u Nemačkoj.

b) Ekonomska analiza uzima u obzir činjenice i istoriju. Tu su bitni elementi za empiri-jsku analizu u ekonomiji, ali same činjenice ne mogu ispričati svoju vlastitu priču. Zapisanim činjenicama mora se pridodati ekonomska analiza, jer samo razvijanjem i testiranjem ekonomskih teorija mogu se pojednostaviti ekonomski tokovi i dobiti slika realnosti.

Ekonomska analiza je pristup koji počinje skupom pretpostavki i tada logički iz-vodi određena predviđanja o ekonomskom ponašanju ljudi, preduzeća i ukupne privrede. Na primer, uzmimo u obzir ograničavanje uvoza stranih dobara da bi

9 Tomić, R., Cvetanović,S., Đorđević, M. Osnovi ekonomije, Alfa-graf, Novi sad, 2008. str. 27.


se zaštitili domaći radnici i preduzeća od strane konkurencije. Ili „jeftini strani rad” uništava radna mesta radnika gde su plate više. Oni koji trpe negativne posledice predlažu ograničavanje uvoza idustrijskih proizvoda kako bi sprečili nezaposle-nost svojih kapaciteta. U tom smislu koriste se fiksne kvote u uvozu pojedinih roba. Ljudi o tome mogu beskrajno raspravljati, a ekonomisti više vole koristiti analizu ponude i tražnje da bi utvrdili ograničenja uvoza robe. Analiza će pokazati da će ograničavanje uvoza povećati broj zaposlenih u domaćoj proizvodnji, ali će istovre-meno povećati cene robe proizvoda kojim se nedozvoljava slobodan uvoz, smanjiće se i nacionalni dohodak itd.

Ekonomska analiza će pokazati na svakom konkretnom primeru ispravnost donošenja odluke i predviđanja. Kroz analizu ponude i tražnje, troškova, državnih regula-tiva i slično, dolazi se do odgovora na kontraverzna pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

c) Statistička analiza daje potpunije razumevanje ekonomskih aktivnosti. Analiza se zas-niva na korišćenju ekonomskih podataka. Preduzeća i vlade objavljuju veliki broj podataka koji nam mogu pomoći u analiziranju ekonomskog ponašanja na kvantita-tivni način. Stvama primena takvih informacija zahteva znanje iz teorije verovatnoće i ekonometrije, a razumevanje rezultata zahteva samo pažljivo čitanje i zdrav ra-zum.

d) Eksperimenti u ekonomiji imaju specijalno mesto. Naime, ekonomski svet je zakompli-kovan sa milionima domaćinstava, milionima roba i cena. Zbog toga se ekonomisti okreću ka kontrolisanom eksperimentu. Naučnici vrše kontrolisani eksperiment deleći populaciju na dve ili više grupa, od kojih se sa svakim postupa na isti način osim u jednom činiocu. Naučnik meri uticaj tog činioca koji proučava držeći sve ostale uslove nepromenjene. Dakle, mnogo je teže vršiti eksperiment u ekonomiji nego u tipično eksperimentalnim naukama. Ekonomisti ne mogu meriti promenljive veličine sa preciznošću sa kojom fizičari mogu postići mereći masu, brzinu i udaljenost. Osim toga, teško je oponašati stvamu privredu u laboratoriji. Uprkos teškoćama ekono-misti se sve više okreću eksperimentu da bi objasnili ekonomsko ponašanje. Na prim-er, u jednoj grupi kontrolisanih eksperimenata tokom zadnje dve decenije, ekono-misti su merili reakcije ljudi na različite vrste vladinih programa da poveća dohotke siromašnima. Eksperimenti su bili od koristi u pružanju podataka kako promene vladinog programa mogu uticati na radne navike i njihovu štednju. Eksperimenti ispituju kako se tržišta ponašaju kada postoji mali broj proizvođača, ili ograničena konkurencija.

Pomenuta tehnika: posmatranje, ekonomska analiza, statistička analiza i eksperi-menti čine pristup po kome ekonomska nauka napreduje i razotkriva ekonomske zakonitosti.

e) Celina je uvek nešto više od prostog zbira svojih sastavnih delova. To svakako važi i za privredu kao veliki ekonomski sistem gde delovi u celini mogu imati samo relativnu samostalnost, ali ne i apsolutnu samostalnost jer bi time ugrozilo postojanje celine.

14 EKONOMIJA

f) Subjektivnost. Možda je najveća prepreka u izučavanju ekonomije subjektivnost koju unosimo u proučavanje sveta oko nas. Cesto verujemo da je naša obaveza u istraživanju ekonomskih tokova i zakonitosti da otkrijemo objektivnu stvamost. No, učenje nije tako jednostavno. Možda na prvi pogled dok profesor predaje, izgleda jednostavno, a kasnije s vremenom sve više i više se umnožavaju problemi i istraživanja. Dok smo mladi, um (pamet) je stalno otvoren novim idejama. S vre-menom kad sazrevamo učimo od prijatelja, profesora, porodice itd. Ali onog tre-nutka kada shvatimo naš svet, postajemo zarobljenici sopstvenog znanja. Zbog toga nauka pripada mladima, dok stariji “znaju previše stvari koje su neistinite”, ali ih nikako ne mogu zaboraviti. Zato ljudi koji žive na istom podneblju mogu imati bitno različita ekonomska shvatanja. Neki su za tržišni koncept privređivanja, a drugi za dirigovani sistem privređivanja. Otuda je taj problem subjektivnosti, koji nas upozo-rava da moramo biti parlamentarni i otvoreni prema mišljenjima koja se razlikuju od naših sopstvenih mišljenja.

g) Zakon oskudnosti. U samoj srži ekonomije vlada Zakon oskudnosti. Ekonomisti pro-učavaju način proizvodnje i razmene, raspodele i potrošnje roba, zato što ljudi po prirodi žele trošiti više nego što privreda može proizvesti. Kad bi se kojim slučajem moglo proizvesti koliko se može potrošiti, ljudi ne bi brinuli o efikasnosti korišćenja oskudnih resursa. Preduzeća ne bi trebalo da brinu o efikasnom korišćenju rada i materijala, a država ne bi trebalo da se bori za poreze ili potrošnju. Tako bi svako imao onoliko koliko mu treba, niko ne bi brinuo oko raspodele dohotka među različitim ljudima ili klasama.

Samim tim, ne bi bilo ekonomskih dobara, dobra koja su oskudna ili imaju ograničenu po-nudu. Ne bi bilo potrebe za ekonomiziranjem potrošnje i ekonomija ne bi bila vitalna nauka. Sva dobra bi bila besplatna poput peska u pustinji ili vode na obalama reka ili mora.

Nema društva gde su dobra neograničena. Materijalna dobra su ograničena, a želje su neograničene. Nema te zemlje na Svetu koja može proizvesti toliko dobara da bi se svačija želja ispunila. Ljudi u životu žele uredan život, odnosno čist vazduh i vodu, zdravu hranu, uredno stanovanje, upotrebu kompjutera, automobile, centralno grejanje, leti hlađenje, re-kreaciju, sport, zabavu, turistička putovanja i odmor itd. Ako se spoje sve eventualne želje uviđamo da nema dovoljno dobara ili usluga da bi se zadovoljio manji deo potreba.

U svakoj razvijenijoj zemlji nacionalni dohodak bi morao biti mnogo veći da bi prosečni stanovnik mogao živeti na nivou prosečnog lekara, stomatologa, pravnika, ekonomiste, inženjera itd. Nasuprot tome, u Africi i Aziji stotine miliona ljudi umire od gladi ili materi-jalnog siromaštva, dok razvijene zemlje troše milijarde dolara za oružje (neproduktivna proizvodnja) namenjeno ubijanju ljudi i razara se ono što su generacije i generacije st-varale.

Dakle u svakoj sadržini ekonomije nalazi se istina koja nam govori da su dobra oskudna zato što nema dovoljno resursa da se proizvedu sva dobra koja ljudi žele trošiti. Otuda ekonomija uči kako od oskudnih odabrati moguća dobra i usluge, kako ta dobra vredno-vati, racionalno trošiti i što potpunije zadovoljiti sveukupne potrebe.


6. OSNOVNE EKONOMSKE ZAKONITOSTI

Ekonomski zakoni izražavaju unutrašnje, suštinske veze koje postoje između i unutar ekonomskih odnosa. Te zakone izučavaju ekonomske nauke. Pošto je reč o izučavanju i formulisanju naučnih zakona u sferi ekonomskih odnosa, ekonomski zakoni nose izvesne specifičnosti.

Ekonomski zakoni, kao naučni zakoni, izražavaju nešto što je unutrašnje, suštinsko u ekonomskim odnosima. Oni pretpostavljaju teorijsko, apstraktno mišljenje koje prelazi od “pojave” na “suštinu” i koje apstrahuje ekonomske pojave od njihovih mnogobrojnih nebit-nih, akcesomih, slučajnih osobina i odnosa. Zato ekonomski zakoni ne objašnjavaju svaku pojedinačnu ekonomsku pojavu i odnos, već ono što je tipično, opšte, za veliki broj sličnih ili istovetnih pojava i odnosa. Zato su ekonomski zakoni istovremeno klauzalne prirode, objašnjavajući opšte u pojavama i statističke (empirijske) prirode (opšte se izdvaja i može se ispoljiti samo preko “pojedinačnog”, preko empirijski datog velikog broja pojedinačnih ekonomskih odnosa).

Specifičnosti ekonomskih zakona sastoje se u tome:10

a) da su to objektivni zakoni, zatim

b) ekonomski zakoni nemaju stepen opštosti i univerzalnosti prirodnih zakona i

c) ekonomski zakoni istovremeno izražavaju dijalektički karakter i dijalektičke zakoni-tosti ekonomskog procesa u društvu u kojem se ispoljavaju.

a) Objektivnost ekonomskih zakona sastoji se u tome što oni deluju nezavisno od stepena našeg saznanja i spoznaje razloga njihovog dejstva, i nezavisno od vrste i stepena naše svesne kontrole toga dejstva. Naša praktična aktivnost (kontrola) može biti čak zasnovana i na lažnim predstavama o uzročnosti u ekonomskoj sferi i netačnim prognozama o stanju i kretanju ekonoskih odnosa. Nezavisno od toga, ekonomske zakonitosti će nam odstupanjima u ekonomskoj stvamosti, koja se odvija mimo naših predviđanja, ukazati na svoju objektivnu prisutnost. Otuda objektivnost ekonomskih zakona može biti shvaćena i u smislu relativne ili apsolutne nemoći svesne ljudske aktivnosti da ukine - „deluje nasuprot” ili „neutrališe” dejstvo ekonomskih zakonitos-ti, a i u stavu da se kao individualna tako i ukupna društvena svest, mora prilagoditi i saobraziti delovanju ekonomskih zakonitosti.

b) Ekonomski zakoni nemaju stepen opštosti i univerzalnosti prirodnih zakona jer se neprestano menja tehnika i tehnologija proizvodnje, organizacija rada, odnosi proiz-vodnje a, s tim u vezi, i uslovi i odnosi raspodele, razmene i potrošnje društvenog proizvoda. Istovremeno sa ovim promenama menjaju se i ekonomski zakoni. Zbog toga kažemo da su ekonomski zakoni „istorijski” da je njihovo trajanje uslovljeno vremenski i prostorno sa datim tipom ekonomskih odnosa, pa ih stoga možemo podeliti u nekoliko grupa. Najopštiji, odnosno najdužeg vremenskog trajanja su oni ekonomski zakoni koji izražavaju neka najopštija svojstva privredivanja koji su na

10 Barać, S., Stakić, B., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008, str. 14.

16 EKONOMIJA

granici prirodnih i tehnoloških procesa. To su, npr. zakon o vremenskoj kontinuira-nosti proizvodnog procesa, zakon o srazmemoj podeli ljudskog rada i sredstava prema vladajućim potrebama, zakon o ekonomskoj ravnoteži proizvodnje i potros-nje i zakon o ograničenosti ekonomskih dobara.

Pomenutim zakonima su bliski po stepenu opštosti i oni ekonomski zakoni čije se prisustvo može konstatovati u vrlo različitim društveno-ekonomskim informacijama i vremenskim epohama. Takve su npr. zakonitosti koje determinišu opšte uslove proiz-vodnje vrednosti i robne proizvodnje (zakon društvene podele rada, zakon viška rada i proizvoda, zakon vrednosti, zakon cena, zakon ponude i tražnje, zakon nekih opštih novčanih funkcija - mere vrednosti, prometnog sredstva, opticaja novca, itd.). Najbrojniji su, međutim, oni ekonomski zakoni koji proizilaze iz određenog istorijski datog tipa produkcionih odnosa, koji izražavaju specifične klauzalne i funkcionalne veze koji iz tih odnosa proističu.

Bitno je uočiti da se istovremeno odvijaju dva procesa koji su od uticaja na nasta-janje ekonomskih zakonitosti: sa jedne strane su priroda i tehnologija, a sa druge strane društvena organizacija rada u specifičnom istorijskom ambijentu gde utiču i mnoge drage komponente: pravna, sociološka, politička struktura itd.

c) Ekonomske zakonitosti izražavaju dijalektički karakter i dijalektičke zakonitosti ekonom-skog procesa u društvu u kojem se ispoljavaju.11

Suština ove povezanosti je u tome što se unutar jednog skupa uzroka i posledica, koje nazivamo zakonitim odnosom, odvija proces „jedinstva i suprotnosti i uzajam-nog uslovljavanja kvantitativnih i kvalitativnih ekonomskih stanja”, kao što se taj isti proces odvija između različitih skupova uzroka i posledica, tj. zakonitosti. U suštini, dakle, ekonomski zakoni izražavaju i identični su sa dijalektičkim kretanjem, koje je svojstvo svih prirodnih i društvenih pojava i odnosa uopšte. Takva kretanja možemo uočiti i u odnosu čovek - materijalna priroda, gde je prisutan neprekidan proces zavisnosti, uslovljenosti i suprotnosti između ljudskih znanja, iskustava, oruđa za proizvodnju, nauke i njenih primena u osvajanju prirode. Takva kretanja ispunjena kontradiktomim dijalektičkim razvitkom mogu se uočiti i na liniji razvitka proizvod-nih snaga i društvene organizacije rada i produkcionih odnosa, kao i u odnosima ekonomske baze i društvene nadgradnje.

Na kraju treba napomenuti i specifičnost ekonomske nauke zbog složenosti istraživanja i konstatovanja ekonomskih zakonitosti zbog same prirode ekonomskih odnosa, koji do-vode i do određenih dilema, kontraverzi i problema samih naučnih metoda koji se primen-juju u njenom proučavanju.

11 Op. cit., str. 16.


1. KLASIČNA EKONOMSKA MISAO

Glavni predstavnici klasične škole su Adam Smit i David Rikardo. Ova škola naziva se još i ortodoksna liberalistička škola ili škola ekonomskog liberalizma. Traje od XVII do XIX veka. Polazeći do empirijskih fenomena, cilj ovog pravca bio je otkrivanje unutrašnje međuzavisnosti i zakonitosti funkcionisanja privrede kao celine. Pri tom, klasičari polaze od principa „nevidljive ruke tržišta”. Ovaj princip je formulisao najznačajniji predstavnik klasične ekonomske škole Adam Smit. „Svaki pojedinac nastoji što je najviše moguće da uposli svoj kapital na dobrobit domaće proizvodnje; svaki pojedinac radi neminovno što je više moguće kako bi proizvod društva bio veći. Opredeljujući se za podršku domaćoj, a ne stranoj proizvodnji i usmeravajući je tako da njen proizvod bude što veće vrednosti, on ima u vidu samo svoj interes i vođen je nevidljivom rukom u ispunjavanju i onih ciljeva o kojima nije mislio.”12 Ovoj teoriji zasnovanoj na proizvoljnim polaznim pretpostavkama daleko od stvamosti, svojstvena je analogija kapitalizma, eklektičan i nepragmatičan karakter. Normalno da je sve prepušteno ”nevidljivoj ruci” i tržištu koji će da dovedu do optimalnog razvoja, bez ikakve potrebe mešanja države u privredni život.

Klasična ekonomska škola kao tri najznačajnija tržišta izdvaja: 1) tržište robe; 2) tržište rada i 3) tržište kapitala. Na svakom od tih tržišta ključni instrument pomoću koga se uspostavlja ravnoteža na njemu je nivo cena, realna zarada i kamatna stopa. Stalna ravnoteža se odražava njihovim promenama na pomenutim tržištima. To je proces stva-ranja hipotetičke opšte ravnoteže u privredi u jednom perfektnom privrednom sistemu. Nedostatak ove teorije je u tome što svaki od tih promenljivih faktora posmatra izolovano na svom tržištu, a ne istražuje njihovo uzajamno delovanje, kao i delovanje na različitim tržištima. Zapostavlja se delovanje jednog tržišta na druga, koje može da pojačava neravnotežu ili da ubrzava uspostavljanje već narušene ravnoteže.

12 Ekonomska i poslovna enciklopedija, I tom, Savremena administracija, Beograd, 1994. str. 312.

Glava II

OSNOVNI PRAVCI I ŠKOLE U RAZVOJU EKONOMIJE

18 EKONOMIJA

Kamen temeljac klasične škole je stav francuskog ekonomiste Seja po kome svaka ponuda robe automatski izaziva vlastitu tražnju. Jednom rečju, ova teorija u osnovi polazi od pret-postavke automatskog uspostavljanja privredne ravnoteže na nivou pune zaposlenosti faktora proizvodnje (zemlje, rada i kapitala). Logično je da ovakav način ekonomskog rezonovanja može da proistekne isključivo u uslovima potpunog ekonomskog liberalizma. Ekonomska sloboda i nemešanje države u ekonomsku aktivnost je ujedno, po klasičarima, ključna pretpostavka potpune angažovanosti proizvodnih faktora i s tim povezanog ekonomskog prosperiteta nacije.

Klasičari tvrde da u privredi postoji stalna ekonomska ravnoteža. Ukoliko, pak, i dođe do određene neravnoteže radi se po pravilu o neravnoteži koju su izazvali ne ekonmski faktori, i koja je kratkotrajnog karaktera. Po predstavnicima klasične ekonomske teorije u privredi uvek postoji stanje pune zaposlenosti. Oni polaze od tvrđenja da ne postoji tzv. nevoljni oblik nezaposlenosti, tj. ne postoji nezaposlenost koja nije izraz volje lica koja žele da rade. Ponuda stvara vlastitu tražnju, pa je pri svakom stanju proizvodnje i zaposlenosti vrednost, odnosno cena agregatne proizvodnje jednaka vrednosti, tj. ceni agregatne tražnje. Ukratko po klasičarima u privredi uvek postoje spontane tržišne snage koje vuku privredu u stanje pune zaposlenosti i opšte privredne ravnoteže.

Klasična ekonomska teorija polazi od stava da privatna svojina u potpunosti i uvek isko-rišćava svoje faktore proizvodnje. Zato predstavnici klasične ekonomske teorije apostro-firaju ekonomski značaj privatne svojine, slobodnog tržišta, i privatnog preduzetništva. Mešanje države u ekonomsku aktivnost će, po njima, izazvati samo poremećaje, pad proizvodnje i rast nezaposlenosti. Klasična ekonomska teorija predstavlja osnovu na kojoj se kasnije nadovezuje pojava čitavog niza drugih pravaca u ekonomskoj teoriji.

2. KEJNSIJANSKA EKONOMSKA TEORIJA

Ekonomska teorija koju je koncipirao Džon Majnard Kejns tridesetih godina XX veka označila je radikalan zaokret u odnosu na dotadašnju klasičnu ekonomsku misao. U osnovi ona se usredsređuje na proučavanje uloge države u stabilizaciji privrede upravljajući agregatnom tražnjom.

Pripadnici kejnsijanskog pravca polaze od stava po kome privreda nije uvek u ravnoteži, zbog čega država mora imati aktivnu ulogu u procesu uspostavljanja ravnoteže. Odbacujući ključni postament svih klasičnih teoretičara koji se odnosi na Sejov zakon tržišta, Kejns ističe da kapitalizmu kao sistemu ni izdaleka nije svojstven samoregulacioni mehanizam kao što su to isticali svi tradicionalni ekonomisti u dotadašnjem razvoju ekonomske misli. Intervencija države je neophodna ukoliko se želi da stabilizuje ukupna tražnja i izbegne recesija. Po njima, najosetljivija makroekonomska promenljiva su investicije. Na moneta-mom planu Kejns odbacuje pretpostavku po kojoj je novac neutralan, tj. stav da njegova emisija ne može uticati na veličinu bruto domaćeg proizvoda, potrošnju i investicije, tj. delovati na realne ekonomske veličine.


Ključno stanovište kejnsijanske teorije i politke nalazi se u stavu da u kratkom roku proizvodnju i zaposlenost najvećim delom određuju faktori na strani tražnje. Takođe, po kejnsijanskim teoretičarima mere monetame i fiskalne politike se koriste za obuzdavanje inflacije i podržavanje privrednog rasta i zaposlenosti. Kejns je doveo u pitanje većinu stavova na kojima je počivala klasična ekonomska teorija. On postavlja pitanja društvene koristnosti privatne i javne štednje, dovodi u pitanje teoriju pune zaposlenosti radne snage i kapitala, kao i neograničenog liberalizma u trgovini i u privredi. Kada je u pitanju aktivna državna politika Kejns naročitu pažnju poklanja merama iz sledećih područja: 1) monetame politike (novac, kamata, kredit, formiranje kapitala); 2) poreske politike; 3) politike javnih rashoda; 4) politike budžetskog deficita i javnog duga. „Država treba navedenim merama, pojedinačno i kompleksno da deluje na ponašanje privatnog kapitala (investiranje, za-poslenost, cene), da bi se sprečio ulazak kapitalističke privrede u krizu ili depresiju sa padom nacionalnog dohotka i porastom nezaposlenosti.”13

3. OSNOVE MONETARISTIČKOG EKONOMSKOG PRAVCA

Tokom četrdesetih godina XX veka u ekonomskoj teoriji se pojavljuje pravac pod na-zivom monetarizam. Ova škola vezana je za ime američkog ekonomiste Miltona Fridmana. Ona ističe odlučujući značaj promena u prilivu novca u određivanju ravnotežne proizvod-nje, odnosno ravnotežnog bruto domaćeg proizvoda i ravnotežnih cena. Iako nastala tokom četrdesetih godina, monetarizam kao posebna ekonomska škola postaje veoma popularan tokom sedamdesetih godina XX veka.

Monetaristički model polazi od shvatanja da monetama politika, delovanjem na promene u investicijama i potrošnji, dolazi do promena u ravnotežnom dohotku i ravnotežnim cenama. Rast količine novca u opticaju deluje na uvećanje potrošnje, lične i investicione, odnosno deluje na uvećanje agregatne tražnje podižući nivo ravnotežnog dohotka. Monetaristi veruju da promene u monetamoj, kao uostalom i u fiskalnoj politici imaju samo kratkoročne efekte na realni bruto domaći proizvod. Dugoročno, oni očekuju da veličina bruto proizvo-da bude na nivou potencijalno mogućeg, odnosno na nivou koji definiše veličina ̋ prirodne˝ stope nezaposlenosti. Zbog toga, po njima, dugoročni efekti promena u monetamoj sferi se ogledaju jedino u delovanju na promene cena.

Za razliku od kejnsijanaca, monetaristi ne veruju da je privreda podložna neravnoteži koju bi morala da neutralise država. Verujući da privreda teži ravnoteži na nivou po-tencijalne proizvodnje, odnosno potencijalnog dohotka, oni zagovaraju minimalnu državnu intervenciju. Takođe ističu da periode relativno brzog rasta novca prati inflacija, a da intervale relativno sporog rasta novca prate recesije. Monetaristi apostrofiraju značaj neaktivističke uloge države. Po njima, pokušaj kreatora ekonomske politike da pospeše privrednu dinamiku često pogoršavaju stvari.13 Komazec, S., Ristić, Z., Jovanović, M., Ekonomija: tržište, kapital, megadržava, Megatrend, Beograd,

1996. str. 95.

20 EKONOMIJA

Ponuda novca je ključna varijabla u određivanju privredne dinamike u kratkom roku. Os-tale promene koje se dogadaju na planu inflacije, zaposlenosti i nacionalnog dohotka su izvedene iz monetame komponente. Nepodudaranje ponude novca i novčane tražnje je osnovni uzročnik ekonomskih kriza i cikličnih privrednih kretanja. „Monetaristi se pozivaju na visok stepen uzajamne korelativne zavisnosti između ponude novca i bruto domaćeg proizvoda, i kao dokaz za svoja stanovništa da se novae pojavljuje odlučujućim fak-torom ekonomske akativnosti i nivoa cena. Oni pretpostavljaju da je novac „uzrok” a bruto domaći proizvod „posledica”.14 Promene stope rasta novca u odlučujućem stepenu deluju na oblikovanje privredne dinamike. Pobomici monetarizma teže stavu po kome rast ponude novca uslovljava pokretanje privredne aktivnosti i inflaciju, dok suprotna pojava, smanjivanje ponude novca dovodi do usporavanja privredne aktivnosti, odnosno dovodi do recesije. “Moneatarizam je isticao da, premda je stopa rasta ponude novca od primamog značaja za određivanje bruto domaćeg proizvoda, efekti promene stopa rasta ponude novca na kretanje bruto domaćeg proizvoda dolaze u dugim promenljivim kašnjenjima (legovima)”.15

4. TEORIJA RACIONALNIH OČEKIVANJA (NOVA KLASIČNA EKONOMIJA)

Jedna struja monetarizma sebe naziva Školom racionalnih očekivanja. U suštini, ova škola stoji na stanovištu da se privredni subjekti racionalno ponašaju, da vrlo uspešno procen-juju buduća ekonomska kretanja i prilagođavaju svoju ekonomsku aktivnost, jer za te svrhe koriste sve raspoložive informacije. Oni zato veruju tržištu u regulisanju ponude i tražnje, a državi osporavaju da na kratak rok može da utiče na zaposlenost i veličinu proizvodnje. Ovo zbog toga što uvek postoji odredena stopa nezaposlenosti i svaki pokušaj da je država smanji ili poveća biće predviđen od strane privrednih subjekata, tj. neutralisan njihovim reakcijama. Zato umesto delovanja monetame i fiskalne politike na efektivnu tražnju, nju treba usmeriti na agregatnu ponudu i na taj način delovati na makroekonom-ske agregate (povećanje bruto domaćeg proizvoda, zaposlenosti i tome slično).

Dve ključne pretpostavke racionalnih očekivanja su: 1) ljudi koriste sve dostupne infor-macije na bazi kojih donose odluke i 2) zarade i cene su promenljive (fleksibilne). U pro-cesima donošenja odluka od navjeće važnosti su očekivanja. U zavisnosti od toga kakva su očekivanja, tj. očekivanja da li će investitori ići u nove poduhvate ili će potrošači svoj raspoloživi dohodak usmeriti ka potrošnji, odnosno štednji, oblikuje se odnos nezaposlen-osti i inflacije kao centralno makroekonomsko pitanje.

14 Vukmirica, V. Ekonomiks i driavni menadžment, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. str. 272.

15 Bajec, J. Joksimović, Lj. Savremeni privredni sistemi, Ekonomski fakultet, Beograd, 1993. str. 155.


Po teoretičarima racionalnih očekivanja prognoze ekonomskih subjekata su nepris-trasne i temelje se na osnovi svih raspoloživih informacija. Pretpostavka da su cene i zarade fleksibilne ima za posledicu tvrđenje da se one brzo prilagođavaju promenama u ponudi i tražnji. Pretpostavka o fleksibilnosti cena i zarada u funkciji je zaključivanja da su tržišta uvek u ravnoteži. Jednom rečju, teorija racionalnih očekivanja računa sa perfektnom konkurencijom, perfektnim prognozama i perfektnim informacijama koje su uvek dostupne ekonomskim subjektima. U skadu sa tim predviđanjima ekonomski subjekti se racionalno ponašaju, pa i kada se pojave ciklična kretanja u privredi, ona su kratkoročnog karaktera i uglavnom su rezultat zabluda pojedinaca, a što je posledica njihovog neraspolaganja adekvatnim i relevantnim informacijama.

Teorija racionalnih očekivanja javlja se kao prefinjena intelektualna reakcija na ekonom-ski neuspeh sedamdesetih godina XX veka. Stagflacija (istovremeno postojanje nezapos-lenosti i inflacije) kao nov fenomen, nije mogla da se objasni niti da se reiši postojećim teorijama. Ona je ˝poništila˝ kejnsijansku revoluciju u ekonomskoj teoriji i politici. Robert Lukas, jedan od osnivača Nove klasične škole, smatra da je ekonomska javnost poslednjih četrdeset godina udobno živela s dve povezane ideje: prve, da tržišne privrede nemi-novno prolaze kroz fluktuacije, koje se mogu ukloniti jedino pomoću fleksibilne i odlučne vladine politike i druge, da ekonomisti raspolažu naučno proverenim znanjem koje im omogućava da u svako doba odrede koje bi to politike trebalo da budu. Takođe, Lukas i Sardžent ističu u članku ˝Posle kejnsijanske makroekonomije˝ da decenija visoke inflacije i visoke nezaposlenosti nije proizašla iz reakcionamog okretanja ka staromodnim klasičnim principima čvrstog novca i bilansiranih (uravnoteženih) budžeta. Naprotiv, ovu deceniju karakteriše veliki deficit vladinog budžeta i visoke stope monetame ekspanzije, koje su, prema kejnsijanskoj doktrini, obećavale ekonomski rast i niske stope nezaposlenosti.16 Izostanak ostvarivanja ovih ciljeva pokazali su istovremeno nedostatak velikog obima kejnsijanskih modela za vodenje ekonomske politike. I neuspeh monetarističke politike - upravljanje monetamim agregatima - ukazao je na činjenicu da nije moguća evolucija kejnsijanske teorije i dopuna kensijanskog analitičkog instrumentarija na čemu je insistirao Fridman. Sve je to zahtevalo radikalnu promenu u ekonomskoj teoriji i politici, odnosno radikalni prekid sa dotadašnjom teorijom i politikom. Osnovni nedostatak postojeiih mak-roekonomskih modela je nedostatak mikroekonomske osnove. Fridmanovo uključivanje adaptivnih očekivanja pokazalo se nekonzistentnim sa maksimizirajućim ponašanjem privrednih subjekata.

Otuda i stav predstavnika novog pravca da ne postoji mogućnost da se ovi modeli učine upotrebljivim minomim ili čak velikim modifikacijama. Oni predlažu vraćanje na predkejnsijansku makroekonomsku teoriju i njeno dalje razvijanje u duhu F.A. Hayek-a i napretka analitičkih sredstava. Glavni predstavnici ovog novog pristupa u makroekonomiji su Robert Lukas (Robert Lucas), Tomas Sardžent (Thomas Sargent), Robert Baro (Robert Bar-ro), Edvard Preskot (Edward Prescott), Nil Volis (Neil Walace) i dr. Ovaj pravac ekonomske misli u literaturi se sreće pod različitim imenima u zavisnosti od toga kojoj se komponenti daje prednost. Najčešće se susreće kao Nova klasična (makro) ekonomija, što ukazuje

16 Lucas, R. E. Understanding Busiss Cicles, Jumal of Moneray Economics, 1977. No 5., str. 29.

22 EKONOMIJA

na njenu povezanost sa principima klasične ekonomske teorije posebno s teorijom opšte privredne ravnoteže. Imajući u vidu mesto i ulogu očekivanja u ovim shvatanjima, kao i način njihovog formiranja, često je nazivaju Školom racionalnih očekivanja. Grupa autora objedinjuje obe komponente u nazivu racionalna očekivanja - ravnotežni pristup. Na taj način ostvaruju se ciljevi ovih ekonomista da izgrade makroekonomiju na adekvatnoj mik-roekonomskoj osnovi, i u kojoj pojedinci maksimiziraju korisnost, preduzeća maksimiziraju profit, a tržišta su u ravnoteži. Povezanost Nove klasične ekonomije sa monetarizmom, a koja proističe iz shvatanja inflacije kao monetamog faktora, prirodne stope nezapos-lenosti i zahteva za neintervencionizmom, doprinela je da se Nova klasična ekonomija često tretira kao ekstremni vid monetarizma poznat kao Mark II. Međutim, razlike koje se javljaju ne samo na osnovu radikalizma u shvatanju suzbijanja inflacije i posledica takve politike, novčane iluzije, prirode Filipsove krive i (ne)postojećeg trade off-a između inflacije i nezaposlenosti, već i na osnovu shvatanja načina formiranja očekivanja (racio-nalna umesto adaptivnih), doprinosi da je njihovo razgraničenje u dve posebne škole neophodno. I mada su mnoge ideje Nove klasične ekonomije evoluirale iz monetarizma razlike su tako značajne da se jedna grupa ideja ne može podvesti pod drugu. Takođe, imajući u vidu analitičku strukturu korišćenih modela, može se dokazati da je monetarizam razvijen na osnovu kejnsijanske teorije, a Nova klasična ekonomija u velikoj meri znači povratak austrijskoj verziji klasične ekonomije iz dvadesetih i ranih tridesetih godina XX veka. Na osnovu gore iznetog možemo zaključiti da je prva komponenta Nove klasične ekonomije prihvatanje teorije opšte ravnoteže koja podrazumeva uzajamnu zavisnost svih privrednih veličina. U osnovi teorije opšte privredne ravnoteže je teza da su cene fleksibilne u oba pravca (na gore i na dole) i da su prilagođavanja putem cena brza i efikasna. Prefiks “nova” odnosi se na shvatanje da ekonomski subjekti (domaćinstva i preduzeća) ne raspolažu uvek dovoljnim i perfektnim informacijama. Novina je i u cinjenici da predstavnici Nove klasične ekonomije ne lociraju ekonomske subjekte, koji teže maksi-malizaciji svojih ciljeva (maksimalizaciji profita i korisnosti), u statični svet Valrasove opšte ravnoteže, već u stohastičko okruženje. U realom svetu dešavaju se nepredviđeni šokovi kao što su promene u ekonomskoj politici, egzogene promene ukusa i tehnologije, ratovi itd. Zbog svega toga ekonomski subjekti, mada racionalno reaguju na cenovne signale tržišta, mogu pogrešno predviđati i donositi pogrešne odluke. Zato nepovoljni šokovi i pogreške u informisanju mogu izazvati stvame rezultate (nezaposlenost i poslovne cikluse) koji se razlikuju od rezultata što ih predviđa teorijski klasični model. Na osnovu toga savršena intormisanost sada se predefiniše u smislu da ekonomski akteri znaju sve što se može znati, premda možda ne znaju mnogo toga što bi trebali znati. Na osnovu činjenice da ekonomska kretanja i problemi koji iz tog kretanja proizilaze zavise od ponašanja privrednih subjekata nastala je i druga komponenta Nove klasične ekonomije Hipoteza racionalnih očekivanja. Hipoteza racionalnih očekivanja obuhvata:

(a) koncepciju očekivanja u smislu da ekonomski subjekti gledaju prema budućnosti pri donošenju svojih odluka i

(b) koncepciju racionalnosti koja podrazumeva da pri tome ne prave sistemske greške.


To znači da hipoteza racionalnih očekivanja podrazumeva da ekonomski subjekti svoje odluke donose na osnovu svih raspoloživih informacija a da pri tom ne prave sistemske greske.

Kombinacija ovih osnovnih pretpostavki Nove klasične ekonomije dovodi i do treće karakteristike, a to je znatno promenjen stav u odnosu na ekonomsku politiku, a posebno na ulogu stabilizacione politike. Naime, smatra se da hipoteza racionalnih očekivanja dokazuje da vlada ne može da stabilizuje privredu. Savremeno razumevanje kako se očekivanja formiraju vode zaključku da su kratkoročne stabilizacione politike nestabilne. Sam spor oko toga da li je cilj vladine politike da smanji sopstvenu moć ili da stabiliza-cionom politikom uravnoteži privatan sektor, moze se rešiti tako što bi se razumela priroda privrednih ciklusa i način na koji oni nastaju. Zato odgovor predstavnika Nove klasične ekonomije se kreće od toga da je ekonomska politika neefikasna u smislu da vlada ne može koristiti ekonomsku politiku da bi na sistematski način uticala na privredne perfor-manse, pa do zahteva da je nužno izabrati stabilna (fiksna) “pravila igre” razumljiva za ekonomske subjekte. Opšti doprinosi Nove klasične ekonomije, imajući u vidu njene karakter-istike, mogu se svesti na sledeće oblasti:

(a) primenu ravnotežnog modela u makroekonomskoj analizi;

(b) pristup makroekonomskoj analizi sa aspekta mikroekonomije, odnosno razumevanju makroekonomskih problema na osnovu ponašanja ekonomskih subjekata;

(c) široke primene hipoteze racionalnih očekivanja u makroekonomiji i

(d) kritičkom procenjivanju tradicionalnog pristupa ekonomskoj politici.

Upravo zbog ovih doprinosa, kao i činjenice da su njena shvatanja ponašanja privrede uopšte i njenih pojedinih subjekata drugačija u odnosu na sve ranije teorije u literaturi, često se o pojavi Nove klasične ekonomije govori kao o revoluciji u makroekonomiji. U svakom slučaju superiornost novog pristupa je nesumljivo precenjen od njegovih pristalica, ali, u isto vreme, mnoga njihova shvatanja i sredstva su trajne vrednosti i ulaze u opšti fond ekonomske nauke.

5. TEORIJA EKONOMIJE PONUDE

Elementama analiza stavova makroekonomske teorije i politike u vremenu koje se proteže od polovine pa sve do osamdesetih godina XX veka u zemljama razvijenog tržišta, može se označiti kao iznalaženje puteva i načina pomoću kojih se ekonomska politika efikasno supros-tavlja inflaciji, s jedne, i rastu nezaposlenosti, s druge strane. U situacijama kada je neza-poslenost pokazivala trendove rasta ekonomisti su zahtevali povećanje javnih izdataka ili smanjenje poreza. Suprotno, u uslovima rasta inflacije teorija je preporučivala kreatorima makroekonomske politike široku paletu monetamih i fiskalnih mera restriktivnog karak-tera.

24 EKONOMIJA

Krajem sedamdesetih godina XX veka kulminirale su kritike ovakvog pristupa u vođenju ekonomske politike. Oslonac žestokih kritika bilo je tvrđenje po kome se ona previše bavi agregatnom tražnjom, dok su pitanja ponude bila u značajnom stepenu zapostavljena. U ovom periodu ekonomske prilike u vodećim zemljama kapitalističkog sveta bile su takve da se mogu označiti razočaravajućim u pogledu ukupnih dometa kejnsijanskih obrazaca koje treba koristiti za obuzdavanje rasta cena i podržavanje privrednog rasta. Svojevrstan odgovor ekonomske teorije na takvo stanje je pomeranje akcenta u istraživanjima sa fak-tora tražnje na faktore ponude, tj. determinante rasta proizvodnje. U grupu faktora koji značajno deluju na rast proizvodnje i zaposlenosti ekonomisti ubrajaju rast štednje i in-vesticija i smanjeno oporezivanje dohotka od kapitala. Ukratko, makroekonomska teorija svoje interesovanje naglašeno je usmerila ka definisanju i stimulisanju faktora koji deluju na dugoročni privredni rast. Analogno takvom stavu, pitanja kratkoročne ekonomske sta-bilizacije morala su biti stavljena u drugi plan.

Premda se ne može govoriti o Ekonomiji ponude kao naučno utemeljenom pravcu u razvoju ekonomske misli, evidentno je da se njen osnovni kredo može raspoznati u stavu klasične ekonomske teorije po kome proizvodnja intenzivnije reaguje na motivacije i fak-torske prinose nakon odbijanja poreza u poređenju sa njenim reagovanjem na promene koje se događaju u agregatnoj tražnji. Tri su tačke ovog teorijskog pravca posebno važne: 1) odstupanje od kejnsijanskih politika upravljanja tražnjom, 2) stavljanje akcenta na moti-vaciju i efekte ponude i 3) zalaganje za značajno smanjenje poreza.17

U teorijsko-analitičkom smislu osnovno analitičko oruđe Ekonomije ponude predsta-vlja Laferova kriva. Njena ključna poruka je da niže poreske stope omogućavaju veće iznose ukupnih poreskih zahvatanja. Smanjivanje poreskih stopa je u funkciji stimulisanja privrednog rasta. Ukratko, daleko najznačajniji stimulans privrednom razvoju u pojedinim nacionalnim ekonomijama je postojanje motiva privatnih preduzetnika da uđu u biznis i na taj način pokrenu proizvodnju. Država mora na sve načine stvoriti ambijentalni okvir koji je maksimalno stimulativan nesmetanom obavljanju ekonomskih aktivnosti. U tom smislu, kao jedan od najznačajnijih podsticaja nesmetanom privrednom rastu predstavljaju niska poreska zahvatanja. Teoretičari ekonomije ponude akcentiraju ulogu fiskalne politike u dinamiziranju stope privrednog rasta. Smanjenje poreskih stopa je u funkciji stimulisanja privrednog rasta.

Vezu između poreskih stopa i poreskih prihoda popularisao je Laffer krivuljom kojom se pokazuje da, ako poreske stope porastu na 100% dohotka nestaće proizvodnja, a neće biti ni dohotka jer niko neće da radi ako mu država oduzima svu zaradu. Prema tome, poreski prihod biće nula (tačka B na slici 2). U drugom ekstremnom slučaju, ako je poreska stopa 0% dohotka, podsticaji za rad i proizvodnju su snažni pošto se ne plaća nikakav porez. Mada je dohodak visok, nikakvi poreski prihodi neće postojati jer je stopa poreza 0% (tačka A). Na taj način, poreski prihodi biće nula i pri poreskoj stopi od 100% i pri poreskoj stopi od 0%. Laffer tvrdi da postoji poreska stopa između ova dva ekstrema pri kojoj su poreski prihodi maksimalni. Na primer, tačka C može biti ta obrtna tačka;

17 Samuelson, P. Nordhaus, W. Ekonomija, XIV izdanje, Mate, Zagreb, 1994. str. 559-563.


sa poreskim stopama ispod 60% svaki porast poreske stope povećava ukupni poreski prihod. Pri poreskim stopama iznad 60% svaki porast poreske stope smanjuje ukupan prihod. Posmatrajući isti odnos u suprotnom pravcu, nalazi se da pri svakoj poreskoj stopi iznad 60% smanjenje poreske stope će povećati ukupan poreski prihod.

Slika br. 2. Laferova kriva

Osnovna razlika između kejnsijanaca uključujući tu i neokejnsijance, s jedne, i predstavnika Ekonomije ponude, s drage strane, je odnos ovih škola prema tržišnom sistemu, sistemu moti-vacija i privatnom preduzetništvu. Prvi tvrde da tržište dovodi do ispoljavanja najrazličitijih neravnoteža u privredi, što može uticati na pojavu kriza i nezaposlenosti. Drugim rečima, usled nesavršenosti tržišta i njegovih defekata može doći do usporavanja stope privred-nog rasta. Zbog, toga, smatraju oni, država mora u uslovima nedovoljne proizvodnje inici-jalno povećati neku od komponenti ukupne potrošnje. Tu se pre svega ima u vidu kompo-nenta investicione potrošnje i mehanizam multiplikator-akceleratora kao način ubrzanja stope privrednog rasta. Suprotno, po mišljenju pristalica Ekonomije ponude upravljanje agregatnom tražnjom nema izraženijeg uticaja na stopu privrednog rasta, posebno uko-liko su promene cene očekivane od strane ekonomskih učesnika.

Postoje i brojni prigovori na logiku Laferove krive. Kritičari ističu da su neizvesne pos-ledice promene poreskih stopa na motiv i inicijativu da se vise investira i da se na taj način ubrza stopa privrednog rasta. Drugo, usled smanjenja poreza doći će do ispoljavanja većih negativnih efekata na strani tražnje od pozitivnih na strani ponude. I najzad, nije mali broj ekonomista koji je mišljenja da striktno ukazivanje na učinke po osnovu Laferove krive apstrahuje redistributivne efekte u jednom društvu, što u dugom roku može biti jedan od značajnijih uzroka ispoljavanja alokativne neefikasnosti.

26 EKONOMIJA

6. NOVI PRAVCI KEJNSIJANIZMA

Tokom osamdesetih godina XX veka okuplja se veliki broj poznatih ekonomista s na-merom da odgovore na oštre kritike Kejnsijanizma od strane Nove klasične ekonomije. Oni takode nastoje da prevaziđu krizu i u samom kejnsijanizmu nastalu sa pojavom no-vog ekonomskog fenomena - stagflacije. To je podrazumevalo potrebu prevazilaženja postojeićih ograničenja kejnsijanizma kroz dalji razvoj kejnsijanske teorije, obogaćujući je novim saznanjima teorije i prakse. Zato umesto vraćanja kejnsijanskoj teoriji i politici ili njihovom ponovnom oživljavanju, Novi kejnsijanci više govore o reinkarnaciji kejnsijan-skog duha u novom telu.18Ovu grupu ekonomista Micel Parkin (Micliael Parkin) je 1984. godine nazvao Novim kejnsijancima i danas je prihvaćena kao posebna skola - Novi ke-jnsijanizam. Predstavnici ove škole su poznati i priznati ekonomisti kao sto su: Gregori Mankju (Gregory Mankiw), Oliver Blansera(Olivier Blanchard), Brus Grinvald (Bruce Greenvald), Džordž Akerlof (George Akerlof), David Romer (David Romer), Stenli Fiser (Stanley ischer), Džon Tejlor (John Taylor), nobelovac Jozef Stiglic (Joseph Stiglitz) i dr.

Pojava novih kejnsijanaca pokrenula je niz pitanja vezanih za odnos novih kejnzi-janaca prema Novoj klasičnoj ekonomiji, monetarizmu, ali i prema ”starom” kejnsijanizmu. Ti odnosi nisu jednoznacni, jer novi kejnsijanci prihvataju neke koncepcije ovih skola (npr. racionalna očekivanja i prirodnu stopu nezaposlenosti), ili neke njihove kritike (pre svega nedostatak ili neadekvatnu mikroekonomsku analizu, odnosno analizu agregatne ponude), ali uz znacajnu kritičku distancu. Tako će Mankju, vodeći novi kejnsijanac, pisati da se ne slaže sa Lukasovim rešenjima, ali uzima probleme koje je on istakao veoma ozbiljno. Ra-zlika između novih kejnsijanaca i nove klasične ekonomije proizilazi iz razlicitih pristupa rešenju krize u makroekonomskoj teoriji nastale sa pojavom stagflacije. Predstavnici nove klasične ekonomije rešavaju ove probleme tako sto su makroekonomske modele prilagodili neoklasičnoj mikroekonomskoj teoriji unutar okvira opste privredne ravnoteže. Suprotno, novi kejnsijanci nastoje da mikroekonomsku teoriju prilagode tako da je konzistentna sa kejnsijanskim pretpostavkama.19 Iz takvog stava proizilazi da ekonomisti nove klasične škole polaze od pretpostavke slobodne konkurencije, brzog prilagođavanja cena i nadni-ca, monetame neutralnosti, odsustva odstupanja privrede od ravnotežnog stanja pune za-poslenosti, osim u slučaju iznenađujućih skokova ili neočekivane vladine intervencije. Novi kejnsijanci ipak smatraju da su pretpostavke Nove klasične ekonomije daleko od realnog sveta kojeg karakterise nesavršena konkurencija, nekompletna tržista, heterogena radna snaga i asimetrcne informacije. Rezultat funkcionisanja realnog sveta (privrede) su kor-dinacionalne anomalije i makroekonomske neravnoteže . Izostaviti nesavršenost realnog svega kao izvor savremenih problema je po shvatanju novih kejnsijanaca kao izostaviti Hamleta iz igre u istoimenoj drami. Novi kejnsijanci polaze od pretpostavke da je privreda složena organizacija koja zahteva koordinaciju odluka miliona domaćinstava i firmi.18 Mankiw,G. The reincamation of Keynsion economics, European Economic Review, 1992., No 36, str. 559-

556.19 Greenwald, C.B., Stiglitz, E.J. Keynesian,New Keynesion and New Classical Economes,Oxford Economic

Papers, march, 1987. No 39, str.119-132.


Nezaposlenost i drugi ekonomski problemi predstavljaju, ustvari, neuspeh društva da reši problem koordinacije na efikasan način. Zato i osnovni zadatak novih kejnsijanaca je da istražuju zašto tržišta i druge društvene institucije ne funkcionišu na našin koji bi bio poželjan.

Nezadovoljni sa mikroekonomskom osnovom makroekonomske analize Nove klasične škole, a prihvatajući inicijativu Lukasa da makroekonomski modeli moraju biti zasnovani na mikroekonomskoj osnovi, Novi kejnsijanci smatraju da je njihov osnovni zadatak uključivanje najnovijih rezultata mikroekonomske analize. Nedostatak mikroekonomske osnove kejnsijan-ske makroekonomske analize, odnosno odgovarajuće analize agregatne ponude, bila je i osnovna kritika upućena kensijancima od strane Nove klasične ekonomije.

Zato novi kejnsijanci razrađuju ”nedostajucu kariku” u kejsijanskom modelu mik-roekonomsku osnovu makroekonomije, odnosno primamo se bave traganjem za čvrstim i uverljivim modelima krutosti nadnica i/ili cena zasnovanih na maksimizirajućim ponašanjem i racionalnim očekivanjima. Većina novih kejnsijanaca analize uključuje hipoteze racional-nih očekivanja i prirodne stope, ali neprihvataju predpostavke nove klasične ekonomije o kontinuiranom čišćenju tržišta. Oni istažuju različite uzroke rigidnosti nadnica i cena koje sprečavaju tržišno čišćenje.

Odluke o sporom prilagođavanju cena i nadnica su u skladu sa racionalnim očekivanjima i racionalnim izborom pojedinaca da maksimiziraju sopstvenu korist, a preduzeće profit.

Rigidnost cena i nadnica kao uzroke sporog i zakasnelog prilagođavanja cena, Novi kejnsijanci izvode na osnovu sledećih analiza:

a) nominalne rigidnosti nadnica (kliznim dugoročnim radnim ugovorima);b) nominalne rigidnosti cena (monopolska pozicija preduzeća u određivanju cena i

njeni troškovi prilagođavanja);c) realne rigidnosti na tržištu rada (model implicitnih ugovora,efikasne nadnice i

insajder - autsajder model);d) tržišta dobara sa koordinacionim nedostacima.

Na taj način oni odgovaraju na izazov Nove klasične ekonomije, koja postavlja jed-nostavna pitanja. Ako visoke nadnice izazivaju nezaposlenost, zašto onda nezaposleni radnici ne traze da rade za niže nadnice, ili, ako cene nisu na ravnotežnom nivou, zasto preduzeća jednostavno ne promene cene. Upravo, objašnjenja nominalne i realne rig-idnosti cena i nadnica, koje sprečavaju njihovo brzo prilagođavanje i čišćenje tržišta, a koje nisu u suprotnosti sa racionalnim ponašanjem ekonomskih subjekata, su odgovor Novih kejnsijanaca. Tako široko zasnovana nova kejnsijanska makroekonomska analiza je danas proširena i analizom tržišta kapitala, ima sledeće aplikacije:

a) u Novo kejnsijanskim modelima koji naglašavaju nominalnu rigidnost cena i nadnica novac nije neutralan i ekonomska politika može biti efikasna;

b) postepeno i sporo prilagođavanje nadnica i cena u novo kejnsijanskim modelima znači da politika dezinflaciie, čak i kada je kredibilna i anticipirana od strane racionalnih

28 EKONOMIJA

ekonomskih subjekata, može voditi značajnoj recesiji, odnosno smanjenju društvenog proizvoda i zaposlenosti. Takođe, pojedine nove kejnsijanske analize ravnotežne stope nezaposlenosti ukazuju da na prirodnu stopu nezaposlenosti može uticati agregatna tražnja (histerezis efekat).

c) suprotno Novo klasičnom pristupu, Novo kejnzijanske analize realne rigidnosti nadnica ukazuju na racionalno objašnjenje postojanja nevoljne nezaposlenosti.

Možemo zaključiti da Novo kejnsijanska istraživanja nastoje da razviju makroekonom-ske modele sa koherentnom mikroekonomskom osnovom i objasne zašto se cene i nadnice prilagođavaju sporo i postepeno. Na taj nacin oni ukazuju i na opravdanost i efikasnost ekonomske politike (i ponude i tražnje) da stabilizuje privredu. Međutim , za razliku od ranijih kejnsijanaca iz 60-ih godina, Novi kejnsijanci nisu za „fino” upravljanje tražnjom, vec za grubo usmeravanje tražnje, tako da se ostavlja dovoljno prostora za ispoljavanje interesa pojedinaca.


1. OPŠTE KARAKTERISTIKE SISTEMA NACIONALNIH RAČUNA

Sistem nacionalnih računa je makroekonomski sistem prezentacije podataka koja pruža uvid u celokupnu ekonomiju, kao i informacije o svakom od institucionalnih sektora u jednoj zemlji. U isto vreme, odabranim nizom transakcija i agregata se prikazuje odnos između institucionalnih sektora i njihovo učešće u ukupnim rezultatima ekonomskih aktivnosti.

Merenje transakcija između ekonomskih činilaca podrazumeva postojanje niza defini-cija, klasifikacija, odnosa među računima i pravila za njihovo prikazivanje. Sistem nacio-nalnih računa (ili kraće SNA93), čija je poslednja revizija objavljena 1993. godine i koji se trenutno ponovo revidira, objedinjuje niz preporuka koje su prihvaćene od strane svih zemalja sveta i međunarodnih organizacija, tj. naučnih i političkih krugova, kao i drugih profesionalnih korisnika. Principi iz SNA93 su integrisani i dalje su se unapređivali za potrebe zemalja Evropske unije, pa je tako nastala metodologija koja je poznata pod nazivom Evropski sistem računa 1995 (ESA95). SNA93 i ESA95, pored ostalog, pružaju odgovore na sledeća osnovna pitanja:20

• Ko obavlja ekonomske aktivnosti, tj. koje su to „institucionalne jedinice” uključene u transakcije?

• Kada se registruju ekonomske aktivnosti, tj. šta su stanja i šta su tokovi i na koje se vreme oni odnose?

• Gde se odvijaju ekonomske aktivnosti, tj. koji je geografski opseg ekonomskih aktivnosti koji se u Sistemu nacionalnih računa uzima u obzir?

• Kako se registruju i prikazuju ekonomske aktivnosti, tj. koja su to pravila za beleženje i prikazivanje određenih transakcija?

20 Republički zavoda za statistiku Srbije, Kako se meri ekonomija? Beograd, 2007., str.10.

Glava III

OSNOVNE AGREGATNE EKONOMSKE VELIČINE

30 EKONOMIJA

Obavljanje ekonomskih aktivnosti uključuje veliki broj učesnika koji se različito ponašaju u ekonomskom procesu i imaju različite ekonomske ciljeve. Oni se grupišu u institucionalne jedinice koje se dele na dve osnovne grupe:

fizička lica ili grupa lica koja čine domaćinstvo i �pravna lica ili društvene jedinice čije je postojanje regulisano zakonom, neza- �visno od lica ili jedinica koje ih mogu posedovati ili kontrolisati.

Institucionalna jedinica u sistemu nacionalnih računa mora biti sposobna da se uključuje, za sopstveni račun, u ekonomske aktivnosti, veze i odnose tj. transakcije s drugim jedini-cama. Kako transakcije podrazumevaju promenu vlasništva, to zahteva da instituciona-lna jedinica bude samostalna celina (pravno ili fizičko lice) koja poseduje svoju imovinu, posluje, donosi odluke, preuzima finansijske obaveze, zaključuje ugovore, odgovara pred zakonom i vodi knjigovodstvo. Institucionalne jedinice od kojih se sastoji ukupna ekonomija grupišu se u sledeće institucionalne sektore:

nefinansijski sektor; �finansijski sektor; �sektor države; �sektor neprofitnih institucionalnih jedinica koje pružaju usluge domaćinstvima �(NPID); sektor domaćinstava. �

Za potrebe nacionalnih računa domaćinstva se, kao institucionalne jedinice, definišu kao male grupe osoba koje dele isti prostor za stanovanje, koje udružuju deo prihoda ili sav prihod i imovinu i koje troše zajedno ista dobra i usluge, najčešće smeštaj i hranu. Obično se smatraju potrošačkim jedinicama, ali u praksi ona učestvuju u mnogim ekonomskim ak-tivnostima. Tako se, na primer, u seoskim domaćinstvima proizvode poljoprivredna dobra i usluge za sopstvene potrebe, ali su pojedina domaćinstva uključena i u proizvodnju dobara ili obavljanje usluga za tržište.

Nefinansijske institucionalne jedinice jesu one koje su formirane radi proizvodnje do-bara i usluga za tržište ostvarivanja profita, bez obzira na to ko su njihovi vlasnici, ko ih kontroliše i kako dele profit. Odgovaraju pred zakonom za svoj rad, ugovore, račune i obaveze. Ove jedinice su, pre svega, proizvođači i nemaju izdatke za finalnu potrošnju. Ako takva jedinica nabavlja i daje neka dobra i usluge za svoje radnike, to se onda smatra naknadom u naturi koja je daje radnicima ili kao međufazna potrošnja jedinice, u zavisnosti od prirode dobara i usluga.

Finansijske institucionalne jedinice se bave finansijskim posredovanjem ili sporednim fin-ansijskim aktivnostima koje su blisko povezane sa finansijskim posredovanjem. Uloga fin-ansijskog posredovanja je da usmerava sredstva od zajmodavaca ka zajmoprimaocima, posredujući između njih.

Neprofitne institucionalne jedinice (NPI) jesu zakonski ili društveni entiteti formirani da bi proizvodili dobra i obezbeđivali usluge. Mogu da ostvaruju dobitak ili gubitak u procesu proizvodnje, ali ne donose, odnosno ne dele profit vlasnicima ili osnivačima. Ove jedinice su


uključene u tržišnu ili netržišnu proizvodnju. Ako u celini ili pretežnim delom obavljaju proiz-vodnju za tržište, ponašaju se kao profitne (tržišne) institucionalne jedinice, a ako proizvode netržišne robe i usluge, onda su one ne profitne (netržišne) institucionalne jedinice. Njihove aktivnosti su najčešće u oblasti zdravstva, obrazovanja, kulture, amaterskog sporta ili su to razna profesionalna udruženja koja se finansiraju iz članarina, donacija, subvencija, prihoda od svojine, državnih transfera.

Državne institucionalne jedinice jesu zakonski entiteti na republičkom i lokalnom nivou sa zakonodavnom, sudskom i izvršnom vlašću nad drugim institucionalnim jedinicama u zemlji. Imaju prihode iz izvora koje kontroliše država i formiraju fondove koje popunjavaju od poreza, taksi i drugih primanja koje plaćaju druge institucionalne jedinice. Državne jedi-nice imaju izdatke kojima se zadovoljavaju kolektivne potrebe društva (državna uprava, bezbednost i odbrana, primena zakona itd.); obezbeđuju besplatno, ili po nižim cenama, dobra i usluge za domaćinstva, ili ih putem transfera bespovratno daju.

Vreme je važna komponenta ekonomske aktivnosti jer se sve događa tokom nekog pe-rioda, ostavljajući posledice i u određenim vremenskim tačkama, pa se ekonomska aktivnost u sistemu nacionalnih računa registruje na dva načina. Jedan čine tokovi, a drugi stanja.

Tokovi su iznosi, agregati individualnih transakcija ili ostalih tokova dobara, usluga i fondova, u određenom periodu. Odnose se na aktivnosti i njihove posledice koje su se dogodile u određenom obračunskom periodu.Tokovi sadrže promenu vlasništva dobara koje se prikazuje u trenutku te promene, odnosno usluge u trenutku kada je pružena, zatim proizvodnju u trenutku kada je proizvod proizveden i međufaznu potrošnju kada su ma-terijali i zalihe upotrebljeni.

Stanja su povezana sa tokovima, ali su rezultat ranije akumuliranih transakcija i ostalih tokova (koji nisu posledica transakcija) i to je stanje na početku perioda. Tokom vremena sa novim transakcijama i ostalim tokovima menjaju se obim i vrednost fondova (sredstava) i obaveza što dovodi do promene stanja na kraju perioda za koji se vrši obračun.

Uopšteno rečeno, transakcije su ekonomski tokovi razmene vrednosti između institucio-nalnih jedinica na bazi uzajamnih ugovora, kao i unutar samih jedinica, a dele se na novčane i nenovčane. Novčane transakcije se obavljaju u novcu i u njima jedna strana proizvodi, obezbeđuje dobra, usluge, rad ili imovinu za drugu koja to plaća. U novčane transakcije, isto tako, spadaju zarade, porezi ili penzije. Postoje transakcije koje se ne obavljaju u novcu, već u naturi ili putem trampe između institucionalnih jedinica i unutar njih (inteme transakcije) koje nisu praćene novčanim tokovima i da bi se prikazale moraju se proceniti i novčano iskazati).

Postoji razlika između tekućih i kapitalnih transakcija. Kapitalne transakcije jesu one u kojima se vrši vlasnička raspodela i preraspodela fondova kroz njihovo pribavljanje, sti-canje, kupovinu ili prodaju. Obavljaju se u novcu ili u naturi i preraspodeljuju štednju i bogatstvo. Ostale transakcije su tekuće i to: u procesima proizvodnje, razmene i upotrebe dobara i usluga (mogu takođe biti u novcu ili naturi i odnose se na novostvorena i postojeća dobra), zatim transakcije sa svrhom raspodele i preraspodele dohotka i finansijske tran-sakcije, koje prikazuju promene u finansijskim fondovima.

32 EKONOMIJA

Povezanost i usklađenost sistema nacionalnih računa ima za posledicu da se svi tokovi i stanja prikazuju po istom konceptu, definicijama i klasifikacijama, tj. da se svaki ekonomski tok, ili stanje, najpre vrednosno zabeleži u računima, a zatim da se kroz sistem prikaže na isti način i složi prema određenim pravilima.

Sve ekonomske aktivnosti se obavljaju na nekoj teritoriji, pa je zato potrebno defini-sati ekonomsku teritoriju i razlikovati rezidentne i nerezidentne institucionalne jedinice. U Sistemu nacionalnih računa potrebno je razdvojiti transakcije rezidenata od onih koje obavljaju nerezidenti, kao i domaći i nacionalni koncept.

Institucionalne jedinice se bliže određuju pojmom rezidentnosti koji se primenjuje na sve jedinice, osim državnih, ali ne na stvari, na zemljište ili nematerijalnu imovinu koje insti-tucionalne jedinice poseduju. Osobe koje čine domaćinstva takođe mogu biti rezidenti ili nerezidenti. Institucionalna jedinica je rezidentna ako ima ekonomski interes na ekonomskoj teritoriji jedne zemlje, odnosno ako je angažovana u ekonomskim aktivnostima i transakci-jama duži vremenski period od jedne godine. Ekonomska teritorija obuhvata geografsku teritoriju kojom upravlja jedna zemlja i na kojoj ljudi, roba i kapital slobodno cirkulišu. Uključuje i vazdušni prostor, teritorijalne vode i teritorijalne enklave u drugim zemljama, odnosno delove geografske teritorije drugih država koja se jasno definiše i koristi po međunarodnim sporazumima. Strane teritorijalne enklave (npr. ambasade, konzulati i sl.), iako se geografski nalaze na teritoriji naše zemlje, nisu deo naše ekonomske teritorije, za razliku od naših ambasada u inostranstvu koje to jesu.

Institucionalna jedinica ima centar ekonomskog interesa ako postoji neka lokacija - mesto, ili neki drugi prostor (avion, brod, slobodne carinske zone, ofšor kompanija) na ekonomskoj teritoriji na kojoj se, ili sa koje se angažuje u ekonomskim aktivnostima i tran-sakcijama. Posedovanje zemljišta i objekata na ekonomskoj teritoriji zemlje smatra se do-voljnim da vlasnik ima centar ekonomskog interesa u zemlji, odnosno nameru da učestvuje u ekonomskim aktivnostima.

Ukupna proizvodnja nije samo rezultat proizvodnih aktivnosti koje se dešavaju unutar geografskih granica jedne zemlje (domaća ekonomija), jer se deo proizvodnje rezidentnih institucionalnih jedinica može odvijati i u inostranstvu, kao što deo proizvodnje unutar gran-ica zemlje mogu obavljati nerezidentne institucionalne jedinice (nacionalni koncept). Na primer, rezidentima se smatraju sezonski radnici koji rade u inostranstvu (kraće od godinu dana), radnici u pograničnim zonama koji svaki dan prelaze granicu vraćajući se u mesto prebivališta, posade brodova i aviona pod našom zastavom, radnici u našim enklavama u inostranstvu, ali i naši državljani stalno zaposleni u stranim enklavama na našoj teritoriji.

Izdaci za finalnu potrošnju rezidentnih domaćinstava po domaćem konceptu obuhvataju potrošnju u okviru granica naše zemlje, dok se po nacionalnom konceptu ona proširuje i na potrošnju naših rezidenata u inostranstvu umanjenu za potrošnju nerezidenata na našoj teritoriji (turisti, učenici i studenti, posade brodova i aviona, članovi diplomatskih predstavništava, vojne baze).


2. MERENJE BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA

Bruto domaći proizvod (GDP) predstavlja vrednost outputa proizvedenu u granicama jedne zemlje u periodu od godinu dana. Može da se utvrdi na tri različita načina ili metoda: a) metod proizvoda, b) metod dohotka i c) metod izdataka (troškova).

a) Metod proizvoda meri vrednost GDP sabirajući vrednosti svih proizvoda i usluga proiz-vedenih u zemlji u dvanaestomesečnom periodu. U sabiranju vrednosti proizvoda različitih proizvodnih i uslužnih delatnosti moramo biti vrlo obazrivi da bismo iz-begli dvostruko računanje. Na primer, ako proizvođač automobila proda automobil trgovcu za 10.000 eura, a ovaj krajnjem kupcu za 11.000 eura, koju vrednost treba uključiti u GDP ? Svakako ne 21.000 eura već 11.000 tj. doprinos svakog stepena privredne aktivnosti GDP-u. U ovom primeru to bi bilo 10.000 eura + 1.000 eura i takozvana dodata vrednost bila bi ovde 1.000 eura.

Danas, u modemoj privredi svaki predmet prolazi kroz nekoliko stepena proizvodnje (pre nego što dostigne potpunu dovršenost) i distribucije (prometa). Da bismo dobili finalnu vrednost proizvoda moramo sabrati sve vrednosti koje su dodate na svakom stepenu proizvodnje. Zbir svih dodatih vrednosti, na različitim stepenima različitih privrednih oblasti, naziva se bruto dodata vrednost na osnovne cene.

Takođe, u kalkulisanju veličine GDP u tekućoj godini, mora se biti oprezan sa pre-netim zalihama iz prethodne godine, kao i onim zalihama koje će se preneti u nared-nu godinu. Naravno, u GDP ulaze samo vrednosti zaista stvorene u tekućoj godini.

Što se tiče zdravstvenih i obrazovnih usluga, one treba da budu vrednovane u izraz-ima koliko su koštale da bi se obezbedile. Isti je slučaj i sa zakupninama za stanove i kuće uzetih u zakup. Dakle, isplaćene kirije se uključuju u GDP. Plaćeni porezi na dobra i usluge kao, na primer, porez na dodatu vrednost (PDV) ili VAT, razne subven-cije, isključeni su iz bruto dodate vrednosti (GVA) pošto nisu deo vrednosti dodate u proizvodnji.

Ipak, način merenja GDP-a u Evropskoj uniji je preko tržišnih cena tj. stvamo plaćene cene na svakom stepenu proizvodnje. Prema tome, GDP po tržišnim cenama ili jed-nostavno GDP jednak je bruto dodatoj vrednosti na osnovne cene uvećanoj za por-eze na proizvode i umanjena za subvencije na proizvode.

b) Metod dohotka, kao način izračunavanja GDP, polazi od dohodaka koje generira proiz-vodnja dobara i usluga. Taj iznos dohodaka mora biti jednak zbiru svih dodatih vrednosti. Dodata vrednost je jednaka razlici između prihoda od prodaje proiz-voda i usluga preduzeća i troškova njegovih kupovina od drugih preduzeća. Ovu razliku čine nadnice i plate, profiti, kamate, rente. Dakle, dohoci zarađeni od onih koji su uključeni u proizvodnju, koji su povećali nacionalni output. Prema tome, GDP predstavlja iznos dodatih vrednosti i jednak je zbiru svih stvorenih dohodaka (nad-nicama, platama, profitima, kamatama, rentama). Drugačije rečeno, bruto domaći proizvod jednak je bruto domaćem dohotku.

34 EKONOMIJA

Kao kod primene metoda proizvoda, tako i kod metoda dohotka, svaki rast profita zbog povećanja vrednosti zaliha ne sme biti uključen u GDP. Taj rast nije posledica stvamog povećanja outputa. Taj princip, da GDP obuhvata samo one dohotke koji nastaju iz proizvodnje dobara i usluga, obavezuje nas da u GDP ne smemo da uključimo transfema plaćanja, takva kao što su naknade socijalnog osiguranja, pen-zije, invalidnine i sl.

Treba voditi računa da se u GDP uključuju bruto dohoci, s obzirom da nastaju u proizvodnji roba i usluga, dakle zajedno sa porezima (direktnim) na te dohotke.

c) Metod izdataka (troškova). Najzad, ovaj pristup u izračunavanju GDP sabira sve iz-datke na finalne outpute koje imaju potrošači, država, nosioci investicione delatnosti i inostranstvo. To su sledeći izdaci ili troškovi:

GDP =C + G + I + X - M

• Izdaci potrošača (C) uključuju sve troškove na dobra i usluge, koje imaju doma-ćinstva i neprofitne organizacije i koji služe domaćinstvima.

• Izdaci države (G) uključuju sve troškove na dobra i usluge koje ima država (savezna i lokalna). Ovi izdaci obuhvataju i sve netržišne usluge, kao zdravst-vene i obrazovne, a ne obuhvataju transfema plaćanja, kao što su isplate pen-zija, invalidnina i sl.

• Izdaci na investicije (I) ili investicioni troškovi, obuhvataju ulaganja u kapital, kao što su fabričke zgrade i kapitalna oprema (mašine). Takođe, ovi izdaci obuhvataju vrednost povećanja ili smanjenja zaliha sirovina, poluproizvoda ili finalnih proizvoda.

• Izvoz dobara i usluga (X) uključuje tržišnu vrednost svih dobara i usluga prodatih inostranim rezidentima.

• Uvoz dobara i usluga (M) obuhvata tržišnu vrednost uvezenih dobara i usluga. Ta vrednost mora biti oduzeta od ukupnih troškova, kako bi se dobio nivo izdataka za kupovinu zaista domaćeg proizvoda. Drugačije rečeno, oduzimamo deo iz-dataka potrošača, države i preduzeća koji idu na uvozne proizvode. Naravno, takođe uzimamo uvezene komponente (na primer, sirovine) od izvezenih proiz-voda.


3. BRUTO NACIONALNI DOHODAK, NETO NACIONALNI DOHODAK I RASPOLOŽIVI DOHODAK

Bruto domaći proizvod, kao što smo videli, uključuje dohotke generirane u granicama zemlje, nezavisno ko je vlasnik tih dohodaka. S jedne strane, izvesni dohoci zarađeni u zemlji odlaze u inostranstvo. Naime, nadnice, profiti, rente i kamate zarađene u zemlji od strane stranih rezidenata imaju transfer u inostranstvo. S druge strane, dohoci zarađeni u inostranstvu od strane domaćih rezidenata pritiču iz inostranstva u zemlju. Neto efekat priliva dohodaka iz inostranstva i odliva dohodaka u inostranstvo daće „neto dohodak iz inostranstva”. Kada se on doda GDP dobijamo novu meru tj. bruto nacionalni dohodak (GNI). Zbog toga GNI po tržišnim cenama obuhvata GDP po tržišnim cenama i neto dohodak iz inostranstva:

GNI = GDP + Neto dohodak iz inostranstva

GDP usredsređuje pažnju na domaću proizvodnju na „domaćem terenu”, a GNI na vrednost dohodaka zarađenih od strane domaćih rezidenata (na domaćem i stranom terenu). Na primer, GDP = 1.000. U njemu dohoci stranih rezidenata učestvuju sa 200. Pretpostavimo da su dohoci domaćih rezidenata zarađeni u inostranstvu 400. Neto do-hodak iz inostranstva iznosiće: 400 - 200 = 200 . Prema tome, GNI zaista biće: GNI = GDP + Neto dohodak iz inostranstva tj. GNI = 1.000 + 200 = 1.200.

Do sada smo neprestano ignorisali činjenicu da se svake godine jedan deo kapitalne opreme zemlje utroši (amortizuje) ili postane zastareo, neupotrebljiv. Drugačije rečeno, zanemarivali smo deprecijaciju kapitala. Ako od bruto nacionalnog dohotka oduzmemo iznos deprecijacije ili „utrošenog kapitala” dobićemo neto naconalni dohodak (NNI):

NNI = GNI - Amortizacija

Iako NNI daje tačniju sliku nacionalnog dohotka nego GNI, češće se koriste bruto iznosi budući da je deprecijaciju teško tačno proceniti.

U analizi ponašanja potrošača koristi se kategorija raspoloživi dohodak domaćinstava (DI). On predstavlja dohodak kojim ljudi zaista raspolažu za trošenje ili štednju. To je dohodak posle oduzimanja raznih odbitaka, kao što su porez na dohodak, doprinos nacionalnom osigu-ranju i sl.

Raspoloživi dohodak može da se dobije iz GNI kada oduzmemo deo dohotka koji nije raspodeljen domaćinstvima. To će reći, moraju se oduzeti porezi koje plaćaju preduzeća tj. porezi na dobra i usluge, porezi na profit (kao, porez na korporacije) i drugi porezi, a pri tom treba dodati subvencije koje ona primaju. Istovremeno, moramo oduzeti na-knade za deprecijaciju i neraspodeljene profite. Na taj način dobijamo bruto dohod-ak koji domaćinstva dobijaju od preduzeća u obliku najamnina, plata, renti, kamata i raspodeljenih profita.

36 EKONOMIJA

Da bi iz ovoga dobili ono što zaista ostaje na raspolaganju domaćinstvima za trošenje, moramo oduzeti porez koji ona plaćaju na svoj dohodak i doprinos nacionalnom osigu-ranju, a dodati transfema plaćanja tj. sve naknade domaćinstvima (penzije, invalidnine, naknade za nezaposlenost i sl.)

4. KVARTALNO ISKAZIVANJE REZULTATA EKONOMSKE AKTIVNOSTI

Kvartalni računi su integralni deo sistema nacionalnih računa. Predstavljaju povezan sistem transakcija, računa i bilansnih stavki zabeleženih u kvartalnoj dinamici. Zasnivaju se na istim principima, definicijama i srukturama kao i godišnji računi. Osnovna uloga kvartalnih računa jeste da pruže informacije za praćenje i analizu kratkoročnog kre-tanja ekonomije neophodne za donošenje bitnih odluka u okviru tekuće ekonomske poli-tike. Njihov veliki značaj proizilazi iz činjenice da predstavljaju harmonizovan skup indikatora koji obezbeđuje opštu sliku ekonomskih aktivnosti u kraćem vremenskom periodu od perioda koji obuhvataju godišnji računi, koja je istovremeno mnogo detaljnija od one koji pružaju kratkoročni indikatori. Iz tog razloga kvartalni nacionalni računi treba da budu aktuelni, precizni i dovoljno detaljni.

Kvartalni računi pružaju informacije koje obuhvataju različite vrste ekonomskih ak-tivnosti i sektora ekonomije. Samim tim omogućavaju praćenje značajnih ekonomskih kat-egorija kao što su: proizvodnja, investicije u osnovne fondove, potrošnja domaćinstava, državna potrošnja, uvoz, izvoz i dr.

Definisani su u formi koja pruža kratkoročnu sistematičnu sliku ekonomske aktivnos-ti jedne zemlje uz istovremenu praktičnu primenu ekonomske teorije. Ovako definisani predstavljaju značajan instrument za izradu raznovrsnih ekonomskih analiza za vođenje ekonomske politike i donošenje odluka na svim nivoima države i unutar javnih i privatnih preduzeća pružajući osnovne podatke za analizu i praćenje faza ekonomskog ciklusa, ekonometrijsko modeliranje i prognoze budućih kretanja.

Veoma su korisni za analizu dinamičkih odnosa između ključnih ekonomskih katego-rija kroz dobro definisan konceptualni okvir raznovrsnih, ali istovremeno povezanih i usaglašenih informacija, što ih razlikuje od tradicionalnih statističkih kratkoročnih indika-tora.

Specifičnosti kvartalnih nacionalnih računa proizilaze iz njihove namene. Da bi ispunili sve gore navedene ciljeve, kvartalni nacionalni računi se zasnivaju na kvartalnim i mesečnim izvorima podataka, a obračuni su raspoloživi najkasnije 90 dana po isteku kvartala. Istovre-meno revizije su neizbežne kod kratkoročnih obračuna, jer se jedino na taj način može usaglasiti potreba za tačnim i pouzdanim podacima sa jedne i ograničenim rokovima sa druge strane. Važno je naglasiti da su u potpunosti konzistentni sa godišnjim računima


kroz usaglašavanje godišnjih i kvartalnih obračuna primenom raznovrsnih statističkih i matematičkih tehnika. Na kraju treba dodati i da je desezoniranje integralni deo kvartal-nih obračuna jer su kvartalne serije podataka u velikoj meri izložene uticaju kratkoročnih kretanja definisanih kao sezonske fluktuacije. Posmatrajući namenu, sadržaj, nivo agre-gacije, izvore podataka i vremenski okvir, kvartalni računi mogu se pozicionirati između godišnjih računa, s jedne strane, i specifičnih kratkoročnih ekonomskih indikatora, s druge strane. Kvartalni računi predstavljaju dobro kompromisno rešenje za izgradnju pove-zanog i usklađenog sistema informacija. Podaci se beleže u većoj dinamici i mogu se ba-zirati na kratkoročnim statistikama, a da pri tom ostaju potpuno usaglašeni sa godišnjim računima.

Godišnji računi pružaju dragocene informacije o ekonomskim strukturama i dugoročnim trendovima. Međutim, sa aspekta kratkoročnih analiza pokazali su određene nedostatke zato što: ne pružaju kratkoročne informacije od značaja za vođenje tekuće ekonomske politike, prikrivaju kratkoročne fluktuacije poslovnog ciklusa i uglavnom su raspoloživi tek nakon šest ili više meseci od isteka referentne godine.

U svim svetskim statistikama postoje razvijeni specifični indikatori koji se često koriste za kratkoročne ekonomske analize i koji su, u mesečnoj dinamici, raspoloživi vrlo brzo nakon isteka referentnog perioda (indeksi industrijske proizvodnje, indeksi cena, podaci o zaposlen-osti, zaradama, prometu u trgovini na malo, na veliko, u spoljnoj trgovini i sl.). Ovi indikatori obezbeđuju informacije o specifičnim vrstama ekonomskih aktivnosti i o različitim sekto-rima ekonomije.

Međutim, treba imati u vidu da ovi indikatori ne predstavljaju povezan sistem infor-macija jer pokrivaju pojedine aspekte ili sektore ekonomske aktivnosti. Osim toga, primen-jene klasifikacije nisu jedinstvene i razlikuju se u zavisnosti od oblasti koju pokrivaju, dok se način i sadržaj prezentovanja izdataka razlikuje od oblasti do oblasti. S obzirom na to da ne predstavljaju jedinstveno definisan konceptualni okvir raznovrsnih ali istovremeno povezanih i usaglašenih informacija, ne mogu se koristiti za detaljniju analizu ekonomije.

Godišnji računi čine opšti okvir za izbor i razvoj izvora podataka kvartalnih obračuna. Teorijski, godišnji i kvartalni računi trebalo bi da koriste ista načela i metode u izboru i primeni izvora izdataka za obračune. Kvartalni izvori podataka često su uži u obuhvatu i detaljnosti usled problema koji nastaju zbog troškova prikupljanja i striktnih rokova. Iz tih razloga, kvartalni obračuni baziraju se pre svega na izboru raspoloživih indikatora iz postojećih izvora.

Statističke metode koje se koriste za sastavljanje kvartalnih računa mogu se svrstati u dve osnovne kategorije: direktne i indirektne. Direktne metode baziraju se na izvorima koji su potpuno isti kao i za godišnji obračun i primenjuju se u slučaju kada se godišnji i kvartalni podaci poklapaju u smislu količina, cena, troškova. Podaci se prikupljaju u kvartalnoj periodici, putem istraživanja sa potpunim obuhvatom posebno namenjenih za izvođenje agregata računa. Godišnje vrednosti dobijaju se kao suma kvartalnih iznosa, uz manje korekcije. Takođe, kao vrsta direktnog izvora mogu poslužiti i statistička istraživanja na bazi uzorka, čiji se rezultati regresionim modelima proširuju na ceo skup.

38 EKONOMIJA

Indirektne metode su znatno više zastupljene. Najčešće, baziraju se na dezagrega-ciji podataka godišnjih računa uz pomoć statističkih ili matematičkih metoda koje koriste referentne kratkoročne indikatore, kao što su indeks industrijske proizvodnje, vrednost prometa u statistici trgovine, broj zaposlenih . Izbor između raznovrsnih indirektnih postu-paka mora uzeti u obzir minimiziranje greške procene kvartala tekuće godine kako bi preliminame godišnje procene dobijene zbirom kvartalnih iznosa bile što bliže konačnim godišnjim podacima.

Ekstrapolacija predstavlja povezivanje kvartalnih indikatora sa poslednjim raspoloživim godišnjim obračunima primenom statističkih i matematičkih modela. Koristeći informaciju o kretanju odabranih indikatora, projektuje vrednosti odgovarajućih agregata naciona-lnih računa za referentni kvartal tekuće godine. Pouzdanost obračuna, pre svega, zavisi od toga u kojoj meri indikatori reflektuju kretanje odgovarajućih kategorija u računima. Ova metoda se najčešće primenjuje i može se smatrati standardnom u kvartalnim obračunima.

Kvartalni nacionalni računi dobri su u onoj meri u kojoj to dozvoljavaju podaci koji se koriste za njihovo sastavljanje. Izvori podataka su raznovrsni i pokrivaju čitav niz ekonom-skih i finansijskih pokazatelja direktno ili indirektno povezanih sa agregatima računa. Osnovni uslovi koje indikator treba da ispuni su sledeći:

• da što bolje odražava promene posmatrane pojave;

• da bude raspoloživ za tekući kvartal;

• da obezbedi da godišnja vrednost dobijena kao suma četiri kvartala bude što približnija vrednosti godišnjih obračuna.

Ostale metode, kao što je ekstrapolacija trenda, koja se zasniva na predviđanju budućih na bazi kretanja prethodnih vrednosti ili jednostavno deljenje godišnjih podataka na četiri kvartala u pođednakim iznosima, primenjuju se ređe. Njihova primena ograničava se na one kategorije čije veličine ne utiču značajno na formiranje ukupne vrednosti agre-gata. Pored toga, u nekim slučajevima rezultati procena ne reflektuju stvamu situaciju iako su primenjeni odgovarajući indikatori. Dešava se da dobijeni rezultati imaju drugačiju dinamiku od kretanja posmatrane ekonomske pojave. U takvim slučajevima je neophodno izvršiti korekcije i bazirati procene na više informacija i analizirati kretanje posmatrane pojave u ranijim periodima da bi se dobila što realnija slika.

Kvartalne procene zasnivaju se najčešće na indirektnoj indikator metodi, primenom sku-pa kratkoročnih indikatora koji najbolje reflektuju nivo odgovarajuće ekonomske aktivnos-ti ili agregata nacionalnih računa. Indirektni indikatori izvode se iz posebnih istraživanja u statističkom sistemu, namenjenih za praćenje specifičnih oblasti ekonomije ili obeležja (proizvodnja, cene, zarade, zaposleni i sl.). Pored statističkog sistema, kao indirektni izvori mogu se koristiti i administrativni podaci koji nude veliki broj statističkih informacija.

Pri sastavljanju nacionalnih računa, korišćeni indikatori moraju biti prilagođeni potre-bama kvartalnih obračuna. Individualne kategorije sumiraju se na nivo agregata uz pomoć individualnih podataka prikazanih u vrednosnom obliku, kombinovanjem različitih


elementamih informacija o cenama i količinama. Preporuka je da se kao indikatori za kvartalne obračune u tekućim cenama koriste vrednosni podaci iz istraživanja primamo namenjenih za obračun agregata iz sistema, dok se specifični indikatori u formi indeksnih brojeva mogu koristiti za izvođenje kvartalnih obračuna makroekonomskih agregata u stalnim cenama.

Indikatori su najčešće raspoloživi:

a) Kao vrednosni podaci na osnovu kojih se direktno mogu izvoditi vrednosti pojed-inih agregata nacionalnih računa u kratkoročnoj dinamici (rezultati iz statističkih istraživanja posebno kreiranih za potrebe kvartalnih računa, podaci iz platnog bilansa Narodne banke Srbije, podaci o prihodima i rashodima budžeta Ministar-stva finansija i sl.).

b) Kao indeksni brojevi - indeks cena, indeks industrijske proizvodnje i sl. koji se ne mogu primenjivati direktno u obračunima agregata, već se koriste kao polazna osnova za složene obračune primenom statističkih i matematičkih modela. Koristeći informaciju o njihovom kretanju, projektuju se vrednosti odgovarajućih agregata za referentni kvartal tekuće godine.

Usled primene različitih izvora i metoda kod kvartalnihi godišnjih obračuna, javlja se nekonzistentnost godišnjim vrednostima, dobijenim kao zbir vrednosti četiri kvartala i vrednostima dobijenim na račun godišnjih obračuna što značajno može da izazove nera-zumevanje i zabunu kod korisnika. Po pravilu, godišnji podaci obezbeđuju pouzdanije informacije o ukupnom nivou i dugoročnim trendovima, dok kvartalni obračuni obezbeđuju eksplicitne informacije o kratkoročnim kretanjima u seriji. Da bi se rešio problem kombino-vanja serija visoko frekventnih podataka (kvartalni obračuni) i serija sa manje elokventnim podacima (godišnji obračuni), vrši se njihovo usaglašavanje takozvanom „benchmarking” procedurom i kao rezultat dobija potpuna konzistentnost kvartalnih i godišnjih obračuna.

Kombinovanjem serija visoko frekventnih podataka (kvartalni obračuni) i serija sa man-je frekventnim podacima (godišnji obračuni), dobija se odnos između godišnjih vrednosti dobijenih kao suma četiri kvartala i vrednosti izvedenih na osnovu godišnjih obračuna u formi koeficijenta “BI ratio”. Ovo je veoma bitna informacija koja se projektuje na kvartalne vrednosti tekuće godine i obezbeđuje da godišnja vrednost izvedena kao suma četiri kvartala bude što približnija budućim rezultatima finalnog godišnjeg obračuna.

Postoje dva osnovna modela usaglašavanja kvartalnih i godišnjih obračuna: matematički i statistički. Izbor između ove dve metode zasniva se, pored ostalog, na minimiziranju projektovane greške odstupanja preliminamih od finalnih godišnjih obračuna, kao i na raspoloživosti kvartalnih podataka. Statistički model koji su razvili Chow i Lin 1971. go-dine koristi se za dezagregaciju godišnjih vrednosti i ekstrapolaciju vrednosti kvartala tekuće godine. Zasniva se na proceni ekonometrijskih odnosa koji obezbeđuju potpunu usaglašenost odabranih kratkoročnih indikatora sa godišnjim obračunima i optimalnu ek-strapolaciju kvartalnih vrednosti za tekuću godinu.

40 EKONOMIJA

Desezoniranje je integralni deo kvartalnih obračuna. Specifičnosti kvartalnih obračuna pro-ističu iz periodike u kojoj se prikupljaju (kraći periodi od kalendarske godine), pri čemu su kvartalne serije podataka u velikoj meri izložene uticaju kratkoročnih kretanja definisanih kao sezonske fluktuacije. Jedna od osnovnih karakteristika kvartalnih obračuna jeste ve-lika podložnost ekonomskih kategorija kratkoročnim uticajima, kao što su vremenske prilike, navike, zakonodavstvo. Usled specifičnosti koje nose različiti periodi jedne godine (meseci, kvartali), u statističkom smislu besmisleno je porediti ih ukoliko su prisutne sezonske varijaci-je. Iz tih razloga poželjno je obezbediti desezonirane serije osnovnih agregata kvartalnih računa i prikazati ih na način kojim se najbolje reflektuju trend ekonomske aktivnosti i pre-lomne tačke poslovnog ciklusa.

Analitički smisao nedesezoniranih podataka ogleda se u pružanju informacija o tome šta se stvamo desilo, a što je bitno za praćenje tekuće ekonomske aktivnosti, dok se desezoniran-jem originalnih podataka dobijaju informacije o osnovnim kretanjima i trendu u seriji.

Postoje najmanje četiri uzroka sezonskih fluktuacija:

kalendarski efekti � - kalendarski raspored državnih praznika tokom godine, koji utiče na varijacije broja radnih dana po mesecima, što ima značajan uticaj na kretanje posmatranih vrednosti, kao što su proizvodnja, prodaja ili uvoz;vremenski efekti � - školski raspust, godišnji odmori, kraj univerzitetske godine, koji se uglavnom javljaju u istom periodu svake godine. Ovi efekti su predvidivi i najčešće utiču na promene u kretanju broja zaposlenih;klimatski efekti � - temperaturne promene, padavine i ostale klimatske pojave, koji imaju direktne efekte na različite ekonomske aktivnosti, naročito na poljoprivrednu proizvodnju, proizvodnju električne energije, građevinsku delatnost, saobraćaj, a samim tim i indirektne efekte na ostale kategorije u seriji;efekti predviđanja sezonskih varijacija � - predviđanje sezonskog karaktera može da izazove stvame sezonske efekte. Predviđanjem se planiraju buduće poslovne aktivnosti koje mogu da izazovu sezonska kretanja (na primer, pretpostavka da će se prodaja igračaka povećati naročito za Novu godinu). Sezonske varijacije mogu da nastanu i bez njihovog planiranja, ali su u tom slučaju druge prirode ili drugog oblika.

Navedeni uzroci sezonskih varijacija najčešće su međusobno povezani i često ih je teško razdvojiti. U većini vremenskih serija stvami sezonski uticaj je proizvod mešavine mnogih fak-tora koji deluju istovremeno, direktno ili indirektno, na kretanje određene pojave.

Desezoniranje se vrši uglavnom za serije podataka koji su neophodni za planiranje i donošenje dugoročnih odluka, a odnose se na proizvodnju, prodaju, zalihe, ličnu potrošnju, državne prihode i rashode.

Desezoniranje je proces dekompozicije vremenske serije radi boljeg razumevanja kre-tanja posmatrane pojave u vremenu. Procesom desezoniranja otklanjaju se svi sezonski efekti unutar jedne godine koji utiču na varijacije u kretanju serije. Krajnji cilj je prikazati agregi-rane podatke u formi vremenske serije koja najbolje reflektuje trend ekonomske aktivnosti.


Preduslov za dobijanje kvalitetnih desezoniranih podataka predstavlja obezbeđivanje što duže vremenske serije. Zemlje koje se nalaze u fazi uvođenja kvartalnih računa moraju da raspolažu serijom podataka za najmanje pet godina, koje su relativno stabilnog sezon-skog karaktera.

U sledećem grafikonu dat je primer efekata desezoniranja. Ciklično kretanje npr. srpske ekonomije može se sagledati jasnije iz desezoniranih, nego iz originalnih (nedesezoniranih) podataka.

Slika br. 3. Kvartalni bruto domaći proizvod u stalnim cenama21

5. NOMINALNE I REALNE EKONOMSKE VELIČINE

Po svojoj naturalnoj strukturi bruto domaći proizvod je vrlo heterogena veličina. Sastavljena je od kvalitativno različitih materijalnih dobara i usluga. Pošto svi oni imaju različite naturalne jedinice mere (kg, litar, Kw, i sl.), to bi izračunavanje veličine bruto domaćeg proizvoda na taj način predstavljala vrlo komplikovanu operaciju. Zato se veličina bruto domaćeg proiz-voda u savremenim privredama izražava vrednosno putem cena.

Međutim, i cene su promenljive kategorije. Mnogo je razloga koji mogu uticati na promenu visine cena robe i usluga u nekoj privredi. Neki su vezani za promenu vrednosti roba i usluga, drugi opet utiču na promene odnosa ponude i potražnje, a treći deluju na promenu vrednosti novca (inflacija, deflacija, devalvacija, revalvacija).

Otuda se s pravom postavlja pitanje koje je to vrsta cene putem kojih se može manje ili više realno ili približno verodostojno iskazati veličina bruto domaćeg proizvoda. Vred-nost domaćeg bruto proizvoda se može izražavati i obračunavati pomoću dve vrste cena- tekućih i stalnih cena.

21 Republički zavoda za statistiku Srbije, Kako se meri ekonomija? Beograd, 2007 str. 30.

42 EKONOMIJA

Tekuće cene predstavljaju tržišne cene u privredi u toku jedne kalendarske godine, odnosno cene po kojima se robe i kupuju i prodaju u toku te godine. Bruto domaći proizvod čija je veličina vrednosti obračunata po tekućim cenama nazivamo nominalnim bruto domaći proizvod .

Potpuno je izvesno da se prilikom analiziranja i izražavanja veličine vrednosti bruto domaćeg proizvoda ne možemo oslanjati samo na podatke dobijene na bazi tekućih cena. To ne možemo učiniti zbog toga što bi taj način obračuna bruto domaćeg proiz-voda odražavao samo stvamo stanje bruto domaćeg proizvoda i razvoja privrede dotične godine za koje se vrši obračun bruto domaćeg proizvoda, ali ne i njegovo kretanje iz godine u godinu, upravo zbog toga što se tekuće cene iz raznih razloga menjaju. U stvari, obračunavanje veličine bruto domaćeg proizvoda po tekućim cenama bi stvamo pogoršalo sliku o kretanju bruto domaćeg proizvoda u dužem vremenskom intervalu, a samim tim i o stepenu razvoja neke privrede.

Da bi se dobila jasnija i verodostojnija slika o kretanju veličine bruto domaćeg proizvoda, njegovog porasta ili pada iz godine u godinu, što stvamo i odražava stepen uspeha ili neuspeha u razvoju privrede, nominalni bruto domaći proizvod se mora očistiti od porasta opšteg nivoa cena koji je u njemu po pravilu uračunat, ili što se najčešće i radi, obračun bruto domaćeg proizvoda vrši se putem stalnih cena.

Kod obračunavanja veličine bruto domaćeg proizvoda putem stalnih cena kao osnova uzimaju se cene iz one godine u kojoj su privredna kretanja bila najstabilnija i u kojoj je dolazilo do najmanjih promena u opštem nivou cena. Bruto domaći proizvod obračunat po stalnim (baznim, fiksnim) cenama zovemo realan društveni proizvod. Njegova veličina u odredenoj godini dobija se tako što se količina proizvedene robe i izvršenih usluga u toj godini pomnoži sa stalnim cenama. Ovaj način obračunavanja bruto domaćeg proizvoda omogućava mnogo verodostojnije sagledavanje razvoja nacionalne privede u dužem vre-menskom periodu.

Razlikovanje nominalnog i realnog bruto domaćeg proizvoda ima naročiti značaj kad analize i praćenja stvamih privrednih kretanja u nacionalnoj privredi, a takođe je značajno i sa aspekta planiranja budućih stopa privrednog rasta. Naime, nije redak slučaj da se na ni-vou cele privrede, a posebno na nivou njenih delova, privredna kretanja prate kroz posma-tranje kategorije nominalnog bruto domaćeg proizvoda, što u uslovima infiatornih kretanja dovodi do iskrivljene slike o rezultatima društvene proizvodnje i do pogrešnih zaključaka. Proizvodnja može da stagnira ili da raste samo neznatnim tempom, a da najveći deo povećanja veličine bruto domaćeg proizvoda bude rezultat povećanja opšteg nivoa cena. Iz tih razloga se u ekonomskim analizama i planiranju privrednih kretanja najčešće upotre-bljava kategorija realnog bruto domaćeg proizvoda. Razlikovanje nominalnog i realnog bruto domaćeg proizvoda je značajno i zbog toga što se preko kategorije deflatora bruto domaćeg proizvoda, koji predstavlja količnik između nominalnog i realnog bruto domaćeg proizvoda, prati kretanje u promenama opšteg nivoa cena u nekoj privredi. Savremene tržišne privrede uveliko koriste kategoriju deflatora bruto domaćeg proizvoda za preduzi-manje različitih mera antiinflacione politike.


1. DEFINISANJE PRIVREDNOG SISTEMA

Društvena proizvodnja, bez obzira da li shvaćena u smislu jedinstva povezanih faza proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje ili kao ekonomisanje nedovoljnim proizvod-nim resursima, uvek se uspostavlja na takav način da se sa što manje ulaganja (input) postignu što bolji rezultati (output). Ovaj racionalni princip ekonomije pokazuje da je privreda jedan sistem, da su njeni delovi podsistemi tog velikog sistema, a koji takođe imaju svoje podsisteme prema kojima se ponašaju takođe kao sistemi.

Sam pojam „sistem” ne bi trebalo da izaziva nikakve teorijske ni praktične nedoumice. U najopštijem smislu, sistem se predstavlja kao „skup (kompozicija) elemenata (delova) čiji međusobni odnosi počivaju na određenim zakonima i principima”.22 Pod ovim terminom se, međutim, u svakodnevnoj upotrebi podrazumevaju i drugi “sistemi”: sistem govora, sistem mišljenja, tehnički sistemi, sistem informacija, politički sistem i dr.

Pripadnici teorije sistema svaku pojavu objašnjavaju sa pozicije odnosa celine i njenih delova, odnosno svaka pojava (fenomen) ponaša se kao sistem u odnosu na svoje sas-tavne delove koji su njeni podsistemi.

Na osnovu toga, sve sisteme je moguće grubo podeliti na tri velike grupe i to na: prirodne, tehničke i organizacione sisteme.23 Dok prirodni sistemi funkcionišu u skladu sa određenim zakonima prirode, a tehnički su, prosto rečeno, tvorevine čoveka, dotle se organizacioni sistemi definišu kao kompozicije obe navedene grupe sistema, gde je prisutan čovek i njegov cilj. Otuda, organizacioni sistemi mogu biti moralni (gde se uspostavljaju odnosi među ljudima u porodici, organizaciji, opštini, državi i sl.), instrumentalni (u oblasti nauke i u umetničkoj oblasti) i materijalni (u sferi neposredne proizvodnje i u sferi tzv. društvenih delatnosti, odnosno društvene nadgradnje).

22 Kukoleča, S., Osnovi teorije organizacionih sistema, Savremena administracija, Beograd, 1980. ,str. 1.23 Rakić, V., Mezoekonomika, Naučna knjiga, Beograd, 1988., str. 17.

Glava IV

POJAM I OSNOVNI ELEMENTI PRIVREDNOG

(EKONOMSKOG) SISTEMA

44 EKONOMIJA

Veliki organizacioni sistem, po navedenoj podeli sistema, svakako je privreda, odnosno privredni sistem. Pri uspostavljanju njegove kompletne i sveobuhvatne definicije, nailazi se na brojne teškoće. Ovde će biti navedeno nekoliko prihvatljivih definicija privrednog sistema, da bi se tek na kraju dala njegova kompletna definicija sa svim elementima koji joj pripadaju.

Stare tradicionalne definicije privredni sistem posmatraju kao oblik strukture. Vojislav Rakić definiše privredni sistem kao sistem odnosa, koji određuju položaj i funkcije različitih subjekata u privrednom životu. Ruski ekonomista A.G. Aganbegjan privredu posmatra kao složeni sistem sastavljen od više podsistema (delova) između kojih vladaju tehno-ekonom-ske i socijalno-ekonomske veze. R. Lang smatra da opšta definicija „privrednog sistema obuhvata temeljne elemente ekonomskog procesa u okviru određenog načina proizvod-nje i odnosa među tim elementima koji su karakteristični za oblike, institucije i način or-ganizacije, te funkcionisanje jedne privrede.”24 Radmila Stojanović privredu definiše kao veliki ekonomski sistem koji je sastavljen od tri krupna podsisema i to: sistema privrednih oblasti, sistema privrednih regiona i sistema funkcionisanja privrede.25

Ovakve definicije zahtevaju povlačenje demarkacione linije između pojma privrednog sistema i pojma društveno-ekonomskog sistema. U okviru jednog društveno-ekonomskog sistema, društvenog uređenja, može postojati i funkcionisati više privrednih sistema. U okviru kapitalizma kao društveno-ekonomske formacije, na primer, funkcioniše veliki broj privrednih sistema različitih zemalja, kao što u socijalističkoj i postsocijalističkoj izgradnji posle sloma socijalizma u tzv. istočnom bloku, ima različitih privrednih sistema.

Dakle, sve prethodne definicije su prihvatljive sa aspekta analize odnosa ili institucio-nalnih veza u jednom privrednom sistemu, ali još uvek, na osnovu njih, ne može se utvrditi sveobuhvatna definicija privrednog sistema. Da bi se takva definicija izvela, potrebno je dati još nekoliko napomena.

U ne tako davnoj prošlosti, ekonomska literatura koja se bavila proučavanjem savre-menih privrednih sistema bila je podeljena na marksistički orijentisane autore i škole i na građansku ekonomsku misao različitih boja. Prva grupa autora davala je prevagu odnosima proizvodnje, pa samim tim i načinu proizvodnje, čije preovladavajuće karak-teristike uzima za osnovne karakteristike privrednog sistema koji istražuje. Za razliku od njih, građanska ekonomska misao više pažnje u definisanju privrednog sistema posvećuje institucionalnim vezama i odnosima, hijerarhijskoj i organizacionoj strukturi sistema.

Obe ove grupe mišljenja uzete pojedinačno, ne pružaju kompletnu definiciju privred-nog sistema, ali uzete zajedno, daju dovoljno elemenata da se takva definicija pojmovno i sadržinski kompletira. Prvi, širi pristup, po kome se privredni sistem definiše kao „celovit kompleks produkcionih odnosa, tj. odnosa koji se uspostavljaju među ljudima povodom os-tvarivanja proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje u određenoj zemlji i u određenom vremenu”26 , i drugi, uži prilaz, po kome ”privredni sistem predstavlja određenu organiza-

24 Lang, R., Privredni sistem-podsistem globalnog društvenog sistema, Naučna knjiga, Beograd, 1977., str. 49.25 Stojanović, R., Veliki ekonomski sistemi, Institut za ekonomska istraživanja, Beograd, 1970, str . 18.26 Marsenić, D., Privredni sistem Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd, 1980. str. 3.


cionu strukturu privrede i institucionalnu nadgradnju, odnosno skup konkretnih funkciona-lizovanih institucija, mera i instrumenata i režim odgovarajućih odnosa kojima se utiče na odvijanje društvene reprodukcije i ostvarivanje prethodno prihvaćenih ciljeva” 27, daju do-voljno elemenata da se pruži jedna sveobuhvatna definicija privrednog sistema. Po širem pristupu privredni sistem je konkretan izraz preovlađujućeg načina proizvodnje (jedinstvo proizvodnih snaga i produkcionih odnosa), a po drugom, užem pristupu, privredni sistem je organizaciona struktura privrede, njena ekonomska politika i privredni ambijent u kojem funkcionišu privredni subjekti.

Operacionalizacija privrednog sistema na osnovne komponente vrši se u zavisnosti od teorijsko-metodološkog pristupa i definisanja. Tako, prema V. Holesovskom28 postoje četiri glavne komponente privrednog sistema: a) resursi - sredstva za proizvodnju, ljudski faktor, tehničko-tehnološko znanje, preduzetništvo i organizacione sposobnosti, prirodna bogatstva; b) učesnici - ljudi u različitim situacijama i ulogama i sa različitim ciljevima i preferencijama: kao proizvođačke i potrošačke jedinice, kao firme i domaćinstva i kao država u svojstvu proizvođača i potrošača; c) procesori - to su pojedini aspekti i rezultati aktivnosti ekonomskih učesnika. Oni objašnjavaju kako funkcioniše privredni sistem. Procesori formiraju logički redosled operacija putem kojih se sistem iz postojećih stanja prevodi u drugo, željeno, stanje: informacije - odluke - implementacija tj. upotreba inputa (resursa) - transformacija u outpute (rezultate); d) institucije - to su, relativno, stabilni tipovi veza i odnosa koji pov-ezuju ekonomske učesnike i njihove aktivnosti. Tržište je, na primer, institucija jer predstavlja stabilizovani oblik kupovine i prodaje. Privatna svojina je, takođe, institucija jer je reč o društveno verifikovanom regulisanju korišćenja i raspolaganja stvarima od strane jedne društvene grupe (klase).

Prema E. Neubergeru i W. Duffiju,29 privredni sistem je sastavljen od četiri, međusobno, povezane komponente: sistem donošenja odluka, informacioni sistem, sistem motivacija i koor-dinacioni mehanizam.

Prilikom donošenja odluka, najvažnije pitanje je stepen njihove centralizacije, odnosno, decentralizacije. Tu treba razlikovati četiri oblika: kompletna centralizacija koja u praksi ne postoji jer to podrazumeva jedinstveni centralni autoritet koji u datom privrednom sistemu donosi sve odluke; drugo, administrativna decentralizacija u kojoj centralni au-toritet donosi osnovne odluke i, istovremeno, preuzima odgovornost za sprovođenje od-luka a pravo donošenja manje značajnih odluka prenosi se na niže nivoe odlučivanja; treće, manipulativna decentralizacija koja je slična prethodnoj, ali u kojoj centralna vlast ne ograničava eksplicitno slobodu nižih nivoa, a kontrola se obezbeđuje delovanjem na

27 Op.cit., str. 22. 28 Holesovsky, V., Economic Systems - Analysis and Comparison, McGraw-Hill, Inc., New York, 1977. str. 16-

25.29 Neuberger, E. i Duffy, W., Comparative Economic Systems - A Decision - Making Approach, Prentice-

Hall, Inc. New Jersey, 1976. Neuberger i Duffy pokazuju neophodnost ove međuzavisnosti na primeru zemalja u razvoju. Opredeljenje u mnogim od tih zemalja da se bitne ekonomske odluke donose cen-tralizovano ne daje pune efekte jer nedostaje potrebna informaciona podrška na osnovu koje bi se mogle donositi ispravne odluke, niti postoji odgovarajući motivacioni sistem koji će omogućiti ostvarenje centralizovanih zadataka.

46 EKONOMIJA

okruženje u kome se sprovode akcije nižih nivoa; i, na kraju, kompletna decentralizacija gde je moć donošenja odluka disperzirana na niz nezavisnih jedinica.

Dok se sistemom donošenja odluka autoritet raspoređuje na različite donosioce odluka, motivacioni sistem se bavi načinima kako se taj autoritet obezbeđuje i sprovodi. Suština motivacionog problema je u tome kako da jedan učesnik motiviše drugog da se ponaša prema njegovim željama. Jedan od faktora motivacije jeste sistem stimulisanja pomoću kojih jedan nivo donošenja odluka utiče na delovanje drugog, kao i na njegove rezultate. Motivi i, u užem smislu, sistem stimulisanja, menjaju se, u zavisnosti od stepena razvijenosti, zatim od političkih, ideoloških i ekonomskih ciljeva pojedinih privrednih sistema.

Treća komponenta privrednog sistema je informacioni sistem. On uključuje mehanizme i kanale za prikupljanje, prenos, obradu, skladištenje i analizu ekonomskih informacija. Ova komponenta obezbeđuje donosiocima odluka neophodne informacije o okruženju i o akcijama i postupcima drugih učesnika. Što je broj učesnika u ekonomskom životu veći, podela rada složenija, a tehnološki proces kompleksniji, i što je širi asortiman proizvoda i usluga, to i sam proces društvene proizvodnje postaje zavisniji od bogatstva informacija.

Na kraju, prema Neubergeru i Duffiju, svaki privredni sistem raspolaže posebnim koor-dinacionim mehanizmom. Odluke mnogih pojedinačnih, ili, udruženih učesnika mogu se međusobno povezivati ili koordinisati na tri načina: snagom tradicije, tržištem i planom.

Na osnovu svega što je rečeno o pojmu, sadržaju i osnovnim komponentama privred-nog sistema može se prihvatiti sledeća kompletna definicija privrednog sistema. Ona glasi: Pod privrednim sistemom podrazumevamo skup institucionalnih rešenja, mera, instru-menata i mehanizama kojima se regulišu međusobni odnosi privrednih subjekata u procesu proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje.

2. OSNOVE PRIVREDNOG SISTEMA

Savremeni privredni sistem se danas najčešće shvata kao istorijska kategorija, kao najdinamičniji sistem, koji obuhvata i povezuje u skladnu celinu temeljne elemente društveno-ekonomskog procesa. Radi toga se posebno ističe nužnost da osnove privrednog sistema budu međusobno usklađene i da ne protivureče jedna drugoj. Samo pod tim uslovom može se govoriti o takvom modelu privrednog sistema u kome su svi njegovi elementi, podsistemi tako postavljeni da po karakteru i međusobnim vezama predstavljaju funkcio-nalnu celinu.30 I dalje, samo na taj način privredni sistem će biti konzistentan, što je pret-postavka njegove veće ili manje efikasnosti iskazane u praksi preko realizacije funkcija postojećih institucija. Da li je model privrednog sistema konzistentan ili ne pokazuje stepen njegove efikasnosti i postignuti rezultati u praksi.

Privredne aktivnosti ljudi se ostvaruju preko različitih organizacionih oblika u okviru neke zajednice. Zato je za određivanje sadržaja privrednog sistema, pored osnovnog 30 Vukadin, E., Osnove ekonomske politike, Ekonomski fakultet, Beograd, 1991., str. 27.


proizvodnog odnosa iskazanog u određenom, dominantnom obliku i sadržaju vlasništva, bitno u kakvim se oblicima i preko kojih metoda organizuju privredne aktivnosti i us-postavlja korelacija njihovih različitih oblika i procesa. Ovaj aspekt privrednog sistema dobija sve složenije i raznovrsnije oblike ukoliko je društvo razvijenije. Za savremena društva karakteristična je formalna samostalnost privrednih jedinica u oblasti proizvodnje i potrošnje, a s druge strane njihova velika izdiferenciranost i heterogenost. Uskladivanje njihovih privrednih delatnosti u društvenim razmerama predstavlja sadržaj posebnih me-toda njihovog međusobnog povezivanja, kao i posebnih oblika u kojima se to povezi-vanje ostvaruje. U pogledu metoda povezivanja treba istaći dva osnovna momenta sa stanovišta organizovanja jedinstva proizvodnih odnosa u okvirima privrednog sistema. Jedan od njih se ispoljava u objektivno uslovljenim i društveno spontanim procesima za čije delovanje institucionalni okvir predstavlja razvijena robna privreda. S druge strane, sve složeniji odnosi privrednih procesa u razvijenim društvima ističu i stvaraju potrebu da se svesno, planski utiče na proces društvenog i privrednog razvoja. Na toj osnovi nastaju raznovrsni oblici svesnog, korektivnog i usmeravajućeg delovanja na privredna kretanja od strane društvenih (državnih) organa.

Pored toga, društvena organizacija privredivanja zasniva se na oblicima političke organizacije društva. Ovi oblici su danas u svim društvima aktivan činilac organizovanja privrednog života. Na taj način oblici političke organizacije društva, država i njeni organi, politički i upravni aparat bitno utiču na funkcionisanje privrednog sistema.

Isto tako, s obzirom na teritorijalizaciju političke organizacije savremenih društava, teritorijalni oblik političkog organizovanja društva (npr. opština, okrug, republika) postaju nužni oblici društvenog povezivanja pojedinačnih i osnovnih privrednih subjekata u kom-pleksnije oblike kroz koje se ostvaruje integracija privredne organizacije društva.

Imajući prethodno na umu, može se reći da fundamentalne premise (osnove) savremenog privrednog sistema cine:31

oblik i sadržaj vlasništva, � kao ključna determinanta osnovnog proizvodnog odno-sa u društvu. Oblik i sadržaj vlasništva predstavlja temeljno obeležje privred-nog sistema, jer se iz njega praktično deriviraju sva ostala obeležja privrednog sistema, a posebno uslovi raspodele i kriterijumi prisvajanja, a zatim definišu us-lovi privredivanja, odreduje sistem upravljanja, te na kraju, bitno uslovljava oblik organizovanja privrede i metodi povezivanja osnovnih privrednih subjekata;robno biće privrede � je najrazvijeniji organizacioni oblik privredivanja. U savre-menim uslovima privredivanja robna privreda sa svojim zakonitostima nema al-temativu. Nju objektivno diktiraju kako nivo privredne razvijenosti koji nužno zahteva razvijene odnose robne proizvodnje, tako i imperativi savremenog civi-lizacijskog razvoja koji pretpostavljaju tržišni način privređivanja;integralna tržišta, � kao dominirajući regulativni i koordinativni mehanizam privređivanja, koji podrazumeva kako tržište roba i usluga, tako i tržište kapi-tala,

31 Barać, S., Stakić, B., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 33-35.

48 EKONOMIJA

tržište radne snage. � U robnoj privredi tržište se pojavljuje kao auto-matski regu-lator celokupne društvene reprodukcije. Sa svojim osnovnim funkcijama informa-tivnom, selektivnom, alokativnom, distributivnom, koordinativnom, tržište se po-javljuje kao strog i objektivan, pravedan i neophodan, te ekonomski najefikasniji regulirajući mehanizam i oblik povezivanja osnovnih privrednih subjekata;planiranje, � kao korektivni i usmeravajući mehanizam privrednog razvoja. Opšte poznato je da tržište i njegovi mehanizmi nisu savršeni, da se i najsavršenija konkurencija prepliće sa monopolima različite vrste i intenziteta, te da država sa svojom ekonomskom politikom uvek ima veliki uticaj na tržišne parametre. Pored toga, tržište pruža informacije o onome šta se dogadalo, ali ne i o onome šta će se dogoditi, što je utoliko potrebnije ukoliko su češće i veće tehnološke i struktume promene u prirodi. Zato su potrebni i privredni planovi koji daju infor-maciju o budućim kretanjima. To samo znači da uvek treba imati na umu plansku i tržišnu koordinaciju i radi se samo o meri u kojoj su zastupljene obe kompo-nente. Naravno, kod planiranja ne treba zaboraviti na uvek upozoravajući prin-cip realiteta, vodeći računa o tome šta želimo i hoćemo u privrednom razvoju s jedne strane, i šta imamo i možemo, s druge strane;preduzeće, � kao osnovni privredni subjekt u procesu društvene reprodukcije, sa potpunom samostalnošću i suverenošću u pogledu svog organizovanja i međusobnog povezivanja, kao i u donošenju drugih poslovnih odluka;dobit, � kao osnovni motiv i potvrda uspešnosti poslovanja preduzeća, koja svoju verifikaciju dobija na tržištu;čvrsti principi pravne države, � kao pretpostavka institucionalne sigurnosti, bez koje tržište nije ni delotvorno, niti zaštićeno. To pretpostavlja precizno i jasno definisanje političkog i socijalnog identiteta države, sa odgovarajućim ustavnim i pravnim uređenjem državnog prostora u skladu sa poznatim međunarodnim principima i standardima;ograničeno struktumo prilagođavanje uloge države u upravljanju privrednim siste- �mom. Savremeni privredni sistemi ne postavljaju pitanje mesta i uloge države u privrednog životu zemlje. To tim pre što je u svetu jasno da je usmeravajuća uloga države u razvoju privrede nezaobilazna i neophodna. Zato je mnogo važnije pitanje kakva država i koliko je države potrebno privredi. Privredni sistem sa integralnim tržištem pretpostavlja modemu državu demokratsku i funk-cionalnu. A to znači onoliko države koliko je nužno potrebno i na sektorima gde je zaista potrebno, upravo onoliko koliko to zahtevaju međuuslovljenosti države i tržišta.

Posmatrano u celini, osnove privrednog sistema predstavljaju nužne elemente u kom-poziciji privrednog sistema, koji pretenduje da postane jedna homogena celina, koja se potvrđuje u ekonomskoj efikasnosti njenog funkcionisanja. Međutim, uzevši ih pojedinačno, nema sumnje da stepen generalnosti i značaja pojedinih komponenti nije isti. One se jednostavno nalaze u nekom meduodnosu, uslovno rečeno, nezavisnih konstanti i zavisno


promenljivih veličina, koje se u tom međuodnosu ispoljavajui kao ekonomska neophodnost i kao ograničavajući uslov. Primera radi, pomenimo da svojinski odnosi, sadržaj i oblik vlasništva. kao temeljna karakteristika bilo kojeg privrednog sistema nalaze svoje ispu-njenje ali i ograničenja u stepenu razvoja materijalnih proizvodnih snaga društva, koja praktično i odreduju specifičnosti oblika prisvajanja u tržišnim uslovima privređivanja.

