УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ТЕХНИЧКИ ФАКУЛТЕТ У БОРУ

РУДАРСКИ ОСЕК

СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ РЕЦИКЛАЖНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ И ОДРЖИВИ РАЗВОЈ

СЕМИНАРСКИ РАД

УПРАВЉАЊЕ КОМУНАЛНИМ ЧВРСТИМ ОТПАДОМ

КАНДИДАТ МЕНТОР Никола Марковић Проф. др Родољуб Станојловић

БОР, маја 2007. године

1

САДРЖАЈ

УВОД......................................................................................................................................... 2 1. ПРИКАЗ ПРОБЛЕМА ......................................................................................................... 2 2. САСТАВ И КАРАКТЕРИСТИКЕ КОМУНАЛНОГ ЧВРСТОГ ОТПАДА .................... 5 3. ВРЕДНОСТ КОМУНАЛНОГ ОТПАДА............................................................................ 6 4. УТИЦАЈ ЧВРСТОГ КОМУНАЛНОГ ОТПАДА НА ОКОЛИНУ................................... 7 5. УПРАВЉАЊЕ ЧВРСТИМ КОМУНАЛНИМ ОТПАДОМ .............................................. 9

5.1. ЗАКОНОДАВСТВО ЕУ У ОБЛАСТИ УПРАВЉАЊА ОТПАДОМ ..................... 10 5.2. САВРЕМЕНИ ПРИНЦИПИ УПАВЉАЊА ОТПАДОМ ........................................ 11

5.2.1. МИНИМИЗИРАЊЕ ОТПАДА............................................................................ 11 5.2.2. ОДВАЈАЊЕ И РЕЦИКЛИРАЊЕ КОМУНАЛНОГ ОТПАДА ........................ 12 5.2.3. ОБРАДА КОМУНАЛНОГ ОТПАДА................................................................. 14

5.2.3.1.Гасификација отпада...................................................................................... 14 5.2.3.2. Пиролиза ........................................................................................................ 14 5.2.3.3. Инсинерација ................................................................................................. 14 5.2.3.4. Плазма процес ............................................................................................... 15 5.2.3.5. Компостирање и ферментација.................................................................... 15 5.2.3.6. Анаеробна дигестија ..................................................................................... 16

5.2.4. ОДЛАГАЊЕ КОМУНАЛНОГ ОТПАДА .......................................................... 16 6. ПОСТОЈЕЋЕ СТАЊЕ У УПРАВЉАЊУ ОТПАДОМ У СРБИЈИ ................................ 16 7. ЗАКЉУЧАК ........................................................................................................................ 18 ЛИТЕРАТУРА ........................................................................................................................ 19

2

УВОД

Човек је једино биће на планети који ствара отпад. Због све већих количина и штетности по околину, отпад се сматра једним од најзнајнијих еколошких проблема савременог света. Човек је својим активностима одлучујући чинилац у промени животне средине. Те су актвности повезане са задовољавањем животних потреба. Велики део потреба је створен вештачки и питање да ли нам је потребан толики број различитих производа, који ће након употребе постати отпад. Наша цивилизација производи све више отпада и ништа не указује на скоре промене овог тренда. Ипак, захваљујући технолошком напретку и развоју еколошке свести, борба против отпада постаје много успешнија.

Настајање отпада је резултат укупне економске активности сваке државе, и као такво у директној корелацији je са националном економијом. Према пореклу, чврсти отпад се дели на комунални, комерцијални и безопасни индустријски отпад. Уобичајено је да се отпад урбаних средина и комерцијални отпад једним именом назива комунални (општински) чврсти отпад. Комунални чврсти отпад по дефиницији укључује отпад из домаћинства, као и други отпад који је због своје природе и састава сличан отпаду из домаћинства: неопасни отпад из индустријских, комерцијалних установа (укључујући болнице) и институција, административних установа, занатских радњи, грађевински отпад (шут, земља, мешовити отпад са градилишта), пијачни отпад, баштенски отпад, зелени отпад из паркова и гробља и остатке од чишћења улица.

Управљање комуналним отпадом обухвата функције сакупљања, транспорта, рециклаже, поновне употребе, третмана и одлагања комуналног чврстог отпада /1, 2/.

Настајање комуналног отпада зависи од степена индустријског развоја, животног стандарда, начина живота, социјалног окружења, потрошње и др.

За управљање чврстим комуналним отпадом главну одговорност има локална власт. То је комплексан задатак, који захтева одговарајуће организационе капацитете и сарадњу између бројних заинтересованих страна у приватном и јавном сектору /1/.

Приликом израде плана управљања комуналним отпадом потребно је обезбедити активно учешће јавности у свим фазама доношења одлука и у процесу усвајања докумената, сагласно приниципима Архуске конвенције /2, 3/. Локални план управљања отпадом мора бити усаглашен са Националном стратегијом управљања отпадом Републике Србије.

Архуска конвенција односи се на доступност информација, учешће јавности у доношењу одлука и доступност правосуђа у вези са питањима која се тичу животне средине, и усвојена је 25. јуна 1998. године на четвртој министарској конференцији „Животна средина за Европу“, одржаној у граду Архусу, под покровитељством Економске комисије Уједињених нација за Европу (UN / ECE). Конвенција је ступила на снагу 30. октобра 2001. године. Већина земаља у региону је потписала или ратификовала Архуску конвенцију /3/.

Проблем комуналног отпада је изражен у свим градовима наше планете, а цена његовог решења износи много милијарди долара /4/

1. ПРИКАЗ ПРОБЛЕМА

Амерички еколози су изнели податак да само град Њујорк дневно избацује 24.000 тона различитог смећа /4/. Та смеша се састоји од различите старудије, која садржи вредне метале, стаклене амбалаже, погодне за даље коришћење, старог папира, пластике, остатака хране, незаменљивих за ђубрење земљишта. Упоредо са овим, у тој

3

смеши се јавља и већа количина опасних материја: жива из батерија, фосфор-карбонати из флуорецентних лампи и токсичне хемикалије из средстава за чишћење, органских растварача, боја и лакова за заштиту дрвета.

Непрекидни раст градских насеља и промена структуре потреба грађана све више појачава проблем комуналног отпада. Количина смећа расте, јер се повећава потреба за храном, пићем и робом за дужу употребу. Повећава се количина упаковане робе, а амбалажа повећава количину отпада.

Пре нагле индустријализације, за решење проблема комуналног отпада бринула се сама природа. Сељаци су своје производе доносли директно са њива и поља на столове, без посебне прераде и паковања, реклама и трговачке мреже. Отпаци од воћа и поврћа, склони лаком труљењу, користили су се као ђубриво за земљиште /4/.

Индустријски развијене земље, са ниским процентом сеоског становништва, са великом продукцијом роба производе и велику количину отпада, много већу него неразвијене земље. Тако, Њујорчани производе 9 пута већу количину отпада од своје масе, а грађани Маниле – 2,5 пута. Један од разлога је и што се роба у Њујорк довози са удаљености и до неколико хиљада километара, па је за очување свежине и лепог изгледа робе потребно користити много више и трајније амбалаже /4/.

Американци око једне десетине од цене робе плаћају за њену амбалажу. Подаци из 1986. године показују да се на абалажу у САД трошило више него што је износила чиста добит фармера. Планирана сума за амбалажу за 1987. годину у САД је износила 26 милијарди динара /4/.