3. KLJUČNI ELEMENTI PRIVREDNOG SISTEMA

3.1. RESURSI

Sve raspoložive materijalne i nematerijalne izvore stvaranja materijalnog bogatstva i ekonomskog blagostanja nazivamo resursima jedne zemlje. Kod nabrajanja privrednih resur-sa jedne zemlje najčešće se polazi od: geografski položaj (kontinentalna ili primorska) tip zemljišta (obradivo, neobradivo, itd), rudno i mineralno bogatstvo (naročito rudnici pleme-nitih metala, gvozdene rude, boksita, zatim izvorišta mineralne vode, itd), bogatstvo vodo-tokovima (i njihova plovnost), prosečna nadmorska visina, bogatstvo šumama, pašnjacima, vazduh i sve druge organske i neorganske stvari.

U predhodnim delovima već je bilo reči o sredstvima za proizvodnju koja su rezul-tat minulog rada gde ubrajamo predmete rada, sirovine i energiju ili sredstva za rad (zgrade, masine, oprema, proizvodne linije itd). Razvojem proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa menja se struktura bruto domaćeg proizvoda u pravcu tzv. tercijalnog sektora, posebno fmansijske i druge usluge, informacioni sistemi, telekomunikacije i dr. U zemljama sa nekonvertibilnim valutama od posebnog je značaja nivo spoljnotrgovinske razmene, a samim tim i visina deviznih rezervi.32

Posebno treba istaći stanovništvo kao resurs nad resursima, jer od njegove stvaralačke (umne i fizičke) moći zavisi tempo ekonomskog (privrednog) razvoja zemlje. Posebno je važna inventivnost pojedinaca u društvu, njihova preduzetnička sposobnost bilo u sek-toru proizvodnje (poljoprivredna i/ili nepoljoprivredna) ili u sektoru usluga itd. Utoliko je državi, koja stvara pravne okvire za rad pojedinaca i privrednih sistema, lakše da manje interveniše u pogledu angažovanja sredstava za njihovo zapošljavanje. Drugim rečima, vrlo važno je, putem obrazovnog sistema, usmeravati kadrove u pravcu samozapošljavanja. U Japanu više od polovine školovanih kadrova usmerava se u samozapošljavanje. Poseb-na prednost preduzetnika je u njihovoj fieksibilnosti u promeni proizvodnih ili uslužnih programa, jer se uglavnom radi o manjim (finansijskim) ulaganjima, za razliku od velikih nefleksibilnih sistema koji zapošljavaju na desetine hiljada zaposlenih.

Napred navedeni materijalni i subjektivni faktori proizvodnje zavise od dostignutog nivoa tehničko-tehnoloških saznanja, stanja nauke i njene primenjivosti, što je opredmećeno u sredstvima za proizvodnju i primenjivom znanju članova društva.32 Barać, S., Stakić, B., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008, str. 42.

50 EKONOMIJA

Bitno je istaći da stalni razvoj društva neprekidno traži nove izvore resursa radi za-dovoljavanja stalno rastućih kvantitativnih i kvalitativnih potreba društva koje vodi ka povećanju pojedinačnog i ukupnog standarda. Posebno je važno imati u vidu činjenicu da su pojedini resursi neobnovljivi (ruda gvožđa, na primer) i da se za njih mora blagovre-meno tražiti zamena (supstitucijom ili uvozom iz drugih zemalja), a kod obnovljivih (šumsko bogatstvo, na primer) tražiti nove metode njihovog bržeg obnavljanja (stvaranjem hibrida koji daju veći i brži prirast, itd).

3.2. PRIVREDNI SUBJEKTI

Glavno obeležje privrednih subjekata u okviru svakog privrednog sistema određena su vladajućim odnosima proizvodnje, u prvom redu njihovom sadržinom, odnosno društvenom organizacijom rada. Zato se privredni subjekti razlikuju od sistema do sistema, ali i unutar pojedinih privrednih sistema, kao i u jednoj istoj zemlji u raznim fazama njenog društveno-ekonomskog razvoja.

Ipak postoje klasifikacije privrednih subjekata koje ne zavise od napred navedenih okol-nosti, i to: prema broju lica (pojedinačni, grupni); prema delatnosti (poljoprivredna, industrijska, zanatska, itd.); prema ulozi (proizvođači ili potrošači); prema društvenom statusu (oni koji odlučuju i oni koji ne odlučuju) a moguće su i druge podele i klasifikacije.

U tržišnoj privredi osnovni privredni subjekt u oblasti proizvodnje jeste privredno društvo.

Postoji i drugi pristup definisanju privrednih subjekata gde se ubrajaju pojedinci ili organizovanje grupe pojedinaca koje samostalno donose privredne odluke, uživaju koristi od njih i snose rizik, imaju svoje ekonomske ciljeve i nalaze su u međusobnom nadređenom ili podređenom odnosu. Iz toga proističu tri vrste subjekata, a to su: država, preduzeće, porodica.

Država se definiše kao privredno-politička zajednica koja pored svojih, ustavom utvrđenih funkcija, istovremeno predstavlja i privredni subjekt, jer kupuje i prodaje odredene proizvode (za vojsku, policiju, državnu administraciju, itd.) i ponaša se kao i svako privatno preduzeće ili građanin, da bi ostvarila sebi svojstvene funkcije.

Privredna društva se defnišu kao organizovane jedinice u kojima se proizvode određena materijalna dobra, pružaju određene usluge ili obavljaju druge privredne ili neprivredne delatnosti, sa ciljem da stvaraju određene proizvode ili pružaju usluge drugim subjektima u društvu u cilju sticanja dobiti.

Domaćinstva su osnovne ćelije društva i osnovne potrošačke jedinice, a ujedno i naj-brojniji subjekti u jednom društvu. Domaćinstva, tačnije članovi domaćinstva, su i glavni cilj i smisao svake proizvodnje i pružanja usluga tj. zadovoljavanja njihovih svakodnevnih potre-ba (od hrane, odeće, obuće, stanovanja pa do vožnje automobila, putovanja avionom, posećivanja škola, fakulteta, bioskopa, pozorišta, zatim lečenja, itd.). Ali i obmuto, članovi domaćinstva su ujedno i proizvođači i pružaoci usluga u ukupnoj društvenoj podeli rada.


U toj društvenoj podeli rada svaki privredni subjekt želi da postigne određeni, zamišljeni maksimum: zadovoljavanje svojih potreba, želja i subjektivnih zahteva za neprekidnom i raznovrsnom potrošnjom. Intenzitet ličnih, potrošačkih, zahteva zavisi od njegovog društvenog statusa na listi hijerahije u društvu, u datom istorijskom trenutku. Zauzimanje višeg mesta na toj društvenoj lestvici samo po sebi podrazumeva znatno širu listu svakodnevnih prohteva, i obmuto, niže mesto podrazumeva užu ili najužu listu želja i potreba (sve do svođenja na egzistencijalne potrebe - hrana i stanovanje).

Kod privrednih društava je nešto drugačija situacija i prvenstveno zavisi od vlasničke (preciznije rečeno) upravljačke strukture, a ne od (zbira želja) pojedinaca. U slučajevima kada je vlasnik privrednog društva privatno lice, sigumo je da će to privredno društvo težiti maksimizaciji profita kroz zadržavanje svog (dominantnog) položaja na određenom tržištu. Za razliku od privatnih, na primer, javna (državna) preduzeća se često ponašaju sasvim drugačije, jer, vrlo često se ponašaju neekonomski (ne retko i rasipnički) jer računaju da će im, ako zatreba, država priteći upomoć dozvoljavanjem (neopravdanog) povećanja cena (električna energija, telefon, komunalne usluge, itd) ili dotacijama iz budžeta.

U akcionarskim privrednim društvima je potrebno shvatiti razliku izmedu vlasničkog i upravljačkog odnosa. Vlasnici, po pravilu, nisu upravljači već to putem svojih organa (ak-cionarska skupština) biraju stručna lica koja će upravljati (upravni odbor) i rukovoditi (direktor) društvom. To znači, na primer, da direktor društva ne mora imati ni jednu akciju u tom društvu, već posluje u ime i za račun društva uz odgovarajuću naknadu (zaradu, najčešće uslovljenu rezultatima poslovanja odnosno društva).

Proces upravljanja u javnim preduzećima je nešto složeniji, jer se prepliću interesi najmanje tri strukture: državna uprava, rukovodstvo preduzeća i zaposleni posredstvom sindikata.

Ipak se, nakon svega izloženog, može izvući zaključak da ponašanje pojedinih preduzeća opredeljuju, pre svega, vlasnički odnos u njemu (privatni, državni, itd.) koji, dalje, diktiraju upravljačku strukturu u tom preduzeću, a najmanje pojedinci (radnici - in-dividue) koji su na dnu piramide i neposredni su realizatori donetih odluka.

U složenim privrednim sistemima, izvesno je, uvek postoji određeni hijerarhijski odnosi nadređenosti i podređenosti, a koji se realizuju, najčešće, na jedan od dva moguća načina: u prvom slučaju nadležni organ izdaje naredbe koje su obavezne za sve podređene privredne subjekte. Podređeni privredni subjekti su dužni da izvršavaju te odluke i da podnose izveštaje i odgovaraju nadredenim organima. Rizik u ovom slučaju snosi subjekt koji je doneo naredbu da se neki posao izvrši, ali ne izvršilac ukoliko je postupio striktno po naredbi.33

Drugi slučaj imamo kada jedan privredni subjekt donosi okvima pravila za ponašanje svih ostalih privrednih subjekata. Tim pravilima se, pre svega, svi subjekti motivišu za postupanje na način koji obezbeđuje postizanje planiranih ciljeva i zadataka. Ekonomski stimulansi su, poznato je, najbolji motivatori za svakog privrednog subjekta, uključujući i zaposlene pojedince.

33 Op. cit., str. 45.

52 EKONOMIJA

3.3. PRIVREDNE AKTIVNOSTI

Opšte je shvatanje, da se ukupna privredna (ekonomska) aktivnost svake zemlje sastoji iz proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje. Prioritet se u svakoj zemlji daje proizvodnji robe jer se sve ostale ekonomske aktivnosti baziraju upravo na njoj. Aktivnost proizvodnje ostvaruju proizvodna preduzeća, dok u fazi razmene mogu da učestvuju i trgovinska i druga preduzeća, s tim da istovremeno učestvuju i u raspodeli i potrošnji. U sferi proiz-vodnje, pored proizvodnih preduzeća, na posredan način učestvuju i drugi subjekti: banke, berzanski posrednici, investicioni i drugi fondovi, osiguravajuća društva i druge fmansijske institucije, koje se jednim imenom nazivaju - monetama privreda. Ova aktivnost se odnosi na poslovanje s novcem i novčanim kapitalom. Proizvodna preduzeća obavljaju samo deo finansijskih aktivnosti: odobravaju potrošačke kredite, izdaju obveznice i/ili akcije u cilju prikupljanja dodatnog kapitala itd.

Posebna vrsta delatnosti je investiciona aktivnost koja u sebi sadrži procese raspodele i razmene u sadašnjosti u cilju povećanja proizvodnje u narednom periodu. Ovim putem se povezuje realna i monetama privreda posredstvom finansijskih aktivnosti.

Unutrašnja i spoljna trgovina služe za razmenu robe i služe za dokazivanje oprav-danosti, svrsishodnosti proizvodnje.

Na privredne aktivnosti jedne zemlje utiče veoma mnogo faktora, mada sa različitom snagom uticaja i sa različitim vremenskim trajanjem i to ne samo materijalnih nego i ne-materijalnih. Izučavanje rezultata delovanja jednog od mnoštva faktora veoma je teško i vrlo uslovno i pored očitih napredaka u oblasti statističke faktorske analize. Prema dosadašnjim istraživanjima, može se utvrditi da je snaga sledećih nekoliko faktora, ili bolje rečeno, faktorskih grupa ipak najpresudnija za stopu privrednog rasta: obim aku-mulacije, odnosno akumulaciona sposobnost privrede (tačnije, sklonost ka akumuliranju) struktura novih ulaganja, tempo privrednog progresa, veličina ponude radne snage i njen kvalifikacioni nivo, metodi upravljanja razvojem, kao i karakter političkog sistema ili, bolje rečeno, odnos ekonomije i politike.

Ako tretiramo proizvodnju roba kao proces prerade materijalnih dobara, upotrebom rada i sredstava za proizvodnju, da bi se u finalnoj fazi pojavio novi materijalni proiz-vod - tada ovaj proces predstavlja tehnološki opis stvaranja materijalnih dobara i nema svojstva privredne aktivnosti. Nespomo je da se stvaraju materijalna dobra koja pred-stavljaju osnovu materijalnog bogatstva društva, ali to je nedovoljno da bi smo ceo proces tretirali kao privrednu aktivnost.


4. TIPOLOGIJA PRIVREDNIH SISTEMA

Svaka klasifikacija ima za zadatak da defmiše atribute, ili, karakteristike pomoću kojih se objekti, koji su predmet klasifikacije, mogu posmatrati i razvrstavati. Pri tome, neki atributi su zajednički za veliki broj posmatranih objekata, drugi su zajednički samo za nekoliko objekata, a neki čak samo za jedan objekat. Dobra klasifikacija je najbolji način za identifikovanje suštinskih obeležja posmatranih objekata jer se time izbegavaju razni prividi koji mogu proizići iz iskonstruisanih razlika.34 Kada je reč o uporednoj analizi privrednih sistema, treba imati u vidu da je izbor kriterija (atributa) kao osnova za nji-hovo grupisanje bitan deo ukupnog istraživačkog postupka. Iz osnovnih odredbi o pojmu, sadržini, osnovnim komponentama i načinu funkcionisanja privrednih sistema, mogu se iz-vesti četiri osnovna kriterija njihovog grupisanja:

a) Prvo, prema karakteru vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i oblicima prisva-janja koji iz njega proizilaze. Tu razlikujemo tri osnovna svojinska obiika: privatna, državna i društvena svojina. Reč je, naravno, o dominirajućem, preovlađujućem obliku svojine uz koji, istovremeno, postoje i drugi.

b) Drugo, prema sistemu donošenja (ekonomskih) odluka gde je osnovna razlika u nivoima njihove centralizacije,odnosno,decentralizacije. Postoje dva osnovna nivoa donošenja odluka: pretežno centralizovani, pri čemu se prava koja se garantuju nižim nivoima odlučivanja mogu oduzeti diskrecionim pravom viših; pretežno de-centralizovani, pri čemu niži nivoi odlučivanja po osnovu prava svojine ili zakona, poseduju moć donošenja ključnih (ekonomskih) odluka koja im se ne može oduzeti sem u slučaju promene celog sistema.

c) Treće, prema motivacionom sistemu, tj. na osnovu impulsa koji pokreću ekonomske učesnike i utiču na njihovo odlučivanje u procesu društvene reprodukcije. Mo-tivi, u užem smislu sistem stimulisanja, zavise od ekonomskih, političkih, društvenih i ideoloških ciljeva. U svim savremenim privrednim sistemima primami motivi ekonomskih učesnika su materijalne prirode. Materijalno stimulisanje se može definisati kao sistem nagrađivanja koji dovodi do željenog ponašanja učesnika na taj način što uspešniji dobijaju više od manje uspešnih. Željeno ponašanje se, pored materijalnog, može obezbediti i moralnim stimulisanjem kojim se učesnici motivišu da svoje obaveze prema društvu, ili kompaniji, izvršavaju zbog (javnog) priznanja, ili, odgovarajuće promocije. 35

d) Četvrto, prema načinu alokacije proizvodnih resursa i ekonomskih aktivnosti tj. prema načinu organizacije i povezanosti ekonomskih učesnika u procesu društvene re-produkcije. Prema ovom kriterijumu možemo razlikovati s jedne strane privredne sisteme u kojima je tržište osnovni mehanizam povezivanja ekonomskih učesnika u njihovim ekonomskim aktivnostima, a s druge strane sisteme u kojima je ekonom-ska aktivnost povezana i koordinisana direktno, putem planskog mehanizma.

34 Prema Hoiesovsky,V., Economic Systems-Analysis and Comparison, op.cit.,str.3935 Gregory,P.,Stuart, R., Comparative Economic Systems, Houghton Mifflin,Boston,1989., str.13

54 EKONOMIJA

Na osnovu navedena četiri kriterija koja su, istovremeno, i ključne komponente sva-kog privrednog sistema, izvršena je tipologija privrednih sistema koja je sve do kraja 80-ih godina XX veka bila osnova za komparativnu analizu tri osnovne grupe privrednih sistema:36

Kapitalistički privredni sistemi - koje karakteriše privatna svojina nad fakto- �rima proizvodnje. Sistem donošenja odluka je decentralizovan i nalazi se u ru-kama vlasnika faktora proizvodnje. Odluke o proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji su koordinisane putem tržišnog mehanizma, a ekonomske učesnike u ostvarivanju njihovih ciljeva motivišu materijalni podsticaji;Socijalistički centralnoplanski privredni sistemi - koji se zasnivaju na državnoj �svojini kao dominantnom svojinskom obliku. Donošenje ekonomskih odluka je, u suštini, centralizovano i koordinisano putem planskog mehanizma. Ekonomski učesnici ostvaruju zadate ciljeve na osnovu materijalnih i, delimično, moralnih podsticaja;Socijalistički tržišni privredni sistemi - kojima je osnovni svojinski oblik društvena �svojina nad sredstvima za proizvodnju. Sistem donošenja odluka je u osnovi decentralizovan, a tržište je osnovni koordinacioni mehanizam. Materijalne motivacije su glavni pokretači ekonomskih učesnika u ostvarivanju postavljenih ciljeva.

Posle radikalnih političkih i društveno-ekonomskih promena u zemljama Istočne i Cen-tralne Evrope navedena tradicionalna tipologija privrednih sistema može samo još da posluži za istorijske komparacije i analize. Zaista, ukidanje monopola državne svojine i centralno-planskog upravljanja privredom objektivno povlači za sobom i promenu mo-tivacionog sistema i centralizovanog donošenja odluka čime se suštinski menjaju sve bit-ne odrednice centralno-planskog socijalizma. Sa stanovišta tih promena J. Kornai37 je predložio novu tipologiju bivših centralno planskih privreda gde je osnovni kriterijum da li se radi o reformskim ili revolucionamim promenama. Reforma podrazumeva, doduše, krupne promene u postojećem socijalističkom sistemu ali zadržava njegove glavne kara-kteristike. Revolucija, međutim, znači transformaciju koja zemlju definitivno odvaja od so-cijalizma. Dakle, ključna razlika između reforme i revolucije nije u metodu preobražaja (nasilni vs nenasilni put) niti u brzini promena (spore vs hitne promene) već u tom da li preobražaj (transformacija) ruši monopol moći vladaju partije, ili ne?! Po našem mišljenju bitno je da li u zemlji postoje pretpostavke i opštenarodna saglasnost oko celovitog pro-grama tranzicije (prelaza) iz komandne u tržišnu privredu bez čega, uostalom, nema ni stvarne demokratizacije političkog života. Odatle i predlog da se u sadašnjoj fazi, a u svrhe komparativne analize u okviru zemalja u tranziciji izdvoje dva osnovna tipa:

36 Uporedi, Linbeck, A., The Political Economy of the New Left, New York, Harper and Row, 1977. Vidi, takođe, Vukmirica, V., Kapital i socijalizam, Naučna knjiga, Beograd, 1988, str. 33.

37 Kornai, J., The Affinity Between Ownership Forms and Coordination Mechanisms: The Common Experiance of reform in Socialist Countries, Economis Perspectives, Vol. 4, No. 3, 1990.str. 131-133.


U prvi spadaju zemlje Istočne i Centralne Evrope koje su, sa većim ili manjim uspehom, završile prvu fazu tranzicije koja se odnosi na privatizaciju državnog sektora u privredi, zatim na uspostavljanje makroekonomske stabilnosti na osnovu tržišnih kriterija i, najzad, na liberalizaciji ekonomskih odnosa sa inostranstvom.

U drugu grupu bi bile svrstane zemlje koje su ili zadržale klasične prerogative central-no-planskog sistema ali još nisu ekonomski, ni politički osposobljene za suštinsku tranziciju, ka tržišnoj privredi.

Naravno, do značajnih promena u funkcionisanju privrednih sistema došlo je poslednjih dvadesetak godina XX veka i u razvijenim zemljama. Za razliku od socijalističkog sveta, promene u razvijenom kapitalizmu su bile sporije i evolutivne ali i kao takve su značajno modifikovale sve ključne privredno-sistemske odrednice: svojinu - u pravcu daljeg razdva-janja prava upravljanja i prava raspolaganja ostvarenim rezultatima; sistem donošenja odluka - u pravcu jačanja menadžerstva ali i sve većeg uključivanja zaposlenih u proces odlučivanja; motivacije - u pravcu ukidanja tradicionalne podele na prisvajanje po osnovu rada i svojine i uvođenje novih oblika podsticanja zaposlenih; koordinacioni mehanizam - u pravcu fieksibilnijeg odnosa između tržišnog mehanizma i makroekonomskih funkcija države.

5. PRIVREDNI SISTEM I TRANZICIJA

Poslednja decenija XX veka ostaće upamćena kao vreme dubokih reformi i multi-plikovanih transformacija u društveno ekonomskom i socijalnom biću bivših socijalističkih zemalja. Te promene kao kretanje ka tržišnoj privredi i demokratskom društvu, opšte je prihvaćeno nazvane su tranzicjom.

Napuštajući socijalističko uređenje sve zemlje Centralne i Istočne Evrope krenule su putem izgradnje tržišne privrede. Nakon sloma njihovih doskorašnjih ekonomskih, pravnih i političkih sistema, većina evropskih, takozvanih postsocijalističkih zemalja se našla na teškom i neizvesnom putu ka tržišnoj privredi. Upravo taj težak i rizičan prelaz iz jednog oblika ekonomskog i društvenog sistema u drugi, sasvim drugačiji sistem, kao i iz jedne razvojne koncepcije u drugu, novu koncepciju, predstavlja danas esencijalnu sadržinu poj-ma tranzicije.

Ključne faze procesa tranzicije u skoro svim zemljama Centralne i Istočne Evrope, mogu se svesti na sledeće četiri:

a) Liberalizacija, koja podrazumeva proces smanjivanja trgovinskih barijera kako na intemom, tako i na ekstemom nivou, kao i slobodno formiranje cena na tržištu (pre svega u zavisnosti od odnosa ponude i tražnje);

b) Makroekonomska stabilizacija, koja podrazumeva kontrolisanu stopu inflacije (ne veću od 10% na godišnjem nivou), kao i prihvatljivu stopu nezaposlenosti;

56 EKONOMIJA

c) Restrukturiranje i privatizacija, kao proces reformisanja preduzeća za efikasniju proizvodnju kroz promene njihovog vlasništva, sa jasnim titularom svojine;

d) Promene u političkom i privrednom sistemu.

Danas sasvim precizno znamo da sadržinu projekta tranzicije čini projekat prelaska sa netržišnog na tržišni sistem. Cilj projekta je efikasnije privređivanje i poboljšanje privrednih performansi. Tranzicija ka tržišnoj privredi je sveobuhvatan proces jer on sadrži kao svoje sastavne delove vlasničku transformaciju, promenu uloge države, nesmetano delovanje tržišta, postepenu i selektivnu liberalizaciju ekonomskih odnosa sa inostranstvom, prestruk-turiranje preduzeća, povećanje društvene stabilnosti i stvaranje povoljnih uslova za dola-zak stranog kapitala, promene u infrastrukturi i zaštiti životne sredine, makroekonomsku stabilizaciju kao i niz drugih bitnih segmenata društvnih promena.

Tranzicija socijalističkih u zemlje otvorenog tržišta, predstavlja duboke i revolucio-narne društveno-ekonomske promene koje iziskuju napuštanje centralno-planskog dirigo-vanja privredom u vlasništvu države i uvođenje tržišne ekonomije zasnovane na kapital-odnosu. Polazeći od pretpostavke da tranzicija ima za cilj stvaranje efikasnijeg sistema privređivanja nego što je bio socijalistički, a radi dostizanja kvaliteta života razvijenih privreda, proces prevođenja na tržišni način privređivanja treba da obezbedi stabilniji privredni razvoj, viši nivo zaposlenosti i veću stabilnost cena u odnosu na nivo koji je bio moguć da tranzicija nije započeta. U ekonomskom pogledu najvažnija razlika između tranzicije i svih dosadašnjih reformi koje su preduzimane sa ciljem povećanja efikasnosti privređivanja je u opredeljenju da se efikasniji sistem privređivanja ostvari preko socijalne transformacije i razvoja tržišnih institucija.

Cilj koji bi tranzicijom trebalo postići je jasan - to je tržišna ekonomija oslonjena na privatnu svojinu, vladavinu prava i institucionalno stabilnu i demokratsku državu. U tom procesu, koji je svakako „bolan”, dolazi do gašenja i nestajanja jednih identiteta, a do formiranja novih, do uspostavljanja novih institucija na mesto prevazidenih, do rušenja starih struktura i formiranja novih, tržištu odgovarajućih, do izgradnje novih pravila ponašanja na tržišnim osnovama i do institucionalnog i funkcionalnog dizajniranja celokupnog društva.

Uspostavljanje otvorene i tržišne privrede utemeljene na titularu privatne svojine, tržištu roba, kapitala i radne snage, na korporativnom obliku upravljanja, na autonom-nosti privrednih subjekata, na deregulaciji koja jasno određuju sadržinu i okvir ovlašćenja države, pretpostavlja društveni projekat reforme s jasnim ciljevima i jasnom strategijom.

Uspešno sprovođenje procesa tranzicije podrazumeva stvaranje neophodnih preduslo-va na makroekonomskom nivou. Operativno funkcionisanje tržišne privrede podrazumeva konzistentno uređen privredni sistem, čije institucije predstavljaju temelj na koji se oslanja makroekonomska politika.

Projekat tranzicije predstavlja jedan relativno zaokružen sistem. On kao takav podra-zumeva uspostavljanje adekvatne institucionalne infrastrukture za njegovu realizaciju.

Ekonomske institucije u širem smislu označavaju sve oblike u kojima se privredna ak-tivnost ustanovljava, konkretizuje, reguliše i trajnije stabilizuje, dok u užem smislu znače ustanove pomoću kojih se organizuje i održava neka privreda.


„Institucije se javljaju kao zakonski, administrativni i običajni sporazumi za ustaljeno uzajamno međuljudsko delovanje, odnosno kao relativno stabilni tipovi veza i odnosa koji povezuju aktere privrednih procesa i njihove aktivnosti”.38

Tranzicija kao sveobuhvatni proces podrazumeva izmenu stare institucionalne in-frastrukture, jer prelaz na tržišnu ekonomiju nije moguć bez odgovarajućeg zakonodavst-va i primerenih institucija. To je naročito značajno zbog činjenice da su centralno-planski sistemi (u većini zemalja Centralne i Istočne Evrope) visoko redistributivni, egalitaristički i patemalistički i da su bili zasnovani na institucijama koje podržavaju ove njegove kara-kteristike.

Institucionalna infrastruktura tranzicije mora da bude fleksibilna, pošto je sam tran-zicioni proces veoma protivurečan i nepredvidiv. Ona treba da bude okrenuta pro-cesima organizovane deregulacije privrednog i društvenog života. Privrede u tranzicji zahtevaju takvo ustavno uređenje koje stimuliše promene, omogućava slobodu ulaska i izlaska privrednih subjekata, ograničava državni intervencionizam na utvrđene okvire, obezbeđuje prevazilaženje konfliktnih situacija i minimiziranje tranzicionih troškova i riz-ika, podstiče preduzetništvo i poslovno liderstvo, garantuje sigumost privatnog vlasništva i poštovanje ugovora, kao i odovomost za počinjenu štetu. Na takvim ustavnim premisama se zasniva tranziciona pravna i regulativna infrastruktura (zakoni koji regulišu vlasništvo, ugovore, stečaj preduzeća, poreze, socijalnu sigumost, uslove kreditiranja, monopole, fi-nansijsko tržište, industrijsku svojinu, radne odnose, zaštitu okruženja i dr.).39 Među ovim zakonskim propisima postoji visok stepen međuzavisnosti te se oni dopunjuju (kao recimo, norme koje se odnose na privatizaciju, monopolsko poslovanje i finansijska tržišta).

Institucionalna infrastruktura u uslovima tranzicije ima za zadatak da obezbedi re-afirmaciju tržišne privrede i privatne svojine. Jedan od najvažnijih zahteva odnosi se i na promenu u načinu mišljenja svih pojedinaca - članova i “pripadnika” odgovarajućih institucija bez obzira da li su one proizvođači ili potrošači, državni organi ili preduzeća, naučno-istraživačke ili obrazovne ustanove, finansijske ili nefinansijske organizacije. Posebno je značajno uspostavljenje tržišnog “pogleda na svet” upravljačkih i poslovodnih struktura u javnom sektoru i državnim preduzećima.

Tranzicija kao dugoročan društveno-ekonomski proces izvodi se pod dejstvom trans-formacija na svim nivoima u društvu. Ona je samo globalni izraz svih promena unutar pojedinih institucija, u njihovim odnosima, u poziciji pojedinaca i grupa, u matrici relacija koje se formiraju između ekonomskih entiteta i unutar ukupnog socijalnog tela društva.

Proces tranzicije podrazumeva transformacije na makroekonomskom i mikroekonomskom nivou. Između promena na makroekonomskom i mikroeko-nomskom nivou postoji uzajamna povratna sprega, koja se pre svega ogleda u tome da realizacija jednih diktira realizaciju onih drugih. Međutim, u početnoj fazi primama je realizacija uslova na makroekonomskom nivou s obzirom da oni daju neophodni impuls za pokretanje promena na mikroekonom-

38 Marsenić, D., Ekonomika Jugoslavije”Čigoja štampa, Beograd, 1997, str. 471.39 Videti više o tome kod Đuričin D. i Zec M., Ekonomska politika u tranziciji, u Zbomiku SEJ—a “Jugoslo-

venski ekonomisti o aktuelnoj ekonomskoj politici”, Beograd, 1994., str. 2-8.

58 EKONOMIJA

skom nivou. Jednom pokrenuti zamajac promena vremenom dovodi do njihove uzajamne uslovljenosti, u tom smislu da one koje potiču sa makroekonomskog nivoa budu praćene odgovarajućim na mikroekonomskom nivou. Krajnji efekat uzajamne uslovljenosti promena ogledaju se u tržišnoj orijentaciji svih segmenata privrede od makro do mikro nivoa, zatim privrednog sistema i njemu prilagođene ekonomske politike.

Promene na makroekonomskom nivou odvijaju se u nekoliko poteza koji se mogu vezati za reforme privrednog sistema, odnosno za prvu fazu tranzicije. U sklopu toga prvi uslov podrazumeva reforme institucionalnog sistema. Promene sadržine već postojećih institucija sistema i formiranje novih tako da grade čvrst tržišni ambijent, condito sine qua non su re-alizacije novog koncepta ekonomske politike kroz njenu odgovarajuću akciju. Nova uloga države i novi položaj preduzeća mogu se ostvariti jedino u interakciji sa tržišno postav-ljenim institucijama sistema, polazeći od pojedinačnih tržišta, zatim svojine, pa de banaka, berzi, sindikata i drugih. Promene institucionalnog sistema treba da teku paralelno sa promenama u akciji ekonomske politike, jer bi to bio način zu utemeljenje sistemskih i ekonomsko-političkih osnova koje utiru put tranziciji.

Naredni uslov, koji je po značaju u istoj ravni sa prethodnim je privatizacija. Priva-tizacija je nesumnjivo jedna od bitnih preduslova i pretpostavka za uspešnu tranziciju, odnosno duboke društvene i privredne reforme. Ona nije sama sebi cilj već jedna od ključnih poluga i neizostavan instrument u sklopu niza mera ekonomske politike koje treba da doprinesu efikasnosti privrede.

Otvaranje prema svetu, odnosno intemacionalizacija čini sledeći neophodan korak jer se, zatvorenosti ekonomije suprotstavlja otvaranje i sameravanje sa Svetom. Time se uvode novi kriteriji u ocenjivanju ekonomske uspešnosti, ali se i otvaraju vrata za svekolike pozitivne razvojne uticaje Sveta.

Prethodno navedene promene na makroekonomskom nivou dalje sagledavamo preko uticaja na promene na mikroekonomskom nivou, koje bi vremenom trebalo da budu tako sinhronizovane da čine relativno stabilan sistem tržišne privrede.


KONTROLNA PITANJA

1) Objasnite nastanak i razvoj ekonomije kao nauke.2) Koje su ključne oblasti koje izučava ekonomija ?3) Šta izučava pozitivna, a šta normativna ekonomija ?4) Objasnite šta izučavanja makroekonomije a šta mikroekonomije?5) Navedite i objasnite metode i naučni pristup izučavanju ekonomije.6) Navedite i objasnite specifičnosti ekonomskih zakonitosti.7) Objasnite Klasičnu ekonomsku teoriju .8) Objasnite Kejnsijansku ekonomsku teoriju .9) Objasnite monetaristički ekonomski pravac.10) Objasnite Teoriju racionalnih očekivanja.11) Objasnite Teoriju ekonomije ponude.12) Definišite Nove pravce Kejnsijanisma.13) Koje su osnovne karakteristike Sistema nacionalnih računa?14) Šta podrazumevamo pod bruto domaćim proizvodom?15) Koje su osnovne metode izračunavanja bruto domaćeg proizvoda?16) Definišite bruto nacionalni dohodak, neto nacionalni dohodak i raspoloživi do-

hodak.17) Navedite specifičnosti kvartalnih ekonomskih računa.18) Objasnite nominalne i realne ekonomske veličine.19) Definišite privredni sistem .20) Navedite osnove privrednog sistema .21) Navedite i objasnite ključne elemente privrednog sistema.22) Navedite i ukratko objasnite tipove privrednog sistema .23) Navedite i ukratko objasnite ključne faze procesa tranzicije.

2OSNOVNI ELEMENTI MIKROEKONOMIJE

PROIZVODNJA KAO OSNOVNA POLUGA EKONOMIJE

TROŠKOVI PROIZVODNJE

TRŽIŠTE I KONKURENCIJA

OSNOVNI ELEMENTI TRŽIŠNE PONUDE I TRAŽNJE

TRŽIŠTE KAPITALA

TRŽIŠTE RADNE SNAGE

SISTEM I POLITIKA CENA


1. OSNOVNA OBELEŽJA PROIZVODNJE: PROIZVODNJA, RASPODELA, RAZMENA I POTROŠNJA

Delovanje čoveka na prirodu i prilagođavanje prirode njegovim potrebama naziva se privređivanje, odnosno proizvodnja putem koje se prirodnoj materiji daje oblik, sadržaj i osobina da može zadovoljiti zahteve potrošnje. Na ovaj način se obezbeđuje biološki opstanak čoveka. Zato i možemo zaključiti da je proizvodnja egzistencijalni temelj svakog društva. Na proizvodnji se bazira čitava ljudska istorija. A to znači, da bi prekid proizvod-nje doveo u pitanje opstanak čovečanstva.

Prilagođavanje prirode ljudskim potrebama, odnosno proizvodnja može imati indi-vidualna obeležja (kada individua prilagođava prirodu svojim potrebama) i društvena obeležja kada ljudi zajednički žive i rade prilagođavajući prirodu svojim potrebama. Kako ljudi ne mogu izolovano živeti, tako ne mogu ni izolovano proizvoditi dobra, te u tom smislu kada kažemo proizvodnja uvek mislimo na društveni karakter proizvodnje.

Rezultat proizvodnje jeste određena količina materijalnih dobara koja se raspodeljuju među članovima zajednice, odnosno na sve pojedince u društvu. To raspodeljivanje rezultata društvene proizvodnje na pojedince ili razne socijalne grupacije u društvu predstavlja raspodelu.

Ona pokazuje u kojoj srazmeri pojedinac ili grupa ljudi uzima učešće i udela u proiz-vedenim materijalnim dobrima i uslugama. Veličina i oblik raspodele zavisi od količine proizvodnje i oblika svojine nad fizičkim resursima.

Osnovni kriteriji raspodele su: a) raspodela prema obliku svojine; b) raspodela prema funkciji i društvenom položaju i pojedinaca i grupa ljudi; c) raspodela prema utrošenom radu.

Putem raspodele preduzeća dolaze do potrebnih fizičkih resursa, a pojedinci i društvene klase do materijalnih dobara i usluga potrebnih za život. Raspodelom se određuju razmere proizvodne (investicione), opšte ili zajedničke i lične potrošnje.

Glava I

PROIZVODNJA KAO

OSNOVNA POLUGA EKONOMIJE

64 EKONOMIJA

Od toga kako su raspoređeni fizički resursi i između koga su raspoređeni zavisi i kako će proizvodnja biti organizovana, u čiju korist, koje klase ili grupe ljudi. Očigledno je, da je raspodela sredstava za potrošnju posledica raspodele fizičkih resursa. Prema tome, čitava dosadašnja istorija razvoja ljudskog društva potvrđuje da je osnovni problem u raspodeli fizičkih resursa.

Razmena predstavlja zamenu jednih proizvoda za druge proizvode. Razmena se može vršiti neposredno, kao trampa (jedan proizvod za drugi proizvod), ili posredno (kao robni promet), prodaja jednog proizvoda za novac i kupovina drugog proizvoda za taj novac.

Svi oblici razmene sastoje se iz dva akta: a) akta prodaje i b) akta kupovine. Kod neposredne razmene (trampe) ova dva akta se prostomo i vremenski međusobno podu-daraju. Prodavac i kupac su jedno te isto lice. Međutim, kod novčanog oblika razmene, tj. posredstvom novca, akt prodaje i akt kupovine se razdvajaju i ne moraju se ni prostorno ni vremenski podudarati. U jednom aktu razmene jedno lice se može pojaviti ili samo kao prodavac ili samo kao kupac.

U razmeni kroz mnogobrojne veze pojedinaca koje se uspostavljaju na tržištu mogu se izdvojiti tri velike grupe tokova: a) odnosi razmene između proizvodnih jedinica povodom fizičkih resursa, b) odnosi razmene između proizvodnih jedinica i potrošačkih jedinica povodom sredstava za potrošnju i c) odnosi razmene između proizvodnih jedinica i nep-osrednih proizvođača.

Povezanost sveukupnih aktivnosti putem proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje ilustruje.

Slika br. 1. Kružni tok procesa proizvodnje

Potrošnja je proces trošenja proizvodnih materijalnih dobara i usluga radi zadovoljenja ljudskih ili proizvodnih potreba. Zato i kažemo da je potrošnja krajnji cilj proizvodnje. Drugim rečima, svaka proizvodnja je ujedno i potrošnja, a svaka potrošnja je takođe ujedno i proizvodnja, bez obzira da li je reč o neproizvodnoj ili proizvodnoj potrošnji. Upravo ovaj uzročno-posledični niz potrošnja-proizvodnja, daje odgovor na pitanje, šta i koliko proizvoditi.


Iz analize potrošnje i proizvodnje proistekla je i tzv. Teorija potrošačkog suvereniteta, koja svoje uporište ima u subjektivnoj teoriji vrednosti. Prema ovoj teoriji potrošaču pri-pada centralno mesto, jer potrošač kroz svoju platežnu sposobnost glasa za proizvodnju, tako da proizvođači povećavaju proizvodnju proizvoda koji se traže, a smanjuju proiz-vodnju proizvoda koji se ne traže. Potrošač je suveren, on diriguje tokovima proizvodnje, jer samo pod tim uslovima proizvođač proizvedenu robu može prodati i ostvariti zaradu (profit).40

Neproizvodna potrošnja ima za rezultat samo trošenje, a ne i proizvođenje materijal-nih dobara. Taj oblik potrošnje ispada iz ciklusa dalje proizvodnje samim činom trošenja, otvarajući prostor proizvodnji za stvaranje novih proizvoda namenjenih neproizvodnom trošenju. Ova vrsta potrošnje služi za obnavljanje radne snage za ponovnu proizvodnju.

Neproizvodna potrošnja deli se na ličnu i javnu potrošnju. Kod lične potrošnje materi-jalna dobra i usluge troše se od strane učesnika u primamoj raspodeli (radnici u privredi, vlasnik kapitala i vlasnik zemljišta). Reč je o potrošnji hrane, odeće, stanovanja i sl. No, kod javne potrošnje određena dobra se troše od strane većeg broja ljudi, kao što je: korišćenje univerzitetskih usluga - studiranje, osnovno i srednje obrazovanje, zdravstvene usluge, komunalne usluge, usluge socijalne zaštite, usluge policije, narodne odbrane, usluge pravosuđa, državne administracije, itd. Ovaj oblik potrošnje omogućava se preko ula-ganja zajedničkih sredstava za izgradnju kapaciteta, koji pružaju gore pobrojane usluge. Prikupljanje zajedničkih sredstava vrši se preko poreza, carina, doprinosa, taksi, kazni i sl. Tako prikupljena i druga sredstva služe za plate zaposlenih u pomenutim službama.

Proizvodna potrošnja podrazumeva korišćenje jednih upotrebnih vrednosti za proizvodnju novih upotrebnih vrednosti koje će dalje služiti za ličnu potrošnju ili dalju proizvodnju. Na primer, trošenje čelika za proizvodnju mašina, ili potrošnja pšenice za brašno, a brašna za proizvodnju hleba i sl.

Takođe, treba istaći da potrošnja dvostruko uslovljava proizvodnju, i to tako: a) što proizvod tek u potrošnji postaje stvami proizvod (upotrebom) i b) time što potrošnja st-vara potrebu nove proizvodnje. Dakle, potrošnja stvara onaj idealni unutrašnji razlog što pokreće proizvodnju, kao njemu bitnu pretpostavku.

2. UKUPNA MARGINALNA I PROSEČNA PROIZVODNJA

Da bi se robe iznele na tržište radi prodaje, moraju prethodno da budu proizvedene. One se proizvode u okviru proizvodnih procesa u kojima preduzeća koriste radnu snagu i opremu na osnovu koje prerađuju materijalna dobra iz prirode i stvaraju finalne proiz-vode za ličnu i investicionu potrošnju. Rad, kapital i prirodni resursi se nazivaju ulaganjima ili faktorima proizvodnog procesa.

40 Rosić,I.,Veselinović,P., Osnovi Ekonomije,Univerzitet Singidunum, Beograd,2005.,str 22.

66 EKONOMIJA

Proizvodnja jeste jedan tehnološki proces, a tehnologija predstavlja skup znanja i praktičnih postupaka na osnovu kojih se stvaraju materijalna dobra. Tehnološka usa-vršavanja omogućavaju da se iste količine robe proizvode uz manje materijalne i radne utroške, odnosno povećavaju produktivnost rada i proizvodne opreme.

Proizvodni procesi se međusobno razlikuju. Ipak, postoje neke zajedničke karakteristike svih proizvodnih procesa:

a) Postoji granica preko koje nije moguće povećati obim proizvodnje neograničenim povećavanjem jedne vrste ulaganja, dok se sva ostala proizvodna ulaganja ne menjaju. Fab-rika sa datom mašinskom opremom i proizvodnim prostorom ne može neograničeno da povećava broj zaposlenih radnika da bi na taj način uvećavala svoj obim proizvodnje. Jednog momenta prekomemo angažovani radnici počeće da smetaju produktivno zapos-lenim radnicima što će pre izazvati pad proizvodnje, a ne njen rast.

b) Jedna vrsta proizvodnih ulaganja često mora da se koristi uz neka druga proizvodna ulaganja. Ipak, postoji mogućnost substitucije između proizvodnih ulaganja tako da se zadržava isti obim proizvodnje, a više se koristi jedan faktor na račun smanjene upotrebe nekog drugog faktora.

Posebno postoji mogućnost neke proizvodne substitucije između proizvodne opreme i rada. Modemizacija proizvodnje obično znači da mašine zamenjuju radnike u mnogim proizvodnim aktivnostima.

c) Ako vodimo računa o vremenu unutar koga je praktično moguće izvesti u dugom roku zamenu jednog faktora proizvodnje sa drugim faktorom proizvodnje, onda uočavamo podelu na kratak rok i na dugi rok. Na kratak rok proizvodna oprema je, sva data i nepromenljiva, tako da je moguće varirati samo količinu zaposlenog rada. Na dugi rok, kroz investicionu aktivnost, preduzeća menjaju i proizvodnu opremu i usvajaju nove kombinacije svih proiz-vodnih ulaganja.41

Tabela br. 1. Potencijalna proizvodnja pečurki

Radničasovi

Radna površina u m2

100 200 300 400100 20 30 35 38200 30 85 150 210300 55 150 210 270400 65 180 250 315500 72 210 270 320600 78 230 288 324700 83 245 305 327800 86 250 315 329

41 Labus,M., Osnovi ekonomije,Stubovi kulture,Beograd,1999.str. 344


Uobičajeni način da se prikažu proizvodne mogućnosti nekog preduzeća, jeste da se sastavi proizvodna tabela koja pokazuje sve maksimalne nivoe proizvodnje pri različitim kombinacijama proizvodnih faktora. Uzmimo primer s proizvodnjom pečurki. Za tu delat-nost neophodni su rad i proizvodni prostor. Na tabeli br. 1. pretpostavili smo da nedeljna količina rada varira od 100 radnih časova do 800 radnih časova i da četiri proizvodne hale, svaka od po 100 m2, mogu da se koriste u te svrhe. Svaka kolona pokazuje obim proizvodnje pečurki u kilogramima u zavisnosti od toga kolika je proizvodna površina angažovana. Na primer, obim proizvodnje pečurki koji može da se proizvede u tri hale sa 500 časova rada iznosi 270 kilograma. Isti angažman radnika, ali u četiri hale, donosi proizvodnju od 320 kilograma pečurki. Naravno, ako se menja količina zaposlenog rada, menja se i maksimalni obim proizvodnje. Ono što ovim primerom želimo da istaknemo to je da su u proizvodnom procesu neophodna najmanje dva faktora proizvodnje i da nji-hove raspoložive količine mogu da budu različite. Zbog toga se menja i rezultirajući obim proizvodnje.

U kratkom roku jedan faktor proizvodnje je fiksan, a drugi je varijabilan. Logično je da očekujemo da je rad varijabilni faktor proizvodnje i da se časovi rada mogu menjati povećavanjem ili smanjivanjem broja zaposlenih radnika u preduzeću. Na drugoj strani uzećemo da je proizvodna površina fiksan faktor i da se ne može menjati na kratak rok. Pretpostavićemo da je preduzeće osposobilo za proizvodnju pečurki tri proizvodne hale u ukupnoj površini od 300 m2, a da trenutno četvrta hala služi za proizvodnju čelika tako da nije raspoloživa za proizvodnju pečurki.

Tabela br. 2. Prosečna i marginalna produktivnost rada

Časovi rada

Obim proiz-vodnje

Prosečan proizvod

Marginalni proizvod

Odnos zemlje i rada

100 35 0,35 0,35 3,00200 150 0,75 1,15 1,50300 210 0,70 0,60 1,00400 250 0,63 0,40 0,75500 270 0,54 0,20 0,60600 288 0,48 0,18 0,50700 305 0,44 0,17 0,43800 315 0,39 0,10 0,38

Kako je rad jedini varijabilni faktor proizvodnje interesuje nas njegova prosečna i marginalna produktivnost. Prosečna produktivnost jednog faktora proizvodnje jeste odnos između ukupnog obima proizvodnje i količine upotrebljenog faktora proizvodnje. Na tabeli br. 2. prikazali smo u trećoj koloni prosečni proizvod rada po jednom radnom satu koristeći podatke iz prve i četvrte kolone sa tabele br. 1. Prosečni proizvod rada izračunava se na osnovu sledećeg obrasca:

68 EKONOMIJA

PROSEČAN PROIZVOD = UKUPAN OBIM PROIZVODNJE / UKUPNI ČASOVI RADA

PP = Q / L

Na primer, prosečan proizvod rada pri ukupnoj zaposlenosti od 200 časova rada iznosi 750 grama pečurki po jednom radnom satu.

Marginalni proizvod pokazuje promenu u ukupnom obimu proizvodnje koja je nastala zbog toga što je zaposlenost porasla za jedan radni sat. Dakle, marginalni proizvod dovodi u vezu dve promene: promenu u obimu proizvodnje i promenu u obimu zaposlenosti. Njihov odnos pokazuje marginalnu produktivnost rada:

MARGINALNI PROIZVOD = POVEĆANJE OBIMA PROIZVODNJE / POVEĆANJE ČASOVA RADA

MP = AQ / AL

Slika br. 2. Ukupni, prosečni i marginalni proizvod

Kada se poveća zaposlenost sa 100 na 200 časova rada povećao se fond časova rada za 100. To je dovelo do formiranja novog nivoa proizvodnje od 150 kg pečurki, što u odnosu na prethodni nivo od 35 kg predstavlja povećanje za 115 kg pečurki. Od-nos između povećanja obima proizvodnje od 115 kg i povećanja časova rada od 100 radnih sati pokazuje da svaki novi radni sat doprinese povećanju obima proizvodnje za 1 kilogram i 15 grama pečurki. Podaci o kretanju marginalnog proizvoda prikazani su u četvrtoj koloni u tabeli br. 2.


Peta kolona je rezervisana za prikaz odnosa između upotrebe faktora proizvodnje. S variranjem zaposlenosti menja se odnos između angažovanog zemljišta i rada. Rast časova rada utiče na smanjenje upotrebe proizvodne površine po jednom radnom satu. Time se menja intenzivnost korišćenja zemljišta u odnosu na upotrebu faktora rada. Rad postaje relativno obilniji faktor proizvodnje, dok zemljište postaje relativno oskudniji fak-tor proizvodnje.

Na slici br.2. ucrtane su krive prosečnog proizvoda (PP), marginalnog proizvoda (MP) i ukupnog proizvoda (Q).

Slika br. 3. Odnos marginalmnog i prosečnog proizvoda

Druga slika (br. 3.) stilizovano prikazuje prosečan i marginalni proizvod i pomaže nam da lakše izvedemo zaključke o odnosu između ovih veličina.

Ukupan proizvod najpre ubrzano raste, da bi potom sve usporenije rastao. Njegov ubrzani rast se poklapa sa područjem rasta marginalnog proizvoda, a opadanje uspo-rava rast sa područjem opadanja marginalnog proizvoda.

Prosečan proizvod u prvom delu raste, a nakon toga opada. U tački svog maksimuma poklapa se sa marginalnim proizvodom.

Marginalni proizvod postiže svoj maksimum pre prosečnog proizvoda i nakon toga opada. On jedno kratko vreme opada iako prosečan proizvod nastavlja da raste. Obe krive se seku u tački maksimuma prosečnog proizvoda. Posle toga je marginalni proizvod stalno niži od prosečnog proizvoda.

Ovakvo kretanje marginalnog proizvoda poslužilo je za formulisanje zakona opadajućih marginalnih prinosa. Po tom zakonu što se više koristi jedan varijabilni faktor proizvodnje - dok su drugi faktori proizvodnje fiksni uz neizmenjenu upotrebu ostalih teh-nologija proizvodnje - njegovi marginalni prinosi počeće da opadaju nakon određenog nivoa proizvodnje.

70 EKONOMIJA

3. ALTERNATIVNE PROIZVODNE MOGUĆNOSTI

U ovom delu upoznaćemo način predstavljanja altemativnih, graničnih proizvodnih mogućnosti jedne privrede, merenje njene efikasnosti i transfer proizvodnih resursa iz jed-nih proizvodnih oblasti u druge. U vezi ovog poslednjeg, videćemo od kolike je važnosti poznavanje granične stope transformacije.

Ne može biti proizvodnje bez upotrebe resursa (koje daje priroda) i onih koje stva-raju ljudi kao što su proizvodne mašine, zgrade, sirovine. Resursi su pomoćna sredstva koja se koriste u proizvodnji. Ta sredstva se drugačije zovu proizvodni faktori ili inputi. Zahvaljujući njihovoj upotrebi proizvode se raznovrsni proizvodi i usluge, koji se drugačije označavaju izrazom outputi.

Prema tome, proizvodnja je stalni proces transformacije inputa u outpute. Ekonomija sve proizvodne faktore ili inpute svrstava u tri grupe: rad, zemlju i kapital. Rad predstavlja sve forme ljudskih inputa, fizičke i psihičke, u tekućoj proizvodnji dobara i usluga. U stvari, to je vreme koje ljudi utroše radeći u preduzećima na farmama, podučavajući u školama ili istražujući u institutima i laboratorijama. Kapital čine svi inputi u proizvodnji, koji su i sami morali biti proizvedeni, kao što su mašine, alati, kompjuteri, fabrike čelika, putevi. Zemlja, obuhvata inpute u proizrodnji koje obezbeđuje priroda: sve ono što je na njenoj površini (neobrađena zemlja, šume, vodopadi, rečni tokovi) i u njenoj dubini (ugalj, nafta, minerali). Očigledno, zemlja je prirodni resurs i izvor tzv. prirodnog bogatstva.

Korišćenje ove tri grupe faktora proizvodnje postiže se njihovom istovremenom upo-trebom ili spojenošću. Većina dobara i usluga, proizvodi se u preduzećima. Preduzeća su organizacione forme proizvodnje.

Najvažniji razlog koji je doveo do organizovanja proizvodnje u preduzećima, proizilazi iz efekata koji se postižu masovnom proizvodnjom ili tzv. ekonomijom obima. Efikasna proiz-vodnja zahteva specijalizovane mašine i pogone, beskonačne trake, podelu rada i veliki broj malih operacija.

Na primer, posebne studije pokazuju da se optimalna proizvodnja putničkih auto-mobila može postići, samo ako su proizvodne serije veće od tri stotine hiljada jedinica godišnje. Kada ne bi bilo potrebe za specijalizacijom i podelom rada, svako od nas bi pojedinačno, u svom dvorištu, proizvodio kompjutere, lepo krojena odela ili bicikle. Pošto je očigledno da to ne možemo postići, nameće se potreba organizovanja proizvodnje u preduzećima u velikim serijama. Za takvu proizvodnju preduzeću su potrebni veliki resur-si.42 Danas, u privatno-vlasničkoj i preduzetničkoj privredi, ovako veliki novčani fondovi moraju dolaziti iz dobiti preduzeća i sa finansijskog tržišta. Privatno finansirana proizvod-nja bila bi gotovo nezamisliva, kada preduzeća ne bi mogla da se pozajmljuju za nove projekte. Proizvodnja se ne može sama organizovati.

42 Za podizanje jedne integralne fabrike automobila potrebna je jedna milijarda eura. Uz to, istraživački i razvojni troškovi potpuno novog putničkog automobila prelaze pola milijarde eura.


Prema tome, sva tri razloga nameću potrebu organizovanja proizvodnje u formi preduzeća: a) optimalnost proizvodnje u velikim serijama, b) potreba za ogromnim finan-sijskim sredstvima i c) pažljivo upravljanje tekućim proizvodnim aktivnostima (uključujući i njihovu kontrolu).

U savremenim uslovima, proizvodnja se odvija u širokom spektru različitih poslovnih preduzeća, počev od najmanjih u pojedinačnom vlasništvu (u malim radnjama) do gi-gantskih korporacija, koje dominiraju u domaćoj ili čak svetskoj privredi. Danas, u tržišnim privredama, preovlađuju mala preduzeća. Međutim, gledajući prema resursima koje koriste (tehnologiji, broju zaposlenih), prihodima koje ostvaruju, političkoj i privrednoj moći, samo nekoliko stotina korporacija (na primer, u USA) ima strateški položaj. U odnosu na mala, partnerska ili ortačka preduzeća, krupna korporacija (ili akcionarsko preduzeće), po svojoj ekonomskoj snazi i načinu organizovanja, ima poseban status.

Glavne karakteristike modemog akcionarskog preduzeća ogledaju se u vlasničkoj struk-turi, kontroli poslovanja i načinu upravljanja. Vlasnici preduzeća su pojedinci i institiucije koji imaju akcije preduzeća. Ako neko ima 10% takvih vrednosnih papira jednog preduzeća, on ima 10% vlasništva. Vrednost korporacije vrednuje se svakodnevno na tržištima (ber-zama), na kojima se trguje vrednosnim papirima i gde se bogatstva relativno brzo stiču i gube.

U principu, vlasnici akcija (akcionari) kontrolišu preduzeće čiji su vlasnici. U zavisnosti od broja akcija kojima raspolažu, ostvaruju dobit (dividendu), biraju direktore i odlučuju o mnogim važnim pitanjima. U praksi, međutim, milioni deoničara gigantskih akcionarskih preduzeća (takvih, kao što su IBM, General Motors, ili Xerox) nemaju nikakvu kontrolu nad njima, jer su toliko raspršeni da ne mogu preglasati čvrsto povezan menadžerski sloj. Dakle, upravljanje korporacijom od strane menadžera i direktora, treća je gore pomenuta karakteristika modemog preduzeća. Oni odlučuju šta i kako treba proizvoditi, pregovaraju sa radničkim sindikatima, odlučuju o prodaji preduzeća, ako neko drugo želi da ga kupi. Akcionari su vlasnici preduzeća, ali menadžeri njima upravljaju. Ipak, zbog niza prednosti, akcionari preduzeća su najatraktivnija forma organizovanja proizvodnje i privlačenja privatnog, domaćeg i stranog finanijskog kapitala.

U prošlom veku velike korporacije, masovnom proizvodnjom i ekonomijom obima, najviše su doprinosile ekonomskom rastu i produktivnosti. Pri tome, produktivnost (ili fak-torska produktivnost) predstavlja parametar koji meri odnos između ukupnog outputa i ponderisanog proseka korišćenih inputa. Na primer, ako se u određenoj industriji inputi tipičnog preduzeća povećaju za 6%, a outputi porastu za 11%, tada bi produktivnost (proizvodnja po jedinici inputa) porasla za 5%. Najznačajniji faktori koji doprinose rastu produktivnosti jesu tehnološka unapređenja i promene u proizvodnim metodama.

72 EKONOMIJA

Slika br. 4. Tehnološki napredak i produktivnost rada

Slika br. 4. ilustruje kako tehnološka promena u proizvodnji jednog preduzeća povećava produktivnost, pomerajući krivu outputa TP u položaj TP1. Tehnoška promena se zbiva, kada novo tehnološko tehnološko znanje dopušta veću proizvodnju koja se može postići uz isti obim inputa ili kada se isti output može proizvesti manjim iznosom angažovanih inputa. Ili, kao što ćemo kasnije videti, tehnološka promena menja funkciju proizvodnje (na slici br. 4. funkcija proizvodnje je TP, odnosno TP1).

Pošto se rastuće potrebe ljudi mogu zadovoljiti samo rastućim obimom proizvodnje, to se u ispitivanju proizvodnih mogućnosti jedne privrede uvek postavljaju tri pitanja: sta, za koga, i koliko proizvoditi?

Koje proizvode (i usluge) i u kojim količinama proizvesti danas ili u sledećoj godini? Da li će jedna privreda proizvoditi više hrane ili automobila, više hidro ili termo električne energije? Kako će proizvedena dobra biti raspoređena na pojedince i porodice? Da li će to biti zemlja sa malo bogatih i mnogo siromašnih? Kojim tehnološkim postupcima će se proizvoditi različiti proizvodi i sl.

Prva dva pitanja se gotovo ne mogu razdvojeno tretirati, a odgovori na njih daju pregled potreba ili, u krajnjoj instanci, pregled želja. Međutim, odgovor na treće pitanje vrši korekciju prethodno dobijenih odgovora (ukoliko su oni nerealno izvedeni).

Naime, oba bloka pitanja ne bi se nužno ni postavljala kada bi se raspola-galo neograničenim proizvodnim mogućnostima, pre svega kada bi se raspolagalo neograničenim resursima - zemljom, radom i kapitalom. U tom slučaju, sve potrebe u takvoj privredi bile bi u celosti zadovoljene i bilo bi nevažno da li je nekih materijalnih do-bara proizvedeno više nego što je potrebno. Tada ne bi bilo ekonomskih dobara, odnosno dobara kojih ima relativno nedovoljno. Ekonomija takve uslove poistovećuje sa uslovima s druge strane realnosti, sa uslovima u Raju.


Međutim, ne treba posebno dokazivati da neograničenih proizvodnih mogućnosti nema ni u najbogatijim privredama. To istovremeno znači da relativno ograničeni proiz-vodni faktori moraju biti raspoređeni na proizvodnju mnogih vrsta proizvoda da bi se što potpunije zadovoljile potrebe.

Tabela br. 3. Altemativne proizvodne mogućnosti

Altemative Riba (u kg) Banane (u kg)

A 0 30B 1 28C 2 24D 3 18E 4 10F 5 0

Pojednostavljenja radi, neka su u pitanju dva dobra (riba i banane) kojima se navodno mogu zadovoljiti sve potrebe u jednoj privredi. Raspoloživi proizvodni faktori mogu se u principu upotrebiti na tri altemativna načina. Mogu se angažovati isključivo u proizvodnji ribe ili isključivo u proizvodnji banana ili, najrealnije, u proizvodnji jednog i drugog proiz-voda, u određenoj kombinaciji.

Na osnovu elemenata iz tabele br. 3. moguće je na dijagramu dati krivu graničnih ili krajnjih proizvodnih mogućnosti.

U uslovima pune iskorišćenosti svih raspoloživih proizvodnih činilaca, više proizvodnje jednog dobra znači manje proizvodnje drugog. I obmuto, više drugog proizvoda a manje prvog, naravno, uz pretpostavku da je moguće prebacivanje izvesne količine proizvodnih faktora iz proizvodnje jednog u proizvodnju drugog dobra.

Slika br. 5. Kriva maksimalnih proizvodnih mogućnosti privrede ili kriva transformacije

74 EKONOMIJA

Altemativne proizvodne mogućnosti uključuju zamenu izvesne količine ribe bananama i obmuto. Proizvoditi istovremeno maksimalnu količinu ribe (5) i banana (30), u uslovima potpune iskorišćenosti raspoloživih proizvodnih faktora, očigledno nije moguće. Zbog toga je uvek prisutan problem žrtvovanja izvesne količine jednog dobra u korist drugog. Upravo u tome, kao što je ranije rečeno, ekonomija vidi predmet svog izučavanja tj. izbor između nedovoljnih ili ograničenih proizvodnih činilaca (zemlje, rada i kapitala), kako bi se ostvarili optimalni ciljevi.

U svetu kakav je naš, gde su sva materijalna dobra relativno retka (zakon retkosti), zbog čega su i svrstana u tzv. ekonomska dobra, sasvim je prirodno što je stalno prisutan problem izbora i supstitucije.

Kriva graničnih proizvodnih mogućnosti (a ona odražava, kako se moglo videti, punu zaposlenost svih raspoloživih inputa jedne zemlje) predstavlja krivu po kojoj se mora kretati izbor između dve ekstremne mogućnosti proizvodnje jednog i drugog proizvoda. Ako se privreda odluči, kako je pokazano, za proizvodnju veće količine jednog proizvoda mora da napusti nešto od proizvodnje drugog. Takav izbor promoviše supstituciju kao životni zakon privrede, koja radi u uslovima pune zaposlenosti. Očigledno je da svaka tačka na krivoj graničnih proizvodnih mogućnosti podrazumeva maksimalnu, punu zapos-lenost svih proizvodnih činilaca, a sam izbor ove ili one tačke stvar je opredeljenja.

Međutim, postavlja se pitanje da li izbor bilo koje tačke na krivoj graničnih proizvod-nih mogućnosti znači istovremeno i efikasnu proizvodnju. Pre toga, mora se znati šta se podrazumeva pod proizvodnom efikasnošću. U navedenom primeru proizvodnje ribe i banana, privreda funkcioniše efikasno samo onda kada ne može da proizvede više jed-nog proizvoda bez manje proizvodnje drugog. Prema tome, za jednu privredu se može reći da je proizvodno efikasna kada se nalazi na granici svojih proizvodnih mogućnosti. To znači da bilo koja tačka na krivoj liniji granice proizvodnih mogućnosti podrazumeva punu proizvodnu efikasnost.

Kriva graničnih proizvodnih mogućnosti istovremeno je i kriva transformacije. Pored toga što pokazuje maksimalne proizvodne mogućnosti jedne privrede, pokazuje i uslove pod kojima se jedan proizvod može transformisati u drugi, zahvaljujući transferu inputa iz prozvodnje jednog u proizvodnju drugog proizvoda.

Nagib krive graničnih proizvodnih mogućnosti, u određenoj tački, pokazuje uslove pre-bacivanja izvesne količine proizvodnih faktora iz proizvodnje jednog proizvoda (B) u proizvodnju drugog proizvoda (R). S obzirom da je reč o proizvodnoj transformaciji, o transferu inputa iz jedne u drugu proizvodnju, ti se uslovi transformacije mogu označiti izrazom granična stopa (proizvodne) transformacije (MRPT) robe B u R:

−=��

MRPT BBR

R

QQ


Granična stopa transformacije pokazuje za koliko se mora smanjiti proizvodnja QB da bi se povećala proizvodnja QR, uz punu zaposlenost postojećih, datih proizvodnih faktora. Drugačije rečeno, ona pokazuje za koliko se mora smanjiti angažovanje inputa u proiz-vodnji QB, da bi se njihovim prebacivanjem u proizvodnju QR povećala proizvodnja ovog proizvoda.

4. PROIZVODNA FUNKCIJA U procesu proizvodnje preduzeća pretvaraju inpute u outpute. Inpute nazivamo fak-

torima proizvodnje, i oni jesu sve ono što preduzeća moraju da upotrebe u procesu proiz-vodnje.

Odnos ukupne proizvodnje i inputa je proizvodna funkcija. Proizvodna funkcija pokazuje maksimalnu količinu proizvoda (outputa) koju određeno preduzeće može da proizvede uz datu kombinaciju inputa. U slučaju da su inputi rad L i kapital K, proizvodna funkcija je:

Q = F(K,L)

Ova jednačina povezuje proizvodnju sa količinom inputa (kapitala i rada). Proiz-vodna funkcija omogućava različite kombinacije inputa i različite obime outputa. Tako bi proizvodna funkcija izražena predhodnom jednačinom mogla predstavljati korišćenje više kapitala i manje radne snage ili obmuto. Na primer hleb se može proizvoditi radno intenzivnim metodama, korišćenjem uglavnom radne snage, ili kapitalno-intenzivnim me-todama, korišćenjem mašina i malog broja radnika.

Proizvodna funkcija važi za određenu tehnologiju tj. za određeni nivo znanja o meto-dama koje se mogu koristiti u procesu proizvodnje. S obzirom da se tehnologija usavršava, menja se i proizvodna funkcija.

Posmatrajmo proizvodnu funkciju Q = F(K,L), za koju je kapital fiksan, a rad varijabi-lan faktor. U pitanju je kratkoročna analiza jer je jedan od faktora fiksan. U tom slučaju preduzeće može da poveća svoju proizvodnju jedino povećanjem inputa rada. Pretposta-vimo da se radi o proizvodnji kompjutera. Preduzeće ima na raspolaganju fiksnu količinu opreme, a može zaposliti veći ili manji broj radnika. Broj zaposlenih radnika će odrediti obim proizvodnje.

76 EKONOMIJA

Tabela br. 4. Kretanje obima proizvodnje koji je rezultat angažovanja dodatnih radnika

Količina kapitala

(K)

Količina rada (L)

Ukupna proizvodnja

(Q)

(ΔQ/ΔL)Granični proizvod

(Q/L)Prosečni proizvod

8 0 08 1 5 5 58 2 18 13 98 3 36 18 128 4 56 20 148 5 75 19 158 6 90 15 158 7 98 8 148 8 104 6 138 9 108 4 128 10 110 2 118 11 110 0 108 12 108 -2 98 13 104 -4 8

Treća kolona prikazuje mesečnu proizvodnju uz nepromenjenu količinu kapitala od 8 jedinica i različite količine inputa rada. Kako input rada raste do 11 jedinica, raste i uku-pna proizvodnja. Posle te jedinice rada ukupna proizvodnja počinje da opada. U početku svaka dodajna jedinica rada je omogućavala bolje korišćenje instalirane opreme (kapi-tala). Međutim, već dvanaesti angažovan radnik prestaje da doprinosi rastu proizvodnje. Jedanaest angažovanih radnika će bolje koristiti instaliranu opremu nego 3 radnika, ali dvanaest radnika će početi smetati jedan drugom u radu.

Doprinos rada u proizvodnom procesu može se iskazati pomoću prosečnog i graničnog doprinosa. Prosečni proizvod rada (APL) se izračunava deljenjem ukupne proizvodnje Q sa ukupnim inputom rada L. Prosečni proizvod rada, tj. količina proizvodnje koju svaki radnik proizvede u proseku, meri produktivnost radne snage.

Granični proizvod rada (MPL) predstavlja dodatnu količinu proizvodnje koja nastaje do-davanjem dodatne jedinice inputa rada. Na pr. uz fiksni kapital od 8 jedinica, kada input rada poraste od 7 na 8 jedinica, ukupna proizvodnja poraste od 98 do 104 jedinice, čime se stvara dodatna proizvodnja od 6 jedinica. Granični proizvod rada se izračunava kao odnos ∆Q/∆L i predstavlja promenu ukupne proizvodnje ∆Q do koje dolazi zbog porasta inputa rada za jednu jedinicu.

Granični proizvod rada zavisi od količine angažovanog kapitala. Ako input kapitala poraste sa 8 na 15 jedinica, granični proizvod će verovatno porasti, jer će dodatni radnici biti produktivniji kad im je na raspolaganju više kapitalnih dobara.


Slika br. 6. Proizvodna funkcija: jedan fiksni i jedan varijabilni faktor

Na slici br. 6. dat je grafički prikaz podataka iz tabele br. 4.Primećuje se da je granični proizvod pozitivan sve dok proizvodnja raste, ali postaje

negativan kada se proizvodnja smanjuje. Kriva graničnog proizvoda seče vodoravnu osu u tački gde je ukupan proizvod maksimalan. Tada je granični proizvod rada jednak nuli, jer zapošljavanje dodajnog radnika ne može da poveća obim proizvodnje. Posle toga zapošljavanje dodajnog radnika dovodi do usporavanja i ometanja rada drugih i do smanjivanja obima proizvodnje.

Posmatranje međusobnog odnosa krivih prosečnog i graničnog proizvoda pokazuje da sve dok je granični proizvod veći od prosečnog i prosečni proizvod raste. Ovo važi za uloženi rad sve do 6 jedinice rada, (slika 6.b). Sve dok je proizvodnja dodajnog radnika veća od prosečnog proizvoda rada, zapošljavanje dodajnih radnika dovodi do porasta ukupnog obima proizvodnje. Kada je granični proizvod manji od prosečnog, prosečni proizvod se smanjuje.

Slika 6. (b) pokazuje da do ovog dolazi kada je input rada veće od 6 jedinica. Proizilazi da granični proizvod rada mora biti jednak prosečnom kad prosečni proizvod dostigne svoj maksimum (tačka D na slici br. 6.b).

78 EKONOMIJA

Prosečni proizvod rada jednak je odnosu ukupnog proizvoda i količine inputa rada, odnosno nagibu prave koja povezuje koordinantni početak i odgovarajuću tačku na krivi ukupnog proizvoda. Za tačku B na grafiku 6. prosečan proizvod rada iznosi (APL=90/6 =15) 15 jedinica.

Kako je granični proizvod rada jednak promeni ukupne proizvodnje zbog povećanja inputa rada za jednu jedinicu, sledi da je granični proizvod jednak nagibu krive ukupnog proizvoda u datoj tački, tj. nagibu tangente u određenoj tački krive ukupnog proizvoda.

5. EKONOMSKI KRITERIJUMI USPEŠNOSTI PROIZVODNJE

Osnovni ekonomski kriterijumi uspešnosti proizvodnje u uslovima tržišne privrede su: pro-duktivnost, ekonomičnost i rentabilnost.

5.1. PRODUKTIVNOST

Prema teoriji, produktivnost rada je odnos između ostvarene proizvodnje i rada uloženog u tu proizvodnju.

Savremena definicija glasi da je produktivnost ekonomski princip koji izražava težnju ili zahtev da se ostvari odredeni obim proizvodnje, obim prometa ili obim izvršenih usluga sa što manjim utroškom radne snage.

Prema definiciji produktivnost se može izraziti na sledeći način:

Produk�vnost =Obim proizvodnje

=Q

Rad R

Bitno je istaći da se kod merenja produktivnosti uzima u obzir samo jedan faktor proiz-vodnje - rad, a izražava se najčešće u časovima uloženim u određenu proizvodnju.

Kao što se može meriti produktivnost u proizvodnji određenog proizvoda tako se može meriti i stepen razvijenosti tehničko-tehnoloških dostignuća u određenoj državi.

Produktivnost se povećava kada se istim uloženim radom u jedinici vremena proizvodi veća količina određenih materijalnih dobara.

Produktivnost rada, zavisi od vrste okruženja, i to posebno od prosečnog stepena umešnosti i sposobnosti radnika, razvoja nauke i stepena njene primenjivosti, organizacije proizvodnog procesa, obima i delotvomosti proizvodnih sredstava i prirodnih uslova.

Maksimalni nivo produktivnosti ostvaruje se onda kada je stvami utrošak radne snage jednak potrebnom radu za datu proizvodnju. Taj nivo produktivnosti naziva se proizvodnom


snagom rada (P = Q/R = 1). U praksi, međutim, stvami utrošak radne snage je veći od potrebnog rada za iznos organizaciono uslovljenog utroška radne snage, kako u okviru jedne zemlje tako i između različitih zemalja.

5.2. EKONOMIČNOST

Ekonomičnost, kao jedan od ekonomskih kriterijuma uspešnosti proizvodnje izražava težnju da se određeni, kvantitativno izraženi, zadaci proizvodnje roba ili usluga, obave sa što manjim utrošcima (1) materijala, (2) sredstava za rad i (3) radne snage.

Ukoliko se, pak, pojednostavljivanja radi, sve tri vrste troškova iskažu vrednosno, (količinski izraz ekonomičnosti) formula za izračunavanje ekonomičnosti bi bila:

Ekonomičnost =Vrednost proizvodnje

=V

Troškovi T

Metodološki nešto precizniji izraz se dobije kada ako se, umesto obima proizvodnje iskazanog vrednosno (V) izrazi objektivno uslovljenom cenom koštanja, odnosno standard-nim troškovima (To). Tada je ekonomičnost jednaka E = To/T, pri čemu se maksimalna ekonomičnost ostvaruje kada su stvami troškovi jednaki standardnim troškovima, tj. E = To/T = 1.43

Međutim, po pravilu, stvami troškovi veći su od standardnih pa je stoga razumljivo što je ekonomičnost, od preduzeća do preduzeća, odnosno od zemlje do zemlje, različita.

Višak utrošaka u proizvodnji najčešće se odnosi na povećan škart, kvar, lom, rasipanje režijskog materijala, zatim suvišan utrošak radne snage, itd. Otuda se sagledavanjem stepena uticaja pojedinih oblika suvišnog trošenja na nivo ekonomičnosti ukazuje na pi-tanja i probleme čijim kasnijim rešavanjem je moguće uticati na povećanje ekonomičnosti poslovanja. Promene u ekonomičnosti su, dakle, moguće pod uticajem objektivnih i orga-nizacionih faktora. Objektivni faktori deluju kroz promenu tehničkih i društvenih uslova rada. Promena tehničkih uslova vrši se kroz promene karakteristika proizvodnje, karak-teristika mašina, svojstava materijala, itd. Uticaj društvenih uslova na nivo troškova po je-dinici proizvoda dolazi do izražaja u promenama tržišnih cena, zatim mera i instrumenata ekonomske politike države, itd. Organizacioni faktori utiču na dinamiku ekonomičnosti preko promene obima suvišnih troškova. Međutim, da bi se moglo organizovano uticati na poboljšanje kvaliteta ekonomije potrebno je sagledati u kojoj meri pojedine kompo-nente troškova utiču na promenu ekonomičnosti. O tome je neophodno u svakom preuzeću napraviti detaljan analitički pristup.

43 Barać, S., Stakić. B., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 106.

80 EKONOMIJA

5.3. RENTABILNOST Rentabilnost se izražava kao zahtev da se ostvari maksimalni dohodak sa što manje anga-

žovanih sredstava u procesu reprodukcije. Kvantitativni izraz rentabilnosti je odnos između ostvarenog dohotka i angažovanih sredstava. Za rentabilnost nije važno koliki je proizvod dobijen nego visina ostvarenog dohotka. Otuda se rentabilnost u robnoj proizvodnji meri ostvarenim profitom.

Rentabilnost =Profit

=P

Kapital K

To znači da je osnovni motiv povećanje kapitala, a to povećanje zavisi od svih faktora koji utiču na dohodak (profit) i angažovana sredstva (kapital).

Rentabilnost preduzeća, zavisi od sledećih faktora:ekonomičnosti proizvodnje (gde je cilj proizvodnja određene količine proizvoda �sa minimumom troškova),tržišne uspešnosti (da uz što povoljnije cene prodaje svoje proizvode na tržištu, �stalno težeći ka uspostavljanju monopolskog položaja u svojoj grani).

Troškovi materijala i troškovi amortizacije se dobijaju kada se utrošci sredstava za proizvodnju pomnože odgovarajućim nabavnim cenama, a vrednost ostvarene proizvod-nje se dobija kada se fizički obim proizvodnje pomnoži prodajnom cenom po jedinici proizvoda.

Nivo rentabilnosti je uslovljen, na jednoj strani, elementima dohotka (fizičkim obimom proizvodnje i prodajnim cenama proizvoda), obimom utroška sredstava za proizvodnju i nivoom nabavnih cena sredstava za proizvodnju, a na drugoj strani nivoom ukupnih troškova i koeficijentom angažovanja sredstava.

Komponente dohotka i angažovanih sredstava formiraju se pod uticajem objektiv-no uslovljenih faktora (standardne veličine) i organizaciono uslovljenih faktora (koji su odraz organizacionih specifičnosti u preduzeću). Da bi se moglo uticati na eliminisanje vanstandardnih objektivno uslovljenih faktora i organizaciono utvrđenih specifičnosti u preduzeću, potrebno je sagledati sve relevantne faktore koji utiču na njih i obim njihovog pojedinačnog uticaja.


1. EKSPLICITNI I IMPLICITNI TROŠKOVI

U ekonomiji se smatra da svaki proizvodni faktor ima svoj prinos. Tako je najamnina prinos na radnu snagu, kamata prinos na kapital, a profit prinos na faktore proizvodnje koji pripadaju vlasniku preduzeća.

Prinosi faktora proizvodnje, koji se moraju isplatiti njihovim nosiocima, smatraju se is-tovremeno i troškovima. Svi takvi troškovi, koje preduzeće plaća trećim licima (na primer, na-jamnine radnicima, kupljene sirovine, gorenje energije i si.), nazivaju se eksplicitnim škovima. Prema tome, eksplicitni troškovi obuhvataju sve novčane izdatke preduzeća u vezi nabavke (u datoj proizvodnji utrošenih proizvodnih činilaca) zemlje, rada i kapitala.

Eksplicitni troškovi preduzeća, stvamo nastali za vreme trajanja proizvodnje određene robe, ne moraju biti jednaki novčanim isplatama stvamo izvršenim u tom vremenu. Zbog mogućnosti kupovine proizvodnih faktora na kredit, isplate se odlažu za kasnije (a ka-mata se javlja kao eksplicitni trošak). Takođe, iako oprema u celosti učestvuju u proizvod-nji samo njen deprecirani (amortizovani) iznos spada u eksplicitni trošak. Prema tome, u eksplicitne troškove preduzeća, u određenom periodu, spadaju sve obaveze plaćanja trećim licima koje je uzrokovala proizvodnja u tom periodu, nezavisno od toga što sve te obaveze nisu tada isplaćene.

Eksplicitni troškovi su sastavni deo ukupnih troškova preduzeća. Međutim, ukupni troškovi obuhvataju, osim eksplicitnih troškova kao novčanih izdataka povodom preuzetih obaveza, i izvesne neizdatke ili implicitne troškove, koji se moraju uzeti u obzir. Tako, pri-mena nekog proizvodnog faktora u određenoj proizvodnji, uvek implicira odricanje od prinosa koji bi taj faktor mogao ostvariti u nekoj altemativnoj proizvodnji. Jednostavnije rečeno, ako bi se jedan proizvodni faktor, angažovan u proizvodnji jednog proizvoda, mogao upotrebiti altemativno za proizvodnju nekog drugog, trećeg proizvoda itd., onda

Glava II

TROŠKOVI PROIZVODNJE

82 EKONOMIJA

on mora dostići prinose tih drugih upotreba. A to znači da je visina implicitnih troškova, konkretne privredne aktivnosti, određena veličinom prinosa koji bi konkretni proizvodni faktor upotrebljen u njoj mogao postići svojim angažovanjem u nekoj drugoj .

Implicitni troškovi ovako opredeljeni nazivaju se još i troškovima oportuniteta. Pri tom, pod implicitnim troškovima se podrazumevaju, pre svega, prinosi na proizvodne faktore koji pripadaju njihovom vlasniku (na primer, implicitna najamnina za rad samog vlasnika preduzeća, implicitna kamata kao prinos na njegov kapital, implicitna renta kao prinos na njegovu zemlju).

Već smo se sreli sa oportunitetnim troškovima prilikom razmatranja krive graničnih proizvodnih mogućnosti privrede. Tom prilikom pokazano je da se povećanje proizvodnje jednog proizvoda ostvaruje na račun smanjenja proizvodnje drugog proizvoda. Opor-tunitetni trošak povećanja proizvodnje prvog jednak je smanjenoj količini proizvodnje drugog proizvoda.

Troškovi oportuniteta su stavke koje se, sa stanovišta ekonomske racionalnosti, moraju zajedno sa eksplicitnim troškovima uzeti u obzir. Ako troškovi proizvodnje jednog proizvo-da pretenduju da budu konkurentni, moraju obuhvatiti i troškove oportuniteta koji se mogu izraziti propuštenim mogućnostima (koje su žrtvovane da bi se ovaj proizvod proizveo).

2. UKUPNI TROŠKOVI - FIKSNI I VARIJABILNI

Troškovi su novčani izraz utrošaka faktora proizvodnje. Tri su osnovna faktora proiz-vodnje: radna snaga, predmeti rada i sredstava za rad. Kao rezultat trošenja faktora proizvodnje, novčano izraženo, imamo i tri osnovne vrste troškova: troškovi radne snage, troškovi predmeta rada i troškovi sredstava za rad. Bez ovih troškova nemoguće je proiz-vesti odredeni proizvod. Trošenje je u funkciji određene proizvodnje, rezultata preduzeća. Stoga kada vršimo podelu troškova uvek je reč o podeli osnovnih vrsta troškova u skladu sa određenim kriterijumima.44

Jedna od opštih podela troškova jeste sa gledišta dužine vremenskog perioda: na troškove u dugom roku i troškove u kratkom roku. Troškovi u dugom roku su funkcija veličine kapac-iteta preduzeća, a u kratkom roku su troškovi funkcija obima proizvodnje. S obzirom da je kratki rok vremenski period u kome radimo, proizvodimo i živimo, to se analiza troškova pretežno iscrpljuje u kratkom roku.

Izučavanje zavisnosti: troškovi - obim proizvodnje C=f(x), zahteva precizno definisanje odredenih pojmova, a pre svega: ukupnog, prosečnog i graničnog troška.

Ukupni troškovi se u ekonomskoj literaturi definišu kao ukupni troškovi koje je zahtevao neki obim proizvodnje. Oni se sastoje iz dve komponente: jedna je fiksna a druga vari-jabilna. Otuda i podela troškova na fiksne i varijabilne.

44 Marinković, R., Maksimović, Lj., Teorija cena, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2005., str. 82.


Fiksni troškovi su nepromenjeni u ukupnom iznosu bez obzira na promene obima proizvod-nje, ali se po jedinici proizvoda stalno smanjuju ako se obim proizvodnje povećava. Zbog toga je najbolji ˝lek˝ za smanjenje prosečnih fiksnih troškova stalno povećanje obima proizvod-nje, što se vidi iz formule za njihovo izračunavanje:

ACF =CF

X

gde je: CF = ukupni fiksni trošak; ACF = prosečni fiksni trošak; X = obim proizvodnje

Teorijski posmatrano ne postoje granice za dobijanje obima proizvodnje i smanjenje prosečnih fiksnih troškova, pa postoje prepreke određenih konkretnih uslova u kojima egzistira preduzeće. Te prepreke su tehničke i ekonomske prirode. Iz tehničkih je razloga nemoguće povećavati beskonačno stepen zaposlenosti zbog limita tehničkog kapaciteta. Zatim zbog razloga ekonomske prirode, neracionalno je povećanje stepena zaposlenosti iznad optimalnog kapaciteta, jer će ukupni troškovi po jedinici proizvoda na određenom stepenu zaposlenosti početi naglo da rastu i pored degresije prosečnih fiksnih troškova. Znači, i ako matematički ne postoji tačka minimalnih prosečnih fiksnih troškova, ona postoji u konkretnom privrednom životu.

Fiksnost nije prirodna osobina nijednog troška. „Pogrešno je smatrati” kako kaže M. Milisavljević, „da su određene kategorije troškova ˝urođeno˝ fiksnog, odnosno varijabil-nog karaktera. Oni dobijaju određene karakteristike pre svega odlukama organa up-ravljanja u poslovnoj politici preduzeća, a zatim i primenom metoda računovodstvene tehnike”.45 Ukoliko se izmeni metodologija obračuna amortizacije, na primer, i umesto vremenske, prihvati se funkcionalna metoda, to amortizacija prestaje biti fiksan trošak.

Ukupni fiksni troškovi (CF) se grafički prikazuju jednom krivom koja je paralelna sa apcisom, a prosečni fjksni troškovi (ACF) opadajućom krivom, hiperboličnog oblika.

Slika br .7. Ukupni fiksni i prosečni fiksni troškovi

45 Milisavljević, M., Troškovi kao faktora poslovne politike preduzeća, SEJ, Beograd, 1965, str.17.

84 EKONOMIJA

Analizom grafika ukupnih i prosečnih fiksnih troškova uočavaju se osnovne zakonitosti fiksnih troškova. Te zakonitosti izražavaju se u sledećim pravilima:

a) u kratkom roku ukupni fiksni troškovi su uvek konstantni.

b) stepen reagibilnosti ukupnih fiksnih troškova ravan je nuli, što znači da je i granični trošak od fiksnog troška jednak nuli.

c) prosečni fiksni troškovi su stalno opadajući, pa je najbolji lek za njihovo smanjenje povećanje obima proizvodnje.

Varijabilni troškovi. Dok su fiksni troškovi u ukupnom iznosu nepromenjeni za bilo koji obim proizvodnje, dotle se varijabilni troškovi u ukupnom iznosu menjaju prema promenama obima proizvodnje. Oni se povećavaju kada se proizvodnja povećava, a smanjuju se pri smanjenju proizvodnje. Kada je proizvodnja nula ovi troškovi ne postoje.

Kvantitativne promene varijabilnih troškova u odnosu na kvantitativne promene obima proizvodnje, mogu da budu proporcionalne, ako varijabilni troškovi rastu u istom stepenu sa porastom obima proizvodnje, degresivne, kad sporije rastu i progresivne, kad se brže povećavaju od porasta obima proizvodnje. Znači, njihov stepen reagibilnosti može da bude jednak jedinici (kod proporcionalnih) manji od jedan (kod degresivnih) i veći od jedan (kod progresivnih).

Kao tipični primeri proporcionalnih troškova jesu materijal za izradu i lični dohoci izrade, mada u odredenim uslovima i oni mogu da izgube karakter proporcionalnosti. Proporcionalno, degresivno ili progresivno kretanje varijabilnog troška, kao i kod fiksnih troškova, nije prirodna osobina ni jedne posebne vrste varijabilnog troška. Kako će se kretati pojedine vrste varijabilnog troška zavisi od uslova poslovanja, i pre svega od količine proizvoda koja se izrađuje. Na nižim nivoima zaposienosti, kada se povećava obim proizvodnje, varijabilni troškovi se obično kreću degresivno, a u višim zonama za-poslenosti prelaze u fazu progresije. Razlozi za to se nalaze u činjenici da u fazi degresije troškova deluje zakon rastućih prinosa, a u zoni progresije troškova prinosi su opadajući. Troškovi su obmuti izraz od kretanja prinosa: kada su prinosi rastući troškovi su opadajući, ako su prinosi opadajući troškovi će biti rastući, a kada su prinosi maksimalni troškovi su minimalni.

Kretanje varijabilnih troškova iz faze degresije u fazu proporcionalnosti i progresivnosti prikazuje se grafički sledećom krivom:


Slika br.8. Kretanje varijabilnih troškova po fazama

Kao što se vidi sa slike, kriva ukupnih varijabilnih troškova (VC) počinje iz kordinantnog početka, što znači da pri proizvodnji od nule varijabilni troškovi ne postoje. Kriva je kon-struisana na bazi predpostavki zakona o opadajućim prinosima. Troškovi imaju suprotno kretanje od kretanja prinosa. Kako po ovom zakonu u početku imamo rastuće prinose to će troškovi biti opadajući. Na slici to ilustruje faza optimalnosti, a prelaskom prinosa u opadajuću fazu, troškovi su rastući. Zakon opadajućih prinosa tek počinje da deluje od one tačke kada preduzeće prekorači optimalno korišćenje kapaciteta. Pri prekomemom korišćenju kapaciteta, dolazi do narušavanja pravilne proporcije između fiksnih i vari-jabilnih elemenata proizvodnje jer se tada varijabilni angažuju ”rasipnički” u odnosu na fiksne, a to dovodi do opadajućih prinosa i rastućih troškova.

Međutim, postavlja se sada pitanje zašto preduzeće prekomerno koristi svoje kapac-itete i prelazi u fazu rastućih troškova, smanjujući time ekonomiju troškova? Ono to čini da bi povećalo finansijski rezultat. Možda, ova konstatacija ”da bi povećalo finansijski re-zultat povećanjem troškova”, na prvi pogled, zvuči paradoksalno, ali je ona sasvim tačna jer su troškovi samo jedna determinanta finansijskog rezultata, a druga je ukupni prihod (R). Ako je visoka tražnja za proizvodima preduzeća na tržištu, a usled nemogućnosti da ide na proširenje kapaciteta, preduzeće ide na prekomemo korišćenje kapaciteta i svesno prihvata rastuće troškove. Ono to čini jer će preko većih tržišnih cena od troškova, ne samo neutralisati povećanje troškova, već će povećati i finansijski rezultat. Ovo znači da opti-mum sa gledišta troškova ne mora da bude i optimum sa gledišta finansijskog rezultata. Ovaj drugi optimum se zove ravnoteža preduzeća.

Prosečni varijabilni troškovi (AVC). Varijabilnost jednog troška pojmovno se ne određuje na bazi posmatranja prosečnog, već ukupnog troška. Dok ukupni trošak date vrste (varijabilnog karaktera) varira prema promenama obima proizvodnje, dotle je njegov prosečan trošak u jednoj veoma širokoj granici kretanja proizvodnje, uglavnom, konstantan. Po mišljenju mnogih ekonomista, što i empirijske analize potvrđuju, ukoliko

86 EKONOMIJA

se korišćenje kapaciteta kreće od nule do 100%, neće biti znatnih promena u veličini prosečnog varijabilnog troška. Takvo kretanje prosečnog varijabilnog troška predstavlja se u teoriji sledećom krivom:

Slika br. 9. Prosečni varijabini trošak (praktičan primer)

I pored realnosti prikazane krive, najveći broj ekonomista u teoriji operiše sa sledećom krivom prosečnog varijabilnog troška:

Slika br.10. Prosečni varijabini trošak (teorijski primer)

Teorija najčešće koristi ovu krivu prosečnog varijabinog troška (slika br. 10.) da bi se potvrdile predtpostavke potpune konkurencije i pokazala ravnoteža preduzeća.


3. PROSEČNI I MARGINALNI TROŠKOVI

Vratimo se proizvodnji i troškovima na kratak rok. Na kratak rok jedan faktor proiz-vodnje je fiksan, dok je drugi varijabilan.

Tabela br. 5. Ukupni troškovi proizvodnje

Obimproizvodnje

Časovirada

Troškovirada

Troškovizemlje

Ukupnitroškovi

0 0 0 1500 150035 100 200 1500 1700150 200 400 1500 1900210 300 600 1500 2100250 400 800 1500 2300270 500 1000 1500 2500288 600 1200 1500 2700305 700 1400 1500 2900315 800 1600 1500 3100

Ukupni troškovi predstavljaju zbir fiksnih i varijabilnih troškova. Tabela br. 5. prikazuje ukupne, fiksne i varijabilne troškove. Troškovi rada su varijabilni troškovi, a troškovi upo-trebe zemljišta su fiksni troškovi.

Osim ukupnih veličina postoje i prosečne veličine. U slučaju troškova visina troškova se dovodi u vezu sa obimom proizvodnje. Tako se prosečni troškovi dobijaju kada ukupne troškove podelimo s odgovarajućim obimom proizvodnje.

PROSEČNI TROŠKOVI = UKUPNI TROŠKOVI / OBIM PROIZVODNJE

U tabeli br. 6. prosečni troškovi su dati u drugoj koloni. Prosečni troškovi se sastoje iz prosečnih varijabilnih i prosečnih fiksnih troškova. Oni se izračunavaju tako što se iznos varijabilnih, odnosno fiksnih troškova podeli sa ukupnim obimom proizvodnje. U kolonama 3 i 4 u tabeli br. 6. date su njihove vrednosti.

Ukupni troškovi rastu s porastom obima proizvodnje. Njihov priraštaj je prikazan u petoj koloni. Proizvodnja, isto tako, raste i njen rast možemo da pratimo tako što ćemo na svaki prethodni nivo proizvodnje dodati njen priraštaj. Priraštaj proizvodnje je dat u šestoj koloni. Kada se podeli priraštaj troškova sa priraštajem obima proizvodnje dobijamo marginalne troškove.

MARGINALNI TROŠKOVI = PRIRAŠTAJ TROŠKOVA/ PRIRAŠTAJ PROIZVODNJE

88 EKONOMIJA

Marginalni troškovi pokazuju koliko košta svaka nova proizvedena jedinica proizvoda. U tom smislu su marginalni troškovi uvek povezani sa stvaranjem dodatne jedinice proiz-voda. U našem primeru marginalni troškovi pokazuju koliko košta proizvodnja još jednog kilograma.

Tabela br. 6. Prosečni i marginalni troškovi

Obim proizvodnje

Prosečni troškovi

Prosečni varijabilni troškovi

Prosečni fiksni

troškovi

Priraštaj ukupnih troškova

Priraštaj proizvodnje

Marginalni troškovi

35 48.5 5.7 42.8 200 35 5.7150 12.6 2.6 10 200 115 1.7210 10 2.8 7.1 200 60 3.3250 9.2 3.2 6 200 40 5.0270 9.2 3.7 5.5 200 20 10.0288 9.3 4.1 5.2 200 18 11.1305 9.5 4.5 4.9 200 17 11.8315 9.8 5.1 4.7 200 10 20.0

Na slici br. 11. prikazani su prosečni i marginalni troškovi. Njihov odnos je vredan posebne pažnje. Posmatrajmo šta se dešava kada raste proizvodnja od nule naviše

Celo područje proizvodnje se može podeliti u dva dela: u deo gde marginalni �troškovi opadaju i u deo gde marginalni troškovi rastu. Praktično relevantno područje jeste samo područje rastućih marginalnih troškova.Marginalni troškovi postižu svoj minimum za niži obim proizvodnje u poređenju �sa minimumom prosečnih troškova.Minimum prosečnih troškova postoji u onoj tački proizvodnje gde se seku prosečni �i marginalni troškovi. Nakon te tačke marginalni troškovi rastu brže od prosečnih troškova. To znači da svaki novi proizvod više košta nego što u proseku koštaju svi ranije proizvedeni proizvodi.

Slika br.11. Odnos prosečnih i marginalnih troškova


Kada se uporede krive marginalnog proizvoda i marginalnih troškova onda se vidi da minimum marginalnih troškova odgovara proizvodnji pri kojoj postoji maksimum margi-nalnog proizvoda.

Na isti način zaključujemo da se seku krive marginalnih i prosečnih troškova na onom nivou proizvodnje na kome se seku krive marginalnog i prosečnog proizvoda.

Kretanje marginalnih troškova pokazuje da u privredi deluje zakon rastućih margi-nalnih troškova. U stvari taj zakon predstavlja refleksiju zakona opadajuće marginalne produktivnosti.

Pri datim cenama faktora proizvodnje i uz datu tehnologiju proizvodnje, opadajući marginalni prinosi moraju da dovedu do rastućih marginalnih troškova proizvodnje.

4. ODNOSI IZMEĐU UKUPNIH, PROSEČNIH I MARGINALNIH TROŠKOVA

Sada bi trebalo da bude jednostavno sastaviti, na jednom mestu, ceo mozaik svih troškova preduzeća u kratkom roku. Istina, iako smo ih do sada analizirali posebno, neki najbitniji odnosi nisu mogli biti izostavljeni. Oni će sada predstavljati dobru osnovu za jedan celovit pristup.

Kada su poznate cene inputa i njihove utrošene količine u proizvodnji određenog outputa, jednostavna je aritmetika utvrditi sve ukupne troškove. Takođe, iz njih je lako izvesti granične i prosečne troškove. Međutim, ovde ćemo ih prikazati, uostalom kao i do sada, u formi geometrije. Na dijagramu (a) slike br. 12. prikazano je kretanje ukupnih troškova (fiksnih i varijabilnih), a na dijagramu (b) prikazano je kretanje svih prosečnih troškova i graničnog troška jednog preduzeća.

Na dijagramu (b) prosečni fiksni troškovi izvedeni su iz ukupnih fiksnih sa dijagrama (a), pomoću tangensa ugla koji obrazuju sa apscisom radijus-vektori (pravci) povučeni iz koordinatnog početka na sve tačke krive ukupnih fiksnih troškova.

Takođe, iz krive ukupnih varijabilnih troškova sa dijagrama (a) izvedena je kri-va prosečnih varijabilnih troškova, na isti način (pomoću tangens ugla koji sa apscisom formiraju pravci povučeni iz koordinatnog početka na svaku tačku krive ukupnih vari-jabilnih troškova).

Pri outputu Q1 na dijagramu (a), prosečni varijabilni troškovi jednaki su dQ1/0Q1, a to je jednako nagibu radijus-vektora 0d, odnosno tangensu ugla koji on obrazuje sa apsci-som . Pri outputu Q3, takođe na dijagramu (a), nagib pravca Oi je najmanji. Dakle, u tački i krive ukupnih varijabilnih troškova, kod outputa Q3, prosečni varijabilni troškovi su najniži tj. dostižu minimum. To se jasno vidi na dijagramu (b). Posle ove tačke, prosečni varijabilni troškovi rastu, odnosno kriva prosečenih varijabilnih troškova raste.

90 EKONOMIJA

Isto tako, iz krive ukupnih troškova izvedena je kriva prosečnih ukupnih troškova, pomoću nagiba pravaca povučenih iz koordinatnog početka na sve tačke krive ukupnih troškova. Naime, prosečni ukupni troškovi se dobijaju pomoću tangensa ugla koji sa ap-cisom ovi pravci formiraju. Pravac 0t kroz tačku t, na krivoj ukupnih troškova, pokazuje se kao radijus vektor s najmanjim nagibom. To znači da kod outputa Q4 prosečni ukupni troškovi dostižu svoju najnižu vrednost.

Slika br. 12. Kretanje i odnosi između ukupnih, prosečnih i graničnih troškova

Kao što znamo, a to se i vidi na dijagramu (a) slike br. 12. krive ukupnih troškova i ukupnih varijabilnih troškova su paralelne. Međutim, radijus-vektori, koji iz koordinatnog početka idu na svaki par vertikalnih tačaka ovih krivih, a koji odgovaraju određenom out-putu, nisu istog nagiba. Ovo je posebno značajno, jer tačke infleksije i i t na ovim krivama nisu u istoj vertikali, iako je kriva ukupnih troškova „preslikana” kriva ukupnih varijabilnih troškova. Zbog toga su krive prosečnih ukupnih i prosečnih varijabilnih troškova, na dijag-ramu (b) slike br. 9. sličnog oblika. Obe opadaju do tačke infleksije krive ukupnih vari-jabilnih troškova, tačke i, odnosno krive ukupnih troškova, (tačke t), ali nisu paralelne. Kao što je vertikalna distanca između krivih ukupnih troškova i ukupnih varijabilnih troškova jed-naka veličini ukupnih fiksnih troškova, tako je i vertikalna distanca između krivih prosečnih ukupnih i prosečnih varijabilnih jednaka visini prosečnih fiksnih troškova.


Budući da su prosečni fiksni troškovi u stalnom opadanju, vertikalna distanca između krivih prosečnih ukupnih i prosečnih varijabilnih troškova neprestano se smanjuje kako se povećavaju outputi. Zbog stalno opadajućih prosečnih fiksnih troškova (koji ulaze u veličinu prosečnih ukupnih troškova), prosečni ukupni troškovi dostižu svoj minimum kasnije nego što svoj minimum dostižu prosečni varijabilni troškovi (koji sa sve nižim fiksnim troškovima nemaju nikakve veze).

Sto se tiče krive graničnih troškova, videli smo da se pođednako dobro izvodi i iz krive ukupnih troškova kao i iz krive ukupnih varijabilnih troškova. Razlog za to je paralelnost obe ove krive, te su im isti tangensi uglova koje formiraju tangente tih krivih u svakom paru njihovih vertikalnih tačaka. Inače, kriva graničnih troškova je obmuta slika u ogledalu krive graničnog proizvoda varijabilnog inputa. U zoni rastućih prinosa raste granični proizvod. Zato sve dotle brzo opada kriva graničnih troškova, odnosno do outputa Q2 i njemu odgovarajućeg para tačaka kk’ na dijagramu (a) slike br. 12. U tačkama kk’ je najniži nagib (tangente su u pitanju) krive ukupnih varijabilnih, odnosno ukupnih troškova. Zatim kriva graničnih troškova najbrže raste (jer opada granični proizvod) i seče krivu prosečnih varijabilnih troškova u njenom minimumu i krivu prosečnih ukupnih troškova, takođe, u njenom minimumu. Ovo poslednje, kao što smo već naglasili, u saglasnosti je sa opštim pravilima o odnosima između prosečnog i graničnog proizvoda, odnosno, prosečnih i graničnih veličina.

Ovde razmatrani odnosi između krivih troškova, u kratkom roku, imaju izuzetan značaj za preduzeće u donošenju relevantnih ekonomskih odluka. Pri tom su tačke A, B i C, na dijagramu (b) slike br.12. od posebnog značaja.

U tački A granični troškovi dostižu minimum, jer je korespondirajuća tačka na krivoj graničnog proizvoda varijabilnog inputa dostiže maksimum (tu je kraj dejstva zakona rastućih prinosa). Posle ove tačke sve je sporiji (ili manji) rast outputa u odnosu na rast (troškova) inputa, tako da iako prosečni varijabilni i prosečni ukupni troškovi i dalje opadaju, to čine sporije sa svakim dodatnim outputom. Tačka A se označava sintagmom „prag zakona o prinosima”.

U tački B granični troškovi su jednaki prosečnim varijabilnim troškovima. Odnosno, u toj tački se seku krive ovih troškova. Kada bi na tržištu visina tržišne cene proizvoda ovog preduzeća bila p1, ono bi prodajući svoj output Q3 moglo da od ukupnog pri-hoda (TR), ostvarenog prodajom (TR = Q3 p1), pokrije samo svoje prosečne varijabilne troškove. Gubitak bi bio jednak prosečnim fiksnim troškovima, koliki bi inače gubitak bio i kada bi preduzeće prestalo sa radom. Zbog toga se tačka B zove „tačka zatvaranja” preduzeća.

U tački C, na dijagramu (b) slike br.12. seku se krive graničnih i prosečnih ukupnih troškova. Odnosno, u toj tački ovi troškovi su iste visine. Kada bi na tržištu bila formirana tržišna cena p2, preduzeće bi prodajući output Q4 ostvarilo ukupan prihod od prodaje (TR=Q4 p2) kojim bi moglo da pokrije ukupne prosečne troškove. Zbog toga se tačka C zove „tačka pokrivanja troškova”.

92 EKONOMIJA

Implicitni zaključak bio bi sledeći. Za output veći od Q4 granični troškovi bi bili veći od prosečnih, te bi se (uz visinu cene od p2) obim proizvodnje morao smanjiti. I obmuto, ako bi granični troškovi bili manji od prosečnih ukupnih (uz nivo cene od p2) obim proizvodnje bi trebalo povećati, jer će niži granični troškovi od prosečnih ukupnih vući krivu prosečnih uku-pnih troškova naniže.

Kriterijum izbora nivoa outputa preduzeća Q4, u potpunoj konkurenciji i kratkom roku, sugerira tačka C na dijagramu (b) slike br.12. Odnosno, taj kriterijum da je optimalan obim proizvodnje kada su izjednačeni prosečni ukupni troškovi (čitati: cena koštanja je-dinice outputa) i granični troškovi (čitati: iznos troškova poslednje, dodatne jedinice out-puta), u saglasnosti je sa principom optimalnog korišćenja raspoloživih inputa u tehničko-tehnološkom smislu. Međutim, to ne mora da bude optimalno rešenje sa ekonomskog aspekta. Treba uključiti u razmatranje i kretanje tržišne cene outputa (kao što je za tre-nutak učinjeno povodom tačke B i C).


1. TRŽIŠTE, VRSTE I FUNKCIJE TRŽIŠTA

Svojina i tržište su dve osnovne institucije ekonomskog sistema. Svojina određuje ko će biti učesnik na tržištu i kako će se ponašati u tržišnoj razmeni, dok tržište predstavlja uređeni i ustaljeni postupak odvijanja razmenskih odnosa. Uređenost tržišta znači da pos-toje čvrsto definisana pravila ponašanja kojih se drže svi učesnici razmene. Na toj osnovi svaki učesnik razmene može da predviđa reakcije ostalih tržišnih subjekata na promenu njegove poslovne odluke i može, takođe, da oceni moguće dejstvo sankcija u slučaju da su prekršena ustaljena pravila tržišne razmene. Kao uređeni skup odnosa razmene, tržište uvek podrazumeva postojanje određenog mehanizma na osnovu koga se povezuju kupci i prodavci. Povezivanjem kupaca i prodavaca povezuje se proizvodnja sa potrošnjom i time se omogućava nesmetano odvijanje društvene reprodukcije. Ovo povezivanje odvija se u pravnoj formi zaključivanja ugovora između kupaca i prodavača.

Razmena se uvek odvija na nekom prostoru i u nekom vremenskom periodu. Taj prostor može biti sasvim mali i lokalne prirode (pijace, samoposluge, ostale prodavnice u grado-vima i naseljenim mestima), a može imati karakter nacionalne trgovine (nacionalni sajmovi i produktne berze) ili međunarodne razmene (međunarodni sajmovi i berze). Razmena se može odmah obavljati, a može biti i sa odloženim plaćanjem i isporukama.

Na tržištu se razmenjuju robe i usluge, koje su rezultat proizvodnih procesa i drugih privrednih aktivnosti, ali se isto tako kupuju i prodaju faktori proizvodnje (rad i kapital), a moguće je, takođe, da se na tržištu razmenjuje novac i drugi finansijski instrumenti. Zbog toga se sva tržišta mogu podeliti na:

a) tržišta roba i usluga,

b) tržišta faktora proizvodnje (rada, kapitala i zemljišta),

c) tržišta novca, hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata.46

46 Labus,M., Osnovi ekonomije,Stubovi kulture,Beograd,1999.str.65.

Glava III

TRŽIŠTE I KONKURENCIJA

94 EKONOMIJA

Na tržištu mogu da se razmenjuju robe za robe i takav oblik razmene nazivamo tram-pom. U savremenim privredama trampa predstavlja redak oblik razmene roba i nešto je više prisutna u međunarodnoj trgovini (barter ugovori i klirinška razmena). Tipičan ob-lik razmene predstavlja robno-novčani promet u kome se novac pojavljuje kao sredstvo razmene roba i usluga.

Za tržište je karakterističan sistem decentralizovanog odlučivanja. Tržište predstav-lja mehanizam preko koga se povezuju privredni subjekti u sistemu decentralizovanog privrednog odlučivanja. Svaki prodavac donosi za sebe odluku o vlastitoj ponudi roba i svaki kupac odlučuje, potpuno nezavisno od drugih kupaca, koliko će roba da kupi. U tom smislu kažemo da svako preduzeće (kao prodavac) svako domaćinstvo (kao kupac) predstavljaju nezavisne centre privrednog odlučivanja. To je suština njihovog tretiranja kao nezavisnih privrednih (tržišnih) subjekata. Ni država, ni centralni planski organ ne donose privredne odluke umesto njih. Jedini način da se ovakvi nezavisni privredni sub-jekti povežu jeste razmena roba i usluga na tržištu.

Tržište nije savršeni ekonomski mehanizam za povezivanje samostalnih privrednih sub-jekata. Ono uvek ex post proverava privredne odluke i potvrđuje ili osporava njihovu opravdanost. Prilikom donošenja odluka, dakle ex ante u odnosu na pokretanje privredne aktivnosti, privredni subjekti raspolažu određenim informacijama i na osnovu njih donose svoje odluke. Nakon toga sledi proces sprovođenja odluka i realizacije privredne ak-tivnosti. Posle određenog vremena pojavljuje se njen rezultat koji se iznosi na tržište radi prodaje. Uvek postoji rizik da ponuđena roba ili usluga neće odgovarati zahtevima ku-paca i da se neće ostvariti cilj privredne aktivnosti. Ovaj poslovni rizik povezan je sa neizvesnošcu, jer privredni subjekti po pravilu ne raspolažu svim potrebnim informacijama da bi mogli precizno da predvide buduća privredna kretanja i da unapred prilagode svoje ponašanje.

Osnovna funkcija tržišta jeste da povezuje proizvodnju i potrošnju u onom privrednom sistemu u kome vladajući odnosi svojine dovode do pojave decentralizovanog privred-nog odlučivanja. Ova osnovna tržišna funkcija može se raščlaniti na četiri konktretne tržišne funkcije. To su: a) informativna funkcija, b) selektivna funkcija, c) alokativna funkcija i d) distributivna funkcija.

a) Informativna funkcija. Privredni subjekti su nezavisnijedni od drugih i malo znaju o svojim konkurentima i o ukupnim potrebama stanovništva. Oni poseduju neke od tih informacija, ali su one po pravilu nedovoljne da bi se sagledao vlastiti položaj na tržištu. Zbog toga tržište pruža jednu opštu informaciju o stanju ponude i tražnje za određenom robom ili uslugom. Ta informacija nije ništa drugo do tržišna cena. Kre-tanje tržišne cene daje uvid svakom privrednom subjektu o opštem odnosu proiz-vodnje i potrošnje (ponude i tražnje), upoređujući tu opštu informaciju sa konkretnim saznanjima o vlastitim proizvodnim ili kupovnim mogućnostima. Svaki privredni sub-jekt stiče dovoljno informacija za donošenje odluka o svojoj privrednoj aktivnosti.


b) Selektivna funkcija. Tržište vrši selekciju privrednih subjekata na taj način što motiviše i nagrađuje one privredne subjekte koji su efikasniji i produktivniji, a kažnjava pa čak i udaljava iz privredne ˝utakmice˝ ostale privredne subjekte koji su neefikasni i nedovoljno produktivni. Ova selekcija odvija se kroz process konkurencije. Na tržištu se za istu vrstu proizvoda formira jedna jedinstvena cena po kojoj svi pro-davci prodaju svoje proizvode. Uspešniji prodavci imaju niže troškove proizvodnje koji im omogućavaju veću zaradu, dok neefikasniji proizvođači ne mogu sve svoje troškove da podmire na osnovu tržišne cene. Oni posluju sa gubicima i, pre ili kasnije, moraju da napuste ovu delatnost. Time se broj privrednih subjekata koji neracionalno koriste oskudne privredne resurse smanjuje, a privreda kao celina uspešnije posluje. Konkurencija i rizik od bankrotiranja nisu prijatne stvari, ali oni ne samo da dodatno stimulišu privredne subjekte, nego istovremeno i stalno kontrolišu ispravnost njihovih privrednih odluka.

c) Alokativna funkcija. U svakoj privredi u određenom vremenu postoji data količina privrednih resursa koja može biti upotrebljena za proizvodnju raznih kombinacija roba i usluga, kako po njihovoj vrsti tako i po proizvedenoj količini. Ovi resursi moraju biti raspoređeni na odgovarajuće privredne aktivnosti da bi se u njima stvorili neophodni proizvodi i usluge. Tržište omogućava ovaj razmeštaj (alokaciju) resursa na jednostavan i jeftin način. U onim delatnostima u kojima raste cena proizvoda javlja se mogućnost zarade ekstra dobiti, dok u drugim delatnostima, gde opadaju cene, mogućnosti dobre zarade sužavaju se uz pojavu opasnosti formiranja gubitaka.

Kretanje cena predstavlja pokazatelj rentabilnosti ulaganja privrednih resursa. Vlasnici privrednih resursa reaguju na taj način što povlače svoje resurse iz delat-nosti sa lošom perspektivom poslovanja i ulažu ih u druge delatnosti gde su real-nije mogućnosti veće zarade. Kretanje cena, na taj način, predstavlja indikator za prisvajanje budućih profita. Privredni subjekti motivisani sopstvenim materijalnim interesom povode se za tim indikatorima, što sve dovodi do promene razmeštaja njihovih privrednih resursa. Ceo postupak alokacije resursa odvija se uz poštovanje samostalnosti svakog subjekta decentralizovanog privrednog odlučivanja.

d) Distributivna funkcija. Primama raspodela bruto domaćeg proizvoda predstavlja postupak određivanja cena faktora proizvodnje na osnovu kojih njihovi vlasnici stiču dohotke i učestvuju u raspodeli novostvorene vrednosti. Dohodak vlasnika faktora proizvodnje naziva se primamim dohotkom i njihov zbir je jednak vrednosti bruto domaćeg proizvoda. Određivanjem cena faktora proizvodnje tržište ujedno utiče i na formiranje primame raspodele dohodaka.

96 EKONOMIJA

2. KLASIFIKACIJA I MORFOLOGIJA TRŽIŠTA

Tržište možemo posmatrati sa različitih aspekata. U tom smislu moguće su i različite klasifikacije tržišta. Međutim, u ekonomskoj literaturi mogu se primetiti određeni kriterijumi podele tržišta kao opštepoznati, pa se i klasifikacije tržišta na osnovu njih mogu smatrati opšteprihvaćenim. Tako, na primer, možemo govoriti o podeli tržišta prema vrsti i kara-kteru roba, prema prostomoj lokaciji razmene, prema obimu i uslovima razmene, prema razvojnim komponentama i si. Svi navedeni kriterijumi podele tržišta se istovremeno uz-imaju i kao relevantna obeležja identifikacije takvog tržišta.

S druge strane, kako je pojam tržišta vrlo kompleksan, u njega nužno moraju ući svi elementi koji relevantno obeležavaju sadržaj ponude i potražnje, kao što su npr. kupci i prodavci, roba i vrste roba, sredstva razmene tj. novac i novčani tokovi, cene, te ekonom-ske zakonitosti koje određuju i regulišu te odnose. Sadržaj tih elemenata, ne samo da bliže reguliše karakteristike tržišta, nego određuje i njegovu vrstu.

Uz respekt pomenute činjenice, možemo govoriti o sledećim vrstama tržišta:

a) S obzirom na prostomu komponentu, odnosno prostomu lokaciju zamene, tržište može biti lokalno, regionalno, nacionalno i međunarodno - svetsko tržište. Savremeni uslovi robne privrede imaju za posledicu da se šire prostome granice tržišta, tako da se često brišu njegove lokalne granice, pretvarajući ga u univerzalno tržište.

b) S obzirom na vrstu proizvoda (robni aspekt tržišta), odnosno s obzirom na karakter upotrebnih vrednosti, tj. vrstu i namenu robe koja je predmet razmene, tržište se deli na tržište potrošnih dobara, tržište proizvodnih dobara, tržište usluga, tržište novca, tržište radne snage i sl. Ona se dalje mogu deliti, s obzirom na pojedine vrste proiz-voda, pa možemo govoriti o tržištu tekstila, tržištu prehrambenih proizvoda, tržištu metala i sl.

c) S obzirom na uslove razmene možemo govoriti o slobodnom tržištu i tzv. vezanom tržištu. Slobodno tržište pretpostavlja najveću meru samostalnosti i slobode tržišnih subjekata u vezi sa uslovima kupoprodajnih odnosa (npr. u vezi cena). Za razliku od toga, tzv. vezano tržiste dozvoljava mogućnost da npr. država svojim merama reguliše određene vrste razmene (cena, standard, kvalitet robe i sl.).

d) S obzirom na karakter dominirajućih odnosa proizvodnje odnosno prema razvojnim komponentama proizvodnih odnosa. u ekonomskoj literaturi često susrećemo podelu tržista na monopolsko, oligopolsko i konkurentno. Čini se daje ovakva klasifikacija tržišta vise izvršena prema klasifikaciji tržišnih stanja.

e) S obzirom na pravne propise kojima se reguliše kupovina i prodaja roba, tržište može biti otvoreno i zatvoreno.

f) Na kraju, tržišta mogu biti homogena i heterogena. Na homogenim tržištima postoji potpuna elastičnost supstitucije, predmet kupovine je istovetna roba. Na heterogen-im tržištima predmet kupovine nije istovetna roba. U praksi je uočljiva tendencija širenja ove vrste tržišta.


Na sadržaj tržišnih odnosa deluje veliki broj činilaca različitog karaktera i intenziteta. Oni određuju uslove u kojima se odvijaju razmenski odnosi. Celokupnost tih faktora koji određuju kvantitativnu i kvalitativnu stranu, formu i specifičnosti ponude i tražnje kao sadržaja tržišnih odnosa, čini strukturu (morfologiju) tržišta. Na strani ponude strukturu tržišta određuju: veličina ponude, koncentracija i centralizacija ponude, vrsta dobara koje su predmet robne proizvodnje, diferenciranost robnih proizvoda, njihova standardizacija i mogućnost supstitucije.

Na strani tražnje strukturu tržišta određuje: broj kupaca, njihova kupovna snaga, struktura ličnih dohodaka, sklonost potrošnji, klasna, profesionalna i kultuma stratifikacija potrošača, diferenciranost potreba i sl.

Pored toga, na strukturu tržišta deluju i mnogi egzogeni faktori, kao što su na primer: reklama, prirodne pogodnosti, svesno organizovane (političke i ekonomske) akcije koje mogu uticati na usmeravanje tokova ponude i potražnje ili na tržišne uslove razmene (cene). Poznato je da savremena privreda ne funkcioniše samo na principima tržišta, kao objektivnog, spontanog, samoregulirajućeg mehanizma. Naprotiv, stvoren je čitav niz in-stitucija i koristi se mnogo metoda delovanja kojima se utiče na promenu strukture i vrste tržišta.

Utvrđivanje strukture tržišta prethodno pretpostavlja definisanje vremenske i pros-tome dimenzije tržišta. Naprosto, razmenski odnosi se razvijaju na odredenom prostoru i u određeno vreme, čime se determiniše prostomi i vremenski raspored tržišnih kretanja (tržišni punktovi, tržišne zone, tržišni kompleks).

Možemo reći da na veličinu i strukturu tržišta dominantno utiču sledeći faktori:

obim i struktura proizvodnje, �

veličina nacionalnog dohotka i njegova raspodela na ličnu, opštu i investicionu �potrošnju,tehnička opremljenost tržišta, �

institucionalni i organizacioni uslovi razmene na tržištu, �

razvijenost saobraćajne mreže i �

broj stanovnika i struktura stanovništva. �

3. OSNOVNA OBELEŽJA SAVRŠENE TRŽIŠNE KONKURENCIJE

Tržište potpune konkurencije karakteriše: a) veliki broj učesnika (kupaca i prodavaca); b) visok stepen homogenosti, odnosno standardizovane robe; c) potpuno slobodno ulaženje i izlaženje iz grane; d) savršena informisanost o tržišnim kretanjima; e) pokretljivost inputa u dužem vremenskom periodu.

98 EKONOMIJA

Veliki broj učesnika, kupaca i prodavaca ne poseduje veliku ekonomsku snagu, tako da svojim odlukama o privrednim aktivnostima ne mogu bitnije menjati ukupnu tražnju i ukupnu ponudu roba i usluga. To znači, da se ne mogu dogovarati o podeli tržišta i cenama.

Robe i usluge su približno istog kvaliteta i svojstava. Kupcima je potpuno svejedno od koga će kupovati, a proizvođačima, kome će prodavati.

S obzirom da nijedno preduzeće ne može proizvesti i ponuditi prevlađujuću količinu roba i usluga, to istovremeno znači da je potpuno slobodan ulazak i izlazak u grane proizvodnje, tim pre što ne postoji mehanizam nametanja dodatnih troškova novoformiranim preduzećima.

Svaka firma želi profitabilnu proizvodnju. Ako to ne može ostvarivati dugoročno, ona se preorjentiše na drugu proizvodnju. Prvobitno angažovane inpute raspušta, koji prelaze u neku drugu firmu - industriju gde se prilike povoljnije. Najteži problem je sa radom, ljudi kupuju kuće, stanove, stvaraju prijateljstvo, upisuju decu u školu i na studije, stvarajući sebi i porodici udobnost koje se teško odriču. Međutim, u praksi kada je veliki broj ljudi bez posla i kada promena radnog mesta ne zahteva selenje po svaku cenu, može se reći da je i ovaj faktor savršeno pokretan u dužem periodu. Ponekad se čitave fabrike sa radnicima isele iz jednog u drugo mesto ili se samo sele kapaciteti da bi se u drugom mestu zaposlila jeftinija radna snaga.

Gotovo svi proizvođači i potrošači su izuzetno dobro obavešteni o cenama proizvoda, kvalitetu roba i usluga i uslovima prodaje. Tako na primer, firma nema razloga da napusti svoju profitabilnu proizvodnju ako ne postoji neka druga profitabilnija proizvodnja. Potrošači, pak nemaju motiva da pređu sa skupljenog proizvoda na jeftiniji proizvod, osim ako imaju informaciju o postojanju jeftinijeg proizvoda, istog kvaliteta. Ipak, današnji svet je prilično komplikovan, tako da se ne može reći da potrošači u potpunosti vladaju informacijama.

Preduzeća u uslovima potpune konkurencije - konkurentska preduzeća ne mogu obezbediti značajniji prostor na tržištu, jer im je udeo suviše mali na ukupnu količinu ponude. To je i razlog što nijedno preduzeće ne može svojom poslovnom politikom uticati na formiranje tržišne cene. Za sva konkurentska preduzeća cena je definisana na osnovu ukupne ponude i tražnje, što će reći da preduzeća moraju prilagođavati svoju proizvodnju postojećim tržišnim cenama. Dakle, preduzeća mogu povećati ili smanjiti proizvodnju, odnosno ponudu - prodaju, ali po formiranim cenama, zbog čega se kaže da se preduzeća susreću sa horizontalnom krivom tražnje. Na osnovu ovih elementarnih uvodnih saznanja možemo reći da su konkurentske firme prilično bezlične. One nemaju ni prepoznatljivu marku, niti pravo tržišno obeležje. U tom smislu navodimo osnovna obeležja savršeno konkurentnih firmi.

Kritičan faktor u savršenoj konkurenciji je totalno odsustvo tržišta moći individualnih firmi u industriji. Savršeno konkurentska firma je ona čiji output je toliko mali u poređenju sa obimom tržišta da njegove odluke o outputu nemaju uticaj na cenu. Konkurentske firme mogu prodati ceo svoj output po preovlađujućoj tržišnoj ceni. Ako proba da proda po većoj ceni neće pro-dati ništa, pošto će potrošači kupovati na drugom mestu. Zbog toga, savršeno konkurentska firma nema tržišnu moć - nema sposobnost da kontroliše tržišne cene za proizvode koje prodaje.


4. NEPOTPUNA TRŽIŠNA KONKURENCIJA

4.1. MONOPOL

Monopol je osnovni oblik nepotpune tržišne konkurencije. To je slučaj kada postoji jedan prodavac s potpunom kontrolom nad celim privrednim sektorom. Naziv potiče od grčke reči „mono” - jedan i „polist” - prodavac. Reč je o preduzeću koje jedino proizvodi proizvod u privrednom sektoru, a niko drugi ne proizvodi ni supstitut. Isključivi monopoli su retke pojave. Primer za ovo su: telefonske usluge, železnica, gasovod, voda, struja, itd. No i ovi monopo-listi moraju računati sa konkurencijom i iz drugih privrednih sektora, npr. kablovski telefoni, a struja i gas mogu zameniti druga goriva. Na dugi rok nijedan monopolista nije siguran od ˝napada˝ konkurenata.

Monopolska pozicija u praksi najčešće je rezultat ekskluzivne kontrole nad ulaznim sirovi-nama koje se ne mogu jednostavno duplirati, uključujući tu i preference i ukuse potrošača.

U današnjim uslovima privređivanja preovlađuju oligopoli koji su čvrsto povezani spora-zumima o cenama, segmentaciji tržišta, te kao takvi diktiraju razvoj ključnih grana svetske privrede. U tom kontekstu, teško je danas govoriti o uslovima privređivanja slobodne konkurencije, koja je u suštini zamenjena monopolističkom konkurencijom. Tako se cene uvek prilagođavaju kalkulacijama monopolista. Drugim rečima, one su uvek više od cena koje bi se formirale u uslovima slobodne konkurencije. Iznos za koji su više je izvor monopolskog ek-stra profita. S druge strane, monopolska cena je uvek niža od cene u nabavci na slobodnom tržištu, što je opet izvor ekstra profita, ali na strani kupovine.

Kada se dugoročna prosečna kriva troškova (kada imamo fiksne cene sirovina) kreće na-dole, najjeftiniji način da se usluži tržište je da se proizvodnja koncentriše u ruke jedne firme. Na slici br. 13. na primer jedna firma može da proizvede industrijski proizvod „Q”. Tada se tržište najjeftinije uslužuje ako ga uslužuje jedna firma. I to se zove prirodni monopol.

Slika br. 13. Prirodni monopol

100 EKONOMIJA

Kao i svi drugi proizvođači, monopolista je u poslu da bi povećao ukupne profite. Međutim, monopolista to radi malo drugačije od konkurentnih firmi. Setimo se da potpuno konkurentna firma prihvata cene. Ona povećava profite prilagođavajući količinu outputa datoj ceni na tržištu. Otuda monopolista mora da donosi odluku o utvrđivanju cene, što potpuno konkurentne firme nikada ne rade.

U utvrđivanju svojih cena, monopolista kao potpuno konkurentna firma, nastoji da poveća ukupni profit. Da bi to uradio, monopolista prvo identifikuje veličinu outputa koja povećava profit (odluka o proizvodnji), onda određuje koja je cena odgovarajuća toj količini proizvodnje (outputa).

Da bi pronašao najbolju veličinu outputa, monopolista će pratiti opšte pravilo mak-simiziranja profita o usklađivanju marginalnog troška (ono što košta da bi se proizvela dodatna jedinica) i marginalnog prihoda (onoliko više prihoda koliko dodatna jedinica donosi). Odatle monopolista poveća profite pri outputu gde je marginalni prihod jednak marginalnom trošku.

Monopol kao oličenje nesavršene konkurencije predstavlja određenu tržišnu moć. Suština tržišne moći, pre svega, se sastoji u mogućnosti da se menjaju cene proizvoda.

S obzirom na činjenicu da monopol nema direktne konkurencije, ne može se očekivati da se ponaša kao konkurentna firma. Konkurentne firme su stalno pod pritiskom drugih firmi u industriji, da smanje troškove i poboljšaju kvalitet proizvoda. Takođe, moraju da brinu o novim prodorima u njihovoj industriji i ishodu koji se menja i vrši pritisak na cene. S druge strane, u žargonu fudbalera, monopolista poseduje igralište i može da postavi pravila igre kako želi. Da li će monopol naplaćivati istu cenu za robu kao što to čini konkurentna industrija? Malo verovatno! Kao što ćemo videti, monopolista može upotrebiti svoju tržišnu moć da naplati robu po većim cenama i ostvari veći profit.

Pojavljivanje monopola poništava razliku između krive industrijske tražnje i krive tražnje jedne firme. Monopolistička firma jeste industrija. Otuda postoji samo jedna kriva tražnje za koju treba brinuti, a to je kriva tržišne (industrijske) tražnje. U situacijama kada imamo monopol, kriva tražnje koja se odnosi na firmu je identična krivi tržišne tražnje za neki proizvod, tj. ima silazni nagib.47

Slika br. 14. daje prikaz tražnje koji se odnosi na razliku između potpune i nepotpune konkurencije. Na panou (a) gde je horizontalna kriva (potpuna konkurencija), preduzeće može prodavati po važećoj ceni koliko god želi. Na drugoj strani, pano (b) predstavlja preduzeće u nepotpunoj konkurenciji koja sa smanjenjem tržišne cene povećava prodaju.

47 Jednak J., “Osnovi ekonomije”, PA, Beograd, 1999. str. 148-168.


Slika br. 14. Tražnja preduzeća u potpunoj i nepotpunoj konkurenciji

Preduzeće na tržištu potpune konkurencije nailaze na horizontalnu krivu: „dd“ i može duž nje prodati koliko god hoće, a da ne obori tržišnu cenu.

Preduzeća na tržištu nepotpune konkurencije će ipak naići na to da kriva tražnje s ko-jom je ono suočeno ima silazni nagib, budući da povećane prodaje potiskuju cenu prema dole. Ukoliko supamici tog preduzeća snize svoje cene, a ono nije dobro zaklonjeni mo-nopolist, kriva tražnje za njegovim proizvodima će se pomaknuti osetno ulevo do „d‘d‘ „.

Na osnovu ovih uvodnih izlaganja možemo zaključiti: nepotpuna konkurencija preovla-dava u nekom sektoru kad god pojedini prozvođači ili prodavci imaju neku meru kontrole nad cenom prozvoda u tom sektoru, i uz to vrše segmentaciju tržišta.

Stavka koja razlikuje monopol od kunkurentne firme je elastičnost u ceni tražnje sa kojom se firma suočava. U slučaju savršeno konkurentske firme, setite se da je elastičnost cene beskrajna. Ako konkurentska firma povećava cenu samo pomalo, izgubiće svu svoju prodaju. Monopol, kao kontrast ovome, ima značajnu kontrolu nad cenom koju naplaćuje - ima tržišnu moć.

Monopolistička konkurencija se javlja kada mnoga preduzeća prodaju različite proiz-vode po fizičkim karakteristikama, prema lokaciji gde se mogu nabaviti, prema uslugama koje prate proizvod (na primer, pri kupovini automobila), prema imidžu (na primer, re-klamiranje benzina i njihovog kvaliteta itd.). Liči potpunoj konkurenciji jer ima mnogo kupaca i prodavaca, ulaženje i izlaženje nije teško i cene se prihvataju onako kako su date. Razlika je samo u tome što su kod potpune konkurencije proizvodi istovetni, dok su u uslovima monopolističke konkurencije proizvodi diferencirani.

U monopolskoj konkurenciji svako preduzeće može da utiče na svoj udeo na tržištu do izvesne mere menjanjem svojih cena zavisnih od njihove konkurencije. Njihova kriva tražnje nije horizontalna (kao u savršenoj konkurenciji), zato što su proizvodi različitih preduzeća samo ograničene zamene.

102 EKONOMIJA

4.2. OLIGOPOL

U prethodna dva dela analizirali smo dve vrste tržišnih struktura: konkurentnu i mo-nopolsku. Na konkurentnom tržištu preduzeća su mala u odnosu na tržište, nisu u stanju da utiču na cenu svog proizvoda i zato je uzimaju kao zadatu tržišnim uslovima. Cena je na savršeno konkurentnom tržištu jednaka marginalnom trošku proizvodnje. Pokazali smo da ulazak i izlazak preduzeća svode ekonomski profit na nulu, tako da je cena jednaka i prosečnom ukupnom trošku.

Na monopolskom tržištu samo jedno preduzeće snabdeva celokupno tržište određenim dobrom i ima moć da izabere cene iznad marginalnog troška. Cena koja je iznad mar-ginalnog troška i marginalnog prihoda rezultira pozitivnim (nadprosečnim) ekonomskim profitom za preduzeće.

Analiza savršeno konkurentnog i monopolskog tržišta ilustrovala je neke važne ideje o funkcionisanju tržišta. Međutim, većina trzišta u jednoj privredi uključuje elemente obe ove strukture pa se ne mogu definisati u potpunosti ni kao konkurentna ni kao monopolska.

Preduzeće se u jednoj privredi obično suočava sa konkurencijom koja nije tako snažna da bi se za preduzeće moglo reći da uzima cenu kao datu veličinu. Preduzeće ima i određeni stepen tržišne moći,ali ne toliko veliki da bi se za preduzeće moglo reće da je monopolsko. Drugačije rečeno, tipično preduzeće u savremenoj privredi je nesavršeno konkurentno.

Međutim, i u okviru nesavršeno konkurentnih trzišta moguće je izdvojiti dva tipa: oli-gopol i monopolističku konkurenciju. Oligopol je takvo stanje na tržištu kada samo neko-liko prodavaca nudi proizvod koji je sličan ili identičan drugim proizvodima. Monopolistička konkurencija predstavlja trzišnu strukturu u kojoj mnoga preduzeća prodaju slične ali ne i identične proizvode.

Karakteristika oligopola je da sva (ili skoro sva) proizvodnja otpada na samo nekoliko preduzeća. Na oligopolističkom tržištu proizvodi su najčešće diferencirani (imaju istu up-otrebnu vrednost ali se razlikuju po mnogim karakteristikama, kao što su kvalitet, dizajn, marka, žig, reklama itd.). Međutim, postoje oligopoli koji nude identične, homogene proiz-vode. Na pojedinim oligopolističkim tržištima preduzeća mogu dugoročno da zarađuju visoke profite jer postoje brojne prepreke koje otežavaju ili onemogućavaju ulazak novih preduzeća.

Prepreke ulasku novim preduzećima na oligopolističko tržište, koje proizilaze iz same strukture ovog tržišta, su: patenti ili pristup tehnologiji isključuju potencijalne konkurente: potreba trošenja ogromnih suma novca na reklamiranje proizvoda obeshrabruje ulazak novih preduzeća; zbog ekonomije obima neprofitabilno je da na tržištu posluje veće broj preduzeća. Sem ovih prepreka, postojeća preduzeća mogu svojim strateškim radnjama da sprečavaju ulazak. Na pr., mogu zapretiti da će se u slučaju ulaska novog preduzeća povećati proizvodnju i sniziti cenu, čime obeshrabruju potencijalnog konkurenta.


Karakteristika oligopolističkog tržišta je da preduzeća moraju da donose strateške od-luke. To znači da prilikom donošenja odluka o visini cene, obimu proizvodnje, investicijama, menadžment mora da preduzme strateško razmatranje. Naime, kako na oligopolističkom tržištu konkuriše samo nekoliko preduzeća, svako od njih mora da uzme u obzir na koji način će njegove akcije uticati na konkurente i na koji način će konkurenti najverovatnije reagovati.

Strateška razmatranja su veoma složena. Kad jedno preduzeće donosi odluku, mora da uzme u obzir reakcije konkurenata, jer zna da će i konkurenti uzeti u obzir njegovu reakciju na njihove odluke. Zatim, odluke menadžmenta i reakcije preduzeća su promen-ljive tokom vremena. Menadžment preduzeća se mora staviti u položaj konkurenata i proceniti kako bi oni reagovali, pretpostavljajući da su konkurenti jednako informisani, razumni i inteligentni kao i on.

Određivanje ravnoteže na tržištu podrazumeva određivanje cene i količine koje učesnicima omogućavaju ostvarivanje najboljih rezultata. Ako je postignuta ravnoteža, preduzeća posluju najbolje što mogu i nemaju razloga da promene cenu ili obim proizvod-nje. Na savršeno konkurentnom tržištu ravnotežna cena izjednačava ponuđenu i traženu količinu proizvoda. Na monopolskom tržištu, ravnotežna cena i količina su određene jednakošću graničnog proizvoda i graničnog troška.

Na oligopolističkom tržištu preduzeća određuju cenu i obim proizvodnje jednim delom uzimajući u obzir ponašanje svojih konkurenata.

104 EKONOMIJA

1. OSNOVNA OBELEŽJA TRŽIŠNE PONUDE

Ponuda jedne robe, na određenom tržištu i u određenom vremenu, predstavlja količinu te robe koju su proizvođači spremni da prodaju pri različitim nivoima cene.

Ponuda implicira funkcionalni odnos između ponuđenih količina neke robe na određenom tržištu i mogućih cena. Preciznije rečeno, ponuda predstavlja odnos između ponuđenih količina nekog dobra i njegovih tržišnih cena, uz uslov da se ostali uticaji ne menjaju. Reč je o takvim uticajima kao što su troškovi proizvodnje, cene drugih dobara koji su supstituti ili komplementi, organizacija tržišta i sl.

Između ponuđene količine i nivoa cene nekog dobra prisutan je odnos uzajamne zavis-nosti. Promene u obimu ponuđene količine utiču na nivo cene, kao što i promena cene utiče na ponuđenu količinu. Osobenost tog funkcionalnog odnosa kretanja nivoa cene (p) i ponuđene količine (Q) nekog dobra izražava tzv. zakon ponude. Naime, preduzeća će uvek biti voljna da ponude na tržištu veću količinu svojih proizvoda ukoliko su tržišne cene veće. I obmuto, ako se cene smanjuju preduzeća će manje proizvoditi i manje nuditi svojih proizvoda na tržištu. Ovu zavisnost izražava skala ponude. Ona obuhvata numerički niz koji pokazuje koje bi količine neke robe preduzeća na tržištu ponudila pri različitim nivoima cene. U tabeli br.7. data je pretpostavljena skala ponude određenog proizvoda. U da-tom primeru može se primetiti upravno srazmemo kretanje cene i ponuđene količine.

Glava IV

OSNOVNI ELEMENTI TRŽIŠNE PONUDE I TRAŽNJE


Tabela br. 7. Skala individualne ponude

Tržišne situacije Cena po kg ( p)

Potraživana količina (Q)

A 5 40B 4 30C 3 20D 2 15E 1 10

Prema skali ponude iz tabele br. 7. uz najvišu cenu od 5 najveća je ponuđena količina (40), dok je uz najnižu cenu od 1 najmanja ponuđena količina (10).

Na osnovu skale ponude data je na slici br.15. kriva ponude, kao geometrijski prikaz funkcije ponude tj. grafički prikaz funkcionalnih upravno srazmemih odnosa različitih nivoa tržišne cene i ponuđenih količina. Zbog toga je kriva ponude rastuća, pozitivnog nagiba i kreće se iz donjeg levog u gomji desni deo koordinatnog sistema.

Slika br. 15. Kriva individualne ponude

Ova bitna osobina ponude tj. kretanje cene i ponuđene količine u istom smeru (kad cena raste - raste ponuđena količina, kad cena pada - pada ponuđena količina), naziva se zakon rastuće ponude. Naravno, ne utiče samo cena na kretanje ponude već i kretanje ponude utiče na promenu cene. Ovaj zakon se temelji na empirijskim činjenicama, neza-visno od toga o kojoj robi je reč. Dakle, zakon rastuće ponude pokazuje da kada se cena neke robe povećava, povećava se i ponuđena količina, uz uslov da ostali uticaji miruju. I obmuto, kada se cena nekog dobra smanjuje, smanjuje se i ponuđena količina tog dobra na tržištu.

106 EKONOMIJA

Razlikujemo pojedinačnu ili individualnu ponudu i ukupnu, tržišnu ili agregatnu ponudu.U razmatranju faktora od kojih zavisi ponuda treba istaći sledeće. Preduzeća proiz-

vode i prodaju robu na tržištu ne zato da bi zadovoljili potrebe potrošača. Ona su zasno-vana da ostvare što veću pozitivnu razliku između ukupnog prihoda od prodate količine robe i njenih ukupnih troškova.

Prema tome, glavni faktor koji odlučuje o ponudi jesu troškovi proizvodnje. Kada su troškovi proizvodnje jedne robe nekog preduzeća niski u odnosu na tržišnu cenu te robe, preduzeće će povećavati proizvodnju i prodaju na tržištu. Obmuto, kada su troškovi proiz-vodnje visoki u odnosu na tržišnu cenu, preduzeće će malo da proizvodi i nudi na tržištu, a možda će i da prestane sa proizvodnjom.

Visina troškova zavisi od mnogih elemenata, pre svega od produktivnosti i cene inputa. Među faktorima produktivnosti najznačajnija je nesumnjivo tehnologija. Ako se tehnologija ne menja, a menjaju se cene inputa, promeniće se zbog toga i troškovi u proizvodnji pos-matrane robe.

Pored troškova, na ponudu određene robe na tržištu utiču i cene drugih proizvoda. Ti proizvodi su u supstitutivnom ili komplementarnom odnosu sa ponuđenom robom.

Takođe, snižavanje carina na strane proizvode i povećavanje uvoznih kvota otvoriće tržište stranim proizvodima pa će se ponuda na domaćem tržištu povećavati. Na ponudu utiču specijalni ili sezonski faktori, kao i predviđanja kretanja cena u budućnosti.

Budući da je ponuda definisana u odnosu na cenu, kao spremnost ponuđača da uz različite nivoe tržišne cene ponude različite količine određene robe, proizilazi da će se promenom cene, menjati ponuđena količina. Na slici br. 16. krećući se postojećom krivom ponude, menjaće se ponuđene količine u zavisnosti od promene tržišne cene. Pri tom, nema promene ili pomeranja krive ponude. Kriva ponude ostaje nepromenjena, a ponuđene količine se menjaju u zavisnosti od promene nivoa cene. Prema tome, kada se zanemare svi drugi faktori koji bi mogli uticati na ponudu i posmatra samo kolebanje cene, onda se na postojećoj krivoj ponude mogu utvrditi ponuđene količine.

Obrnuto od ovoga, kada se pretpostavi da se cene ne menjaju, a da dolazi do promene drugih faktora koji utiču na ponudu, recimo smanje se troškovi proizvodnje, tada če proizvođači biti voljni da uz svaki prethodni nivo cene ponude veće količine proizvoda. To znači cela kriva ponude, na slici br. 16. pomeriće se udesno.

U tom slučaju radi se o promeni ponude. Kao što se može videti, kriva ponude (ss) pomerila se udesno, pa se uz svaki raniji nivo cene nudi veća količina robe.


Slika br. 16. Porast ponude zbog smanjenja troškova proizvodnje

Na primer, pri ceni p1 ranije se nudila količina Q1. Sada pri istoj ceni p1 zbog sman-jenja troškova preduzeća, nudi se veća količina Q2. Naravno, to se odnosi i na sve os-tale nivoe cene na osnovu kojih je formirana kriva ponude ss, odnosno (posle smanjenja troškova proizvodnje) kriva s’s’.

Suprotno ovome, kada se troškovi proizvodnje povećavaju, onda će ona uz svaki raniji nivo cene nuditi manju količinu robe. Kriva ponude (ss) na slici br. 17. pomeriće se u levo (s’s’). Pri nivou cene p1 ranije se prodavala veća količina (Q1), a sada manja (Q2). Zbog toga je došlo do pomeranja krive ponude u levo, odnosno došlo je do promene ponude.

Slika br. 17. Smanjenje ponude zbog povećanja troškova proizvodnje

108 EKONOMIJA

2. ELASTIČNOST PONUDE

Elastičnost ponude izražava relativne promene u ponuđenim količinama proizvoda koje su uzrokovane relativnim promenama cena tih proizvoda. Formula elastičnosti ponude glasi:

E(S) =

Δ S

>=<

1S

Δ pp

Ekonomsko tumačenje koeficijenta elastičnosti ponude jeste sledeće: to je broj koji poka-zuje za koliko se procenata menja ponuda na 1% promene cene. Ako je koeficijent veći od jedinice, ponuda je elastična jer su procentualno veće promene u ponudi u odnosu na promene u ceni. Kada je koeficijent elastičnosti ponude manji od jedinice, promene u ceni su procentualno veće od promena u ponudi, pa je ponuda neelastična. Geometrijski elastičnu ponudu prepoznajemo što je njena kriva bliža apcisi, odnosno savršeno elastičnoj ponudi, dok se neelastična ponuda prikazuje krivom koja je bliža ordinati, odnosno pot-puno neelastičnoj ponudi.

Elastičnost ponude zavisi: a) od kretanja graničnog troška i međusobnog odnosa graničnog troška i cene; i b) od dužine vremenskog perioda. Ako se proizvodnja može povećati bez povećanja graničnog troška, ponuda će biti elastična. U suprotnom, ponuda može biti neelastična, ali ne mora. Ukoliko su cene stalne, a povećanje proizvodnje zahteva rastuće dodatne troškove, ponuda će biti neelastična. Međutim, ako rastuće troškove nadmaši povećanje cene, ponuda će biti elastična.

U zavisnosti od dužine vremenskog perioda ponuda će biti manje ili više elastična. U trenutnom roku, koji obuhvata samo vreme realizacije proizvoda, ponuda je potpuno neelastična i prikazuje se vertikalnom krivom.

Slika br.18 Potpuno neelastična ponuda


U kratkom roku, koji obuhvata vreme proizvodnje i realizacije, elastičnost ponude je određeni broj (veći ili manji od jedinice), a koliki će on biti zavisi od stepena iskorišćenosti fiksnih kapaciteta preduzeća i mogućnosti angažovanja dodatnih varijabilnih faktora do punog korišćenja fiksnih kapaciteta. Znači, u kratkom roku, koji ne podrazumeva inves-ticionu aktivnost, proizvodnja se može povećati jedino ako se angažuje više varijabilnih faktora: na primer zaposlenje više radne snage i predmeta rada (ako je preduzeće ra-dilo u jednoj smeni, a na tržištu je visoka tražnja, ekonomski je isplativo preći na rad u više smena pa će ponuda u toj situaciji biti elastična i u kratkom roku).48

Kriva ponude u kratkom roku ima sledeći izgled:

Slika br. 19. Kratkoročna kriva ponude

To je normalna kriva ponude, jer je kratki rok vreme u kome se radi, proizvodi i vrši razmena. To je realnost u kojoj se živi. Kriva kratkog vremenskog perioda izražava opšte pravilo ponude: pri većoj ceni ponuda će biti veća, a pri manjoj ceni ponuda je manja. Odnos izmedu cene i ponude je upravo srazmeran.

Ponuda je u dugom roku savršeno elastična. Dugi vremenski period, pored vreme-na proizvodnje i realizacije, obuhvata i investicionu aktivnost. To omogućava potpuno prilagođavanje ponude promenjenoj tražnji.

Usled mogućnosti proširenja fiksnih kapaciteta, dugi rok ne poznaje podelu faktora na fiksne i varijabilne. U dugom roku su svi faktori varijabilni. S obzirom da dugi rok podra-zumeva i homogenost i deljivost faktora, to je moguće u svakom trenutku tog perioda pot-puno prilagođavanje proizvodnje i ponude promenjenim tržišnim uslovima. Kriva savršeno elastične ponude ima sledeći izgled:

48 Marinković, R., Maksimović, Lj., Teorija cena, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2005., str.102.

110 EKONOMIJA

Slika br. 20. Savršeno elastična ponuda

Objašnjenje ove krive je sledeće: neznanto povećanje cena dovodi do ogromnog povećanja ponude. Suprotno, malo smanjenje cene dovodi do pada ponude na nulu.

3. OSNOVNA OBELEŽJA TRAŽNJE NA TRŽIŠTU

Tražnja određene robe, na određenom tržištu i u određeno vreme, pokazuje količinu te robe koju su kupci spremni da kupe pri različitim nivoima cene. Opšte je poznato da količina nekog proizvoda koji se kupuje zavisi od njegove cene. Sto je viša cena nekog proizvoda, uz sve ostale nepromenjene uslove, ljudi će ga manje kupovati. Obmuto, što je cena nekog dobra niža potrošači će kupovati više jedinica tog dobra.

Uvek postoji određeni odnos između tržišne cene proizvoda i njegove potraživane količine, uz uslov da se sve drugo ne menja. Empirijski potvrđen niz altemativnih situacija koje pokazuju taj odnos između promena cene nekog proizvoda i promena potraživanih količina tog proizvoda zove se skala tražnje određene robe, na određenom tržištu i u određenom vremenu. Ako skala tražnje pokazuje potrebne količine pojedinog potrošača ili određene grupe potrošača u zavisnosti od variranja cene, onda se govori o skali individualne tražnje. Agregatna ili ukupna tražnja, koja izražava nabavnu spremnost svih kupaca da kupe različite količine jedne robe, u zavisnosti od različitog nivoa cene te robe, obrazuje skalu tzv. tržišne, odnosno ukupne ili agregatne tražnje.

U tabeli br. 8. data je pretpostavljena skala tražnje za određenim proizvodom. Za svaki nivo cene pretpostavlja se količina koju su kupci spremni da kupe. Na primer, po ceni od 3 kupci su spremni da kupe 20 kg određene robe. Prema tabeli br.10. može se zapaziti inverzno kretanje cene proizvoda i tražene količine. Tako, uz najvišu cenu od 5 potraživana količina je samo 10 kg, dok je uz najnižu cenu od 1 potraživana količina najveća, 40 kg.


Tabela br. 8. Individualna skala tražnje

Tržišne situacije Cena po kg ( p)


A 5 10B 4 15C 3 20D 2 30E 1 40

Slika br. 21. Kriva individualne tražnje

Na osnovu skale tražnje može se dati kriva tražnje, kao geometrijski prikaz funkcije tražnje tj. grafički prikaz funkcionalnih, inverznih odnosa između tržišne cene i potraživanih količina određene robe. Unošenjem podataka iz tabele u koordinatni sistem u vidu tačaka i njihovim spajanjem pravama (koje prolaze kroz sve tačke koje obrazuju altemativne tržišne situacije u posmatranom vremenu) dobija se kriva tražnje. To je prikazano na slici br. 21.

Kriva pokazuje ono što je već konstatovano. Onako kako se tržišne situacije menjaju, pokazujući snižavanje tržišne cene (p), potraživane količine (Q) se povećavaju (inverzno kretanje). Ova bitna karakteristika tražnje, da se kriva tražnje kreće iz gomjeg levog dela ka donjem desnom delu koordinatnog sistema, odnosno da ima negativan nagib, zove se zakon opadajuće tražnje. Ovaj zakon se temelji na empirijskim činjenicama koje se svakodnevno mogu sresti na tržištu, bez obzira o kom proizvodu se radi. Naime, zakon opadajuće tražnje pokazuje sledeće: kada se cena neke robe smanjuje, uz uslov da sve ostalo ostane nepromenjeno, potražvana količina će se povećavati. I obmuto, kada se cena neke robe povećava, kupci će kupovati manju količinu te robe.

112 EKONOMIJA

Naime, kada cena nekog proizvoda raste, kupci će umesto tog proizvoda kupo-vati drugi sličan proizvod odnosno supstitut. Efekat supstitucije rezultat je racionalnog ponašanja potrošača.

Drugi razlog za reagovanje kupaca na skok cene nekog dobra smanjenim kupovi-nama je efekat dohotka. Kada cena nekog proizvoda poraste, ako bi potrošači kupovali iste količine kao i pre njegovog poskupljenja, njihov dohodak bi se smanjio i oni bi postali siromašniji. Ako se udvostruči cena električne energije, smanjiće se dohodak potrošača električne energije. Zbog toga će racionirati buduću potrošnju električne energije, ali i drugih dobara (kao posledica skoka cene struje).

Ostaje da se odgovori na pitanje zašto se potraživana količina smanjuje kada cena raste. Takvo kretanje dolazi do izražaja zbog tzv. efekta supstitucije i efekta dohotka.

U tabeli br. 8. data je skala potražnje jednog kupca ili jedne kategorije kupaca tj. skala individualne potražnje. Ako se u tabeli br. 9. pođe od pretpostavke da na tržištu postoje još samo dva kupca ili dve grupe kupaca, onda će se sabiranjem potraživane količine, uz različite nivoe cene, doći do ukupne odnosno tržišne ili agregatne potražnje.

Tabela br. 9. Skala agregatne tražnje


Tržišne situacije

Tržišna cena (p)

Kupac (1)d1

Kupac (2) d2

Kupac (3)d3

Ukupna ili agregatna tražnja (D)

A 5 10 2 7 19B 4 15 5 10 30C 3 20 10 15 45D 2 30 20 25 75E 1 40 25 30 95

Dobijena skala tržišne ili agregatne tražnje, sabiranjem individualnih skala tražnje tri

kupca, podrazumeva da se drugi faktori, koji bi pored cene mogli uticati na potraživane količine, ne menjaju. To će reći, na kupovnu spremnost jednog kupca ne utiču potraživanja drugih kupaca, odnosno zanemaruje se efekat oponašanja suseda tzv. demonstracioni efekat.

Na slici br. 22. prikazane su prema tabeli br. 9. tri individualne i agregatna potra-žnja.

Kada bi se (umesto podataka iz tabele br. 9.) raspolagalo dijagramom sa slike br. 22. moglo bi se za svaki nivo cene doći do informacije o agregatnoj tražnji. Naime, sabi-ranjem potraživanih količina za svaki nivo cene na krivama individualne tražnje, dolazi se do iznosa ukupne potraživane količine, odnosno agregatne tražnje. Prema tome, tržišna ili agregatna kriva tražnje (D) jednaka je zbiru pojedinačnih krivih za svaki nivo cene.


Slika br .22. Agregatna tražnja

Prema onome što je do sada rečeno, tražnja je zavisila isključivo od cene, dok su drugi faktori bili zanemareni. Međutim, pored cene na tražnju utiču i drugi faktori: visina dohotka potrošača, veličina tržišta, pristupačnost drugih proizvoda (koji su povezani sa posmatranim proizvodom), individualni ukusi ili preferencije, kao i specijalni faktori.

Nije potrebno posebno dokazivati da je rast dohotka potrošača, pored cena dobara, ključni faktor koji određuje tržišnu tražnju. Kada se dohoci ljudi povećavaju, pojedinci će kupovati veće količine gotovo svih proizvoda. Veličina tržišta, takođe, određuje obim tražnje. Tržište jedne zemlje od 10 miliona stanovnika kupovaće približno pet puta više svih proizvoda, nego tržište zemlje koja ima 2 miliona stanovnika.

Sa stanovišta povezanosti kretanja cena pojedinih roba sa kretanjem tražnje za njima, ra-zlikuju se zavisna i nezavisna dobra. Zavisna dobra su ona kod kojih se na tržištu ispoljava zavisnost tražnje jednih od kretanja cena drugih. Zavisne robe su supstituti i komplementi.

Supstituti su robe sličnih svojstava i na sličan način mogu zadovoljiti istu potrebu, te su zbog toga u međusobno konkurentskim odnosima. Supstitutivni proizvodi su, na primer, pamuk i vuna, drvo za ogrev i ugalj, margarin i maslac, jestivo ulje i svinjska mast, al-temativno voće, povrće, saobraćajna sredstva i si. Kod supstituta je uvek izražena težnja da se skuplja dobra u potrošnji zamene jeftinijim.

S druge strane, komplementi su robe koje se u zadovoljenju određenih potreba ljudi međusobno dopunjuju, te se moraju istovremeno koristiti. Na primer: kotao za grejanje na gas i zemni gas, automobil i benzin, kafa i šećer i sl.

Prema tome, povezanost roba u potrošnji dovodi do toga da promena cene jedne robe utiče na tražnju druge. Porast cene baterijskih lampi smanjiće potrebu ne samo za ovom robom, već i za komplementom tj. baterijama. Cene, kao i lako dolaženje do proiz-voda koji su supstituti posmatranom dobru, faktori su tražnje. Ako se povećava cena vune, povećaće se potražnja za pamukom, rast cene margarina povećaće tražnju za puterom.

114 EKONOMIJA

Ukusi ili individualne preferencije potrošača, koji su posledica raznih uticaja (tradicije, istorijskih okolnosti, religije i si.), značajno utiču na tržišnu tražnju.

Na tražnju dobara utiču i specialni faktori, na primer, pad temperature vazduha uzrokuje povećanu tražnju za zimskom garderobom, padanje kiše povećava kupovinu kišobrana i sl.

Takođe, predviđanja ekonomskih kretanja u budućnosti, posebno kretanja cena proiz-voda , može imati jak uticaj na tražnju.

Kao što se moglo videti, tražnja je definisana kao spremnost kupaca da pri različitom nivou cene kupuju različite količine jedne robe, na određenom tržištu i u određenom vre-menu. To podrazumeva da će se promenom cene, menjati potraživana količina. Tako, na slici br. 21. krećući se postojećom krivom tražnje, zavisno od visine cene, menjaće se potraživane količine. Znači nema pomeranja krive tražnje. Ona ostaje stacionirana, a potraživane količine su veće ili manje u zavisnosti da li se cena smanjuje ili povećava. Prema tome, kada se apstrahuju svi drugi uticaji koji su bitni za tražnju i posmatra samo variranje cene, onda se na postojećoj krivoj tražnje mogu dobiti informacije o potraživanoj količini.

Suprotno tome, pođimo od pretpostavke da nivoi cene sa slike br. 21. ostaju nepromen-jeni, a da se menjaju drugi faktori koji mogu uticati na tražnju. Na primer, poraste do-hodak potrošača. Onda će kupci biti spremni da uz svaki raniji nivo cene kupe veće količine određene robe (i te količine se ne mogu naći na postojećoj krivoj tražnje). Otuda, cela kriva tražnje (d) na slici br. 23. pomeri će se u desno (d’). U tom slučaju govori se o promeni tražnje, a ne o promeni potraživane količine (kao u primeru krive tražnje na slici br. 21.). Slika br. 23. pokazuje porast tražnje u hipotetičkom primeru kontinuirane krive tražnje.

Kao što slika br. 23. pokazuje, kriva tražnje (dd) se pomerila u desno, u poziciju (d’d’), pa se uz svaki raniji nivo cene kupuje veća količina.

Slika br. 23. Povećanje tražnje


Na primer, pri ceni p1 ranije se kupovala količina Q1 a sada se pri istoj ceni zbog po-rasta dohotka potrošača kupuje veća količina Q2. Naravno, to važi i za sve ostale nivoe cene na osnovu kojih je obrazovana kriva tražnje (dd), odnosno na osnovu kojih je posle porasta dohotka formirana kriva (d’d’).

Nasuprot ovome, kada se dohodak potrošača smanjuje, kada zbog toga najneposred-nije dolazi do izražaja tzv. efekat dohotka tj. kada potrošači postaju siromašniji, onda će se uz svaki raniji nivo cene kupovati manja količina robe. Kriva tražnje će se pomeriti ulevo. To je pokazano na slici br.24. Dok se ranije uz nivo cene od p1 kupovala veća količina Q1, sada se kupuje manja količina Q2. To važi i za ostale ranije nivoe cene. Zbog toga je došlo do pomeranja krive tražnje u levo, odnosno do smanjenja tražnje.

Slika br. 24. Smanjnje tražnje

Na kraju ovog razmatranja tražnje treba istaći sledeće. Prvo, odnos između cene i potraživane količine nije jednosmeran. Potraživana količina nesumnjivo zavisi od cene, ali i cena zavisi od potraživane količine. Drugo, iako kriva tražnje ima negativan nagib, reg-istrovani su izuzeci koji pokazuju pozitivan nagib krive tražnje. U literaturi se navode tri slučaja koji se ne uklapaju u okvir inverznog kretanja cene i potraživane količine. Ti izuzeci od opšteg pravila poznati su kao tzv. Gifenov paradoks, Veblenov efekat i spekulativni uticaji.

Gifenov paradoks govori o povećanju potraživane količine jedne robe kada se cena povećava. Gifen je početkom XIX veka zapazio da kada raste cena hleba povećava se potražnja za hlebom. To je posledica činjenice da veliki deo stanovništva ima nizak realni dohodak. Zbog toga su oni upućeni na tzv. inferiorna dobra (kao što je hleb), koja oni kupuju budući da nemaju novca za kupovinu vrednijih tzv. superiornih dobara. Siromašan deo stanovništva zbog niskog dohotka, nužno je upućen na kupovinu inferiornih dobara. I kada cena tih dobara raste povećavaju njihovu kupovinu, kako bi kompenzirali još veće sužavanje mogućnosti kupovine superiomih dobara.

116 EKONOMIJA

Veblenov efekat pokazuje smanjivanje potraživane količine neke robe kada joj se cena smanjuje. Ispoljava se kod tražnje roba koje su tzv. „statusni simbol” ili „zaštitni znak” za ekskluzivnu poziciju njihovih potrošača u društvu. Zato kada cena ovim robama počinje da opada, onda se takvim kretanjem ne može da brani svoj visoki položaj u društvenoj hijerarhiji. Veblenov efekat je posledica snobizma jednog sloja stanovništva s visokim dohotkom. Upravo iz toga izvire njihova rasipnička potrošnja. Zbog toga se ovaj efekat ponekad naziva „snobovski efekat”.

Spekulativni uticaji se zasnivaju na predviđanju cena u budućnosti. Tako, na primer, sma-njenje cene neke robe neće sada izazvati povećanje njene kupovine, jer se u budućnosti očekuje još veći pad njene cene. I obmuto, rast cene neke robe sada uzrokovaće veće kupovine u budućnosti.

4. ELASTIČNOST TRAŽNJE

Cenovna elastičnost tražnje izražava relativne promene u tražnji u odnosu na relativne promene u ceni. Formula cenovne elastičnosti tražnje glasi:

E(S) =

Δ D

=p Δ D >

=<

1D

Δ p D Δ pp

Koeficijent cenovne elastičnosti tražnje pokazuje za koliko se procenata menja tražnja na 1% promene cene (ako je koeficijent 5, to znači da se na 1 % promene cene tražnja menja za 5 %). Veći koeficijent od jedinice označava elastičnu tražnju, a manji od jedinice neelastičnu tražnju.

Razlikujemo pet oblika cenovne elastičnosti tražnje: a) jedinično elastičnu tražnju (E = 1); b) srazmemo elastičnu tražnju (E>1); c) srazmemo neelastičnu tražnju (E<1); d) potpuno neelastičnu tražnju (E=0) e) savršeno elastičnu tražnju (E=∞). Njihovi grafički prikazi su sledeći:


Slika br. 25. Cenovne elastičnosti tražnjea) Jedinična elastičnost tražnje

Ako se na primer, cena poveća za 1%, tražnja će se smanjiti za toliko i sl. Ovaj vid elastičnosti počiva na pretpostavci o fiksnom dohotku koji su kupci namenili za dati proiz-vod, određen bez obzira na odnos cena - tražena količina.

b) Srazmemo elastična tražnja

Na 1% promene cene, tražnja se više menja, pa se takva tražnja označava kao elastična. Na osnovu grafika, takvu tražnju prepoznajemo po krivi tražnje koja je bliža apcisi nego ordinati.

c) Srazmemo neelastična tražnja

118 EKONOMIJA

Kod prvog stepena elastičnosti, za razliku od prethodnog, veće su procentualne pro-mene u ceni od tražnje. Kriva takve tražnje bliža je ordinati nego apcisi.

d) Potpuno neelastična tražnja

Ova kriva tražnje pokazuje da bez obzira koliko i kako se menja cena (povećava se ili smanjuje), tražnja se uopšte ne menja. Najmanju elastičnost tražnja pokazuje kod sred-stava koja služe za biološki opstanak ljudi (na primer:lekovi i nužna sredstva za ishranu). Inače, primeri potpuno neelastične tražnje su retki.

e) Savršeno elastična tražnja

Ovaj vid tražnje prikazuje se grafički jednom krivom koja je paralelna sa apcisom. Ako se cena neznatno poveća, tražnja će pasti na nulu. Ukoliko se, pak, cena za malo smanji, tražnja će se bezgranično povećati. Takva tražnja je više teorijska pretpostavka nego realnost i ona se vezuje za model potpune konkurencije.

Faktori od kojih zavisi elastičnost tražnje su:visina dohotka potrošača (veći dohodak manja elastičnost i obratno); �navike potrošača (izraženije navike, manja elastičnost); �


postojanje supstituta datom proizvodu čini tražnju elastičnijom, dok je manja �elastičnost kod komplementamih roba;

veće mogućnosti korišćenja proizvoda za višestruke namene znači i veću elastičnost �tražnje i obratno;

elastičnost tražnje bitno zavisi od mesta proizvoda u strukturi tražnje, kao i od �toga koje potrebe zadovoljava - neophodne egzistencijalne ili nekog višeg kom-fora luksuzne potrebe. Ako proizvod zadovoljava najhitnije potrebe i biološki nužne, njegova elastičnost je mala. Obratno je sa proizvodima čije se kupovine potrošač može odreći.

5. URAVNOTEŽENOST PONUDE I TRAŽNJE

(TRŽIŠNA RAVNOTEŽA)

Na tržištu se susreću tržišna tražnja i tržišna ponuda. Njihov međusobni odnos određuje tržišne cene.

Dakle, za svakog pojedinačnog kupca i prodavca tržišne cene su date veličine jer se obrazuju izvan njihove kontrole i oni svojim privrednim odlukama ne mogu da utiču na njih. Međutim, cene same po sebi nisu nepromenljive veličine. Stvar je samo u tome ko može da utiče na njih. U slučaju tržišta potpune konkurencije samo zbima ponuda i tražnja utiču na promenu cena. Možemo da kažemo da tržišne cene pretpostavljaju rezultate velikog broja malih sila ponude i tražnje pojedinačnih kupaca i prodavaca. Iza formiranja tih malih tržišnih sila, naravno, krije se proces privrednog odlučivanja u kome svaki privredni subjekt želi da postigne što bolji položaj: domaćinstva u potrošnji, privredna društva u proizvodnji. Domaćinstva žele da ostvare što veću korisnost, dok privredna društva teže maksimizaciji profita.

Svi prodavci koji su želeli da iznesu robu na tržište po tržišnoj ceni prodali su je i svi kupci koji su imali nameru da kupe robu po istoj ceni kupili su je. Na tržištu ne postoji višak neprodatih zaliha, niti postoji nezadovoljena tražnja. Tržište pretpostavljene robe nalazi se u ravnoteži.

To predstavlja objektivni uslov za formiranje tržišne ravnoteže. Pored njega pos-toji subjektivni uslov u smislu da su svi privredni subjekti zadovoljili svoje želje i namere. Pri ravnotežnoj ceni i svojim marginalnim troškovima, privredno društvo je odredilo pojedinačnu ponudu da za odredeni obim proizvodnje postigne maksimalni profit, čime je zadovoljilo cilj poslovanja.

120 EKONOMIJA

U stanju tržišne ravnoteže ispunjena su oba uslova za ravnotežu i objektivni i subjektivni uslov. S obzirom na to da su zadovoljene želje potrošača i motivi privredne aktivnosti preduzeća, nema podsticaja da se menja stanje ravnoteže. To tako traje dok ne dođe do promena na tržištima faktora proizvodnje ili dok se ne promene preferencije potrošača ili tehnološki uslovi proizvodnje. Tada ponovo započinje celokupan proces pojedinačnih prilagođavanja kupca i prodavca, koji dovodi do izmena tržišne ponude i tražnje i do formiranja novog ravnotežnog nivoa cena. Tržište svake robe neprekidno prolazi kroz svoje ravnotežno stanje, udaljava se od njega i ponovo mu vraća posle izvesnog vre-mena.

Razliku između tržišne cene nekog proizvoda i minimalne cene po kojoj bi privredno društvo bilo spremno da ponudi na prodaju još jednu njegovu jedinicu naziva se proizvođački višak.

Minimalno prihvatljiva cena predstavlja u stvari marginalne troškove za proizvodnju dodatne jedinice proizvoda. Marginalni troškovi stoga predstavljaju oportunitetni trošak faktora proizvodnje angažovanih u datoj proizvodnji. To je onaj minimum koji preduzeće očekuje da pokrije iz tržišne cene, a koji bi mogao da bude ostvaren da su faktori proiz-vodnje upotrebljeni na drugoj strani. U tom smislu proizvođački višak bi se mogao shva-titi kao razlika između tržišne cene proizvoda i oportunitetnih troškova faktora proizvodnje angažovanih u njegovoj proizvodnji.

Ako privredno društvo može da postigne na tržištu višu cenu u odnosu na margin-alne troškove, ono će ostvariti profit i to će motivisati konkurentsko privredno društvo da povećava svoj obim proizvodnje sve dok se marginalni troškovi ne izjednače sa tržišnom cenom. U tom trenutku poslednje proizvedena jedinica proizvoda neće doprineti povećanju profita, ali ga neće ni smanjiti. Sve do tog obima proizvodnje proizvođačko privredno društvo ostvarivaće višak, jer je tržišna cena veća od one po kojoj je preduzeće bilo spremno da proizvede dodatni proizvod i da ga ponudi tržištu na prodaju.

Dakle, proizvođački višak je sličan kao i potrošački višak. On izražava razliku između stvame cene i one cene po kojoj je privredno društvo bilo spremno da proda dati obim proizvodnje.

Sasvim je sigumo da sile ponude i tražnje delujući jedne na druge nastoje postići ravnotežu cene i količine, što podrazumeva uravnoteženost ponude i tražnje. Dakle, tržišna ravnoteža predstavlja cenovni i količinski odnos gde su sile ponude i tražnje u ravnoteži. U tački ravnoteže, količina koju kupci žele kupiti, upravo je jednaka količini koju prodavci žele prodati. Jednostavno rečeno, u ravnoteži cene i količine teže ostati iste, dok sve os-tale stvari budu jednake.


Slika br. 26 . Tržišna ravnoteža49

Ravnotežna cena se uspostavlja na onom nivou gde je dobrovoljno ponuđena količina jed-naka dobrovoljno traženoj količini. U uslovima slobodne konkurencije, ta ravnoteža se nalazi u preseku kriva ponude tražnje. Pri ravnotežnoj ceni nema ni viškova, ni manjkova.

Tržišna ravnoteža predstavlja tačku „E” u kojoj se tražena količina izjednačava sa ponuđenom količinom.

Na osnovu dosadašnje analize ponude i tražnje i njihovog preseka u tački „E” određuju se ravnotežne cene i količine svih inputa i outputa. Tržište alocira ili racionira oskudna do-bra društva, uz najbolje moguće načine korišćenja.

Sada da se vratimo na početak, šta će se proizvoditi? Ko odlučuje? Država, tržišta, planeri ili neko drugi. Na ovo pitanje daju odgovor signali tržišnih cena. Visoke cene podstiču proizvodnju, a obeshrabruju potrošnju-tražnju. Dakle, oni koji imaju najviše novca imaju i najveći uticaj na to šta će se proizvoditi.

U odgovoru na pitanja, za koga će se proizvoditi i kome će se isporučiti, opet presu-dan uticaj ima moć novca. Oni koji imaju više novca, više troše, imaju veće stanove, kuće, imaju više odeće i obuće i duže se odmaraju. Ko ima novca brže i potpunije zadovoljava svoje potrebe. Tako se utiče na proizvođače, za koga, kako i koliko da proizvode.

Kada su cene niske nema velike proizvodnje, i obmuto, što će reći da tržišna privre-da rešava osnovne ekonomske probleme pomoću delovanja zakona ponude i tražnje, ali uz određene državne regulative.

49 Slika br. 26. preuzeta iz knjige P. Samjuelsona i W. Nordhausa, “Ekonomija”, MATE d.o.o. Zagreb, 2000., str.46.

122 EKONOMIJA

Društvu ili pojedinim strukturama društva se možda ne sviđaju uslovi privređivanja koje tržište obezbeđuje. Slobodna tržišta - potpuna konkurencija ne obezbeđuju dovoljno hrane da bi se uklonila glad i siromaštvo, niti dovoljno medicinske pomoći za lečenje svih bolesnih. Tržište obezbeđuje hranu i medicinsku pomoć za one koji su spremni i u mogućnosti da plate ravnotežnu cenu. Stoga neka društva više ili manje dozvoljavaju neograničenu slobodu tržišta za sve vrste roba i usluga, a neka društva državnim regulativama menjaju tržišne uslove rada direktnom kontrolom cena, porezima, transfemim plaćanjima kao što je trošak izdržavanja nezaposlenih ili nezbrinutih ljudi.


1. POJAM KAPITALA I TRŽIŠTA KAPITALA

Kapital predstavlja jedan od onih izraza koji se mnogo koriste i u svakidašnjem životu i u ekonomskoj teoriji, ali sa dosta raznovrsnih značenja. Za vlasnika proizvodne radionice kažemo da ima veliki kapital ako poseduje dosta mašina, alata i sirovina sa kojima radi. Kaže se, takođe, da trgovac ima kapital ako na policama svoje radnje drži dosta robe koju izlaže prodaji, a pritom poseduje još veće zalihe u magacinima. Vlasnik deviznog računa i dinarskog štednog računa u banci, tako, poseduje kapital. Sve više se, međutim, kapital javlja i u obliku finansijskih instrumenata: obveznica, akcija, komercijalnih zapisa i slično. Ali i vlasnik kuće ili placa raspolaže nekretninama kao kapitalom. I za znanje stra-nog jezika kažemo da predstavlja pravi kapital. Šta je onda kapital?

Teško je dati definiciju kapitala koja će biti i jednostavna i primenljiva na sve njegove pojavne oblike. Možda je najjednostavnija, i za naše potrebe sasvim dovoljna, sledeća definicija kapitala: kapital predstavlja vrednost koja se oplođuje, bez obzira na svoj konkre-tan oblik oplodnje. Jedna ista stvar može, ali ne mora da bude kapital. Novac koji držimo u kući radi finansiranja tekućih kupovina nije kapital nego sredstvo razmene. Ako jedan njegov deo uštedimo i stavimo na štedni račun u nekoj banci, on će se oplođivati prema odgovarajućoj kamatnoj stopi i zbog toga taj novac tretirama kao novčani kapital. Vik-endica u koju povremeno odlazimo na odmor nije kapital, ali ako se koristi za izdavanje drugim turistima i za sticanje prihoda tada dobija oblik realnog kapitala.

Kapital u tržišnoj privredi uvek može da se preobrazi u svoj novčani oblik. Štedni račun u banci možemo da ugasimo i da u celini povučemo naše uloge, odnosno da ih pretvorimo u gotov novac. Vikendicu, takođe, možemo da prodamo i da pretvorimo realni fond stam-benog kapitala u novčani kapital. No, novčani kapital nikada sam po sebi ne može dugo da egzistira, jer dok je u čistom novčanom obliku on se ne oplođuje. Zato on uvek teži da se što pre pretvori u jedan od svoja dva osnovna pojavna oblika: realni i finansijski kapital.

Glava V

TRŽIŠTE KAPITALA

124 EKONOMIJA

a) U realnom obliku kapital egzistira kao sredstvo za proizvodnju: mašine, oprema, postrojenja, zgrade i drugi objekti, reprodukcioni materijal, zalihe poluproizvoda, zalihe gotove a neprodate robe. On se često naziva i realnom imovinom.

b) U svom fmansijskom obliku kapital egzistira u različitim finansijskim instrumentima koji donose prihod svome vlasniku. Ti instrumenti mogu da budu novčani kred-iti, štedni ulozi, obveznice, deonice, komercijalni zapisi i slično. Postoji jedna granična kategorija finansijskih instrumenata koji donose prihod ali, pre svega, služe kao sredstva plaćanja. To su, na primer, čekovni računi koji predstavljaju oblik depozitnog novca, ali istovremeno povlače i određenu kamatu.

Razlika između ove dve vrste finansijskih instrumenata je u vremenu i riziku. Instrumenti depozitnog novca su kratkoročni depoziti ili depoziti po viđenju, dok su ostali instrumenti finansijskog kapitala dugoročnije prirode. Na drugoj strani, instrumenti finansijskog kapi-tala sa sobom nose rizik i mogućnost formiranja kapitalnih dobitaka ili gubitaka, dok su instrumenti depozitnog novca lišeni tog rizika.

Ulaganje kapitala, prema tome, može biti (1) u obliku kupovine finansijskih instru-menata koji donose kamatni ili neki drugi prihod ili (2) u obliku kupovine sredstava za proizvodnju, radi obavljanja privredne delatnosti posredstvom koje se stiče dobit i time oplođuje realni kapital.

Pojam investicija se, po pravilu, vezuje za realni kapital. Ako to nije slučaj onda se izričito napominje da se radi o finansijskim investicijama, odnosno o kupovini finansijskih instrume-nata radi sticanja prihoda.

Drugim recima, investicije u vremenu t, (It) predstavljaju razliku između usadašnjeg fonda realnog kapitala, Kt i fonda realnog kapitala koji je postojao u prethodnom vre-menskom periodu, Kt-1.

It = Kt – Kt-1

Investiciona i kapitalna dobra su trajna dobra koja pružaju svoje usluge za mnogo duže vreme nego što traje jedan obrt proizvodnog procesa.

Iz ove jednostavne činjenice proizilazi jedna posledica koja ima dalekosežno značenje. Kod merenja kapitala postoje određeni problemi. Ako ih za momenat zanemarimo možemo reći da je ipak moguće meriti i realni kapital i novčani kapital. No, pored nji-hovih prirodnih jedinica mere, količine ili vrednosti, moramo dodati i jedinicu za merenje vremena. Merenje kapitala, prema tome, obuhvata dve jedinice mere: za količinu ili vred-nost i za vreme.

Pošto kapital pruža usluge tokom niza godina i kako se kao rezultat tih usluga javlja određeni tok prihoda u tom periodu, postoji potreba da ovaj budući tok prihoda kapitala svedemo na neku meru koja će biti uporediva s izdacima za pribavljanje kapitala koji se jednokratno isplaćuju u sadašnjem trenutku. Dakle, problem kapitala zahteva usvajanje


nekog postupka kojim se izdaci i prihodi kapitala u različitim vremenskim trenucima svode na izdatke i prihode jednog istog trenutka (da bi međusobno bili uporedivi).

Tržište kapitala predstavlja najefikasniji mehanizam racionalne alokacije dugoročnih finan-sijskih sredstava. Pored toga, ili bolje rečeno istovremeno, tržište kapitala imanentno ost-varuje, kao što će biti pokazano, maksimalni prinos kapitala, objektivnu tržišnu cenu kapi-tala i optimalnu uskladjenost njegove ročne strukture. Stoga, uspešno funkcionisanje tržišta kapitala, u interakciji sa ostalim segmentima finansijskog tržišta, omogućuje dugoročan razvoj svake ekonomije.

Poznato je da tržište kapitala predstavlja organizovani prostor na kojem se traže i nude dugoročna finansijska sredstva i na kojem se, u zavisnosti od toga, formira njihova cena. Osnov za funkcionisanje tržišta kapitala predstavljaju finansijski instrumenti sa rokom dospeća dužim od godinu dana. Po svom prometu na prvom mestu su vlasničke hartije od vrednosti (akcije), zatim dužničke hartije od vrednosti (obveznice) i, u novije vreme, izvedene hartije od vrednosti (fjučersi, opcije i svopovi).

Emisija i transfer dugoročnih finansijskih sredstava (kapitala), od suficitarnih ka defi-citarnim ekonomskim subjektima, odvija se direktnim i indirektnim finansijskim tokovima. Zahvaljujući posredovanju depozitnih finansijskih institucija (banke, štedno-zajmovna udruženja i kreditne unije) i nedepozitnih finansijskih institucija (osiguravajuće kompanije, penzioni fondovi i investicione kompanije) omogućuje se efikasno mobilizovanje i potrebna mobilnost kapitala. Komparativna analiza savremenih ekonomskih sistema pokazaće da postignut sklad izmedju razudjenih finansijskih tokova i diverzifikovanih finansijskih instru-menata i institucija predstavlja indikator razvijenosti tržišta kapitala.

2. SPECIFIČNOSTI FORMIRANJA PONUDE I TRAŽNJE KAPITALA

Analiza tržišta kapitala podrazumeva kvantitativni i kvalitativni aspekt posmatranja. U kvantitativnom smislu, osnovni indikator razvijenosti tržišta kapitala je, nesumnjivo, obim tržišnih transakcija, tj. obim realizovane ponude i tražnje kapitala. U kvalitativnom smislu, to je efikasnost, racionalnost i pravičnost svake tržišne transakcije. Jedinstvo oba aspekta daje potpunu sliku funkcionisanja tržišta kapitala svake ekonomije, a na makro planu i razvijenost svetskog tržišta kapitala.

Ponuda kapitala u jednoj privredi potiče iz tri izvora, i to: 1) štednja (odložena potrošnja); 2) depoziti unutrašnjih finansijskih institucija (transformisani novac u kapital u bankama); i 3) pribavljeni kapital u inostranstvu po raznim osnovama.

Obim štednje odredjen je visinom novčanih primanja, neutrošenim dohocima stanovništva, akumulacijom ekonomskih subjekata, motivisanošću za štednju, očekivanim prihodima u budućnosti, razvijenošću instrumenata koji mobilišu štednju i mogućnošću pretvaranja hartija

126 EKONOMIJA

od vrednosti u novčani oblik, tj. razvijenošću sekundarnog tržišta. Veća finansijska štednja ili finansijska ponuda vodi ka nižoj kamatnoj stopi i većim investicionim mogućnostima. Privreda sa višim stopama štednje, ceteris paribus, ostvaruje dugoročni ekonomski rast. Štednja se formira u okviru sektora stanovništva, sektora privrede (preduzeća) i javnog sektora (država, institucije društvene nadgradnje i druge javne institucije).

Štednja stanovništva predstavlja razliku izmedju ukupnih primanja novca po raznim os-novama i ukupne potrošnje novca za tekuće potrebe. Stanovništvo je nesumnjivo značajan segment ukupne ponude finansijskih sredstava, koja se dalje usmerava funkcionisanjem finansijskih institucija. Inače, stanovništvo je najčešće neto štediša. Ovaj sektor služi kao značajan izvor finansijskih sredstava za druge učesnike u finansijskim transakcijama.

Preduzeća, za razliku od stanovništva, predstavljaju neto dužnike finansijskih sredsta-va. Najčešće, priliv sredstava, po osnovu redovnog poslovanja, nije dovoljan da pokrije tekuće kapitalne izdatke. Kao posledica toga, preduzeća ostvaruju deficit finansijskih sredstava, koji mora biti pokriven, bilo direktnim zaduživanjem kod finansijskih institucija, bilo dodatnom emisijom i prodajom dugoročnih hartija od vrednosti na tržištu kapitala. U cilju smanjenja deficita, preduzetnik nastoji da što veći deo neto dobiti akumulira i, na taj način, stvori sopstveni kapital preduzeća. Sopstveni kapital omogućuje otplatu pozajm-ljenog kapitala, jačanje konkurentske sposobnosti, smanjenje finansijskog rizika i sticanje veće autonomije u vodjenju finansijske politike.

Javni sektor, takodje, akumulira deo neto dobiti u cilju stvaranja kapitala za razvoj. Kada se posmatra štednja i zaduženost države, dolazi se do zaključka da je ona neto dužnik finansijskih sredstava.

Poseban izvor slobodnih novčanih sredstava, koja se plasiraju u obliku kapitala, obrazuju depozitne finansijske institucije. One su u mogućnosti da transformišu novac (deo depozita do godinu dana) u kapital, vodeći računa da ne ugroze sopstvenu likvidnost.50 Transfor-macija novca u kapital predstavlja značajan izvor ponude kapitala. Ovom racionalnom transformacijom banke dobijaju više oročenih depozita, a time i više deponenata, koji su medjusobno poslovno povezani. Na ovaj način, obilje deponenata omogućava da u uku-pnom iznosu depoziti budu veći, da se produžuju rokovi i povećavaju ulozi. Osnovni motiv transformacije novca u kapital, nalazi se u višoj kamatnoj stopi na dugoročne plasmane od kamatne stope na kratkoročne plasmane.

Pribavljanje kapitala u inostranstvu, kao što je poznato, ostvaruje se pozajmljivanjem na kreditnoj osnovi i ulaganjem u domaća preduzeća na vlasničkoj, odnosno, suvlasničkoj os-novi. Povoljni uslovi za inostrano investiranje su profitabilnost domaćih preduzeća, kao i sigurnost makroekonomskog ambijenta. Sa aspekta domaće ekonomije celishodniji je način pribavljanja kapitala na vlasničkoj osnovi, čime se povećava ponuda kapitala na domaćem tržištu i sprečavaju negativna dejstva zaduženja u inostranstvu. Osnovni oblici priliva kapitala na sadašnjem, aktuelnom nivou komuniciranja u medjunarodnim finansi-jama su strane direktne investicije, različiti oblici zajedničkih ulaganja i portfolio inves-

50 Ukoliko dodje do podizanja depozita u većem obimu nego što je razlika izmedju ukupnih depozita i dugoročnih plasmana pokrivenih tim depozitima, banka ulazi u nelikvidnost.


ticije. Kapital pribavljen po ovom osnovu može da poveća likvidnost i transparentnost domaćeg tržišta kapitala i omogući bolju divezifikaciju rizika.

Nosioci tražnje kapitala često su isti subjekti kao i nosioci ponude kapitala (pojedinci, preduzeća, banke i druge finansijske i državne organizacije i institucije). Razlozi formiranja tražnje kapitala su nepodudaranje ročne strukture sredstava, ili potreba za znatno većim kapitalom od raspoloživog. Uspostavljena optimalna struktura uzmedju ponude i tražnje kapitala povećava efikasnost poslovanja privrednih subjekata unutar svake nacionalne ekonomije.

Konkretan doprinos uspostavljanju optimalne strukture ponude i tražnje kapitala daje diverzifikovana struktura finansijskih instrumenata. Razudjen obim transakcija ima veliki uticaj na diverzifikaciju finansijskih instrumenata. On pruža veći izbor kako deficitnim sub-jektima za ponudu dugoročnih instrumenata tako i suficitnim subjektima za njihovu tražnju. Konkretan doprinos diverzifikovane strukture finansijskih instrumenata optimizaciji imo-vinskog portfelja ekonomskih subjekata ogleda se u izbalansiranosti izmedju dugoročnih i kratkoročnih finansijskih instrumenata kao i izmedju direktnih i indirektnih oblika trans-fera finansijske štednje.51 Imajući u vidu rečeno, proizilazi da ukoliko je tržište kapitala asimetrično struktuirano, onda to govori o njegovoj nedovoljnoj razvijenosti i o nedovoljnom doprinosu optimalnom privrednom razvoju.

3. OSNOVNI FINANSIJSKI INSTRUMENTI TRŽIŠTA KAPITALA

Aktivnost učesnika na tržištu kapitala uključuje formiranje tekućih cena finansijskih in-strumenata i neposredno saldiranje operacija po završenoj trgovini. Ove finansijske op-eracije tržištu daju promptni karakter. Na promptnom tržištu kapitala trguje se osnovnim finansijskim instrumentima - akcijama i obveznicama.

Zahvaljujući potpunoj koncentraciji ponude i tražnje na tržištu akcija, utvrdjuje se nji-hova realna cena sa najvećom mogućom kapitalizacijom i/ili disperzijom rizika. Nes-metano pribavljanje kapitala ostvaruje se aktivnom kotacijom akcija po tržišnim uslovima i strogo važećim pravilima i uzansama berze. Značaj akcija ogleda se u transferu finan-sijske štednje, u restrukturiranju preduzeća i u formiranju svojinske i upravljačke strukture preduzeća. Kroz kretanja cena akcija uobličavaju se očekivanja investitora o budućim performansama preduzeća.

Takodje, tržište kapitala svojim funkcionisanjem omogućije emisiju i promet obveznica. One se svrstavaju u dugoročne - kreditne finansijske instrumente, čiji je predmet kupo-prodaje naknada za uloženi kapital. Suština kupovine obveznica je da investitor plasira slobodna sredstva i da, po tom osnovu, ostvari redovni prihod (kamatu).

51 Blake, D., Financial Market Analysis, John Wiley & Sons Ltd. Chichester, 2000, str. 36.

128 EKONOMIJA

3.1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE AKCIJA

Kao što je poznato, akcija je vlasnički vrednosni papir, koji daje pravo akcionaru na deo profita preduzeća kao i pravo na upravljanje preduzećem. Učešće vlasnika u profitu i u odlučivanju zavisi isključivo od investiranog kapitala. U skladu sa tim, i odgovornost vlas-nika za eventualne gubitke preduzeća ograničena je obimom investicija. Najveći gubitak koji akcionar može ostvariti jednak je visini investiranog kapitala.

Obaveze akcionarskog društva koje proizilaze iz emitovanih akcija i prava njihovih vlasnika medjusobno su povezana, budući da ono što je pravo vlasnika, to je obaveza emitenta akcije. Pravo iz akcije je imovinsko pravo na deo dobiti koju korporacija ostvari svojim poslovanjem, ili na srazmeran deo čiste imovine korporacije u slučaju likvidacije. Akcija vlasniku donosi i pravo učešća u upravljanju akcionarskim društvom.

Osnovni motiv investitora da kupi akciju je dividenda i kapitalni dobitak (jednokratna is-plata). Akcije uspešnih korporacija, po pravilu, donose ili visoku dividendu i mali kapitalni dobitak, ili nisku dividendu i veliki kapitalni dobitak. Investitori se opredeljuju za akcije pojedinih korporacija u zavisnosti od toga da li preferiraju redovan prihod u obliku divi-dende ili jednokratnu isplatu u formi kapitalnog dobitka. Investitori koji ostvaruju visoke prihode i plaćaju porez na dohodak po najvišim stopama nisu zainteresovani za visoke dividende, jer one upravo ulaze u ukupan prihod. Medjutim, porez na kapitalni dobitak plaća se tek po njegovoj realizaciji, a poreska stopa je niža nego na dividende. S druge strane, investitori koji svojim prihodom pripadaju grupi nisko oporezovanih kupuju akcije koje donose visoku dividendu. Pored toga, njima odgovara da imaju dodatne redovne i stabilne prihode tokom godine. To im akcije sa visokim dividendama i omogućuju.

Akcije, pored zajedničkih karakteristika, imaju i odredjene specifičnosti. Prema nosiocu prava iz akcije, treba razlikovati akcije na ime i akcije na donosioca, prema redosledu izdavanja, osnivačke i akcije sledećih emisija, prema pravu glasa, akcije s pravom glasa i bez prava glasa, prema pravu učešća u dobiti korporacije, obične i prioritetne akcije. Ove poslednje postižu najveći promet na berzi i zbog toga će posebna pažnja biti njima posvećena.

Obične akcije potvrdjuju vlasnički udeo pojedinačnog akcionara u kapitalu korporacije. On zavisi, naravno, od broja akcija koje je akcionar kupio, kao i od ukupnog broja emitovanih akcija. Prilikom osnivanja korporacije, da bi se interesi akcionara zaštitili od mogućeg prekomernog emitovanja, definiše se maksimalan broj akcija koje mogu biti emitovane (ovlašćene akcije). Za svako dodatno emitovanje mora se obezbediti saglas-nost skupštine akcionara.

Investitor, suvlasnik korporacije, deli rizik i prednosti koje proizilaze iz njenog poslo-vanja. Ako je poslovna aktivnost u usponu vrednost vlasničkog udela znatno se uvećava u odnosu na nabavnu cenu akcije. Ukoliko korporacija propadne, investitor gubi investirani udeo. Dakle, obične akcije nude visok potencijalni prinos, ali ne daju garanciju da će prinos biti ostvaren. Zbog toga se kapital, koji se mobiliše putem njihove prodaje, često naziva rizičnim kapitalom.


Obične akcije daju vlasnicima niz prava u odnosu na korporaciju. Oni imaju pravo preče kupovine nove emisije hartija od vrednosti i pravo upravljanja korporacijom.52 Akcionari, da bi obezbedili efikasno upravljanje korporacijom, biraju predstavnike koji zastupaju njihove interese i koji su istovremeno članovi upravnog odbora korporacije. Upravni odbor, sa svoje strane, angažuje menadžere, koji su zaduženi za operativno vodjenje korporacije. Suvlasnici korporacije, ma koliko bili visoki njeni dugovi, odgovaraju samo uloženim sredstvima. Obične akcije su “najmladje” od svih hartija od vrednosti koje korporacija emituje. U slučaju bankrota, prvo se isplaćuju obaveze prema kreditorima, vlasnicima obveznica i prioritetnih akcija, a na kraju vlasnicima običnih akcija. Dividende se isplaćuju iz profita koji ostaje posle plaćanja kamata i poreza. Upravni odbor, ako je zato ovlašćen od strane skupštine akcionara, donosi odluku o raspodeli dividende.53

Obične akcije mogu, u zavisnosti od odnosa izmedju dividende i kapitalnog dobitka, biti vlasništvo javnih kompanija, kompanija koje imaju najbolji rejting, kompanija koje su ostvarile rastuće prihode u poslednjih nekoliko godina i kompanija koje se nalaze u ranoj fazi razvoja. Emisijom akcija javnih kompanija ostvaruje se veliki priliv novčanih sredstava. Pošto su male potrebe za novim ulaganjima, odnos dividende i kapitalnog dobitka je najveći (dividende su visoke a kapitalni dobici niski). U slučaju akcija kom-panija koje imaju najbolji rejting, odnosno nalaze se u zreloj fazi sa dobro utemeljenom poslovnom aktivnošću, investiciona aktivnost je umerena. Veliki deo prihoda slobodan je da se raspodeli akcionarima preko dividende. Akcije kompanija koje su ostvarile rastuće prihode u poslednjih nekoliko godina, i koje imaju velike mogućnosti za povećanje profita u budućnosti, a za čije ostvarenje su potrebni veliki investicioni izdaci, minimalno izdva-jaju za isplatu dividendi. To dovodi do rasta kapitalnog dobitka samo ukoliko se inves-ticije pokažu opravdanim. Akcije kompanija koje se nalaze u ranoj fazi razvoja visoko su rizične. Medjutim, one vlasnicima daju šansu da ostvare velike kapitalne dobitke.

Prioritetne akcije, kao vlasničke hartije od vrednosti, nose fiksnu dividendu u procentu (ili novčanom iznosu) od nominalne, emisione vrednosti. Kao i kod običnih akcija, o visini dividende i mogućnosti njene isplate odlučuje upravni odbor, a zbog fiksne dividende isključuje se pravo upravljanja. U slučaju likvidaciji kompanije, prioritetne akcije se isplaćuju u visini nominalne vrednosti iz likvidacione mase odmah iza isplate kamata i poreza, a pre isplate običnih akcija. Proizilazi da je rizik vlasnika prioritetnih akcija manji od rizika vlasnika običnih akcija. To je razlog više što njihov vlasnik ne učestvuje u upravljanju kor-poracijom.

52 Uobičajeno je pravilo “jedna akcija - jedan glas”.53 U procesu obračuna i isplate dividende značajni su: datum objavljivanja (declaration date) - upravni

odbor objavljuje isplatu dividende, iznos i datum; datum evidentiranja akcionara, (record date) - samo akcionari koji su tog dana upisani u knjigu akcionara dobijaju dividendu; datum bez dividende (ex divi-dend date) - koji je četiri radna dana pre datuma evidentiranja. Akcionar koji je kupio akciju četiri radna dana pre datuma evidentiranja neće biti u knjizi akcionara kada se bude vršio pregled knjige. Novi vlasnik akcije upisuje se pet radnih dana nakon kupovine akcije. S obzirom da dividendu dobija stari vlasnik, tržišna vrednost akcije se, počev od datuma bez dividende, umanjuje za iznos dividende; datum isplate (payment date) - kompanija šalje ček akcionaru obično dve nedelje posle datuma evidentiranja. Jovanović, P., Akcije, Beogradska berza, Beograd, 1995, str. 7-8.

130 EKONOMIJA

Prioritetne akcije imaju obeležja i kreditnih finansijskih instrumenata. Stoga, one pred-stavljaju hibridne dugoročne hartije od vrednosti. Fiksna dividenda prioritetnih akcija često se uporedjuje sa kamatom, a sama akcija sa obveznicom. Medjutim, razlika izmedju obveznica i prioritetnih akcija je suštinska. U slučaju prioritetnih akcija nominalna vrednost akcije ne isplaćuje se sa isplatom fiksne dividende. Kod obveznica iznos na koji ona glasi postepeno se otplaćuje isplatom anuitetnog kupona.

Investitorima su prioritetne akcije manje povoljne od obveznica. Kod prioritetnih akcija kamate se isplaćuju pre dividendi. Vlasnici obveznica, ukoliko ne naplate kamatu, do nje mogu doći pokretanjem postupka likvidacije kompanije. Medjutim, vlasnici prioritetnih akcija nemaju to pravo i mogu ostati bez dividende. Naime, u slučaju bankrota kompanije, prvo se podmiruju potraživanja po osnovu obveznica, pa tek onda po osnovu prioritetnih akcija. Prioritetne akcije nose veći rizik od obveznica. Pri tom, veća rizičnost mora biti kompenzirana i većim stopama prinosa.

Poredjenje akcija i obveznica ima i drugi aspekt posmatranja. Može se postaviti pi-tanje koji je od ova dva finansijska instrumenta za privredu efikasniji. Pošto su dividende deo oporezivog profita, a kamate predstavljaju trošak finansiranja, koji umanjuje poresku osnovicu, velike korporacije, koje uživaju poverenje zajmodavca, radije se odlučuju da potrebni kapital prikupe emisijom obveznica.

S druge strane, na obveznice se plaća fiksna kamata u konkretnim rokovima, dok se isplata dividende na prioritetne akcije može odložiti. Takodje, prioritetne akcije pružaju i jednu značajnu poresku prednost u odnosu na obveznice. Kada kompanija kupi prioritetne akcije druge kompanije, prihod u obliku dividende ne ulazi u celini u poresku osnovicu, dok se kamate u celini tretiraju kao prihod. Ukoliko kompanija ostvari gubitak ili dobitak koji nije dovoljan za isplatu dividendi, interesi vlasnika prioritetnih akcija su ugroženi pa oni, po pravilu, dobijaju pravo glasa kako bi zaštitili svoje interese.54

Prioritetna akcija je, pre svega, “obična” prioritetna akcija bez svojstva opozivosti, konvertibilnosti, kumulativnosti, i participativnosti. Ova svojstva treba shvatiti kao dodatak već postojećim prioritetnim pravima kojima se želi motivisati kupac za dalje investiranje.55 Opozive prioritetne akcije emitent može povući u svakom trenutku po unapred utvrdjenoj ceni. Kada ne bi bilo ove opcije, korporacija bi morala da plaća visoke dividende i u vreme niske cene kapitala. Konvertibilne prioritetne akcije daju pravo vlasniku da ih zameni, kada to zaželi, za unapred utvrdjen broj običnih akcija. Korporacija emituje ovu vrstu akcija kada očekuje da će vrednost običnih akcija rasti. Kumulativne prioritetne akcije daju pravo prvenstva na isplatu svih neisplaćenih dividendi (sadašnje kao i zaostale), pre isplate dividendi po osnovu običnih akcija. Participativne prioritetne akcije daju pravo vlasniku da, pored un-apred odredjene dividende, može ostvariti i ekstra dividendu, ukoliko kompanija dostigne zadovoljavajući nivo prometa i profita.

54 Najčešće od pet do deset glasova po akciji.55 Howells, P., Bain, K., Financial Markets and Institutions, Prentice Hall, Harlow, 2000, str. 229.


U celini posmatrano, obične i prioritetne akcije imaju veliki broj karakteristika koje ih čine specifičnim. Samom činjenicom da se kupovinom i prodajom (običnih i/ili prioritetnih akcija) mogu ostvariti diferencijalne dobiti, stvoren je trajan interes za funkcionisanje tržišta na kojem se kapital u svakom trenutku može plasirati.

3.2. OSNOVNE KARAKTERISTIKE OBVEZNICA

Kao što je poznato, obveznica je dugoročni finansijski instrument kojim se njen emitent obavezuje da plati investitoru, u roku dospeća, pozajmljeni iznos sa kamatom. Ugovorom o emisiji obveznica izdavač preuzima na sebe dve vrste budućih izdataka. Jedni se odnose na otplatu glavnice duga na dan dospeća, a drugi se odnose na periodični rashod na ime kamate, koja se najčešće obračunava polugodišnje u fiksnom procentu na nominalni iznos duga. Stoga, izuzimajući kreditni rizik, investitor ima, ukoliko drži obveznicu u svom posedu do roka dospeća, siguran novčani priliv.56

Prava emitenta i investitora utiču na način investiranja u obveznice. Najčešće opcija emitenta je da može otkupiti obveznice u bilo kojem momentu pre roka dospeća. On će to uraditi ako tržišne kamatne stope padnu. S druge strane, može se dati opcija i kupcu da proda obveznicu pre roka dospeća po nominalnoj ceni, uz obavezu emitenta da tu transakciju izvrši. Kupac će to učiniti ako posle emisije, tržišne kamatne stope porastu i na taj način snize cenu obveznice.

Stvarni troškovi kamate na iznos duga zavise od tržišne cene obveznice koja je uslov-ljena efektivnom kamatnom stopom na tržištu kapitala. Ako je efektivna kamatna stopa veća od nominalne, emitovana obveznica će se prodavati uz diskont, odnosno po ceni nižoj od nominalne cene. Kada je efektivna kamatna stopa niža od nominalne, obveznice će se proda-vati uz premiju, odnosno po ceni većoj od nominalne cene. Drugim rečima, cena obveznice za ulagače zavisi od prinosa do dana dospeća, koji bi on mogao da ostvari na drugim obveznicama uporedivog rizika koje se istovremeno nude na tržištu57.

U zavisnosti od toga da li se emisija obveznica obezbedjuje odredjenim sredstvima ili ne, obveznice mogu biti obezbedjene (imovinom emitenta, po pravilu, to je oprema i druge nekretnine), neobezbedjene (iza kojih stoji samo ugled, odnosno mesto kompanije na rejting listi), refundirane (isplata se garantuje iz naredne emisije obveznica, i njih emi-tuju obično kompanije koje se nalaze na visokom mestu na rejting listi) i hipotekarne ob-veznice (emisija je obezbedjena i pokrivena hipotekom). Obveznice mogu biti sa fiksnom ili promenljivom kamatnom stopom (menja se u zavisnosti od utvrdjenog finansijskog indeksa), i obveznice sa odloženim plaćanjem kamatne stope (plaća se ili u neodredjenom roku ili u drugim obveznicama).

56 Fabozzi, F.J., Bond Markets - Analysis and Strategies, Prentice Hall, Englewood Cliffs, 1993, str. 1.57 Gordon, M.J. and Shillinglaw, G., Accounting a Managerial Approach, Richard D. Irwin Inc,1969,str.398.

Navedeno prema Bodie, Z., Merton, R.C., Finance, Prentice - Hall, Inc., New Jersey, 2000, str. 145.

132 EKONOMIJA

U novije vreme u praksi se sreću i konvertibilne obveznice koje daju pravo investitoru da ih zameni za utvrdjeni broj običnih akcija. One mogu biti s pravom otkupa pre roka dospeća i s nultim kuponom na koji se kamata realizuje kupovinom obveznice po ceni manjoj od nominalne, a investitoru se u roku dospeća isplaćuje iznos nominalne cene. Konvertibilne obveznice nude vlasniku fiksni prinos (u obliku kamate), ali i mogućnost os-tvarenja većeg prinosa (u obliku dividende i kapitalnog dobitka), ukoliko se izvrši nji-hova konverzija u obične akcije.58 Zbog budućih očekivanja, kupac obveznice spreman je da žrtvuje deo svog prinosa na konvertibilne obveznice, prihvatajući nižu kamatnu stopu u odnosu na nekonvertibilne obveznice. Sa stanovišta preduzeća, to znači smanjenje efektivnih troškova kamata uz istovremeno sniženje prosečne cene kapitala preduzeća.59 Prodajom konvertibilnih obveznica koje vlasnicima donose prinos po nižoj godišnjoj ka-matnoj stopi, povećava se učešće jeftinijeg duga u strukturi kapitala. Medjutim, posle izvesnog stepena zaduženosti može se povećati finansijski rizik. Konverzijom konvertibilnih obveznica u obične akcije povećava se učešće sopstvenog kapitala u ukupnim izvorima finansiranja, odnosno smanjuje se finansijski rizik. Takodje, značajno se može uticati na promenu strukture kapitala, bez obzira da li konverziju vrše vlasnici dobrovoljno ili se ona podstiče posebnim merama.60

Analitički najpotpuniji osnov za razvrstavanje različitih struktura dugoročnih obveznica jeste tip emitenta. Po ovom osnovu razlikuju se državne obveznice, obveznice lokalnih organa vlasti, korporativne obveznice i hipotekarne obveznice. Apoenska struktura obveznica je različita i po pravilu zavisi od potencijalnih investitora. Inače, državne obveznice se izdaju na veću nominalnu vrednost, dok se obveznice lokalnih organa emituju i na manje apoene, kako bi mogao da ih kupi širi krug investitora.

Imajući u vidu celinu izlaganja može se zaključiti da raznovrsnovrsna struktura kako obveznica tako i akcija dobija na značaju, kao što će biti pokazano, liberalizacijom i in-ternacionalizacijom medjunarodnih tokova kapitala. Razvijeno tržište osnovnih hartija od vrednosti sa ustanovljenim brojnim finansijskim instrumentima, značajna je pretpostavka za efikasan i ubrzan privredni razvoj.

58 McInish, T.H., Capital Markets A Global Perspective, Blackwell Business, Malden, Massachusett, 2000, str. 197.

59 Prosečna cena kapitala, može se definisati kao ponderisana aritmetička sredina cena pojedinačnih izvora finansiranja. McInish, T.H., op.cit., str. 197.

60 Prva mera podsticanja konverzije je opoziv konvertibilnih obveznica. Druga mera podsticanja konverzi-je je povećanje cene konverzije u odredjenim vremenskim intervalima (npr. svakih 5 godina). Treća mera je povećanje dividende na obične akcije.


4. IZVEDENI FINANSIJSKI INSTRUMENTI TRŽIŠTA KAPITALA

Aktivnost učesnika na tržištu kapitala poznaje i operacije koje uključuju odloženo izvršavanje obaveza prodavaca i kupaca. One tržištu daju terminski karakter. Na ter-minskom tržištu trguje se finansijskim instrumentima, čije su cene uslovljene kretanjem cena osnovnih finansijskih instrumenata. Odnosno, na terminskom tržištu trguje se izvedenim finan-sijskim instrumentima (finansijskim derivatima). Najpoznatiji su fjučersi i opcije. Pored njih, na terminskom tržištu trguje se i instrumentima kojima se transferiše rizik promene kamatne stope, od kojih se najčešće koristi svop. Inače, tržište fjučersa je najveći segment tržišta derivata.

Prednosti upotrebe finansijskih derivata ogledaju se u ograničenju rizika u spekulativne svrhe, predvidjanju budućih tržišnih kretanja, jeftinijem i lakšem prilagodjavanju portfo-lija, kao i olakšanoj arbitraži cenovne neuskladjenosti na tržištu kapitala. Njihova šira primena u obavljanju finansijskih transakcija posledica je povezanosti vrednosti derivata i njihove predmetne (osnovne) aktive, mogućnosti lakšeg zauzimanja “kratke”61 pozicije, likvidnosti i niskih troškova zamene, kao i lakšeg upravljanja rizikom.

Derivati su doneli krupne promene tržištima kapitala razvijenijih zemalja. Podstakli su finansijske inovacije, razvoj i usavršavanje tržišne infrastrukture (sistema za izveštavanje, evidentiranje i kliring finansijskih transakcija). Njihova pojava donosi i značajne mak-roekonomske prednosti, u smislu stabilnijih odnosa ponude i tražnje, manjih inflatornih pritisaka i manjih oscilacija cena. S obzirom da je danas nezamislivo poslovanje bez poz-navanja i upotrebe fjučersa, opcija i svopova, posebna pažnja biće posvećena upravo njihovim performansama.

4.1. PERFORMANSE FORVARD I FJUČERS UGOVORA Klasični terminski ugovor i fjučers ugovor, predstavljaju sporazume, koji zahtevaju

od ugovorenih strana da izvrše odredjenu kupovinu ili prodaju naznačenog datuma u budućnosti, po unapred utvrdjenoj ceni. Fjučers ugovor je standardizovan sporazum kojim se trguje na organizovanoj berzi. Sa druge strane, forvard ugovor je nestandardizovan instru-ment vanberzanskog tržišta. Za svaki forvard ugovor dogovaraju se kupac i prodavac, nema klirinškog obračunskog zavoda, a često nema ni sekundardnog tržišta ili su ona vrlo slaba. On se direktno zaključuje izmedju dva trgovca o isporuci tačno naznačenog tržišnog materijala u fiksiranom vremenu u budućnosti, po ceni koja je utvrdjena na dan zaključivanja ugovora.

61 “Duga” pozicija označava kupovinu hartije od vrednosti za odredjenu, precizno utvrdjenu cenu i to odredjenog datuma u budućnosti. “Kratka” pozicija znači da se hartija od vrednosti prodaje istog, precizno utvrdjenog datuma u budućnosti za unapred utvrdjenu cenu. Kolb, R.W., Futures, Options and Swaps, Blackwell Publisher, Oxford, 2002, str. 187.

134 EKONOMIJA

Iako oba ugovora utvrdjuju uslove isporuke, fjučers ugovor najčešće se kompenzira62, dok je forvard ugovor namenjen isporuci. Kupac ili prodavac, koji želi da bude oslobodjen obaveze iz ugovora, pre roka dospeća, zaključuje na terminskoj berzi novi fjučers ugovor u kojem zauzima suprotnu poziciju od prvobitne. Dok se fjučers ugovor ne ispuni tretira se kao otvorena pozicija. Broj otvorenih pozicija izražava dubinu terminskog tržišta odred-jenog finansijskog instrumenta.

Strane u forvard ugovoru izložene su kreditnom riziku. Svaka od ugovorenih strana može da ne izvrši svoju obavezu. U slučaju fjučers ugovora, obračunski zavod (klirinška kuća) garantuje izvršenje transakcije. Kao posledica toga kreditni rizik je minimalan. Kod ovih ugovora i kupac i prodavac polažu depozit (maržu, marginu), koji predstavlja garan-ciju izvršenja ugovora.63 U zavisnosti od kretanja cena fjučersa vrši se prilagodjavanje na računima kupaca i prodavaca. Sredstva se prebacuju sa računa kupca na račun prodavca i obrnuto. Suština je usaglašavanje njihovih pozicija sa promenama cena. Stoga se smatra da fjučers ugovori imaju odredjena plaćanja u medjuvremenu, dok forvardi to nemaju.

Prednosti forvard ugovora su dostupnost bilo kojeg dana u godini na bilo koji novčani iznos. Transakcioni troškovi veći su za manje iznose, a manji za veće iznose. Tržište forvarda nudi i odredjene vrste bankarskih usluga (pozajmljivanje sredstava, konsultovanje i drugo). Za razliku od forvarda na tržištu fjučersa isključivo se obavljaju poslovi kupoprodaje ugovora bez pratećih savetodavnih aktivnosti.

Na drugoj strani, prednosti fjučers ugovora su dostupnost ugovora na manje iznose, niži kreditni standardi, lakše upravljanje stečenom poziciom (lakše je i jeftinije likvidirati poziciju, a da se, pri tom, ne mora preuzimati isporuka). Najznačajnija prednost fjučers ugovora je likvidnost u odnosu na forvarde. Preciznije rečeno, njima se može trgovati na berzi, a isporuka se vezuje ne za fiksni datum, kao kod forvard ugovora, već za mesec u kojem se mora obaviti.

Prvi slučaj trgovine fjučersima zabeležen je u Japanu početkom sedamnaestog veka. Brojna pravila ovog tržišta bila su identična pravilima savremenih terminskih berzi. Svi ugovori bili su standardizovani, a vremenski period na koji se odnosio ugovor bio je ograničen. Trgovina se vršila preko klirinške kuće i svaki trgovac je, po svom izboru, sa klirinškom kućom morao da ustanovi nivo kredita.

Tokom devetnaestog veka, jačanjem privrede SAD, robne berze su evoluirale od neor-ganizovanih tržišta klirinškog tipa u organizovane berze. Prva organizovana terminska berza osnovana je 1848. godine u Čikagu.64 Njena karakteristika bila je neposedovanje svojstva prenosivosti fjučers ugovora. Šezdesetih godina prošlog veka, trgovina fjučers ugovorima ulazi u fazu ekspanzije, koju karakteriše intenzivan rast broja zaključenih ugo-vora. 62 Generalno gledano, 98% ugovora se izvršava na ovaj način. 63 Visina depozita je različita, u zavisnosti od vrste aktive i kreće se najčešće od 5 - 15% od vrednosti

ugovora. Kolb, R.W., Overdahl, J., Financial Derivatives, Wiley Finance, Twickenham, 2002, str. 97.64 CTB je imala 82 člana, a prvi terminski ugovor sklopljen je 1851. godine. Ugovor se odnosio na isporuku

13.000 bušela žita, koja je trebalo da bude izvršena u junu, po ceni jedan cent nižoj od cene bušela na dan zaključivanja ugovora. Teweles, J., The Futures Game, McGraw Hill Inc., New York, 1987, str. 8.


Razvoj tržišta fjučersa u SAD praćen je razvojem tržišta u Japanu, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj. Osnovne funkcije ovih tržišta bile su utvrdjivanje cena osnovnih finansijskih instrumenata, odnosno ukazivanje učesnicima na mogući smer kretanja njihovih cena u budućnosti, transfer rizika, kao i pružanje spekulativnih mogućnosti učesnicima koji preuzimaju veći rizik od uobičajenog.

Do sedamdesetih godina fjučers ugovori su postojali samo u oblasti tradicionalnih poljo-privrednih proizvoda (žitarice, stoka), a kasnije i kod namernica koje se uvoze (kafa, kakao, šećer) ili industrijske robe. Ovi fjučers ugovori su poznati pod imenom robni fjučersi. Za razliku od robnih fjučersa, ugovori bazirani na finansijskim instrumentima ili finansijskim indeksima su finansijski fjučersi. Oni se mogu klasifikovati na indeksne fjučerse, kamatne fjučerse i valutne fjučerse. U njihovoj osnovi nalaze se finansijski instrumenti (kratkoročni i dugoročni), devizni kursevi i kretanje nivoa berzanskih indeksa.65

Učesnici u berzanskoj trgovini fjučersima su berzanski trgovci, hedžeri i spekulanti. Ber-zanski trgovci obavljaju trgovinu za svoj ili tudji račun. Većina njihovih poslova se odnosi na izvršavanje tudjih naloga. Nalog izvršava ovlašćeni terminski broker koji prima proviziju za obavljeni posao. U slučaju da brokeri trguju za svoj račun, trgovina ne sme da podra-zumeva konflikt njihovih interesa i interesa klijenata čije naloge izvršavaju. Brokeri mogu trgovati uz minimum polaganja depozita i u kratkom periodu mogu likvidirati ili preuzeti poziciju.

Hedžeri ulaze u terminsko trgovanje ne da bi ostvarili profit, već da bi izbegli gubitak. Oni nastoje da smanje rizik od gubitka prouzrokovan oscilacijom cena. Njihovo prisustvo na terminskom tržištu povećava likvidnost tržišta i približava ponudjene i tražene cene. Hedžeri nastoje da izvrše realokaciju rizika na spekulante, koji ga preuzimaju u nameri da ostvare profit.

Spekulanti kupuju i prodaju terminske ugovore za svoj račun, rizikujući vlastiti kapital. Dakle, veruju da tekuća cena fjučersa neće biti jednaka promptnoj ceni tržišnog materijala, koji je predmet ugovora u budućnosti. Broj spekulanata i suma kapitala namenjena tržištu daleko je veća nego kod berzanskih trgovaca. Trgovinska aktivnost na berzi fjučersa zavisi od uloge spekulanata, koji nastoje da prognoziraju cene na dan isporuke. To je dovelo do uverenja da trgovci na berzi profitiraju na račun svojih klijenata čije naloge treba da izvršavaju.

Spekulanti koji poseduju fjučers ugovor mogu, pre datuma isporuke, stečenu poziciju lik-vidirati. Za kupca fjučers ugovora ovo znači prodaju istog broja identičnih fjučers ugovora, a za prodavca kupovinu istog broja fjučers ugovora. Najveći broj spekulanata prodaje ugovore pre njihovog isteka i putem neutralisanja vrši likvidiranje preuzetih pozicija. Alter-nativa je da se čeka do dana isporuke, odnosno da se zadrži ugovor do njegovog isteka. Na dan isporuke, strana koja kupuje ugovor prihvata isporuku po ugovorenoj ceni, a strana koja prodaje ugovor likvidira svoju poziciju isporučujući naznačeno. Svaki ugovor ima svoja sopstvena, specifična pravila za obavljanje i preuzimanje isporuke. Ona se odnose na vreme i mesto isporuke, kao i na način na koji će sredstva menjati vlasnika. 65 Kolb, R.W., Understanding Securities Markets, New York Institute of Finance, New York, 1991, str. 14.

136 EKONOMIJA

Fjučers ugovorima mogu trgovati samo članovi terminske berze. Ukoliko trgovac, koji želi da izvrši kupovinu ili prodaju fjučers ugovora, nije član terminske berze, to može učiniti, in-direktno, preko brokerskih i dilerskih kuća. Trgovac mora odabrati brokera preko koga će otpočeti trgovački posao. Broker može biti partner u brokerskoj firmi, vlasnik akcija firme, ali je, pre svega, registrovan predstavnik brokerske kuće. Nakon što je klijent odabrao brokersku kuću i registrovao brokera, vrši se otvaranje računa i trgovac stiče poziciju onog momenta kada je nalog izvršen u prostoru za trgovanje na terminskoj berzi.

U kupoprodajnim transakcijama izmedju kupca i prodavca posreduje klirinška kuća. Jedna od funkcija ove kuće je garantovanje da će dve strane izvršiti svoje obaveze na sve ugovore. Kada investitor zauzima poziciju na terminskom tržištu, klirinška kuća zauzima suprotnu poziciju i slaže se da zadovolji sve uslove predvidjene ugovorom. Zahvaljujući klirinškoj kući investitor ne treba da brine o finansijskoj snazi i integritetu druge strane u ugovoru. Klirinška kuća sebe postavlja kao kupca za svaku prodaju i kao prodavca za svaku kupovinu. Na taj način, investitori su slobodni da likvidiraju svoje pozicije. Oni to rade bez mešanja druge strane u izvorni ugovor i bez rizika da će druga strana odustati od izvršenja ugovora.

4.2. PERFORMANSE OPCIONIH UGOVORA

Opcija je ugovor u kojem prodavac opcije priznaje kupcu opcije pravo, ali ne i obavezu, da kupi ili proda odredjeni broj osnovnih hartija od vrednosti (akcija, indeksa na akcije, obvezni-ca, indeksa na obveznice), po odredjenoj ceni utvrdjenoj u momentu zaključivanja ugovora (strajk ceni)66 na dan isteka ugovorenog roka ili pre tog roka. Opcioni ugovori omogućavaju zaštitu od rizika u slučaju neočekivanih kretanja na tržištu. Istovremeno je prisutna velika mogućnost generisanja profita ako su tržišna kretanja u skladu sa predvidjanjima investi-tora. Na osnovu te osobine opcijama nije inherentna simetričnost izmedju rizika i prinosa. Bilo da je investitor sklon riziku ili ne, u svakom trenutku može da izabere strategiju koja odgovara njegovoj trenutnoj poziciji.

Podela opcija može se izvršiti po više kriterijuma. Jedan od njih, na osnovu kojeg su se izdiferencirala različita organizovana tržišta opcija, jeste vrsta finansijske aktive na koju se pravo iz opcijskog ugovora odnosi. Prema ovom kriterijumu razlikujemo opcije na fizičku robu i poljoprivredne proizvode, valute, fjučers ugovore i finansijske indekse. Sledeća podela opcija, sa stanovišta preuzetih obaveza prodavca, jeste na kol opcije i put opcije. Kupac, kupovinom kol opcije stiče pravo da kupi osnovnu hartiju od vrednosti, a kupovinom put opcije stiče pravo da proda osnovnu hartiju od vrednosti.

Opcije se dele, u zavisnosti od toga kada se mogu izvršiti, na američke i evropske. Kod američkih opcija, kupac ima pravo da izvrši opciju na dan isteka ugovorenog roka ili pre toga. U suprotnom pravo iz opcije ostaje neiskorišćeno, odnosno ona postaje ništavna i prestaje da bude finansijski instrument. Za razliku od američkih opcija, evropske opcije se izvršavaju samo po isteku ugovorenog roka. Kupci i prodavci ove dve vrste opcija, mogu 66 Strajk cena ili cena izvršenja predstavlja cenu po kojoj se finansijski instrumenti mogu prodati ili kupiti.


da zatvore svoju poziciju u bilo koje vreme. Kupci u ovoj transakciji, u odredjenom tre-nutku, pre isteka ugovorenog roka, zaključuju prodaju opcije, a prodavci opcije zaključuju kupovinu opcije. I jedni i drugi na taj način zauzimaju suprotne pozicije od prvobitnih, i likvidiraju svoju prethodnu poziciju. Većina opcija kojima se danas trguje na berzama su američkog stila.

Opcije su danas jedan od najznačajnijih instrumenata zaštite investitora od različitih vrsta rizika u finansijskom poslovanju. Tržišta opcija, kao segmenti terminskog tržišta, im-aju najveći rast i razvoj. Danas ovaj instrument koriste kompanije, banke, osiguravajuća društva, vlade mnogih zemalja, a sve u cilju da se smanje troškovi kapitala, iskoristi ekonomija obima i ostvari arbitraža na svetskom tržištu kapitala.

4.3. PERFORMANSE SVOP UGOVORA

Svop ugovori se mogu definisati kao inovativni finansijski instrumenti koji omogućavaju ot-klanjanje raznih vrsta poslovnih rizika, smanjenje troškova finansiranja i vodjenje efikasne poli-tike likvidnosti. Kao vanberzanski finansijski instrumenti, svop ugovori se prilagodjavaju konk-retnim potrebama zainteresovanih strana i donose korist svim tržišnim učesnicima. U osnovi, svop ugovorima dve strane se obavezuju da će uzajamno vršiti periodična plaćanja.

U svop operacijama prisutan je rizik da jedna od strana neće ispuniti svoje obaveze, koje se odnose na plaćanje kamate na zamišljeni iznos glavnice. To znači da neće biti izvršen cilj zbog kojeg je svop nastao. Pošto su u svop operacijama uključena preduzeća sa različitim kreditnim rejtingom, postaji rizik da preduzeće sa slabijim rejtingom neće ispuniti svoje obaveze. Zbog toga se zahteva garancija visoko rangirane banke. U zavis-nosti od karakteristika svop plaćanja razlikuje se svop kamatne stope, valutni svop, robni svop i svop akcija.

Svop kamatne stope predstavlja sporazum dve strane o zameni fiksne kamate za promen-ljivu kamatu u istoj valuti, koja je obračunata na osnovu zajedničkog zamišljenog iznosa. Jedna strana prihvata da plaća drugoj fiksnu kamatu za vreme trajanja ugovora, dok druga strana prihvata da plaća prvoj kamatu po promenljivoj stopi. Za promenljivu ka-matnu stopu najčešće se koristi LIBOR, koja predstavlja prosečnu kratkoročnu kamatnu stopu na londonskom medjubankarskom tržištu novca, u poslovanju izmedju prvoklasnih banaka na jednomesečne, tromesečne, šestomesečne i dvanaestomesečne (najčešće evropske) depozite. Bez obzira na ročnost, izvršava se, kao i ostale kamate, na godišnjoj osnovi. Izmedju fiksne i promenljive kamatne stope postoje odredjene razlike koje ne dozvoljavaju njihovo direk-tno uporedjenje. Potrebno je, pre nego što se uporede, izvršiti odredjene konverzije.

Svop kamatne stope se koristi za smanjenje troškova finansiranja. Najčešće jedna strana ima pristup relativno jeftinim izvorima po fiksnoj kamati ali želi obavezu po promenljivoj stopi, dok druga strana ima pristup relativno jeftinijim izvorima po promenljivoj stopi ali želi obavezu po fiksnoj kamatnoj stopi. Primenjujući svop, obe strane su u mogućnosti da ispune svoja očekivanja.

138 EKONOMIJA

Ovi svopovi imaju za osnovu razliku u tržišnoj percepciji kreditne sposobnosti koris-nika kredita, odnosno emitenta finansijskog instrumenta. Tržište cenu kapitala odredjuje prema rejtingu korisnika, zahtevajući od korisnika sa nižim rejtingom plaćanje više kama-tne stope. Razlika u rejtingu izražava se kao kamatni spred (marža), koji se u finansijskoj teoriji naziva, kvalitetni spred. Učesnici u svopu nastoje da fiksiraju kamatni spred u toku korišćenja sredstava. Na primer, finansijske institucije mogu dobijena sredstva da repla-siraju po nižoj kamatnoj stopi od one po kojoj su ih pribavile. Da bi ostvarenu razliku zadržale troškovi pribavljanja sredstava moraju biti postojani. U uslovima kolebanja ka-matnih stopa to je teško predvideti, što može dovesti finansijske institucije u zonu gubitka. To se posebno odnosi na banke i kreditne ustanove koje sredstvima pribavljenim na tržištu novca, odobravaju hipotekarne kredite sa fiksnom kamatnom stopom.

Valutni svop ugovori omogućuju zamenu kamate po fiksnoj stopi u jednoj valuti za ka-matu sa promenljivom stopom u drugoj valuti. Oni su, istorijski gledano, prvi zabeleženi svop ugovori. Pojavili su se početkom osamdesetih godina od strane kompanija koje su izbegavale oštre propise deviznog i spoljnotrgovinskog poslovanja, koji su važili u nekim razvijenim zemljama (Velika Britanija, Francuska). Danas se koriste za smanjenje troškova finansiranja i za smanjenje rizika vezanog za nestabilnost tržišta valuta. Njihova struktura se bazira na promptnim i terminskim deviznim kursevima, kao i na kamatnim stopama u domicilnim zemljama valuta koje su predmet u valutnim svop transakcijama. Kod valutnog svopa, često dolazi do razmene glavnica koje su denominovane u različitim valutama. Valutni svop se primenjuje uvek kada jedna strana ima relativno jeftiniji pristup jednoj valuti u odnosu na drugu stranu.

Kod robnog svopa učesnici obavljaju periodična plaćanja za odredjenu količinu robe. Jed-na strana plaća fiksnu cenu, a druga plaća promenljivu cenu (obično prosečnu cenu baziranu na periodičnim praćenjima kretanja spot cene) za istu količine robe. Pri tom, potrebno je naglasiti da nikada ne dolazi do razmene robe izmedju strana koje učestvuju u svopu.

U svopu akcija najmanje jedna strana je vezana za prihod na indeks akcija, dok se druga strana vezuje za drugi indeks akcija (različit od prve strane). Ove operacije omogućuju krajnjem korisniku da ostvari prihod na akcije (a da ih nema u svom portfelju), da ostvari fiksni prihod (a da u svom portfelju drži samo akcije), ili da drži portfolio domaćih akcija (a prima prihod od portfolija stranih akcija).

Imajući u vidu celinu prethodnog izlaganja, može se konstatovati, da terminsko tržište ne može da funkcioniše bez bržeg razvoja promptne berzanske trgovine. Terminska trgovina je nastala iz promptne trgovine i predstavlja njen logični nastavak, a ne zasebnu, samos-talnu celinu. Ambijent slobodnog tržišta nameće nova rešenja za tekuće probleme likvid-nosti i finansiranja razvoja, a to je paralelan razvoj promptnih i terminskih berzi.


5. FINANSIJSKE INSTITUCIJE TRŽIŠTA KAPITALA

U tržišnim ekonomijama brojne finansijske institucije na najefikasniji način vrše transfer finansijske štednje od suficitarnih prema deficitarnim ekonomskim subjektima. Najistak-nutiju ulogu imaju intermedijarne finansijske institucije koje učestvuju u finansijskim tokovima emitujući svoje finansijske instrumente. Finansijski intermedijari obuhvataju depozitne i nede-pozitne finansijske institucije. Takodje u finansijskim tokovima učestvuju specijalizovane i pomoćne finansijske institucije.

Finansijske institucije vrše transfer finansijske aktive preko tržišta u drugi vid imovine, koji je privlačniji i atraktivniji, razmenjuju finansijsku aktivu u ime klijenata i za sopstveni račun, pružaju pomoć u kreiranju finansijske aktive, prodaju tu istu aktivu drugim učesnicima na tržištu, daju savete o načinu investiranja i upravljaju portfoliom drugih učesnika na tržištu. Osnovne prednosti korišćenja usluga finansijskih institucija ogledaju se u smanjenju transakcionih troškova, efikasnijem informisanju, obezbedjenju deljivosti i fleksibilnosti ma-lih štediša, diverzifikaciji rizika investiranja kao i u većoj stručnosti u obavljanju finansijskih transakcija na tržištu kapitala.

Jedna od značajnih faza u razvoju tržišta kapitala jeste, jačanje uloge finansijskih in-stitucija kako u primarnom plasmanu hartija od vrednosti tako i u sekundarnom prometu. Svaki emitent nastoji da zbog racionalnosti i efikasnosti plasmana efekata koristi usluge finansijskih institucija tj. finansijskih posrednika.

5.1. DIFERENCIRANJE I OBELEŽJA DEPOZITNIH FINANSIJSKIH INSTITUCIJA

Finansijske institucije profesionalno se bave pribavljanjem kapitala emitujući akcije, dugoročne obveznice, kao i uzimanjem dugoročnih kredita i primanjem depozita na dugi rok. Nesumnjivo, banka je najreprezentativniji predstavnik finansijskih institucija na tržištu kapitala. Ona prikuplja finansijska sredstva i stavlja ih na raspolaganje ekonomskim sub-jektima. Finansijsko posredovanje obavlja preuzimanjem rizika.

Banka je ne samo pasivni učesnik u snabdevanju privrede novcem, nego i kreator novca u granicama u kojima joj to politika centralne banke dozvoli. Nacionalni bankarski sistemi poznaju različite načine inkorporacije banaka, koji proističu iz tradicije, razvijenosti tržišta, stepena državne intervencije i slično. Sa stanovišta kreiranja i trgovine finansijskim instrumentima, najznačajnija je podela na univerzalne, komercijalne i investicione banke.

Univerzalne banke predstavljaju tradicionalni oblik organizacije banaka u Evropi. One imaju depozitnu i kreditnu funkciju, obezbedjuju plaćanja i obavljaju operacije sa hartijama od vrednosti. U ovakvom sistemu organizacije banaka, trgovinu hartija od vrednosti u

140 EKONOMIJA

neposrednom obliku vrše brokersko-dilerske institucije. Za razliku od evropskog bankar-skog sistema u kojem su zastupljene univerzalne banke, američki i japanski sistem poznaje podelu banaka na komercijalne i investicione banke.

Komercijalne banke kreiraju depozite po vidjenju koji po definiciji ulaze u novčanu masu. One imaju sposobnost transformacije depozita, odnosno multiplikacije novca. Sve nacionalne banke u SAD moraju biti članice Federalnog rezervnog sistema i osigu-rane kod fonda za osiguranje banaka.67 Najveće svetske komercijalne banke rangirane po ukupnoj raspoloživoj aktivi nalaze se u Japanu. Komparacije radi, najveća američka komercijalna banka je na tridesetčetvrtom mestu. Medjutim, za razliku od Japana američki propisi sprečavaju veći stepen leveridža68 za veće banke.

Interesantno je istaći da komercijalne banke vrše brojne usluge koje se mogu klasifiko-vati na pojedinačno, institucionalno i globalno bankarstvo. Pojedinačno bankarstvo obuh-vata potrošačke kredite, stambene hipotekarne kredite, finansiranje kreditnih kartica, brokerske usluge, studentske zajmove i usluge individualnog finansijskog investiranja.69 In-stitucionalno bankarstvo obuhvata davanje zajmova nefinansijskim korporacijama, finan-sijskim korporacijama i vladinim subjektima (lokalne, savezne i inostrane vlade). Globalno bankarstvo obuhvata korporativno finansiranje, tržište kapitala i deviza.

Investicione banke su nastavak specijalizacije koja je u istoriji finansijskog tržišta bila prisutna u delatnosti tgovačkih banaka. Savremeno finansijsko poslovanje omogućava investicionim bankama, posebno u SAD, širok krug aktivnosti koja se odnosi na organizovanje emisije hartija od vrednosti, otkup i distribuciju hartija od vrednosti, restrukturiranje i promenu vlasničke strukture preduzeća, konsalting i drugo. Investicione banke su, po obimu bilansne aktive, jednake ili veoma blizu komercijalnim bankama. One uglavnom posluju sa velikim korporacijama, institucionalnim investitorima, vladama i organima lokalne vlasti. I pored činjenice da se zovu “banke” one ne primaju depozite od javnosti. Umesto toga, one de-luju kao agenti za svoje klijente. Jedna tipična investiciona banka vrši sledeće funkcije:

67 Bank Insurance Fund (BIF) osnovan je 1989. godine i njime rukovodi Korporacija za osiguranje federal-nih rezervi (Federal Deposit Insurance Corporation, FDIC) osnovana 1930. godine. Osigurana svota, po računu, je 10.000 US$. Uprkos činjenici da veliki broj banaka ne prihvata članstvo u Federalnom rezer-vnom sistemu, banke članice ovog sistema drže više od 70% svih depozita u SAD. Donošenjem Zakona o deregulaciji depozitnih institucija i monetarnoj kontroli (Depository Institutions Deregulation and Monetary Control Act, DIDMCA), 1980. godine, zahtevi o rezervama odnose se i primenjuju ne samo na članice Federalnog rezervnog sistema, već na sve banke koje osniva savezna država.

68 Leveridž predstavlja koeficijent dugovanja (zaduženosti) običnim akcijama. Definiše se kao odnos izme-dju ukupne pasive i broja običnih akcija.