Што се више жена упошљава у комерцијалним фирмама, то више расте потреба за робом која се директно допрема у домаћинства. Различити полупроизводи и готови прозводи све више истискују домаћу кухињу. А таква исхрана, без обзира што смањује органске отпатке у домаћинству, значајно повећава отпатке у виду употребљене амбалаже. Количина смећа се повећава због велике количине амбалаже и материјала који се користе у рекламне сврхе /4/. У индустријски развијеним земљама маса амбалаже чини око 30%, а њена запремина читавих 50% целокупног комуналног отпада /4/. Папир представља 50% амбалаже, затим следе стакло, метал и пластика. Просечни Американац одбацује око 300 kg амбалаже годишње. За последњих 30 година удвостручила се употреба амбалаже. У САД више од половине свог произведеног папира и стакла и око једне трећине пластичних маса користи се производе, чији је рок трајања краћи од годину дана. Производња ових амбалажних материјала троши око 3% укупног националног енергетског буџета /4/. Удео пластике у производњи амбалаже је почев од 60-тих година прошлог века нагло порастао. Напици, биљна уља, средства за чишћење, парфимеријски производи данас имају пластичну амбалажу. Данас је тешко наћи ове производе у класичној стакленој амбалажи. Следећи корак је израда конзерви у пластичној амбалажи. Тако стално расте и удео пластике у комуналном отпаду. До 1975. године стаклена амбалажа у индустрији освежавајућих напитака је преовладавала. Од 1981. године однос се променио у корист пластичне и алуминијумске амбалаже за једнократну употребу. Конзерве газираних напитака чине 5% комуналног отпада /4/. Алуминијум је почео да се примењује од 1820. године, када су немачки научници освојили његову производњу. Тада је његова цена износила 1200$ по килограму и био је скупљи од злата. Од тог времена, кад је алуминијум употребљен за играчку Наполеоновог сина, његова примена је непрекидно расла. Године 1983. појавила се прва алуминијумска конзерва од 355 ml, а сада се на ове конзерве троши 22% укупног алуминијума који увози САД. Године 1985. произведено је у САД више од 70 милијарди конзерви за газиране напитке, од којих је 66% било произведено од алуминијума /4/.

4

Увођење јефтине петрохемијске производње и нових технологија најавили су век пластике. Дволитарске пластичне боце, представљене први пут 1978. године, данас чине 22% укупне продаје безалкохолних пића у САД. Ако се пореди по маси, пластична амбалажа се данас производи неколико пута више него алуминијумска и свих необојених метала заједно. Њена продаја расте по стопи од 5% годишње. Боце за кечап, паковања супа, сладоледа и др. морају бити лака и биолошки неактивна, тј. – пластична /4/.

Мада неупућени човек може помислити да постоји само једна врста пластике, уствари постоји 46 различитих типова пластике. Један једина боца за кечап састоји се од 6 врста пластике, које имају различите улоге: да дају облик, густину, еластичност и херметичност. Нажалост, мало је процеса који омогућавају добијање више од једне врсте пластике истовремено.

Велику еколошку опасност носи процес који се примењује за добијање материјала, који се користи за чување “брзе” хране у топлом стању. Приближно половина тог паковања садржи хлорна једињења. Када те супстанце стигну у горње слојева атмосфере, јаки сунчеви зраци их пробијају, избацујући атоме хлора. Хлор је у стању да уништи озонски омотач, који штити земљу од ултраљубичастог зрачења /4/.

У развијеним земљама света (САД, Западна Европа, Јапан, Аустралија) живи седмина становника света. Они производе трећину светског комуналног отпада. Али, у напредним технологијама управљања отпадом (рециклажа и обрада отпада) развијене државе учествују са више од 80% у укупно рециклираном и обрађеном отпаду, у контролисаном одлагању готово са 49%, а у неконтролисаном одлагању свега са 6% /5/.

Дневна и годишња маса комуналног отпада по становнику разликује се од државе до државе. Она у развијеним земљама износи 1,4 kg/дан по становнику, а у средње развијеним и неразвијеним 0,2 – 0,7 kg/дан по становнику. Годишњи прираст насталог отпада у земљама ЕУ износи 1%. У земљама западне Европе је 1992. године по становнику настајало приближно 390 kg комуналног отпада годишње /6/. У Њујорку је 1996. године по становнику настајало више од 400 kg отпада годишње /4/.

Садашње стање у Републици Србији (као и у многим земљама у транзицији) је веома теко проценити. Разлог је недостатак података о квантитативној и квалитативној анализи отпада, тачније вођења евиденције о количинама, утврђивања карактеристика, нарочито састава, спровођења категоризације отпада. Поуздани подаци о карактеристикама отпада утврђују се на основу вишегодишњих испитивања по утврђеној методологији уз примену важећих стандарда. У Србији таква испитивања нису вршена /7/.

Укупна количина отпада у Србији се процењује на око 3.500.000 m3/год. и 2.200.000 t/год., а базирана је на подацима комуналних предузећа. Према подацима потврђеним за 160 општина Србије (без Косова), сакупљањем отпада од стране комуналаца је обухваћено око 70% становника, тј. око 5 милиона становника, пошто се сакупљање отпада у сеоским подручјима не врши. Процењује се да је маса генерисаног комуналног отпада по становнику од 0,3 – 1,57 kg/дан, што је нешто ниже него у земљама централне и источне Европе. Према подацима добијеним од струковног удружења КОМДЕЛ, процењује се да се у Србији на званичне депоније одлаже приблжно 6.000 t отпада дневно. У ову количину је укључен отпад из домаћинстава, комерцијални отпад и неопасан индустријски отпад, али и медицински отпад из болница и здравствених установа, као и грађевински отпад /7/.

У Војводини просечна годишња продукција комуналног отпада износи преко 900.000 тона /8/.

5

2. САСТАВ И КАРАКТЕРИСТИКЕ КОМУНАЛНОГ ЧВРСТОГ ОТПАДА

С обзиром да чврсти комунални отпад настаје у оквиру комуналне инфраструктуре у домаћинствима, могу се издвојити одређене категорије. Остаци хране. То је отпад животињског и биљног (воће и поврће) порекла настао у процесу набавке, припреме, спремања и конзумирања хране. Основна карактеристика овог отпада је способност труљења и брзог распадања, посебно при температурама вишим од 100Ц /7/. Крш (смеће). Крш или смеће (енгл. rubbish) се састоји од сагорљивих и несагорљивих чврстих отпадака, изузев отпадака хране и других материјала склоних труљењу. Типичне сагориве компоненте су: папир, картон, пластика, текстил, гума, кожа, дрво, намештај и баштенски отпаци. Несагорљиве компоненте су: стакло, порцелан, керамика, алуминијумске и друге металне конзерве и амбалажа, црни и обојени метали, прашина /7/. Пепео. Овај материјал настаје сагоревањем дрвета, угља, кокса и других сагорљивих материјала. Отпадни пепео из термоенергетских постројења (термоелектране и јавне топлане) не спада у ове отпатке. Састављен је од ситних честица (у виду пудера) и малог удела сагорелих и несагорелих компонената /7/. Грађевински отпад и отпад од рушења. Овај отпад потиче са градилишта (обично мањих) и од реконструкције појединих стамбених и мањих индустријских објеката. Чине га прашина, камен, бетон, пластика, цигле, малтер, дрвена грађа, шљунак и делови електричних, водоводних и грејних инсталација /7/. Специјални комунални отпад. У овај отпад спада део отпада од чишћења улица и путева, угинуле животиње, стара возила, истрошене батерије и акумулатори, отпад од бојења и слични материјали за које су потребни посебни поступци уклањања /7/. У Србији се не врши евидентирање састава комуналног отпада нити процентног учешћа његових компонети према важећим стандардима ЕУ. Према подацима из више општина и општинских јавних комуналних предузећа, процењено учешће компоненти варира у границама датим у табели1 /7/.