69 Banke usmerene na stanovništvo moraju se povinovati opštem setu standarda koji je utvrdio Bazelski Komitet (Basle Committee of Central Bank Regulators), koji predstavlja deo Banke za Medjunarodno poravnanje. Ovi standardi odreduju minimalni racio bankarskog kapitala ponderisan rizikom aktive. Izmedju aktive koja je ponderisana nultim rizikom (gotovina i zlatne poluge) i aktive ponderisane 100% rizikom (krediti nebankarskim klijentima, krediti za banke i entitete javnog sektora van OECD) nalazi se aktiva koja je ponderisana 10% rizikom (hartije od vrednosti sa fiksnom kamatom koje izdaje vlada OECD koje imaju rok dospeća kraći od jedne godine), aktiva ponderisana 20% rizikom (hartije od vrednosti koje izdaje vlada OECD i koje imaju rok dospeća duži od godinu dana i krediti za banke i entitete javnog sektora koji su locirani u OECD), i aktiva ponderisana 50% rizikom (stambene hipoteke). D. Blake., Financial Market Analysis, John Wiley & Sons Ltd., 2000., str. 10.


korporativno finansiranje, upravljanje aktivom, finansiranje izvoza, medjunarodni investi-cioni konsalting, brokerstvo, korespodentno bankarstvo70 i slično.

Treba uočiti da investicione banke ne pružaju samo usluge klijentima, već rade i za sop-stveni račun. Jedan od primera jeste vlasničko trgovanje, gde banka koristi sopstveni kapitala i nastoji da zaradi od promene cena finansijkih instrumenata (npr., foreks trgov-anje gde banka nastoji da zaradi novac od promene deviznih kurseva). Može se navesti i akcijsko bankarstvo, gde banka samostalno vrši akcijsko investiranje u novu kompaniju, nasuprot organizovanju kredita ili emitovanju akcija koje kupuje.

Pored banaka u finansijske institucije svrstavaju se i štedno-zajmovna udruženja. Ona se bave prikupljanjem štednje, kreiranjem nemonetarnih depozita i kreditiranjem deficitarnih sub-jekata, uz jako pokriće kakvo je hipoteka. Imovina štedno-zajmovnih udruženja je za trećinu manja od imovine komercijalnih banaka. Tradicionalno jedina aktiva u koju je dozvoljeno da štedno-zajmovna udruženja ulažu bile su hartije od vrednosti obezbedjene hipotekom. Danas ona investiraju u potrošačke zajmove, nepotrošačke zajmove (komercijalne, korpo-rativne, poljoprivredne zajmove i zajmove preduzećima) i opštinske hartije od vrednosti. Ova udruženja imaju evidentne prednosti u davanju hipotekarnih zajmova, ali im ne-dostaje iskustvo u davanju komercijalnih i korporativnih zajmova.

Depozitne institucije slične štedno-zajmovnim udruženjima su štedne banke. Iako, su ukupni depoziti štednih banaka manji od ukupnih depozita štedno-zajmovnih udruženja, one su, najčešće, veće institucije. U portfelj štednih banaka uključene su korporativne obveznice, hartije od vrednosti državne blagajne i vladinih agencija, opštinske hartije od vrednosti, obične akcije i potrošački krediti.

Ovde će biti pomenute i kreditne unije kao najmanje i najnovije depozitne institucije. One svojim članovima vrše usluge štednje i pozajmljivanja finansijskih sredstava. Iako je broj kred-itnih unija danas veći nego broj komercijalnih banaka, njihova ukupna aktiva je neznatna u odnosu na aktivu komercijalnih banaka. Kreditne unije su vlasništvo njihovih članova. Znači, depozite članova čine akcije. Akcije kreditnih unija koje su federalno osnovane, od sedamdesetih godina u SAD, osigurava Nacionalni fond za osiguranje akcija. Aktiva kreditnih unija sastoji se, pre svega, od malih potrošačkih kredita. Poslednjih godina u svom portfelju one drže i pojedinačne porodične hipoteke.

Ne iznenadjuje činjenica da se učešće banaka na tržištu kapitala konstantno smanjuje, pod uticajem deregulacije u finansijskoj oblasti, koja je dovela do jačanja prisutnosti drugih institucionalnih investitora (penzioni fondovi, osiguravajući zavodi, investicioni fon-dovi). Ove institucije obezbedjuju, u specifičnim segmentima tržišta, veću diverzifikaciju portfolija hartija od vrednosti i profesionalnije investiciono upravljanje. Uticaj rastuće konkurencije i smanjenje tržišnog udela ima za posledicu nižu profitabilnost banaka. Med-jutim, ne sme se zaboraviti da su banke nastale zahvaljujući koncentraciji i centralizaciji kapitala i da su nezamenljive u obezbedjivanju efikasnosti kapitala.

70 Korespodentno bakarstvo podrazumeva da banka deluje kao agent neke druge banke.

142 EKONOMIJA

5.2. DIFERENCIRANJE I OBELEŽJA NEDEPOZITNIH FINANSIJSKIH INSTITUCIJA

Značajna faza u razvoju tržišta kapitala odnosi se na formiranje institucionalnih inves-titora koji, u razvijenim ekonomijama, imaju značajniju ulogu od individualnih investitora. Funkciju institucionalnih investitora, kao što je ranije navedeno, vrše osiguravajuće kompanije, penzioni fondovi i investicione kompanije.

Strateško opredeljenje svake osiguravajuće kompanije jeste uvećanje finansijskih sredstava ukoliko želi da opstane i pojača svoju konkurentsku sposobnost na tržištu. Jasno je da se do većeg obima sredstava u stabilnim ekonomskim uslovima dolazi pravilnim ulaganjem privremeno slobodnih novčanih sredstava. Osiguravajuće kompanije za utvrdjenu premiju obezbedjuju isplatu ugovorene sume, ukoliko se dogodi odredjeni slučaj. Premija kao bitan element osiguranja prdstavlja cenu rizika za koju osiguravajuća društva pružaju zaštitu. Ona u sebi sadrži cenu koštanja osiguranja i cenu usluga uvećanu za odredjeni iznos rezervi sig-urnosti. Strukturu cene koštanja, u osiguranju, čine verovatni elementi, i ona je proizvod verovatnoće štetnog dogadjaja i verovatnoće intenziteta štete prilikom nastanka štetnog dogadjaja. Determinanta obima posla koji osiguravajući zavod može da započne je za-konski višak.71

Osiguravajuće kompanije funkcionišu kao nosioci rizika. Obim i način poslovanja ovih kompanija na tržištu kapitala zavisi od vrste rizika koji one osiguravaju. S obzirom na vrste rizika, osiguranje se može podeliti na osiguranje života i opšte osiguranje (osigu-ranje imovine, osiguranje od odgovornosti, osiguranje od posledica nesrećnog slučaja, osiguranje od prirodnih okolnosti, skrivenih opasnosti i drugo).

Osiguranje života na razvijenim tržištima kapitala koristi se sve više kao supstitut penzi-onog osiguranja. U strukturi izvora sredstava kompanija životnog osiguranja, polise vezane za penziono osiguranje predstavljaju najznačajniji izvor. Kompanije životnog osiguranja su najveći kupci korporativnih obveznica. Pri tom, obveznice i hipoteke čine dve trećine njihove ukupne aktive. Većina ugovora, koji se odnose na osiguranje života, bazirana je na fiksnim kamatnim stopama koje se isplaćuju kupcu polise posle odredjenog broja go-dina.

Opšte osiguranje omogućava transfer nekomercijalnih rizika pojedinca ili preduzeća. U ovom slučaju rizici koji se osiguravaju su gubitak, oštećenje ili uništenje imovine, gubitak ili umanjenje radne sposobnosti, štete koje su nanela treća lica usled nepažnje i štete prouzrokovane povredama ili smrću na radnom mestu. Dužnički finansijski instrumenti čine najveći deo njihove finansijske aktive. Stoga je ona osetljiva na rast kamatnih stopa.

Hartije od vrednosti sa fiksnim prinosom imaju najvažnije mesto u investicionom port-felju svetskih osiguravajućih kompanija. Ukoliko se nivo analize spusti na pojedine zemlje,

71 Zakonski višak osiguravajućih zavoda je razlika izmedju aktive i pasive. Da bi se ustanovio zakonski višak neophodno je izvršiti procenu vrednosti aktive i pasive. Sve do nedavno, sposobnost preuzimanja rizika merila se odnosom godišnjih premija i zakonskog viška (obično je ovaj odnos bio 2:1 ili 3:l, što znači da 1$ zakonskog viška, može da podrži 2-3$ godišnjih premija).


logično je da postoje manja ili veća odstupanja od globalnih kretanja. Na primer, u Ve-likoj Britaniji najmanje se ulaže u hartije od vrednosti sa fiksnim prinosom, dok je plasman u nekretnine naročito izražen u zemljama sa visokom inflacijom. Zbog velikog finansijskog potencijala osiguravajuće delatnosti, mnoge zemlje zakonskim i drugim propisima regulišu procenat osiguranja po oblicima plasmana i daju zabrane i ograničenja za neke vrste plasmana u inostranstvo.72

Značaj osiguranja raste sa ekonomskim i društvenim razvojem. Zato je razumljivo da osiguranje u razvijenim zemljama predstavlja značajan element njihove ekonomije. Kako osiguranje zavisi od stanja u privredi i njenog razvoja, jasno je da iskustva razvijenih ze-malja mogu poslužiti kao putokaz za razvoj osiguranja u zemljama u tranziciji.

Penzioni fondovi, pored osiguravajućih kompanija, pripadaju grupi nedepozitnih finansijskih institucija. Poznato je da oni obezbedjuju pojedincima sigurnost i stabilnost prihoda posle završetka radnog veka. Suština državnih i privatnih penzionih fondova je da obezbede isplatu penzija i da prikupljenu finansijsku štednju transformišu do deficitarnih subjekata.

Obezbedjenje sigurnih prihoda za penzionere veoma je složeno, zbog stalnog uti-caja inflacije, promene starosne strukture zaposlenih, kao i rizika reinvestiranja u uslo-vima rasta kamatnih stopa. Pošto je glavni deo portfolija penzionih fondova uložen u dugoročne obveznice, to će rast kamatnih stopa usloviti pad cena obveznica. Zato je neophodno izolovati portfolio dugoročnih obveznica od dejstva rizika reinvestiranja. To se postiže kupovinom obveznica koje se otplaćuju odjednom, sa periodom dospeća koji je jednak periodu dospeća obaveze ili formiranjem portfolija obveznica čije prosečno trajanje odgovara prosečnom roku dospeća obaveza.

Dva osnovna tipa penzionog fonda su fondovi utvrdjenih doprinosa i fondovi utvrdje-nih isplata. Kod fondova utvrdjenih doprinosa isplata penzija zavisi od rasta aktive fonda, tj. od investicionog udela aktive u koju su sredstva penzionog fonda uložena. Investicioni rizik u ovom slučaju snosi korisnik penzije. S druge strane, on ne gubi akumulirana sredstva ukoliko napusti preduzeće. Kod fondova utvrdjenih isplata organizator fonda vrši isplate odredjenih prihoda korisniku nakon odlaska u penziju. Kao posledica toga korisnik penzije ne snosi in-vesticioni rizik, ali snosi rizik ako napusti preduzeće ili poslodavac bankrotira.

Danas se koriste hibridni penzioni planovi, koji imaju karakteristike osnovnih planova. To je tzv. “floor-offset plan” koji podrazumeva da poslodavac svake godine daje odredjeni iznos sredstava fondu i da garantuje minimalni iznos penzija.73 Ako fond ne postigne rast koji obezbedjuje isplatu unapred utvrdjenog nivoa penzija, korisnik penzije je obavezan da pokrije deficitarnu sumu. Pri tom, poslodavac i korisnik penzije dele rizik investiranja.74

72 U SAD, na primer, država reguliše poslovanje osiguravajućih zavoda, najčešće ograničavajući procenat sredstava plasiran u obične akcije, na manje od 10% finansijske aktive. Obično je dozvoljeno da se plasira 5% od ukupnih raspoloživih sredstava u bilo koji oblik finansijske aktive. Fabozzi, F.J. and Modi-gliani, F., op.cit., str. 392.

73 Cornett, M.M., Fundamentals of Financial Institutions Management, McGraw-Hill Inc., New York, 1999, str. 164.

74 Op.cit, str. 169.

144 EKONOMIJA

Pošto su kod penzionih fondova rokovi dospeća pasive i aktive uglavnom poznati ili se mogu lako utvrditi, portfolio struktura ovih fondova je jednostavna. Penzioni fondovi nisu izloženi riziku likvidnosti, jer se lako može predvideti odliv sredstava iz fonda. Najčešće, nisu izloženi ni riziku kamatne stope. Naime, mogu se usloviti rokovi dospeća obaveza i plasmana. Kao posledica toga, penzioni fondovi biće zainteresovani za takvu strukturu portfolija koja im omogućuje veći prihod uz predvidljivi rizik. Zato ulažu u dugoročne hartije od vrednosti sa višim prinosom (akcije) ili u fondove koji imaju agresivan rast (rizični kapital). Da bi se očuvala realna vrednost investiranih sredstava penzionih fondova, neke zemalje (Velika Britanija, Francuska) ulažu veći deo aktive u realnu imovinu.

Neophodno je da se godišnje uporedi sadašnja vrednost pasive fonda sa tržišnom vrednošću penzione aktive. Ukoliko postoji deficit, on se mora prikazati u bilansu stanja kao obaveza, iako korporacija ima suficit u svim drugim fondovima. Imajući u vidu rečeno, proizilazi da nije dozvoljena neutralizacija. Ukoliko je u pitanju nesiguran penzioni fond, organizator fonda može, koristeći unutrašnje menadžere, sam upravljati penzionom aktivom. Takodje, može uz pomoć spoljnih menadžera raspodeliti aktivu na veći broj preduzeća koja se profesionalno bave upravljanjem finansijskom aktivom. U cilju razvi-janja politike investiranja neophodno je da organizator fonda ima veći broj savetnika koji ukazuju na najefikasniji način alociranja aktive i oblikovanja pasive fonda.

Investicione kompanije prodaju akcije i investiraju ostvareni prinos u diverzifikovani port-folio hartija od vrednosti. Hartije koje one izdaju, kada se radi o SAD, moraju zadovoljiti zahteve SEC. Investicione kompanije da bi došle do predvidjenog cilja u obavezi su da obelodane finansijske izveštaje i investicionu politiku koju vode. Zabranjuje se promena investicionih ciljeva bez saglasnosti akcionara. Investiranjem u ovu kompaniju investitor može da ostvari veći prinos zahvaljujući diverzifikaciji portfolija.

Investicione kompanije mogu biti sa fondovima na neodredjeno vreme, fondovima na odredjeno vreme i sa zajedničkim fondovima. Kompanija sa fondovima na neodredjeno vreme prodaju nove akcije javnosti i otkupljuju svoje neprodate akcije po ceni koja odgovara nji-hovom udelu u vrednosti portfolija. Inače, udeo se izračunava dnevno, nakon zatvaranja berze, tako što se tržišna vrednost portfolija umanji za iznos pasive i podeli sa brojem akcija. Dobijeni iznos predstavlja neto vrednost aktive po jednoj akciji. Pomenute akcije nudi direktno kompanija ili broker u svoje ime, a cena ponude odgovara neto vrednosti aktive uvećana za prodajnu proviziju koju kompanija može da naplati.75

Takodje, postoje kompanije koje ne naplaćuju proviziju. Umesto toga one dobijaju svake godine do 1,25% dnevnog proseka aktive za pokriće troškova prodaje i mar-ketinga.76 Kompanije sa fondovima na odredjeno vreme prodaju ali najčešće ne otkupljuju svoje akcije. Prodaja akcija vrši se kako na organizovanoj berzi tako i na vanberzanskom tržištu. Cenu akcija odredjuje ponuda i tražnja, tako da ona može da padne ispod ili da poraste iznad nominalne vrednosti akcije. Akcije se mogu prodavati uz diskont ili premiju.

75 Provizija se kreće od 8,5% na manje investicije do l% na sume preko 500.000$. 76 Dimson, E., Minio-Kozerski, C., Closed-end Funds: A Survey, Financial Markets, Institutions and Instruments,

2002, str., 8.


Poslednjih godina, kompanije [panije i Koreje predstavljaju eminentan primer prodaje akcija uz premiju. Istorijski posmatrano, one su manje popularne od prvog tipa kompanija. Poslednjih godina dobijaju na značaju, pre svega, zbog ulaganja u internacionalne inves-ticione portfolije. Popularnost ovih kompanija je povećana uvodjenjem terminskog fonda koji ima fiksno odredjen dan dospeća.77

Zajednički fondovi mogu ograničiti svoje investicije samo na odredjene hartije od vrednosti ili na odredjene grupe hartija od vrednosti, kako bi se postigla bolja selekcija portfolija.78 Neke kompanije ograničavaju svoje investicije na mala preduzeća i strane akcije smanjujući učešće neophodno za istraživanje u velikim kompanijama. Pojedini fondovi se specijali-zuju za ulaganje u hipotekarne hartije, korporativne obveznice ili opštinske obveznice. Na primer, fondovi američke vlade investiraju samo u vladine obveznice. Interesantno je istaći da se, po sumi sredstava sa kojom raspolažu, nalaze iza komercijalnih banaka i osiguravajućih kompanija, a ispred kreditnih unija i štedionica. Oblast zajedničkih fon-dova je podeljena na deset velikih grupa kojima pripada 50% ovog tržita.

Nakon analize najvažnijih institucionalnih investitora, može se zaključiti da oni emitujući finansijske instrumente i učestvujući na tržištu kapitala doprinose značajnijem uvećanju fin-ansijskih tokova. Institucionalni investitori su profitno orijentisane institucije koje omogućuju racionalno korišćenje finansijskih sredstava, efikasno funkcionisanje tržišta kapitala i sman-jenje rizika investitora.

5.3. DIFERENCIRANJE I OBELEŽJA SPECIJALIZOVANIH FINANSIJSKIH POSREDNIKA

Specijalizovani finansijski posrednici bave se aktivnostima vezanim za transformaciju rizika i obezbedjenje likvidnosti. Njihovo učešće na tržištu kapitala je aktivnije i kratkoročnije od učešća opštih finansijskih posrednika (depozitnih i nedepozitnih finansijskih institucija). Speci-jalisti pokrivaju aktivnost arbitraže, hedžinga i spekulacije.

Arbitražeri su specijalizovani finansijski posrednici koji sprečavaju da cene hartija od vred-nosti odu van linije arbitražnog opsega (van linije fer cene), koja odražava teoretsku ili pravu vrednost finansijskog instrumenta. Takodje, arbitražeri sprečavaju da se cene identičnih hartija od vrednosti, kojima se trguje na različitim tržištima, menjaju previše jedna u odno-su na drugu.

77 Prvi takav fond je osnovan novembra 1988. godine od strane “Blackstone Financial Management”. Cilj fonda bio je da vrati akcionarima incijativnu cenu nudjenja (10$) uve}anu za stopu koja je konkurentna sa hartijama državne blagajne sa istim rokom dospeća. Donovan, P., Closed-end Funds in the United States of America, Funds and Portfolio Management Institutions, Amsterdam, 1995, str. 260.

78 Časopis Money je ispitivao 29 velikih fondova da bi odredio prosečne godišnje troškove posedovanja običnih akcija u pojedinim fondovima. U računanju efektivnog godišnjeg troška optere}enja, časopis je pretpostavio da su akcije posedovane tri godine. Troškovi su rangirani od 0,4% do 3,5%. Kod 21 od analiziranih 29 fondova troškovi su rangirani izmedju 2-3%, a kod 6 fondova troškovi su bili oko 1%.

146 EKONOMIJA

Za razliku od arbitražera, hedžeri nastoje da se oslobode rizika sa kojim se trenutno suočavaju ili sa kojim očekuju da će se suočiti u budućnosti. Postavlja se pitanje kako se u praksi hedžeri oslobadjaju od rizika sa kojim se suočavaju? Osnovni i najčešći način jeste korišćenje terminskog tržišta kapitala. Iako je moguće koristiti fjučerse i opcije za stvaranje “savršenog” hedžinga, i tako u potpunosti zaštititi gotovinsku poziciju od nega-tivnih promena cena hartija od vrednosti, hedžing pruža adekvatnu zaštitu od rizika samo ukoliko je promena cena mala. Medjutim, ukoliko postoje stalne promene cena hartija od vrednosti, hedžing mora redovno da se rebalansira.

Hedžing je transakcija kojom se smanjuje ili eliminiše rizik prisutan u poslovanju izvedenim hartijama od vrednosti. Rizik se prenosi od onih koji su voljni da plate da bi ga izbegli do onih koji žele rizik da preuzmu u nadi da će profitirati. Preuzimajući poziciju suprotnu od one koju poseduju, po ceni koja je danas utvrdjena, hedžeri nastoje da smanje rizik suprotnog kretanja cena, to jest da suzbiju rizik neočekivane promene cena. Sve dok se promptne i terminske cene kreću u istom smeru svaki gubitak na jednoj strani biće nadoknadjen do-bitkom na drugoj strani.

Osnovni hedžing koncept definiše unakrsni, kratki i dugi hedžing.79 Unakrsni hedžing se primenjuje u slučaju kada portfolio ili individualni finansijski isntrument nije indentičan instru-mentu na kojem se bazira fjučers. On ukazuje na rizik do koga može doći ukoliko kretanje cene osnovnog instrumenta u fjučers ugovoru ne prati kretanje cene finansijskog instru-menta ili portfolija koji je štićen.

Kratki hedžing se koristi u cilju zaštite investitora od budućeg pada promptne cene finansi-jskog instrumenta ili portfolija. Prilikom izvršenja kratkog hedžinga, hedžer prodaje fjučers ugovor (prodajni hedžing), i prenosi cenovni rizik na kupca fjučers ugovora. S druge strane, dugi hedžing se koristi radi zaštite od povećanja cene finansijskog instrumenta ili portfolija, koji će se, u nekom budućem vremenu, nabaviti na promptnom tržištu. Drugim rečima, pošto investitor u budućnosti raspolaže odredjenim iznosom novca, on unapred osigurava, preko fjučers ugovora, cenu po kojoj će kupiti osnovni finansijski instrument.

Spekulanti nastoje da ostvare profit prateći kretanja na tržištu. Zapravo oni nisu zintereso-vani za tekući nivo cena, već samo za predvidjanje kretanja cena u budućnosti. Ukoliko očekuju porast cena odredjenih hartija od vrednosti, oni će zauzeti duge (nehedžirane ili otkrivene) pozicije. Obrnuto, ukoliko očekuju pad cena oni će zauzeti kratke pozicije. Imajući u vidu činjenicu da su transakcioni troškovi na promptnom tržištu često viši od tran-sakcionih troškova na terminskom tržištu, spekulanti češće zauzimaju pozicije na tržištu fjučersa i opcija.

Znajući da se najveći broj spekulativnih aktivnosti obavlja pozajmljenim sredstvima, spekulanti nastoje da “drže” pozicije na tržištu veoma kratko.80 Iako je spekulacija direk-tno uporediva sa kockanjem, ona je važna za efikasno funkcionisanje tržišta.

79 Bekaert, G., Harvey, C.R., Lundblad, C., Emerging Equity Markets and Economic Development, NBER Working Paper, June 2000, str. 28.

80 Spekulanti ne vole da ″drže″ pozicije od jednog poslovnog dana zbog nepovoljnih vesti koje mogu da se dese kada se tržište zatvori. Na primer, postoje dokazi da spekulanti zaradjuju novac ako u proseku zauzimaju pozicije na tri minuta ili kraće, ili gube novac ako zauzimaju iste na duže od tri minuta.


Najvažnija korist od aktivnosti spekulanata jeste obezbedjenje likvidnosti na tržištu. Tržište će biti likvidno ukoliko, od strane spekulanata, postoji kontinuirani tok naloga za kupovinu i prodaju. Neuskladjenost heterogenih stavova, medju spekulantima koji veruju da će cene rasti, i onih koji veruju da će cene padati, povremeno narušava ravnotežu. Ukoliko većina spekulanata smatra da će cene padati likvidnost tržišta je jednostrana. Pri tom, postaje veoma lako da se hartije kupe, a veoma teško da se prodaju. U suprotnom, uskladjenost heterogenih stavova pruža dvosmernu likvidnost tržištu. To je esencijalno za efikasno tržište i za aktivnost hedžera, arbitražera i dugoročnih investitora. Ako je likvid-nost tržišta loša arbitražeri neće moći da stvore efikasno tržište, hedžeri neće moći da se oslobode rizika, a dugoročni investitori neće moći da koriste tržište kapitala za ostvarenje sopstvenih ciljeva.

U celini posmatrano, aktivnost arbitražera, hedžera i spekulanata naročito dolazi do izražaja razvojem derivativnih hartija od vrednosti. Neophodnost korišćenja usluga speci-jalizovanih finansijskih posrednika upućuje na činjenicu da je na tržištu kapitala došlo do uspostavljanja nove konstelacije snaga izmedju pojedinih grupa investitora.

6. FINANSIJSKI TOKOVI TRŽIŠTA KAPITALA

Ranije je konstatovano da tržište kapitala vrši transfer finansijske štednje od štedno suficitarnih ka štedno deficitarnim ekonomskim subjektima. Pri tom, transfer se obavlja direktnim i indirektnim finansijskim tokovima.

U domenu direktne emisije hartija od vrednosti emitent preuzima emisiju i plasman svojih vrednosnih papira, tj. plasira ih sam. To direktno zahteva da emitent ima dobar bo-nitet, stručnu osposobljenost, dobre odnose sa tržištem kapitala i izgradjen sistem prodaje. Imajući u vidu dug period plasmana kapital, koji se mobiliše emisijom vrednosnih papira, emitentu ne sme biti hitno potreban.

Tipičan primer direktne emisije hartija od vrednosti je plasman hipotekarnih založnica od strane hipotekarnih banaka. Što znači da je banka najverodostojniji predstavnik direktne emisije hartija od vrednosti. Banka emisiju dugoročnih finansijskih instrumenata vrši u svoje ime i za svoj račun, u svoje ime i za tudji račun, i u tudje ime i za tudji račun.

Pored banke, direktan tok transfera štednje odvija se i izmedju stanovništva i korporacije. Stanovništvo kao suficitarni sektor ima ulogu neto kreditora, a korporacija kao deficitarni sektor ima ulogu neto korisnika sredstava. Fundamntalni problem jeste uskladiti preferen-cije suficitarnog sektora da “kreditira kratko” sa preferencijama deficitarnog sektora da “pozajmljuje dugo”.81 Pored toga postoje i drugi problemi, kao što je problem povezi-vanja štednih i investicionih jedinica, visoki transakcioni troškovi, dolazak do informacija o drugoj strani, pitanje poverenja i slično.

81 J. Hicks., Value and Capital, Oxord University Press, Oxford., 1939.

148 EKONOMIJA

Navedeni problemi doveli su do razvoja druge grupe učesnika na tržištu kapitala, a to su finansijski posrednici. Njihovo postojanje i funkcionisanje čini suštinu indirektnog fin-ansiranja. Finansijski posrednici su u poziciji da, u direktnoj razmeni izmedju pojedinaca, razreše konstitucionalne slabosti. Umesto da jednostavno pozajmljuju deponovana sred-stva (da vrše redistribuciju likvidnosti), oni emituju kratkoročnu pasivu, a drže dugoročnu aktivu. Tako da je pasivna strana njihovog bilansa znatno likvidnija od aktivne strane. Ovaj nesklad u bilansu stanja ne implicira visok rizik od nesolventnosti. Naime, ekonomija obima im pruža dovoljnu lividnost koja je potrebna da bi se ispunile obaveze prilikom finansiranja dugoročnih investicija. Korisnik finansijskih sredstava dobija zahtevanu finansi-jsku investiciju, uz dugoročno garantovanje, a primarni kreditor dobija likvidnost i smanjeni rizik povraćaja uloženih sredstava. Zauzvrat za ekstra sigurnost kreditor je spreman da prihvati nižu kamatnu stopu.

Najvažnija aktivnost finansijskih posrednika na tržištu kapitala jeste transformacija aktive. Zapravo, finansijski posrednik mora da transformiše ekstremno rizičnu pasivu krajnjih koris-nika finansijskih sredstava, u sigurnu aktivu za primarne kreditore. Takodje, on mora da transformiše pasivu sa velikom ročnošću u aktivu koja se može lako likvidirati, kao i da transformiše visoke troškove, uključene u direktnu razmenu izmedju krajnjih korisnika, u niske troškove povezane sa posredovanjem.

Širok opseg aktivnosti finansijskih posrednika, u poredjenju sa aktivnostima individu-alnih kreditora, omogućava finansijskom posredniku da bude efikasniji u prikupljanju in-formacija i sprečavanju asimetričnog informisanja. Kada proceni rizik potencijalnog emi-tenta (prodavca ili emisionog dužnika) i investicionog projekta, posrednik može da smanji opšti rizik kroz širenje rizika (risk spreading), tj. putem proširivanja rizične investicije na veliki broj kreditora. Na taj način posrednici transformišu visoko rizičnu aktivu (zajmovi emitenta) u nisko rizičnu pasivu (štednja kreditora). Takodje, finansijski posrednik kroz diverzifikaciju portfolija, koji sadrži relativno brojnu aktivu, vrši objedinjavanje rizika, čime smanjuju opšti rizik. Bez obzira na mogućnost smanjenja rizika uvek će postojati rizik koji se mora snositi (specifični rizik ili tržišni rizik), a koji će efikasan finansijski posrednik uspešno transformisati.

Pored transformacije rizika, druga važna uloga finansijskog posrednika jeste transformacija ročnosti i obezbedjivanje likvidnosti. Finansijski posrednik je u mogućnosti da drži aktivu koja je manje likvidna (zbog veće ročnosti) od pasive koja se emituje, a da ipak ostaje solven-tan. Uspeh finansijskog posrednika zavisi od njegove sposobnosti da tačno proceni koji će deo pasive biti likvidan tokom odredjenog vremenskog perioda, kao i od mogućnosti da nelikvidna sredstva zameni novim izvorima sredstava. Ako je finansijski posrednik voljan da deluju i kao komitent, u smislu garantovanja brže rekupovine one pasive koju njegovi kreditori žele da prodaju, onda je to ekvivalentno garantovanju potpune likvidnosti.

Značajna uloga finansijskih posrednika ogleda se u smanjenju transakcionih troškova, koji se odnose na trgovanje hartijama od vrednosti izmedju emitenta (korisnika kapitala) i kredi-tora (vlasnika kapitala). Takodje, posrednik smanjuje i informacione troškove obezbedjiva-njem standardizovanih formi hartija od vrednosti. Povećanjem broja transakcija, i njihovim obavljanjem na različitim tržištima, smanjuju se operativni troškovi.


Opredeljenje emitenta da emisiju svojih vrednosnih papira poveri finansijskom posred-niku vezano je za savremenu tehniku i tehnologiju rada finanasijskih posrednika, impon-zantan broj vrhunskih stručnjaka, koji poznaju celokupnu tehnologiju tržišnih kretanja, kao i svih poslovnih operacija pravnog tržišnog i knjigovodstvenog karaktera. Time se stvaraju potrebni preduslovi za uspeh emisije, kao i efikasan način poslovanja od strane finansijskih posrednika.

Osnovne ekonomske funkcije finansijskih posrednika jesu: efikasna mobilizacija i bolja alo-kacija finansijskih sredstava, smanjenje rizika kroz diverzifikaciju i sticanje i očuvanje pove-renja u tržište kapitala. S tim u vezi, može se konstatovati da diverzifikovana sturktura finansijskih posrednika predstavlja uslov za efikasno funkcionisanje tržišta kapitala.

7. POJAM, RAZVOJ I ZNAČAJ INVESTICIONIH FONDOVA

7.1. POJAM I RAZVOJ INVESTICIONIH FONDOVA

Investicioni fondovi su institucionalni investitori koji intenzivan razvoj ostvaruju od druge polovine 80-ih godina XX veka kako po broju, tako i po ukupnoj vrednosti aktive kojom raspolažu.

U savremenim tržišnim ekonomijama dolazi do snažnog razvoja investicionih fondova kao novog tipa finansijskih posrednika. Njihova suština sastoji se u tome da prikupljaju kapital putem prodaje svojih akcija stanovništvu, s tim da formirani finansijski potencijal plasiraju u akcije i obveznice preduzeća kao i u obveznice države.

Investicioni fondovi kao finansijski posrednici imaju za cilj da poboljšaju proces kupovine vrednosnih papira od strane domaćinstava. Glavne prednosti posredničke uloge investi-cionih fondova za sektor stanovništva jesu: portfolio diverzifikacija, profesionalni portfolio menadžment i bolja marketabilnost nove finansijske aktive.82

Preteče investicionih fondova nastale su još u XIX veku. Prve investicione kompanije pred-stavljale su fondove zatvorene strukture. U Briselu 1882. godine holandski kralj Viljem I formirao je prvi investicioni fond. Prvobitna namera je bila da se omoguće male investicije u stranim državnim zajmovima.

Početkom 60-ih godina XIX veka slični investicioni fondovi formirani su u Engleskoj i Skotskoj, da bi početkom XX veka postali veoma popularni i u SAD. Njihova ekspanzija naročito je kulminirala dvadesetih godina kada je kreiran veliki broj zatvorenih fondova opterećen dugom i preferencijalnim akcijama u nameri da se zadovolje špekulativni in-teresi. Krah tržišta 1929. godine - uništio je mnoge od njih.

82 Vučinić, D., Finansijski menadžment sa softverskim programom, Fakultet za menadžment, Beograd, 2003, str. 147.

150 EKONOMIJA

Prvi investicioni fond osnovan je u Bostonu 1924. Ispočetka se sektor razvijao vrlo sporo, tako da je do 1970. godine 360 fondova imalo oko 50 milijardi dolara aktive. Od tada se broj fondova i veličina aktive sektora dramatično povećao. Taj se rast pripisuje pojavi uzajamnih investicijskih fondova tržišta novca 1972. (jer su investitori tražili načine za-rade tržišnih stopa na kratkoročnim sredstvima kad su regulatorne granice ograničavale kamatne stope koje su zarađivali na bankarskim depozitima), uzajamnim investicijskim fondovima tržišta novca oslobodenih poreza koji su prvi put osnovani 1979., te eksploziji kapitala za posebne namene, obveznica, rastućih tržišta i derivativnih sredstava (s rastom vrednosti tržišta kapitala 90-ih). Investicioni fondovi tržišta novca ulažu u vrednosne pa-pire s izvornim dospećem do jedne godine, dok dugoročni fondovi investiraju u vednosne papire s izvornim dospećem obično dužim od jedne godine.83

Veliko povećanje tržišne vrednosti finansijske aktive kao što su deonice u 90-ima i relativno niski transakcijski troškovi koje uzajamni investicioni fondovi nude investitorima (posebno malim investitorima) koji žele držati takvu aktivu (bilo putem direktne kupovine uzajamnog investicionog fonda ili doprinosima trgovinskim fondovima koje sponzoriše poslodavac, a vode uzajamni investicioni fondovi, uzrokovali su nagli razvoj uzajamnih investicionih fondova premda je dramatičan pad na tržištima deonica 2002. donekle naštetio njihovom rastu. Usluge deoničarima koje nude uzajamni investicioni fondovi obuh-vataju: slobodnu razmenu investicija između fondova uzajamnih investicionih fondova, automatsko investiranje, privilegovano izdavanje čekova na mnogim fondovima tržišta novca i nekim fondovima obveznica, automatsko reinvestiranje dividendi i automatsko povlačenje sredstava.

Danas u SAD 70 miliona pojedinaca u skoro 40 miliona domaćinstava u posedu je oko 40 miliona akcija u investicionim fondovima, a prisutni su u većini zemalja (kao državne ili samostalne institucije) “tranzicije” Centralne i Istočne Evrope što govori da su se oni javili u velikom broju, da su one investicione kompanije ali kao finansijske institucije koje mobilišu kapital vise pojedinaca zbog ulaganja u skup hartija od vrednosti, da su profesion-alne firme, da se plasman ostvaruje u finansijske instrumente (akcije, menice, obveznice, blagajničke zapise i dr.), da se novac plasira u ime i za račun ulagača pod finansijski najpovoljnijim uslovima na tržištu novca.

U zemljama “postsocijalističke tranzicije”fondovi su drugačiji:84

Prva vrsta su državni (građani dobijaju akcije prilikom privatizacije u jedan ili više fondova), kao što je to slučaj u Poljskoj i Rumuniji.

Druga vrsta su fondovi (Botton ap) za čije delovanje država uređuje zakonski ok-vir (Češka, Slovenija, Rusija i dr.), dok građani koji dobijaju akcije u privatizaciji imaju mogućnost da investiraju kroz investicione fondove, ili pak samostalno.

83 Saunders, C., Finansijska tržišta i institucije,Masmedija, Zagreb, 2006, str.485.84 Burić, M., Institucionalni investitori na finansijskom tržištu, Beograd., 2008, str.l83.


7.2. ZNAČAJ INVESTICIONIH FONDOVA

Prema definiciji Zakona o investicionim fondovima,85 investicioni fondovi su “institucije kolektivnog investiranja u okviru kojih se prikupljaju i ulazu novčana sredstva u različite vrste imovine sa ciljem ostvarenja prihoda i smanjenja rizika ulaganja”.

Investicioni fondovi predstavljaju nebankarske finansijske institucije, koje se bave prodajom vlasničkih hartija od vrednosti, i tako prikupljena sredstva plasiraju na finan-sijskom tržištu. Investicioni fondovi ulažu svoj kapital u dugoročne hartije od vrednosti, koje kupuju od raznih emitenata uz istovremeno emitovanje sopstvenih dugoročnih hartija od vrednosti koje prodaju mnogobrojnim malim štedišama. Investicioni fondovi ostvaruju prihode po osnovu kamate i dividende ulaganjem svog kapitala u kupovinu dugoročnih hartija od vrednosti. Na osnovu ostvarenih prihoda investicioni fondovi isplaćuju kamate i dividende malim štedišama koji su kupili njihove hartije od vrednosti.

Smanjivanje portfolio rizika putem diverzifikacije postiže se time što investitor (domaćinstvo) kupuje akcije investicionog fonda i time indirektno postaje proporcionalni suvlasnik ukupnog portfolia investicionog fonda u kojem se nalazi velika masa raznovrsnih i selekcioniranih vrednosnih papira. Pojedinačni investitor ne bi bio u stanju da izvrši takvu diverzifikaciju rizika, pre svega zato što nema dovoljno kapitala za ulaganje u različite tipove vrednosnih papira.86

Investicioni fond predstavlja finansijsku instituciju koja povlači sredstva manjih indi-vidual-nih investitora kojima za uzvrat emituje akcije ili potvrde o učešću u finansijskoj aktivi fonda. Tako ostvarene prihode investicioni fondovi investiraju u hartije od vrednosti stvarajući diversifikovani investicioni portfolio. Za efikasno investiranje sredstava investicionih fon-dova brine se profesionalni menadžer ili stručna ekipa ljudi koja predstavlja portfolio menadžment fonda. Prihodi po osnovu hartija od vrednosti se dele akcionarima srazmer-no njihovom učešcu, umanjen za vrednost provizije na ime portfolio menadžment usluge. Upravljanje portfoliom investicioni fond sprovodi u ime i u najboljem interesu njenih akcio-nara. Međutim, akcionari podnose celinu investicionog rizika.

Investicioni fond predstavlja finansijsku instituciju koja povlači sredstva manjih indi-vidualnih investitora kojima za uzvrat emituje akcije. Tako ostvarene prihode investicioni fondovi investiraju na domaćem ili međunarodnom finansijskom tržištu.

Za efikasno investiranje sredstava investicionog fonda brine se profesionalni menadžer ili stručna ekipa ljudi koja predstavlja protfolio mendžtnent kompaniju. Prihodi od investi-ranja se dele akcionarima, tj. „štedišama” investicionog fonda.

85 Zakon o investicionim fondovima (“SI. Glasnik RS”,br.46/2006).86 Ristić,Ž., Komazec, S., Monetarna ekonomija i bankarski menadžment, Beograd, 2009, str.147.

152 EKONOMIJA

Slika br. 27. Primer portfolio investicionog fonda

izvor: www.investicioni-fondovi.com

Investiciono tržište se može posmatrati i kao stalan proces interakcije instrumenata i insti-tucija. U ustavima nerazvijenog tržišta, institucije će igrati ulogu značajnog faktora dina-mizacije, pogotovu ukoliko mogu uticati i na oblast mobilizacije (uključivanjem i najsitnijih ušteda) i alokacije sredstava.

Investicioni fondovi su profesionalno vođene finansijske institucije (investicione kompanije) koje mobilišu kapital ne pojedinaca, radi ulaganja u skup hartija od vrednosti različitih izdava-laca (portfolio).

Investicioni fondovi, pre svega, služe interesima pojedinaca – ulagača hartija od vred-nosti (investitora). Pojedina preduzeća, klasični finansijski posrednici i tzv institucionalni investitori takođe poštuju principe diversifikacije rizika i različite mehanizme osiguranja likvidnosti kroz portfolio investiranje, ali u njihovom slučaju pre se može govoriti o teh-nikama poslovanja, a ne o institucionalnom karakteru, odnosno organizaciji, kao što je to kod investicionih fondova.

Da bi se razumela definicija i svrha formiranja investicionih fondova, neophodno je dati nekoliko osnovnih napomena.

Investicioni fondovi su finansijske institucije. To znači, institucije koje prikupljaju i plasiraju kapital. U užem smislu, investicioni fondovi su investicione kompanije, odnosno firme, čiji je predmet delatnosti investiranje, reinvestiranje, posedovanje, držanje ili trgovina hartijama od vrednosti (definicija preuzeta iz američkog Zakona o investicionim kompanijama iz 1940. godine). Ovo uže pojmovno određenje značajno je zbog razlikovanja investicionih fondova od drugih finansijskih institucija, kao što su banke, štedionice i sl.

Investicioni fondovi plasiraju sredstva i portfelj hartija od vrednosti. Imajući u vidu portfo-lio ulaganja kao karakteristiku investicionih fondova možda bi sa stanovišta terminologije pogodniji naziv za ove fondove bio portfolio fondovi, ali je prevladao termin koji se danas uglavnom koristi u svim zemljama.


Investicioni fondovi su profesionalno vođene firme. Pojedinac će nastojati da sam oda-bere portfolio hartija od vrednosti. Kada je reč o manjem broju hartija u koje je uložio sredstva. Ali, uži portfolio podrazumeva i veću koncentraciju rizika, manju likvidnost i ma-nje mogućnosti maksimizacije profita, odnosno kapitalne dobiti. S druge strane, pojedinac će imati ograničene mogućnosti investicione analize različitih hartija od vrednosti, ili će proces analize biti vremenski duži, što će onemogućiti fleksibilnost u donošenju investicionih odluka. Ne treba zanemariti ni fiskalni aspekt: različit je stepen fiskalnog opterećenja oblika/načina ulaganja zavisno od preferencije države u stimulisanju ulaganja u hartije od vrednosti.

Investicioni fondovi, na kraju, predstavljaju način plasmana sredstava u finansijske instru-mente na osnovu naloga (mandata) ulagača, odnosno u ime i za račun ulagača. To znači da jedan od ciljeva njihovog formiranja - disperzija rizika -može biti pretvoren u svoju suprotnost, odnosno investicioni fond ili investiciona kompanija koja njime upravlja može da zloupotrebi nalog ulagača. Da bi se to izbeglo, odnos ulagača i fonda je formal-no detaljno regulisan (normama obligacionog prava), ali i zaštićen načelima i praksom zaštite investitora (delatnost i pravila komisija za hartije od vrednosti, odnosno berzanskih komisija ili odgovarajućih državnih ustanova).

Investicioni fondovi imaju poseban oblik pasive - ona je skoro u celini sastavljena od akcija (udela) investitora. Rizik poslovanja fondova se direktno prenosi na investitora, a ne snosi ga sam fond kao finansijski posrednik. S tog stanovišta, ulagač će morati da ima aktivan odnos prema riziku.

Investicioni fondovi u ime investitora ulažu u čitav spektar različitih hartija od vrednosti. In-vesticioni fond predstavlja finansijsku instituciju koja povlači sredstva manjih individualnih investitora kojima za uzvrat emituje akcije ili potvrde o učešću u finansijskoj aktivi fonda. Tako ostvarene prihode investicioni fondovi investiraju, na domaćem i/ili medunarodnom finansijskom tržištu, u hartije od vrednosti stvarajući diversifikovani investicioni portfolio. Za efikasno investiranje sredstava investicionih fondova brine se profesionalni menadžer ili stručna ekipa ljudi koja predstavlja portfolio menadžment fonda.

Svaka akcija investicionog fonda predstavlja srazmerno učešče u portfoliu hartija od vrednosti pod njenom upravom. Upravljanje portfoliom investicioni fond sprovodi u ime i u najboljem interesu njenih akcionara ali oni ipak, podnose celinu investicionog rizika. hartije od vrednosti koje investicioni fond kupuje za račun svog portfolia, zavise od inves-ticionih ciljeva sa kojima su akcionari poznati i saglasni.

Investiranjem u akcije investicionog fonda investitor postaje suvlasnik aktive investicio-nog fonda. na taj način, investitor slice pravo na srazmemi deo tržišne vrednosti portfolia investicionog fonda i njegovog prinosa u vidu dividende, odnosno kamate. Investitorov pri-hod izražen u dividend! (i eventualno kapitalnom dobitku) fluktuira zavisno od investicionih performansi samog fonda, ali i od privrednih, tržišnih kretanja.87

87 Rikanović, S., Bankarski sektor Srbije: proces tranzicije, stanje i izgledi za razvoj, Beograd, 2005, str.216.

154 EKONOMIJA

8. VRSTE I KARAKTERISTIKE INVESTICIONIH FONDOVA

Postoje različiti pristupi u pogledu klasifikacije i podele fondova. Pri tome treba imati u vidu da se mogu javiti određene terminološke razlike i neusklađenosti koje su najčešće pruzrokovane različitom zakonskom regulativom rada ovih institucija u pojedinim zema-ljama. Investicioni fondovi mogu biti:

otvoreni investicioni fond - OIF; �

zatvoreni investicioni fond - ZIF; �

privatni investicioni fond - PIF � .Takođe, fondove možemo podeliti na:

a) opšti - namenjeni generalnoj populaciji

b) specijalizovane - namenjene određenom segmentu populacije.

Sa stanovišta ulaganja ili aktivnosti fondovi mogu biti i opšti, ali se retko sreću. Obično su specijalizovani i u samom nazivu ističu gde ulažu svoj novac.

Takođe mogu biti granski - (na primer ulažu novac samo u farmaceutsku industriju) i teri-torijalni.

Druga podela investicionih fondova vezana je na aktivnu stranu fonda ili na vrste in-vesticija koje fond poseduje.

Najznačajnija podela na vrste investicija koje poseduju:

Fondovi rasta vrednosti imovine: više od 75% sredstava ulažu u akcije. �

Fondovi prihoda: više od 75 % sredstava ulažu u dužničke hartije od vrednosti �(obveznice).

Balansirani fondovi: 50 % obveznica, 50 % akcija. �

Fondovi očuvanja vrednosti imovine: ulažu u kratkoročne dužničke hartije od vred- �nosti i novčane depozite.88

Za pravilno razumevanje suštine ove grupe finansijskih institucija posebno bitna je podela na osnovu specifičnosti u funkcionisanju. Sa tog aspekta sve fondove možemo podeliti na otvorene i zatvorene.

8.1. OTVORENI INVESTICIONI FONDOVI

Otvoreni investicioni fondovi spremni su da u svakom momentu kupe ili prodaju svoje akci-je. To znači da bilansni nivo ovog fonda nije fiksiran, već se stalno prilagođava zahtevima

88 Hanić, H., O privatizaciji banaka u Srbiji, Beograd, 2005., str. 216.


investitora. Ovi fondovi nisu registrovani na berzi, jer individualni investitori ostvaruju kupovne i prodajne transakcije direkto u kontaktu sa dotičnim otvorenim investicionim fondom.89

Dobili su naziv po tome što im se konstantno menja broj vlasnika i tržišna vrednost kapitala. Kao i druge investicione kompanije do sredstava dolaze prodajom svojih akci-ja. Međutim, ono što predstavlja specifičnost u njihovom funkcionisanju jeste da su uvek spremni javno da prodaju akcije novim investitorima. Takođe, sa drage strane, otvoreni investicioni fondovi su u svakom trenutku vremena spremni da izvrše otkup svojih emito-vanih akcije od investitora. Konkretnije, to znači da ukoliko investitor reši da proda akciju otvorenog fonda on neće morati da kontaktira drugu finansijsku instituciju (na primer bro-kersko-dilersku kuću), već se može obratiti direktno administraciji fonda koja će otkupiti akciju i njemu isplatiti određenu sumu novca.

Vlasnici otvorenog investicionog fonda su ulagači, koji ulažu novac i na taj način kupuju jedinice otvorenog investicionog fonda. Vrednost jedinice se menja zavisno o promeni kursa hartija od vrednosti koji su u portfoliju otvorenog investicionog fonda. Cilj poslovanja je povećanje ukupne imovine otvorenog investicionog fonda i time povećanje imovine ulagača. Fondom se upravlja isključivo u korist vlasnika fonda.

U zavisnosti od odabranog investicionog cilja, otvoreni investicioni fondovi se mogu deliti na:

a) Fond očuvanja vrednosti imovine ulaže u kratkoročne dužničke hartije od vrednosti i novčane depozite. Ovi fondovi imaju najmanju stopu rizika, i kao takvi ostvaruju najniže prinose u odnosu na ostale vrste otvorenih fondova. Prinosi ovakvih fondova su obično nešto veći od inflacije i kamata na depozite kod banaka.

b) Fond prihoda ulaže najmanje 75% svoje imovine u dužničke hartije od vrednosti (ob-veznice). Ovaj fond je prikladan za konzervativne investitore. Ulaganje u fond prihoda nosi nešto veći rizik od ulaganja u fond očuvanja vrednosti imovine, a time i ostvaruje nešto veće prinose. Karakteristika fonda prihoda je, da je izložen riziku kretanja kamatnih stopa, drugim rečima: kada kamatne stope rastu, vrednost imo-vine fonda prihoda se smanjuje.

c) Balansirani fond ulaže najmanje 85% imovine u vlasničke i dužničke hartije, sa tim što u dužničke hartije od vrednosti ulaže najmanje 35% a najviše 65% ukupne imovine fonda. Ovaj fond nosi umerenu stopu rizika i umerene prinose.

d) Fond rasta vrednosti imovine ulaže najmanje 75% vrednosti svoje imovine u vlasničke hartije od vrednosti (akcije). Ovakvi fondovi su najrizičniji, i najprimerniji osobama koji su spremni da prihvate visok rizik investiranja.

Merilo uspešnosti otvorenog investicionog fonda je rast vrednosti investicione JEDINICE - PRINOS. Vrednost jedinice se menja u zavisnosti od promene kursa hartija od vrednosti u vlasničkoj strukturi (portfoliju) fonda. Na primer: promena vrednosti investicione jedinice u razdoblju od 1.1. do 31.12., tekuće godine.

89 Erić, D., Finansijska tržišta i instrumenti, VPŠ i Naučna knjiga, Beograd, 2003., str.148

156 EKONOMIJA

Cena po kojoj se vrši kupovina ili prodaja akcija otvorenih fondova odgovara tržišnoj vrednosti portfolija hartija od vrednosti kojima oni raspolažu. Cena akcija se određuje na bazi takozvane neto vrednosti aktive po jednoj akciji. Aktiva otvorenih investicionih fon-dova se sastoji iz velikog broja finansijskih instrumenata koji sačinjavaju portfolio fonda. Ona se menja svakog radnog dana paralelno sa promenama cena finansijskih instrume-nata koji je sačinjavaju. Dobija se tako što se pomnoži tekuća tržišna cena na kraju dana sa ukupnim brojem hartija koje fond poseduje. Sve se to sabere i dobijamo ukupnu aktivu fonda, od koje se kasnije odbijaju obaveze i to deli sa brojem akcija fonda.

Celokupan obračun neto vrednosti aktive nije toliko komplikovan, može možemo pred-staviti i u obliku formule. Naravno, potrebne su nam tri veličine. To su:

Trzišna vrednost aktive fonda u momentu t (TVA � t) koja se određuje po formuli -suma svih zaključnih cena svake pojedinačne hartije puta broj hartija od vred-nosti kojima fond raspolaže plus iznos gotovine kojom fond raspolaže.Iznos obaveza (pasive - P � t) koji se mora odbiti od ukupne tržišne vrednosti ak-tive, takođe se mora uzeti u obzir.

Razlika prethodne dve veličine predstavlja neto vrednost aktive koja se mora podeliti sa brojem emitovanih akcija u momentu t (Nt). Uzimajući u obzir navedene tri velične dobi-jamo formulu za izračunavanje neto vrednosti aktive fonda (NAV):

t tt

t

TVA PNAV

N−

=

8.2. ZATVORENI INVESTICIONI FONDOVI

Zatvoreni investicioni fondovi emituju fiksni iznos svojih akcija koje inicijalno prodaju na primarnom tržištu akcija putem javne ponude. Tako ovi fondovi emituju dodatne kvantume svojih akcija povremeno i to u dužim intervalima. Zatvoreni investicioni fondovi ne otku-pljuju sopstvene akcije od njihovih holdera, što je uostalom praksa i kod akcionarskih kom-panija u sferi realne ekonomije. Marketabilnost akcija zatvorenih investicionih fondova obezbeđuje se time što su ove kompanije registrovane na berzi. Na toj osnovi holderi akcija ovih fondova mogu preko brokera da prodaju te papire na berzama ili vanber-zanskim tržištima.90

Nazivaju se zatvoreni zato što imaju fiksan broj emitovanih akcija. Oni su stariji u odnosu na otvorene fondove i akcije emituju kao i svaka druga korporacija (akcionarsko društvo), najčešće putem javne ponude ili inicijalne javne ponude ukoliko se fond prvi put pojavljuje na tržištu.

90 Aleksić, T., Investicioni fondovi/www.investicionifondovi.com, 2008., str.4


Po pravilu ne vrše otkup emitovanih akcija od svojih akcionara - investitora. Ipak, akci-jama ovih fondova je moguće sekundarno trgovati bilo u okviru berzanskog, bilo u okviru vanberzanskog prometa, o čemu se u dnevnoj štampi svakodnevno objavljuju izveštaji sa cenama akcija. U anglosaksonskim izdanjima mogu se naći pod naslovom fondovi kojima se javno trguje - „publicly traded funds” ili prosto zatvoreni fondovi - closed-end funds. Vlasnici prilikom trgovine su obavezni da plaćaju brokersku proviziju i kada kupuju i kada prodaju akcije ovih fondova.

Investicioni fondovi su finansijski posrednici koji investitorima nude usluge investicionog menadžmenta i propratnih računovodstvenih aktivnosti. Zatvoreni investicioni fondovi funkcionišu kao tipične korporacije. Oni emituju fiksan broj akcija koje se kotiraju na berzi ili na vanberzanskom tržištu. Kompanija nije u obavezi da ih otkupljuje, a njihova tržišna cena u sekundarnom prometu uglavnom je niža od neto vrednosti aktive.

Akcije novih zatvorenih investicionih fondova se obično nude tržištu preko licenciranih brokera, kao što to radi i svaka druga korporacija preko javne ponude za otkupom akcija. Prikupljena sredstva se zatim investiraju u diversifikovani portfolio u skladu sa ciljevima objavljenim u prospektu. Osim u par izuzetaka novih akcija vise neće biti emitovano. Zatvoreni investicioni fondovi, međutim, za razliku od otvorenih investicionih kompanija, ne prodaju nove akcije zainteresovanim investitorima niti su spremni da otkupe akcije od postojećih akcionara.

Kada se javna ponuda za akcijama u potpunosti obavi, svaki investitor koji to želi, može akcije kupiti na sekundarnom tržištu - na berzanskom ili van berzanskom tržištu.

U zavisnosti od investicione politike i vrste imovine u koju ulažu, zatvoreni fondovi se dele na:

Zatvorene fondove koji više od 50% svoje imovine ulažu u hartije od vrednosti �kojima se trguje na organizovanom tržištu.Zatvorene fondove koji više od 50% svoje imovine ulažu u akcije preduzeća �kojima se ne trguje na organizovanom tržištu i udele ortačkih, komanditnih i društava sa ograničenom odgovornošću.Zatvorene fondove za ulaganje u nekretnine koji više od 50% imovine ulažu u �nepokretnosti.

158 EKONOMIJA

8.3. PRIVATNI INVESTICIONI FONDOVI

Investicioni fondovi bili su prisutni u formi privatizacionih investicionih fondova u večini zemalja u tranziciji u kojima se transformacija bazirala na besplatnoj ili skoro besplatnoj dodeli kupovne snage punoletnom stanovništvu. Investicioni fondovi bili su sastavni element masovne privatizacije u većini zemalja centralne i istočne Evrope. Njihova težnja ogledala se u želji da postanu vodeći subjekti u ekonomiji zemalja u kojima su nastajali.

Oni su dakle bili opšte povezani sa masovnom privatizacijom u svim njenim obličjima i imali vitalnu ulogu u procesu privatizacije. Može se reći da se njihova uloga kretala u tri dimenzije: u procesu privatizacije, u korporativnom upravljanju i u post-privatizacionom procesu.91

U procesu privatizacije u zemljama u tranziciji formirali su se investicioni fondovi slični onima u razvijenim tržišnim ekonomijama s tim što su građani postali akcionari fonda, koristeći svoje vaučere umesto novca, zato mnogi autori ove fondove nazivaju vaučerskim. Značaj investicio-nih fondova u tranzicionim privredama srazmeran je zastupljenosti vaučerske privatizacije u privatizacionom programu, ali kako nijedna zemlja nije primenila jedan isključivi metod privatizacije, to su investicioni fondovi nezaobilazna pojava u većini tranzicionih privreda.

Investicioni fondovi su u zemljama u tranziciji ubrzali sam proces tranzicije, doprineli povećanju efikasnosti privrede, kao i smanjenju troškova investicija.

Osnovna podela privatizacionih investicionih fondova koju prihvata većina autora iz ove oblasti jeste na: Top-down i Bottom-up fondove.

U top-down verziji država bira ili stvara fondove koji će učestvovati u masovnoj privatizaciji, vrlo jednostavno, to znači da građani dobijaju akcije u jednom ili u više fondova. Glavni pred-stavnici na ovaj način organizovanih fondova jesu Poljska i Rumunija. Ovaj princip pružao je državi značajnu mogućnost u vođenju postupaka masovne privatizacije. To znači da su top-down fondovi, državi kao vlasniku i kao privatizatoru dopuštali mogućnost uticaja na karakter i aktivnost fondova. Poznat je primer Poljske u kojoj je država želela da fondovi sami uvedu ekspertize u firme, tako da su ugovori između države i menadžera privatiza-cionih investidonih fondova bliže ograničili pojedine od kasnijih aktivnosti. Takođe, u Rumu-niji, država je uspela u nastojanju da koristeći top-down fondove olakša restrukturiranje koordinisanih ogranaka. Tako je došlo do situacije da je tekstilna industrija u vlasništvu jednog fonda, teška industrija u vlasništvu drugog i tome slično.

Bottom-up fondovi karakteristični su po tome da su prihvatali kao jedinu moguću ulogu države da stvori zakonski okvir za delovanje fonda. Ovakav tip fondova bio je prisutan u Češkoj, Litvaniji, Sloveniji i Rusiji. Kroz primenu ovog modela građani su dobijali investicione vaučere, i mogli da biraju između dve mogućnosti: da li da investiraju kroz privatizacione investicione fondove, ili da investiraju samostalno, u neko od privatizovanih preduzeća. In-vesticioni fondovi ovog tipa bili su formirani od strane privatnih preduzeća i sakupljali su vaučere građana putem oglašavanja i marketing tehnika.

91 Op. cit., str. 159.


1. POJMOVNO ODREĐENJE TRŽIŠTA RADNE SNAGE

Radna snaga predstavlja ukupnost čovekovih fizičkih i umnih sposobnosti koje mogu da se koriste u procesu proizvodnje i pružanju usluga. Radnu snagu ne smemo izjednačavati sa radom koji predstavlja proces trošenja radne snage.

Radna snaga predstavlja osnovni faktor (pokretač) proizvodnih snaga svakog draštva. Njen razvoj i usavršavanje predstavljaju uslov napretka proizvodnih snaga. Društveno-ekonomski položaj proizvođača kao nosioca radne snage bitno utiče na njegovu zain-teresovanost za unapredenje proizvodnje. Oslobađanje proizvođača od vanekonomske prinude da rade, omogućilo je napredak u razvoju proizvodnih snaga. To je ostvareno pretvaranjem radne snage u robu, kada su čisto ekonomski razlozi, kroz materijalni interes, omogućili razvijanje sve veće inicijative proizvođača. Time se može objasniti činjenica da je kapitalizam za nekoliko stotina godina u razvoju proizvodnih snaga postigao mnogo više nego svi prethodni sistemi zajedno. Pretvaranje radne snage u robu bilo je moguće na osnovu uvođenja lične slobode proizvođača i njihovog „oslobađanja” od sredstava za proizvodnju. Upotrebnu vrednost radne snage čini sam rad, a njena vrednost određena je vrednošću roba i usluga neophodnih za normalnu reprodukciju radnika kao nosioca radne snage.

Tržište radne snage ne funkcioniše na isti način kao robna tržišta. U pitanju su odnosi razmene koji su pod brojnim institucionalnim uticajima koja tržištu radne snage daju poseban karakter i izgled. Radna snaga je subjektivan faktor proizvodnje, koja pruža svoje usluge u obliku rada za odredeni vremenski period. Cena rada se naziva zarada (plata, lični dohodak) i ona se vrlo često određuje nezavisno od odnosa ponude i tražnje za radnom snagom. U strogom smislu reči na tržištu radne snage se ništa ne prodaje i ne kupuje nego se rad iznajmljuje za određeno vreme. U idealnom stanju tržišne ravnoteže ponuda i tražnja za radnom snagom su izjednačene i nema nezaposloenosti. Kako je stvamo

Glava VI

TRŽIŠTE RADNE SNAGE

160 EKONOMIJA

privredno stanje u privredi daleko od idealnog, uvek postoji izvestan (manji ili veći) broj nezaposlenih lica koja traže, a ne mogu da nađu posao. Nezaposlenost predstavlja razliku između ponude radne snage i tražnje za njom, odnosno to je višak ponude nad tražnjom za radnom snagom.

Da tržišne radne snage funkcioniše kao svako drugo robno tržište, tada bi došlo do opadanja plata i do smanjivanja, i eventualno, potpunog nestajanja nezaposlenosti. Naime, sa padom plata, kao cene rada, došlo bi do povećanja tražnje za radnom sna-gom. Rad postaje jeftiniji i mnogim bi se robnim proizvođačima isplatilo da zaposle nove radnike i da ostvare dodatne profite. Na drugoj strani opadanje plata bi jedan graničan broj lica, koja inače mogu da žive nezavisno od radnog dohotka, odvratio od traženja posla, tako da bi se smanjila ponuda rada. Sa povećanom potražnjom i smanjenom po-nudom radne snage smanjila bi se i nezaposlenost.

U stvarnosti se to, međutim, ne događa. Zarade idu nadole čak i u slučaju visoke neza-poslenosti, jer su zaposleni radnici navikli na dostignuti standard života i uporno se protive obaranju realnih plata. Na drugoj strani, prirodni priraštaj stanovništva, kao i migracije iz sela u grad i iz poljoprivrede u druge delatnosti, neprekidno povećavaju ponudu radne snage potpuno nezavisno od visine realnih plata.

Kada je u pitanju radna snaga veoma je bitno imati u vidu njenu kvantitativnu i kvali-tativnu dimenziju. One su ključni faktor u uspostavljanju adekvatnih odnosa između po-nude i tražnje na tržištu radne snage. Iz tog odnosa rezultira ravnoteža na tržištu radne snage, uz ravnotežni nivo zaposlenosti i ravnotežnu zaradu. To je model na osnovu koga funkcioniše tržište radne snage u razvijenim ekonomijama u svetu.

2. SAVREMENI KONCEPTI EKONOMIJE RADA I TRŽIŠTA RADA

Resursi kojima raspolaže jedno društvo su ograničeni, potrebe i želje su neograničene, pa je neophodno da društvo upravlja svojim resursima što je moguće efikasnije da bi se ostvarilo maksimalno zadovoljenje potreba. Rad je jedan od oskudnih resursa društva i zato je neophodna njegova efikasna upotreba. Ekonomija rada ispituje organizaciju, funkcion-isanje i rezultate tržišta rada, odluke budućih i sadašnjih učesnika na tržištu rada, politiku države u vezi zaposlenosti i visine nadnica zaposlenih.

Ekonomija rada kao disciplina ima svoju socioekonomsku dimenziju koja istražuje uzroke i ishode glavnih socioekonomskih trendova poslednjih decenija: brz rast zaposlenosti u uslužnim granama, povećanje broja zaposlenih žena, usporavanje rasta standarda prosečnog radnika, širenje globalizacije tržišta rada itd.

Druga značajna dimenzija ekonomije rada proizilazi iz činjenice da je kvantitativno izraženo rad najvažniji ekonomski resurs, jer ¾ nacionalnog dohotka odlazi radnicima


kroz nadnice, a ne kao vlasnički dohodak (profit, renta, kamata). Zato ekonomija rada koristi savremene metode i teorije da bi analizirala i predvidela ponašanje učesnika na tržištu rada i ekonomske konsekvence aktivnosti tržišta rada.

Savremena ekonomija rada se bazira na tri implicitne pretpostavke koje se nalaze u osnovi ove discipline:92

relativna oskudnost koja diktira društvu izbor kako i u koje svrhe alocirati rad, �vreme i dohodak koji stoje na raspolaganju;ponašanje koje nameće izbor između alternativa kada ljudi porede troškove sa �očekivanim beneficijama, izbor koji se vrši namerno, a ne slučajno;adaptibilnost koja pretpostavlja da radnici, poslodavci i drugi učesnici na tržištu �rada adaptiraju tj. usklađuju ili menjaju svoja ponašanja u odnosu na promenu očekivanih troškova i očekivane dobiti.

Sadržaj i predmet izučavanja ekonomije rada se menja poslednjih decenija. „Staro” proučavanje rada je bilo veoma deskriptivno, isticalo je istorijske događaje, činjenice, institucije i pravna razmatranja. Akcenat je bio na istoriji radničkih pokreta, zakonu o radu, sindikalnim slučajevima, obimu i sastavu kolektivnih ugovora itd. Danas su ekonomisti ostvarili značajan analitički napredak u proučavanju tržišta rada i problema u vezi rada i smanjili su istorijski, institucionalni i pravni sadržaj. Sadašnji obim izučavanja se bazira na razumevanju „nove” ekonomije rada, gde je osnovni pristup u izučavanju primena ekonomskog rezonovanja.93

Savremena ekonomija rada obuhvata mikroekonomske i makroekonomske aspekte tržišta rada. Mikroekonomija se fokusira na determinante ponude i tražnje za radom i na načine određivanja stopa nadnica i zaposlenosti na različitim tržištima rada. Makroekonomija ističe agregatne aspekte tržišta rada, a naročito raspodelu zarada, opšti nivo zaposlenosti, ekonom-sku politiku itd. Najznačajniji aspekti istraživanja se mogu prikazati na slici br. 28.

Industrijskom revolucijom koncept rada je dobio novi impuls, idealizam je slabio, a jačala je snaga organizovanih radnika i njihova svest o reformi sveta rada. Zaposlenost je postala osnovni indikator za alokaciju nacionalne imovine, a rad je oslobođen etičkih predrasuda. Rad je postao osnovni kriterijum građanske i ekonomske korisnosti. Čovek je vrednovan najpre kao ekonomsko biće.

92 Mc Connell, C.R., Brue, S.L., Macpherson, D. A., Contemporary Labor Economics, Mc Graw Hill, Inc. 1999., str. 9.

93 Grežić, V., Ekonomija rada, CID, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001., str. 5.

162 EKONOMIJA

Slika br. 28. Pregled ekonomije rada94

Kao rezultat evolucije zapadnih društava pojavilo se više koncepata rada. Nijedan nije u potpunosti odbačen ali ni u potpunosti prihvaćen, a ono što je zajedničko za sve kon-cepte rada jeste: da je rad koristan za opstanak ili preživljavanje, da je rad individualan, da ima etički, socijalni i institucionalni aspekt.95

Tržište rada je prostor na kome se sučeljavaju ponuda i tražnja za radom. Razliku-je se po veličini i stepenu kvalifikovanosti. Tržište rada poseduje neke osobenosti koje nisu karakteristične za tržište materijalnih dobara i ostalih faktora proizvodnje. To je pre svega mnogostrukost tržišta rada, postojanje više tržišta za različite vrste rada, za različite stepene kvalifikovanosti. Postoji mnoštvo barijera za kretanje radnika na ovakvom tržištu rada.

94 Mc Connell, C.R., Brue, S.L., Macpherson, D.A., op.cit., str. 8.95 Op.cit., str. 26.


Sistem konkurentskog tržišta rada u kome su barijere koje ograničavaju kretanje ljudi minimalne, je obično samo na papiru. S druge strane, i da se želi izgraditi sistem u kome bi kretanje radne snage bilo nemoguće, to realno nije ostvarljivo. Realni svet se nalazi negde između ovih ekstrema.

Na tržištu rada ne postoji jedinstveno obračunsko mesto, ni za različite vrste obrazo-vanja, ni za različit stepen stručnosti. Ne postoji standardizovan radnik na tržištu rada, jer se radnici razlikuju po godinama, polu, socijalnom, rasnom i drugom poreklu. Iako većina zakona u svetu zabranjuje diskriminaciju, ona još uvek postoji. Radnici se takođe razli-kuju po inteligenciji, fizičkoj snazi i energiji, radnoj motivaciji i drugim karakteristikama koje imaju efekta na produktivnost rada. Radnici se razlikuju i po dužini i tipu formal-nog obrazovanja, godinama radnog iskustva, dužini posebnog obučavanja za određeni posao itd. Tako, svaki radnik je kombinacija ili skup prirodnih sposobnosti (obdarenosti) i „sirove radne snage” i specifičnih kvalifikacija stečenih obrazovanjem i obučavanjem. Ova druga komponenta se jednim imenom naziva ljudski kapital, koji kao i fizički kapital ima svoju cenu.96 Dakle, ljudski kapital je stok stečenih znanja, veština i sposobnosti koji može uvećati moć radnika da ostvari veću zaradu na tržištu rada.97

3. TEORIJA POJEDINAČNE PONUDE RADA

Pojedinac sa izvesnim stepenom obrazovanja i radnim iskustvom i sa određenim nivoom sposobnosti, koji ima fiksni obim raspoloživog vremena, mora da odluči kako će to vreme alocirati između rada (aktivnosti na tržištu rada) i dokolice (aktivnosti van tržišta rada). Rad podrazumeva vreme provedeno na poslu, a dokolica kao pojam se koristi u širem smislu i uključuje sve vrste aktivnosti za koje osoba nije plaćena: rad u domaćinstvu, vreme utrošeno za obrazovanje, odmor itd. Potrebna su dva seta informacija za određivanje opti-malne distribucije vremena pojedinca između rada i dokolice:

prvo, to su preferencije pojedinca koje su date krivama indiferencije i �drugo, to su tržišne informacije date budžetskim ograničenjem. � 98

Kriva indiferencije prikazuje različite kombinacije realnog dohotka i vremena dokolice koje će doneti određeni nivo korisnosti ili satisfakcije nekom pojedincu. Prema definiciji krive in-diferencije, svaka kombinacija dohotka i dokolice je podjednako zadovoljavajuća, svaka tačka na toj krivoj donosi isti nivo korisnosti. Krive indiferentnosti imaju nekoliko osobina. Pre svega, imaju nagib na dole, jer su realni dohodak od rada sa jedne strane, i dokolica na drugoj strani, izvori korisnosti ili satisfakcije. Drugačije rečeno, kriva indiferencije ima nagib na dole, jer se pojedinac koji dobija više jednog „dobra” (dokolica) mora odreći drugog „dobra” (realnog dohotka) da bi se održao isti nivo korisnosti.

96 Šuković, D., Tržište rada i ekonomske nejednakosti, Ekonomski fakultet, Podgorica, 2004., str. 797 Jakšić, M., Makroekonomija, Čigoja štampa, Beograd, 2003., str. 45.98 Elliott, R. F., Labor Economics, Mc Graw Hill, London, 1990., str. 29.

164 EKONOMIJA

Druga značajna osobina jeste da je kriva indiferencije konveksna prema početku. Konveksnost odražava suštinu ponašanja pojedinca koji postaje sve nevoljniji da se odre-kne nekog dobra (dohotka) kako ono postaje oskudnije. Kada pojedinac raspolaže sa više dokolice, obim dohotka kojeg je spreman da se odrekne da bi dobio još jednu je-dinicu dokolice je sve manji i manji, i kriva indiferencije postaje sve ravnija. Svaka kriva odražava određeni nivo ukupne koristi, pa zato postoji više krivih indiferencije. Svaka moguća kombinacija dohotka i dokolice će ležati na nekoj krivoj indiferencije, a one krive koje su dalje od početka indiciraju više nivoe korisnosti.

Kao što se razlikuju ukusi različitih potrošača za dobra i usluge, tako se razlikuju i pojedinačne preferencije za rad i dokolicu što ima za posledicu različite oblike krivih indiferencije. Slika br. 29. prikazuje različite preferencije između rada i dokolice.

Slika br. 29. Različite preference rad dokolica99

Na slici a) su prikazane krive indiferencije jednog “radoholičara” koji malo pridaje dokolici, a mnogo više radu, tj. dohotku. Njegove krive su relativno ravne jer ovaj poje-dinac će rado da se odrekne sata dokolice za relativno malo povećanje dohotka. Druga slika b) prikazuje krive indiferencije jednog “dokoličara” koji mnogo više daje na dokoli-cu, a manje na rad (dohodak). Krive indiferencije ovog pojedinca su strmije što znači da on očekuje relativno veliko povećanje dohotka da bi žrtvovao sat dokolice.

Postoji više razloga zašto se krive indiferencije ova dva pojedinca razlikuju. Razlike mogu biti stvar ukusa ili preferencija koje su ukorenjene u nekoj ličnosti ili različitih zanimanja pojed-inca. Rad „radoholičara” se može odnositi na osobu koja ima kreativno ili izazovno zani-manje (slikar, vajar, muzičar itd.), pa je zato potrebno samo malo povećanje dohotka da bi umetnik žrtvovao sat dokolice. Suprotno, neprijatan posao u rudniku uglja ili na nekoj pokretnoj traci može učiniti da krive indiferencije takvog radnika budu vrlo strme. Ličnost, tip posla ili neke druge okolnosti mogu uticati na oblik krivih indiferencije neke osobe.

99 Mc Connell, C.R., Brue, S.L., Macpherson, D.A., op.cit., str. 19.


Drugi set informacija za određivanje optimalne distribucije vremena pojedinca između rada i dokolice odnosi se na tržišne informacije date budžetskim ograničenjem. Linija budžetskog ograničenja pokazuje različite kombinacije dohotka i dokolice koje pojedinac može da ostvari uz datu nadnicu. Linije budžetskog ograničenja su različite za različite nivoe nadnica, pa ako nadnica raste, raste i nagib budžetske linije. Budžetske linije počinju od 0, posma-trano na skali sati rada po danu, kada nema rada jer je sve dokolica, a dalje pojedi-nac menja dokolicu za dohodak po stopi jednakoj realnoj nadnici W/P po satu. Nagib linije budžeta je realna nadnica i on odražava činjenicu da pri višoj realnoj nadnici ako povećamo časove rada dobijamo viši dohodak.100

Optimalna pozicija koja maksimira korist se može odrediti sumiranjem subjektivnih preferenci datih krivama indiferencije i objektivnih tržišnih informacija sadržanih u svakoj budžetskoj liniji. Pojedinac maksimira ukupnu korisnost postizanjem najviše moguće krive indiferencije, uz odgovarajuće budžetsko ograničenje i u ovoj optimalnoj poziciji poje-dinac i tržište su u saglasnosti oko relativne vrednosti dokolice i realnog dohotka. Ova optimalna pozicija se može prikazati na slici br. 30.

Kombinacija rad dokolica koja maksimira korist za radnika je u tački u1, gde je budžetsko ograničenje tangenta najvišoj krivi indiferencije I2.

Ako se posmatra optimalna pozicija na dijagramu i dodaju se još četiri budžetske linije može da se posmatra optimalna pozicija u vezi sa svakom linijom budžetskog ograničenja (slika br. 31).

Slika br. 30. Optimalni izbor između rada i dokolice101

100 Froyen, R.T., Macroeconomics, Macmillan Publishing Company, London, 1990., str. 54.101 Ehrenberg, R.G., Smith, R.S., Modern Labor Economics, Addison Wesley Longman, Inc., 2000., str. 225.

166 EKONOMIJA

Uočavamo da se za povećanje nadnice koje pomera budžetsku liniju sa W1 na W2, optimalna pozicija pomera sa u1 na u2. Uočavamo da pojedinac bira više sati rada, a manje sati dokolice. Dalje povećanje stope nadnice koje pomera budžetsko ograničenje sa W2 na W3 takođe iziskuje više sati rada i manje dokolice u u3 nego što je to slučaj u u2. Ali dalji rast stope nadnice dovodi do optimuma u u4 koji implicira manje rada i više doko-lice nego predhodni optimum u u3. Dalje povećanje nadnice (kroz pomeranje budžetske linije sa W4 na W5) prouzrokuje dalje smanjenje sati rada na u5.

102

Slika br. 31. Izvođenje krive pojedinačne ponude rada

Za određenog radnika sati rada se mogu povećati kad nadnica raste do neke tačke, kad dalje povećanje nadnice može dovesti do ponude manje sati rada. Ako se optimalne tačke sa slike a) prevedu na sliku b) gde vertikalna osa predstavlja stopu nadnica, a horizontalna sate ponuđenog rada, dobijamo krivu ponude rada. To je kriva pojedinačne ponude rada sa promenom nagiba. Ona je jednim delom rastuća, a onda se nagib menja u suprotnom pravcu (tačka u3). Svaki pojedinac ima svoju krivu pojedinačne ponude rada, a kakav će njen oblik i tačka savijanja biti, zavisi od efekta dohotka i efekta supstitucije, odnosno od izbora optimalnih tačaka određenih krivama indiferencije i linijama budžetskog ograničenja.103 U svakom slučaju, ponuda rada predstavlja trade-off između dohotka (potrošnje) i dokolice.

102 Op. cit., str. 229.103 Videti: Burda, M., Wyplosz, C., Macroeconomics, Oxford University Press, Inc. 1997., str. 139.


Efekat dohotka se odnosi na promenu željenih sati rada, što je rezultat promene dohot-ka uz konstantnu stopu nadnice.104 Ali, povećanje stope nadnice znači da se veći novčani dohodak može dobiti iz datog broja sati rada. Tako uvećani dohodak se može upotrebiti za kupovinu mnogih dobara i usluga ili za “kupovinu” dokolice. Potrošači ne izvode korist samo iz dobara, već iz kombinacije dobara i netržišnog vremena (dokolice). Dokolica se “kupuje” vrlo jednostavno, tako što potrošač radi manje sati. To znači da kada stope na-dnica rastu, efekat dohotka rezultira u smanjenju željenog broja sati rada.

Efekat supstitucije indicira promenu željenih sati rada koja rezultira iz promene stope na-dnice uz konstantni dohodak,105 odnosno željeni broj sati rada se povećava kada se povećava stopa nadnice. Povećanje stope nadnice povećava “cenu” dokolice. Viša cena dokolice navodi pojedinca da “troši” manje dokolice, odnosno da radi više sati.

Ekonomska teorija definiše neto efekat dohodnog i supstitucionog efekta. Ako efekat supstitucije dominira efektom dohotka, pojedinac će odabrati da radi više sati kada stopa nadnice raste. Dominacija efekta supstitucije se odražava u pomeranju sa u1 na u2 i na u3 na slici br. 31. (a) i u delu krive ponude rada sa nagibom na gore na slici br. 31. (b). Ali, ako je efekat dohotka veći od efekta supstitucije, povećanje nadnica će podstaći pojedinca da radi manje sati. Kretanje sa u3 na u4 i u5 na slici br. 31. (a) i deo krive po-nude rada gde je nagib promenjen na slici br. 31. (b) odražavaju dohodni efekat.106

Sledeća tabela rezimira i proširuje analizu o implikacijama efekta dohotka i efekta supstitucije na željene sate rada:

Tabela br.10. Promene nadnice i časovi rada: efekti supstitucije i dohotka

1) 2) 3)Uticaj na sate rada

Veličina efektaa) Povećanje stope

nadniceb) Smanjenje stope

nadniceNagib krive ponude

radaEfekat supstitucije prevazilazi efekat dohotka raste opada pozitivan

Efekti supstitucije i dohotka su jednaki bez promene bez promene vertikalan

Efekat dohotka je veći od efekta supstitucije opada raste negativan

104 Efekat dohotka se matematički izražava na sledeći način:

HEfekat dohotka / W Y

Δ= <

Δ0

gde je: H - časovi rada; Y - dohodak; W - konstantna nadnica.

105 Efekat supstitucije se matematički izražava na sledeći način:Δ

= >Δ

HE fekat supstitucije / Y 0

W gde je: H - časovi rada; W - nadnice; Y - konstantni dohodak.106 Mc Connell, C.R, Brue, S.L., Macpherson, D.A., op.cit., str. 26.

168 EKONOMIJA

Da bi se efekat dohotka i efekat supstitucije prikazao grafički neophodno ih je pojedinačno posmatrati. Efekat supstitucije odražava promenu željenih sati rada koja nastaje zato što povećanje stope nadnice menja relativne cene (vrednosti) dohotka i dokolice. Zato, da bi se izolovao efekat supstitucije mora se kontrolisati povećanje do-hotka stvoreno povećanjem stope nadnice. Efekat dohotka dovodi do promene sati rada koja se dešava samo zato što viša nadnica znači veći ukupni dohodak od bilo kog broja sati rada.

3.1. KRIVA PONUDE RADA SA DOHODNIM I SUPSTITUCIONIM EFEKTOM

Već je u predhodnoj analizi rečeno da kriva ponude rada jednim delom ima pozitivan nagib, dakle rastuća je, a zatim se taj nagib menja. Upravo efekat supstitucije i dohotka utiču na oblik i nagib krive. Ako posmatramo slicu br. 31. (a) vidimo da su tačke u1 i u2 na ravnijim delovima krivih indiferencije, jer je pojedinac spreman da se odrekne znatnog obima dokolice za dodatnu jedinicu dohotka. To znači da je efekat supstitucije veliki i do-minira efektom dohotka, kriva ponude je rastuća jer više stope nadnica uslovljavaju više sati rada. U tačkama u3, u4 i u5 krive indiferencije su strmije, dominira efekat dohotka i pojedinac je spreman da se odrekne samo malog dela dokolice za dodatnu jedinicu do-hotka. Posledica je da kriva pojedinačne ponude rada postaje povijena unazad odnosno, menja nagib. Kriva ponude rada pojedinca sa dohodnim i supstitucionim efektom je prika-zana na slici br. 32.

Izbor pojedinca o broju sati rada i dokolice zavisi od toga koji je efekat jači. Ako efekat supstitucije dominira nad efektom dohotka, pojedinac radi više, i obrnuto. Ukoliko su nadnice niže efekat supstitucije je veći, a kako se nadnice povećavaju efekat dohotka postaje veći.

Empirijska istraživanja o obliku krive pojedinačne ponude rada i rezultati istraživanja koja su izvršili Kilingsvort, Killi, Hekman, Lejard i drugi, pokazala su da je ponuda rada muškaraca mnogo manje osetljiva na promene nadnica od ponude rada žena. Kriva po-nude rada muškaraca samo blago menja nagib dok kod žena ima jako pozitivan nagib. Dakle, efekat dohotka blago dominira nad efektom supstitucije kod muškaraca, dok kod žena efekat supstitucije dominira efektom dohotka.107

107 Efekat supstitucije je vrlo izražen kod udatih žena. Zato, kada se poveća nadnica, mnoge žene supsti-tuišu rad kod kuće za rad na poslu. One ulaze u radnu snagu, ili menjaju posao sa nepotpunim radnim vremenom za posao sa punim radnim vremenom. Deo svoje zarade mogu da koriste da angažuju po-moć u kući ili za čuvanje deteta. Za razliku od žena većina muškaraca radi puno radno vreme, malo su angažovani u domaćinstvu pa je njihovo slobodno vreme uglavnom dokolica. Većina muškaraca ne želi da zameni svoju dokolicu za rad pa je efekat supstitucije dosta slab.


Slika br. 32. Kriva ponude rada pojedinca108

Nagib krive ponude rada zavisi od njene elastičnosti. Elastičnost individualne ponude rada u zavisnosti od promena stope nadnice se određuje:

ED=Procentualna promena količine ponuđenog rada

Procentualna promena stope nadnica

Duž određenih delova krive ponude rada pojedinca, koeficijent elastičnosti dat u predhod-nom obrascu može biti 0 (savršena neelastična ponuda), beskonačan (savršeno elastična), manji od 1 (relativno neelastična), veći od 1 (relativno elastična) ili negativan (kriva pojedinačne ponude rada povijena unazad). Elastičnost zavisi od efekta dohotka i efekta supstitucije čiji se odnos posmatra duž krive pojedinačne ponude rada što ne treba mešati sa pomeranjem cele krive ponude.

Na pomeranje krive ponude rada utiču ostali faktori definisani kao determinante po-nude rada. To su:

ostale stope nadnice, gde povećanje (smanjenje) nadnica plaćenih u ostalim za- �nimanjima za koje su radnici na određenom tržištu rada kvalifikovani, će smanjiti (povećati) ponudu rada na posmatranom tržištu;dohodak koji nije nadnica, gde povećanje (smanjenje) ovakvih, uglavnom nerad- �nih primanja (nasledstvo, dobitak na lutriji itd.), će smanjiti (povećati) ponudu rada;ukupna ili sumirana preferenca rad-dokolica, gde povećanje (smanjenje) prefe- �renci ljudi za radom u odnosu na dokolicu, će povećati (smanjiti) ponudu rada;

108 Benić, Ž., Osnove ekonomije, III izmenjeno i dopunjeno izdanje, Školska knjiga, Zagreb, 2001., str. 286.

170 EKONOMIJA

aspekti posla koji nisu u vezi sa nadnicama, gde poboljšanje (pogoršanje) us- �lova rada povećava (smanjuje) ponudu rada;broj kvalifikovanih ponuđača, gde povećanje (smanjenje) broja kvalifikovanih �ponuđača određene vrste rada povećava (smanjuje) ponudu rada.

Pojedinci različito reaguju na promenu nadnica. Ukoliko pojedinac reaguje na povećanu nadnicu tako što povećava ponudu, kriva ponude rada je rastuća. Ali, neki pojedinci na povećanu nadnicu reaguju smanjenjem ponude rada (ne žele da „žrtvuju” svoju dokolicu), rezultat je opadajuća kriva ponude.

3.2. TRŽIŠNA PONUDA RADA

U predhodnoj analizi krive pojedinačne ponude rada došlo se do zaključka da ona može da bude pozitivnog nagiba sa delom krive gde se nagib menja i negativnog na-giba. Savremena literatura iz ekonomije rada uglavnom zanemaruje krivu ponude rada sa negativnim nagibom, tako da je pažnja usmerena samo na krivu pojedinačne ponude rada sa pozitivnim nagibom. Pojedinačno radnici imaju različite preference u vezi dokolice, različite nivoe dohotka koji nisu nadnice, različite motive za rad itd109. Zato se njihove krive pojedinačne ponude rada razlikuju. Tržišna ponuda rada sumira sve pojednične ponude rada u jednu krivu, što je predstavljeno na slici br. 33.

Slika br. 33. Tržišna ponuda rada110

109 Burda, M., Wyplosz. C., op.cit. str. 142.110 Mc Connell,C.R. Brue, S.L., Macpherson, D. A. op. cit. str. 170.


Pojedinci imaju različite krive ponude rada kojima se menja nagib u zavisnosti od efekta dohotka i efekta supstitucije. Pojedinačna ponuda rada je predstavljena na slici br. 33. (a) pomoću krivih SA, SB, SC, SD, SE. Tržišna ponuda rada se dobija sumiranjem svih pojedinačnih ponuda rada i ima pozitivan nagib, (b). Za razliku od pojedinačnih krivih ponude rada kojima se nagib menja (povijene su unazad), tržišna ponuda rada je u celosti pozitivna. Nagib ove krive je određen visinom stope nadnica, i ukoliko je nadnica veća to je i ponuda veća.111

4. TRAŽNJA ZA RADOM

4.1. KRATKOROČNA TRAŽNJA ZA RADOM

U literaturi od Maršala (A. Marshall) do Hiksa (J. Hicks) u izučavanju tražnje za rad-nom snagom učinjen je značajan pomak saznanjem da se poslodavci sporo prilagođavaju spoljnim pritiscima od strane ponude u pogledu angažovanja radne snage. Troškovi angažovanja radne snage su odlučujući u odlukama poslodavca.

Tražnja za radnom snagom se izvodi iz ukupne tražnje i u mnogim slučajevima to je in-dikativno, jer se radna snaga koristi u kombinaciji sa drugim inputima. To znači da tražnja za radnom snagom zavisi od tražnje za materijalnim dobrima i uslugama. Tražnja za radom je izvedena tražnja, što znači da će intenzitet tražnje za nekim određenim tipom rada zavisiti od toga koliko je taj rad produktivan u stvaranju nekog proizvoda ili usluge i tržišne vrednosti tog proizvoda ili usluge. Determinante tražnje za radom su marginalna produktivnost rada i vrednost tj. cena njegovog autputa.

Analiza tražnje za radnom snagom koju sugeriše Mek Konel (Mc Connell)112 počinje jed-nostavnim modelom koji daje osnovu za razumevanje kako tržište rada funkcioniše. Osnovne pretpostavke od kojih se polazi su sledeće:

prvo, da poslodavac nastoji da maksimira profit; �

drugo, da preduzeće angažuje samo dva faktora proizvodnje: radnu snagu (L) i �kapital (K) koji će biti kombinovani u proizvodnji dobara i pružanju usluga;

treće, da su nadnice jedini trošak rada, pri čemu se ignorišu ostali troškovi: troškovi �za obučavanje radne snage, troškovi socijalnog osiguranja, odmora, bolovanja itd.;

četrvrto, da je tržište savršeno konkurentno kako za proizvode i usluge tako i za �radnu snagu;

peto, da je angažovana samo jedna vrsta radnika, da preduzeće radi na kratak rok �i da je kapital kao faktor proizvodnje fiksan.

111 Ostali faktori kao što su ulaganja u ljudski kapital, migracije, stepen diskriminacije itd., takođe utiču na krivu ponude rada.

112 Mc Connell, C.R., Brue,S.L., Macpherson, D.A., op.cit., str. 129.

172 EKONOMIJA

U kratkom roku autput varira samo promenom inputa rada i savršeno konkurentno preduzeće će povećavati autput sve dok se marginalni trošak proizvedene jedinice autpu-ta ne izjednači sa marginalnim prihodom koji se dobija od prodaje te jedinice. Pošto je rad jedini varijablini faktor proizvodnje, kada se dodaje fiksnom kapitalu dolazi do delovanja zakona o opadajućim prinosima. Jedinica autputa proizvedena dodatnom je-dinicom rada je marginalni proizvod rada i on je opadajući. Kriva marginalnog proiz-voda rada ili kriva marginalne produktivnosti rada određuju krivu tražnje za radom u jednom preduzeću. Kriva tražnje za radom ima nagib na dole zbog krive marginalnog proizvoda koja je takođe opadajuća. Tražnja za radom zavisi obrnuto od nivoa realne nadnice i data je na slici br. 34. (b).

Poslodavac koji maksimizira profit zapošljava dodatne radnike sve dok novouposleni radnik donosi ukupnom proizvodu više nego ukupnom trošku. Iznos koji ukupnom prihodu donosi svaki sledeći radnik meri se marginalnim prihodom (MRP). U uslovima savršene konkurencije marginalni prihod preduzeća ili kriva tražnje za radnom snagom je istovre-meno i kriva vrednosti marginalnog proizvoda (VMP), slika br. 34. (b).

Veza između autputa (Y) i količine rada (L) uz konstantni kapital prikazana je proiz-vodnom funkcijom na slici br. 34. (a).

Prilikom odlučivanja o broju zaposlenih radnika preduzeće traži tačku u kojoj će ost-variti najveći mogući profit uz datu realnu nadnicu W. Linija OR predstavlja troškove rada kada je realna nadnica W. Za svaki nivo zaposlenosti (L) profit se meri vertikalnim rasto-janjem između krive proizvodne funkcije i linije troškova rada OR. Profit je maksimalan u tački A, gde je proizvodna funkcija paralelna sa OR i gde je MRP = W. Na slici b) prika-zana je tražnja za radom kao kriva opadajućeg marginalnog proizvoda rada (MRP).

Slika br. 34. Proizvodna funkcija i kratkoročna kriva tražnje za radom u uslovima savršene konkurencije.113

113 Hall, R.E., Lieberman, M., Economics, Principles and Application, Third Edition, Thomson South - Western, 2005., str. 352.


U uslovima savršene konkurencije marginalni prihod ili kriva tražnje za radom opada zato što marginalni proizvod opada ukoliko se angažuje više jednica rada. Ali u uslovima nepotpune konkurencije marginalni prihod ili kriva tražnje za radom opada još iz jednog razloga, a to je da cena prozvoda opada kako se autput povećava. Kriva tražnje za ra-dom nesavršeno konkurentnog prodavca je manje elastična od krive savršeno konkurent-nog, što je predstavljeno na slici br. 35.

Slika br. 35. Tražnja za radom u uslovima nesavršene konkurencije114

Većina preduzeća ne prodaje svoje proizvode na savršeno konkurentnom tržištu, već na tržištu gde postoje monopoli, oligopoli ili neke druge strukture koje imaju moć da određuju cenu. Kriva tražnje za proizvodima preduzeća na nesavršeno konkuretnom tržištu ima nagib na dole, što znači da preduzeće mora da snizi cenu da bi prodalo autput koji je nastao kao rezultat upošljavanja svakog narednog radnika. Preduzeće mora da spusti ne samo cenu poslednje proizvedene jedinice, već i za sve ostale jedinice autputa. Margi-nalni prihod je manji od cene proizvoda (MRP<VMP).

4.2. DUGOROČNA TRAŽNJA ZA RADOM

Za određivanje dugoročne tražnje za radom polazi se od pretpostavke da su rad i kapital jedini faktori proizvodnje i da su varijabilni. Dugoročna tražnja za radom pretpostavlja obim rada koji će preduzeće angažovati pri svakoj mogućoj stopi nadnice kada su i rad i kapital varijabilni. Dugoročna kriva tražnje za radom opada, jer promena nadnice izaziva:

kratkoročni efekat autputa i �dugoročni efekat supstitucije, koji zajedno menjaju optimalni nivo zaposlenosti �u jednom preduzeću.

114 Benić, Ž., op.cit., str. 282.

174 EKONOMIJA

Prilikom određivanja tražnje za radom, efekat autputa se javlja kao promena zapo-slenosti koja je posledica promena nivoa nadnica u troškovima proizvodnje preduzeća. Ovaj efekat je prisutan u kratkom periodu. Smanjenje stope nadnice smanjuje marginalne troškove u odnosu na marginalne prihode, preduzeće povećava svoj autput. Stvara se mogućnost za kratkoročno povećavanje zaposlenosti radnika.

Efekat supstitucije deluje dugoročno na krivu tražnje za radom, pretpostavlja se da su i rad i kapital varijabilni. Kada dođe do smanjenja nadnica, preduzeće reaguje, tako što supstituiše neki deo kapitala, koji je skuplji od rada za manje skup (jeftiniji) rad. To znači da će dugoročna reakcija na promenu nadnica biti veća od kratkoročne odnosno, dugoročna kriva tražnje za radom će biti elastičnija od kratkoročne krive tražnje za radom.

Efekat autputa i efekat supstitucije zajedno utiču na formiranje dugoročne krive tražnje za radom, što je prikazano na slici br. 36.

Slika br. 36. Dugoročna kriva tražnje za radom115

Smanjenje nadnice sa W1, na W2 povećava ravnotežnu kratkoročno traženu količinu rada sa Q na Q1 (efekat autputa). Međutim, u dugom roku preduzeće supstituiše kapital manje skupim radom, što rezultira u efektu supstitucije i povećava traženu količinu rada sa Q1 na Q2. Dugoročna kriva tražnje za radom (DLR) rezultira iz oba efekta i dobija se spajanjem tačaka a i c.

Faktori koji takođe utiču da dugoročna kriva tražnje za radom bude elastičnija od kratkoročne su tražnja za proizvodom i tehnologija. Tražnja za proizvodom preduzeća, koji je rezultat angažovanog varijabilnog i rada i kapitala, je elastičnija u dugom nego u kratkom roku, pa je time i tražnja za radom elastičnija što je duži vremenski period. U dugom roku investitori i preduzetnici usmeravaju svoje napore ka otkrivanju i primeni novih tehnologija, koje smanjuju potrebu za skupim inputima. Kada nadnice opadaju u odnosu na cenu kapitala, ovi napori se kanališu ka tehnologijama koje smanjuju upotrebu kapitala, a povećavaju upotrebu rada.

115 Elliott, R.F., op.cit., str. 239.


4.3. TRŽIŠNA TRAŽNJA ZA RADOM

Kriva tržišne tražnje za radom se ne dobija prostim sumiranjem krivih tražnje za radom svih preduzeća. Razlog je što se neke veličine, kao što je cena proizvoda koje su posma-trane kao konstantne sa stanovišta jednog preduzeća, moraju tretirati kao varijabilne sa stanovišta čitavog tržišta.116

Sa stanovišta jednog preduzeća, kada opada nadnica, angažovanje više rada rezultiraće u povećanju tržišne ponude proizvoda. Ova promena ponude će smanjiti cenu proizvoda. Niža cena proizvoda će smanjiti marginalni prihod što ima povratni uticaj na krivu tražnje za radom svakog preduzeća.

Elastičnost tražnje za radom u odnosu na promene nadnica se meri koeficijentom elastično-sti nadnice (Ed):

117

Ed=Procentualna promena tražnje

Procentualna promena stope nadnica

Pošto su stopa nadnice i tražnja za radom u inverznom odnosu, to će ovaj koefici-jent elastičnosti biti negativan. Tražnja je elastična118 ako data procentualna promena stope nadnice rezultira u većoj procentualnoj promeni obima zahtevanog rada. Obrnuto, tražnja je neelastična kada data procentualna promena stope nadnice uzrokuje malu procentualnu promenu obima zahtevanog rada.

Na elastičnost tražnje za radom utiču:elastičnost tražnje za proizvodom, �odnos troškova rada prema ukupnim troškovima, � mogućnost supstitucije ostalih inputa. � 119

a) Pošto je tražnja za radom izvedena tražnja, elastičnost tražnje za autputom rada će uticati na elastičnost tražnje za radom. Što je veća cenovna elastičnost tražnje za proizvodom, to je veća elastičnost tražnje za radom. Ako nadnica opada, trošak proizvodnje posmatranog proizvoda će opadati. To znači pad cene proizvoda i povećanje tražene količine proizvoda. Ako je elastičnost tražnje za tim proizvodom velika, onda će ovo povećanje tražene količine proizvoda biti veliko, i zahtevaće veliko povećanje obima rada da bi se proizveo taj dodatni autput. Ovo implicira elastičnu tražnju za radom. Ali, ako je tražnja za proizvodom neelastična, onda će povećanje obima traženih proizvoda biti malo, kao što će biti mali i porast obima zahtevanog rada. Ovo sugeriše da će tražnja za radom biti neelastična.

116 Videti Abel, B.A.Bernanke, S.B., Macroeconomics, Addison-Wesley Publishing Company, Inc, 1995., str.77-80.

117 McConnell, C.R., Brue, S.L., Macpherson, D.A., op.cit., str. 143.118 To znači da poslodavci veoma reaguju na promenu stope nadnice.119 Ove generalizacije je razvio 1890. godine Alfred Marshall u svojim Principles of Economics i preradio

John R. Hicks u The Treory of Wages pa se zato zovu „Hicks - Marshall-ova pravila izvedene tražnje”, preuzeto od Elliott, R.F., op.cit., str. 282.

176 EKONOMIJA

b) Odnos troškova rada prema ukupnim troškovima utiče na elastičnost tražnje za radom, tako što ako je veći udeo troškova radne snage u ukupnim troškovima, to će biti veća elastičnost tražnje za radom. Ako se udeo troškova radne snage mnogo poveća, dolazi do povećanja cene proizvoda, velikog smanjenja tražnje za tim proizvodom, a samim tim dolazi do smanjenja tražnje za radom. To implicira elastičniju tražnju za radom. U slučaju da je udeo troškova radne snage u ukupnim troškovima mali i ako se taj udeo malo poveća, dolazi do malog povećanja cene proizvoda, malog pada tražnje za tim proizvodom, pa samim tim dolazi do neznatnog smanjenja tražnje za radom. To implicira neelastičnu tražnju za radom.120

c) Mogućnost supstitucije ostalih inputa utiče na elastičnost tražnje za radom koja je veća ako je veća mogućnost supstitucije ostalih inputa za rad. Malo smanjenje nadnica će izazvati veliku supstituciju rada za kapital pa je tražnja za radom elastična. Međutim, tehnologija i tehnološke karakteristike procesa proizvodnje u nekim slučajevima diktiraju proporciju rada i kapitala koja se ne može promeniti, pa je tada tražnja za radom neelastična.

Brojni analizirani faktori i determinante koje utiču na tražnju i elastičnost tražnje za radom, utiču na pomeranje krive tražnje za radom. Ako su poznate determinante i faktori koji utiču na ponudu rada, onda postoje osnovni elementi za analizu ravnoteže na tržištu rada.

5. ODREĐIVANJE NADNICA I ALOKACIJA RADA

5.1. RAVNOTEŽA I UTICAJ PROMENA DETERMINANTI PONUDE I TRAŽNJE NA RAVNOTEŽU NA KONKURENTNOM TRŽIŠTU RADA

Jedno konkurentno tržište rada se čisti t.j. formira se nadnica pri kojoj je ponuda rada jednaka tražnji za radom. Pojedinici koji nude rad i preduzeća koja traže rad mogu da reaguju na promene tržišnih uslova koje uočavaju odnosno, promene determinanti ponude i tražnje utiču na ravnotežu i pomeranje krivih ponude i tražnje.

Ravnoteža na tržištu rada ostvaruje se u tački A, realna nadnica W čisti tržište na nivou zaposlenosti L. Pošto je ukupni raspoloživi rad dat tačkom L’, rastojanje LL’ predstavlja voljnu nezaposlenost.121 120 Primer elastične tražnje za radom su uslužne grane (na primer obrazovanje) gde je udeo troškova rad-

ne snage veliki, na primer neelastične su kapitalno intenzivne grane gde je udeo troškova radne snage u ukupnim troškovima manji.

121 Voljna nezaposlenost predstavlja važan fenomen koji ne mora da bude karakterističan samo za bo-gate ljude, već za sve one koji smatraju da zarada koju bi ostvarili da zaposlenima ne predstavlja dovoljnu kompenzaciju za vreme koje bi mogli da provedu baveći se drugim aktivnostima. Dobrovoljna


Slika br. 37. Ravnoteža na tržištu rada122

Priroda procesa prilagođavanja data je na slici br. 38. na kojem je ponuda rada pozitivna funkcija realne nadnice a tražnja za radom DL prikazuje opadajuće prinose. Presek ove dve krive određuje nivo zaposlenosti L1 i realnu nadnicu W1/P, pri kojoj je tržište rada u ravnoteži.

Ako se pretpostavi promena na tržištu rada kao što je pogoršanje uslova rada, manje ljudi je voljno da radi po ravnotežnoj nadnici W1/P pa se kriva ponude rada pomera na SL2. Da bi došlo do ove redukcije u ponudi rada, zaposleni moraju uočiti promenu koja se desila, a oni koji su najmanje vezani za ovu granu, koji imaju najnižu nadnicu, napuštaju taj posao i traže novi. Zaposlenost inicijalno pada na L2 ali preduzeće reaguje na povećano napuštanje posla tako što podiže nadnicu. Neki pojedinci se vraćaju, neki odustaju od davanja otkaza pa se ravnoteža ponovo uspostavlja u tački c uz nivo nadnica W2/P i zaposlenost L3.

Neophodni uslovi za postizanje nove ravnoteže su: prvo, da postojeća radna snaga uoči da je zaista došlo do pogoršanja radnih uslova; drugo, da je to pogoršanje dovoljno veliko za po-javu želje da se napusti posao i treće, da nema velikih prepreka za napuštanje posla. Takođe se pretpostavlja da nema prepreka u komunikaciji između radnika i poslodavaca. Pri-likom napuštanja posla radnici imaju određene troškove daljeg eventualnog investiranja u ljudski kapital, troškove promene prebivališta itd.

nezaposlenost je više rasprostranjena među nekvalifikovanim radnicima koji se ne mogu nadati visokim zaradama, kao i u zemljama gde su porezi toliko veliki da rad donosi vrlo malu neto zaradu.

122 Burda, M., Viploš, Ž., Makroekonomija, treće izdanje, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2004., str. 77.

178 EKONOMIJA

Slika br. 38. Promena determinantni ponude rada123

Ovi transakcioni troškovi koji su povezani sa fluktuacijom rada u mnogim slučajevima predstavljaju prepreku za napuštanje posla i objašnjavaju zašto neki radnici nisu voljni da napuste posao. To su radnici koji pored transakcionih troškova nisu spremni da preu-zimaju rizik i neizvesnost zbog napuštanja posla, pa su to dovoljni razlozi zbog kojih takvi radnici ostaju na poslu. Njihova kriva ponude rada u kratkom roku je savršeno neelastična. Na slici br. 39. to je kriva SRSL. U dugom roku broj pojedinaca voljnih da rade u datom preduzeću je rastuća funkcija realne nadnice, to je kriva SL. Kada pojedinci uoče pogoršanje svojih us-lova rada, a ne mogu da daju otkaz (zbog transakcionih troškova), počinje da opada nji-hov radni moral, a samim tim i njihov radni učinak. Pad produktivnosti je neizbežan i dovodi do toga da preduzeća traže manje rada po postojećim stopama nadnica. Pad tražnje pomera krivu tražnje sa DL1 na DL2, a nadnica W2/P je srazmerna njihovoj produktivnosti. Nova ravnoteža je u tački A. Međutim, smanjenje nadnica bi moglo dovesti do daljeg smanjenja radne motivacije i daljeg pada produktivnosti, što nije dobra strategija.

Slika br. 39. Promena determinanti tražnje za radom124

123 Elliott, R.F., Labor Economics, Mc Graw Hill, London, 1990., str. 284.124 Elliott, R.F., op.cit., str. 290.


Ostale determinantne tražnje za radom (na primer tehnički progres), mogu da uma-nje negativne efekte pada produktivnosti. Ostale determinante ponude rada mogu da utiču na poboljšanje uslova na tržištu rada, što omogućava da se uspostavi ravnoteža na konkurentnom tržištu rada.

Konkurentno tržište rada na kome je postignuta ravnoteža rezultira efikasnom alokaci-jom rada. To je poznati koncept “nevidljive ruke” Adama Smita. Međutim, konkurentno tržište rada bez ograničenja je više teorijska konstrukcija, a manje realnost.

5.2. UTICAJ TRŽIŠNIH STRUKTURA NA NADNICE I ALOKACIJU RADA

5.2.1. KOLEKTIVNO PREGOVARANJE-SINDIKAT KAO MONOPOL NA TRŽIŠTU RADA

Tržište rada nije savršeno konkurentno tržište, jer postoje ograničenja i na strani ponude i na strani tražnje. Nadnice nisu potpuno prilagodljive promeni uslova na tržištu već su rigi-dne, što implicira da osim voljne postoji i nevoljna nezaposlenost.

Na strani ponude rada prisutni su radnički sindikati kao jedna od organizacija koja funkcioniše u modernim privredama. To su organizacije zaposlenih koje zastupaju inter-ese radnika po mnogim pitanjima, među kojima je najvažnije pitanje nadnica. Na strani tražnje za radom nalaze se udruženja ili sindikati poslodavaca. Pregovaranje između poslodavaca i sindikata je u suprotnosti sa modelom savršeno konkurentnog tržišta rada, jer relacija poslodavac zaposleni sadrži konfliktne aspekte izazvane suprotnim interesi-ma.

Pojedinci koji se suočavaju sa velikim poslodavcem su u slaboj pregovaračkoj poziciji. Radnici formiraju sindikate upravo da bi popravili svoju pregovaračku poziciju, a naročito da bi obezbedili veće nadnice, kao prvi, primarni ekonomski cilj, i drugo, da bi obezbedili više radnih mesta.

Kriva ponude rada sindikalno organizovanih radnika određena je sindikalnim krivama indiferencije umesto krivama indiferencije pojedinca, jer u procesu kolektivnog prego-varanja aktivnu ulogu na tržištu rada nemaju pojedinci, već njihovi sindikati. Kod „tvr-dokornih” sindikata krive indiferencije su ravnije, dok su krive indiferencije strmije kod onih sindikata koji više brinu o zaposlenju nego o nadnicama.

180 EKONOMIJA

Slika br. 40. Kriva kolektivne ponude rada

Tražnja za radom predstavlja budžetsku linuju sindikata. Pri datoj tražnji za radom, op-timalni izbor sindikata je u tangentnoj tački u kojoj najviša kriva indiferencija dodiruje liniju tekuće tražnje za radom. Kada raste tražnja za radom, povećava se i broj pregovaračkih opcija koje stoje pred sindikatima. Kako se pomera kriva traženje za radom, kriva kolek-tivne ponude rada formira se tako što se povežu sve tangentne tačke između krivih indifer-encije i tražnje za radom. Ova kriva pokazuje najpoželjniji slučaj sa stanovišta sindikata kada i realne nadnice i zaposlenost rastu, slika br. 40.

Kriva kolektivne ponude rada je slična krivi individualne ponude rada. Kroz kolektivno pregovaranje, uz pomoć sindikata raste pregovaračka moć, očekivani ishod pregovora je po-voljniji od pozicije koju ima pojedinac, pa sindikat zahteva i dobija veću realnu nadnicu. Zato se kriva kolektivne ponude rada nalazi uvek i isključivo iznad individulanih krivih ponude rada. Odnos ovih krivih i uticaj kolektivnog pregovaranja odnosno sindikata prikazani su na slici br. 41.

Slika br. 41. Ravnoteža na tržištu rada gde je sindikat monopol


Kada sindikat predstavlja radnike u procesu pregovaranja o visini nadnica, ravnoteža

na tržištu rada postiže se u tački B. Realna nadnica W je veća, a zaposlenost L manja nego u tački A koja bi predstavljala ravnotežu u slučaju da su pojedinici sami pregovarači,

bez sindikata. Kao rezultat javlja se nezaposlenost S( L L )− koja je voljna sa stanovišta

sindikata, a nevoljna sa stanovišta pojedinca. To je razlika između stvarne zaposlenosti

L i ponude rada LS koju bi radnici pojedinačno želeli da ponude za realnu nadnicu W (tačka C).

Sindikati doprinose da nadnice postaju rigidnije, što je u suprotnosti sa voljom nezapos-lenih radnika. Razlog je taj što sindikalno rukovodstvo uglavnom biraju zaposleni radnici kojima odgovara da sindikati postignu veće nadnice, dok ih povećanje zaposlenosti manje interesuje jer su oni već zaposleni insajderi. Sindikati su uglavnom predstavnici insajdera dok su nezaposleni radnici autsajderi u malom broju zastupljeni u sindikatima.

Sindikat kao jedini ponuđač rada predstavlja monopol na tržištu rada na strani ponude. Sindikat može da ograniči ulazak u svoje članstvo raznim metodama: produženjem zahtevanog perioda pripravničkog staža, limitiranjem ulaska u pojedine profesije, produžavanjem perioda obučavanja, povećanim troškovima otkaza i nalaženja novog posla itd.125

5.2.2. MONOPSON NA TRŽIŠTU RADA

Monopson na tržištu rada je stanje kada postoji samo jedan kupac odnosno, samo jedan poslodavac na strani tražnje za radom. Iako je neuobičajen on se ponekad pojavi na tržištu rada. To je primer manjih gradova koji imaju zastupljenu samo jednu granu proizvodnje i često samo jednu fabriku ili rudnik. Iako postoje alternativni izvori zaposlenosti u malo-prodaji ili uslugama, jedini industrijski poslodavac ima veliku monopsonsku moć na tržištu rada. U slučaju da postoji više poslodavaca, svaki od njih ima znatnu tržišnu moć, a ako svi deluju zajedno, kao udruženje mogu se ponašati kao jedan monopsonist.

Ako se na tržištu rada nalazi veliki broj radnika koji nisu sindikalno organizovani, nji-hova pregovaračka moć je oslabljena. Udruženje poslodavaca ili samo jedan poslodavac kao monopsonist na tržištu rada na strani tražnje, može da ponudi bilo koju stopu nadnice, a radnici moraju da prihvate zaposlenje po toj nadnici ili da pronađu drugi posao.

Kada monopsonista odluči da zaposli određeni broj radnika na krivi ponude rada određuje nadnicu koju on nudi. Za monopsonistu ova nadnica je na nivou prosečnog troška rada. Međutim, ako monopsonista želi da zaposli više radnika, on takođe želi da zna koliko će se povećati trošak rada zapošljavanjem novih radnika. Monopsonista koji maksi-mira profit će angažovati radnike sve do tačke u kojoj se marginalni trošak ne izjednači sa iznosom koji je poslodavac voljan da plati za dodatnu jedinicu rada. Taj iznos je određen marginalnim prihodom rada i dat je krivom tražnje DL.

125 Videti Blanshard, O., Macroeconomics, Prentice, Hall International, 2000., str. 112.

182 EKONOMIJA

Slika br. 42. Monopson na tržištu rada126

Na slici br. 42. prikazan je monopsonist koji snižava i stopu nadnice i zaposlenost ispod njihovih konkurentskih nivoa. SL i DL su krive konkurentne ponude i tražnje uz nivo nadnica Wo, zaposlenosti Lo i ravnoteži u Ao. Marginalni trošak rada MCL za monopsonistu je iznad prosečnog troška. Monopsonističko preduzeće maksimira profit u tački A1 gde zapošljava samo L1 radnika. U L1 marginalni trošak poslednjeg radnika je jednak obimu koji taj radnik dodaje profitu preduzeća, što je limitirano krivom tražnje. Nadnica koja se plaća za nivo zaposlenosti L1 je W1. Monopsonistički uslovi na tržištu rada će rezultirati u nižem nivou zaposlenosti i nižoj stopi nadnice nego u uslovima konkurencije.

126 Hyclak, T., Johnes, G., Thornton, R., Fundamentals of Labor Economics, Houghton Mifflin Company, New York, 2005., str. 221.


6. UTICAJ PRODUKTIVNOSTI I TEHNIČKO - TEHNOLOŠKOG PROGRESA NA NADNICE I ZAPOSLENOST

6.1. KRATKOROČNI I DUGOROČNI TREND PRODUKTIVNOSTI RADA

Tokom prošlog veka došlo je do rasta prosečnih realnih nadnica. Taj rast nije bio ravnomeran, već je imao svoje uspone i padove. Smatra se da je jedan od bitnih uzroka rasta realnih nadnica rast produktivnosti rada, koji takođe nije bio ravnomeran. Ekonomske implikacije rasta produktivnosti na kretanje realnih nadnica i zaposlenosti su značajne, a s druge strane, mnogi faktori utiči na kretanje produktivnosti rada.

Bitni aspekti produktivnosti koji utiču na tržište rada su: (1) rast produktivnosti je osnovni izvor povećanja realnih nadnica i životnog standarda i (2) rast produktivnosti je antiinflatorna sila jer neutrališe ili apsorbuje povećanje nominalnih nadnica.

Tokom poslednjih decenija u SAD, realne nadnice su se povećale po stopi od 2 do 3% godišnje. To povećanje je rezultat bržeg rasta tražnje za radom nego ponude rada. Iz-vor ili uzrok povećane tražnje za radom u odnosu na ponudu je povećanje produktivnosti rada, što se može grafički prikazati na sledeći način:

Slika br. 43. Povećanje realne nadnice127

Povećanje realne nadnice sa (W/P)1 na (W/P)2 i na (W/P)3 javlja se kada tražnja za radom raste brže od ponude rada. Povećanje realnih nadnica je potpuno kompatibilno sa povećanjem broja radnih sati (Q1 na Q3). Primećuje se povezanost između povećanja autputa po radnom satu i rasta prosečne nadnice po satu. Povećanje produktivnosti rada je povećalo tražnju za radom u odnosu na ponudu rada i zato se povećala prosečna

127 McConnell, C.R. , Brue, S.L. ,Macpherson, D.A., op. cit. str. 536.

184 EKONOMIJA

stopa realne nadnice. Generalno, za privredu kao celinu, realni dohodak po radniku po satu se samo može povećati po istim stopama kao i realni autput po radniku po satu. Veći autput po satu znači više realnog dohotka koji treba distribuirati za svaki određeni sat. Ove relacije i veličine se veoma teško mogu precizno izračunati ali su osnovni trendovi jasni i uočljivi.