Табела 1. Састав комуналног отпада у Републици Србији Компонента Састав, %

Папир и фини картон 15 – 30 Метали 0,5 – 7 Пластика и гума 5 – 7 Стакло 5 – 10 Текстил 2 – 6 Органски отпад 10 – 40 Пепео (инертни материјал) 10 – 35 Остало 7 – 25 Структура отпада у већим градовима Војводине приказана је у табели 2.

Табела 2. Састав комуналног отпада у Војводини Компонента Састав, %

Стари папир 55 – 70 Остаци хране 8 – 20 Стакло и боце 10 – 12 Метали 4 – 8

6

Пластика 4 – 8 Текстил, кожа, гума 2 – 6 Остали материјали 1 – 2 За избор технологије и опреме за транспортовање, пријем, сепарацију и уситњавање, сагоревање и депоновање отпада веома је значајан фракциони састав чврстог комуналног отпада. Да би се тачно одредио фракциони састав, мерења треба да се врше у току целе године. Досадашња искуства показују да се највиши удео фине фракције комуналног отпада јавља у периоду новембар – април. Најмањи удео средње фракције је у периоду април – мај, а највећи удео крупније (грубе) фракције кабастог отпада је у периоду мај – септембар /7/. Од значаја је и морфолошки састав отпада. Морфолошки састав отпада је масени удео појединих врста отпада у карактеристичном узорку отпада. Ово својство се испитује просејавањем средњег узорка отпада кроз сито отвора 15x15. Остатак на ситу се распоређује ручно на поједине компоненте отпада. Масени састав се најчешће одређује у односу на: хартију, отпад од хране, дрво, метал, текстил, гуму, пластику итд /9/. На морфолошки састав отпада утиче: број становника и економска ситуација, годишње доба, клима и географски положај. Морфолошки састав се може проценити и на основу података за градове са сличним бројем становника, климатским условима, врстом привредне делатности, сличним степеном стандарда становништва и искуствених података добијених од комуналне организације која прикупља и дистрибуира отпад /9/. Средња густина је један од основних параметара који дефинише величину простора за депоновање, као остале прорачуне везане за одређивање броја и типова контејнера и транспортних средстава, механизације итд. Густина комуналног отпада на месту извора износи од 50 – 300 kg/m3 и знатно је нижа од стварне густине његових појединих компонената /7/. Средња густина се одређује лабораторијским путем на бази средњег узорка. Вредност средње густине зависи од морфолошког састава, средње густине појединих компоненти и њихове влажности. Густине несабијеног комуналног отпада израчунате у раду /9/ на бази морфолошког састава и процењених густина компонената смећа су: папир 0,056 t/m3, текстил 0,064 t/m3, метали 0,574 t/m3, стакло и порцелан 0,321 t/m3, гума 0,224 t/m3, органске материје 0,305 t/m3, пластика 0,224 t/m3. На густину отпада утиче и начин сакупљања и транспорта, па чврсти комунални отпад сабијен у возилима за транспорт ма густину од 180 – 650 kg/m3, а добро сабијен на депонијама и до 850 kg/m3 /7/.

3. ВРЕДНОСТ КОМУНАЛНОГ ОТПАДА

Алуминијум и пластика, стари папир и други састојци чврстог комуналног отпада имају своју вредност као секундарне сировине. Према релевантним подацима, само у Београду и околини годишње настаје више од 1.300.000 t секундарних сировина, које се депонују заједно са осталим отпадом. Ову количину чини око 300.000 t стакленог крша, 1.100.000 t свих врста папирног отпада, 200.000 t отпадних гума, 15.000 t отпадног метала. Поред тога, ту је 1.250.000 t разних отпадака органског порекла (отпаци хране, лишће и сл.) /7/.

Влада Републике Србије је донела Уредбу о накнади за ПВЦ (поливинилхлорид), ПП (полипропилен) и ПЕ (полиетилен) амбалажу /10/. Цена по

7

килограму употребљене амбалаже се креће од 10 до 50 динара, зависно од процента сакупљености.

Иначе, свака бачена лименка вреди од 0,004 до 0,007 евра, а од тренутка када се баци до тренутка када се направи нова може проћи свега два месеца, уколико се и у Србији унапреди процес сакупљања, рециклирања и даље прераде алуминијумске и пластичне амбалаже.

Према подацима /14/, цене неких секундарних сировина су приказане у табели 3. Табела 3. Цене секундарних сировина

Врста сировине Производ Цена, €/t Челично посуђе 100 Лименке 88 Сечени комунални лим 94,5 Феромагнетни материјали

Сечени ауто лим 132 Алуминијум Алуминијум 0,96 Олово Акумулатори 0,8

Прозирно 100 Зелено 88 Стакло Боје ћилибара 94,5

Комунални отпад се може користити и као алтернативно гориво. Досадашња

истраживања показују да је топлотна моћ чврстог комуналног отпада често већа од топлотне моћи нискокалоричних горива која се данас користе у термоенергетским постројењима. Из тог и многих других разлога, отпад се може користити као гориво. Према подацима добијеним у Суботици вредност доње топлотне моћи комуналног отпада износи за тај регион 8400 kJ/kg /7/.

4. УТИЦАЈ ЧВРСТОГ КОМУНАЛНОГ ОТПАДА НА ОКОЛИНУ

Утицај чврстог комуналног отпада на животну средину је вишеструко

негативан, а примарни разлози за то у Србији су: недовољна покривеност општине услугама ЈКП-а, што условљава формирање дивљих депонија, неуређеност главних депонија, као и ниска свест грађана о очувању животне средине. Самим тим, на територији општина се стварају дивље депоније које се неконтролисано шире, јавља се пренатрпаност главне депоније отпадом, у селима и мањим градским насељима обично нема изграђених депонија ни сточних гробља, а све је то извор потенцијалних заразних болести становништва и загађености животне средине /8, 11, 12/.

Отпад утиче на све секторе животне средине, ваздух, земљиште и воду. У аеробним и анаеробним условима животне средине приликом распада

органске материје, из отпада се најчешће ослобађају гасови: метан, који је експлозиван, и угљендиоксид. Животињски лешеви и остаци хране животињског порекла при распадању ослобађају амонијак, сумпорводоник, меркаптан, масне и ароматске киселине и друге материје, које ваздух чине крајње непријатним за рад и боравак, а при већим концентрацијама могу да буду и отровне и да изазову отежано дисање, поремећај крвотока, малаксалост и поспаност /13/. Депоније које се слабо одржавају и ретко насипају земљом склоне су самозапаљењу /8/.

Гасови, настали труљењем или сагоревањем депонија одлазе у атмосферу и загађују је. Осим гасова, ваздух се загађује прашином и непријатним мирисом. У

8

равничарским пределима, који су широко отворени према свим странама света и у којима је проценат природне зелене баријере мањи од 1%, приликом налета честих ветрова отпад се разноси, али не долази до накупљања загађујућих материја на једном простору. Међутим у урбаним зонама и на неравним теренима, који су природни заклон, загађујуће материје се гомилају у атмосферском простору и у зависности од количине и врсте отпада могу негативно да делују на здравље људи у оквиру и у околини одлагалишта отпада /11/.

На местима где се разграђују органске материје редовно се окупљају ројеви мува, разни други инсекти и птице грабљивице, пацови и други глодари. Муве и глодари могу постати носиоци ширења инфективног материјала /13/.

Отпад утиче на земљиште и представља његов површински загађивач. Накупљањем отпада на неку површину, нагомилавају се органске и неорганске материје које загађују то земљиште. Најопаснији отпад је онај који се не распада или коме треба дужи низ година полураспада. Када се гледа естетска страна многих општина, може се закључити да је одлагање отпада непрописно и неправилно, а то је опет у вези са свешћу грађана. Иако је у урбаним зонама довољно канти за одлагање отпада, грађани одлажу отпад на површине које нису предвиђене за бацање смећа. На ненасељена подручја такође се неконтролисано одлаже отпад /11/.

Загађењем земљишта веома често може доћи и до загађења подземних вода. Спирањем тла под утицајем атмосферских падавина, долази до цеђења, а процедне материје доспевају у подземне воде. Сем тога, немарношћу грађана чврст отпад се одлаже и у копнене стајаће воде, канале, мелиорационе канале и реке /11/.

У дубљим слојевима загађеног земљишта се одвијају анаеробни процеси разградње, при чему настају штетни загађивачи: амонијак, сумпорводоник, метан, и други продукти разградње, који загађују животну средину. Под дејством бактерија нитрификатора долази до разградње амонијака до нитрита /13/.

Процеси разградње чврстог отпада се одвијају кроз четири фазе /13/. Прву фазу карактеришу аеробни процеси разградње органских материја и при

томе је потрошња кисеоника повећана, а pH вредност опада, што повољно утиче на растварање састојака.

У другој фази продукти аеробног разлагања се разлажу анаеробно, а pH вредност пада на 5. У овој фази се издвајају многи јони (Fe, Ca, Mg, сулфати, хлориди). Такође се ослобађа угљендиоксид и водоник, а троши азот, ствара се и сирћетна киселина разградњом масти.

У трећој фази се од сирћетне киселине ствара метан. Ова фаза је анаеробна, кисела, а ствара се и угљендиоксид. Ове три фазе трају до 200 дана.

Четврта фаза је позната као метанска, у којој се ослобађа 55% метана и 45% угљендиоксида. Гас се у овој фази развија око 10 година, а сви деградациони процеси трају око 30 година /13/.

Из отпада запремине 1m3 издваја се иста толика запремина гаса. Приближно 90% запремине тог гаса састоји се од метана и угљендиоксида. Мада је метан експлозиван у границама 5-15% запреминских, мала је воватноћа да дође до експлозије, јер у делу депоније где се појављује ова концентрација метана нема довољно кисеоника. Метан има мању густину од ваздуха, па свакодневно одлази у атмосферу кроз прекривне слојеве /13/.

Метан је гас са ефектом стаклене баште. Из сектора отпада долази 4% укупне емисије гасова са ефектом стаклене баште. Посебно је опасан процес инсинерације отпада (спаљивања) у току којега се ослобађају угљендиоксид и оксид азота N2O. Гас N2O има 310 пута већи индекс глобалног загревања од CO2. Деградациони процеси се одвијају на отпацима органског порекла. Међутим, синтетичке супстанце (пластичне масе), које у природи не постоје, живи организми нису у стању да разложе. Оцењује се да само у океанима и морима плива близу 40

9

милиона пластичних боца и кеса, велики број одбачених рибарских мрежа од најлона, металних удица и друго /13/.

5. УПРАВЉАЊЕ ЧВРСТИМ КОМУНАЛНИМ ОТПАДОМ Развој и експанзија индустријских процеса и потрошње стварају све веће количине отпада, који, као што је већ речено, опасно угрожава животну средину и здравље становништва. Са проблемима комуналног отпада човек се сусреће још од почетака цивилизације. Приближно 500 година пре нове ере у Атини је издат први познати едикт који је забрањивао бацање смећа на улице и предвиђао изградњу депонија на одређеним растојањима од града. Нажалост, у средњем веку ова позитивна пракса је заборављена и житељи градова су смеће бацали једноставно испод прозора све до четрнаестог века. Али када су хиљаде људи похрлиле у градове настала је криза смећа. Градске власти су морале да предвиде места за бацање смећа. Смеће је почело да се извози изван градских врата и да се складира на различитим местима у сеоским областима. Резултат тога је да су се смањивале слободне површине за даљи раст градова, а непријатни мириси су постајали неподношљиви. Тако се прешло на складирање смећа у јаме, али се сада појавила опасност од загађења подземних вода /4/. Прво систематско коришћење пећи за спаљивање смећа било је изведено у Нотингему у Енглеској 1874. године. Спаљивање је смањило запремину смећа за 70-90%, па је ово решење нашло примену са обе стране Атлантика. Али се појавио проблем трошкова спаљивања смећа, а и ваздух је постајао све загађенији, па се и од ових пећи одустало. Закопавање смећа се показало као најпопуларнији начин решавања проблема комуналног отпада /4/. У САД 90% отпада се закопава. Али се депоније брзо пуне, а страх од загађења подземних вода расте. Ова пракса је многе људе у САД натерала да се одрекну воде из бунара. У жељи да смање тај ризик, власти у Чикагу су 1984. године објавиле мораторијум на отварање нових површина за закопавање отпада док се не разради нови вид мониторига ради контролисања образовања метана. Метан је запаљиви гас, који се може користити као енергент. Данас се све више метана добија на местима закопаног отпада кроз цеви укопане у отпад. После чишћења овај гас се користи као гориво /4/. Процене су биле да ће половина свих градова у САД потрошити своје ресурсе за закопавање отпада до 1990. године, а цена закопавања једне тоне отпада је за 6 година порасла са 5 на 30$, па се дошло на идеју како да се рационалније искористи отпад. Подигнуте су станице за обраду отпада. Највећи део њих примењује технологију спаљивања отпада, при чему као гориво служи сам отпад. У неким станицама се спаљивање врши уз мали додатак угља после одстрањења метала и стакла, а у неким станицама се претходно одвајају и органски отпаци ниске топлотне моћи, који се могу користити као органско ђубриво. Изграђене су и темоелектране на чврсти отпад. Међутим, при спаљивању јавља се проблем сагоревања отпада који садржи хлор, јер се образују диоксини, једна од најтоксичнијих једињења /4/. Данас је у потпуности преовладала идеја да отпад не треба уништавати, већ га треба користити. Спаљивање отпада је еколошки штетно, а економски неисплативо, пошто се ради о сировини која садржи низ корисних компоненти. У САД је прорачунато да се рециклажом чврстог отпада могу подмирити националне потребе у гвожђу у износу од 7%, алуминијуму - 8%, калају – 19%. Што се тиче стакла, у САД чак 98% произведене количине се прерађује /4/.

10

5.1. ЗАКОНОДАВСТВО ЕУ У ОБЛАСТИ УПРАВЉАЊА ОТПАДОМ

Европска уија има веома развијено законодавство у области заштите жиотне средине, посебно у области управљања чврстим отпадом. Основни захтеви Европског законодавства садржани су у следећим директивама /21/:

- Директива Савета 75/442/ЕЕС о отпаду (оквирна директива) Ова директива успоставља оквир за управљање отпадом и захтева од држава

чланица предузимање следећих мера: o превенцију и смањивање производње отпада; o прераду отпада, укључујући рециклажу и поновно коришћење; o коришћење отпада као извора енергије; o коначно одлагање.