Ekonomisti su uočili vezu između stope rasta produktivnosti i stope inflacije, iako su uz-roci inflacije veoma kompleksni. Brz rast produktivnosti ograničava stopu inflacije, a spor rast produktivnosti utiče da stopa inflacije bude viša, uz ostale nepromenjene uslove. Povećanje produktivnosti neutrališe povećanje nominalnih nadnica i tako zadržava i ograničava povećanje jediničnih troškova rada i cena proizvoda. Odnos između nominalnih nadnica i produktivnosti je važna determinanta nivoa cena. Merama makroekonomske politike se ograničava rast nominalnih nadnica na prosečan rast produktivnosti rada, kao sredstvo kontrole inflacije.

Troškovi rada čine najveći deo proizvodnih troškova, tako da njihov udeo u dodatoj vrednosti varira od 50 da 70% i obično je veći u radno intezivnim nego u kapitalno intezivnim granama. S toga i poslodavci i zaposleni vode računa o troškovima rada: poslodavci o realnim troškovima rada, a zaposleni o realnim nadnicama. Kada se vode pregovori između radnika i poslodavca, ne pregovara se o realnim nadnicama, koje je veoma teško utvrditi, već o nominalnim nadnicama u uslovima neizvesnosti. Zaposleni nastoje da svoje nominalne nadnice zaštite od inflacije, dok se poslodavci uglavnom slažu da se očekivana inflacija ugradi u sporazum ali vode računa da očekivana inflacija ne bude precenjena. U većini slučajeva, očekivana inflacija koju treba ugraditi u sporazum je centralni deo sporazuma. Rezultat pregovora je definisanje nominalne nadnice.

Realna nadnica je odraz produktivnosti rada. Tokom pregovora sindikati nastoje da re-alna nadnica bude veća i da sadrži dodatak iznad produktivnosti rada. Krajnji ishod je još veća nominalna nadnica koja se formira zidanjem dodatka na očekivani nivo cena. Proces određivanja nadnica i cena je neprekidan pa je zato dobio naziv „bitka oko zidanja cena”.128 Pošto produktivnost rada neprekidno raste, smanjuju se troškovi rada. Radnici očekuju i obično i dobijaju deo nadoknade koji proizilazi iz rasta produktivnosti.

Dugoročno posmatrano, determinante rasta produktivnosti su:

poboljšan kvalitet rada, �kvantitet fizičkog kapitala, �povećana efikasnost. �

Kvalitet rada zavisi od obrazovanja i obuke radnika, njegovog zdravlja i vitalnosti i starosti. Obrazovani i obučeni radnici proizvode više autputa po satu, pa se procenjuje da je 20% povećanja produktivnosti rezultat povećanog obrazovanja i obuke radnika.129 Investicije u ljudski kapital koje poboljšavaju vitalnost i zdravlje radnika, takođe povećavaju i prosečni kvalitet rada. I promene u starosnoj i polnoj stukturi radne snage utiču na kvalitet radne snage i produktivnost. Ako raste produktivnost rastu i realne nadnice što omogućava rad-

128 Burda, M., Viploš, Ž., op.cit., str. 287.129 Denison, E.F., Kendrick, J.W., Trends Ih American Economic Growth 1929-1982, Brookings Institution,

1985., str. 538.


nicima da poboljšaju svoje zdravlje i obrazovanje, a što dalje poboljšava kvalitet rada i produktivnost.

Produktivnost bilo kog datog radnika zavisi od obima kapitalne opreme kojom je taj radnik opremljen. Bitan odnos je obim raspoloživog kapitala po jedinici rada ili tehnički rečeno racio kapital rad. Ovaj racio se tokom vremena povećava i procenjuje se da je 28% rasta produktivnosti rada rezultat povećanja stoka fizičkog kapitala.130

Kvantitativno najvažniji izvor rastuće produktivnosti je veća efikasnost u korišćenju rada i kapitala. U ovom kontekstu povećana efikasnost je složen pojam koji uključuje niz faktora koji povećavaju produktivnost rada. Kao minimalne faktore povećana efikanost obuhva-ta: 1) tehnološki progres u vidu poboljšanja kapitala i u vidu bolje poslovne organizacije i menadžerstva; 2) veću specijalizaciju; 3) realokaciju rada od manje produktivne ka produk-tivnijoj upotrebi; 4) promene institucionalnog okruženja.131

Kretanje produktivnosti vrši veliki uticaj na nivo zaposlenosti. Površno razmatranje odnosa produktivnosti i zaposlenosti dovodi do pogrešnog zaključka da rast produk-tivnosti dovodi do nezaposlenosti. Povećanje produktivnosti rada znači da je manje rad-nika potrebno za proizvodnju bilo kog datog nivoa realnog autputa. Ova tvrdnja je previše jednostavna jer zanemaruje potrebu društva za dodatnim autputom i činjenicu da rastuća produktivnost povećava agregatnu tražnju. Povećanje produktivnosti povećava realne nadnice što povećava agregatnu potrošnju i stvara mogućnost za otvaranje novih radnih mesta.

6.2. TEHNOLOŠKE PROMENE I EFEKTI DISTRIBUCIJE

Tehnološki progres je osnova za stabilno povećanje autputa, a indirektno za povećanje zaposlenosti i životnog standarda. Međutim, još od početka industrijske revolucije radnici su smatrali da će tehnološki progres eliminisati njihova radna mesta i ostaviti ih bez posla. U literaturi su poznati pokreti radnika koji su uništavali mašine, smatrajući ih izvorom svojih problema.132

Pitanje tehnološke nezaposlenosti se ozbiljno postavlja kada je nezaposlenost visoka. Tokom Velike depresije članovi radničkog pokreta su tvrdili da visoka nezaposlenost nastaje zbog uvođenja novih mašina i da će se stanje pogoršati ako se nastavi dalji napredak tehnologije. Danas, u evropskim zemljama gde je nezaposlenost na visokom nivou, radna nedelja se skraćuje na 35 ili 30 sati. Argument je da zbog tehnološkog progresa nema dovoljno posla da bi svi radnici radili puno radno vreme. Rešenje je da svaki radnik radi manje sati da bi se zaposlilo više radnika.

130 Op.cit. str. 539.131 Videti detaljnije Mc Connell, C.R., Brue, S.L., Macpherson, D.A., op.cit., str. 542-548. 132 Ludisti u Engleskoj su uništavali svoje mašine koje su videli kao direktnu pretnju za svoja radna mesta a

saboteri su to činili u Francuskoj stavljajući u mašine svoje sabote - teške drvene cipele.

186 EKONOMIJA

Tehnološki progres utiče na kretanje produktivnosti rada i upravo preko rasta produk-tivnosti rada utiče na nivo realnih nadnica i zaposlenosti. Samo u slučaju da produktivnost rada raste sporije od rasta realnih nadnica, dolazi do povećanja nezaposlenosti. Produktivnost rada raste sporije od rasta realnih nadnica kao posledica niskog nivoa tehnološkog pro-gresa (uz ostale nepromenjene uslove). Obrnuto, visok nivo i brz tehnološki progres dovo-di do toga da produktivnost raste brže od rasta realnih nadnica, a rezultat je smanjenje nezaposlenosti. Usporeni rast produktivnosti u odnosu na rast realnih nadnica dovodi do porasta nezaposlenosti, dok brži rast produktuvnosti u odnosu na rast realnih nadnica dovodi do smanjenja nezaposlenosti.133

Tehnološki progres je proces strukturalne promene. Za neke radnike, one čije se kvali-fikacije više na traže, strukturalna promena može zaista da znači nezaposlenost i niže nad-nice. Pojavljuju se nove tehnike proizvodnje, zahtevaju nove kvalifikacije, čineći neke stare kvalifikacije manje korisnim. Danas skoro da ne postoje stara zanimanja (primer kovača ili proizvođača konjske opreme), ali postoje milioni radnika u novim zanimanjima kojih ranije uopšte nije bilo (primer kompjuterskih operatera). Deluju tzv. efekti distribucije koji preusmeravaju radnike sa starih zanimanja na nova. Tehnološki progres tako dovodi i do nejednakosti u nadnicama. Za one radnike u rastućim sektorima ili one sa pravim kvali-fikacijama, tehnološki progres dovodi do novih mogućnosti i viših nadnica. Ali za one u opadajućim sektorima ili one čije se kvalifikacije više ne traže, tehnološki progres može da znači gubitak posla, period nezaposlenosti i niže nadnice. Poslednjih decenija u SAD se dešava veliko povećanje nejednakosti u nadnicama. Većina ekonomista smatra da je za to, jedan od glavnih uzroka, tehnološki progres.134

133 Usklađivanje između rasta produktivnosti, koji je rezultat tehničkog progresa, i nivoa zaposlenosti i re-alnih nadnica vrši se preko tražnje za radom, koja se u slučaju rasta produktivnosti povećava.

134 Detaljnije videti poređenje evropskog i američkog iskustva u Henry, S.G.B., Snower, D.J., Economic Poli-cies and Unemployment Dynamics ih Europe, International Monetaru Fund. 1996.


7. ULAGANJA U LJUDSKI KAPITAL: OBRAZOVANJE I OBUČAVANJE

Pre više od dva veka Adam Smit je napisao da se bogatstvo jedne nacije sastoji od stečenih i korisnih sposobnosti čitavog stanovništva ili članova društva. Sticanje takvih spo-sobnosti, kako ističe Smit, odvija se kroz „obrazovanje, studiranje ili šegrtovanje”, koje uvek košta i u koje se ulaže kapital. Međutim, kasnije su ekonomisti zaboravili na stavove Adama Smita i svoju pažnju su usmerili na kapital kao nehumani faktor proizvodnje.

Sredinom prošlog veka ekonomisti se ponovo sve više interesuju za ljudski kapital kao fak-tor proizvodnje. Povećano interesovanje je rezultat rasta proizvodnje, gde je povećanje autputa bilo tri puta veće u odnosu na povećanje inputa. Ekonomisti su zaključili da je tolika razlika između prosečnog rasta autputa u odnosu na prosečni rast inputa, najvećim delom re-zultat povećane produktivnosti rada, a povećana produktivnost rada je rezultat poboljšanog kvaliteta radne snage. Kvalitet radne snage se poboljšava kombinacijom formalnog obra-zovanja, obučavanja i radnim iskustvom.

Teoretičari koji se bave ljudskim kapitalom tj. humanim kapitalom,135 ističu da svaka aktivnost koja stvara troškove u tekućem periodu, a povećava produktivnost u budućem periodu, može da se analizira u okviru teorije investicija. Svaka aktivnost koja doprinosi povećanju produktivnosti rada može da se smatra ulaganjem u ljudski kapital. U litera-turi se najčešće ističu: obrazovanje, obučavanje, traženje novog posla, briga o zdravlju itd. Sve ove aktivnosti podrazumevaju inicijalne troškove i očekivanje da će se investicija isplatiti u budućnosti. Znanja i veštine jednog radnika, koji se stiču prvenstveno kroz obra-zovanje i obučavanje, predstavljaju deo produktivnog kapitala. Vrednost produktivnog kapitala zavisi od činjenice koliko konkretno zanimanje može da zaradi na tržištu rada. Ulaganja u ljudski kapital kojima teoretičari posvećuju najviše pažnje su upravo obrazo-vanje i obučavanje.

Ono što se smatra investicijom u ljudski kapital jeste ulaganje koje u budućnosti treba da ima povratni efekat. Naime, investiranje u obrazovanje treba da rezultira većim zaradama.136 U skladu sa teorijom ljudskog kapitala, svaki student ima određene troškove školovanja za dobijanje univerzitetske diplome. To su direktni troškovi (školarina, knjige itd.) i indi-rektni troškovi koji se odnose na propuštene prihode koje pojedinac ne ostvaruje dok se školuje. Nasuprot tome su očekivane beneficije koje će taj isti pojedinac imati u vidu viših zarada u budućnosti i boljeg statusnog položaja.

Istraživanja pokazuju da zarade obrazovanih brže rastu nego zarade manje obrazo-vanih radnika, o čemu govori slika br. 44.

135 Ljudski kapital izučavaju mnogi teoretižari koji se bave Ekonomijom rada: Schultz, Miner, Becker, Kauf-

man, Elliott, Ehrenberg, Mc Connell itd.136 Obrazovanje može da ima monetarni i nemonetarni efekat, što se ogleda u boljem položaju i većem

vrednovanju u društvu ili umetnosti.

188 EKONOMIJA

Slika br. 44. Zarade prema godinama starosti i godinama obrazovanja

Obrazovanje se isplati budući da obrazovaniji radnici imaju više prosečne godišnje zarade nego manje obrazovani radnici iste starosti.

O tome kako pojedinac donosi odluku da li će da nastavi obrazovanje ili će da se uključi u kontigent radne snage, govori model troškova i koristi.137 Prema ovom modelu, da bi pojedinac doneo odluku o nastavku školovanja, on prvo razmatra da li su nakon završenih studija novčane koristi veće od ulaganja u visoko obrazovanje. Priroda ovih troškova i koristi je prikazana na sledećem grafikonu:

Slika br. 45. Troškovi i koristi visokog obrazovanja138

137 Ovim modelom su se bavili: Flanagan, Smith, Kofman, Brue, Ehrenberg, McConnell i dr.138 Kaufman, B.E. The Economics of labor Markets and Labor Relations, Georgia State University, The Dryden

Press, Chicago, preuzeto od Grežić, V., op.cit., 1986., str. 115.


Linija HS predstavlja profil zarada po godinama starosti za lice sa završenom sred-njom školom, a linija Col sa završenim fakultetom. Strategija HS je za lice koje se posle završene srednje škole zaposli sa punim radnim vremenom i tako radi do 65 godina starosti. Strategija Col je za lice koje nastavlja školovanje na univerzitetu, po završetku fakulteta se zaposli i radi do 65 godina starosti. Analiza pokazuje da se visoko obrazo-vanje isplati. Direktni troškovi tokom studija su visoki, a grafički su prikazani na polju (1) is-pod nulte tačke. Indirektni troškovi kao propuštena zarada su označeni na polju (2) iznad nulte tačke, a autor modela procenjuje da oni predstavljaju 60 do 70% ukupnih troškova studiranja na američkim univerzitetima. Ekonomska korist od ulaganja u visokoškolsko obrazovanje je upravo u većoj zaradi u budućnosti, linija Col je iznad linije HS, i one pokazuju koliko će dodatnog dohotka ostvariti visokoobrazovano lice tokom radnog veka u poređenju sa onim što bi se zaradilo sa srednjoškolskom diplomom polje (3).

Odluka o ulaganju u ljudski kapital može da se posmatra sa stanovišta društva gde se relevantni troškovi i koristi proširuju. U troškove se uključuju javne subvencije koje ne plaća pojedinac, a koristi su višestruke:

stopa nezaposlenosti onog dela radne snage sa višim stepenom obrazovanja je �niža nego stopa nezaposlenosti dela radne snage sa nižim stepenom obrazo-vanja;istraživački rezultati pojedinaca sa visokim obrazovanjem donose velike i široko �rasprostranjene koristi za čitavo društvo;obrazovani ljudi doprinose boljem funkcionisanju društvenih i političkih proc- �esa;visok stepen obrazovanja utiče pozitivno na porodicu jer se stvaraju veće �mogućnosti za buduće obrazovanje dece.

Pored obrazovanja kao najznačajnijeg tipa ulaganja u ljudski kapital, obučavanje uz rad (training) je takođe značajan vid ulaganja. Izdvajaju se dva osnovna oblika obučavanja uz rad: opšta obuka i specifična obuka, a oba načina obuke imaju svoje troškove i koristi.

Pod opštom obukom podrazumeva se stvaranje veština koje su jednako upotrebljive u svim preduzećima i granama. Nasuprot tome, specifična obuka je ona koja stvara određene veštine koje se mogu koristiti samo u preduzeću koje organizuje takvu obuku. U praksi, većina programa obuke uz rad sadrži elemente i opšte i specifične obuke.

190 EKONOMIJA

1. POJAM, ZNAČAJ I FUNKCIJE CENA

Cena je vrlo složena ekonomska kategorija. Takvom je cine faktori koji je određuju, širina i obim njenih funkcija, intenzitet delovanja na privredne subjekte i privredni razvoj.

Cena je tržišna kategorija. Kao novčani izraz vrednosti robe, ona je isključivo vezana za tržište, odnosno za robnu proizvodnju. Formira se na tržištu u zavisnosti od ponude i tražnje i njihovih međusobnih odnosa. Odnosi agregatne ponude i agregatne tražnje određuju opšti (apsolutni) nivo cena i upravo on interesuje ekonomsku politiku. Radi se o nivou cena koji se formira na osnovu visine i kretanja cena svih proizvedenih roba i usluga u zemlji. Cene pojedinačnih roba i usluga su predmet mikroekonomske analize. Zato instrumenti i mere ekonomske politike (kratkoročne, stabilizacione) imaju zadatak da prate kretanje opšteg nivoa cena, njegove promene u različitim vremenskim periodima i da spreče poremećaje u odnosima agregatne ponude i agregatne tražnje. To, tim pre, što nivo cena zavisi od mnogih faktora: od obima ponude i tražnje, kupovne moći potrošača, njihovih potreba i preferencija, troškova proizvodnje, mera ekonomske politike, tržišnih struktura i si. I to, tim vise, što promene opšteg nivoa cena utiču na celinu privrednih kretanja u zemlji.

Sistem cena je prevashodno određen karakterom društveno-ekonomskog sistema. On čini podsistem privrednog sistema i povezan je sa drugim delovima privrednog sistema. Implicite, direktno je zavistan i od ekonomske politike i politike privrednog razvoja. Zapravo, sam pojam sistema cena obuhvata celokupnost institucionalnih, tržišnih, pravnih i organizacionih elemenata u kojima se formiraju cene. Pored toga, on obuhvata subjekte sistema cena, kriterijume formiranja cena, režim cena i kontrolu cena.

S obzirom na značaj opšteg (apsolutnog) nivoa cena i njegovih promena u vremenu za celinu privrednih tokova, ekonomska politika posvećuje posebnu pažnju regulisanju njegove visine. Zapravo, to joj je i glavni zadatak. U tom smislu, celokupnost mera i instru-menata ekonomske politike kojima se utiče na visinu i oscilacije cena čine politiku cena.

Glava VII

SISTEM I POLITIKA CENA


U savremenim tržišnim privredama osnovni zadaci politike cena mogu se sumirati u:

kontroli ili suzbijanju inflacije; �

u regulisanju tzv. pariteta cena ili međusobnih odnosa cena � (relativne cene), što je od bitnog značaja za obim i strukturu bruto domaćeg proizvoda; u podsticanju konkurentnosti domaće proizvodnje na svetskom tržištu. �

Uticaj politike cena, kao sastavnog dela ekonomske politike, na nivo i kretanje cena može biti: posredan i neposredan, odnosno direktan i indirektan.

Posrednim, indirektnim merama se deluje na proizvodnju, odnosno ponudu, na formiranje tražnje i na taj način preko uticaja na odnose agregatne ponude i agregatne tražnje određuju se okviri i uslovi za formiranje cena. Može se reči da ove indirektne mere, zapra-vo, određuju dva osnovna i najvažnija uslova za opšte kretanje cena: prvo, određujući dinamiku rasta tražnje, one istovremeno utvrđuju i okvire mogućeg rasta proizvodnje (po-nude) i rasta produktivnosti rada; i drugo, od njih zavisi usklađenost ponude sa rastom tražnje, što je pretpostavka opšte stabilnosti cena. Mere posrednog (indirektnog) karak-tera potiču iz monetame, kreditne, fiskalne politike. One deluju u skladu sa tržišnim zakoni-tostima i njima se samo do izvesne mere utiče na tržišni mehanizam kako bi se uspostavila ravnoteža agregatne ponude i agregatne tražnje i cene kretale u željenim okvirima.139

Mere neposrednog (direktnog) karaktera su, zapravo, mere neposredne kontrole cena. Svojstvene su administrativno rukovođenim privredama u kojima se ne poštuje objektivnost tržišnih zakonitosti. Visina cena se neposredno određuje od strane države. Pri tome, cene imaju samo obračunski karakter. One ne izražavaju vrednost proizvoda i usluga. Naravno, to nisu realne cene, pa je potpuno nerealno očekivati daje neposrednom kontrolom cena ili neposrednim utvrđivanjem i uredivanjem odnosa cena u pojedinim reprodukcijskim celi-nama moguće otkloniti prave uzroke opštih privrednih i tržišnih neravnoteža.

Brojne su funkcije cena. Izražavaju se kako na ekonomskom i socijalnom, tako i klasno-političkom planu. Može se reći da cene utiču na tokove reprodukcije kako na nivou preduzeća (mikro nivo), tako i na nivou celine privrede (makro nivo). Značajno deluju na razvoj pojedinih privrednih grana, utiču na alokaciju proizvodnih faktora, utiču na teritorijalni razmeštaj privrednih objekata. Njihov uticaj je dalje povezan za stimulisan-je tehničkog progresa, sa boljom i kvalitetnijom proizvodnjom, sa razvojem svih oblika potrošnje, sa sticanjem i raspodelom dohotka, sa ekonomičnošću poslovanja, zapravo, sa svime što čini sadržaj tržišne privrede.

U organizovanju ekonomskih aktivnosti u tržišnoj privredi cene obavljaju tri međusobno povezane funkcije:139 Mere neposrednog (direktnog) karaktera su, zapravo, mere neposredne kontrole cena. Svoj-

stvene su administrativno rukovođenim privredama u kojima se ne poštuje objektivnost tržišnih zakonitosti. Visina cena se neposredno odreduje od strane države. Pri tome, cene imaju samo obračunski karakter. One ne izražavaju vrednost proizvoda i usluga. Naravno, to nisu realne cene, pa je potpuno nerealno očekivati da je neposrednom kontrolom cena ili neposrednim utvrđivanjem i uredivanjem odnosa cena u pojedinim reprodukcijskim celinama moguće otklo-niti prave uzroke opštih privrednih i tržišnih neravnoteža.

192 EKONOMIJA

Prvo, one prenose informacije, povezujući učesnike na tržištu bez obzira na velike pros-tome udaljenosti među njima;

Drugo, one podstiču izbor onih metoda proizvodnje koji su najmanje skupi, koji se baziraju na korišćenju raspoloživih izvora i omogućavaju realizaciju najpoželjnijih ciljeva. Tako cene u svojstvu sredstva ekonomske kalkulacije treba realno da izraze troškove i vrednost proizvodnje i da služe njihovom stalnom upoređivanju. Izbor proizvodnje, metoda proiz-vodnje se, zapravo, vrši posredstvom cenovnog mehanizma. Tehnička analiza i tehničko-tehnološki kriterijumi u izboru proizvodnih altemativa ne mogu pomoći, jer ne vode računa o ograničenosti i važnosti proizvodnih faktora. Ta vrednovanja i ocene vrše se putem pravilnog sistema cena.

I treće, one odreduju koliko ko dobija od proizvoda, tj. vrše distribuciju prihoda.140

Prethodnom bi se moglo još dodati da cene vrše i značajnu funkciju usmeravanja privrednog razvoja i pružanja odgovarajućih ekonomskih podsticaja.

2. VRSTE CENA

U dosadašnjoj praksi možemo prepoznati različite vrste cena. Međutim, sve one pri-padaju jednoj od dve osnovne grupe cena: administrativnim cenama ili slobodno formiranim cenama.

Administrativne cene (planske, fiksne, maksimalne, garantovane, minimallie) određuje država i one su obavezne u razmeni. Karakteristike su im:

nerealno izražavanje troškova proizvodnje; �nefleksibilnost prema dinamici privrednih kretanja; �često su arbitramog karaktera i sl. �

Za razliku od njih, slobodno formirane cene su određene tržišnim mehanizmom, tj. odnosi-ma ponude i tražnje. Zato njihova visina i njihove promene su funkcija promena u odnosima ponude i tražnje i svih faktora koji deluju na te odnose.

U vezi sa cenama i vrstama cena potrebno je upoznati se sa još nekim pojmovima, koji se često upotrebljavaju u ekonomskoj literaturi.

Tako, npr. jedan od načina uspostavljanja ravnoteže, kada je reč o cenama, je i određivanje fiksnih (stalnih) cena. Fiksne cene se utvrđuju za određeni vremenski period i to tako da se mogu menjati tek kad taj period istekne. Fiksne cene su bile u kupoproda-jnim ugovorima, kao garancija da tržišne nestabilnosti neće uticati na finansijski položaj ekonomskog subjekta u razmeni. One su i jedna mera neposrednog državnog uticaja na cene, njihove relativne odnose i opšti nivo cena. Država najčešće fiksira cene onih roba i usluga koje su od bitnog značaja za privredu zemlje, društvo ili životni standard ljudi.

140 Fridman, M., Sloboda izbora, Global book, Novi sad, 1996., str. 27-31.


Stabilne cene nisu potpuno iste kao i fiksne cene. Reč je o cenama koje se u odredenom vremenskom periodu ne menjaju ili se neznatno menja njihova visina. Stabilizacija cena, kao nastojanje da cene što više roba budu stabilne, podrazumeva eliminaciju nepovoljnih trendova u kretanju cena, kao npr. inflacija, veliki nesklad između ponude i tražnje, između uvoza i izvoza i sl.

Nestabilnost i fluktuacija cena su bliski pojmovi. Fluktuacija cena podrazumeva menjanje, kolebanje, nestabilnost cena. Pojavljuje se i kod privreda kod kojih se cene formiraju slo-bodno na tržištu, ali i u privredama sa administrativnim cenama. U tržišnim privredama do fluktuacije cena dolazi zbog promena u odnosima ponude i tražnje, zbog promena u ekonomskoj politici zemlje, zbog promena u privrednom sistemu, pod uticajem inflacije i sl. Kod dirigovanih, planskih privreda, fluktuacija cena se vrši u skladu sa pianovima. U oba slučaja, česte i značajne promene cena su uzrok i posledica nestabilnih privrednih kretanja i one po pravilu negativno utiču na privredu u celini.

Rigidnost cena označava brzinu kojom se cene prilagodavaju nekoj drugoj ekonomskoj veličini (npr. padu ili porastu ponude i potražnje), odnosno brzinu kojom se cene menjaju naviše ili naniže.

Kolaps cena označava „slom” cena. Takvo stanje je karakteristično za privrede sa enormno visokom stopom inflacije. Radi se o takvom stanju privrede kada zbog dugot-rajnih poremećaja u njoj, cene velikog ili najvećeg broja proizvoda više ne odgovaraju troškovima proizvodnje.

Barijera cena označava situaciju kada cene proizvoda ili usluga koče kretanje ili razvoj neke druge pojave. Kao tipične javljaju se sledeće barijere: a) cena - barijera ponudi, tj. cena neke robe je toliko niska da koči proizvodnju te robe; b) cena - barijera tražnji, tj. cena robe je toliko visoka da se pojavljuje kao smetnja porastu tražnje za tom robom; c) cena - barijera seljenju kapitala, izvozu ili uvozu itd.

Atraktivne (privlačne, sugestivne) cene su suprotnost barijerama cena. To su cene koje privlače kupca. Obično su na niskom nivou, ali to mogu biti i visoke cene kod luksuzne robe (tzv. snobovski efekt).

Delimično kao sinonim atraktivnim, pojavljuju se lukrativne cene, tj. unosne cene, koje donose značajnu zaradu.

Sve ove vrste cena sve više dobija na značaju kada je reč o ograničenoj ili nesavršenoj konkurenciji, koja je u stvamom životu i najčešća. Zato je njihovo poznavanje značajno i potrebno.

194 EKONOMIJA

3. UTVRĐIVANJE CENE KOŠTANJA

Zbir utrošenih vrednosti, tržišno valorizovanih i izdatih vrednosti u vezi sa trošenjem eleme-nata proizvodnje, odnosno vršenjem funkcije u reprodukciji predstavlja osnovu cene koštanja. Njene komponente su: a) troškovi reprodukcije; b) izdaci uslovljeni trošenjem elemenata proiz-vodnje u reprodukciji, i c) izdaci uslovljeni vršenjem funkcije u reprodukciji.

Cena koštanja je identična sa troškovima reprodukcije u svim onim slučajevima u kojima proizvođač nema nikakvih obaveza direktno uslovljenih elementima proizvodnje. Ona je tada ravna zbiru troškova materijala, troškova sredstava za rad i troškova rada.

Izdaci uslovljeni trošenjem elemenata proizvodnje, kao komponenta cene koštanja, su svi oni izdaci koji nisu cenovni izraz utrošaka elemenata proizvodnje ali su uslovljeni pojavom trošenja tih elemenata. Za njihovu pojavu je dovoljno da je došlo do trošenja elemenata za koji je vezan dotični izdatak koji ulazi u cenu koštanja. To su najčešće iz-daci vezani za podmirenje određenih društvenih potreba: a) izdaci vezani za trošenje i troškove rada; b) izdaci vezani za trošenje i troškove materijala i c) izdaci vezani za rizik u proizvodnji.

Izdaci vezani za trošenje rada javljaju se u onim slučajevima kad je isplata zarade, kao troška radne snage, uslovljena isplatom odredenog izdatka za podmirenje zajedničkih društvenih potreba. Između troškova rada i ovakve isplate najčešće postoji određen funk-cionalni (uglavnom proporcionalni) odnos. Ovi izdaci, iako funkcija troškova rada, nemaju karakter troškova. Oni imaju karakter anticipiranih isplata budućih kvota realizovanog dohotka. To nisu ulaganja u proizvodnju koja imaju karakter trošenja vrednosti, već su ostvarenja rezultata proizvodnje, ali takvo ostvarenje koje je vremenski i funkcionalno usklađeno sa pojavom troškova rada. Baš zbog ove vremenske i funkcionalne usklad-enosti ovih izdataka sa troškovima rada, oni, iako ne predstavljaju trošenje vrednosti u proizvodnji, imaju ista dejstva na ekonomiju preduzeća kakva imaju troškovi; oni su uslov za pojavu trošenja radne snage, a ovaj je uslov za proizvodnju i rezultate proizvodnje; sa porastom trošenja radne snage rastu i ovi izdaci u istoj proporciji kao što rastu i troškovi rada. Zbog toga što oni imaju isto dejstvo na kvalitet ekonomije kao što imaju i troškovi rada, oni čine drugu komponentu cene koštanja koja ne spada u kategoriju troškova u užem smislu reči.

Izdaci vezani za trošenja, odnosno troškove, materijala, koji nisu obavezan deo na-bavne cene toga materijala, takode nemaju karakter troškova materijala. Npr. porez na promet plaćen na određene vrste materijala, ili carina plaćena na uvozni materijal nisu trošak materijala, jer nisu prouzrokovani njegovim utrošcima. Oni su, po svojoj ekonomskoj suštini, jedan od oblika raspodele dohotka u kojoj se momenat zahvatanja toga dohotka podudara sa momentom kupovine dotičnog materijala. Uslov za trošenje materijala je njegova kupovina, a uslov za kupovinu, plaćanje ovih poreskih oblika. Otuda ti oblici deluju na ekonomiju trošenja na isti način na koji deluju i troškovi iako oni po svojoj suštini nisu trošak.141

141 Uplata polise osiguranja, kao izadatak, nije trošak ali je na određen način taj izdatak vezan za pret-


U komercijalnom prometu trgovinskog preduzeća, to preduzeće formira troškove i cenu koštanja u istom, napred iznetom smislu, kao i proizvodno preduzeće, ali u njegovu cenu koštanja ulazi i nabavna cena trgovačke robe. Cena koštanja takve robe se sastoji u stvari iz dve komponente: a) iz tržišne nabavne cene robe u komercijalnom prometu i b) iz troškova komercijalnog prometa, nastalih kao posledica trošenja elemenata u ukupnom komercijalnom poslovanju.

U ekonomskoj praksi, a na osnovu nje često i teoriji, shvatanje cene koštanja je najčešće šire od izloženog. Ono obično obuhvata sve one izdatke koje proizvođač ima u vezi sa svojom proizvodnom aktivnošću, koje može prevaliti preko cene koštanja na kupca proizvoda. Tu ulaze najčešće sve društvene obaveze, kao što su članarine profesionalnim udruženjima, doprinosi kartelnim organizacijama, svi posredni porezi za koje nema za-konskih i faktičkih smetnji da budu prevaljeni na kupce i sl.

4. KONTROLA CENA

Kontrola cena bila je uobičajena pojava u zemljama tzv. realsocijalizma. Ona se ispo-ljava na dva načina: kao određivanje najviših dozvoljenih prodajnih cena i kao određivanje najnižih mogućih otkupnih cena. U oba slučaja se u suštini radi o prikrivenim subvencijama. Kod određivanja najviših cena subvencije dobijaju potrošači, dok kod formiranja najnižih otkupnih cena subvencije prisvajaju proizvođači.

Određivanje najviših prodajnih cena. „Plafoniranje” cena predstavlja uobičajeni izraz za određivanje najviših dozvoljenih prodajnih cena. Tržišne cene na osnovu slobodnog delovanja ponude i tražnje, bi se formirale na višem ravnotežnom nivou, ali ih država prisilno zadržava na nižem nivou. U prilog takvom postupku obično se navode razlozi za zaštitu interesa potrošača. Ukoliko bi se dopustilo formiranje ravnotežnih tržišnih cena, došlo bi do njihovog porasta i jedan broj potrošača sa niskim dohocima ne bi bio u stanju da pribavi ove robe. To se smatra moralno neprihvatljivom diskriminacijom siromaših i zato država pribegava ograničenju visine cena (najčešće se radi o hlebu, mleku, komu-nalijama, i sl.).

postavljeno i moguće trošenje sredstava - za trošenje u slučajevima rizika. Polisa se plaća za obnovu (“reprodukciju”) sredstava za pr¬izvodnju koje je “utrošeno” (u stvari, uništeno), pod dejstvom vise sile. U ovom smislu polisa osiguranja ima sličnosti sa amortizacijom: amortizacija se uplaćuje u amortizacioni fond za reprodukovanje budućeg izvesnog trošenja sredstava za rad, dok se polisa osiguranja uplaćuje osiguravaču za naknadu (“reprodukciju”) budućeg neizvesnog “trošenja” (uništenja) sredstva za re-produkciju. Od toga da li će osigurana sredstva za proizvodnju zaista i biti uništena ili oštećena u nekom budućem periodu, zavisi da li će uplaćena polisa i po formi dobiti oblik troškova ili ne; ako ona zaista budu uništena ili oštećena, to uništenje ili oštećenje ima karakter utroška u fizičkom smislu reči i polisa osiguranja, kao cenovni izraz tih utrošaka; obmuto, ako ne dode do uništenja ili oštećenja, polisa nema karakter troška, ali je ona plaćena u ime neizvesnog trošenja po svom ekonomskom efektu je slična kao trošak, usled čega ulazi u cenu koštanja iako nije trošak.

196 EKONOMIJA

Ovaj oblik administriranja kontrole cena je popularan među potrošačima, ali se ne slaže sa tržišnom „logikom”.

Administrativna kontrola cena, npr. stanarina, ne dozvoljava da se uspostavi ravnoteža stanova. Sa povećanjem stanarina smanjio bi se jedan deo tražnje za stanovima, ali bi na drugoj strani porasla njihova ponuda i tako bi se otklonila nestašica stanova. Takav mehanizam se zove mehanizam za racioniranje potreba za robama kod kojih postoji nestašica.

Navedenim merama se ne otklanja neravnoteža u ponudi i tražnji stanova, a istovre-meno se demotiviše izgradnja novih stanova.

To je slučaj i sa cenama osnovnih životnih namirnica i nekih infrastruktumih usluga. Kontrolu i ograničenje tih cena predstavlja svojevrsnu rentu za kupce a gubitak profita za prodavce. Te gubitke nego mora da nadoknadi, jer će se desiti da se ponuda tih proiz-voda smanji, u nekim slučajevima može da dovede i do nestašce robe na tržištu.

Određivanje najnižih otkupnih cena. Poljoprivredni proizvođači traže da im država ga-rantuje otkupne cene. U principu ne bi trebalo da se neko protivi državnoj potpori po-ljoprivredne proizvodnje, jer je ona neophodna iz najmanje tri razloga. Prvo, u pitanju je proizvodnja sa visokim rizikom tako da proizvodač moraju na neki način da budu osigu-rani od preterane tržišne neizvesnosti. Drugo, u pitanju je proizvodnja koja po prirodi stvari zahteva kreditiranje. I treće, zbog sezonskog karaktera proizvodnje potrebno je ublažiti sezonske oscilacije cena koje nastaju na osnovu slobodnog delovanja ponude i tražnje. Zbog svega izloženog u svim razvijenim tržišnim privredama postoje mehanizmi za pomoć poljoprivrednoj proizvodnji.

Dvojne cene roba. Na tržištu slobodne konkurencije, kao što je poznato, vlada zakon jedne cene, odnosno da jedna ista roba, istog kvaliteta ima samo jednu cenu. To je tačno, pod uslovom da su kupci potpuno obavešteni o svim prodavcima na tržištu i o njihovim cenama. U tom slučaju svi kupci bi prihvatili strategiju prodaje po nižim cenama. Međutim, nisu svi kupci dobro obavešteni. Traženje nižih cena za istu vrstu robe često zahteva do-datne troškove obilaska različitih prodajnih mesta i iziskuje vise vremena za kupovinu nego što to sebi svi kupci mogu sebi da priušte. Usled toga i na potpuno konkurentnom tržištu postoje različite cene za istu vrstu i isti kvalitet robe.

Kupci znaju iz iskustva da je to moguće, ali to ne znači da su spremni da ulože trud i novac u traženje najnižih cena. Oni donose racionalnu ekonomsku odluku. Ako troškovi prikupljanja informacija o cenama prelaze procenjenu dobit od nalaženja nižih cena, korigovanu za verovatnoću njihovog nalaženja, onda kupci nemaju motiva da se upuste u ovu akciju.

Razumljivo je pretpostaviti da će kupci biti vise zainteresovani da prikupljaju infor-macije o cenama kada su u pitanju skuplje stvari nego kada su u pitanju neke sitnice, jer je ušteda veća. Javnim oglašavanjem cena smanjuju se troškovi kupaca za prikupljanje informacija i tržišna tražnja postaje mnogo elastičnija.

Dvojne cene pojedinih roba moguće su i u slučajevima malih i velikih kupovina, tarifnih režima (kod električne energije, itd).


KONTROLNA PITANJA

1) Koja su osnovna obeležja proizvodnje ?2) Šta je raspodela i koji su osnovni kriterijumi raspodele ?3) Definišite razmenu.4) Definišite ukupnu, marginalnu i prosečnu proizvodnju.5) Objasnite tzv. altemativne proizvodne mogućnosti.6) Objasnite proizvodnu funkciju .7) Definišite i objasnite produktivnost.8) Definišite i objasnite ekonomičnost.9) Definišite i objasnite rentabilnost.10) Objasnite eksplicitne i inplicitne troškove proizvodnje.11) Navedite karakteristike fiksnih i varijabilnih troškova.12) Navedite karakteristike prosečnih i marginalnih troškova.13) Objasnite odnos između ukupnih, prosečnih i marginalnih troškova.14) Definišite tržište i navedite vrste i funkcije tržišta.15) Osnovna obeležja savršene tržišne konkurencije ?16) Navedite osnovne karakteristike nepotpune tržišne konkurencije.17) Šta karakteriše tržišnu ponudu ?18) Objasnite i kvantitativno izrazite elastičnost ponude.19) Šta karakteriše tržišnu tražnju ?20) Objasnite i kvantitativno izrazite elastičnost tražnje.21) Objasnite tržišnu ravnotežu.22) Koje su osnovne karakteristike tržišta kapitala?23) Koji su ključni pojavni oblici kapitala?24) Koji su osnovni finansijski instrumenti?25) Definišite akcije (deonice).26) Definišite obveznice.27) Koje su performanse forvard i fjučers ugovora?

198 EKONOMIJA

28) Koje su performanse opcionih ugovora?29) Koje su performanse svop ugovora?30) Karakteristike investicionih fondova.31) Vrste investicionih fondova.32) Koje su osnovne karakteristike tržišta radne snage?33) Šta izučava „ekonomija rada“?34) Elastičnost individualne ponude rada.35) Elastičnost tražnje za radom.36) Koji su bitni aspekti produktivnosti koji utiču na tržište radne snage?37) Navedite značaj i funkcije cena u tržišnoj ekonomiji.38) Nabrojte i ukratko objasnite vrste cena.39) Objasnite kako se utvrđuje cena koštanja?40) Šta podrazumevamo pod kontrolom cena?


3OSNOVNI ELEMENTI MAKROEKONOMIJE

PRIVREDNI RAST, PRIVREDNI RAZOJ I CIKLIČNA KRETANJA PRIVREDE

NEZAPOSLENOST I INFLACIJA KAO MAKROEKONOMSKI POJMOVI

NOVAC I KREDITNO-MONETAMI SISTEM

ŠTEDNJA I INVESTICIJE

ULOGA EKONOMSKE POLITIKE U FUNKCIONISANJU EKONOMIJE

OSNOVE MEĐUNARODNE EKONOMIJE


1. POJAM PRIVREDNOG RASTA I PRIVREDNOG RAZVOJA

U ekonomskoj literaturi se veoma često upotrebljavaju izrazi privredni rast (economic growth) i privredni razvoj (economic development) kako u smislu da se ova dva pojma vrlo često identifikuju, tako i u smislu njihovog značajnog kategorijalnog razlikovanja.

Imajući u vidu da se u svakom slučaju radi o različitim sadržajima, nužnim se nameće njihovo precizno pojmovno određenje. Ako bismo želeli da budemo precizniji u istraživanju pojmova privrednog rasta i privrednog razvoja, došli bismo do saznanja da postoje veoma brojna tumačenja rasta i razvoja.

Prilikom davanja ocene o uspešnosti privrednih sistema, odnosno, ekonomskih i raz-vojnih politika, mnogi će poći od ostvarene dinamike, tj. visine stope privrednog rasta. Sposobnost dinamičkog rasta proizvodnje pretpostavka je toliko drugih važnih procesa - od promena privredne strukture do porasta životnog standarda - da se stagnacija, odnosno opadanje privrednog rasta smatra jednim od najtežih stanja u koje privreda jedne zemlje može da zapadne.142

Ako bi smo želeli da damo definiciju privrednog rasta onda bismo mogli reći da privredni rast podrazumeva povećanje proizvodnje na niovu nacionalne ekonomije izraženo kroz ukupan bruto domaći proizvod (skup dobara i usluga ostvarenih u toku jednog perioda) u odnosu na broj stanovnika. Dok se ekspanzija definiše na kratak period, privredni rast se odnosi na dug period.

Privredni rast znači povećanje obima proizvodnje i usluga u određenom vremenu kao rezultat novih ulaganja u proizvodne kapacitete i njihovog efikasnijeg korišćenja, kao i

142 Bajec, J., Joksimović, Lj., Savremeni privredni sistemi, Čigoja štampa, Beograd, 2001., str. 439.

Glava I

PRIVREDNI RAST, PRIVREDNI RAZVOJ I CIKLIČNA

KRETANJA EKONOMIJE

202 EKONOMIJA

novog zapošljavanja i porasta produktivnosti rada. Osnovni faktori privrednog rasta su: (a) akumulacija (kapitala) što uključuje sva investiranja u zemlju, opremu i ljudski faktor; (b) po-rast stanovništva i, u vezi s tim, porast raspoložive radne snage; (c) tehnički progres („znanje” i sposobnost njegove aktivne primene).143

”Privredni rast je agregatni proces koji govori o prosečnom kretanju mnogobrojnih sektorskih promena. Stabilan privredni rast važna je pretpostavka lakšeg rešavanja cen-tralnog ekonomskog pitanja u svakoj zajednici, koje se može definisati kao nastojanje da se u što je moguće većem stepenu zadovolje rastuće potrebe ljudi sa ograničenim resur-sima. Govoreći jezikom makroekonomske analize proizilazi da privredni rast predstavlja povećanje agregatne ponude.”144

Iz definicije privrednog rasta proizilazi da on u osnovi predstavlja povećanje agre-gatne ponude. On dakle nije apstraktna kategorija, već veličina koja shvaćena u smislu realnog rasta nacionalnog dohotka po glavi stanovnika znači uvećanje realnih plata, rast životnog standarda, porast akumulacije, i preko nje mogućnost jačanja materijalne osnove proizvodnje u budućem periodu. Ako proces proizvodnje izrazimo kao funkciju y = f(x), proizilazi da se privredni rast može ostvariti na dva načina. Naime, do uvećanog agregatnog outputa može se doći povećanom upotrebom inputa, ali i istom količinom inputa sa rastućom efikasnošću njihove upotrebe. „Valja uvek imati na umu da shvatanje pojma privrednog rasta u smislu uvećanja vrednosti outputa u dugom roku ima smisla jedino pod pretpostavkom funkcionisanja privrede sa punim proizvodnim kapacitetom. U tom slučaju, privredni rast je rezultat rastuće efikasnosti upotrebe proizvodnih inputa”.145

Privredni rast predstavlja uvećanje realnog bruto domaći proizvoda određene ekonomije u odnosu na njegovu veličinu u prethodnom vremenskom intervalu. Pretpostavka za zadovoljenje stalno rastućih potreba ljudi je postojanje privrednog rasta u ekonomiji. Privredni rast se kvantitativno izražava na različite načine, najčešće pomoću pokazatelja stope rasta bruto domaćeg proizvoda, nacionalnog dohotka, bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika, nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, itd.

Ekonomski rast predstavlja ekspanziju potencijalnog GDP neke zemlje. Drugim rečima, ekonomski rast predstavlja širenje granice proizvodnih mogućnosti nacije (PPF - production - possibility frontier).146 Čim nacija ima ekonomski rast, granica proizvodnih mogućnosti nacije pomera se prema van. Valja znati da ekonomski rast nije samo apstraktna kat-egorija, već je to veoma bitna kategorija i sa aspekta građana, zato što u smislu rasta outputa per capita, znači rast realnih plata i mogućnost povećanja životnog standarda nacije. Prema tome, ekonomski rast pretpostavlja realan rast materijalne proizvodnje, odnosno rast realnog nacionalnog dohotka.

143 Objašnjenja su data prema Todaro, M., Economic Development, Longman London, 1997., gl. 4, str. 172.144 Cvetanović, S., Teorija privrednog razvoja, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd,

1997. god., str. 3.145 Cvetanović, S. i Đurović, G., Privredni razvoj, Ekonomski fakultet Podgorica, 1996., str. 17.146 Samuelson, P. and Nordhaus, W., Economics, McGrow-Hill, 1995. god., str. 546-550.


Brojne ekonometrijske analize i međunarodne komparacije izvora privrednog rasta, koje je započeo E. Denison,147 ukazuju na rastući značaj ”rezidualnog faktora” kome se, po pravilu, može pripisati više od polovine uticaja na stopu privrednog rasta. Očigledno da ovaj rezidualni faktor obuhvata ne samo tehnički progres u užem smislu, već i efekte kvalitativnih promena u proizvodnom procesu, a to znači sva organizaciona poboljšanja, zatim unapređenje metode upravljanja i donošenja odluka, efikasno funkcionisanje infor-macionog sistema, pronalaženje novih načina i metoda rada, aktiviranje motivacionog faktora, bržu primenu široko zasnovanog naučno-istraživačkog rada i sve bolju obra-zovnu i kvalifikacionu strukturu stanovništva. S druge strane, ovakve promene su izraz sposobnosti privrednog sistema i ekonomske politike da obezbedi činioce, maksimalno ih aktivira i iskoristi.

Pojam privrednog rasta je uži od pojma privrednog razvoja jer je rast u osnovi kompo-nenta razvoja. S obzirom na napred datu definiciju da je privredni rast proces povećanja realnog bruto domaćeg proizvoda, proizilazi da se on bazira na krajnje simplificiranom proučavanju ekonomske dinamike i da podrazumeva vrlo rigorozna ograničenja. Iz same definicije privrednog rasta se vidi da njegovo sagledavanje ne vodi računa o osnovama funkcionisanja privrede (dakle, o privredno sistemskim atributima) niti o promenama unutar same strukture privrede. Otuda privredni rast posmatramo kao komponentu privrednog razvoja a zbog svoje preciznosti pokazatelji privrednog rasta predstavljaju vrlo aplika-tivne i gotovo nezamenljive analitičke kategorije u većini makroekonomskih istraživanja.

Pridajući veliki značaj razlikama između pojmova privrednog rasta i privrednog raz-voja Kindleberger npr. upoređuje rast i razvoj sa rastom i razvojem čoveka. Tako on privredni rast komparira sa fizičkim rastom čoveka tj. upoređuje ga sa povećanjem njegove težine i visine dok privredni razvoj poistovećuje sa fizičkim napredovanjem koje je istovremeno praćeno kvalitativnim razvojem mnogih njegovih psihofizičkih performansi, intelektualnih potencijala, a pre svega, sposobnosti njegovog adaptiranja promenljivim uslovima života i rada.148

Privredni razvoj, kao širi pojam obuhvata ne samo rast obima nacionalne proizvodnje već i sve neophodne privredno-sistemske i struktume promene. Drugim rečima pojam privrednog razvoja obuhvata povećanje proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije i objašnjava složene transformacije u kompoziciji i strukturi privrede, kao i promene značaja pojedinih inputa i njihovih udela u rastu ukupnog autputa.

Objašnjavajući osnovna obeležja privrednog razvoja Jurij Bajec149 smatra da akcenat treba staviti na sledeće:

147 Denison, E., Why Growth Rates Differ, The Brookings Institution Washington, 1967. Denison je, kasnije, ob-javio još nekoliko studija u kojima je, na osnovu dekompozicije rezidualnog faktora, istraživao promene u izvorima privrednog rasta, posebno za SAD. O tome šire kod Bazler-Madžar, M., Novije tendencije relativnih promena u izvorima rasta u svetu, SANU, Beograd, 1986.

148 Kindleberger, B.H., Economic Development, 4 ed., McGrow-Hill, 1983., str. 21.149 Bajec, J., Društveni razvoj i mogućnosti njegovog merenja, Savremena administracija, Beograd,1977.,

str.6

204 EKONOMIJA

a) razvoj je normativan proces - usmeren na realizaciju određenih ciljeva,

b) porast društvenog blagostanja kroz otvaranje novih radnih mesta, povećanje nivoa obrazovanja i kultumog uzdizanja kao i stalnog razvoja svih humanih vrednosti i

c) stalan proces demokratizacije kroz oslobađanje pojedinaca i nacija od zavisnosti ne samo od drugih ljudi i države, već i od snaga neznanja i nepoštovanja sopstvene ličnosti.

Promena ukupne društvene strukture je jedna od osnovnih komponenti privrednog raz-voja i zajedno sa privrednim rastom obezbeđuje rast društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka. Isto tako, kao normativan i koherentan proces privredni razvoj je nužno usmeren ka realizaciji određenih ciljeva koje je prethodno potrebno međusobno uskladiti, a koji se mogu svesti na dva najvažnija: razvoj proizvodnih potencijala zemlje i podizanje životnog standarda stanovništva. Napomenimo ovom prilikom da je problematika razvojnih ciljeva izuzetno kompleksna. Brojnost i raznolikost ciljeva i njihova dinamičnost otežavaju adekva-tan izbor razvojnih prioriteta. Ciljevi privrednog razvoja zavise, pre svega, od dostig-nutog stepena ekonomske razvijenosti zemlje kao i njene veličine. Pri tom, iako su mnogi razvojni ciljevi međusobno komplementami, u savremenim privredama se često nameće potreba savlađivanja problema konfliktnosti ciljeva (npr. dinamiziranje privrednog rasta i poštovanje ekoloških standarda). 150 Pravilan izbor razvojnih prioriteta za određeni vre-menski period kao i obezbeđenje materijalnih uslova za njihovo ostvarenje od izuzetne su važnosti za svaku zemlju.

Privredni razvoj možemo definisati kao dinamični proces povećanja stepena zado-voljenja ljudskih potreba. To je proces stalne promene i ljudskih potreba i mogućnosti nji-hova zadovoljenja. Zato se privredni razvoj može shvatiti kao stalna trka između ljudskih potreba i mogućnosti njihovog zadovoljenja, u kojoj mogućnosti nastoje dostići potrebe. Veći stepen razvoja proizvodnih mogućnosti, što znači povećanje količine i kvaliteta proiz-vodnih faktora kao i stepen efikasnosti njihove upotrebe, omogućuje i veći stepen zado-voljenja materijalnih potreba društva i kvaliteta življenja.

Definicija privrednog razvoja koju smo dali dovoljno je prihvatljiva svim ekonomistima. Međutim, modemi ekonomisti žele sve meriti. Zato se odmah postavlja pitanje kako meriti stepen privrednog razvoja. U tome se ekonomisti ne slažu.

I međunarodna poređenja stepena razvijenosti obavljaju se obično na temelju proiz-voda, dok se brzine razvoja mere stopama rasta realnog domaćeg proizvoda. No, tu se odmah javlja problem roka u kojem će se meriti porast domaćeg proizvoda. Naime, može se dogoditi da i u jednoj nerazvijenoj zemlji zbog različitih razloga dođe do kratkoročnog naglog porasta bruto domaćeg proizvoda, što ne mora uopšte bitnije uticati na dugoročni trend privrednog razvoja te zemlje. Zato se prihvata definicija privrednog razvoja kao dinamični proces dugoročnog porasta bruto domaćeg proizvoda. Porast bruto domaćeg proizvoda treba biti meren u realnim terminima, to znači, očišćen od uticaja porasta cena, dakle deflacioniran.

150 Rosić, I., Rast strukturalne promene, funkcionisanje privrede, Komino trade, Kraljevo, 2000. god.,str. 46.


Polazeći od činjenice da je privredni razvoj daleko kompleksniji pojam u odnosu na privredni rast, jer pored kvantitativnog povećanja ključnih makroekonomskih varijabli podra-zumeva i promene u strukturi privrede kao i najznačajniji institucionalne promene u sistemu funkcionisanja privrede.

Na osnovu svega navedenog možemo reći da pod privrednim razvojem podrazumeva-mo:

a) porast materijalne proizvodnje i nacionalnog dohotka uz istovremene struktume promene i promene u funkcionisanju date privrede na opštoj uzlaznoj razvojnoj liniji;

b) to je jedinstvo kretanja i razvoja odnosno, najopštiji oblik kretanja i razvoja privrede;

c) svako kretanje privrede podrazumeva brojne promene koje su u istoj meri i kvalita-tivne i kvantitativne;

d) izazvane promene se vrše pod dejstvom naučnog i tehničkog progresa i izmenama društvenog i privrednog okruženja.

Imajući u vidu sadržaj definicije privrednog razvoja možemo reći da je razvoj privrede oduvek bio osnova svakog društvenog i političkog uređenja pojedinih država. Polazeći od činjenice da privredni razvoj možemo posmatrati kao ključnu povratnu spregu sa mnogo-brojnim društvenim transformacijama proizilazi i logičan zaključak da je on u najopštijem smislu osnovna pretpostavka svakog društvenog progresa.

2. FAKTORI PRIVREDNOG RASTA I PRIVREDNOG RAZVOJA

U ekonomskoj literaturi se sreću najrazličitije klasifikacije faktora privrednog razvoja, počev od najelementarnijih pa do vrlo detaljnih. Razumljivo da su one, kao uostalom i najveći broj drugih podela koje se sreću u ekonomskoj teoriji relativnog značaja. Kao takve, sve podele faktora razvoja su podložne kritičkom preispitivanju i najrazličitijim ocenama ispravnosti značaja koji pojedini činioci razvoja imaju za različite teoretičare u zavisnosti od vremena i prostora sagledavanja fenomena privrednog razvoja. Međutim, većina savremenih shvatanja po pitanju određivanja važnosti pojedinih faktora tendira zaključku da promene u nauci i tehnici kao i ljudsko znanje koje omogućava korišćenje novih znanja u produktivne svrhe predstavljaju faktore sa najsnažnijim delovanjem, kako na ukupnu dinamiku i kvalitet privrednog razvoja, tako i na promenu strukture i značaja ostalih faktora razvoja.

U svom delu Teorija privrednog razvoja Sumpeter formuliše tezu da privredni razvoj počiva na tri elementa, tj. na tri osnove koje uzete zajedno formiraju temelje ekonomskog razvitka. Ta tri elementa su: 1) „nove kombinacije”, 2) preduzetnici koji sprovode nove kom-binacije i 3) krediti koje preduzetnici dobijaju za sprovođenje „novih kombinacija.”

Osnovni faktor privrednog razvoja su nove kombinacije. Njih primenjuju preduzet-nici u cilju dolaženja do profita. „Proizvoditi, znači kombinovati stvari i snage u okviru

206 EKONOMIJA

naših mogućnosti. Proizvoditi druge proizvode ili iste proizvode na drugačiji način, znači kombinovati ove stvari i snage na drugačiji način.”151 Sve dok nove kombinacije izrastaju iz starih kontinuiranim prilagođavanjima, radi se o promenama, moguće i o rastu, ali ovde nema razvoja. Ako se nove kombinacije javljaju na diskontinuelan način, onda se radi o razvoju.

Šumpeter pod novim kombinacijama podrazumeva sledećih pet slučajeva:1) uvođenje novog dobra, - takvog sa kojim potrošači još nisu upoznati ili novog

kvaliteta postojećeg dobra;2) uvođenje novih metoda proizvodnje, koji još nisu potvrdeni iskustvom u odrede-

noj grani proizvodnje, koji moraju da se zasnivaju na novim naučnim otkrićima, a mogu postojati i u novom načinu prodaje robe u trgovini;

3) otvaranje novih tržišta, takvih na kojima određena grana proizvodnje u određenoj zemlji još nije prodrla, bilo da je ovo tržište ranije postojalo ili ne;

4) osvajanje novih izvora sirovina i poluproizvoda, bez obzira da li ovaj izvor već postoji ili prvo treba da bude stvoren i

5) sprovođenje nove organizacije ili razbijanje postojeće, što se u oba slučaja odnosi prvenstveno na razne organizacije monopola (kartele, trustove, sindikate i slično).

Iz ovoga se vidi da Šumpeterove inovacije ne moraju biti čisto tehnološke prirode, već se odnose na razne promene u proizvodnji, organizaciji, trgovini i slično.

Još dve stvari su suštinske za sprovođenje novih kombinacija. Prvo, nije esencijalno da nove kombinacije sprovode isti ljudi koji kontrolišu postojeće metode proizvodnje koje će biti zamenjene novim metodama. Naprotiv, nove kombinacije se, po pravilu, otelovljuju u novim firmama koje ne nastaju iz starih, već počinju da proizvode pored njih. Slikovito rečeno, “vlasnik poštanskih kočija ne gradi železnicu”.152 Drugo, sprovođenje novih kom-binacija ne podrazumeva upošljavanje novih faktora proizvodnje (radnika, kapaciteta, zemljišta), već upošljavanje postojećih faktora proizvodnje na drugačiji način.

Drugi osnovni faktor privrednog razvoja su preduzetnici koji sprovode nove kombi-nacije. Preduzetnici su, po Šumpeteru, svi organizatori primene novih kombinacija, ljudi čijom se zaslugom one sprovode u život. Preduzetnici su osobe koje usmeravaju alokaciju raspoloživih resursa sa osnovnim ciljem da se ostvari profit na osnovu ekonomske valo-rizacije inovacija. Ne spadaju u preduzetnike u proizvodnji. Oni će postati preduzetnici samo ako doprinesu unapređenju privrede nekom od novih kombinacija.

Šumpeterov preduzetnik je inovator, ali ne inovator u smislu pronalazača, već inova-tor u smislu praktičara, koji savladuje otpore protiv primene inovacija, koji dolaze od radnika, državnog aparata, kapitalističkih monopola, banaka. Šumpeter dalje kaže za preduzetnika da je motivisan tako ”da formira privatnu kraljevinu... Zatim, tu je želja da pobedi, impuls da se bori, da se dokaže nadmoćnost nad drugim, da se uspe uspeha radi,

151 Schumpeter, J. The Theory of Economic Development, A Galaxy Book, New York, 1961. str. 65.152 Op.cit..str.66.


a ne radi plodova koje uspeh donosi. Finansijski rezultat je sekundaran, ili se samo vred-nuje kao oznaka uspeha, kao manifestacija pobede; služi samo kao demonstracija spo-sobnosti da se troši, a ne kao želja za potrošnim dobrima... Najzad, tu je radost stvaranja, postizanja, ili proste egzibicije energije i ingenioznosti... Ovaj tip traži teškoće, promene radi promena, oduševljenje u avanturama”.153 Dakle, Šumpeterov preduzetnik nije neki homo economicus, njega često pokreću iracionalne snage. U širem smislu, Šumpeter u pre-duzetnike ubraja ne samo nezavisne kapitaliste koji su vlasnici sredstava za proizvodnju, već sve one koji uvode nove kombinacije, a to mogu da budu i zaposleni u kompanijama kao što su menadžeri, direktori, članovi upravnih odbora. Znači, preduzetnička funkcija nije u neposrednoj vezi sa institutom svojine.

Treći fundament privrednog razvoja je kredit. Da bi preduzetnici mogli da ostvare svoje zamisli, njima su potrebna izvesna sredstva. Ta sredstva im obezbeđuju kapitalisti stvarajući kredite. Ako preduzetnici ostvare profit, oni kapitalistima plaćaju kamatu za upotrebu njihovog novca. Na taj način kamata ima za svoj jedini izvor preduzetnički profit, pošto Šumpeter u troškove ubraja samo rentu i najamninu, a ne i kamatu za poza-jmljeni kapital.

Poznati ekonomski teoretičari Samjuelson i Nordaus napominju da bez obzira da li je neka zemlja bogata ili je ona siromašna ˝lokomotiva˝ ekonomskog progresa u njoj se kreće na sledeća četiri točka: 1) ljudski proizvodni faktori (ponuda radne snage, obrazovanje, dis-ciplina, motivacija); 2) prirodni proizvodni faktori (zemljište, rudna i energetska bogatstva, klima), 3) akumulacija kapitala (mašine, fabrike, putevi) i 4) tehnologija (nauka, inženjering, upravljanje, preduzetništvo).154

U ekonomskoj literaturi se često sreće podela na sledeće četiri vrste razvojnih fak-tora: prirodni resursi, rad, kapital i preduzetništvo. Prihvatljivom podelom faktora može se označiti i sledeća klasifikacija faktora privrednog razvoja: 1) osnovni ili primami faktori razvoja gde spadaju: a) stanovništvo i njegova struktura, b) instalirana osnovna sredstva i njihov tehnološki nivo, c) raspoloživost prirodnim resursima, d) veličina zemlje i e) dostignuti nivo razvijenosti); 2) privredno-sistemski faktori (dominantni oblik svojine, sistem i mehanizam donošenja odluka, koordinacioni i upravljački mehanizam, motivacioni mehanizam); 3) dejstvo ekonomske i razvojne politike. 155 Valja u svakom slučaju imati u vidu da u današnjim uslovi-ma privređivanja mnogi novi faktori postaju značajni u oblikovanju rezultata proizvodnje. U tom kontekstu smatramo da sledeća lista razvojnih činilaca može u zadovoljavajućem stepenu objasniti logiku i suštinu razvojnih tokova u današnjim uslovima privređivanja: 1) stanovništvo, 2) prirodni i energetski resursi, 3) tehnološke promene, 4) instalirana osnovna sredstva i infrastruktura, 5) organizacija i preduzetništvo, 6) informacija i znanje kao ključni razvojni resursi.

153 Op.cit.str.67.154 Samuelson, P. Nordhaus, W. Ekonomija, Mate, Zagreb, 1994. str. 697.155 Bajec, J., Značaj uporednog metoda u istraživanju doprinosa privredno-sistemskih faktora privrednom

razvoju, u knjizi: Stojanović, R., (redaktor), Novi pristup faktorima privrednog razvoja, Beograd, 1987. str. 120-121

208 EKONOMIJA

Zapaža se da je u ovako sačinjenoj listi razvojnih faktora, akcenat stavljen jedino na tzv. primame činioce, dok su privredno-sistemski i ostali faktori ekonomske dinamike u potpunosti apstrahovani. Opredeljenje za napred sačinjeni set primamih faktora, među kojima jedan broj zaista ima pretenzije probijanja konvencionalnih pretpostavki mak-roekonomskih analiza nedvosmisleno upućuje na neophodnost multidisciplinamog pristupa istraživanju fenomena privrednog razvoja i posebno nužnost multidisciplinamog pristupa proučavanju njegovih najvažnijih činilaca. U tom smislu u daljem tekstu dajemo elemen-tamu analizu značaja napred pobrojanih šest ključnih faktora privrednog razvoja.

2.1. STANOVNIŠTVO KAO FAKTOR PRIVREDNOG RAZVOJA

Konvencionalna ekonomska teorija značaj stanovništva kao faktora privrednog razvoja, po pravilu, sagledava pomoću analize ukupnog broja, udela zaposlenih u ukupnom broju populacije, dostignutom nivou urbanizacije, nivou formalnog obrazovanja itd. Moderan kon-cept razvoja, međutim, podrazumeva daleko širi pristup ovom kompleksu, što je sasvim ra-zumljivo kada se ima u vidu da bez obzira na stepen naučnog i tehnološkog progresa, čovek predstavlja najznačajniji činilac ekonomskog i svakog drugog prosperiteta. Stanovništvo kao faktor privrednog razvoja moguće je analizirati na najrazličitije načine: 1) kao ljudski potencijal, 2) etnički sastav i 3) istorjsko nasleđe.

1) Ljudski potencijal moguće je dekonponovati na sledeće tri komponente: a) ukupan broj, broj sposobnih za rad i broj stvamo zaposlenih, b) zdravstveno stanje stanovništva i c) obrazovni nivo stanovništva. 156

a) Ukupan broj stanovnika je svakako jedna od najelementamijih komponenti ljudskog potencijala. Ukupan broj stanovnika nije, međutim, pokazatelj koji pre svega go-vori o mogućem značaju ovog faktora u privrednom razvoju pojedinih zemalja. U ekonomskom smislu daleko je veći značaj podatka koji se odnosi na ukupan broj sposobnih za rad, ili još preciznije pokazatelj koji se odnosi na broj stvamo zaposlenih. Takođe, u kontekstu analize značaja stanovništva kao faktora privred-nog razvoja mogu biti od važnosti podaci koji govore o gustini naseljenosti, kao i podaci koji se odnose na nastale promene broja stanovništva bilo kao rezultat prirodnog bilo kao posledice mehaničkog priraštaja.

b) Sve do polovine XX veka zdravlje ljudi nije bilo predmet nekih ozbiljnijih ekonomskih istraživanja, a da se i ne govori o tretiranju ovog kompleksa u smislu prvorazred-nog razvojnog činioca. Jedan od osnovnih uzroka nerazumevanja korelacije između zdravlja ljudi i dinamike privrednog razvoja, pored ostalog, objašnjava se i nepo-stojanjem metodologije kojom bi se mogli sagledati krajnje složeni, teško merljivi i udaljeni ekonomski efekti podizanja nivoa zdravstvenog stanja stanovništva na kretanje pojedinih pokazatelja privrednog razvoja. Danas nije spomo tvrđenje da zdravlje ljudi predstavlja faktor sa najdugoročnijim dejstvom na privredni rast. Bez obzira na dostignuti nivo društvenog i ekonomskog prosperiteta, društveno-

156 Lim, D., Explaining Economic Growth: New Analitical Framework, Edvard Elgar, 1996., str.49.


ekonomskog i političkog uređenja, stepena naučnog i tehnološkog razvoja, zdravlje je uvek bilo i uvek će biti faktor koji se odlikuje izuzetnim i ambivalentnim uticajem na privredni razvoj. Teško je naći neki drugi razvojni činilac koji se odlikuje takvim dugoročnim karakterom delovanja. Cak i prirodni resursi nemaju takve karakte-ristike dugoročnog delovanja, budući da njihov značaj u priličnoj meri determiniše dinamika tehnoloških promena, što nije slučaj sa kategorijom čovekovog zdravlja.

c) U savremenim uslovima privređivanja efikasnost proizvodnje u nekoj zemlji je u najdirektnijoj vezi sa dostignutim nivoom obrazovanja, istraživanja i razvoja. Pot-punom afirmacijom kategorije znanja u smislu prvorazrednog razvojnog činioca, koji istovremeno deluje na sve ostale faktore razvoja, bačeno je sasvim novo svetlo na kompleks obrazovanja. U uslovima kada se privredni razvoj sve vise temelji na akumuliranom znanju osnovni uslov sticanja prednosti u slozenim odno-sima međunarodne razmene dobara postaje pokazatelj brzine kojom neka zemlja uspeva da razvije svoj obrazovni sistem. Visok kvalitet obrazovanja u današnjim uslovima ima jednu od ključnih premisa u rastućem korišćenju informacione opreme. Informacione tehnologije, drugim rečima, postaju veoma značajne kako u postupku dolaženja do novih znanja, tako i procesu njegovog širenja.

2) Etnički sastav stanovništva je pitanje koje pobuđuje rastuću pažnju ekonomskih analitičara. Tri su aspekta posebno važna za analizu etničkog sastava stanovništva i mogućeg njego-vog značaja za privredni razvoj: nacionalnost, jezik i religija. U principu veća homogenost ovih kriterija predstavlja pogodnije tlo za privredni razvoj.

3) Istorijsko nasleđe takođe može biti od uticaja za kompetentno sagledavanje stanovništva kao faktora privrednog razvoja. Shvatanje radnih obaveza, postojeća tradicija u pogledu bavljenja stanovništva pojedinim privrednim aktivnostima, dominantni oblici privredne i državne saradnje, sklonost ka većoj saradnji sa pojedinim zemljama ili gru-pama država su aspekti koji nisu za zanemarivanje prilikom analize mesta i značaja stanovništva kao faktora privrednog razvoja.

2.2. PRIRODNI RESURSI

Svaka naučno korektna analiza prirodnih resursa kao faktora privrednog razvoja ima za polaznu pretpostavku objašnjenje osnovnih razlika između onog što priroda daje (resursa) i onog što tehnologija omogućava da se dovoljno ekonomično koristi (zalihe, tj. rezerve). Zalihe, drugim rečima, predstavljaju uži pojam od resursa. Najkraće rečeno, zalihe su deo prirodnih resursa koji se ekonomski može isplativo upotrebljavati. Kategorija zaliha je daleko dinamičnija u poređenju sa kategorijom resursa. Na njeno oblikovanje presudan uticaj ima dostignuti nivo razvoja nauke i tehnologije i nivo cena na svetskom tržištu. Pod neprekidnom presijom ova dva, ali i mnogih drugih faktora, odvija se proces kontinuirane transformacije kategorije resursa u zalihe, to jest dolazi do pomeranja tzv. „praga rentabilnosti”.

210 EKONOMIJA

U oblikovanju kategorije zaliha dva faktora imaju najznačajniju ulogu: tehnološki uslovi ek-sploatacije i ekonomski kvalitet prirodnih resursa. Pri tom, hronična insuficijencija kvalitetnih prirodnih resursa je pojava univerzalnog karaktera. Zahvaljujući razvoju nauke i tehnike u modemoj proizvodnji kontinuirano se pristupa iskorišćavanju sve manje kvalitetnih zaliha. Ova pojava je u ekonomskoj nauci poznata kao fenomen kompenzacije. Svetski privredni razvoj se u današnjim uslovima karakteriše naglašenim značajem kompenzacionih efeka-ta. Ovo iz osnovnog razloga što je zahvaljujući tehnološkim promenama ekonomski sve opravdanije uključivanje u proces proizvodnje onih resursa čija su kvalitativna svojstva sve manje izražena. Suprotno kompenzacionom, postoji i tzv. supstitucioni efekat koji govori o situacijama kada se sa upotrebe manje kvalitetnih prirodnih resursa prelazi na korišćenje kvalitetnijih.

Ekonomija prirodnih resursa je ušla u fazu posebno brzih promena u epohi tzv. treće tehnološke revolucije. Od rigorozno ograničavajućeg činioca, u osnovi determinisanog prirodnim bogatstvima u okviru pojedinih geografskih i ekonomsko-političkih prostran-stava predmeti rada postaju sve više autentičan proizvod ljudske aktivnosti sa unapred određenim kvalitetetnim svojstivma. Na sadašnjoj etapi tehnološkog i ekonomskog pro-gresa ne postoji ni jedan resurs u prirodi koji se može nekontrolisano koristiti. Proces eksploatacije prirodnih bogatstava odvija se u sve nepovoljnijim uslovima. U takvim okol-nostima složeni proces privrednog razvoja se sve vise temelji na upotrebi sintetičkih sup-stanci koje su najvećim delom rezultat savremene nauke inkorporisane u industiriju i u tehnologiju.

Vekovima se privredni razvoj temeljio na resursima koji su se susretali u prirodi i koji su se nalazili u zemlji i vodi. Međutim, tokom poslednjih tridesetak godina pojedini predmeti rada počeli su naglo da se stvaraju u laboratorijama. Ovi projektovani materijali ne samo da su bili jeftiniji i postojaniji od prirodnih več su zahvaljujućoj činjenici što su svojim karak-teristikama omogućili mnoge nove proizvodne aplikacije, odigrali izvanredno značajnu ulogu u svetskom privrednom razvoju. U ekonomskoj literaturi se sa priličnim zakašnjenjem evidentira njihova pojava i sa gotovo neshvatljivom inercijom prilazi čak i fragmentamom izučavanju najvažnijih posledica rastuće primene novih materijala za savremeni privredni razvoj. Može se konstatovati da je opsednutost ekonomista informatikom imala pored mnogih pozitivnih i negativnu stranu koja se ogleda u prilično neadekvatnom tretmanu značaja novih materijala u profilisanju strategija privrednog razvoja u vremenu poslednje trećine XX veka.

2.3. PROIZVODNA SREDSTVA I INFRASTRUKTURA

Istorijski gledano, proces kontinuiranog usavršavanja proizvodnih sredstava bio je usme-ren u pravcu zamene i postepenog istiskivanja fizičkih i intelektualnih funkcija čoveka iz pro-cesa proizvodnje, što se u krajnjoj liniji pozitivno odražavalo na proces neprekidnog dinami-ziranja privrednog rasta. Dinamika tehnoloških usavršavanja sredstava za rad umnogome predstavlja i samu istoriju privrednog i tehnološkog razvoja. U najopštijim crtama ona se


može podeliti na period upotrebe alata, etapu afirmacije mašine radilice i period domi-nacije opreme sa elektronskom regulacijom i kontrolom. Tempo stvaranja kvalitetno novih sredstava značajno se poklapa sa intenzitetom privrednog rasta u celini. Najkvalitetniji skok u razvoju proizvodnih sredstava dogodio se u drugoj polovini XX veka i povezan je sa realizacijom mašina sa elektronskom regulacijom, čime je utemeljen početak zamene ljudskog intelektualnog resursa u proces proizvodnje i šire.

Struktura instaliranih proizvodnih sredstava u nekoj privredi se može proučavati sa najrazličitijih aspekata. Najčešće se analiza vrši na temelju granskog ili teritorijalnog kri-terijuma, dok se u poslednje vreme kao dominantna podela sreće ona koja instalirana osnovna sredstva posmatra u zavisnosti od njihovog tehnološkog nivoa. Pri tom osnovni kri-terijum korišćen prilikom razvrstavanja sredstava u jednu ili u drugu grupu govori o dostig-nutom nivou upotrebe na elektronici i računarima zasnovanim proizvodnim sistemima.

Pod infrastrukturom treba razumeti kompleks privrednih grana koje imaju izuzetan značaj za privredni razvoj, a čija osnovna obeležja predstavljaju veliki eksterni efekti. Dve osnovne karakteristike infrastrukture su: 1) nemogućnost ili vrlo mala mogućnost uvoza i 2) izuzetno dug period gradnje pojedinih infrastruktumih sistema. Daleko najvažnije grane infrastruk-turnog karaktera su: informatika, telekomunikacije, energetika i saobraćaj. U vremenu karakterističnom po izuzetnom naučnom i tehnološkom razvoju, kao i izraženoj interna-cionalizaciji proizvodnje i poslovanja, na značaju dobijaju grane infrastrukture koje se odnose na informatiku i telekomunikacije.

2.4. TEHNOLOŠKE PROMENE

Pod tehnološkim promenama treba razumeti proces usavršavanja postojećih i pronalaženja kvalitetno novih proizvodnih sredstava, proces kontinuiranog poboljšanja postojećih i pronalaženje kvalitetno novih predmeta rada, pronalaženje novih izvora i usavršavanje postojećih metoda korišćenja energije, kao i kontinuirani proces poboljšanja formi i metoda or-ganizacije i upravljanja proizvodnjom. Nešto redukovanija, ali u osnovi prihvatljiva definici-ja je ona koja ovu kategoriju svodi na proces uvođenja novih oruđa za rad, pronalaženje novih metoda proizvodnje i organizacije kao i prenošenje postojećih metoda iz naprednih u manje napredne proizvodne jedinice.

Tehnološke promene su krajnje složena ekonomska i društvena kategorija. Svaka tehnološka promena sastoji se iz vise etapa ispoljavnja. Najrasprostranjenija podela računa sa sledeće tri faze tehnološke promene: 1) pronalazak (invencija), 2) prva praktična primena pronalaska (inovacija) i 3) široka primena pronalaska (difuzija). Invencija je faza tehnološke promene koja predstavlja rađanje neke nove ideje. Sama po sebi, invencija ne znači neminovnost automatskog ispoljavanja sledeće faze tehnološke promene, tj. nastanak inovacije. Inovacija je faza tehnološke promene koja podrazumeva proces realizacije neke nove ideje, odnosno inovacija predstavlja novo rešenje. U literaturi se pojam ino-vacija često identifikuje terminima pronalazak, naučno istraživanje kao i naučno otkriće.

212 EKONOMIJA

Dinamika inovacija najvećim delom determiniše tempo tehnoloških promena, a time i in-tenzitet privrednog rasta u celini. Difuzija je faza tehnološke promene koju karakteriše proces najšire primene inovacija. U zavisnosti od sposobnosti ekonomskih aktera da se ova faza tehnološke promene skrati, sve se jasnije ispoljavaju i osnovne razlike između uspešnih i manje uspešnih privreda u celini i ekonomskih subjekata u pojedinim oblastima privređivanja.

Vremenski razmak između pojedinih faza tehnološke promene se sve vise skraćuje. Vreme koje je potrebno da se transformiše invencija u inovaciju je najkritičnija faza u valorizaciji svake tehnološke promene. Ova faza se u literaturi naziva inkubacioni period. U dvadesetom veku, posebno u njegovoj poslednjoj trećini, došlo je do gotovo spektakula-mog skraćenja kako inkubacionog tako i ukupnog razvojnog perioda. Najkarakterističniji primer takve tendencije je dužina inkubaciog perioda u obalstima novih informacionih tehnologija kod kojih je on skraćen na svega nekoliko meseci.

Tehnološke promene su nesumnjivo najznačajniji faktor privrednog rasta. Staviše, o kvalitetnom privrednom rastu moguće je govoriti samo ukoliko je kompleks tehnoloških promena njegov najvažniji generator. Zbog toga je od posebnog značaja u ekonom-skoj teoriji pitanje ključnog mehanizma pokretanja tehnoloških promena. U zavisnosti od suštine odgovora na njega umnogome zavisi vrsta konkretnih aktivnosti koje je na nivou privrede ili preduzeća najsvrsishodnije preduzeti u cilju generisanja tehnološkog razvoja. Kao dva ključna objašnjenja porekla tehnoloških promena navode se: 1) tehnološke promene uslovljene ponudom, odnosno tehnološke promene omogućene autonomnim razvojem nauke i istraživačko razvojne delatnosti i 2) tehnološke promene uslovljene tražnjom. Prvo objašnjenje se sreće i pod nazivom science and technology push teorija tehnoloških promena, a drugi pravac pod imenom demand pull teorija tehnoloških promena, tj. tehnološke promene koje pokreću protrebe tj. tražnja. Po prvoj teoriji dinamika usavršavanja tehnologije je u daleko najvećem stepenu funkcija razvoja nauke i efikasnosti naučnoistraživačkog rada. Drugim rečima, ona akcenat stavlja na ponudu tehnoloških rešenja. Ova teorija se u neku ruku direktno naslanja na tvrdnju Jozefa Šumpetera da grupisanje inovacija predstavlja osnovnu polugu ekonomskog rasta.157 Suština druge teorije je tumačenje po kome osnovni pokretač promena u tehnici i tehnologiji predstavljaju tržištni zahtevi. Tržišne potrebe deluju na oblikovanje strukture investicija i u potpunosti određuju dinamiku inovacija u privredi.

U ekonomskoj literaturi je dugo postojala težnja da se napred pomenute dve teorije generisanja tehnoloških promena međusobno suprostave. Međutim, prihvatljivo objašnjenje osnovnih generatora tehnoloških promena mora obuhvatiti i faktore na strani ponude i faktore na strani tražnje. U tom smsilu jedan broj istraživača sa pravom primećuje da ni jedno od pomenuta dva tumačenja autonomno uzeto ne objašnjava u zadovoljavajućem stepenu logiku generisanja tehnološkog razvoja, ali uzeti skupa važe kao solidna baza u određivanju osnovnih generatora savremenih tehnoloških promena.

157 Schumpeter, J. Capitalism, Socialism and Democracy, Alen and Unwin, London, 1976.. str.618.


2.5. ORGANIZACIJA I PREDUZETNIŠTVO

Organizaciju kao faktor privrednog razvoja u ekonomsku teoriju je prvi uveo Alfred Maršal. Pod organizacijom Maršal je podrazumevao krajnje širok spektar aktivnosti, počev od podele rada u procesu proizvodnje, pa sve do načina na koji funkcionišu različiti tehnički siste-mi. Karakter organizacije kao razvojnog faktora se suštinski razlikuje, kako po načinu de-lovanja, tako i po osnovnim kvalitativnim atributima u poređenju sa uticajem i obeležjima tri ostala konvencionalna faktora razvoja (rad, zemlja, kapital) sa kojima je uglavnom operisala ekonomska teorija do pojave Maršala. Organizaciju kao faktor privrednog razvoja treba naglašeno vezati za sposobnost kreiranja i inoviranja. Najvažnije poluge organizacije kao faktora razvoja su preduzetništvo i menadžment.

U naučnoj literauti preduzetništvo se proučava na najrazličitije načine. Prihvatljivom se može smatrati analiza ovog fenomena a) kao ekonomske kategorije, b) kao metoda i načina privređivanja i c) kao oblika ekonomskog mišljenja.

a) Centralno mesto u istraživanjima preduzetništva kao ekonomske kategorije je utvrđivanje subjekta i objekta preduzetništva. Subjekti preduzetništva mogu biti poje-dinici, grupe stručnjaka, ali takođe i izvršni organi koji reprezentuju pojedine državne institucije. Drugim rečima, u tržišnim uslovima postoje tri oblika preduzetničke delatnosti: privatna, kolektivna i državna. Objekti preduzetništva su najefikasnije kombinacije fak-tora proizvodnje u cilju maksimizacije dobiti. Nove kombinacije faktora proizvodnje pred-stavljaju suštinu preduzetništva.

b) U razvojnoj makroekonomiji najvažniji aspekt preduzetništva je onaj koji govori o značaju ovog fenomena kao metoda i načina privređivanja. Tri su, pri tom, momenta posebno važna: samostalnost i nezavisnost privrednih subjekata, odgovornost za donete odluke i nastojanje da se postigne komercijalni uspeh.

c) Preduzetništvo, najkraće rečeno, je oblik ekonomskog mišljenja. U tržišno razvijenim privredama, preduzetništvu kao obliku inovativnog razvojnog ponašanja poklonjena je najveća moguća pažnja, a kao tipične njegove funkcije najčešće se pominju aktivnosti kontrole, koordinacije, donošenja strategijskih odluka, spremnost na rizik u uslovima sve veće neizvesnosti itd.

Najkraće rečeno, menadžment je proces kojim se usmerava, planira, motiviše, organi-zuje, koordinira i kontroliše privredna ili druga aktivnost. Ukratko menadžment je proces koji je nastao iz potrebe da se poslovanje preduzeća, kao organizacije ljudi, sredstava i tehnologije, uredi kao efektivno i efikasno privređivanje u datom privrednom ambijentu.

214 EKONOMIJA

3. OSNOVNE TEORIJE PRIVREDNOG RASTA I RAZVOJA

Svaka teorija privrednog rasta po P. Samuelsonu i W. Nordhausu objašnjava kako pojedine države prekidaju začarani krug bede i siromaštva angažujući najvažnije fak-tore proizvodnje: ljudski potencijal, prirodni proizvodni potencijal, kapital, tehnologiju i preduzetništvo.158

S obzirom da se nerazvijene zemlje sveta susreću sa velikim problemima u kombino-vanju ova četiri faktora neophodno se osvmuti na začarani krug bede u nerazvijenim - siromašnim zemljama koji možemo prikazati na sledeći način:

Slika br. 1. Začarani krug nerazvijenosti

Slika br. 1. pokazuje da nizak dohodak uslovljava nisku štednju odnosno investicije, a to znači nizak nivo akumulacije, tako da se ne može obezbediti uvođenje nove tehnologi-je, što prouzrokuje nizak nivo proizvodnosti i niske dohotke. Stoga, svaka siromašna zemlja mora ukloniti prepreke siromaštva. To podrazumeva napor na svim pojima života i rada. Bogatija zemlja više štedi, odnosno investira, obezbeđuje bolju strukturu (osposobljavan-jem za visoke tehnologije) stanovništva, viši nivo akumulacije, veći bruto domaći proizvod, a time i viši nivo dohodaka. Ekonomisti su zainteresovani kako prekinuti ovaj začarani krug, te su na toj osnovi nastale i ekonomske teorije, kao što su: 1) teorija uzleta; 2) teorije stagnacije; 3) teorije uravnoteženog rasta, odnosno 4) kratkoročne i 5) dugoročne teorije.

1) Teorija uzleta - vezuje se za ime W. Rostowa i njegovo učenje o periodima privred-nog rasta. Polazište je tradicionalno društvo, prelaz iz tradicionalnog u modemo društvo i start ili uzlet. Start ili uzlet je u analogiji sa avionom koji je sposoban da leti tek kad dostigne određenu visinu. U tom smislu različite zemlje imaju različite periode uzleta. Na primer: Engleska početkom XVIII veka, Amerika polovinom XIX veka, Japan u drugoj polovini XX veka itd.

158 Samuelson, P., Nordhaus, W., Economics, McGrow-Hill, 1995. str. 700.


Uzlet obezbeđuje: porast investicija sa 5% na više od 10% nacionalnog dohot-ka, razvoj jednog ili više sektora koji predodređuje visoku stopu rasta; postojanje političko-investicionog miljea koji uključuje savremenu tehnologiju, dok mogućnost angažovanja strane akumulacije obezbeđuje sigurnost razvoja. Zasigurno treba odabrati sektore koji će prekinuti začarani krug i obezbediti siguran krug razvoja. U ovom smislu sektori se grupišu na: sektore primamog rasta; sektore dodatnog rasta i sektore izvedenog rasta. Normalno je da prioritet ima primami sektor, po-tom industrija koja obezbeđuje uzlet čitave ekonomije. Posle je sve jednostavno: rast stvara profit: profit intezivira investicije, investicije podižu produktivnost, GDP raste, dohodak per capita, odnosno životni standard.

2) Teorija stagnacije - naglašava međunarodni kontekst razvoja. Zemlje u razvoju mogu napredovati brže nego današnje razvijene zemlje, jer imaju na raspolaganju kapi-tal, znanje, tehnologiju i sl., iz razvijenih zemalja. Prema tome, nerazvijene zemlje tansferom akumulacije i tehnologije iz razvijenih zemalja mogu ostvariti brže stope ekonomskog rasta.

3) Teorija uravnoteženog rasta - naglašava da je privredni rast u svojoj osnovi uravno-težen proces u kome se privrede pojedinih zemalja stalno kreću unapred. Digresija je, da je rast sličan kretanju komjače koja sporo ali sigumo ide napred, a ne kretan-ju zeca koji na mahove pravi snažan iskorak, ali čim oseti umor, sledi odmor. Glavni predstavnik ove teorije je S. Kuznec, koji je proučavao privrednu istoriju 13 visoko razvijenih zemalja počev od 1.800 godine. Rezultat istraživanja je, privredni rast ovih zemalja najpribližniji je uravnoteženom rastu.

Slika br. 2. Tri različite teorije ekonomskog rasta

Na panou (a) vodeći sektori unapređuju razvoj i izvor ekonomskog rasta; pano (b) manje razvijene zemlje oslanjaju se na razvoj novih tehnologija; pano (c) zemlje imaju isti rast, te je jaz između njih isti.

216 EKONOMIJA

4) Teorije kratkoročnog privrednog rasta analiziraju odnose između stope privrednog rasta i prizvodnih inputa, posebno kapitala i rada. Osnov izučavanja ovih teorija je relacija između stope privrednog rasta i veličine upotrebljenih resursa uključujući tu pored kapitala, radne snage i tehnološka dostignuća.

5) Teorije dugoročnog privrednog rasta akcenat stavljaju na dinamiku dugoročnog rasta kako u visokorazvijenim tako i nerazvijenim zemljama.

Kao što se može zaključiti teorije privrednog rasta bave se istraživanjem uticaja privrednog rasta na privrednu dinamiku različitih zemalja. Imajući to u vidu, upotreba podataka i činjenica ima smisla samo ako se poznaju konzistentne teorijske pretpostavke na kojima se izvodi logičan sklad o ponašanju ekonomskih subjekata koji reprezentuju ekonomiju u celini.

4. STRATEGIJE PRVREDNOG RAZVOJA

U pojmovnom smislu strategija privrednog razvoja se može identifikovati kao skup metoda pomoću kojih se dolazi do ostvarenja zacrtanih razvojnih ciljeva. Njome se, drugim rečima, u grubim crtama trasiraju ključni pravci željenih privrednih tokova u domaćoj ekonomiji čija realizacija treba u datom vremenskom intervalu da obezbedi ostvarivanje razvojnih ciljeva. Složene stručne aktivnosti povezane sa oblikovanjem razvojnih strategija se, po pravilu, vezuju za funkciju savremene države. Elemenat od presudne važnosti prilikom koncipiranja strategija privrednog razvoja predstavlja faktor vreme. Dugoročne strate-gije privrednog razvoja akcenat stavljaju na koncepciju, na ciljeve, kao i na način ost-varenja definisanih ciljeva. Produžavanjem vremenskog horizonta posmatranja umanjuje se preciznost i detaljnost u istraživanju ključnih razvojnih pitanja. Vremenska projekcija privrednog razvoja podrazumeva proces stalnog pomeranja akcenta sa jednih na druge razvojne činioce sa ciljem dolaženja do ravnotežnog stanja na makronivou, čija je osnovna karakteristika kratkotrajnost. Razvoj je proces neprekidnog udaljavanja od ravnoteže i uvek ponovno vraćanje u to stanje, ali na nekom drugom, višem ravnotežnom nivou.

Strategije privrednog razvoja je moguće analizirati sa krajnje različitih načina.159 Ukoliko se kao kriterijum razvrstavanja uzme značaj pojedinih faktora privrednog raz-voja moguće je razlikovati: a) strategiju razvoja baziranu na intenzivnom korišćenju prirodnih resursa; b) strategiju razvoja koja se naglašeno temelji na ljudskom faktora i c) strategiju naglašene upotrebe kapitala. U zavisnosti od načina pomeranja značaja privrednih oblasti moguće je razlikovati: a) strategiju industrijalizacije i b) strategiju razvoja poljoprivrede. Ukoliko se kao osnovni kriterijum uzme pristup prema privrednoj ravnoteži ima smisla ra-zlikovati: a) strategiju uravnoteženog i b) strategiju neuravnoteženog razvoja. Moguće je izdvojiti i vise teorijskih opocija tzv. čistih strategija razvoja. Kao elementame u tom smislu treba pomenuti: a) strategiju otvorene i strategiju zatvorene privrede i b) strategiju inten-zivnog i strategiju ekstenzivnog razvoja i c) štedno (akumulacijski) i potrošački orijentisanu 159 Tomić, R., Cvetanović, S., Đorđević, M., Osnovi ekonomije, Alfa-graf, Novi sad, 2008, str. 229.


strategiju razvoja. Realno govoreći u savremenim uslovima aktuelnost napred izdvojenih teorijskih opcija je zaista vrlo ograničena. Mišljenja smo da je njihov krajnje relativan značaj dobrim delom rezultat dva posebno izražena trenda u razvoju svetske privrede tokom devedesetih godina XX veka. Prvi je saznanje da ubrzani privredni rast pre svega industrijski vodećih zemalja u svetu ima za posledicu izuzetno zaoštravanje ekoloških pi-tanja čije rešavanje postaje uslov ne razvoja već i pukog opstanka ljudskog društva. Ovo saznanje imalo je za rezultat formulisanje strategije održivog razvoja tokom osamdesetih godina pod kojom se najčešće podrazumeva zadovoljenje potreba sadašnje generacije na način koji neće dovesti u pitanje mogućnost zadovoljenja potreba budućih generaci-ja. Drugi, se odnosi na fenomen globalizacije kao najmarkantnije karakteristike savre-menog privrednog razvoja, a koji je obuhvatio pored ekonomske i ostale sfere življenja kao što su politička, socijalna, tehnološka, kultuma, informaciona itd. Kada je ekonomska sfera života u pitanju akcenat je stavljen na procese kao što su finansijska globalizaci-ja, globalne transnacionalne korporacije, otvorenost i liberalizacija svetske trgovine itd. Budući da ovi procesi neminovno utiču da se svetski privredni razvoj oblikuje sve vise po kriterijumima globalizacije, odnosno da se svet sve vise tretira kao jedinstveni ekonomski prostor u kome se kao ključni ekonomski subjekti javljaju transnacionalne korporacije i nji-hove filijale umesto nacionalnih privreda, smatramo svrsishodnom elemetamu eksplikaciju pomenutog fenomena globalizacije u kontekstu analize složenog i krajnje ambivalentnog fenomena strategija privrednog razvoja.

4.1. ČISTE STRATEGIJE PRIVREDNOG RAZVOJA

U zavisnosti od veličine zemlje može se staviti akcenat na strategiju zatvorene ili strategiju otvorene privrede. Definisanje relevantnog kritetrijuma za svrstavanje neke privrede u gru-paciju velikih, odnosno malih zemalja predstavlja vrlo osetljivo pitanje. Dok je u pređašnjem periodu akcenat bio na broju stanovnika i veličini teritorija, u poslednje vreme se veličina zemlje sve vise vezuje za finansijski i naučno-tehnološki potencijal. U teorijskom smislu ve-lika zemlja ima mogućnost da se naglašeno opredeljuje za tzv. zatvoreni tip privrednog razvoja, dok se za malu zemlju imperativno nameće potreba opredeljivanja za strategiju otvorene privrede. Razume se da ove zaključke treba shvatiti krajnje uslovno.

Strategijom zatvorene privrede nastoji se da se što potpunije iskoriste vlastiti proizvodni resursi, pogotovo oni koji predstavljaju materijalna i prirodna bogatstva. Ovakvo, strategi-jsko opredeljenje, pored ostalog, računa i sa neograničenom ponudom rada. Ono takođe minimizira moguće uticaje mnogobrojnih cikličnih deformacija koje emituje međunarodno okruženje, bilo da su ista uslovljena ekonomskim, političkim, tehnološkim ili informacionim uzrocima. Brojne su slabosti strategije zatvorene privrede. Jedna od najizraženijih njenih manjkavosti ogleda se u činjenici da svaki protekcionizam koji nema definisano svoje vre-mensko trajanje krajnje negativno deluje na imperativ dinamičkog rasta u dugom roku. U savremenim uslovima privređivanja, naime, jedino su validni kriterijumi ekonomske efikas-nosti koji dolaze sa svetskog tržišta. Svrsishodnost orijentacije na strategiju zatvorene

218 EKONOMIJA

privrede dobrim delom dovodi u pitanje i rastuća aktuelnost transfera naučnih i tehnoloških znanja, a posebno relevantnih informacija iz najšireg okruženja. Ovaj momenat je u pre-thodnih dvadesetak godina promovisan u značajan preduslov razvoja gotovo svih tržišnih privreda, uključujući tu i ekonomski najnaprednije zemlje.

U svojoj osnovi strategija zatvorene privrede računa sa strategijom supstitucije uvoza, kao i sa oblikovanjem privredne strukture koja je maksimalno u funkciji zadovoljavanja domaćih potreba. Takav način dinamiziranja privrednog rasta nesumnjivo je vezan sa mnogim struk-tumim problemima i u suprotnosti je sa imperativom rasta produktivnosti rada i efikasnim vlastitim tehnološkim razvojem. Vrlo često strategija zatvorene privrede je podržavana mehanizmom stvaranja niza nerealnih potreba. Naime, mnoge potrebe koje u uslovima realizacije zatvorene strategije treba zadovoljiti nisu rezultat realnih ekonomskih odnosa i promena strukture proizvodnje i potrošnje, već su veštački produkovane u cilju opravda-vanja ulaganja u nove razvojne kapacitete.

Koncept zatvorene ekonomije je u suprotnosti sa imperativom uvažavanja zakonitosti tržišne utakmice. On neprekidno generiše informacije koje idu u prilog formiranju zaključka da je takva strategija ne samo prava već i u konkretnim okolnostima i jedino moguća. U tak-vim uslovima postupak neprekidnog podizanja novih proizvodnih kapaciteta čini objektivnu pretpostavku privrednog rasta i razvoja. Logična posledica takvog stanja je predimenzion-iranje proizvodnog potencijala i izrazito neproduktivna alokacija raspoloživog kapitala.

Napred istaknute prednosti i posebno nedostaci strategije zatvorene privrede važe logično u obmutom smislu i za strategiju otvorene privrede. Neminovnost koncipiranja strategije otvorene privrede treba tretirati u sklopu velikih promena u međunarodnim ekonomskim, a i političkim odnosima.

U osnovi dualne podele na strategiju intenzivnog i strategiju ekstenzivnog razvoja nalazi se razlikovanje faktora razvoja na intenzivne i ekstenzivne. Intenzivni privredni rast karakteriše smanjenje pojedinih proizvodnih utrošaka po jedinici finalnog outputa uz istovremeno ispo-ljavanje povećane vrednosti finalnih proizvoda po jedinici rada. Drugim rečima, pod in-tenzifikacijom tempa privrednog rasta podrazumeva se takav proces kod koga se veći ili preovladavajući deo prirasta proizvodnje postiže na račun povećane efikasnosti u iskorišćavanju proizvodnih faktora. I obratno, pod ekstenzivnim podrazumeva se tip razvoja kod koga se najveći deo proizvodnje ostvaruje na račun kvantitativnog uvećanja utrošaka proizvodnih faktora.

U stvamom životu delovanje intenzivnih i ekstenzivnih faktora razvoja je krajnje ispre-pleteno. Ima mesta razmišljanju da je podela na intenzivnu i ekstenzivnu strategiju razvoja u uslovima tržišnog načina privredivanja sasvim neprihvatljiva. Ovo iz jednostavnog razloga što tržište priznaje jedino rast i razvoj na osnovu vrednovanja inputa putem cena faktora proizvodnje i rezultata putem novčanog vrednovanja proizvedenih dobara. Ukoliko izostaje tržišna valorizacija utrošaka nije moguće govoriti o ekonomskom rastu i razvoju. Gotovo da i ne treba napominjati da je kod ekstenzivnog razvoja bivših socijalističkih privreda izosta-jala spontana i nepristrasna valorizacija proizvodnih utrošaka putem tržišnih cena.160

160 Jovanović Gavrilović, B. Kvalitet privrednog rasta, Savremena administracija, Beograd, 1989. str. 194.


Polazno pitanje kod analize štedno ili potrošački orijentisane strategije razvoja je ono koje se odnosi na tretman fenomena štednje kao odložene potrošnje. Čitav niz otvorenih prob-lema na koje ekonomska teorija još uvek nije dala precizne i jednoznačne odgovore, čini analizu štedno ili potrošački orijentisane strategije razvoja krajnje osetljivim pitanjem. Koliko će se više dobiti u budućnosti, pod uslovom da se određena potrošnja odloži i dokle ima smisla takvo odlaganje? Potrebe su takođe veoma promenljiva kategorija na čiju dinamiku kompleks naučnog i tehnološkog razvoja ima gotovo presudan uticaj. Štedno orijentisana strategija privrednog razvoja ima u vidu interese budućih generacija. Zbog toga ova strategija stavlja akcenat na pokazatelje poput stope privrednog rasta, efekte investicionih ulaganja, rasta globalne produktivnosti, ekstemih efekata itd.

4.2. STRATEGIJA ODRŽIVOG RAZVOJA

Poznati razvojni teoretičar Kenet Boulding je još početkom šezdesetih godina XX veka istupio sa tezom da je potrebno strategije privrednog razvoja vodećih tržišnih privreda pre-ispitati budući da je rastuća proizvodnja bivala praćena naglašenim narušavanjem ekološke ravnoteže. Svest o neophodnosti uvažavanja ekoloških kriterija na svim nivoima postala je dominantna i kod vodećih političkih činilaca tako da su Ujedinjene nacije 1983. go-dine obrazovale komisiju za razvoj i čovekovu okolinu na čijem je čelu bila u to vreme švedski premijer G. M. Brautland. Ova komisija je 1987. godine sačinila izuzetno iscrpnu studiju o najbitnijim pitanjima privrednog rasta i razvoja koji su praćeni sve izraženijim ekološkim zahtevima. U njoj je termin održivi razvoj (sustainable development) definisan kao „usaglašavanje potreba današnje generacije bez ugrožavanja potreba budućih naraštaja”. S obzirom da se priroda posmatrala kao pretpostavka za ispunjavanje kako sadašnjih tako i budućih potreba ljudi, proizilazi da je ideja o održivosti prvenstveno bila ekonomska a ne ekološka. Značenje termina je u svakom slučaju diskutabilno. Ide-ja održivog razvoja je ubedljivija ukoliko se tumači kao način da dodatni nivo razvoja može biti društveno nepotreban ukoliko se životna sredina katastrofalno degradira, ako veća nejednakost u raspodeli vodi političkim nemirima, i tome slično. Korisna definicija neodrživog razvoja bi mogla biti da je to razvoj nakon koga ekološka šteta kažnjava privredni rast. „Ako se razvoj definiše kao povećanje blagostanja, onda održivi raz-voj znači nesmanjivanje blagostanja tokom vremena. Održivost implicira odgovorno ponašanje prema budućim generacijama, bez obzira na činjenicu da one nemaju pravo glasa i da ne mogu uticati na kreiranje politike. Održivi razvoj teži ka ekonomskom raz-voju, shvaćenom u tradicionalnom smislu - kao povećanje per capita blagostanja, ali se tome priključuje i zahtev za smanjivanje siromaštva i nepravde, kao i zahtev da „resursna osnova” nacionalnih privreda i svetske ekonomije mora da bude sačuvana.”161 Ukratko, suštinu kon-cepta održivog razvoja čini interakcija privrednog i društvenog razvoja i životne sredine

161 GavriIović Jovanović, B. Održivi razvoj - nova paradigma za razvijene i zemlje u razvoju, Zbomik ra-dova: Rast, struktume promene ifunkcionisanje privrede Srbije, Ekonomski fakultet Kragujevac, 1998. str. 133-134.

220 EKONOMIJA

i međusobna uslovljenost i komplementarnost politike privrednog razvoja i politike zaštite životne sredine koje uvažavaju zakonitosti ekoloških sistema. Drugim rečima, za razliku od svih prethodnih strategija privrednog razvoja u paradigmi održivog razvoja ekonomski ciljevi gube na svom relativnom značenju.

Koncept održivog razvoja je za relativno kratko vreme doživeo svoju punu afirmaciju o čemu svedoči i činjenica da Svetska banka počev od 1994. godine održava godišnje kon-ferencije posvećene ovom pitanju. Ključno polazište koncepta je razumljivo stav po kome se privredni razvoj ne može tretirati nezavisno od pitanja ravnoteže ekosfere. “Zbog toga ekonomski razvoj ne može da bude neograničen, jer su zalihe resursa ograničene i za njih se ne može uvek naći zamena. I životna sredina ima ograničenu sposobnost da apsorbuje, razlaže ili degradira otpad koji proizvode ekonomije. Razvoj tehnologije zas-novan na ljudskoj inteligenciji može da pomeri neka ograničenja ekonomskom razvoju, ali ne može da ih potpuno otkloni.” 162

Sasvim bi pogrešno bilo da koncept održivog razvoja prenebegava značaj privred-nog razvoja, odnosno neophodnost realnog uvećanja proizvodnje. Međutim, koncept održivog razvoja sa pravom postavlja pitanje cene takvog rasta. Naime, ima smisla go-voriti o privrednom razvoju jedino pod uslovom da isti ne znači rast neravnoteže prirod-nog okruženja.

5. CIKLIČNI KARAKTER PRIVREDNOG RAZVOJA

Makroekonomija je u nevolji kada output opada, ili još gore, ima negativnu veličinu kao tokom Velike krize. Ekonomisti su takođe zabrinuti za makroekonomiju kada je prisutan jedna od ova dva problema: nezaposlenost ili porast inflacije. Bilo koji od ovih simptoma je bolan i može biti predhodnik veoma ozbiljnog oboljenja. Neko bi trebalo da odluči da li da se interveniše ili da se umesto toga sačeka da se vidi da li će privreda sama moći da prevaziđe takve simptome bolesti.

Glavna zabrinutost u makroekonomiji je da se kvantitet otuputa neće uvek održavati sa uvećanjem proizvodnih mogućnosti. Zaista, kada makroekonomisti proučavaju grafik pacijenta, oni često primete: uzrok napada, početak, rast outputa i zaustavljanje u rastu outputa. Ponekad visina outputa raste u zdravom okviru. A ponekad, stopa rasta klizi i u nekim slučajevima ukupan output opada. Na tom saznanju ističemo elementame determi-nante privrednih ciklusa.

Prvi ozbiljan pokušaj ukazivanja na zajedničke karakteristike u privrednim ciklusima dali su Artur Bems i Vesli Mičel. Taj napor je učinjen u okviru jednog velikog naučnog projekta koji je rađen nekoliko decenija u Nacionalnom birou ekonomskih istraživanja u SAD. U monografiji „Analiza privrednih ciklusa” ovi naučnici će dati i definiciju ciklusa.

162 Milenović, M. Ekološka ekonomija: ekološki razvoj i životna sredina, Fakultet zaštite na radu, Niš, 1996. str. 36.


„Ciklus se sastoji od perioda uspona koji se uočava istovremeno u različitim privrednim oblastima, koji se za privredu u celini smenjuje periodom pada, smanjenjem proizvodnje sa kasnijim oživljavanjem koje prelazi u fazu uspona sledećeg ciklusa. Ovakva smena faza cik-lusa je ponavljajuća, ali ne mora da bude periodična. Trajnost ekonomskih ciklusa varira od jedne godine do 10-12 godina, pri čemu ne možemo da izdvojimo iz njih kraće cikluse sličnog tipa i sa jednakom amplitudom.”163

Bems i Mičel su dosta detaljno istraživali privredne cikluse u SAD u periodu od sre-dine XIX veka do sredine XX veka. Svaki ciklus je počinjao od najniže tačke privredne aktivnosti (dna) posle čega je nastajao period uspona. Postepeno bi privreda dostizala vrhunac ili najvišu tačku. Posle izvesnog vremena privreda se ponovo vraćala prema najnižoj tački od koje bi počinjalo naredno oživljavanje privrede. Na taj način privredni ciklus uključuje sve stadijume prolazeći kroz period ekonomskog buma između susednih minimalnih tačaka. Svaki privredni ciklus ima četiri faze, od kojih su dve najvažnije. To su: ek-spanzija i kontrakcija. Ekspanziona faza obuhvata uspon (1) i prosperitet (2) kao najvišu tačku privrednih aktivnosti, dok kontrakcija obuhvata fazu pada (3) i fazu kada privreda ostvaruje najnižu tačku privrednih aktivnosti (4).

Faza ekonomskog pada (koja se nalazi između najviše i najniže tačke ciklusa) naziva se recesija. U slučaju ako je pad suviše dubok, kao u periodu Velike ekonomske krize, ova faza se naziva depresija.

U istraživanjima Bemsa i Mičela još jedno pitanje zaslužuje odgovarajuću pažnju. Radi se, naime, o razlikovanju privrednih ciklusa od trenda. Naime, dugoročno posmatrano dinamiku proizvodnje i zaposlenosti predstavljamo rastućim trendom, dok privredni ciklus (kako se to vidi iz prethodne slike) predstavlja oscilacije oko trenda. Drugačije rečeno, trend je rezultat dejstva dugoročnih faktora rasta (tehnički progres ili nivo štednje, npr.), dok (prema skoro jedinstvenom mišljenju u teoriji) faktori koji utiču na privredne cikluse, skoro ne utiču na formiranje dugoročnog trenda privrede, jer privredni ciklusi zapravo predstavljaju povremeno (i privremeno) odstupanje od trenda.164

163 Bums, A., Mitchell, W., Measuring Business Cycles, National Buren of Economic, 1977, Vol. V, str. 125.164 Rosić,I., Rast, strukturalne promene i funkcionisanje privrede, Komino trade, Kraljevo, 2002. god., str. 27-

32.

222 EKONOMIJA

Slika br. 3. Hipotetički model privrednog ciklusa

U najnovije vreme postoji veći broj radova koji stavlja pod sumnju razlikovanje tren-da, privrednog razvoja i privrednih ciklusa.165 Autori ovih istraživanja tvrde da se bitan deo oscilacija proizvodnje dešava zbog datog stanja privrede (zbog stalnog uticaja „šokova”) a ne kao rezultat privremenih odstupanja od trenda. Drugim rečima, posledice slučajnih uticaja na proizvodnju su relativno male i vremenski određene. Ukazujući na ova savremena shvatanja cikličnih odstupanja od trenda Saks166 pokušava da ukaže na nji-hovu razliku pomoću slike br. 4.

Slika br. 4. Ciklična odstupanja od trenda

165 Videti radove: Charles Nelson and Charles Plasser, Trends and Rondom Walks in Macroeconomic Time Series, Joumal of Monetary Economics, Sep. 1982.; Edward Prescott, Theory Ahead of Business Cucle Measurement. Review, Fali 1986.; John Campbell and Gregory Mankiw, Are Output Fluctuations Transi-tory? Quartety Joumal of Economics, November 1987.

166 Sachs, J. D., Larrain, F. B., Macroeconomics in the Global Economy, op.cit., str. 567-568.


Neka se u momentu (‘t’) dešava skok proizvodnje (Q). Prema tradicionalnom shvatanju proizvodnja ima tendenciju rasta (po završetku privrednog ciklusa) do prvostepene lini-je trenda. Prema najnovijim shvatanjima obim povećanja proizvodnje je proporcionalan veličini skoka u momentu vremena (‘t’). Drugim rečima, prema najnovijim shvatanjima ten-dencija neočekivanih promena proizvodnje verovatno je stabilnija nego što se smatralo.

Treba istaći da ne postoje dva potpuno jednaka konjunktuma ciklusa. Jednostavno rečeno, nema obrasca koji bi mogao prikazati tok poslovnih aktivnosti za vreme konjuktumog ciklu-sa. Svojim nepravilnim tokom konjuktumi ciklusi su slični promenama klimatskih uslova. Dakle, u konjuktumim ciklusima nema blizanaca, istovetnosti, ali se na bazi tih različitosti ipak mogu izvući neke sličnosti. Naime, ako neki dobar prognostičar najavljuje recesiju, onda je to znak za uzbunu, i po tom osnovu slede neka obeležja koja su karakteristična po sledećem:

Prvo, kupovine potrošača se smanjuju, dok se zalihe trajnih potrošnih dobara, �naglo povećavaju. Preduzeća reaguju, smanjuju proizvodnju i realni bruto domaći proizvod opada. Odmah potom smanjuju se investicije u fabrike i opremu, te privreda ulazi u još žešću fazu recesije;Drugo, veoma je prisutno opadanje tražnje za radnom snagom, što se reflek- �tuje kroz smanjivanje prosečnog rada u nedelji dana, a potom slede privremena otpuštanja i viši stepen nezaposlenosti;Treće, s obzirom da otuput opada, smanjuje se tražnja za sirovinama i reproma- �terijalima, a cene mnogih roba se smanjuju. Sa nadnicama (platama) je situacija nešto povoljnija, kao i sa proizvođačkim cenama. Ako bi došlo do njihovog rasta u recesiji, to bi bilo veoma usporeno (neznatno);Četvrto, profiti u recesiji se značajno smanjuju. Isto tako, cene hartija od vrednosti �(akcije) često padaju pošto investitori vladaju informacijama i obično preduprede svojim aktivnostima (kupovina i prodaja akcija, obveznica i sl.) dolazak privredne depresije (recesije). Kako se smanjuje interes za kreditima, tako se smanjuje i kamatna stopa.

Ovo su osnovne karakteristike recesije. Razdoblje privrednog procvata (poleta) su kon-tra aktivnosti. To znači svaki pobrojani oblik aktivnosti deluje u suprotnom pravcu. U ekspan-ziji, odnosno fazi prosperiteta javlja se novi talas investiranja, otvaraju se novi kapaciteti, povećava stopa zaposlenosti, rastu proizvođačke cene, povećava se profitna i kamatna stopa i sl., što sve skupa nvodi preduzetnike na poslovne aktivnosti koje proširuju strukturu i obim proizvodnje, odnosno povećava se veličina bruto domaćeg proizvoda.

Ovako zahuktala privreda dostiže određenog momenta svoju kulminacionu tačku. Završavaju se investicioni objekti, povećava se ponuda roba koje potiču iz novoizgrađenih fabrika. Tako se ponovo javlja zastoj u privredi, tj. u realizaciji roba, što će reći da privreda ponovo ulazi u fazu krize, ali sada još žešću, snažniju i dublju u odnosu na prethodne. Time se jedan ciklus završava i ponovo javlja, tj. ponovo započinje period ekonomske krize. Zato i kažemo da su ekonomske krize periodične, pa otuda i naziv “ciklično kretanje savremene privrede”. Normalno, ovo nije jedini uzrok krize, ali je polazna i osnovna tačka ekonomskih kriza.

224 EKONOMIJA

1. NEZAPOSLENOST I STOPA NEZAPOSLENOSTI

Radna snaga ili aktivno stanovništvo sastoji se od zaposlenih osoba (koje se bave nekim aktivnim zanimanjem i osoba koje rade u poljoprivredi) i nezaposlenih osoba (prijavljenih zavodima za zapošljavanje, osoba na odsluženju vojnog roka ili na izdržavanju kazne koje su pre bile ekonomski aktivne), razvrstanih prema ekonomskoj aktivnosti.

Zaposlenost je jedno od onih makrostrukturalnih obeležja koja imaju direktan i presudan uticaj na život većine stanovnika neke zemlje. No, biti zaposlen, ne znači samo imati osigu-ranu egzistenciju, nego i socijalni status usled konteksta zaposlenosti te pristup društvenim mrežama i informacijama na radnom mestu. Zato će i svaka promena u strukturi zaposle-nosti izazvati i značajne posledice na individualnom nivou.

Nezaposlenost je stanje u kojemu se deo radno sposobnih članova društva ne može za-posliti primereno svojim sposobnostima i kvalifikacijama, uz uobičajenu platu. U nezaposlene se ubrajaju i svi članovi društva koji su delimično zaposleni, ali njihova radna snaga nije u punoj meri iskorišćena, ne rade puno radno vreme i nemaju primanja dovoljna za nor-malno izdržavanje.

Nezaposlenost predstavlja jedan od najvećih ekonomskih problema savremenog sveta. Njime su pogođene, kako razvijene zemlje sa visokim životnim standardom i razvijenom privredom, tako i one nerazvijene, siromašne zemlje i zemlje u razvoju. U društvima, u kojima većina ljudi uspeva da preživi radeći za druge, ostati bez posla i biti nezaposlen duže vreme, predstavlja ozbiljan problem. Nedovoljna iskorišćenost ljudskih potencijala jedne zemlje, ima direktan uticaj na njenu privredu i nacionalni dohodak, što između osta-log rezultira niskim životnim standardom i siromaštvom, u krajnjoj liniji.

Osim nepotpune uposlenosti raspoložive radne snage i posledica, koje iz toga pro-izilaze, dodatni udarac za svaku privredu predstavlja socijalna pomoć u novcu i različite povlastice, koje država daje nezaposlenima.