- Директива Савета 99/31/ЕС о депонијама отпада Главни циљ је обезбеђење мера, процедура и смерница за смањивање

негативних ефеката на животну средину и ризика по људско здавље који настају услед одлагања отпада.

- Директива Савета 2000/76/ЕС о спаљивању отпада Ова директива укључује стандарде за истовремено спаљивање отпада у

цементарама и другим процесима.

- Директива Савета 94/62/ЕС о амбалажи и амбалажном отпаду Ова директива има за циљ хармонизацију мера управљања амбалажом и

амбалажним отпадом ради спречавања било каквог утицаја овог отпада и избегавања било каквих конкретних поремећаја на унутрашњем тржишту. Утврђује минимум стандарда за паковање матријала и циљеве прераде и рецклаже амбалажног отпада.

- Директива Савета 91/157/ЕЕС о батеријама и акумулаторима који садрже опасне супстанце

Ова директива има за циљ приближавање закона о преради и контрлисаном одлагању коришћених батерија и акумулатора. Захтева редукцију садржаја тешких метала.

- Директива Савета 86/278/ЕЕС о заштити животне средине и посебно земљишта у случају коришћења секундарних ђубрива у пољопривреди

Главни циљ је да се регулише коришћење секундарних ђубрива у пољопривреди на начин да се избегава штетно дејство на земљиште, биљни и животињски свет, човека. Директива утврђује граничне вредноси концентрација тешких метала у ђубриву и у земљишту.

- Директива Савета 75/439/ЕЕС о одлагању отпадних уља Циљ дрективе је успостављање хармонизованог система сакупљања, третмана,

складиштења и одлагања отпадних уља, без штетности по животну средину.

- Директива Савета (78/176/ЕЕС, 82/883/ЕЕС, 92/112/ЕЕС) о отпаду из производње титанијум диоксида

Циљ је превенција и смањивање загађења проузрокованог од отпада који потиче из индустрије титанијум диоксида.

- Директива Савета 2000/53/ЕЕС о неупотребљивим возилима Циљ директиве је хармонизација закона о преради и контролисаном одлагању

неупотребљивих возила и њихових делова.

5.2. САВРЕМЕНИ ПРИНЦИПИ УПАВЉАЊА ОТПАДОМ

Сагласно Европском законодавству, савремени приступ проблему отпада (начело хијерархије) подразумева систем управљања, који се састоји у смањивању (избегавању, минимизирању), искоришћењу (рециклажи), поновној употреби, обради и одлагању отпада на начин безбедан по околину. Начело хијерархије тако представља редослед проритета у пракси управљања отпадом. Систем управљања отпадом такође подразумева одрживи развој, предострожност, начело близине и регионални приступ управљању отпадом, одговорност произвођача опреме и да свако морално и материјално одговара за отпад који производи (принцип: “загађивач плаћа”) /5, 13, 15/.

5.2.1. МИНИМИЗИРАЊЕ ОТПАДА

Смањивање количине отпада захтева повећање еколошке свести становништва. При куповини треба се опредељивати за производе који нису штетни по околину, односно оне који на амбалажи имају утиснут еколошки знак. Не треба куповати производе кратког века који брзо постају отпад. Треба куповати производе у повратној амбалажи, као и производе за чију је амбалажу осигурана рециклажа. На пример, треба користити повратну стаклену амбалажу за минералну воду, батерије које се поново пуне и до 5000 пута, избегавати напитке у металним конзервама, одбити пластичне кесе у трговини и користити платнене врећице итд. /5/. Еколошке ознаке у Европској унији имају значајан утицај на тржиште. Због развијене колошке свести становништва, компаније настоје испунити потребне услове, како би добиле право на коришћене неке ознаке /5/. Ознака еко-цвета (сл. 1) на папирним производима значи да је папир произведен од дрвета из сертификованих шума, а значи и да је компанија која производи задовољила све услове у процесу производње и смањила штетан утицај на околину кроз отпадне воде или емисију у атмосферу. На циплама, тај знак означава да је минимална могућност да тај производ буде извор алергије /5/. Остале еко-ознаке су приказане на слика 2 – 4.

Сл. 1. Еко-ознака за производ са смањеним штетним утицајима на околину

11

Сл. 2. Међународно стандардизовани знак за производ направљен од рециклираног

материјала и за онај који се може рециклирати

Сл. 3. Знак за производ намењен вишекратној употреби, на пример вшекратним

повратним боцама

Сл. 4. Међународно стандардизовани знак који значи да је производ могуће

рециклирати. Скраћенице испод знака се односе на различите врсте пластичних материјала

5.2.2. ОДВАЈАЊЕ И РЕЦИКЛИРАЊЕ КОМУНАЛНОГ ОТПАДА

Примена рециклаже отпада има вишеструку оправданост. Рециклажом се смањује притиса на природне ресурсе, штеди се енергија, смањује количина отпада који се неповратно депонује, остварује се економска добит, може се поново искористити и до 80% материјала из отпада. На бављење рециклажом подстиче правна регулатива и прописи о субвенцијама или обавезујућим мерама /17/.

Рециклажа отпада се састоји од следећих фаза: сакупљање матријала, прерада сакупљеног материјала и пласман секундарних сировина. Ове три фазе чине основ рециклаже материјала /17/.

У зависности од начина сакупљања отпадног материјала разликује се рециклажа са примарним раздвајањем материјала (одвојено сакупљање) и рециклажа са секундарним раздвајањем материјала. У случају рециклаже са примарним раздвајањем материјала, отпадни материјал се класификује на месту настанка и одлаже у специјалне посуде. Посуде (контејнери) за папир су по правилу плаве боје, за пластику (ПЕТ амбалажу) жуте, за стакло зелене, за биоразградљив отпад браон, а за металну амбалажу сиве /5/. На жалост, на садашњем нивоу свести грађана у нашој земљи,

12

13

сортирање отпада на месту настанка се спорадично спроводи и углавном је могуће у постројењима за управљање отпадом.

Код рециклаже са секундарним раздвајањем сав отпадни материјал се одлаже у исте контејнере. По одлагању он се одвози транспортним средствима до постројења за рециклажу. У овом постројењу се врши сепарација отпадних материјала. Овакав вид рециклирања захтева додатна улагања у сепарациону опрему, а одвојени отпадни материјал је слабијег квалитета, него када се ради одвојено сакупљање отпада /17/. Да би се омогућило квалитетно рециклирање и кружни ток материјала у систему организованог управљања отпадом нужно је одвојено сакупљати отпад /5/. Папир се одлаже у плави контејнер. Тиме се чувају шуме, али и друге природне вредности, као што су енергија и вода. И количина отпада на депонији се знатно смањује сакупљањем и коришћењем папира. Али, у контејнер за папир не треба одлагати зауљени и прљави папир, пластиком обложену картонску амбалажу, амбалажу од освежавајућих напитака (тетрапак). Картонску амбалажу пре улагања треба расклопити /5/. Новински папир се може рециклирати најмање 7 пута. Рециклажа новинског папира се темељи на такозваном де-инкинг (De-incing) поступку, који има за циљ уклањање боја. Новине и часописи се најпре потопе у кашасту смешу у коју се убацују мехурићи ваздуха. То је поступак флотације при којем штампарске боје остају на пени која се затим усисава. Тако очишћена кашаста маса се користи за производњу рециклираног рото папира /5/. Пластика се одлаже у жути контејнер. Време разградње пластике је веома дуго – 100 до 1000 година, па је зато потребно одвојено сакупљати пластику, јер се она врло успешно може рециклирати. То пре свега важи за ПЕТ амбалажу (амбалажа за Кока колу, Пепси колу и друге освежавајуће напитке) и прехрамбене производе у течном стању (уље и слично). Пре улагања у жуте контејнере са ових боца треба скинути чепове, јер су они од друге врсте пластике /5/.