Glava II

NEZAPOSLENOST I INFLACIJA KAO MAKROEKONOMSKI

POJMOVI


U januaru 2009. godine broj nezaposlenih u svetu dostigao je rekordnu cifru od 200 miliona, što predstavlja 7% od ukupno radno sposobnih na planeti, i verovatno će dalje rasti. Usporavanje ekonomskih aktivnosti, zabeleženo u protekle dve godine, dovelo je do porasta broja nezaposlenih za 20 miliona i dostizanje rekordnog nivoa. Danas su najteže pogođene industrijalizovane zemlje Latinske Amerike, u kojima je ekonomska kriza po-digla postotak nezaposlenih za 10%. Ovaj trend zahvatio je i Evropu, čiji se broj neza-poslenih, posle neznatnog pada zabeleženog 2003., ponovo popeo 2009. na 8,8 % radno sposobnih.

Prethodne činjenice idu u prilog ranije iznesenoj tezi da nezaposlenost poprima alar-mantne razmere i postaje jedan od glavnih svetskih problema, a Međunarodna orga-nizacija rada veruje da u narednih deset godina treba obezbediti milijardu novih radnih mesta, ako se želi postići cilj Ujedinjenih nacija, da se prepolovi broj onih, koji žive u siromaštvu.

Svaka moderna ekonomija imala je, i imaće manje-više, nezaposlenost. U stvari, određena visina nezaposlenosti je neizbežna, jer ljudi prave promene u karijeri, a preduzeća menjaju proizvodnju da bi dostigla nove ciljeve i uposlila novu tehnologiju. Kada bi vlada garantovala stalan posao za sve, preduzeća bi imala teškoće u pronalaženju novih radnika za nove poduhvate, a radnici ne bi imali dovoljno podstreka da se prila-gode ekonomskim promenama. Ipak, nezaposlenost predstavlja problem za nezaposlene i njihove porodice. Stvaran politički problem predstavlja pitanje kolika nezaposlenost je tolerantna da bi se omogućio ekonomski rast, kako bi tu nezaposlenost trebalo rasporediti među stanovništvom, itd.

Dakle, naš problem je da utvrdimo kako recesija utiče na čoveka. To ne znači da mi verujemo da bi svako trebalo da ima posao. Mi zapravo težimo da osiguramo slobodna radna mesta za sve one koji žele da rade. Ovo zahteva od nas da razlikujemo ukupnu populaciju od manjeg broja onih koji su spremni i voljni da rade, odnosno onih koji pri-padaju radnoj snazi. Radna snaga se sastoji od svakog ko ima preko 16 godina, ko u stvari radi, plus onih koji ne rade ali aktivno tragaju za zaposlenjem. 167

Stopa nezaposlenosti predstavlja odnos broja nezaposlenih prema veličini radne snage, odnosno:

broj nezaposlenihStopa nezaposlenosti x 100

radna snaga=

Na stopu nezaposlenosti utiču i broj nezaposlenih i ukupna radna snaga. Ako tokom više meseci postoji porast broja nezaposlenih, povećava se i stopa nezaposlenosti. Ako se porast u nezaposlenosti desi u mesecima kada broj radne snage raste znatno više nego inače, stopa nezaposlenosti će pasti. To nas dovodi do sledeće mere zaposlenosti: stopa

167 Jednak, J., Osnovi ekonomije, PA, Beograd, 2000. god., str. 270-274.

226 EKONOMIJA

učešća radne snage. To je radna snaga kao procenat od svih ljudi sposobnih za rad, koje nazivamo ”neinstitucionalno stanovništvo” ili ”odrasla populacija”. Računa se:

"Neinstitucionalno stanovništvo" (odrasla populacija)

Stopa učešća radne snage =Radna snaga

x 100

Obično se deca ispod 16 godina i pojedinci u institucijama kao što su zatvori, smatraju nesposobnim za rad i isključuju se iz kategorije “neinstitucijalizovano stanovništvo”. U tom smislu celokupno stanovništvo možemo predstaviti pomoću slike br. 5. 168

Stopa nezaposlenosti, pogotovo ako je velika, znači gubitak u proizvodnji i predstav-lja teškoće za porodice i pojedince, a ako je suviše niska, pritiska plate na gore, što može dovesti do inflatomih pritisaka. Povećanje u stopi učešća radne snage, povećanjem po-nude rada smanjuje se opasnost od inflacije, koja bi rezultirala iz povećane proizvodnje.

Slika br. 5. Potencijalna radna snaga.

U privredama sveta, u svakoj ekonomiji samo polovina od ukupne populacije učestvuje u radnoj snazi. Ostatak populacije su suviše mladi, u školi, na studijama, kod kuće, u pen-ziji, ili na drugi način u nemogućnosti da rade. Van radne snage - nezaposleni su oni koji nisu u stalnom radnom odnosu i oni koji ne tragaju aktivno za zaposlenjem

Nezaposlenost je bila, jeste i biće jedan od najozbiljnijih i često najtežih problema vezanih za tržište rada. Zašto je stopa nezaposlenosti tako važan pokazatelj ekonomske stabilnosti u jednoj zemlji? Postoji nekoliko razloga za to.

168 Schiller, B.R., Economics, Mc Grow Hill, 2002. god., str. 232-234.


a) Stopa nezaposlenosti je indikator ciklične performanse jedne privrede. Ta stopa poka-zuje koji deo ukupne radne snage nema, a traži zaposlenje. S druge strane, rast stope nezaposlenosti predstavlja preteču recesije, pošto firme smanjuju nadnice ili počinju sa otpuštanjem radnika, ili prinudnim odmorima, kao odgovor na smanjenje tražnje. Zvuči po malo paradoksalno, ali istinito, zaposlenost i nezaposlenost u isto vreme mogu beležiti rast. Objašnjenje za to leži u činjenici da kontigent novih tražilaca zaposlenja koji ulaze u radnu snagu, prevazilazi broj novootvorenih rad-nih mesta. Dakle, ukupna zaposlenost se povećava, ali se u relativnom izrazu više povećava nezaposlenost.

b) Glavni cilj svakog ekonomskog sistema je da koristi ograničenu količinu zemlje, rada i kapitala, što je moguće efikasnije, da maksimizira proizvodnju roba i usluga. Kada se pojavi nezaposlenost, neki inputi rada dostupni ekonomiji ostaju neiskorišćeni, a ima za posledicu gubitak proizvodnje.

c) Nezaposlenost privlači tako značajnu pažnju što kao pojava mnogo košta pojedine radnike i članove njihovih porodica. Taj teret se ispoljava u najmanje tri oblika:

gubitak dohotka koji ide s nezaposlenošću, �strah da će gubitak posla imati negativnih posledica na nalaženje novog po- �sla, na uspon u karijeri, kontakte ili na obučavanje i usavršavanje na poslu,nezaposlenost nosi sa sobom znatne psihološke i emotivne posledice po �radnike i članove njihovih porodica, koje se dalje ispoljavaju u povećanju učestalosti kriminala, mentalnih oboljenja, samoubistava i razvoda.

Za neke ljude, nezaposlenost je ralativno kratkog perioda i vezana je za normalan proces prelaska sa jednog posla, ili iz škole, na drugi posao. Za druge, nezaposlenost može trajati mesecima ili godinama zbog nemogućnosti nalaženja posla.

Da bi shvatili zbog čega postoje nezaposlenost i nedostatak radne snage, veoma je važno shvatiti ekonomiju kao dinamičnu i promenljivu varijablu. Tržište radne snage nije jednostavno tržište. Sastavljeno je od tržišta sa ljudima koji se sve vreme prebacuju sa jednog tržišta na drugo. U bilo kom trenutku, ljudi utvrđuju svoje altemative i menjaju svoj radni status. Tržište radne snage je veoma zaposleno sa velikom dinamikom ljudi i poslova. Svakog meseca, milioni ljudi od onih koji su sposobni da rade, menjaju svoj radni status, oko 5-6% u razvijenim zemljama.

Da bi funkcionisala, ekonomija takođe treba da sledi izmenjene ukuse i tehnologiju. Stari način rada mora biti zamenjen novim tehnologijama. Milioni poslova su stvoreni i uništeni svake godine. Na sreću, izmene tehnologije u istoriji stvorile su više poslova, nego što su ih eliminisale.

Ovim se ne kaže da izmena na tržištu radne snage donosi svima sreću. Kada nove tehnologije izmene proizvodni proces ili ekonomija proizvodi različitu robu, mnogi radnici moraju da promene karijere ili unaprede svoje sposobnosti.

Prema tome, neki nivo nezaposlenosti, po mnogim ekonomistima između 4-6%, je neopho-dan rezultat razvoja i promena kod ljudi i u društvu.

228 EKONOMIJA

Svet bez nezaposlenosti bi imao enormne nestašice radne snage, koja bi vodila ne-dostatku robnih dobara. Dobro organizovana ekonomija mora da uravnoteži nezaposle-nost sa svojom drugom stranom, nedostatkom radne snage.

2. VRSTE NEZAPOSLENOSTI

Zastupnici savremene makroekonomske teorije, proučavajući nezaposlenost, definisali su njene osnovne oblike kao: frikcionu, sezonsku, struktumu i cikličnu nezaposlenost.

2.1. FRIKCIONA NEZAPOSLENOST

Frikciona nezaposlenost korespondira sa nepopunjenim radnim mestima u istim zaniman-jima i istim mestima. Potiče iz stalnog kretanja ljudi između zaposlenja i ulaska u i izlaska iz kontigenta radne snage, budući da informacija o slobodnim radnim mestima nije savršena i s obzirom da je potrebno vreme da nezaposleni radnici i poslodavci nalaze jedni druge. Čak i kada su ponuda i tražnja na tržištu rada uravnotežene, uvek će se pojaviti neka nezaposlenost pošto i radnici i firme traže najbolju priliku. Da je informisanje savršeno i mobilnost slobodna, ovaj bi proces mogao trenutno da se odigra bez nezaposlenosti. Međutim, pošto nijedan od ovih uslova u stvamosti ne može biti ispunjen, neminovno je da se na dinamičnom tržištu rada pojavi frikciona nezaposlenost. Tačan broj nezaposlenih po ovom osnovu zavisi od cirkulacije, brzine i efikasnosti onih koji traže zaposlenje i onih koji nude slobodna radna mesta. Osnovne karakteristike frikcione nezaposlenosti su:

• frikciona nezaposlenost pogađa relativno veliki broj ljudi svih demografskih grupa, i svih područja jedne zemlje;

• frikciona nezaposlenost teži da bude kratkog trajanja. Mnogi ljudi koji nemaju posao ili traže zaposlenje po prvi put, ili ako je njihova nezaposlenost kratka, ne predstavljaju problem za određenu privredu;

• izvestan obim frikcione nezaposlenosti je neizbežan. Usled velikog priliva i od-liva radnika iz radne snage i kontinuiranog procesa promene u zapošljavanju, nemoguće je ostvariti nultu stopu nezaposlenosti;

• frikciona nezaposlenost izaziva ne samo ekonomsku štetu već, isto tako, i neku opi-pljivu ekonomsku korist.

Ova vrsta nezaposlenosti vrlo je prisutna. Statistika u SAD u januaru 1983., podnela je izveštaj, koji je pokazao da je više od 25% radnika bilo sa svojim tadašnjim poslo-davcima godinu dana ili manje. Ova vrsta nezaposlenosti može biti donekle uređena otvaranjem efikasnijih biroa za zapošljavanje. Pošto su radnici slobodni da napuste svoj posao kad žele, onda je logično da će ova vrsta nezaposlenosti biti uvek prisutna.


Ono što još treba napomenuti kao dobru stranu frikcione nezaposlenosti, jeste činjenica da period potrage za poslom pruža mogućnost otkrivanja koji se sve poslovi nude, koje se sposobnosti zahtevaju i na koji način su plaćene. Prema tome, osobe koje provedu dobar deo vremena u potrazi za poslom učestvuju u berzi rada i mogu imati obostranu korist, kao pojedinačni učesnici i za povećanje ekonomskog rasta privrede.

Priroda frikcione nezaposlenosti sugeriše nekoliko mera ekonomske politike radi njenog smanjenja. Treba poboljšati cirkulaciju informacija o slobodnim radnim mestima i dostup-noj radnoj snazi, formiranjem baze podataka i unapređenjem službi za zapošljavanje i eliminisati nepoželjne činioce cirkulacije radne snage.

2.2. SEZONSKA NEZAPOSLENOST

Sezonska nezaposlenost je karakteristična za delatnosti u kojima obim proizvodnje dikti-raju vremenske prilike ili kalendar, kao što je slučaj sa poljoprivrednim delatnostima.

Sezonske varijante u uslovima nezaposlenosti su istrajan i neminovan izvor nezapos-lenosti. Nezaposlenost je praktično neizbežna dok mi nastavljamo da uzgajamo poljo-privredne kulture, gradimo kuće ili idemo na skijanje u određeno doba godine. Na kraju svake od ovih sezona, na hiljade radnika moraju ići u potragu za novim poslovima, pritom doživljavajući neku od sezonske nezaposlenosti.

Sezonska kolebljivost se takođe pojavljuje na strani ponude na berzi rada. Stopa nezaposlenosti tinejdžera, na primer se uvećava u leto kada studenti traže privremeni posao. Da bi potpuno izbegli ovakvu vrstu nezaposlenosti, mi ćemo ih rađe zadržati u školi ili obezbediti da svi studenti idu odmah iz učionice u kancelariju. Nijedna od ovih mogućnosti nije moguća, a mnogo manje poželjna.

2.3. STRUKTURNA NEZAPOSLENOST

Strukturna nezaposlenost potiče iz osnovne neprilagođenosti dostupne radne snage koja traži zaposlenje nepopunjenim radnim mestima. Neprilagođenost može biti u odnosu na kvalifikaciju, obrazovanje, geografsko područje ili godine starosti. Na primer, strukturna nezaposlenost se javlja ako su u privredi otvorena radna mesta za određeno zanimanje, kao što su programeri, elektroinženjeri, menadžeri i slično, a lica koja traže zaposlenje su mladi ljudi, bez odgovarajućeg obrazovanja i iskustva, ili, pak, stariji koji su otpušteni iz drugog preduzeća u kome su radili kao vozači. Kada je reč o ovom tipu nezaposlenosti na tržištu rada postoje i slobodna radna mesta i nezaposleni radnici, ali su neodgovarajući i tako ta struktuma neusklađenost može da traje duže vreme. Karakteristike strukturne nezaposlenosti su:

• strukturna nezaposlenost se obično javlja među pojedinim grupama aktivnog stano-vništva koje nedovoljno pogađaju tehnološke promene (pad glavnih industrija ili ot-varanje radnih mesta u drugim netradicionalnim delovima zemlje),

230 EKONOMIJA

• strukturna nezaposlenost teži da bude trajnijeg karaktera. Za radnike koji su izgubili posao zbog uvođenja nove tehnologije ili usled zatvaranja zastarelih postrojenja, male su mogućnosti za zapošljavanje u istoj struci na lokalnom području, tako da njihova nezaposlenost može trajati mesecima ili, pak, godinama. Jedno od rešenja je vladina intervencija ili pomoć radi organizovanja i realizacije programa za prekvalifikaciju. Drugo rešenje je podsticaj geografske mobilnosti nezaposlenih radnika van lokalnog područja. Treća mogućnost vlade je da ponudi bivšim poslo-davcima, koji su otpustili radnike, da otvaraju nova radna mesta iz neke uslužne delatnosti za radnike koji su izgubili zaposlenje.

Strukturna nezaposlenost se javlja kada u jednom regionalnom centru unutar naciona-lne kompanije postoji nesklad između kvalifikacija nezaposlenih i slobodnih radnih mesta. Tada se nezaposleni obično preseljavaju u područja gde mogu da nađu posao koji odgo-vara njihovim kvalifikacijama ili je neophodna njihova prekvalifikacija. Ona nastaje kao proizvod neslaganja između vrste posla, koju traže poslodavci i onoga što radnici žele da rade.

Slika br. 6. Rigidnost plata i nezaposlenost

Ako su plate iznad ravnotežnog nivoa, ponuda radne snage prevazilazi tražnju. Re-zultat je nezaposlenost. Nezaposleni, prikazani linijom “AB” ne mogu realne nadnice po-tisnuti na nivo minimalnih potreba za život, date linijom “mm”. U konkurentskim uslovima rezervna ˝armija˝ rada može realne nadnice potisnuti samo do tačke “E”.

Kao što smo istakli više puta do sada u ravnotežnom modelu tržišta radne snage stvama plata se prilagođava ravnoteži ponude i tražnje. Ipak plate nisu uvek fleksibilne. Nekada su stvarne nadnice ispod nivoa određenog od strane tržišta.

Slika br. 6. pokazuje zašto rigidnost plata dovodi do nezaposlenosti, kada je stvama plata iznad nivoa koji je u ravnoteži sa ponudom i tražnjom. Količina ponuđene radne


snage prevazilazi količinu tražnje radne snage. Firme moraju na neki način rešiti suvišne poslove među radnicima. Rigidnost stvamih plata smanjuje stopu zapošljavanja i podiže nivo nezaposlenosti.

Nezaposlenost koja proizilazi iz rigidnosti plata i racionalizacije poslova naziva se strukturalna nezaposlenost. Radnici su nezaposleni ne zato što traže poslove koji najbolje odgovaraju njihovim individualnim veštinama, nego zato što, po trenutnim platama po-nuda radne snage prevazilazi tražnju. Ovi radnici jednostavno čekaju da poslovi postanu dostupni.169

2.4. CIKLIČNA NEZAPOSLENOST

Od svih vrsta nezaposlenosti, makroekonomske naučnike najviše zabrinjava ciklična nezaposlenost. Ona podrazumeva nezaposlenost, koja se dešava kada jednostavno nema tražnje za poslom. To jednostavno predstavlja smanjenost nivoa tražnje za dobrima i us-lugama, a samim tim i za poslom. Do nje dolazi u periodima krize i depresije, pa se ova vrsta nezaposlenosti javlja sa cikličnom pravilnošću.

Osnovni uzrok ciklične nezaposlenosti je nedostatak agregatne tražnje u privredi koja je u stanju da generiše dovoljno radnih mesta za one koji traže zaposlenje. Ciklična nezaposlenost potiče iz nedostatka radnih mesta koji je vezan za poslovni ciklus privrede. U vreme pole-ta, stopa nezaposlenosti postepeno pada budući da rast troškova i proizvodnje podstiču firme na povećanje zaposlenosti, a sa početkom recesije, način je obmut - pad realizacije, tj. prodaje navodi firme na otpuštanje radnika i zaustavlja zapošljavanje novih radnika, a to dovodi do nestašice radnih mesta i do povećanja nezaposlenosti. Ciklična nezapos-lenost se više manifestuje kolebanjem iz godine u godinu, pošto privreda oživljava i kon-traktira i takođe teži da obuhvati celu privredu. Dužina trajanja ciklične nezaposlenosti nalazi se između kratkoročnog razdoblja frikcione nezaposlenosti i dugoročne struktume nezaposlenosti.

Jednostavno rečeno, u recesijama, nezaposlenost se povećava, a u ekspanzijama, nezaposlenost pada. U nastojanju da se ograniče fluktuacija u izlazu - outputu, mak-roekonomska politika koordinira aktivnosti između proizvodnje i ekspanzije.

Makroekonomska politika dizajnirana je da ograniči fluktuacije u outputu. Nezapos-lenost koja rezultira kada je stvami output ispod potencijalnog outputa naziva se ciklična nezaposlenost. Ciklična nezaposlenost postoji jer ciklična koordinacija slabosti u ekonomiji postoji.

Mane ciklične koordinacije u makroekonomiji uzrokovane su dinamičnim povratnim spregama. Ove koordinacione slabosti pojavljuju se u ekonomiji usled interkonekcije kom-ponenti u ekonomiji. Kada ljudi menjaju svoju potrošnju, drugi ljudi menjaju svoje pri-hode, koji menjaju njihovu potrošnju, koja ... i tako dalje. Kada se menjaju ove potrošnje približavaju se, a ne prigušuju se zakonom velikih brojeva, rezultat je fluktuacije prihoda i izlaza, koji niko ne želi, međutim to je rezultat njihovih akcija.

169 Jednak, J., Rosić, I., Ekonomija, Beogradska poslovna škola, Beograd, 2003., str. 327.

232 EKONOMIJA

Problem ciklične koordinacije u makro-ekonomiji je napravljen još većim činjenicama da poslovi odlučuju koliko se proizvodi, zavisno od činjenice koliko se očekuje profita od prodaje. Ako buduća potrošačka tražnja opada, poslovi smanjuju svoju produkciju, a zahtev za radom opada. Slika br.7. pokazuje ovo smanjenje kao pomicanje na levo u tražnji za radom. Od tačke „DL” do „D1”, broj unajmljene radne snage opada od „N” do „N1”. Zbog ljudi koji ne rade i prihod im se ne menja, ukupan prihod se smanjuje a samim tim i ukupna potrošnja opada. Niža tražnja potrošačkih proizvoda i usluga utiče na firme da smanje proizvodnju, pa čak i više u odnosu na njihovu potrebu za radnom snagom. Očekivanja firmi postaju samozadovoljavajuća. Nezaposlenost je izazvana dinamičkim povratnim spregama, kada očekivanja proizvođača i potrošača nisu koordinirana.

Na slici br. 7. to izgleda kao smanjenje prihoda koje eliminiše nezaposlenost, međutim to znači, da se tražnja za radnom snagom smanjuje. Ako tražnja opada za čitavu ekonom-iju kao celinu, ta analiza je problematična. Analiza ciklične nezaposlenosti na ukupnom tržištu (makroekonomska analiza) je komplikovanija nego analiza pojedinačnog tržišta (mikroekonomska analiza). Ako prihod pada, primanja radnika padaju, a taj pad pri-hoda će smanjiti tražnju radne snage, tako da će vodeće firme u granama, industrijama manje proizvoditi, a ne više. Ovi problemi podrazumevaju komplikovane dinamičke ana-lize i mehanizme za anuliranje poteškoća u privredi.

Slika br. 7. Tržište rada i privredni ciklusi

Ekonomske recesije vode ka smanjenju tražnje za radom. Pad zarada ne može elim-inisati cikličnu nezaposlenost, jer smanjenje zarada, ako je dovoljno rašireno će voditi do smanjenja dohotka i daljeg pada tražnje rada, stvarajući cikličnu nezaposlenost.

Mere za smanjenje ciklične nezaposlenosti pre svega se sastoje u usvajanju fiskalne i monetame politike koja će osigurati stabilnu stopu privrednog rasta. Kada recesija već počinje, državna intervencija u obliku smanjenja poreza ili ublažavanje monetame poli-tike može ograničiti oštrinu privrednog pada i povećanja nezaposlenosti. Mnoge zemlje pribegavaju javnim radovima, kao što su izgradnja puteva, železnica itd.


3. MAKROEKONOMSKO ODREĐIVANJE PRIRODNE STOPE NEZAPOSLENOSTI

Pravilno shvatanje odrednica agregatne zaposlenosti i nezaposlenosti u jednoj ekonomiji podrzumeva prethodno razumevanje niza pojmova vezanih za ovaj kom-pleks. Takođe treba nedvosmisleno definisati pojmove koji su od izuzetnog značaja za određivanje kategorije prirodne stope nezaposlenosti, odnosno pojmove koji su u funkciji preciziranja kompleksa pune zaposlenosti. Podaci koji se odnose na stopu zaposlenosti i nezaposlenosti koriste se za sticanaje slike o zdravstvenom stanju neke privrede, odnosno, oni u znatnoj meri govore o kvalitetu makroekonomske performanse.

Cenu rada određuje zakon ponude i tražnje. Analizu tržišta rada započećemo sa klasičnom koncepcijom zaposlenosti primerenoj uslovima potpune konkurencije. Po ovoj teoriji, konstruisanje krive agregatne tražnje za radom pretpostavlja proces agregiranja funkcija ponude rada pojedinačnih radnika, odnosno agregiranja funkcija pojedinačnih tražnji za radom. Subjekti ponude na tržištu rada su pojednici, tj. domaćinstva, dok su razumljivo subjekti tražnje preduzeća i država.

Na tržištu potpune konkurencije broj angažovanih radnika od strane preduzetnika određuju dva faktora: a) visina zarada i b) novčano izražena vrednost graničnog proizvoda rada. Uvećanjem broja angažovanih radnika dolazi do opadanja granične produktivnosti rada, shodno zakonu opadajućih prinosa. Angažovanje dopunske jedinice rada prestaje onog momenta kada se vrednost graničnog proizoda izjednači sa visinom nadnica.

Tražnja za radom je u obmutoj korelaciji sa veličinom nadnica. Kada nadnice rastu, uz ostale nepromenjene uslove, preduzetnik će u cilju održavanja ravnoteže smanjiti tražnju za radom, i suprotno, pri smanjenju nadnica on će uvećati tražnju za radom. Funkcionalna zavisnost visine nadnica i obima tražnje za radom izražava se krivom tražnje za radom.

Na slici br.8. na apscisi je nanesena vrednost tražnje za radom L, a na ordinati vred-nost isplaćenih realnih nadnica W.170 Bilo koja tačka na krivoj ADL , razumljivo pokazuje agregatni nivo tražnje za radom pri određenom nivou nadnica. Konfiguracija krive i njen negativni nagib pokazuje da nižem nivou zarada odgovara viši nivo tražnje za radom i obratno.

170 Realne nadnice se dobijajaju kada se vrednost nominalnih (tržišnih) nadnica podeli procentom rasta cena.

234 EKONOMIJA

Slika br. 8. Kriva agregatne tražnje za radom

Smanjenjem iznosa nadnica, raste tražnja za radom. I suprotno, povećanjem iznosa nadnica, tražena količina rada na agregatnom tržištu rada opada.

Sada treba odrediti funkciju agregatne ponude rada. Ona takođe zavisi od visine zarada. Po pravilu, ponuđači rada u uslovima potpune konkurencije uvećavaju ponudu rada kada nadnice rastu. Zbog toga izgled krive agregatne ponude rada ASL je suprotan obliku krive agregatne tražnje za radom.

Slika br. 9. Kriva agregatne ponude rada

Kriva agregatne ponude rada ASL pokazuje da pri povećanju zarada raste ponuda rada. Pri njenom snižavanju ponuda rada se smanjuje.

Na slici br.10. predstavljeno je agregatno tržište rada. Slika je nastala kombinaci-jom krive agregatne ponude i agregatne tražnje za radom. Kriva agregatne tražnje za radom AD, može se tretirati kao kriva graničnog proizvoda rada za privredu kao celinu. Ova kriva je proizvod agregatnog graničnog proizvoda rada i ravnotežnih cena. Kriva agregatne ponude rada AS, ilustruje iznos rada koji su ljudi voljni da ponude za svaku


nominalnu nadnicu uz konstantni nivo cena. Uz pretpostavku da, u kratkom roku, rad-nici očekuju da se nivo neće menjati, proizilazi da je W0 ravnotežni nivo nadnica, a L0, ravnotežni nivo zaposlenosti. Ovaj nivo zaposlenosti je prirodni nivo zaposlenosti, odnosno „puna zaposlenost”. Preciznije, to je ona zaposelnost koja je dovoljna za prozivodnju re-alnog bruto domaćeg proizvoda koga reprezentuje tačka preseka agregatne ponude i agregatne tražnje.

Prirodna stopa nezaposlenosti podrazumeva stanje u privredi, u trenutku kada je ciklična nezaposlenost jednaka nuli, a postoje struktuma i frikciona nezaposlenost. Valja napomenuti da puna zaposlenost ne znači sama po sebi i potencijalni bruto domaći proizvod. Stanje pune zaposlenosti, takođe, ne znači apsolutno nepromenjeni iznos zaposlenosti, odnosno ona ne podrazumeva konstantan procenat nezaposlenosti na nivou nacionalne ekonomije. Ovo iz jednostavnog razloga što su uticaji institucioanlnih i demografskih promena na agregatnu zaposlenost u svakoj privredi uvek veoma prisutni.

Slika br. 10. Ravnoteža na agregatnom tržištu rada

Koncepcija prirodne stope nezaposlenosti nalazi se u centru ekonomskih objašnjenja fenomena koji se odnose na inflaciju i nezaposlenost. Štaviše, nije mali broj ekonomista koji koncept prirodne stope nezaposlenosti tretiraju centralnom kategorijom antikejnsijanske revolucije u ekonomskoj teoriji, koja se vezuje za ime proslavljenog monetarsite Miltona Fridmana.

Prirodna stopa nezaposlenosti označava u privredi postojanje svojevrsnog praga ispod koga počinje rast najamnina i cena, odnosno granice iznad koje nastaje inflacija. U teorijskom smsilu, može se zaključiti da koncept prirodne stope nezaposlenosti predstavlja jedno od važnijih područja savremene makroekonomske analize. Podrazumevajući nivo, na kojem su ponuda i tražnja na tržištima rada u ravnoteži, prirodnu stopu nezaposlenosti ne treba identifikao-vati sa optimalnom stopom nezaposlenosti. Naprotiv, pre bi se moglo govoriti o takvom nivou nezaposlenosti, koji je sa stanovišta nacioanlne ekonomije kao celine prihvatljiv iz osnovnog razloga što ne pokreće inflaciju. Zato bi je mogli nazvati i „realnom” stopom nezaposlenosti, ali je bolje to ne činiti budući da je svaka stopa nezaposlenosti realna veličina.

236 EKONOMIJA

Valja u ovom kontekstu primetiti da u poslednje vreme nivo prirodne stope nezapo-slenosti ima tendenciju kontinuiranog uvećanja. Kao razloge, zbog kojih dolazi do takve pojave, ekonomisti navode demografske tendencije, energetske i ostale šokove, kao i neadekvatne mere politike zapošljavanja.171

Pojam prirodne stope nezaposlenosti je najdirektnije povezan sa kategorijom potenci-jalnog bruto nacionalnog proizoda, odnosno potencijalnog GDP. Potencijalni GDP je nivo bruto nacionalnog proizvoda koji se u nekoj nacionalnoj ekonomiji ostvaruje pod pret-postavkom pune zaposlenosti, odnosno pod pretpostavkom postojanja u njoj prirodne stope nezaposlensti. Sasvim je razumljivo da se nivo potencijalnog i stvamog GDP u nekoj zemlji ne podudaraju, budući da se i stvama nezaposlenost najčešće ne poklanja sa prirodnom stopom nezaposlenosti.

Prirodna stopa nezaposlenosti je najniža stopa nezaposlenosti koju neka privreda može da ima bez ispoljavanja nekih većih neizvesnosti u odnosu na prihvatljive nivoe inflacije. Reč je o pragu nezaposlenosti ispod kojeg pritisak na tržištu rada, s jedne, i tržištu roba i usluga, s druge strane, teži da podigne nivo najamnina i cena. Grafička analiza agregatne ponude rada i agregatne tražnje rada u uslovima perfektne konkurencije na tržištu rada govori o nemogućnosti egzistiranja nezaposlenosti u dugom vremenskom intervalu. Međutim, re-alno govoreći, postojanje nezaposlenosti predstavlja trajni fenomen i on svedoči o tome da na tržištu rada postoji određeni broj faktora koji ne dozvoljva elastično reagovanje nadnica na promenu u ponudi rada i tražnji za radom. Najkraće ti faktori su sledeći: 1) aktivna uloga države u regulisanju visine najamnina, 2) uloga sindikata zaposlenih koji sklapaju ugovore o najamninama sa preduzetnicima i državom 3) krupne korporacije koje nastoje da održe relativno stabilan nivo zarada u što dužem vremenskom intervalu.

4. POJAM INFLACIJE

Reč inflacija prvi put je upotrebljena u SAD-u da bi se njome označio nagli skok cena i novčanog opticaja u doba građanskog rata 1861-1865. godine, kada je vlada bila prisiljena da izda papirni novac za finansiranje ratova.

Sve značajnija inflatoma kretanja do Drugog svetskog rata nastajala su u teškim vre-menima, kada je trebalo vršiti finansiranje ratova i revolucija što je iziskivalo velika sred-stva, a za tu svrhu pokazalo se da je papirni novac nezamenljiv.

Posle Drugog svetskog rata češće su bile situacije u kojima su privrede bile u stagnaciji, ali u kojima nije postojao višak tražnje dok su cene rasle (stagflacija).

Postoji više definicija pojma inflacije, ali se u krajnjoj liniji mogu svesti na stav da in-flacija predstavlja kontinuirani rast opšteg nivoa apsolutnih cena, ili kontinuirani pad vrednosti

171 Poznati makroekonomski teoretičari, Bojes i Melvin pored strukture radne snage ka faktore koji defi-nišu rast prirodnog nivoa nezaposlenosti navode: a) povećanje zakonskih nominamih zarada, b) rast beneficija nezaposlenim i c) rast poreskih zahvatanja. Boyes, W. Melvin, M. Macroeconomics, Houghton Mifflin Company Boston, 1991.


novca. Postoji i pojam tzv. „čiste” inflacije kao hipotetičkog koncepta u kome sve cene rastu bez promene u relativnim cenama. Međutim, realnost ekonomskog života je da pored rasta opšteg nivoa cena, dolazi i do promena u okviru relativnih cena.

Treba razlikovati inflaciju kao kontinuelni proces i cenovni šok kao kratkotrajni proces. Cenovni šokovi su posledica neočekivanih poremećaja u ponudi i tražnji (naftna kriza, monetami udari, rast kamatnih stopa i najamnina) i najčešće prethode inflaciji, ili dovode do njene akceleracije. Dve su napomene bitne kada je o definiciji inflacije reč:

a) inflacija se odnosi na rast opšteg nivoa cena;

b) inflacija postoji kada je rast cena nepovratan.

Osnovna karakteristika današnje inflacije je njena univerzalnost, trajnost i moć brzog prenošenja i širenja. Inflacija je stoga postala vrlo heterogen fenomen, gotovo neponovljiv u istom obimu, koji dobija društveno-ekonomski karakter, a potpuno je različit u različitim privredama.

Inflacija je postala svetski problem. Ona je, iako u blagom obliku, pratilac privrednog razvoja. U zemljama u razvoju ona se javlja u većem obliku nego u razvijenim industrijs-kim zemljama. Izvori te sklonosti inflaciji često se traže u deficitnom finansiranju razvoja, pošto u pojedinim periodima razvoja privrede inflacija služi kao metod za ostvarivanje određenih ciljeva, posebno kao metod ubrzanog ekonomskog razvoja i ostvarenja poli-tike pune zaposlenosti.

Poseban problem u periodu visoke stope inflacije je to što se istovremeno javlja ten-dencija opadanja i niskih stopa privrednog rasta i sve jače izražena recesija i nezapos-lenost.

U razvijenim zemljama uočava se brži razvoj inflacije praćen nižom stopom rasta, a u nekim godinama, negativnom stopom rasta.

Veoma bogata literatura iz oblasti inflacije klasifikuje sve definicije inflacija u četiri osnovna tipa po njihovim uzrocima:

1) inflacija je posledica viška tražnje u kome je suviše mnogo novca i suviše malo roba,

2) inflacija je pad vrednosti novca meren rastom deviznog kursa,3) inflacija je prekomerni rast količine novca,4) inflacija je neanticipirani rast cena kao posledica šokova (na strani ponude i

tražnje).Stopa inflacije predstavlja jedan od ključnih indikatora stanja privrede i relevantna je

informacija za privredne subjekte i kreatore ekonomske politike.Metodološki se inflacija meri preko sledećih vrsta agregatnih indeksa:

a) indeksa cena roba i usluga na malo;b) indeksa proizvođačkih cena i usluga;c) indeksa troškova života;d) implicitnog deflatora društvenog proizvoda.

238 EKONOMIJA

Stopa inflacije je stopa promene opšteg nivoa cena i meri se na sledeći način:

nivo cena (godina t) - nivo cena (godina t-1)I nflaciona stopa =

nivo cena (godina t-1)

Formula za izračunavanje stope inflacije je:

t t 1 tt t

t 1 t 1

P P Px100 ili 1 x100

P P−

− −

⎛ ⎞ ⎛ ⎞−Π = Π = −⎜ ⎟ ⎜ ⎟

⎝ ⎠ ⎝ ⎠

pri čemu je Pt - nivo cena u periodu t uz korišćenje jednog od indeksa, Pt-1 nivo cena u periodu t-1, ∏t stopa inflacije, i to je stopa promene nivoa cena u periodu od t-1 do t izmerena u %.

Izraz daje podatak o padu kupovne snage novca usled inflacije tj. pokazuje u % ko-lika je kupovna moć sume novca u trenutku t (usled rasta cena), u odnosu na period t-1.

“Nivo cena” merimo kao ponderisani prosek za robe i usluge u nekoj privredi. U prak-si, ukupni nivo cena merimo izradom indeksa cena, koji predstavljaju proseke potrošačkih i proizvođačkih cena (CPI - Consumer Price Index).

Na primer, u 2009. god. potrošačke cene su porasle za 10,5%. Te godine porasle su cene mnogih proizvodnih grupa, kao što su: hrana, piće, stanovanje, odeća, saobraćajne usluge, medicinske usluge itd. Taj opšti uzlazni trend cena nazivamo inflacijom.

5. VRSTE INFLACIJE: UMERENA, GALOPIRAJUĆA I HIPERINFLACIJA

Inflacija je stara koliko i tržišna privreda. Posmatrane na dugi rok, cene rastu. Međutim, ne znači da inflacija nužno prati pad realnog dohotka. Istorija pokazuje da cene rastu u vreme ratova i ekonomskih kriza, ali se više ne vraćaju posle ratova i kriza na prvobitni nivo.

Poput bolesti koja razara tkivo ljudskog organizma, tako i inflacija razara privredu. U smislu saniranja inflacije potrebno je prethodno izvršiti klasifikaciju u tri kategorije: a) umerena inflacija, b) galopirajuća inflacija, c) hiperinflacija.

Pobrojane vrste inflacije najbolje ilustruje slika br.11.


Slika br. 11. Umerena, galopirajuća i hiperinflacija

a) Umerena inflacija podrazumeva lagani rast cena. To su jednocifrene godišnje stope inflacije. Kad su cene relativno stabilne, ljudi imaju poverenje u novac. Ljudi re-zonuju: novac je jednako vredan danas i gotovo isto vredan za godinu dana, pa se isplati držati novac.

Poslovni ljudi i običan (potrošač) svet sklapaju dugoročne ugovore u valuti, zato što veruju da cene neće značajnije otići izvan postojećih okvira za robu koju kupuju ili prodaju. Ljudi jednostavno veruju da će njihova novčana sredstva zadržati svoju relativnu vrednost.

b) Galopirajuća inflacija predstavlja dvo ili trocifrenu inflaciju u rasponu od 20, 100 ili 200% na godinu dana. Ovakvu vrstu inflacije mogu imati i razvijene industrijske zemlje. Tako su na primer: Argentina, Brazil i druge Latinsko-Američke zemlje, imale stope inflacije od 50-700% na godinu dana u 1970-im i 1980-im godinama.

Kada se galopirajuća inflacija jednom ukoreni u privredno tkivo nastaju ozbiljni ekonomski poremećaji. Uopšte većina ugovora dobija indeksnu klauzulu, tako da se vrednost u njima usklađuje u odnosu na neki indeks cena, ili se pak izražavaju u nekoj stranoj valuti, recimo dolarima ili evrima. U ovakvoj situaciji novac brzo gubi svoju vrednost. Realna kamata može biti minus 50 ili 100% na godinu dana. U tak-vim uslovima ljudi drže samo nužnu minimalnu količinu novca neophodnu za dnevne potrebe - transakcije. Finansijska tržišta odumiru, a fondovi se alociraju po načelu racioniranja, a ne po načelu kamate. Domaće investicije presušuju jer poslovni ljudi i drugi svoj novac usmeravaju u strane investicije.

c) Hiperinflacija. Mnoge privrede prežive galopirajuću inflaciju, ali veoma teško hip-erinflaciju. To je vreme smrti, kao kad kancer uništava ljudsko telo. Teško je i pov-

240 EKONOMIJA

erovati da se hiperinflacija od milion ili čak bilion posto na godinu dana može izdržati.172

Slika br. 12. pokazuje kako je vlada u Nemačkoj ˝otkočila˝ mašine za štampanje novca, nagoneći novac i cene do astronomskih cifri. Za manje od godinu dana indeks cena porastao je sa 1 na 10.000.000.000. Da je neko tada posedovao obveznice vredne 300 miliona maraka početkom 1922. godine, tim iznosom ne bi mogao kupiti ni jednu osvežavajuću bombonu, dve godine kasnije. U hiperinflaciji uočava se sledeće:

Prvo, realna potraživanja za novcem drastično opadaju, ljudi novac odbacuju poput vrućeg krompira, pre nego što ih opeče gubitak vrednosti novca.

Drugo, relativno stabilne cene postaju izrazito nestabilne. U normalnim uslovima plate (nadnice) pojedinaca menjaju se nekoliko procenata, a u toku 1923. godine nemačke realne nadnice menjale su se u proseku za jednu trećinu za mesec dana. Ovakav rast cena i nadnica prouzrokuje najveće troškove inflacije. Mnogi se ljudi ponajviše plaše in-flacije, čak i relativno malih stopa inflacije od 6-9%. Jednostavno, ljudi se boje rasta cena odnosno njihovog galopirajućeg rasta, što neizbežno vodi u haos. Istorija pokazuje da su galopirajuće inflacije retke i uglavnom su posledica rata ili težih nacionalnih prevrata.

Slika br. 12. Novac i inflacija u Nemačkoj, 1922-1924.

172 U uslovima hiperinflacije u trgovine se odlazi s novcem u torbama, a vraća sa hranom u džepovima. Vlada oskudica svih roba i usluga sem novca, koji se zbog svoje obezvređenosti valja i po ulicama. Sva-ko se želi rešiti lošeg novca, a za uzvrat da kupi neku robu. Ovakav loš novac inicira razmenu u obliku trampe.


Inflacija iskrivljuje relativne cene i smanjuje ekonomsku efikasnost. Težina inflacije meri se i time da li je ona bila očekivana ili nije. U tom smislu razlikujemo: uravnoteženu, neuravnoteženu inflaciju, odnosno nepredviđenu inflaciju. 173

• Uravnotežena, anticipirana inflacija podrazumeva godišnji rast cena od, na primer 10%. Promena cena nikog ne iznenađuje. Sve se povećava za 10% (hrana, odeća, obuća, plate, kamate - korigovanje za inflaciju) itd. U ovoj situaciji gotovo niko ne bi bio zabrinut. Efikasnost upotrebe resursa i veličine GDP-a ostale bi nepromen-jene veličine. Jednostavno rečeno, troškovi rastu 10%, ali i dohodak za 10% brže. Nema ni zarade ni gubitka. Ljudi se prilagođavaju cenama, pa otuda naziv uravnotežena ili anticipirana inflacija.

• Neuravnotežena inflacija, pogađa relativne cene, troškove i poreska opterećenja. Na primer, imamo neefikasnost kao posledicu neuravnotežene inflacije kad se cene neprilagođavaju inflacionim trendovima, kao što je slučaj sa novcem i porezom. Novac je gotovina koja donosi nominalnu nultu kamatu. Ako stopa inflacije poraste 10% na godinu dana, tada realna kamata na novac pada od 0 na -10% na godinu dana. Vlada ne može ispraviti ovaj poremećaj.

Negativna kamata na gotovinu ili druge vrste novca uslovljava neefikasnost. Ljudi jednostavno izbegavaju ulaganje novca u banke ili u obveznice, a preduzeća us-postavljaju razrađene šeme u korišćenju resursa.

Kod poreza je drugačije, jer ljudi plaćaju više poreze kako im dohodak raste. Inflacija automatski povećava poreske stope i pomaže državi da ubere više pore-za bez donošenja posebnog zakona. Da bi se ovo sprečilo neke države su uvele indeksiranje poreza.

• Nepredviđena - neočekivana inflacija podrazumeva velika iznenađenja. Ona ima značajno delovanje na raspodelu dohotka i bogatstva. Neočekivani skok cena neke će osiromašiti, a druge obogatiti, a malo uticati na efikasnost upravljanja. Efekti nepredviđene inflacije izazivaju socijalne probleme.

173 Samuelson, P. & Nordhaus, W., “Economics”, Mc Grow Hill, 1995. god., str. 594-598.

242 EKONOMIJA

6. INFLACIJA TRAŽNJE I INFLACIJA TROŠKOVA

Najčešće obrađivani modeli inflacije u ekonomskoj literaturi su modeli inflacije tražnje i inflacije troškova. Ove koncepcije razmatraju različite uzroke inflacije. U analitičkom smislu, oba tipa inflacije se objašnjavaju uz pomoć osnovnog makroekonomskog modela, modela agregatae ponude i agregatne tražnje, AS-AD modela.

Slika br. 13 . Inflacija tražnje

Na slici br. 13. kriva AD1 predstavlja krivu agregatne tražnje, a AD2 krivu agregatne tražnje nakon što je došlo do uvećanja tražnje roba i usluga na nacionalnom nivou. Kriva agregatne tražnje pomera se naviše i udesno, pa se sada krive agregatne ponude AS i kriva tražnje AD2 seku pri višem nivou cena P2.

U kratkom roku, povećanje novčane mase uslovljava pomeranje krive agregatne tražnje sa AD1 na AD2. Ukoliko privreda funkcioniše u srednjem, tj. neoklasičnom delu ili vertikalnom, odnosno klasičnom delu agregatne ponude doći će do porasta cena, što predstavlja inflaciju tražnje. Razumljivo da ova logika ne važi za slučaj funkcioni-sanja privrede u Kejnsovom, odnosno horizontalnom domenu krive agregatne ponude. Kada dode do povećanja agregatne tražnje, novčani fondovi počinju da vrše pritisak na ograničene robne fondove usled čega dolazi do smanjenja nezaposlenosti i nominalnog rasta nadnica.

Jedan od najznačajnijih pravaca u ekonomiji - monetarizam, na čelu sa Miltonom Frid-manom, ističe da je inflacija uvek i svuda monetami fenomen. Naime, porast ponude novca povećava agregatnu tražnju, a preko nje i opšti nivo cena. Do porasta cena može doći i iz drugih razloga, ali ako država na takav porast cena odgovori štampanjem novca, doći će do ubrzanja inflacije.


Do inflacije troškova dolazi usled porasta cena inputa u proizvodnji roba i usluga. Oči-gledan primer ovakvog tipa inflacije u svetskim relacijama predstavljaju prvi i drugi naftni šok, koji su 1973. i 1979. godine uslovili rast cena u tržišnim privredama. Često se u razvijenim tržišnim privredama odgovornost za rast cena prebacuje na sindikate koji svojim neumerenim zahtevima uslovljavaju brži rast nadnica od produktivnosti rada. Sindikati uspevaju da izdejstvuju porast nadnica i u uslovima visoke nezaposlenosti, što mnoge radnike ostavlja bez posla. Na taj način dolazi do porasta troškova i cena u uslo-vima visoke nezaposlenosti i nedovoljnog korišćenja resursa.

Inflacija troškvova se takođe može ilustrovati uz pomoć AS-AD modela. Na slici br. 14. pomeranje krive agregatne ponude ulevo (sa AS1 na AS2) posledica je napred pomenutih faktora na rast troškova proizvodnje svake novododate jedinice proizvoda. Pomeranje krive agregatne ponude u pomenutom smeru izaziva rast cena, sa P1 na P2 i smanjenje realnog obima proizvodnje, odnosno smanjenje realnog GDP sa Y1 na Y2.

Slika br. 14. Inflacija troškova

Inflacija troškova je posledica rasta troškova u periodu visoke nezaposlenosti i nedovoljne iskorišćenosti resursa.

Budući da rast cena uslovljava smanjenje realnih zarada, pod pritiskom sindikata najčešće dolazi do uvećanja nominalnih najamnina, a takođe se aktivira i državna politika nadoknade novčanih gubitaka od inflacije. Započinje spirala rasta cena i rasta nominalnih najamnina, što za posledicu ima novi talas rasta cena.

Uzroci rasta troškova mogu biti različiti: praksa formiranja cena od strane oligopola, poreska politika države, rast cena sirovina, delovanje sindikata i tome slično.

U stvamom životu veoma je teško odvojiti jedan tip inflacije od drugog. Po pravilu, oni su međusobno povezani i isprepletani. Tako, na primer, rast nadnica se može tretirati i kao inflacija tražnje i kao inflacija troškova.

244 EKONOMIJA

7. MODEL MEĐUZAVISNOSTI INFLACIJE, NEZAPOSLENOSTI I PRIVREDNOG RASTA

Nema sumnje da pokazatelji stabilnosti cena, zaposlenosti i privrednog rasta pred-stavljaju ključne indikatore kvaliteta makroekonomskih performansi. Naime, jasno je da stabilnost cena, puna zaposlenost i stabilan privredni rast u dugom roku predstavljaju centralne makroekonomske ciljeve. Njihov uzajaman odnos može biti objašnjen tzv. Filips-Okunovim modelom.

Makroekonomska politika kejnsijanaca je polazila od zaključka do kojih je došao ekonomista Filips, a koji su grafički interpetirani pomoću poznate Filipsove krive inverzne korelacije visine nadnica (kasnije i visine cena) i stope nezaposlenosti. Glavna poruka Fil-ipsove krive je da rast nominalnih zarada utiče na nivo zaposlenosti, tj. da se rast proizvodnje i zaposlenosti mogu uvek kupiti uvećanjem inflacije. Atraktivnost Filipsove krive proizilazi iz njenih poruka za antiiflacionu politiku. Ona sugeriše svojevrsnu pogodbu (trade-off) između nezaposlenosti i inflacije. Iskustvo u vođenju makroekonomske politike je poka-zalo da Filipsova kriva ima određenu analitičku vrednost samo u toku relativno kratkog perioda, dok u dužem vremenskom intervalu (deset godina, na primer) bez obzira na visok nivo nezaposlenosti inflacija može da se uveća, odnosno moguće je da dođe do stagflacije (nezaposlenost + inflacija).

Filipsova kriva reprezentuje inverznu korelaciju između stope nezaposlenosti i stope inflacije. Niža stopa nezaposlenosti podrazume veći procenat inflacije i suprotno.

Krajem šezdesetih godina XX veka počela je da raste sumnja u korektnost poruka Filipsove krive. Period sedamdesetih godina u visoko industrijalizovanom svetu predstav-lja vreme krize i nestabilnosti, što se na makroekonomskom nivou ispoljavalo u do tada nezamislivoj pojavi da uvećanje inflacije bude praćeno rastom nezaposlenosti. Očigledno je da je postojala čitava familija kratkoročnih Filipsovih krivih, a ne samo jedna. Fenomen familije kratkoročnih Filipsovih krivih je trebalo naučno korektno objasniti. Jedan od odgo-vora na pitanje, koji je to uticaj, dao je nobelovac Milton Fridman 1967. godine. Čak kada se nacionalna privreda nalazi u stanju dugročne ravnoteže značajan broj poten-cijalnih radnika po Fridmanu može ostati bez posla. Ovaj fenomen može biti objašnjen pomoću, u suštini, kontradiktomog koncepta “prirodne stope nezaposlenosti”. Na prirodan nivo nezaposlenosti utiču mnogi faktori: starosna struktura zaposlenih, nivo saradnje za-poslenih i sindikata; karakter tehnoloških promena i njihov uticaj na sektorsku i gransku zaposlenost i tome slično.174

174 Valja napomenuti da u poslednje vreme prirodna stopa nezaposlenosti ima tendenciju stal-nog uvećanja. Kao faktori koji deluju na ovu pojavu u teoriji se navode: demografske tenden-cije, energetski i sirovinski šokovi, neadekvatne mere makroekonomske politike itd.


Slika br. 15. Filipsova kriva

Nastojanje kreatora makroekonomske politike razvoja da određenim procentom in-flacije „kupe” veću zaposlenost, odnosno privredni rast, može biti uspešno isključivo pod uslovom da ekonomski agenti imaju pogrešna očekivanja u pogledu budućeg rasta cena. U tom slučaju, naime, zaposleni će očekujući porast nominalnih najamnina uvećati ponudu rada. Tada, kao što nagoveštava Filipsova kriva, rast cena i sa njima povezanim rast nominalnih najamnina može smanjiti nezaposlenost. Ali, problem je u tome što vremenom stanovništvo počinje da raspoznaje stvamu atraktivnost na prvi pogled visokih nominalnih nadnica. Smanjenje nezaposlenosti (rast proizvodnje) se javlja samo zato što je stvama inflacija različita od očekivane. Bilo koji pokušaj da se nezaposlenost spusti trajno ispod prirodnog nivoa bi rezultirao ubrzanom rastu inflacije. Ukratko, kod objašnjenja neposto-janja ortodoksnog kejnsijanskog stava po pitanju pogodbe između stope nezaposlenosti i stope inflacije ključnu ulogu ima fenomen očekivanja.

Postoje dve osnovne vrste očekivanja: adaptivna i racionalna. Kod adaptivnih očekivanja ekonomski subjekti prognoziraju inflaciju na osnovu svih raspoloživih informacija o kretanju pojedinih makroekonomskih agregata u prethodnom vremenskom intervalu. U literaturi ovaj zaključak je poznat kao princip ubrzanja što znači da zadržavanjem nezaposlensoti treba eliminisati rastuću inflaciju. Inkorporacije logike adaptivnih očekivanja u Filipsov model znači da je isključivo na kratak rok moguće ekspanzivnom monetamom politikom i rastućom inflacijom „kupiti” veću zaposlenost, odnosno veću proizvodnju. S ovim je u vezi logično pitanje da li kratkoročni rezultati povećane proizvodnje opravdavaju višu stopu inflacije. Početkom sedamdesetih godina grupa ekonomista na čelu sa Robertom Lukasom i Tomasom Huverom odbacuju tumačenje adaptivnih očekivanja kao proizvoljno, promovišući teoriju o racionalnim očekivanjima.175 Ključno njihovo mišljenje je da zaposleni i preduzeća formiraju svoja očekivanja o budućem kretanju cena na osnovu informacija o

175 O tome je bilo reči u prvom delu ove knjige (u drugoj glavi).

246 EKONOMIJA

događajima koji su se zbili ali takođe i na temelju anticipacija o kretanju cena u budućem vremenskom intervalu. Koristeći Filipsovu krivu pristalice koncepcije racionalnih očekivanja formulišu stav po kome nezaposlenost u budućem periodu predstavlja funkciju pogrešne prognoze inflacije za taj vremenski interval. Kada je stvama inflacija veća od očekivane, nezaposlenost je beznačajna i obratno, kada je inflacija manja od očekivane, nezapos-lenost je velika.

Slika br. 16. Kratkoročna i dugoročna Filipsova kriva

Dugoročna Filipsova kriva nastala je spajanjem tačaka preseka serije kratkoročnih Filipsovih krivih. U tački A koja predstavlja presek kratkoročne Filipsove krive Ph1 postoji apsolutna cenovna stabilnost. Tačka B pokazuje kretanje privrede duž kratkoročne Fil-ipsove krive Ph1 u slučaju da se inflacija neočekivano poveća za 2%. Ovo pomeranje je praćeno smanjenjem stope nezaposlenosti, odnosno povćanjem GDP. Tačka C reprezen-tuje pomeranje privredne ravnoteže pod pretpostavkom da se privredni subjekti adapti-raju, odnosno kada se očekivana i stvama inflacija izjednače.

Međuzavisnost nezaposlenosti i veličine realne proizvodnje (realnog GDP) ilustruje Okunov zakon, po kome svako uvećanje nezaposlenosti za 1 % iznad prirodne stope nezaposlen-osti uslovljava pojavu jaza između stvamog i potencijalnog GDP za 2,5%. Drugim rečima, Okunova kriva pokazuje inverznu korelaciju između nezaposlenosti i stope privrednog rasta. Nezaposlenost je razumljivo manja ukoliko je stvami GDP bliži potencijalnom.


Slika br.17. Okunova kriva

Okunova kriva ilustruje inverzni korelacioni odnos između stope inflacije i stope privred-nog rasta. Rastuća nezaposlenost znači nižu stopu privrednog rasta.

Oblik Okunove krive upućuje na zaključak da visoke stope nezaposlenosti podrazume-vaju smanjenje stope privrednog rasta. Ukoliko u nacionalnoj privredi dođe do smanjenja nezaposlenosti, ispoljiće se smanjenje jaza između stvamog i potencijalnog GDP (proiz-vodnje).

Povezivanjem Filipsove i Okunove krive dobija se poznata Filips-Okunova kriva. Po-ruka Filips-Okunove krive je sledeća: U situaciji kada stvama proizvodnja nadmaši veličinu produkcije koju determiniše prirodni nivo proizvodnje raste inflacija. Suprotno, kada je stvama proizvodnja na nivou nižem od onog koga određuje „prirodna” stopa nezaposlenosti dolazi do smanjenja inflacije. Suština Filips-Okunovog modela je stav po kome se privreda mora posmatrati kao samoregulišući mehanizam, a da makroekonomska politika predstavlja proces, a ne jednokratan postupak.

Slika br. 18. Filips-Okunova kriva

248 EKONOMIJA

“Prirodna” stopa privrednog rasta je stopa uvećanja proizvodnje koja se u nacionalnoj ekonomiji ostvaruje uz pretpostavku postojanja prirodne stope nezaposlenosti. Ukoliko je stvama stopa privrednog rasta izraženija od “prirodne” na makroekonomskom nivou dolazi do generisanja inflacije.

Iskustvo vođenja makroekonomskih politika, u tom smislu posebno antiinflacionih politika u zemljama razvijenog tržišta, a pre svega SAD tokom šestdesetih godina, svedoči o uza-jamnoj meduzavisnosti nezaposlenosti i inflacije. Uočeno je da smanjenje nezaposlenosti ispod prirodne stope podrazumeva rast inflacije. Ubrzanje inflacije, koja njčešće podra-zumeva ekspanzivnu monetamu politiku, veoma brzo uspostavlja imperativnim zadatak njenog obaranja. Monetame vlasti su prinuđene da restriktivnom monetamom politikom obore inflaciju, što sa svoje strane dovodi do ispoljavanja nezaposlenosti. Monetame vlasti su prinuđene da ponovno reaguju, ali sada u suprotnom smeru ekspanzivnom mon-etamom politikom. To sa svoje strane smanjuje nezaposlenost, ali ponovo generiše inflaciju. I tako naizmenično ciklus se ponavlja, što je slikovito predstavljeno na slici br. 19.

Slika br. 19. Politike „stani – kreni”

Obaranjem stope nezaposlenosti ispod prirodnog nivoa dolazi do ispoljavanja in-flacije, i obratno, obaranje inflacije je po pravilu praćeno rastom nezaposlenosti iznad prirodne stope.

Smanjivanjem stope ponude novca, efekat na obaranje inflacije, po pravilu, nije mo-mentalan. Štaviše, stopa inflacije nastavlja da raste do momenta dostizanja maksimuma, da bi zatim pokazala znake opadanja. U tom trenutku pitanje inflacije je za kreatore makroekonomske politike apsolvirano, ali se kao akutan nameće drugi problem - opa-danje privredne aktivnosti, tj. rast nezaposlenosti. Moguće je da monetame vlasti još jed-nom pristupe povećanju količine novca u opticaju, što za posledicu ima obaranje nezapos-lenosti, ali istovremeno i generisanje inflacije. Ove politike su u makroekonomskoj politici bile poznate pod nazivom “stani i kreni” i bile su primenjivane u prošlosti od strane nekih razvijenih tržišnih privreda.


1. TEORIJSKA SHVATANJA O NASTANKU NOVCA

Novac je nastao na određenom stepenu razvoja ljudskog društva, paralelno sa proce-som u kome je nastala i razvijala se robna razmena. Zapravo, u razvoju ljudskog društva kada je izvršena društvena podela rada, kada se pojavila privatna svojina, kada je mogao da nastane višak proizvoda i kada je počela da se razvija robna razmena nastao je novac.

Po svojoj suštini novac je roba, ali naročita vrsta robe, koja je u određenom vremenu i na određeni način stekla funkciju opšteg ekvivalenta, tj. postala opšte sredstvo razmene. Zato se često kaže, da je novac specifična vrsta robe koja izražava vrednost svih drugih roba.

Pošto je novac roba, on kao i svaka druga roba nužno ima dva konstituitivna svojstva: upotrebnu vrednost i vrednost. Ali novac je posebna roba, pa u svom sadržaju pored vrednosti ima prirodnu i društvenu upotrebnu vrednost. Prirodna upotrebna vrednost novca ogleda se u njegovom svojstvu da može zadovoljiti neku ili neke potrebe ljudi. Društvena upotrebna vrednost novca sastoji se u tome što novac postaje opšti ekvivalent, opšte sredstvo razmene u kome se izražavaju vrednosti svih drugih roba.

Najstariji oblik novca je naturalni novac. Sa razvojem robne razmene različite robe u različitim vremenima i na različitim prostorima imale su funkciju opšteg ekvivalenta. Sa po-javom metala zlato se eksponiralo kao jedini naturalni oblik novca. I to nije bilo bez razloga. Zlato je roba, koja kao i svaka druga roba ima svoju upotrebnu vrednost i vrednost. Zato zlato svoju vlastitu vrednost može da izrazi relativno, vrednošću neke druge robe u nep-osrednoj razmeni na izvoru njegove proizvodnje. Inače, čim zlato uđe u promet, vrednost zlata je data veličina. Po svojim fizičkim, hemijskim, tehničkim i ekonomskim svojstvima, zlato je kao najpogodnija roba za razmenu, steklo posebnu upotrebnu vrednost, kao no-vac, kao sveopšti ekvivalent, kao pretpostavljeni novac u svetskim razmerama.

Glava III

NOVAC I KREDITNO-MONETARNI SISTEM

250 EKONOMIJA

Kao najpogodniji sveopšti novčani ekvivalent u razmeni robe, zlato je to moglo da postane iz nekoliko razloga: prvo, zlato je retka i tražena roba; drugo, što srazmemo svojim malim količinama, zlato predstavlja srazmemo veću vrednost nego druge robe; treće, što zlato ima fizičku i hemijsku nepromenljivost i trajnost; četvrto, što zlato može da ima veću deljivost a istovremeno i veću homogenost; i peto, što homogenost zlata u najvećoj meri odgovara homogenosti rada.

Savremeni novac, prema tome, vodi svoje poreklo od metala, preko zlatnog novca, do bestelesnog žiralnog novca namenjenog razmeni i plaćanju.

Nastanak novca je vezan za jedan dug i složen istorijski proces u kome je nastajala i razvijala se robna privreda. Zato ne čude upomi napori ekonomista da se naučno objasni poreklo i priroda novca, da se definišu i utvrde njegove funkcije u kontinuiranom odvijanju robno-novčane privrede. Tako su vremenom nastala različita teorijska shvatanja o poreklu, suštini i funkcijama novca. U ekonomskoj literaturi ta shvatanja su sistematizovana u četiri teorijska pristupa: a) teorija konvencije; b) robna teorija novca; c) funkcionalna teorija novca; d) nominalistička teorija novca.

Teorija konvencije smatra se najstarijom i ona je veoma dugo bila dominantna teorija novca. Gotovo celim srednjim vekom vladalo je ovo mišljenje o novcu. Suština teorije konvencije je u tome da je novac naprosto dogovorom ljudi uspostavljen kao sredstvo razmene, te da se njegova vrednost temelji na zapovesti i snazi autoriteta države.

Robnu teoriju novca zastupaju ekonomski teoretičari Klasične škole (Smit i Rikardo). Za njih je novae materijalno dobro, uključujući tu i plemenite metale, koje podležu zakonu vrednosti. Papimi novac, po njihovom mišljenju, može biti novac samo ukoliko važi kao predstavnik metalnog (zlatnog) novca. Značajno je napomenuti da su pristalice subjek-tivne teorije vrednosti (Menger, Valras) prihvatili plemenite metale kao novac. Međutim, u skladu sa svojim teorijskim pristupom vrednosti, oni su i vrednost novca objašnjavali nje-govom korisnošću. Zbog svojih specifičnosti ovo shvatanje se označava i kao metalistička varijanta robne teorije novca.

Prepoznatljivo u svom imenu, funkcionalna teorija novca značaj i suštinu novca pre-vashodno vidi u njegovoj funkciji. U tom smislu, ova teorija objašnjava i vrednost novca.

Po nominalističkoj teoriji novac predstavlja simbol ili oznaku koja služi kao sredstvo za obračun. Ovo shvatanje dobilo je posebnu varijantu u tzv. državnoj teoriji novca. Prema ovoj varijanti stvamu vrednost novca određuje država snagom svog autoriteta. Naime, po ovom shvatanju novčanica, bez obzira na njen materijalni oblik, uvek ima određenu nominalnu vrednost i njenu kupovnu snagu određuje država.

Gotovo svi ovi različiti teorijski pristupi izražavaju poneku od značajnijih osobina nov-ca, njegove suštine, njegovog porekla i njegovih funkcija, zapostavljajući tumačenja novca kao robe i društvenog robnog odnosa razmene. Zato danas robna shvatanja novca, po pravilu, ustupaju mesto nerobnim shvatanjima. Tako se danas novac najčešće definiše kao opšteprihvaćeno zakonsko sredstvo plaćanja u nekoj zemlji, odnosno kao opšteprihvaćeno sredstvo prometa i plaćanja, te kao jedinstveni kriterijum za merenje ekonomske vrednosti.


2. NOVČANI AGREGATI

Moderan novac predstavljaju isprave o dugu banaka ili države koje su proglašene zakon-skim sredstvom plaćanja.

U cilju razumevanja uloge novca u tržišnoj privredi neophodno je definisati šta se sve podrazumeva pod novčanom masom. „Razlog tome leži u činjenici da se poslednjih godina pojavljuju novi oblici finansijskih instrumenata koja imaju veoma slična svojstva novcu, koji se lako pretvaraju u novac i koji se zbog toga nazivaju kvazi novac. Osim kvazi novca postoje i druga manje likvidna novčana sredstva o kojima se vodi računa u svakoj tržišnoj privredi.”176 Zbog toga je neophodno precizno definisati novčane agregate koji su skraćeno u ekonomskoj literaturi označeni kao M1, M2, M3 i M4.

Ukupna novčana sredstva jedne ekonomije sastoje se iz sledeća četiri agregata: M1 - novčani agregat (novčana masa u užem smislu); M2 -novčani agregat (novčana masa u širem smislu - novčana masa + kvazi novac); M3 -ukupna likvidna sredstva (najširi novčani agregat), M4 - ukupni depoziti.

Pod novčanom masom (M1) se u većini privreda podrazumeva količina novca koja u određenom trenutku postoji u privredi. Pored pojma novčane mase u ekonomskoj, posebno u monetamoj literaturi se susreće i pojam novčanog opticaja pod kojim se podrazumeva opseg cirkulacije određenog perioda. To praktično znači da je opseg cirkulacije jednak novčanoj masi pomnoženoj koeficijentom brzine opticaja.

Veoma je teško precizirati šta sve treba biti uključeno u novčanu masu. Razlog tome je pojava novih oblika finansijskih instrumenata koji imaju veoma slična svojstva novcu, budući da se po potrebi veoma jednostavno transformišu u novac. Novčani agregat M1, (novčana masa) predstavlja potpuno likvidna potraživanja nebankaraskih subjekata (preduzeća, države, stanovništva, vanprivrednih institucija, finansijskih institucija van sistema banaka i inostranstva). On se sastoji iz gotovog novca u opticaju i depozitnog novca. Gotov novac u opticaju sastoji se iz kovanog i papiranog novca, koji cirkulišu van banaka, a depozitni novac čine sredstva na žiro, tekućim i drugim računima sa kojih fizička i pravna lica (osim banaka) obavljaju najrazličitija plaćanja. Zašto se ova sredstva ubrajaju u novčanu masu? Zato što se na račun tih depozita u bankama mogu dobiti čekovi kojima se mogu platiti najrazličitija dobra, tj. koji se mogu pretvoriti u gotov novac.

U zemljama razvijenog tržišnog načina privredivanja banke često otvaraju štedno-kreditne račune. Ovi računi nose kamatu, ali vlasnik računa može da izdaje čekove na teret tog računa, tako da se ovi računi smatraju komponentom novčanog agregata M1. U novčani agregat M1 spadaju još i sredstva na zbimim računima budžeta države i izd-vojena sredstva na posebnim računima za investicije, finansiranje javne potrošnje i stam-benu izgradnju. Ukratko, praktična definicija novčanog agregata M1,ne odgovara tačno teorijskoj definiciji novca kao potpuno likvidnog sredstva za obavljanje tekućih plaćanja, ali je veoma bliska ovom teorijskom standardu.

176 Labus, M., Osnovi ekonomije, Jugoslovenska knjiga, Beograd, 1997. str. 149.

252 EKONOMIJA

Novčani agregat M2 obuhvata novčani agregat M1 i kvazi novac. Kvazi novac čine drugi depoziti tj. potraživanja nebankarskih subjekata prema bankarskom sistemu koji ne služe za tekuća plaćanja ali se mogu jednostavno transformisati u novčana sredstva plaćanja. Ova sredstva lako i bez većih troškova mogu se transformisati u gotov novac. U ok-viru ovih depozita moguće je razlikovati štedne (neoročene) uloge sektora stanovništva u domaćoj i inostranoj valuti, kratkoročne hartije od vrednosti nebankarskog sektora, oročene depozite, depozie po kreditima i depozite za stanmbeno-komunalnu izgradnju oročene do jedne godine.

Novčani agregat M3 obuhvata novčani agregat M2 uvećan za ostala likvidna sredstva. U ostala likvidna sredstva se ubrajaju oročeni depoziti (sredstva rezervi, sredstva za kupovinu deviza i sredstva za pokriće po akreditivima, garancije kreditima u vezi sa poslovima u inostranstvu, sredstva za doznake u inostranstvo) i udružena sredstva.

Novčani agregat M4 sastoji se od novčanog agregata M3 i dugoročnih obaveza bankarskog sistema prema nebankarskim subjektima u domaćoj valuti i devizama (dugoročna udružena sredstva, dugoročne obaveze banaka po izdatim hartijama od vrednosti i po primljenim sredstvima za stambeno-komunalnu izgradnju).

3. PONUDA I TRAŽNJA ZA NOVCEM

3.1. PONUDA NOVCA

Tri najvažnija instrumenta pomoću kojih centralna banka može uticati na ponudu novca su: a) utvrđivanje obaveznih rezervi banaka; b) politika eskontne (diskontne stope) i c) operacije na otvorenom tržištu.

a) Stopa obavezne rezerve predstavlja minimalnu stopu rezervi gotovine u odnosu na depozit koje moraju držati banke. Banke imaju slobodu da drže veći iznos rezervi, ali ne mogu da drže manji iznos od propisanog. Da li će banka držati veći iznos go-tovine od onog koji određuje stopa obaveznih rezervi zavisi od toga da li postoje rentabilne mogućnosti za plasman (na primer za rentabilne mogućnosti za davanje na zajam ili ulaganja u kupovinu državnih obveznica koje nose kamatu). Ukupna ponuda novca zavisi od visine multiplikatora novca, koji predstavlja recipročnu vrednost veličine obaveznih rezervi.

b) Važan instrument pomoću koga centralna banka reguliše ponudu novca je visina es-kontne stope. Eskontna stopa, najkraće rečeno, predstavlja kamatnu stopu po kojoj centralna banka pozajmljuje novac poslovnim bankama. Poslovne banke moraju jedan deo depozita čuvati kao rezervu gotovine. Ako bi kojim slučajem došlo do povećanog povlačenja depozita iz neke banke, ona bi mogla od centralne banke dobiti zajam uz određenu kamatnu stopu. Ako je ta stopa na nivou tržišne, to


daje određenu sigurnost poslovnim bankama da plasiraju svoja sredstva sve do visine stope obavezne rezerve. Međutim, ako bi centralna banka povisila ovu stopu iznad tržišne, banke bi se našle u izuzetno rizičnoj situaciji, tj. da, u slučaju da dođe do iznenadnog povlačenja depozita, budu prinuđene da pozajmljuju sredstva od centralne banke po stopi višoj od tržišne. Određivanjem eskontne stope na nivou višem od tržišne kamatne stope, centralna banka primorava poslovne banke da drže dodatni iznos rezervi gotovine, što utiče na smanjenje ponude novca.

c) Operacije na otvorenom tržištu obuhvataju kupovinu i prodaju hartija od vrednosti od strane centralne banke. One predstavljaju osnovni metod regulisanja kratkoročnog kreditnog potencijala poslovnih banaka u razvijenim tržišnim privredama. Kupovi-nom, odnosno prodajom kratkoročnih vrednosnih papira od strane centralne banke, proširuje se ili sužava kreditni potencijal poslovnih banaka. Ako centralna banka proceni da u privredi postoji inflatoma napetost, ona može prodati državne hartije od vrednosti. Kupci hartija od vrednosti platiće ih čekom na teret svog bankovnog računa, a centralna banka će taj ček podneti na naplatu poslovnoj banci. Na taj način smanjuje se iznos rezervi ove banke kod centralne banke. Ako centralna banka proceni da treba povećati ponudu novca ona će vršiti kupovinu državnih hartija od vrednosti i na taj način uvećati rezerve poslovnih banaka na računu kod centralne banke.

Grafičku prezentaciju ponude novca na tržištu novca reprezentuje kriva ponude novca (slika br. 20.) Položaj krive ponude novca zavisi od ciljeva koje postavi centralna banka. Ukoliko centralna banka nastoji da na novčanom tržištu sačuva određenu količinu novca nepromenjenom veličinom, bez obzira na visinu kamatne stope, onda će kriva ponude novca imati oblik vertikalne linije kao što je to upravo prikazano na slici br. 20. Suprotno, ukoliko centralna banka stavi sebi cilj očuvanje visine kamatne stope na definisanom nivou, ne obraćajući pažnju na visinu količine novca u opticaju, onda će kriva ponude novca imati oblik prave linije paralelne sa apsicom, kao što je to prikazano na slici br. 21. Konačno, centralna banka može uvećavati ponudu novca nezavisno od toga da li će visina kamatne stope rasti ili će opadati. U ovom slučaju kriva ponude novca će imati pozitivan nagib kao što je to upravo prikazano na slici br. 22.

Za dobar broj ekonomista daleko najznačajniji instrument delovanja centralne banke na ponudu novca je promena stope obaveznih rezrervi. Porastom stope obaveznih rezervi re-alizuje se restriktivna monetamo-kreditna politika, i obratno, njihovim sniženjem ostvaruje se ekspanzivna kreditno-monetama politika. I najzad, kada centralna banka uvećava es-kontnu stopu dolazi do realizacije restriktivne monetame politike, a u slučaju da centralna banka snižava diskontnu stopu ostvaruje se koncept ekspanzivne monetame politike.

254 EKONOMIJA

Slika br. 20. Ponuda konstantne količine novca

Slika br. 21. Ponuda novca-slučaj konstantnih kamatnih stopa

Slika br. 22. Ponuda novca: Slučaj promenljive količine novca i promenljivih ka-matnih stopa.

Važnost tri napred pomenuta instrumenta koja u svojim rukama drži centralna banka ogleda se u njihovom potencijalnom i realnom uticaju na ubrzanje, odnosno usporavanje razvojne dinamike. Drugim rečima, pod pretpostavkom da novčana ponuda, odnosno monetama politika prati potrebe za novcem na novčanom tržištu, onda će ona biti u funk-cionalnoj vezi sa aktivnostima ekonomskih subjekata.


3.2. TRAŽNJA ZA NOVCEM

Tražnja za novcem predstavlja novčani iznos koji ljudi žele da drže u obliku gotovine i čekovnih depozita, pri različitim nivoima kamatne stope. Stanovništvo želi da drži deo svog bogatstva u obliku gotovine ili čekovnih depozita iz različitih razloga. U osnovi tražnje za novcem nalazi se transakcioni motiv, odnosno želja ljudi da imaju dovoljno novca za svakodnevne transakcije, tj. za kupovinu najrazličitijih roba i usluga. Tu je i motiv predostrožnosti, tj. potreba ljudi da drze deo svoje imovine u visoko likvidnom obliku u slučaju nepredviđenih događaja.

Slika br. 23. Tražnja za novcem

Grafički, tražnja za novcem DM predstavljena je krivom koja ima opadajući tok, što je posledica činjenice da se ona smanjuje sa rastom kamatne stope. Na slici br. 23. pred-stavljeno je kretanje tražnje za novcem u zavisnosti od promene kamatne stope. Kamatna stopa predstavlja cenu upotrebe novca i njen iznos se određuje na tržištu novca, tj. tržištu kratkoročnih zajmovnih sredstava. Sa porastom kamatne stope rastu troškovi držanja go-tovog novca (izgubljena kamata), pa se tražnja za gotovim novcem smanjuje. Suprotno, sa opadanjem kamatne stope smanjuju se troškovi držanja gotovog novca. Na slici br. 23. prikazana je kriva tražnje za novcem sa hipotetičkim kamatnim stopama i količinom novca u opticaju.

Na slici br. 23. na horizontalnoj osi je predstavljen novčani agregat M2, a na vertikal-noj visina nominalne kamatne stope, koja se isplaćuje na standardnu novčanu aktivu. Kriva tražnje za novcem ima negativan nagib. Kretanje tražnje za novcem duž krive tražnje za novcem uslovljeno je promenom visine kamatne stope. Međutim, do promene tražnje za novcem može doći i zbog razloga koji nisu direktno povezani sa promenom visine kama-tne stope. Takođe do promene položaja krive agregatne tražnje za novcem će doći u slučajevima kada se promeni brzina opticaja novca.177

177 Tomić, R., Cvetanović, S., Đorđević, M., Osnovi ekonomije, Alfa-graf, Novi sad, 2008, str.146.

256 EKONOMIJA

Tabela br. 1. Tražnja za novcem kao funkcija GDP

Visina kama-tne stope

Tražnja za novcem pri iznosu GDP od 600milij.novč.jediica

Tražnja za novcem pri iznosu GDP od 1200milij.novč.jedinica

2 360 7203 240 4804 180 3606 120 2408 90 180

10 72 14412 60 12014 51 10216 45 90

Pretpostavimo da je nominalni bruto domaći proizvod uvećan dva puta, sa 600 na 1.200 milijardi novčanih jednica. Do ove promene može doći kako na osnovu uvećanja cena tako i na temelju uvećanja realnog bruto domaćeg proizvoda, a takođe na osnovu i jednog i drugog uzroka uzetih skupa. Na slici br. 24. ova promena se izražava pomera-njem prvobitne krive tražnje za novcem udesno i naviše u položaj DM . Tabela br 1. i slika br. 24. pokazuju način menjanja tražnje za novcem u zavisnosti od uvećanja GDP.

Kao što se vidi sa slike br. 24. kretanje duž krive tražnje za novcem povezano je sa promenom visine kamatne stope. Smanjenje kamatne stope pojačava želju ekonomskih subjekata da drže novac van bankarskog sistema. U slučaju da se visina kamatne stope ne manja, tražnja za novcem će biti funkcija visine bruto domaćeg proizvoda. Što je veći bruto domaći proizvod to će biti izraženija tražnja za novcem pri nepromenjenim kamat-nim stopama. Primera radi, pri kamatnoj stopi od 8% tražnja za novcem će porasti od 90 milijardi novčanih jedinica na 180 milijardi novčanih jedinica ukuliko se GDP poveća sa 600 milijardi novčanih jednica na 1200 milijardi novčanih jedinica.

Slika br. 24. Pomerane krive tražnje za novcem


Do promene tražnje za novcem može doći nezavisno od promene vsine kamatne stope. Razlog pomeranja krive tražnje za novcem može biti promena visine bruto domaćeg proizvoda a takođe i brzina obrta novca u nacionalnoj ekonomiji.

4. FUNKCIJE NOVCA

Suština novca proističe iz njegovog robnog i nerobnog sadržaja. Međutim, kod savre-menog novca ta suština izvire uglavnom iz njegovih funkcija. Novac ima pet osnovnih funkci-ja, koje su se razvojem robne razmene hronološkim redom pojavljivale: 1) novac kao mera vrednosti i merilo cena; 2) novac kao platežno sredstvo; 3) novac kao prometno sredstvo; 4) novac kao sredstvo čuvanja vrednosti.

4.1. NOVAC KAO MERA VREDNOSTI

Ovo je prva i najznačajnija funkcija novca. U njoj novac vrši funkciju opšteg ekvivalenta. Svojom količinom novac tada izražava vrednost svih drugih roba. Novac u funkciji mere vred-nosti robnom prometu daje materijal za izražavanje vrednosti svih drugih roba. Drugim rečima, celokupni ˝robni svet˝ novac u funkciji mere vrednosti svodi na zajednički imenitelj, tj. sve robe čini istoimenim (uporedivim) veličinama, koje su kvalitativno jednake i kvanti-tativno samerljive.

Različite vrste robe nisu merljive preko novca i nije novac različite robe učinio međusobno samerljivim (uporedivim). Zajedničko je svim robama da su rezultat manje ili veće količine ljudskog rada. I upravo po tome, što su rezultat ljudskog rada, sve robe su istovetne i međusobno uporedive i samerljive. I novac je roba, pa je on svojim nastankom samo učinio da se ta zajednička osobina svih roba lakše prepozna i međusobno uporedi.178

Novac u funkciji mere vrednosti drugih roba nije potrebno da bude i realno, fizički prisutan. Drugim rečima, da bi se veličina vrednosti neke robe izrazila u manjoj ili većoj količini novca, za tu funkciju nije potrebna i fizička prisutnost novca. Zato novac u funkciji mere vrednosti najčešće služi kao zamišljeni ili idealni novac. Vrednost neke robe izražena u manjoj ili većoj količini novca predstavlja njenu cenu. Dakle, cena je novčani izraz vred-nosti robe. Zato je vrednost robe najznačajniji faktor koji određuje nivo ili visinu njene cene. Međutim, cena robe može da se menja iako njena vrednost ostaje ista. Do toga dolazi u slučaju ako se menja ponuda ili potražnja za tom robom, ili u slučaju ako se menja veličina vrednosti novčane robe (npr. zlata) ili se vrši promena merila cena.

178 Suština funkcije novca kao mere vrednosti sastoji se u tome da jedna određena vrsta robe (npr. zlato), koja je stekla monopol za funkciju opšteg ekvivalenta u određenom vremenu i na određenom prostoru, manjom ili većom količinom svoje upotrebne vrednosti može da izražava vrednost bilo koje druge vrste robe.

258 EKONOMIJA

Da bi u robnom obliku novac služio kao mera vrednosti, nužno je utvrditi njegovu jedinicu mere. U svakoj zemlji to čini država putem zakonske regulative. Država utvrđuje monetu, kao jedinicu mere i kao zakonsko sredstvo plaćanja i način njegove uporedivosti u odnosu na strane novčane jedinice. Tako imamo dinar, evro, američki dolar, britansku funtu, japanski jen i dr. Količina zlata koja se može kupiti za određenu novčanu jedinicu predstavlja merilo cena. Prema tome, merilo cena nije funkcija novca, već se zapravo funkcija novca kao mere vrednosti ostvaruje kroz merilo cena. Radi se samo o tehničkoj meri kojom bi se izražavale i upoređivale različite količine novca koje se mogu dobiti za određenu vrstu robe. Jednos-tavno, to je pitanje kojom merom izraziti veličinu cene. Problem je, znači, u tome da se odredi (utvrdi) konkretna mera kojom bi se izražavala manja ili veća količina novčane robe koja se dobija (ili se može dobiti) za određenu vrstu robe. Potrebno je, ustvari, opredelenje za jednu jedinstvenu tehničku meru, jer, zavisno od prirode upotrebne vrednosti novčanog materijala, jedinica mere za izražavanje količine novca koji se može dobiti za određenu vrstu robe može biti različita.179

Promena merila cena spada u nadležnost države i do nje dolazi kada se promeni težinska jedinica novčane robe (npr. zlata) koju (u vidu ekvivalenta) sadrži novčana jedinica. Međutim, merilo cene može da ostane nepromenljivo, a da ipak dođe do promene mere vrednosti. To se dešava u slučaju ako se poveća produktivnost rada u proizvodnji novčane robe, a produktivnost rada u proizvodnji robe čija se vrednost meri ostane nepromenjena ili se poveća u manjem stepenu. Promenom merila cena država smanjuje ili povećava vrednost domaćeg novca. Smanjenje merila cena naziva se devalvacija a njegovo povećanje revalvacija.

Uočljivo je da se ovo shvatanje funkcije novca kao mere vrednosti temelji na robnoj teoriji novca, prema kojoj novac prvenstveno služi kao mera vrednosti svih ostalih roba.

4.2. NOVAC KAO PLATEŽNO SREDSTVO

Ova funkcija novca proistekla je iz funkcije novca kao prometnog sredstva. Naravno, ra-zlikuje se od nje. Nastanak funkcije novca kao platežnog sredstva vezuje se za pojavu odloženog plaćanja i koristi se u kreditnim transakcijama. Da bi novac mogao da vrši ovu funkciju, njegove ostale funkcije moraju da budu razvijene. Naime, u činjenici prostomog i vremenskog odvajanja čina kupovine robe od čina prodaje robe dolazi do izražaja novac u funkciji platežnog sredstva. Kada kupac u momentu kupovine robe plati njenu vrednost tada novac služi kao prometno sredstvo, međutim, u praksi vreme isporuke robe i vreme naplate njene vrednosti, po pravilu, se ne poklapaju.

Novac u funkciji platežnog sredstva javlja se onda kada se vrši plaćanje robe i to bez njegovog istovremenog prisustva, tj. na kredit. U momentu kada roba prelazi iz ruke pro-davca u ruke kupca novac fizički nije prisutan. On samo služi kao obračunsko sredstvo, koje će se stvamo pojaviti u prometu kada nastupi vreme za plaćanje robe. Takav novac, koji će kupac - dužnik isplatiti prodavcu - povereniku nakon određenog vremenskog perioda za ranije isporučenu robu, pojavljuje se u funkciji platežnog sredstva.

179 Dragišić, S., Politička ekonomija, Univerzitet u Beogradu, 1994., str. 145.


4.3. NOVAC KAO PROMETNO SREDSTVO

Hronološki razmatrano novac u funkciji prometnog sredstva je druga funkcija nov-ca. Do pojave funkcije novca robna razmena se vršila neposredno roba za robu, jedna upotrebna vrednost neposredno se razmenjivala za drugu upotrebnu vrednost. Takva razmena nazivala se trampa (R - R). Trampa, zapravo, znači da je svaka prodaja robe istovremeno i kupovina robe i obmuto.

Međutim, u razvijenoj robnoj privredi razmena se obavlja posredstvom novca. Novac se pojavljuje kao posrednik u razmeni (R - N - R), tj. roba se prvo prodaje za novac, a zatim se za taj novac kupuje neka druga vrsta robe. Ta kupovina ne mora da bude obavljena u isto vreme i na istom mestu. To znači da se u razmeni posredstvom novca vremenski i pros-tomo odvajaju činovi prodaje i kupovine robe. Na taj način se prekida njihova međusobna vremenska i prostoma zavisnost. Prodaja robe vise nije uslovljena kupovinom robe, a kupovina robe oslobađa se direktne zavisnosti od prodaje robe. Tako se zapravo menja i način funkcionisanja robnog prometa. Ta promena ima svoja pozitivna svojstva, ali stvara i mogućnosti za određene poremećaje i zastoje u robnom prometu. Pozitivna svojstva ogledaju se u olakšavanju robnog prometa. Naime, razmena robe postaje jednostavnija, brža i efikasnija. Ne postoji vise dvostruka zavisnost između prodavca robe i kupca robe kao kod trampe. Prodavcu je važno samo da pronađe kupca. Za prodatu robu on dobija novac, a zatim kao kupac potpuno je slobodan u izboru kada i gde će za taj novac kupiti njemu potrebnu robu. Međutim, upravo ovo poslednje stvara mogućnost za određivanje poremecaja u robnom prometu. Pošto prodavac ne mora vise istovremeno da bude i kupac robe, može doći do povlačenja određene količine novca iz prometa i tako da se naruši kontinuitet robnog prometa. Zbog tog povlačenja ili zadržavanja novca van robnog prometa neki proizvođači će morati da odlože prodaju svoje robe. Tako dolazi do privremenog prekida i teškoća u kontinuiranom odvijanju robnog prometa, odnosno u prodaji robe. Zapravo, nastaju određene teškoće kako za robne proizvođače tako i za robni promet.

4.4. NOVAC KAO SREDSTVO ČUVANJA VREDNOSTI

Pored ostalih funkcija, novac u robnom prometu postaje i sredstvo čuvanja vrednosti. Dva su bitna razloga zbog kojih novac može biti u ovaj funkciji: prvo, što novac predstavlja oličenje bogatstva i društvene moći; drugo, što postoji mogućnost njegovog izvlačenja i odsus-tva iz robnog prometa. Međutim, novac se u svako doba i bez teškoće može vratiti u robni promet i ponovo pretvoriti u bilo koju drugu vrstu robe. Drugim rečima, „u savremenim uslovima blago predstavlja novac koji je povučen iz opticaja i tezaurisan kao oličenje vrednosti, bogatstva i društvene moći.”180

180 Op. cit., str. 148.

260 EKONOMIJA

U savremenim uslovima, pošto prodaja robe nije vise istovremeno praćena kupovinom robe, novac često izlazi iz prometa, zaustavlja svoje kretanje. Učesnici u robnom prometu tada počinju da zadržavaju, akumuliraju (skupljaju) i tezaurišu novac iz različitih razloga. U toj ulozi novac ima funkciju sredstva za zgrtanje blaga.

Blago, odnosno bogatstvo istorijski je menjalo svoj oblik i karakteristike. Ranije je imalo isključivo naturalni oblik (npr. stoka). Sa pojavom novca dobilo se mnogo pogodnije sred-stvo za čuvanje i manipulisanje, tim pre što je novac postao bezgraničan i što istovremeno ima veću vrednost.

Pristalice robne teorije novca isticali su da blago može predstavljati samo zlato, kao novac koji ne može postati bezvredan i koji zadržava svoju vrednost da li je ili nije zakonsko sredstvo plaćanja. Danas se zlato čuva u trezorima kao blago i služi za regu-lisanje potrebne količine novca u opticaju, kao rezerva za obezbeđivanje međunarodnih plaćanja ili održavanje stabilnosti nacionalne valute.

I papirni novac danas se tezauriše u blago, pošto i on predstavlja izraz ekonomskih mogućnosti i bogatstva. To obično čini stanovništvo kada izgubi poverenje u banke, pa pretežno čuva strani konvertibilni novac.

Tezaurisanje novca ima svoje dobre, ali i lose strane. Loša strana je u tome što se jedan deo novca ne koristi kao kapital, čime se smanjuje investiciona aktivnost privrednih sub-jekata. Dobra strana ogleda se u značajnoj ulozi novca kao blaga u regulisanju stihijnog kretanja novčanog opticaja. U ovoj funkciji novac zapravo čini rezervoar koji se u svako vreme i na svakom mestu može angažovati u promet i na taj način ponovo biva u funkciji privrednog razvoja.

5. MONETAMO-KREDITNI SISTEM

Cilj svake društvene zajednice je stvaranje ambijenta za prosperitet u svim sferama društvenog života. Osnovni preduslov ostvarivanja navedenog cilja je skladno funkcioni-sanje ekonomije. Pod skladnim funkcionisanjem podrazumeva se ostvarivanje ravnoteže u realnom sektoru. U robno-novčanoj, tržišnoj privredi, ravnoteža je ostvarena ukoliko su stvoreni uslovi izjednačavanja ponude roba i usluga sa njihovom tražnjom. S obzirom da se u robno-novčanoj privredi sve transakcije sučeljavanja ponude i tražnje ostvaruju putem novca, to dovoljno govori o potrebi izučavanja novca kao monetamog fenomena. Sagledavanja uticaja novca na realni sektor ekonomije jedno je od ključnih pitanja kojima se bavi monetamo-kreditni sistem.

Monetamo-kreditni sistem je skup mera, odnosno institucionalnih rešenja kojima se obezbeđuje opticaj novca i kredita u funkciji obezbeđenja optimalnog razvoja i razvojne poli-tike. Već po definiciji možemo reći da su monetamo kreditni sistem i monetamo kreditna politika integralni deo privrednog sistema.


Pomoću instrumenata monetamo-kreditne politike obezbeđuje se ukupna količina novca u opticaju a osnovna funkcija je da se obezbedi nesmetano odvijanje privredne aktivnosti. Kao integralni deo privrednog sistema monetamo-kreditni sistem vrši uticaj na proces društvene reprodukcije, bilo preko politike obaveznih rezervi, odgovarajućim op-eracijama na otvorenom tržištu, izborom prioriteta i selektivnom politikom.

U izučavanju problema monetame ekonomije, centralno mesto dobiće problem definisanja optimalnog nivoa novčane mase. Razlozi leže u činjenici da ukoliko centralna banka emituje veću količinu novca od potrebne, odnosno veću u odnosu na nominalni bruto domaći proizvod, to dovodi do povećanja tražnje u odnosu na ponudu roba i povećanje cena. Druga negativna posledica je smanjenje vrednosti nacionalne valute, pogoršanje odnosa u spoljnotrgovinskoj razmeni, s obzirom da se ukupna proizvedena količina roba, zbog povećane tražnje, može realizovati na domaćem tržištu. Takođe, dolazi i do sman-jenja efikasnosti privređivanja jer i najlošiji proizvođači mogu pokriti troškove proizvodnje po tako višim cenama. Suprotno, manja količina novca od potrebne može prouzrokovati nemogućnost razmene ukupno proizvedenog bruto domaćeg proizvoda, smanjenje proiz-vodnje i zaposlenosti.

Učesnici u finansijskom sistemu mogu se grupisati u šest kategorija ili sektora: (1) doma-ćinstva poznata kao potrošači; (2) preduzeća; (3) fina-nsijski posrednici od kojih su najpoznati-je banke; (4) država; (5) centralna banka i (6) strani učesnici.

Domaćinstva ili kako ih ekonomisti obično nazivaju potrošači imaju određene kara-kteristike ponašanja. Generalno, oni najveći deo dohotka (dve trećine) stiču po osnovu zarada u preduzećima. Svoj dohodak troše za nabavku roba i usluga. Razlika između sadašnjeg dohotka i sadašnjih trošenja predstavlja tekuću štednju. Domaćinstva slede sledeći obrazac u finansiranju svojih potreba: nabavku potrošnih roba i usluga finansiraju iz tekućeg dohotka, dok za finansiranje trajnih potrošnih dobara koriste kredite.

Preduzeća, proizvode robe i usluge za potrebe oba sektora, doma-ćinstva i druga preduzeća. Ona proizvode potrošna dobra ili sredstva za proizvodnju. U tom procesu koriste određene inpute što predstavlja trošak proizvodnje. Sa druge strane, preduzeća ostvaruju prihode od prodaje roba i usluga.

Finansijski posrednici su finansijske institucije koje kanališu novčana sredstva ka drugim učesnicima i u tom procesu emituju sopstvene finansijske instrumente. Druga grupa finan-sijskih institucija poznata je pod imenom tržišni specijalisti, one pomažu protok sredstava kroz finansijsko tržište, ali pri tome ne emituju sopstvene finansijske instrumente. Cilj svih finansijskih institucija, posredničkih ili drugih, je ostvarivanje profita bilo da pružaju usluge u klasičnom smislu ili da rade u svoje ime i za svoj račun.

Finansijski posrednici obuhvataju sve depozitne institucije: banke, štedne i kreditne aso-cijacije, banke uzajamne štednje, kreditna udruženja i sl. Zajednička karakteristika ovih institucija je da se bave prikupljanjem depozita i emisijom kredita. Tradicionalno, banke su bile jedine depozitne institucije čiji je zadatak da na osnovu prikupljenih depozita po viđenju emituju kredite i na taj način obezbede sredstva za razmenu roba i usluga.

262 EKONOMIJA

Štednja je zajednički atribut za štedno-kreditne organizacije, banke uzajmane štednje i kreditna udruženja. One su specijalizovane za emisiju štednih depozita, to su netransak-cioni depoziti i imaju namenu u finansiranju trajnih potrošnih dobara.

Savremeni kredit ima brojne i raznovrsne funkcije, kako sa aspekta što prostijeg i bržeg funkcionisanja robno-novčanog prometa u uslovima razvijene tržišne privrede, tako i sa aspekta njegovog korišćenja u okvirima ekonomske politike. Zbog toga, kredit se danas pojavljuje kao jedan od najvažnijih instrumenata obezbeđivanja i razvoja ukupnih privrednih aktivnosti svake zemlje.

Najvažnije makroekonomske funkcije kredita su: mobilizacija, koncentracija i centa-lizacija sredstava i njihova alokacija na mesta gde se najkorisnije mogu upotrebiti.

Postoje različite vrste kredita. Njihova klasifikacija može biti izvršena prema različitim kriterijumima.

Prema opštoj nameni, krediti se dele na proizvođačke i potrošačke. Proizvođački krediti se koriste za nabavku osnovnih sredstava (investicioni krediti), obrtnih sredstava, krediti za sanaciju ili za stambeno-komunalnu izgradnju. Potrošački krediti daju se stanovništvu radi nabavke potrošnih dobara;

Prema ročnosti, rokovima vraćanja, krediti se dele na kratkoročne (do jedne godine), srednjoročne (do pet godina) i dugoročne (od pet do dvadeset godina). Kratkoročni krediti obično se daju za obrtna sredstva i kao potrošački krediti. Dugoročni krediti najčešće se javljaju kao investicioni krediti;

Prema subjektima, koji daju kredite, krediti se mogu podeliti na privatne i javne;

Prema načinu davanja ili prema predmetu kreditnog odnosa, krediti se dele na ko-mercijalne (robne, trgovačke) i bankarske (novčane) kredite. Komercijalni kredit se daje u robi, a vraća u novcu, dok se bankarski kredit daje u novcu i vraća se u novcu;

Prema načinu obezbeđivanja vraćanja kredita, krediti se obično dele na lične, menične, lombardne i hipotekame kredite. Lični krediti se formalno ničim ne obezbeđuju. Manjih su razmera i daju se na osnovu neposrednog poznanstva poverioca i dužnika. Menični kredit obezbeđenje menicom, kao hartijom od vrednosti, koja kreditoru daje pravo da naplati svoje potraživanje iz celokupne imovine dužnika. Lombardni kredit obezbeđen je zalogom realnih vrednosti dužnika kod poverioca, tako da kreditor svoj kredit može naplatiti prodajom tih vrednosti. Hipotekami kredit obezbeđenje hipotekom, tj. stvamim pravom zaloga na nekretninama dužnika, tako da se kreditor može naplatiti prinudnom prodajom nekretnina dužnika.

Prema poreklu sredstava, krediti se dele na domaće i strane (ino kredite). U vezi sa ino-kreditima, posebno, relevantno pitanje je gornje granice zaduženosti zemlje. U ekonom-skoj literaturi obično se kao mera zaduženosti pominje odnos između tekućih obaveza prema inostranstvu (kamata i dospele glavnice) i ukupnog priliva inostranih sredstava, koji se najčešće naziva koeficijent zaduženosti. Smatra se daje zaduženost zemlje normalna sve dok taj koeficijent ne prelazi granicu od 25%, a da sa svakim procentom preko te granice zemlja postaje prezadužena.


Finansijski posrednici takođe uključuju nedepozitne institucije, kao što su: penzioni fon-dovi, fondovi životnog osiguranja, zajednički fondovi i institucionalni investitori. Finansijski instrumenti emitovani od strane nedepozitnih institucija, generalno se razlikuju od instru-menata koje emituju banke i štedne institucije. Penzioni fondovi i osiguravajuće kompanije, emituju ugovore za buduća plaćanja u specifičnim okolnostima. Zajednički fondovi mogu emitovati akcije i time menjati strukturu svog portfolija. Na kraju institucionalni investitori prikupljaju novčana sredstva za pozajmljivanje domaćinstvima i preduzećima prodajom hartija od vrednosti ili pozajmljivanjem od banaka.181

Država ispoljava svoj uticaj na različitim nivoima vlasti: državnom, federalnom ili loka-lnom. Tu spadaju i učesnici kao što je ministarstvo finansija i drugi fondovi. Oni takođe emituju finansijske instrumente čijom prodajom na finansijskom tržištu obezbeđuju sredstva za finansiranje gepa između prihoda i rashoda budžeta.

Centralna banka kao monetama institucija ima nekoliko uloga, uključujući to što je banka banaka, kontrolor poslovanja banaka i kreator monetame politike. Kao banka banaka, centralna banka obezbeđuje depozitna sredstva bankama kroz proces primame emisije novca, pozajmljuje im sredstva u slučaju nelikvidnosti. Kao kreditor banaka i kontrolor nji-hovih aktivnosti, ona se stara o „zdravlju” bankarskog sistema. Na kraju kao kreator mon-etame politike, čiji je osnovni zadatak obezbeđenje stabilnosti nacionalne valute, central-na banka je kontrolor „zdravlja” ukupne nacionalne ekonomije. Za uspešno sprovođenje svojih zadataka, centralna banka mora biti nezavisna od političkih struktura, koje je u suprotnom mogu koristiti u političke svrhe. Otuda je od izuzetne važnosti stvaranje uslova za visok stepen institucionalne nezavisnosti od izvršne vlasti i parlamenta.

Inostrani učesnici čine inostrani sektor. To su svi učesnici izvan nacionalne ekonomije: inostrana domaćinstva, banke, nefinansijske institucije vlada drugih zemalja, države i cen-tralne banke. Sa porastom obima međunarodne razmene roba i usluga, značaj ovog sektora se povećava.

Imajući u vidu sve navedeno, možemo izvesti zaključak da monetamo-kreditni sistem ne treba shvatiti izolovano a još manje da ta institucionalna rešenja iz ove oblasti treba samostalno tretirati. Uspešnost privrednog sistema i ekonomske politike jedne zemlje meri se mogućnošću koordinacije monetamo-kreditne politike sa ostalim merama ekonomske politike koje služe ostvarivanju ukupnog privrednog razvoja.

181 Više o tome videti kod Marković, D., Monetama ekonomija, Grafos, Smederevska Palanka, 2003., str.6.

264 EKONOMIJA

1. FORMIRANJE ˝DOMAĆE˝ ŠTEDNJE

Štednja predstavlja dobrovoljno odricanje potrošnje u sadašnjosti u cilju veće potrošnje u budućem vremenu.182 Razumljivo da svako odlaganje potrošnje podrazumeva sman-jenje korisnosti pojedinih dobara u budućnosti analogno pomeranju vremena njihovog korišćenja. Štednja je po prvavilu dobrovoljna. Međutim, postoji i nevoljno ili prinudno odricanje jednog dela sadašnje potrošnje. Primera radi, kada se smanjuje realna kupov-na moć novca dolazi do prinudne štednje. Prinudna štednja se javlja i u uslovima inflacije izazvane visokom monetamom ekspanzijom. U krajnjoj instanci, svako prisilno smanjenje potrošnje može se označiti nevoljnim oblikom štednje. Svi porezi su tradicionalni oblici prisilne štednje. Kao poseban način formiranja štednje mogu se označiti mere deficitnog finansiranja. Njima se stvara štednja koja ima za cilj aktiviranje neangažovanih ili nedo-voljno iskorišćenih izvora.

Davanje preciznog odgovora na pitanje koji sve agregati čine nacionalnu štednju podrazumeva prethodno određenje ključnih privredno-sistemskih atributa zemlje koja se posmatra i precizno poznavanje logike funkcionisanja njenih osnovnih institucionalizovanih sektora. Imajući u vidu model tržišne privrede proizilazi da se apstrahovanjem spolj-noekonomskih odnosa posmatrane zemlje sa inostranstvom, kompleks domaće štednje mora locirati u miljeu relacija karakterističnih za tri institucionalizovana sektora: domaćinstava, preduzeća i države. Osnovne odnose između ova tri institucionalizovana sektora u sva-koj tržišnoj ekonomiji najvećim delom determinišu formalna pravila i privredno-sistemski atributi uredeni zakonima. Međutim, valja napomenuti da institucionalnu infrastrukturu svake zemlje ne određuju samo formalna pravila i privrednosistemski atributi uređeni za-konima već i čitav niz neformalnih pravila (tradicije, navike, odnos prema poslu i štednji) čiji je značaj u proučavanju formiranja štednje na nacionalnom nivou izvanredno veliki.

182 Lewis, A. Economics Delevopment with Ultimed Suppliers of Labor,The Economics of Underdevelopment, New York 1963.str. 416.

Glava IV

ŠTEDNJA I INVESTICIJE


Štaviše, za razliku od formalnih pravila koja karekteriše izuzetna dinamičnost i relativno jednostavna promenljivost, promena neformalnih pravila ponekada podrazumeva vre-menski period od vise desetina godina.

Pođimo od elementarne pretpostavke društvenih računa da je u nacionalnoj ekonomiji agregatna ponuda jednaka ukupnoj tražnji. Koristeći dobro poznat makroekonomski iden-titet po kome se ukupna ponuda u slučaju zatvorene privrede sučeljava sa tri standardna vida finalne tražnje, agregatnom ličnom potrošnjom C, investicionom tražnjom I, javnom potrošnjom G, možemo pisati:

Y = C + I + G

Iskaz je u makroekonomskoj literaturi dobro poznati identitet koji se koristi za iskazi-vanje veličine bruto domaćeg ili bruto nacionalnog proizvoda (GDP ili GNP), odnosno po odbitku amortizacije neto domaćeg ili neto nacionalanog proizvoda. Ukoliko se ima u vidu vrednost bruto investicija tj. veličina investicija koja se sastoji od zamene i amortizacije, razumljivo da se radi o identitetu pomoću koga iskazujemo veličinu GDP-a, suprotno kada se operiše sa veličinom neto investicija radi se o neto domaćem proizvodu tj. nacional-nom dohotku. Razliku veličina bruto i neto investicija pedstavlja amortizacija. Govoreći o ključnim makroekonomskim identitetima u ovom poglavlju veličinu Y tretiramo kao vred-nost neto domaćeg proizvoda, odnosno vrednost nacionalnog dohotka.

Potrošnja domaćinstava (C) uključuje rashode ovog institucionalizovanog sektora za trajna dobra kao i za dobra koja služe za tekuću potrošnju. U ovaj iznos, međutim, nisu uključeni izdaci za kupovinu stanova. Bruto investicije (I) uključuju ulaganja u osnovne proiz-vodne fondove (mašine, oprema, alat), investicije u građevinske objekte i zalihe robe i materijala. I najzad, izdaci države (G) obuhvataju troškove neophodne za funkcionisanje državnog aparata, izgradnju i održavanje infrastruktumih objekata, troškove namenjene finansiranju vojske itd. U makroekonomskoj literaturi zbir C + I + G se označava kao apsorpcija. Ukratko, apsorpcija je deo sopstvenog proizvoda koji se realizuje u okvirima nacionalne ekonomije.

Logično je da iza svake stavke agregatne tražnje stoje odgovarajući dohoci subjekata koji se na tržištu nalaze u ulozi kupaca. Finansijsko pokriće tražnje za potrošnim do-brima su zarade kao cena faktora rada, investicije se finansiraju prihodima od kapitala (uključujući u njih i vrednost amortizacije), dok se javni (državni) izdaci finansiraju poreskim tj. javnim prihodima. Može se zaključiti da identitet predstavlja i finalnu upotrebu bruto domaćeg proizvoda predstavljenu preko finalne tražnje za robama i uslugama koje čine njegov sadržaj.

Ukoliko se od vrednosti ukupne proizvodnje, tj. od veličine nacionalanog dohotka Y oduzmu vrednosti lične C i javne potrošnje G dobijamo vrednost investicione potrošnje, tj.

Y - (C + G) = I

266 EKONOMIJA

Leva strana iskaza predstavlja ukupnu domaću, privatnu i javnu štednju. Uslov makro-ekonomske ravnoteže je jednakost nacionalne štednje i investicija tako da je moguće pisati:

S = I

Ukupna domaća štednja S se sastoji od privatne domaće štednje SP i javne štednje SG,tj.

S = SP + SG

Privatnu štednju čine štednja domaćinstava i štednja preduzeća, tj. štednja stanovništva iz raspoloživih dohodaka, zadržan odnosno neraspoređeni profit korporacija i namensko korišćenje amortizacije. Stednja države pretpostavlja veće javne prihode u poređenju sa veličinom javnih rashoda, tj. štednja institucionalizovanog sektora države pretpostavlja postojanje budžetskog viška i/ili neraspoređenog profita javnih korporacija. Suprotno, negativna veličina državne štednje svedoči o većim javnim rashodima u odnosu na javne prihode tj. govori o postojanju budžetskog deficita BD .

183

BD = -SG

Akumulirani budžetski deficiti predstavljaju javni dug. Javni dug može biti unutrašnji i spoljašnji.

Ukupna domaća štednja može se dobiti i kada se od raspoloživog dohotka (ukupan nacionalni dohodak Y umanjen za veličinu poreza T) oduzme lična potrošnja C, tj.

S = Y - T - C = (C + I+ G) - T - C, odnosnoS = G + I - T, tj.S + T = G + I

Poslednja relacija govori o svojevrsnoj vezi između „privatnih” i javnih finansija. Ona ističe da je uloga ukupne nacionalne štednje (privatne štednje i štednje države) da fina-nsira ukupna investiciona ulaganja, a da je svrha poreza finansiranje javnih izdataka. Štednja i investicije su time povezane ne samo u pogledu njihove visine već i mehanizmom njihovog kreiranja.184

Domaća štednja je svakako najvažniji izvor finansiranja investicija u skoro svim zemljama sveta. Njen obim zavisi od veličine bruto domaćeg proizvoda u per capita izrazu i od stope nacionalne štednje. Industrijski razvijene zemlje otuda svoj razvoj po pravilu zasnivaju na investicijama koje finansiraju domaćom štednjom. U većini zemalja u razvoju daleko najveći problem predstavlja nedovoljnost domaće štednje. „Posebno u najsiromašnijim re-gionima hitna tekuća potrošnja takmiči se sa investicijama kod upotrebe oskudnih faktora.

183 Jovanović, M. Finansije u teoriji i praksi, Ekonomski fakultet, Niš, 1996 str 217- 221.184 Komazec, S. Krstić, B. Živković, A. Ristić, Ž. Bankarski menadžment, Beograd, 1998. str. 103.


Rezultat su premalene investicije u proizvodni kapital koji je tako neophodan za brz ekonomski napredak.”185 Zbog toga zemlje u razvoju svoje investicije delom finansiraju i dopunskom štednjom iz inostranstva. Stopa nacionalne štednje dobrim delom je determi-nisana veličinom nacionalnog dohotka per capita, pa ne čudi što je u zemljama u kojima je veličina nacionalanog dohotka per capita jedva dovoljna da zadovolji egzistencijalne potrebe stanovništva stopa nacionalne štednje niska. Otuda razvoj u njima uveliko zavisi od priticanja inostranih sredstava. Treba, međutim, imati u vidu da i mnogi drugi razlozi doprinose niskoj stopi štednje u nerazvijenim zemljama. Ovde se posebno mogu izdvojiti nerazvijenost privrednog i finansijskog sistema, zbog čega značajni delovi potencijalne štednje odlaze u svrhe koje nisu ni produktivne ni profitabilne tj. koje ne doprinose raz-voju. Razvijene zemlje za razliku od nerazvijenih se suočavaju sa problemom profitabil-nog investicionog angažovanja sopstvene štednje pa jedan deo njihove štednje odlazi u investicije u manje razvijenim zemljama. U globalnim relacijama važi pravilo da manje razvijene zemlje vise investiraju nego što štede, dok najrazvijenije zemlje manje investiraju u odnosu na veličinu sopstvene štednje.

Veličina domaće štednje direktna je funkcija visine bruto domaćeg proizvoda per capita i stope štednje. Štaviše, pouzdano se može tvrditi da se ova dva makroagregata nalaze u direktnoj korelacionoj sprezi, odnosno da visok nivo nacionalnog dohotka per capita podrazumeva visoku stopu štednje i obratno nizak nivo tog pokazatelja kore-spondira sa niskom stopom štednje. Budući da visoko razvijene privrede imaju visok nivo štednje logično je da izraženiji procenat na veliki iznos ima za posledicu dovoljan iznos sredstava za nesmetano finansiranje investicionih aktivnosti. Valja imati na umu sledeće činjenice. Prvo, stopa štednje je takođe funkcija privrednog i finansijskog sitstema. Na njenu visinu određenog uticaja ima makroekonomska politika razvoja, posebno monetama i fiskalna. Drugo, dobar deo štednje sektora stanovništva, međutim, nikada ne dolazi na finan-sijsko tržište. Brojni su razlozi takvoj pojavi. Nekada je to slučaj što se u istim ekonomskim aktivnostima nalaze realna štednja i realne investicije, odnosno što se štednja nalazi izvan finansijskih institucija.

U analizi makroagregata domeće štednje od ključnog je značaja pokazatelj koji govo-ri o stopi nacionalne štednje. Moguće je razlikovati stopu bruto nacionalne od stope neto nacionalne štednje. Stopa bruto nacionalne štednje predstavlja količnik bruto nacionalne štednje i bruto domaćeg odnosno bruto nacionalnog proizvoda. Stopa neto nacionalne štednje jednaka je odnosu neto nacionalne štednje i neto nacionalnog ili neto domaćeg proizvoda (nacionalnog dohotka).

U tabeli br. 2. dati su podaci o stopama bruto nacionalne štednje u nekim industri-jalizovanim zemljama. Može se zapaziti da je stopa bruto štednje u vodećim zemljama tržišnog sveta prilično različita i da se tokom osamdesetih godina kretala u rasponu od 16,3% u SAD do 31,6% u Japanu tj. da je ona u Japanu gotovo dvostruko veća u poređenju sa stopama šednje u SAD i Velikoj Britaniji. Iz podataka se takođe lako može uočiti da je privatna štednja neuporedivo značajnija u poređenju sa štednjom države i da

185 Samuelson, P. Nordahaus, W. Ekonomija, 14. izdanje, Mate, Zagreb, 1992. str. 698.

268 EKONOMIJA

ona čini daleko najveći deo ukupne štednje pojedinih država. Štaviše, u SAD i Kanadi su u ovom vremenskom periodu prisutne negativne veličine štednje u javnom sektoru što znači da je u njima država trošila više nego što su im to budžetski prihodi dozvoljavali.

Tabela br. 2. Stopa bruto domaće štednje u pojedinim zemljama (u %)

SAD JAPAN NEMAČKA V. BRITANIJA KANADA

Stopa bruto domaće štednje 16,3 31,6 22,5 16,6 20,7

Javna štednja -2,1 4,9 2,0 0,1 -1,6

Privatna štednja 18,5 26,8 20,5 16,4 22,2

Izvor: Dombusch, R., Fisher, S., Macroeconomics, McGraw Hill, Inc, 1994., p. 317.

Kako je moguće da Japanci troše neuporedivo manji deo svog nacionalnog dohotka u odnosu na stanovnike drugih visoko razvijenih privreda? Jedan od uzroka je taj što je u Japanu veoma teško pozajmiti novae. Drugo, stanovi u Japanu su veoma skupi, prvenst-veno zbog visoke cene zemlje. Zbog toga japanska domaćinstva na ime kupovine stanova moraju štedeti neuporedivo vise u odnosu na domaćinstva u drugim visoko industrijalizo-vanim ekonomijama. Međutim, postoji i čitav niz drugih razloga. Poreski sistem u Japanu stimuliše štednju na taj način što veoma niskim poreskim stopama oporezuje dohodak od štednje. Tome treba dodati i odnos japanskih ljudi prema štednji i radu.

2. ŠTEDNJA DOMAĆINSTVA, KORPORACIJA I DRŽAVE

Štednja domaćinstava predstavlja osnovni izvor finansiranja privrednog razvoja u indus-trijski razvijenim državama. Ona uključuje i štednju onih preduzeća koja nisu deo neke korporacije, kao što su privatna i partnerska preduzeća. Čak i u zemljama u razvoju štednja domaćinstava zauzima važno mesto u finansiranju vlastitog privrednog razvoja. Dominacija domaćinstava u formiranju štednje potiče otuda što se kod njih stiču i prihodi od rada i prihodi od vlasništva. U domaćinstvima se stiče i grupa takozvanih neformal-nih prihoda koji se koriste za kupovinu hartija od vrednosti koje takođe njima donose odgovarajuću zaradu. Primanja domaćinstava predstavljaju i glavninu bruto domaćeg proizvoda, a deo tih primanja je namenjen uvećavanju lične imovine.

Veliki je broj faktora koji opredeljuju veličinu štednje domaćinstava: nivo raspoloživog dohotka, starosna struktura, nestabilnost izvoza, distribucija dohotka, priliv kapitala, spoljna zaduženost, inflacija, budžetski deficit, realna kamatna stopa. U ekonomskoj lite-raturi se sugeriše da je nivo dohotka najvažnija determinanta štednje domaćinstava.