Одвојено сакупљени пластични отпад, уколико је подобан за рециклирање, најпре се уситњава и и сортира у врућој води. Потом се топи, пресује и претвара у ситне грануле (куглице). Од гранула се производе нове кесе, фолије, боце итд. /5/.

Стакло се одлаже у зелени контејнер. Одвојено сакупљено стакло се уситњава и сортира и као стаклени крш одвози у фабрике стаклене амбалаже. Тамо се меша са свежим сировинама (кварцни песак, вода, креч) и током производног процеса загрева до 16000Ц. Након тога се аутоматски дува у калупима и добијају се нове боце. Коришћењем отпадног стакла у фабрикама стакла се смањује потрошња енергије и природних сировина, тако да поједине земље чак увозе отпадно стакло /5/.

Одвајањем биоотпада количина комуналног отпада се смањује за једну трећину. Биоотпад је могуће организовано прикупљати постављањем смеђих контејнера на јавним површинама близу већих стамбених објеката, ресторана, тржница и др. У посуде за биоотпад се одлажу трава, танко грање, лишће, увело цвеће, остаци воћа и поврћа, остаци хлеба, љуске од јаја, талог кафе, пиљевина, папирне марамице. У контејнере за биоотпад се не одлажу месо, кости, пепео, новине и сл. /5/.

Биоотпад се биолошком обрадом може прерадити у квалитетан компост (видети тачку 5.3.5.).

Метали (гвожђе, алуминујум, бакар) су посебно вредна врста отпада, јер спадају у необновљиве природне ресурсе. Одвојеним прикупљањем металног отпада штеде се енергија и природне сировине. Већину металних производа је могуће прерадити. На пример, лименке за напитке и конзерве су већином од алуминијума. А 1 kg алуминијума у рециклажи штеди 8 kg боксита (руде алуминјума), 4 kg хемијских препарата, 14 kWh енергије. Осим тога, штеди се и простор на депонији /5/.

Старо гвожђе је квалитетна сировина за производњу челика. Поново употребљени гвоздени отпад замењује потребу за сировинама у високим пећима.

14

Произведени рециклирани челик се користи за узраду аутокаросерија, челичних носача, или делова мотора /5/.

Отпадни бакар је веома тражена сировина. За околину је штетно спаљивати пластичну изолацију са каблова, па је приликом сакупљања каблова ради рециклаже потребно прво механички скинути изолацију /5/.

5.2.3. ОБРАДА КОМУНАЛНОГ ОТПАДА

Обрада (третман) комуналног отпада пре депоновања има за циљ смањивање његове укупне количине. То се постиже на више начина: рециклажом, гасификацијом, спаљивањем отпадака, пиролизом, плазма процесом, компостирањем, ферментацијом, коминацијом и анаеробном дигестијом /13, 15, 18/. Рециклажа отпада је обрађена у тачки 5.2.

5.2.3.1.Гасификација отпада Гасификација отпада подразумева високотемпературни процес третмана отпада у присуству ваздуха или водене паре, али се уводи мања количина ваздуха од стехиометријски потребне количине за потпуно сагоревање, а као продукт добијају се гориви гасови. Овакав процес је сличан процесу добијања гаса из угља (гасификација угља) или отпадног дрвета /15/.

Гасификација дрвеног отпада, уз решавање еколошког проблема, има значајну економску карактеристику, јер омогућава искоришћење енергетског потенцијала садржаног у отпадном дрвету за комбиновану производњу електричне и топлотне енергије. Енергетски потенцијал старог и отпадног дрвета може се пласирати потрошачима који су удаљени од депоније дрвеног отпада, тако што се гас транспортује до потрошача или се производи електрична енергија и пласира у електродистрибутивну мрежу /15/.

Из сваког килограма суве масе могуће је произвести око 2Nm3 гаса енергетске вредности 1,6 – 2,4 kWh/Nm3, и искористити за производњу електричне или топлотне енергије /15/.

5.2.3.2. Пиролиза Пиролиза подразумева загревање органског отпада у одсуству ваздуха, а као

крајњи производ се добија мешавина гасовитог, течног и чврстог горива. Позната су постројења за пиролитичко спаљивање чврстог отпада. Процес се одвија у два ступња: први ступањ је гасификација, а у другом ступњу се врши сагоревање добијеног гаса уз уклањање непријатног мириса дима. Сагоревањем једне тоне отпада може се добити топлотна енергија еквивалентна сагоревању око 300 литара мазута /15/.

5.2.3.3. Инсинерација Инсинерација (спаљивање) комуналног отпада се примењује да би се спречило

настајање велике количине отпада, а добијена енергија може се искористити. Економска оправданост спаљивања је знатно већа од одлагања на депоније. Овај поступак је нарочито значајан за произвођаче опасног отпада (као што је медицински). Да би се градски отпад директно могао спаљивати без икакве селекције и издвајања несагоривих делова (што није оправдано), потребно је да задовољава следеће услове: да

15

је влага мања од 50%, да је удео несагоривих материја мањи од 60% масе, да је удео сагоривих материја виши од 25% масе /15/.

Степен корисности постројења за сагоревање отпада је доста низак и износи 13-20%. Једно од најпознатијих постројења за термичку обраду отпада је “Spitello” постројење у Бечу. Ово постројење је интегрисано у градску грејну мрежу за загревање града и производњу топле воде. Системом сакупљања отпада обухваћен је цео Беч. Становници сами врше раздвајање стакла, папира, метала, пластике, биолошког отпада. Само отпад који садржи мање од 5% органских једињења се одлаже директно на депоније /15/.

У Француској постоји 50 спалионица отпада. Отпад се спаљује у пећима на температури 900 – 10000Ц, како би се обезбедило потпуно сагоревање. Током једног сата обије се 17 тона водене паре температуре 3500Ц. Ова пара се усмерава у турбине за производњу електричне енергије. Термоелектране спалионица су везане у електроенергетски систем Француске /16/.

Чврсти остатак спаљивања (шљака) користи се као подлога за путеве. Од 100 kg отпада остаје 25 kg шљаке и 3 kg гвожђа. Гасовити продукти сагоревања се пре испуштања у атмосферу пречишћавају сувим поступком који је заснован на примени активног угља, натријумбикарбоната и једног сложеног азотовог једињења /16/.

5.2.3.4. Плазма процес Плазма процес је веома скуп поступак високе технологије, где се под високом

температуром од преко 20000Ц, уз електрично пражњење у инертној атмосфери добија гас богат водоником и инертни остатак /15/.

5.2.3.5. Компостирање и ферментација Овај поступак подразумева биохемијски процес разградње органских материја које се налазе у отпаду ради добијања ђубрива – компоста за пољопривреду.

Зависно од температуре, компостирање може бити топло и хладно. Хладно компостирање се обавља природним путем. Топло компостирање је вештачко компостирање /17/.