Bitna su tri momenta koja objašnjavaju zašto se veća buduća fizička veličina vrednosno izjednačuje sa sadašnjom. Prvo, sadašnja potrošnja „više vredi” od buduće. Odricanje od sadašnje potrošnje predstavlja svojevrsnu žrtvu za koju se dobija određena nagrada u vidu većeg fizičkog obima potrošnje u budućnosti nego što iznosi potrošnja koja bi se tim dohotkom danas ostvarila. Drugo, sadašnja potrošnja sa delom dohotka koji se namenjuje štednji bila bi sasvim izvesna, dok je buduća potrošnja na osnovu sadašnje štednje neizvesna i nije sigurno da će se ostvariti. I taj rizik zahteva nadoknadu. I najzad, svaka štednja pret-postavlja promišljenu investicionu upotrebu. Nju će koristiti subjekat kome svoju štednju poveri domaćinstvo koje ju je izdvojilo iz svog dohotka.186

U suštini, neto štednja privrede je obično negativna veličina, jer preduzeća vise po-zajmljuju od finansijskih institucija radi investiranja no što u te institucije unose sredstva u vidu štednje. U zemljama u razvoju štednja privrede u obliku neraspoređenih profita je daleko ispod realnih potreba tako da je tražnja za zajmovima od domaćih finansijskih institucija srazmemo veća nego u privredno razvijenijim zemljama. Izražen problem u zemljama u razvoju je nerazvijenost domaćeg tržišta hartija od vrednosti. Čak i u sre-dinama u kojima su ova tržišta prisutna, privlačenje dodatnog kapitala putem emisije deonica nije baš praktično, s obzirom da ih je vrlo teško prodati. Naime, u ovim zemljama tržišta hartija od vrednosti su često vrlo mala. Posmatrajući veći broj zemalja u razvoju u kojima danas funkcioniše tržište akcija, primetno je da se u nekima od njih na tržištu kotiraju akcije vrlo ograničnog broja kompanija. Različiti su razlozi zbog čega su tržišta hartija od vrednosti mala. Neka od njih su zatvorena za strance, dok su druga ograničena samo na zajedničke fondove. Još jedna specifičnost u zemljama u razvoju je ta što je veći deo domaćih preduzeća u rukama porodica koji su osnivači, a ti deoničari i nemaju neku izraženiju želju da dele vlasništvo sa drugima. Daleko češće deoničari ulaze u direktnu međusobnu trgovinu što im omogućuje izbegavanje najrazličitijih državnih regulativa pri prodaji hartija od vrednosti.

Dva su osnovna izvora javne štednje: 1) višak budžetskih prihoda nad rashodima tj. bu-džetski suficit i 2) stednja javnih preduzeća. Kada kažemo državni prihod mislimo pre sve-ga na prihod po osnovi oporezivanja, dok pod državnim rashodom podrazumevamo sva davanja, javna dobra i usluge, kao i sredstva neophodna za realizaciju programa redis-tribucije dohotka. Kad država vodi politiku budžetskog suficita, suficit može biti iskorišćen za finansiranje privrednog razvoja. Plasiranjem budžetskih suficita na tržištu kapitala stimuliše se efikasnost alokacije investicionih sredstava i deluje na dinamiku privrednog rasta. Međutim, zemlje u razvoju retko koriste budžetski suficit (kada on postoji) za kred-itiranje razvoja privatnog sektora na komercijalnoj i konkurentnoj osnovi. Mnogo je češći slučaj da država sama investira u određene projekte, čak i kada takvi projekti nisu poseb-no profitabilni.

U slučaju da država troši vise no što joj njeni ukupni prihodi dozvoljavaju ona će morati da pokrije budžetski deficit pozajmljivanjem sredstava ili kod ˝kuće˝ (kada će

186 Mnogo je privrednih subjekata koji bi rado ponuđenu štednju investirali. Domaćinstvo treba da odabere onog koji mu nudi najveći prinos sa što manjom neizvesnošću.

270 EKONOMIJA

pozajmljivati od privatnog sektora i na taj način smanjiti raspoloživa slobodna sredstva za investiranje u razvoj privatnih preduzeća) ili iz inostranstva (preko kredita, zajmova i inostrane pomoći). Kada na nivou države postoji budžetski deficit, govorimo o negativnoj neto štednji države. Strahuje se da bi državno pozajmljivanje sredstava od privatnog sektora otežalo privatnim preduzećima mogućnost dolaženja do neophodnih sredstava za finansiranje investicija.

Javne prihode je moguće povećati podizanjem postojećih poreskih stopa i/’ili proširenjem poreske osnove. Pri tome, efekti na štednju mogu biti različiti. Dodatni porezi mogu povećati štednju države, ali se njime u daleko izraženijem stepenu može smanjiti privatna stednja. Sve zavisi od toga da li je granična sklonost štednji veća kod države ili kod privatnog sektora. Pod pretpostavkom da je granična sklonost štednji veća kod privatnog sektora proizilazi da bi povećanje poreza koje rezultira rastu državne štednje vodilo izraženijem smanjenju privatne (i ukupne nacionalne) štednje.

Štednja preduzeća u javnom vlasništvu je skromna. Ta preduzeća uglavnom posluju manje uspešno od privatnih preduzeća, zbog čega su tokom osamdesetih godina počela da budu privatizovana. U razvijenim tržišnim privredama najčešće se državna preduzeća javljaju u sledeća tri oblika: 1) preduzeća pod upravom ministarstva (železnice, PTT, elek-troprivreda); 2) preduzeća sa zajedničkom stopom akcija, odnosno mešovita preduzeća kod kojih se u državnom vlasništvu nalazi deo akcija koji omogućava kontrolu i presudni uticaj na karakter poslovanja; 3) javne korporacije u kojima se reprezenti javne vlasti nal-aze na ključnim rukovodećim i preduzetničkim položajima. Njihovo poslovanje karakteriše odsustvo direktne konkurencije u sektorima u kojima deluju. Najčešće se sreću u oblastima u kojima postoji prirodni monopol. Javne korporacije ne mogu imati formu akcionarskih društava i analogno toj činjenici ne mogu pribavljati sredstva za finansiranje privrednog razvoja mehanizmom emitovanja akcija. Daleko su najzastupljenije u SAD, Velikoj Britaniji, Italiji, Francuskoj i nekim drugim zapadnoevropskim državama. U Nemačkoj se ne sreću.

U većini zemalja u razvoju stednja javnih korporacija je na niskom nivou jer je ovaj sektor mali. To je razumljivo kada se zna da one nisu toliko uspešne u zemljama u razvoju za razliku od javnih korporoacija u industrijski razvijenim državama. Povećanje sredstava iz-davanjem deonica ne mora da da odgovarajuće rezultate ako tržište kapitala ne postoji ili je slabo razvijeno. Štednja javnih korporacija u zemljama u razvoju karakteristična je samo za tri zemlje (Singapur, Tajland i Kina). U većini zemalja u razvoju veliki deo poljo-privrednih, trgovačkih i industrijskih aktivnosti u privatnom sektoru je u okviru neakcionar-skih, tipično porodičnih preduzeća.

Mora se primetiti da mnoge upravo opisane osobine zemalja u razvoju istovremeno predstavljaju i uzroke i posledice njihove nerazvijenosti. Te države su zapale u svojevrsni začarani krug nerazvijenosti. Osnovno obeležje svih ekonomski zaostalih zemalja je ni-ski prihod po glavi stanovnika. Porodice praktično nemaju ni mogućnost ni podsticaja da štede. Staviše, niska produktivnost znači nizak nivo bruto nacionalnog proizvoda per capita i nedovoljnu tražnju. Kao posledica toga, oskudni resursi sa jedne i nedostatak stimulansa sa druge strane, otežavaju proces štednje i investiranja u fizički i ljudski kapital.


To znači da produktivnost rada ostaje niska. Mnogi stručnjaci smatraju da se taj začarani krug može prekinuti uz pomoć povećanja domaće štednje, kako bi povećali udeo inves-ticija u GNP, recimo do 10%. Međutim, problem mnogih zemalja u razvoju je brzi rast stanovništva koji u vrlo kratkom roku anulira sve potencijalno moguće koristi štednje.

3. OSNOVNE KARAKTERISTIKE INVESTICIJA

Druga komponenta bruto domaćeg (nacionalnog) proizvoda su investicije. Investiciona potrošnja najčešće podrazumeva: a) kupovinu mašina, opreme i alata neophodnih za poslo-vanje preduzeća; b) građevinske objekte i c) promene u poslovnim zalihama robe i materi-jala.

Osnovno obeležje investicija ogleda se u činjenici da promena njihove veličine ima velikog uticaja na kretanje veličine agregatne tražnje i analogno toj činjenici ima uticaja na promenu proizvodnje i zaposlenosti na nacionalnom nivou.

Investicije su, bez ikakve sumnje jedna, od najčešće korišćenih reči od strane ekono-mista, preduzetnika i menadžera. Kada jedno preduzeće upotrebljava novac da bi izgradilo neki proizvodni kapacitet ono računa da će mu takva investiciona aktivnost povećati budući dohodak. Slično tome, banke, penzioni fondovi, osiguravajuće kompanije investiraju verujući da će im te aktivnosti povećati budući dohodak. U makroekonomskoj literaturi investicije su određene kao ulaganja u realni proizvodni kapital, odnosno investicije predstavljaju uvećanje proizvodnih fondova, građevinskih objekata i zaliha.

Investicije predstavljaju komponentu procesa alokacije ekonomskih resursa u vremenu. Imajući u vidu činjenicu da je krajnji cilj procesa alokacije resursa u vremenu ostvarenje optimalnog obrasca potrošnje u različitim periodima neophodno je uočiti ključne karak-teristike ovog procesa, okolnosti koje utiču na alokaciju resursa kao i kriterijume kojim se rukovode donosioci najrazličitijih investicionih odluka.

Za svaku nacionalnu ekonomiju od prvorazredne je važnosti optimalna alokacija resur-sa u vremenu. Ovo iz jednostavnog razloga što se neka privreda i šire društvo može razvi-jati isključivo pod pretpostavkom da deo tekućih resursa koristi za povećanje proizvodnih kapaciteta koji će omogućiti potpunije zadovoljenje potreba u budućnosti. Isključivo filo-zofijom smanjivanja tekuće potrošnje društvo može stvarati uslove za povećanje potrošnje budućih generacija. Stoga se i problem izbora između tekuće i buduće potrošnje ispoljava pre svega u formi alokativnog pitanja koje svaka privreda na zadovoljavajući način mora rešavati.

Sa ekonomskog aspekta moguće je razlikovati dva oblika investicija: a) realne inves-ticije i b) finansijske investicije. Oba donose profit investitoru, ali sa društvenog aspekta čiste finansijske investicije nisu dodatak proizvodnim kapacitetima. Sa aspekta pojedinca, ljudi ne prave razliku između realnog i finansijskog investiranja. Imovina se uvećava na

272 EKONOMIJA

dva osnovna načina: a) uvećanjem realne vrednosti imovine b) prinosom od upotrebe nov-ca. Međutim, i u tržišnim ekonomijama postoje investicije kod kojih profit nije ključni motiv njihove realizacije. Investicije u javne objekte kao što su škole, bolnice, putevi, univerziteti nemaju za cilj maksimizaciju profita od uloženih sredstava. Ove investicije se karakterišu velikim ekstemnim efektima, od kojih su neki tek indirektno merljivi.

U makroekonomiji investicije se uglavnom proučavaju u sklopu istraživanja komponenti bruto nacionalnog proizvoda. Naglašeno se insistira na promenljivom karakteru veličine investicija i na korelativnom odnosu između veličine investicionih izdataka izražene kao procenat bruto domaćeg proizvoda i stope privrednog rasta. Zemlje sa dinamičnijom stopom privrednog rasta uključujući Japan i Nemačku uglavnom investiraju veći deo svog bruto domaćeg proizvoda u odnosu na zemlje sa nižom stopom privrednog rasta.

Motiv investiranja preduzeća je ostvarenje profita u većem iznosu od investicionih iz-dataka. Investicije, drugim rečima, predstavljaju zemenu postojećeg, izvesnog iznosa koji je mogao biti potrošen u sadašnjosti, za iznos očekivane koristi u budućnosti. Koliko će sredstava uložiti preduzetnici i preduzeća? Kakve i koje će investicione aktivnosti oni pre-duzeti? Odgovor na ovo krajnje složeno pitanje pretpostavlja analizu makroekonomskog ambijenta, mera makroekonomske politike, kao i u ponašanja preduzeća.

U istraživanju ključnih determinanti veličine investicija ekonomisti imaju vrlo podeljena mišljenja. U ekonomskoj literaturi se kao tri najvažnije determinante investicione aktivnosti navode: 1) visina kamatne stope, 2) tehnološke promene i 3) očekivanja.

1) Na investiciono odlučivanje ima uticaja visina kamatne stope. Rast kamatne stope na tržištu kapitala deluje na smanjenje investicija. Suprotno, smanjenje kamatne stope utiče na rast investicionih aktivnosti. Ako su očekivani godišnji prinosi na nivou većem od visine prinosa koji bi ostvarili u obliku kamate u slučaju da je raspoloživ kapi-tal plasiran na tržištu kapitala, preduzeće ima interesa da investira. U obračunu prinosa uzima se u obzir i izgubljena korist od kamate koja bi se ostvarila ukoliko bi se kapital plasirao na tržištu kapitala. Ukoliko se proceni da će očekivani prinosi biti nži od kamate na uložena sredstva, preduzetnici neće pristupiti realizaciji konk-retne investicione aktivnosti.

2) Tehnološke promene su najdinamičniji faktor privrednog razvoja. One prouzrokuju ve-like promene u ukupnom ekonomskom životu. Njihova je karakteristika neravno-mernost. Inovacije kao proces uvođenja novih proizvodnih procesa povezane su po pravilu sa najrazličitijim investicionim odlukama. Ponekada tehnološke promene deluju kao izuzetno jaka ekonomska prinuda budući da je opstanak i razvoj preduzeća primamo funkcija njegove inovativnosti. Pravilno shvatanje suštine za-konitosti privrednog rasta i razvoja nije moguće bez razumevanja mehanizma generisanja tehnoloških promena. Diskontinuirani karakter tehnološkog razvoja je ključni uzrok nestabilnosti investicija. Poslovanje savremenih preduzeća se odvija u sve turbulentnijem okruženju. Mikroprocesorska tehnologija je u mnogim slučajevima delovala gotovo trenutno na moralno zastarevanje čitavih proizvodnih grana. Ino-vacije često prerano prekidaju očekivani životni vek proizvoda usled čega se mora


investirati u proizvodno i komercijalno osvajanje proizvoda sa novim tehnološkim ili funkcionalnim karakteristikama.

3) Očekivanja u budućnosti predstavljaju važnu determinantu investicionih aktivnosti. Preduzetnici pristupaju investicionim aktivnostima nakon procene budućih koristi. Sa svoje strane svaka budućnost je neizvesna. Neizvesno je da li će se ostvariti projek-tovane veličine prihoda i troškova. Sta će se desiti ako dođe do značajnih promena u zaradama, troškovima materijala, opreme? Ove promene usloviće različite iznose prinosa investicija u odnosu na projektovane. Sa privređivanjem su povezani razni rizici. Pomenimo samo rizik u vezi moguće promene cene kapitalnih dobara. Sta će se desiti sa investicijama ako cene kapitala na berzama drastčno porastu? Projekat se zbog većih oportunitetnih troškova može naći u zoni negativnih prinosa. Dalje, ako se očekuju nestabilna sistemska rešenja u poreskoj i carinskoj politici, investitori mogu da se uzdrže od investicija. Dakle, očekivanja preduzetnika temelje se na prognozama budućih uslova poslovanja.187 Preduzetnici iako su po svojoj prirodi pripremljeni da se suoče sa rizicima, da računaju na njih, ipak, kod donošenja investicionih odluka u sebi nose optimizam ili pesimizam u odnosu na očekivanja u budućnosti. Optimistička očekivanja preduzetnika stimulatinvo deluju na investi-cione aktivnosti. Suprotno, pesimistička očekivanja obeshrabruju preduzetnike da pristupe realizaciji investicionih projekata. Druga vrsta očekivanja, koja deluju na investicije je očekivani prihod od prodaje. Na makroekonomskom nivou prihodi od prodaje su funkcija agregatne tražnje. To znači da veća očekivana agregatna tražnja stimulativno deluje na proizvodnju, a time i na investicionu aktivnost. Treću vrstu očekivanja predstavljaju očekivanja preduzeća u vezi tekućih troškova. Ona zavise od očekivanog obima proizvodnje i od cena proizvodnih inputa, sirovina, materijala, rada itd. Veće cene proizvodnih inputa smanjiće prinose investicija.

Investicije su opredmećenje kapitala izdvojenog za razvoj. U kontekstu makroekonomskih proučavanja od primame je važnosti dvojak karakter investicija: kao komponente agre-gatne tražnje, s jedne, i kao faktora uvećanja ukupne ponude, s druge strane. Naime, investicije se tretiraju kao izdaci namenjeni kupovini realnog kapitala (oprema, alat, građevinski objekti), tj. investiciona potrošnja predstavlja značajnu komponentu agre-gatne tražnje, ali i kao ključni faktor povećanja ponude.

Svaka makroekonomska analiza investicija mora poći od istraživanja ponašanja preduzeća prilikom donošenja investicionih odluka. Bez razumevanja logike donošenja investicionih odluka u preduzeću nije moguće analizirati suštinu investicija kao osnovne materijalne premise privrednog rasta. Svako preduzeće postavlja sebi pitanje koliki iznos kapitala angažovati u dugom roku? Ono u tom smislu prilagođava svoj proizvodni fond u različitim vremenskim periodima. Za preduzeće je stopa investiranja u suštini stopa prilagođavanja proizvodnog kapaciteta. Zato odgovor na pitanje koliki treba da bude proizvodni kapacitet preduzeća ujedno predstavlja suštinu ekonomskih teorija investicija.

187 Sekulović, M. Kitanović, D. Cvetanović, S. Makroekonomija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997. str. 177.

274 EKONOMIJA

Teorije investicionih aktivnosti predstavljaju jedno od najkontroverznijih područja ekonomske analize. Situacija nije ništa jednostavnija ni kada se ima u vidu istraživanje značaja investicija u rešavanju ključnih razvojnih problema i posebno u proučavanju njiho-vog mesta u promovisanju dometa tehnoloških promena. To je donekle razumljivo kada se ima u vidu da postoji bezbroj faktora koji imaju većeg ili manjeg uticaja na investicionu aktivnost, ali i da svaki od faktora ima različit uticaj, pored ostalog, i u zavisnosti od pojedinih faza privredne konjunkture. Ukratko, može se zaključiti da ni jedna investiciona teorija ne može objasniti sve tipove investicija.

Postoje dva osnovna pristupa u razmatranju odluke o investicijama neke firme. Prvo, firma može odlučiti da kupi neko kapitalno dobro i da na taj način poveća svoje stokove kapitala. Kupovina kapitalnih dobara je nesumnjivo način na koji većina firmi realizuje svoje investicione planove. Međutim, može se pretpostaviti da firma računa da do buduće koristi od investicionih ulaganja dođe uzimanjem nekog kapitalnog dobra pod zakup tj. da do budućih prinosa dođe iznajmljivanjem kapitalnog dobra u određenom periodu vremena plaćajući cenu njegove upotrebe. Ukoliko je ovo poređenje povoljno firma će odmah rentirati kapital. Da li će firma koristiti inteme izvore ili će pribeći spoljnim iz-vorima finansiranja u suštini je nebitno, premda se relevantne cene mogu razlikovati.188 Slično odluci o angažovanju radne snage odluka o tome koliko usluga kapitala treba iznajmiti sledi standardne mikroekonomske smemice. Identično kao što firma koja želi da maksimizira profit iznajmljuje radnu snagu sve dok granični proizvod rada nadmašuje iznose najamnina, tako će firma iznajmljivati kapital sve dok granični proizvod kapitala premašuje troškove iznajmljivanja (rentiranja) kapitala. Privlačnost ovog pristupa leži u činjenici da se usvajanjem iste procedure u pogledu angažovanja kapitala i radne snage mogu proučavati posledice promena relativnih cena proizvodnih faktora pre same odluke o investiranju. Primera radi, rast najamnina pod ostalim nepromenjenim uslovima će imati za posledicu rastuće angažovanje kapitala i obratno.

4. VRSTE I STRUKTURA INVEST1CIJA

U zavisnosti od svrhe i sveobuhvatnosti analize, investicije se mogu podeliti prema različitim kriterijumima.

Prema nameni, investicije se prvo dele na privredne investicije i neprivredne investicije.

Privredne investicije predstavljaju ulaganja u sredstva za rad (osnovna sredstva) privred-nih delatnosti, a u okviru njih u privredne grane i oblasti. Pošto one direktno povećavaju proizvodnu moć privrede, od njihovog obima, strukture i efikasnosti neposredno zavisi tempo budućeg privrednog razvoja. Neprivredne investicije su ulaganja u sredstva za rad

188 Jorgenson, D. Capital Theory and Investment Behaviour’ American Economic Review, No. 53, 1963.; The Theory of Investment Behavior’ in Ferber, R. (ed.) Determinants of Investment Behaviour, National Bureau of Economic Rresearch, New York, 1967.; Jorgenson, D. Siebert, C. A Comparasion Behaviour’, Joumal of Economic Literature, No 9, 1968.


(osnovna sredstva) neprivrednih delatnosti (obrazovanje, kultura, zdravstvo i sl.) i služe za njihovu prostu i proširenu reprodukciju. Razlika između ove dve vrste investicija je u tome što investicije u neprivrednoj delatnosti ne uključuju ulaganja u obrtna sredstva (zalihe, nedovršena proizvodnja i sl.).

Takođe, prema nameni, ali sa drugog aspekta, privredne investicije se dele na investicije u osnovna i investicije u obrtna sredstva. Osnovu ove podele investicija cine osnovne karakter-istike osnovnih, odnosno obrtnih sredstava u procesu proizvodnje. Investicijama u osnovna sredstva povećava se fizički obim i vrednost sredstava za rad. Pod investicijama u obrtna sredstva podrazumevaju se ulaganja u zalihe (sirovine, polufabrikati, nedovršena proiz-vodnja, gotovi proizvodi). Obrtnim sredstvima, po pravilu, iskazujemo vrednost predmeta rada. Razlikovanje bitnih karakteristika osnovnih i obrtnih sredstava značajno je ne samo zbog ove podele investicija, već i zbog karaktera samog procesa investiranja, a takođe i zbog različitosti izvora sredstava za investicije.189

Razlikovanje osnovnih sredstava i obrtnih sredstava bitno je i sa aspekta načina njiho-vog trošenja. Osnovna sredstva postepeno (procentualno od njihove vrednosti) prenose svoju vrednost na gotove proizvode (amortizacija), a obrtna u jednom ciklusu proizvodnje potpuno prenesu svoju vrednost.

Prema tome, odakle potiču sredstva za finansiranje investicija, odnosno prema izvoru sred-stava, obzirom na vrednosnu strukturu društvenog proizvoda, investicije delimo na: neto in-vesticije i bruto investicije.

Neto investicije potiču iz nacionalnog dohotka, odnosno izvor neto investicija je akumu-lacija umanjena za zalihe.

Ni = Ak-Z

Bruto investicije predstavljaju ukupna ulaganjau osnovne fondove (osnovna sredstva), i njihov izvor čine neto investicije (akumulacija) i amortizacija. Dakle,

Bi = Ni + Am

Bruto investicije čine ukupna ulaganja koja potiču iz društvenog proizvoda, a namen-jena su za zamenu dotrajalih i povećanje novih osnovnih sredstava. Specifičnost im je u tome što pored dela koji se finansira iz novostvorene vrednosti (Ak), sadrže i prenesenu vrednost (Am).

U odnosu na uticaj investicija na obim proizvodnje po stanovniku, odnosno prema porastu bruto domaćeg proizvoda i nacionalnog dohotka po stanovniku obzirom na prirodni priraštaj (natalitet) stanovnika, investicije se dele na demografske i ekonomske.

189 Investicije u osnovna sredstva najčešće traju duže vreme, od nekoliko meseci do nekoliko godina (najčešće 3-5 godina), dok se kod investicija u obrtna sredstva njihova vrednost povećava u trenutku odvajanja sredstava za te namene. Zato je za svaku privredu vrlo važno, da po mogućnosti, što manja količina sredstava bude vezana za proces izgradnje novih objekata i kapaciteta i da vreme njihove izgradnje i period aktivizacije dotičnih investicija bude što kraći.

276 EKONOMIJA

Demografske investicije predstavljaju onaj minimalni deo investicija koji se mora ula-gati da bi se obzirom na prirodni priraštaj stanovnika veličina nacionalnog dohotka, odnosno društvenog proizvoda po stanovniku (per capita) održala nepromenjena, odnos-no na postojećem nivou u odnosu na prethodni period. Veličina ovih investicija utvrđuje se primenom tzv. demografske stope investicija. Ako stopa investicija bude ispod nivoa demografskih investicija, dovodi se u pitanje i ugrožava se dostignuti nivo životnog stan-darda.

Ekonomske investicije obezbeđuju porast bruto domaćeg proizvoda, odnosno naciona-lnog dohotka po stanovniku. One predstavljaju razliku stope investicija i stope demograf-skih investicija. Svojom veličinom i strukturom dinamiziraju tempo privrednog i društvenog razvoja zemlje.

Prema tehničkoj strukturi sve investicije dele se na investicije u građevinske objekte i inve-sticije u kapitalnu opremu.

Investicijama u građevinske objekte stvaraju se opšti uslovi za proizvodnju ili za obav-ljanje osnovnih radnih funkcija. Pošto se utiče direktno na to, potrebno ih je minimizirati, odnosno taj deo investicija što je moguće vise smanjiti, ali naravno ne na uštrb funkcional-nosti, trajnosti i sigurnosti gradevinskih objekata. Ove investicije sadrže vrednost ulaganja u niskogradnju, visokogradnju i hidrogradnju.

Investicije u opremu sadrže vrednost mašina, alata, saobraćajnih sredstava, instrume-nata, poslovnog inventara. Njima se neposredno povećava proizvodni potencijal kapa-citeta.

Investicije možemo posmatrati i sa drugih aspekata, pa se one mogu deliti i prema drugim kriterijumima. Tako npr. prema nosiocima investicionih sredstava investicije možemo posmatrati kao investicije iz domaćih i investicije iz stranih izvora. Ili prema kriterijumu kara-ktera izgradnje, možemo govoriti o investicijama u izgradnji novih kapaciteta, investicijama za rekonstrukciju i modemizaciju starih i sl. Takođe, možemo govoriti o investicijama prema kriterijumu vlasništva (državni sektor, privatni sektor), ili prema regionalnom aspektu i sl.

S obzirom na značaj investicija, podele (vrste) investicija, odnosno posmatranje inves-ticija sa različitih aspekata, nema samo puki teorijski značaj.

O njihovom razlikovanju i razgraničenju nužno je voditi računa, pre svega zbog toga što različite vrste investicija imaju i različite uloge u proizvodnji i što se njihove međusobne srazmere stalno menjaju u vremenu, formirajući se u zavisnosti od dostignutog stepena privrednog razvoja. Tako na primer, početnu fazu privrednog razvoja neke zemlje obično karakteriše znatno veće učešće privrednih investicija u odnosu na neprivredne, izgradnja novih kapaciteta, kao i značajnije učešće investicija u građevinske objekte. Sa razvojem privrede, povećavaju se investicije u opremu, rekonstrukciju i modemizaciju, proizvodna oprema dobija znatno veće učešće u tehničkoj strukturi investicija, rastu i neprivredne investicije i sl.

Pored obima investicija, na dinamiku privrednog rasta i privrednog razvoja zemlje bitno utiče i struktura investicija. Zapravo, da bi se ostvario očekivani tempo privrednog rasta i


razvoja zemlje, nužna je i odgovarajuća kompozicija strukture investicija. Od adekvatnog izbora strukture investicija, zavisi i stepen usklađenosti privrednog razvoja, optimalni raz-voj proizvodnih snaga društva i efikasnost investicija.

Struktura investicija obično se posmatra sa tri različita aspekta:190

a) globalna ekonomska struktura investicija;

b) tehnička struktura investicija i

c) reproduktivna struktura investicija.

Problematika izbora strukture investicija je veoma složena. Ona ima dve svoje strane. „Prva strana se odnosi na izbor globalne strukture investicija pod kojom se podrazumeva alokacija investicija između proizvodnih sektora, grana i različitih proizvodnih delatnosti, kao i njihov adekvatan regionalni razmeštaj. Drugu stranu čini izbor investicija u okviru jedne homogene vrste proizvodnje, tj. izbor između različitih investicionih varijanti koje se odnose na istorodnu proizvodnju - proizvodnju istih upotrebnih vrednosti. Prvom vrstom izbora određuje se proizvodna struktura privrede, a drugom se traži najpovoljnije rešenje za ostvarivanje određenih proizvodnih efekata.”191

Globalnom ekonomskom strukturom investicija se vrši raspodela investicionih sredstava na nivou privrede, po privrednim sektorima i granama, odnosno među privrednim delat-nostima. Od izbora globalne strukture investicija, zapravo od optimalnog rasporeda in-vesticija na nivou privrede, zavise i rešenja strateških pitanja svake privrede u politici privrednog razvoja. To zbog toga što taj izbor opredeljuje glavne proizvodne sektore, koji privrednom razvoju daju najveće podsticajne efekte i u kojima se postiže ekonom-ski najefikasnije i najracionalnije iskorišćavanje proizvodnih i drugih prednosti kojima, kao komparativnim prednostima, raspolaže jedna zemlja. Pri tome, za važnije privredne grane, koje su izborom globalne ekonomske strukture investicija označene kao prioriteti i nosioci privrednog rasta i razvoja zemlje, nužno se mora iznaći optimalan regionalan razmeštaj i napraviti adekvatan izbor tehnike i tehnologije.

Izbor globalne ekonomske strukture investicija postaje još složeniji, ako se ima u vidu da nacionalna privreda nije zatvoren sistem, već je deo svetske privrede. Proces izbora se još vise usložnjava i komplikuje činjenicom da se izbor investicija mora posmatrati na dugi rok, pa se onda nužno moraju uzeti u obzir ne samo ekonomski, nego i politički, socijalni i odbrambeno-strategijski aspekti tog izbora.

Globalni ekonomski izbor investicija se nužno mora posmatrati i u vezi sa faktorima privrednog rasta i privrednog razvoja zemlje. U stvari, veza je obostrana. Nije spomo da struktura investicija predstavlja bitan faktor privrednog rasta i privrednog razvoja. Ali još manje je spomo, da stepen dostignutog privrednog razvoja zemlje, te karakter razvojne i investicione politike direktno utiču na obim i strukturu investicija.

U utvrđivanju globalne ekonomske strukture investicija nužno je voditi računa o sledećem:

190 Barać, S., Stakić, B., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008, str. 187.191 Kastratović, M., Menadžment finansija preduzeća, FIM, Beograd, 1997. str. 230.

278 EKONOMIJA

Prvo, o načinu i kriterijumima koji će omogućiti uporedivost različitih aspekata in- �vesticija. Njih obično zadovoljava bazični princip utvrđivanja globalne strukture investicija, naravno uz određene rezerve. Bazični princip, izražen kroz globalni kapitalni koeficijent (odnos između onoga što se ulaže i onoga što se dobije kao konačni rezultat ulaganja), na najopštiji način reguliše odnos delova i celine privrede, favorizirajući takve struktume promene kojim se pojedinačni delovi privrede razvijaju ne na štetu, već u korist celine privrede i kojima se eliminišu elementi, koji su iz bilo kojeg razloga ispod privrednog optimuma.

Međutim, ovaj princip može da važi kao jedini samo u slučaju kada je istovre-meno i na isti način zadovoljen u pojedinačnom preduzeću, grani privrede i u celoj privredi. On se ne sme jednostrano primeniti u globalnoj granskoj struk-turi investicija, bez njegove provere sa aspekta međugranske usklađenosti i privrednog optimuma. U suprotnom, to bi nužno dovelo do pogrešnog razvoja onih grana privrede koje po svojoj prirodi ne mogu biti nosioci privrednog raz-voja.Drugo, o zatečenoj strukturi investicija, o budućim promenama te strukture, sa �obaveznim naglašavanjem najvažnijih proizvodnih prioriteta.Pri tome, uz dužno respektovanje specifičnosti pojedinih zemalja, taj izbor je, �po pravilu, određen oblašću unutrašnje potrošnje, spoljne trgovine i regionalnim razvojem.

Promene u obimu i strukturi potrošnje određuju potrebnu strukturu proizvodnje u grana-ma privrede namenjenim ličnoj potrošnji, a to je bitan parametar za određivanje granske i sektorske strukture investicija.

Spoljna trgovina je jedan od najznačajnijih kriterijuma za izbor prioriteta u ulaganje u odgovarajuće privredne grane i komplekse. Ona diktira veći stepen racionalizacije proiz-vodne strukture korišćenjem komparativnih prednosti kojima jedna zemlja raspolaže.

Globalnu strukturu investicija određuje prostoma, odnosno regionalna dimenzija. Re-gionalni razmeštaj investicija podrazumeva širu razradu ne samo među granskih, nego i među regionalnih dinamičkih podela kod izbora strukture investicija. S druge strane, pravilni regionalni razmeštaj investicija treba da omogući optimalne efekte investicija, tako što će određene grane privrede biti na taj način regionalno razmeštene da osigu-ravaju najveće efekte uz najmanja ulaganja za datu proizvodnju.


5. METODE ZA OCENU EFIKASNOSTI INVESTICIJA

Svakako da se centralno pitanje prilikom svake investicione aktivnosti odnosi na utvrđivanje optimalne količine kapitalnih dobara u koja treba investirati i brzina kojom treba doći do ove optimalne količine kapitalnih dobara. Odnosno, efikasnost investicija zavisi od adekvatnog odgovora na pomenuta pitanja. Prilikom traženja odgovora na ova pitanja neophodno je da se podsetimo da svako investiciono ulaganje karakterše, pojava rashoda, s jedne, i prihoda s druge strane. Budući da se rashodi i prihodi vremenski ne podudaraju neo-phodno je obezbediti koncept vremenske vrednosti novca polazeći od sadašnje vrednosti. Po ovom konceptu dobijeni novčani iznos u budućnosti je po vrednosti manji od ekvivalenta novčanog iznosa dobijenog sada. Zato se kod investiranja vodi računa da se uloženi novac za određeno vreme uveća za kamatu. Respektujući koncept vremenske vrednosti novca moguće je upoređivati rashode i prihode i pored činjenice da se oni vremenski ne podudaraju. To omogućuje svođenje i prihoda i rashoda na isti vremenski trenutak, uglavnom na početni tj. na onaj kada počinje ulaganje. Imajući sve ovo u vidu za deter-minisanje efikasnosti investicionog ulaganja neophodno je da se utvrdi sadašnja vrednost investicionog kapitalnog dobra, zatim njegova granična efikasnost i na bazi toga precizira stopa investiranja u konkretna kapitalna dobra. 192

Neka je iznos novca S0 uložen po tržišnoj kamatnoj stopi R na period od jedne godine. Na kraju te godine investicije će vredeti S0 + S0R ili S0(1 + R).Označimo taj iznos sa S1, gde je izvoma glavnica S0, a indeks označava tačku u vremenu. Ako se vrednost S1 rein-vestira u drugoj godini po istoj kamatnoj stopi ona će na kraju tog perioda dostići iznos S1 + S1R = S1 (1 + R), napisan kao S2. Imajući u vidu da je S1 = S0(1 + R), proizilazi da je S2 iznos novca uložen na period od dve godine po tržišnoj kamatnoj stopi od R posto tj. da je S2 = S0(1 + R)(l + R) = S0(1 + R)2. Razumljivo da ako se iznos novca nastavi da investira u godini vrednost uloženog novca će dostići iznos od St = S0(1 + R)t.

Okrenimo sada pretpostavku postavivši pitanje koji će iznos današnjih ulaganja oprav-dati buduća primanja određene sume novca kroz t godina. Ilustracije radi, pretpostavimo da se sa sigurnošću može ostvariti suma novca S3 u trećoj godini. Budući da je S3 = S0(1 + R)3 proizilazi da je to vrednost koja će opravdati današnja ulaganja početne sume novca S0. Prema tome, S0 je sadašnja vrednost sume S3 koja će biti ostvarena nakon perioda od tri godine. Sadašnja vrednost neto priliva St koji će biti ostvaren kroz t godina jednos-tavno je jednaka S0 = St /(1 + R)t

Ovo je suština svake poslovne odluke o tome koliko treba platiti da bi se steklo jed-no kapitalno dobro koje će donositi buduće prinose. U realnom životu stvari su daleko kompleksnije. Neizvesnosti najrazličitijeg porekla kao i mogućnost inflatomih kretanja u privredi jedan su od najčešćih uzroka odstupanja od ovog realnog modela. Prema tome, obračunavanje sadašnje vrednosti kapitalnog dobra u koje želimo da investiramo, izgleda ovako:

192 Više o ovome videti kod: Shaw, G. McCrosite, M. Greenaway, D. Mcroeconomics, Blackwell, Publishers, London, 1997. str. 41-58.

280 EKONOMIJA

(1+R)(1+R)1+R (1+R)V = +Y1 Y2 Yn+....+2Jn+n n

gde je V sadašnja vrednost posmatranog kapitalnog dobra koja se izjednačuje sa sadašnjom vrednošću neto priliva, n je neto prinos u sagledavanom periodu, nije predviđeni životni vek kapitalnog dobra a J je njegova neamortizaciona vrednost.

Slika br. 25. Sadašnja vrednost investicija

Sadašnja vrednost posmatranog dobra (V) je opadajuća funkcija njegove raspoložive količine (K).

Kao što se može zapaziti iz izraza što je period udaljeniji njegov relativan uticaj je manje izražen. Ukratko, sadašnja vrednost nekog kapitalnog dobra povezana je neto prihodom koji može biti ostvaren po osnovi njegovog vlasništva. Pitanje koje ostaje odnosi se na činioce koji determinišu buduće prinose. Neizbežno mnoge determinante se ovde javljaju uključujući psihološke faktore kao što je stanje poslovnog poverenja, koje može a ne mora biti zasnovano na relevantnim ekonomskim kriterijumima. Bez ikakve sumnje jedan od bitnih faktora će biti veličina stokova posmatranih kapitalnih dobara. Povećanje količine jednog kapitalnog dobra povećava potencijalnu ponudu tog dobra i analogno tome snižava potencijalnu cenu tog dobra. Zbog toga odnos između sadašnje vrednosti nekog dobra i ukupne raspoložive količine dobara takve vrste predstavlja indirektnu ko-relativnu vezu prikazanu na slici br. 26.

Iz prethodnog teksta moglo se zapaziti da se sadašnja vrednost nekog investicionog dobra izračunava pomoću složenog kamatnog računa. Uz kamatnu stopu od R posto sto novčanih jedinica će se uvećati na 100(1 + R) jedinica. Ako se isti iznos novca označi sa K0 ukamaćivanje tokom n godina njegova konačna vrednost iznosi Kn= K0(l + R)n. Ukratko, krajnja vrednost kapitala Kn nakon n godina uz kamatnu stopu R posto jednaka je početnoj vrednosti kapitala K0 pomnoženoj dekurzivnim kamatnim faktorom (1 + R) dignutim na n-tu potenciju.


U slučaju da se prirast kapitala (glavnice) K0 događa kontinuirano, slučaj kontinuira-nog ukamaćivanja se može označiti kao Kn = K0e

Rt, gde je e baza prirodnog logaritma. Kada znamo konačnu vrednost kapitala nakon n godina uz kamatnu stopu R posto tada ćemo njenu sadašnju vrednost izračunati na taj način što ćemo tu konačnu vrednost podeliti sa dekurzivnim kamatnim faktorom na n-tu potenciju. Ukratko, sadašnja vrednost iznosi

(1+R)K0 = n

Kn

pri čemu je Kn kapital koji se može ostvariti za n godina uz kamatnu stopu od R posto ima sadašnju vrednost K0. U slučaju kontinuiranog ukamaćivanja imamo 193

K0R

= tKne

Do sada smo se bavili određivanjem sadašnje vrednosti jednog investicionog dobra, odnosno bavili smo se pitanjem koliko vredi to dobro. U analitičkom smislu, sadašnja vrednost nekog investicionog dobra može biti identifikovana sa cenom koju je spreman da plati onaj koji investira u odredeno kapitalno dobro. Rečju, sadašnju vrednost konkretnog kapitalnog dobra poistovećujemo sa pojmom ”tražena cena” (demand price). Međutim, investiciona odluka ne zavisi samo od maksimalne cene koju je spreman da plati investitor za sticanje određenog kapitalnog dobra tj. tražene cene. Investiciona odluka zavisi i od novčanog iznosa koji stvamo treba izdvojiti za raspolaganje tj., kupovinu konkretnog kap-italnog dobra u koje se investira. Jasno, jedino ako sadašnja vrednost kapitalnog dobra, ”tražena cena” nadmašuje troškove nabavke kapitalnog dobra ima smisla donositi inves-ticionu odluku. Sledeći principe marginalista moguće je pretpostaviti da se investiranjem u bilo koje kapitalno dobro može doći do tačke gde će sadašnja vrednost biti izjednačena sa troškovima nabavke tog kapitalnog dobra.

U svakom slučaju neophodno je napraviti strogu distinkciju između kategorija investici-ja na nivou preduzeća ili pojedinca i investicija na nivou privrede kao celine. Kada se ima u vidu firma logično je da će se investiciona odluka donositi na bazi komparacije između sadašnje vrednosti kapitalnog dobra i toškova nabavke istog. Ali sa makro stanovišta investicione odluke donose se komparacijom sadašnje vrednosti kapitalnog dobra i ”cene ponude” istog. Pod ”cenom ponude” kapitalnog dobra podrazumevamo novčani iznos koji je neophodan za stvaranje novoproizvedenih kapitalnih dobara od strane proizvođača tih kapitalnih dobara. Kao što se može uočiti utvrđivanje optimalne količine kapitalnih do-bara u koja treba investirati na makro i mikro nivou se razlikuju u tome što se sa sadašnjom vrednošću kapitalnog dobra, na mikro nivou upoređuje veličina troškova nabavke istog. Dok se na makro nivou umesto troškova nabavke, sa sadašnjom vrednošću kapitalnog dobra upoređuje veličina ”cene ponude”istog. Ovo se čini iz razloga što investicije na makro nivou predstavljaju jednu od četiri komponete makroekonomskog identiteta bruto nacionalnog proizvoda (Y = C +I+ G + Xn). Pa prema tome troškovi nabavke kapitalnog dobra se mogu odnositi na već postojeća, a ne samo na novo proizvedena kapitalna 193 Babić, M., Makroekonomski modeli, Narodne novine, Zagreb, 1991., str. 223.

282 EKONOMIJA

dobra, koja su jedino relevantna za naš pomenuti makroekonomski identitet. Proizilazi da ukoliko sadašnja vrednost kapitalnog dobra nadmašuje njegovu ”cenu ponude”, onda je ekonomski opravdano ulagati u njegovu kupovinu. Suprotno, u slučaju da je sadašnja vrednost manja od njegove ”cene ponude” nema logike pristupati investicinim ulaganjima. Napred objašnjena logika investicionog ponašanja predstavljena je na slici br. 26. Ako se zane-mari uticaj faktora neizvesnosti onda je evidentno da je optimalna količina posmatranog kapitalnog dobra K* determinisana jednakošću sadašnje vrednosti kapitalnog dobra V i ”cene ponude” kapitalnog dobra X .

Slika br. 26. Određivanje optimalne količine kapitala

Optimaln količina posmatranog investicionog dobra K* se nalazi na preseku krive sadašnje vrednosti (V) i cene ponude posmatranog kapitalnog dobra (X).

Optimalnu kolčinu posmatranog kapitalnog dobra K* menja veličina kamatne stope. Sniženje tržišne kamatne stope R deluje na uvećanje sadašnje vrednosti neto priliva što se grafički može predstaviti translacijom krive V udesno u položaj V1. Na isti način smanjenje kamatne stope može delovati na snižavanje ”cene ponude” kapitalnog dobra tj. na po-meranje krive ponude kapitala sa X na X1. Oba ova uticaja imaju za posledicu povećanje optimalnog nivoa posmatranog kapitalnog dobra što je prikazano na slici br. 27.

Slika br. 27. Efekat smanjenja kamatne stope na pomeranje optimalne količine kapitala


Sniženje kamatnih stopa pod ostalim nepromenjenim uslovima deluje na rast sadašnje vrednosti posmatranog kapitalnog dobra, što za posledicu ima translaciju krive V u položaj V1. Istovremeno ovo sniženje deluje i na smanjenje ”cene ponude” kapitalnog dobra tj. na pomeranje krive X u položaj X1. Posledica pomeranja V i X krive je uvećanje optimalnog nivoa kapitalnog dobra sa K*na K*1.

Preduzeća realizuju investicione projekte sa ciljem da ostvare profit. Na visinu inve-sticija, bez obzira na način finansiranja projekta uvek će imati uticaja visina kamatne stope. Visina kamatne stope utiče na veličinu sadašnje vrednosti očekivanih prinosa inve-sticija. Promena visine kamatne stope menja diskontovanu vrednost prinosa. Rast kamatne stope dovodi do smanjenja veličine investicija. Suprotno, smanjenje kamatnih stopa na tržištu novca pozitivno deluje na veličinu investicija. Ovakvo ponašanje investicija ima svoju ekonomsku logiku. Najkraće, ukoliko su očekivani godišnji prinosi od investicija veći u poređenju sa visinom prinosa koji bi se ostvarili u obliku kamata u slučaju da je ekonomski subjekt svoj novac dao na štednju, onda on razumljivo nema interesa da investira. To znači da se prilikom računanja prinosa mora uzeti u obzir i izgubljena korist od kamate koja bi se ostvarila pod pretpostavkom da se raspoloživi novac plasirao na tržištu novca.

6. EKONOMSKA EFEKTIVNOST INVESTICIJA KAO FAKTOR DUGOROČNOG EKONOMSKOG RAZVOJA

U delu u kome smo govorili o investicijama, istakli smo da one predstavljaju jednu od centralnih tema u oblasti makroekonomije, i to, kako sa stanovišta njihovog uticaja na kretanje društvenog bruto proizvoda, tako i sa stanovišta njihovog dejstva na definisa-nje monetame i fiskalne politike, čime se značajno opredeljuje funkcionisanje i karakter ekonomije jedne zemlje.

Sagledavanje investicija kao opredeljujućeg faktora ekonomskog razvoja posebno dobija na značaju proučavanjem ekonomske efektivnosti investicija. Efektivnost investicija izražava se odnosom između kapitala (osnovnih materijalnih proizvodnih fondova) i proizvod-nje ili odnosom investicija i proizvodnje. Drugim rečima, ekonomska efektivnost investicija u suštini izražava odnos između utrošaka kapitala i njihovog proizvodnog efekta. Otuda se u daljim izlaganjima možemo služiti terminom kapitalni koeficijent ili koeficijent efektivnos-ti za izračunavanje ekonomske efektivnosti investicija. Ako prethodno rečeno, želimo da izrazimo kvantitativno, odnosno ako sa K obeležimo proizvodne fondove, sa Y rezultate proizvodnje, tada kapitalni koeficijent (k), možemo izraziti kao:

Kk

Y=

284 EKONOMIJA

Ovde se radi o prosečnom kapitalnom koeficijentu koji izražava stepen snabdevenosti proizvodnje kapitalom, odnosno koji pokazuje koliko jedinica kapitala dolazi na jednu je-dinicu proizvodnje, te prema tome i kakav je proizvodni efekat svake jedinice kapitala. Iz navedene formule prosečnog kapitalnog koeficijenta možemo izvesti i definiciju kapitala, tj. K=Yk, kao i definiciju proizvodnje Y = K/k.

Iz napred datih formula možemo napraviti korelaciju između investicija i kretanja društvenog bruto proizvoda. Investicije, kao sastavni deo društvenog bruto proizvoda, su po pravilu procentualno veće kod brzo rastućih ekonomija, nego kod onih nacionalnih ekonomija kod kojih su niske stope privrednog rasta.

Obmuti izraz kapitalnog koeficijenta nazivamo koeficijent efektivnosti, i on se može izra-ziti kao:

1 Ye

k K= =

U savremenoj ekonomskoj literaturi sve više se, kod izražavanja kapitalnog koeficijen-ta, posmatra ukupan funkcionirajući kapital, bez obzira da li je angažovan u proizvodnoj sferi prema nacionalnom proizvodu u koji su sadržane i usluge neproizvodnih delatnosti. Smatramo da šire obuhvatanje kapitala ima korisne praktične implikacije. Pošto je kapital relativno oskudan faktor, društvo mora biti zainteresovano za njegovu racionalnu upotre-bu u svim oblastima društvenog života i za merenje njegovog učinka i u područjima koja se ograničavaju samo na neposrednu materijalnu proizvodnju.

Ako osnovne proizvodne fondove raščlanimo na svoja dva glavna dela, s obzirom na različitu ulogu u procesu proizvodnje, dobićemo formulu prosečnog kapitalnog koefici-jenta, koji svaki ovaj deo upoređuje sa ostvarenom proizvodnjom. Ako sa Kt obeležimo kapitalnu opremu, a sa Kg građevinski deo, formula za izračunavanje prosečnog kapitalnog koeficijenta biće:

K t K gk

Y Y= +

Ovaj način raščlanjavanja kapitalnog koeficijenta omogućava da se u ekonomskoj analizi posebno prati uticaj tehničkog progresa na poboljšanje kvaliteta i efektivnosti opreme, kao i njegov uticaj na opštu efektivnost građevinarstva, a samim tim da se ispi-tuje dejstvo tehničke strukture investicija na rast proizvodnje.

Iz prednjeg rečeno, može se izvesti zaključak da je investiciona odluka izvedena iz analize odnosa marginalne koristi i troškova. Relevantno povezani koncept odnosi se na marginalnu produktivnost rada. To je odnos dodatnog outputa koji se dobija ulaganjem dodatnog kapitala. Marginalna produktivnost kapitala izražava se kao odnos ∆Y/∆K, odnosno ∆Y/I, i meri se kao nagib odgovarajuće proizvodne funkcije.

Izražavanje efektivnosti investicija putem marginalnog kapitalnog koeficijenta znači sameravanje odnosa između prirasta kapitala i prirasta proizvodnje i definiše se kao:


1 0

1 0

K K Ik '

Y Y Y−

= =− Δ

dok je marginalni koeficijent efektivnosti samo obmut izraz

1 0

1 0

Y Y Ye'

K K I− Δ

= =−

Prirast kapitala je rezultat investicija, otuda je logično što marginalni kapitalni koe-ficijent predstavlja odnos prirasta investicija prema prirastu proizvodnje, te se njime meri učinak investicija i utvrđuje koliko jedna jedinica investicija odbacuje novih jedinica proiz-vodnje. Marginalni kapitalni koeficijent istovremeno pokazuje u kom se vremenu preduze-ta investicija potpuno reprodukuje kroz ostvareni porast proizvodnje. Ako je, na primer, kapitalni koeficijenat 4, onda to znači da se ta investicija u roku od 4 godine potpuno reprodukuje u odgovarajućem porastu proizvodnje.

U praksi se marginalni kapitalni koeficijenat može koristiti kao istodobni ili sa vre-menskim razmakom. Kada govorimo o istodobnom kapitalnom koeficijentu, tada vršimo poređenje investicija jednog perioda sa porastom proizvodnje istog tog perioda. Mar-ginalni kapitalni koeficijent sa vremenskim razmakom uzima u obzir period gradnje, tj. vremenski razmak koji je potreban da bi se investicije pretvorile u aktivne proizvodne fondove. Ako je aktivizacioni period, na primer, 5 godina, onda se investicije prethodnog petogodišnjeg perioda upoređuju sa porastom proizvodnje sledećeg petogodišnjeg pe-rioda. Ako sa t obeležimo period za koji se vrši merenje efektivnosti, a sa m aktivizacioni period, kapitalni koeficijent sa vremenskim razmakom možemo izraziti kao:

tm

I mk

Y−

=Δ

U literaturi je poznato izražavanje kapitalnog koeficijenta putem odgovarajućih stopa rasta. Ova vrsta marginalnog kapitalnog koeficijenta poznata u aglosaksonskoj literaturi kao Incremental capital output ratio, ili skraćeno ”ICOR” omogućava da se utvrdi kakva se stopa privrednog rasta može postići sa datom stopom investicija, i obratno, kakva je stopa investicija potrebna za dostizanje određene stope privrednog rasta. Njega prema tome, definišemo kao:

iy

ik

r=

gde je i - stopa investicija, a ry - stopa privrednog rasta.

286 EKONOMIJA

Kad govorimo o ekonomskoj efektivnosti investicija, treba istaći potrebu razlikovanja opšteprivrednog, granskog i kapitalnog koeficijenta firme, u zavisnosti od toga da li se odnosi na privredu kao celinu, ili na grane ili na pojedine firme. Opšteprivredni kapitalni koeficijent je sumami rezultat kapitalnih koeficijenata u pojedinim privrednim granama te se, pri tome, dobija kao prosek granskih koeficijenata, i zato ga možemo izraziti na sledeći način:

1 2 3 n

1 2 3 n

I I I ... IIY Y Y Y ... Y

+ + + +=

Δ Δ + Δ + Δ + + Δ

gde je sa Y obeležen bruto domaći proizvod cele privrede, sa Y1, Y2, Y3, Yn - deo bruto domaćeg proizvoda pojedinih grana, dok I1, I2, I3, In predstavljaju investicije u različite grane nacionalne privrede.194

Kapitalni koeficijent, na dugi rok pokazuje tendenciju opadanja pod dejstvom stalnog tehničkog progresa. Na kretanje kapitalnog koeficijenta utiču brojni faktori. Ako pođemo od jedne globalne sistematizacije, možemo ih podeliti u dve osnovne grupe. Oni čije je delovanje trajno i dugoročno i oni koji mogu biti od većeg značaja u nešto kraćim vremen-skim periodima ili u različitim fazama privrednog razvoja.

U prvu grupu spadaju dva dugoročna faktora:

a) privredni sistem, koji čini opštu institucionalnu osnovu privrednog razvoja i

b) napredak nauke i tehnike.

Kada se privredni razvoj posmatra na kraći rok, tada drugi momenti imaju veći i neposred-niji značaj za kretanje kapitalnog koeficijenta. Nabrojaćemo neke od ovih faktora:

struktura investicija za određeni vremenski period, �

promena u stepenu korišćenja proizvodnih fondova, �

vreme gradnje i vreme aktivizacije, �

zatvaranje uskih grla proizvodnje i slično. �

Kapitalni koeficijenat nalazi vrlo racionalnu upotrebu u ekonomskoj analizi. On je, pre svega, neophodna veličina u odmeravanju moguće stope ekonomskog rasta, te je samim tim polazni bazični element u svim dinamičkim modelima koji se bave faktorima privrednog rasta. Pomoću njega se ustanovljava masa investicija potrebna za određeno povećanje proizvodnje, odnosno opšta investiciona kvota za željeno ubrzanje privrednog razvoja. Međutim, njegova najvažnija uloga je u merenju makroekonomskih efekata inves-ticija, u ispitivanju efektivnosti supstitucije rada kapitalom i, uopšte, u merenju ekonomskih rezultata tehničkog progresa u ekonomiji kao celini.

194 Rosić, I., Veselinović, P., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2006, str.161.


1. OSNOVNI KONCEPT EKONOMSKE POLITIKE

Funkcionisanje savremenih privreda nužno nameće pitanje ciljeva, nosilaca, mera i instrumenata ekonomske politike. Ako se ekonomska politika shvati kao svesno delovanje društva na privredu, ili kao aktivnost privrednih subjekata da određenim sredstvima, merama i instrumentima ostvare utvrđene ekonomske ciljeve, onda se funkcionisanje jedne privrede teško pravilno može objasniti bez razmatranja ekonomsko političkih ciljeva i mera. Mehanizam kojim se na nacionalnom nivou realizuje politika razvoja savremenih tržišnih privreda je ekonomska politika. Sadržaj ekonomske politike obuhvata složena pitanja održavanja opšte ravnoteže i stimulisanja privrednog rasta.

Ekonomsku politiku možemo da definišemo kao aktivnost države kojom ona u skladu sa zadatim ciljevima utiče na ekonomsku aktivnost, odnosno, na (promenu) ponašanja ekonom-skih učesnika u željenom pravcu. Na taj način, ekonomska politika predstavlja sastavni deo koordinacionog mehanizma kao jedne od ključnih privredno-sistemskih odrednica. S druge strane, ekonomska politika kojom se utiče na (re)alokaciju ljudskih i materijalnih resursa, u značajnoj meri je određena i ostalim odrednicama privrednog sistema: dominirajućim oblikom svojine, načinom donošenja odluka i motivacionim sistemom.

Odgovarajućim instrumentima i merama ekonomske politike, država nastoji da aktivnos-ti privrednih učesnika usmeri u željenom smeru, čime se realizuju kratkoročni i dugoročni društveno-ekonomski ciljevi. Na temelju najnovijih spoznaja ekonomske nauke, savreme-na država nastoji da paletom najraznovrsnijih mera kreira adekvatnu makroekonomsku politiku. U koncipiranju svojih aktivnosti ekonomska politika polazi od savremene mak-roekonomske analize i na nju se neposredno naslanja. Ekonomska politika podrazumeva posredne metode delovanja na odvijanje privrednih procesa. Svrha njenih akcija nije direktno pomeranje na poželjne upotrebe nego delovanje na subjekte koji raspolažu resursima i donose odluke o pravcima njihovog angažovanja.

Glava V

ULOGA EKONOMSKE POLITIKE U FUNKCIONISANJU EKONOMIIJE

288 EKONOMIJA

„Shvaćena kao skup postupaka i akcija koji imaju karakter posrednog uspravljanja ekonomska politika pretpostavlja da su ispunjeni određeni uslovi. Oni se sastoje u re-sponzivnosti privrednih subjekata, koji autonomno odlučuju u jednom privrednom ambi-jentu, na upravljačke impulse koje ekonomska politika emituje putem svojih mera i akcija. Zato je potrebna dovoljno intezivna motivacija subjekta odlučivanja da dostignu što veće vrednosti svojih funkcija cilja, kao i njihova sposobnost da biraju odluke i formulišu politiku koja je najviše na liniji takve optimizacije”.195 Ukratko, instrumentima i merama ekonomske politike država kreira ponašanje učesnika u ekonomskom životu, odnosno ona u uslovima tržišnog načina privređivanja ne limitira slobodu izbora učesnika u ekonomskim procesi-ma. Slobodu učesnika u ekonomskom životu bitno determiniše privredni i pravni ambijent koga u značajnom stepenu profiliraju uprvo instrumenti ekonomske politike.

Ekonomska politika kao najvažniji instrument svesnog upravljačkog podsistema u zemljama razvijenog tržišta pored alokativne tj. razvojne funkcije ima distributivnu i uravnotežavajuću funkciju.

Zavisno od aspekta posmatranja strukture konkretnog privrednog sistema, ekonomska politika može biti opšta ekonomska politika i parcijalne ekonomske politike. U odnosu na koje se privredne delatnosti primenjuju mere ekonomske politike, ekonomska politika može biti primenjena na industriju, agrar, saobraćaj i druge grane. Ako se posmatra celina procesa društvene reprodukcije, govori se o ekonomskoj politici proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje.

Brojni teoretičari ekonomsku politiku dele na sistemsku i procesnu (tekuću) ekonomsku poli-tiku.196 Sistemska politika sadrži pravila ponašanja kojih se prilikom svojih odluka moraju pridržavati svi ekonomski učesnici kao i nosioci ekonomske politike. Ova pravila pred-stavljaju obično skup obavezujućih pravnih normi kojima se definiše ekonomski poredak jedne zemlje. Nasuprot tome, procesna (tekuća) politika znači neposredno uticanje putem merljivih veličina (cene, stope, vrednosti, količine, itd.) kojima država pojedinačne odluke ekonomskih učesnika usmerava u željenom pravcu.

Sistemska politika se operacionalizuje pomoću kvalitativnih instrumenata a tekuća putem kvantitativnih instrumenata ekonomske politike. Kvalitativni instrumenti predstavljaju pravne, institucionalne okvire kojima se trajnije i temeljnije menja funkcionisanje samog privrednog sistema. Kada je reč o tržišnim privredama to su, na primer, donošenje zakona o zaštiti i unapređenju konkurencije, zakoni o zaštiti potrošača, pravila o funkcionisanju tržišta rada, zakoni o centralnoj banci i sl. S druge strane, kvantitativni instrumenti predstavljaju in-strumentalne varijable (kamatne stope, poreske stope i sl.) čijim menjanjem država utiče na ostvarivanje kratkoročnih ciljeva pune zaposlenosti, stabilnosti cena i platno-bilansne ravnoteže.

Osnovni koncept ekonomske politike koju vodi jedna zemlja uvek odražava međuza-visnost između ekonomske i političke sfere života. Tačnije, izborom osnovnog koncepta

195 Madžar, Lj., Makroekonomsko planiranje i tržišna privreda, Savezni sekretarijat za razvoj i nauku, Beograd, 2001. godina, str. 183.

196 Dato na osnovu Cassel, D., ur., Wirtschaftspolitik im Systemvergleich, Verlag Vahlen, Munchen, 1984., str. 1-23.


ekonomske politike konkretizuje se i usaglašava ”politička ponuda” i ”politička tražnja” u oblasti ekonomske aktivnosti države. U tom smislu može se govoriti o suštinskoj razlici koja postoji između ekonomske politike koja se oslanja na tržišni sistem i parlamentamu demokratiju i one koja je izraz komandne privrede i jednopartijskog političkog sistema. U prvom slučaju država putem ekonomske politike konkretizuje svoju ”političku ponudu” čime pokušava da zadovolji ”političku tražnju” za ostvarenjem određenih ekonomskih ciljeva koja se ispoljava kroz zahteve birača, političkih stranaka, interesnih grupa, raznih udruženja i sl. U parlamentarnom sistemu, nosioci ekonomske politike su pod stalnom kontrolom i proverom i pritiskom da se stalno prilagođavaju i po potrebi menjaju svoju ”političku po-nudu”. U slučaju komandne privrede i društva tog mehanizma demokratske kontrole izbora koncepta i vođenja ekonomske politike nema jer se ona sprovodi direktivama uz ideološku argumentaciju izabranih ciljeva i instrumenata. To je i suštinska razlika između dva kon-cepta ekonomske politike nezavisno od niza pojavnih sličnosti u vezi definisanja ciljeva i instrumenata ekonomske politike.

2. NOSIOCI, CILJEVI I INSTRUMENTI EKONOMSKE POLITIKE

Država u svojoj aktivnosti nastoji da pored političkih ostvaruje niz opšteprihvaćenih socio-ekonomskih ciljeva kao što su: porast materijalnog blagostanja, veća jedna-kost u raspodeli nacionalnog dohotka i u vezi stim smanjivanje socijalnih tenzija, veća međunarodna konkurentnost i sl. Da bi ostvarila ove globalne ciljeve država definiše svoje specifične ciljeve ili zadatke koji se mogu izraziti u ekonomskim veličinama i koji se mogu kvantifikovati, odnosno, meriti.

Nosioci ekonomske politike, tj. subjekti koji na bilo koji način učestvuju u kreiranju, definisa-nju i sprovođenju mera i instrumenata ekonomske politike su brojni i raznovrsni.

Kao i svaka ekonomska odluka, tako i bilo koja mera (ili instrument) ekonomske poli-tike, najpre mora biti definisana sa aspekta ekonomskog cilja koji se njome postiže, zatim konkretizovana na određeno područje privrednog sistema putem zakonskog propisa ili praktičnom interventnom merom, a tek na kraju, sprovedena putem izvršnih organa države ili njenih institucija.

Prva grupa nosilaca ekonomske politike pripada grupi njenih kreatora. To je stručni deo posla koji sprovode timovi stručnjaka različitog profila. U kreiranju ekonomske politike oni prevashodno moraju poći od naučnih rezultata opšte ekonomske teorije i istorijskih iskusta-va svoga i drugih privrednih sistema. Ova grupa nosilaca može biti neinstitucionalizovana (koordinaciona), što je ređi slučaj, ili institucionalizovana (planski organi, vlada, instituti, državne institucije), što je po pravilu slučaj u svim privrednim sistemima.

Druga grupa nosilaca ekonomske politike je institucionalizovana kroz predstavničke organe, organe parlamentame vlasti ili vladu jedne zemlje. Mere i instrumenti ekonomske politike najčešće se ne donose separatno, već u okviru određenog razvojnog projekta, programa

290 EKONOMIJA

stabilizacije ili programa razvoja. Zavisno od konkretnog privrednog sistema i dostignutog nivoa parlamentame i informativne slobode, ovoj fazi prethodi određena propagandno-indformatička i spoznajno-edukativna rasprava svih relevantnih privrednih subjekata o nameravanim ciljevima, merama i instrumentima ekonomske politike.

Izvršni organi države pripadaju trećoj grupi nosilaca ekonomske politike. Naime, nosi-oci ekonomske politike koji odlučuju o ciljevima daju manja ili veća ovlašćenja izvršnim organima u realizaciji utvrđenih ciljeva, što praktično znači, u sprovođenju konkretnih mera i instrumenata ekonomske politike. Ovakva ovlašćenja koja se daju izvršnim državnim org-anima, mogu biti vrlo široka ili vrlo konkretna, što zavisi od karaktera države i karaktera mere kojom se ostvaruje projektovani cilj ekonomske politike.

Pored navedenih, nosioci ekonomske politike su svakako i privredni subjekti. U stvari, ekonomska politika nije apstraktan skup mera i instrumenata koji je moguće primeniti na svaki privredni sistem bez izuzetaka, već ona zavisi ne samo od vladajućih proizvodnih odnosa, nivoa razvoja materijalnih proizvodnih snaga, već i od ekonomske snage i organi-zovanosti privrednih subjekata na čije se poslovanje mere ekonomske politike i primenjuju.

U načelu se može govoriti o dugoročnim i kratkoročnim ciljevima ekonomske poli-tike.197 Tipični dugoročni ciljevi su: ekspanzija proizvodnje, odnosno, veći privredni rast, povećanje efikasnosti i globalne produktivnosti, poboljšanja u alokaciji faktora proizvod-nje, poboljšanja u raspodeli nacionalnog dohotka, zadovoljavanje zajedničkih potreba, efikasnije uključivanje u međunarodnu privredu i povećavanje međunarodne konkurent-nosti. Kratkoročni, ili operativni ciljevi sastavni su deo tekuće ekonomske politike. Tipični kratkoročni ciljevi su: puna zaposlenost, stabilnost cena i poboljšanja u platnom bilansu zemlje.

Praksa mnogih zemalja pokazala je da su neki ciljevi međusobno komplementarni a drugi konfliktni. Tipični konfliktni ciljevi su: puna zaposlenost s jedne i stabilnost cena, odnosno, ravnoteža platnog bilansa s druge strane; zatim, stabilnost cena s jedne i ekspan-zija proizvodnje, zadovoljenje zajedničkih potreba i preraspodela nacionalnog dohotka s druge strane; najzad, uravnoteženje platnog bilansa s jedne i ekspanzija proizvodnje, kolektivna potrošnja i preraspodela nacionalnog dohotka s druge strane.

Kada je reč o komplementamim ciljevima mogu se navesti sledeći parovi: puna zapos-lenost i zaštita domaće privrede; stabilnost cena i ravnoteža platnog bilansa; ekspanzija i kolektivna potrošnja; ekspanzija i zaštita domaće privrede; redistribucija dohotka i tome slično.

Instrumenti su sredstva pomoću kojih nosioci ekonomske politike ostvaruju postavljene ciljeve. Putem instrumenata, država deluje na ponašanje pojedinih aktera privređivanja. Instrumenti moraju biti od strane države dobro osmišljeni, a njihova upotreba podrazumeva izuzetnu koordinisanost akcija. Korišćenjem različitih instrumenata država deluje posred-nim putem na promenu ponašanja pojedinih ekonomskih subjekata. Instrumenti ekonomske politike su varijable koje kontroliše država i pomoću kojih ona deluje na ekonomski me-hanizam u cilju ostvarenja ključnih makroekonomskih ciljeva. Treba napomenuti da dejstvo

197 Bomstein, M., Comparative Economic Systems, Irwin, Homewood, 1989, str. 1-3.


instrumenata ekonomske politike nije jednoznačno. Uticajem u pravcu ostvarenja nekog precizno definisanog zadatka može se istovremeno otežati ispunjenje nekog drugog cilja. To u krajnjoj istanci upućuje na zaključak da je proces kreiranja i realizacije ekonomske politike izuzetno složen postupak koji je neminovno praćen rizikom pogrešnih procena i nesvrsishodnih poteza.

Osnovni problem u adekvatnom izboru i kvantitativnom dimenzioniranju pojedinih in-strumenata proizilazi iz mnogostruke međuzavisnosti ciljeva i instrumenata ekonomske poli-tike. Gotovo da i nema instrumenata ekonomske politike kojim se deluje samo na jedan cilj, ali su retki i ciljevi koji su pod dejstvom samo jednog instrumenta. Stvar dodatno kompli-kuje činjenica što su i ciljevi i instrumenti međusobno veoma zavisni. U principu, što je veći broj instrumenata ekonomske politike, put do koncipiranja konzistentne makroekonomske politike je lakši. Ukratko, multiinstrumentalnost je jedna od bitnih karakteristika ekonomske politike.

U literaturi postoji veliki broj različitih načina razvrstavanja instrumenata ekonomske politike. Po jednom broju autora sve instrumente ekonomske politike moguće je razvrstati u sledećih pet grupa: 1) instrumente javnih finansija, 2) instrumente novca i kredita, 3) instru-mente deviznog kursa, 4) instrumente direktne kontrole i 5) instrumente promene institucio-nalnih aranžmana. Interesantan je pristup grupe britanskih ekonomista koji sve instrumente ekonomske politike dele na : 1) instrumente fiskalne politike, 2) instrumente monetame politike, 3) instrumente kontrole cena i dohodaka, 4) instrumente deviznog kursa i 5) instrumente poli-tike zapošljavanja u javnom sektoru. Razumljivo je da postoje i drugačiji načini razvrsta-vanja najvažnijih instrumenata ekonomske politike, ali se na njihovoj elaboraciji nećemo detaljnije zadržavati.

Mere ekonomske politike su postupci usmereni u pravcu promene ili ukidanja postojećih in-strumenata ili, pak, uvođenja novih instrumenata makroekonomske politike. Merama ekonom-ske politike država deluje na aktivnost privrednih učesnika u željenom smeru. Pomoću njih se realizuju kratkoročni i dugoročni ekonomski ciljevi. Na temelju najnovijih spoznaja ekonomske teorije, savremena država nastoji da paletom najraznovrsnijih mera kreira najefikasniju ekonomsku politiku.

3. NAJZNAČAJNIJI SEGMENTI EKONOMSKE POLITIKE

3.1. MONETARNA POLITIKA

Značaj monetame komponente za nesmetano funkcionisanje tržišnih privreda je veliki, imajući u vidu činjenicu da se priroda monetamih agregata menja izuzetnom dinamikom, s jedne, kao i da se i sam karakter savremenih privrednih sistema neprekidno transformiše, s druge strane. Izučavanje tog značaja je izuzetno složeno ekonomsko pitanje. Moguće je

292 EKONOMIJA

zaključiti da postoji autonomni monetami mehanizam koji prevazilazi jednostavne ideje kvantitativne teorije novca. Naime, moguće je sve ekonomske aktivnosti pratiti kako u ob-liku realnih, tako u formi novčanih tj. monetamih tokova.

Za razliku od klasične, modema monetama teorija i politika polazi od stava po kome u nacionalnoj privredi postoji međusobna uslovljenost kretanja monetamih agregata, s jedne, i realnih privrednih tokova kao što su zaposlenost i privredni rast, s druge strane. Složene procese monetame multiplikacije realizuje centralna banka uz pomoć tri vrste instru-menata: operacijama na otvorenom tržištu, politikom obaveznih rezervi i politikom diskontne stope. Valja, međutim, imati u vidu činjenicu da „finansijska revolucija”, koja se ogleda u procesu uvođenja mnogih novih oblika elektronskog novca umanjuje moć centralne banke u pogledu vođenja adekvatne monetamo-kreditne politike.

Veći je broj kanala uticaja monetame komponente na realna ekonomska kretanja. Najznačajnija su sledeća dva: promena kamatnih stopa i promena količine novca u opticaju. Prvi transmisioni mehanizam monetame politike zastupaju kejnsijanci, dok drugom pred-nost daju monetaristi. Ekonomisti koji zastupaju kejnsijanske stavove ističu da je osnovni cilj monetame politike održavanje stabilnog i zadovoljavajućeg nivoa kamatnih stopa, čime se stvara ambijent pogodan za rast investicija koje procesom multiplikacije utiču na porast bruto domaćeg proizvoda. Suprotno, monetaristi insistiraju na kontroli monetame mase, ističući da konstantne stope monetamog rasta doprinose stabilnosti nacionalne privrede i izbegavanju inflacionih i deflacionih poremećaja. Pragmatski, pak, smisao najnovijeg iskustva u visoko industrijalizovanim privredama govori o njihovoj svojevrsnoj sintezi. To je u neku ruku bila logična posledica obračunavanja kreatora makroekonomske politike sa fenomenom stagflacije tokom sedamdesetih godina XX veka.198

Monetamom politikom i njenim instrumentima (eskontna stopa, obavezne rezerve, kupovina i prodaja vrednosnih papira, dragocenih metala i sl.) može se značajno uticati na tokove novčanog i robnog prometa društvene reprodukcije, na nivo novčane mase, na nivo kredita, na brzinu obrta novca u opticaju, na obim i strukturu novčane tražnje i drugo.

Ekspanizivna monetama politika povećava količinu novca u opticaju, povećava novčanu tražnju, podstiče rast zaposlenosti i društvenog proizvoda. Restriktivna monetama politika smanjuje količinu novca u opticaju i destimuliše privrednu aktivnost ekonomskih aktera.

Politikom kamatnih stopa, u okviru makroekonomske kreditne politike, može se stim-ulisati ili destimulisati privredna aktivnost. Politikom „jeftinog” novca odnosno niskim ka-matama na kredite, direktno se podstiče zaduživanje ekonomskih subjekata, utiče se na povećanje novčane tražnje i na ubrzanje tempa ekonomskog razvoja. Obmuto, politikom „skupljeg” novca, može se uticati na smanjenje novčane tražnje i usporavanje tempa ekonomskog razvoja.

198 Cvetanović, S., Politika privrednog razvoja, Ekonomski fakultet, Niš, 2002. str. 91.


3.2. FISKALNA POLITIKA

U savremenim uslovima, fiskalna politika ima izuzetan značaj u podržavanju dinamičnog privrednog rasta u svim tržišnim privredama. Najkraće rečeno, radi se o translaciji ak-centa značaja fiskalne politike sa globalnog regulisanja tražnje na fiskalne mere selek-tivnog i razvojnog karaktera. Budući da je do ovog pomeranja, pored ostalog, došlo i usled turbulentnih promena u okruženju koje su bile rezultat ispoljavanja poznatih barijera rasta i nastanka novog tahnološkog obrasca proizvodnje shodno zahtevima koje je sobom doneo savremeni naučni i tehnološki progres u vremenu poslednje trećine prošloga veka, ističemo značaj razvojne funkcije fiskalne politike.

Razvojna funkcija fiskalne politike se ogleda pre svega u njenom uticaju na formiranje sredstava za investicije. Ideja po kojoj je fiskalne mere moguće koristiti u cilju dolaženja do kvalitetnije makroekonomske performanse nije nova. U vremenu prve polovine XIX veka Franc List se zalagao za primenu carinskih dažbina u cilju efikasnijeg razvoja nemačke privrede. U savremenim uslovima, apostrofiranje značaja razvojne funkcije fiskalne poli-tike najprisutnije je kod pristalica ekonomije ponude. Kao što je poznato ovaj teorijski pravac je nastao tokom sedamdesetih godina prošloga veka, a njegov kamen temeljac je stav po kome makroekonomska politika treba naglašeno uvažavati faktore ponude, odnosno mišljenje da se kreatori politike razvoja treba sa uvažavanjem odnositi prema činiocima koji determinišu proizvodnju, investicije i privredni rast. Zaključak ovog pravca je da razvoj savremene preduzetničke privrede zahteva smanjenje poreskih zahvatanja, odnosno poreski redukcionizam.”199

U zavisnosti od važnosti pojedinih faktora u profilisanju dinamike privrednog rasta menjala su se i nastojanja kreatora politike razvoja tržišnih privreda da instrumentima i merama fiskalne politike u što je moguće većem stepenu stimulativno deluju na investicionu aktivnost.

U principu, dva su osnovna načina pomoću kojih je moguće merama fiskalne politike stimu-lativno uticati na privredni razvoj. Prvi način podrazumeva direktno formiranje sredstava za in-vesticije pomoću mera fiskalne politike. On je karakterističan uglavnom za niže faze razvijenos-ti. Drugi se odnosi na primenu najraznovrsnijih fiskalnih mera kojima se stimulišu sklonost štednji i investiciona aktivnost pojedinih privrednih subjekata. U te mere ubrajamo poreske olakšice za nove investicione zahvate, snižavanje poreskih stopa u cilju ubrzane amortizacije, poreske olakšice kod osvajanja proizvoda i usluga na temelju savremenih tehnoloških promena itd.

Delovanje države na sužavanje poreske osnove uvođenjem spektra poreskih olakšica predstavlja povećanje državne intervencije u privredni mehanizam i oblikovanje proiz-vodnih prioriteta po kriterijumima aktuelnih strategija privrednog razvoja.

Višim ili nižim stopama poreza i doprinosa, u okviru fiskalne makroekonomske politike, moguće je destimulisati ili stimulisati proizvodnju, promet, potrošnju. Na primer, povećanjem stope poreza na promet određenog proizvoda, zbog porasta njegove cene, destimuliše se njegova prodaja, i obratno.

199 Rosić, I., Veselinović, P., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006., str. 230.

294 EKONOMIJA

Primenom široke lepeze poreskih olakšica pojedinim poreskim obveznicima dovodi do smanjenja veličine profita koja podleže oporezivanju. Posledica takvog sužavanja poreske osnovice je stvaranje neravnopravnih uslova privređivanja u različitim oblastima privrede.

Ekonomisti sa pravom ističu da je razvojni aspekt fiskalne politike daleko složeniji u odnosu na stabilizacioni. Zbog tog pitanja kojim poreskim stopama je najefikasnije pod-sticajno uticati na rast proizvodnje danas zaokupljaju pažnju ne samo fiskalnim specijalis-tima već i teoretičarima privrednog razvoja.

3.3. OSTALI SEGMENTI EKONOMSKE POLITIKE

Budžetskom politikom, sticanjem budžetskih prihoda i njihovim raspoređivanjem, mogu-će je uticati na odnose ukupne ponude i tražnje na tržištu. Restriktivna budžetska politika smanjuju efektivnu tržišnu tražnju. Povećanje budžetske potrošnje, posebno tzv. deficitamo finansiranje budžeta, direktno utiče na povećanje efektivne tržišne tražnje.

Uloga državnog budžeta može da bude izuzetno značajna u situacijama privredne malaksalosti ili recesije, podstičući privredni razvoj direktnim budžetskim investicijama.

„Generalni zaključak je da budžetski rashodi imaju važnu ulogu i značajnu funkciju u akceleraciji razvojne dinamike. U tom smislu problem se pomera na istraživanje optimal-nog obima i najpovoljnije vremenske raspoređenosti delovanja budžetskih rashoda na razvojnu performansu.”200

Spoljnotrgovinska politika. Merama spoljnotrgovinske politike moguće je direktno ili in-direktno uticati na uvozno-izvozne aktivnosti ekonomskih subjekata, podsticati ih ili des-timulisati. Neke od mera ove politike na profilisanje privrednih tokova imaju momentalno dejstvo, dok se druge odlikuju odloženim efektima. Postoji liberalistička i protekcionistička spoljnotrgovinska politika.

Privredni razvoj neke države se ne može analizirati nezavisno od međunarodnog okruženja i svetske podele rada. Ne može se voditi ni kompetentna makroekonom-ska politika razvoja na temelju modela zatvorene privrede. Činjenica je takođe da u međunarodnim relacijama privredni razvoj postaje sve neravnomemiji proces i pored okolnosti što svetska privreda tokom poslednjih dvadesetak godina poprima oblike glo-balizacije.

Temelj svake politike privrednog razvoja koja računa sa otvorenošću nacionalne ekonomije nalazi se u optimalnom pozicioniranju domaće privredne strukture u među-narodnom okruženju.

Politika spoljnoekonomskih odnosa kao komponenta makroekonomske politike mora obezbediti vođenje realnog deviznog kursa, smanjenje protekcionističkih, odnosno zaštitnih mera, stimulaciju izvoza. Sve je ovo u funkciji profilisanja izvozno orijentisane

200 Dašić, D., Purić, S., Ekonomska politika (makro i mikro), Kraljevo, 2003. str. 69.


proizvodne strukture i to po mogućstvu proizvoda viših faza prerade i visokih tehnoloških i informatičkih sadržaja. Carinskom politikom, višim ili nižim carinskim stopama i uvozno-izvoznim režimima moguće je više ili manje štititi domaću proizvodnju ili je izlagati većoj konkurenciji.

Politika cena. Zadatak države je da sva pomeranja i kretanja cena održava u željenim okvirima. „Tri su osnovna načina putem kojih država može ostvariti svoje namere u pogledu kontrole cena:

a) posredne mere, kojima se ne ograničava tržišni mehanizam formiranja cena, već se na cene utiče regulisanjem uslova privređivanja, koji sa svoje strane deluju na promene u ponudi i tražnji,

b) neposredne mere, koje podrzumevaju primenu administrativnih metoda, čime se obustavlja slobodno tržišno formiranje cena,

c) kombinacija mera obe navedene vrste.”201

Odgovarajućom politikom i režimima cena, posebno u poljoprivredi, moguće je voditi više ili manje stimulativnu politiku za odgovarajuće proizvodnje, odnosno stvarati veću ili manju sigurnost ili trajnost u proizvodnji, na primer, u poljoprivredi, a i u drugim privred-nim granama.

Politika robnih rezervi. Tom politikom država može direktno da utiče na proizvodnju, na odnos ponude i tražnje, i na nivo tržišne cene konkretnih proizvoda.

Otkupom određenih roba za potrebe “državnih robnih rezervi” država može nep-osredno da smanjuje ponudu tih roba na tržištu i tako utiče na održavanje njihovog određenog nivoa cena.

“Puštanjem” određenih roba iz državnih rezervi, u situacijama kada je tražnja za nji-ma veća od ponude, država može neposredno da utiče na održavanje ravnoteže između ponude i tražnje, odnosno da sprečava porast cena određenih proizvoda.

Država može, nezavisno od trenutnog odnosa snaga na tržištu, da ugovara proizvod-nju pojedinih industrijskih ili poljoprivrednih proizvoda za potrebe robnih rezervi, i time osigura stabilnost njihove proizvodnje.

Planiranje, srednjoročno i dugoročno, je isto tako izuzetno značajno područje mak-roekonomskih politika, gde ekonomske funkcije države mogu i treba da dolaze do punog izražaja, pružanjem privrednim subjektima pouzdanih informacija o razvojnim trendo-vima, usmeravajući time, u određenoj meri, njihovu buduću poslovnu aktivnost.

“Meko” planiranje, koje danas praktikuju, na jedan ili drugi način, manje ili više, sve savremene industrijske države, pokazalo se veoma uspešno u borbi protiv tržišnih mana i nedostataka.

Politika regionalnog razvoja. Uloga države je nezamenjiva u preduzimanju potrebnih ekonomskih i drugih mera kojima se podstiče skladan regionalni razvoj, kao i brži razvoj onih područja koja su zaostala ili zaostaju u razvoju u odnosu na neki privredni prosek.

201 Leković, V., Država i tržišna privreda, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 1998. str. 115.

296 EKONOMIJA

Politika socijalne sigumosti. Ekonomsko-socijalne mere kojima se osigurava minimum soci-jalne sigurnosti građana moraju, na odgovarajući način, da budu u rukama države i njenih funkcija (određivanje minimalne nadnice, kontrolisanje cena osnovnih životnih namimica u okviru “potrošačke korpe” i sl.).

4. EFIKASNOST EKONOMSKE POLITIKE

Ključno pitanje svake ekonomske politike odnosi se na njenu efikasnost. Sledećih pet faktora determiniše fenomen efikasnosti ekonomske politike: a) realnost ciljeva, b) usklađenost ciljeva i instrumenata, c) koordiniranost samih instrumenata, odnosno usaglašenost mera ekonomske politike, d) selekcija najefikasnijih mera ekonomske politike i e) pravovremenost u preduzi-manju mera i izboru instrumenata.

a) Realnost pojedinih ciljeva ekonomske politike u potpunosti determiniše aktuelna ekonomska situacija kao i odnos između političkih snaga u zemlji u određenom vre-menskom intervalu. Tu se pre svega ima u vidu dostignuti nivo privrednog, i sire, dostignuti nivo društvenog razvoja, struktura privrede, faza razvojnog ciklusa u kojoj se privreda nalazi, odnos svetskog okruženja prema pojedinim državama i tome slično. Sasvim je razumljivo da u zavisnosti od prirode i karaktera pojedinih ciljeva, uticaj napred pomenutih faktora može biti krajnje različit. Ilustracije radi, kod strategijskih ciljeva odlučujuću ulogu i značaj imaju faktori koji govore o dostig-nutom stepenu privrednog razvoja zemlje, strukturi privrede, dometima u osvajanju novih tehnologija, odnosno faktori koji determinišu nivo potencijalne ponude. Nasu-prot tome, kada su po sredi faktori makroekonomske politike kratkoročnog karak-tera, daleko izraženiji uticaj će imati činioci koji govore o konjunktumim prilikama, faktori egzogenog karaktera delovanja i tome slično.

b) Usklađenost ciljeva i instrumenata je od izuzetno velikog značaja za efikasnost ekonomske politike. Štaviše, od usklađenosti ciljeva i instrumenata zavisi i mogućnost primene konkretnih oblika ekonomske politike uopšte. Usklađenost ciljeva i instru-menata ekonomske politike moguće je povećati tako što će se: povećati broj instru-menta, neki od prvobitno formulisanih ciljeva supstituisati novim ciljem i odustati od zahteva za punom realizacijom postavljenih ciljeva.

c) Koordiniranost samih instrumenata, odnosno usaglašenost komponenata ekonomske poli-tike podrazumeva kako vertikalnu tako i horizontalnu usaglašenost odluka subjekata ekonomske politike u okviru iste komponente ili istog instrumenta mekonomske politike. Pod vertikalnom koordinacijom se podrazumeva usaglašenost delovanja subjekata na različitim nivoima odlučivanja, dok se pod horizontalnom koordinacijom ima u vidu usklađivanje aktivnosti subjekata na identičnim nivoima odlučivanja. Znajući da neu-tralnost i selektivnost instrumenata ekonomske politike nije česta pojava, proizilazi


da se pitanje njihove vertikalne i horizontalne koordiniranosti nameće svom svojom aktuelnošću, uvek kada postoji veći broj subjekata i vise nivoa odlučivanja, što je u praksi i najčešće prisutan slučaj. U uslovima tržišnog privređivanja i naglašene de-centralizacije upravljanja, proces koordinacije, najjednostavnije rečeno, je postupak traženja optimalnog nivoa odlučivanja, koga karatkeriše minimum delovanja nega-tivnih ekstemih efekata. Kada je u pitanju privredni razvoj očigledno je da prostomo nekoordinisane odluke mogu imati izuzetno negativan uticaj na efikasnu alokaciju raspoloživih proizvodnih faktora. Na alokaciju resursa mogu negativno delovati i sve odluke koje menjaju tržišno uspostavljen relativan odnos cena faktora proizvodnje ili koje na bilo koji način sprečavaju slobodno kretanje proizvoda i usluga na jedinst-venom ekonomskom prostoru.

Ostvarenju konkretnog cilja ne može se prići izolovano od mnogih drugih ciljeva razvoja. Isto tako, određivanje vrednosti konkretnog instrumenta ima smisla isključivo u sklopu poznavanja opšte među zavisnosti ciljeva i instrumenata ekonomske poli-tike. Ovaj problem je praktično prisutan kod svih decentralizovanih koordinacionih sistema odlučivanja.

d) U ostvarivanju mera ekonomske politike veliku ulogu ima i selekcija instrumenata, kao i izbor mera pomoću kojih se ona realizuje.

Najčešće se prilikom selekcije instrumenata daje prednost socijalno neutralnim in-strumentima, instrumentima šireg spektra delovanja i instrumentima čiji sutroškovi implementacije niži u odnosu na instramente koji nemaju socijalno neutralno de-lovanje, zatim instrumentima selektivnog delovanja i instrumentima čiji su troškovi implementacije veći u odnosu na druge instrumente. Bez obzira na visoku efikasnost i dobar distributivni efekat, primena konkretnih instrumenata ekonomske politike je neprihvatljiva u slučaju kada je u suprotnosti sa logikom osnovnih privredno-sistemskih atributa ili kada je u konfliktnosti sa osnovnim ideološkim preferencijama nosilaca ekonomske politike.

e) Pravovremenost se odnosi na najpoželjniji trenutak preduzimanja pojedinih mera ekonomske politike. Karakter ovog pitanja naglašeno usložnjava činjenica da pri-mena pojedinih oblika ekonomske politike podrazumeva određenu tehnologiju odlučivanja. Problem dodatno komplikuje ispoljavanje tzv. odloženih efekata ekonomske politike. Odloženo delovanje ekonomske politike rezultat je većeg broja faktora koji direktno ili indirektno deluju u pravcu pomeranja vremena ispol-javanja određene realne ekonomske varijable. Ovo i iz razloga što najveći broj mera ekonomske politike deluje indirektno, preko uticaja na promenu ponašanja ekonomskih subjekata.

Moguće je i nešto drugačiji pristup u ocenjivanju efikasnosti ekonomske politike od napred prisutnog. On računa sa sledećim kriterijumima efikasnosti: brzina promene, brzi-na uticaja, predvidivost uticaja i neutralnost.202 Budući da je osnovna odrednica privrednih procesa dinamičnost, pitanje pravovremenosti efekata ekonomske politike se nameće svo-jom aktuelnošću. Brzinu primene pojedinih instrumenata i mera ekonomske politike umanjuju

202 Pejić, L. Jakšić, M. Doktrine velikih ekonomista, Ekonomski fakultet, Beograd, 1994. str. 576.

298 EKONOMIJA

kašnjenja u pribavljanju relevantnih informacija, docnje u donošenju odluka i kašnjenja u sprovođenju akcija. Vreme koje deli čin preduzimanja određenih akcija do izazivanja željenih posledica u privredi govori o brzini uticaja određene mere ekonomske politike. U principu, što je ovo vreme kraće, veća je brzina uticaja, a time i verovatnija veća efikasnost ekonomske politike. Predvidivost govori o želji da se utiče na kretanje zavisnih varijabli u odredenom smeru, dok neutralnost ima u vidu nastojanje da se preduzimanim merama eventualne distor-zije u alokaciji resursa svedu na što manji nivo.

Jedno od centralnih pitanja u koncipiranju i realizaciji pojedinih mera ekonomske poli-tike odnosi se na definisanje trenutka kada počinje određena mera da se primenjuje kao i preciziranje dužine njenog trajanja - tzv. tajming (timing). Tajming predstavlja umešnost kreatora u izboru profila makroekonomske politike, u određivanju dužine njenog trajanja kao i smanjenju ili povećavanju intenziteta delovanja pojedinih mera ekonomske politike u zavisnosti od stanja privredne aktivnosti.

5. EKONOMSKE FUNKCIJE SAVREMENE DRŽAVE

Prilazeći fenomenu privrednog razvoja kao procesu koji je podložan kontroli i uprav-ljanju, ekonomska nauka je gotovo jedinstvena u stavu da se njime može upravljati na dva osnovna načina: a) putem automatske regulacije i b) putem svesnog upravljanja. Prvi način upravljanja podrazumeva regulaciju na osnovu tržišnih zakonitosti, dok se svesno upravljanje vezuje za aktivnosti države koje se po pravilu odnose na ekonomsku politiku i makroekonomsko planiranje.

U istraživanju razvojne performanse neke privrede ekonomska teorija je danas prilično jedinstvena u stavu da tržište ima odlučujući značaj u gotovo svim privrednim kretanjima. Međutim, u svim privredama prisutna je i aktivna uloga države u upravljanju ukupnim društvenim, pa u tom sklopu i celokupnim privrednim razvojem.

„Analiza ekonomske stvamosti privreda sa najdužom tržišnom tradicijom nedvosmis-leno potvrđuju stav po kome su one počev od velike ekonomske krize tridesetih godina, pa sve do današnjih dana koristile, a i danas upotrebljavaju, širok spektar mera sa osnovnim ciljem podizanja efikasnosti privrednog razvoja. Razumljivo, mehanizam tog delovanja i njegov intenzitet razlikuje se od jedne do druge države kao i od vremenskog intervala u kome se takav uticaj posmatra, ali zaključak je nedvosmislen. U svim privredama u kojima tržište bez ikakve sumnje predstavlja daleko najvažniji regulativni mehanizam postoje i drugi regulativni aranžmani koji su vezani za aktivnosti savremene države.”203

Problem definisanja uloge države u tržišnoj privredi danas je od posebne važnosti u tzv. zemljama u tranziciji, koje u vršenju transformacije svojih privrednih sistema u tržišne i te kako moraju voditi računa i o nalaženju prave „mere” državnog mešanja u slo-bodu delovanja tržišta. Pošto su privrede u tranziciji daleko od ideala slobodnog tržišta, 203 Cvetanović S., Uloga i značaj države u podržavanju razvoja tržišnih privreda, Iz zbomika: Problemi raz-

voja i struktume promene privrede Srbije, Ekonomski fakultet Niš, Ekonomski fakulet Kragujevac, Niš, 1995., str. 49.


uloga državne regulative u njima mora da bude mnogo veća nego što je to u zapad-nim privredama. Pri tome je neophodno naglasiti da se uloga države mora kontinuirano prilagođavati kako promenama u novonastalim situacijama u nacionalnoj ekonomiji, tako i dominirajućim tendencijama u svetskoj privredi.

Uloga države u usmeravanju ključnih makroekonomskih agregata je izuzetno značajna i ona se na mnogobrojne načine ispoljava. Država ima nezaobilaznu ulogu u pogledu:

a) formulisanja i primene pravila tržišne privrede;b) obezbeđenja funkcionisanja odgovarajuće institucionalne infrastrukture;c) korigovanja tržišta u slučaju neadekvatne upotrebe resursa;d) aktivnog učešća u investicionoj politici ie) organizovanja privrednih aktivnosti.

Stvaranje potrebnog ambijenta za nesmetano funkcionisanje tržišne privrede je krajnji cilj ekonomske politike svake države. Nespomo je da modema tržišna privreda podra-zumeva jaku državu i efikasnu regulativu kako u smislu zaštite osnovnih tržišnih institucija, tako i u uspostavljanju efikasne i prosperitetne privredne strukture. O ovome se poseb-no mora voditi računa tokom sprovođenja procesa tranzicije postsocijalističkih privreda. Prisustvo efikasne državne regulative i postojanje pravne države doprineće aktiviranju brojnih privrednih mehanizama i tržišnih institucija koje su još uvek u fazi konstituisanja.

Država koja deluje u okviru tržišta može da ostvari suštinski uticaj na stvaranje tržišne privrede i da kanališe model njenog funkcionisanja. činjenica je da tržišni sistem ne nastaje spontano i golom ustavnom proklamacijom. On, pre svega, nastaje smišljenom aktivnošću države.

Savremeni tržišni sistem pored klasičnih tržišnih parametara podrazumeva postojanje dobro organizovanih tržišnih institucija (tržište kapitala, institucionalna rešenja na tržištu rada, efikasan bankarski sistem i sl.), zatim tržišnu infrastrukturu (razvijen informacioni sistem u privredi, razvijenu trgovinu, saobraćaj) i, najzad, efikasan pravni sistem (privred-no-sistemski i drugi zakoni kojim se reguliše ekonomska aktivnost, garantuje pravna sig-urnost domaćih i stranih ulaganja, štite interesi zaposlenih i sl.).

Osnovne odrednice svih tržišnih privreda su dominacija privatne svojine, pretežno de-centralizovani način donošenja odluka i tržište kao dominirajući alokacioni i koordinacioni mehanizam privrednih aktivnosti. Imajući to u vidu, jedan od osnovnih zadataka države u prelasku na tržišni način privređivanja je da ubrza i olakša svojinsku transformaciju.

Za razliku od bivših centralno-planskih privreda koje treba da pređu iz jednog jas-nog svojinskog oblika u drugi (iz državne svojine u privatnu), naša zemlja je suočena sa specifičnim problemom transformacije vlasnički nedefinisane društvene svojine u druge svojinske oblike.

Zadatak države u valjanoj svojinskoj transformaciji je da obezbedi sigurnost njenog sprovođenja na tržišnim principima i po modelima koji su pokazali najbolje rezultate u ostalim zemljama u tranziciji.204 204 Više o ovome videti kod Bajec, J., Uloga države i političkog faktora u tržišnoj transformaciji jugoslovenske

privrede, Ekonomski anali, br. 112, Beograd, 1992., str. 26.

300 EKONOMIJA

Nesumnjivo je da je postojanje stabilnih ekonomskih institucija i ostalih pravila igre jedna od primamih pretpostavki efikasnosti i stabilnosti svakog privrednog sistema. Poz-nata je uzročna povezanost između institucionalne strukture jedne privrede i ekonomskog razvoja zemlje.

Da bi se ostvario neophodan institucionalni sistem tržišne privrede, takođe je potreb-na nova ekonomska uloga države. Značaj države u stvaranju adekvatnih institucionalnih rešenja dobija na značaju s obzirom na činjenicu da orijentacija na tržišnu privredu podra-zumeva pun razmah konkurencije, potpunu liberalizaciju cena, otvorenost prema svetskom tržištu, antimonopolsku politiku, razvoj tržišta hartija od vrednosti, razvoj preduzetništva, socijalnu politiku i sl.

Kao što je nezamenljiva uloga države u pogledu stvaranja odgovarajućih instituciona-lnih osnova tržišta, još veći značaj ima njihovo dosledno poštovanje. Na tome se zasniva poverenje u državu što se reflektuje na odvijanje investicione aktivnosti i na ekonomski rast. Nesumljivo je da slabo i voluntarističko delovanje državnih organa ne samo da ne omogućava razvijanje tržišnih struktura i privredni rast, već podriva poverenje u državu i nanosi štetu ekonomskom razvoju.

Osnovni zadatak države u vođenju politike privrednog razvoja je obezbeđenje us-lova koji maksimalno pogoduju dinamiziranju razvojne performanse makroekonomije kao celine u datim okolnostima i u definisanom vremenskom intervalu. Ali, bez obzira na neophodnost uvažavanja mnogobrojnih zahteva od kojih polazi svaka država prilikom definisanja svoje strategije i politike privrednog razvoja, počev od onih čija je priroda strogo ekonomskog karaktera pa sve do brojnih humanih ciljeva i zahteva, centralno pi-tanje sa kojim se suočava makroregulativa države odnosi se na obezbeđenje uslova u kojima privreda kao celina postiže maksimalno moguću efikasnost.

Zadatak svake države u prelasku na tržišnu privredu je da svoju aktivnost usredsredi na fundamentalne parametre. Pre svega, sržava je dužna da koncentriše raspoložive resurse na one zadatke koje ona može i koje je obavezna da ispunjava. Tek posle toga, kada ti zadaci budu rešavani, država se može prihvatiti stvaranja dodatnog potencijala, kao što to slika br. 28. pokazuje.

Slika br. 28. Put ka većoj efikasnosti države


Kako je prikazano na slici br. 28. zemlje koje se nalaze u zoni I rasplinjuju svoje napore na širokom spektru oblika delatnosti uprkos ograničenosti svoga potencijala zbog čega je njihovo angažovanje neefikasno. Međutim, zemlje ne mogu da se trenutno nađu u zoni III pošto je za jačanje potencijala potrebno vreme. Put ka većoj efikasnosti države vodi, pre svega, preko koncentrisanja na fundamentalne zadatke i prevladavanja ograničenih mogućnosti države na račun uspostavljanja partnerskih odnosa sa poslovnim svetom i građanskim društvom (zona II). Zatim, postepenim povećanjem svog potencijala zemlje mogu prelaziti u zonu III.

Uspostavljanje modeme tržišne privrede uslovljava promenu akcenta sa kvantitativnog na kvalitativni aspekt državne regulative. Drugim rečima, pažnja se preusmerava sa ocenjivanja razmera i obima državne intervencije na njenu efikasnost.

Efikasno organizovan i otvoren sistem državne regulative garant je i efikasnog funkcio-nisanja tržišnog mehanizma jer efikasna regulacija podstiče konkurenciju, preduzetništvo i inovativnost. Na tim osnovama postavljena država se meša u funkcionisanje tržišnog meha-nizma samo u toj meri u kojoj je potrebna podrška stabilnosti i makroekonomskoj ravnoteži. Drugim rečima, funkcija efikasne države ostvaruje se prvenstveno kroz oblikovanje insti-tucionalnih pretpostavki i privredno-sistemskih uslova, a njeno delovanje na privredne tokove usmerava se posrednim putem, tj. kreiranjem i sprovođenjem mera ekonomske politike. Samo u takvoj korelaciji oba regulaciona mehanizma realno je očekivati da se ostvari prosperitetan ekonomski rast, kao i ukupno ekonomsko i društveno blagostanje. Za uspešno sprovođenje takve aktivne politike državne regulative neophodno je postojanje stabilnih državnih i tržišnih institucija.

Sve savremene tržišne privrede su „mešovite” privrede što znači da u tim zemljama ekonomsku aktivnost usmeravaju različiti koordinacioni i alokativni mehanizmi. Pored tržišta koje putem konkurencije i slobodno formiranih cena roba i faktora proizvodnje reguliše ekonomsku aktivnost i odnose između ekonomskih učesnika, deluje još jedan mehanizam. To je država koja svoje alokativne, distributivne, stabilizacione i razvojne funkcije obavlja pomoću netržišnih pravila i principa.

Ekonomske funkcije države proizilaze iz njenog karaktera, njenog razvojnog progra-ma i njene pozicije na svetskom tržištu. Pored toga što je država jedan od značajnih subjekata privređivanja, jer ima značajne prerogative na svoja (državna) preduzeća, donošenjem odgovarajućih propisa koji regulišu sistemska pitanja privrednog sistema ona je odlučujući subjekat koji normativno kreira ekonomski ambijent. Kada se tome pridoda njena centralna uloga u monetamom sistemu. Deviznom i spoljnotrgovinskom sistemu, nje-na intervencionistička uloga koju može povući neka stroga demarkaciona linija između privrednog i političkog sistema.

302 EKONOMIJA

5.1. ALOKATIVNA FUNKCIJA DRŽAVE

Potreba prisustva određenog mešanja države, kao predstavnika opšteg društvenog interesa, u slobodu tržišne alokacije društvenih resursa, stara je gotovo koliko je stara i sama primena tržišta kao osnovnog i dominantnog mehanizma njihove alokacije, jer proiz-ilazi iz same prirode funkcionisanja ovog alokacionog mehanizma. Zato se i laissez-faire teorijske postavke ekonomista klasične škole, od Adama Smita do Mila, koje u tržištu vide savremenog alokatora resursa u savremenim uslovima proizvodnje i razmene društvenih dobara i usluga, ne mogu i ne smeju poistovetiti sa nekakvim autonomnim i autarhičnim organizovanjem privrednog sistema, potpuno slobodnog od bilo kakve svesne društvene intervencije. Ustanovljenje jednog takvog sistema jednostavno ne bi bilo ni teorijski, a još manje praktično moguće.

Nemogućnost tržišta da samo „automatski” obezbedi ispunjenje osnovnih pretpostavki svog funkcionisanja definiše prvi razlog ustanovljenja potrebe državnog mešanja u proces tržišne alokacije.

Drugi razlog za postojanje te potrebe krije se u činjenici da ma kako savremeno bila ustrojena garancija ispunjenja pretpostavki za funkcionisanje tržišta, ono neće biti u stanju da obezbedi efikasnu alokaciju resursa u produkciji onih društvenih dobara i usluga za čiju se proizvodnju u realnom svetu nikako ne može obezbediti poštovanje tih pretpostavki.

Zadaci države u oblasti alokacije društvenih resursa se u svakoj tržišnoj privredi gen-eralno mogu svesti na dve osnovne kategorije:

a) izradu i obezbeđenje pravno-normativne regulative koja, pre svega u vidu ga-rantovanja prava privatnog vlasništva, definisanja funkcionisanja monetamo-kreditnog sistema i garantovanja slobode konkurentskih odnosa, omogućava korišćenje tržišta kao osnovnog mehanizma alokacije društvenih resursa;

b) organizovanje alokacije resursa u produkciji onih dobara i usluga čija se proizvodnja i/ili potrošnja ne može bazirati na postojanju privatno-svojinskog vlasničkog odnosa koji se ne mogu proizvoditi i trošiti u uslovima slobodne konkurencije.

Dok prvi vid državnog angažovanja u oblasti alokacije resursa podrazumeva njeno učestvovanje u izradi i obezbeđenju uslova za delovanje tržišta kao njihovog alokatora, drugi podrazumeva direktno učešće državnih organa i institucija u sprovođenju aloka-tivnog procesa u određenim delovima ekonomskog sistema. Dok je prvi vid angažovanja države praktično alokativno neutralan jer se iscrpljuje u njegovoj zakonodavnoj i mon-etamoj delatnosti, koje kao opštevažeće na nivou celog ekonomskog sistema ne utiču na uspostavljanje relativnih odnosa u proizvodnji i potrošnji pojedinačnih dobara i usluga, dotle druga kategorija zadataka države u oblasti alokacije ne predstavlja ništa drugo do supstituisanja tržišne alokacije, državnom alokacijom resursa u produkciji određenih dobara i usluga.


Angažovanje države u alokaciji određenih resursa rezultat je činjenice da tržište može vršiti uspešnu alokaciju resursa samo onda i gde je obezbeđeno postojanje određenih, neophodnih pretpostavki za njegovo delovanje. Država se tu pojavljuje kao jedini društveni subjekat koji je u stanju da obezbedi postojanje tih pretpostavki, odnosno da u svom aranžmanu vrši alokaciju onih društvenih resursa kod kojih te pretpostavke tržište nije u stanju da obezbedi.

„Za razliku od tržišne alokacije koja ima u sebi ugrađeni automatizam određivanja potrebne količine i kvaliteta određenog dobra ili usluge, alokacija resursa od strane države je, umnogome, diktirana subjektivnim odlukama odgovarajućih državnih organa. Koliko i po kojoj ceni su pitanja na koja se ovde odgovor ne dobija putem slobodne konkurencije brojnih proizvođača i potrošača, već na osnovu ocena i procena upravljačke elite države.”205

Dakle, država koncipira i realizuje najrazličitije mere politike privrdnog razvoja iz osnovnog razloga što je tržište nesavršen sistem koji pokazuje niz odstupanja od klasičnih pretpostavki maksimalne racionalnosti u alokaciji resursa. U takvoj situaciji država je tu da izvrši svoju alokativnu funkciju.

5.2. DISTRIBUTIVNA FUNKCIJA DRŽAVE

Kada ne bi bilo nikakvog uplitanja javne vlasti u raspodelu društvenog proizvoda, svi članovi društva bi raspolagali dohotkom koji bi bio srazmeran distribuciji vlasništva nad proizvodnim faktorima (zemlja, rad i kapital) i odgovarajućih (tržišno verifikovanih) doprinosa tih faktora među njima. Pojedinačno raspolaganje dohotkom bi u tom slučaju predstavljalo direktan produkt pojedinačnog raspolaganja određenim faktorima proiz-vodnje i njihove tržišno određene cene.

Iako ovakva, isključivo svojinski-alokaciono determinisana raspodela društvenog proizvoda može biti, ali ne mora i po pravilu i nije, u saglasnosti sa opšteprihvaćenim shvatanjem pravedne raspodele u određenom društvu, potreba preuzimanja određenih korekcija od strane države kao opšteg reprezenta društvenog interesa, pojavljuje se kao neizbežna.

Kao distributer država utiče na raspodelu dohotka između grana i grupacija, između određenih područja, odnosno ekonomskih regiona, između bogatih i siromašnih, između ljudi različitih starosti i sl.

Pomenutu funkciju država vrši prvenstveno preko preraspodele svojih budžetskih pri-hoda ka onima koji su materijalno ugroženi i odgovarajućom politikom prikupljanja tih prihoda čiji je osnovni cilj da se više zahvati od onih sa objektivno višim nivoom dohotka. Uvođenje progresivnih poreskih stopa na dohodak (svih vrsta) i razvijanje odgovarajućeg sistema subvencioniranja i zbrinjavanja socijalno ugroženih kategorija stanovništva glavni su pojavni oblici te preraspodele.205 Petrović, M., Funkcije države u savremenoj tržišnoj privredi, Ekonomska misao br. 3-4, Beograd, 1995.,

str. 211.

304 EKONOMIJA

Nesigurnost iznalaženja objektivnih kriterija za ocenu pravednosti društvene raspodele, tj. za donošenje objektivnog suda o tome kakva raspodela ukupnog društvenog proiz-voda je i stvamo pravedna, dovodi do toga da je subjektivnost odlučivanja državnih organa kod (re)distribucije dohotka još izraženija nego pri odlučivanju o akcijama veza-nim za državne intervencije u oblasti alokacije resursa. Razlozi za to nalaze se u samoj prirodi razlike koja postoji između maksimiranja efikasnosti alokacije resursa i maksi-miranja pravedne distribucije dohotka.

Subjektivnost donošenja ocene o optimalnoj (re)distrubuciji društvenog dohotka dovela je do toga da se potreba angažovanja države na ovom planu tretira kao teorijski najkon-troverznija. S jedne strane kao „nenaučno”, a s druge strane i kao sasvim irelevantno to pitanje klasična ekonomska teorija uglavnom je zaobilazila, dok neoklasičari i danas teže njegovoj maksimalnoj minimizaciji. Tako na primer Milton Fridman, tvorac savremenog Monetarizma i jedan od vodećih neoklasičara današnjice, generalno odbacujući potrebu državnog intervencionizma u distribuciji dohotka, praktično prihvata mogućnost posto-janja samo tri izuzetka kod kojih država iz „patemalističkih razloga” treba da preuzme brigu o socijalno najugroženijim članovima društva. Ti izuzeci su, po njemu, briga o lju-dima, briga o deci iz socijalno najugroženijih porodica i, putem vrlo selektivnih mera, o najsiromašnijim članovima društva.

Praktične aktivnosti države u oblasti (re)distribucije dohotka su stoga, sve do pojave velike ekonomske krize i afirmacije ideje o kapitalizmu kao ne samo efikasnom, već i hu-manom društvu, bile veoma limitirane.

U praksi funkcionisanja savremenih tržišnih privreda, zavisno od usvojenih kriterijuma i dostignutog nivoa ekonomskog, kultumog i ukupnog društvenog razvoja, konkretne zemlje, aktivnostima države se obuhvata realizacija čitavog niza javnih programa i mera pomoći socijalno ugroženim članovima društva, počev od zbrinjavanja pomoći socijalno ugroženim članovima društva, počev od zbrinjavanja nezaposlenih i bolesnih egzistencijalnim potre-bama u hrani, odeći i stanovanju, do sveobuhvatnih programa opšte zdravstvene zaštite, besplatnog školovanja, razvoja kulture i slično.

5.3. STABILIZACIONA FUNKCIJA DRŽAVE

Formulišući svoju teoriju u doba velike ekonomske krize, 30-ih godina XX veka, engles-ki ekonomista Džon M. Kejns je, prihvatajući potrebu državnog intervencionizma u onim oblastima koje je definisala klasična, a koju je danas praktično preuzela neoklasična ekonomska teorija, došao do zaključka da pojave, kao što su masovna nezaposlenost i ve-lika kolebanja u relativnom nivou cena (inflacija ili deflacija), nisu samo privremen pojave u samoregulisanju tržišne privrede, već ozbiljni fenomeni koji mogu evoluirati u dugotrajne ekonomske krize sa nesagledivim socijalnim i političkim posledicama.

S tim u vezi Kejns zaključuje da država mora uticati na kreiranje opštih makroekonom-skih uslova u kojima će se sprovoditi „slobodna” tržišna alokacija resursa. U tom smislu on


se zlaže za aktivnu stabilizacionu politiku države koja, pre svega, putem odgovarajuće (ekspanzivne ili restriktivne) monetame i fiskalne politike, treba da obezbedi takav nivo investicija i agregatne tražnje za društvenim dobrima i uslugama, koji će garantovati punu zaposlenost proizvodnih faktora i stabilnost opšteg nivoa cena u svakom periodu.

Kejnsov rad kao i praktično iskustvo zemalja u borbi za izlazak iz Velike ekonomske krize, stvorili su osnov za izgradnju čitavog niza državnih institucija i mehanizama koji su vremenom doveli do proširenja „prerogativa” državnog intervencionizma u tržišnoj ekonomiji ne samo iznad onog koji je dozvoljavala klasična ekonomska teorija, već i iznad izvorne Kejnsove ideje. Shvatanje koje se pojavilo u periodu Velike ekonomske krize, i koje je sasvim zaživelo u nizu evropskih zemalja u periodu koji je sledio po okončanju Drugog svetskog rata, a u SAD tokom 60-ih godina, po kojem je obaveza države da pored ekonomske efikasnosti afirmiše i ciljeve najšire shvaćene društvene pravednosti, dovelo je do takvih vrsta javnih intervencija koje su izvorno Kejnsovo anticiklično-stabilizaciono reg-ulisanje agregatne tražnje prevele u trajnu politiku strukturnog kreiranja te tražnje, kako u cilju realizovanja stabilizacionih, tako i socijalno-humanih elemenata opšteg društvenog razvoja.

Karakteristike razvoja svetskih privreda u poslednjih dvadesetak godina sve više upućuju na tendenciju sve češćeg, a u pojedinim zemljama i praktično sistemski institu-cionalizovanog uticaja države i na kreiranje privredne strukture, odnosno na kreiranje strukture društvene ponude. Savremeni razvoj sa izrazitom globalizacijom svetskog tržišta u kojem se vodi oštra borba između pojedinih nacija za zauzimanje što važnijeg mesta na njemu, s jedne strane, kao i potreba realizacije određenih socijalno-humanih ciljeva, na unutrašnjem planu, s druge strane, praktično je uzrokovao pojavu o kojoj se sve češće govori kao o novoj čvrstoj funkciji države u tržišnoj privredi, koja se definiše kao razvojno-struktuma.

Iako prevashodno usmeren na sprovođenje određene realokacije nacionalnih resursa, ovaj oblik državnog intervencionizma je u svojoj osnovi ipak stabilizacionog karaktera, jer bazira na uverenju o potrebi obezbeđenja aktivnog uticaja države na ostvarenje dugoročne makroekonomske stabilnosti.206 Taj uticaj se ostvaruje putem korišćenja raznih instrumenata i mehanizama (kreditno-poreskih, izvozno-uvoznih olakšica, subvencija i dr.) podsticanja i podržavanja određenih privrednih grana, delatnosti i regiona koji se po-javljuju kao relevantni, kako sa stanovišta unapređenja ukupnih razvojnih potencijala, i time položaja nacionalne ekonomije na svetskom tržištu, tako i sa stanovišta očuvanja makroekonomske i socio-političke stabilnosti.

U okviru stabilizacione funkcije država koristi različie metode kojima utiče na poslovni ciklus i kontroliše stabilnost cena, profita, platnog bilansa i zaposlenosti koji proizilaze iz njegovog naizmeničnog ritma ekspanzije i recesije.

206 Ovo tim pre što je sam Kejns u nekim prilikama pominjao investicionu politiku države kao deo stabilnog dugoročnog programa, a ne kao deo anticiklične strategije “finog podešavanja” (Keynes, J. M., The Collecten Writtings of John Maynard Kejnes, Macmillan, London, 1971, Vol. XXVII, str. 322., sit. prema Smithin, J. N., str. 25).

306 EKONOMIJA

Priroda i karakter državnog uticaja na razvojnu dinamiku funkcija su različitog i međusobno uslovljenog delovanja mnoštva faktora u svakoj zemlji u zavisnosti od vre-menskog intervala posmatranja. Njena suština i mogući varijeteti naglašeno zavise od dostignutog nivoa privredne razvijenosti, socijalne strukture društva, istorijskog nasleđa, tradicije i kulture u najširem smislu.207

Očigledno, širenje predstave o državnoj regulaciji imperativno nalaže novi pristup u izučavanju i ocenjivanju složenih, krajnje različitih odnosa koji doprinose procesu kon-cipiranja, realizacije ali i istraživanja posledica državnog mešanja u privredni život. Izučavanje instrumenata i načina pomoću kojih se savremena država upliće u ekonom-sku aktivnost pojedinih ekonomskih subjekata umnogome govori o prirodi osnovnih mak-roekonomskih regulativa.

Uprkos svim razlikama, kao i povremenim tendencijama za „reinkamacijom” lais-sez-faire privrednog sistema, nespoma je činjenica da uloga države u stabilizovanju savremene tržišne privrede stalno raste. U tom smislu zaključuje se da privredni i društveni razvoj podrazumeva efikasnu državu koja ima ulogu katalizatora i pomoćnika, stimula-tora i dopune delatnosti privatnog sektora. Jednom rečju, stabilan razvoj, kako privredni tako i ukupan društveni, nije moguć bez efikasne države.

207 Veselinović, P., Uticaj institucionalnih rešenja na razvojne tokove nacionalne ekonomije, Radnička štampa, Beograd, 2003., str. 294.


1. GLOBALIZACIJA SVETSKE EKONOMIJE

Svet u kome živimo suočen je s velikim brojem otvorenih pitanja, protivurečnosti i iskušenja. To, u krajnjoj liniji, nije ništa novo ni neuobičajeno. Svaka epoha u istoriji ljud-skog roda suočavala se sa sopstvenim problemima, nedoumicama, nadama. Menjao se, naravno, sadržaj ovih pitanja i pojavni oblici kroz koje su se ona ispoljavala.

Nespomo je da je jedno od najkrupnijih i najkontroverznijih pitanja sa kojima se suočava savremeni svet, pitanje globalizacije. O značaju i složenosti ovog pitanja svedoči činjenica da je ono predmet dubokih teorijskih, ideoloških i praktičnih podela u savremenom svetu. Globalizacija spada u red pitanja koja su u žiži interesovanja političke, stručne i naučne javnosti.

Generalno, globalizacija predstavlja povećanu integraciju u svetskoj ekonomiji, koja je zasnovana na pet međusobno povezanih faktora, kao što su:

međunarodna trgovina, �

finansijski tokovi, �

komunikacije, �

tehnološke prednosti u transportu, elektronici i �

mobilnost stanovništva, posebno radne snage. �

O globalizaciji se uglavnom govori kao o ekonomskom fenomenu, njenoj sposobnosti da ekonomskim interesima poveže ljude, čak i kada se oni nalaze na ideološki suprot-nim stranama. Ekonomska globalizacija ima za cilj prihvatanje pravila tržišne privrede što rezultira formiranjem slobodnog tržišta, slobodnim protokom kapitala, radne snage i ideja, kao i formiranjem jedinstvene valute. Kao motoma snaga globalizacije javljaju se multinacionalni interesi, koji zaobilaze sve postojeće zajednice pa čak i suverene naciona-lne države, i koji su nastali kao rezultat potrebe nacionalnih kompanija za ostvarivanjem

Glava VI

OSNOVE MEĐUNARODNE EKONOMIJE

308 EKONOMIJA

profita. Otvorenost prema tržištu, međunarodna integracija i revolucija u ekonomiji znanja, oblikuju globalizaciju kao proces sa sve manjim mogućnostima država da utiču na ekonom-ske procese. Ovo su razlozi zbog kojih se globalizacija nalazi u centru pažnje savremene ekonomske literature.

Kada se govori o globalizaciji, tu se pre svega misli na ekonomske procese koji se odvijaju na bazi brzih tehnoloških promena koje su oličene u jedinstvu informacione tehnologije i ko-munikacione opreme. Računari, sateliti, optički kablovi i mobilna telefonija predstavljaju osnov za brzo i jeftino komuniciranje što neminovno vodi ka geografskoj razuđenosti preduzeća. Rukovođeni željom za ostvarivanjem profita i maksimalnim snižavanjem troškova, preduzeća preseljavaju svoje pogone u zemlje koje obiluju jeftinom radnom snagom tako da se u razvijenim zemljama formiraju industrije znanja a, u manje razvi-jenim i nerazvijenim, ostaju proizvodni pogoni. Kao takav, proces globalizacije izaziva i pozitivne i negativne efekte na sve aspekte ljudskog života.

Pod uticajem dostignuća treće naučnotehnološke revolucije države su se međusobno približile i postale zavisne, ali zbog nejednake podele rada od čega direktno zavisi globalna moć društava pojedinačno, ona su i dalje hijerarhijski poređana. To govori da je svet (više no ikad) klasno-interesno sukobljen što baca senku na dostignuća pomenute naučnotehnološke revolucije.

Ipak, savremeno svetsko društvo u novom globalnom okruženju intenzivno se menja. In-dustrijska društva polako postaju postindustrijska, postrealsocijalistička menjaju se najviše u sferi politike, zemlje trećeg sveta teže ka industrijskom društvu, a nacionalne privrede postaju deo globalne privrede što se uopšte može reći i za društva u celini.

Kada se o globalizaciji govori kao procesu koji ima negativne efekte na položaj pojedinca, onda se uglavnom to odnosi na porast ekonomskih nejednakosti i siromaštva.

Problem siromaštva i ekonomske nejednakosti jeste problem koji je zavredio pažnju ekonomskih analitičara u vreme najvećeg zamaha globalizacije, znači u poslednjoj de-ceniji XX veka i na početku XXI veka. Najveći broj kritika, kada je reč o globalizaciji, odnosi se na činjenicu da ona u svojoj biti sadrži ideologiju koja je poprilično kruta kada je reč o problemu humanosti u smislu obezbeđivanja minimalnih uslova, najpre za život, a nakon toga i za rad.

Ovakve kritike se upućuju sa pravom jer postoje jasni empirijski dokazi kada je reč o ekspanziji ekonomske nejednakosti i siromaštva u deceniji intenzivne globalizacije koja je za nama. Posmatrajući podatke iz nekoliko poslednjih izveštaja UN koji se tiču ekonom-skog razvoja svetske ekonomije dolazi se do veoma interesantnih podataka vezanih za pitanje siromaštva. Tako, posmatrajući period od 50 poslednjih godina, može se uočiti da je došlo do povećanja svetskog bogastva za oko šest puta, dok je istovremeno siromaštvo u 100 od 174 ispitane zemlje povećano. Takođe, su interesantna poređenja između poje-dinaca i država, pa tako na primer tri najbogatija čoveka na planeti poseduju bogatstvo koje je veće od bruto nacionalnog proizvoda 48 najsiromašnijih zemalja ili bogastvo 15 pojedinaca prevazilazi bruto nacionalni proizvod svih zemalja Subsaharske Afrike. I kao najveći kuriozitet u izveštajima se navodi da bogastvo 84 pojedinca premašuje bruto


nacionalni dohodak Kine koja broji blizu 1,3 milijarde stanovnika. Ovakva situacija po-staje još dramatičnija kada se uzme u obzir da je, nakon 1975. godine napuštena ideja da zemlje OECD-a izdvajaju 1% nacionalnog dohotka za nerazvijene, što je praktično značilo da su nerazvijene zemlje ostale bez 100 milijardi dolara pomoći koje bi im omogućile održavanje egzistencijalnog minimuma.

Prema Džefri Saksu, zemlje na planeti spadaju u tri kategorije: tehnološke inovatore, tehnološke primaoce i one koje odbijaju tehnološke inovacije. Inovatori obuhvataju oko 15% populacije i oni obezbeđuju ukupnu svetsku tehnološku inovaciju. Primaoci obuh-vataju oko polovine populacije i u stanju su da je uspešno usvoje u proizvodnji i potrošnji. Ostatak sveta nije uključen u tehnologiju, niti inovira ili usvaja strane tehnologije. Većina zemalja u razvoju pada na dno reda u povezivanju sa tehnološkim promenama, kao i u ukupnoj infrastrukturi, demonstrirajući još jednom da problem nije previše globalizacije, nego radije premalo. Jednostavno rečeno, u pozitivnim efektima globalizacije, u vidu ekonomskog prosperiteta, uživa sve manji broj ljudi dok, istovremeno, sve veći broj za-pada u siromaštvo. Problem siromaštva u savremenim uslovima se javlja pođednako u svim religijama, nacijama, kulturama i državama.

Jedna od veoma karakterističnih posledica globalizacije odnosi se i na rastuću nezapo-slenost, i to, ne samo u nerazvijenim i zemljama u razvoju, već i u velikom broju razvijenih zemalja.

Tokom davnih 60-ih, 70-ih, pa i delom 80-ih godina prošlog veka, većina evrop-skih zemalja ubirala je „plodove” pune zaposlenosti. Danas, međutim, većina strahuje od rastuće nezaposlenosti jer, nalaženje stalnog radnog mesta postaje prvorazredni prob-lem. Stopa nezaposlenosti, polovinom 2009. godine, u Italiji je, na primer, iznosila 9%, u Francuskoj 10%, u Nemačkoj i Španiji 11%, a u Belgiji čak 13,5%. Istovremeno u grupu deset najnovijih članica Evropske unije, stopa nezaposlenosti je iznosila 15%, a u ostalim zemljama u tranziciji, koje su još izvan Evropske unije, čak 22%. Dakle, globalizacija, u velikom broju slučajeva, ne uspeva da stvori nova radna mesta.

Mnoge kontroverze o globalizaciji proizilaze iz osećanja da su pravila igre dikti-rana od drugih, bilo od međunarodnih finansijskih institucija, multinacionalnih korporacija, glavnih industrijalizovanih zemalja ili neke kombinacije svega ovoga. Svaka zemlja se suočava sa strateškim izborom u pokretanju snaga globalizacije u interesu ljudi. Zem-lje mogu da upotrebe različita protekcionistička sredstva, koja će ublažiti uticaj global-izacije na postojeće nacionalne grupe, uključujući privatni sektor, državne firme, saveze i druge društvene grupe. Altemativno, oni mogu da otvore svoje ekonomije većem učešću u međunarodnom sistemu. Ovaj drugi izbor će voditi većoj konkurenciji međunarodnih kompanija, ali i povećanju stranih investicija, tehnološkom transferu i ubrzanom ekonom-skom rastu. Zaista, pozicioniranje između ove dve strategije je danas centralni elemenat političke debate od zemlje do zemlje. Uspeh Indije, Irske, Meksika, Poljske i Tajvana poka-zuje kako zemlja može da usmeri svoju strategiju tako da iskoristi snagu globalizacije i da je okrene u svom interesu. Neospomo je da, svaka zemlja, treba da izabere sopstvenu strategiju zavisno od okolnosti, uvažavajući četiri ključna elementa koji moraju biti naznačeni, od javnog i privatnog sektora:

310 EKONOMIJA

a) Reforme u interesu razvoja demokratskih, tržišno orijentisanih institucija, tako da zemlja može da odgovori snagama globalizacije,

b) Politika koja će da razvija ili usvaja tehnološke inovacije,

c) Transparentna pravila trgovine i tokova kapitala, koja će obezbediti da zemlja par-ticipira u međunarodnoj i regionalnoj trgovinskoj strukturi,

d) Formiranje koalicije sa drugim zemljama za pravične međunarodne i regionalne trgovinske sporazume, koji će obezbediti da su tržišta u nastajanju tretirana poste-peno u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i drugim međunarodnim organizacijama.

Naravno, budući korak i pravac globalizacije, u velikoj meri će zavisiti od odluka državnih organa u formulisanju i usvajanju pravila međunarodnih institucija.

2. SUBJEKTI U SVETSKOJ PRIVREDI

Da bi se razvijala proizvodnja i međunarodna trgovina moraju postojati sposobni subjekti, kao njihovi nosioci.

Subjekti u međunarodnoj privredi dele se na one koji neposredno obavljaju proizvodne i spoljnotrgovinske poslove (razne vrste proizvodnih i uslužnih preduzeća), one koji obavljaju fi-nansijske poslove (banke i organizacije osiguranja) i one koji sistemom privrednih instrumenata opredeljuju uslove privredivanja (države i organi državne uprave, uključiv i međunarodne institucije).

Proizvođači robe i usluga kao osnovni subjekti u svetskoj privredi, su uvek u dilemi da li proizvoditi u zemlji ili inostranstvu, koliko prodavati u sopstvenoj zemlji, a koliko u inostranstvu.

U svetskom ekonomskom prostoru danas egzistira preko 60.000 transnacionalnih kom-panija i veliki broj preduzeća srednjih i malih dimenzija, 1000 trans-nacionalnih banaka, oko 200 država i 300 različitih međunarodnih organizacija, što govori o sve većem broju subjekata koji se pojavljuju u svetskoj privredi i međunarodnim odnosima, a svi oni imaju kako različite interese, tako i različitu snagu da te svoje interese ostvaruju.

Prva transnacionalna kompanija bila je holandska Istočnoindijska kompanija u drugoj polovini XVII veka. Bajer postaje transnacionalna kompanija 1865, Singer 1867, Sim-ens 1875. Godine 1870. D. Rockefeller osniva prvu kompaniju za proizvodnju nafte Standard Oil Company. Godine 1892. osnovana je General Electric Company, a 1901. United States Steel Corporation. Kasnije im se pridružuju General Motors, IBM, Procter & Gamble, Levis, McDonalds, Coca Cola, Meril Linch, Microsoft i drugi. Posle drugog svetskog rata dolazi do ekspanzije ovih kompanija širom sveta, a vlasništvo im pre svega potice iz SAD, EU i Japana.

U drugoj polovini XIX veka monopoli su toliko narasli da je već 1890. u SAD donet i prvi antimonopolski zakon tzv. Sherman Anti-Trust-Act. Po ovom zakonu smatra se da u


proizvodnji postoji monopol ukoliko 4 firme kontrolišu preko 50% određene proizvodnje. Svrha ovog zakona bila je da se stimuliše konkurencija, obaraju cene i otklanjaju sve druge slabosti monopola.

Svedoci smo neverovatno brzog savremenog tehničkog progresa koji dovodi do st-varanja ogromnih proizvodnih jedinica, zbog proizvodnje u velikim serijama i unutrašnje specijalizacije i podele rada. Nauka i tehnologija osvajaju nova područja materijalne proizvodnje. Ceo ovaj proces ima za posledicu smanjenje rada u proizvodnji, a jačanje kapitala, znanja i nauke. Koncentracija i centralizacija proizvodnje svojstvena je svim savremenim oblicima privrede, iako je praksa pokazala da, u trci za profitom, monopoli rade na štetu potrošača, jer prodajući iznad normalnih tržišnih cena, izazivaju inflaciju.

Velikim preduzećima je svojstveno da sve vise rastu, što im tehnički progres, metode rukovođenja i razvijene komunikacije omogućavaju.

Koncentracija je postala sve produktivnija i ekonomičnija, a najviše je razvijena u in-dustriji čelika, energetici, saobraćaju, mašinskoj industriji, elektronici i hemijskoj industriji. Ukrupnjavanje privrede počinje od određenih sporazuma o cenama, tržištu, proizvodnji, preko potpune integracije i koncentracije, a najveći oblik udruživanja dosežu transnacio-nalne i multinacionalne kompanije.

Pul je sporazum vise krupnih kapitalista o koordiniranoj akciji, udruživanju određenih inte-resa u proizvodnji i zajedničkom nastupu na tržištu. Najčešće se radi o dogovaranju cena. Svaka članica zadržava potpuni pravni suverenitet, a saradnja se svodi na ispunjavanje dogovorenog. Ovo je, u principu, privremeni sporazum, iako nekada može da traje vise godina, pa i decenija.

Kartel je seriozniji sporazum između sličnih preduzeća iste grane u cilju monopolske vla-davine na tržištu, putem sporazuma o podeli proizvodnje, zajedničkoj prodaji svojih proizvoda ili nabavci sirovina, podeli tržišta, određivanju cena, uslova plaćanja i sl. Međutim, i u okviru kartela preduzeća ostaju pravno i finansijski samostalna, a sporazumno regulišu samo one funkcije koje su od zajedničkog interesa za sve članice kartela. Udruživanjem se, u izvesnoj meri, ograničava njihova nezavisnost i koordinira zajednička aktivnost u proiz-vodnji i prodaji. I karteli se osnivaju kao relativno privremeni sporazumi, ali pošto njihova stabilnost i trajnost u velikom stepenu zavisi od stanja tržišne konjukture, oni često prer-astaju u trajnije, pa čak, i trajne sporazume. Oni međusobno dele tržište, određuju količinu proizvoda koju svaki clan proizvodi, dogovaraju cene i time opredeljuju visinu profita koji će pripasti svakom pojedinačnom učlanjenom preduzeću. Najbolji primer kartela je OPEC, udruženje zemalja proizvođača i izvoznika nafte.

Trust je oblik trajnog povezivanja preduzeća kroz fuzije i preuzimanja, obično, u okviru iste privredne grane (npr. trust čelika, trust kafe, trust aluminijuma). To je čvrst i trajan oblik monopolske organizacije. Kad je u pitanju fuzija, najčešće nastaje nova kompani-ja (A+B=C). Kada je u pitanju preuzimanje (akvizicija) velika firma ˝guta˝ manju firmu (A+B=A). Nova firma nastavlja poslovanje sa imenom veće firme.

312 EKONOMIJA

Trust ima prednost nad kartelom. Pri formiranju cena kartel se rukovodi najmanje rentabilnim preduzećem, a trust može formirati interkompanijske (tzv. transfeme cene) putem kojih može prelivati kapital iz rentabilnih u nerentabilne i lakše ukidati nerent-abilne pogone.

Holding kompanija je preduzeće (grupa) koje raspolaže kontrolnim paketima akcija niza preduzeća, objedinjenih pod jedinstvenim rukovodstvom i većinskim vlasništvom. Mogu biti potpuno nova, postojeća udružena ili postojeća podeljena preduzeća, s tim da nova preduzeća postaju članovi holdinga. Isto kao što se mogu integrisati vertikalno, horizon-talno ili konglomeratski, preduzeća se mogu i razdvajati (raslojavati), kako bi se odvojili njihovi dobitnički od gubitničkih delova. Samostalni novi entiteti najčešće se ponovo pov-ezuju u neki širi (veći) oblik povezivanja. Vlasnici ili akcionari ranijih preduzeća koja su formalno nestala sada u okviru holding kompanije dobijaju određen broj akcija novog preduzeća, koja im daju i određena prava upravljanja nad novonastalim preduzećem, normalno zavisno od visine kapitala koji se u novo preduzeće unosi.208

Koncem (konglomeret) predstavlja najobuhvatljiviji oblik monopolske organizacije. On grupiše broj preduzeća, često iz raznih proizvodnih grana, koja se udružuju sporazu-mom u kome se regulišu zajednički interesi, pojedinačno učešće i druga važna pitanja. To je, najčešće, sistem proizvodnih, transportnih, trgovinskih i bankarskih društava objedin-jenih pod jedinstvenom upravom. Privredne i pravne veze koncema su veoma složene i raznovrsne. Udruživanje počinje uspostavljanjem proste zajednice autonomnih preduzeća, razmenom patenata, zajedničkim ugovaranjem snabdevanja i prodaje gotovih proiz-voda i zajedničkim udruživanjem i korišćenjem finansijskih sredstava. Kasnije se preduz-imaju razni oblici čvršćeg integrisanja, stvaranja akcionarskih društava, personalnih unija, konstitucija jedinstvenih upravnih organa. Privremeni sporazum o zajedničkim interesi-ma, najčešće čine samo polaznu stepenicu ka potpunom, čvrstom i trajnom ujedinjavanju preduzeća. Kao krajnji ishod, po stepenu integrisanosti, koncem postaje sličan trustu, za razliku što koncentriše (ujedinjuje) preduzeća iz različitih grana privrede, često i bez pune tehnološke povezanosti, dok trust integriše kapitale u okviru iste privredne grane.

Manje obavezujući oblici integracije gde se udružuju samo određeni interesi, nazivaju se grupe ili poslovne alijanse. Nastaju, kako radi povećanja prihoda, tako i radi smanji-vanja rizika.

Koncentracija i centralizacija kapitala dovela je do gigantskih monopola transna-cionalnih i multinacionalnih kompanija u svetskoj privredi. Reč je o gigantskim, superio-mim, preduzećima koja kontrolišu ponudu, tražnju, cene kao i sva druga dešavanja na međunarodnim tržištima. Transnacionalne kompanije formiraju se na bazi kapitala jedne zemlje u većem broju država, a kod multinacionalnih kompanija kapital je vlasništvo iz većeg broja zemalja.

Transnacionalne kompanije su preduzeća kojima se rukovodi iz jednog centra kom-panije, koji imaju svoje delove (preduzeće i pogone) u većem broju zemalja i koje imaju velike poslove i bogatstvo džinovskih razmera. 208 Barać, S., Stakić, B., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008, str. 280.


Transnacionalne kompanije definišu se u skladu s opštom definicijom koju su prihvatile Ujedinjene nacije sredinom sedamdesetih godina XX veka. Po toj definiciji transnacionalne su kompanije koje kontrolišu proizvodnju ili uslužnu delatnost u vise zemalja van zemlje koja je njihovo matično sedište.

Nastajanje i razvoj ovih kompanija se prikazuje na sledeći način: Prvi stepen koncen-tracije predstavlja nivo fabrike. Drugi stepen je prerastanje u nacionalnu kompaniju koja vertikalno povezuje vise fabrika s tim da se oko porodičnog kapitala, koji je u početku bio samostalan, sada okuplja akcionarski kapital na široj osnovi. Treći stepen u procesu njihovog rasta je međugranska korporacija ili konglomeret, koji prerasta granice jedne zemlje i ima ogranke u većem broju zemalja. Kapital u ovim konglomeratima ne gubi uže nacionalno obeležje, jer dominantnu poziciju zadržava kapital zemlje u kojoj je stvoreno početno jezgro tzv. „zemlja matica”.209

Transnacionalne kompanije postale su glavni nosilac razvoja sveta koje po tehničkim, ekonomskim, tehnološkim i finansijskim karakteristikama, prevazilaze snagu mnogih država.

Transnacionalne kompanije daju 30% svetske proizvodnje i preko 50% ukupnog svetskog izvoza. Oko 1/3 svetske trgovine obavlja se samo između filijala ovih kompani-ja, koje posluju u raznim zemljama. Proizvodnja ovih kompanija u inostranstvu u 2003. godini iznosi 14.000 milijardi dolara i duplo je veća od svetskog izvoza. Samo proizvod-nja američkih kompanija u Evropi tri puta je veća od ukupnog američkog izvoza u evrop-ske zemlje. Oko 1000 američkih kompanija poseduje 60% američkog kapitala. Pedeset vodećih britanskih firmi nosi 75% britanskog izvoza. Šest japanskih industrijskih džinova proizvodi skoro polovinu bruto nacionalnog proizvoda, a one rade u kooperaciji sa mno-go malih firmi, koje takođe razvijaju. Švajcarska kompanija NESTLE (osnovana krajem XIX veka) internacionalizovala je 95% ukupne svoje proizvodnje (podaci UNCTAD-a).

Transnacionalne kompanije imaju ogromnu ekonomsku snagu, putem koje šire svoje interese, uticaj i moć po celoj planeti. One kombinuju faktore proizvodnje u celom svetu i to svoje suficitarne sa deficitamim u zemljama u kojim posluju.

Nastoje da imaju potpuno zaokružen lanac proizvodnje, tržišta, robe, finansija, radne snage, informacija, nauke i tehnologije. Proizvodnja u visokim serijama na bazi najsavre-menije nauke i tehnologije omogućuje im efikasnu upotrebu njihovog kapitala i raciona-lizuju troškove proizvodnje. Investiranjem u inostranstvu, internacionalizaciju proizvodnje viška vrednosti i potpuno prisustvo na tržištima drugih zemalja. Najveću ekspanziju dostižu

209 Penetracija nacionalnog kapitala u inostranstvo najčešće počinje prenosom raznih tipova patenti i li-cenci, primenom tehničkih projekata, isporukom mašina i opreme na kredit, pomoći u obradi i montaži, tehničkoj pomoći i slično. Druga faza je neposredno angažovanje kompanije u saradnji sa inostranim preduzećima u proizvodnji i realizaciji proizvoda na inostranom tržištu (tzv. dugoročna proizvodna kooperacija). Pri tome se prvo ide samo na montažu delova proizvedenih u zemlji matici, a kasnije se deo proizvodnje prenosi u druge zemlje sa kojima se posluje u inostranstvu. Ovom saradnjom kompanija uspeva da zaobiđe brojne barijere na koje nailazi u izvozu. Rizik je veći nego kod prvog oblika saradn-je, ali i dugoročna rentabilnost i stabilnost je daleko veća, posebno ukoliko je odabran dobar partner i stabilna zemlja.

314 EKONOMIJA

one firme koje su uspele strateški locirati svoju proizvodnju i koje su izgradile specifičan sistem međunarodne integracije, koristeći na najefikasniji način komparativne prednosti pojedinih država u oblasti sirovina, radne snage, tržišta i tehnologije, čime ostvaruju brz obrt kapitala i visoke profite. Time one okreću sve moguće okolnosti u svoju korist. Nastoje da, na tržištima gde su locirani, najbolje unovče svoje robe, tehnologiju i kapital. Kada ocene da to moraju udovoljavaju i radnicima kako bi ih motivisali na bolji rad i protiv obustava rada i štrajkova.

Slobodne zone pomogle su razvoj mnogih zemalja (Irska, Kina, Meksiko, Singapur, Hong Kong, Tajvan i slično). Karakteristika im je potpuna sloboda spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja za preduzeća koja u njima posluju (i u zemljama čija valuta nije konvertibilna), te značajno smanjenje (ili ukidanje) carina i poreza. U svetu ih ima preko 1500, a neke posluju na principu eksteritorijalnosti (isključenja iz nacionalne spoljnotrgov-inske, carinske i devizne jurisdikcije), isto kao što je slučaj sa ambasadama i konzularnim predstavništvima.

Ofšor centri (offshore), po engleskom nazivu, posluju sa subjektima van teritorije zemlje na kojoj imaju sedište. Eksteritorijalnost (nerezidentni status odnosno nerezidentni poslo-vi) ogleda se u dva ključna elementa: vlasnik kompanije mora da bude strano lice, a kompanijama koje posluju u ovim centrima dozvoljeno je samo međusobno poslovanje i poslovanje sa subjektima izvan granica zemlje gde im je sedište. Pošto su ofšor zonama porezi mnogo niži nego kod redovnog poslovanja, obično u tim zonama strane kompanije otvaraju fiktivne firme za transfer novca. U svetu ima oko 250 ofsor zona koje koriste ove kompanije. Preko ovih zona obavljaju se sumnjive operacije i najčešće izbegavanje poreza i pranje novca. Oko 40 do 50 odsto novčanih tokova u svetu odvija se preko ovog „poreskog raja”. Suština je u izbegavanju ogromnih poreskih obaveza. Iz Srbije se u ofsor zone iznese (plasira) preko 1 milijarde dolara godišnje i da tu postoje sumnjive operacije, uključiv i pranje novca. Međutim, borba protiv njih je neuspešna i teško ih je ukinuti, pošto ih, uveliko, koriste najveće i najuglednije banke sveta.


3. MEĐUNARODNE EKONOMSKE TRANSAKCIJE

Klasični promet robe i usluga sve vise gubi na značaju. Preko granice se pored roba i klasičnih, sa robnim prometom vezanih usluga, sve vise kreću savremene usluge (inženjering, informatičke, naučne, turizam i sl.), novac, kapital i tehnologija. Pored toga klasične kupo-prodaje robe, usluga i faktora proizvodnje supstituišu se, postepeno, proizvodnom kooper-acijom, transferom tehnologije, poslovno-tehnološkom saradnjom i ulaganjem proizvodnog kapitala, kao najsavremenijim oblicima savremenog poslovanja. Struktura međunarodnih ekonomskih transakcija postala je veoma kompleksna i obuhvata:

a) međunarodno kretanje robe, uključujući dugoročnu proizvodnu kooperaciju,

b) medunarodno kretanje usluga,

c) medunarodnu migraciju radne snage,

d) medunarodno kretanje novca i kapitala, uključujući i direktna ulaganja, i

e) međunarodni transfer tehnologije, uključujući i poslovno-tehničku saradnju.

Istorijski je menjan značaj pojedinih transakcija. U XVII, XVIII, pa sve do sredine XIX veka, praktično je jedini bio izvoz i uvoz robe, koga je, paralelno, pratio i međunarodni promet usluga, posebno onih bez kojih međunarodni transfer robe nije bio moguć (trans-port, bankarske usluge, osiguranje i sredstva veze). Drugu polovinu XIX veka karakteriše nastanak međunarodnog kretanja kapitala, kao nove međunarodne ekonomske transkaci-je. Za XX vek karakteristični su međunarodni transfer tehnologije, dugoročna proizvodna kooperacija, proizvodno tehnička i naučna saradnja kao i nastanak čitavog niza savre-menih usluga u međunarodnom ekonomskom prometu. U periodu posle drugog svetskog rata četiri najdinamičnije međunarodne ekonomske transakcije bile su dugoročna proiz-vodna kooperacija, zajedničko ulaganje kapitala (joint venture), transfer tehnologije, uključujući i poslovno-tehničku saradnju i savremene privredne usluge (naučne usluge, konsalting usluge, inženjering usluge, informativne usluge, turističke i druge vrste usluga). Međutim, po ponderskom značaju robna razmena, iako gubi u relativnom odnosu snaga, je još uvek značajnija od svih drugih oblika medunarodnih ekonomskih transakcija, sa izuzetkom međunarodnog prometa novca.

Međunarodna migracija radne snage predstavlja iseljavanje gradana jedne zemlje u dru-gu, bilo da se radi o nemogućnosti njene zaposlenosti u zemlji, ili pak o povoljnijim uslovima života u inostranstvu (zarade i drugi uslovi).

Za nacionalnu privredu nije dobro da joj se odlivaju školovani i kvalifikovani kadrovi u inostranstvo. Bolje je sprovoditi politiku zaposlenosti u zemlji, ili u domaćim preduzećima koja posluju u inostranstvu.

Velike istorijske migracije radne snage zabeležene su po otkricu Amerike, a posebno u XIX i prvim decenijama XX veka iz Evrope i drugih regiona u Ameriku, kao i u Australiju. Posle drugog svetskog rata najznačajniji region imigracije postala je i Zapadna Evropa, u koju se useljavalo nezaposleno aktivno stanovništvo iz Južne i Jugoistočne Evrope, Sred-njeg Istoka, Afrike i Azije.

316 EKONOMIJA

Istorijski posmatrano migracija radne snage je jedan od najznačajnijih oblika transfera između zemalja. Masovne migracije u XIX veku iz Evrope u vanevropske zemlje značile su, istovremeno, i odliv kapitala i odliv stručnjaka, te su znatno doprinele razvoju zemalja imigracije: SAD, Kanada, Australija, Novi Zeland, Argentina i sl. 210

Pod međunarodnim kretanjem kapitala podrazumevamo transfer realnih i finansijskih sred-stava iz jedne zemlje u drugu, bez kontra transfera za određeno vreme, a u cilju ostvarivanja ekonomskih i političkih interesa učesnika u tom transferu.

Kapital se između zemalja kreće u dva osnovna oblika: u obliku međunarodnog kretanja privatnog i u obliku međunarodnog kretanja javnog kapitala. Privatni kapital (pojedinci, proizvodne kompanije i banke), sa svoje strane, kreće se, prvenstveno: u obliku depozita, kredita, portfolio plasmana i direktnih ulaganja. Javni kapital (javne banke i državni budžet) kreće se, prvenstveno, u obliku bilateralnih i multilateralnih zajmova, u obliku portfolio investicija i u obliku ekonomske pomoći. Praktično, iskustvo pokazuje da pojed-inci, najviše ulažu u depozite, akcije i obveznice; preduzeća u proizvodnom obliku (direk-tne investicije); banke u obliku depozita i kredita, akcija i obveznica, a država u obliku zajmova, obveznica i ekonomske pomoći.

Međunarodno kretanje kapitala ima pozitivne i negativne efekte, koji se specifično izražavaju u svakoj zemlji pojedinačno i to različito u zemljama izvoznicama i zemljama uvoznicama kapitala.

Najvažnije je da se poslovi izvoza i uvoza kapitala vežu za ostvarivanje domaće razvojne politike, da se iskoriste njegove prednosti radi razvoja i mogućnosti otplate, a smanje slabosti u pogledu privredne i političke zavisnosti od stranih investitora.

Intenzivna upotreba tehnologije u savremenoj svetskoj privredi dokaz je njenog fun-damentalnog značaja. Tehnologija je najdinamičniji faktor razvoja, koji menja proizvodne postupke i nacionalnu pripadnost proizvoda u svetskoj privredi. Ni jedan proizvodni proces ne može se zamisliti bez odgovarajuće tehnologije. Zbog toga, uvek kad nema odgovarajuće domaće tehnologije, ona se uvozi iz inostranstva, a kvalitetni sopstveni tehnološki postupci prodaju se inostranstvu. Ovaj promet tehnologije sa inostranstvom (izvoz i uvoz) označava se pojmom transfera tehnologije između zemalja.

Tehnologija i tehnološki progres: (a) podižu efikasnost upotrebe proizvodnih faktora, tj. povećavaju proizvodnju i smanjuju troškove; (b) šire društvene potrebe i mogućnost njihovog zadovoljavanja; (c) objedinjuju sve proizvođače i sve privredne grane u svakoj zemlji u jedinstven tehnološki sistem u cilju progresa ukupne nacionalne privrede; i (d) podstiču izvoz.

210 Ranije migracije bile su, uglavnom, iz razvijenih u novoosnovane zemlje u kojima su postojali značajni uslovi za ekonomsku ekspanziju. Danas, obmuto, dolazi do odliva stručne radne snage iz zemalja u razvoju u razvijene zemlje. Samo u SAD danas se godišnje doseljava preko 5000 naučnika i inženjera, uglavnom iz nerazvijenih ili manje razvijenih zemalja sveta, bilo daje reč o studenti-ma koji se tamo ško-luju i ostaju da rade u SAD, ili o novouseljenim kadrovima. Isti je slučaj i sa zemljama Zapadne Evrope. To je tzv. “brain drain’’’’ (odliv mozgova) iz zemalja emigracije.


4. SISTEM EKONOMSKIH ODNOSA SA INOSTRANSTVOM

Ni jedna zemlja ne može da se izoluje od sveta, odnosno svaka zemlja mora sarađivati sa svetom u svim domenima, a posebno u oblasti ekonomije. Veština razvojne politike svake zemlje u domenu ekonomske saradnje sa svetom sastoji se u tome da od te saradnje budu najveći efekti na stvaranje društvenog bogatstva i standarda stanovništva. Zbog toga je u domaćoj razvojnoj politici potrebno što bolje iskoristiti sve resurse, kako bi se izvozili proizvodi na kojima se može najviše zaraditi, a uvozili oni za koje treba najmanje platiti.

Ekonomski odnosi sa inostranstvom obuhvataju razmenu roba i usluga koju jedna zemlja obavlja sa drugim zemljama, kao i finansijske transakcije koje se tim povodom ostvaruju. Po-jam razmene ovde treba shvatiti u širem i sveobuhvatnijem značenju, a ne samo kao puki kupoprodajni odnos. Tako, na primer, proizvodna kooperacija u kojoj jedna zemlja ostvar-uje odgovarajući proizvodni program uz učešće preduzeća iz drugih zemalja, takođe je specifičan oblik razmene, iako ta saradnja nije klasična kupoprodaja. Isto tako, pružanje raznovrsnih usluga građanima i preduzećima drugih zemalja, te korišćenje sličnih usluga domaćih preduzeća i građana od inostranstva takođe uključujemo u šire i sveobuhvatnije značenje razmene roba i usluga sa inostranstvom.

Ekonomski odnosi sa inostranstvom su potreba privrede svake zemlje. Intenzitet te potrebe je, međutim, različit. Tako, na primer, male zemlje po pravilu imaju manji obim prirodnih bogatstava, koja su i manje raznovrsna. Na takvoj prirodnoj osnovi nije moguće zasnovati i razviti razuđenu proizvodnu strukturu, pa je saradnja sa inostranstvom neo-phodna. Ili, zemlje sa malim brojem stanovnika (ako im je uz to i kupovna sposobnost stanovništva zbog ekonomske nerazvijenosti skromna) imaju usko domaće tržište. Kako se sa veličinom proizvodnih serija smanjuju jedinični troškovi proizvodnje (tzv. ekonomi-ja obima), to se usko domaće tržište javlja kao ograničavajući činilac ove ekonomske pogodnosti. U tom slučaju izvoz se javlja kao uslov proizvodnje u ekonomski (sa stanovišta jediničnih troškova) opravdanim serijama. Mala se zemlja uz to, po pravilu, mora odreći proizvodnje čitavog niza dobara za koju, pored toga što nema domaće tržište, ne može obezbediti ni dovoljno sredstava (avioni, na primer), pa svoje skromne potrebe za tim dobrima mora zadovoljavati uvozom.

Međutim, i sve druge zemlje, a ne samo male, imaju potrebu za razgranatim ekonom-skim odnosima sa inostranstvom. Reč je o međunarodnoj podeli rada u kojoj svaka speci-jalizacija omogućava da se postižu vrhunski dometi u produktivnosti rada, te da se na toj osnovi, uz najniže troškove proizvodnje, snabdeva domaće i inostrano tržište određenim robama.

Za razmatranje ekonomskih odnosa sa inostranstvom potrebno je jasno definisanje pojma i strukture platnog bilansa. Platni bilans ili bilans plaćanja predstavlja sistematski pregled svih transakcija koje rezidenti jedne zemlje obave sa rezidentima svih drugih zemalja u toku jednog vremenskog perioda (obično jedna godina) iz kojih proističu plaćanja (dugovanja) i

318 EKONOMIJA

primanja (potraživanja) bez obzira da li su dospela ili ne. Ova definicija, poznata kao šire shvatanje platnog bilansa, usvojena je od Međunarodnog monetamog fonda. Ukoliko se posmatraju samo dospela primanja i plaćanja, proistekla iz obavljenih svih transakcija zemlje sa inostranstvom u toku jedne godine, bez obzira kada su tansakcije obavljene, onda govorimo o deviznom bilansu, poznatom kao uže shvatanje platnog bilansa.

U definiciji platnog bilansa pominju se rezidenti, plaćanja, primanja i transakcije kao njihovi osnovni elementi. Pod rezidentima se podrazumevaju pravna lica koja imaju svoje sedište odnosno fizička lica koja imaju svoje prebivalište (domicil) u određenoj zemlji i čije poslovanje predstavlja sastavni deo privredne delatnosti te zemlje. Pripadnost rezidenata nekoj zemlji u slučaju pravnih lica određuje se na osnovi lokacije njihovog sedišta, bez obzira na poreklo kapitala, a u slučaju fizičkog lica bitno je prebivalište, bez obzira na državljanstvo.

Pod transakcijama se podrazumevaju sve radnje iz kojih proističu plaćanja i primanja kao što su izvoz i uvoz robe i usluga, transfer jednostranih davanja, uzimanje i davanje zajmova, kupovina i prodaja vrednosnih papira, kretanje monetamih rezervi i sl.

Pojmovi međunarodnih plaćanja odnosno primanja su uži od pojma međunarodnih ekonomskih transakcija koje pored novčanih transfera podrazumevaju i realne transfere u vidu izvoza i uvoza roba i usluga. U stvari ove dve kategorije deli vremenska di-menzija sa stanovišta njihovog dospeća, jer se sve ekonomske transakcije pre ili kasnije svode na primanja i plaćanja. Samo ona plaćanja i primanja koja se obavljaju između rezidenata različitih zemalja imaju međunarodni karakter i, shodno tome, spadaju u međunarodne ekonomske transakcije. Međunarodno plaćanje uvek ima svoju drugu stranu u vidu međunarodnih primanja, jer plaćanje rezidenata jedne zemlje u isto vreme je pri-manje rezidenata druge zemlje. Ono predstavlja vrstu međunarodne transakcije kojom se obavlja prenos potraživanja odnosno kupovne snage od rezidenta jedne zemlje na rezidenta druge zemlje.

Platni bilans podrazumeva bilans svih primanja i izdavanja koja nastaju na osnovu ukupnih ekonomskih transakcija sa inostranstvom u datom vremenskom periodu. Platni bi-lans, dakle, izražava ukupnu robnu razmenu, nerobni promet i sve druge nerobne prihode i rashode. Otuda se on može izraziti kao:

PB = Pr - D

pri čemu je:

PB = platni bilans zemlje,

Pr = ukupna primanja iz inostranstva,

D = ukupne obaveze prema inostranstvu.


Tabela br. 3. Šema platnog bilansa

Primanja Plaćanja

TEKUĆI BILANS

1. Vidljivi izvoz (Izvoz robe) 1. Nevidljivi uvoz (Uvoz robe)

2. Vidljivi izvoz (Izvoz usluga) 2. Nevidljivi uvoz (Uvoz usluga)

3. Prihodi od investicija (Kamate i dividende) 3. Rashodi od investicija (Kamate i dividende)

KAPITALNI BILANS

1. Priliv unilateralnih transfera 1. Odliv unilateralnih transfera

2. Priliv kapitala a) Uzimanje zajmova b) Primanje otplata c) Prodaja hartija od vrednosti

2. Odliv kapitala a) Davanje zajmova b) Davanje otplata c) Kupovina hartija od vrednosti

3. Povećanje monetamih rezervi 3. Smanjenje monetamih rezervi

U skladu sa vertikalnim presecanjem, platni bilans kao i svaki drugi bilans ima dve strane. Jedna, leva strana na kojoj se kao kreditne stavke evidentiraju sva primanja i druga, desna strana na kojoj se kao debitne stavke evidentiraju sva davanja (plaćanja). Na strani primanja prikazuju se svi oblici sticanja inostrane kupovne snage u koje spadaju sledeći: vidljivi izvoz (izvoz robe), nevidljivi izvoz (izvoz usluga), prihodi od investicija, priliv unilateralnih transfera, priliv kapitala i smanjenje monetamih rezervi. Na strani plaćanja evidentiraju se svi oblici korišćenja inostrane kupovne snage u koje spadaju sledeći: vidljivi uvoz (uvoz robe), nevidljivi uvoz (uvoz usluga), odliv unilateralnih transfera, odliv kapitala i povećanje monetamih rezervi.

Sa stanovišta utvrđivanja ravnoteže platnog bilansa, vrlo važna podela platnog bi-lansa dobija se njegovim horizontalnim presecanjem na tekući i kapitalni bilans. Prema kriterijumu horizontalnog presecanja izvršena je osnovna podela svih transakcija koje se evidentiraju u platnom bilansu na tekuće i kapitalne transakcije. Ova podela je naročito važna sa stanovišta razumevanja opšte strukture platnog bilansa.

U tekuće transakcije spadaju stavke koje se evidentiraju u tekućem bilansu i to: vidljivi izvoz i uvoz (izvoz i uvoz robe), nevidljivi izvoz i uvoz (izvoz i uvoz usluga) i dohodak (prihodi i rashodi) od inostranih investicija. Bilans izvoza i uvoza robe poznat je pod nazivom trgov-inski bilans (spoljnotrgovinski bilans) i obično predstavlja najvažniji deo tekućeg odnos-no platnog bilansa. Kapitalni bilans pokazuje kako je pokriven deficit platnog bilansa,

320 EKONOMIJA

odnosno zašta je upotrebljen suficit.211 U kapitalnom bilansu evidentiraju se primanja i plaćanja koja ne podrazumevaju istovremeno kretanje roba i usluga u inostranstvo i obmuto. Reč je o kapitalnim transakcijama kojima se prenosi kupovna snaga od jedne zemlje na drugu i jednostavno se nazivaju transferima. U kapitalne transakcije spadaju unilateralni transferi, dvostrani transferi i transfer monetamih rezervi.

U unilateralne ili jednostrane transfere spadaju razni oblici bespovratne ekonomske pomoći kao što su pokloni u vidu robe ili novca, reparacije, restitucije, iseljeničke i radničke doznake i sl. Osnovno obeležje unilateralnih transfera jeste da prenose kupovnu moć među zem-ljama bez stvaranja dužničko-poverilačkog odnosa. To znači da zemlja koja ostvaruje priliv unilateralnih transfera nema obavezu da bilo kada vraća (poklon ne podrazumeva naknadu), niti zemlja koja daje unilateralni transfer stiče pravo na njegov povraćaj. To su dakle jednostrane transakcije koje ne sadrže princip recipročnosti obaveza niti elemenat bilo istovremene bilo odložene ekvivalentne protivradnje.

Najvažniji deo kapitalnog bilansa predstavljaju kapitalne transakcije u vidu dvostranih transfera. One prenose kupovnu snagu od jedne zemlje na drugu, stvaraju dužničko-poverilački odnos i zahtevaju protivradnju u budućnosti. Na primer, zajam se odmah prenosi drugoj zemlji, ali je zemlja dužnik obavezna da u predviđenom roku vraća ot-platu sa kamatom. Ovde spada uzimanje i davanje zajmova, primanje i davanje otplata po osnovi ranije uzetih zajmova, prodaja i kupovina hartija od vrednosti i kretanje mon-etamih rezervi. Transfer monetamih rezervi obavlja se u skladu sa stanjem u platnom bi-lansu. Odliv monetamih rezervi predstavlja kreditnu (aktivnu) stavku u platnom bilansu, jer se kao posledica deficita platnog bilansa time smanjuju ranija akumulirana potraživanja (likvidnost) u zlatu i devizama. Priliv monetamih rezervi predstavlja debitnu (pasivnu) stavku u platnom bilansu, jer se, zahvaljujući suficitu u platnom bilansu, uvećavaju mon-etame rezerve.

5. DEVIZNO TRŽIŠTE I DEVIZNI KURS

Deo privrednog sistema kojim se regulišu finansijski tokovi jedne zemlje sa drugim zemlja-ma sa kojima se ostvaruju odgovarajuće ekonomske veze naziva se deviznim sistemom. Kao deo privrednog i šire društvenog sistema, devizni sisem znači njihov logičan produžetak u delu finansijskih tokova sa inostranstvom. Otuda su konkretna rešenja u deviznom sistemu ogledalo njene razvojne politike, nivoa razvijenosti date zemlje kao i ekonomske pozicije te zemlje u međunarodnim uvozno-izvoznim poslovima. Sve to govori da se devizni sistem uklapa u privredni sistem i da ne može biti samostalan van njega.

211 Suficit u tekućem bilansu pokazuje da su primanja iz inostranstva veća od plaćanja inostranstvu iz čega rezultira porast monetamih rezervi. Obmuto, deficit u tekućem bilansu pokazuje da su plaćanja prema inostranstvu veća od primanja iz inostranstva, nakon čega sledi smanjenje monetamih rezervi, ako se na taj način pokriva deficit.


Kako devizni sistem regulie finansijske tokove jedne zemlje sa drugim zemljama, potrebno je nešto bliže ukazati u čemu se ogledaju ekonomski odnosi sa inostranstvom. Suština tih odnosa predstavljaju poslovi oko izvoza i uvoza roba i usluga i, s tim u vezi, kretanje novčanih sredstava. Zbog toga sticanje deviza kao potraživanja koja glase na stranu valutu, raspolaganje njima, kao i sve ostale finansijske transakcije u vezi s tim, direktno ili preko odgovarajućih međunarodnih institucija predstavljaju osnovni sadržaj deviznog sistema.

Kreditna zaduženja u inostranstvu predstavljaju dodatni oblik sticanja i raspolaganja deviza, pored izvoza roba i usluga kao osnovnog oblika, čime se povećavaju uvozne mogućnosti zemlje izvan okvira određenih devizama stečenim u izvozu, i ovaj oblik stican-ja deviza kao i neki drugi (pomoć jedne zemlje drugoj, devizni priliv od rada sopstvenih ili mešovitih preduzeća u inostranstvu, i sl.), predstavljaju elemente deviznog sistema.

Unošenjem deviza putem izvoza roba i usluga na domaćem tržištu se ne stiču au-tomatski mogućnosti za kupovinom. Radi te kupovine privredni subjekti konvertuju devize u domaću nacionalnu valutu. Da bi se ovo konvertovanje izvršilo paritetno, potreban je devizni kurs.

Pod deviznim kursom podrazumevamo cenu inostrane valute izraženu u novčanim jedini-cama sopstvene zemlje. U vezi sa pitanjem deviznog kursa često se pominje valutni ili devizni paritet, što nije identičan pojam sa deviznim kursom. Valutni paritet predstavlja zvanično, dakle od monetamih vlasti zemlje, utvrđenu vrednost nacionalne valute u nekom zajedničkom imenitelju odnosno denominatoru koji može biti valuta neke druge zemlje, korpa valuta (speci-jalna prava vučenja ili evropska valutna jedinica), ili, kao što je to nekada bilo zlato. Tako valutni paritet služi kao osnova oko koje u normalnim ekonomskim okolnostima varira devizni kurs.

U zavisnosti od toga kako se utvrđuje, devizni kurs može biti fiksni i fluktuirajući, Fiksni devizni kurs određuje država i on je po pravilu jedinstven.

Fiksni devizni kurs zasniva se na valutnom paritetu, koji takođe određuje država. Ova-ko formiran devizni kurs podrazumeva odgovarajuću centralizaciju deviza, iz čega proiz-ilaze i ukupni ekonomski efekti.

Fiksni devizni kurs primenjivan je u vreme zlatnog standarda, a njegova visina zavisila je od sadržaja zlata (pariteta) pojedinih nacionalnih valuta. Zemlja koja je imala deficit platnog bilansa morala je da koristi zlato iz rezervi kako bi taj deficit pokrila. Paralelno sa tim morala je da sprovodi restriktivnu monetamu i kreditnu politiku, da povećava ka-mate, snižava cene, zaposlenost i dohodak kako bi se ravnoteža platnog bilansa us-postavila u kasnijem periodu. U zemljama koje su ostvarile suficit dolazilo je do suprotnih efekata, dolazilo je do priliva zlata, snižavanja kamatnih stopa, porasta cena, dohodaka i zaposlenosti, što je vodilo povećanju uvoza odnosno destimulaciji izvoza i na duži rok što je vodilo ravnoteži platnog bilansa, odnosno uklanjanja suficita.

Ukidanjem zlatnog standarda i u uslovima kada ni nacionalna valuta nije konvertibilna, teško je platni bilans i devizni kurs držati u ravnoteži. Tada je neophodno, pored napora

322 EKONOMIJA

da se što realnije odmere pariteti deviznog kursa, da se primene i mere spoljnotrgovinske i devizne politike, odnosno tzv. kursni ingredijenti, kao korekcija deviznog kursa (carine, premije, kontigenti, devizne kvote, dozvole i sl.). Pri svemu tome treba naglasiti da je mno-go lakše održavati fiksni i realni devizni kurs u uslovima konvertibilnosti, nego u uslovima meke nacionalne valute. Kod meke nacionalne valute realan kurs je moguće održavati samo kredibilitetom ukupne nacionalne ekonomske i monetame politike, posebno stabili-zacijom cena i uravnoteženjem platnog bilansa.

Pod fluktuirajućim ili plivajućim deviznim kursom podrazumevamo onaj devizni kurs koji se formira na deviznom tržištu. U takvim uslovima, cena strane valute izražena u novčanim jedinicama sopstvene zemlje određena je na osnovu ponude i tražnje na deviznom tržištu. U ovakvim uslovima izvoznici roba i usluga stiču devize, njima samostalno raspolažu i jedan deo iznose na devizno tržište na kome se određuje prodajni kurs. Da bi došlo do formiranja deviznog tržišta potrebna je pretežna ili potpuna decentralizacija raspola-ganja devizama. Posledice, u formi prednosti i nedostataka decentralizacije raspolagaja devizama moraju se prethodno dobro proučiti u domenu ukupnih međunarodnih ekonom-skih odnosa, privrednog sistema, unutrašnjih razvojnih posledica kao i u domenu deviznog sistema.

Najveći zagovornik flukturiajućih deviznih kurseva je američki nobelovac Milton Frid-man.212 Ovaj priznati ekonomista smatra da ovi kursevi omogućavaju neograničenu mul-tilateralnu međunarodnu trgovinu, na principu komparativnih prednosti, i vode uspostavl-janju ravnoteže platnog bilansa preventivno, pre nego što se problemi nagomilaju.

Prefinjenija analiza jednog i drugog deviznog kursa ukazala bi na prednosti i ne-dostatke jednog i drugog. Nas ovoga puta interesuje njihova upotrebna vrednost. To sve zavisi od toga da li je nacionalna valuta konvertibilna i o kojoj je zemlji reč zbog specifičnosti svake zemlje. Velikim i razvijenim zemljama više odgovara fluktuirajući deviz-ni kurs, a malim nerazvijenim i posebno privredama u tranziciji, fiksni devizni kurs. To je posebno značajno za zemlje koje imaju ozbiljne probleme sa inflacijom pa kao osnovni cilj postave stabilnost cena, pri čemu se fiksni kurs javlja kao ”značajno sidro” protiv nagle promene cena.

Jedna od osnovnih funkcija deviznog kursa jeste obezbeđenje veze između domaćih i inostranih cena roba i usluga. Zahvaljujući deviznom kursu, cene inostranih roba i usluga moguće je preračunavati i izražavati u nacionalnoj valuti, kao što je moguće cene domaćih roba i usluga izražavati u inostranoj valuti. Tako je moguće upoređivati cene na domaćem i inostranom tržištu odnosno produktivnost rada u domaćoj privredi sa produktivnošću rada u privredama drugih zemalja.

Da bi devizni kurs u potpunosti i uspešno ostvario ovu funkciju potrebno je da bude realan i u stanju ravnoteže. Kurs ravnoteže je devizni kurs pri kojem su ponuda i tražnja deviza izjednačene i koji „čisti” devizno tržište, ne ostavljajući niti višak ponude niti višak tražnje deviza.

212 Friedman M., Case for Flexible Exchange Rates, Reading in Intemational Economics, George Allen adn Unwin, London, 1968.


Realan devizni kurs prdstavlja takav odnos između domaće i strane valute koji izjednačava opšti nivo cena na domaćem tržištu sa opštim nivoom cena u inostranstvu. Treba pri tome naglasiti da je reč o opštem nivou cena kao ponderisanom proseku svih cena koji, saglasno različitim komparativnim prednostima, u sebi krije razlike u cenama pojedinih proizvoda i usluga.

Devizno ili međunarodno tržište je deo ukupnog finansijskog tržišta na kojem se prema utvrđenim uslovima i pravilima trguje stranim valutama, tj. razmenjuju devize. Na deviznom tržištu se obavljaju poslovi kupoprodaje domaće valute za devize, kupoprodaja jedne vrste devize za drugu, trgovanje kratkoročnim deviznim hartijama od vrednosti, poslovi zaštite od deviznog rizika i niz drugih poslova. Značajnu ulogu u radu ovog tržišta ima cen-tralna banka, koja svojim učešćem može sprovoditi deviznu politiku, održavati stabilnost deviznog kursa i ostvarivati druge ciljeve ekonomske ili kreditno - monetame politike.

Devizno tržište ima veliki značaj u finansijskom sistemu jedne zemlje. Ono predsta-vlja vezu nacionalne privrede sa međunarodnim okruženjem. Osnovna svrha postojanja ovog segmenta finansijskog tržišta je između ostalog da omogući nesmetano obavljan-je međunarodnog platnog prometa i održanje međunarodne likvidnosti zemlje. Na ovim tržištima, preko cene domaće valute - deviznog kursa najbolje je sagledati efikasnost jedne nacionalne ekonomije.

6. TRGOVINSKA POLITIKA U MEĐUNARODNOJ EKONOMIJI

Trgovinska politika predstavlja skup mera (instrumenata) kojima se ostvaruju ciljevi spoljne trgovine i privredne saradnje sa svetom. Ti ciljevi su: pozitivan uticaj na proizvodnju i za-poslenost, smirivanje cena i stabilizacija ekonomskih tokova uopšte, kao i ostvarivanje poželjnog stanja u platnom bilansu. Krajnji cilj je ostvarivanje slobodne spoljne trgovine i uspostavljanje, odnosno održavanje konvertibilnosti nacionalne valute.

U sistemu liberalizma, kao i u sistemu protekcionističke zaštite postoje adekvatne mere spoljnotrgovinske politike. U slobodnoj trgovini, međutim, postoji daleko manje ovih mera (instrumenata). One su više svojstvene sistemu protekcionizma zaštita domaćeg tržišta.

6.1. OBLICI ZAŠTITE DOMAĆEG TRŽIŠTA

Oblici zaštite domaćeg tržišta ispoljavaju se u okviru mera spoljnotrgovinske politike. One se mogu podeliti na:

mere koje direktno utiču na cene (uvećavaju ih ili smanjuju), �

mere koje direktno utiču na količine i �

ostale mere. �

324 EKONOMIJA

U grupi mera koje direktno utiču na cene najznačajnije su carine i izvozne premije (podsticaji izvoza).

U grupu mera koje direktno utiču na količine spadaju kontingenti, kvote, dozvole i zabrane izvoza, odnosno uvoza.

U ostale mere spoljnotrgovinske politike spadaju: monopoli, državna trgovina, damp-ing, tzv. samoograničenje izvoza, razne uvozne takse, tehnički, sanitami i ekološki stan-dardi, te restriktivne uvozne procedure.

Carina predstavlja obavezu uvoznika, eventualno izvoznika da u momentu kad roba prelazi nacionalnu granicu plati propisanu sumu novca u korist države. Carina na taj način predstavlja vrstu posrednog poreza koji se naplaćuje kad roba prelazi carinsku liniju, odnosno teritoriju jedne zemlje.

Postoje i drugi kriterijumi za podelu carina.Autonomne i ugovorne carine. Ako određena država samostalno utvrđuje carine, onda

je reč o autonomnim carinama Ali ako to radi u sporazumu sa drugim državama, ili u ok-viru Svetske trgovinske organizacije, onda su u pitanju ugovome carine.

Maksimalne i minimalne carine. Obično se carinska tarifa sastoji od dve kolone. U jednoj koloni nalaze se maksimalne (više), a u drugoj minimalne (niže) carine Minimalne carine primenjuju se prema zemljama sa kojima se održavaju redovni trgovinski odnosi na bazi klauzule najvećeg povlašćenja.

Carine vrednosti, specifične i kombinovane carine. Kao kriterijum za ovu podelu koristi se tehnika carinjenja. Naime, kada se kao osnov carinjenja uzima faktuma i cena robe, onda je reč o carinama po vrediosti. One se najčešće primenjuju u praksi. Kad se kao osnov carinjenja primenjuju količine (1 komad, 1 metar, 1 kg), u pitanju su specifične car-ine. Kombinovane carine, međutim, primenjuju se na vrednost i količinu kombinovano. Na primer, 20%, ali ne manje od 1 dinar po komadu. One se retko primenjuju u praksi.

Zaštitne i fiskalne. Cilj zaštitnih carina jeste zaštita domaće privrede, a fiskalnih popuna državnog budžeta,

Antidampinške i kompenzatome carine. Ako se neka strana roba izvozi na određeno uvozno tržište po cenama osetno nižim od normalnih tržišnih cena, pa to ugrožava poslo-vanje i opstanak domaćih proizvođača, onda se, prema propisima Svetske trgovinske organizacije, na takvu robu može uvesti visoka carina. Njen je cilj da uvoznu cenu strane robe dovede na nivo cena domaćih proizvođača. Antidampiške carine, dakle, neutrališu efekat dampinga.

Kompenzatorske carine imaju za cilj da kompenzuju razliku između niže uvozne i više domaće cene ako je ugrožena neka domaća proizvodnja. Otuda potiče njihov naziv. Najčešće se uvode, pa se mogu i pravdati, kada je neki domaći proizvod suviše opterećen domaćim porezima i taksama, dok, strani proizvod uživa značajne izvozne subvencije u svojoj zemlji. Kompenzatome carine treba da pokriju ovu razliku između nižih uvoznih i viših domaćih cena. Svetska trgovinska organizacija ne gleda blagonaklono na ovu vrstu carina, pa one nemaju dugu perspektivu.


Prohibitivne i retorzivne carine. Prohibitivne carine su tako visoko odmerene carine da se uvoz uopšte ekonomski ne isplati pa se one, u suštini, svode na zabranu uvoza. Uvode se u slučaju potrebe da se potpuno zaštiti neka proizvodnja, a da se, pri tom, izbegne zabrana uvoza, Svetska trgovinska organizacija ne odobrava primenu ove vrste carina mada su se one često primenjivale u istoriji spoljne trgovine pojedinih zemalja.

Retorzivne carine (nazivaju se još i osvetnim carinama) predstavljaju mere iz arsenala carinskog rata između dve zemlje. One su veoma visoko odmerene, a uvode se radi os-vete zemlji koja je pre toga uvela visoke carine na proizvode iz njihove zemlje. Svetska trgovinska organizacija ne priznaje ˝carinske ratove kao kategoriju˝, već se svi sporovi zemalja članica rešavaju mimim putem na osnovu pravila i u okviru njenih institucija

Carinska osnovica predstavlja vrednost uvezene robe na koju se primenjuje carinska stopa da bi se dobio iznos carine. Reč je o ceni stranog isporučioca, uvećanoj za trškove osigu-ranja, manipulacije i transporta, do mesta carinjenja (kopneni granični prelaz, luka, aero-drom). Ukoliko carinska služba posumnja u prijavljenu carinsku osnovicu, pokreće postupak utvrđivanja realne carinske vrednosti.

Carinsko opterećenje je procenat carine koju domaći uvoznik plaća u nacionalnoj valuti. Može se izračunati prema sledećoj formuli:

UKUPNA VREDNOST PLAĆENE CARINE/UKUPNA VREDNOST UVOZA X100

Ako je, na primer, na uvoz jednog automobila plaćena carina 10 000 dinara, a njego-va uvozna cena iznosi 30 000, onda je carinsko opterećenje 33%. Ono se može tretirati i kao apsolutni iznos plaćene carine, u našem slučaju 10 000 dinara.

Carinsko područje predstavlja teritoriju na kojoj se primenjuje nacionalna carinska tarifa. Ono se najčešće poklapa sa državnom teritorijom određene zemlje. Međutim, i više zemalja može činiti jedinstveno carinsko područje, ako one primenjuju jedinstvenu carinsku tarifu prema trećim zemljama.

6.2.VANCARINSKA ZAŠTITA DOMAĆEG TRŽIŠTA

U ovaj aspekt zaštite spadaju mere koje direktno utiču na količine. Ove mere spadaju u domen vancarinske zaštite, a najznačajnije među njima su:

kontingenti, �

kvote, �

dozvole i �

zabrane. �

Kontingenti predstavljaju količine, odnosno vrednosti robe, koju je moguće uvesti u toku određenog perioda.

326 EKONOMIJA

Obim, odnosno vrednost kontingenata u većini zemalja utvrđuje vlada određene zemlje, a dele ih nadležna ministarstva za spoljnu trgovinu, ili, pak, privredne komore. Najveći problem predstavlja način podele kontingenata, jer tada može doći do raznih nepravdi, a nekada i do korupcije.

U praksi su uobičajeni sledeći načini podele kontingenata:princip prioriteta, na osnovu roka podnete molbe i priloga ugovora sa stranim �partnerom,princip proporcionalnog učešća, na bazi izvoza, odnosno uvoza u prethodnoj �godini (ili drugom vremenskom periodu),raspisivanje aukcija na principu najpovoljnijih uslova za podelu kontingenata, �prepuštanje uvoznicima da se u svojim privrednim komorama sami dogovore o �načinu raspodele kontingenata.

Svaki od ovih kriterijuma za raspodelu kontingenata ima mnogo nedostataka. Zbog toga se u većini zemalja kontingenti, pa i sva kvantitativna ograničenja, ukidaju čim to prilike i materijalne mogućiosti dozvole. Za ukidanje kvantitativnih ograničenja zalaže se i Svetska trgovinska organizacija.

Kvote su slične kontingentima. Kao i kod kontigenata, određuje se vrednost, odnosno količina mogućeg uvoza neke robe, i to najčešće prema uvozu (izvozu) u ranijem periodu. Kvote određuje nadležno ministarstvo za spoljnu trgovinu na bazi globalnog obima (vred-nosti) uvoza koje propisuje vlada. Određuju se za godinu dana ili za kraći vremenski pe-riod (tromesečje, polugođe, ređe mesečno). Kontrolu iskorišćenja kvota vrši uprava carina. Kada se one ispune, obično je i dalje moguć uvoz, ali se carine povećavaju dva do tri puta, čime se štiti domaća proizvodnja, a što je osnovna funkcija uvođenja kvota.

Dozvole predstavljaju uobičajeni režim izvoza i uvoz, a u praksi se primenjuju u manjem obimu i za uži krug proizvoda, na primer za opojne droge, umetničke predmete, slike kao nacionalna kulturna blaga, proizvode naoružanja i vojne opreme. Uvoz, odnosno izvoz proiz-voda koje je vlada stavila na ovaj režim mogu se obaviti samo ako se dobije dozvola (pismena licenca) nadležnog ministarstva za spoljnu trgovinu.

Zabrane se retko primenjuju u spoljnoj trgovini. One ne predstavljaju redovnu meru zaštite, već su opravdane samo kada su krajnje nužne. Primenjuju se iz sledećih razloga:

sanitarnih, kada im je cilj zaštita narodnog zdravlja �političkih, kada zemlji preti opasnost agresije od druge zemlje, pa se zabran- �juje razmena sa tom zemljom, posebno ratnog materijala i opreme, koji bi mogli jačati odbrambene snage potencijalnog agresora;ekonomskih (na primer, zemlji preti glad pa zbog toga zabranjuje izvoz esenci- �jalnih, prehrambenih proizvoda, odnosno uvoz luksuznih proizvoda).

Zabrane uvode vlade, a njihovo sprovođenje kontrolišu uprave carina. U ostale mere, koje se, u principu, ne primenjuju sistematski i trajno, a mogu imati jako zaštitno dejstvo na domaću privredu, spadaju:


monopoli, �

državna trgovina, �

damping, �

prelevmani (uvozne takes), �

restriktivni uvozni postupakm, �

tehnički, sanitami i ekološki standardi, �

samoograničenje izvoza i �

mere iz oblasti finansijske politike. �

Monopoli svojim dejstvom ili kartelnim sporazumima mogu postati značajna brana za uvoz robe iz inostranstva. Zbog toga se Svetska trgovinska organizacija zalaže da sve zemlje imaju transparentne zakone za borbu protiv monopola. Takođe se zalaže i za formiranje jedinstvenog međunarodnog tela za nadgledanje monopola kako bi se us-postavila zdrava, lojalna i fer konkurencija u međunarodnoj trgovini.

Državna trgovina. U mnogim zemljama veliki procenat nacionalne privrede nalazi se u državnim rukama (rudnici, energija, putevi, železnica, PTT i telekomunikacije, komunalne usluge i slično). To znači da je država ta koja nabavlja znatne količine robe iz inostr-anstva. Svetska trgovinska organizacija zalaže se da se i državna trgovina stavi pod međunarodnu kontrolu i da se za veće nabavke obavezno raspisuju međunarodni tenderi kako bi sve strane zemlje potencijalni isporučioci bile u jednakom položaju.

Damping (dumping). Ova mera podrazumeva prodaju određene robe na stranom tržištu po cenama nižim od proizvodnih, odnosno normalnih tržišnih cena, da bi se pobe-dila konkurencija na stranom tržištu. Teret snose domaći potrošači te robe, jer niže izvozne cene utiču na povećanje domaćih cena. Svetska trgovinska organizacija dozvoljava borbu protiv dampinga, i to:

uvođenjem posebnih tzv antidampinških carina, �mogućom zabranom uvoza dampinške robe. �

Prelevmani. Kao i carine, prelevmani predstavljaju posebnu taksu koja se ubira pri-likom uvoza poljoprivrednih proizvoda Ali za razliku od carina, prelevmani nisu izraženi u fiksnom iznosu, već se utvrđuju u skladu sa promenama domaćih i uvoznih cena. Moglo bi se reći da su oni, u stvari, neka vrsta „klizne carine”.

Prelevmani, dakle predstavljaju razliku između više domaće i niže uvozne cene koju mora da plati uvoznik kad uvozi robu. Na primer, ako je cena uvoznog šećera 3 dinara, a domaćeg 4, određuje se prelevman u iznosu od najmanje 1 dinar. Pošto on pokriva celu razliku između niže uvozne i više domaće cene, kao u datom primeru, onda se praktično svodi na zabranu uvoza, pa predstavlja mnogo rigidniji oblik zaštite nego što su to ca-rine.

Prelevman se primenjuje na poljoprivredne proizvode, a prvi put je korišćen u praksi Evropske ekonomske zajedniie (danas Evropske unije).

328 EKONOMIJA

Slično prelevmanima, u Zapadnoj Evropi se na uvoz poljoprivrednih proizvoda primen-juju i minimalne uvozne cene radi potpune zaštite domaćeg proizvođača. Na primer, ako je domaća cena tipskog vina 5 dolara, minimalna uvozna cena propisuje se iznad gornjeg iznosa (npr. 5,5 dolara).

Uvozne takse. U praksi se primenjuju razne uvozne takse, porezi i akcize. U svetu je uobičajena taksa od 1% na tzv carinske usluge pri izvozu i uvozu. Svetska trgovinska or-gamizacija prihvata, takođe, porez na promet, odnosno akcize. Sve druge takse moraju da se ukinu i svedu na jedinstvenu carinsku zaštitu.

Restriktivni uvozni postupak (tzv. šikanozni postupak). To je složena administrativna pro-cedura prilikom carinjenja i plaćanja uvozne robe kada se traži niz uverenja i potvrda (uverenje o poreklu robe, uverenje o krajnjoj nameni, odnosno o krajnjem korisniku robe, veterinarska, sanitama i ekološka uverenja, konzulame overe i sl.). Cilj tih mera može biti psihološko maltretiranje uvoznika kako bi sam odustao od uvoza strane robe (ukoliko mu ona nije neophodna).

Tehnički, sanitami i ekološki standardi. Opravdano je da se od niza uvoznih proizvoda zahtevaju standardi kvaliteta (tehnološki, sanitami i ekološki), Na primer, u zemlju koja ima električnu mrežu od 220 volti ne mogu se uvoziti električni aparati od 200 ili 250 volti. Niko ne može biti protiv standarda. Oni se čak i unificiraju na svetskom nivou uvođenjem standarda ISO 9000 (Standardi kvaliteta Međunarodne organizacije za standarde). Međutim, često se nacionalni standardi propisuju na taj način da ih može ispuniti samo domaća industrija, pa se tako posredno doprinosi smanjenju uvoza strane robe, odnosno zaštiti domaćih proizvođača.

Samoograničenje izvoza. To je specifična mera spoljnotrgovinske politike kada restrikc-iju uvoza ne preduzima uvoznik, već to, prema sporazumu sa uvoznom zemljom, radi nep-osredno izvoznik, odnosno izvozna zemlja. Između uvozne i izvozne zemlje vode se bilat-eralni pregovori o kvotama uvoza, a zatim sama izvozna zemlja propisuje kvote i striktno ih se pridržava. Najbolji primer ove mere jeste ograničenje izvoza japanskih automobila na američko tržište na iznos od 2 miliona automobila ili 10% ukupnog uvoza, kao i izvoz japanskih automobila natržište Evropske unije. Kvote se obično ugovaraju svake godine, mada nije redak slučaj ugovaranja i petogodišnjih kvota (na primer, kod izvoza tekstila).

Samoograničenje izvoza ne može se smatrati redovnim instrumentom spoljnotrgovinske politike, pa ga je Svetska trgovinska organizacija uključila u mere tzv. sive zone, koje što pre treba da iščeznu iz međunarodne trgovine.

Mere iz oblasti finansnjske politike primenjuju se radi smanjenja uvoza odnosno povećanja izvoza, a najčešće su sledeće mere:

a) Avansni depoziti kod uvoza. Neke zemlje postavljaju svojim uvoznicima kao uslov da prilikom dobijanja uvozne dozvole polože kod svoje banke određenu sumu novca kao garanciju da će obaviti uvozni posao. Novac se vraća tek po uvozu robe. To je destimulativno za uvoznika, jer se pre vremena angažuje njegov obrtni kapital, a on ne naplaćuje ni kamatu. Cilj je da se smanji uvoz odnosno odliv deviza.


b) Razne vrste deviznih kvota. U uslovima kada domaća valuta nije konvertibilna, a postoji obavezno ustupanje deviza državi, za uvoznika je naročito važan način kako će doći do potrebnih deviza za uvoz. Ako se one odobravaju restriktivno i selektivno, to se svodi na izuzetno efikasnu zaštitu domaćeg tržišta i smanjenje uvoza, a obmuto u slučaju liberalnog uvoza.

c) Manipulacija kursem nacionale valute. Ako je domaća valuta precenjena, to stimuliše uvoz, a destimuliše izvoz. Međutim, ako je domaća valuta potcenjena, to stimuliše izvoz, a destimuliše uvoz. Promene kursa značajne su za izvoz i uvoz čak i u uslo-vima konvertibilne valute. Najbolje rešenje jeste realan devizni kurs koga je, inače teško odmeriti, jer on ima neutralno dejstvo na uvoz i izvoz odnosno na spoljnu trgovinu.

7. TEORIJA KOMPARATIVNE PREDNOSTI U MEĐUNARODNOJ TRGOVINI

Teorija komparativne prednosti u međunarodnoj trgovini predstavlja veoma značajan segment analize međunarodnih ekonomskih odnosa. Na osnovu dosadašnjih teorijskih postavki, globalna podela svih teorija komparativnih prednosti može se svesti na dve grupe: tradicionalne i savremene teorije.

Tradicionalne teorije komparativnih prednosti zasnivaju se, pre svega, na jeftinoj rad-noj snazi i precenjenosti nacionalne valute.

Savremene teorije komparativnih prednosti zasnivaju se na produktivnosti i efikasnosti proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije.

U narednom delu biće analizirane najreprezentativnije teorije iz ove oblasti, a pre svega:

Teorija apsolutnih uporednih (komparativnih) prednosti, �Teorija relativnih uporednih (komparativnih) prednosti i �Teorija komparativne prednosti Majkla Portera. �

7.1. TEORIJA APSOLUTNIH I RELATIVNIH UPOREDNIH PREDNOSTI

U teorijskom smislu, tačka oslonca fenomena međunarodne trgovine je koncept uporednih prednosti. Međutim, stav o tome, koji faktor u odlučujućem stepenu profilira koncept upor-ednih prednosti u ekonomskoj teoriji je do današnjih dana predmet brojnih suprostavljenih mišljenja. Prvobitni oblik teorije komparativnih prednosti je tzv. teorija apsolutne prednosti koju je precizno definisao Adam Smit 1776. godine. Polazeći od pretpostavke slobodne konkurencije, apsolutne pokretljivosti proizvodnih faktora, kao i slobodnog kretanja svih

330 EKONOMIJA

roba, Smit je izneo stav po kome je ključni elemenat proizvodnje rad, potreban za proiz-vodnju određenog proizvoda. Imajući u vidu prednosti podele rada i specijalizacije, Smit je zaključio da pojedine zemlje treba da se usmere na proizvodnju onih roba za koje imaju apsolutne prednosti u odnosu na druge zemlje. Koncept apsolutnih prednosti se u najvećem stepenu temelji na pokazatelju količine rada, koji je potreban da se proizvede jedinica nekog proizvoda.

Apsolutna prednost je sposobnost zemlje da proizvede neku robu ili pruži uslugu po najnižim troškovima u poređenju sa bilo kojom drugom zemljom. Pretpostavimo da je zemlji A potrebno dva sata za proizvodnju jedne tone pšenice i četiri sata za proizvodnju jedne tone mesa. Istovremeno zemlji B je potrebno pet sati da proizvede tonu pšenice, a isto toliko joj je potrebno za prozivodnju jedne tone mesa. U ovom slučaju zemlja A ima apso-lutne prednosti u proizvodnji i pšenice i mesa u poređenju sa zemljom B. Na prvi pogled bi se reklo da zemlja A nema potrebe da razmenjuje proizvode sa zemljom B budući da joj manje časova rada treba ne samo za prozivodnju pšenice već i za proizvodnju mesa. Međutim, stvari stoje sasvim drugačije budući da ključnu ulogu u međunarodnoj trgovini ima koncept relativnih a ne koncept apsolutnih komparativnih prednosti. U konačnoj instanci, može se zaključiti da Smitova teorija ne daje odgovor na očigledno pitanje zbog čega se zemlje koje nemaju apsolutnih prednosti u proizvodnji konkretne robe ipak odlučuju da stupe u različite trgovinske odnose sa drugim zemljama, odnosno da međusobno trguju.

Prihvatljiv odgovor na napred iznesenu dilemu u osnovi daje teorija relativnih pred-nosti, koja u suštini predstavlja značajnu modifikaciju koncepta apsolutnih prednosti. Kon-cept relativnih prednosti vezan je za klasičnog britanskog ekonomistu Davida Rikarda. On je u svom delu „Pmcipi političke ekonomije” objavljenom 1817. godine prvi u ekonom-skoj teoriji veoma precizno definisao teoriju relativnih komparativnih prednosti. Temeljeći svoje postavke na razmišljanjima velikog prethodnika Adama Smita i njegovih pogleda u vezi značaja podele rada i međunarodne specijalizacije proizvodnje, Rikardo je uz pret-postavku slobodne trgovine dokazao da svaka zemlja treba svoje proizvodne potencijale da usmeri na proizvodnju onih roba i pružanje usluga za koje ima ne samo apsolutne već i relativne unutrašnje prednosti. Ukazujući na značaj svetskog tržišta i međunarodne specijalizacije proizvodnje, Rikardo je u fundamentalnom obliku apostrofirao i značaj neprekidnog strukturnog prilagođavanja pojedinih privreda dinamičnim uslovima nes-metanog funkcionisanja svetskog tržišta i međunarodne podele rada. Kao klasičan pred-stavnik slobodne trgovine, koja je u to vreme na najbolji način odražavala interese su-periome britanske privrede, Rikardo je u korišćenju relativnih komparativnih prednosti u spoljnoj trgovini na toj osnovi video najvažniji pokretač ekonomskog prosperiteta pojed-inih nacija. Razume se da su se pri tom uslovi potpuno slobodnog kretanja roba i usluga van nacionalnih granica pojedinih zemalja sami po sebi podrazumevali.

Sposobnost zemlje da proizvodi robu i usluge sa relativno nižim altemativnim troškovima u odnosu na druge zemlje govori istovremeno o njenoj komparativnoj prednosti. Koncept rela-tivnih uporednih prednosti prikazaćemo na jednom jednostavnom hipotetičkom primeru. Pretpostavimo da se svet sastoji od samo dve zemlje, zemlje X i zemlje Y. Obe zemlje


proizvode dva proizvoda: pšenicu i meso. Godišnja proizvodnja ovih proizvoda je istovre-meno i njihova ukupna potrošnja. Zemlja Y ima apsolutnih prednosti u proizvodnji i pšenice i mesa. Njeni troškovi proizvodnje iznose dva sata rada za tonu pšenice i četiri sata rada za tonu mesa. Istovremeno, zemlji X je potrebno pet sati rada za prozivodnju jedne tone pšenice i pet sati rada za proizvodnju jedne tone mesa. Proizilazi da zemlja Y ima ap-solutnu prednost, kako u proizvodnji pšenice tako i u proizvodnji mesa. Na prvi pogled ne postoji zainteresovanost zemlje Y za trgovinu sa zemljom X. Međutim, takav stav je u celini pogrešan. Uzimajući u obzir kategoriju relativnih troškova proizilazi da zemlja Y za proizvodnju jedne tone mesa mora da se odrekne dve tone pšenice, dok se zemlja X za proizvodnju jedne tone mesa mora odreći proizvodnje samo jedne tone pšenice. Analogno tome, u zemlji Y je relativno jeftinija pšenica u poredenju sa njenim koštanjem u zemlji X. Suprotno, u zemlji X će biti relativno jeftinija proizvodnja mesa u poređenju za zemljom Y. Na ovoj činjenici se temelji logika spoljne trgovine ovih zemalja.

Analizirajmo pomoću grafika proizvodnih mogućnosti zemlje X i zemlje Y način na koji će ove dve zemlje početi da trguju. Maksimalno koristeći svoj proizvodni potencijal koji iznosi 1000 sati rada zemlja Y može proizvesti ili 500 (1000:2) tona pšenice ili 250 (1000:4) tona mesa. Pod istim pretpostavkama zemlja X može proizvesti ili 200 (1000:5) tona pšenice ili 200 (1000:5) tona mesa.

Tabela br. 4. Altemativne mogućnosti proizvodnje zemlje -Y do stupanja u međunarodnu trgovinu

Mogućnosti Pšenica u tonama

Meso u tonama

A 500 0

B 350 75

C 0 250

Ograničene proizvodne mogućnosti nameću neophodnost odlučivanja obe zemlje da li proizvoditi pšenicu ili pak proizvoditi meso. Krećući se krivom proizvodnih mogućnosti iz tačke A, preko tačke B, u tačku C premešta se proizvodna aktivnost sa proizvodnje pšenice na proizvodnju mesa. Tačka A izražava hipotetiku jedino proizvodnje pšenice u zemlji Y, suprotno tačka C simbolizuje pretpostavku angažovanja ukupnih proizvodnih potencijala isključivo na proizvodnju mesa. Tačka B reprezentuje realne potrebe zemlje Y u proizvod-nji i pšenice i proizvodnji mesa. Ukoliko se proizvodnja pšenice smanji za 150 tona, što iznosi 150 x 2 sata rada, zemlja X će biti u mogućnosti da proizvede 75 (300 : 4) tona pšenice.

Proizvodne mogućnosti zemlje Y moguće je prikazati grafički. Slika br. 29. prikazuje altemativne parove kombinacije proizvodnje pšenice i mesa u zemlji Y.

332 EKONOMIJA

Slika br. 29. Kriva proizvodnih i potrošnih mogućnosti zemlje Y

Budući da su prinosi faktora proizvodnje konstantni kriva proizvodnih mogućnosti zem-lje Y ima oblik prave linije. Nagib linije proizvodnih mogućnosti iznosi 2:1. U odsustvu spoljne trgovine zemlja Y će proizvoditi i trošiti u tački B.

Budući da se najpre operiše sa hipotetikom zatvorene privrede u kojoj je ukupna proiz-vodnja jednaka ukupnoj potrošnji, proizilazi da se krive proizvodnih i potrošnih mogućnosti međusobno preklapaju. U hipotetičkom modelu koji u potpunosti oponaša model rela-tivnih komparativnih prednosti Davida Rikarda, proizvodnja se obavlja pomoću jedinog faktora proizvodnje - rada. Rad je savršeno mobilan faktor proizvodnje i njegova po-nuda je na nivou ukupne privrede fiksna veličina. Polazi se od pretpostavke konstantnosti prinosa, odnosno pretpostavlja se da su prosečni i granični prozivodi međusobno jednake veličine. Konstantnost stope transformacije finalnih prozivoda pšenice i mesa znači da na bilo kom nivou njihove proizvodnje povećanje proizvodnje bilo kog prozivoda za jedan znači istovremeno i smanjenje proizvodnje drugog proizvoda za uvek nepromenjeni broj jedinica. Budući da je u konkretnom slučaju ovaj odnos 2:1 (500 tona pšenice = 250 tona mesa), proizilazi daje odnos cena finalnih proizvoda pšenice i mesa 2:1 izražen vremenom rada neophodnim za proizvodnju i jednog i drugog proizvoda. Razume se da ista analogija važi i za pretpostavku smanjenja proizvodnje pojedinih prozivoda. Drugim rečima, ne postoji međunarodna mobilnost proizvodnih faktora. Međunarodna trgovina posmatranim robama nije ograničena nikakavim barijerama. Jedini uslov je ravnoteža u spoljnoj trgovini u svakom momentu za svaku od dve posmatrane zemlje. Pod ovakvim pretpostavkama sistem međunarodne trgovine funkcioniše na sledeći način. Prvo, kriva proizvodnih mogućnosti je jednaka krivoj potrošnje kako za zemlju Y tako i za zemlju X. Drugo, zahvaljujući konstantnosti transformacije faktora proizvodnje u finalni proizvod, odnosno zahvaljujući egzistiranju zakona konstantnih prinosa, krivu proizvodnih mogućnosti zemlje Y grafički reprezentuje prava linija. Ovakav oblik krive proizvodnih mogućnosti uvažava logiku da je stopa transformacije uvek jednaka odnosu cena finalnih proizvoda (u ovom slučaju cena finalnih proizvoda je izražena u časovima rada odnosno 2:1).


Tabela br. 5. Altemativne mogućnosti prozivodnje zemlje X do stupanja u međunarodnu trgovine

Mogućnosti Pšenica u tonama Meso u tonama

X 200 0

Y 100 100

Z 0 200

Slika br. 30. Kriva proizvodnih mogućnosti zemlje X

Odnos cena pšenice i mesa je 1:1. Zbog te činjenice ugao nagiba krive proizvodnih mogučnosti iznosi 45°. U odsustvu spoljne trgovine zemlja X će proizvoditi i trošiti u tački b.

Teorija komparativnih prednosti čije su osnovne postavke bile predmet napred učinjenog objašnjenja svodi se na razlike u uporednim troškovima rada. Njena poruka je da u uslovima slobodne konkurencije svaka zemlja treba nastojati da proizvodi i izvozi one proizvode za koje ima konkurentne prednosti izražene nižim „realnim troškovima”. Budući da su realni troškovi iskazani u iznosima ljudskog rada u jedinici vremena, konkretno u našem primera u tra-janju jednog sata, figuriše pretpostavka o jednakosti troškova rada i realnih troškova. Na taj način razlike u relativnim cenama tone pšenice i mesa u zemlji A i zemlji B definisane su u stvari razlikama u produktivnosti rada. Dobici po osnovu spoljne trgovine svode se na efekte poboljšane alokacije resursa na svetskom planu. Zemlja treba da proizvodi i izvozi proizvode sa relativno višom produktivnošću rada.

Pada u oči činjenica da je model komparativnih prednosti u teorijskom smislu utemeljen na ponudi, odnosno proizvodnji. Značaj kategorije tražnje je u potpunosti zanemaren. Zapažajući ovu manjkavost Džon Stjuart Mil je u model komparativnih prednosti ugradio kategoriju tražnje u smislu činioca koji inože dodatno stimulisati razmenu između dve zemlje i na taj način u određenoj meri relativizirao pomenuti nedostatak teorije uporednih prednosti. I zaista, sasvim je logično da kategorija elastičnosti tražnje ima velikog uticaja na kate-goriju spoljne trgovine. U uslovima neznatne tražnje veoma je teško mehanizmom cena dovesti do njenog povećanja.

334 EKONOMIJA

Na kraju može se zapaziti da je napred učinjeno objašnjenje suštine teorije međunarodnih konkurentnih prednosti u svojoj biti statičkog karaktera. Ona samo poredi dve zemlje u datom trenutku i govori da u slučaju postojanja različitih cena proizvoda i usluga u dve zemlje, one mogu spoljnom trgovinom ostvariti viši nivo potrošnje na nacionalnom nivou. U slučaju da se uslovi proizvodnje promene, što je pre pravilo nego izuzetak, budući da stanovništvo raste a da se tehnologija kontinuirano usavršava, onda ništa u teoriji kom-parativnih prednosti ne govori da će okviri specijalizacije proizvodnje egzistirati i kasnije, kao i pre nastalih izmena. Ona kaže da zemlja koja ima komparativnih prednosti može zahvaljujući toj činjenici obezbediti privredni rast i uvećanje ekonomskog blagostanja.

7.2. TEORIJA KOMPARATIVNE PREDNOSTI MAJKLA PORTERA

Ova teorija međunarodne trgovine nastala je početkom poslednje decenije XX veka i vezana je za radove američkog ekonomiste Majkla Portera. Ukratko, osnovne pretpostavke njegove koncepcije međunarodnih komparativnih prednosti su sledeće:

Prvo, u svojoj analizi konkurentnih prednosti nacije on odbacuje statički prilaz faktorima proizvodnje, ističući u prvi plan dinamički karakter konkurencije i njene zahteve usmerene na poboljšavanje kvaliteta postojećih faktora ili čak na stvaranje novih, do tog perioda ne-poznatih proizvodnih faktora sa konkurentnim preimućstvima.

Drugo, istraživanja konkurentnih prednosti, pojedinih nacionalnih ekonomija u toku vise decenija, idu u prilog potvrdi stava po kome određene proizvodne oblasti mogu pokrenuti osnovni mehanizam povećanja konkurentnosti pojedinih nacionalnih ekonomija na globalnom nivou. Pri tome, po Porterovom mišljenju važno je razumeti zbog čega pojedine zemlje mogu (ili ne mogu) biti konkurentne na međunarodnom tržištu, posebno u granama i oblas-tima proizvodnje složenih i visoko tehnoloških proizvoda.

Treće, Porter nastoji da odgovori na pitanje zašto data nacionalna sredina, gde se kon-cipira strategija, proizvodnja i tehnologija, gde se obrazuje kvalifikovana radna snaga i obli-kuje poslovna i radna etika, odnosno gde se profilira najširi ambijent ispoljavanja konkurentnih prednosti pojednih proizvodnih grana i oblasti, u nekoj prilici predstavlja vrlo podsticajni fak-tor stvaranju kokurentnih prednosti na međunarodnom nivou, a u drugom već to nije slučaj. Pri tome, Porter posmatra konkurentne pozicije pojedinih preduzeća, budući da se je-dino preduzeća javljaju kao direktni nosioci međunarodne proizvodnje i trgovine a zatim na osnovu zaključaka, koji važe za karakter ponašanja pojedinih preduzeća, on izvodi stavove karakteristične za funkcionisanje pojedinih privreda.

Četvrto, po Porteru, pojedine zemlje postižu zapažene proboje na međunarodnom tržištu, ne jednostavno na temeiju ostvarenog tehnološkog i komercijalnog uspeha u određenim grana-ma, već po pravilu na bazi postignutih proizvodnih i komercijalnih rezultata u grupi uzajamno povezanih sektora proizvodnje. Strukturu privrede čine grupacije proizvodnih oblasti, koje u konačnom skoru obezbeđuju konkurentu sposobnost pojednih nacionalnih privreda.


Peto, pojam konkurentne prednosti je krajnje dinamicnog karaktera. Dinamizam pred-stavlja i najvažniju metodološku osobenost Porterovog prilaza istraživanju globalnih konkurentnih prednosti odredenih nacija.

Osnovne determinante konkurente sposobnosti pojedinih zemalja, po Porteru, su sledeće:

a) uslovi vezani za faktore proizvodnje a koji određuju intenzitet i oblike konkurentske borbe u pojedinim oblastima privređivanja (kapital, nivo tehnologije, infrastruktura, kvalifikacija kadrova, informacija i dr.)

b) uslovi vezani za unutrašnju tražnju dobara datih proizvodnih oblasti;

c) prisutnost u zemlji industrija koje podržavaju proizvodnju konkurentnih proizvoda ili su u najtešnjoj vezi sa ovom proizvodnjom (prateće industrije);

d) strategija i struktura firme, a takođe i karakter konkurencije između pojedinih predu-zeća.

Faktorsko obilje, premda po definiciji ne mora da znači i automatsko dolaženje do prednosti, budući da je najvažnije pitanje svakako ono koje se odnosi na način na koji se faktori kreiraju, koriste i usavršavaju, predstavlja u svakom slučaju vrlo važnu pret-postavku međunarodne konkurentnosti. Apsorciona moć domaćeg tržišta određena je globalno brojem stanovnika i nivoom dohotka po stanovniku. Ali, u mnogim slučajevima veličina domaće tražnje za proizvodima novih tehnologija, a posebno za dobrima visoko sofisticiranih sadržaja predstavlja važnu pretpostavku njihovog proizvodnog i tehnološkog osvajanja. U svakom slučaju, postojanje dovoljno izražene domaće tražnje za proizvodima novih tehnologija može imati veoma podsticajnu ulogu u procesu kreiranja međunarodnih komparativnih prednosti. Naredna determinanta govori o kreiranju konkurentnih pred-nosti čitavih industrijskih sektora a ne samo pojedinih grana. Dakle, pored grana, čija se preduzeća pojavaljaju kao direktni isporučioci konkurentih dobara na međunarodnom tržištu, postoje i grane čiji je prodor na svetskom tržištu dodatno stimulisan postojan-jem pratećih sektora privređivanja. I najzad, određene determinanta govori o strategi-jama firmi čiji se osnovni oblici mogu razlikovati od zemlje do zemlje. Važan momenat u ovom smislu predstavlja rivalstvo između preduzeća, u okviru određenih oblasti u nacio-nalnim okvirima, budući da zdrava konkurencija uvek deluje u pravcu generisanja ino-vacija. Svoju konstrukciju faktora, koji determinišu konkurentne pozicije pojedinih zemalja na međunarodnom tržištu Porter naziva „dijamantom”, a u daljem tekstu će takođe biti korišćena ova metafora u cilju lakšeg prezentiranja njegovih razmišljanja u vezi značaja tehnoloških promena u procesu kreiranja nacionalnih konkurentnih prednosti.

Uspeh, po mišljenju Portera, postižu one zemlje kod kojih je najdinamičniji proces uza-jamnog delovanja svih faktora nacionalne konkurentne prednosti. To se posebno odnosi na oblast novih tehnologija gde uspeh nije moguće postići ukoliko jedna od pomenutih determinanti dijamanta ne daje svoj puni doprinos.

336 EKONOMIJA

Slika br. 31. Porterov dijamant nacionalne konkurentnosti

Četiri ključne determinante nacionalne konkurentne prednosti međusobno povezane formiraju sistem nacionalni „dijamant”. Budući da su sve determinante, odnosno podsistemi nacionalnog dijamanta u direktnoj međusobnoj vezi, proizilazi da je najpovoljniji onaj naciona-lni dijamant kod koga je ukupan efekat delovanja svih podsistema najizraženiji.

U koncepciji Portera, međutim, maksimum dijamanta podrazumeva postojanje još dva uslova, čiji je uticaj od bitnog značaja u procesu oblikovanja međunarodnih kompara-tivnih prednosti. To su: uloga državne politike i značaj slučajnih okolnosti. Uloga države se, po Porteru, uvek svodi na pomoćnu funkciju i njeni su zadaci u osnovi orijentacionog, stimulirajućeg, koordinacionog i podržavajućeg karaktera. Državna politika neće nikada biti uspešna, mišljenja je ovaj autor, ukoliko se ona javlja kao jedini generator konkurentnih prednosti pojedinih nacija. Ona će biti uspešna jedino kada postoje druge pretpostavke za stvaranje konkurentnih prednosti nacija i gde državna politika samo pojačava njihovo delovanje. Sa poslednjim teško je ne složiti se, premda pitanje kvantitativne ocene do-meta državne inovacione polititke, na ubrzanje stope privrednog rasta pojedinih zemalja, nije do kraja u ekonomskoj teoriji precizirano ni do današnjih dana.

Druga Porterova primedba, u vezi relativno ograničene uloge države, je njegov stav da se i sama politika vlade može naći pod velikim uticajem pojedinih faktora koji cine dijamant. Pri tome treba uvek imati na umu kakve reakcije ostalih privrednih subjekata u zemlji izazivaju određene odluke državnih organa. U najširem smislu, sve to zavisi od tradicije državnih službenika, od odnosa između biznisa i države, a takode zavisi i od kvaliteta obrazovanja i znanja zaposlenih u državnim službama, i analogno tome od kvaliteta donetih rešenja, posebno onih strategijskog karaktera.

Što se tiče uloge slučajnih događaja gde Porter ubraja: neočekivana otkrića, tehnološke prodore, značajna kolebanja cena (nafte, na primer), velika kolebanja na svetskim finansijskim tržištima, koje se ogledaju u izraženim variranjima visina kamatnih stopa, zatim neočekivane političke događaje, rat i prirodne katastrofe, evidentno je da ti događaji mogu da poljuljaju pozicije jedne zemlje i da, suprotno, stvore povoljnije uslove za dolaženje do određenih konkurentnih prednosti drugih nacija.213

213 Ilustracije radi, dostignuća u oblasti mikroelektronike delovala su na slabljenje pozicije SAD i Nemačke u elektromehaničkim granama, dok je porast tražnje za brodovima stvorio povoljne uslove za brzi razvoj


Međutim, svi ovi načini postizanja uspeha imaju jedan ozbiljan nedostatak. Oni naime, ne objašnjavaju potpuno zašto se neka nacionalna ekonomija pokazala sposobnom da do-voljno brzo i efikasno iskoristi date pogodnosti i učvrsti svoj finansijski položaj, da poveća investicije, da u relativno kratkom vremenskom intervalu realizuje progresivne struktume promene privrede, da poveća opšti nivo obrazovanosti i kvalifikovanosti zaposlenih, u odnosu na drage koje to nisu u stanju da učine. Da li to znači da u njihovim privredama ili šire u njihovom društvenom ambijentu nisu adekvatno vrednovane i iskorišćene pogod-nosti, koje stvaraju faktori iz dijamanta, država ili slučajni događaji. U cilju dolaženja do prihvatljivog odgovora na ovo pitanje neophodno je imati u vidu i sledeće momente u Porterovom pristupu određivanja nacionalne konkurentne prednosti.

Prvo, za razliku od prethodnih teorija, koje su imale za polaznu osnovu stav po kome različite zemlje stupaju u odnose međunarodne razmene dobara i usluga, on izričito tvr-di da su osnovni institucionalni nosioci medunarodne razmene u globalnim razmerama preduzeća, posebno ona transnacionalnog karaktera. I drugo, srž konkurentne prednosti se nalazi u promenama, odnosno u inovacijama. Po Porteru, ključno pitanje je sposobnost da se proizvodi manje ili vise produktivno, što je sa svoje strane u direktnoj korelaciji sa kvalitetom i osobinama proizvoda, s jedne, i efikasnosti tehnologije i menadžmenta, s druge strane.

industrije brodogradnje u Južnoj Koreji. U ovoj zemlji je tekstilna industrija dobila snažan razvojni pod-sticaj, nakon uvodenja kvota zapadnih država na uvoz tekstila iz Kine, Hongkonga i Japana a takođe i posle uvođenja sankcija Kini od strane SAD.

338 EKONOMIJA

KONTROLNA PITANJA

1) Definišite privredni rast i privredni razvoj.2) Navedite i objasnite faktore privrednog rasta i privrednog razvoja.3) Navedite i ukratko objasnite osnovne teorije privrednog rasta i razvoja.4) Šta podrazumevate pod cikličnim kretanjem jedne privrede i koje su faze

privrednog ciklusa?5) Objasnite pojam nezaposlenosti u jednoj privredi.6) Navedite i ukratko objasnite vrste nezaposlenosti.7) Šta podrazumevamo pod prirodnom stopom nezaposlenosti?8) Objasnite pojam inflacije.9) Definišite umerenu, galopirajuću i hiperinflaciju.10) Definišite inflaciju tražnje i inflaciju troškova.11) Ukratko objasnite međuzavisnost između inflacije, nezaposlenosti i privrednog

rasta.12) Nabrojte i ukratko objasnite najnačajnija teorijska shvatanja o nastanku novca.13) Definišite novčane agregate u jednoj ekonomiji.14) Šta karakteriše ponudu novca?15) Šta karakteriše tražnju za novcem?16) Objasnite ključne funkcije novca u jednoj ekonomiji.17) Definišite monetamo-kreditni sistem.18) Nabrojte i definišite učesnike u finansijskom sitemu.19) Ukratko objasnite formiranje tzv. „domaće” štednje u jednoj ekonomiji.20) Šta karakteriše štednju domaćinstva, korporacija i države?21) Koje su osnovne karakteristike investicija?22) Nabrojte i objasnite vrste i strukture investicija.23) Navedite i objasnite metode za ocenu efikasnosti investicija.24) Pojam i vrste kapitalnih koeficijenata.25) Definišite ekonomsku politiku.26) Ko su nosioci ekonomske politike?


27) Šta spada u ciljeve i instrumente ekonomske politike?28) Navedite karakteristike monetame politike.29) Navedite karakteristike fiskalne politike.30) Ukratko objasnite: spoljnotrgovinsku politiku, politiku robnih rezervi, politiku re-

gionalnog razvoja, i politiku socijalne sigumosti.31) Navedite i ukratko objasnite ekonomske funkcije savremene države.32) Šta karakteriše globalizaciju svetske ekonomije ?33) Navedite i ukratko objasnite subjekte u svetskoj privredi.34) Šta spada u međunarodne ekonomske transakcije ?35) Definišite sistem ekonomskih odnosa sa inostranstvom i navedite njegove ključne

komponente.36) Šta podrazumevamo pod platnim bilansom i iz čega se on sastoji ?37) Definišite devizno tržište i devizni sistem .38) Definišite devizni kurs i objasnite vrste deviznih kurseva .39) Koji su osnovni oblici zaštite „domaćeg” tržišta u međunarodnim ekonomskim

odnosima?40) Šta spada u vancarinsku zaštitu „domaćeg” tržišta ?41) Navedite osnovne karakteristike Teorije apsolutnih i Teorije relativnih kompara-

tivnih (uporednih) prednosti.42) Navedite osnovne karakteristike Teorije komparativne prednosti Majkla Por-

tera.


1. Abel, B.A.Bernanke, S.B., Macroeconomics, Addison-Wesley Publishing Company, Inc, 1995.

2. Aleksić, T., Investicioni fondovi/www.investicionifondovi.com, 2008.3. Atkinson,A Stiglitz,J., Lectres on Public Economics, McGraw hill, 1980.4. Babić, M., Makroekonomski modeli, Narodne novine, Zagreb,1991. 5. Bajec, J. Joksimović, Lj. Savremeni privredni sistemi, Ekonomski fakultet , Beograd,

2004.6. Bajec, J., Joksimović, Lj., Savremeni privredni sistemi, Čigoja štampa, Beograd, 2001.7. Barać, S., Stakić, B., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008. 8. Baumol, J.Blinder, A. Economics: principles and policy, The Dryden Press, 1997.9. Begg D., Fisher S., Dorbusch: Economics, Mc Graw-Hill, 2003.10. Begg, D. Fisher,S.Dombusch,R. Economics, London, 1994.11. Bekaert, G., Harvey, C.R., Lundblad, C., Emerging Equity Markets and Economic Devel-

opment, NBER Working Paper, June 2000.12. Bemstein, J.: Intemational Tax and Public Finance, Brookling Institution, Washington,

1998.13. Benić, Ž., Osnove ekonomije, III izmenjeno i dopunjeno izdanje, Školska knjiga, Zagreb,

2001. 14. Blake, D., Financial Market Analysis, John Wiley & Sons Ltd. Chichester, 2000.15. Blanchard., O. Macroeconomics, Massachusetts Institute of Technology, 200516. Bomstein, M., Comparative Economic Systems, Irwin, Homewood, 1989.17. Boyes,W., Melvin, M., Macroeconomics ,Houghton Mifflin Company Boston, 199118. Bums, A., Mitchell, W., Measuring Business Cycles, National Buren of Economic, 1977.19. Burda, M., Wyplosy Ch., Macroeconomics, Hougton Miffin, Company, Boston, 1991.20. Burda, M., Wyplosy Ch., Macroeconomics, Oxford University Press, Inc., 1999.21. Burić, M., Institucionalni investitori na finansijskom tržištu, Beograd., 2008.

Literatura

342 EKONOMIJA

22. Cameron, G.,: Inovation and Economic Growt, London, Discussion Paper, Centre for Eco-nomic Performance, 1996.

23. Case., K. E., Fair.,R. C. Principles of Economics, Prentice-Hall Intemational, Inc. 1996.24. Charles Nelson and Charles Plasser, Trends and Rondom Walks in Macroeconomic Time

Series, Joumal of Monetary Economics, 1982.25. Chirtoper, G.A., Bryant i Edmund Mokrzycki: The New Great Transformation, Change in

East-Central Europe, Routledge, London, 1994.26. Cleaver, T.: Understanding the World Economy, Routh Ledge, London, 1997.27. Cornett, M.M., Fundamentals of Financial Institutions Management, McGraw-Hill Inc.,

New York, 1999.28. Cvetanović, S., Politika privrednog razvoja, Ekonomski fakultet, Niš, 2002. 29. Čobeljić, N., Rosić, I., Rosić, Pitić, G., Makroekonomija i privredni razvoj, Komino trade,

Kraljevo,1997.30. Ćirović, M., Monetamo-kreditni sistem, Savremena administracija, Beograd, 1976.31. Dašić, D., Purić, S., Ekonomska politika (makro i mikro), Kraljevo, 2003. 32. Denison, E., Kendrick, J.W., Trends Ih American Economic Growth 1929-1982, Brookings

Institution, 1985.33. Denison, E., Why Growth Rates Differ, The Brookings Institution Washington, 1967.34. Dimson, E., Minio-Kozerski, C., Closed-end Funds: A Survey, Financial Markets, Institutions

and Instruments, 2002.35. Dragišić, S., Ostali, Politička ekonomija, Univerzitet u Beogradu, 1994.36. Đuričin, D., i Zec M., Ekonomska politika u tranziciji, u Zbomiku SEJ-a „Jugoslovenski

ekonomisti u aktuelnoj ekonomskoj politici˝, Beograd, 1994. 37. Ehrenberg, R.G., Smith, R.S., Modern Labor Economics, Addison Wesley Longman, Inc.,

2000.37. Elliott, R.F., Labor Economics, Mc Graw Hill, London, 1990.39. Erić, D., Finansijska tržišta i instrumenti, VPŠ i Naučna knjiga, Beograd, 2003.40. Fabozzi, F.J., Bond Markets - Analysis and Strategies, Prentice Hall, Englewood Cliffs,

1993. 41. Ficher, S., Saray, R., Vegh C.A., Stabilization and Growt in Transition Economies, The

Earlier Experience, IMF Working Paper, No 31, 1996.42. Fridman, M., Sloboda izbora, Global book, Novi sad, 1996.43. Friedman M., Case for Flexible Exchange Rates, Reading in Intemational Economics,

George Allen adn Unwin, London, 196844. Froyen, R.T., Macroeconomics, Macmillan Publishing Company, London, 1990.45. Gadrey, J. New Economics, New Myth, Routledge, London and New York, 2003.46. Galbrait J.K., Dobro društvo, humani redosled, Grmeč, Beograd, 1997.47. GavriIović Jovanović, B. Održivi razvoj - nova paradigma za razvijene i zemlje u raz-

voju, Zbomik radova: Rast, struktume promene ifunkcionisanje privrede Srbije, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 1998.

48. Gordon, M.J. and Shillinglaw, G., Accounting a Managerial Approach, Richard D. Irwin Inc,1969.


49. Greenwald, C.B., Stiglitz, E.J. Keynesian,New Keynesion and New Classical Economes,Oxford Economic Papers, march, 1987.

50. Gregory,P.,Stuart, R., Comparative Economic Systems, Houghton Mifflin,Boston,1989.51. Grežić, V., Ekonomija rada, CID, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001.52. Gwartey.,J. D., Stroup R.L., Sobel., R. S. Economics-Private and Public Choice, Ninth Edi-

tion, 2000.53. Hall, R.E., Lieberman, M., Economics, Principles and Application, Third Edition, Thomson

South - Western, 2005.54. Henry, S.G.B., Snower, D.J., Economic Policies and Unemployment Dynamics ih Europe,

International Monetaru Fund. 1996.55. Hicks, J., Value and Capital, Oxord University Press, Oxford., 1939.56. Holesovsky, V., Economic Systems - Analysis and Comparison, McGraw-Hill, Inc., New

York, 1977.57. Howells, P., Bain, K., Financial Markets and Institutions, Prentice Hall, Harlow, 2000,58. Hyclak, T., Johnes, G., Thornton, R., Fundamentals of Labor Economics, Houghton Mifflin

Company, New York, 2005.59. Jakšić, M. Osnovi ekonomije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2007.60. Jakšić, M., Makroekonomija, Čigoja štampa, Beograd, 2003.61. Jakšić, M., Makroekonomska struktuma politika, Ekonomski anali, br. 128, Beograd,

1996.62. Jednak J., Osnovi ekonomije, PA, Beograd, 1999.63. Jednak, J., Rosić, I., Ekonomija, Beogradska poslovna škola, Beograd, 2003.64. Jenkinson., T., Readings in Macroeconomics, Oxford University Press, 1996.65. John Campbell and Gregory Mankiw, Are Output Fluctuations Transitory? Quartety

Joumal of Economics, November 1987.66. Jorgenson, D. Capital Theory and Investment Behaviour’ American Economic Review, No.

53, 196367. Jorgenson, D. Siebert, C.A Comparasion Behaviour’, Joumal of Economic, 1968.,

Beograd, 1997. 68. Jovanović, M. Finansije u teoriji i praksi, Ekonomski fakultet, Niš, 1996.69. Jovanović, P., Akcije, Beogradska berza, Beograd, 1995.70. Jovanović-Gavrilović P., Podizanje konkurentnosti jugoslovenske privrede kao preduslov

za povećanje izvoza, Ekonomski anali, br. 128, Beograd, 1996.71. Kaufman, B.E. The Economics of labor Markets and Labor Relations, Georgia State Uni-

versity, The Dryden Press, Chicago,1986.72. Keynes, J.M.,The General Theory of Employment, Interest and Money,London: Mac-

Millan, St. Martin`s Press, 1973.73. Kindleberger, B.H., Economic Development, 4 ed., McGrow-Hill, 1983. 74. Kolb, R.W., Futures, Options and Swaps, Blackwell Publisher, Oxford, 2002.75. Kolb, R.W., Understanding Securities Markets, New York Institute of Finance, New York,

1991.76. Komai, J., The Affinity Between Ownership Forms and Coordination Mechanisms: The

Common Experiance of reform in Socialist Countries, Economis Perspectives, 1990.

344 EKONOMIJA

77. Komazec, S. Krstić, B. Živković, A. Ristić, Ž. Bankarski menadžment, Beograd, 1998.78. Komazec, S. Ristić, Z. Jovanović, M. Ekonomija: tržište, kapital, megadržava, Megatrend,

Beograd, 1996.79. Kovač, O., Platni bilans i međunarodne finansije, CES MECON, Beograd, 1994.80. Kovačević, R., Tranzicija i trgovinska politika, Prometej, Beograd, 2001.81. Kukoleča, S., Osnovi teorije organizacionih sistema, Savremena administracija, Beograd,

1980.82. Labus,M., Osnovi ekonomije,Stubovi kulture,Beograd,1999.83. Lang, R., Privredni sistem-podsistem globalnog društvenog sistema, Naučna knjiga,

Beograd, 1977.84. Leković, V., Država i tržišna privreda, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 1998.85. Lewis, A. Economics Delevopment with Ultimed Suppliers of Labor,The Economics of Un-

derdevelopment, New York 1963.86. Lim, D. Explaining Economic Growth: New Analitical Framework, Edvard Elgar, 1996.87. Linbeck, A., The Political Economy of the New Left, New York, Harper and Row, 1977.88. Lucas, R. E. Understanding Busiss Cicles, Jumal of Moneray Economics, 1977.89. Lucas, R.: On the Mechanbics of Economics Development, Joumal of Monetary Economics,

July, 1988.90. Madžar Lj., Perspektiva sloma i nemoć ekonomske politike, Ekonomist, br. 3-4, Beograd,

1993.91. Mankiw,N.G. The reincamation of Keynsion economics, European Economic Review,

1992.92. Mankiw., N.G. Principles of economics, Harvard University, 2004.93. Marinković, R., Maksimović, Lj., Teorija cena, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2005.94. Marković, D., Monetama ekonomija, Grafos, Smederevska Palanka, 2003.95. Marsenić, D., Privredni sistem Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd, 1980.96. Mc Connell, C.R., Brue, S.L., Macpherson, D. A., Contemporary Labor Economics, Mc

Graw Hill, Inc. 1999.97. McInish, T.H., Capital Markets A Global Perspective, Blackwell Business, Malden, Mas-

sachusett, 2000.98. Milenović, B. Mikroekonomija, Europrojekat, Niš, 1998.99. Milenović, M. Ekološka ekonomija: ekološki razvoj i životna sredina, Fakultet zaštite na

radu, Niš, 1996.100. Miler., R.L, VanHoose. Macroeconomics Theories, Policies, and Intemacional Applications,

Third Edition, 2004.101. Milićević, D., Stančić, D., Ekonomija, FON, Beograd, 2000.102. Milisavljević, M., Troškovi kao faktora poslovne politike preduzeća, SEJ, Beograd,

1965.103. Neuberger, E. i Duffy, W., Comparative Economic Systems - A Decision - Making Ap-

proach, Prentice-Hall, Inc. New Jersey, 1976.104. Parkin, M. i Bode. R.,Modem Macroeconomics, Philip Allan, 1988.105. Pejić, L. Jakšić, M. Doktrine velikih ekonomista, Ekonomski fakultet, Beograd 1994.


106. Pelević, B. Uvod u međunarodnu ekonomiju, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004.107. Petrović, M., Funkcije države u savremenoj tržišnoj privredi, Ekonomska misao br. 3-4,

Beograd, 1995.108. Pitić G., Tokovi stabilizacije i liberalizacije u uslovima prelaza na tržišnu privredu,

Ekonomika, br. 1, Beograd, 1993.109. Porter, M.E., Konkurentska prednost, Asee Books, Novi Sad, 1985.110. Prescott, E., Theory Ahead of Business Cucle Measurement., Review, Fali, 1986.111. Raičević, B., Fiskalna ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004.112. Rakić, V., Mezoekonomika, Naučna knjiga, Beograd, 1988.113. Rikanović, S., Bankarski sektor Srbije:proces tranzicije, stanje i izgledi za razvoj,

Beograd, 2005. 114. Ristić,Ž., Komazec, S., Monetarna ekonomija i bankarski menadžment, Beograd, 2009115. Rosić, I., Rast strukturalne promene, funkcionisanje privrede, Komino trade, Kraljevo,

2000. 116. Rosić, I., Veselinović, P., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2006. 117. Rosić,I.,Veselinović,P., Osnovi Ekonomije,Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006.118. Sachs J., Felipe B.: Macroeconomics in the Global Economy, Prentice Hall, Englewood

Cliffs, New Jersey (prevod na ruski jezik), Moskva, 1996.119. Samuelson, P. Nordahaus, W. Ekonomija, XIV izdanje, Mate, Zagreb, 1992. 120. Samuelson, P. Nordhaus, W. Ekonomija, XV izdanje, Mate, Zagreb, 1994.121. Samuelson, P. Nordhaus, W., Economics, McGrow-Hill, 1995. 122. Samuelson, P., Nordhaus W., “Ekonomija”, XVII izdanje, MATE, Zagreb, 2000.123. Saunders, C., Finansijska tržišta i institucije,Masmedija, Zagreb, 2006.124. Savić, N., Tri teze o dinamiziranju ekonomskog razvoja, Poslovna politika, april (IV)

Beograd, 1998.125. Schiller, B.R., Economics, Mc Grow Hill, 2002. 126. Schumpeter, J. Capitalism, Socialism and Democracy, Alen and Unwin, London, 1976.127. Schumpeter, J. The Theory of Economic Development, A Galaxy Book, New York,

1961.128. Sekulović, M. Kitanović, D. Cvetanović, S. Makroekonomija, Zavod za udžbenike i nas-

tavna sredstva, Beograd, 1997.129. Stiglic, J. Protivurečnosti globalizacije, SBM, Beograd, 2002.130. Stojanović, R.,Veliki ekonomski sistemi, Institut za ekonomska istraživanja;Beograd,

1970.131. Sundrum, R.M: Economic Growth in Theory and Praktice, Mac Millan, London, 1990. 132. Šuković, D., Tržište rada i ekonomske nejednakosti, Ekonomski fakultet, Podgorica,

2004.133. Teweles, J., The Futures Game, McGraw Hill Inc., New York, 1987134. Todaro, M., Economic Development, Longman London, 1997.135. Tomić, R., Cvetanović, S., Đorđević, M., Osnovi ekonomije, Alfa-graf, Novi sad, 2008.136. Veselinović, P., Uticaj institucionalnih rešenja na razvojne tokove nacionalne ekonomije,

Ranička štampa, Beograd, 2003

346 EKONOMIJA

137. Vučinić, D., Finansijski menadžment sa softverskim programom, Fakultet za menadžment, Beograd, 2003.

138. Vukadin, E., Osnove ekonomske politike, Ekonomski fakultet, Beograd, 1991.139. Vukmirica, V. Ekonomika i državni menadžment, Zavod za udžbenike i nastavna sred-

stva, Beograd, 1996.140. Wiener, N., Kibemetika i društvo, Nolit, Beograd, 1964.

Odlukom Senata Univerziteta “Singidunum”, Beogrаd, broj 636/08 od 12.06.2008, ovaj udžbenik je odobren kao osnovno nastavno sredstvo na studijskim programima koji se realizuju na integrisanim studijama Univerziteta “Singidunum”.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

330

ВЕСЕЛИНОВИЋ, Петар, 1969- Ekonomija / Petar Veselinović. - 2. izmenjeno i dopunjeno izd. - Beograd : Univerzitet Singidunum, Fakultet za turistički i hotelijerski menadžment, 2010 (Loznica : Mladost grup). - XII, 346 str. : graf. prikazi, tabele ; 25 cm

Tiraž 900. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 341-346.

ISBN 978-86-7912-277-3

a) Економија

COBISS.SR-ID 177940236

© 2010.Sva prava zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan u bilo kom vidu i putem bilo kog medija, u delovima ili celini bez prethodne pismene saglasnosti izdavača.

us ekonomija

Documents