Компост је материјал сличан хумусу, а настаје као резултат биолошке разградње органских материја. Сви они који имају кућу са окућницом могу производити компост природним путем. Потребно је одвојено сакупити траву, лишће, уситњено грање, остатке воћа, поврћа, цвећа, остатке хлеба, талог кафе и слично. Одвојени биоотпад треба одложити у компостиште, прекрити слојем земље и повремено мешати. Компостирање се заснива на аеробној биолошкој разградњи, односно деловању аеробних микрорганизама /5/.

За компостирање је потребно обезбедити следеће услове: Кисеоник од 15 – 18% (уколико концентрација кисеоника опадне испод 10%

процес постаје анаеробан), влажност од 20 – 70%. Ако је влажност мања од 20% процес ће стати, а ако је већа од 70% вода ће попунити простор између честица, па ће концентрација кисеоника опасти и процес ће постати анаеробан. Температура унутар компостишта достиже и 700Ц, што има дезинфекциони учинак Вредност pH је оптимална од 6,0 – 9,0. И pH вредност има дезинфекциони учинак.

Вештачко компостирање се обавља у специјално изграђеним базенима кроз које се материјал за компостирање непрекидно креће. Процес траје неколико дана. При проласку кроз постројење материјал који се компостира загрева се на температуру од 50 - 70°Ц. Материјал се затим постепено суши /17/.

Готови компост је растресит и црне је боје. Користи се као вредан хранљиви додатак у баштама или за собно цвеће /5/.

16

5.2.3.6. Анаеробна дигестија Разлагање органског дела чврстог отпада у гасове са високим уделом метана може се остварити путем анаеробног разлагања или анаеробне ферментације. После ферментације органског отпада на извору, остатак ферментације се нормално третира аеробно до компоста. На тај начин је коначни резултат ферментације отпада у већини случајева сличан аеробном компостирању. Процесом разлагања настају метан, компост и вода. Метан се може користити као гориво, а компост за ђубрење земљишта /18/.

5.2.4. ОДЛАГАЊЕ КОМУНАЛНОГ ОТПАДА

Одлагање отпада може бити са и без искоришћења материјала који се могу рециклирати /17/.

Одлагање отпада без искоришења материјала је обично неконтролисано и врши се на површинама ван насеља, које су обично у увалама, мочварама, поред река. Простор на којем се одлаже отпад је обично неограђен, па по њему слободно шетају животиње које могу да шире заразу.

Присутно је и одлагање потапањем у море у приобалним насељима. Смеће се товари на посебне бродове и одвози на отворено море где се истоварује.

Коминуција као метод третмана и одлагања отпада се најчешће примењује у кухињама хотела, ресторана, мензи, болница и стамбених зграда. Систем се састоји од посебних млинова којима се отпад уситњава и са водом испушта у канализациони систем. Канализационе отпадне воде се по правилу уливају у површинске воде, а са њима и самлевени отпад, који може бити и веома токсичан. На овај начин долази до штетног дејства на биоценозу површинских вода /17/. У систему организованог управљања отпадом, комунални чврсти отпад који је преостао после рециклирања мора бити одложен на депонију отпада. За околину су најсигурније санитарне депоније. Санитарне депоније су са свих страна добро изолована од околине, тако да активности које се одигравају у депонији не угрожавају околину. Изолација се постиже тако што се испод, са стране и изнад постављају непропусни слојеви сачињени од фолија, глине и сл. Отпад се тешким машинама (компакторима) сабија и прекрива инертним материјалом. Обавезно мора постојати дренажни систем за прикупљање процедних вода и депонијског гаса (метана). Процедне воде се прво морају очистити па тек онда испустити у околину /5/.

6. ПОСТОЈЕЋЕ СТАЊЕ У УПРАВЉАЊУ ОТПАДОМ У СРБИЈИ

Основни проблеми који важе за највећи број општина у србији у области управљања отпадом односе се на сакупљање, транспорт и одлагање чврстог отпада. У делу сакупљања чврстог отпада издвајају се следећи проблеми: велике варијације у дневној маси, запремини и саставу отпада, неправилан начин привременог одлагања отпада испред стамбених зона, неадекватност распореда контејнера и др. У делу транспорта присутни су проблеми због недовољног броја и одговарајућих модела возила за транспорт отпада, неодговарајућа учесталост транспорта, нерешено питање транспорта опасног отпада из здравствених установа и др. /1/

17

Систем сакупљања обухвата контејнере за отпад из домаћинстава, опрему и возила за сакупљање, организацију и стварање екипа радника за сакупљање. Сакупљање комуналног отпада у урбаним срединама је углавном добро, упркос недостатку савреминих возила и неодговарајућих капацитета контејнера, као и проблема са финансирањем /1/. Организованм сакупљањем комуналног отпада обухваћено је 60-70% становништва, углавном у градским и приградским насељима. Руралне области нису обухваћене организованим сакупљањем отпада. Одвојено сакупљање и ради рециклаже отпада се готово не примењује /15/. Постојеће депоније не задовољавају прописе ЕУ, а таксе за сакупљање отпада, које се наплаћују од грађана, у већини случајева не покривају трошкове сакупљања и депоновања отпада. Едукација становништва о отпаду, начину поступања са отпадом и о рециклажи не постоји /15/. Нацртом Закона о управљању отпадом у Републици Србији /22/ предложена је стратегија управљања отпадом. Том стратегијом је предвиђено да скупштине две или више локалних самоуправа на чијој територији живи најмање 200.000 становника доносе, по прибављеној сагласности Министарства, регионални план управљања отпадом, којим се дефинишу заједничк циљеви у управљању отпадом. План се доноси на 10 година, а поново се разматра на 5 година.

Планови управљања отпадом садрже: очекиване врсте, количине и порекло отпада који ће бити искоришћен или одложен у оквиру територије обухваћене планом; очекиване врсте, количине и порекло отпада који ће се прихватити из других општина; очекиване врсте, количине и порекло отпада који ће се отпремити у друге општине; циљеве које треба остварити у погледу поновне употребе и рециклаже отпада у области која је обухваћена планом; програм сакупљања отпада из домаћинстава; програм сакупљања опасног отпада из домаћинстава; предлог за поновну употребу и рециклажу компонената комуналног отпада; програм смањења биодеградибилног и амбалажног отпада у комуналном отпаду; програм развијања јавне свести о управљању отпадом; локацију постројења за сакупљање отпада, третман и одлагање отпада; мере санације неуређених депонија и друго.

Основна начела управљања отпадом су преузета из Европског законодавства (тачка 5.1.). Посебно се потенцира начело хијерархије, као редослед приоритета у пракси управљања отпадом (превенција стварања отпада, поновна употреба производа, рециклажа, односно третман сировина ради добијања сировина за производњу, искоришћење вредности отпада, одлагање отпада депоновањем или спаљивање без искоришћења енергије, ако не постоји друго решење).

Предлогом Закона обухваћена су постројења за управљање отпадом, обезбеђење услова за управљање отпадом, надлежност појединих органа, одговорност и обавезе у управљању отпадом (између осталог, одговорност произвођача производа и произвођача отпада). Обухваћена је и организација управљања отпадом (постројења за управљање отпадом, сакупљање и транспорт, складиштење, третман, искоришћење и коначно одлагање отпада). Предвиђене су и казнене мере за привредни преступ правног лица или привредног друштва које прекрши одредбе Закона. Што се тиче Борског округа, на нивоу 8 општина Тимочке Крајине (Бор, Мајданпек, Кладово, Ноготин, Зајечар, Бољевац, Књажевац и Сокобања) потигнут је договор о изградњи регионалне санитарне депоније на локацији “Халово 2” у општини Зајечар. На тој локацији треба да буде изграђена депонија, али и погон за рециклажу отпада, док би све општине региона биле у обавези да изграде сопствене трансфер станице /19/.

Око локације регионалне депоније за Тимочку Крајину вођен је дужи спор. Изградњу ове депоније треба да финансира Европска агенција за реконструкцију и Министарство за науку и технологију. Ова депонија је предвиђена Националном

18

стратегијом о изградњи регионалних депонија и представља могућност за уносан бизнис, па председници општина Зајеча и Бор нису одустајали од намере да на “својој” територији саграде ову депонију. Влада Србије је била заузела став да регионална депонија треба да буде саграђена у Бору на локацији напуштеног површинског копа, за шта има аргуманата, али је председник општине Зајечар инсистирао да се депонија смести на локацији већ постојеће депоније код села Халово. Очигледно да је опција председника општине Зајечар на крају однела превагу /20/.

7. ЗАКЉУЧАК

Због све већих количина и штетности по околину, отпад се сматра једним од најзнајнијих еколошких проблема савременог света. Настајање отпада је резултат укупне економске активности сваке државе, и као такво у директној корелацији је са националном економијом.

Према пореклу, чврсти отпад се дели на комунални, комерцијални и безопасни индустријски отпад. Уобичајено је да се отпад урбаних средина и комерцијални отпад једним именом назива комунални (општински) чврсти отпад.

Непрекидни раст градских насеља и промена структуре потреба грађана све више појачава проблем комуналног чврстог отпада. Количина смећа расте, јер се повећава потреба за храном, пићем и робом за дужу употребу. Повећава се количина упаковане робе, а амбалажа повећава количину отпада.

Дневна и годишња маса комуналног отпада по становнику разликује се од државе до државе. Она у развијеним земљама износи 1,4 kg/дан по становнику, а у средње развијеним и неразвијеним 0,2 – 0,7 kg/дан по становнику. Годишњи прираст насталог отпада у земљама ЕУ износи 1%. Укупна количина отпада у Србији се процењује на око 3.500.000 m3/год., односно 2.200.000 t/год., а базирана је на подацима комуналних предузећа.

Утицај чврстог комуналног отпада на животну средину је вишеструко негативан, а примарни разлози за то у Србији су: недовољна покривеност општине услугама ЈКП-а, што условљава формирање дивљих депонија, неуређеност главних депонија, као и ниска свест грађана о очувању животне средине. Самим тим, на територији општина се стварају дивље депоније које се неконтролисано шире, јавља се пренатрпаност главне депоније отпадом, а све је то извор потенцијалних заразних болести становништва и загађености свих сектора животне средине: ваздуха, земљишта и воде.

Са проблемима комуналног отпада човек се среће још од античких времена. У средњем веку је са развојем градова настала права криза смећа. Решење ове кризе је нађено у одређивању посебних места за бацање смећа ван градских зидина. Када су се због великог броја депонија смањиле слободне површине око градова за њихов даљи раст, а непријатни мириси су постали неподношљиви, прешло се на складирање смећа у јаме, а касније на спаљивање отпада. Данас је у потпуности преовладала идеја да отпад не треба уништавати, већ га треба користити. Спаљивање отпада је еколошки штетно, а економски неисплативо, пошто се ради о сировини која садржи низ корисних компоненти.

Сагласно Европском законодавству, савремени приступ проблему отпада подразумева систем управљања, који се састоји у смањивању (избегавању, минимизирању), искоришћењу (рециклажи), поновној употреби, обради и одлагању отпада на начин безбедан по околину. Систем управљања отпадом такође подразумева одрживи развој, предострожност, начело близине и регионални приступ управљању

19

отпадом, одговорност произвођача опреме и да свако морално и материјално одговара за отпад који производи (принцип: “загађивач плаћа”).

Управљање комуналним чврстим отпадом се данас, дакле, састоји у сакупљању, транспорту, рециклажи, поновној употреби, третману и трајно одлагању на санитарним депонијама дела комуналног чврстог отпада који се не може искористити нити даље третирати.

ЛИТЕРАТУРА

1. М. Илић, М. Трумић, Управљање комуналним отпадом у Србији – стање и перспективе, ЕКОИСТ '06, Сокобања, 04-07.2006., Зборник радова, страна 585

2. З. Исоски, Д. Тодић, Д. Додић, Израда локалног плана управљања комуналним отпадом уз примену Архуске ковенције, ЕКОИСТ '06, Сокобања, 04-07.2006., Зборник радова, страна 597

3. http://www.netnovinar.org/netnovinar/dsp_page.cfm?articleid=988&specialsection=ART_FULL&pageid=502&PSID=4255

4. Б.В. Саночкин, Проблема твердых бытовых отходов в городах: пути решения, правовое регулирование, Екатеринбург 2000, http://www.poluchi5.ru/013711-1.html

5. Брошура: „Шта треба знати о отпаду?“, http://www.ekomrezabih.net.pdf 6. Стратешки оквир за политику управљања отпадом, http://www.recyu.org 7. Анализа постојеће праксе у управљању комуналним отпадом укључујући

локације за одлагање отпада, http://www.recyu.org.yu.pdf 8. http://www.eko.vojvodina.sr.gov.yu.htm 9. Н. Павловић, М. Трумић, Испитивање састава комуналног чврстог отпада у

руралној средини, ЕКОИСТ '06, Сокобања, 04-07.2006., Зборник радова, страна 335

10. Уредба о накнади за ПВЦ, ПП и ПЕ амбалажу, „Сл. гласник РС“, бр. 135/04 11. Локални еколошки акциони план општине Врбас,

http://www.vrbas.net/ekologija/leap/download 12. Локални еколошки акциони план општине Ваљево, http://www.ecbp.eu.pdf 13. Р. Биочанин, Б. Амиџић, Управљање чаврстим отпадом у оквиру заштите

животне средине, Фестивал квалитета 2005., Крагујевац, мај 2005. 14. Процесирање чврстог комуналног отпада, http://www.lola-ins.co.yu_dokumenta-

prezentacija 15. Информација о могућностима коришћења енергије отпада уенергетске сврхе на

подручју А.П. Војводина, http://www.psemr.vojvodina.sr.gov.yu.pdf 16. Р. Пантовић, М. Жикић, Љ. Обрадовић, Д. Урошевић, О третману комуналног

отпада у Крезоу – Француска, I СРТОР, Сокобања, 1-4.11.2006., Збрник радова, стр. 228

17. Ј. Гавриловић, Ј. Радосављевић, Анализа третмана комуналног чврстог отпада, ЕКОИСТ '06, Сокобања, 04-07.2006., Зборник радова, страна 354

18. Регионални план управљања комуналним отпадом, Београд 2004., http://www.recyu.org.pdf

19. http://www.tk-info.net/?p=582 20. http://www.danas.co.yu/20060302/hronika3.html 21. ЛЕАП за општину Панчево, http://www.sopancevo.org.yu.pdf 22. Нацрт Закона о управљању отпадом Републике Србије,

http://www.ekoserb.sr.gov.yu/dokumenti/zakon/predlog%20zakona%20o%20upravljanju%20otpadom.pdf